FORMIRANJE SVETSKOG SISTEMA

Šta je političko-geografski proces? To je proces nastajaNJa, razvoja i nestajaNJa političko-teritorijalnih sistema na političkoj karti sveta. Politička karta sveta je jedna geografska ekspresija međunarodnog sistema. Cela struktura je postavljena na dva koncepta - teritoriju i suverenitet. Zadatak političke geografije je da objasni tu kartu. Ipak ta mapa je varka, jer ona daje utisak stabilnosti koja je potpuno lažna. To je blic-snimak država u jednoj tački vremena; u stvarnosti taj raspored je stalno promenljiv. Politička karta sveta mora biti interpretirana kao serija razmeštaja koji su drastično promeNJeni u prošlosti i koji se mogu korenito promeniti u budućnosti. "Ceo svet je pozornica. I svi ljudi i žene su samo akteri. Oni imaju svoje izlaske i svoje ulaske". Ovo je rekao Viljem Šekspir (1564-1616) u NJegovoj predstavi "Kako vam drago", publikovanoj 1598. Ova izreka, kada se primeni na države, opisuje promenljiva staNJa koja formiraju političku geografiju sveta. "Izlazi" i "ulazi" nacija - u arenu rata, mira i ekonomskih odnosa do znatnog stepena zahvataju suštinske promene u svetskoj političkoj geografiji. "Akteri" na svetskoj političkoj sceni nisu nikad bili isti. Neke nacije su bile aktivno uključene u formiraNJe političke geografije sveta, druge su bile pasivni akteri. Prostorna distribucija aktivnih i pasivnih nacija meNJala se tokom vremena, determinisana relativnim ekonomskim prosperitetom nacija. Broj aktera na svetskoj političkoj sceni se povećavao. Svet kakav su poznavali Strabon, Racel ili Cvijić - nije više aktuelan. Promene se odnose kako na teritorije pojedinih država, tako i na NJihovo unutrašNJe uređeNJe. Politička karta sveta meNJala se u novijoj istoriji pre svega usled tri procesa: 1. Kolonijalnog suparništva i dekolonizacije, koji su bili uzrok I svetskog rata; 2. Ideološkog suparništva. Tri glavne ideologije - liberalizam sa osloncem u SAD, fašizam sa osloncem u Nemačkoj i komunizam sa osloncem u SSSR-u započeli su II svetski rat. Posle poraza fašizma, preostale dve, koje su u tom ratu bile saveznice, otpočele su međusobni "hladni rat" u kojem je poražen komunizam. Preostao je liberalizam, koji pokušava da se nametne kao ideologija novog svetskog poretka. 3. Civilizacijskog suparništva, osloNJenog na religije, koje po nekim prognozama (Hantington, 1993) može uzrokovati novi svetski sukob. Dugotrajne promene na političkoj karti se odvijaju prema nekim zakonomernostima. Istorijske posledice odstupaNJa i raspada imperija su ogromne i traju vekovima. Propast i raspad imperije Španije doveo je do velikih atlantskih (svetskih) ratova između Francuske i Engleske. Samo stvaraNJe SAD je deo tog gigantskog poglavlja ljudske istorije. Svetski ratovi između Engleske i Francuske u XVIII veku trajali su 126 godina, a opadaNJe i osipaNJe Španske imperije trajalo je preko 300 godina od poraza Velike armade 1588. godine do špansko-američkog rata 1898. (na kraju SAD su nasledile veliki deo Španske imperije uključujući NJeno vojno prisustvo u Sredozemnom moru i na istoku čak do Filipina, na Karibima i u Latinskoj Americi). Vilsonova ideja za nacionalno samoopredeljeNJe pomogla je padu evropskih imperija 1919. Raspad Otomanske imperije trajao je četvrt milenijuma - od poraza pod Bečom 1683 do 1923. godine, što je dovelo do Istočnog pitaNJa a zatim i do I svetskog rata. OdstupaNJe i raspadaNJe Otomanske imperije bilo je razlog između ostalog, za Prvi svetski rat. Rusija i Austrougarska (a od 1914. čak Nemačka i Turska) uporno su branile svoje interese na Balkanu. Podrška koju je svaka od NJih ukazivala svojim "satelitima" vodila je do raznovrsnih konflikata, malih ratova, pretNJi većim ratovima i atentatima - kao što je bio onaj u Sarajevu 1914 g. U međuvremenu nastupio je i raspad Ruske imperije. Rasli su ne samo nemački, nego islamski, japansko-kineski i mongolski apetiti prema delovima azijske Rusije. UspostavljaNJe Novog svetskog poretka 1990-h, kao da vraća istoriju unazad. Svedoci smo ne samo kraja "hladnog rata" nego i kraja podele Evrope, prećutno rešene u Jalti 1945. MeNJa se i sama politička geografija one Evrope, ustanovljene u Versaju 1919, i u Oktobarskoj revoluciji 1917. Globalni političkogeografski proces

Kratkotrajne promene su takođe značajne. U posledNJih hiljadu godina između Rusije i Evrope se smeNJuju neprijateljstva i prijateljstva, uzajamno privlačeNJe i odbijaNJe, geopolitičke ljubavi i mržNJe, napadi i odstupaNJa, izolacija i saradNJa. "Evropa" razume se, ne predstavlja jednu celinu kao SAD. U nekim momentima Rusija se povezuje sa Pruskom i Nemačkom na račun Poljske, a zatim s Poljskom protiv Nemačke. Ponekad je bila u savezu s Engleskom (ili Francuskom), drugi put je pretila Engleskoj ratom, a dešavalo se da istovremeno ratuje protiv Engleske i Francuske (u Krimskom ratu 1854-1856). Godine 1612. Poljaci su u Moskvi; 1812. Francuzi pod vođstvom Napoleona su zauzeli Moskvu; 1814. Kozaci marširaju po Šanz-Elizeu a četiri rejona Pariza imaju ruske gubernatore; 1941. Nemci su stigli do Moskve a 1942. do Volge i Kavkaza; 1945. Rusi su zauzeli Berlin. Ni jedna od tih ekstremnih prekrajaNJa geografije nije trajala dugo. Velike promene na političkoj karti su proizvod ratova i konflikata povezanih sa velikim geopolitičkim promenama. Svetska politička karta je prekrajana u Vestfaliji posle TridesetogodišNJeg rata (1648), u Beču posle Napoleonovih ratova (1815), u Versaju posle II svetskog rata (1919), u Parizu posle II svetskog rata (1947). Svaka nova karta daje političko-geografsku osnovu za novi svetski geopolitički poredak. Ali politička karta sveta je rezultat ne samo velikih sila u NJihovom geopolitičkom rivalstvu. Na NJoj se stalno dešavaju maNJe promene kao rezultat ratova i konflikata između maNJih sila. Zato je gotovo nemoguće u jednom poglavlju izložiti sve one mnogobrojne promene koje su učestvovale u kreiraNJu današNJe političke karte sveta. S obzirom da su promene političke karte determinisale potencijalni razmeštaj rata i mira, aktuelni razmeštaj kriznih žarišta je često odraz ranijih konfiguracija pobednika i pobeđenih. Nemačka uloga u započiNJaNJu Drugog svetskog rata posle poraza u Prvom, egipatsko započiNJaNJe rata Jom Kipura 1973. posle NJegovog poraza u sedmodnevnom ratu 1967, balkanski ratovi i krize u XX veku, su dobri primeri. Razmeštaj rata i mira i promenljiv prostorni razmeštaj jakih i slabijih, utiče na pravce regionalnog grupisaNJa. Karakter takvih grupisaNJa se takođe meNJao u vremenu. Neke grupacije su diktirane okolnostima rata ili NJegovim pretNJama, dok su druge bile bazirane pretežno na potrebi za mirom i ekonomskom moći. Date teze generalizuju prošle i tekuće trendove, ali što se može očekivati na budućoj svetskoj političko-geografskoj sceni? Svet je pozornica za međunarodno rivalstvo, promene političke karte bile su determinisane suparništvom među nacijama i velikim silama. Tako se može očekivati da će politička geografija sveta biti konsekvenca rasporeda budućeg suparništva. Relativna moć države može biti sagledana kroz tri dimenzije: 1) u relaciji prema nekoj drugoj državi (hijerarhija država), 2) u relaciji prema NJenom stanovništvu (unutrašNJa moć), 3) u relaciji prema "globalnom" svetskom ekonomskom sistemu. Mnogi savremeni socijalno-ekonomski, politički i kulturni procesi u vezi su s trećom dimenzijom i zahtevaju razmatraNJa sa pozicija celovitog svetskog sistema. Svetska privreda kao fundamentalna osnova svetske zajednice nije prosto suma pojedinačnih nacionalnih ekonomija, te zbog toga mnoga nacionalna ekonomska dostignuća nije moguće objasniti van konteksta svetskih ekonomskih procesa. U osnovi svetskog sistema leži prostorna i vremenska univerzalizacija tržišta. Veliki ekonomisti, kao Adam Smit (XVIII v.) i David Rikardo (XVIII-XIX v.) utvrdili su međusobnu povoljnost slobodnih trgovinskih odnosa među državama. Po mišljeNJu Rikarda, podela rada među nacijama je najbolji način korišćeNJa resursa. Teorija uporednih troškova Rikarda objasnila je sinergetski efekat, prema kojem rezultati proizvodNJe u svetskoj privredi su veći, nego zbir rezultata ekonomskih sistema pojedinih države. To je bilo veliko otkriće ("Rikardovski zakon obrazovaNJa veza"), i ono je postalo osnova praktično svih savremenih teorija međunarodnih ekonomskih veza. Karl Marks je razmatrao svetsku ekonomiju kao sistem, formiran i organizovan usled kapitalističkog načina proizvodNJe. U kapitalističkom tržištu osnovni kriterijum proizvodNJe je profitabilnost, akumulacija kapitala za šireNJe proizvodNJe ("ekspanziju") i osvajaNJe novih tržišta. Kapitalističko tržište je nastalo u Evropi sredinom XVI veka, kada je propao pokušaj špansko-austrijskih Habzburga i NJihovih konkurenata iz dinastije Valua da uspostave vlast nad tržišnom privredom koja se stvarala. Dalje je Logika svetskog sistema

evropski ekonomski svet proširio svoju sferu uticaja, "progutavši" većinu regiona sveta (Mironenko, 1994). Procesi formiraNJa svetskog ekonomskog sistema su se usložNJavali a međuzavisnost država povećavala. U XIX i XX veku međusobno su konkurisale tri osnovne političke ideologije: imperijalistička, socijalistička i liberalna. Imperijalistička se bazirala na interesnim sferama metropola, zanemarujući čiNJenicu da istinska efektivna svetska međuzavisnost nastaje samo onda, kada zavisne zemlje ispolje zainteresovanost i spremnost za ulazak u modernu civilizaciju. Socijalistička ideologija koristila je princip proleterskog internacionalizma kao svetskog procesa. To je dovelo do izolacije socijalističkih država od svetske privrede. Za normalnu ekonomsku saradNJu potreban je konsenzus a ne konfrontacija, rukovođeNJe opštim čovečanskim principima a ne klasnim interesima. Liberalni model zasniva se na principu slobodne svetske trgovine, u skladu s kojom svaka zemlja prosperira blagodareći komparativnim prednostima u proizvodNJi određenih roba za razmenu (princip Rikardo). Slobodna trgovina moguća je samo u uslovima mira, političke stabilnosti i odsustva veštačkih ograničeNJa međunarodne konkurencije. Prolazeći složene periode međuratnog i posleratnog protekcionizma i delimičnog vraćaNJa liberalizmu, sfera međunarodnih ekonomskih odnosa na savremenoj etapi predstalja složen i protivurečan samoorganizujući sistem kojeg, po neomarksističkom istoričaru Valerštajnu, čine tri elementa: 1) jedinstveno svetsko tržište, 2) sistem posebnih država, 3) trodelna prostorna struktura (NJallerstein, 1980). Svetska tržišna ekonomija prošla je kroz nekoliko prostorno-vremenskih stadija, od koje je svaki imao određeni centar, u kojem se koncentrisala finansijska, proizvodno-tehnička delimično i kulturna vlast. U centar ("srce") prostornog sistema svetske privrede ulazili su ekonomski razvijeni regioni, na značajnoj distanci od NJega nalazila se zavisna i zaostala perifereija. F. Brodel je izdvojio sedam takvih centara: 1) Briž (oko 1300. godine), 2) Venecija (oko 1450), 3) Antverpen (oko 1500), 4) Đenova (oko 1550), 5) Amsterdam (oko 1650), 6) London (oko 1750), 7) NJujork (oko 1930). Smena centara svetske privrede označavala je nastanak novih, efikasnijih od prethodnih, tehnologija, posebno u oblasti korišćeNJa energije i organizacije trgovine. Na taj način, u početku je Evropa bila kolevka svih novih ideja, kasnije SAD i Japan. U XIX veku istorijska struktura iz lokalne postaje svetska. Svetska privreda počiNJe da funkcioniše kao samoorganizacioni sistem, sposoban da reguliše međugranske i regionalne proporcije u planetarnom razmeru. Glavnu ulogu u NJoj sada igra tržišni model zapadne civilizacije, a uspesi pojedinih država zavise pre svega od adaptivnosti prema baznim osnovama toga modela, pre svega ka osvajaNJu i razradi novih tehnologija. Savremeni svetski privredni sistem se karakteriše hegemonijom SjediNJenih američkih država. Pod hegemonijom SAD svetska ekonomija je dobila karakteristike fordizma, socio-ekonomskog sistema koji povezuje masovnu proizvodNJu sa masovnom potrošNJom. Uspostavljajući relacije između krupnog biznisa, masovne zaposlenosti i velike vlasti fordizam je postavio bazu za drugi posleratni "bum" i neviđen uspon životnog standarda u mnogim kapitalističkim državama. Taj bum je još jako zavisan od masovne ekspanzije svetske trgovine i međunarodnih investicionih tokova koji su pod moćnim kišobranom američke finansijske i vojne moći. Fordizam je prenesen u Evropu i Japan, ili direktno, tokom okupacione faze, ili indirektno, kroz Maršalov plan i strane direktne investicije od kompanija iz SAD. Posleratni period je pokazao uspon serijske industrije - automobilske, čelika, petrohemikalija, gume itd. - što ističe propulzivne grane ekonomskog rasta, koordinisanog kroz udružene snage masovne zaposlenosti, velikog biznisa i velike uprave. Usled toga izrasla je serija regiona krupne proizvodNJe u svetskoj ekonomiji - SredNJi Zapad SAD, Zapadni Midlands u Britaniji, Rur i Tokio-Jokohama - koji su postali svetski finansijski, upravni i poslovni centri.

Struktura svetskog sistema

Principijelne izmene na svetskom tržištu nastale su na prelazu XIX – XX veka, kada je izvoz roba bio dopuNJen izvozom kapitala. Sa direktnim inostranim inversticijama (izvozom kapitala) povezan je

postanak takvog subjekta međunarodnih ekonomskih veza, kao što su transnacionalne korporacije (kompanije, banke), koje su 70-h godina počele igrati vodeću ulogu u svetskoj privredi. Logika fordističke proizvodNJe je podsticala nastanak transnacionalnih korporacija sa mogućnostima za brže kretaNJe kapitala i tehnologija od mesta do mesta, korišćeNJe uslova i resursa, tržišta rada i potrošNJe u različitim delovima sveta. Transnacionalne kompanije su vrlo fleksibilan element svetske privrede, sposoban da smaNJi kontraste među razvijenim i zemljama u razvoju. One su kao "virus" koji razara pregrade u vidu državnih granica. Zatim sputavaju slobodnu trgovinu uspostavljaNJem međunarodnih monopola. OtvaraNJe spoljne trgovine opservirao je Harvej (1988): "Taj novi internacionalizam još je izrodio niz drugih aktivnosti - bankarstvo, bezbednost, hoteli, aerodromi i konačno, turizam. To još povlači novu međunarodnu kulturu i novi globalni sistem skupljaNJa i korišćeNJa informacija". Sve to je povezano sa opštim simbolima američke moći - raznovrsnim kompanijama (Hilton, Holidej In, Avis, ESSO, Mobil, IBM, Majkrosoft, Koka Kola, Mekdonalds), medijima, turizmom, naukom, biznisom. Uloga i relativna moć nacionalne države je značajno smaNJena. Unutar svetskog sistema neprekidno se sudaraju i konfrontiraju dve tendencije: jedna univerzalistička, bazirana na jedinstvenoj ekonomskoj osnovi i druga partikularistička, utemeljena na posebnosti kulturno-političkih entiteta - suverenih država. Takva suprotnost po Valerštajnu je pozitivna i odlučujuća, jer ako jedna država naumi da uspostavi kontrolu nad celim svetskim privrednim sistemom, on će postati politički kontrolisan, konkurencija će nestati i sistem ("privredasvet" po definiciji Brodela i Valerštajna) će se pretvoriti u "svet-imperiju", pojedine države će izgubiti mogućnost "samoizražavaNJa" u međunarodnoj podeli rada. Naravno, jake države će uvek uticati na svetsko tržište, meNJati tržišne uslove u drugim zemljama. U određenom periodu stvara se sistem konkurentskih država i NJihovih blokova. U pojedinim slučajevima čak "slabe"zemlje su sposobne da izmene ekonomsku situaciju na svetskom tržištu, kao što je to bilo na primer usled naglog pada cena nafte u zemljama članicama OPEK 1973-75. i početkom 80-h godina. Uspon novoindustrijalizovanih zemalja baca nove dimenzije u svetskoj ekonomiji u obliku drugorazrednih ekonomskih sila koje čine hijrerarhičan geopolitički sistem. Štaviše, rast novoindustrijalizovanih zemalja ima efekat na ekonomske predele svetskog centra. Treći sastavni deo svetskog sistema predstalja NJegova prostorna struktura. Predstavnici teorije "centar-periferija" tvrde da se savremeni ekonomski odnosi odvijaju u okvirima trodelne prostorne strukture (centar-poluperiferija-periferija), koja odražava hijerarhiju u ekonomskom uticaju i asimetriju u odnosima među zonama svetskog ekonomskog prostora. Najveća "razlika potencijala" je između razvijenog i dinamičnog "jezgra" i slabo razvijene i gotovo statične "periferije". Dva pola materijalnog blagostaNJa u svetskom privrednom sistemu razdvaja i povezuje "poluperiferija" (sredNJe razvijene države). Geografija nije uključena u izučavaNJe datog problema. U takvim okolnostima prostor i vreme dobijaju drugačije značeNJe: prostor je nedeljiv, nema geopolitičkih zasebnih entiteta, već se sve nalazi u međusobnim interakcijama. Geopolitički procesi nisu strogo deterministički, već stohastički. Geoprostor nije više podeljen kretaNJem ljudi, postojaNJem regiona ili država, već je to celovit svetski sistem - jedinstvena svetska kapitalistička privreda. NJutnovske društvene nauke koje države smatraju relativno autonomnim strukturama, po Valerštajnu su prevaziđene utoliko što je suverenitet država u međunarodnom sistemu potpuno ograničen. Osim toga, nije izvesno ni da su države pravi nosioci suvereniteta i moći u međudržavnom sistemu, s obzirom na pojavu transnacionalnih kompanija i međunarodnih ekonomskih i političkih integracija. Teorija svetskog sistema usredsređuje pažNJu ne na pojedinačne događaje, nego na ekonomske i političke strukture koje "traju" i transformišu se u dugoročnim, sekularnim procesima. Tim strukturama odgovara i drugi prostor - holistički sveobuhvatan, to može biti samo svetski prostor. Državi odgovara "mala" politika i mali prostor, svetskom sistemu "velika" politika i globalni prostor. Takav prostor se širi uporedo sa stvaraNJem svetskog sistema, počev od "dugog XVI veka" (14501650), od centra - severozapadne Evrope ka evropskoj a kasnije i vanevropskoj periferiji. Tako se stvara hijerarhizovana struktura odnosa: centar - poluperiferija - periferija. Taj strukturni prostor objediNJava jedinstvena podela rada na čijim osnovama se ustanovljavaju robni lanci po kojima se

"peNJu i silaze" proizvođači - pojedinci, kompanije ili države, sasvim svejedno (Jakšić,1994). Uspon svetskog kapitalističkog sistema projekcija je snage država koje obezbeđuju sebi određeno mesto u hijerarhizovanoj lestvici. Ekonomska snaga države obezbeđuje joj geoekonomsku a zatim i geopolitičku moć. Ovaj pristup u političkoj geografiji podrazumevao bi, da jedinica analize nije država već svetski sistem kao skup ekonomskih i političkih relacija. Pored datog dosta visokog nivoa apstrakcije prostornih odnosa za geografsku analizu je važan nivo istraživaNJa strukture i intenziteta realnih tokova roba, kapitala, informacija, koji se ostvaruju po određenim trasnsportno komunikacionim mrežama. U decentralizovanoj svetskoj ekonomiji koja nastaje 1990-h, nove komunikacione tehnologije, novi oblici korporativnih organizacija i nove poslovne usluge su intenzivirale "vreme-prostornu kompresiju", ubrzale vremenske horizonte ekonomskih i političkih aktivnosti i proširile NJihove prostorne domete. Prostor i vreme svetskog sistema najznačajnije su koordinate ovog pristupa. Valerštajn o ograničenosti prostora svetske privrede navodi da se "prostor svetske privrede u starorimsko doba mogao preći za otprilike 40 do 60 dana. Da bi se prešao prostor savremene svetske privrede, ako pribegnemo uobičajenim kanalima transporta robe i danas je potrebno isto vreme" (NJallerstein, 1986). U uslovima informacione i telekomunikacione revolucije i sve gušćeg i šireg transportnog sistema, koji obavija celu planetu, nastaje ubrzavajuće zbližavaNJe najudaljenijih zemalja i NJihovih regiona. Formira se prostorna struktura svetske privrede visokog nivoa složenosti i raznovrsnosti sa svojim "centrima", "poluperiferijama" i "periferijama". Opštu sliku usložNJavaju regionalni međunarodni integracioni blokovi tipa Evropske Unije (EU), Severnoameričke zone slobodne trgovine (NAFTA), Azijsko-pacifičke ekonomske saradNJe (APEK) i slično. Logika i aparat države nije prenesen na transnacionalne ekonomske ili političke integracije, ali usled neofordizma i zakona tržišta mnoge države su preduzele kooperativne strategije različitih vrsta. Kraj hladnog rata zaoštrio je problem odnosa između ekonomike i Kraj veka međunarodne politike. Hladni rat je razdvajao političke od ekonomskih geopolitike: u pitaNJa, ili tačnije, potčiNJavao međunarodne ekonomske odnose pravcu postojećem geopolitičkom poretku, koji se zasnivao na ideološkoj geoekonomije ? protivurečnosti između Zapada i Istoka. U tom kontekstu nesloge "male politike" u domenu trgovine i investicija pojedinih država, vodile su ponekad do oštrih sporova i diplomatskih kriza ali nisu ugrožavale osnove svetskog poretka. "Velika politika" tj. svetska vizija, bazirala se na stvaraNJu blokova - NATO i Varšavskog pakta. Ona je dominirala i ekonomskom organizacijom sveta, koja je bila podeljena na tri dela: blok industrijalizovane ekonomike ili "Zapad", blok socijalističke planske ekonomike ili "Istok", i grupa raznovrsnih zemalja u razvoju ili "Treći svet". Ovaj treći deo je predstavljao "vakuum moći" i poligon za konfrontacije prva dva (sl. 37). Danas postoji hijerarhičan sistem u kojem bogate zemlje postaju još bogatije a siromašne još siromašnije. "Drugi" i "Treći" svet više ne postoje kao takvi. Neke zemlje iz "Drugog" sveta (Češka, Poljska, Mađarska) i "Trećeg" sveta (Meksiko, Južna Koreja), već su članice kluba razvijenih (OECD). Neke pak stagniraju ili zaostaju. Bogati "Prvi" svet širi uticaj na Istok i Jug, ali tamo se susreće sa dva problema. Prvi je efekat stvaraNJa tržišta ili efekat transnacionalnih ekonomskih integracija, koji rezultira iz slobodnog kretaNJa faktora proizvodNJe i slobodne trgovine, koja dopušta svakom regionu da se specijalizuje prema svojim komparativnim prednostima. To vodi u povećavaNJe ukupne produktivnosti i unutrašNJe trgovine, ali

i do konkurencije novopridošlih zemalja članica. Drugi problem je efekat razaraNJa tržišta u pojedinim državama usled transnacionalnih ekonomskih integracija. Posle kraja hladnog rata ekonomika postaje globalna i dominantna nad politikom.Uprkos brojnim regionalnim konfliktima i erupcijama nacionalizma, posle kraja bipolarne strukture IstokZapad, ekonomska i trgovinska pitaNJa zauzimaju sve značajnije mesto u međunarodnoj politici razvijenih zemalja. Otuda i termin "geoekonomika" s kojim se dopuNJuje geopolitički pristup, pošto se naglašava fundamentalna uloga ekonomike u novoj svetskoj konfiguraciji i zaštiti nacionalnih interesa velikih sila. Zapadne zemlje, lišene jednog prevaziđenog ideološkog konflikta protiv zajedničkog neprijatelja, nalaze u ekonomskim odnosima suštinu novog konflikta, koji će da učvrsti NJihovo civilizacijsko jedinstvo. Zemlje azijsko-pacifičkog regiona, koje se razvijaju i integrišu, na Zapadu se proceNJuju kao potencijalni protivnik koji će naslediti Sovjetski Savez. Kraj hladnog rata doneo je dve značajne promene na ekonomskoj ravni: • S jedne strane imamo "povratak geografiji", pošto je politika hladnog rata dovela do delimično veštačke geografije (podela Evrope na dve, transatlantska polarizacija, relativna slabost u vezama između Evrope i Azije, nepodudarnost geopolitičkih pojmova Istok i Zapad sa geografskim istokom i zapadom). Pokušaji regionalizacije u Evropi i Aziji pokazuju povratak na geografiju, utvrđujući prirodne zone trgovinske razmene, bazirane na eksploataciji ekonomskog susedstva. Značajni pad transportnih troškova proširuje ekonomsko susedstvo izvan geografskog, ali je geografska blizina ipak važan faktor za razmenu. Osim toga, razvoj plodotvorne trgovinske veze je investicija. • Sa druge strane je napredak određenog broja zemalja na hijerarhičnoj lestvici ekonomske moći. Demografska težina (uglavnom u Aziji) vezana je sa ekonomskim usponom Kine, fenomenom "malih zmajeva" i pojavom novih "zmajeva" među zemljama ASEAN-a, proces reformi u privredi Indije, svedoče o geoekonomskoj strukturizaciji svetskog sistema. U obe navedene promene ekonomska pitaNJa igraju prvostepenu ulogu. Ekonomska pitaNJa postaju sve važniji deo diplomatskih aktivnosti (ekonomske sankcije, status najpovlašćenije nacije, trgovinski pregovori). Dostup do tržišta postaje glavni cilj spoljNJe politike. To je najjasnije izraženo u SAD. U svetlu toga treba da se razmatraju dinamični procesi regionalnih integracija i aktivna diplomatija unutar NJih (posebno EU, NAFTA i APEC), koji su bili nezamislivi u vreme "hladnog rata". Sve to svedoči o dubokim promenama geopolitičke sredine u globalnim i regionalnim razmerama. U pojedinim regionima vladaju specifični uslovi za integracije, što uslovljava geografsku "regionalizaciju" svetske privrede. Stvaraju se tri velika ekonomska prostora - azijski, evropski i američki. Nezavisno od toga na koje se prostore odnose, postavljaju se pitaNJa ciljeva, posledica i pokretačkih snaga takvih integracija. Odgovori na ta pitaNJa prevazilaze čisto ekonomsku dijalektiku i geografsku logiku. Regionalizacija je centralno pitaNJe u političkoj transformaciji sveta posle hladnog rata i u strategiji velikih sila, pre svega SAD. U situaciji kada međunarodnu politiku propisuju više geoekonomski nego geopolitički interesi - ekonomski, tehnički i geografski uslovi postaju sve više značajni za međunarodne odnose i konflikte u svetskom sistemu. Nasuprot "velike politike" za svetsku dominaciju, odvija se "mala politika" bazirana na nacionalizmu. Novi kulturalni i socijalni elementi rođeni u procesu internacionalizacije dolaze u konflikt sa lokalnim (nacionalističkim) snagama koje žele zaštitu tradicionalnih vrednosti. Interakcija između ove dve preovlađujuće ideološke struje će odrediti svetski geopolitički kod u XXI veku.

Na pragu trećeg milenijuma dešavaju se krupne geopolitičke promene rat Zapadne koalicije protiv Iraka, reunifikacija Nemačke, kolaps socijalističkog bloka, razbijaNJe Jugoslavije i ratovi na tom prostoru, ekonomske integracije. Neki u tome vide trijumf liberalne demokratije i trijumf novog svetskog poretka i optimistički predviđaju "kraj istorije" (F. Fukujama) a drugi samo početak novog ciklusa u velikoj geopolitičkoj igri svetskih sila. Prema Valerštajnovoj analizi svetskog Kraj hegemonizma: u pravcu dijaloga?

sistema, mi smo svedoci ekonomske recesije koja odgovara B-fazi ciklusa Kondratjeva i koincidira sa promenom u hegemoniji SAD (NJallerstein, 1991). Ekstrapolirajući ovaj model svet je ušao u novu fazu razvoja i već nastaje novi hegemonistički sistem. Kakav to zapravo sistem nastaje? Na prvi pogled trebalo bi da pax Japanica (ili pax Nipponica) zameni pax Americana, pošto je Japan druga ekonomska sila, posle SAD, koji se kao i Nemačka čudesno oporavio posle Drugog svetskog rata. Ipak Japan neće zameniti SAD kao hegemonističku silu. Svedoci smo stvaraNJa velikih ekonomskih prostora, neke vrste "panregiona" sličnih onima iz planova "novog svetskog poretka" nemačkih geopolitičara uoči Drugog svetskog rata. Ocrtava se formiraNJe trilateralnog regionalnog sistema - Evropska Unija, NAFTA i APEC, na čelu s vodećim državama - Nemačkom, SAD i Japanom (Pax triadica). SAD se trude da zadrže hegemoniju ne samo u svom, nego i u druga dva regiona, iako je od NJih odvojena velikim okeanima. Progresivna međunarodna integracija vodi u pravcu stvaraNJa globalnog ekonomskog i političkog sistema. Znakovi stvaraNJa "globalnog društva" su tri principijelna elementa: ekonomska integracija, stvaraNJe globalne kulturalne zajednice i politički identitet. Do sredine XXI veka na svetskoj sceni će biti globalna vlada, globalne geopolitičke strukture koje će obuhvatati hijerarhiju nadnacionalnih makroregionalnih jedinica povezanih ekonomskim, kulturnim, ekološkim i političkim međuzavisnostima. Svetski sistem baziran na totalitarizmu i hegemonizmu ne može obezbediti svetski mir i stabilnost. To može samo posthegemonistički poredak baziran na kooperativnoj politici dogovora i sporazuma, koja se primeNJuje na samitima grupe G-7. U tom slučaju posthegemonistički sistem može uspostaviti novi svetski poredak putem procesa konzorcijuma i regulacije, koji može da se nazove "pax Consortis" ili "pax Diplomatica". Šta treba da se učini da bi se uspostavio post-hegemonistički sistem? To je u vezi s pitaNJem uspostavljaNJa "večnog" mira. Prvi svetski rat bio je rat imperija, drugi svetski rat kao i "hladni rat" bili su ratovi ideologija za svetsku dominaciju. Sa kolapsom hladnoratovskog svetskog poretka, prvi nastali problem su konflikti centra protiv semiperiferije i periferije, drugim rečima "mondijalizam protiv tradicionalizma", kojeg je S. Hantington stavio u kontekst konflikta civilizacija u svojim radovima karakterističnih naslova: "Sukob civilizacija" (1993) i "Ako ne civilizacije onda šta?". Kraj "hladnog rata" teško da će biti kraj geopolitičke tradicije. Geopolitičke protivurečnosti Zapada i Istoka ostaju, samo se akteri meNJaju. Na jednom polu su SAD i atlantska vojnopolitička doktrina, a na drugom veliki evroazijski prostori - Kina, Indija, Iran, Rusija, koji se mogu organizovati u moćan antimondijalistički i antihegemonistički blok. OUN takođe mogu imati značajnu ulogu u rešavaNJu "etničkih problema", ukoliko se ojačaju i reorganizuju.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful