ЈОВАН КОНТИЋ

:

КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ
ПРИПОВЕТКЕ

ЈОВАН КО Н ТИ
Ћ

КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ
ПРИПОВЕТКЕ

ИЗДАЊЕ СРПСКОГА НАРОДНОГ САВЕЗА

ШТАМПАРИЈА А. СРБОБРАНА
ПИТСБУРГ, ПА., СДА

1946

Цена 1 Долар

НАЦИОНАЛНОМ Х Е Р О Ј У ,
ПРВОБОРЦУ ЗА СЛОБОДУ
ПОРОБЉЕНЕ ОТАЏБИНЕ И
ПРАВА ЧОВЕКА, НЕУСТРАШИВОМ В О Ђ И СРПСКОГА
НАРОДА,
ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ.
ПИСАЦ

ПРЕДГОВОР
“Кроз огањ и сузе”, из пера
г, Јована Контића, јесте збирка
десетак приповедака. Оне обухватају догађаје после историског 27 марта 1941 до данас.
Свака приповетка, сама за себе,
претставља целину. Као што су
то и све оне заједно, овако повезане. Ова књижица је само један, и то први, део једне велике
још незавршене књиге. Ова је
намењена читалачкој публици
жедној непосредних илустрација догађаја и гладној неоспорних факата беспримерног самопрегооа наших људи у ојаценој
Отацбини.
Свака приповетка, понаособ,
V овој збирци је по један проблем, било национални, било
сопшални, било економски.
Кроз сваку прове1ава један отмени бол душе Србинове и његова дубока морална патња,
али и високи национални морал
и вековна, самоникла, његова
патошаохална етика.
Каоактеристика ових приповедака, првенствено, у томе је
што сви њихови јунаци умиру,
управо, сагорева.ју попут палидрвцета а само за то да би од
тог њиховог свесног сагоревања друга, можда, нека далека,
познија поколења имала светлости и топлине. Разумљиво, у
свакој овој приповетци, хиљаде и хиљаде других наћи ће
сами себе...
Величанствени јунаци ових
приповедака, махом, незнатни

су, такозвани “ситни и мали људи”. Они су неписмени и полуписмени сељаци, горштаци, грмаљи, рођени и одрасли тамо,
тамо “у планине наше свете”,
тамо, негде, “иза божјих леђа”.
И, ови “ситни и ‘мали људи”,
баш као и пре пет стотина година, кад су у сличној ситуацији,
њихови претци, остали и без
државе и без слободе, у садашњем свом пакленом ропству,
високо су издигли заставу националне части и мушког поноса. Они су већ три године, разапети на крст. На кукасти крст
окупаторских зверова. Они у
овој тами Хитлеровог “новог
поретка”, повлаче бразде свога,
новог, бољег поретка. Стварају
своје организације отпора. Дају истинске борце који одолевају непријатељима многобројнијим и свирепијим него
што их је и један народ икада
у својој прошлости имао. Они
превазилазе богочовека.
Ови наши, неписмени и полуписмени, истински боговски великани, данас крвавим словима
исписују најстрашније али и
најславни.је странице наше, српске, народне и онако чудесне
Историје. Дају примере који се
нису видели на свих пет континената. Почињу да се боре онда
кад европско робље ћути. Боре
се голоруки. Судбина, заиста,
страшна. Али и слава ненадмашна. Примери љубави за слободу, за осећање части, личне, по-

родичне и националне, за пожртвовање, за самосвест и веру
у самога себе. Примери какви
се до сада нису ни видели, ни
чули, ни запамтили. Нити су и у
једном школском уџбенику целога света забележени.
Њих већ пуне три године даве, муче, насилно преверавају.
Убијају свирепи варвари: немачки нацисти, и талијански фашисти, маџарски, Кобургови,
арнаутски и домаћи продани
издајници. Браћа-небраћа утркују се, с осталим страним хордама, у крволоштву и свирепостима.
Нема вароши ни варошице,
нема села ни засеока, нема пољане ни шумарка, ни брда ни
планине, а да нису крвљу поштрапани. Јер, свуда у земљи,
гине се и крвари. Негде више,
негде мање. Згаришта и пламен
шире злокобна крила на све
стране. Витешки српски народ,
духовно непобеђен, даје отпор.
Баца у пламен себе и своје. Просипа своју најбољу крв. Кроз
огањ и сузе, њему је дража смрт
у части, него живот без части.
“Кроз огањ и сузе”, збирка
приповедака г. Јована Контића,
један је успео покушај илустрације људи и догаџаја, моралних и. етичких вредности српскога народа. Али је и слика
беспоштедних пустошења, и
материјалних и духовних, од
стране окупатора и њихових сателита који по нашој земљи
вршљају у разном виду, са разним паролама и под разним обележјима. Све је то дошло, у пуној мери, до изражаја у овом
рату, уопште, а у гигантском
VI

отпору нашега народа, напосе
и у потпуности.
У “Поробљеној земљи” види
се покушај окупатора да завади и влада, например, у Црној
Гори. На уста Милованова, против тога, устаје цео народ, сем
нешто издајника и малодушника. Милован устаје прво речима, јавно и отворено, на цетињској скупштини. Одмах затим,
кад је пуковник Бајо Станишић
с Брђанима напао Талијане на
Град и букнуо, општи народни
устанак, а Милош Иванов скочио на цев од топа која га је
разнела, Милован, “са пушком о
рамену, истом торбом коју је
мало пре пометнуо и у коју стави неколико десетина метака,
изађе на врата, пође неколико
корака и осврну се на Стану са
речима: “Пази на кућу и малу
Милицу, па ако видите опасиост, бјежите у планину, и замаче иза брега...”
Приповетка “На смрт за слободу” даје слику напора оних
који се боре. Пошто су се прикрадали кроз ноћ убогом селу
као утвари, распоређени на
преноћиштима “неки су поскидали пушке са рамена да би бар
мало олакшали терет, јер су им
шињели и ранци, после дуге кише силно затегли”. Једна млада
жена, бледа и испијена лица,
додаје воду, јер су неки жедни.
Милун се вајка, па каже да није
очекивао да ће воду тражити
бар за три дана, јер је веровао
да ће му данашња киша продрети кроз кожу и у желудац”.
А кад “запрашташе пушке,
заклокота каших четрнајест тешких митраљеза. Два бацача

мина допуњавали су својим буб
њањем оркестар смрти. Падало
је лишће и гране са борове шуме, отскакала парчад од камена, савијали се рањеници од
болова. Људи постадоше дивље звери. Јуре без предаха напред...” И, умиру са осмехом
на уснама! А док су живи, у
борби и ван борбе, гледају смрти у очи. Али их хумор није
напустио.
“Сећање” је сећање једног
интелектуалца, везаног у ланце
и баченог, ван борбеног строја,
на ледени бетон у тамници окупатора. То је сећање на то: како су се у прошлој Отаџбини
мериле заслуге појединаца. То
су и размишљања о оним “уваженим родољубима” који су
пред садањим окупаторима при
клонили главу и лепо живе.
Док, истовремено, гину и страдавају милијони људи, жена и
деце. Ту, у тамничкој ћелији,
оковани Саво сећа се и ње, своје раније љубави и њеног мужа
Миће. И, Савина се уста развише у грчевит и саркастичан смех
“Моја су деца без хлеба, без
оца, а твоја обезбеџена и срећна поред тебе и твога Мића, јер
је он човек од овога света. А,
ја? Ја, бивши беседник, бивши
јавни радник, бивши писац,
бивши борац и данас бивши човек — јер сам немоћан роб. Ја
сам већ одавно човек пећина и
шума. Људи кажу, борац за
слободу народа, али ја знам да
сам уништен, отрован, попљуван. У мени је обесчашћено све
добро и племенито. Научен сам
да мрзим и убијам, док је твој
Мића за сво то време уживао у

лепоти.твога тела, савијао се и
пред најмањим поветарцем и
прибављао ти угодан живот. А,
ја? Ха! ха! ха! Ја бих ти обезбедио сузе и бол, понижење,
глад, мржњу и прогонство осионог окупатора.”
Да, “а кад прође оркан великог рата” овај борац, као и
многи, многи други, биће “живи леш, руина од живота,
без ичега и можда и без икога.” Можда ће и он да чека
најмање десет година на регулисање своје инвалиде. Док,
Мића ће и на стотине хиљада
других “Мића” у земљи “на
сунцу Слободе” шетати испред
своје троспратне куће” и вајкати се на проклети рат, који му
је уништио цвеће у прекрасној
башти”. Па ће добити и диван
положај јер ће Отаубина тражити свеже снаге, “а он ће, како
то доликује људима високог
звања причати о страдањима и
борби за Слободу...”
Најбоља страна свакога рата,
па ма како он био разарајући и
уништавајући, и баш је у томе
што се у сваком рату на оном
разореном и уништеном појави
нешто ново, нешто велико. Велико, грандиозно велико, било
оно добро или лоше. Па и овај
садањи, свагде а нарочито V нашој земљи, избацио је на површину многа нова, често ненормална схватања која су већ дошла у сукоб са патријархалним
односом, например, мужа и жене, Приповетка “Освета” један
је мотив крвавог сукобљавања
два света, два фронта, два схватања брака и еексуалног морала. Исто онако као што је
V II

“Кажњен смрћу као петоколонаш” слика и прилика сукоба
двају менталитета и израз инстинкта обесне крвожедности.
Долазе до изражаја и други
инстинкти. Формирају се и формулирају и две етике, два грађанска, обична и свакодневна
морала. Један налаже самопрегор, жртву за велике принципе,
узвишене идеје и бољи, сношљивији живот и појединца и
целине. Он поставља максиму
да, у нашој сутрашњој Отаџбини, нико не сме да буде го, нико
бос, нико гладан. Подиже култ
раду и култ свом издржавању
од свога сопственога продуктивног рада, а не од експлоатације туђег зноја и туђих жуљева. Док, друга етика, други морал руше и помрачују све ове
вредности. Њихови носиоци и
проповедници, и свесно и несвесно, у овој општој ратној
мутљавини, јуре за нагомилавањем добара. Не бирају ни средства ни начине.
У причи “За хлеб”, аутору је
синтеза првог морала и прве
етике жена која, гладна, обесправљена, уцвељена, каже “Мој
муж је поштен човек” а другог
једна задригла, угојена, која
одговара: “Поштење се не једе,
драга госпођо”. И, на хиљаде и
хиљаде спекулантских хијена,
окупаторских лифераната, зеленашких трбоња, њихових нацифраних жена и разузданих
братучеда навалило је — сад, ја
икад! — да згрне, да заима, да
се брзо и баснословно много
обогати јер, “поштење се не
једе!” И, несумњиво, и ова појава, тако обична и свакидања

у данашњој општенародној гигантској пометњи, нимало не
ослабљава неизмерну динамичку снагу српског народа и његову свест о потреби жртве за
нешто лепше, узвишеније, светлије и светије.
Тачно, један морал проповеда: “Кад је рат, онда нико ником није брат.” Али, исто тако
је тачно да му онај други морал
одговара: “А кад је брат прави
брат, онда је он брат и кад је
рат!”
У приповетци “На првој стопи Отаџбине” реч је о “браћи”
која убијају маљевима и пуне
јаме хиљадама недужних жена
и деце. И, “нас људе напослетку
нека ђаво носи, али шта су им
они били криви?” Четник Илија
резонује дуго, горко и болно:
“Сад кад нам пропаде држава,
скочи на нас Србе и ала и врана,
као да су једва чекали да паднемо у ропство, да нам забоду
нож у леђа откуд се не надамо.
Кажу, нису биле добре власти.
Добро, ето, нека буде тако. Али,
шта смо ја и ти томе криви, који
нисмо били нити смо сад икаква
власт, па да нас чека иза камена
и убије, а кућу нам запали? Зар
је неко од нас за то да буду
и опет рђаве власти, ако су већ
једном биле? Знам ово, да их
и те рђаве власти нису убијале.
Зашто се не збијемо један уз
другога, у невољи као браћа,
него баш сад да се крвимо. Али,
ко ти, јадан, није брат у невољи,
тај ти је душманин...”
Изнад свега, четник Илија,
као уосталом и цео српски народ, упркос свему је праведан:
--- “Знам Мусакадића, јунака

из прошлих ратова, па судије где обрађени, али увек прироПашића и Ђурбузовића. Они дно и литерарно. Читају се неданас воде поштене Муслимане, тремице и са треперењем. У њиали — на нашу несрећу — тих ма је, збиља, много крви и много суза.
је мало.”
Сви његови јунаци, инспириУ истој приповетци пластично је приказан и пример других сани су једном чежњом: борбом
који се боре за слободу и ван против окупатора, једном идеоних у земљи. А то су, у првом јом: идејом националне слобореду, “јунаци неба”, наши ави- де, социјалне равноправности
јатичари, падобранци, коман- и праведности у подели добара.
доси. Међутим, посебно поглав- Али, у дубини душа свих њих,
ље је — жена. Додуше, наша у њиховом срцу, у њиховој свежена је и у авом рату била до- сти и потсвести, изнад њих и
стојна култа косовског. Али, око њих лебди, он — ДРАЖА
нажалост, има и срамних егзем- МИХАИЛОВИћ!
плара. Једна таква нашла је меМилун гине с повиком: “Жисго и у “Последњем виђењу” вео краљ Петар, живео Дража
ове збирке приповедака.
Ми........” ( “У смрт за слобо“Јанкова туга” је асоцијација ду” ). У ћелији окупаторског
мисли нашег човека у ове че- казамата, оковани Саво сећа се
мерне дане. Он се борио. Ухва- свега: “Где су моји људи који
ћен је, па заробљен. Побегао је су ме волели и слушали? Да ли
из ропства. Прешао у Слободу је још који жив и хоће ли моћи
и на слободи — разочарао се. наставити борбу? Шта ће о меСада, негде на песку, у жаркој ни мислити наш Дража? Хоће
пустињи, бори се против — ли рећи да нисам смео жив пасти у руке непријатеља”. ( “Сеафричке муве!
Уопште, збирка приповедака ћање” ) Падобранац Стојан, са
г. Контића је разноликост мо- повређеном кичмом у паду, утива и манифестација истин- мире али вапије: “Желим само
ског живота нашега човека у да видим команданта, или Чиданашњици који већ три године чу...” (“На првој стопи отаџбипролази кроз крв и сузе. Оне су не”).
У “Први пут код Драже” сам
велико парче живота баченог
на хартију. Сам аутор је “те- аутор, са притајеном снисходренски”. У збивањима је уче- љивошћу и безграничним поствовао лично. Командовао је. штовањем, прилази Дражи. А
И, данас, пошто је силом окол- ретки су они које је он позвао
ности, можда привремено, из- и који су га видели. Мада је он,
бачен из борбеног строја, он — као Господ Бог, свагде и на
као и многи други — види: ко- сваком месту. Он је мит, легенлико је лакше историју писати да. Има свој култ. Окружен је
него је стварати... Приповетке ореолом.
Па, шта је, уопште, тај Драсу му лаке, сочне и јасне. Тешки
проблеми негде дотакнути, не- жа? — питаће неки непосвећеIX

ни. Да, Дража је символ свих
моралних и етичких вредности
српскога народа. Он је првоборац, вођ. Он је инспиратор,
духовна полуга у овој гигантској борби. Дража Михаиловић
је “највећи јунак у овоме рату”,
како је то за њега рекао г. Винстон Черчил, претседник владе
Велике Британије у једној својој званичној изјави.
Значај Драже Михаиловића,
без сумње, није у томе што је
он пуковник или генерал овог
или оног степена. Не ни у томе
што је он у официрској униформи, јер би он, за наш народ,
био Дража па да носи дроњке
на себи. Јер, он је богомдани
предводник народа у најчемернијим данима његове историје.
Устао је против окупаторских
људождера одмах после наше
срамне капитулације. Српски
народ, а и он с њиме, није капитулирао. Он је народ повео с
циљем да га избави нечувених
патња онда кад су падале милијонске жртве, жртве за победу правде над неправдом, поноса над подлошћу, храбрости
над кукавичлуком, светлости
над мраком, слободе над ропством, врлине над пороком.
Цео му се свет задивио онда
када је запрепашћеном човечан
ству застао дах пред невиђеним
и нечувеним суровостима. Окупатори и њихови сателити косили су један народ који је више волео рат него пакт и сматрао да је “Боље гроб него
роб”. Дража Михаиловић је

постао оружани израз таквог
народног расположења. У почетку сам, а убрзо окружен целим народом дигао се на оружје, док су се. џелати српскога
народа китили са одрезаним
српским језицима и са гордошћу око врата носили ђердане
од ископаних српских очију.
Борба за слободу пламтела је
све више и више у дане када
пред уништавањем српскога народа бледе грозне слике Тамерланових покоља, Џингиз-канових пустошења, Атилиних мрцварења. Инспиратор те борбе
био је Дража.
И данас, када се њега одричу многи и од њега окрећу главу чак и они који су га, без његовог знања и противу његове
воље, недавно, онако брзометно унапређивали, а и они који
су на рачун епопеје Драже Михаиловића и српскога народа
срамно спекулисали, излази на
јавност ова збирка приповедака, из пера једног његовог командира. Она износи на видело
само један мали део величанствености дела Драже Михаиловића и његових ратника. И,
ред јђ да и наш народ у иностранству као и у земљи, и сви
домаћи и страни пријатељи и
непријатељи виде да је српски
народ с Дражом Михаиловићем. И, ко је противу њега, тај
је противу српског народа.
Дража нас води — величини
и слободи!
Каиро, 1 септ. 1944.
Коста Крајшумовић

Н Л ША Р ЕЧ
О в * ЗБИРЧИЦА дивних и дирљивих приповедака г.
Јована Контина вел је објављена у нашем А. Србобрану. Читаоци су били одушевљени њиховом садржином и лепотом, јер су оне писане сузама и болом рањенога срца и душе целога родољубивог Народа Српскога.
Поред предговора г. Косте Крајшумовина, којим
је правилно приказао ову збирку Контикевих приповедака, било би сувишно да и ми са своје стране улазимо у оцену овога рада, који најбоље сам собом претставља и таленат младога приповедача и књижевну
вредност ових приповедака.
Правилно ценели тешки садашњи положај г. Контина и његових другова, као и тешко искушење кроз
које пролази цело Српство, решили смо да ову збирчицу издамо као засебну књигу о трошку !Српскога
Народног Савеза. Из пажње и захвалности према њеном талентованом писцу и његовом честитом и јуначком опредељењу и крајњем пожртвовању, приход од
продаје ове лепе књиге уступа се аутору, без икаквог
ограничења, са најлепшим жељама да му ова наша
скромна пажња и потпора буде макар и најскромнија
морална и материјална припомоћ за будући рад и
борбу.
Нека нам се не замери што је ово прво издање изашло у врло скромној опреми и у овој форми слова и
слога; јер смо, због оскудице у радницима и материјалу у Србобрановој штампарији, морали сачувати и употребити слог који је био само за новину намењен.
Али се надамо да ће читаоци куповином ове књиге омогупити г. Контину да своје приповетке у наредном издању објави у бољој опреми — дај — Боже — у ослобођеној и Уједињеној Отаџбини Српској за ко.ју се и
сада јуначки бори и пати у туџини.
На Светога Саву, 1946 год.
Питсбург, Пенсилвенија, С. Д. А.
Српски Народни Савез.

ЈОВАН КОНТИЋ:

КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ
ПОРОБЉЕНА ЗЕМЉА
Сунце се клони западу и једним рубом већ запада иза планине Гарча. Кроз зупчасте удолине планинског гребена баца
последње златно црвене траке
на пропланке изнад села Загоре. У удолинама се чује дебело
избијање овчарског звона. Сива
брда, рекао би уморно одишу
после тешке врућине, која траје
већ неколико недеља. У захладинама испод наквечених стена
кукурузна се пера одвијају, увијена под јаром јулске припеке. Ниско крајем поља бели се
суво и као змија вијугаво речно корито. Испод врба, чије се
гране жалостивно спуштају до
саме површине, чује се у вировима вриштање деце, пљесак
витког тела и клокотање устајале воде испод разлоканих жила.
Једна жена испијена лица изађе из једне кровињаре. За
њом клепнуше врата о вратнице
и дрвена реза западе у свој
жљеб и одаде тупи звук: трак.
Погледа низ брдо, испод села,
пљесну руком о руку и отресе
са њих пепео, јер је баш тога
часа разгрнула супражицу на
старинском огњишту, извадила
кружић, са њега скинула изгорело орахово лишће, испод кога се као злато зажутила печена

кукурузница. Мислила је, погледајући низ стрмину на девојчицу из њене родбине, коју су
она и Милован од колевке узели и подигли. Сад је одрасла и
чувала је у забрану њихове две
краве. Кад би Милован дошао е
посла или са племенског скупа,
још с врата тражио би погледом
по кући Милицу. Били су самохрани и њу су пазили као да им
је рођено.
Последњи зраци сунца оставише и највиши кук острошке
литице. Хватао се први сутон.
Сеоским сокаком клопарало је
камење, пиштало звоно на овну
предњаку и стока трчала ка сеоском појилу да угаси жеђ после
дневне пригревице. До пре неколико месеци, у ово доба дана,
кад се радници враћаху из поља
и чобани са стоком с паше, орили су се прилази селу од дозивке и песме веселе младежи. Сад
је све умукло. Дође празнични
дан. Младеж се обукла, али нема
веселог кикота и задиркивања.
Лица су им недолично суморна
и ћутљива, а кад разговарају
међу собом чини вам се да шапућу. Зуре тако по групицама
у сокаку по троје, четворо. Рекао би да полазе на погреб своме драгом. па се исчекују.

14

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

Старији се искупе испод вековних храстова, насред села,
назову један другом Бога, ћуте
и тек, тек понеки проговори
неку реч. Кад нагне дан и планина баци на село широку тамну
сенку, разилазе се нечујно кућама. Далеко исггод села, пољем
где је пут као стрела прав, диже
се облак прашине иза моторизоване колоне. Звижде ланци на
челичним чудовиштима која се
ваљају друмом. Брекћу мотори
и сливају језиво зујање V један
глас који личи на кркљање рањеног самртника, коме кроз
просечени гркљан излази последњи млаз крви. Отаџбина је поробљена. По њој се туђин шири
и хара. Сваки је свестан да је
изгубио нешто што му је најдраже, нешто велико и недокучиво. Изгубио је отаџбину и
слободу. У свакога ушла нека
црна слутња да тек има да се
догоди нешто страшно и неподношљиво. Посматрам села, брда, планине, па ми изгледају да
су стравично мргодни и плачни
као лица мојих сељака. И птице
изгледају ћутљиве. Не прелетају, рекао бих, весело с гране на
грану као пре. Плаче и крвари
срце и душа мога народа, па ми
се чини да цела природа плаче
и крвари као груди прободеног
Христа.
— Био ја пре неки дан V граду. Празник је. Звони на Петровој цркви, али не три звона као
пре, него само једно, па ми се.
чини да не звони, него некако
жалосно цичи као да плаче. Хоћу вала да свратим и чујем светитељску молитву старога проте — прича Марко, осамдесето-

годишњи старац укућанима по
повратку из града.
— Уђем, прекрстим се и приђем ближе, јер света беше мало.
Проти Николи пала седа коса
низ плећи, а лице Боже ме опрости као V светитеља. И у највећој тишини, око половине
службе, чу се бат тешких цокула. Ја се окренух и спазих два
солдата са белим ширитима
испод врата. Прота се појави на
царске двери и само рече: “Помјани господи”, погледа у правцу туђинаца и глас му застаде.
Окрену се, пође корак два и
пред светом трпезом у олтару
диже руке небу и тихо се мољаше Богу: за нас, за младог Краља у туђини. Гласно не помену
његово име, јер је знао, како
ми пред црквом рече, кад му
приђох руци, да су они солдати
због тога и дошли.
Старац ућута док су се низ
смежурано лице бабе Иване,
његове жене, као сребрна зрнца
сливале сузе. Она узе један крај
црне мараме, којом беше забрађена и обриса лице.
— Је ли дедо, а зашто је Краљ
отишао — скоро кроз плач упита седмогодишњи Милош, али
не због тога што му је дедина
прича изгледала тужна, него
зато што виде сузе своје баке,
а он је знао да она плаче само
кад му прича о своја два погинула сина у минулим ратовима,
или кад је нешто много тужна.
— Морао је сине — одврати
старац и помилова га по коси
— А хоће ли он опет доћи —
упита малишан и глас му задрхта, док је гледао старца право
у лице.

ЈОВАН КОН ГИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

15

кући. Отворила је старинску
— Хоће, благо деди, хоће.
— Е, ти хоћеш све да знаш — скрињу и из ње извадила Миприђе му мајка, старчева снаха лованово ново одело украшено
по зеленој и црвеној чохи диви одведе га у постељу.
Већ је био п-ао мрак и селом ним везом од срме. Он га је овладала тишина кад Милован блачио у ретко свечане дане.
отвори врата и ступи у кућу.
Милован је зловољно устао
Жена је стајала до огњишта и и обукао свакодневно сукнено
гледала да јој не покипи млеко одело које је Стана ткала. Са
над ватром. Милован седе не- брашњеником у торби, коју
што даље од огњишта. Мала мрзовољно обеси о раме и дуМилица притрча и телом се ма- гачким чибуком у десној руци
зно пребаци преко његовог преко каменитог усека, изнад
крила. Он је провлачио прсте куће замаче за брег. Стана га је
кроз њену косу расплићући јој с врата пратила погледом. Није
кратке плетенице. Питао је да се усуђивала да му при поласку
није пустила краве негде у ште- каже ма и једну реч.
Путањама кроз сури крш, читу. Она се праћакала преко њеје су се стазе спуштале и дизале
гових колена.
— Данас пред вече — обрати корачао је Милован нагађајући
се Стана Миловану, пошто ски- V мислима ко би то могао бити
де млеко с ватре — наиђе један те га зове и због каквог посла,
човек на коњу и пита Да ли је сад у невакат, кад је поштену
ово кућа Милована Марковића. човеку место само код куће.
Сунце је високо отскочило.
Ја му рекох да јест. Нека се
спреми и сутра зором пође на Још су само дубоке долине у
хладовитој сенци. Милован седе
Цетиње.
у
хладу кржљавог јасена, који
— На Цетиње?!
је
изникао из каменог процепа.
— Да.
Скиде торбу с рамена, помисли
— Није време да се сад тамо да треба да се заложи храном,
иде. Ја сам тамо иша’ кад је пометну је до себе и само злобило срећно доба. Кад сам био вољно погледа на њу, док је пупо народном послу код госпо- нио лулу дуваном и притискао
дара, онога старог, па и његовог палцем десне руке.
унука. А сад? Сад је тамо латинУвлачио -је димове халапљиска управа. Нема мени тамо во и посматрао стабло јасена,
пута.
чија је круна била проређена
— Али кад те зову, мораћеш. суварцима. Поглед му паде на
Није сад она стара слобода, па камени процеп из кога је изникако хоћеш. Ни твојој кући ни- као и који му није дао да дебља,
си више ти господар, него баш већ га је формирао пљоснатог,
ти латини.”
кривог и кржљавог.
Милован је ћутао.
— Није имао ширине и замаТек је опучила зора. Стана је ха — помисли Милован. — Он
отворила врата и спремала по је хтео слободу, али му је усуд

16

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

одузео.као и мени данас — изговори скоро гласно.
Зрикавац је из рујевсг жбуна
неуморно певао своју једноличну песму и такмичио се са јулском припеком, која је бивала
све већа у колико је дан одмицао.
,
Нагао је дан. Ловћен је бацао
тамну сенку на своја точила.
Милован је ушао у град, који
му изгледаше туђ. Корачао је
улицама, али није више видео
она некад позната лица. Пролазили су туђински војници,
официри, полицајци, Он је пролазио поред њих и пазио да их
се не дотакне, да се не срете са
њиховим погледом.
Нешто га је, чинило му се,
силно стезало у грлу као да хоће да га задави. Бојао се да ће
му нестати дах.
— Што ме то чупа по грудима — прошапута и накашља се
да види да ли је још у моћи да
пусти глас од себе.
На скверу широке улице побијен велики стуб. Милован се
сети да га раније није било и
погледа уз његову дужину, која
је надмашивала све околне куће. На врху се вијала застава,
чије му боје беху непознате. То
је сигурно њихова, помисли, и
осети неки чудан бол као да му
оно њено лепршање гребе по
отвореној рани.
Из мисли га прену нечији
глас. Трже се и окрену.
— Овамо је скупштина — повуче га благо за руку човек,
који је на левој руци имао белу
траку и показа му врата где да
уђе. Унутра жагор. У групицама смех. Неки му приђоше и

пружише руке. Милован погледа око себе, збуњено се спусти
на прву столицу, скиде торбу,
обеси је о наслон столице, док
је у левој држао дугачки чибук
преко крила. Његово одело одудараше сиромаштвом од средине у којој се нагло нађе.
Кроз салу се проломи пљесак
и повици: живео!
— Молим, да чујете доктора
Јовицу Иванова — изговори
онизак човек седамдесетих година густих и повијених бркова. Седе за сто иза кога му се
видела само глава.
— Ми смо доживјели ријетко
срећан дан у нашој мучној повјесници, кад треба уз помоћ
пријатељске и савезничке војске велике империје да обновимо нашу славну краљевину —
говори доктор Јовица, мали и
жгољав човек, док му подрхтавају ногавице узаних панталона на његовим као писке танким
ногама.
— Виђи ђавола, виђи ђавола
- проговори Милован за себе,
промешкољи се на столици,
овлаш рашири обадве руке у
раменима, којима обори торбу
са наслона; диже је на исто место и значајно се прокашља.
— Двадесет година ропства
биле су исувише дуге, али су
прошле у неповрат.
Милован више није могао
пратити говорника, који је падао у све већи занос и хистерију уседилице. Његов глас потсети Милована на крештање
шарке змије, коју је чуо неки
дан у литици према подневном
сунцу изнад свога села. Он не
зна колико је говорио Јовица

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

ни други, јер му се чинило да
му неко удара маљем у главу.
Чуо је стално и уједначено једно исто: бум, бум, бум. “Срећан дан, ропство, савезничка
војска”, биле су једине речи
које су му на махове пролазиле
кроз свест.
Наједанпут Милован устаде и
диже обадве руке према претседничком столу, док је у левој
још држао дугачки чибук. У
сали наста тајац. Милован поћута мало. Ова му тишина беше
угодна да прибере узбуркане
мисли.
— Ја нисам браћо, зна’ ко ме
зове, нити зашто сам зват. Сад
кад сам већ доша’, као прост
човек хоћу да проговорим само
неколико речи. Ја “ви” немам
што крити, жао ми је ота“ бине
Југославије. За њом ме срце и
душа боли. А и како да ми је
није жао. Од имања имам само
четири рала земље. Од та четири рала заливадио сам два и
усија детелину. На она два посадим годишње мало кртоле,
лука, купуса и тако неке ситнежи. Код куће имам бабу. која
је вредна као кртица. На она
два рала детелине држимо две
тф.аве. Млека, сиоа, скорупа, за
нас увек доста. Она и одвоји па
прода. Купимо V месец два по
врећу брашна. Јевтино. бпаћо,
за причу. Осамдесет пет динара
педесет кила. Бога ми вам кажем, таквога хлеба нико мој од
Косова до данас ни.је јео. као ја
за ових двадесет година, које
онај доктор мало пре назва двадесет година попства, а за мене
и све оне моје сељаке двадесет
година среће и благостања. И

17

ми неуки ништа не тражимо него да се поврати оно доба.
То је једно, а друго, зар толике стотине година не тужисмо
да се бар то мало Српства уједини. Ми смо Црногорци, ваистину имали једну од најславнијих династија. Ја ту славну
кућу и данас волим, као и сви
они моји сељаци. Како ми је
тешко данас проћи испред овога двора пред којим ми је стари господар некад витешки стегао руку. Па онда његов велики
унук кад оно преносисмо владичине кбсти на Ловћен. Не
може, јадни, све једна мајка
родит’. Унук је наследио деду.
Све је то једно. Српство треба
да живи и после овога, јер ово
неће бити за довек. — Ту Милован застаде и сети се синоћних
Станиних речи да у својој кући
није он господар. Поћута мало
а затим настави:
— Опростите браћо, ја сам
прост човек, без икакве школе,
него ето рекох само оно што
народ мисли тамо у моме селу.
Ви, истина, боље знате, јер како
видим сви сте од старога вакта
и седих глава, па ћете учињети
како је најбоље да се сутра не
стидимо.
— Живјела независна Црна
Гора — скочи и са крештавим
гласом узвикну доктор Јовица.
— И ја велим да живи Црна
Гора да Бог да — додаде Милован и упути се излазу.
Улице су биле пусте. Милован погледа пут старога манастира и сети се да је данас Петровдан. На ум му паде како је
све до ове године на овај дан
био велики сабор пред манасти-

18

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

ром. Долазио је народ да се по- док другом намешташе торбу
клони свецу. Младеж је после на леђа.
— Сваки ће од нас синко, одслужбе играла и веселила се до
говарати пред Богом и отаџбисаме ноћи.
Изађе ван града и упути се ном за свој рад, па и ја — одврастазом која је водила пут ње- ти Милован, пружи корак два
говог села. Ход му .је био нека- неодлучно, застаде и замисли
ко младићки чио. Корачао је у се, јер га младићева примедба
лаким опанцима с камена на ка- тешко опече.
— Пуковник Бајо Станишић,
мен лагано као да их не додирује. Месец се појави иза пла- с брђанима напао је синоћ Танине. Пред њим се назирала лијане на Град. Букнуо је опстаза кроз сури крш, из кога је шти народни устанак. Милош
запахњивала оморина. Само по Иванов скочио је на цев од тонеки пут на брегу, осетио би ,па која га је разнела. Најдаље
талас са планине како га заго- у току данашњег дана Град ће
лица по лицу мило и освежава- бити заузет и посада заробљејуће, као дављеника над водом. на — причао је Миловану кум
Са истока од Прекорнице по- Радојица, човек његових годијављивало се рано јутарње ру- на.
— Дај Боже да буде добро и
менило. Милован се помоли на
брег изнад села. Широку равни- да се ослободимо зла и напасти,
цу покривала је јутарња магла. него се бојим да овај рат не
Нагло застаде. Кроз таму, тамо потраје дуго, а ми се не могнемо
где је Град, запази блескање одржати — додаде Радојица
као севање муња: једанпут, два скоро шапућући.
Милован је ћутао озбиљног
пут, много... Затим пудњи који
се сливаху у једно дуго хучање. лица.
— Дај, баба, спреми нешто
У селу жагор и дозивање. На
одмах
за јело, али брзо — изизбрешку, насред села, под великим храстом: Старци, жене, говори Милован, док стављаше
деца. Младићи и старији са угљен на лулу одмах пошто
оружјем. Милован им збуњено беше сео.
Са пушком о рамену, истом
назва Бога, погледа по присутнима, поћута мало и опита не- торбом коју је мало пре пометодлучно: “Шта се то чује пут нуо и у коју стави неколико десетина метака, изађе на врата.
Града?”
— Весели се народ држави, Пође неколико корака и осврну
коју си ти стрико Миловане, се на Стану са речима: “Пази
јуче с друштвом створио, па је на кућу и малу Милицу, а ако
јутрос поздравља — додаде видите опасност, бежите у пламладић који држаше пушку, нину” и замаЧе иза брега.

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

19

У СМР Т 3 А С Л О Б О Д У
Сипи јесења сусњежица и
продире до костију слабо и неједнако одевених војника. Већ
је овладао потпуни мрак. Низ
тесни планински кланац креће
се ланац људи у реду по један.
Не чује се ни једна реч. Само
кад командантов ордонанс из
задњих редова протрчи напред
да саопшти шапатом последње
наређење официру који иде
први, испод ногу му се одрони
камен и отисне низ стрмину.
Кроз сутон се назиру сиромашне куће планинског села. При
крадамо се кроз ноћ убогом
насељу као утвари. Негде на
крају села зачу се лавеж пса
који први објави наш долазак.
Клепнуше врата на једној кровињари из које се појави светлост. Једна прилика штукну ми
мо нас у мрак. Већ су први застали на малом брежуљку уз
који су као осињаци залепљене сеоске кућице.
Два, четири, шест, осам, десет, одброја командант десет
војника и показа им прву кућу
^ коју ће ући и преноћити. Затим другу, трећу, четврту и тако више десетина. Неки су поскидали пушке са памена, да
би бар мало олакшали терет,
јер су им шињели и ранци после дуге кише силно затегли.
Још нико не полази. јер сваки
чека наређење.
— Можете скинути само обућу и осушити поред ватре, али
не скидати и одело, јер ,треба
бити обазрив, да не би били

изненађени у току ноћи — наређује командант.
Људи утонуше у мрак. Зачу
се шкрипа зарђалих вратница.
Из куће почеше да се извијају
димови пут оловног неба. Седимо око огњишта на| коме
пуцкарају нарамци ситног грања. Дими се поред ватре мокра
обућа. Шињели затегли на раменима, али их не смемо скинути. Низ кундаке пушака, које
су поред нас, сливају се кишне
капљице. Једна млада жена
бледа и испијена лица додаје
воду, јер су неки жедни. Милун
се вајка, па каже да није очекивао да ће је тражити бар за
три дана, јер је веровао да ће
му данашња киша продрети
кроз кожу и у желудац. У дну
просторије сипљиво закашља
једна старица, подиже главу и
у осветљеној просторији по
гледа дошљаке и поново спусти главу на тврдо узглавље
Куњамо око ватре док се одело
на нама дими. Неки се наслонили уз чађави зид и хрчу. Ово
је први пут да смо видели кров
над главама за последњих неколико дана, па је и овакво, за
нормалан живот немогуће преноћиште права благодет.
Из привидног сна трже нас
неко комешање. Отварамо очи
и погледом питамо присутне:
“Покрет, покрет”, шапуће командантов ордонанс. Погледам
V сат. Три после пола ноћи
Опет неосушену обућу на ноге
и мокри ганац на леђа. Излази-

20

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

мо из кућа. Клепећу и шкрипе
сеоске вратнице. Кроз тесни
сокак чују се кораци сањивих
људи.
— Лево. уз кланац, правац
Шишман — лево уз кланац...
л ев о ... лево — преноси се наређење од групе до групе. Са
тешком муком пењемо се уз
стрмо брдо пут планине. Пред
нама се назире уска стаза. Ветар хучи, савија густу борову
шуму и носи са собом снежне
пахуљице које нас шибају по
лицу, залепе се и опеку као
варнице. Назире се врх. Указује се зора јесењег натуштеног
неба. Командант издаје наређење да се заузму положаји. Примамо га и саопштавамо четама.
Налазимо се.пред рововима непријатеља. Опазили су нас.
Бљесак, зврјање кроз ваздух и
детонација гранате у сувом камењару, која би пропраћена
хиљадама зракастих варница.
Граната паде нешто даље иза
нас. Милун ге окрену и забринуто рече: “Овај би нам могао
мбити онога вола. па остасмо
данас без ручка.” За њом се појави друга, трећа, а затим шрапнели који се као плави пламенови распрскаваху изнад нас и
као киша пљуштаху по нашим
положајима.
“Напред — Упа! “повикасмо
после командантовРг наређења. ми командири чета. Запрашташе пушке. Заклокота наших четрнајест тешких митраљеза. Два бацача мина допуњавали су својим бубњањем
опкестар смрти. Падало је лишће и гране са борове шуме,

отскакала парчад од камена,
савијали се рањеници од бблова. Лзуди постадоше дивље
звери. Јуре без предаха напред,
а из њихових покрета читате:
хоћемо још к р ви ... крви ...
крви! Непријатељска артиљерија умукну. У немогућности
је да гађа нас а не и њихове
војнике, јер смо се такорећи
измешали. Више се не чују
пуцњи, већ само једно дуго и
уједначено у . . . у .. у!
Уколико их више одбацујемо, утолико су наши агресивнији. Наилазимо на безбројне
мртве. Око један сат после подне, као по уговору, са обе
стране малаксава борба. У заклонима вадимо храну из ранаца и залажемо се парчетом
сувог хлеба, док Милун опет
забринуто резонује, да је нашега во~а сигурно разнела граната, пошто нема да добијемо
ни по парче меса.
Изгрева иза облака подневно
јесење сунце. Благо и умиљато
нас милује по бронзаним лицима као мајчина рука. Људи куњају и предају се сну као да
нису у борби. Затишје и од
стране непријатеља. Ваљда и
њих море исте невоље. Пролази сат, два, три. Са нашега левога кгила поново оштрија ватпа. Ми на десном дремуцкамо.
Долази командантов курир и
доноси наређење да треба заузети брдо пред нама.
Т а к а ... т а к а .. така, клокоћг
митраљези. Наши се пребацују
од џбуна до џбуна као дивље
мачке. Заузимамо и наредне
положаје. Сунце је на заходу.

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ ИСУЗЕ

Пред нама су Гола Брда. Са
њих нас ужасно туку. Пада команда да их заузмемо пре мрака.
“У ровове убацити бомбе и
отерати непријатеља”. Одабирамо најбоље војнике. Пужу се
уз окомиту голет. Изнад њих
штепују наши митраљези и
пружају им заштиту. Већ су
при самоме врху. Наши митраљези не могу више да их штите, јер се бојимо да ће погинути
од наших куршума. Непријатељ то искоришћава Обара на
њих смртоносне плотуне. Гледамо. Један пада на узнак, други посрће, трећи се отисну низ
стрмину. Нама се леде грудћ.
Неки се још пужу. Куршуми
звижде као осице. Ми им не
можемо помоћи.
“Ура”, пада команда. ОтиСКУЈУ се л>уди као планинска
река. На врху брда, у рову,

21

блесак бомбе и варнице. Затим
друга, трећа. Према небу, у
првом сумраку пројектује се
лик човека са пушком у десној
и капом у левој руци. Чујемо
глас: “Живео Краљ Петар, живео Дража Ми.............. и глас
умукну, а пројектовани лик се
спусти к земљи. Избијамо на
брдо. Ров празан. У њему неколико искомаданих и полусагорелих лешева, а мало даље
од њих наш Милун лежи ничице на земљи са пушком у десној и капом у левој руци. Погођен снопом митраљеских метака из рова са друге линије,
пао је са именом Драже у загрљај смрти.
Већ је ноћ. На његовом се
мртвом телу не види положена
цпна застава, али се кроз мрак
назипу: бела мртвачка глава са
две прекрштене кости и позлаћена слова: “Слобода или
смрт”.

ПР В И ПУТ КОД Д Р А Ж Е
Дан у биваку. Септембарско да: “Нисам Смиљице среће ми
преподневно сунце милује на ни помислио ни на једну другу,
пропланцима опаљена лица а камо ли са којом био, а и где
војника који су се пазузурили бих ја то кад командир не да
у планинској котлини покриве- стати. Код њега ти је нека чуној шумом густог четинара. дна навика. Идемо цео дан једИзнад борја се извијају димо- ним правцем, док му само дуне
ви разгореле сувади. Око једне и викне: окрени полулево, па
ватре се окупила група војника тако док не паднемо од умои на глас се смеју Боривоју, ра”. — Оженио се скоро и зато
који је ноћас у сну звао Смиљу. што нше стално поред Смиље,
— Окренуо табане жеравици, ко је крив, разуме се командир.
загријао се момак, одморио У друштву смех. Марко док гопосле толико дана па се прав- вори глади дугу црну браду и

22

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

понеки пут кроз њу провуче пут, док сам осећао пријатно
прсте. Боривоје се снебива и узбуђење. Знао сам шта то знакао да се њега то не тиче џара чи. Од њега ћу добити тачно
у ватру, док му испод танких упуство где се налази наш врнаусница прелети кратки о- ховни командант. Погледао
смех. У јарузи одјекује секира, сам низ падину групице војнидок један слаже читав дрвља- ка, који су се безбрижно изленик на ватру. Миладин глача жавали и ћаскали, док су неки
ражањ. О копљастој иверки спремали ручак.
старе букве, која се под при— Окрећите брже тога брава
тиском година и снежног тере- Миладине, јер би се могло дота срушила до пола, бели се годити да га носимо непеченог
луб дебелог брава. На проопомиње Марко, који је
планку, према сунцу свукли се протумачио долазак непознадвојица до појаса. И њих Мар- тих војника као знак за покрет.
ко не оставља на миру, већ их
--Д а ли да похитамо са ручзове и пита шта има у новина- ком? — шеретски ми се обраћа
ма. Негде у даљини чује се пот- Марко.
муло и уједначено избијање
Да Марко, хајде реци да
овчарског звона.
за један сат буду спремни. На
Стој!, кроз долину одјекну дугачком положеном буковом
глас стражара са узвишице. стаблу, као на мртвом џину
Међу војницима наста тајац. Миладин сече печење док војМноги се кренуше пут оружја ници у реду прилазе и примају
које је стајало у купама. Бат- одређени део. За непун сат сви
рић разуме мој поглед. Хитро су окупљени и насмејани очешчепа пушку и шуткну кроз кивали покрет. Прилази водборје. Не проце ни неколико ник Марко спреман, стаје и изминута, враћа се и каже: “На- говара упитно једину реч: ши су, сад ће их довести.”
“Правац?”
— Боезна Дубровско ЖабИзбијају три војника. Преко
груди Ам укрштени реденици, љак — одговарам и стављам
о појасу бомбе. Дуга им коса ранац на леђа.
Корачамо беспутице кроз
пала на рамена. У сукненом
густу
шуму и мале пропланке.
оделу домаћег ткања, са лаким
опанцима на ногама, корачали Испод ногу шуште наслаге лису сигурним и лаким корацима шћа и пуца суво грање, које је
— Дража нас води — изгово- деценијама падало са столетри први и пружи ми неку хар- них џиновских стабала. Сунце
се клони западу. Пролазимо
тију.
— Величини и слободи — из- некада велико и напредно село
говорих и узех писмо. Послед- Брезна, из кога злослуто стрче
њу реченицу: “Лично се јавите црни зидови изгорелих кућа.
команданту места на Жабља- Овде, онде при зидинама се наку”, прочитао сам још један- лази по нека настрешица из

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

коЈе провири глава неке жене.
Мушких уопште нема. Пушка и
шума им је, уколико их има
још живих, заменила рало и
топло огњиште. Наједанпут се
пред нама указа ужасна провалија. Наклањамо се над њом. У
бездану који се простире десно
и лево у недоглед да га је немогуће обићи, скоро нечу.јно
шуми река Пива. Треба сићи,
прећи реку и успети се уз су.протну стрмину на висораван.
—• Ах, људи, ако је и за Отаџбину много је — добацује
водник М арко----- него да ми
користимо за ову прилику тебе
Миливоје. Кањон није много
широк, а ти си познати дугулија, па да те положимо са
ове на ону страну и да пре^емо
преко тебе. Ти и твоја шубара
од две јагњеће коже омогућиће нам прелаз на другу страну.
Код војника веселост. Спуштамо се полако, јер је потребан
само један неопрезан корак и
наћи ће се смрт у таласима Пиве.
Месец је одавно избио иза
дурмиторског горостаса, кад
смо после пуних шест сати избили на висораван изнад села
Дубровског. Војници седе и
стењу од умора, али водник
Марко ни сада није миран. Осврће се као да некога тражи
и каже: “Ноћас се Боривоје,
нећеш сетити мајци ни како ти
је име, а камо ли да зовеш
С миљу и оптужујеш командира”. “Нисам ја ни синоћ оптуживао брата командира, већ си
ти то измислио да би се нечему
смејали”. одвраћа Боривоје

23

срамежљиво из засенка једног
џбуна.
Над селом Дубровским простирала се јутарња магла, кад
смо у рану зору, после кратког
сна пролазили. Велики овчарски пси урлали су иза торова
тржући дебеле ланце Један.човек сањива лица, огромне телесне фигуре са густим к устима
обореним брковима прилази и
тихо каже: “Јуче се чула борба
по врховима и иза Дурмитора.
Чуо сам да је био цео пук Талијана из Шавника. Увече су се
вратили натраг, пошто су добили добар ћотек. Пазите, идите лево од дурмиторског виса
јер се бојим да вас “жабари”
не изненаде.
Пењемо се. Пролазе сати.
Пред нама је дурмиторски џин.
Његов сури врх пркоси облацима, изнад којих победоносно стрче Боботов Кук и ћирова
Пећина. Пењемо се даље. Већ
је подне. Пролазимо сувади,
буково и борово пбуње које
не расте ни један метар изнад
земље. Сурова клима не дозвољава да се на то.ј земљи диже
ма ко високо. То може само
масив Дурмитора. Улазимо у
појас где нема џегетације. Седамо и залажемо се храном
Испод нас дубоко огромна урвина са дивним ливалама и пашњацима, по којима пасу стада оваца. Прилазе нам чобани
Питамо како се зове чудесна
долина. “Добри До”, одговарају они. Седимо на јесењем
сунцу а свима поглед иде ка
врху планинског колоса. Посматрамо и видимо чудо при

24

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

роде. Свуда унаоколо ведро. источњачки саг. Испред нас
Само око врха Дурмитора ма- прелете сова и са крештањем
ли облак. Одозго га обасјава се изгуби у ноћ.
сунце. Из облака пада киша.
Расвит је. Застајемо. Пред
Севне муња и гром удари у нама се указује видик који се
сури масив. Један, други, тре- пружа преко котлине испод
ћи. Дурмитор стоји гордо и нас. У њу се улази низ скоро
пркоси громовима. Чобани по- вертикалну стрмину. Наоколо
сматрају наша задивљена лица стравично окомите литице са
То за њих не представља ни огромним шиљастим висовима
мало необичну појаву. Један као џиновски зуби, парају некаже: “Кад је лијеп дан, са беса. Виде се и ретке куће, сиврха се може видети Авала код тне као ластина гнезда. Један
Београда”.
од пратиоца ме погледа и рече:
Планинским кланцима, сићу- “Ту је наш горски див”. Спушшни као мрави, спуштамо се тамо се. Не мислим на напор и
Црном Језеру у смирај дана. непролазан пут, који уствари
Грандиозна фигура Дурмитора није никакав пут, већ планиногледа се у своме огледалу и ска стаза којом може проћи сана њега баца тамну сенку. Ула- мо брђанин и хајдук. Наилазизимо у Жабљак, некада једно мо на прву стражу. На изглед
од најлепших туристичких ме- мргодан и суров као природа
ста мученичке земл>е. у ' коме која га окружава, са осмехом
данас нема ни једне једине ку- и неисквареном благошћу војће. Као стубови пакла стрче ник ми показује руком кућу
црни зидови прекраених вила при падини, изнад које хучи од
и великог хотела до самога је- ветра густа шума.
зера који је имао осамдесет
Предамном је кућа даском
луксузно намештених соба.
покривена са дрвеним степениДок разговарам са команлан цама. Нутке ме пропушта војтом, прилази водник Марко: ник. Под ногама шкпипе труле
“Можемо ли да се размештамо степенице. Доксатом промакопо згариштима, односно по ше нека лица. У тесном и мрачпреноћиштима”, пита и шали ном ходнику отворише се једна
се иронично на рачун народне врата, иза којих се указа тесна
трагедије. “Можете, и за дан. и полумрачна просторија. На
два, бићете под мојом коман- самим вратима, са осмехом ме
дом, док се ваш командир впа- сре ге. пружи ми отсечно и снати с пута”, одговара коман жно руку човек који је идеал
народа, јер је изникао из њега
дант.
Два је сата после пола ноћи. и постао синоним његове борЈа са двојицом пратиоца пеша- бе. Показује ми место да седчим суватима Сињавине. Ута- нем. Седам према његовој марњају стопала у дебеле травне кантној фигури. Између нас је
наслаге, лепше него у ма који сто склепан од неколико нео-

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

рендисаних дасака, са ногарима од четири обична дрвета
отсечена сигурно у шуми ту
одмах до куће. Прекривен је
картама, по којима су безбројни цртежи и ознаке. Извесни
простори обележени јасним ли
нијама, преко којих су крупним словима исписана имена
командангта појединих сектора. У сукненом је оделу, са војничким цокулама на ногама. О
рамену шарена сељачка торбица из које вире мапе и неке
хартије. Велики у скромности,
као и делима. Посматра ме
кроз наочаре погледом који се
смеје и из кога избија племенитост и проницљивост. Црте
лица су му оштре и енергичне.
Брада му окружава лице и цео
лик носи у себи нешто светитељски Еелико. Зато је народ и
исплео читав мит о њему.
— И ви променисте занимање, место пера пушку и командовање — изговори смешкајући се преко луле из које избијаху димови и ломљаху се о
густу браду. — Ипак на омладину не смемо заборавити. Он?.
ј | наша нада и наша будућност. Делом, речју и пером морамо је упутити путем истине,
љубави и пожртвовања — а
затим додаде, пошто му преко
лица преце кратка сенка туге —
Крст нашега народа био је тежак. Он га је носио пут Голготе. Под њим посртао и падао.
Данас је распет, али ће васкрснути. То условљав? правда и
његова часна борба.
Док разговарамо улазе и излазе разна лица без формално-

25

сти. Питају за обавештења.
Добијају упуства и одлазе. Официри, политичари, јавни радници.
Предвече излазимо из ниске
кућице и шетамо по брежуљку.
Изнад нас прелетеше два орла
и са циктањем се изгубише у
недогледне висине клисуре. —
При боегу укопана земуница
из које се чује глас који набраја неке чудне цифре. То радиостаница прима вести на земље и
иностранства. Враћамо се. Опет
према шкиљавој лампи разговарамо. али карта на столу никад није мирна од његове оловке.
Зову нас на вечеру. Улазимо
у једну нешто већу просторију
од ове. Средином стари поцрнели и препукао сто од грубог
дрвета. Около клупе. Под, између чијих се дасака види светлост у подруму и покрет људи, шкрипи и увија се под ногама. Улазе лица која први пут
видим. Престављен сам и једном странцу, енглеском пуковнику. Човек маркантног изгледа педесетих година. пружа ми
руку и чистим нашим језиком
каже: “Како сте путовали?”
Присутни примећују мо је изненађење и смеју се. Вечера скромна, упоаво сиромашна. Кромпир чорба, парче хлеба и меса
— и то је све. Неко је раније,
причају, приметио да је храна
слаба, а Дража је само рекао:
“Да ли народ има и толико”. И
више се нису поновиле сличне
примедбе.
Изволите браћо — изговори,
дискретно се прекрсти и на-

26

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

стави: “Помози нам Боже да се
браћа сложе.”
Обед је убрзо готов. Неко
од присутних пусти радио, који је стајао на сељачкој поли
ци између прозора. Изнад њега
је писало крупним словима:
“Забрањено је коментарисање
радио вести и самоме. Чичи”.
Чича је једини назив који он
дозвољава. Често и оне који
долазе опомињу да га не ослов
л>авају речима “Господине министре”. Слушамо. Емисија је
завршена. О њој нико ни речи.
Опомена је јасна: слушати и
радити.

Иза висова излази месечева
светлост и обасјава котлину.
Спремам се за полазак. Добијам упуства за рад и борбу.
Поздрављам се са највећим
сином мога народа. Његови се
зуби светле смехом кроз црну
браду, а његова фигура на месечини изгледа ми џиновски
велика и божански лепа. Одлазим са мојим пратиоцима обузет и очаран свим што сам за
ових неколико часова доживео«
док ми у,свести остаје урезана
мисао — Помози нам Боже да
се браћа сложе.

Б ОЛ МА Ј К Е
Над селом Планиницом изгрејало мартовско сунце. У њему,
и ако је већ одавно дан, све мирно. Оголеле гране кржљавог
дрвећа чине да је пустош високих стена још страшнија Суви
усеци и ривотечине, оголели и
пусти, личе на ребра давно преминулог џина.
На малом подинку, у суром
кршу, измеџу две високе стене,
седе, према јутарњем сунцу, две
мушке прилике наслоњене леђима уз литицу. Њихова вунена одела, рађена грубом руком
сеоске жене, лица обраслих брадама и борама које је немилосрдно утиснуо живот, чине чу-^
дну и тешку хармонију са дивљом природом која их окружава.
Батрић се промешкољи, отвори очи, накашља и кошчатом
руком повуче бркове у страну,

који му беху повијени преко
усана. Сави цигарету домаћег
дувана у танку кукурузовину и
поче да креше огњилом о кремен са кога су севале варнице.
На дуван у укусним рекламним
кутијама и палидрвце је одавно заборавио. Већ је трећа година рата. Уништене су све културне тековине и точак напретка повраћен уназад за неколико векова.
— Ти би, како ми изгледа,
пушио и без мога учешћа — изговори Раденко и окрену се Батрићу, пошто се протеже и
стресе од слабог сна и јутрање
зиме.
— А, не, ја сам овим кресањем хтео да те тихо пробудим.
Знаш, у недостатку клавира, чијим те звуцима дадиља будила
у детињству - - одговори Бат-

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

рић, припаљујући цигарету, и
прсну у ироничан смех.
— Вала, није ме будила музиком, али ни културним изумима
прачовека. Дај дуван овамо а
злурада заједања остави за непријатеља. Нико ти не смета да
сав јад искалиш на њега.
— Јесте, драги мој, то смо
радили и до сад толико пута.
Заподенемо чарку. За неколико
тренутака направимо пустош од
читаве колоне на друму. Ми напустимо терен, јер се не може
дуго држати, а народ — жене,
деца и старци страдају. Кад сам
све оно видео, последњи пут,
зажелео сам смрт.
— Ја мислим да би боље било да смо увек у већим јединицама; да се не растурамо. У јединици човека носи неки вал,
нека снага. Она му не да да размишља о преживљеном. Твоје
су примедбе оправдане, али исто тако и непотребне. Страдања, мртви, рањени, попаљена
села и све што доноси рат, како тако, 'морамо заборављати,
или се пак трудити да заборављамо.
Настаде кратак тајац и као
црхотично, одмах затим, оба
дубоко и у исти мах уздахнуше.
— Ти заборављаш једну
стварност — настави Батрић. —
Црна Гора није богата као твоја Шумадија, ма да је и Шумадији окупатор већ уништио њено богатство. Тебе је слом наше отацбине затекао пред Скадром. Остао си да заједно делимо судбину. И сада у несрећи,
као некад у срећи, за време наших студија у Београду. Ја сам

27

ти за то неизмерно захвалан.
Ми немамо резерве и магацина.
Бројне јединице треба хранити.
Одакле? Сви извори су народ
који и сам нема. Он нас у сваком случају храни. За време
акција, ми смо у већим јединицама, а кад су затишја, растуримо се овако у мале групице и
приближимо својим селима.
Она нас хране и чувају.
— Ти си потпуно у праву, али
ја бих хтео да заборавим на
зло и неправде — настави Раденко после кратког ћутања. —
Рат смо повели за слободу и
традиционално пријатељство са
слободарским народима. Ми
смо народ срца и етике, али не
и разума, кажу нам отворено
непријатељи, а прикривено и
пријатељи. У борби смо дали
све. Уништавамо за идеале себе и своје.
Хм! Идеале?! Каква иронија!
Италија је при краху За њом
ће се скрхати и Немачка. И, у
колико је крај рату ближи, у
толико смо даље од остварења
слободе. Ми смо дати као залогај моћнима јер је нечасни пазар свршен у мраку. И као лупеж који је украо, да би оправдао себе, напада невине. Ми
смо повели народ. Он још не
види шта му се спрема. Видеће на крају кад буде преполовљен. Но, тада ће бити касно. Тада ће тражити од нас школованих, од оних великих и од нас
малих, да му положимо рачуне зашто је дао милионске жртве? Зашто су дали животе крагујевачки омладинци и хиљаде
других? Ко му *је украо слободу?

28

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

На та питања нећемо моћи дати одговор, јер ће гомила викати у сав глас: “распни га распни!” ПрИ изговору ових речи,
застаде и иронично одмахну руком,
— Да, видиш ли, Раде, ово
моје јадно село у долини. Раније, у ово доба године, по
брду, изнад села, пасла су бројна стада оваца. Тонови овчарских звона сливали су се у звучни ехо и ломили о клисуре реке Перућице, која се крхала низ
високе и стрмне литице и, у слаповима, као бела вунена руна,
падала у дубоке вирове. Чобани су се дозивали са брега на
брег. У заветрини су се чули кикоти и задиркивања девојчица
са плетивом у рукама. У долинама су одјекивали ћакања орача, који су радили пролетњи
угар. Свуда, куд погледаш, живот.
А данас? Од свега ни трага.
Село спаљено. Остало је до сад
свега још неколико кућа. Старци и жене су савили нова огњишта по пећинама и пригрединама. Школа срушена до темеља. Кров цркве проваљен топовском гранатом. Кад сам једног предвечерја наишао и наклонио се кроз одваљена врата,
кроз пукотине је излетело читаво јато чавки. Било ми је тешко. Кроз свест ми је синула
мисао, ко зна да ли ће се икад
више са ње чути звук звона. Ово
је, у главном, данас слика целе
наше земље.
Њихов разговор поремети неки глас из дубине. Ослушнуше
и у даљини се. понови звонак
женски глас: О-о-о-о Милена-а!

Они су разумели. Загледаше и,
ниско у планини, угледаше неко биће. Батрић јако звизну
кроз два прста коЈ'е вешто стави у уста као свиралу. Прилика
застаде, окрену се у правцу
гласа и као понета крилима упути се кривудајући уском стазом
између жбуња и високог камења.
— Како је паметна наша сестра! Она, као бајаги, зове некакву Милену, да се ко не би
сетио, а нама опет Ј'авља да иде
к нама, па да јој се Ј'авимо, Ј'ер
не зна баш место где смо — изговори Батрић ганутим гласом.
Сунце је отскочило. Грејало
је несигурно и плачно.
Задихана и румена од здравља и узбуђења. Милица Ј'е вадила из торбе храну и преобуку и
стављала пред њих. Испод беле
мараме, којом је била забрађена, вирили су пламенови бујне
косе.
— Ја се много бојим за мајку
— изговори Милица и стидљиво благо погледа брата, пошто
повади ствраи и размести међу
њима, а затим, гласом пуним
бола, настави: “Она дуге сате
проводи у соби и не излази. Често је затекнем где плаче и кроз
сузе се моли Богу пред иконом.
Некад је опет затекнем поред
твога кревета. Она не да да га
престрем. Прекрила га је онако
како си последњи пут спавао.
Дигне покривач, посматра удолине и плаче. Чини ми се да је
све више нестаје... Боже, шта
бих ја без ње”. Узвикну у болу
и последње јој речи угушише
сузе.
Наста тешко ћутање.

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

— Довече ћемо доћи у село,
па ма шта се догодило, наговори Батрић, кад се Милица спремаше за полазак и упитно погледа друга. Раденко климну
главом, у знак одобравања, док
му је поглед изражавао тугу и
мало олакшање.
У смирај дана се дигоше и упутише стазама које су се губиле сваких неколико метара.
Кроз жбуње ниског дрвећа кретали су се нечујно. Само се чуо
тихи шум и пуцање при прелазу преко старих ограда које
је време учинило трошним. Село је било утонуло у мрак и тишину која потсећа на умирање.
Овде онде, назирале су се, према небу, злосуто црне зидине
изгорелих кућа. Негде, на крај
села, два пут зловољно ћавну
гладан пас и ућута.
При малом додиру Батрићеве
руке отворише се са шкрипањем
црвоточна врата сеоске куће.
Уз чађави зид горела је ватра
и димом кужила целу просторију. Кад ступише унутра, Милица је била на ногама и у руци
држала, скоро изнад главе,
шкиљаву лампу, чији је мали
пл^мен подрхтавао од навале
ваздуха који је улазио на отворена врата. Старица је седела на
троношцу поред ватре. Погледа у полумрак, обема рукама се
ослони о старачка колена и устаде.
— Дјецо моја •— узвикну старица, привуче главу једног и
другог на своје старачке груди
и осу их пољупцима и сузама.
Према бледој светлости, лице
старице је изгледало светачки

29

жуто. Тужни погледи, којим је
миловала дошљаке, једино су
још сведочили да је живо биће.
— Ти си, мајко, жали ми се
сеја, постала велика слаботиња
— изговори Батрић пошто поседаше око ватре, и обухвати у
своје обадве њене руке. Кожа
њених као пруће сувих прстију
шуштала је у његовим рукама
као уштиркано платно.
— Сине мој — узвикну старица гласом пуним бола, док га
је гледала благо својим уморним погледом — ја сам изнемогла и стара. Патила сам много.
У прошлом рату, под Скадром,
ти знаш, погинуо ти је најстарији брат. Био је млад. Тек му
удариле науснице. У другом рату, са Швабама, одмах иза тога
погинуо ти је други брат. Тамо
у Босни, на Гласинцу. Он је био
још млађи. Таман навршио шеснаесту. Отац ти је умро од рана, изнемоглости и страдања,
годину после доласка из ропства. Остао си ти од десет година и Милица од годину дана.
Мучила сам се и злопатила.
Школовала сам те. Око тебе сам
савила вијек.
Надала сам се да ћу видети
унуке и да ћеш ме својим рукама, судњег дана, положити у
гроб. То би било за моје напаћено срце исто што и не умријети. Милица, богме туђа срећа,
као и свако женско. Ти свршио
школу и таман да кажем помози
Боже, а оно. .. и ту страциа застаде. Последње јој речи угуши
туга. Тихо извуче руку из синовљеве и једним крајем мара-

30

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

ме, којом је била забрађена, обриса сузе са смежураног лица.
:*; * *
Јесен 1943. Ноћ. Дрина пева
своју меланхоличну песму.
“Тачно у 4.15 ујутро, напасти
непријатеља у граду и бункерима и порушити објекте.’* гласило је наређење.
Свитао је тежак и тмуран дан.
Као планине велики црни облаци јурили су у правцу југа и сударали се са другима који су им
ишли у сусрет. Над касабом, у
долини и по брдима, смрт је рашириласвоја огромна црна крила. Борови су се сагибали по
брдима од удара топовских граната. Митраљези су уједначено
клокотали. Бацачи мина су бубњали као маљице по добошу.
Кркљање се пренело и у сокаке. Звечала су стакла и тандркали разлупани ћепенци. Један велики тресак и дим. Комади камена и гвожђа падали су као
киша по разлупаним крововима. Средина моста утонула је
немоћно у Дрину
— Господине поручниче, према наредби команданта, примите у састав своје јединице чету
поручника Батрића — саопшти
ордонанс Раденку Милосављевићу.
_ 1?
— Он је тешко рањен. Ту је
у страни, одмах испод вас.
Раденко скочи као муњом ошинут.
— Јави мајци, брате Раде, да
ћемо дуго остати у Босни. Немој рећи да сам пао — са напором и прекидима у гласу изго-

вори Батрић и клону.
Низ Раденково лице сливале
су се сузе.

# *
Сунце је зашло. Зета је достојанствено клизила бјелопавлићком котлином. Према последњем светлу дана личила је на
сгромну сребрну плочу. Милица затвори врата од појате, у
којој је била преостала једина
крава, и упути се кући.
— Мајко, данас је дошао из
Босне. као курир, Милован Илин. Пробијао се десет дана.
Баћо и Раде су поручили, каже
он, да ће још остати у Босни,
па да се не бринемо — изговори
Милица стојећи и задихано.
------ И он у Босни! - - проговори старица, као за себе, дубоко уздахку и обори поглед.
Ватра је догоревала на старинском огњишту. Старица по:ле дугог ћутања устаде са напором, пође ослањајући се руком о пожутели зид, уђе у собу и спусти се у постељу.
Ујутро, Милица устаде рано,
као и увек, разгрну супражицу
и подложи ватру. Из појате се
врати са крављачом млека.
Процеди га у котао и стави на
вериге изнад ватре.
Застаде, нешто проговори за
себе, и хитро уђе у собицу.
—■Мајко! — зачу се из одаје
глас очаја.
На постељи се налазило тело
без живота. Лице мајке је било
као гипс бледо и хладно. Две
мртве руке држале су чврсто на
усахлим грудима слику јединца сина.

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

31

С Е ћ А Њ Е
Дан, дан, дан! Понови десет
пута куцање у пустој ноћи, на
сату Дома Слободе у некада поноситом граду, сада поробљене
земље. На замраченим улицама
ни живе душе. Ни поветарац да
пирне и разагна тугу злослутне
ноћи. Тишина као на давно напуштеном гробљу. Све спава,
рекао би сном вечности. Тако
пролазе сати.
У неко доба, негде у даљини
зачу се бат тешких војничких
цокула, а затим све јаче и јаче,
тако да поремети тишину језовите ноћи. Између пет сивих
војничких силуета корачао је
човек бледа и измучена лица,
погнуте главе, са палим праменом косе преко високог чела. У
суром сукненом оделу са шубаром на глави, на којој се кроз
мрак беласао борбени знак:
двоглави орао са штитом на коме се налази мртвачка глава са
две прекрштене кости. На ногама опанци и беле чарапе, које
му је сестра оставила последњих дана у шуми на уговореном
мецту. Крајеве ланца на његовим изобличено затеклим и поплавелим рукама чврсто су за
крајеве држала два војника. У
почетку су га ужасно стезали.
Сад већ не осећа бол, сем кад
неки од војника тргне у страну
или застане. Тада је бол страшан, јер су ланци већ дубоко у
месу.
У дугачком неосветљеном и
узаном дворишту са унаоколо
високим зидом назре се ред гвоздених и од хрђе поцрвенелих

врата. Клепну дугачка гвоздена
штанга, језовито два пут шкрипну велики кључ. Отворише се
врата са ужасним завијањем а
изнутра покуља задах мемла и
мрак отворене гробнице, која
чека да прими нову жртву.
“Дентро” ! кроз ноћ се проломи глас суровог војника. Немилосрдно шчепа за рамена и
гурну немоћног човека у јазбину. Зазвечаше ланци, затандрка
унутра некакав метални предмет и чу се туп удар Савиног
тела о под, које паде као безоблична маса. Поново зајаукаше врата, поново зашкрипа зарђала брава и спољна гвоздена
штанга одаде тежак звук-трак„
На бетонском поду лежало је
немоћно тело, без речи, без разума. Само је осећао као да му
у слепоочицама бију маљеви,
тупо и уједначено, док му кроз
уши пролазаху неки страшни
шумови као дивљачка музика у
џунгли. Пролази време. Избија
старински сат: један, два, три...
Сава лежи непомично. Постепено му се враћа разум. Почиње
да мисли. Сазнаје да је то он и
нико други. Сећа се борби, страдања, непроспаваних ноћи. Мисли, док његове бледе усне шапућу речи које само он разуме,
а долазе као рефлекс душе. Јесте, сећам се свега. Где су моји
људи који су ме волели и слушали? Да ли је још који жив и
хоће ли моћи наставити борбу?
Шта ће о мени мислити наш
Дража? Хоће ли рећи да нисам
смео жив пасти у руке неприја-

32

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

теља. Одмахну обема свезаним
рукама од себе, као да би хтео
да напипа некога. Руке му падоше на шубару, која је била пала
нешто даље од шега. Узе је,
диже изнад главе и поче окретати. Отвори очи и на њој кроз
мрак угледа светлуцави симбол
под којим се борио. Кроз свест
му као на филму прођоше догађаји и патње. Усне шапућу. Ово
је наше знамење слободе. Али
постоје и други знаци који хоће да униште овај и ако је он
бео, што означава невиност и
љубав. Али је и орао. Он не дозвољава да буде укаљан у блато. Он живи само на висинама
где је вечна слобода. Сви су
други знаци некако страшни.
Да. Како ужасан изгледа онај
крст. Црн, притворан са кукама
на сваком крају. Из њега читам
да светом треба да завлада
смрт. Па онај сноп са секиром!
Њега се гадим. Та ме секира
потсећа на ону којом је отсечена глава Јована Претече. Ах!
шапућу и даље његове усне, оно
страшно “у”. Оно је дубоко и
језиво као јаме у које су одљуди бацали најбоље синове отаџбине. Па онај знак који је симбол крви и огња. Много, много
непријатеља имаш бели орле.
Његове руке клонуше са капом
преко лица и зајеца.
Ланци су стезали страшно.
Руке су биле већ потпуно црне.
Сава се трже и поново поче размишљати заборављајући на физички бол. Јесте, сећам се свега,
свега. Сећам се и тебе драга из
најраније младости,шапућу његове усне. Сећам се уздаха тво-

јих који долажаху из твојих
бујних груди. А јесте, сећам се
и онога дана када си у дому
свога богатог оца, претседника
великога града приредила за
много нас младићку забаву. Било је дивно. Ти си била у хаљини од плаве свиле, док су по
ткиву били као случајно и дискретно размештени млечно бели
цветићи. Сваки твој покрет био
је божански леп. Играли смо
као луди. Смејали се не знајући
чему: младости, животу, срећи
и радовали као деца. Били смо
срећни, јер је било доба среће.
Ти си говорила да си у мени нашла нешто горштачки велико
и лепо. Ја сам те одбио, јер сам
знао да нисам човек од овога
света. Ја сам створен за страдања, а теби је потребан живот.
Ти си патила због тога дуго, па
чак и онда кад се твој Мића
трудио да ти пружи срећу. Знам,
плакала си много и онда кад
сам ја имао неки успех у животу и о мени писали неки дневни
листови. И онда се у теби побудила амбиција и негодовање
што припадаш човеку који ти
је посветио живот, а не мени
такозваном идеалисти, а уства
ри сентименталцу, платонисти
и занесењаку, који је далеко од
живота.
Ха! ха! ха! Колико си била
луда! Савина се уста развукоше
V гочевит и саркастичан смех.
Моја су деца без хлеба, без оца,
а твоја обезбеђена и срећна поред тебе и твога Мића, јер је
он човек од овога света, а ја? Ја
бивши беседник, бивши јавни
радник, бивши писац, бивши

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

борац и данас бивши човек —
јер сам немоћан роб. Ја сам већ
одавно човек пећина и шума.
Људи кажу борац за слободу
народа, али ја знам да сам уништен, отрован, попљуван. У мени је обесчашћено све добро и
племенито. Научен сам да мрзим и убијам док је твој Мића
за све то време уживао у лепоти
твога тела, савијао се пред најмањим поветарцем и прибављао ти угодан живот. А ја? Ха!
ха! ха! Ја бих ти обезбедио сузе
и бол, понижење, глад, мржњу и
прогонство осионог окупатора.
Твојој ће мајци Мића донети
поклоне и за шесети рођендан
јер је он човек од овога света,
а моја мајка живи испод високе
стене, уз коју је за време лета
прислоњено нешто зеленог грања. То је њен дворац, јер је
кућа за коју је живела и радила
целога свога века претворена
у згариште. То сам јој приредио ја, њен предраги син.
А кад прође оркан великога
рата, ја ћу бити живи леш, руина од живота, без ичега а можда и без икога, док ће твој
Мића на сунцу слободе шетати
испред ваше троспратне куће и
вајкати се на проклети рат, ко-

33

ји вам је уништио цвеће у прекрасној башти. Добиће он и
диван положај јер ће отаџбина
тражити свеже снаге, а он ће,
како то доликује људима високога звања причати о страдањима и борби за слободу. Видиш,
имао сам право. Био сам према
теби ипак племенит.
Саву из тешких мисли трже
звек гвоздене штанге и шкрипање кључа у зарђалој брави.
Врата се отворила, кроз која
уђе светлост јунског поднева.
Млатарајући многобројним кљу
чевима, непријатељски расположени марешал нареди да устане. Сава се са тешком муком
диже ослањајући на лактове.
Са везаним рукама стаде уза
зид, јер му је светлост ударала
у очи. Чинило му се да ће ослепити. Није показивао ни мало
воље да пође на место где му је
показао војник.
Туђинац се подругљиво загледа у Саву и проговори на
своме језику: “Дове востри
алеати? Дове востро Ре е министра ди гвера?” Роб је ћутао...
Поново зашкрипа брава. Поново завлада мрак, и злокобна
гвоздена штанга одаде звук:
трак!

О С В Е Т А
Дубоким кањоном тече помамна Тара, али се не чује њено
страхотно и вратоломно хучање. Као огромним гвозденим
чељустима стегла је са обе стране дебела ледена кора. Само је
остао још средином њен незалеђени ток, који пркоси, али не-

како стидљиво,. Испод леденог
дебелог покрова клокоће и мумла као укроћена звер. Понекад
у пустој ноћи зачује се тресак.
Пуца од мраза чак и дебела ледена кора. Вијуга као змија између џиновских брда покривених дебелим снежним покрива-

34

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

чем. Столетни борови се увијају под заносним хуком јануарског ветра. На врховима се пуши снег и као облаци сумануто
се сјури у долину. На излазу из
кланца пружа се са обе стране
притешњена равница, којом вијуга планинска река и као да
хоће да се одмори, успорено
клизи вечним путем.
При стени, испод које се пружа сиромашна њивица, до саме
обале стајаше камена сеоска
кућица, стаја плочом покривена и мали обор за стоку. Хвата
се сутон. Једна жена у црнини
унесе тешко бреме лисника у
стају из које се зачу блејање
оваца. Мало затим изађе, сави
конопац у гужву и упути се
вратницама куће, из које се извијаше дим и ломљаше о густу
букову честу окићену леденим
ињем. Тупо клепнуше врата о
вратнице и у беспутном планинском крају наста мир зимског
предвечерја.
— Јеси ли положила овцама
кћери — ослови уморну младу
жену старица увелог лица. која
је седела на троношцу и потстицала ватру испод котла, који је висио на чађавим веригама изнад старинског огњишта.
- - Јесам нано, али је ова зима
тако тешка да се бојим да ће
пам храна за то мало стоке нестати, иако смо је већ преполовили купујући жито. Старица
замишљено хукну и скиде са
ватре кувани кромпир. Са ниске
округле трпезе залагале су се
оскудном вечером, замишљене
и повучене у себе. Пошто Мирјана, старичина снаха, диже со-

фру, седе супротно од свекрве
поред разгореле жеравице. Старица је утонула у мисли, док је
млада Мирјана плела чарапу од
беле домаће вуне.
— Већ неколико дана нема
нам Радована. — Тако се звао
њен двадесетогодишњи син, —
проговори старица као за себе
и после краткогћутања погледа
у снаху као да од ње очекује
одг^ђор.
— Не знам нано, ко би знао
њихове путеве.
— Јесте кћеро, хтела сам више
пута до сад да те питам, јер си
млађа па више знаш. Ја нешто не
разумем ове садање бојеве који нису као некад. У доба моје
младости беше довољно да неко повиче: “Ај, ево Турци, и све
мало и велико скочи на ноге.
Ко је за пушку, свак пушку у
руке, а ко не може у бој, спасава мал и нејач. Оно и сад се
бију противу душмана који нам
узе слободу, али некако ми све
изгледа друкчије. Ето пре месец
дана отишла ја у град да узмем
мало соли и теби нешто да обучеш, кад тамо много и премного
света. Стала тако па слушам
шта неки људи говоре народу.
У мени старој заиграло је срце
кад сам чула учитеља Милића
кад говораше о борби за слободу и да сви треба да се боре
као и наши преци. Ја се не разумем много, али Боже ми опрости, кад говораше један
младић кожа ми се јежила. Говори он, а дигао руке у вис, па
каже да ће се борити противу
лажнога Бога. Ја хтедох да нешто кажем, али ме једна жена

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

стеже за руку и рече: “Зар не
знаш да се не смије зборити” и
ја мислим, дете моје, да неће
добро бити. Како може бити
добро кад се једни боре у име
Бога, док други, Боже ме опрости, и противу самога Бога. При
изговору ових речи старица се
диже и побожно прекрсти.
Нано — проговори Мирјана,
која је дотле слушала свекрву,
стави плетиво у крило и прекрсти руке — јуче ми прича Стоја
Миланова да је својим очима
видела како су неки младићи
пре неки дан ушли у цркву, поцепали епитрахиљ и завесу на
царским дверима. Каже то неко
попу Симу. Стари поп се згрануо. Клео је и плакао од бола.
Синоћ су дошли неки непознати
људи и одвели га не зна се куда.
У селу се јутрос шапуће свашта.
Кажу да већ није жив, него да
је завршио у некој јами.
— Кажем ја да ово ратовање
није као некад — проговори
старица као за себе, десном руком се ослони на старачко колено и покри очи да од снахе
сакрије сузе које су текле низ
стар^чко смежурано лице.
Неко закуца на врата. Млада
жена устаде и као срна претрча
простор до врата. Куцање се
понови и у кућу ступише три
мушке прилике побелеле од
снега. Старица устаде и принесе
столице да седну.
— Рашо сине, где си оволико
дана, зар ниси могао доћи?
Бринули смо. — Проговори старица, пошто седоше. Млада жена је растављала мокру обућу
поред разгореле жеравице. Ра-

35

дован нешто полугласно промрмља.
Док су младићи међусобно
разговарали, старица је са Мир
јаном спремала и постављала
вечеру, пошто их је претходно
послужила ракијом. Младићи
су јели халапљиво. Само би понеки пут страсним погледом
пропратили младу жену, која је
сваки час устајала да дохвати
јело или неку потребну ствар.
— Вечерали смо добро. Жељни смо добоог јела и женског
миловања. Ово су Мирјана, моји другови и ја мислим да ћеш
нас ове ноћи и са те стране задовољити — проговори Радован, погледа своју младу жену
и засмеја се разривеним смехом
окорелог пијанца. Мирјана је
дотле уздизала посуђе и таман
последњих Радованових речи,
села на троножац. При изговору
трже се, затури главу, зенице
јој се раширише, а поглед и цело биће доби болан изглед рањене кошуте. Њене бујне груди
почеше да се убрзано дижу и
спуштају. Да би сакрила сво.је
узбуђење, саже се, поче старкати дпва и бацати на разгорелу
жеравицу.
— Сине, проклет био, шта
говориш, зар се не стидиш таквих речи — изговори старица
и погледа Радована погледом
пуним љутине и презрења.
— Ми нови нараштај, стара,
раскрстили смо са вашим гдупим и старим предрасудама. Ми
смо раскинули ваше моралне
окове којима сте нас столећима
стезали и посматрамо живот и
свет онако какви они и јесу.

36

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

Били смо гладни и вечерали
смо, а живот хоће и друге насладе и то не сам мој него и
мојих другова. Уосталом ако
имаш неко нарочито мишљење
о њој, може је заменити нека
друга, или ти, свеједно, ма да
ја мислим да овде има жена за
све нас — и при том пљесну
Мирјану руком по рамену и
гласно се зацерека.
— Нека си проклет и овога и
онога света, моја ти храна не
била проста, проклетињо која
осрамоти и мртве и живе. Млада
жена скочи иза нагорелих главњи, дрмну бакрицу и подиже је
са пода.
— Шта ћеш то дете моје —
упита је старица гласом пуним
бола.
— Да донесем воде нано, јер
је нестало, а требаће изјутра.
— Навуци обућу дете, зар боса по снегу?
— Близу је нано, сад ћу ја
доћи — и као веверица штукну
на врата у мрак.
Кад дође до бунара, спусти
баквицу, окрену се за собом пут
куће и потрча свом снагом узаном стазом кроз шуму. Снег је
престао падати и по површини
се ухватила ледена кора. Врховима је стравично дувао ветар.
Густо борје се повијало и заклањало месечеву светлост. Под
босим ногама младе жене прштала је снежна помрзлица. У почетку је осећала хладноћу и болове, али кад већ уђе дубоко
у шуму имала је осећање да
гази по топлом пепелу. У друго.ј стпани кањона зачу се неки
глас. Мирјана застаде. Гласови
се поновише. Завијали су глад-

ни курјаци. Тара је у долини
певала своју вековну песму.
Мирјана се ослони о дебело
стабло и кроз свест јој као муња пролете мисао да је најбоље
да V њој заврши живот. Помисли на кућу свога оца, која је
била много далеко, а овде свега
неколико корака и све ће за
тренутак бити готово. Пролазе
секунди дуги као вечност. Она
стоји и размишља. Занета тешким мислима не. чујаше вратоломно хучање .Таре. Удари њенога срца, били су, чинило јој
се, много јачи. Зато десном руком притиште груди.
— Не, не смем то урадити.
Мој ће отац мислити да је моја
кривица. Кроз непрегледну шуму и тесне кланце трчала је као
рањена вучица. Није осећала
умор. У заносу удари раменом
V стабло високог бора, са кога
се на њу сручи снежна китина.
Одавно је прошло пола ноћи.
— Још два планинска потока
и једно брдо и ту је кућа мога
безбрижног детињства — прошапута Мирјана и спусти се на
снежни намет. Према месечини
погледа у своје ноге, које су
биле као крв црвене и немилосрдно избраздане смрзлим снегом. Хватао је сан али се наједанпут трже и појури ка кланцу. Знала је она још из детињства, као кћи снежних планина
о белој смрти која се слатко
прикрада.
Зора је већ била зарудила кад
се указа долина и малено село
Липник. Мирјана застаде за тренутак, а језа јој прође телом.
Силазила је журно низ стрмину,
падала и устајала ослањајући се

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

рукама о стење. Није ни осећала болове раскрвављеног тела. Пред кућом је. Ухвати се
за врата, гурну их целим телом
унутра и сручи се на под. Стара
жена тек је била устала. Погурена, окренута леђима, подлагала је ватру. Тупи је удар прену.
Окрену се и врисну. Тек сутрадан, увијена у многобројне покриваче, могла је Мирјана испричати о своме зломе удесу.
Старица је плакала, док је Милован слушао и увијао дуге бркове, стављајући често један
крај у уста.
— Тата, дај ми пушку. Ону
коју си сакрио од мене, а за коју сам те до сад толико пута
молио. Седамнаестогодишњи
Душан при томе обгрли обема
рукама колена свога оца.
— Зашто пушку — проговори
старац резигнирано и са полуотвореним очима, кроз накострешене обрве погледа младића.
— Хоћу освету, освету за увређену част.
■— Сине, пушка је у појати,
завучена дубоко у сену на десној страни у ћошку. Тамо је и
све остћло што треба, али ђетићу пушка није за свачије руке.
Ја ти до сад нисам дао ту пушку,
јер она не подноси руке које
дрхте, а ти си још млад.
— Не, оче, моја рука неће задрхтати. Ја ћу бити као и моји
претци. Борићу се противу свих
непријатеља који хоће да униште слободу и народне светиње.
Оче, умрећу за те идеале. — И
дечак поново обгрли колена
свога оца и зајеца.
— А, младићу, ти рече да ћеш

37

бити јунак, а јунаци не плачу —
изговори старац и немарно га
помилова крупном руком по
помршеној коси.
Прошло је неколико дана а
Душан се није враћао. Старац
Милован је радио и обилазио
оно мало имања. Мирјана је лежала болесна. Имала је врућицу, док јој је тело било у тешким ранама. Стара Јаница, Мирјанина мајка, неговала је болесну ћерку и уздисала за сином
који је отишао у неизвесност.
У селу се од уста до уста шапутало да су се наши поделили у
два табора. Многи врсни људи
и народни прваци одведени су
и поубијани. У залазак сунца,
једног предвечерја, док је Милован затварао овце у стаји, у
кућу уђе Душан под оружјем.
Преко груди укрштени реденици, из којих су се светлуцали
пушчани метци, са танким наусницама на младалачком лицу,
одавали су лепоту и снагу. Лаки
осмех пређе му преко лица кад
приђе мајци и пољуби је у руку.
— Сине — узвикну старица,
једва изговори ту реч, загрцну
се и осу чело и лице младића
материнским пољубцима.
— Како је сеја — тихо упита
младић и приђе кревету. Мирјана је лежала окренута прозору,
кроз који су косо промицали
последњи сунчеви зраци. Испод
левог образа биле су јој положене обадве њене руке. Око
затворених очију као сенка два
плава колута. По бледом челу
ситне капљице. На слепоочницама као сломљени кринови
помршени увојци. Младићев
дах пробуди Мирјану. Отвори

38

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

очи, испружи руке, привуче његову главу и осу је пољупцима,
док су се низ њено бледо лице
сливале сузе.
— О, дошао си војниче — при
улазу немарно проговори Милован, погледа сина који је стајао до сестрина узглавља, пружи му руку, а затим се упути
огњишту и седе.
Душан седе лицем окренут
оцу. Старац хукну, извади дуванкесу, напуни лулу на коју
стави велики угљен. Димови почеше да се извијају изнад његове главе.
Па? — старац одвоји лулу од
усана и упитно погледа Душана.
— Освета је извршена — изговори младић и стаде као да му
нешто заста у грлу.
— Сигурно невитешки иза
камена, а?
— Не, оче. Не знам да ли си
чуо: Ми смо се потпуно одвојили. Доље у граду поубијали
су неколико стотина све најврснијих људи. Убили су све који
нису хтели носити њихов знак.
Нису их убијали као људе, већ
секирама и маљевима. Закопали
их испод града у врбаку, а на
средини ставили таблу са натписом: “Пасје гробље”.
Народ је устао да брани част
и животе. Он је био на другој
страни. За време затишја звао
сам га да се убијемо. Он се одазвао и изашао. Обадве стране
су посматрале. Били смо далеко
један од другога око педесет
метара. У истом тренутку плануле су две пушке. Он је гађао
у главу и промашио је, јер је

мета ваљда била мала. Само ме
ударило парче камена. Ту младић показа руком већ полузарасли ожиљак на челу. Мој је
метак прошао кроз његове груди и он је пао.
Кад је младић завршио причу, наста језиво ћутање. Димови из Милованове луле ломили
су се о његове густе и накострешене бркове.
— Кад се то морало збити,
тако раде људи и јунаци.
Душан је сетно џарао ватраљем по притајеној жеравици.
Док је стара Јаница, после неколико дана, крећући се несигурно спремала по кући, на врата ступи жена њених година.
Јаница се трже и устукну, док
она очима гледаше по кући, као
да некога тражи. На кревету
спази Мирјану, притрча јој, зајеца и паде на њено узглавље.
— Нано — разлеже се болан
крик из Мирјаниних груди и поче љубити старицу јецајући.
— Кћери и сине мој, — грцајући говорила је старица. Ја
нисам ни имала сина, већ изрода и застиђе. Дозволи ојађеној
мајци да ти понекад дође и да
те види.
— Не, нано, ја ћу с тобом и
никада за свога живота од тебе
се неђу одвојити — кроз сузе
је говорила Мирјана. Усправи
се на кревету и поче да се облачи.
— Дете моје, чекај док оздравиш, па онда иди — забринуто
проговори Јаница.
— Не могу мајко, ићи ћу још
данас. Тата ће ми дати коња,
па ћу се код нане лечити.

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

39

КАЖЊЕН СМРћУ КАО ПЕТОКОЛОНАШ
Децембарска ноћ. Нападао
велики снег. Низ Голију се спу
штају таласи ветра и као побеснели поигравају никшићком
дој^ином. Завијају у дубокој
ноћи као гладни курјаци. На
огњишту усамљене сеоске куће
догоревају дебеле церове главње. Испод њих расуто крупно
угљевље, које спајау као ведро
небо плави пламичци. Од дугогодишњег дима сјаје се испод
таванице црне греде као лаком
премазане. Негде поред пријеклада једнолично свира попац.
Са десне стране уза зид, на пожутелој пустини, простртој по
плочнику, налактио се дед Јанко и држи дугачки чибук из
кога с времена на време повуче
дим и утоне у дубоке мисли.
На троножној столици, нешто
даље од њега погурена, с главом до самих колена седи са
преслицом за појасом његова
Ивана. Зврјање вретена, које
се ђавОлски брзо окреће под
притиском њених као пруће сувих прстију, чини тужну хармонију са попчевим свирањем.
Већ неколике деценије таворе они усамљени. јер су давно
остали без среће. Тако је говорила баба Ивана мислећи на
своја два погинула сина. Стапијега Крста. који погибе као
барјактар на Скадру 1912, одмах по доласку из Америке и
млађега Гаја на Гласинцу 1914.
Оно мало њихова имања обрађивали су задушни сељаци:
засејавали, окопавали и збира-

ли летину недељом и празником.
Бог ће опростити, севап је,
говорили су они. Други су радили, а други и трошили, јер
је кућа деде Јанка била у свако доба отворена за свакога.
— Дај баба — говорио је он
— зар нама треба много, а немамо за кога штедети.
Због своје светитељске смирености, трагичног удеса самохранца и ретке храбрости у сукобима са Турцима по Дуги и
Голији, деда Јанко је био поштован као ретко ко. При заузимању Никшића добије имање од господара, па се као
брнанин населио у равницу.
Таман Ивана сави жицу око
вретена и извади преслицу иза
појаса спремајући се да легне,
кад неко закуца на врата. Јанко
се подиже да боље чу.је, а куцање се понови јаче. Врата се
отворише и у кућу ступише три
мушке прилике, побелеле од
снега, ко 1'и Је падао густим пахуљицама као да хоће да помори свет.
- Смрт фашизму — проговори први и тупо удари кундаком о под, спуштајући пушку
са рамена. Деди Јанку ово би
изненада, али се прибра, ослони на дугачки чибук, устаде и
проговори: “Добра вам срећа
синовци! Деде баба, што си се
смрзла, старни ту ватру да се
озебла момчад огреју. Седите.
скините кабанице и пушке. О,
мени до бога ви сте промрзли.

40

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

Први се окрену на ону двојицу који стајаху иза њега
погледа их у полумраку, нешто
им отсечно проговори и спусти се на троножац. Затим седоше и они двојица. Засија
ватра и осветли им лица.
— О, ти си Милане — познаде старац Јанко сина оближњег
комшије — а ко су ти ови двојица?
— Ово су другови из Бањана, - - одговори Милан тупо.
— Вама су мокре ноге, изујте се, деде брзо да вам се осуши обућа. Опет двојица непознатих погледаше Милана. И
кад се он маши за обућу,- изуше се и они.
— Хајде, баба растави им
обућу да се суши, јер су њима
промзле руке.
Својим старачким рукама ређала је баба Ивана чарапе и
обојке, који су се димили поред разгореле жеравице.
— Знам да нисте вечерали,
а.јде. баба — опет ће деда Јанко — дај “они” тигањ, па испржи мало јаја са сланином
овим јабанцима, а ја ћу дохватити по чашу ракије.
У полумраку отвори старинеку скрињу, дохвати боцу и поче служити младиће. Старица
је на округлој ниској трпези
постављала вечеру.
— Једите децо, не штедите,
остало је за мене и бабу. —
нудио их је гостољубиви старац. Младићи су јели халапљиво а говорили врло мало.
— Деда Јанко, наређено је да
с нама ноћас пођеш до штаба,
проговори Милан после за-

вршене вечере, гледајући у жеравицу.
— Добро децо, али како ћу
се врнут’, да ли то може остати, па ујутро, а ви се лепо одморите и нреноћите?'
- - Не можемо, наређено је
одмах, јер је нешто хитно.
— Добро де, ваља ми се спре
мат’ — и старац устаде опаса
појас и за колан стави велики
црногорски револвер, док су
младићи почели да навлаче
полумокру обућу. Старац се
осврну, погледа и болећивим
се гласом обрати старици“Нађи им баба, по једне чарапе, како ће се момци обути кад
им је све мокро. Хајде, знам ја
да ти имаш у скрињи нових чарапа. Шкрипну црвоточна скри
ња и старица пружи по пар нових вунених чарапа.
Клепнуше старинска врата и
четири прилике утонуше у ноћ
Селом је владала гробна тишина. Старица приђе огњишту,
спусти недогореду главњу и
лопатом нагрну жар да јој се
нађе ватра сутрадан. Прекрсти
се пред старинском иконом,
спусти у дрвени кревет и покри
шареницом коју је у младим
годинама ткала. У размишљању старици се учини као да нешто паде са тавана, јер отегнуто лупи. Подиже главу и не
понови се. Сигурно је крава ударила рогом о јасле, помисли
старица и заспа.
На крају села, где пут прелази преко потока, нашли су сељаци, први јутарњи пролазници деду Јанка мртвог, са пробијеном лобањом и још две

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗГ

смртоносне ране кроз груди.
Пао је ничице у поток. Два
седа брка, била су два ледена
клипа, док се далеко од њега
зракасто црвенио снег. Испод
капе, на седој глави вирила је
цедуљица са натписом: “Кажњен смрћу као петоколонаш”.
Без иједног крика и видљиве
сузе, спуштен је од свега неко-

3 А

41

лико најближих у гроб, док су
само погледима један другога
питали: зашто?
— Не рађа семе које се у зиму сеје — рекао је негде зимус
на некој седници, мислећи на
њихов рад. То је сав његов
грех — као за себе рече један
од присутних. И, без речи се
разиђоше.

X Л Е Б

— Замисли Мишо, да овај
проклети рат траје још десет
година. За све то време да се не
наједемо хлеба и да не видимо
нашега тату. Мама стално прича
како ће се завршити данас, сутра, и како ћемо тада имати
свега као некад, а већ је и чет-^
врта година, па ништа. Она нас
стално вара. Он се неће никад
ни завршити. Ми никада нећемо
имати колача колико хоћемо.
Сећаш ли се, мама нас тера да
једемо, па нам прети да ће казати тати, а ми плачемо. Колачи
дивни. Пуне вазне. Ја сам волео
оне са чоколадом, али са кремом ни да их видим. Чинило ми
се да су много масни. А кад су
празници: слава, Божић, Ускрс,
тата нам увек купи нова одела.
Па ципеле браон, дивне, па
сокне до испод колена са бордуром од дивних цветића — причао је Савица своме братићу
под покривачем у хладној соби.
— Примакни се ближе до мене, зима ми је — молио је Милош, док је цвокотао зубима.
Напољу је падао снег. Дувао
је јак ветар и носио пахуљице

као облаке. Понеки пут задрхтала би прозорска окна. Извештали саг по поду, у соби, подизао је ветар и носио клобукове, који су се спуштали кад
би ветар утишао. Мајка их је
опоменула јутрос рано да не устају из постеље. Залупила је
за собом врата и отишла некуд.
Чули су њене кораке кроз ходник велике зграде који су се
постепено губили, док су потпуно нестали. Плашило их је хучање ветра и кућна тишина.
— Кад ће мама доћи? — говорио је Савица и прибијао се
уз малога Милоша.
— Најбоље је да ми устанемо
и подложимо ватру — проговори Миша, извуче се испод
покривача и пође пут кухиње.
Босоног ишао је поскакујући
од зиме. Његова боса стопала
пљескала су по поду тамо где
је нестајало дебелог сага, по
коме су се још виделе избледеле источњачке шаре.
— Нема дрва у кухињи — говорио је Милош кроз плач, увлачећи се под покривач.
— Ни мало?

42

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

— Не вала, ни једне цепке,
како каже мама.
Ветар је звиждао. Низ зид
велике куће тандркала је прекинута жица радиоантене. Улице је завејавао снег. Ретки пролазници замицали су иза углова и улазили журно у кафане,
из којих је као дим при кратком
отварању куљао топао ваздух.
Затим је настајала тишина. Једна жена увијена у шал корачала је улицом. Осврну се, пошто зађе у један узани сокак,
загледа натпис на вратима једне куће и прочита: “Милан Ивошевић, месар”. Неодлучно испружи руку испод шала, застаде за тренутак, закуца прво
тихо, а затим јаче. Иза врата
су се чули кораци. Врата се отворише, иза којих је запахну
мирис јела.
— Молим вас, госпођо, ја.имам лепих ствари за продају,
па ако би желели купити —
проговори жена.
— А шта имате -г- упита домаћица, дебела жена педесетих
година, затварајући врата иза
ње.
— Шта желите: одела, накита, намештаја. Можете видети,
није далеко одавде, друга улица. За децу ћу дати све — изговори жена и обори поглед —
али само за намирнице, јер ми
новац не доноси ништа.
— Ми смо куповали тако много да би помогли људима. Мој
муж лиферује месо за војску и
добро зарађује. Он је добро
радио и за време наше државе.
Ваш је муж био виши државни
чиновник, па се чудим како да

вам није оставио да данас можете живети.
— Мој је муж поштен човек,
а плата је била само толика да
се може скромно живети — изговори бледа жена.
— Поштење се не једе драга
госпођо. Ја знам многе чиновнике са којима је мој муж имао
трговачке везе ради лиферација за државу, па су данас њихове породице обезбеђене и ако
су они у заробљеништву. Ко се
смео и онда и данас усудити да
им каже лошу реч.
Жена је ћутала.
— Него, ја ћу доћи у току дана да видим шта имате. Више
ради вас, јер мени не треба ништа.
Жена у огртачу је погледа
погледом захвалности и изађе.
Ветар је дувао са планине и
шибао по лицу слабу жену, која се враћала кући. Ноге су јој
зебле, јер јој је дотрајала обућа пропуштала расквашену сусњежицу. Шкрипање браве овесели децу, јер су знали да је то
њихова мајка.
— Мама, ми смо гладни, дај
нам хлеба.
— Не ваља јести у постељи
неумивен. Ви знате како сам вам
говорила. Ја ћу подлхшити ватру и спремити доручак. Ви ћете
се умити и онда доручковати.
— Како ћеш ложити, кад нема дрва? Миша је тражио дрва
и хтео да ложи ватоу, али их
није било.
Жена се замисли и дубоко уздахну.
Мајка је облачила изношена
одела дечацима у постељи. Њихова су тела била неухрањена

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

и слаба. Испод очију обојицо
видели су се плави колутови,
који изгледаху још упадљивији према тмурном дану.
— Ти си мама, прави домишљан, како ти кажеш — изговори Милош кад виде у кухињи
исцепкане дашчице од полице
из одељења за оставу, које су
пуцкетале у штедњаку, на коме
је кркљала врела каша.
— Мама, ја се љутим на деду
и баку. Раније кад смо имали
свега, кад нам је тата био код
куће и куповао шта смо год зажелели, они су нам из села често слали: кајмака, сира, дивне
суве пршуте, сувог и ушећереног воћа. Сад, кад немамо, не
шаљу нам ништа — говорио је
Савица, док је седео на крилу
мајке и ногама праћакао као да
покретима испраћа сваку реч.
— Али сад немају ни они, јер
су њихову кућу опљачкали и
запалили.
— Је ли “швабе” ?
— Јесте.
— Зашто?

— Зато што је на њих пуцао
тата.
— Да ли би дедину кућу запалили да тата није пуцао?
— Можда би, пуцали би други.
— Да ли би тата пуцао да је
знао да ће “швабе” запалити
дедину кућу и да ћемо ми због
тога бити гладни?
;— Би — изговори млада жена замишљено.
- - Не би мама, наш је тата
добар —■одврати малишан зачуђено и обема ручицама обгрли лице мајке, вукући јој главу на ниже да би сагледао њен

43

поглед из кога би прочитао да
ли и мисли тако како говори.
— А зашто мама, људи ратују и убијају један другога. Ја
се љутим на тату. Он нам је увек
говорио да се не бијемо с децом
и да то раде само неваспитана
деца, а он пуца на “швабе”. А
кад је пуцао можда је некога и
убио. А зар и “швабе” нису људи. И њихова су деца можда данас гладна као ми, је ли мама —
питао је Милош, док је мешао
кашу над ватром, замењујући
V послу мајку.
— Ви сте још мали, па не разумете. Кад одрастете сазнаћете да је тако морало бити.
— Али тата нас много воли,
а и баку, јер она је његова мајка, — примети Савица не одобравајући брату.
— Сад је вас заборавио —
додаде мајка, док је њен поглед
блудио неодређеним правцем.
— Како, па тата није никад
заборављао на нас. Кад су Оци
а ми ништа о томе не говоримо
неколико дана. Хоћемо да га
изненадимо. Уочи самога дана
једва чекамо да сване. Зором
скочимо да га вежемо. А он се
смеје. Прво нас пољуби а тада
зове тебе и каже: “Донеси ми
ону кутију из ормана. Горе је
на прегради на рубљу” Ти донесеш и смешкаш се. Он почне да
вади и даје дивне играчке и
то свакоме оно што воли. Сад
нема, јер су га “швабе” ухватиле и одвеле.
Млада жена, кроз чију су се
плаву косу виделе овде онде
седе власи, ћутала је брижна и
левом руком миловала малишана по коси.

44

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

Деца су седела за столом и
дувала у врелу кашу, кад зазвони звонце у претсобљу. Она
скочи и атвори врата. У бунди,
која је дебелу жену чинила још
угојенијом уђе од ветра зајапуреног лица, застаде, и сажаљиво погледа на малишане.
— Све што видите по собама:
трпезарију, спаваћу собу, постељне ствајри, кристалног и
сребрног посуђа још је остало,
све ћу дати, јер немам шта за
децу.
Угојена жена разгледала је
ствари, које су некад престављале вредност и набављане са
много смисла за лепо. На многе
би одмахнула главом као дете
засићено слаткишима, или уопште не би на њих обраћала пажњу. У орману су висила свечана мушка одела. Она их погледа
са пажњом. Домаћица схвати и
одмах извуче жакет од тешког
штофа и рашири по дивану.
— То је мога мужа. Носио га
је свега неколико пута, последње година пред рат кад га је
купио. Ако кад дође нека поново купи. Њему ће бити мило
ако то дам за храну деци.
— Заиста, то се сад не може
нигде наћи, а такво је одело
потребно моме мужу. Знате,
кад год је каква њихова свечаност, позову и њега са угледним
грађанима. Он као послован
човек мора отићи, јер знате како ј е . . .
— Да, да, ја вас потпуно разумем. Него да одвојим све што
вам се допада, па ћемо на крају
видети за цену?
— Добро.
— Ето видите, ово би ми било

потребно. Кад је пре неки дан
мој муж примио новац за лиферације заостале од пре неколико месеци, позвао је гувернера
и много њихових официра на
вечеру, али нисам имала потпуно једнако посуђе за све, па ми
је било неугодно.
— Овде имате за двадесет
четири лица посуђе од кристала, скупог порцулана и прибор
за јело од чистог сребра. То је
купио мој муж у Чешкој кад је
проучавао просветне заводе у
иностранству. Мени то сад уопште не треба. На великом столу
стајало је луксузно посуђе, док
се у свилом постављеној шатули сијао скупоцени прибор за
јело.
На зиду према прозору, кроз
који је између тешких завеса
долазила светлост, стајала је
велика уметничка слика. Слика
је претстављала Христа на коленима за време последње молитве. Жена је загледала рад.
Пружи руку и као за себе проговори: “А, нема стакла”.
— То је госпођо, уљани рад
једнога познатог уметника. На
слике те врсте не ставља се стакло. Оно би кварило боје. Ако
желите и њу ћу вам дати — и
скиде слику са зида.
Жена климну главом у знак
одобравања и продужи да загледа по собама. Неколико пута погледа у скупоцено кандило
пред славском иконом.
— Је ли од сребра?
— Јесте!
— Не би га продали?
— Сад не, а нешто доцније
сигурно. Слободно дођите.
— Е, госпођо, за сад ћу вам

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

45

узети ове три ствари: посуђе са говори на питање. Одмахну
прибором за јело, за које ћу главом и за себе прошапута са
вам дати тридесет килограма запрепашћењем: “Скупо платбрашна, за одело двадесет ки- но, као да је то платно за столлограма кромпира и за слику њак”, а затим настави гласно:
Добро, добро, нека буде како
метар дрва.
— За те ствари могла сам не- кажете.
— Ја ћу послати момка.
кад имати читав магацин хране
— Пошаљите. За њом затво— и домаћици. задрхта глас.
— Јесте, али сад је храна мно- ри врата. Врати се. Погледа на
ствари које су до овога часа
'о скупа. Рат је.
— Сама слика, која је рађена биле саставни део њеног живона платну од чувеног сликара, та. Баци још један поглед на
уметничку слику и проговори
плаћена је неколико хиљада.
— Зар је могуће да је то пла- гласно: “Боже, ја нисам крива”,
сручи се на диван и горко затно тако скупо?
Домаћица није могла да одго- јеца.

НА ПРВОЈ СТОПИ ОТАЏБИНЕ
Врата се отворише. У канцеларију ступи подофицир механичар, прописно поздрави и
проговори: “Господине мајоре,
тврђава је исправна и спремна
за лет.”
— А материјал? — изговори
упитно официр и спусти оловку, којом је шарао и стављао
неке тачке по географској карти разастртој по његовом столу.
— Већ је на своме месту.
— За један сат нека буду
спремни!
— Разумем — поздравља војник и изађе.
“Хеј, колика је Јахорина планина”, хорила се песма из мале
кантине на аеродрому афричке
пустиње. Ветар је дувао и носио
песак који је добовао по танком
металном крову. Сунце је као

упаљена буктиња, црвено и уморно утонуло у песак без краја. Хватао се први сутон.
— Стојане,— бре, Стојане,
скопски војводо, зар да се растанемо, — изговори Владимир
и пљесну друга по рамену. Него
братску услугу. У твоме родном
месту, у улици Душана Силног
четрдееет два, ја имам вереницу. Слатко и мило девојче. Има
плаве очи као небо.
— Па да, у тону је девојка.
Како би могла бити вереница
једнога авијатичара, а да нема
плаве очи — добацује Јова, стари ас, док је испијао чашу погледајући Стојана испод ока.
— Како да не молим лепо.
Стојан ће одлетети. Кад буде
изнад куће твоје веренице скочиће. Да се не би угрувао “швабе” ће доле поставити мрежу

46

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

и лепо га дочекати. Однеће му
ствари у стан, где ће се добро
испавати, а затим ће обилазити
пријатеље и познанике, али на
првом месту твоју вереницу.
Рећи ће јој да си ти добро и да
ни једну другу ниси ни погледао одкад си се растао са њом.
— Јово, ти не дозвољаваш да
завршим мисао, па да онда
стављаш примедбе, — а затим
продужи обраћајући се Стојану.
— Она има блиске рођаке у
селу Побрђу. Тамо често иде с
мајком, јер тамо имају и неко
имање. Преко поверљивог човека, а ти ћеш такве људе имати и на њих се ослањати, поручи и она ће доћи. Рећи ћеш јој
све. Нећу јој писати. Она се од
тога писма не би жива раздво
јила, а ако би јој га пронашли,
не би избегла смрт. Кад поручиш да дође, твој курир нека
само каже: “Цица треба да дође
у Побрђе”. То је име којим је
само ја зовем и она ће се сетити
да је нешто у вези са мном,
Дозволи да и у твоју бележницу
забележим, коју узе из Стојанове руке и записа: “Цица, Душана Силног 42” Право име и
град нећу писати, јер би у случају да паднеш у руке непријатеља и они настрадали.
— Нисам до сад чуо да човек
заказује састанак својој девојци са другим — опет ће Јова
преко чаше.
Владимир је ћутао.
— Море, Владо, да се ту случајно до сад није инсталирао
какав “шваба” ?
— Можеш Јово да се шалиш,
али не треба да ме још и вре-

ђаш, — изговори док је његов
поглед блудио кроз отворена
врата и губио се кроз таласе
песка које је носио ветар као
облаци пролетну кишу.
“Тамо далеко, далеко крај
мора,” запева Батрић, који се
беше спремио на пут са Стојаном. Песму прихватише и остали.
— Ти ћеш Батрићу, сигурно
одмах до твога села да обиђеш
своје — каже Стева.
— Нећу све донде док над
њих окупатор има власт, јер ће
бити довољно да се појавим и
да село буде уништено.
— Ја имам стару мајку. Ако би
који од вас двојице могао да
је обиђе, или да јој само поручи да сам жив, много ће ме задужити. Она .је стара. Живи у
селу. Ја сам долазио лети по
неколико дана. Седнемо тако
увече пред кућом, испод старога дуда и разговарамо. Обнављамо успомене из мога детињства и слатко се смејемо мојим
несташлуцима, којих се и она
добро сећа.
— А данас си се као бајаги
опаметио. Као дете скакао си
по гранама тога дуда као мајмун и гађао људе, који, су мирно пролазили путем гњилим
крушкама, што си ми раније
причао. Данас скачеш од града
до града и место крушака, бацаш бомбе. Него ви правите
страшне глупости. Шта вам хоће та јављања. За мене моји ништа не знају. Жалили су ме и до
сад ваљда прежалили. Ако не
погинем доћи ћу по завршеном
рату и видети да ли је ко преживео. За њих ће то бити ра-

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

дост као да сам дошао са онога
света. Овако да сад јавим да
сам жив, а после да погинем,
неће знати кад је истина, па читава компликадија. Рећи ће,
шта се овај измотава с нама.
У друштву смех.
Трећи удар гонга прену младе
људе. Поскакаше иза столова и
упутише се излазу. Ваздушни
колос чекао је спреман. Помамно су захуктали мотори. Још
један стисак руке. Још један поглед искрених жеља за срећно
спуштање у отаџбину земљу
детињства и снова, и мрак ведре ноћи помамно је парало
ваздушно чудовиште.
У први сумрак излазили су
људи из села и према наређењу
капетана Јанкете поседали путеве и кланце који иду ка планини Скњавини. Из наређења
које је гласило: “Силом оружја
у току ноћи 'зауставити сваку
непријатељску колону”, закључивали су да ће се тамо на платоима збивати нешто важно.
Као црне сенке кретали су се
људи кроз суморну јесењу ноћ
кланцима суровог поднебља.
Дурмитор је стајао накострешено мргодан као какав старац
и бацао далеко тамне сенке на
дубодолине и ретка планинска
насеља. Иза његовог врха појавио се један руб месеца и својом светлошћу освајао мрак.
Са његовим одласком губило
Се код људи, који су стајали по
ћувицима, неповерење и сета.
Горе испод Старца на широкој
висоравни упаљене ватре мајсторски размештене, давале су
живописну слику државног грба. Пламенови су се дизали ви-

47

соко и треперили према тихом
ноћном поветарцу. Посматрају
војници и у светлости нацио
налног знамења гледају оживотворење снова да борба и страдање неће бити узалудни.
Прошло је десет сати. По бреговима шеткају војници у сељачким оделима. Посматрани
из удолина изгледају према
ведром небу огромни као џиноџи.
Зар и ти Илија, и ако си
јутрос дошао од Дрине. Јеси ли
болан уморан? — пита један у
засенку високог бора свога
друга.
— Нисам веома, некако ми је
необично остати у селу без вас
и ако ме командир устављао да
се ноћас одморим. Док траје
борба не осећа се умор. Човек
онда нема кад да мисли на себе.
Не мисли чак ни на своје. На
све онда заборави. Мисли само
како да се отера непријатељ са
његових положаја. Пред нама
брег, е нема вера и Бог двеста
метара. Ја га гледам па ми се
чини да је даљи него до Америке. Кад га освојимо, уживање
ти је посматрати како и тај чувени “шваба” бежи. Кад је мука,
скачу, јадан, као јарци.
У последњој касаби не беше
их много, али безглавникових
усташа беше доста. Потерасмо
их из касарни и ровова са брега
изнад касабе. Они се отискоше
право на мост. Тамо их, жалосна
им мајка дочека мајор Павле.
Шишају ли митраљези, шишају. Е, ко њему умакне, ја му
честитам. Падаху у ћехотину
као вреће. Гледао сам низ реку
како их носи вала, као балване.

48

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

Кад сам први пут међу њима
видео људе са нашим уииформама, нешто ме шину кроз груди. Само им капе покојн њ Фрање, исте оне, сећаш ли се из
прошлога рата. Шивене су од
нашега штофа, губао их куда
их дохватио да бог да. Ипак
ми је први пут било тешко. Стао
ја, скаменио се па гледам како
главачке беже. Где ћу. мислим
се. браћа, нањи људи. До јуче
смо заједно служили војску и
полагали заклетву убила их кад
нас онако срамотно издаше.
Док ми неко викну с десна:
“Што си се окаменио, пуцај”. Ја
погледах, кад водник Марко.
Не знам шта заустих да кажем,
а он викну: “Каква браћа, зар
браћа убијају маљевима и пуне
јаме хиљадама недужних жена
и деце. Нас људе напослетку
нека ђаво носи, али шта су им
они били кртви?”
Ја стегох срце. После ми је
било свеједно. Огуглах зар.
Али нису ваљда ни они сви издајници. Има и њих, кажу којима је заједничка држава прирасла за срце, али се не смеју
чут’ живи. Но нису само они. И
ова наша несрећна браћа исте
крви и језика, али “турске” вере, зло од нас порадише. Оно
истина њима то и није први пут.
И у старо време, кад беше мука,
оставише веру прађедовску и
приклонише главу пред освајачем. Нека нам је Бог сведок, с
наше стране, за ових двадесет
година у великој отачбини није
им било зло. Тамо преко Таре
имам једнога кума. Ма Србин да
бољи бит’ не може. Али кад су
избори он да погине радећи да

посланик буде неки Мехмед.
Свеједно је, каже, то. Он је
човек. Добар је вала Србин, е
бољи од мене. А кад га изаберу,
код његове се куће пије три дана. Он угледан домаћин, па и
његове комшије за њим.
Сад прије неки дан чујем да
га је убио муслиман, први комшија. Они његови за њега, двојицу њихових. Они опет на њих,
и два велика села изгорела су
до темеља. Оно нејачи и људи
што претече, разбежа се по
другим срезовима.
У Подгорици, кажу, сви су
постали талијански фашисти и
проказују наше људе. У неком
крају опет веле да моле да припадну Арнаутима. Ма зло да
веће бити не може. Сад кад нам
пропаде држава, скочи на нас
Србе и ала и врана, као да су
једва чекали да паднемо у ропство, па да нам забоду нож у
леђа одкуд се не надамо. Кажу
нису биле добре власти. Добро,
ето нека буде тако. Али што
смо ја и ти томе криви, који
нисмо били, нити смо сад икаква власт, па да нас чека иза камена и убије а кућу нам запали.
Зар је неко од нас за то да буду
и опет рђаве власти, ако су већ
једном биле. Знам ово, да их и
те рђаве власти нису убијале.
Зашто се не збијемо један уз
другога у невољи као браћа,
него баш сад да се крвимо. Али
ко ти, јадан, није брат V невољи тај ти је душманин. Знам
Мусакадића, јунака из прошлих
ратова, па судије Пашића и
Ђурбузовића. Они данас воде
поштене Муслимане, али на нашу несрећу тих је мало.

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

Неки звук.прену људе из разговора и они ућуташе. Месец
је био високо на небеском своду. Од танких ледених скрамица на локвама по планинским
удолицама одбијала се зракасто месечева светлост. Ноћни
ветар ране јесени повијао је
букве и оморике. Звук се понови јаче. Илија истрча на избрежак. Сињавина је урлала од
хуке мотора. Од мора, преко
Ловћена укрстише се два снопа
рефлекторских зракова и изгубише некуд пут Проклетија.
Пламенови размештених ватри
треперили су као да изражавају страх и немоћ пред господаром ваздуха, који је кркљао и
завијао. Хука се у тренутку смањи и изгледаше као да се губи
ка Тари. Наједанпут се појави
иза висова, са ужасним звиждањем кроз ваздух и изгуби пут
долине Зете. Био је један сат
после пола ноћи.
Предмети су падали по висоравни. На равници су лежала
непокретно два војника, скоро
један уз другога. Умотани изукрштани канапима оба падобра
на, који су као парче платно лежали смрскани до њих.
— Овај је мртав — са болом,
узвикну војник, чије лице беше
обрасло у густој бради.
— Како, кад је здрав — прекорно изговори капетан Јанкета, док је скидао конопце који
су стезали Стојана. Желео је да
Стојан, који је још давао знаке живота, не сазна о трагедији
свога друга.

49

— Да бар он остане и изврши
задатак у отаџбини -— изговори
Стојан тешким гласом. Капетан
га подиже и пољуби у оба образа. Стојан га гледаше укоченим
погледом, који изражаваше захвалност и бол, док му се низ
лице скотрљаше две сузе.
— Ти ћеш за који дан оздравити — тешио га је капетан и
миловао по лицу.
— Не, кичма ми је повређена.
Ветар нам је саставио падобране и зато смо несрећно пали.
Желим само да видим команданта, или Чичу, како га ви у
отаџбини зовете и онда... и глас
му задрхта и застаде.
— И он ће се радовати. Он
није далеко одавде. Носићемо
те одмах.
На носилима од два шињела,
чији су крајеви чврсто везани
за пушке, ношен је Стојан суватима планине. “Мајка у селу. • •
Цица, Душана С илног... Кур и р ... Извршени задатак” и
још много .неразумљивих речи
изговарао је Стојан, губећи с
времена на време свест, док је
био на раменима тешко ожалошћених другова, чије жеље овога пута неће бити испуњене.
Они су очекивали много лепих
прича о снази и моћи савезника
и скорој слободи, која треба
да буде помогнута отуда преко
мора. Овако, само један бол
више.
— Не могу више издржати,
спустите ме ■
— прошапута Стојан, док му се уморно склапаху
очи. Вратите ме на место где сам

50

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

пао. На прву стопу моје отаџбине. Онде желим да останем.
Оно је за мене најсветије место.
У освитку дана помахнитали
оловно сиви облаци, огромни

као планине јурили су западу.
Ма широкој висоравни уздизале су се две свеже црне хумке
и белила два проста дрвена
крста без натписа...
<ш>»-------

Б Е 3
— Е, Радивоје, ти већ постајеш несносан. Синоћ, чим је
свирало повечерје и легосмо да
спавамо, таман ме хвата сан, а
ти ето поче.да држиш говор.
Ниси престао до зоре. Грб и
ша'кача били су ноћас на дневном реду. Јучерашње саопштење да ћемо бити примљени у
енглеску војску, али без наших
ознака, ти си ноћас претресао
на дуго и широко.
И, лепо човек сео, наслонио
се уз зид и каже: “Ма, хвала
вама савезницима, Бог зна како.
Оно што смо имали дома отишло је све по ђаволу али, руку
на срце, ви нас пазите добро.
Ви хоћете и да нас запослите.
И то је добро, али мени не иде
у главу да вама смета наш грб
и шајкача. Швабама знамо да су
ти знаци увек сметали. Талијанима исто тако. Вама то можда
не изгледа бог-зна шта, али за
нас је то свето знамење под којим се умирало и под којим се и
ланас умире.” Гоћута мато,
као да размишља, одмахну рукг-1’. а затим настави: “Па ето
добро. 'Оћемо, вала и тако, да
не кажете е нећемо да ви помогнемо. 'Оћемо, богами, ка’
(како) нећемо. Ми знамо, ако
вама не буде добро, нама га неће свитати,’” а затим ућута.

Б О Г А
Хвала Богу мислим се ја, сад је
ваљда завршио за ноћас и поново ме хвата сан, али Радивоје опет исту причу, али сад
поче са овога краја, па ћерај до
онога одакле је почео. Аман, по
Богу брате! Питања која те жуље расправи дању, а ноћ остави нама.
У групици војника, који су
слушали, немарко изваљени на
песку, наста грохотан с**ех.
Огромна стабла палми, са немоћно обешеним гранама и увелим копљастим лишћем, дижу се еи око и дремају изнад
глава ових људи чије крупне
горштачке фигуре грубо отскачу од пустиње без живота. Над
жутим бреговима песка, који
су недогледни и непознати као
вечност, трепери сунчева јара и
ако је месец новембар. То је
Африка. Пустињски поветарац,
и ако га не осећамо, односи
ситне честице и ствара нове брегове и удолине. Некад сурово и
махнито, некад тихо и невидљиво, али неуморно и вечно.
Два тамна царства овде су се
сурово срела и стегла у дивљи
загрљај. Море и пустиња. Вп
соким дунама, далеко поред мора, докле око може сагледати,
разапете танке кончане мреже,
као паукове мухоловке. Уморне

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

селице, клонулих крила, после
дугог пута који исцрпљује, падају на прву стоиу копна као
мртве. Ту где су очекивале спас,
нашле су свој животни крај.
Судбина као и љутска. Бедуини
ћуте прикривени и гледају, као
совуљаге, кад ће пасти уморне
жртве. Односе их џаврљајући
у пуста насеља од блата и корова.
— Ама, људи, убио ме Бог
ако ишта знам шта је било —
изговори Радивоје снебивајући
се, дотле нетремице слушајући
ЈБубомира, и незграпно одмахну грубом руком.
— У томе и јесте наша невоља, Радивоје. Ти целе ноћи говориш и спаваш а ми морамо
слушати, па клапило нам се не
клапило.
— Шта ћу, суђено ми је да
ето у сну кажем све што мислим
преко дана. Ја сам тако и код
куће цијеле ноћи. Сјећам се
једанпут, ријешио ја да се примим за путара. Неће нико, а да
је ко хтио, не би запало Радивоја. Пошто су ме примили и
дали ми у срезу алат, дошао ја
кући и причам жени, а она ће
тек: “Знала сам ја то још прије
неколико дана. Испричао си ти
то у спавању.”
— Онда ти ниси смео преварити жену, јер би јој ти сам
казао — додаде неки и сви се
насмејаше.
— Нијесам ви (вам) ја не’ки
господ-ин, па да и на то мислим,
него да ви причам како сам ралио иа пгту. Радио сам. вала, пу
них петцаест година. Никад од
надзорника ни опомене. Зора

51

ме налазила на дионици, а
увече, са првим мраком, кући.
Смијали ми се сеоски фркунчићи и причали ми о некаквој
'сплоатацији народа, а ја им се
чудио и радио. Радио, ама поштено, а мени сваке године све
већа и већа плата. Почео сам
са седам стотина а доћерао,
пред ови несрећни рат, на хиљаду пет стотина динара мјесечно.
Жена вриједна ка’ кртица. Богами стигоше и дјеца. Жена подиже дјецу и чува кућу а ја радим. И за неколико година подигох најљепшу кућу у селу,
прикупих имања, унаприједих и
стоке. Своје волове на своју
баштину. Дјеца пристигоше па
помажу мајци. Помози Боже,
мислим ја.
Неђељом изађем до цркве и
општине. Моји вршњаци већ
људи. И они се поженили. Ја им
приђем, и то баш онијема који
су ми се раније ругали због мога недостојног путарског рада,
и да чујем за какву новост у
свијету. Видим ја људи ме у селу цијене и стимавају, јер сам
добар радник и домаћин, па
’оћу да знам како ме и они сад
гледају. Примјећујем ја, они од
мене нешто зазиру и међу собом шапућу.
— Шта ви је за Бога, јесам ли
ви што крив? — упитах једног
дана.
— Не, али ми нијесмо једно.
Ти си буржуј а ми смо пролетери — кажу ми они.
— Ма, ђаволе, одбијем се ја
и мислим, шта ли му је то “буржуј” а шта “пролетер”. Отац и
мајка, Бог да их 'прости, увијек

52

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

су ми говорили: “Радивоје, сиЕ, то је дуга прича, али ја
не, ради поштено. Не закини ни- ћу то испричат’ ’нако укратко.
кога. Увијек се труди да не гле- Пропаде држава. Ми се скамедаш у другога да ти да ручак нили у селу и чекамо шта ће
или вечеру. Учини другоме коли сад бит.’ Дођоше непријатељи
ко можеш. “Ко невољноме ди- и наредише да сваки ради појели, Богу позајмљује”. Учитељ сао који је дотле радио. И ако
у школи опет: “Не учини друго- ми се није радило, одем и ја на
ме што нијеси рад да се теби свој стари посао. Једног дана
чини”. Ваистину, ја сам се тру- одем и до града. Погледам надио да радим тако. И од Бога ше људе, и то оне прваке. Сваки
иде као да му је срце исчупано.
ми није било рђаво.
Шта је овим људима, мислим Али ово не потраја дуго. Побисе ја, а они проклети “буржуји” смо се, богме, и то жестоко. Пуи “пролетери” не избијају ми ца на све стране. Дошао ја једиз главе. Шта ли му је то сад? нога дана код једног затрпаног
Сигурно није нешто лијепо. Ја пропуста па, као бајаги, ’оћу
ппизна.јем да сам ппост човјгк, да га отворим, док пушка: прас,
ма као да је Бог одвалио један прас! Погледам, напрема се, кад
комад онога мога Гарча и од два талијанска официра пошла
њега створио Радивоја. Оно ма- у лов на јаребице и шетају слоло школе, што сам учио, и за- бодно баш ка’ да им је она земборавило се. Сретнем ја нашега ља од ђеда остала. Нама до купопа, Бог да га прости и њега кања а они шенлуче. А, поганубише овога рата, па га питам: ски синови, није ово ничије,
“Бога ти, попо, шта је то “бур- мислим се ја. Прекипе ми, знаш!
жуј”, а шта “пролетер” ? Он ме А, умију и други пуцати. Бацих
погледа благо, Боже ме 'прости, лопату. Ви знате наши шкрипока’ светитељ, па ми рече: “Е, мој ви су били пуни пушака. Кад
Радивоје, ти си прави божји чуше да звижди око уши, о мила
човјек. Ради ти поштено, као мајко, како ли стружу! Стрмодо сад, па ти неће требати ни главише се у један поток, уколико би ударио длан о длан.
буржуји ни пролетери”.
— О, па ти си и јунак — доИ радио сам вала. Али ето додаде
неки из групице.
ђе ови (овај) проклети рат и
пропаде све. Кад ово кажем, не
— Не, брате! Ја сам од оних
мислим на моју дјецу и имови- о којима се пјесме не пјевају.
ну, него на нашу лијепу Отаџ- Ви знате, пјесма каже: “Милош
бину. Нека збори шта ко ’оће, ’згуби турског цар-Мурата и
али она је, јадан, била ка’ сат Турака дванајест хиљада”. Да је
меда. Свега и свачега за свако- распорио Мурата, то се зна и то
га, ко је хтио да ради поштено. је тачно, али није могао, вала, и
— Добро, Радивоје, како до- оних дванајест хиљада, па да је
ђе овамо? — упита Љубомир био ка’ Ловћен. Скочили, море,
разни Радивоји и клали се, а
озбиљног лица.

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

којима се данас не зна гроба ни
спомена. Тако је било од памтивијека и тако мора бити. Него
прекидамо причу.
А шта ћеш сад Радивоје, мислим се ја. Узмем опет моју лопату и отварам пропуст, ка’ да
ништа није било. Али, ’оћеш, не
превари лако. Направи се чудо.
Бјеже они двојица, а дотрчаше
им у помоћ и они из града. Не
потраја дуго, осуше топови.
Одлијеже Гарач па додаје Преконици. Мене везаше и са мном
V град. Притрчавају војници, ударају ме, пљују.
— Јеси ли пуцао?
— Ко, јел, ја? Не! — одговарамја.
— Јеси ли видио оне који су
пуцали?
— Не, а од куд бих ја видио?,
и тако до краја.
Водаше ме, тукоше, судише,
а ја све једну те једну. Послије
неколико дана уведоше ме у једну избу. Кад мало навикох очи на онај мрак, видим унутра
наше људе.
— А сад Радивоје, шта је боље, за капитал или радни народ? — пита ме један.
— Немојте браћо моја, видите ли да нас је нашао јад мимО
свијет, истражисмо се, и једног
дана, неће нас бити. Оно, ако
’оћете истину, — кажем ја њима —• ја сам увијек био за оне
што раде јер сам стално радио.
Јесам, 'залуду и дан и ноћ. Сад
треба да.се прибијемо један уз
другога ка’ браћа. Сви заједно,
за крст часни и слободу златну,
као и наши стари. “То ти је Радивоје, и ништа друго, та де-

53

мократија о којој говоре наши велики савезници. Видиш
ли, за њу су знали и за њу се
борили наши претци прије много стотина година”, каже ми
неки дан наш попо у селу, прије овога мога кијамета.
— Ја то честито и не изговорих, а они скочише, унесоше ми
прсте у очи и почеше викати.
Између свих издвајаше глас једног непознатог човјека. Он је
говорио тако да ме страх хватао и коса ми се дизала.
— Данашња историја — каже
он — је фалсификат народног
стремљења. Он се борио за бољи живот, за земљу, хлеб, а
моћни и њихове слуге су му
приписале некакве друге побуде: националност, веру и или
крст часни, како овај јадник каже, и некакву слободу, која је
у ствари ропство. Моћни су измислили Бога јер им је требао
као одличан пријатељ за заглупљивање маса. Онда су из-мислили и другог Бога на земљи, краља, и сад, ради народе,
а кад треба да се одмориш, мораш клањати овим бо.говима.
Манастире су опет подизале
кародне гуликоже новцем отетим од народа, али не да би та
места била расадници просвете
и отпора против освајача, како
то многи претстављају, него да
би се народ окупљао око њих
и чувао њихову пљачку. Ми ћемо раскрстити са идолопоклонством, лажним моралом и овим
што скива народ и његов напредак. Место измишљенога Бога
и некаквих светитеља, који су
ништа друго до најобичнији

54

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

лупежи, хоћемо култ раду и
хлебу. Народ хоће земљу без
Бога.!
Ко је тај народ? — упитах
са страхом.
- - Ми!.
- И ми смо неки народ —
кажем ја њему — али онај народ који не замахује камџијом,
него носи јарам и вуче кола.
Ми, који носимо жуљеве на рукама, смо тај радни народ који треба да замени Бога, па да
се нама клањате, како ти мало
прије рече. Ми то желимо. Ми
ћемо Вам служити као и до сад,
али само молимо да нам попустите мало око врата. Загрлили сте нас, брате, много чврсто
па не можемо комотно да дишемо.
И да не би, у оној изби, више
људи који не мишљаху као они,
’оћаху ме удавит’. Ућутао сам
ка’ камен. Шта ћу, видим ја нашу пропаст. Згучих се у једном
крају. Зима. Пуца дрво и камен.
Хладна мемла пали по очима и
продире у срж костију.
У неко доба освоји ме сан.
И, као ово ноћас, нађе ме јад
па у сну запјевах: “Сви чегници
Црне Горе, за краља се свога
боре”. Ја не знам кад сам то изговорио. Наједанпут усних како ме Талијани убише и бацише с моста у Зету. Скочио сам
као помамљен. Чинило ми се да
ми срце дрхти од зиме и болова. На мене су изручили кову
воде а онда су ме лудачки тукли. Одбранили су ме поново
добри лл'ди. Један стари човек
шапутао ми је у мраку, док сам
се превијао од болова, и говорио: “ћути синко, могло је би-

ти и горе. Знаш ли, јади те не
знали, да је оно чувени распоп.
Он је већ дуго година у тамници зато што је у богословији
убио свога професора.
Нијесам ви, браћо моја, ни
трепнуо кад су ме судили и осуђивали, “Вјечита робија,” кажу они, а ја им тада одбрусих,
ка’ велим сад ми је све једно,
“Знам ја то и да ми ви не кажете. Вјечита робија ће бити,
не само мени него, цијелом нашем народу, само ако ви добијете овај рат, а ако буде друкчије — лако ћемо”. Суд, ка’
сваки суд, ништа ми више не учини. Један ману главом, нешто проговори једноме до себе и мигну онијем војницима, а
они са мном у тамницу. Био
сам послије у тамницама, и то
онијем млетачкијем, испод земље, у које су лукави Латини затварали наше јунаке које су на
превару хватали. Трпио сам.
Гласа од себе нијесам пустио.
Али, ово оне ноћи, забољело ме
више од свега. Е, плакао сам, и
ако је срамота причат’, ка’ дијете. Болан, браћа, па овако!
Једнога дана и мени сван>.
Видим ја, неколико дана, да
нешто није у реду. Кад карабињер уђе у моју ћелију, не
гледа ме више са презрењем
као раније. Нешто се стално
снебива, као да би хтео да ми
нешто каже. Чујем неко дубоко
бубњање као са оне стране пакла. Два дана не добих ни хране ни воде, нити ико отвори
врата. Е, Радивоје, мислим се,
дошао ти је крај. Трећега дана,
рано у јутро, отворише се вра-

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

га и ја сам био слободан. Ослободили су ме савезници. Био
сам срећан. Колико је слатка
слобода!. Слађа ти је сиротиња
у слободу него богатство у ропству.
— Сећаш ли се распопа Радивоје, сад је постао велики

главар, министар, шта ли — рече ми једног дана мој сапатник
Миливоје, кад ме срете, док сам
се клатио улицама туђега града.
Значи, настаје доба без Бога,
помислио сам нехотично и продужио својим путем.

ПОСЛЕДЊЕ
Док сам невешто пред болесниковом собом објашшавао
лекару на страном језику циљ
своје посете, из собе се чуло
тупо кашљање.
— Болеснику је доста тешко,
али пошто сте његов пријатељ,
можете ући. Лекар отвори врата и стаде иза мене посматрајући зажарено лице болесниково.
— О, Јовице, хвала Богу, кад
си се сетио. Цео ме свет заборавио, па и ти — изговори
Миливој и поново се храпаво
закашља. Добио сам утисак да
му се нешто цепа у грудима.
— Молим вас говорите тихо,
јер ће вам кашаљ и даље досађивати — опомену га лекар.
Мени даде знак главом да будем што краћи и изађе. Док је
он излазио Миливој га је пратио погледом из кога је избијало неповерење и презрива
безнадежност. Ја сам посматрао добро пријатеља немајући речи' да почнем разговор,
јер сам одмах видео да је његовом животу близу крај.
— О здрављу и болести немој ме драги Јовине питати,

55

ВИђЕЊЕ
јер ме ти проблеми више не
интересују. Разговараћемо о
другим питањима. Миливој застаде за тренутак. Наједанпут
се прену и упути ми поглед из
кога је избијао бол.
— Још из доба нашега ђаковања, ти знаш, ја сам био роб
поезије, па сам и сам дао неколико својих прилога. Сећаш ли
се оне ноћи кад је изашла моја
прва збирка да направисмо
читав џумбус. Ти си међутим
волео приповетку и постао си
приповедач. Ја сам читао твоје
ствари, али се не сећам да си
негде писао о женама — и при
томе се закашља тупим кашљем који би пропраћен тешким
шкрипањем кроз разорена плућа.
— Јесам, Миливоје, али узгредно уколико су у вези са
догађајем који описујем, ствар
ним или измишљеним — свеједно.
— Да, твоје су приповетке
већином социјалног садржаја.
али кад бих ја писао приповетку о женама. назвао бих је:
“Жена је ........”

56

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

— А зашто баш недовршеном реченицом?
— Зато што није право да
писац да све. Треба дати могућ
ности и читаоцима да и они
мисле. Ето, даш само тај назив
и читалац ставља што осећа,
односно шта је преживео са
другом бројно (нарочито од
када је овај рат) много јачом
половином људског рода.
Ја са га погледао упитним
погледом очекујући варнице
дивнога ума, али нисам имао
храбрости да му поставим и
једно питање.
— Подигни ме мало, јер ми
је глава заваљена, па ме кашаљ
у овоме положају страшно дави.
Једном руком му подигох
главу, док сам другом поправљао узглавље. На воштано
бледом челу спазих набрекле
плаве вене, док је његово тело
изгледало издужено и трошно.
Помршена коса паде у нереду
по узглављу као младо по њиви градом смлаћено пшенично
класје.
— Ето, сад ми је сасвим добро — проговори, док му преко лица прелете кратак ироничан осмех. Ја га опет погледах
пријатељским погледом и насмејах се лаким осмехом охрабрења, у коме нисам успео. То
је био у ствари осмех у грчу,
од кога се коса диже.
— Ти тако добро мене познајеш — настави после неколико кратких али оштрих уздисаја. Мој је живот био отворена књига, коју је свак могао
читати. И баш због тога сам

много патио. Такав сам остао
и за време овога нечовечног
рата, који ме и довео у ову туђу земљу, пуну уметничких и
културних вредности, али које
ја не видим. Ја за њих имам
само мржњу и презрење. Познато ти је и моје страдање по
шумама и пећинама, које се
протезало пуне две године. Све
у служби отаџбине, бар тако
сам ја веровао, а тако су и други говорили. Бегство из затвора и три месеца верања по шумама Апенина и напослетку
прелазак фронта. Да, али ми
смо почели о женама, зато, Ване, сећаш ли се тако сам те некада звао, причаћу ти о једној
жени него ми овај несрећни кашаљ много смета — и при томе
се са напором закашља.
— Изможденог тела и сломљеног духа беспримерним страдањем долазим у велики град.
Са ногама увијеним у крпе,
прљав и поцепан вучем се улицама гладан и без новаца. А ти
знаш колико ј.е његово дејство
моћно у доба рата. Лутам тако
без пријатеља у које никада
нисам много веровао. Како, то
није важно, али наишла је једна жена. Пришла ми је усрдно, рекао бих чак и племенито. Разговарали смо дуго. Имао сам осећање да ме разуме.
То ме баш највише њој и привлачило, јер знаш колико сам
због тога у животу патио. Обећао сам јој и одмах дао свеЈ
срце, душу, живот—цело биће,
Она је признала свој грех. Ја
сам јој опростио. Веровао сам
да је њена душа остала нетак-

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

нута. Она је била срећна. Често пута говорила да је у бескрајној пустињи живота у мени нашла грумичак злата. Уживала је у моме песничком стварању, који сам опет поред ње,
вољене жене наставио.
Људи су ми, рекао бих замерали. Ја нисам дозвољавао да
се о њој говори рђаво. Она је
у мојим очима била оличење
свега што је најбоље и најузвишеније. Ипак једнога дана
проиграла је све — и глас му
застаде. Да би извео себе из
забуне поче поправљати нешто
на своме покривачу.
— И поново се разболех али
не због ње, него ето тако. Један тежак уздах оте му се из
груди. Оба смо ћутали.
— Чуо сам је једнога дана,
из свога стана, како се звонко
смеје у суседству у некоме веселом друштву. Овде у болници ме не посећује.

57

— Ја мислим да она — осмелих се да нешто кажем противу
ње. Он осети и прекиде ме:
“Немој, ја је и данас волим.
Шу волим а себе мрзим. Ти ме
можда осуђујеш. Ја се не чудим. И ја себе осуђујем, али је
тако. Све ненормалности у животу појединаца и народа у доба рата разумљиве су, јер је и
сам рат ненормално и ако хоћеш неприродно стање.
Свега неколико дана иза тога, кроз јесењу измаглицу
шкрипала су погребна кола улицама великога града у туђини. Кроз крстовима украшена
стаклена окна видео се прости
бели сандук. Испраћало га је
свега нас неколико пријатеља.
Корачали смо блатњавим и разривеним улицама, док ми је
кроз свест, као на електричној
реклами стално дефиловала
мисао — жена је ..........

Ј А Н К О В А Т УГ А
Логор у Африци. Ко зна како
га ви замишљате. Палме, црнци, Нил, крокодили, ноћне ватре, црначка музика и ко зна
каква дочаравања створисте
себи при овој првој реченици.
Међутим он је сасвим једноставан. На бескрајном пустињском песку жицом, и то правом
европском жицом ограђен простор. Унутра на стотине шатора у којима живе савезнички
војници — углавном Југословени и Грци. Јужноафриканци

под оружјем страже, шећкају
поред жице да се неки не би
случајно заборавио и по навици покушао да прође. У томе
случају његова дужност зна се
шта је. Она је тако ефикасно
примењена једне ноћи, кад је
један у наступу душевног растројства изишао из логорске
болнице и отишао тамо куд су
га под температуром водиле
мутне очи. Знам: покварио сам
вам илузију и већ премишљате
да не читате даље, али не забо-

58

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

равите да пишем у доба нај- му тонуле док се уморно и трокрвавијег рата, а рат је ствар- мо кретао загледајући бројеве
ност. Сад сте живи, брижљиво на њима. Застаде за тренутак
се обријете, очистите зубе, до- и замаче кроз једно полуотручкујете и после неколико ми- шкринуто платно шаторских
нута сте мртви. Ако сметате, не врата.
брините се, за неколико мину— Ја ево дођох мало у посета бићете предати матери зем- ту код тебе Јанко — проговори
љи на вечни починак Али ако Бранко са средине шатора.
је други случај, например нека Јанко је лежао наузнак и непрпа, како би рекли Ужичани, тремице гледао у једну тачку
ви остасте ту као посластица платненог крова. Осврну се нл
разним овоземаљским ситним госта, још једанпут погледа у
и крупним зверкама, зависи од исто место и као да жали што
места где вам се догодио ма- мора напустити тако важан полер. Но, вама је у том случају сао, погледа свога пријатеља
и онако свеједно.
неким чудно жалостивим поСунце пржи и сагорева као гледом и проговори: “Добро је
да тражи по пустињи, да слу- што си дошао, али ја сам се
баш овога часа бавио једним
чајно није изникла каква биљ
чица да би је дотукло. Ваздух важним проблемом. Већ пуна
дрхти над земљом, која и није два сата пратим кретање једне
земља ни камен, него песах муве. Но, не заборави, молим,
бескраја. Подне је. У великом једне нарочите муве. Овде у
платненом граду не чује се ни логору је, као штознаш, објав
речи. Сви се завукли у шаторе љено да су наши најстрашнији
и брекћу под сунчевом јаром. непријатељи афричке муве. Ја
Само понеки пут пирне ветар, сам их и схватио као такве. За
али не радујте се много, он со- мене су оне носиоцк муња и
бом не носи озон и кисеоник громова и једина моја брига је
већ песак који добује по крову, посвећена одбрани од мува.
зидовима шатора и пролази Шта иначе имам д? мислим
кроз најситније рупице. Песак друго? Лишен сам свих других
под ногама, у ваздуху, по телу брига. Моја снага није потребна савезничкој стварв. Обезбеи у плућима.
Бранко се пресамитио преко ђен ми је живот и стављено ми
креветца и крај марамице за- је у дужност једино да се бравлачи дубоко у нос и уста да ним од највећег непријатеља
- мува. У тој бризи за одбраби се на тај начин сслободио
нежељног госта, који без одо- ну живота посматрам већ два
брења улази у организам. На- сата једну муву, односно мувједанпут одмахну главом и ца, јер је дупло већи од остакао да се нечега сети, устаде и лих и то мора да је кеки њихов
пође тромо песком кзмеђу ду- велики главар. Кад он наилази,
гачког реда шатора. Ноге су све се зстале склањају и са не-

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

ким страхопоштовањем се окрећу пут њега. Он ваљда и
издаје наређења о нападу, сходно времену у коме живимо.
Ја се исто тако налазим у ставу
одбране и пратим сваки његов
покрет.
— Колико се сећам оне наше
европске муве нису тако опасне
као ове, ваљда су цивилизованије — осмели се Бранко да
стави примедбу на Јанково
стручно разлагање и гласно се
засмеја.
— Цивилизоване и цивилизација, — са горчином изговори Јанко, подиже главу са узглавља и погледа Бранка испитивачким погледом.
— Питам ја тебе, настави он
после кратког ћутања, да ли
постоји цивилизација и како
је ти замишљаш?
Ако се цивилизација састоји
у усавршавању оруђа за што
лакше и масовније уништавање
људских живота, културних тековина које су продукат најгенијалнијих људи свих времена, онда цивилизација постоји.
Но, ако је цивилизација подизање и култивисање духа, стварање културних вредности у
служби човека на племените
етичке сврхе, онда цивилизација и цивилизовани свет не
постоји. Светом данас влада закон џугле као у арени дивљих
зверова. И још људи имају
смелости.да говоре о цивилизацији. 'З а појмове просечног,
а то је деведесет пет од сто
људи, продукти цивилизације
су материјално, а свега за онај
незнатни остатак, цивилизаци-

59

ја је духовно. Да је огромни
духовни и материјални капитал кроз дуге периоде времена
трошен на подизање и оплемењавање духа човечког, и да је
све материјално подређено човеку, у свету би владао вечити
мир. За свакога би било доста
места. Свак би био срећан. Ево, данас се налазимо у земљи
фарабна. Зар стари Египћани
нису били у своје дсба на високом ступњу цивилизације?
Шта видимо данас? Само трагове. Ратови и истребљења уништили су све. Настала је декаденција тела и духа. Народ
је диваљ, живи у нечувеној беди. О њему се нико не брине,
он никога не интересује, сем
кад га треба употребити као
теглећу марву. Код њега су
развијени мржња и зверски инстинкти према нама такозваним цивилизованим белцима.
Ми смо за њих узрочници њихове беде. Зато са уживањем и
насладом посматрају уништавање беле расе. То и сами раде
кад их западне, макар то било
и у малом. “Један бели ђаво
мање” кажу они кад одузму
живот једном белцу —■с правом или не, све једно. Главно
је да је један мање
— То је немогуће изменити
драги мој. То су проблеми ван
нашег домашаја. Овога пута
мене интересујеш само ти. Ја
сам очекивао да ћу те наћи расположена и ведра. Док смо били у Италији, ти си ми говорио
да је твоја велика жеља отићи
далеко из земље за коју.т^ везују тешке успомене. Међутим

60

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

данас си скептик као никад до злотвори човечанства, а не насада — изговори Бранко док роди, који су створени да буду
га је посматрао погледом пу- топовска храна. Због тога теним саучешћа, а затим настави шкога сећања, драги пријатеда би га колико толико разве- љу, желео сам да напустим Иселио. — Можда је у питању талију као земљу, а не зато
нека жена са којом си желео што је у питању нека жена, карастанак, а који те ипак данас ко ти мало пре нагласи, изгоболи.
вори Јанко док му кратки ироничан
осмех прелете преко уЈанко застаде, лицем му пресана.
Оба
су ћутали Јанко нађе сенка туге, уморни поглед
очију губио се кроз шаторска стави:
— Овога пута, истина изуврата у пешчану пустињу. И
као да хтеде да од себе одагна зетно, жене су ми доносиле
сећање на проживљено, лако срећу. После бегства из казасе трже, погледа у свога при- мата лутам по непознатим и
јатеља и настави: “У питању је беспутним планинама Апенина.
страдање народа коме припа- Гоне нас и хватају као зверке
дам и моје лично. ' Надувена V кљусама. Распиње ме жеља
империјалистичка политика су- да пређем фронт у слободу
седа направила је пустош од код Савезника. Подносимо ненаше земље. Народ се бранио чувену глад, измождени телом
и крварио. Уништено је све ма- и духом. Са висова посматрам
теријално, духовно, па и ети- у долинама насеља и питоме
чко. За три године безвлашћа, равнице. Замиљшам како се
управо пакла, срушено је све румене јабуке и срамежљиво
што су подизали векови. Пали испод лишћа винове лозе вире
су и последњи остаци као кула зрели гроздови. Вијугавим пуод карата. Свет је подивљао. тем сумануто јуре немачка воЊим су овладале дивље стра- зила. Негде дубоко у стрмој
сти. Понижења, патње и глад падини чују се тупи удари сепазбуктали с_у у мени мржњу кире. Кроз густу шуму провлапрема народу који као целина чим се тихо и чувам да ми се
није крив за наш зли удес. На- испод ногу не одрони камен
против он је као и сеаки други или не ударим у стабло високе
у суштини добар. Хиљаде. на- букве. Бојим се да ће ме откриших и савезничких страдални- ти и само шуштање лишћа. Ука лутали су селима и планина- даре секире чујем све јаче.
ма и свуда наишли на саучешће Провирујем између честих стаи помоћ достојну дивљања. бала и ниског грања. На пооСветом владају појединци, ко- планку пасе крупна мазга. Маји и данас за време најстраш- ло ниже беле се букове цепанијег покоља у историји људ- нице. У цести замахује секиског рода седе неузнемиравани ром човек одевен војнички. Од
ни од кога. Они су кривци и зеленог лишћа сурово одудара

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

његова црна кошуља. Војник
фашиста дошао у своје село и
брине се за породицу. Посматрам га и у њему видим свога
џелата. Зауставио сам дах. Испуцалих усана од жеџи и глади
гутам суву пљувачку и мислим
шта ће бити самном ако се сети
и са својом секиром доџе да
сече букву у чијој се сенци
кријем.
О . . . хо. . . о . . . о зачу се неки
пискави глас са дна падине.
Војник спусти на земљу секиру
са којом је замахнуо ослушну,
стави леву руку до уха и ехо
се разлеже планином: Хе...хе...
е .. .е.
Кроз густо шибље промицала је једна млада жена и својим телом померала витка стабла и тихо треперење лишћа.
Седоше испод високог храста
на малом пропланку. Он је бриса ознојаво лице, док је жена
дрешила велику мараму из које се заносно појави јело: као
снег бели хлеб, грожђе, кајсије.... Не одлучујући се; моје су
чоге, али не по заповести разума, пошле кроз шибље, док
нисам као суманут искочио
пред њих на пропланак. Жена
се уплашено трже, док раднику застаде залогај у грлу и разрогачено ме погледа. Не знам
шта сам говорио, али главно
је да су схватили да сам зароб.љеник и уз то до изнемоглости
гладан. Верујем да сам у том
тренутку по спољном изгледу
и понашању личио на лудака.
Жена је схватила моје бедно
стање и снебивајући се гурала
је предамном јело, лок је мој

61

ортак при обеду ћутао. Жена
је била говорљива и из свега
сам закључио да ми се извињава због мужевљеве црне кошуље, јер је често наглашавала
речи “пер форца”. Те две речи
поред мога оскудког знања
италијанског језика добро сам
разумео, јер се и сам због
“форце” налазим овде, мислио
сам ја. Ипак сам сматрао да
мој положај ни је тако очајан
кад ми се ова добра жена извињава због мужевљеве црне кошуље, иако је он упорно и са
намргођеним лицем ћутао.
Био сам пресрећан кад сам
утолико глад и жеђ, немо се поздравио и као дивљач утонуо
у густо шибље. Неколико пута
сам се осврнуо за собом. Страховао сам да фашиста не појури замном.
Беспутице, корачгс сам немо преко високих планинских
превоја, на чијим ми се висовима ледила крв при помисли да
тај простор морам проћи. Дане
сам проводио по шумама и пећинама. Посматрао сам као
кобац лов, куда треба да се
пробијем у току ноћи. Тако данима. У праскозорију једнога
дана указа се предамном стрма
литица која се спуштала у недогледну дубину, којом је хучала планинска река. Указују
се први сунчеви зраци. Са зебњом у срцу наклањам се над
стрмом провалијом и држим
чврсто за гране једнога жбуна.
Вијугавом стазом поред обале
реке, у стрмоглавој дубини, као
мрави, креће се колона људи и
коња. Немци? Тако је далеко

62

ЈОВАН КОНТИћ: КРОЗ ОГАЊ И СУЗЕ

да се не може распознати. Треба се спуштати пузајући низ
стрмину. Опет вратоломно силажење и цепање осгатка одеће. У долини се чује жагор, али
се не распознају гласови. У
процепу каменог кука, који се
као џиновски зуб наквечио над
долином, ослушкујем наслоњен лицем на земљу. Из многобројних гласова издваја се из
долине звонки глас. Силазим
слободно. Народ напушта села
пред ураганом артиљерије и
авионских бомби. Опет речи
саучешћа, храна и обавештења
за прелаз фронта. Жене су са
пуно пажње крпиле моје убого
одело..
— Као што видиш драги
мој ’■— настави Јанко после
кратког ћутања, док су му у
свест навирала нова сећања —
жена као случај често доноси
пријатност, као жедном путнику планински извор. Жена —
човек у Сократовом смислу,

врло је ретка. Зато не испитуј
тајне њене душе, јер ћеш најчешће наићи на пустош. Ево,
посматрај у даљини афричку
пустињу. Онамо далеко на обзорју изгледа да је дивна шума
палми и бујна вегетација. Душа и тело ти тражи одмора у
хладу и на зеленом травном
ћилиму. Међутим уколико прилазиш, наилазиш на вечну пустињу, а убоге палме, удаљене
једна од друге чаме са увелим
лишћем у чијој сенци нема
хлада. То је углавном жена овога века.
— Тебе су Јанко изузетно
данас спопале тешке мисли.
Желим да будеш ведрији, јер
ће и даии доћи ведрији и лепши — примети Бранко.
— Ја се већ дуже време не
зовем Јанко Јелић, него број
60.125, додаде он, код Му је поглед блудио у даљину, а изнад
бескрајног песка треперила
сунчева јара.

С А Д Р Ж А Ј:
Страна
(ПОСВЕТА ОД ПИСЦА) ........................................
3
ПРЕДГОВОР ........................................................................ 5
НАША РЕЧ ..............................................
П
ПОРОБЉЕНА ЗЕМЉА . . . ................................. ! ........... 13
У СМРТ ЗА СЛОБОДУ .................................................... 19
ПРВИ ПУТ КОД Д РА Ж Е .................................................. 21
БОЛ МАЈКЕ ........................................................................ 26
СЕћАЊЕ .............................................................................. 31
ОСВЕТА .......................
33
КАЖЊЕН СМРНУ КАО ПЕТОКОЛОНАШ.................... 39
ЗА ХЛЕБ .............................................................................. 41
НА ПРВОЈ СТОПИ ОТАЏБИНЕ....................................... 45
БЕЗ БОГА ............................................................................ 50
ПОСЛЕДЊЕ ВИђЕЊЕ ..................................................... 55
ЈАНКОВА ТУ ГА .................................................................. 57

т

I

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful