SVEST O KRIZI GDE SMO I GDE IDEMO?

Može se slobodno reći da svi osećamo da nešto duboko nije u redu sa svetom u kojem živimo (valjda je i tema ovog Savetovanja odraz tog osećanja), ali da još uvek nismo u mogućnosti da spoznamo šta je to ili prihvatimo (shvatimo, uvidimo) šta je to što ne valja. Ekonomska kriza koja je uveliko uzela maha u svetu kod nas se manifestuje u blažoj formi verovatno zbog toga što smo mi odavno dotakli muljevito dno (može se još utonuti) pa nam ovakve okolnosti i nisu neka novina. Mnogo je toga izrečeno o ovoj krizi, mnogo toga je napisano, zabeleženo, mnoge analize urađene i rade se iz različitih aspekata, ali šta je od toga stiglo do nas, šta nam je jasno, blisko, prihvatljivo, u šta verujemo, a u šta ne? Koliko je od toga što nam se servira preko najvećem broju ljudi najdostupnijih izvora informacija istinito, a šta nije, šta je zatajeno, a šta namerno prenaglašeno. Da li se uopšte trudimo da donesemo svoj sud o tome ili smatramo da je to van naših domašaja? Šta mi prenosimo drugima svojim stavom o svetu i dešavanjima u njemu? Da li je to, stvarno, uopšte važno? Mislim da bez spoznaje u kakvom svetu živimo, ne moženo ni da donosimo značajne zaključke i odluke. I pre no što mi postavite pitanje: «Zašto nam pričaš o tome?», reći ću vam – povrh svega ova globalna ekonomsko-ekološko-energetska kriza istakla je potrebu buđenja svesti ljudi, uviđanja gde nas vodi upražnjavanje sadašnjih navika; uviđanja da je svet kakav sada poznajemo (naš način života, navike, vrednosti, težnje) došao do svog kraja. On će, nakon raspleta, nadam se, biti bolji od ovog sada, a možda i gori (neko vreme). Stvar je na nama da donesemo odluku. Samo znanjem (o društvu) moći ćemo da učinimo promenu i pomognemo sebi i drugima – sve ostalo biće samo borba sa vetrenjačama, «gaženje mrava koji izlaze ispod frižidera ali sve dok ne uklonimo pokvarenu hranu iza njega, oni će nastaviti da izlaze.» Ovo svakako nije pokušaj da vam ponudim rešenje jer ćete ga ili bezrezervno prihvatiti ili argumentovati protiv njega. Obe reakcije su iracionalne i samo stvaraju dalje prepreke. Rešenje jedino možemo naći u nama samima i drugima. Istina se nikada ne nauči, ona se shvata. Nikada nemojte prihvatiti informacije koje primite kao čistu istinu. Bolje je pretpostaviti da su informacije lažne dok se ne dokažu činjenicama.

Pa, gde smo?
Ab urbe condita (svest i tehnologija)
Kada sagledamo razvoj ljudskog društva unazad par hiljada godina, gotovo zapanjujuće deluje činjenica da se uprkos ogromnom thnološkom razvoju naša svest o svetu i mehanizmi kojima se koristimo u društvu nisu promenili od vremena Rimskog carstva: iako letimo svemirom i trenutno možemo da komuniciramo sa ljudima na bilo kojoj tački na svetu i dalje verujemo u istu bajku o Isusu koja je tada uspostavljena; iako imamo tehnološke mogućnosti da nahranimo i obučemo ceo

svet i dalje se borimo oko resursa, mnogi su gladni i bosi, a još uvek se koristimo novcem u razmeni dobara; iako smo navodno civilizovani ljudi i dalje koristimo iste zakone da bismo regulisali međusobne odnose (proučavajući i Rimsko pravo). Stiče se utisak da se ništa značajno nije promenilo od vremena robovlasništva, jedino što sada robovlasnici ne žele da se gnjave izdržavanjem robova te ih puštaju ih da se sami snalaze dajući im neke papire koje ovi mogu menjati za stan, hranu i odeću. Oni koji upravljaju svetom pridržavaju se maksima izrečenih u vreme Starog rima, od kojih su im najmilije svakako: Panem et circenses (Hleba i igara) i Divide et impera (Podeli pa vladaj). Moglo bi se pomisliti da s našom tehnologijom možemo da eliminišemo većinu socijalnih bolesti. Zar ne može moderna tehnologija da obezbedi dovoljno hrane, odeće, smeštaja i materijalnih dobara za sve ljude ukoliko se pametno koriste? Šta nas sprečava da ovo postignemo? Tehnologija juri napred ali naša društva su još uvek zasnovana na konceptima i metodama koje su izmišljene pre mnogo vekova. Još uvek imamo društvo zasnovano na nestašicama i upotrebi novca. Još uvek imamo obrasce razmišljanja zasnovane na starim strukturama koje su koristili u zapadnoj Aziji pre nekoliko hiljada godina. Pokušavamo da se prilagodimo brzom napretku tehnologije pomoću zastarelih vrednosti koje više ne funkcionišu u današnjem svetu.

ŠTA SE ZNA O KRIZI?
Svetska ekonomska kriza (SEK) izbila je na tržištu nekretnina i finansijskom sistemu SAD početkom 2008. godine i brzo se proširila oko globusa. Vlade su reagovale fiskalnim i monetarnim merama kako bi sprečile sunovrat njihovih ekonomija. MMF (Međunarodni monetarni fond) utvrdio je da je fiskalni stimulusni paket SAD «dobro ciljan, uvremenjen, raznolik i značajan», koji će pomoći da se ublaži udarac opadanja rasta ekonomije u ovoj zemlji. Kako se očekuje da se BND (bruto nacionalni dohodak) smanji za 2,5% u 2009. godini, praćen blagim porastom u 2010, ovo uključuje efekte fiskalnog paketa podrške, koji će pogurati godišnji rast BND za 1% u 2009. i za 0,25% u 2010. godini. (Čujemo kako se i kod nas govori o laganom ublažavanju krize i budućem rastu BND odnosno izvesnoj stopi ekonomskog rasta; svojevremeno su neki visoko kotirani političari najavljivali kontinuirani ekonomski rast po godišnjoj stopi od 10% - ŠTA TO U STVARI ZNAČI?) Razmatraćemo kretanja u SAD ne samo zbog toga što je ekonomska kriza kod njih počela, već zbog toga što svet deli u osnovi isti sistem i tesno je međusobno povezan.

OSNOVNI POJMOVI (koji se sreću kada se bavite temom SEK)
KAPITALIZAM (NEOLIBERALNI) Kapitalizam je prevalentni društveni sistem današnjice. Našim svetom dominira praksa monetarne ekonomije (monetarnog sistema). Zasnovano na ovom sistemu, “vrednost” dobara ili usluga je generalno određena dostupnošću (stepenom nestašice) potrebnih

resursa, zajedno sa količinom / vrstom ljudskog rada koji je uključen u proizvodnju / uslugu. Zasnovano na ovoj teoriji vrednosti, ukoliko bi dobra i usluge mogli da budu proizvedeni bez ljudskog rada, udruženo sa resursima koji bi bili potpuno dostupni, vrednost (cena) bi bila nula, dakle uopšte ne bi imala monetarnu vrednost. Ukoliko bi se ovakva situacija pojavila, možda upotrebom automatizovanog rada i hemijskih procesa koji bi našli zamenu za oskudne resurse, celokupan finansijski / profitni sistem ne bi imao pravu osnovu i ne bi mogao da postoji. Pokretačka snaga tržišta je nestašica. Celokupna industrija želi nestašice zato što to povećava potražnju. Ova realnost neposredno dovodi do zanemarivanja okoline / ljudske brige i pojačava metode zloupotrebe u cilju ograničavanja kapaciteta proizvodnje i dostupnost resursa, pre nego da se oni prošire radi opšteg dobra. Zbog toga je izobilje (bogatstvo, blagostanje) u ovom sistemu nemoguće. Takođe, novac se u sistemu namerno čini oskudnim od strane centralnih banaka, prisiljavajući ljude da se svakodnevno bore jedni s drugima pošto ga nikada nije dovoljno, održavajući siromaštvo i klasno raslojavanje. Monetarni sistem zahteva “cikličnu potrošnju” ili stalni promet na tržištu. Ovo se prevodi u prirodnu sklonost / potrebu da se proizvode nekvalitetni proizvodi koji se brzo kvare zato što ako bi se stvarali trajni, izdržljivi i održivi proizvodi tržište bi trpelo pošto bi manje ljudi imalo potrebu da popravi ili ponovo kupi proizvod. Ovo vodi do visokog stepena mnogostrukosti, otpada i zagađenja. Ukoliko bi proizvodi u društvu bili stvarno konstruisani da traju duže vreme, kroz upotrebu najboljih poznatih materijala i metoda, monetarni sistem ne bi mogao da postoji, zato što on jedino može da funkcioniše kada je stalni finansijski “input” stvoren kupovinom. Najznačajnija tema za svako ljudsko biće je preživljavanje, a u monetarnom sistemu ovaj svojstveni interes prevodi se u stalnu poteru za “Profitom”. Dokazalo se da ovaj mentalitet prouzrokuje mnogo više problema nego koristi za društvo, zato što je društvena briga uvek na drugom mestu u odnosu na novčani prihod. Ukoliko bi industrija stvarno “brinula” za društvo, stavljajući dobrobit i najbolji interes ljudi na prvo mesto, monetarni sistem ne bi funkcionisao, pošto celokupna orijentacija strukture zahteva “diferencijalnu prednost”. Drugim rečima “ravnopravnost” i “poštenje” nemaju mesta u sistemu gde se sveukupna osnova preživljavanja svodi na kompeticiju. Naravno, zastupnici sistema će vam reći da sistem stvara “inicijativu (podsticaj)”, ali ovaj podsticaj je samo podsticaj za sticanje prihoda i ništa više. Smisleni doprinos društvu u ovom sistemu je slučajni nuzproizvod, ne početna namera. Finansijska korupcije je takođe uvek prisutna, u mnogim oblicima prihvaćenim kao “to je tako”, pa i legalnim. Istovremeno, rat je krajnji oblik ekonomskog podsticaja i to čini smrt i razaranje pozitivnim za one koji su u trgovinskom ili političkom položaju da imaju koristi od njega. Industrija u stvari želi rat, bez obzira na njegovu nehumanost. Kada je poznata ova stvarnost, rat verovatno neće nikada nestati sve dok je profitni sistem na snazi, zato što će samo ljudsko ponašanje imati ovu negativnu sklonost zbog potrebe da steknu prednost jedni nad drugima zbog preživljavanja. Ljudski sistem vrednosti je umnogome proizvod okoline. Uticaj monetarnog sistema, u oboma – nemilosrdnom mentalitetu neophodnom za sticanje, kao i iskrivljenim vrednostima kreiranim od strane reklamnih agencija da bi uslovili ljude da kupuju nešto, stvorilo je kulturu sujetnih, sebičnih, agresivnih i nesigurnih ljudi. Sujeta, ego, zavist i pohlepa su svi sporedni proizvodi sistema i kada dođe do promovisanja prodaje, konačni

rezultat je mnogo važniji od sredstva. Na isti način, kompetitivna, na lični interes orijentisana motivacija svojstvena poteri za profitom stvara opšte nepoštovanje za dobrobit drugih, učvršćuje sklonost ka zloupotrebi i preimućstvu. Novac koji se koristi danas u svetu je Fiat (administrativno određena vrednost bez pokrića u npr. zlatu i sl.) i obično je regulisan od strane centralnih banaka država. U SAD, Federalna rezerva (njihova centralna banka koju u stvari čini 12 privatnih banaka) manipuliše kamatnim stopama kako bi kontrolisala proširenje i sažimanje ponude novca. Dugovi stvoreni pozajmicama (zapamtite da novac nastaje iz pozajmice – prema tome novac se stvara iz duga) se preuveličavaju upotrebom kamata zato što novac za otplatu kamate nastale pozajmicom nije stvoren u prvobitnoj ponudi novca (da bi se kamata vratila neophodno je potraživati još novca za otplatu, koji se ponovo dobija kao pozajmica i tako dalje dok se ne probije plafon). Stoga, kada se ponuda novca proširi, tipično stvarajući “ekonomski rast” (novi novac je stavljen u upotrebu), stvoren je i proporcionalni iznos duga, prisiljavajući ljude da se zapošljavaju kako bi mogli da otplate dug. Pošto će kamata + glavnica neizmirenih pozajmica uvek premašivati dostupnu količinu novca, ovaj aspekt stvara ništa manje nego oblik ekonomskog ropstva zato što je praktično nemoguće da narod ikada izađe iz dugovanja. Takođe, termin “ekonomski rast” je u stvari besmislica zato što je sav ekspanzivan rast privremen i mora biti u protivteži sa sažimanjem. Jedini razlog zašto je stvoreno više radnih mesta je zato što je više novca u opticaju. AKTERI

Međunarodni monetarni fond
Na sajtu Međunarodnog monetarnog fonda piše da je njihova misija “stabilizacija stopa međunarodne razmene i olakšavanje razvoja”. Međutim, isto je tako poznato da je jedan od njihovih osnovnih „zadataka“ finansiranje diktatura i lokalnih ratova.

Svetska banka Proklamovani zadatak Svetske banke je “smanjenje siromaštva”. Međutim... Privatizacija vode
Sociolog Michael Goldman tvrdi da “industrijski analitičari predviđaju da će privatna voda uskoro biti kapitalizovano tržište dragoceno i provokativno za ratovanje poput nafte”. Goldman nastavlja: “Ovih dana zadužena zemlja ne može da pozajmi kapital od Svetske banke ili MMF-a bez ispunjavanja preduslova – donošenja zakona o privatizaciji domaćih voda.” Svetska Banka prisiljava mnoge zemlje da privatizuju svoje vodene resurse umesto da koriste svoju stručnost u javnom sektoru kako bi potvrdili da je voda univerzalno ljudsko pravo i neophodno javno dobro.

Suvereni imunitet

Uprkos tvrdnjama da su im ciljevi “dobro upravljanje i suzbijanje korupcije” Svetska banka zahteva suvereni imunitet od zemalja sa kojima posluje. Suvereni imunitet oslobađa imaoca od svih pravnih posledica njegovih aktivnosti (doslovno – ne odgovara ni za šta što učini). Kako SAD imaju mogućnost veta, one mogu onemogućiti Svetsku banku da preduzme bilo kakvu akciju protiv njihovih interesa. (Nije neophodno naglašavati da ovakvu poziciju SAD imaju i u MMF-u i ostalim finansijskim organizacijama i strukturama koje nose “svetski” prefiks.)

Wall Street
Wall Street nije samo ulica u New Yorku, već i centar američke i svetske trgovine, tj. prometa akcijama. Neko bi mogao dodati da je i centar cinizma – 2008. godine, kada je u januaru dva miliona amerikanaca ostalo bez svojih domova jer više nisu bili u stanju da otplaćuju kredite, vodeći menadžeri, koji su i doveli do kraha svetske ekonomije, podelili su sebi bonuse u iznosu od 32 milijarde dolara.

Multinacionalne kompanije i banke (porodične korporacije)
Notorna je činjenica da danas vladama upravljaju korporacije, odnosno na delu je koncept gde su vlade u stvari slabije (politički, finansijski, pa i vojno) od korporacija. Pored negativnog efekta koji njihova isključiva težnja za profitom ima po prirodnu okolinu, negativan je uticaj i na društvo čiji su deo – još se predsednik SAD Dwight Eisenhower zalagao protiv jačanja korporatokracije u obliku vojno-industrijskog kompleksa koji upravljaju nacionalnim i internacionalnim finansijskim, ekonomskim i političkim odlukama usmeravajući ih ka ekonomiji permanentnog rata. Jasno je kakva može biti konačna perspektiva. Zbog ogromnih prednosti koje su korporacijama dali zakonodavci koji im duguju svoje pozicije, monopolisti skupljaju sve više kontrole. Utešna pretpostavka “Ja mogu da promenim nešto” je sve dalje i dalje od stvarnosti. Sve manji broj korporacija poseduje sve više i više kompanija. U mnogo slučajeva isti ljudi sede u odborima raznih velikih korporacija pored svojih vlastitih. Korporacije koje poseduju kompanije za proizvodnju automobila i aviona, mogu da poseduju i proizvodnju hrane, radio i TV stanice, časopise, proizvodnju lekova, proizvodnju oružja. Deset vodećih institucija kontrolišu gotovo sve kreditne kartice u SAD. Bogatstvo i uticaj ove kroporativne elite ne može biti izjednačena ili suprotstavljena od strane radnika koji su im omogućili da pribave takvo bogatstvo. Danas, uz medijske kompanije koje poseduju ili sponzorišu velike korporacije, teško je znati da li se može verovati vestima. DEMOKRATIJA
Rob vesla na galiji, podiže ruku i doziva čuvara s bičem: „Heeej, heeej, čini mi se da dobijam žulj na ruci.“ Poput ovog čoveka, mnogi ljudi veruju da naši vođe zastupaju naše interese.

Šta nam nudi demokratija ili, bolje rečeno, šta nam nude kao demokratiju, koja je dominantni društveni sistem u svetu. Svi znamo da je to „vladavina naroda“, ali promislimo za trenutak o nekim mehanizmima koji tu postoje. Demokratija, iako njeni pobornici tvrde da se zalaže za jednakost, ravnopravnost (ljudska prava ista za sve itd.), u stvari potencira razlike (i monetarna ekonomija i potrošačko društvo) zato što – treba da se među jednakima izabere „bolji“, pa se ističu razlike u odnosu na drugog s nadom da će one biti prihvatljivije od razlika onog drugog. U isto vreme sličnosti se prikrivaju jer nisu zanimljive, mada ih je mnogo više nego razlika (npr. „parada ponosa“ koja potencira razliku a ne sličnost, ne stavlja naglasak na „mi imamo pravo“ već na „mi smo različiti“). Ove potencirane razlike i nisu prave već fiktivne – one se, tokom kampanja, samo naglašavaju ili se pravi privid da postoje. Isto je i sa materijalnim proizvodima – reklama nas ubeđuje da postoji razlika između dva proizvoda iste namene, da to što već imamo nije dobro, stvarajući tako konstantno nezadovoljstvo. Posledice kompetitivnosti su i neke karakteristike ljudi (crte ličnosti) koje postaju predominantne u uslovima stalnog takmičenja: zavist, pohlepa, sujeta, sebičnost, agresivnost, nesigurnost. Korumpiranost je sveprisutna pojava koja je u stvari postala uobičajeni način ophođenja među ljudima, ali se i dalje negativno konotira i u svim državama sveta se bore za njeno „umanjenje“ čime se implicitno priznaje da je ona neuništiva i da je samo pitanje u kom stepenu je zastupljena. Jasno je da “ravnopravnost” i “poštenje” nemaju mesta u uslovima kompeticije. Poslednji predsednički izbori u SAD su su u tom smislu zanimljivi iz najmanje dva razloga: jedan od kandidata Republikanske stranke za predsedničke izbore, kongresmen iz Teksasa, Ron Paul, bio je odstranjen iz procesa grubom medijskom blokadom zato što je govorio istinu o američkoj unutrašnjoj i spoljnoj politici i stekao najveću popularnost u narodu; ovi predsednički izbori bili su najskuplji u američkoj istoriji – Obama je na kampanju potrošio 1,3 milijarde dolara, a McCain oko 700 miliona dolara. Zanimljivo je da su među deset najvećih donatora i jednog i drugog kandidata sedam istih kompanija ili pojedinaca. Iz ova dva primera jasno je kakva je moć naroda, kao i to ko bira, ko odlučuje i da li stvarno pobeđuje „najbolji“. Uostalom, o čemu smo i mi odlučivali na izborima na kojima smo glasali? RELIGIJA Primitivni religiozni mitovi i iracionalne aktivnosti poput astrologije unazađuju našu kulturu do takvih razmera da znatan broj ljudi ne razlikuje činjenice od fikcije zbog čega ne uspevamo da promovišemo pravo znanje i razumevanje (proučavanje istine o svetu, svemiru, našem položaju u njemu) je toliko nepojmljivo, zastrašujuće za običnog čoveka gotovo kao zamišljeni susret sa Bogom. Toliko smo zadubljeni u svoje male živote da nas ne zanima šta se stvarno dešava oko nas. Potčinjeni smo i održavani u ropstvu pomoću novca i religije (praznoverja), a svi u

stvari radimo besplatno (tj. za bezvredan papir) jer bi sve što imamo imali i bez njega. Gotovo u potpunosti smo preokupirani time kako da “zaradimo”, a da nam ne bi pale na pamet glupe ideje o slobodi i blagostanju za sve, tu je religija da nam odmah zakopa po savesti (čitaj – strahu), uplaši nas da ne budemo kažnjeni za jeres večnim boravkom u paklu. Najkontradiktornija stvar u vezi zapadnjačke religije je da se zasniva na osećanju straha (strahopoštovanja) iako proklamuje božansku ljubav. Religija je laka: daje nam pozitivne odgovore na sve, ne tera nas da koristimo mozak, već suprotno, da ne postavljamo pitanja. Ona od nerazmišljanja čini vrlinu jer daje gotove odgovore na svako pitanje i to sada i zauvek. Nasuprot, nauka je teška: mora da se misli i razmišlja, postavljaju se mnoga pitanja, a do odgovora se dolazi mučno i proces je dugotrajan. Verovanje je stanje uma. Verovanje nije isto što i znanje – znanje je potvrđeno istinito verovanje. Verovanje u neistinu nije znanje. Ne bi trebalo da verujemo u bilo šta bez prisustva dokaza. Da li stvarno danas ne postoje dokazi na osnovu kojih možemo doneti odluku o postojanju bogova? (George Santayana: “Moj ateizam jeste pijetet prema svemiru, poriče samo bogove kreirane od čoveka po čovekovom liku da bi bili sluge njihovih ljudskih interesa.”). Religija ne čini ništa dobro što ne bi moglo biti učinjeno bez religije. KRIZA Ova ekonomska kriza ima svoje korene u sedamdesetim godinama prošlog veka, kada je dat veliki polet investicijama, kao i supresiji zarada koje su dugo ostale na istom nivou, što je dovelo do još većeg bogaćenja bogatih. To je tumačeno kao dobro jer što su bogati bogatiji više će investirati u nove proizvodne pogone. Međutim, tržište (odnosno profit) je diktiralo drugo – veća zarada je mogla da se ostvari ulaganjem u akcije i nekretnine tako da su bogati investirali u imovinu, a ne nove proizvodnje (nova radna mesta). „Novac se pretočio u ruke bogatih i stao jer ga oni ne troše.“ (Joseph Stiglitz) Iracionalnost sadašnjeg trenutka je u tome da postoji masa kapitala s jedne strane i masa neupošljene radne snage sa druge strane usred mase socijalnih potreba. Više od milijardu ljudi na svetu trenutno živi od prihoda ispod međunarodno određene linije siromaštva, zarađujući manje od 1 dolara dnevno. Veoma mali procenat ljudi poseduje većinu svetskih bogatstava i resursa. Jaz između bogatih i siromašnih se širi. U SAD od 2002. godine prosečan CEO (Chief Executive Officer; kod nas je to glavni menadžer ili generalni direktor) zarađuje 282 puta više od prosečnog radnika. U 2005. godini naknada glavnim menadžerima najvećih korporacija SAD porasla je za 12% na prosečnih 9,8 miliona dolara godišnje. Menadžeri naftnih kompanija prošli su čak i bolje sa golemim povišicama od 109%, odnosno zaradama od 16,6 miliona dolara godišnje. U međuvremenu, zarade radnika jedva da su držale korak sa inflacijom u većini industrijskih grana i zanimanja širom SAD. U Oregonu, minimalna radnička zarada povećana je za skromnih 2,8% na 15.080 dolara godišnje. ODRŽIVOST Razlog krize je u tome što smo dostigli limit ekonomskog rasta. Od 1750. godine ukupni rast se kretao po prosečnoj stopi od 2,5% godišnje do 3% u najboljim godinama.

Međutim, svet više nije onaj isti iz 1750., kada se dešavanjima u Mančesteru obrazovao kapitalizam i kada stopa rasta od 3% nije bila problem. Ali sada, sa svime što se dešava u Jugoistočnoj Aziji, Kini, Evropi, SAD, pa i ostalim delovima sveta, ova stopa rasta jeste problem. Ukupna svetska ekonomija je 1750. iznosila 135 milijardi $, 1950 = 4 biliona $, 2000 = 40 biliona $, 2009 = 56 biliona $, ukoliko se duplira do 2030. biće preko 100 biliona $. To ujedno znači i da će morati da se stvori 3 milijarde novih radnih mesta ukoliko hoćemo profitabilnu ekonomiju i mogućnosti da kapital teče. Posledično, biće nam potrebna i dvostruko veća količina energije (U SAD svakih 10-12 godina potrošnja energije se udvostruči), stvaraćemo dvostruko više otpada... Međutim, pošto postoje prirodna i druga ograničenja (okoline, društva, politička), krajnje je vreme da razmišljamo o alternativama. Prema mnogim istraživanjima, većina naučnika misli da je ljudska rasa na “kursu sudara” sa prirodom, da svi Zemljini ekosistemi trpe i da je sposobnost planete da održi život u ozbiljnoj opasnosti. Postoji opasnost od ubrzanih klimatskih promena koje će sigurno imati ozbiljne posledice. Zagađenje reka, tla i vazduha koji udišemo ugrožava naše zdravlje. Mi uništavamo neobnovljive resurse poput površinskog tla i ozonskog omotača umesto da ih pametno koristimo. Suočavamo se sa zajedničkim opasnostima koje prevazilaze nacionalne granice - da navedemo samo neke od njih: prenaseljenost, manjak energije, nestašice vode, ekonomske katastrofe, širenje bolesti van kontrole i tehnološko smenjivanje ljudske radne snage od strane mašina. Ovaj sistem (monetarne ekonomije) je neodrživ i zbog nezaustavljivog procesa tehnološkog napretka – zarad većeg profita i bespoštedne konkurencije kapitalisti su prinuđeni da uvode nove, produktivnije tehnologije koje podrazumevaju zamenu ljudskog rada mašinama (robotima). To pak, sa druge strane dovodi do tzv. tehnološke nezaposlenosti, viška radne snage, mase nazapošljenih ljudi koji ne ostvaruju zaradu i ne mogu se uključiti u cikličnu potrošnju (proizvedenu robu nema ko da kupi / plati) tako da se sistem sam urušava. ALTERNATIVE Mogućnosti:  ekonomija sa nultom stopom rasta = nema profita = nema kapitalizma. Zagovornici smanjenog rasta kažu da je termin održivi razvoj oksimoron. Prema njima, na planeti gde 20% populacije koristi 80% prirodnih resursa, održivi razvoj ne može biti moguć za ovih 20%. U stvari, održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnje generacije bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Pravi termin za razvijene zemlje bi trebalo da bude – održivi ne-razvoj.  “resetovanje” ratom – ovo rešenje nam je dobro poznato iz istorije, a i trenutka čiji smo savremenici. U svetu u kojem vojna industrija ima primat i gde postoje mnoge polarizacije (etničke, verske, ekonomske, rasne...) i nestašice resursa, bilo bi naivno očekivati da će proizvodi prvopomenute industrije ostati neupotrebljeni. Rat je uvek bio najveći izvor zarade, način razrešenja „nacionalnih“ pitanja i interesa, kao i efikasan način oslobađanja od viška populacije. (U 20. veku od strane država ubijeno je 150.000.000 vlastitih građana, što vođenjem ratova, što političkim progonom.)

Političke smernice  Levo orijentisani pokreti („levo“ podrazumeva podršku socijalnoj promeni sa težnjom ka stvaranju ravnopravnijeg društva) – usitnjeni su, neorganizovani na svetskom nivou i nemaju veliku moć. Radnički pokret je slab, a radnička klasa polako nestaje usled tehnološkog napretka. Ipak, među intelektualnom elitom postoje brojni glasnogovornici koji zagovaraju transformaciju sadašnjeg društva u pravednije (David Harvey, Tariq Ali, Slavoj Žižek)  Desno orijentisani pokreti („desno“ podrazumeva podršku očuvanju tradicionalnog društvenog poretka sa hijerarhijskom ili privatnom kontrolom bogatstva) – pored malih grupa i organizacija koje ideološki i ikonografski „čuvaju tradiciju“ fašista i nacionalsocijalista, postoje i grupe i organizacije koje okupljaju svetsku finansijsku elitu, vladare iz senke. (Bilderberg grupa, Trilateralna komisija). I jednima i drugima je svojstveno da rade u tajnosti, što samo po sebi dovoljno govori – da čine pozitivne ili opšteprihvatljive stvari radili bi javno, zar ne?  Alternativni pokreti – ovi pokreti nude nove vizije društva budućnosti. Jedan od sve popularnijih i prihvaćenijih je Projekat Venera (Venus Project) sa aktivističkom granom Pokret Duh vremena (The Zeitgeist Movement). Zalažu se za ukidanje monetarnog ekonomskog sistema i uvođenje ekonomije zasnovane na upravljanju resursima gde bi svi ljudi živeli kao jedna, svetska zajednica, a svetski resursi bi se koristili za dobrobit svih ljudi i bili bi dostupni svima pošto smo dostigli stupanj tehnološkog razvoja da možemo zadovoljiti egzistencijalne potrebe svih ljudi na planeti. Važne odluke ne bi donosili ni ignoranti (političari) ni iracionalisti (religijski vođe) već bi one bile donošene pomoću naučne metode. Da bi došli do ovako uređenog društva, neophodno je da se naša svest ažurira sa tehnološkim razvojem. PSIHOLOGIJA Šta o aktuelnoj svetskoj krizi kažu društvene nauke, prvenstveno one koje su dominantne u sistemu socijalne zaštite. Ovde ću se osvrnuti samo na psihologiju, pošto je to moja struka. Simptomatski pristup je predominantan u praksi i stručnjaci smatraju da su postigli svoj cilj ukoliko simptomi sa kojima je neko došao po pomoć nakon tretmana nisu više prisutni. Često se čuje argument da zadatak psihologije nije da menja društvo i društveni sistem, već da se usmerava na pojedinca. Ipak, ukoliko želimo da pružimo dalekosežnu pomoć pojedincu zar onda zadatak ne bi bio buđenje i širenje svesti građana u cilju njihove aktivacije i smanjenja ovisnosti o institucijama vlasti i religije. U tom smislu veću pažnju treba posvetiti granama psihologije koje se ne libe da „sagledaju i šumu, a ne samo drvo“. Kritička psihologija primenjuje metodologiju kritičke teorije na psihologiju. Shodno tome ona pokušava da identifikuje podržavajuće uloge koje psihologija i psiholozi imaju, često nenamerno, u opresivnim ideologijama, i pokušava da zameni ove uloge onim ulogama koje mogu da transformišu opresivne socijalne strukture. Kritička psihologija pokušava da proširi mandat psihologije zagovarajući socijalne promene kao sredstvo prevencije i tretmana psihopatologije.

Globalna psihologija je područje psihologije koje razmatra probleme koji su istaknuti u debati globalne održivosti. Poput kritičke psihologije, globalna psihologija širi predmet psihologije na makro nivo; ona ispituje poražavajuće posledice globalnog zagrevanja, ekonomske destabilizacije i druge pojave na široj skali, prepoznajući da globalno održive vrednosti koje prevazilaze samorealizaciju i religijska verovanja mogu biti postignute najbolje od strane psihološki zdravih pojedinaca i kultura.. „Nije pokazatelj zdravlja biti dobro prilagođen duboko bolesnom društvu.“ (J. Krishnamurti)

ISTRAŽIVANJE Na sledećim stranicama su prikazani rezultati “prigodnog” istraživanja koje sam sproveo na malom uzorku od 56 ispitanika oba pola uzrasta od 20 do 25 godina. Uzorak nije bio reprezentativan, ali rezultati su, nadam se da ćete se složiti, dovoljno indikativni. Upitnik koji je zadat ispitanicima sastojao se od deset pitanja koja su se ticala stavova ispitanika o savremenim društvenim pojavama. Rezultati će biti prikazani samo grafički. Da li je neko odgovoran za izbijanje aktuelne svetske ekonomske krize ili nije?

Šta bi, po vama, bilo rešenje (izlaz iz krize)?

Da li smatrate da socijalne službe (centri za socijalni rad i drugi koji se bave ublažavanjem problema ugroženih grupa građana) imaju presudnu ulogu u rešavanju socijalno-ekonomskih problema ljudi u uslovima krize?

Šta možete vi lično da učinite da se nešto promeni u društvu (da se kriza prevaziđe)?

Ocenite stepen Vaše zainteresovanosti za aktuelna svetska zbivanja, prvenstveno za teme ekonomske, energetske i ekološke krize

Da li smatrate da je sada moguć globalni oružani sukob (svetski rat)?

Da li smatrate da će doći do katastrofalnih klimatskih promena ukoliko se hitno ne preduzmu mere protiv zagađivanja?

Da li ste ikada razmišljali o tome ili planirali da se iselite iz zemlje?

Kakav je vaš stav prema religiji?

Umesto zaključka
TERAPIJSKI ZADATAK

(Dok gledate “Velikog brata”...) Pretpostavite da ste pozvani da preuredite našu civilizaciju bez ikakvih ograničenja zasnovanih na tome kako se stvari rade danas. Cilj je da pomognete svetu da se oslobodi rata, siromaštva, gladi i degradacije prirodne sredine, te da kreirate najbolji svet za sve stanovnike, uzevši u obzir resurse koji su na raspolaganju, na najduži period vremena. Mogućnosti su neograničene. Da li biste odvojili nacije? Kako biste upravljali i raspodeljivali svetske resurse da biste zadovoljili potrebe svih? Da li biste koristili naučni metod u donošenju odluka ili biste se oslonili na politiku ili misticizam? Kako biste rukovali razlikama u religioznim verovanjima? Možete razmotriti i sistem raspodele koji ne koristi novac kao sredstvo razmene. Budućnost se ne događa sama od sebe (osim prirodnih pojava poput zemljotresa). Ona dolazi kroz napore ljudi i uveliko je predodređena time koliko dobro su ljudi informisani.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful