You are on page 1of 2

NERED

,,Kad deš više pospremiti ovaj nered?!’’
,,Najverovatnije nikada.’’ Odgovori dečak ne skidajudi pogled sa knjige u rukama.
,,Ja prosto ne mogu da verujem da JA uspevam i da radim, i da perem, i da kuvam, ribam,
peglam, i da sam te sama zdravog odgojila i uspela da ostanem normalna, a ti ne možeš
samo svoju prokletu sobu da središ! I to nakon što sam te bezbroj puta zamolila!’’
,,Majka, moraš shvatiti da je to moj organizovani krš! Kada bi sve stajalo uredno po
policama, fiokama, ormarima, ja nikada ne bih znao gde mi se šta nalazi... Bojim se da deš
morati da se pomiriš sa tim da ne može baš sve biti po tvom. Moja harmoničnost leži upravo
u ovom kreativnom haosu...’’
,,Samo filozofiraš! Bolje bi ti bilo da nađeš neki posao umesto što meni prodaješ maglu. Ja
kad sam imala devetnaest godina radila sam dva posla istovremeno! I plus studirala!’’
,,Vremena su se promenila...’’
Žena revoltirano izlazi iz sobe i pre nego zatvori vrata dobacuje:
,,Mogao bi makar da otvoriš prozor i izluftiraš malo ovu deponiju.’’
Mladid odsutno ustaje sa kauča, otvara prozor, vrada se u ležedi položaj i nastavlja da čita
knjigu.

*****

Plavetnilo tv ekrana ispunjava zamračenu pustu sobu. Bariton voditelja najvažnijih vesti
dana seče tišinu:
,,...Najnovija informacija: Danas, oko 16:30, u tržnom centru ’Grad’ odjeknula je snažna
eksplozija, urušavajudi ceo gornji sprat objekta. Tačni uzroci ove tragedije još nisu poznati,
ne odbacuje se ni mogudnost terorističkog akta. Trenutno se može samo nagađati o broju
žrtava, vatrogasci su na licu mesta, i dalje se izvlače ranjeni i nastradali...’’

*****

Sunčano toplo popodne. Majka i sin šetaju duž tramvajskih šina koje se pravolinijski protežu
u nedogled. Vreme ne teče, ptice stoje okačene o nebo poput mladeža i ispod ukočenih
oblaka ljudi i vozila stoje zaleđeni na asfaltu.
,,Nešto si tiha danas, majko...’’
,,Ne mogu ni ja večito da pričam’’, ispušta težak i drhtavi uzdah, i ne skidajudi pogleda sa
šina ispred sebe nastavlja:
,,Šta više, sad samo grizem sopstveni jezik. Kako vradam film, sve više samu sebe proklinjem
zbog nekih reči, i onih koje sam rekla bez prethodnog razmišljanja, i onih koje nikad nisam
izgovorila.’’
,,Nemoj se opteredivati takvim stvarima. Svi imaju svoje žute minute, ostavi to zaboravu da
počisti za tobom.’’
,,Ne pominji zaborav! Neke stvari nikad nede izbledeti. Nikad!’’
Nastavili su da koračaju stotinak metara u tišini. Jedino je kotrljanje belih kamenčida pokraj
šina, koje je dečak nezainteresovano šutirao, remetilo muk.
,,Nego... Jesi li čula za onu nesredu u ’Gradu’?’’
,,Naravno da jesam...’’
,,A... Jesi li svesna da sam i ja bio na tom spratu?’’
,,Naravno da jesam...’’
Prestali su da hodaju. Stajali su jedno naspram drugog, sitna proseda žena, istrošenog lica i
upalih obraza, i flagrantni mladi čovek, u zaletu svojih neiskusnih godina, do juče žedan
sveta i znanja, danas samo par modrih nepomičnih usana.
Žena mu je pala u zagrljaj, jecajudi i ridajudi u dečakovo rame.
Kada je konačno odvojio od sebe, nije puštala ni glasa, samo su joj se grudi grčile i ritale kao
uplašeno ždrebe.
,,Ti znaš da sam te voleo i da osim tebe nisam imao nikoga drugoga na svetu koga bih
nazvao svojim. Mada sam umeo da ti kažem svašta, a skoro nikada kakvu nežnu reč, to su
sve bile one žute minute koje preklinju zaborav.’’
,,Nemoj da ideš...’’
,,Moram...’’
Poljubio je među bore koje su joj brazdale čelo i zagrlio po poslednji put. Stezala ga je svom
snagom, koliko su joj mršave drhtave ruke dozvoljavale. Telo poče da bledi i od očiju koje su
do juče prepoznavale, od ušiju koje su upijale njene dobronamerne prekore, od bata koraka
koji je umeo da je probudi usred nodi, od guste crne kose koja nikad nede osedeti, ostade
samo izmaglica.
Vreme ponovo poče da teče i krik iz grla joj se ote, glasan i gorak kao kletva.

*****

Stajala je nepomično na vratima neuredne sobe. Sav njen sadržaj postao je zaleđen i
bezvremen. Miris sina uvukao se u svaki njen detalj poput griže savesti. Osedala ga je u
izgužvanoj posteljini na kauču, čula ga je kako prelistava onu gomilu razbacanih papira po
stolu, na kojima je piskarao bog-zna-kakve stvari koje ona nikada nije imala prilike da
pročita. Okamenjena odeda nemarno nabacana po stolicama i podu, baš onako kako je
stajala poslednji put kada je on skinuo sa sebe. Sve je stajalo bezvremeno... I nikad nije bila
zahvalnija bogu na ovom večnom (i živom) neredu.
Jedino što je i dalje krunilo ovaj ukoričeni kosmos u koji je položila ostatak svog života bilo je
graktanje zabavnog programa sa televizora.
Uzela je daljinski, pritisnula malo crveno dugme, i uz coktanj negodovanja ekrana, plavetnilo
napusti sobu i ispuni je obedani večiti mrak.

M.C.