SPORT I PEDAGOGIJA "Sportska pedagogija" Thomas Arnold, najuticajniji reformator britanskog školskog sistema u XIX veku, bio je jedan

od prvih koji je Hobessove principe "rat svih protiv svih" (bellum omnium contra omnes) i "èovek je èoveku vuk" (homo homini lupus est), uvijene u hrišæansku moralistièku retoriku, proglasio za osnovne pedagoške principe. Socijalni darvinizam postao je osnov "elitistièke" pedagogije koju je s oduševljenjem prihvatio Pierre de Coubertin i na njemu izgradio, odbacujuæi hrišæanski plašt, temelje svoje "utilitarne pedagogije" koja je postala neprikosnoveni osnov telesnog vaspitanja kako u fašistièkoj Nemaèkoj, tako i svuda u "civilizovanom svetu". Njen osnovni cilj nije "disciplinovanje tela", veæ obraèun s èulima, Erosom, spontanošæu, maštom i stvaranje sado-mazohistièkog karaktera, što znaèi sakaæenje liènosti deteta i njegovo ukalupljivanje u model pokornog i upotrebljivog podanika. Coubertin je jasno ukazao da cilj telesnog vaspitanja nije stvaranje telesno zdrave osobe, pogotovu ne kulturni razvoj deteta, veæ uništenje slobodarske (samo)svesti i stvaranje "pozitivnog" èoveka. Otuda on odbacuje maksimu "u zdravom telu zdrav duh" (mens sana in corpore sano) i opredeljuje se za maksimu "borbeni duh u mišiæavom telu" (mens fervida in corpore lacertoso). Coubertinova sportska pedagogija nastoji da stvori "gospodare" i rukovodi se stavovima: "Bitka na Waterloou dobijena je na sportskim poljima (koledža) Etona", koji se pripisuje Velingtonu, i "Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!" (“Rebronzer la France!"). Njima u potpunosti odgovara stav: "Na poljima prijateljske borbe, posejena su zrna, koja æe u buduænosti, na drugim poljima, roditi plodove pobede." - do koga je došao amerièki general Daglas McArthur i koji je bio i ostao neprikosnovena ideja-vodilja sportske pedagogije u SAD. (1) U "sportskoj pedagogiji" uspostavljeno je vaspitanje bez obrazovanja. To je jedan od osnovnih razloga što ona nema teorijski deo: njen cilj nije prosvetljavanje mladih i oplemenjivanje njihovog tela, veæ stvaranje bespoštednog borbenog karaktera i "gvozdenog tela". Umesto spontanosti, maštovitosti, zadovoljstva, u "sportskoj pedagogiji" dominira produktivizam, utilitarizam, mazohizam... "Navika ponašanja po komandama" predstavlja jedan od glavnih principa kako Coubertinove "utilitarne pedagogije", tako i graðanskog "telesnog vaspitanja". Bertrand Russell je, nakon Prvog svetskog rata, razoblièio kako aristokratski, tako i Arnoldov model vaspitanja na kome se zasniva sport i Coubertinova "utilitarna pedagogija": "Sistem dr Arnolda koji je ostao na snazi u engleskim srednjim školama do današnjeg dana, imao je drugi nedostatak, naime, taj da je bio aristokratski. Cilj je bio da se muškarci školuju za položaje vlasti i moæi, bilo kod kuæe, bilo u udaljenim delovima Imperije. Aristokratiji su, ukoliko želi da se održi, potrebne izvesne vrline; one se stièu u školi. Taj produkt je trebalo da bude energièan, stoik, fizièki zdrav, da poseduje izvesna nepromenljiva uverenja, izvanredno èestit, i ubeðen da ima važnu misiju u svetu. Ti su rezultati bili postignuti u iznenaðujuæem stepenu. Intelekt je bio tome žrtvovan, jer bi intelekt mogao izazivati sumnju. Saoseæanje je žrtvovano, jer bi moglo uticati na vladanje nad "nižim" rasama i klasama. Dobrota je bila žrtvovana radi žilavosti, imaginacija radi postojanosti. U jednom nepromenljivom svetu, rezultat bi bio trajna aristokratija, koja poseduje sve odlike i nedostatke Spartanaca. Meðutim, aristokratija je zastarela i potèinjeni narodi neæe više da se povinuju èak ni najmudrijim i najveštijim upravljaèima. Vladari pribegavaju brutalnosti, a brutalnost dalje podstièe revolt. Kompleksnost modernog sveta sve više zahteva inteligenciju, a dr Arnold je inteligenciju žrtvovao "vrlini". Možda je bitka kod Waterlooa dobijena na igralištima Etona, ali Britanska imperija tamo propada. Savremenom svetu treba drugaèiji tip, s više mašte i saoseæanja, s življim intelektom, s manje vere u buldošku hrabrost i s

više vere u tehnièko znanje. Upravljaè buduænosti mora biti sluga slobodnih graðana, a ne benevolentni vladar potèinjenih koji mu se dive. Aristokratska tradicija ugraðena u britansko više obrazovanje jeste uzrok njegove propasti."(2) Težnja da se dosegne vrlina (arete) osnov je antièke paideia, na kojoj se zasniva antièki ideal èovekobivstva. Telesni pokret izraz je duhovnog pokreta koji se zasniva na težnji èoveka da se u potpunosti uklopi u kosmièki poredak. Antièkom shvatanju kosmosa i kosmièke suštine èoveka odgovara holistièki pristup èoveku kao jedinstvenom telesnom, etièkom i estetskom biæu, iz èega sledi princip harmoniènog razvoja ljudskih moæi koji predstavlja jedan od osnova antièke euritmije U helenskom društvu olimpijski agonista modeliran je po kosmološkom, a ne prema antropološkom modelu. Istovremeno, telesno vežbanje postaje svojevrsna služba bogovima, na šta ukazuje i sam Coubertin tvrdeæi da je antièki atleta “oblikujuæi svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip” - “iskazivao poštovanje bogovima”.(3) Dominira duhovnost telesnog pokreta koja proistièe iz “religioznog oseæanja” koje prožima èitav život. Umesto insistiranja na mišiæavom telu, kao što je to u sportu, u antici je najviši izazov za telesno vežbanje geometrijski ustrojena telesna proporcija koja odgovara idealu zatvorenog i konaènog sveta i koja predstavlja osnov rasnog (samo)prepoznavanja Helena. Vladajuæi model telesnog i duhovnog, kao i sam princip harmoniènog razvoja telesnog i duhovnog, izvedeni su iz vladajuæeg pogleda na svet koji je proisticao iz same biti helenskog društva i nastojanja da se oèuva uspostavljeni poredak: antièka telesna kultura imala je konzervativni karakter. Pored toga, u antici nije bilo ni principa “veæeg napora”, veæ su dominirali principi “mera je ono najbolje” (metron ariston) i “ništa odviše” (meden agan), kao i princip “lepog i dobrog” (kalokagathia). Umesto da su polis i duhovni svod koji predstavljaju olimpijski bogovi osnov ljudskog samoodreðenja i posrednik u uspostavljanju meðuljudskih odnosa, u sportu životinjski svet degenerisan tehnièkim svetom osnov je "samosvesti" èoveka i posrednik u uspostavljanju "meðuljudskih" odnosa: sportsko takmièenje ima socijalno-darvinistièki i progresistièki karakter. U Rousseauovoj pedagogiji odnos èoveka prema èoveku posredovan je odnosom èoveka prema prirodi i svome telu kao neposrednoj prirodi. Prirodni pokret postaje pokret èoveka ka èoveku (homo homini homo). Radi se o èoveku koji nije denaturalizovan i time dehumanizovan; koji nije lišen nagona, afekata i èula; o celovitom èoveku koji je u prirodi i u jedinstvu sa svojim prirodnim biæem; koji teži univerzalnom telu koje je izraz univerzalnih životvornih moæi èoveka… Kod Rousseaua (kao i kod Goethea, Schillera, Klopstocka, Pestalozzija, Fita, Gutc Muthsa i drugih filantropa) "povratak prirodi" priprema je za život u društvu: priroda postaje saveznik èoveka u borbi protiv ancien régime-a. On nastoji da oslobodi èoveka šablonizovanog ponašanja koje ubija u njemu životnost, što znaèi da ga od detinjstva osamostali da bi kroz sopstveni životni aktivizam i iskustvo koje na taj naèin stièe razvio svoju liènost. Osloboðenje od duhovnog tutorstva, sticanje karaktera samostalne i slobodne liènosti predstavlja osnovnu intenciju Rousseauovog "povratka prirodi": prirodni pokret postaje sinonim za slobodni pokret. Rousseau: "Te neprestane, sasvim voðstvu prirode prepuštene vežbe jaèaju telo i ne samo da ne otupljuju duh nego naprotiv tvore u nama jedinu vrstu razuma za koju je sposobno detinjsko doba, i koja je svakom uzrastu najpotrebnija. One nas nauèe da poznamo pravu upotrebu svojih snaga, odnose našeg tela prema telima koja nas okružuju, i upotrebu prirodnih oruða koja se nalaze u našem domašaju i koja odgovaraju našim organima."(4) Govoreæi o "starim narodima", Rousseau istièe znaèaj "gimnastièkih vežbi" za njihovu "telesnu i duševnu jaèinu kojom se ti narodi najosetnije razlikuju od današnjih ljudi."(5) Putem slobodnog pokreta èovek se spaja sa prirodom i oplemenjuje se kao kulturno i prirodno biæe, buduæi da priroda nije za èoveka samo

neposredni egzistencijalni prostor, kao što je to za životinju, veæ i prostor gde on realizuje svoju radnu veštinu i duhovne moæi. Ono što je najvažnije, "povratak prirodi" znaèi vraæanje èoveka njegovom prirodnom biæu koje je otuðeno od njega razvojem civilizacije. Vera u moguænost aktualizovanja istinske ljudske prirode predstavlja osnov Rousseauovog odnosa prema èoveku. Ono što Rousseauovog "divljaka" èini "plemenitim" je sposobnost da postane èovekom. Upravo ta potencijalna ljudskost èini èoveka èovekom i ona u liku Emila putem vaspitanja i obrazovanja postaje stvarnost. Klasno društvo degeneriše èoveka, a gradovi i vladajuæi oblici kretanja sakate èoveka i ubijaju u njemu prirodnost i ljudskost. Nije sluèajno što Rousseau ne govori o bekstvu u prirodu, veæ o "povratku prirodi". Rousseau je u prirodi pronašao životnu sredinu koja pruža moguænost èoveku da razvije svoje istinske ljudske moæi i postane plemenit. Rousseauov "povratak prirodi" podrazumeva neiskvarenu ljudskost koja se zasniva na egzistencijalnom jedinstvu èoveka sa prirodom. Rousseauov "dobri divljak" u stvari je idealizovana slika èoveka koji je razvio svoje ljudske moæi, za razliku od aristokratije kod koje je parazitski život doveo do degenerisanja kako prirodnih, tako i ljudskih moæi. Rousseauova pedagoška koncepcija zasniva se na naturalnoj proizvodnji i manuelnom radu, što znaèi da nema od èoveka otuðene tehnièke i nauène sfere koje posreduju izmeðu èoveka i prirode. Veština koju èovek stièe ne postaje moæ kojom èovek nastoji da ovlada i iskorišæava prirodu, veæ da ostvari potpuno jedinstvo sa njom. Emil ne teži da postane "gospodar i posednik prirode" (Descartes), veæ da živi u prirodi koristeæi se svojim oplemenjenim prirodnim moæima. Izmeðu èoveka i prirode nema civilizacijskog posredovanja: sama priroda proizvodi mimetièke impulse koje èovek spontano upija svojim èulima, i oni uslovljavaju njegovo (prirodno) ponašanje. Ne apriorno znanje i u tom kontekstu nauèena veština, veæ prirodne okolnosti predstavljaju neposredni izazov èijim savladavanjem èovek stièe iskustvo i razvija svoje ljudske moæi u vidu veštine koja mu pruža moguænost da slobodno dela. Ljudski pokret po svom karakteru je oplemenjeni prirodni pokret kojim èovek istovremeno razvija svoje prirodno i ljudsko biæe. "Sportska pedagogija" predstavlja radikalni obraèun s idejom o oplemenjivanju ljudske prirode. Ona u prvi plan stavlja "disciplinovanje" èoveka, što znaèi potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i podreðivanje razvoja èoveka modelu instrumentalizovanog "graðanina". Umesto svesti emancipovanog èoveka, stvara se svest podanika. Neumni socijalno-darvinistièki ("takmièarski") i ka uèinku usmereni telesni aktivizam, kojim se sakati igraèka priroda èoveka, predstavlja i danas temelj "telesnog (sportskog) vaspitanja". "Volja za moæ" èoveka u sportu u stvari je realizovanje socijalno-darvinistièkog i progresistièkog duha: sportsko takmièenje ne proizvodi kulturna dobra, niti razvija kulturno biæe èoveka, veæ ga uništava i stvara civilizaciju bez kulture. U "sportskoj pedagogiji" ljudsko moæi-biti ne zasniva se na razvoju èoveka kao univerzalnog stvaralaèkog biæa slobode, veæ na razvoju vladajuæeg poretka: èovek je sveden na oruðe kojim kapitalizam ostvaruje “progres”. Rousseau nastoji da oslobodi èoveka stega represivne civilizacije i razvije njegove istinske ljudske moæi; sport nastoji da "oslobodi" èoveka emancipatorskog nasleða èoveèanstva i stvori "civilizovano" varvarstvo. Sport je kapitalistièki oblik obraèuna s igraèkim biæem èoveka, a "sportska pedagogija" je tehnièki usavršena dresura. U sportu dolazi do neposrednog izraza, bez posredovanja pedagoškog humanistièkog nasleða, dehumanizovana nauka i

tehnika. "Sportska pedagogija" ne oslanja se na antièko techne, veæ na modernu tehniku, i to na onu tendenciju u njenom razvoju koja nastoji da od tehnike stvori sredstvo za iskorišæavanje prirode i potèinjavanje èoveka. U sportu se ne insistira na razvoju veštine i stvaralaèkih moæi èoveka, veæ na razvoju borilaèkog karaktera i agresivnog mišiæavog tela, kao i na kultu "intenzivnih telesnih vežbi" kojima se sistematski sakati telo i stvara sado-mazohistièki karakter. Umesto igraèke veštine, u sportu dominira beliciozna i destruktivna tehnika koja postaje oruðe za obraèun s "protivnikom" i za postizanje rekorda. Njome se èovek "disciplinuje" tako da mu se instrumentalizuje telo, a erotski naboj pretvara se u agresivnu mišiænu energiju i ubilaèku volju. Horkheimer i Adorno u "Dijalektici prosvjetiteljstva" ukazuju na to da su "gimnastièari i vježbaèi oduvijek imali najbliži afinitet spram ubijanja... (...) Oni tijelo vide kao pokretni mehanizam, djelove i zglobove, a meso kao prevlaku kostiju. Oni s tijelom postupaju, pokreæu udove kao da su veæ otrgnuti."(6) U sliènom duhu govori Ernst Bloch: "…telesno vežbanje, u kome nije prisutan um, znaèi u krajnjem: biti topovsko meso, a pre toga ubica".(7) U sportu se ne teži mekoæi pokreta i harmoniji tela, bogatstvu telesnih izraza kao izrazu duhovnog bogatstva èoveka veæ postizanju telesne èvrstine ("gvozdeno telo") i stvaranju (samo)destruktivnog borilaèkog karaktera. Telesni pokret odvaja se od duhovnog, èulnog, erotskog, vizionarskog, od društva kao zajednice ljudi, od prirode, istorije i kulture - bez èega nema specifiènog ljudskog pokreta. Sport i telesni dril postaju naèin proizvoðenja telesno i mentalno degenerisanih ljudi koji su spremni na (samo)uništenje da bi se postigao zadati cilj - i u tome pronalaze "zadovoljstvo". Destruktivni instrumentalizam, koji se zasniva na apsolutizovanom principu uèinka (profita), postaje jedan od najvažnijih oblika kapitalistièkog degenerisanja èoveka: umesto hrišæanske "tamnice duše", telo postaje gvozdena pesnica kojom "progres" uklanja prepreke na svome putu. Po Russellu, "vaspitanje se sastoji u kultivisanju instinkata, a ne u njihovom gušenju. Ljudski instinkti su vrlo neodreðeni i mogu se zadovoljavati na mnogo naèina. Veæina njih zahteva, da bi se zadovoljili, neku vrstu veštine. Kriket i bezbol zadovoljavaju isti instinkt, ali deèak æe igrati onu igru koju je nauèio. U tome i leži tajna nastave, ukoliko obrazuje karakter, da se èoveku pruži takva vrsta veštine koja bi ga upuæivala da korisno upotrebi svoje instinkte. Instinkt moæi, koji je kod deteta grubo zadovoljen kroz identifikaciju sa Plavobradim, u kasnijem životu može naæi oplemenjeno zadovoljenje kroz nauèna otkriæa, ili u umetnièkom stvaranju, ili raðanju i vaspitanju divne dece, ili u bilo kojoj od drugih korisnih aktivnosti. Ako je jedina stvar koju èovek zna, kako se bori - njegova volja za moæi pribaviæe mu uživanje u borbi. Ali, ako on zna i druge vrste veština, zadovoljenje æe naæi na druge naèine."(8) Za razliku od klasiènog graðanskog pedagoškog koncepta, koji je težio da od èoveka stvori lojalnog i upotrebljivog graðanina putem potiskivanja autentiènih prirodnih i ljudskih (potencijalno stvaralaèkih) moæi (tzv. "disciplinovanje tela"), savremena sportska pedagogija, koristeæi se rezultatima nauke i razvijajuæi sopstvena sredstva i metode uništava autentiène prirodne i ljudske osobenosti èoveka - genetièki ga izoblièujuæi. Uprkos tome što insistira na "usavršavanju" liènosti, sportska pedagogija odbacuje princip univerzalnog i harmoniènog razvoja telesnih moæi èoveka kao univerzalnog stvaralaèkog biæa. Ideal sportskog tela nije stvaralaèko telo, niti antièko telo koje se zasniva na principu kalokagathia i koje odgovara geometrijski ustrojenom kosmièkom poretku, veæ telo visoko-specijalizovana mašina. U sportu èovek je u najvišem stepenu postao "jednodimenzionalno" (Marcuse) biæe. Na pogubnost jednostranog telesnog vežbanja ukazao je i Schiller: "Gimnastièkim vežbama, doduše, nastaju atlete, ali lepota samo slobodnom i saobraznom vežbom svih delova tela".(9) U sportu nema mesta za princip mere i optimalnog napora, koji polazi od poštovanja telesnih specifiènosti,

zdravlja i liènog integriteta èoveka. Coubertin je, u svojoj "utilitarnoj pedagogiji", principu "veæeg napora" dao prvorazredni znaèaj buduæi da je on najznaèajnije sredstvo za prevazilaženje "lenje" životinjske prirode, razvoj bespoštednog borilaèkog karaktera buržuja i za stvaranje pozitivnog èoveka. Priroda i telo postaju tehnièko sredstvo za postizanje neljudskih ciljeva. Što se tièe takmièenja kao pedagoškog sredstva, Rousseau je odluèni protivnik takmièenja i daje prednost èovekoljublju nad slavoljubljem: "Naroèito neka daleko bude svaka sujeta, svako nadmetanje, svako slavoljublje i svako oseæanje koje nas goni da se poredimo s drugima. Jer takva se poreðenja nikad ne èine, a da se u nama ne pojavi izvesno oseæanje mržnje protiv onih koji nam osporavaju prvenstvo..."(10) U tom kontekstu nema ni nastojanja da se èovek "takmièi" sa prirodom i da je "pobeðuje", iz èega proistièe i Rousseauov odnos prema telu. Osnov "sreæe" nije obraèun sa svojim prirodnim biæem (telom), veæ slobodni i spontani razvoj tela, duha, èula, uma, veština... Priroda, život i sloboda su jedno. Kod Rousseaua su prisutni najvažniji elementi sportske pedagogije - hrabrost, izdržljivost, samoinicijativnost - ali naèin njihovog realizovanja ne stvara od ljudi neprijatelje i ne okreæe èoveka protiv prirode (tela), kao što je to u sportu, veæ stvara od ljudi prijatelje i usmerava èoveka da poštuje prirodu i svoje prirodno biæe. I Rasel je kritièan prema sticanju hrabrosti putem telesnog takmièenja: "Ja mislim da bi vežbanje u fizièkoj hrabrosti trebalo, koliko god je moguæe, izvoditi kroz veštinu kako se rukuje materijom ili kako se ona kontroliše, a ne fizièkim takmièenjem sa drugim ljudskim biæima. Vrsta hrabrosti koja se traži za planinarenje, za upravljanje avionom ili za upravljanje malim brodom u oluji, meni izgleda mnogo vrednija divljenja nego habrost koja se traži za bitku. Stoga bih ja, koliko god je moguæe, raðe obuèavao ðake u razlièitim manje-više opasnim veštinama, nego u takvim stvarima kao što je fudbal. Ako treba savladati neprijatelja, bolje je da to bude materija nego druga ljudska biæa. Time ne mislim da ovaj princip treba primenjivati sasvim dosledno, veæ da mu treba dati veæi znaèaj u atletici nego što je to sada sluèaj."(11) Govoreæi o vaspitanju sportom Russell konstatuje: "Englesko vaspitanje viših klasa uvek je pridavalo ogroman moralni znaèaj školskim (takmièarskim, prim.aut.) igrama. Po mom mišljenju ima izvesnog preterivanja u ovom konvencionalnom britanskom gledištu, mada i sam priznajem da igre imaju neke važne prednosti. One su korisne za zdravlje, pod uslovom da nisu suviše profesionalne; ako se isuviše ceni izuzetna veština, najbolji igraèi preteruju u tome, dok drugi naginju tome da postanu posmatraèi. One uèe deèake i devojèice da podnose povrede bez jauka, kao i da vedro podnose veliki umor. Meðutim, druge prednosti koje im se pripisuju meni se èine u velikoj meri iluzornim. Kaže se da se kroz igru dete uèi saradnji, u stvari, one to èine samo u svom takmièarskom obliku. To je oblik koji je potreban u ratu, a ne u industriji ili u pravoj vrsti društvenih odnosa. Nauka je omoguæila da saradnja zameni takmièenje, kako u privredi tako i u meðunarodnoj politici; istovremeno uèinila je takmièenje (u obliku rata) mnogo opasnijim nego što je to nekada bio sluèaj. Iz tih razloga, danas je mnogo važnije nego ranije kultivisati ideju kooperativnih preduzeæa u kojima je "neprijatelj" fizièka priroda, a ne takmièarskih preduzeæa gde postoje ljudi pobednici i pobeðeni. Ne želim da isuviše istièem važnost ovoga pošto je duh takmièenja priroðen èoveku i mora naæi neke oduške, koje jedva da mogu biti nevinije od igara i atletskih borbi. Ovo je valjan razlog zbog koga ne treba spreèavati igre, ali nije dovoljno valjan da bi se igre uzdigle do vodeæe pozicije u školskom programu. Neka se deèaci igraju zato što to vole, a ne zato što merodavni misle da su igre protivotrov neèemu što Japanci nazivaju "opasnim mislima"".(12) Russell nudi alternativu vaspitanju sportom: "Ja bih, kad bi se pružila prilika, uèio deèake i devojèice da upravljaju malim brodovima po burnim morima, ronjenju s visine, da

voze kola ili èak avione. Ja bih njih nauèio, kao što je to èinio Sanderson of Aundle, da grade mašine i da se izlažu opasnostima u nauènom eksperimentu. Što je moguæe više, uzimao bih mrtvu prirodu kao protivnika u igri; volja za moæi može naæi zadovoljenje u ovoj borbi isto toliko koliko i u takmièenju sa drugim ljudima. Veština steèena na taj naèin je korisnija od veštine koja je potrebna za kriket ili fudbal, i na taj naèin razvijeni karakter više je u saglasnosti sa društvenim moralom. Nezavisno od moralnih kvaliteta, atletski kult povlaèi za sobom neko potcenjivanje inteligencije. Velika Britanija gubi svoj industrijski položaj, a verovatno æe izgubiti i svoju imperiju zbog gluposti i zbog èinjenice da njene vlasti ne cene i ne promovišu inteligenciju. Sve to je u tesnoj vezi sa fanatiènim verovanjem u izvanrednu važnost igara. Naravno, to ide dublje: uverenje da atletski rekord predstavlja test vrednosti mladog èoveka jeste simptom naše opšte nesposobnosti da shvatimo potrebu za znanjem i razmišljanjem prilikom ovladavanja složenim modernim svetom."(13) Russell insistira na "radosti graðenja" iz koje izviru "prvi poèeci mnogih vrlina",(14) kao i na "saradnji" bez koje ne možemo da postignemo "ni jedno životno zadovoljstvo".(15) U savremenom kapitalizmu došlo je do nametanja novog antropološkog modela koji odgovara destruktivnoj prirodi "potrošaèkog društva". Umesto modela "èovek-zver", koji odgovara izvornom duhu kapitalizma (homo homini lupus), dominira model "èovek-(samo)destruktor". Svoðenje èoveka na "zver" prevaziðeno je u samom sportu. Današnji treneri ne teže da kod èoveka razviju takmièarsku ("životinjsku"), veæ fanatiènu samo-destruktivnu motivaciju: u sportu nasilje ima instrumentalni i destruktivni karakter. Najvažniji deo "rada" trenera sa sportistima nije više psihološka manipulacija kojom æe se sportisti nahuškati na protivnièke igraèe, veæ navoðenje sportista da upotrebe sve ubitaènija doping-sredstva i prihvate sve monstruoznije medicinske "tretmane". Ne spremnost na "suparništvo" i u tom smislu agresija prema protivniku, veæ spremnost na samouništenje i u tom smislu agresija prema sopstvenom telu osnovna je odlika savremenih "šampiona". U sportu dominira (samo)destruktivna sublimacija. "Negativna" energija koja se stvara zbog nezadovoljenih elementarnih ljudskih potreba usmerava se ka "protivniku", rekordu, obraèunu sa sopstvenim telom. Sportska pedagogija od vaspitanja za pobedu, postaje vaspitanje za uèinak (rekord) – èemu odgovara "filozofija uèinka" (Leistungsphilosophie). Umesto slobode i poveæavanja izvesnosti ljudskog opstanka, dehumanizovani i denaturalizovani "progres", što je drugo ime za proces kapitalistièke reprodukcije koji se zasniva na principu "Pare ne smrde!", postaje najviši "pedagoški" izazov. Ne samo da savremeni èovek uspeva da realizuje samo mali deo svojih intelektualnih i duhovnih moæi, veæ kapitalizam sakati negovo (potencijalno) univerzalno stvaralaèko biæe i stvara od njega fah-idiota. Umesto razvoja uma i umetnièkih talenata, èovek se svodi na vladajuæi model "novog" èoveka (kiborga) kod koga se razvija memorija i operacionalizovani intelekt (manipulativna dehumanizovana inteligencija) - što je samo jedan od oblika u kome se savremeni kapitalizam obraèunava s "tradicionalnim" èovekom. Humana civilizacija æe razvojem pedagoškog modela koji se ne zasniva na lišavanju i represiji, veæ na emotivnoj bliskosti izmeðu ljudi i poštovanju, kao i vaspitanjem samim naèinom života koji æe imati stvaralaèki karakter - omoguæiti razvoj stvaralaèkih moæi èoveka i to od najmlaðeg uzrasta. U buduæem društvu najviši pedagoški izazov neæe biti dehumanizovani "progres", veæ razvoj stvaralaèke liènosti èoveka i društva kao bratske zajednice emancipovanih ljudi.

Škola - fakultet Civilizaciji koja je lišena kulture odgovara vaspitanje bez obrazovanja, što znaèi pedagogija koja je lišena humanistièke biti. Pod uticajem "globalizma" iz škole je izbaèena "telesna kultura" i uvedeno "telesno vaspitanje" koje upuæuje na jedinstvo tela i pozitivnog karaktera, pri èemu je "duh" sinonim za karakter. Iz naziva "telesno vaspitanje" proistièe da je telo to koje treba da se vaspita, u stvari se radi o represivnom modelu telesnih vežbi kojima se èovek telesno i mentalno sakati da bi se dobio "graðanin" koji odgovara prirodi vladajuæeg poretka. To je sadržano kako u principu mens sana in corpore sano, tako i u Coubertinovom principu mens fervida in corpore lacertoso. Najviši izazovi "sportske pedagogije" - "prevazilaženje ljudskog", "usavršavanje" i tsl. - insistiraju na razvoju telesnih moæi èoveka, a ne na razvoju meðuljudskih odnosa i na prevazilaženju postojeæeg sveta. Otuda "sportska pedagogija" odbacuje principe bez kojih se ne može zamisliti moderno društvo: slobodu, jednakost, bratstvo. U suštini, radi se o takvom razvoju ljudskih moæi koji se svodi na uspostavljanje meðuljudskih odnosa koji su otelotvorenje vladajuæeg duha i koji podrazumevaju obraèun s idejom buduænosti. U "sportskom vaspitanju" dominira telesna jednostranost, što odgovara modelu škole koja ukida pravo na individualnu razlièitost i nastoji da "proizvede" odreðene "profile" struènjaka koji odgovaraju zahtevima dehumanizovanog tehnološkog razvoja. Potèinjavanje èoveka uspostavljenom poretku posredovano je razvojem tehnoloških procesa, pa se nastoji stvoriti utisak da je "tehnièki svet", kao autonomna pojava, "kriv" za uspostavljene procese specijalizacije (sve raniju selekciju i mentalno i telesno sakaæenje dece), a ne kapitalistièki poredak koji uslovljava da nauka i tehnika postanu nehumane i destruktivne sile. Èitav sistem je postavljen tako da dominira konkurencija i eliminacija na osnovama (destruktivnog) uèinka. Najvažniji zadatak "sportskog vaspitanja" nije samo da telesni razvoj deteta, od sve nižeg uzrasta, podredi odreðenoj sportskoj disciplini, veæ da se obraèuna s kritièkim umom i njegov duhovni razvoj podredi zahtevima apsolutizovanog principa uèinka i maksimi "èovek je èoveku vuk". "Telesno vaspitanje" treba da doprinese razvoju agresivnog i bespoštednog individualistièkog borilaèko-produktivistièkog duha kod mladih - koji odgovara duhu "novog vremena" (neoliberalizam). Otuda aktuelnost Hobbesa, Arnolda i Coubertina, a ne Rousseaua, Goethea i Schillera. Umesto druženja koje se zasniva na solidarnosti i toleranciji, uspostavljeno je "druženje" koje se svodi na bespoštednu borbu izmeðu "protivnika" za zadobijanje najviših društvenih vrednosti i opstanak. Radi se o nametanju deci, od najranijeg uzrasta, socijalno-darvinistièkog modela življenja, što znaèi o svoðenju ljudske zajednice na "civilizovani" zverinjak, pri èemu je profesor "telesnog vaspitanja" otelotvorenje vladajuæeg "takmièarskog" duha poretka i tehnièar tela, a trener biè kapitala. Prihvatanje poretka u kome se opstanak i položaj ostvaruje bespoštednom borbom osnov je savremenog sportskog (telesnog) vaspitanja. Ne strah od represivnog autoriteta, veæ strah od toga da æe biti pregažen u sve bespoštednijoj borbi za mesto pod suncem je spiritus movens telesnog aktivizma èoveka. Nastava "telesnog vaspitanja" bila je i ostala jedan od najradikalnijih oblika represivne socijalizacije deteta. Vladajuæi "pedagoški principi" oduvek su bili uèvršæivanje ograde kaveza, a ne otvaranje prostora za razvoj slobodne liènosti. Umesto sredstva za razvoj svestranih stvaralaèkih ljudi, "telesno vaspitanje" postaje sredstvo za telesno, duhovno i socijalno sakaæenje mladih. Kao što vaspitanje podrazumeva odreðeni tip obrazovanja, tako i obrazovanje podrazumeva odreðeni tip vaspitanja. Obrazovanje koje proizvodi "specijaliste" podrazumeva vaspitanje koje ne teži stvaranju svestrane i dostojanstvene liènosti koja æe imati svoj (kritièko-menjalaèki) odnos prema svetu polazeæi od svojih (ljudskih) potreba, veæ

fah-idiote koji (svojim osakaæenim pozitivistièkim umom) postaju idealno sredstvo kapitala i otuðenih centara politièke moæi za ostvarivanje njihovih interesa. Instrumentalizovanje tela postaje instrumentalizovanje èoveka. Tipièan primer su tzv. "vrhunski sportisti" koji su dehumanizovani (dekultivisani) "fizikalci" spremni da osakate i ubiju svoje "kolege", kao i da osakate i unište svoj organizam - da bi se domogli "slave" i novca. Oni postaju spektakularno otelotvorenje najviših vrednosti "sportskog vaspitanja" i kao takvi "idoli" mladih. Što se tièe prostora, dvorane za vežbanje postaju moderni hramovi i kao takvi sredstvo za zatvaranje èoveka u duhovni horizont kapitalistièke civilizacije. U sivilu kasarnskih vežbaonica (koje æe postati obrazac za izgradnju sportskih dvorana u školama i na univerzitetima) i uz pomoæ militaristièkog drila, gubi se šarenilo duhovnosti i mašte. Sportski stadioni i hale su prostori koji udaljuju èoveka od pirode, a sport aktivnost koja uništava u èoveku oseæanje pripadnosti prirodi. I kod onih sportova koji se odvijaju u prirodi, priroda je svedena na "takmièarski prostor" i kao takva ima tehnièki karakter. Represivna pedagogija "telesnog vaspitanja" graðanskog društva (koja je proistekla iz kasarni i u koju spadaju i sletovi) postala je uzor za pedagogiju "telesnog vaspitanja" u zemljama "realnog socijalizma". Autoritarnom vladajuæem sistemu odgovara autoritarna škola kojoj odgovara autoritarna "telesna kultura". U tzv. "socijalizmu" uloga škole bila je da stvara lojalne "socijalistièke graðane"; danas je uloga škole da stvara lojalne "kapitalistièke graðane". Smisao nekadašnje telesne kulture bio je stvaranje, putem represivnog modela telesnog vežbanja, "proseènog" graðanina koji je "deo kolektiva" i koji je podreðen autoritetu vladajuæe politièke volje otelotvorene u državi. Razvojem "novog" kapitalizma dolazi do atomizovanja ljudi na osnovu borbe za ostvarivanje privatnih interesa. Društvo više nije kolektiv èiju integraciju diktira i obezbeðuje totalitarna politièka i ekonomska moæ države (vladajuæe partije), veæ sukob privatnih interesa koji se odvijaju po sve beskrupoloznijim "pravilima igre" koja se temelje na principima homo homini lupus i bellum omnium contra omnes. Ne samo lojalnost vladajuæoj politièkoj volji, veæ lojalnost vladajuæem principu monopolistièkog kapitalizma "Velika riba proždire manju ribu!" predstavlja osnov za obezbeðivanje opstanka i sticanje društvenog prestiža. Napadom na (autoritarni) "socijalistièki kolektivizam" ideolozi kapitalizma ne nastoje da ga prevaziðu zalaganjem za istinsko zajedništvo, veæ da se zauvek obraèunaju sa samom idejom zajedništva koja se zasniva na solidarnosti i društvenoj pravdi. Umesto da stvara humanistièku civilizaciju, škola postaje sredstvo za stvaranje kapitalistièke civilizacije koja se zasniva na apsolutizovanom principu profita. "Telesno vaspitanje" postaje sredstvo za prilagoðavanje života tempu koji diktira sve brži obrt kapitala, sve veæem riziku življenja, novim zahtevima koje nameæe razvoj tehnologije i u vezi s tim sve veæa dominacija tzv. "intelektualnog" nad telesnim oblicima rada. U savremenom kapitalizmu u potpunosti je ukinuta autonomija fakulteta kao nauène (pedagoške) institucije i on je postao oruðe za ostvarivanje strateških ciljeva vladajuæeg poretka. Na to ukazuje i promena naziva fakulteta: "Fakultet za telesnu kulturu" dobija naziv "Fakultet za sport i telesno vaspitanje", ili "Fakultet za sport". Kako sport postaje sve znaèajnije sredstvo za depolitizovanje potlaèenih i za "pravljenje para", to je veæi pritisak na fakultete da postanu "nauèni" servis sportskim savezima i klubovima koji "posluju" po mafijaškim principima. Profesori, koji su postali "struèni savetnici" u sportskim organizacijama, koriste autoritet fakulteta i nauènih zvanja da bi pribavili "nauènu" legitimnost sve bespoštednijem uništavanju ljudi u sportu. Studenti su postali taoci, i sve znaèajniji izvor finansiranja, interesnih grupa koje drže fakultet u svojim rukama. Ukida se kritièki um i kulturno nasleðe i uspostavlja se neposredni odnos izmeðu sportskog show-

business-a i fakulteta. U tom kontekstu ukida se razlika izmeðu sporta i telesne kulture i na taj naèin moguænost da se uspostavi kritièka distanca prema sportu s aspekta slobodarske telesne kulture, kao i da se stvori humana telesna kultura. Sport je lišen istorijske i društvene biti i postaje pojava sui generis koja putem humanistièke retorike ("mir", "sreæa", "progres", "lepota"...) dobija mitološki karakter. Na taj naèin uklanja se odgovornost njegovih propagatora za posledice koje stvara sport kada je u pitanju telesno i mentalno zdravlje mladih, kao i za vladajuæi (destruktivni) poredak koji se njime proizvodi. U "sportskoj pedagogiji" koja se predaje na fakultetima ne dominira humanistièko, veæ tehnièko obrazovanje. Umesto disciplina koje insistiraju na telesnom pokretu kao izrazu slobodarsko-stvaralaèke prirode èoveka kao društvenog biæa, dominiraju sportovi i tehnièke discipline za koje su èovek i njegovo telo sredstvo za postizanje neljudskih ciljeva. Na fakultetima ne stvaraju se pedagozi, veæ specijalisti za odreðene sportske discipline i tehnièari tela èiji se “pedagoški rad” svodi na telesno i mentalno sakaæenje mladih. Umesto oplemenjivanja, na nauènim osnovama i putem tehnièkih sredstava realizovani telesni i mentalni dril postaje osnov savremene pedagoške prakse. Èovek je ukinut kao biološko i humano, i sveden na mehanièko biæe. Što se tièe podele na telesnu kulturu, sport i rekreaciju, ona je uslovljena telesnim sposobnostima, u krajnjem, postojeæom podelom rada i prirodom vladajuæeg (socijalno-darvinistièkog) egzistencijalnog i vrednosnog modela, a ne razvojem igraèkog biæa èoveka. U pitanju su, samo prividno, tri vrednosna modela koji se zasnivaju na telesnim moæima. U toj podeli telesna kultura odgovara vaspitanju deteta za vladajuæi poredak; sport odgovara "zrelom" periodu života u kome èovek stupa u otvorenu "borbu za mesto pod suncem"; a rekreacija odgovara oèuvanju zdravlja i produženju života kada èovek izaðe iz vrtloga borbe za opstanak. Ne radi se o humanistièkoj, veæ o funkcionalistièkoj i instrumentalistièkoj koncepciji. U suštini, sport, koji je postao industrija smrti, najviši je vrednosni izazov. Što se tièe "Opšte teorije telesnog vaspitanja", ona je naèin da se pod isti krov stavi fizièko vaspitanje u školama, sport i rekreacija. Nastoji se, da se putem pozitivistièkih disciplina izgradi takav "teorijski" bedem oko sporta, koji æe onemoguæiti "napad" na sport s aspekta emancipatorskog nasleða telesne kulture, umetnosti, pedagogije, sociologije, filozofije... Sukob izmeðu sporta i telesne kulture u suštini je sukob izmeðu represivne civilizacije, èiji je sport kondenzovani ideološki izraz i koja se zasniva na olimpijskom (tlaèiteljskom) principu, i (moguæe) humanistièke civilizacije koja se zasniva na prometejskom (slobodarskom) principu. "Telesna kultura" Jedna od najpogubnijih karakteristika filozofije sporta je da ona u potpunosti obezvreðuje pokrete telesne kulture koji su se razvili na najboljim humanistièkim tradicijama antièke telesne kulture, hrišæanstva, renesanse, prosvetiteljstva, narodnih kultura, Francuske graðanske revolucije, emancipatorskog nasleða graðanskog društva - i koji su suprotnost sportu. Teoretièari sporta pokrivaju polje telesne kulture izrazom "sport" da bi prikrili karakter sporta kao konkretne istorijske pojave i spreèili stvaranje osnova za uspostavljanje kritièke distance prema sportu sa aspekta (istinske) telesne kulture. U tome su bliski Coubertinu za koga je "sport telesna kultura u pravom smislu", dok se izmeðu sporta i telesne kulture mogu uspostaviti samo teorijske razlike. "Telesna kultura" pruža moguænost za principijelno drugaèiji odnos prema èoveku nego što to pruža sport i "telesno vaspitanje". Ona upuæuje na to da je kultura

izvorište odnosa prema telu i da je telesni pokret duhom oplemenjeni prirodni pokret. U sportu dominira pokret èoveka protiv èoveka, apsolutizovani princip uèinka, princip "veæeg napora", industrijski mimezis i militaristièki dril; u "telesnoj kulturi" dominira pokret èoveka ka èoveku, razvoj kulturnog biæa, princip "optimalnog napora" (u tom kontekstu pravi se razlika izmeðu zamora i premora), telesni pokret kao naèin oplemenjivanja prirodnog biæa èoveka... Radi se o razvoju Erosa, mašte, estetskog, vizionarskog, spontanosti, tolerancije, solidarnosti - što predstavlja suprotnost stvaranju robotizovanih zveri koje se bore za opstanak, kao što je to u sportu. "Telesna kultura" je najkompleksnija pedagoška oblast jer podrazumeva razvoj èoveka kao celovitog - telesnog, kulturnog i društvenog biæa. Nije sluèajno što je telesna kultura imala takav znaèaj u antièkoj paideia u kojoj dominira holistièki pristup èoveku. Nasuprot savremenoj graðanskoj pedagogiji u kojoj nema sukoba izmeðu telesne kulture i sporta, u antièkoj Grèkoj je, sa nastankom demokratije, dovedena u pitanje aristokratski zasnovana olimpijska agonistika s aspekta graðanina kao politièkog i umnog biæa. Insistiranje na kulturnom (istorijskom) karakteru tela i telesnog pokreta zasniva se na nastojanju da se prevaziðe dualizam tela i duha koji je karakteristièan za "telesno vaspitanje". Iz ovog proistièe da je "telesna kultura" prihvatljiva samo uslovno ukoliko se pod njom podrazumeva razvoj duhovnih moæi èoveka, oplemenjivanje tela i razvoj meðuljudskih odnosa. Ovim se ne želi reæi da je kultura neki drugi svet koji je nezavistan od vladajuæih odnosa i vrednosti, veæ da kultura, za razliku od sporta, pruža moguænost za iskorak iz postojeæeg sveta, što znaèi da ima slobodarsko-stvaralaèki potencijal. Kao sfera kulture "telesna kultura" u svojoj biti sadrži tu moguænost - koja ne mora biti realizovana, što važi i za kulturu uopšte. Graðanska (kao i tzv."socijalistièka") "telesna kultura", koja je svoj najviši oblik dosegla u kasarnama i na "sletovima", je telesni dril kojim se uništava liènost i stvara podanièka svest. Nije sluèajno što dosadašnja "telesna kultura" u školama nije imala teorijski deo, a to znaèi da je onemoguæeno da mladi shvate pravu prirodu sporta i telesnog vežbanja i razviju svesni odnos prema svome telu kao integralnom delu njihove liènosti. Otuda potreba da se podvuèe razlika izmeðu represivne i slobodarske telesne kulture koja nastoji da realizuje svoj kulturni, što znaèi slobodarski i stvaralaèki naboj. Slobodarska telesna kultura suprotstavlja se zadavanju modela telesnog koji treba da bude kriterijum po kome se odreðuje "lepota" i drugi telesni (ljudski) kvaliteti, poput "Barbike" i "sportskog tela" koji predstavljaju savremeni (globalni) oblik fašizovanja tela (èoveka) po modelu destruktivne "potrošaèke civilizacije". Slobodarska telesna kultura podrazumeva društveno angažovanog èoveka, što znaèi da je politièka aktivnost par excellence. Ona nastoji da, na temelju slobodarskog stvaralaèkog uma, pruži otpor nastojanju da se stvori atomizovano društvo gde je èovek èoveku sredstvo za zadovoljavanje privatnih (patoloških) interesa, kao i "tehnièkoj civilizaciji" koja se zasniva na apsolutizovanom principu (kvantifikujuæeg) uèinka. Put do istinske telesne kulture vodi preko oslobaðanja tela, pokreta, u krajnjem, oslobaðanja èoveka stega represivne i destruktivne kapitalistièke civilizacije. Umesto da se nudi neki novi "model" telesne kulture, treba se boriti za novo društvo gde æe se razvijati svestrane stvaralaèke liènosti – koje æe imati svestrano razvijeno stvaralaèko telo; umesto "sticanja navike" odreðenog ponašanja, koje podrazumeva nekritièko usvajanje apriornog normativnog šablona, treba razviti potrebu èoveka za èovekom i u tom kontekstu bogatu igraèku liènost. Telesna kultura najviši je stvaralaèki oblik ispoljavanja èoveka kao igraèkog biæa po principu "svako prema svojim moguænostima". Otuda je upoznavanje sa prirodom vežbi i igara - kako one mogu da utièu na formiranje karaktera i svesti èoveka, kakve društvene (meðuljudske) odnose proizvode, kakva je njihova prava priroda - njen obavezni deo. Ona

podrazumeva razvoj stvaralaèkog aktivizma koji je usmeren na razvoj meðuljudskih odnosa, a ne razvoj dehumanizovanog produktivistièkog aktivizma i duha suparništva i mržnje, kao što je to u sportu, na èijoj osnovi se razvijaju najraznovrsniji oblici društvene patologije. Uspostavljanje bratskih odnosa izmeðu ljudi èini besmislenim represivne institucije, koje svoje opravdanje pronalaze u "sebiènoj i agresivnoj prirodi èoveka", a to su u stvari karakteristike "uzornog graðanina" koje vladajuæa ideologija podmešta èoveku kao njegovo antropološko odreðenje. Stepen razvijenosti kapitalistièkog društva meri se brojnošæu oblika komercijalizovanog telesnog aktivizma; stepen razvijenosti humanog društva meri se bogatstvom oblika slobodnog (stvaralaèkog) telesnog aktivizma. U svojoj suštini, slobodarska telesna kultura predstavlja dizanje sveukupne životvorne sposobnosti društva na viši nivo. Pedagogija slobodarske telesne kulture Odnos prema telesnoj kulturi treba sagledati u okviru odnosa prema školi, a odnos prema školi treba sagledati u kontekstu tendencija razvoja savremenog društva. Vladajuæa tendencija je da se likvidira škola kao obrazovna institucija i da se od uèenika stvore fah-idioti. Podreðivanje svakog segmenta života cirkulaciji i oplodnji kapitala predstavlja preæutni cilj "reformskog kursa" koji nas "vodi u savremeni svet". Neoliberalni projekt razvoja kapitalizma kao globalnog poretka podrazumeva obraèun s nacionalnim kulturama, sa slobodarskim tradicijama èoveèanstva i s umnim èovekom koji je u stanju da sagleda svoje istinske potrebe i uspostavi kritièko-menjalaèku distancu prema vladajuæem poretku. Radi se o uništavanju stvaralaèko-kritièkog duha i svoðenju uma na obezduhovljeni i operacionalizovani intelekt. Umesto da stvara humanistièku civilizaciju, škola postaje sredstvo za stvaranje "tehnièke civilizacije" koja je savremeni oblik u kome kapitalizam od društva stvara "civilizovani zverinjak". U tom kontekstu, iz škole se izbacuje "telesna kultura" i uvodi se "sportsko vaspitanje" koje se svodi na telesno i mentalno sakaæenje mladih. "Oslobaðanje" uèenika od jednobraznih telesnih vežbi, koje su nekada dominirale na èasovima tzv. "fizièke kulture", odvija se putem "sportskih igara". Vežbe kojima se mehanizuje telo i stvara militaristièki duh zamenjuje dehumanizovana i denaturalizovana igraèka veština i bespoštedni borilaèki individualizam. Kolege iz klupe nisu više "drugovi iz stroja" koji se nalazi na istom "zadatku", veæ "protivnici" u borbi za "mesto pod suncem". Umesto da stvaraju svestrane stvaralaèke liènosti, profesori sportskog vaspitanja postaju tehnièari tela i gonièi robova i kao takvi produžena ruka mafijaški organizovanih sportskih i politièkih klanova. Ukoliko se ima u vidu da je škola društvena institucija i da priroda društva odreðuje prirodu škole, onda je besmisleno govoriti o "novoj" školi a da se istovremeno ne progovori o novom društvu. Ne može biti "slobodne i otvorene škole" u društvu gde je èitav život podreðen obrtu kapitala i manipulaciji od strane otuðenih centara politièke moæi; u društvu gde znanje (svedeno na "informaciju") nije put ka istini, nego roba na tržištu i kao takvo sredstvo za uništavanje slobodarskog dostojanstva èoveka i emancipatorskog nasleða èoveèanstva. Nema "slobode za školu" ukoliko u društvu vlada tiranija kapitala, represivnih institucija i korumpiranih politièkih klanova. Nema "slobode za uèenike" u školi ukoliko nema slobode za èoveka u društvu. Borba za "novu školu" ima smisla jedino ukoliko je ona istovremeno borba za novo društvo. Pedagogija slobodarske telesne kulture sadrži:

(1.) Teorijski deo. On podrazumeva razvoj svesti deteta o sebi kao slobodnom, stvaralaèkom i društvenom biæu i u tom kontekstu o telu kao integralnom delu njegove liènosti. Dete treba da postane svesno smisla telesne kulture i da bude u stanju da pravi razliku izmeðu slobodarske telesne kulture i represivnih oblika telesnog aktivizma. Profesori treba da objasne prirodu tela i naèin na koji ono funkcioniše i da razviju poštovanje mladih prema svome telu koje daje peèat njihovoj ljudskoj samosvojnosti. Mladi treba da shvate da pravilna ishrana, kretanje, vežbanje nije samo osnovni uslov za pravilni razvoj njihovog tela i za oèuvanje zdravlja, veæ i za pravilan razvoj njihove liènosti. Radi se o usmeravanju mladih na aktivistièki društveni život, a ne na narcisoidnu opsednutost svojim telom i na samoæu. (2.) Telesna higijena. Èasovi telesne kulture treba da budu putokaz za pravilno telesno vežbanje koje mladi treba svakodnevno da upražnjavaju. Profesori treba da upuæuju mlade na pravilno vežbanje demonstracijom i korekcijom. Ovde se otvara široko polje za primenu nauènih saznanja. Treba insistirati na parternoj gimnastici i spravama koje mogu da doprinesu telesnom razvoju bez rizika od povreda. Osnovni princip po kome se odreðuje telesno zdravlje je adaptivna i stvaralaèka pokretljivost. Pravi rezultat rada sa mladima je da se kod njih razvije potreba za svakodnevnim telesnim vežbanjem. Što se tièe školskih dvorana, gde dominira duh kasarne, u njih treba udahnuti slobodarski i drugarski duh. Sloboda, Jednakost, Bratstvo - to je natpis koji treba da krasi svaku školsku dvoranu i u tom duhu treba naslikati murale, napraviti vitraže... (3.) Povratak prirodi. Profesori slobodarske telesne kulture treba da iniciraju povratak u prirodu koja nije samo naš neposredni egzistencijalni, veæ i istorijski, estetski i globalni životni prostor. Smisao odlaska u prirodu nije njeno "osvajanje", kao što je to u sportu, veæ njeno oèuvanje i oplemenjivanje mladih. Samo u prirodi èovek može da dosegne do svog prirodnog biæa. Borba za zdravog èoveka postaje borba za zdravu životnu sredinu: u zdravoj prirodi zdrav èovek (homo sanus in natura sana). Profesori slobodarske telesne kulture treba da pokrenu akciju da svaka škola dobije na održavanje deo prirode; da svako dete zasadi bar jedno drvo godišnje; da uèenici istražuju prirodu, brinu se o životinjama i prave ekološke mape; da se škole zbratime sa selima i da uèenici pomažu staraèkim domaæinstvima... I ovde se polazi od jednog od najvažnijih postulata Rousseauove pedagogije: da bi dete postalo dobar èovek, treba mu pružiti moguænost da èini dobra dela. (4.) Folklor i drugi oblici plesa. Reè je o tradicionalnim oblicima društvenog aktivizma koji vraæaju èoveka njegovom kulturnom biæu i koji su najautentièniji izraz igraèke prirode èoveka. Još su u antièkoj Grèkoj shvatili koliki znaèaj ima muzika, pored gimnastike, za oplemenjivanje èoveka. (5.) Igre. Slobodarska telesna kultura ne odbacuje igraèke veštine koje su stvorene u sportu, veæ nastoji da ih oplemeni tako što æe stvoriti nove (umetnièke) igre u kojima æe umesto duha bespoštednog rivaliteta vladati duh saradnje i tolerancije. To znaèi da æe devojke i deèaci, kao igraèka biæa, moæi zajedno da se igraju - èime se otvara prostor za konaèno ukidanje segregacije po polu, na èemu se zasniva sport, bez èega nema humanog društva. Što se tièe telesnih sposobnosti kojima treba težiti, slobodarska telesna kultura ne stavlja na prvo mesto snagu, brzinu i izdržljivost, veæ stvaralaèku pokretljivost, što znaèi stvaralaèko telo koje je u jedinstvu sa stvaralaèkim duhom èoveka. Ono je osnov za razvoj stvaralaèke veštine u kojoj ne dominira pokret èoveka protiv

èoveka, kao što je to u sportu, veæ pokret èoveka ka èoveku. Umesto telu-mašini i mehanièkom pokretu, koji se zasnivaju na apsolutizovanom principu kvantitativno merljivog uèinka, slobodarska telesna kultura teži umetnièkom telu i umetnièkom pokretu. Umesto telesne mehanike, telesna kultura treba da postane telesna poetika: telesni pokret treba da postane izraz poetskog biæa èoveka - poetski pokret èoveka ka èoveku. Razvoj bogate stvaralaèke liènosti, oplemenjivanje prirodnog biæa èoveka i stvaranje od društva zajednice slobodnih ljudi - to je pravi cilj slobodarske telesne kulture. Škola je institucija koja može da sprovede organizovanu akciju spasavanja dece od telesnog i mentalnog uništenja. Ona treba da postane duhovna radionica koja æe biti otvorena 365 dana u godini, i u kojoj æe svako dete pronaæi moguænost za razvoj svojih talenata i za takvo druženje, kroz koje æe se razviti kao kulturno biæe. Buduæi da je telesna kultura pedagoška oblast koja, zajedno sa umetnošæu, daje najširu moguænost za razvoj telesnog, duhovnog i društvenog biæa mladih i otvara prostor za povratak èoveka majci prirodi koja sve više krvari - ona zaslužuje posebno mesto u obrazovnom sistemu. Borba za slobodarsku telesnu kulturu znaèi borbu za profesore koji su odluèni sledbenici prosvetiteljske tradicije. Oni treba da steknu široko humanistièko obrazovanje koje æe im pružiti moguænost da shvate prirodu èoveka kao univerzalnog stvaralaèkog biæa slobode, da budu svesni razlike izmeðu istinske telesne kulture i represivnih (destruktivnih) oblika telesnog aktivizma, i da postanu stvaraoci bogate kulture pokreta kojom æe se oplemeniti igraèko biæe èoveka. Humanistièko obrazovanje podrazumeva: (1.) slobodarsku samosvest èoveka kao istorijskog i društvenog biæa, što znaèi svest èoveka o svojim univerzalnim stvaralaèkim moæima i neotuðivim ljudskim i graðanskim pravima; (2.) svest o društvenim uzrocima nepravde i procesima koji dovode do uništavanja života; (3.) svest o postojeæim moguænostima za razvoj društva i za iskorenjivanje uzroka nepravde i destrukcije; (4.) ideju društva kome treba težiti. Umesto da budu nemi sauèesnici uništavanja dece i najamnici sportskih klubova, profesori slobodarske telesne kulture treba da postanu nosioci prometejske vatre i kao takvi perjanica prosvete. Njihova prevashodna uloga ne treba da bude da drže èasove telesne kulture, veæ da iniciraju, organizuju i vode školske i vanškolske aktivnosti uèenika, poput Vase Pelagiæa, velikog "narodnog uèitelja", èija su dela vrhunske lekcije o telesnoj kulturi kao sredstvu za izgradnju telesno zdrave, duhovno bogate, nacionalno dostojanstvene i društveno angažovane liènosti. "Humanizovanje sporta" Može li da se "humanizuje sport"? Za Coubertina to je besmisleno pitanje jer je za njega olimpizam, u kome se izražava suština sporta, "kult humanosti", što znaèi "kult postojeæeg sveta". Ukoliko se poðe od modernog pojma humanizma, koji se

zasniva na idejama-vodiljama Francuske graðanske revolucije (Sloboda, Jednakost, Bratstvo), sport je obraèun s emancipatorskim duhom modernog doba. Sport nije simbol humanistièke civilizacije, veæ je oblik u kome se "tehnièka civilizacija" obraèunava s objektivnim moguænostima za stvaranje humanistièke civilizacije. U sportu ne dominiraju humanistièki izazovi, veæ tehnièki mimezis, tehnokratska efikasnost i funkcionalnost, apsolutizovani princip kvantitativno sravnjivog uèinka…Sportsko telo je simbolièni pojavni oblik "tehnièke civilizacije". "Savršeni rad mašine" je onaj mimetièki impuls koji budi "estetsko" nadahnuæe kod sportiste. Sport nije samo iskorak iz kulture, veæ iz živog sveta. Sport je radikalni obraèun s antièkom idejom èovekobivstva, kao i s humanistièkim nasleðem renesanse, hrišæanstva, aristokratskom i narodnom telesnom kulturom, filantropskim i plesnim pokretom. Još je Tissié, u vreme formiranja sporta kao institucije, u sportu video "muskularni primitivizam" i obraèun s humanistièkim tradicijama Zapada. U sportu su eliminisani oblici telesne kulture koji su bili vezani za klase, društvene slojeve i narode. Posredstvom apsolutizovanog principa kvantitativno merljivog uèinka osnovni oblici slobodnog telesnog aktivizma, do èijeg se pravog smisla kao ljudske delatnosti može doæi samo u okviru konkretnih kultura u kojem su nastali, svedeni su na sportske discipline. Izvršena je uravnilovka na temelju "objektivizovanih" kvantitativnih kriterijuma, što je dovelo do toga da one izgube kvalitet prirodnog, kulturnog i individualno-ljudskog izraza. Umesto da izražavaju svoju životnost kao prirodna biæa, da budu predstavnici svojih kultura i da ispoljavaju svoje specifièno-ljudske, što znaèi stvaralaèke (duhovne) moæi, ljudi, u obliku "sportiste", postaju denaturalizovani i dehumanizovani jurišnici politièkih centara moæi i pokretni reklamni panoi kapitalistièkih firmi. Pobede i rekordi izraz su degenerisanja izvornih prirodnih, kulturnih i individualnih potreba, i degradirnja èoveka na oruðe za postizanje politièkih ciljeva i materijalnih interesa. Umesto trijumfa kultura, na sportskim borilištima trijumfuje kolonijalni i destruktivni duh kapitalistièkog "internacionalizma". Institucionalizovanjem sporta, krajem XIX veka, izvršeno je represivno institucionalizovanje slobodnog (neradnog) telesnog aktivizma graðana: sport postaje oruðe za telesnu i duhovnu integraciju ljudi u vladajuæi poredak. Umesto slobodne individue, "dobija se" lojalni i upotrebljivi "graðanin"; umesto klasne integracije, uspostavlja se "natklasna" - "nacionalna" integracija; umesto da je sredstvo za afirmisanje nacionalnih kultura, oblik borbe za slobodu (radnika, porobljenih naroda, žena), za razvoj individualnih ljudskih moæi "slobodni" telesni aktivizam u obliku sporta postaje poprište sukoba izmeðu najmoænijih kapitalistièkih korporacija i sredstvo za porobljavanje sveta. Zemlje koje su "zakasnile" u istorijskom razvoju prihvatile su sport kao jednu od moguænosti za preskakanje jaza koji ih je delio od razvijenog kapitalistièkog sveta i za ukljuèivanje u "modernu" civilizaciju. Razvoj kapitalistièkih odnosa svojine na selu i raspad tradicionalne društvene organizacije; atomizovanje društva po principu homo homini lupus i bellum omnium contra omnes; razvoj zanatstva, industrije, trgovine i na toj osnovi razvoj gradova i stvaranje sve brojnije najamne radne snage koju je trebalo držati u pokornosti i van radnog vremena; nastojanje da se "disciplinuje" seosko stanovništvo za industrijski rad; da se izvrši homogenizovanje društva na nacionalnoj osnovi (da bi se borba radništva sa polja klasne borbe usmerila na polje "borbe za nacionalne interese" pod patronatom buržoazije u liku vojnih struktura) - prouzrokovalo je odumiranje tradicionalnih oblika slobodarskog (kulturnog) telesnog aktivizma i razvoj sporta. Razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije doveo je do degenerisanja izvornog duha sporta i on je postao spektakularna populistièka zabava cirkuzanerskog tipa. Umesto da razvija duhovnost i veru u "neprolazne vrednosti kapitalizma", sport je postao

oruðe za sagorevanje nezadovoljstva potlaèenih i za njihovo idiotizovanje. Za vodeæe teoretièare sporta, poput amerièkog sociologa Allena Guttmanna, buduænost èoveèanstva ne može se zamisliti bez sporta. To je, u stvari, samo drugi naèin da se kaže da nema buduænosti bez kapitalizma, što znaèi da kapitalizam predstavlja "kraj istorije" (Fukuyama). Istovremeno, oni proglašavaju sport za najvažnije sredstvo u borbi za "humano društvo", pod èim podrazumevaju "usavršavanje" kapitalizma. Zalaganje da sport postane najvažnije sredstvo za obraèun s narkomanijom, alkoholizmom, nasiljem i drugim patološkim oblicima ponašanja mladih, opravdano je koliko i zalaganje da se atomskim bombama istrebe komarci. Sport nije proizvod slobodarsko-stvaralaèke prakse èoveka, veæ je institucionalizovano destruktivno nasilje i kao takav proizvoðenje vladajuæih odnosa i vrednosti u neposrednom obliku - koji su izvor svekolikog zla. On degeneriše èoveka tako što ga podreðuje egzistencijalnim interesima vladajuæeg poretka i što stvara ekocidnu svest. Sportom se doliva ulje na kapitalistièku vatru koja æe, ukoliko ne bude ugašena, pretvoriti svet u zgarište. I meðu onima koji su svesni pogubnosti razvoja sporta preovlaðuje nastojanje da se odvoji "profesionalni" od "amaterskog" sporta i na taj naèin saèuva sport kao pedagoško sredstvo. Oni se ne odnose prema sportu kao institucionalizovanom vrednosnom modelu koji je konkretni istorijski proizvod i koji je u svom izvornom obliku ideologija liberalnog kapitalizma, veæ ga proglašavaju idealizovanom projekcijom opšte-ljudskih vrednosti i u tom smislu najvišim "humanistièkim" izazovom. Na taj naèin oni dolaze na stanovište Coubertina, Baillet-Latoura, Diema, Brundagea i drugih strasnih branilaca "amaterskog sporta" - najreakcionarnijih i najmilitantnijih ideologa kapitalizma - koji su u "moralnim" vrednostima sporta videli njegov najveæi pedagoški znaèaj. Ne treba zaboraviti da je Coubertin, insistirajuæi na potrebi da sport dobije religiozni karakter (poput antièkog religio athletae), profesionalne sportiste nazvao "cirkuskim gladijatorima", a da je "novac" proglasio "najveæim neprijateljem sporta". Coubertin je pri kraju života prihvatio sportsku (kapitalistièku) realnost i profesionalnim sportistima dao onu dimenziju koja je ranije bila iskljuèivo rezervisana za amatere. To ne menja suštinu njegove olimpijske filozofije, koja insistira na sportu kao (pozitivnoj) "religiji" koja prevazilazi kako hrišæanstvo, tako i "etnièke" religije koje se po njemu nalaze na nižoj vrednosnoj ravni od hrišæanstva. Interesantno je da su ideolozi "realnog socijalizma", u vreme razvoja komercijalizma i profesionalizovanja sporta na Zapadu, digli amaterski sport na najviši vrednosni pijedestal i od njega stvorili jedno od glavnih ideoloških sredstava za kritiku "trulog kapitalizma". To je jedan od glavnih razloga što je u SSSR-u "moralni èistunac" Coubertin postao mitološka liènost, uprkos tome što je bio jedan od najmilitantnijih protivnika socijalizma i fanatièni borac za fašizam. Ideološkim hokus-pokusom Coubertin je od ostrašæenog antikomuniste postao maskota "realnog socijalizma". Tek kada se shvate destruktivne tendencije razvoja kapitalizma postaje jasna sva pogubnost podele na "loši" profesionalni i "dobri" amaterski sport. Vaspitanje putem sporta znaèi stvaranje takvog naèina mišljenja koje glorifikuje destrukciju i odbacuje ideju buduænosti - koja nije samo slobodarski, veæ je postala osnovni egzistencijalni imperativ. Istovremeno, ono je takav naèin vaspitanja kojim se od ljudi stvaraju neprijatelji - što uništava u mladima veru da je moguæe stvoriti humani svet, kao i potrebu za takvim svetom. Radi se, zapravo, o vrednosnom i egzistencijalnom modelu koji treba usvojiti: da li se treba boriti za sport koji razvija duh destrukcije i degeneriše èoveka, ili za one oblike telesnog aktivizma koji razvijaju kulturno, stvaralaèko, telesno, društveno, vizionarsko - životvorno biæe èoveka?

xxx (1) U:Jack Scott,The Athletic Revolution,21.s.The Free Press,New York,1971. (2) Bertrand Rasel,O obrazovanju i vaspitanju,32,33.s. (3) Pierre de Coubertin,“The Philosophic Foundation of Modern Olympism”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,131.s.Discourses and Essays,Carl Diem Institut,Ed.,Pub. and Copy by Karl Hofmann Verlag,Schorndorf bei Stuttgart,1966. (4) Žan-Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,120.s.Valjevo-Beograd,1989. (5) Žan-Žak Ruso,Emil,122.s. (6) Max Horkheimer,Theodor Adorno,Dijalektika prosvjetiteljstva,247,248.s. (7) Uporedi:Ernst Bloch,Das Prinzip Hoffnung,33-42 Kapitel,Prvi deo,524.s. (8) Betrand Rasel,O obrazovanju i vaspitanju,83.s. (9) Fridrih Šiler,O lepom,136.s.Kultura,Beograd,1967. (10) Žan-Žak Ruso,Emil ili o vaspitanju,250.s. (11) Bertrand Rasel,O obrazovanju i vaspitanju,74.s. (12) Isto,85.s. (13) Isto,86.s. (14) Isto,90.s. (15) Isto,49.s.

Related Interests