časopis za knjizevnost, mneiiiost i kulturu

Kanjiza, leto 1997. - godina II, broj 2.
Sadržaj
Bela Hamvaš: Bela Hamvaš:
Bela Hamvaš:
Skica za jednu apokaliptičku filozofiju istorije
I ono što potom sledi (0 knjizi Đule Sekfija)
Duhovne težnje u mađarskoj književnosti (1900-
1935)
Sava Babić: Granice iščezavaju, zar ne?

(Roman o recepciji Bele Hamvaša) - odlomak
/ 24
Ivana Milankova: Moj prvi susret sa Hamvašem / 49
Slobodan Mašić: Bela Hamvaš ili o zemaljskom prahu / 50
Ratko Adamović: Fenomen Hamvaš - izlazak iz tame 153
Nadeida Vinaver:
Između ushićenja i skepse / 58
Miodrag Todorović: Čitajući Belu Hamvaša / 63
Jovica Aćin:
Hamvaš, moj neslični od sličnog / 65
Silvija

Monros—Stojaković:
Kad pčelar igra školice a da i ne sluti / 66
Sava Babić:
Bela Hamvaš i Danilo Kiš (Paralela) / 68
Mirjana

Popović Radović: Neočekivani susret s dva prijatelja 69
Aleksandar Bjelogrlić Kafkin ubogi čirihau

(0 jednom putokazu za razumevanje
Samsinog malera) / 71
Radoslava Bubalo: Bogatstvo i raskoš / 76
Milorad Grujić: Sava Babić donosi Belu Hamvaša / 78
Slobodan Ilić: Bela Hamvaš ili neodoljivost / 79
Milenko Pajić:
Novi ledeni breg. Citajući Hiperionske eseje
Bele Hamvaša

i iščekujući prevode njegovih romana / 81
Draginja Ramadanski: Advokatura bez kvazinaučnih stereotipa.

Mađarska civilizacija Save Babića /82
Ovaj broj uredio dr Sava Babić
Cena primerka: 20 dinara


Bela Hamvaš (1897-1968)
Skica za jednu apokaliptičku filozofiju
istorije
i.
Čovek srednjeg veka je živeo izme-đu raja i pakla, iskušavan od Sa-itane, izdan od
Adama, iskupljen . Raj, pakao, Satana, Hristos bili su takva stvarnost njegovog
života kao gravitacija ili elektricitet. Ali je Kant obo-rio dokaze o Bogu, Darvin istoriju
stvara-nja. Reformacija je srušila crkvu, prosve-ćenost dogme, materijalizam icfeju
Boga, cinizam moral. A gde nema Boga, nema vrednosti, gde nema vrednosti,
nema mo-rala. Pad hrišćanstva sledio je pad idealiz-ma. Moral je danas maska iza
koje se skri-vaju cinični kapitalisti, demagozi, eksploa-tatori i zavodnici koji su
podelili vlast u svetu dok ismevaju idealiste, prećutkuju ih i ubijaju. Moral je postao
konvencional-na laž kojom se drže na uzdi neuke mase: hrišćanstvo je pak izvozna
roba za koloni-jalne obojene narode...“
....sportom očeličen, raspolažući nacio-nalnom svešću, vaspitan vojnički, uzbuđen
verom, postmoderni čovek, dekadenti just-milieu, pkoreli slabić i varvarin, koji je ro-
đen iz vrtloga radjkalne revolucije evrop-skog nihilizma..."
„... Evropa! Oholost i gramzivost, nesa-vesna državnost, kapitalistička kuga, uža-
sna mašinerija civilizacije koja je stvorena od netrpeljivosti, licemerja i nasilja...“
„... demokratija! umetnost kako treba nastupiti umesto naroda i ošišati vunu s njega:
svečano, u sopstveno ime, u korist nekoliko valjanih apostola...“
„... država nije domovina. Samo oni po-brkaju dva pojma koji od toga imaju kori-sti...“
„... pogledajte čoveka koji se kreće veli-kim gradovima! Gorila koji raspolaže tele-
grafom, telefonom, mehaničkim pticama, oklopnim lađama...“
„... religija moderne Evrope nije hrišćanstvo, nego malograđanstvo. Zezlo je
zamenio rif, Bibliju glavna knjiga, oltar ćiftinski dućan. I svi su zadovoljni pro-
menom..."
„... malograđanski moral je postao mera stvari - najodvratnija dekadencija istorije.
Aideal kao Bog visi iznad čovečanstva..."
„... i da bi nivelacija bila potpuna, rođen je fantom, duh behemota, vazdušasto ništa:
javno mnjenje. Javno mnjenje: vojs-ka, umetnost, vlada, sveštenstvo, društvo. Veće
je nego sav narod uzet skupa. Ne može se prebrojati, jer se njegovi pred-stavnici
ne mogu označiti. Postojanje jav-nog mnjenja ne stvara situaciju. Nema
odgovornosti. Nije narod, nije generacija, nije publika, nije društvo, nije klasa, nije
duša. Apstraktna praznina, pustoš, ništa. Niko. Jedan zlobno definisan svako. Naj-
opasniji je od svih moći, jer je najne-znatniji. Indolentan je zato što ništa ne razume i
neće ni da razume. I svi se nalaze u njemu: kralj, ministar, vojnik, učitelj, novinar,
sudija, umetnik...“
„... sveštenik: novinar. Naučnik: novi-nar. Umetnik: novinar. Novinarstvo je progutalo
religiju, nauku, umetnost - u ime politike. Politiku je progutao novac i ona je umrla.
Nad Evropom se širi zadah novca koji truli...“
vladavinu je preuzela osrednjost. I ko je izvan ove osrednjosti, ispunjen je
zapomaganjima i kletvama...“
„... slikarstvo se nasukalo: ekspresioni-zam nije izum slikara nego teoretičara. U
nauku se ubaštrao frivolni ton ulice. Muzi-ka je izgubila svoj smisao; danas se više
ne stvara, nego se instrumentalizuje. Um vla-da nad osećanjem. Nacionalizam je
rođen iz duha fronta i postao je masovna ubilač-ka atmosfera...“

„... Amerika je tipična zemlja ograniče-nih mogučnosti. Amerika nema fantazije.
Egzaktna je. Bornirana. Amerika je škarti-rala ljudsku dušu, jer se nije moglo izraču-
nati...“
„... i budućnost čovečanstva zavisi od Amerike. Ako Amerika sledećih pedeset
godina bude dalje napredovala putem imperijalističkog kapitalizma, onda će vršiti
sve jači pritisak na svet, povećavaće postojeću razliku između bogatog Novog
Sveta i siromašnog Starog Sveta, pro-budiće mržnju u eksploatisanim nacijama i
onda će uslediti pobuna koja će se raširi-ti na ceo svet, pobuna koja će kulminirati u
tome što se neće priznati dugovi Americi. Zatim će uslediti rat koji će potrajati sve
dok od Evrope ne ostane ništa, a Amerika će potpuno osiromašiti. Rezultat će pak
biti da će u Americi izgubiti klasna borba, polovina stanovnika zemlje će pomreti od
gladi i epidemija, na koncu će se čove-čanstvo vratiti prostijem načinu života...“ „...
ono o čemu govorim događaji su sledeća dva veka. Opisaću ono što sledi, što se
ne može drugačije zbiti. Pobeda nihi-lizma... ova budućnost već se oglašava
hiljadama znakova, ova sudbina se već po-svuda javlja... demokratija je samo velom
prekrivena anarhija... nečovečno ropstvo rada... pobeda teorijskog čoveka nivelira-
juće demokratije... Zemlju prekriva pepeo, zvezde će potamneti i sva zemlja
pretvore-na u pustinju uzvikivaće: Neplodnost! Iz-gubljenost! Neće više doći
proleće...
a
porušeni su stubovi pogleda na svet XIX veka i porušena su i carstva i kulture koji
su izgrađeni na ovom pogledu na svet. Pale su monarhije i demokratske države -
nije to kriza jednog ili drugog oblika države. Nema snažne ni trajne države. Niko ne
zna šta donosi sutra...“
Kjerkegor, Dostojevski, Niče, Panvic,Klages, Spengler, Mereškovski, Berđajev,
Rolan, Kudenhove, Vervejen, Veber, Zaj-del, Trubeckoj, Bi, De Šer, Bahofen, Una-
muno, Prust, Sidov, Brajsig, Lesing, Gan-di, Strindberg, Rasl, Adams, Valeri.
Proročanstvo Lesinga: na ulazu u isto-riju na zemlju je stupila neprijateljska sila. Duh
je zaustavio organski život, duša stvaralački razmah. Duša: priroda, živi oblik s
milijardu lica. Neiscrpna dubina, vrelo predavanje, blistavi i usijani zanos. Tropsko
obilje. Strasno rasipništvo. Uživa-nje.
Duh je hladna svest. Siromaštvo. Siva, uporna, kruta smrt. Pohod duha protiv duše:
iskorenjivanje prirode i prirodnoga. Duh je stvorio pravo, moral, državu, zakon,
nauku, tehniku. Obuzdava nagon. Uniformiše čoveka. Okiva slobodu. Iskore-njuje
osećanja. Pustoši šume. Ubija životi-nje prašuma i okeana. Razriva zemlju i
zaražava vazduh.
Propadanje se ne može zaustaviti. Sna-ga duha sve više raste i sve više se sma-
njuje snaga duše. Moral (unutarnja tehni-ka) i tehnika (spoljni moral), nauka (religi-ja
duha) i svest (duh religije): znaci su užasne i nepobedive moći duha i već je odavno
minulo vreme kada mu se još moglo usprotiviti.
4
Berđajev: živimo u takvom vremenu koje odgovara rušenju antičkog sveta. Sledi
novi srednji vek. Nova noć. Opet je minuo jedan dan lstorije, zivimo u sum-raku, oko
nas je sve tamnije. U ovoj tami nestaje sve što je u svetlosti imalo smisla i značaja.
Obrisi se razlivaju. Covek gubi sposobnost orijentacije. Oslepi. Sve kate-gorije
njegovog mišljenja su beznadežno i neutešno zastarele, postale neupotrebljive. Sve
se raspalo. Lome se i suše namere rasta. Ruše se osnove pogleda na svet XIX
veka. Svetski rat je pokazao da danas već ne dolaze u obzir moralna, pravna,
praved-na gledišta. Jedini značajan istorijski čini-lac: realna vlast. Boljševizam i
fašizam su simptomi rušenja. Agonija (svake istorij-ske agonije): ekonomski
materijalizam, onaj koji sve tumači materijom i koji kaže da sve što nije opipljiva
materija, to je ilu-zija i prevara. Raspad je nacionalizam malih naroda - jer je već
nestala misao koja održava na okupu zajednicu čovečan-stva. Raspad, rasulo,
suton, tama, noć.
Mereškovski: katastrofa Evrope jeste katastrofa celokupnog ljudskog roda. I to ne
istorijska, nego kosmička. Reč je o onome što se dogodilo u slučaju Sodome i
Gomore. Slučaj Atlantide. Simptomi su potpuno isti. Ono što danas postoji u Evro-pi
jeste suluda pomama čoveka koji oseća svoju propast. Kvarež, rat, pokolji, hulje-nje
na Boga, opaka ubistva, nerazumna, podla pomama, gnusobe i užas.
V
Covek ne treba da se stidi što veruje u
V
nešto slično. Sta je u tome neverovatno? Atlantida je potonula, u Platonovo doba još
se znalo i zbog čega. Sodomu i Gomoru su
progutali vatra i more. To nije istorijski, nije prirodni. nije duševni proces. To je
>
stvar Boga i Coveka. Svakovrsna nauka je smušena i tašta oholost ako stavlja pod
sumnju jedino i isključivo presudni značaj transcendentnog odnosa čoveka i Boga,
čak je svakovrsna misao siromašna, pri-zemna, mska i glupa dok ne oseća dah
jedine važnosti tog odnosa. A ko oseća, on će osetiti da je odnos poremećen. Bog
je digao ruke od ovoga čovečanstva. Sudbina mu ne moze biti drugačija nego
Atlanti-dina. Katastrofa se već oglašava stotinama znakova. Eviopa će se zapaliti,
buknuti i izgoreti - zatim će se ispod nje otvoriti pakao i ona će potonuti u moru.
o
Prust: „prokleta generacija koja je bila prinuđena da živi u laži i verolomstvu, jer zna
da joj je želja, ona koja je uživanje živog života za svako živo biće, postala zločin,
prezir i nepriznatost; prinuda je porekla Boga, jer ako su ljudi i hrišćani, sedeći na
optuženičkoj klupi ispred slike Razapetoga i u njegovo ime, kao klevetu moraju da
odbiju ono što je sadržina nji-hovog života; oni su deca bez majke, jer su je tokom
celog života, čak i na smrtnoj postelji, morali da je poriču.“ - Međutim, proširio se
ugledni broj dela čovečanstva koji se nalazi tamo gde ne sme, koji bez-obrazno
hoće da bude gde ne može; čiji se zastupnici nalaze u narodu, u vojsci, u crkvi, na
tronu i u zatvoru; koji uz opasno i unutrašnje poverenje živi s neprijatelj-skim
srodnicima, izazivaju ih, poigravaju se s njima, pričajući im o sopstvenim gre-hovima
kao da su to tuđi - laž i slepilo im olakšava igru, onu igru koja iz godine u godinu
postaje raspomamljenija. Sve do naših dana kada će ukrotitelje životinje rastrgati.“
7o
Opšte raspoloženje. Istorijska atmosfe-ra. Tehnički naziv: katastrofizam. Straho-
vanje od kraja i vizija kraja. Raspad kao sistem. Neminovna dekadencija. Univer-
zalno osećanje. Degeneracija kao epidemi-ja. Osiromašenje života. Propast lepote.
Bez radosti. Jedva podnošljiv stepen muč-nog bola. Utehe nigde i ni u kome. Pad
svih veličina.
Kažu da fakti govore. Nije istina. Fakti su nemi. Samo čovek ume da govori. Fakti
ne jauču. Smrt je bezreka činjenica. Covek jauče da će umreti. Da je umro. Otrovan
je.
Ćinjenice su takve i danas kao i uvek. Kao kamenovi. Ne kažu da ni ne. Postoji
novac, ministar, religija, knjiga, trotoar, brak, kola i zatvor. Ali je sve ogorčilo. Ne
činjenica, nego predmet. Med je i danas sladak. Ali desni u njemu ne uživaju. Mle-ko
je i danas mleko, ali ga stomak povraća. Život je prigoreo, užegao, gorak. Pokvaren.
Zaudara na crkotinu.
Svako se može pozvati da kontroliše šta se to događa. Prihvatite se bilo koje istine.
Nečeg, primitivnog kao što je: budi iskren.
Treba biti iskren. To će svako reći, nema sumnje. Ne samo zato što je to učio i čuo,
ne samo u interesu podizanja iluzije društ-va, koja upućuje da održimo privid lepote i
moralne intaktnosti. Reći će: budi iskren, jer će osetiti da je to neki izraz htenja koji
se ne može pomeriti sa svoga mesta.
Svako će uvideti da je iskrenost prvo-razredni zahtev. Verujem. A potom svako
neka pogleda šta se zbiva. Kako izvršava zahtev. Verujem. A potom svako neka po-
gleda šta se zbiva. Kako izvršava iskre-nost. Svako će videti da onda kada bi tre-
balo da je izvrši, on onda laže.
Zašto? Ovako treba da kaže. Da. Veru-jem. I u ovo verujem. Covek ne može da
bude iskren. Ili ako bi i mogao, neće. Iz iskrenosti potiču takve nevolje koje unaza-
đuju. Covek ne bi mogao da razgovara s majkom, suprugom, prijateljem. Ne bi
mogao da dođe do izražaja. Okrenuo bi protiv sebe drugove i pretpostavljene. Ne bi
mogao ni da živi. Ostao bi sam. Čovek nikada nije bio i nikada nije mogao biti
iskren. Laž nije pronalazak današnjeg doba. Uvek se lagalo. Uvek je tako bilo.
Verujem. I u to verujem.
Uvek je postojala suprotnost između dobra i zla, smeša dobra i zla. Uvek smo želeli
da budemo iskreni i uvek smo lagali. Uvek smo samo hteli dobro i nikada ga ni-smo
činili. Uvek su okolnosti izvan nas, čak nama suprotne, bile ta prinuda koja nije
dopuštala dobro. Čovek je uvek hteo i nikada mu nije polazilo od ruke ono što je
hteo, ma koliko to snažno želeo.
A nije u tome nevolja. Nije nevolja u tome što želimo da budemo iskreni i lažemo.
Nećemo da budemo iskreni. Naša zloba nije zloba dobrog, zloba tragične i
slomljene volje koja je oprostiva i oprašta se. Naša zloba je zloba zla. Iza nje nema
borbe. Nije tragična. Sklop dobra i zla u nama je neherojski i neplodan. Ne borimo
se. Već smo se predali. Još pre nego što je moglo doći do bitke. Dobrota je u nama
slaba i plašljiva. Verujemo da je dobrota glupost. I ne isprobavamo je. Za onoga ko
hoće jednu istinu da istera do kraja kažemo da je manijak. Istina je ludilo.
Istina je ludilo. Svako je ludilo. Svako dobro je uzaludno. Idealizam je prevara.
Plemenitost je glupost. Herojstvo govori o opasnom i ograničenom čoveku.
Mučenici su bili magarci - ukoliko su uopšte i posto-jali. Heroji su varalice. Viteštvo
je legenda. Samopožrtvovanje je mit.
Nasuprot tome svako zlo je korisno. Svako prostranstvo je mudro. Kukavičluk je
trezvenost. Laž, licemerje, prevara,
izdaja su plodne životnosti. Zlo je nazvano uslovom života, tako je nastala parola
doba: „nužno zlo“. I nazivano je nužnim zlom sve dok nije zauzelo mesto nepotreb-
nom dobru. Nitkovluk kao ideal. Mangup-luk kao životni cilj. Bezobrazluk kao
osnovna forma društvenog dodira.
Neka se niko ne sablažnjava. Samo je misao dovedena do kraja. Svako zna da je
tako. A ko ne priznaje, još i povrh toga laže.
Da se razumemo: reči kao što su dobro, kal, plemenitost, herojstvo, licemerje, ku-
kavičluk, nisu objektivna stvar. Neka čovek ne veruje onima koji kažu da postoji greh
i postoji vrlina, čovek s vrlinama je dobar, a grešnik je loš.
Reč je o tome što čovek ume da razliku-je. Razlikuje stvari koje mu se dopadaju od
onih koje mu se ne dopadaju. Ona jela koja mu prijaju od onih koja mu ne prijaju.
Ono što mu pojačava životno osećanje i ono što mu ga smanjuje. Razlikuje zdravlje i
bolest.
Covek bira poslednje. Pred samim so-bom, ‘deklarativno, svesno, ovo poslednje.
Slobodan od svake prinude. Jasno vidi o čemu je reč. Jede jelo koje mu ne prija.
nalazi se na mestu gde se dobro ne oseća, bira gtvari koje mu se ne dopadaju.
Treba mu bolest. Zivofcno osećanje se smanjuje. Pa ipak bira poslednje. Rizik
izgleda pre-veliki ako to ne bi učinio. Zašto bi birao ono što niko ne bira? Ali zašto
ne bira niko? Zašto silom terati na nešto što je bez-nadežno? Jer je svaki idealista
lud Svetaca nikada nije bilo. Herojstvo je bajka. Svet nije lep, samo pesnici stvaraju
takvu laž o njemu. Nema vatrene ljubavi. Nema patriotizma. Posvuda vetropiri, va-
ralice, praznoglavci. Zašto on da bude ne-što drugo? On bira prevaru,
praznoglavost. Otvoreno izjavljuju da je istina ludost.
Gradnja je plodna samo do izvesne mere. Kada je smisao same gradnje postao
pn:čwematičan, ona je prestala da bude
Ništa nije tako pouzdano kao to; od nas zavisi da li dalje živimo, ili ćemo umreti.
Ništa nije tako pouzdano do da ne želimo dalje da živimo. I ništa nije tako pouzdano
kao to da ćemo umreti.
To je esencija svake apokaliptične filo-zofije istorije.
Dalja tumačenja samo bi zamaglila blis-tavu evidenciju stvari.
11.
Istina je, svaka reč je nedvosmisleno istina. Ali je ton ton pobune. Možda je sve to mišljenje
teoretičara? Ne. Svako se buni. Apokaliptična filozofija istorije je pobuna. On est rebelle,
quand on est vain-cu - kaže Frans - les victorieux ne sont jamais »ebelles. Pobeđen sam.
Pobeđeni su Niče, Kjerkegor, Dostojev-ski, Prust, Rolan - ko nije pobeđen!
Konzervacija je zaustavljanje. Konzer-vativac se suprotstavlja istoriji. Neće lstoriju. Hoće da
zaustavi vreme — ili da ga okrene unazad. Poriče vreme. Ojačava svoj moral; ojačava svoj
ukus; modu; politiku. Instinkt sugerira bezbroj laži kako bi motivisao poricanje. Motiviše li? Ne!
Instinkt nije inteligentan - kaže Niče -otuda svrsishodnost ne spada u njegova eledišta. Odvratio
je pažnju s vremena i usmeno je na konzerviranje. Sto je više konzervativan, sve više poriče.
Svaki kon-zervativac je očajni negator.
produktivna.. Postali su suvišni gradnja, graditelj, konzervativac. Do koje mere je ona neplodna,
toliko je i štetna. Nalaže uzmicanje tempo života. Suvišno ga sprečava. Nesavremen je.
Konzervativac nema smisla i nema značaja. Neplodan i uzaludan.
Danas je nesavremena svaka vrsta gradnje. Nema temelja na kojem bi se moglo graditi. Ovo je
vreme katastrofe temelja.
Na danas se ne može graditi. Jedino može: na mirnodopske godine pred svetski rat (na tome
naiveći broj gradi), može na bidermajer, na sveti savez, na ampir, na renesansu, na hrišćanstvo.
Ali šta da radi neko ko hoće da restau-rira početak XIX veka? Trebalo bi iskore-niti železnicu,
brod, fabriku, vojničku raz-bojničku družinu, engleski štof, olovku, pero, dinamo, sijalicu, plin,
benzin, auto-mobil, Viktora Igoa, Bodlera, Getea, Beto-vena, Sumana, Vagnera, Manea,
Beklina, Ničea. Treba iskoreniti sto trideset godina. Jer kako se misli da se bez toga može res-
taurirati 1800. godina?
Konzervativac je nesavremen. Hoće da iskoreni tehniku, železnicu, brod - hoće da iskoreni
Dostojevskog, Prusta, Džojsa, -hoće da’iskoreni Sezana, Pikasa, Georga Grosa, - hoće da
iskoreni socijalizam, bolj-ševizam, fašizam, hoće da iskoreni vreme od stot'inu i trideset godina.
Negira.
14.
Apokaliptična filozofija istorije nije negacija, nego pobuna. Nije poricanje istorije, nije rat protiv
iskorenjivanja vre-mena.
Ona ulazi u smer vremena. Ide s vreme-nom. Ne suprotstavlja se istoriji. Ne kon-zervira se. Ne
negira istoriju. Hoće je. Kaže da istoriji.
Neće da bude nesavremena. Ne želi da poriče istoriju. Neće da bude konzervativ-na. Hoće da
destruira.
15.
Destrukcija je istorijska sila. Istina, nije priznata kao legitimna istorijska sila. Ali destrukcija ne
haje mnogo da li će je pri-znati ili neće. Postoji već hiljadu godina i evo je.
Ako je odista istorijska sila - a jeste -treba je priznati. Promeniti se ne može. Treba je iskoristiti.
Ne više nego dokle je potrebna. Ali je dotle ispravno primenjivati i izvući iz nje sve što krije. Ne
sme se odbaciti toliko po-tencijalne energije.
Samo se može birati između destrukcije krvi i znoja. Berđajev kaže da se istorija rađa iz krvi i
da je istina ubija. Ne kaže ništa novo. Herojstvo, rat, borba stvaraju velika razdoblja -
demokratija, malogra-đanstvo, korupcija plitkost: zato treba iza-brati rat. Razdoblje rata.
Herojsku destrukciju.
Samo je o tome reč da se to događa sup-rotno našem htenju, ili uz našu volju. Bo-reći se protiv
požara, ili uz unutarnji doprinos. Jer se događa ono što istorija hoće. Jer mi hoćemo.
Može se to primenjivati loše, dopola, kukavički, malodušno, ali se ne sme odbiti. Ali dotle
ispravno primenjivati i uzimati sve što skriva. Ne treba odbacivati, bedno rušiti. To je neherojska
destrukcija. Ova današnja. Svako ruši, ali negira. Noć opara ono što je dan poverovao da je
opleo. Krivo. Lažno.
Inicijativa — volja. Da li je to najbolje što se može hteti? Ili ono što se događa? Ali se ne
događa ono što čovek hoće! Nije li zem-lja u ruci čoveka?
Gde su iznenađenja istorije? Ne slivaju se s dalekih pustara nomadskih plemena, s visokog
severa, iz skrivenih planina. Ne otkrivaju se nepoznati kontinenti. Ne na-stupaju proroci niti
objavljuju novu religi-ju. Nema Cezara, Gustava Adolfa, Napo-leona. Čovek zemlju drži u svojoj
ruci. Minuia su razdoblja istorijskih iznenađe-nja koja se unapred ne mogu predvideti. Danas je
istorija volja čoveka.
On zna šta se događa. Vidi da ovaj svet više ne može da održi. Ispostavilo se da svet nije
odgovarajući. Dve hiljade godina se propoveda siromaštvo a danas se već svaki propovednik
obogatio. Dve hiljade godina se propoveda jednakost a još nika-da ovoliko ljudi nije gladovalo
kao danas. Dve hiljade godina se grade crkve - dok je danas „više crkvi nego vernika“. Ovaj
svet treba odbaciti. Treba načiniti novi. Covek
Umetnost zato da sve to ulepšamo, a filo-zofija zato da povrh svega još dokažemo i to da je
sve to baš tako moralo biti.
to može. Drži u svojoj ruci zemlju. Covek je sudbina zemlje.
17.
Razume se, najviše se razočara onaj ko veruje u razaranje s određenog gledišta, razaranje u
interesu partije, pogleda na svet, religije, klase, nacije, rase.
Ovde je reč o onome što kaže Gete: Der Mensch soll wieder ruiniert werden.
Boljševici su u pravu: treba razoriti sve što nije boljševizam. Ali i boljševizam tre-ba razoriti.
Anarhisti -su u pravu: treba razoriti sve što nije anarhija. Ali treba razoriti i anarhiju.
Ozbiljno, fanatično, s oduševljenjem sve treba destruirati. Der Mensch soll wieder ruiniert
werden.
Tehnika zato postoji da bismo se lakše i brže međusobno istrebili. Moral zato da bi-smo
činjenicu istrebljenja etički opravdali.
Zašto da poštedim? Samo zato da bih poštedeo? Ko i zašto ovde zaslužuje pošte-du? A nije li
cela ova pošteda samo slabost oslabljenog čoveka? Zašto on uzmiče od istorijskog poziva
odlučne i više odgovor-nosti?
Nikada ne zavisi od zašto i od čega. Uvek od toga: ko.
Ne prigovara se samoj činjenici istreb-ljenja, nego motivaciji istrebljenja. Sveti rat ne treba voditi
očajno, lažno, ludački, nego ponosno, oholo i samosvesno. Ne pri-govara se činjenicama
istrebljenja, nego onim ličnostima koje vrše istrebljivanje.
Odgovor ne može biti sporan: današnji čovek, kukavica, vaspitan na ćiftinskom moralu,
unesrećen militarizmom, zavisan od administracije, eksploatisan od kapita-lista, poremećen
ludim teorijama, nereli-giozan, kolebljiv, površan, degenerisan, bolestan, čovek neurastenik,
brzoplet, bez korena, zaražen i otrovan opakim i smrt-nim epidemijama doba - ovaj čovek nema
toliko snage da spali ono što treba spaliti, što će neopozivo i neminovno biti spaljeno i potonuti u
beskrajnim morima.
Apokaliptična filozofija istorije je heroj-sko odobravanje istorije. I u prvom redu je vaspitavanje
generacije vernika, vaspita-vanje snažne, umne, odvažne, strasne generacije koja ne poriče
katastrofu. Vera je za sada: neverovanje. Gradnja je za sada: rušenje. Umnost je za sada:
bezum-lje. Moral je za sada: anarhija. Ali treba hteti život.
Volja za životom je jedino što nas pre-nosi s druge strane katastrofe. Katastrofa je tu. Svi to
vide. Zalud je poricanje. Jedini način je da se kaže da. S uverenjem da i iza katastrofe postoji
život. Jer: postoji!
ApokaliDtična filozofija istorije je pro-gram: program života iza katastrofe. Sta je katastrofa?
Potpuno i konačno uništenje ovoga sveta. Seoba naroda. Seoba oseća-nja, krvi, strasti, života i
instinkta - to je ono što će ukloniti hladni, umorni, dosad-ni, ukočeni, samrtni svet.
21.
„Samo slabić poriče i kune“ - ,,i nema drugog izbora: ili sam negator koji se su-protstavlja celom
svetu (jer je moral, samo da ne bi napustio u svojoj vladavini, pri-nuđen da ceo svet žigoše kao
opak) ili volim sudbinu, nužnost, istoriju, život, stvarnost, kao što je oduvek bilo i kao što će uvek
biti, — čovek je crv, ali „kažem da crvu“ — ,,i prezirem besprimerni bezobra-zluk malecne
moralne reči“.
Nepphodna je skepsa, koja je škakljiva i tanana i pokvarena i nadmoćna, za zalud-nu zabavu
besciljnog propitivanja, za Sokrata, za bezveran, ali privlačan, odbo-jan, ali primamljiv nihilizam.
I neophodna je strasna skepsa, koja je to već i zato jer zavidi onome koji će proživeti ono što
ona još i ne sluti, koji se već zgrozio od onoga što je njoj još rajska divota, neophodna je skepsa
za čoveka koji gori i za koga su ovi plamenovi hladni, za Ničea koji je dopola ugljenisan i kaže:
zima mi je.
Sme se hteti moral, religija, društveni red, lepota, mišljenje, čovek izrezbaren od pravog „drveta
prijatnog mirisa“. Sme se hteti vaskrsenje, reorganizacija iz rasula, procvat, preporod.
Ali ko ga hoće? U crkvi: derviš koji lije lažne suze, ili glupi bezbožnik? U umet-nosti: građanski
petparački akademik, ili intelektualac zaražen ludilom? Na ulici: nezaposleni gladan kao divlja
zver, ili hor-da janičara disciplinovana u još zverskiju zver? U politici: korumpirani ministar, ili još
korumpiranija opozicija koja ministro-vu korupciju smatra isuviše ličnom?
„Krvlju su ukaljani i krvlju se peru, kao da je neko stupio u blato i blatom hoće da se opere.“
Ko ovde hoće moral, religiju, red, lepo-tu, vaskrs, preporod? Ko?
Svako hoće licemerje, škart, paralizu, bestijalitet, korupciju. Ne svesno. Sudbin-ski. Ali
odgovorno. Kobno. Kukavički. Pro-tivrečeći sebi samom, i samog sebe demo-rališući,
ateizirajući, pritiskajući, gušeći, daveći. Hoće i uzmiče. Ipak hoće. Maša se i uzvikne: Ne! - pa
ipak to učini.
Svako vrši destrukciju i apokaliptična filozofija istorije ne čini ništa drugo do što umesto
sitničarske, glupe, zle, uske, nera-zumne destrukcije vrši destrukciju višeg reda. Daje program.
Uverenje. Ruši ono što je na putu životu, priprema seobu duše, koja će poništiti sasušeni, gnjili,
truli stari svet, civilizaciju, demokratiju, tehnizo-vanog gorilu, kraljeve s rifom, crkve glavne
knjigovođe, oltare ćiftinskih tezgi i umesto svega toga želi da postavi novi, čisti, duboki i žarki
život - novoga Boga koga treba da rodi čovečanstvo seobe.
Sve ovo će da vidi jedna jedina vrsta čo-veka, onaj koji se već zgrozio od boijševiz-ma i
fašizma, od desne i leve strane, ali najviše od sredine; onaj koji se zgrozio od advokata, lekara,
profesora, sudije, činov-nika, policajca, vojnika, ali naročito od trgovca; koji nije ratoboran,
pacifista, nije panevropski zastupnik, nije saveznik na-roda, jer se zgrozio od država načinjenih
na papiru; taj čovek će videti, jer i sam pro-lazi ovuda kroz ovaj gust smrznuti užas kao prolećni
vetar; svaka njegova reč i osećanje razrešavaju i tope tvrdu smrt sle-đenu u čelik - to je taj
čovek, i Strindberg oseća da se stvara novi Bog. ,,I besmrtni su smrtni, i smrtni su besmrtni,
oživeće iz smrti onih, umreće oživljavanjem ovih.“
Fiiggetlen Szemle, 1933.

Bela Hamvaš
I ono što potom sledi
(0 knjizi Đule Sekfija)
Daten mag er gerade riicken, Fakten mag er richtiger, wie bisher lokalisieren,
die Wertung wird immer eine Verriickte sein, ich mochte beinahe sagen,
wegen man-gelnder Aufrichtigkeit.
(Yorck iiber Mommsen)
ula Sekfi je ponovo objavio onu knjigu koju je napisao o Tri gene-racije koje su živele u
Mađarskoj od sredine prošlog veka do rata i sada joj je priključio novo poglavlje pod naslovom
,,I ono što potom sledi“. Pisac je u kritici vre-mena od 1919. do 1930. godine otišao do granice
do koje je mogao da ode. S hendi-kepom s kojim je on krenuo, nemoguće je
V _
postići veći rezultat. Sta je taj hendikep? Odmah na kraju predgovora jedno obeća-nje da će se
truditi da ne bude „homileti-čan“. On govori bez animoziteta. Još veru-je u objektivitet
bestrašća. Veruje u statis-tiku. Vefuje u podatke. Znači veruje u stav. Možda ne sasvim i ne
samo u njih. Ali ni-kada ne daje više do onu činjenicu koju je svojom bestrašnošću intepretirao.
Ostalo potom iž toga proizilazi. (Wegen mangeln-der Aufrichtigkeit.)r
Ono što kaže u poglavlju o petnaest godina mađarskog društva, poražavajuće je, mučno,
zastrašujuće, užasno i potresno. Ali samo zato jer je on bio prvi kome je bilo dopušteno da to
napiše. Povremeno se javi jedan glas (pre dve godine Karolji) kao da više ne može da izdrži,
zato da bi otklonio sa sebe odgovornost. Nekoliko sedmica se priča o tome, zatim opet tišina.
Kad bi autori umesto pisanja činili ono što misle, ko zna, možda bi u čoveku postojalo pouz-
danje i prema onome što pišu. I oni su uzroci onoga što postoji: uzroci, održavaoci i
opravdavaoci, - ne svojim knjigama, svo-jim životima. I ne može se odjednom bez dve optužbe
osuditi onaj sistem od kojega čovek živi; jedna je optužba onih koji svo-jom najdubljom suštinom
protestuju protiv ovog društva i protiv onih koji samo priča-ju, pišu, ali ostaju u njemu i dalje ga
pot-hranjuju; druga je optužba onih koji već i ovu knjigu smatraju izdajom. Neumesno je ako se
kardinal pobuni protiv poretka koji ga je načinio kardinalom. Jer kako bi ga mogao kritikovati? -
na nezadovoljavajući način. (Mangelnder Aufr.) I kao što je već maločas bilo reči, dvoznačno
gore i dole, budeći nepoverenje u sopstvenim gospo-darima i u onima čije razumevanje želi da
postigne. Nije promislio o svojoj situaciji, nije video da mu niko ne veruje: ni na po-vršini onih
nekoliko stotina koji osećaju da su raskrinkani, ni milioni poniženih koji kažu: čuli smo mi muziku i
prijatniju od ove i nije nastalo ništa drugo do još veća nemaština i beda.
Za njegov nedostatak iskrenosti jedva da ima šta karakterističnije nego kada o mađarskoj
štampi, vezano za propagandu protiv Trijanona, kaže: ,,nas same, Mađare hoće da ubedi i njeni
metodi i argumenti podjednako odgovaraju samo ovom cilju“. To je odista tako. Autor ne
razume zašto je Trijanon postao unutarpolitičko umesto spoljnjepolitičko pitanje, ne razume da
je Trijanon ,,izigravan“ tokom petnaest godi-na i to izigravan samo prema unutra i kao uzrok svih
nevolja. Trijanon kao žrtveni jarac. Kao izvorište zla. Izazivač svega onoga zbog čega bi bilo
neprijatno preuzeti odgovornost, neprijatno i - opasno. Trija-non jo u prvom redu bio, i danas je,
samo unutarpolitičko pitanje, — veliki adut kada odjekuje preko mikrofona. I što pisac ne sme ni
da pomene: to je ono zbog čega jedan deo Mađara više i ne veruje u Trija-non. (mang. Aufr.)
Izuzev onih koji istorij-sku nemogućnost situacije osećaju kao nasilje, nikome drugome danas u
Mađar-skoj Trijanon nije ozbiljna unutarnja stvar. Zašto? Jer je bio adut petnaest godina, bio je
žrtveni jarac, bio uzrok svakakve bede. Bio uzrok?
Najdirljiviji deo knjige je onaj kada autor govori o neobaroknom društvu i ocr-tava sliku onoga
građanina koji „pojavlju-jući se na otkrivanju sopstvenog portreta ili biste bez bilo kakvog
ženiranja gleda u oči svečanih govornika". Ali je i ovde manj-kav. Trebalo je da se seti onih
biografa koji su pisali debele i skupe knjige (otplata u deset rata) o istaknutim ljudima jav-nog
života; o onima koji su uvek imali nekoga po kome su nazi-vali ulice i trgove; o onima koji su
razglašavanjem „mađarskog nacional-nog osećanja“ zatrovali i za duže vreme is-korenili iz ljudi
zdravu i ukorenjenu ljubav prema domovini i rodnoj grudi; o onima koji... - dosta. Već bi bilo
homiletički.
,,Wenn einst dies Geschlecht sich gereinigt von Schande Vom Nacken geschleudert die
Fessel des Froners... Dann wird auf der Wallstatt uoll endloser Graber Aufzucken der
Blutschein..."
Prilikom raspravljanja o agrarnoj refor-mi kaže: za njen neuspeh ,,ne mogu se po-zvati na
odgovornost ni ličnosti, ni partije,
- jedino možda neobarokno društvo koje je zaštitu seljaka uspešno pretvorila u fraze“. Uspeo je
da zabašuri! (mang. Aufr.)
Govori i o tome kolika je moralna opas-nost list Szinhazi Elet (Pozorišni život), ali ne o tome
koliko je veća opasnost objavlji-vanje jeftine i otužne romantike, lažnog sentimentalizma,
skrivenih, ali koncentro-vanih erotičkih surogata i švercovanje kvarnog ukusa u provincijske
porodice pod firmom gospodskog tona i bele književnos-ti. (mang. Aufr.)
Za jedan deo omladine kaže: „koliko su malo samostalni vidi se i po tome što, uz malo
izuzetaka, umeju da se smeste u sta-re organizacije". Pogodak! Kad bi autor čuo onaj gorki i
mučni smeh koji provalju-je na ovu rečenicu, zastideo bi se. Omla-dina neizmerno i neutaživo
mrzi ono što danas postoji ovde. Ova mržnja se ne može regulisati, nije razumna: ona je divlja,
opa-ka i neartikulisana. Greši onaj ko misli da je to delovanje levice. Levica je u teškom položaju
isto kao i desnica. Obe su samo po dvadeset stepeni u odnosu na javno mnje-nje. Ali omladina
nije devedeset, nego osamdeset stepeni. To je potpuna suprot-nost. Bespomoćno i rušilačko
ludilo. Neće eksplodirati, - ne, toga niko ne treba da se plaši, nikada to’neće prerasti u nekakav
pokret. Ne treba se bojati da
kako kaže George. Ovaj preokret samo sa-mog sebe grize, melje i guta. Više nije ni u kakvoj
vezi s društvenim realitetom, postao je čista psihološka bolest, - čisto: greh. To je situacija
omladine, to je objaš-njenje one ,,nesamostalnosti“. To je krajnji smisao obeznanjene
bespomoćnosti koja se javlja kao ,,nesamostalnost“. Ovde postoje mračne i bezdanje provalije,
upropaštene ambicije, ubijene želje, sasušeni ljudi koji su beskorisno sagoreli sami u sebi. I što
se iz ovog sloja artikulisano uzdigne, to već i nije karakteristično za omladinu. Već je izgubila
svoj osećaj duboke, smlavljene
uzaludnosti: ako se negde pojavi kao čin, pisanje, misao, sve je već ohlađeno, raz-ređeno, bez
snage i svojstva.
Nedostatak iskrenosti! I rezultat: vera u politiku. Vera u to da cilj, napredak, ide-ja, zamisao
upravljaju zemljom i treba da upravljaju. Vera u uzvišenost duha, u obrazovanje, u kulturu, što sa
stanovišta autora izgleda kao dobitak. Kako je to duboki XIX vek! Kako je malo elemen-taran!
Koliko bestrasan! Koliko irealan! Koliko veruje da on upravlja silama i
koliko ne vidi one sile koje ga nose. Koliko je duboko nepouzdanje prema sopstvenim
instinktima, jer time u sebi ponižava pri-marni život koji hoće da vodi i odvodi u zabludu. Koliko
nije organski, bujan, nema u njemu nikakve sklonosti za rast, za slobodan i igriv život sa svetom!
Kakav je strog, sumoran, teorijski, skriven -wegen mangelnder Aufrichtigkeit.
Fiiggetlen Szemle, 1934.

Gt3f$ 15
Bela Hamvaš
Duhovne težnje u mađarskoj književnosti
(1900-1935)
1.
njiževnost nije nužno duhovnost. I usledilo je vreme kada je ova činje-
v
nica morala doći do izražaja. Zelja za raščišćavanjem već odavno lebdi u vaz-duhu. Nađeno je i
privremeno rešenje: književnost i ne-književnost su bili oni izrazi s kojima se htela povući granica
iz-među duhovne i ne-duhovne književnosti. Ali je moralo netačno biti dvostruko tuma-čenje
istovetne reči. Termini književnost i ne-književnost označavaju opasnost, jer je reč o
suprotnostima koje se dotiču, čak mo-raju da se dotiču. Naročito je nevolja što se pod
književnošću podrazumevaju viša, a pod ne-književnošću nepretencioznija dela i otuda se
razlikovanje pre odnosi na vred-nost nego na kvalitet. A na koncu, književ-nost je termin
određenog smisla; ne znači ni vrednoSt ni kvalitet, nego znači ukup-nost napisanih dela.
Razlikovanje književ-nosti i ne-književnosti dobro je samo da pokuša da isključi pojedina dela iz
književ-nosti. Ovaj pokušaj, međutim, nije bio us-pešan, a nije ni mogao biti. Svako napi-sano
delo, bez obzira na vrednost, formu, kvalitet, dejstvo, pripada književnosti.
Prva razlika koju treba načiniti jeste iz-među dela koje služi i duhovnog dela. Delo koje služi
obično se naziva ne-književnim. Glavno svojstvo mu je: služi. Ispituje i za-dovoljava ukus publike.
Ne mora bez-uslovno da je kič, iako najčešće jeste. Nazi-vaju ga i zabavnom književnošću.
Razlika između dela koje služi i duhovnog dela u tome je što su drugačiji zahtevi u delu.
Zahtev duhovnog dela je duhovan; zahtev dela koje služi jeste da služi. Najpre modi, ali ne uvek i
bezuslovno modi. Delo može i da stvara modu, ali i onda opslužuje zah-tev nove mode.
Pozorišni komad za blagaj-nu, knjiga za finansijsku dobit. Greška bi bila verovati da treba
računati na dejstvo. Duhovni zahtev teže je proračunati nego masovnu atmosferu. Ali kvalitet
dela ne zavisi od toga koliko je pogodilo ukus ma-se, nego od toga da li se podređuje, odnos-
no: da li služi.
Druga razlika koju treba načiniti jeste između dela koje izražava i duhovnog dela. Ova razlika
nije tako opipljiva kao malo-pređašnja. Da bi čovek ovde mogao da po-vuče tačnu graničnu liniju
treba da odvoji delo koje izražava od dela koje služi i od duhovnog dela. U odnosu na prethodno
delo koje izražava ne služi nego izražava. Zajednica za delo nije javnost, nego mate-rija. U doba
pozitivizma se verovalo da svaka književnost izražava i nisu je ni umeli drugačije razmisliti nego
kao izraz doba, društva, naroda, kulturne situacije, duševnog stanja. Nasuprot tome je činjeni-ca
da ni književnost koja služi ne izražava, niti duhovna. Zahtev umetnosti koja služi jeste da
zadovolji onoga kome je delo namenjeno; zahtev umetnosti koja izra-žava jeste da sama sebe
predstavi dobu. Ona je zabava, ova je ogledalo. Onamo je presudno gledište uveseljavanje,
ovde ra-dost prepoznavanja sebe. Vrlina one je da čovek zaboravi na sebe, a ove da buđe
svestan sebe. Onamo je važno dejstvo nar-kotika, ovde vernost.
Duhovno delo postoji i bez publike. Pret-hodna dva ne postoje: jedno služi, drugo iz-ražava.
Prvo ide u susret i traži naklonost, drugome je predmet koji koristi doba, društvo. Duhovno delo
je nezavisno od publike, ili, što je isto: nalazi se iznad nje. Ne služi nego upućuje i ne izražava
nego stvara. Duhovno delo može biti didaktično, može zastupati ideal, može otkrivati psi-hičku ili
istorijsku stvarnost, nikada neće biti važno učenje, moral, namera, tenden-cija nego ona
situacija o kojoj govori. Duhovno delo se meša u doba, želi da ga promeni; uvek ima nešto što
prevazilazi date okolnosti. Zahtev duhovne umetnosti: duh. Njemu duguje odgovornost, vrednost
joj je nezavisna od toga da li se delo čita, koristi, primećuje; nezavisna je od toga da li izražava
doba, čoveka, društvo; jedino zavisi od duha i od stepena je stvaralačke snage u njemu i u
kakvoj čistoti se javlja.
Između tri književna tipa razlike nisu vrednosne, nego kvalitativne. I književnost koja služi može
biti književno savršena, kao što to potvrđuje slučaj Sekspira; i knji-ževnost koja izražava može
ostvariti krup-na dela, u razdoblju naturalizma bilo je dovoljno primera kao Zola i Tolstoj. I
duhovna književnost može biti niska, kao što su niske vrednosti ona tendenciozna dela koja su
propovedi ili programske besede. Duhovno de'o je samo u tom sluča-ju književno delo najvišeg
ranga, ako je uspelo; ako je stvarno umetnost i stvarno duhovno. U svakom slučaju je greška
govo-riti o duhu u književnosti; jer u najvećem delu književnosti ni ne iskrsava pitanje prisustva
duha. Isto je takva greška kao govoriti književnosti u slučaju prisustva duha; jer bi onda najveći
deo književnosti predstavljali nauka i filozofija. duhovna književnost je susret duha i književnosti;
u slučaju uspešnog susreta: savršena knji-ževnost i savršen duh.
o
Početkom XX veka mađarska duhov-nost je bila zagledana u prošlost, zato se duh prvenstveno
nije očitovao u umetnos-ti, nego u istoriji. Književnost je bila goto-vo čisto književnost koja služi ili
izražava, duhovna pripadnost je zavisila od njenog shvatanja istorije. Značajna duhovna dela su
bila istorijska. Doba je s jedne strane htelo da utvrdi šta je bila stvarnost u mađarskoj prošlosti,
s druge strane, pak, protestovalo je protiv svake takve težnje koja je želela da poljulja
tradicionalno shvatanje istorije. Tako su početkom veka nastale dve suprotstavljene partije:
duhov-nost pod dejstvom istorije i istorija pod dejstvom duhovnosti: radikalna i konzer-vativna
partija.
Osvrnuvši se s udaljenosti od trideset godina danas se već vidi da nijedna parti-ja nije bila
iskrena. Radikalno viđenje isto-rije gotovo se sasvim iscrpilo u razaranju iluzija. Konzervativci su
primetili da je ovaj rad zlo, samo što su počinili grešku i zlo su uravnotežavali isto tako ekstrem-
nim preterivanjima na suprotnu stranu. Radikali ne samo da su razorili tašte i prazne, izživljene i
smešne iluzije, nego su dublje napali svaku vrstu nacionalne misli. A konzervativci ne samo što
su se trudili da odbrane nacionalnu misao, nego su održavali, čak preterujući, suvišne, naivne i
zastarele iluziie. I otuda, umesto da nastane radikalna i konzervativna isto-rija, nastalo je
razaranie nacionalne samo-svesti i nasuprot njemu jedan bučni i bom-bastični mađarizam.
Koren borbe radikala i konzervativaca nije bio u politici. Mnogo više je duhovnost, koja se borila
na teritoriji istorije, određi-vala i položaj politike. Mađarska duhov-nost se osvrtala unazad i
morala je da odluči: kakva je bila prošlost. Radikali su učili da ono što je do tada bilo rečeno o
prošlosti bilo je bezočna laž. Konačni tajni nauk radikalne istorije jeste da je najveći deo
istorijskih vođa bio prevarant, nov-eano nezažaljiv, tašt, razbludan, nepošten. Nasuprot tome
konzervativci su s naroči-tom brigom negovali i prenosili uverenje da je prošlost mađarskog
naroda najne-dužnija slava, samo ju je pratila loša sud-bina i zato je sudbina bila tako teška. I
tačka sukoba političke borbe bilo je ovo pitanje, katkad posredno, katkada sasvim otvoreno:
trebalo je odlučiti kakav stav čovek da zauzme prema prošlosti. I u sup-rotstavljanju partija to je
bilo zaoštreno pitanje: 48. ili 67. godina, - šta je prošlost: slava ili nagodba?
U književnosti doba koja služi lepo se vide ova dva smera: na jednoj strani raz-buktali
patriotizam, na drugoj, manje otvoreno, ali uspešnije svesno razaranje nacije. I književnost koja
izražava izraža-va ovu duhovnu situaciju: da li je mađar-ski narod veliki ili mali - da li je naša
prošlost bila slavna ili tamna. Iz ovoga doba potiče ona protivrečnost koja nas još i danas prati:
suprotstavljanje istoka i zapada, mađarski narod kao tačka sukoba dva sveta; ovo vreme je
počelo da traga za tačkom u istoriji gde se sudbina Mađara zlokobno preokrenula i plod ovoga
vreme-na je ona bolesna misao da je pravi Mađar paganin, divlje, razbojničko krdo i da je
kvarež naroda započela s hrišćanstvom.
Duhovnost zagledanosti u prošlost po-trajala je do izbijanja rata. Za vreme rata se sve više
srozavala i kada je sklopljen mir, nije imala nikakve snage. Ali posle za-gledanosti u prošlost nije
usledila druga duhovnost. U prvom trenutku se moglo po-verovati da je forma nove nacionalne
sves-ti dvadesetih i tridesetih godina postala: otcepljenost, rasparčanost. Istinska situa-cija je
da rasparčanost nije postala opšta, zajednička svest koja prožima ceo narod, odnosno nije
postala duhovnost. Samo je veoma tanak sloj osećao da je zajednička.
Na početku veka književnost nije stva-rala duhovnost, samo je u njoj imala udela. U ovo doba
samo je jedan pisac pokušao da književnost učini duhovnom. Ukoliko se duh javlja ponegde
izvan njegovih dela, nije samostalan, nego ide njegovim stopa-ma. Inače ovo doba potpuno
ispunjava književnost koja služi i književnost koja izražava.
Endre Adi je u duhovnosti zagledanoj u prošlost, ali je on više nego zagledan u prošlost. Imao je
novu i drugačiju odgo-vornost kakvu u to vreme nije osećao niko sem njega. Kod njega
mađarska sudbina nije prošli ni odigrani život koji se više ne može taknut , za svoja
proročanstva, vizi-je, predosećanja imao je veoma čudan izvor
- odatle zahvata. Jedini je koji zna da ono što se onda videlo kao prošlost, jeste sadaš-njost. Ali
nije radikalan i nije konzervati-van, odnosno i radikalan je, i konzervati-van je. Zna da su obe
partije u pravu: mađarska prošlost je istovremeno poraža-vajuća i uzdižuća. Ali je takva i
sadašnjost. Prošlost je prepuna krvavih i zlih optužbi; i sadašnjost. Ali prošlost je puna potresnih
veličina; i sadašnjost. Radikali su potko-pali gospodsku klasu, - Adi naglašava moralnu nadmoć
mađarskog gospodina. Konzervativci brane nacionalnu samo-svest - Adi zna da narod na ovoj
tački živi ili umire. Demokrata i aristokrata skupa, šezdesetsedmaš i četrdesetosmaš skupa,
seljak i građanin, građanin i socijalista. Jer tačka sukoba za njega nije tamo gde je za
uobražene istoričare i za bučne poli-tičare, da li je prošlost slavna, ili nije i da
li su Mađari životno sposobni ili nisu. Tačka krize nije bila, nego: jeste. Sudbina nije rešena u
prošlosti, nego je stalno aktuelna. Sve ono što je početak veka sma-trao istorijom, zapravo je
bilo ondašnje vreme. I Adi je video da svi umesto da donesu odluku pokušavaju da odluku
odlože; umesto da raščiste situaciju, sve je više mute; i konačno, umesto da se suoče sa
zahtevom vremena, lažu, konzervativci isto kao i radikali.
Adijeva duhovnost je potpuno i jasno suočavanje, otkriće stvarnosti. Njegova poezija je takvo
istorijsko prisustvo duha kao kod Zrinskog ili Kemenja. Namera Adijeve poezije jeste potpuno
lišavanje ilu-zija i ujedno pojačavanje nacionalne samo-svesti. Duhovnost Adijevog dela razleže
se punom silinom, jer bez uobražavanja, stro-go, ali uz punu strast i uključivanje u borbu
celokupnog osećanja majke-domo-vine Mađara - pokušati da se sudbina Mađara preokrene ka
povoljnijem smeru. To je zapovest Adijeve poezije, to je u njoj ona duhovna činjenica koja je bila
i postoji nezavisno od njegovog doba koje ga je kudilo i obožavalo, od publike koja ga je mrzela
i kovala u zvezde.
Sto Adijeva duhovnost nije postala nacionalna duhovnost, to nije zavisilo samo od Adija niti
samo od nacije. Uslov pada podjednako se nalazi u čoveku i u okolnosti. Publika nije imala
jedinstven stav. Jedan deo se bunio protiv Adija, to je bila ona specifično bolja polovina. Drugi
deo ga je obožavao, a time umesto da je Adijeva duhovnost dobila na snazi, njeno širenje je
onemogućeno. Oni koji su bili uz Adija, svojim stavom su ga tako duboko kompromitovali da je
bolja polovina pub-like, čak ako bi i razumela o čemu je ovde reč, uzmakla zbog njegovih
protežanata. Ali čak i ovaj slučaj je bio pojedinačan. U stvarnosti ni ovamo, ni onamo nije shva-
tan ozbiljno. Tada i tamo niko nije hteo istinu; svako je hteo svoju istinu. A ta isti-na se menjala
prema tome ko je kakav bio. Slavoljubiva istina se zvala novac; tašta istina se zvala igrati ulogu;
slavoljubiva i tašta istina se nazivala novac i uloga.
Sam Adi pak nije bio takva ličnost koja je mogla da održi bilo kakvu duhovnost i da je sprovede
do kraja. Njegov individual-ni doživljaj sveta jeste evropski nihilizam, rastakanje, tonjenje,
raspadanje. Njegov tok života pak nastajao je prema njegovim
doživljajima. Nije umeo da se oplemeni visokom čistotom onoga duha koji je nosio. Verovatno je
da je duh, koji je ostvarivao u svojoj poeziji, i on sam isto tako malo raz-umevao kao i drugi. Jer
da ga je razumeo, imao bi toliko snage da ga ne poništi u bes-plodnom i zaludnom
samorazaranju. Adi-jev duh nije bio onakav kakav je trebalo da bude: svetlost koja prožima i
uzdiže njegov lični život. Covek nihilizma traži smrt; Adi je od sopstvenog duha razumeo samo
da je to prilika za slom, mogučnost da se ovde namuči, zdruzga, iskrvari. Opasnost koju je
značio ovaj duh nije shvatio kao izabra-nost i nije od nje načinio herojski život, nego ju je osećao
kao prokletstvo i iskoris-tio je za propast.
4
U onom trenutku kada je rat bio izgub-ljen i Mađarska raskomadana, Adi je pos-tao
nesavremen. Počev od ovoga trenutka, svaka težnja koja Adija želi da održi u sa-dašnjosti i da
stvari postavlja tako da Adi i u vremenu posle 1920. godine ima šta da kaže i da pouči - lažna
je, pogrešna i ana-hronična. Mada je u mnogom pogledu ovo vreme vreme Adijeve pobede.
Prilika za novine: napetim grudima se moglo obja-viti, eto, ipak je on bio u pravu! - ipak smo
nastradali - on je to rekao! Tužan je praz-nik držati jeremijade nad ruinama spalje-nog
Jerusalima i citirati pesme u kojima je prorok predosetio propast. Trijumfalno re-cituju: rekao je,
zar ne!? - Kome je rekao? Onima koji sada recituju. Onda su ćutali.
Deže Sabo ne spada među njih. Svestan Adijev učenik. Ali Saboov Adi je suveren stvor koji
nema nikakve veze s mrtvacem. Onaj Endre Adi čiji je Deže Sabo sledbe-nik, učenik, potomak i
naslednik, zove se Deže Sabo.
Potresnijeg događaja od Zbrisanog sela jedva da je bilo u mađarskoj književnosti.
Celokupna književnost koja je usledila u ugnjetačkim vremenima posle revolucije značila je ono
što 1919. godine jedno jedino selo. Nije ovo dejstvo izazvalo sagledava-nje ličnosti Adija i
Saboa, ni zavirivanja u crevca predratne Mađarske, ni prebaciva-nje Adijevog lirskog stila u
roman, niti vanredno obilje misli i slika. Nešto se novo javilo ovde, nešto što je svako očekivao,
pa ipak je ono stiglo neočekivano, jer je već izgubljena nada da će stići. Tajanstveno i skriveno
oslovljavanje, - više, bilo je to na-ređenje koje je izrečeno i kojem se trebalo pokoriti. Nije bilo
određeno definisano na-ređenje. Ali duhovna naređenja nikada nisu ministarske naredbe. Pre su
prepoz-navanje prinude i njeno otkrivanje: postoji mesto gde se treba okupiti, postoji neko koga
treba slušati.
Rat je izgubljen. Država je postala samostalna, ali su njene dve trećine od-uzete. Ono što je
ostalo ispreturali su bolj-ševici i opljačkali neprijatelji. Pisac zbri-sanog sela nije rekao da bi znao
šta treba činiti. Ali onaj ko je pročitao njegovu knji-gu osećao je da može znati. Okupiti se, saz-
nati šta valja činiti; zbiti se i saslušati šta kazuje o budućnosti neko ko je toliko mno-go znao da
kaže o sadašnjosti. Prošlo je vreme zagledanja u prošlost. Sta treba či-niti? Po terminologiji
Saboa: mađarski narodni kolektiv, - zasnivanje seljačke-zemljodelačke države, - velika zajednica
-nova slobodna mađarska država. Ali s ovim početkom zapravo je sve i okončano. Ništa se
dogodilo nije.
Sabo je objavio novu ljudsku vrstu: kolektivni mađarski tip i kao primer uspo-stavio Adija. U
tome se nalazila dvostruka i kobna prevara i samoprevara. Jedna od njih je da ovaj tip nije bio
Adi, nego Sabo. To je ubrzo primećeno, ali je lako bilo oprošteno. Ima neke prirodne velikoduš-
nosti u tome kako neko sopstvenu ličnost sasvim podređuje jednom mrtvom geniju, čak i onda
ako sliku ovoga genija pravi potpuno od sebe i po svom obličju. Samopo-žrtvovanje uvek
imponuje, čak i ako čovek predaje sebe božanstvu koje je sam iskle-sao. S ovom greškom je
još mogao dobiti bitku. U pozadini se krila kao nejasna ne-čistota; zbunjivala je i zato je izazvala
ne-poverenje. A to mu niko nije oprostio. Ci-njenica je danas već jasno vidljiva: kolek-tivni
mađarski tip, koji je bio Deže Sabo, nije bio kolektivan, nego upravo obrnuto, bio je ono protiv
čega se Sabo borio: indi-vidualista. U proceni samog sebe počinio je elementarnu laž: kada je
video da je isko-rišćena svaka forma ličnosti i individual-nosti i individualizam pojačan do krajnje
granice, za overu sopstvene ličnosti nije video drugi način nego da samog sebe imenuje za
kolektivni tip. U ovoj situaciji Sabo nije bio ništa drugo do loša uloga. Da je bio individualista i
samo individualista, u to ni za trenutak nema sumnje. Indivi-dualista je onaj koji veruje da mu je
sve do-pušteno i onda on pravi teorije o tome. Deže Sabo je verovao u to, ali snagu nije crpao
odakle Adi i drugi individualisti po-četka veka, da je sve dopušteno, jer je do-pušteno, — jer
sam ja ja, — ali jednostavno ne jer, nego samo. Sabou je bilo dopušteno sve, jer je on bio
kolektivni mađarski tip.
Ovakvu samoprevaru ne podnosi nikak-va duhovnost. Saboova duhovnost nije
v
#
mogla ni da krene. Cula se nova misao: kolek'tivni mađarski tip. Ali je primer iznura bio lažan: u
njega se sklonio indi-vidualista koji jer obožavao sebe. Ovaj pokušaj bio je samo jedan jedini
tren u mađarskoj književnosti.
Tako stižemo do tridesetih godina. Već se jasno vidi kakvo je bilo lice Adijeve generacije. Jedan
duboko videći pisac ge-neracije koji je raspolagao velikom kritič-nošću, Bela Balaž je iscrpno to
opisao kada je jednom svom romanu dao naslov Nemo-gući Ijudi. Lice ove generacije je bilo
nemo-gućnost. Nemoguće političke ličnosti (Jasi, Kunfi, Karolji), nemogući ekonomski fan-tazmi
(internacionalistički marksizam), nemogući pozorišni, muzički, slikarski eks-perimenti, iščašene
forme, izgubljeni ka-rakteri, neuravnoteženosti, padovi, - sve sama nemoguća dela, misli, ljudi.
U svemu ovome mnogo je više tuge, nego komike: ako čovek vidi s koliko napora se pesnici
trude da oživljavaju već umrli jezik, da ob-navljaju ohlađena osećanja, da neguju prazne forme; -
ako čovek vidi kako se društvo trudi da održi staro, što isto tako slabo uspeva kao i
ostvarivanje novih obi-čaja, morala, poretka; ako čovek vidi kako pada i suši se svaki član
društva u ovoj ,,nemogućnosti“, kako u njemu nestaju zna-nje i talenat, htenje i strast. Svaka
gene-racija donosi sobom istorijski zadatak: ova generacija je sa sobom donela nemoguće. Adi
isto tako kao i cela njegova generacija koračaju s ovom nemogućom težinom i pod njome se
slamaju.
Dvadesetih godina ova generacija je nestala. Ono što je iz nje još delovalo, bilo je već
beživotno. Lice nove generacije: zas-nivanje. Zasniva novu državu, novi eko-nomski poredak,
nova udruženja, saveze, partije, društva, listove, univerzitete. Isto-rijski zadatak ove generacije:
zasnivati. Nikada se nije moglo zamisliti toliko druš-tava, partija, programa, namera, kao što ih
je tada nastalo. Svaki iole upotrebljiv čovek premišljao je o zasnivanjima. Sve-jedno šta je
izgovor sa zasnivanje: okuplja-nje diplomiranih ljudi, radnika, zemljorad-nika, istraživača
ekonomskih teorija, kon-fesija. Važno je bilo negde postaviti temelj. Sta znači ovo mnoštvo
društava, udruže-nja, časopisa, ta velika žudnja za osniva-njem, - prinuda generacije, nalog
vremena od čega niko nije mogao da se izuzme? U krajnjoj liniji ništa. Ova uzaludnost je imala
dva uzroka. Jedan je da najbolji der' ove generacije zapravo nije bio živ. To je bio onaj čiji je
neoštećeni, zdravi, muževni sas-tavni deo ostao na bojnom polju. Oni koji su preostali, oni
upravo nisu bili najbolji deo generacije i oni koji su se vratili iz rata, ni oni nisu jeftino prošli
četvoro-godišnji front bez dubokih unutarnjih pro-mena. Drugi uzrok je što iza ovih zasni-vanja
nije bilo duha. Bile su to slepe i ne-razumne delatnosti, refleksni istorijski po-kreti koji su usledili
posle doba raspada, nemogućnosti: opet slepiti ono što se polo-milo, zakrpiti što se otrcalo,
ponovo zasno-vati ono što je propalo. Bilo je nerazumno, jer u tome nije bilo jedinstva, -
nevažno, jer to nije održavao duh, nego samo meha-nički instinkt doba. Tipovi ove generacije su
gotovo svakog meseca postavljali temelj nečega. Ali bilo šta da je to bilo, na kraju bi se
ispostavilo da nije imalo smisla, jer nije postojala dubina.
Sredinom tridesetih godina javlja se nova generacija i njeno lice je novo: potra-ga za suštinom.
Potpuno je svejedno kojoj partiji, konfesiji, pogledu na svet pripada. Svejedno je na kojem
području je traganje
- svuda se traga za suštinom. I prethodne generacije, bez partijskih stavova, razlika u shvatanju
sveta, saglasile su se u jed-nom, što je bio njihov istorijski zadatak. Unutar generacije može
postojati suprot-nost, ali ona nikada nije presudna. Dve generacije se neminovno međusobno
razu-meju, jer su dve različite istorijske forma-cije; pripadnici iste generacije uvek su sa-glasni u
najvažnijim tačkama, jer svi hoće isto, samo uvek u drugačijim odnosima. Istorijski zadatak je
jednak. I ono što ih okuplja: zajednički zadatak; jer je to zajed-nička sudbina.
Generacija tridesetih godina više ne za-sniva, nego se udubljuje, piše, stvara, - vi-še nema
tragova nemogućeg, traga za sušti-nom: u narodu, u ekonomiji, u nauci, u umet-nosti. U
književnosti znak za to je što se najbolji deo pisaca par excellence okreće od beletristike. To je
uzrok velikog značaja studije. Novi književni žanr postao je esej, kao što je forma nemoguće
generacije bila „umetnost stila“ (romantika), a zasnivača pak propaganda. Esej je žanr
udubljivanja.
Nova generacija nije individualistička, kao što je bila na početku veka, ali nije ni kolektivistička,
kao što su bili zasnivači. Ne kao da nisu bili ličnosti i nisu želeli da žive u uređenom životu: ali to
ovom naraš-taju nije problem. I kao što nisu individua-listi i nisu kolektivisti, nisu internacionali-sti
i nisu nacionalisti, nisu socijalisti i nisu kapitalisti. Danas to počinju da postaju prevaziđeni
problemi. Pitanja života dobi-jaju novu postavku: to je ono što je upravo istorija, - svet se
pojavljuje s nove strane i zadaje nove zadatke, — njih treba rešavati. Problematika cele stare
generacije je postala strana i prevaziđena, - bilo da je razrešena, bilo da nije - vreme je već
pro-minulo i više joj se ne može pristupiti. Danas je jedno važno: suština. Niko ne zna šta je, ali
upravo je to ono što niko ne zna. I ništa nije hitnije, nego pronaći suštinu.
I književnost se nalazi pred novom situ-acijom. S jedne strane treba računati s tim da u prvi plan
istupa književnost koja služi i knjiženost koja izražava, jer će po-traga za suštinom ostati strana
masi. S druge strane pak treba računati s tim da će se izolovati pisac duhovne težnje. Nema
nikakvih znakova u vezi s tim da će gene-racija postati jedinstvenija, da će bolje rešavati svoj
istorijski zadatak od prethod-ne dve. Odnosno, sasvim oštro postavljeno: nema nikakve
verovatnoće da središnje pitanje postane duh. Ova generacija nije učila od prošlosti, nije videla
od čega se slomila prva generacija veka: na neduhov-nosti; nije videla na čemu su se nasukala
sva zasnivanja: na neduhovnosti. I sada se traga za suštinom po najrazličitijim pod-ručjima i
nikome ne pada na um da posta-vi pitanje: postoji li uopšte druga suština nego duh? Zbog toga
treba da se duhovne
težnje izoluju u novoj generaciji. Duh je nesavremen - takav se ukazuje. A istina je upravo
obratna: jedino je savremen duh, uvek je i bio savremen. Ne napreduje dru-štvo, ono samo živi
istorijskim refleksima, automatski čini ono što mu diktira prinu-da vremena: fantazira, ali
zasniva, ili tra-ga ga suštinom. Savremenost ne zavisi od naroda koji je nesposoban za odziv,
niti od inteligencije koja ne ume da se pokrene niti od pasivne i apatične omladine. Duh jeste, -
bez obzira da li ima odziva ili ne-ma, da li se širi ili ne, da li ga shvataju, proganjaju, pogrešno
razumeju, da li iz
njega proizilazi skandal, šta je odgovor na njega, ćutanje i priznanje. Ko ne saučest-vuje u duhu,
on ne može da razume ono što istorija hoće.
Sada je opet izbio i dat je ovaj problem: nesposobnost generacije za duh. Da li će potpuno
ostati bezuspešna? - ne može se znati. Samo je jedno sasvim izvesno: ako generacija ne stvori
nov duh, i ona će os-taviti neobavljen svoj istorijski zadatak.
Orszagut, 1936. Hamvaševa dela
preveo s mađarskog Sava Babić

Sava Babić
Granice iščezavaju, zar ne?
(Roman o recepciji Bele Hamvaša)
- odlomak -
Marginalije
122.

Posredstvom Ambasade Republike Mađarske u Beogradu, prispeo je sledeći teleks:
Budimpešta, 16. septembar 1993.
Gospodine Otpravniče poslova, molimo Vas, predajte lično Savi Babiću:
„Ministarstvo inostranih poslova Republike Mađarske izražava svoje priznanje g. Savi Babiću za
istaknuti prevodilački poduhvat koji je ostvario prevođenjem odabranih eseja Bele Hamvaša.
Pojava Hiperionskih eseja je dokaz da je mađarska kultura prisutna u Jugoslaviji. Objavljivanje
knjige ima naročitu važnost i zbog toga budući da misli sadržane u njoj mogu da pomognu
čitaocima da se razaberu u našem složenom savremenom svetu, a istovremeno može doprineti
da srpska inteligencija, uz pomoć istaknutog mađarskog stvaraoca, upozna jednu veoma
značajnu krišku mađarske filozofije kulture.
Imre Varga
123. • .
Razgovor o Hamvašu na tribini „Francuska 7“. O Hamvašu govore: Ratko Adamović,
romansijer, Jovan Pejčić, kritičar, i Zarko Trebješanin, psiholog. Svi učesnici visoko ocenjuju
Hamvaša, čak govore o njemu s oduševljenjem.
Ratko Adamović izvodi eksperiment: čita odlomak Hamvaševog eseja, prelamajući ga kao da su
to stihovi, dokazuje koliki je Hamvaš pesnik.
Hamvaš je, dakle, promovisan za javnost. Na čitaocima je kako će ga prihvatiti, mogu li ga
prihvatiti.
I posetioci u Beogradu su dobili po primerak Hamvaševog eseja „Ajnpren supa“.
124.
Tokom 1993. godine, sem objavljene zbirke Hiperionski eseji, objavljeno je veoma malo novih
Hamvaševih tekstova, iako ih na lageru ima veoma mnogo. Sem eseja „Corona bore-alis“
(Međaj, Užice), objavljena su još dva eseja iz iste zbirke (Patarn): „Tangi, ili mistika logistike“
(Srpski književni glasnik, Beograd, 1993, br. 3) i „Ajnpren supa“ (novosadski Dnevnik, valjda
primerak koji je podeljen slušaocima, i Književna reč, Beograd, 1993, br. 425). Ali se dogodio
značajan preokret. Posle pojave Hamvaševe knjige eseja prvi put ove godine imamo više napisa
o Hamvašu nego njegovih tekstova po listovima i časopisima. Tri prikaza (Trebješanin, Mandić,
Stanković), jedan intervju o Hamvašu {Letopis Matice srpske) i preštampan esej o Hamvašu
(Danilov u Međaju).
U Budimpešti, oktobar 1993, sastanak regionalnih PEN-klubova, tema ,,U džungli slo-bode“,
gde sam pozvan da govorim o prevođenju u našem podneblju, u novonastalim uslovi-ma. Kao i
ranije, iznosim tezu da već odavno ne marim za uslove, ni ranije nisu bili dobri, sada pogotovo;
čitam spisak knjiga koje sam preveo i koje čekaju objavljivanje, iako ja neću dočekati da se
objave. Među naslovima je, naravno, mnogo Hamvaševih dela. Prema mom nesigurnom računu,
prevedeni Hamvaš je po obimu već blizu 4000 stranica. Prilika da Mađa-rima i strancima onda
kažem ponešto i o Hamvašu.
Navodim podatak da je i pored svega u Beogradu objavljena knjiga Bele Hamvaša, prvi
prevedeni Hamvaš u svetu, ali da je i u Zagrebu objavljena paralelno, u originalu i u prevo-du,
Hamvaševa knjiga Filozofija vina. Iz toga ne treba zaključiti da su Hrvati pijani pa im treba
Filozofija vina, a Srbi su trezveni pa objavljuju duboke eseje. Filozofija vina je i kod nas ranije
objavljena (1990) ali samo u časopisu. Bitnije je da se na oba mesta objavljuje Hamvaš, treba i
jednima i drugima.
Mađarima: u ovom veku su imali dva velikana: velikog pesnika Adija na početku velca,
neosporna veličina, ali je težak za prevođenje, iako se prevodi u svetu; i Belu Hamvaša na kraju
istog veka, esejistu, romansijera ali i pesnika, koga je lakše prevoditi i plasirati nje-govu misao,
ali kao da ga Mađari ne primećuju, kao da im nije potreban. Nije ni najmanje zgodno postavljati
paralelu Adi - Hamvaš, kao što paralele uopšte ne govore mnogo, samo su poštapalica; ali je
svakako bolje nego insistirati na paraleli Lukač - Hamvaš.
Ako neće Mađari da ističu svetu Hamvaša, ja hoću.
126.
Antal Dul kaže da je u Budimpešti Stanko Andrić, iz Zagreba, poštovalac Hamvaša, imao je
neku ulogu i u objavljivanju Filozofije vina u Zagrebu (prevodilac je Ladislav Galeta, moj
telefonski poznanik), bojažljivo me upozorava da nije nacionalista. A ja: ne može to ni biti neko
ko voli Hamvaša, takva su moja iskustva. Uzimam broj telefona, ali ne uspevam da stupim u
kontakt.
• 127o
*
Jednom je Antal Dul govorio o svom poznanstvu s Hamvašem. Nagovaram ga da to sve
zabeleži, a on me gleda sa čuđenjem, kao da ne razume da sve treba pribeležiti: doći će čitao-
ci kojima svaki detalj može biti dragocen i potreban.
Kaže da je bio strpljiv čovek koji je umeo da sluša, čak i njega, iako je sve unapred mogao znati
šta će mu reći o krupnim filozofskim temama.
Hamvaš je umro u bolnici. Ali da je nešto loše s njim, Katalin je primetila po tome što je,
vraćajući se iz prodavnice, imao u ustima dogorelu cigaretu koju nije ugasio. Posle nekoliko
dana je umro. Na sahrani, groblje u Sentandreji, bilo je veoma malo sveta, sveštenici su na
brzinu očitali opelo, bilo je hladno, oktobar mesec; Sandor Vereš je bio prisutan, ali zbog hlad-
noće nije mogao da ostane gologlav do kraja sahrane.
Kao neka ironija: datum smrti Bele Hamvaša je datum Oktobarske revolucije.
Pesnik Miroslav Mandić je u Budimpešti, dogovaramo se za jedno pešačenje, da mu pra-vim
društvo: predlaže da prođemo pored stana Bele Hamvaša, a možda i da posetimo Katalin
Kemenj, ako ona bude pristala. Pitam telefonom, pristaje. Treba to učiniti zbog Mandića koji
shvata veličinu Hamvaša, ali se pomalo ustežem, jer udovica ranije nije baš pokazala neko
intere/.ovanje za Mandića.
Očekuje me veliko iznenađenje: i K. Kemenj i A. Dul pokazuju neobično zanimanje za Mandića. I
sada zapravo govorim ja, kao i nekada, Mandić je više prisutan nego što govori, ali je, očito,
samo njegovo prisustvo čarobno i privlačno. Razgovor traje, pitanja mnogo, njih oboje su
zadivljeni, Katalin je vidljivo živnula; interesuju je projekti, buduća delatnost Mandića; Dul traži da
mu se Mandić javi kad ponovo dođe u Budimpeštu. Poezija je poezija.
129.
Želimo da ostvarimo raniju nameru, da posetimo grob Bele Hamvaša. Upravo je tačno 25
godina od njegove smrti. U Sentandreju idemo našim kolima, a s nama će Katalin i Dul, jer ne
znamo ni gde je groblje, kao ni grob. Dok čekamo da stigne opozneli Dul, razgovaramo s
Katalin u manjoj sobi, u kojoj ranije nismo sedeli. Na naslonu jedne stolice plavi prsluk (libade,
struka?) izvezen, podseća na naše krajeve: jeste, to lepo parče, srmom vezeno, doneli su ga s
Jadrana njenoj majci; sve njihovo je propalo kad je bomba razorila kuću, ovo se samo sačuvalo.
Katalin priča kako je izgubljen rukopis eseja „Deset neodržanih predavanja
11
. Vreme je
posleratno. Postojala su tri prekucana primerka. Kad se Bela požalio prijatelju, direktoru banke,
kako uvek ima nevolje s rukopisima, ovaj je bio spreman da mu pomogne: pa ni banka nema šta
da radi, kao ni daktilografkinje, pa nek prekucaju... I rukopis eseja je otišao u si-gurne ruke.
Direktor se iznenada razboleo, uskoro je umro u bolnici, rukopis nije pronađen. Drugi primerak
je bio kod jednog prijatelja koji je uhapšen, a njegova žena je, u strahu i pani-ci, spalila sve
rukopise koji su se tu zatekli. Treći primerak je Bela nosio u svojoj aktovki, raz-gledao je knjige
u aktikvarnici. Kad je otišao po nju, ni traga.
To je bio niz predavanja: jedno u Rimu protiv Pape, drugo u Njujorku protiv kapitalizma, treće u
Moskvi protiv komunizma... Tešim je da će se ipak neki od rukopisa pojaviti, ali ona ne veruje.
Ali i nedavno je iskrsao nov rukopis Bele Hamvaša za koji ni ona nije znala: pro-našao ga je u
svojoj biblioteci jedan stari prijatelj, eseji na grčke teme, uskoro će biti i objav-ljen...
130o
Lep, jednostavan, skroman grob.Čelo groba tri visoke tuje. Iako je 25 godina od smrti, niko više
neće doći na grob, niti će još ko doneti struk cveća, ni zapaliti sveću.
Navraćamo i u vikendicu gde je nekada živeo i radio, obrađivao vrt. Naravno, zapušteno. Velike
trešnje, debela stabla, sasušene grane, mladi ogranci. Sve njegovi rukosadi. Nabrali smo
šipaka s ižđikljale ruže. Mušmule su još zelene. Spaliri vinograda opustošeni, može se naslutiti
kako je sve izgledalo kad je tu boravila ruka.
Pesnik Miroslav Mandić je u Budimpešti, dogovaramo se za jedno pešačenje, da mu pra-vim
društvo: predlaže da prođemo pored stana Bele Hamvaša, a možda i da posetimo Katalin
Kemenj, ako ona bude pristala. Pitam telefonom, pristaje. Treba to učiniti zbog Mandića koji
shvata veličinu Hamvaša, ali se pomalo ustežem, jer udovica ranije nije baš pokazala neko
intere/.ovanje za Mandića.
Očekuje me veliko iznenađenje: i K. Kemenj i A. Dul pokazuju neobično zanimanje za Mandića. I
sada zapravo govorim ja, kao i nekada, Mandić je više prisutan nego što govori, ali je, očito,
samo njegovo prisustvo čarobno i privlačno. Razgovor traje, pitanja mnogo, njih oboje su
zadivljeni, Katalin je vidljivo živnula; interesuju je projekti, buduća delatnost Mandića; Dul traži da
mu se Mandić javi kad ponovo dođe u Budimpeštu. Poezija je poezija.
129.
Želimo da ostvarimo raniju nameru, da posetimo grob Bele Hamvaša. Upravo je tačno 25
godina od njegove smrti. U Sentandreju idemo našim kolima, a s nama će Katalin i Dul, jer ne
znamo ni gde je groblje, kao ni grob. Dok čekamo da stigne opozneli Dul, razgovaramo s
Katalin u manjoj sobi, u kojoj ranije nismo sedeli. Na naslonu jedne stolice plavi prsluk (libade,
struka?) izvezen, podseća na naše krajeve: jeste, to lepo parče, srmom vezeno, doneli su ga s
Jadrana njenoj majci; sve njihovo je propalo kad je bomba razorila kuću, ovo se samo sačuvalo.
Katalin priča kako je izgubljen rukopis eseja „Deset neodržanih predavanja
11
. Vreme je
posleratno. Postojala su tri prekucana primerka. Kad se Bela požalio prijatelju, direktoru banke,
kako uvek ima nevolje s rukopisima, ovaj je bio spreman da mu pomogne: pa ni banka nema šta
da radi, kao ni daktilografkinje, pa nek prekucaju... I rukopis eseja je otišao u si-gurne ruke.
Direktor se iznenada razboleo, uskoro je umro u bolnici, rukopis nije pronađen. Drugi primerak
je bio kod jednog prijatelja koji je uhapšen, a njegova žena je, u strahu i pani-ci, spalila sve
rukopise koji su se tu zatekli. Treći primerak je Bela nosio u svojoj aktovki, raz-gledao je knjige
u aktikvarnici. Kad je otišao po nju, ni traga.
To je bio niz predavanja: jedno u Rimu protiv Pape, drugo u Njujorku protiv kapitalizma, treće u
Moskvi protiv komunizma... Tešim je da će se ipak neki od rukopisa pojaviti, ali ona ne veruje.
Ali i nedavno je iskrsao nov rukopis Bele Hamvaša za koji ni ona nije znala: pro-našao ga je u
svojoj biblioteci jedan stari prijatelj, eseji na grčke teme, uskoro će biti i objav-ljen...
130o
Lep, jednostavan, skroman grob.Čelo groba tri visoke tuje. Iako je 25 godina od smrti, niko više
neće doći na grob, niti će još ko doneti struk cveća, ni zapaliti sveću.
Navraćamo i u vikendicu gde je nekada živeo i radio, obrađivao vrt. Naravno, zapušteno. Velike
trešnje, debela stabla, sasušene grane, mladi ogranci. Sve njegovi rukosadi. Nabrali smo
šipaka s ižđikljale ruže. Mušmule su još zelene. Spaliri vinograda opustošeni, može se naslutiti
kako je sve izgledalo kad je tu boravila ruka.
U poseti izdavaču „Balassi Kiadć“. Dogovori šta bi se moglo, možda će se i moći, sjajni ljudi u
punom naponu i željni rada. Tu je i urednica Katalin Sulc (Schulcz), sutradan se dogo-varamo i
za nju je najprimamljivija tema: recepcija Hamvaša kod nas. To bi bilo za časopis koji uređuje
Orpheus. I ranije sam pravio beleške za ovako nešto, sada je vreme da se to i uradi. Ove
beleške su realizacija dogovora.
' 132.
Dve pune godine je prošlo od okruglog stola koji je održan u Beogradu pod naslovom ,,Ko je bio
Bela Hamvaš?“ Učesnici ga pominju kao izuzetan, ali oni nikako da napišu svoje priloge. Uzalud
ih podsećam, da li je moguće da većina tako nešto piše? Biće da je ,,tajna“ u nečem drugom:
svi pamte čarobnu situaciju kojom je carovala misao Bele Hamvaša, a kad naknadno napišu
tekst, nema tog čara. Ipak, govorilo je 12 učesnika, samo je polovina dostavila tekstove. Ne
odustajem, još ću im telefonirati, očekivati; iako neće svi napisati, većina hoće, ostavljeno je
mesto i za te priloge.
Mama Vera, biolog, priča kako je oduševljavaju mangrove šume: vehko drveće u azijskim
močvarama, meša se slana i slatka voda, korenje je isprepleteno, drveće stalno cveta i donosi
plodove. Ali ako bi plod sa semenom pao u vodu, istrulio bi... Zato plod, semenka već na drve-
tu, pre nego što opadne, pušta klicu!
A ja odmah mislim: prava slika za Hamvaša i njegovo delo.
Od svake rečenice Bele Hamvaša može se napraviti pesma. Svaka njegova rečenica može da
bude povod ili polazna tačka iz koje se razvija jedna nova pesma.
Tatijana Drakulić, pesnik
135.
Ivana Milankova priča kako je letos u Banatu, u hladu gostinske sobe, „stajaće sobe“, čita-la
knjigu eseja Bele Hamvaša, i kako ni sada ne može da izdvoji koji je esej najbolji. Iako ima
kriterijume, ostala je kao dete: svi su eseji najbolji...
136.
Gotovo se može zapaziti pravilo: ako neko jednom napiše nešto o Hamvašu, pisaće još jed-
nom, razmišljaće i dalje, pisati još, preporučivati ga drugima, ponovo ga čitati. Lagano se stvara
bratstvo onih ljudi koji na neobjašnjiv način, svako za sebe, otkrivaju čudesnog Hamvaša i
njegovo delo.
Od antikvara Milana Davidovića sam čuo da Dobrica Ćosić čita Hamvaša i da mu se veoma
dopada. Pozvao sam ga telefonom i on kaže da do sada uopšte u svetskoj književnos-ti nije
sreo takvog esejistu; kakva ogromna obaveštenost, kakav blistav um. Ne samo bogat-stvo
ideja, nego iz tih eseja izvire i velika podsticajnost za druge, za čitaoce. Vidi se da je pisao i
romane, jer tako spretno i maestralno vodi i razvija svoje eseje. Vidi po životopisu da je bio
mučenik. Pita da li je pisao poeziju (pesme), jer su njegovi eseji prava poezija. Mora da ga je
teško bilo prevoditi, zaključuje. Obećava da će napisati nekoliko rečenica za ova poglav-lja o
recepciji. (10. 12. 1993, kad dobijem zapis, onda ću ovih nekoliko rečenica izbrisati!)
Nije mi bilo prijatno, jer sam prilično nespretan, ali sam posle mnogih odlaganja i okleva-nja ipak
postavio pitanje Katalin Kemenj. Ona se predano brine o delu Bele Hamvaša, priređivala je
rukopise, ispravljala, dopunjavala, tumačila, jednom rečju ona je proučavala veliko delo i
sačuvala ga za buduća pokolenja. Započeto je i objavljivanje odabranih dela u dvadeset i pet
tomova, njen udeo i u tome je veoma značajan, iako je nominalno urednik Antal Dul. Sta će biti
posle nje? - glasilo je teško pitanje. Sve prepušta Antalu Dulu, on će se dalje brinuti o
rukopisima i izdanjima.
Kraj je 1993. godine.
Prva knjiga na srpskom jeziku, Hiperionski eseji, objavljena je; izazvala je značajnu pažnju i još
će je izazivati: nevidljivim putevima stizaće do onih kojima je i namenjena. Nadam se da će
takvih biti sve više i više.
U ovom trenutku čekaju prevedene sledeće Hamvaševe knjige:
Kriza sveta, tri studije (1935—37), 100 strana
Unioornis, eseji (1948), 100 strana
Silentium, eseji (1949), 100 strana
Tajni zapisnik, eseji (1962), 100 strana
Fragmenti o teoriji romana, studija (1948), 60 strana
Filozofija vina, ironična studija (1945), 60 strana
Stotinu knjiga, mini-eseji (1946), 40 strana
Scientia sacra I, kapitalna studija (1943-44), 550 strana
Karneval, roman (1948-51), I, 160 str.; II, 200 str.; 111,200 str.; IV, 200 str.; V, 200 str.; VI,
200 str.; VII, 200 str.
U određenom pogledu, roman (1960-61), 120 strana Naime, roman (1966-67), 100 strana
Patam I, eseji (1958-64), 350 strana Patam II—III, eseji (1964-66), 180 strana
140.
Ne samo Bela Hamvaš, nego je i njegov prevodilac izazvao pažnju, što u našim kulturnim
prostorima nije čest slučaj. Zbog recepcije Bele Hamvaša beležim ovde i jedan predlog za
nagradu, skraćen za uvodni i završni pasus.
„Sava Babić je kod nas otkrio čak i u Mađarskoj malo poznatog Hamvaša, dugo vremena ga
prevodio sa mađarskog i objavljivao u raznim književnim časopisima i listovima, širio nje-govo
učenje, pisao prigodne članke i studije o Hamvašu i evo, najzad, sačinio je i knjigu od prevoda
Hamvaševih eseja iz tzv. hiperionske faze (1934-1943).
Prevođenje Hamvaša predstavlja golem zadatak i za najboljeg prevodioce sa mađarskog, zato
što ovaj nepravedno zaboravljeni veliki mađarski mislilac, esejista i pisac ima izuzetno složen,
bogat jezik, izvanredno asocijativan, metaforičan, zvučan, slikovit sa raskošnom lek-sikom koja
sadrži bezbroj tananih nijansi i komplementarnih značenja, te se sva ona samo teškom mukom
mogu preneti na srpski jezik. Prevođenje ovog lucidnog mislioca i velikog erudite zahteva od
prevodioca ne samo izvanredno poznavanje kako mađarskog tako i mater-njeg jezika, ne samo
veliko znanje iz filozofije (posebno metafizike, istorije filozofije) već široko, gotovo
enciklopedijsko poznavanje antropologije, istorije, etnologije, alhemije, magi-je, mistike,
mitologije i istorije religijskih ideja, psihologije i psihoanalize, sociologije, lingvis-tike, semantike,
istorije umetnosti, teorije književnosti i još mnogo drugih humanističkih nauka i ezoteričnih
znanja, dakle, svih onih raznolikih oblasti duha kroz koje se Hamvaš suvereno i s lakoćom kreće
u svojim ogledima i studijama.
Mađarski mistik i mislilac piše jednim sugestivnim, snažnim, strasnim profetskim jezi-kom koji
uzbuđuje i zanosi čitaoca svojom lepotom, slikovitošću i punoćom izraza. Bez sjaj-nog prevoda,
tačnije prepeva Save Babića, istovremeno vernog i stvaralački nadahnutog, naše poznavanje
Hamvaša i uživanje u njegovom jeziku i stilu, bili bi znatno osiromašeni. Neka to najbolje, umesto
mnogih, posvedoči samo jedan primer, jedan mali odlomak iz Ham-vaševog ogleda čiji naslov u
kreativnom prevodu Save Babića glasi „Indijanske izatkanice“: „Prolaznost ne znači ženu: žena
je ta koja znači prolaznost. Celokupna cvetolikost žene, njena potčinjena stvarnost netaknuta
duhom, čista životnost, njeno isparljivo biće, bespo-moćno i namenjeno smrti, prohujno,
sanovito, njena vezanost za trenutak, za mesto, za jed-nostavne oblike, u čemu nema nikakvog
herojskog izliva, nema prodora preko granice bića, nikakvog instinkta za preobražaj u boga,
nikakve želje za besmrtnošću." (Hiperionski eseji, str. 163-164)
Naša kultura, srećnim sticajem okolnosti, zahvaljujući tome što je Bela Hamvaš u našoj sredini
našao ne samo izvrsnog znalca mađarskog, stručnog, savesnog i strpljivog prevodio-ca, nego i
srodnu dušu u prevodiocu, profesoru i književniku Savi Babiću, dobila je jedan uzo-ran,
iavanredno lep i pouzdan prevod genijalnog mađarskog mislioca i književnika, prevod koji po
dubini misli, temperamentu, muzikalnosti, sjaju i snazi izraza ne zaostaje za origi-nalom.“
Prof. dr Žarko Trebješanin
141.
Kao što to obično biva, Bela Hamvaš je odmah otvorio nove prostore i interesovanja kul-ture za
druge mađarske pisce, za umetnost uopšte. Potvrda za taj elemenat recepcije je i sledeći tekst:
„Svaki put kada bi naša televizija prikazala neki od sjajnih mađarskih filmova u posled-njih
oetnaestak godina, pomislili bismo, sa žalienjem, na sva ona dostignuća kulture sused-nih
zemalja koja su nam neopravdano ostala nepoznata. Od ranije smo imali nešto znanja o
pretežno starijoj mađarskoj književnosti, a o mađarskoj nauci znali smo mnogo manje. Izuzev o
Đerđu Lukaču, suviše dugo povlašćenom kod nas, o mađarskoj filozofiji mogli smo se obavestiti
samo posrednim putem. U oblasti književnosti ta praznina je donekle popunje-na ranije nego u
drugim oblastima. Mogućnost temeljitijeg upoznavanja sa mađarskom književnošću pružio nam
je u najvećoj meri svojim prevodima Sava Babić. Znatan broj dobro odabranih, zanimljivih,
duhovitih knjiga savremene mađarske književnosti otkrio nam je pisce veštog pera, istančanog
ukusa, evropskog profila. Tako smo upoznali jedan značajan pogled na razdoblje, događaje,
ljude koje smo i sami, u našoj zemlji, doživeli i tumačili na svoj način. Citajući stranice nekih
pisaca i mislilaca, zastajali smo u neverici da za njihova imena jedva <ia smo dotle i čuli. I Bela
Hamvaš je jedan od tih nama nepoznatih pisaca koje nam je ,,podario“ Sava Babić. Tako su se
izborom prevodioca počele popunjavati praznine u književnoj i kulturnoj istoriji i izgrađivati nova
književna tradicija."
dr Nadežda Vinaver
142.
Ne znam kako bi se kod nas mogla predstaviti Hamvaševa knjiga Antologija humana, izbor
ljudske misli, u kratkim odlomcima, za poslednjih pet hiljada godina. Reč je o izboru i prevodima
na mađarski jezik, ali cela knjiga odiše Belom Hamvašem. Naročito je značajan predgovor, čak
izuzetan i kad je reč o Hamvašu. Kako to sve kod nas predstaviti?
Očigledno je da to kod nas ne može biti Hamvaševa knjiga, jedna od njegovih knjiga. Ali
predgovor svakako treba objaviti.
Pala mi je na pamet ideja da se predgovor i još uži izbor mislilaca objave u jednom uobiča-
jenom kalendaru-agendi, gde će za svaki datum, uz prazno mesto za beleške, biti objavljen i
kraći zapis nekog mudraca, pa će korisnici kalendara, svaki dan, imati pred sobom nov tekst
koji će pročitavati za sebe na nekom skupu koji je i inače dosadan. Zrnce u pustoši!
U Budimpešti novinar-pisac pravi sa mnom intervju. Dajem mu i spisak prevedenih knji-ga, i
objavljenih i neobjavljenih. Vidi da ima dosta Hamvaševih dela, ali primećuje i neka dela Đerđa
Lukača. Iskrsava jedno od direktnih pitanja: Kako je moguće da ja, koji očigled-no toliko volim,
cenim i prevodim Hamvaša, kako sam uopšte mogao da prevodim Lukača? Pitanje me odista
zbunjuje. Pa zar je Sekspir izjednačen sa svim svojim ,,delima“, likovima, zar je on dželat,
Magbet, kralj Lir i Luda? Da li bi bio veći da je stvarao samo ,,pozitivne“ likove? A šta reći za
Dostojevskog? Zar je prevodilac koji prevodi Majn Kampf izjednačen u svemu s Hitlerom?! Zar
je zaista kultura poludela pa ne može da razlikuje stvari?
Lukač i Hamvaš jesu antipodi, nepomirljivi su. Tb, međutim, uopšte ne znači da Lukač nije
ostavio za sobom vrednosti koje treba i te kako koristiti. Uz neslaganje s njim, ali su to i veoma
korisna tumačenja, traganja za suštinom umetnosti. Sto se taj put pokazao manje produktivnim,
što mu se danas okreću leđa, to je sasvim druga stvar. Doći će Lukač na svoju meru, sada više
ne može biti povlašćen, biće samo onoliki koliko je njegovo delo, što uopšte nije malo, i pored
niza ozbiljnih primedbi, pre svega etičkih.
Uostalom: mene je oduvek interesovao mladi, rani Lukač. Kakvo je on veUko obećanje koje se
nije ostvarilo, došlo je do preloma. On je posle 1911. godine mrtav čovek, ruina. Jedino što
nastavlja da živi i radi, ali kao intimno duboko slomljen čovek.
Ali kakvo je to pitanje danas prevodiocu, kako je mogao prevoditi Lukača?
Još kad se pojavio prvi broj Rukoueti posvećen Hamvašu (br. 5, 1988), dao sam ga dr Milanu
Damjanoviću, estetičaru. On se bavio Đerđom Lukačem, hteo sam da mu skrenem pažnju na
novu, Lukačem potisnutu, zaklonjenu ličnost. Tada mi je rekao da ga je Hamvaš iznenadio: kada
je Hamvaš pisao esej „Mesto Heraklita u evropskoj duhovnosti“ (1936), onda još nije bilo
poznato, tek je potom otkriveno ono što je Hamvaš naslutio o Heraklitu i o čemu je već onda,
,,unapred“ pisao. Zapažanje koje pogađa suštinu Bele Hamvaš.
145
Od Hamvaševih objavljenih dela, sem kjige Pet genija i pojedinačnih eseja, ostalo mi je za I
prevođenje izvrstan roman Silvester i zbirka eseja Nevidljivo zbivanje (1943, sada je još i I
reprintovana) iz koje sam preveo samo jedan esej, „Poeta sacer“ (izgleda da nemam više^
razloga za odlaganje, kažu da u Opservatoriji na Zvezdari opet radi jedan Mađar, Ištvan Vince,
moraću da se upoznam s njim). I roman i ovu zbirku eseja moram da prištedim za let-nje
kampovanje, samo pred leto, i letovanje (ako ga bude), treba obaviti predradnje.
Ali ako pristigne nova objavljena Hamvaševa knjiga, iz rukopisa, a Dul bi mogao da me njome
obraduje za Novu godinu, bojim se da neću odoleti i da ću je morati da prevodim. Tako je bilo i
s jednim esejom iz te nove knjige, koji je objavljen u časopisu. Morao sam da ga odmah
prevedem (,,Pedokratija“).
Ova nova knjiga eseja već u naslovu sadrži teškoću koju treba merkati i rešavati. Naslov ] u
originalu glasi Baberligetkonyv. Najpre sam ga preveo Lovorik, pod tim fajlom je i ubeležen u
kompjuter, onako kao kod nas što se kaže: borik, šljivik, gaj od lovorovog drveća. Jer je
Hamvaš izjavio da su to onakvi kratki eseji kakve je poželeo da čita pred popodnevni san, ali ih
još niko nije bio napisao. Antal Dul veli da je siguran da će se upravo meni ponajvišel dopasti.
Ali u mađarski naslov je uključena i ,,knjiga“, pa se, nažalost, ne može ispustiti. Zbog I toga će,
verovatno, naslov glasiti Knjiga lovorova. (Možda Listovi lovora, videće se već kad sei najpre
knjiga iščita.)
146.
Moraću da potražim nekog našeg stručnjaka za muziku i da ga uključim među ,,ham-vašovce“,
nekoga ko,ima dovoljno otvorenosti i širine, ali ume i da se poduhvati i napiše svoje viđenje
Hamvaševih ideja. Možda bi to mogao biti Konstantin Vinaver?
Potrebne su raznovrsne struke, ali sve otvoreni duhovi, kako bi se nadoknadila manj-kavost u
poznavanju pojedinih oblasti, ali i pokazala Hamvaševa širina, obuhvatnost i celovi-tost. Može se
naslutiti i videti Hamvaševa mnogostranost, ali nema čoveka koji bi mogac kompetentno, dakle
za druge uverljivo, da sudi o Hamvašu.
141.
U Letopisu Matice srpske (novembar 1993) objavljen Hamvašev esej ,,Bartok“, ali je šteta što
se pored njega nije našao i esej Katalin Kemenj „Henri Mur“; oba su zajedno, jedan pored
drugog, objavljena 1946. godine.
Kad je reč o izdavačkoj feli ljudi, najčešće imamo posla s određenim klišeom. Nema nova-ca za
objavljivanje knjiga. Sto je i tačno, oduvek je tako bilo. Ali se ipak, pod svim uslovima, objavljuje.
Jedino je potrebno da izdavač-urednik bude ubeđen da u rukama ima rukopis od izuzetne
vrednosti. Treba da ima nos, ili siguran ukus.
Kađ se pomene preveliki obim Hamvaševog romana Karneval, moj prijatelj, koji je čitao roman u
rukopisu, hoće da kaže: Obiman jeste, ali da je izdavač, umesto romana Braća Jugovići ili kako
izaći iz istorije 700 strana sitnog sloga, romana koji nije izazvao nikakvu pažnju i potonuo je s
drugom godišnjom proizvodnjom (1990), da je on objavio Karneval, a znao je za taj roman,
računica, pa i izdavačka, bila bi na dobitku. I pored toga neobjavljeni roman nije potonuo u
pustoš, on čeka svoje vreme, i jednom će se njegova vrednost ipak znati. Tada će izgledati
smešni i jadni izdavači koji su tada znali ili mogli znati za Hamvašev roman, a objavljivali su
mnoštvo bezvrednih naslova.
Pokušavajući da olakšam posao izdavačima, dolazio sam na ideju da se roman Karneval objavi
u sedam posebnih knjiga od po 200 stranica, a ne u dva obimna toma. Tada bi prvu knjigu, koja
je najmanjeg obima, trebalo dopuniti da se izjednači s ostalima. Za to je zgodan moj predgovor i
niz marginalija koje bi se nastavile i u ostalim knjigama, svaku zaokružava-jući na potpuno isti
obim. (Od tada sam počeo da beležim materijal za ,,Marginalije“.)
Tada bi na rbatu knjiga trebalo ispisati krupnim slovima naslov, na svakoj po jedno slovo,
KARNEVAL. Kako je u naslovu osam slova, onda bi osma knjiga romana, istog obima, kao i
svaka prethodna, trebalo da bude knjiga Katalin Kemenj Čovek koji je poznavao svoja, imena,
Marginalije uz ,,Karneval“ Bele Hamvaša. Tako bi se Hamvaš i njegova životna saputnica našli
povezani svojim delima.
A na gornjoj ivici rbata, sasuprot slovima KARNEVAL, našlo bi se osam znakova, na svako]
knjizi po jedan: B. HAMVAS.
Ko zna, možda će jednom neko to i ostvariti.
Pozvao sam sve urednike časopisa koji su objavljivali moje prevode tekstova Bele Hamvaša da
se odazovu i uključe u ova poglavlja o recepciji, s napomenom da ne mora biti zaokružen tekst,
Hamvaševi tekstovi su podsticaj za najrazličitije pristupe, prihvatam sve od blic-slike pa sve do
studije.
Pozvani su: dr Slavko Gordić (Letopis Matice srpske), Jovica Aćin (Delo), Nikola Vujčić
(Književna reč), Franja Petrinović (Polja), Radovan Popović (Politika), Milovan Miković
(Rukovet), Srba Ignjatović (Saveremenik), Slobodan Pavićević (Koraci), Raša Livada (Pismo),
Milovan Marčetić (Književna reč), Petar Cvetković (Književne novine).
Svi su spremni da se odazovu (da li će se zaista odazvati, videćemo), sem Slavka Gordića. On
me gotovo i ne razume. Kaže da je veoma zauzet i da nema vremena (sada je ministar za
kulturu Jugoslavije, a i neki je funkcioner u vladajućoj partiji, SPS, nedelja je pred izbore). Kaže
ne stiže ni da odseče nokte. Telefonski razgovor s njim je kao razgovor gluvih. A ja još pamtim
onoga čoveka koji je tanano analizirao poeziju i prozu, onog od pre dvadeset godina. Koji li je od
njih dvojice onaj pravi: da li onaj koji je uživao u književnim nijansama, ili ovaj ..političar" koji srlja,
zabludeo i izgubljen za istinske vrednosti kulture? Izgleda da nije bilo slučajno što je baš on
„skratio" tekst eseja Bele Hamvaša ,,Drveće“, i to onaj najfiniji i najta-naniji deo, i da je to bilo
njegovo istinsko lice koje se tek kasnije, danas, tako razmanifesto-valo. Pa Bela Hamvaš je
upravo pisao o ljudima koji žive tako da to već i nije život već histe-rija.
151.
Sigurno će biti zanimljiv tekst Jovice Aćina, s nestrpljenjem ga očekujem. On je svojevre-meno,
na osnovu samo jednog teksta odmah razumeo Belu Hamvaša. Jednom je, radeći te-matski
broj nekog časopisa, tema je bila drugi svet u književnosti, zatražio onaj deo iz Ham-vaševog
romana Karneval kada ličnost romana odlazi na drugi svet. On roman nije čitao (ali je zapamtio
moj napis o romanu) pa sam mu morao objašnjavati da se ne može izdvojiti dese-tak stranica,
kod Hamvaša do izražaja dolazi tema drugog sveta tek ako se izdvoji negde oko stotinu
stranica. Aćin je trebalo da bude i učesnik okruglog stola o Hamvašu (1991), ali je upravo taj
dan bio na putu. „Logorolog" Jovica Aćin o Hamvašu, odazov Hamvašu iz velikog logora.
Kao i uvek, ako neko jednom ne oseti ko je pred njim, ne vredi ponavljati, insistirati i očekivati
da se to sltičajno dogodilo. Miloradu Grujiću, dok je još vodio „Književnu zajednicu Novog Sada“,
govorio sam o Hamvašu i nagovarao ga, nije pokazivao interesovanje. Kad se pojavio broj
Rukoveti s Hamvaševim tekstovima, dao sam mu ga s posebnim insistiranjem da pročita. Ništa.
I više ne bih ništa preduzimao da me Ljiljana nije nagovorila da mu dam rukopis Karnevala: ona
nije mogla da shvati da nekome može da se ne dopadne taj roman, samo mora da ga počne
čitati... Ali ako taj neko ne može da ga čita, nema pomoći. I nije ni bilo.
153.
U prvom broju novopokrenutog časopisa Praizvorni život (Beograd, decembar 1993) Alek-
sandar Bjelogrlić objavljuje tekst o Kafki („Kafkin ubogi Cirihau"), u kojem uz pomoć Bele
Hamvaša (eseji „Tajni zapisnik") na nov način objašnjava novelu „Preobražaj". Još jedna
oplodnja Bele Hamvaša u našoj kulturi, uskoro će zapljuštati i druge.
U redakciji Praizuornogživota razgovaram s urednikom Tomislavom Gavrićem, prihvata sa-
radnju, odmah jedan tekst Bele Hamvaša za sledeći broj, traže i druge tekstove, možda će do-
ći i objavljivanja neke knjige Hamvaševih eseja, jer pokreću novu biblioteku. Možda, ko zna.
Letos sam bio pozvan u malo mesto Aba (nedaleko od Sekešfehervara) gde je mladi grado-
načelnik organizovao skup i razgovore o Beli Hamvašu, gde sam i ja govorio. Paprikaši su se
krčkali u kotlovima, koje su učesnici (čišćenje krompira i luka) najpre napunili, njihao se veliki
transparent na kojem je bio ispisan moto iz Hamvaševog dela Filozofija vina: ,,I na koncu
ostadoše njih dvojica, Bog i vino“, dok smo mi vodili raspravu o Beli Hamvašu. Već i sama
činjenica što sam ja bio pozvan na skup svedoči, verovatno, da u Mađarskoj baš i nema veliki
broj ljudi koje je privukao velikan Hamvaš.
Ali me je na tim razgovorima ponajviše iznenadio učesnik, Mađar koji je živeo u inostran-stvu, i
koji je govoreći o Hamvašu zapravo direktno govorio o zloj sudbini Mađara. Otkud sad Mađari,
bio sam zatečen, kad Hamvaš govori o stranputicama čovečanstva, čiji su deo, naravno, i
Mađari.
Na promociji Hamvaševe knjige Hiperionski eseji, kod nas u Francuskoj 7, govorio je i Ratko
Adamović. Istinski je bio ponet Hamvašem, prosto je naslutio njegovu veličinu, iako je znao
samo ovu Hamvaševu knjigu eseja. Sadašnje otkriće Hamvaša poredio je sa ranijim otkrićima
Helderlina i Zorža Bataja. Na samoj književnoj večeri, vidim da ga može intereso-vati, dao sam
mu kompletnu bibliografiju kod nas objavljenih prevoda Bele Hamvaša. Ali posle nekoliko dana,
tražeći da i napiše ono što je rekao, napominjem mu da pogleda, zbog Helderlina, tekst
Hamvašev „Poeta sacer“, koji je objavljen u Srpskoni književnom glasniku.
I dobiću Adamovićev tekst, u osnovi veoma dobar, kaže za Hamvaša, na primer, da je hilja-
dugodišnjak. Ali uz nekoliko iznenađenja koji ga mute i odvode na stranputicu. Međusobne
odnose krupnih ličnosti Adamović romansira i uvek ih svodi na niže, na ljudsku pakost, tašti-nu,
čuvanje pozicije prvaka, međusobnog ugrožavanja veličine... I kod odnosa Gete-Helderlin
(zanimljivo: ne uključuje isti aršin u slučaju Hajne-Helderlin!) i Lukač-Hamvaš. Takav pos-tupak je
suprotan samoj prirodi Hamvaševog dela: Hamvaš se ne bavi prizemnom ogo-varanjem, on ne
svodi ljude na niže, nego bira i ističe ono što je više, značajnije i trajnije! To je kriterijum jednog
istinskog velikana.
Za Hamvašev esej „Poeta sacer“ reći će, vrlo efektno, da je tekst Objave posvećenicima poput
one Apostola Pavla upućene Korinćanima. Ali taj tekst je tu pred tim stvaraocima, na dohvat
ruke, već gotovo dve godine, a na njega pojedinačno treba skretati pažnju i povlačiti stvaraoce
za rukav: evo teksta.
A ponekada izgleda kao da je Adamović živeo u nekom drugom dobu: on prigovara Lukaču što
se nije zauzeo za objavljivanje Bele Hamvaša!? Pre svega, Lukač nije u stanju, sasvim iskreno,
ni da prihvati osnovni stav Bele Hamvaša, stav koji je potpuno suprotan Lukaču; ne iz
kalkulantskih razloga. Pa čak i da ga je smatrao značajnim misliocem i piscem, Lukač nije smeo
ni da pisne: ne samo zato što bi izgubio vodeću poziciju (ta, zar se zaboravlja, da ju je i gubio!),
nego bi mogao izgubiti i glavu!? I bez toga, dok je bio ,,pravovremen“, umalo je nije izgubio više
puta.
Adamović je otkrio Hamvaša i istinski se njime oduševljava, ali odmah stvari generalizu-je, i
odmah pravi grešku. Odjednom: u opštem padu Evrope, Srbi su prvi i jedini koji otkri-vaju
Hamvaša. „Padu koji će se nama Srbima posebno obiti o glavu, u probuđenoj želji
* Evrope da nas vidi zderane kože i na koljenima do zatiruća...“ Znači, Srbi su taj odabrani
narod patnika koji vidi dalje i dublje!? Šta će reći Adamović kada mu kažem da je ove godine,
Jnskoro posle srpskog objavljivanja Hamvaša (situacija je takva da ne mogu utvrditi tačan
'datum izdanja), objavljen i u Zagrebu jedan Hamvaš. Hamvaša su otkrili i Hrvati, da li to londa
znači da su Srbi i Hrvati ti odabrani, oni koji pate i sl.?!
Naravno da nije u tome stvar, nego je mnogo jednostavnija: ja, Sava Babić, otkrivam za aebe.
pa onda i za druge čitaoce, Belu Hamvaša, kao što u Zagrebu čini Ladislav Galeta. A jdesilo se
tako da sam ja Srbin, a Galeta Hrvat: da je bilo, kojom srećom, drugačije (kao što ■mo se nas
dvojica i dogovarali), danas bismo uveliko sarađivali i predano se zajedno bavili, kao dve grupe,
delom Bele Hamvaša, možda već imali seriju njegovih odabranih dela.
Moram skrenuti Adamoviću pažnju na sve ovo: možda će pristati da se na nekoliko mesta
■jegov tekst ,,uštine“ i postane znatno bolji (ali neka i dalje zadrži i stav i stil, pa i romansi-jerski
pristup).
Isto kao onaj Mađar iz gradića Aba, biće i kod nas, očito, ljudi koji će u Hamvašu videti nešto
uže nego što on jeste. Zato nikada nije naodmet naglasiti: Hamvaš ima pred sobom 'oelinu,
čovečanstvo, čak celinu veću i od njega, ukupnost. Svi smo u toj ukupnosti. Ako smo fa i
Adamović Srbi, znači da razumemo Hamvaševu univerzalnost, i to je najveći dobitak i za
is, i za Hamvaševu misao.
(Adamoviću sam pokazao ovaj tekst, prihvatio je sva predložena uštinuća, sem jednog u ^
poenti svog teksta.)
166.
Više od dve godine traje natezanje s nekima od učesnika okruglog stola ,,Ko je bio Bela
Hamvaš?“ (početak decembra 1991, a sada je već kraj decembra 1993) a da još ne mogu da
okupim ceo materijal s tog simpozijuma. Kad neko ne može da napiše ono što ]e izgovorio,
odmah se javlja sumnja, ne da je lakše nešto izgovoriti nego napisati (što je inače poznato),
I nego da postoji nesklad između mišljenog (pa izgovorenog) i napisanog.
Kada god se javim, Marija Mitrović je uvek prezauzeta, obećava, ali teksta nema, moram | već
da odustanem, neću je više proganjati telefonom. A kako bi dobro došla njena analiza
Hamvaseve teorije romana i jedne kasnije slovenačke.
Slična je situacija i s Dušanom Pajinom, izgubio je ili negde zaturio beleške s okruglog stola i dp
može da napiše tekst. Već dve godine ne može da napiše. A i njegov tekst bi bio dragocen, on
je od one retke stručnjačke fele, bavi se Istokom, Vedama.
Ali postoji i druga nevolja. Sokoćalo se pokvarilo pa razgovor nije snimljen. Ima onih učes-nika
koji, po stvaralačkom pravu, ne mogu da ponove ono što su govorili, jer su oni, u među-
vremenu, napredovali i potom su sveobuhvatnije promišljali o Hamvašu, pa svaki njihov sledeći
prilog gotovo fia ne spada u onu atmosferu okruglog stola. Naravno, takvi su naj-dragoceniji, ali
ja bih da se sačuva i materijal okruglog stola, što je već postalo nemoguće.
Recimo, kad je Ratko Božović, odmah na početku razgovora, povukao končić i rekao da smo ja
i Bela Hamvaš u nekom tajanstvenom saglasju, čak izgleda da se mi, s vremena na vreme,
sastajemo u podzemnim svetovima, drugi su prihvatili, pa je Slobodan Mašić čak tražio od mene
da ja, kad se već i dalje sastajem s Belom Hamvašem, obaveštavam i njih, učesnike okruglog
stola, o našim tajnim razgovorima. Mašić je tada vrlo precizno i efektno nabrojao šta je sve
znao i o čemu pisao Hamvaš, a završio je onda pitanjem: kad je on baš sve znao, zašto je onda
ipak pisao, jer pišu oni koji ne znaju dovoljno, da bi konačno samim pisa-njem saznali i rešili
zagonetku koja ih tajanstveno privlači.
Lepo se širi krug ljudi kojima treba Hamvaš i njegovo đelo. Očekivao sam nešto slično, ali se
Hamvaševa misao tako lepo i lako upija u našu kulturu, da sam ipak prijatno iznenađen što se
potvrđuju očekivanja. Već sada imam najavu i očekujem tekstove desetak najrazličiti-jih ličnosti.
Kao što i treba da bude, ove marginalije i tekstovi se nastavljaju, nema kraja.
Iz Gornjeg Milanovca stiglo pismo u kojem piše:
„... Imam 25 godina. Zivim čas u G. Milanovcu, čas u Beogradu. Poznajem Miroslava Man-dića,
i molim se za njegovu Ružu. Od njega sam uzeo Vašu a^resu. Zbog toga sam radostan jer Vam
se makar na ovaj (pisam) način mogu zahvaliti za sav onaj rad pri prevođenju dela jedin-stvenog
čoveka, kakav je Bela Hamvaš. Za života skoro da nisam pročitao ništa dublje, pre-finjenije,
tačnije od njegovih rečenica. Prvi put sam čuo za njega pre tri godine. Zatim sam naišao na
Rukoveti i najednom zaćutao. Koliko sam bio veseo, toliko sam se i plašio da ga pre-poručim
svojim prijateljima. A onda Hiperionski eseji. Dopali su mi šaka baš kada mi je tre-balo samo
nešto tako. Sećam se prošle zime, bio sam strašno uznemiren, pomagali su mi jedi-no mrtvi i
biljke, onda jednog jutra priđem polici tražeći nešto, bilo šta, i rekoh, daj da vidim šta ima u
onom Letopisu Matice srpske, utom naiđem na „Voćni čas“ (B. Hamvaš), i to me na-jedamput
na duže smiri. - Skoro sam svojim prijateljima u Beogradu rekao, ako već ne mo-žemo mnogo
toga da učinimo, dovoljno je samo čitati Hamvaša. - Tek dolazi Hamvaševo vre-me, kod nas
zahvaljujući Vama, drugde drugim ljudima pouzdanog uva. Pažljiv prema Vašem vremenu za
sada toliko. — Sa iskrenošću, jer je iskrenost nebo, pozdravlja Vas, Slobodan Ilić.“
159o
Z. Krstanović u listu Politika ekspres (21. decembar 1993) objavljuje belešku, prenosim ovde
jedan deo:
,,U domu Save Babića čovek mora da oseti strujanje nematerijalnog. Duhovni je to dom. Kao
esejista, kritičar, prevodilac i teoretičar prevoda, Babić je učinio podvig o kome se zna tek
delimično, ali će se svakako znati. Iz njegove prevodilačke radionice izašlo je šezdeset knjiga
mađarskih pisaca, od kojih je trideset objavljeno, što će reći da još toliko čeka izdavača!
Babić je u srpsku kulturu uveo Belu Hamvaša, mudraca i pesnika, jednog od velikih ljudi > ovog
veka, u čijem delu su se, na čudesan način, susreli znanje i intuicija. Hamvaš, još uvek
neadekvatno primljen u vlastitoj zemlji, pojavio se u srpskom jeziku, u prevodu Save Babića,
1980. godine^a njegovi Hiperionski eseji, od istog prevodioca, objavljeni nedavno u izdanju
Matice srpske, u našim intelektualnim krugovima prihvaćeni su kao štivo nemerljive vred-nosti.
- Hamvaš mi pomaže da živim - kaže Babić - a to je najviše što jedan pisac može učiniti.
U Babićevoj radionici nalazi se prevod Hamvaševog romana Karneval u dva toma (hiljadu
i dvesta stranica), koji, takođe, čeka izdavača. Reč je o romanu, kaže prevodilac, u kome se
neprekidno skidaju maske, kroz njega defiluje sedamsto likova, traga se za identitetom. Duh i
praksa Istoka i Zapada prisutni su u ovom delu.
- Culi smo da pripremate knjigu o Beli Hamvašu?
- Knjiga se zove Granice iščezavaju, zar ne? Podnaslov je „Građa o recepciji Bele Hamvaša
u srpskoj kulturi“. Pokušavam da pratim šta se s njim dešava i da vidim kako on živi u našoj
kulturi i u našim glavama. Jedan niz čine celi tekstovi, a drugi marginalije. Beležim svaki odeljak
Hamvaša kod nas. I fragmente razgovora o njemu. (...)
Složio sam se sa svojim sagovornikom: bramana imamo premalo, danas. Braman, od naro-čite
građe, jeste i Bela Hamvaš, koji živi u domu Save Babića.“
Pozvan sam u Novi Sad, „Vojvođanski klub“ (Milorad Grujić i njegovi drugari) žele da raz-
govaraju sa mnom, nešto kao ,,Portret“ (21. decembar 1993). Grujić čita uvodno slovo o meni i
mom radu, zatim i ja čitam ponešto od pripremljenih tekstova, pa sledi razgovor. Poneo sam i
dva kraća teksta Bele Hamvaša, čak i odlomak ,,Marginalija“ iz ove knjige, ali nije bilo pri-hke
da se sve pročita. No Hamvaš je bio tema i na ovom skupu: i Grujić je govorio o njemu, a i
pitanja je bilo. Ne samo da ja ne mogu više bez Hamvaša, nego se Hamvaš pojavljuje svuda
gde god ja odem.
Telefonirao Antalu Dulu u Budimpeštu. Objavljena je nova knjiga Bele Hamvaša; sadrži dva dela:
kratke eseje („Knjiga lovorova“) i eseje na grčke teme. Odmah će mi je poslati, možda će i stići
do Nove godine.
Cela sveska časopisa Forrds je posvećen Beli Hamvašu, ali je tiraž planuo i ne može se dobiti,
pa mi ne može poslati primerak.
Iznenađenje: Dul je dobio nekoliko pisama iz Zagreba u kojima mu pišu o Hiperionskim esejima.
Znači, knjiga se probil,a, Hamvaš je ipak stigao u Zagreb do one grupe koja ga je i ranije bila
otkrila.
162.
Od kako sam pročitao „Pismo poglavice Sijetl“ (dobio sam ga od Miroslava Mandića, čak dve
verzije prevoda, zagrebačku i sarajevsku, bez oznake prevodioca, pa sam, nezadovoljan, od njih
,,sačinio“ jednu bolju?!), tragam za originalom tog ,,Pisma“, ali uzalud. Mnogi su čuli za njega, ali
nemaju original. U Budimpešti, kome god sam pominjao pismo, ni ne znaju za njega. A pismo je
takvo da bi ga svakako trebalo prevesti i objaviti.
Posurji za to još jedan razlog. Od kada sam pročitao ,,Pismo“, stalno mislim da bi njegovo
mesto bilo u Hamvaševoj knjizi Antologija humana, među drugim tekstovima velikih proro-ka.
Trebalo bi nagovoriti Katalin Kemenj da u sledeće izdanje Antologije unese i to ,,Pismo“, njemu
je mesto među velikim misliocima čovečanstva, pogotovo što je nastalo 1854. godine. „Pismo
poglavice Sijetl“ je toliko hamvaševsko, i po idejama i po izrazu, da čoveku padne na pamet da
je možda dobar falsifikat nekog velikog poštovaoca Hamvaševih ideja. Drukčije rečeno, ono je
sjajari dokaz onoga što Hamvaš tvrdi: ljudi su nekada znali nešto što se zabo-ravilo i što ponovo
treba otkriti.
Ali treba naći ,,Pismo“ na engleskom i poslati ga Katalin Kemenj, uzalud sam joj govorio
o njemu kad ga nemam u originalu. A onda ga dati i drugim Mađarima za časopise, pogoto-vo
časopisima koji se bave ekologijom.
Konačno sam dobio „Chief Seattle’s Speech", ali je stvar mnogo složenija nego što sam
očekivao: postoje četiri verzije pisma, najstarija je nastala trideset godina posle događaja, ona
se može smatrati pravom, ali je autentičnost ipak problematična, dok su veoma popu-larne
postale verzije u naše doba, s baptističkim ili ekološkim pomeranjima teksta. Delo zbog toga
nije manje zanimljivo, uz nužan oprez i kritičnost.
Ipak treba poslati snimke Katalin Kemenj (zbog Antologije) i, možda, pesniku Akošu Silađiju
(zbog časopisa Liget).

103.
Čujem od poznanika da je usput u razgovoru s Vladetom Jerotićem, piscem i psihijatrom,
pomenut bio i Bela Hamvaš. Eto prilike da se javim i pokušam da ga uključim u raspravu o
Hamvašu. Zaista, prof. Jerotić je čitao Hamvaša u Rukoveti, zainteresovan je za njega, ali
knjigu Hamvaševu još nije čitao. Raspituje se o Hamvašu, upoređuje ga s Rudolfom Staj-nerom,
veli da su to poslednje velike Hčnosti Evrope, čije delo je toliko zanimljivo, obimno, pa čak i
neobjavljeno, treba se njima baviti. Iznenađuje me pitanjem da li sledeće godine name-ravam da
organizujem-neki razgovor o Hamvašu. Naravno, biće i to, ali je još važnije da imam još jednog
značajnog čoveka naše kulture koji će se baviti Hamvašem.
164.
U nekoliko mahova sam pokušavao da među čitaoce dela Bele Hamvaša uvrstim i Darka
Tanaskovića, orijentalistu, arabistu, jer mi se činilo, ne samo zato da bismo imali još jedan ugao
u proučavanju i proveravanju ideja B. Hamvaša, nego da bi i samom Darku dobrodoš-lo jedno
ovakvo delo i njegove ideje. Biće da je Tanasković i čitao Hamvaša u časopisima, ali ja sam
pokušao da mu dam rukopis prevoda Hamvaševog dela Scientia sacra, očekujući od arabiste i
stručnu pomoć u terminologiji. On je, međutim, u to doba bio zauzet dnevnim stvarima i, izgleda,
nije mogao da se prepusti Hamvašu. Steta.
anu Mandiću, kao i drugim poznanicima koji su prihvatili Hamvaša, govorio sam ne trude da ga
obuhvate jednim jedinim tekstom, ma koliko obiman bio. Ako neko jed-piše o Hamvašu, pisaće
još koji put. Zato i govorim ljudima da samo svoj prvi tekst *e brojkom jedan, a sledeći, onda,
brojkom dva i tako dalje.
Pa lpak me je Mandić iznenadio. On se zainteresovao za Hamvaša, dolazio do mene, tražio i
rukopise, čitao eseje iz Patama i delo Scientia sacra (on je birao, njega je upravo intereso-vao
takav Hamvaš). Pisao je prikaz o Hiperionskim esejima. Ja sam očekivao oplodnju Hamvašem
u nekom njegovom budućem romanu, čak sam to i naznačio u jednom tekstu, a Mandić, evo,
upoređuje Hamvaša i Slobodana Jovanovića. Veoma efektno, bar kad je srpska kultura u
pitanju.
Na književnoj večeri u Beogradu, posvećenoj Hamvaševoj knjizi eseja, iznenada je palo veliko
platno u dnu prostorije, slika koja tu mirno počiva već godinama. Iznenađenje je bilo veliko i
među posetiocima i među učesnicima večeri. Kao da je ličnost o kojoj je reč bila u nekom
dosluhu s atmosferom ostvarenom u ovoj sali.
Posle večeri prišla mi je Silvija Monros-Stojaković i raspitivala se, na osnovu onoga što sam ja
naznačio o samom Hamvašu, da li se može reći za njega da on nije mnogo vodio raču-na o
svojim završenim rukopisima. Njoj je to izgledalo sasvim u skladu s jednim takvim mudracem
kakav je bio Hamvaš.
Jednom ranije sam prevodiocu Hulija Kortasara bio poklonio časopis s tekstovima Bele
Hamvaša: mislio sam da će sigurno naći odjeka u njoj, već po onome što sam pročitao od njenih
tekstova, a i od prevoda, Kortasar i Borhes. Ona mi je pak poklonila svoj prevod Predgovora H.
L. Borhesa, uz posvetu: „poštovaocu Hamvaševom od poštovaoca Kortasara“. Odjednom su se
na okupu našli Hamvaš, Borhes, Kortasar i njihovi prevodioci. A u uvodnoj napomeni: jedan
izdavač je 1984. godine ponudio Borhesu da odabere sto naslova i da za njih napiše
predgovore. Eto jedne veze s Hamvaševim izdavačkim poduhvatom „Stotinu knjiga“ iz 1945.
godine.
Ako se izuzmu dvoje učesnika okruglog stola ,,Ko je bio Bela Hamvaš?“, koji su, ipak, od-ustali
posle ravno dve godine, ostali prilozi su pristigli, čak predstavljaju dokumenat.
Poslednji od koga sam ipak očekivao da napiše svoju izgovorenu reč bio je Dragoš Kalajić,
slikar i publicista. Zanimljivo je da je on nekada bio urednik kod jednog izdavača („Književne
novine“) koji je objavio knjigu Renea Genona, prvu njegovu knjigu kod nas. Video sam odmah da
bi to mogao biti čovek koji će razumeti i Belu Hamvaša. Javljao sam se telefonom, doputo-vao
jednom u Beograd zbog toga i sastao se s Kalajićem u njegovom ateljeu. Odmah je na-mirisao
ko je Bela Hamvaš. Ostavio sam mu niz prevoda, koliko za jednu zbirku, njemu kao uredniku je
odgovarao autor, ali sam potom čuo da Kalajić više nije urednik, valjda je uki-nuta i biblioteka
koju je uređivao. Svejedno, ja ga nisam ispuštao iz vida i slao sam mu bro-jeve časopisa
Rukovet koji su bili posvećeni Beli Hamvašu.
Kada sam krajem 1991. godine odlučio da napravim okrugli sto o Beli Hamvašu, setio sam se i
Kalajića, i pozvao ga. Pristao je, ali je tražio da mu pošaljem brojeve Rukoveti, jer on nema ni
časopis ni rukopise. Učestvovao je u radu okruglog stola i jezgrovito i efektno, držeći se svojih
poznatih teza, uvrstio Hamvaša u mudrace našeg doba, koji, nasuprot otrcanom smeru
evropskog mišljenja, na nov način promatraju svet.
Nevolja se i kod njega pokazala kada je trebalo napisati ono što je izrečeno. Bezbrojni po-zivi
telefonom i podsećanja, zalud. Neprekidna odlaganja, zauzetost. Ja ne odustajem.
Kad je objavljena knjiga Hamvaševih eseja, na spisku od deset lica kojima izdavač treba da
pošalje knjigu, izdvojio sam čak sedam učesnika okruglog stola, našao se i Kalajić. Možda će to
biti podsticaj da konačno napiše tekst. Uzalud.
Ja ipak ne odustajem. Put u Italiju, on misli, valjda da ću odustati, ja zabeležim datum povratka,
pa odmah, čim se vrati, opet telefoniram. Sutra će mi tekst ostaviti u toj i toj knji-žari; kad
odem, naravno, teksta nema. Kao što se zna, tekstovi se ne pišu sasvim sami. Razboli se od
gripa, ja sačekam da prezdravi, ali ne odustajem. Kad pretpostavim da je pre-zdravio,
telefoniram: on otputovao u Republiku Srpsku. Treba sačekati povratak. Koliko god može dugo
da odugovlači on, toliko dugo bar mogu da budem uporan ja. Zovem ga posle povratka:
polomio mu se zub, kaže. I, konačno, posle vremenskog raspona koji obeležavaju datumi: 3.
decembar 1991. i 13. januar 1994, dakle tačno posle dve godine i 40 dana: moram da
odustanem, nema teksta.
Sve ovo beležim kao podatak koliko energije, truda, brige, pa i posla treba utrošiti oko jedne
sasvim malene stvari. Ako se na koncu pogleda ,,rezultat“, u slučaju ako se tekst dobi-je,
nekome će se javiti pitanje: pa vredi li to onolikog truda? Računica je više nego očigledna.
Moj odgovor je da ipak vredi za mene, za nekoga drugoga, verovatno, ne vredi ništa.
Telefoniram, pozivam, ne ostavljam ljude na miru. Oni se zbog toga ne naljute na mene, to je
moje iskustvo; ni ja ih ne zamrzim zato što jednostavno nisu seli i napisali onu stranicu-dve
odmah, a ne tek posie toliko moljakanja. Važno je da je na koncu ostvareno nešto što smo
želeli; uloženi trud se uopšte ne broji.
Navodim kako se kod drugih pisaca probija Hamvaševa misao, direktno kao citat i pozi-vanje na
njegovu misao. A kod mene?
Recimo, Ljana mi je svojevremeno prigovarala gotovo da su moja shvatanja literature, moj način
pisanja i interesovanja za književnost neobični, da to mora proisticati iz mađarske kul-ture i
književnosti. Jer, eto, takvi su i mađarski pisci koje prevodim i kojima se bavim. Naravno,
pogrešno shvatanje, pojednostavljeno tumačenje. Bavim se ja i našim piscima, pišem o njima,
ali se ne primećuje tada kako su to na izvestan način opet probrani pisci, oni koji meni
odgovaraju i za koje mislim da ostvaruju delo kojim se treba baviti. Ali, kako su to naši pisci,
lako se smetne da su po nečemu specifični i da ih ipak ja biram.
Nema spora, lektira utiče na nas, ali, istovremeno, mi biramo onu lektiru koja u nama nalazi
odjeka, gotovo da nam prija, bilo kao otkriće, bilo kao doživljaj sveta. I pre lektire, pre svesti o
životu, postoji u nama zapreteno zrnce kojega kasnije možemo postati svesni, zrnce koje nam
drugi mogu otkriti podstičući ga. Zašto ne bi tako bilo i što se umetnosti tiče?
Kao što se odmah vidi, ja već mislim i govorim kao Hamvaš.
Hamvaš se, čini mi se, neosetno prelio u mene, postao moj; osvestio me. Cesto ne umem ni da
kažem, da navedem Hamvašev stav za određeni problem i shvatanje, kao da je sve to oduvek
bilo ono što sam i sam, ali neodređeno, mislio. I bez direktnog pozivanja na Hamvaša, meni se
čini da u mojim tekstovima već odavno caruje njegovo shvatanje, čak i tamo gde ga, možda, i
nema.
Kad sam se poigravao osnivanja nagrade za esej, na primer, sam naziv nagrade za origi-nalni
esej nazvao sam „Calabrčak", povodeći se za Hamvaševim esejem ,,A joisten uzsonna-ja“
(=Užina gospoda Boga) koji sam ja, poigravajući se, jer mi doslovan prevod nije bio dovoljno
dobar, preveo kao „Calabrčak Gospoda Boga“, koristeći mogućnost našeg jezika.
Želeo sam da budu podsticani i nagrađivani takvi eseji, pa sam onda tražio mogućnost da
nagrada za prevedeni esej bude i u nazivu određena kao deo originala, tako je nastao ,,Brčak“,
reč koja ima svoje pokriće u našem jeziku, o čemu svedoče rečnici. Ništa drugo ni sada ne
navodim, samo da je čak i podsticaj za nazive pristigao preko Hamvaša, iako je reali-zacija bila
unutar ovoga jezika.
Možda će biti prilike da se prisetim još ponekog elementa kojeg sam svestan zbog nasla-njanja
na Hamvaša.
169.
Likovni kritičar Dejan Đorić, ali od onih otvorenih i radoznalih duhova, takođe se zain-teresovao
za Hamvaša. Prisustvovao je i na okruglom stolu, obećao je da će pisati o Hamvašu, pa je
prikupljao njegove eseje, one koje mu više ja nisam mogao dati. Tako je jed-nom u antikvarnici
naišao na časopis Rukouet, broj posvećen Hamvašu, na čijoj manžetni je bila i moja posveta-
upozorenje nekom neimenovanom čoveku koji bi, valjda sam pret-postavljao, mogao biti
zainteresovan za Hamvaša; očito pogrešna procena.
Đorić se javio da je napisao tekst o Hamvašu i doneće ga čim ga bude prekucao.
Od kako sam saznao da je u Zagrebu objavljena Hamvaševa knjiga Filozofija vina, - dvo-jezično
izdanje, lepo opremljena, video sam je kod Hamvaševe udovice, Katalin Kemenj, - i kad sam
saznao da je i moj prevod stigao do Zagreba, još sam više zainteresovan za taj krug ljudi koji se
bavi Hamvašem.
Cim sam se ove godine našao u Budimpešti (januar 1993) odmah sam se javio u Zagreb
Hamvaševom prevodiocu Ladislavu Galeti:
Budimpešta, 9. 1. 1993.
Dragi Galeta,
Nalazim se u Budimpešti i koristim priliku da ti se jauim. Poslednji put sam ti pisao, čini mi
se, pre godinu dana, kad sam organizouao okrugli sto o Beli Hamuašu. I ti si hamuaševac,
bio i ostao, pa me interesuje da li si uspeo šta da uradiš za ouo ureme od kako nismo
kontaktirali.
Šaljem' ti najnouiju Bibliografiju Hamvaševih radova, objavljenih i neobjavljenih kod nas.
Dobio sam madarsku stipendiju tako da ću izvesno vreme boraviti ovde i raditi, između osta-
log prevoditi i Hamvaša. Nadam se da će ovih dana izaći nova knjiga Hamvaša Patam 11-
111, pa ću se odmah dati na posao, s velikim zadovoljstvom. Uskoro će biti gotov i jedan
intervju koji sam vodio sa Katalin Kemenj, Hamvaševom udovicom.
Interesuje me sve o-Hamvašu, prevođenje, objavljivanje, napisi, baš sve. Ako imaš šta da mi
jauiš, šaljem ti peštansku adresu na koju možeš da mi pišeš, jer, bar za sada, ne znam bolji
način.
Nadam se da si dobro i da radiš.
Pozdrau,
S. B.
Ali odgovora nije bilo, ko zna da li je pismo uopšte i prispelo na naznačenu adresu?!
171=
Kod Bele Hamvaša čitamo: „Samo po drevnoj svesti prirode potpuno je prihvatljiv korak kada je
čovek, pošto je prethodno pio iz jezera ili sa izvora, potom iz školjke, odjednom počeo da pije iz
izdubljene tikve, zatim se poduhvatio da od blata uobliči posudu, pa je osušio i tako postao
vlasnik posude, jer posuda i nije ništa druga do znak istupanja iz drevne svesti. U tom postupku
se još nalazi logika prirode, ali je u njemu i posebna logika čoveka. Na graničnoj je liniji - na liniji
koja upravo počinje da odvaja čoveka i prirodu."
Ovaj volšebni trenutak odvajanja, mogao je da krene i drugim tokom. Ali, tada ovaj skup pisaca
nikada ne bi mogao da ima ovakvu temu C,Pisac u vremenu zla“). (...) Ako bismo htjeli da
odgovorimo na ovu temu, svaki od nas bi trebalo da donese sve svoje knjige, sve knjige, SVE,
iz svih biblioteka, da ih donesu svi danas živi pisci svijeta, sve knjige IKADA objav-ljene, i da ih
stavimo na jedan imaginarni tas. ZLO se ni tada ne bi moralo mnogo truditi. Bilo bi dovoljno da
na drugi tas tih nepreglednih terazija baci samo svoj cinični smijeh, pa da pretegne svu onu
nesagledivu masu knjiga i poruka u njima.
Zašto sam uzeo citat iz djela izuzetnog mađarskog pisca i mislioca Bele Hamvaša, koga
pljesnjiva Evropa od juče, zapanjena otkriva i, pretičući se, prevodi na mnoge jezike. Uronjen u
zlo komunizma, u zlo ljudi oko sebe, okružen krugovima manje darovitih i umnih, Bela Hamvaš
nikada za života nije ugledao svoje objavljene knjige. Već je i biografija Bele Ham-vaša dovoljna
da ispuni i prepuni kazane u koje mi pokušavamo da ubacimo naše poruke na papirima sa ovom
temom. Pisac se, - od kad je krenuo da piše svoju prvu knjigu, pra-knjigu,
- nalazi u vremenu zla.
Ratko Adamović (odlomak referata, Beograd, oktobar 1993)

Ratko Adamović:
Nekoliko dana poslije književne večeri u Udruženju književnika Srbije, gdje smo govorili
0 uzbudljivom otkriću - o Beli Hamvašu i njegovoj knjizi Hiperionski eseji, prijatelji su me pitali
šta sam ja, zapravo, čitao na toj večeri. Jer pjesmu koju sam pročitao iz Hamvaševe knjige oni
nisu mogli da nađu. A ja sam te večeri samo čitao Hamvaševu ,,pjesmu“, odlomak iz eseja sa
strane 15, iz Hamvaševe knjige, knjige o kojoj drugom prilikom sam Hamvaš kaže: .... knjiga je
najćutljivija, najusamljenija, najmirnija stvarnost sveta“. Ataj tekst glasi:
Ispod cele zemlje struji voda, ispod sveg života struji tuga.

Ispod života struji tamno
1 nepokretno jezero, život ogleda lice u njemu, ugleda tugu za sebe, pije iz njega, pije tugu.
Kada kroz grane jele prostruji vetar, oglasi se ovaj instrument noći, ova crno-zelena harfa -
kakav ton bez smeška.
Kako u njemu gori tama.
Koliko nepodnošljivo težak ton, kako je mek i kako buja -preliva izvor, kuću,
ostalo drveće, celu šumu, planinski grehen,
miluje bez Ijif-bavi svojom plišanom rukom lakom poput pera, bez saosećaja, bez sažaljenja,
bez utehe, bez radosti, a na to se
zagleda pred sebe brdo, planina, potok, jelen, tetreb, -
pod celim predelom se rastvori zemlja
i u tamnom ogledalu se pojavi lice sveta.
Javlja se Mirjana Popović Radović, ona je otkrila Hamvaša, hoće da razgovara; donosi na
poklon svoju knjigu Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog u London. Crnjanski
i Hamvaš, srodnosti, Istok, ceo svet. Hamvaša joj je otkrila prijateljica, jedne noći joj ga je čitala
telefonom, jer je znala da njoj treba takav pisac. A onda je Mirjana poslala svom sinu u London
citat iz Hamvaša kako bi smirila njegovu nostalgiju i melanholiju. Ona je čak u bib-lioteci, gde
radi, ispisala i okačila citat iz Hamvaša.
174c
Pesnikinja Tatijana Drakulić govori da je, na koncu, ipak sve otkrila. Bela Hamvaš ne pos-toji,
njega sam ja izmislio, pišem sam njegove tekstove i objavljujem ih kod nas, najpre po
časopisima, da bih tako ubedio ljude da pisac postoji, da bih pribavio alibi, a sad, eto u knjiga-
ma već. Hamvaševu biografiju sam, veli, takođe ja izmislio. Susrela je na ulici troje mladih
Mađara, lepo su izgledali, verovatno studenti, tiho su razgovarali na mađarskom, ona im je
prišla i pitala da li znaju za velikog mađarskog pisca i filozofa Belu Hamvaša. Malo su se zbunili i
rekli joj da ime jeste mađarsko, ali takav veliki mađarski filozof ne postoji. Znači, dodaje ona, ja
najpre sam pišem Hamvaševe tekstove na mađarskom, potom ih prevodim na srpski, eto zašto
Hamvaš nije ni mogao da bude do sada poznat u svetu i zašto ga drugi nisu prevodili. Celu
ujdurmu sam ja izmislio i razradio, pa kulturnu javnost vučem za nos i krišom se smejem,
zaključuje T. Drakulić.
Milorad Pavić je pisac o kojem sam više puta pisao, najpre o zbirkama pripovedaka, potom
o romanima, a sada i o prevodima njegovih pripovedaka i romana. Tekstovi se gomilaju i gotovo
sami organizuju, treba napisati još nekoliko poglavlja i zaokružiće se knjiga o Paviću. Ponovo
čit^am stare svoje napise, one koje sam pisao kada još nisam znao za ključne tekstove Bele
Hamvaša, i vidim, jasno je ostalo zabeleženo, kako mi je i tada bio blizak Hamvaš. Kada pišem
o Pavićevoj knjizi Jezičko pamćenje i pesnički oblik (1976), izričito stoji: „Čak i u kratkom eseju
‘Jezičko pamćenje i pesnički oblik’ Pavić postavlja izuzetno značajno pitanje, ne samo za našu
poeziju, - što sumanuto jurimo za zapadnom Evropom imitirajući je, kad imamo u sebi i istočnu,
azijsku tradiciju koju ne uključujemo stvaralački i svesno kao da je se stidimo. Pitanje i zanimljivo
i značajno, toliko da bi zasluživalo bar jedan simpozijum."
Pa i inače, Hamvaš i Pavić zaslužuju posebnu tananu komparaciju.
Pomalo mi je ostao zagonetan odnos Katalin Kemenj, pa i Antala Dula, prema meni, a onda i
prema mojoj priči o pesniku lutalici i pešaku Miroslavu Mandiću. Zato mi je bilo drago kad su njih
oboje prihvatili Mandića, posle ličnog kontakta, kad smo bili u stanu Katalin Kemenj. Ali mi i
dalje nešto nije bilo u redu: ja se istinski bavim Hamvašem kao svojom potrebom, prevodim ga
zato što ne mogu da ga ne prevodim; pišem o njemu zato što drukči-je i ne mogu; a Katalin
Kemenj, kao i Antal Dul, imaju mnogo jednostavniji odnos prema,
pnmećujem to, prevodiocu na nemački Bušmanu, ili prevodiocu na italijanski Marku Pjovanu.
Zašto? Ispada nekako ovako: ja sam sumnjiv, a oni su sasvim normalni ljudi.
Mislim da mi se cela situacija poprilično razjasnila kad sam, čitajući Dostojevskog, naišao na
ovu njegovu misao: „Preduzeti nešto što nije direktni cilj u ime vlastite koristi to Evropa ne može
da shvati nikako (...) to je za Evropu nemoralni postupak koji nju ugrožava, koji ugrožava njenu
civilizaciju.“ Ili, drukčije rečeno, primenjeno na konkretnu situaciju, Bušman
1 Pjovano počinju da prevode Hamvaša jer su potpisali prve ugovore s izdavačima, vole oni
Hamvaša, verovatno je da će ga i dalje prevoditi, razume se, ako potpišu nove ugovore, što
opet znači da su ti prevodioci normalni ljudi: rade u interesu sopstvene koristi (i Hamvaša i svoje
kulture, naravno). A šta se ja tu petljam: navalio na Hamvaševo delo, preveo već više od 4000
stranica, napisao o njemu stotinak stranica, a ovamo - zašto? - nemam unapred čak ni jedan
jedini ugovor. I ko zna kada će ti prevodi uopšte i biti objavljeni. Ima tu nešto sum-njivo, nešto
drugo se tu krije, možda neka podmukla korist koja se ne vidi...
Znači, tu smo: da je o nekom drugom reč, sve bi bilo potaman; ali njih dvoje (Kemenj i Dul) jesu
duboki poznavaoci dela Bele Hamvaša, a ipak su u praktičnom, svakodnevnom životu zastupnici
evropskih shvatanja koja pominje Dostojevski. A njih dvoje bi upravo morali da razumeju mene i
moju vezanost za Hamvaša. Ali kako da me razumeju kad ja nemam mate-rijalne koristi od
svoga rada. Meni je, naravno, važnija ona druga korist. Znači, ja prevodim, objavljujem po
časopisima nešto od tih prevoda, ali od toga što ti časopisi plate (ako uopšte plate) nema
gotovo nikakve materijalne koristi (em, malo, em inflacija sve pojede za dva dana!). Ko mi je
kriv: trebalo bi da radim nešto drugo, a ja ne ostavljam Hamvaša; pa kako onda Evropejci da
shvate nekoga ko je nenormalan i, što da ne, sasvim poludeo?
U časopisu Srpski književni glasnik (Beograd, 1993, br. 11-12, str. 1-26) objavljena je proza
Zorana Mirkovića „Mali kućni duh Muk“, o kralju Milanu Obrenoviću. Zanimljivost proze za nas je
u tome što je u nju uključen Bela Hamvaš, i to onaj deo iz eseja ,,Drveće“ koji nosi podnaslov
,,Melanholija“, tekst o jeli za koju Hamvaš nalazi da izražava melanholiju. Za nas je još
zanimljivije da pisac Mirković citira upravo isto ono mesto koje je citirao i Ratko Adamović,
pretvarajući ga u stihove. Dva srpska prozaika, koji međusobno ni malo nisu slični jedan iz
Novog Sada, drugi iz Beograda, zastaju nad Hamvaševom knjigom, pored toliko' drugih knjiga, i
od 300 strana teksta biraju istovetan odlomak, u isto vreme, krajem 1993. godine!
Deset dana pred novu godinu sam telefonom razgovarao s Antalom Dulom, saznao da je izašla
nova Hamvaševa knjiga, nadao se da će mi je poslati do Nove godine pa da počnem
prevođenje tih novih eseja; već je prošlo i pola januara, a knjiga ne stiže. Onda razmišljam: kad
je meni uopšte Dul poslao nešto, da li je ikad stiglo na moju adresu neko njegovo pismo, da li mi
je ikad telefonirao? Nije. Ja sam mu i pisao i telefonirao, i razgovarao često s njim u Pešti, a on
je prilikom poslednjeg telefonskog razgovora tražio moju adresu, ne verujem da ima moj broj
telefona. Možda i grešim, ali će se ispostaviti da nije ni poslao knjigu.
Ali je prispeo januarski (1994) broj peštanskog časopisa Kortars, časopis za koji sam letos
pisao prikaz Hamvaševe zbirke eseja Patmosz, prikaza koji još nije objavljen. Ali, evo, objav-ljen
je prikaz Andraša B. Balinta: znači li to da urednici nisu bili u pravu kad su tražili da ja napišem
prikaz, jer u Pešti nema prikazivača? Balintov prikaz je vrlo dobro napisan, zaokružen je i
precizan; ali porazan za samog prikazivača. Vidi se kako on ne poznaje Hamvaševo ukupno
delo; recimo nikada ne bi upotrebio, vezano za Hamvaša, sliku vrača koji doziva rađanja sunca,
jer i sam Hamvaš ima takvu sliku u romanu Karneval, gde ona ima precizno mesto i značenje.
Kakvo nerazumevanje Hamvaša! Neko ko hoće da piše o posled-njoj Hamvaševoj knjizi eseja
bar bi morao da pročita njegovo kapitalno delo Scientia sacra.
U intervjuu s Katalin Kemenj izgledalo mi je preoštro kad mi je rekla da nijedan znača-jan napis
o Hamvašu nije nastao u mađarskoj kulturi. A ono malo što je dospelo do mene zaista nije
značajno. Cak jedva se i sećam ponekog prikaza u časopisima koji stižu do mene. Dakle, o
Hamvašu se veoma malo piše, a kad neko i piše, očito je potpuno nerazumevanje njegovog
dela.
Jednom sam se našao u Budimpešti kad je u dnevnom listu Nevszabadsag (5. decembar
1992) objavljen prikaz prve knjige ovih istih eseja (prikazivač Konczol Csaba), prikaz koji sam
sačuvao, pre svega zbog jedne dobre fotografiie Bele Hamvaša iz mlađih dana, ali i zbog
potpunog nerazumevanja knjige eseja, čak držanja lekcije B. Hamvašu. Ali ovaj novi prikaz još je
karakterističniji pa ću za naše čitaoce izdvojiti početak i kraj prikaza.
,,Ja Jovan, koji sam i brat vaš i drug u nevolji, i u carstvu i u trpljenju Isusa Hrista, bijah na
ostrvu koje se zove Patam, za riječ Božiju i za svjedočanstvo Isusa Hrista. Bijah u duhu u dan
nedjeljni i čuh za sobom glas veliki kao truba.“
Ostrvo Ajeou bar je toliko udaljeno od Patama kao znanje velikog šamana od apostolovog.
U filmu Pseći život nalazi se jedna nezaboravna scena. Svako bogovetno jutro vrač sa svo-jom
pratnjom na ostrvu Okeanije izlazi na istočnu obalu mora, mrmlja čarobne reči, načini nekolika
veoma značajna pokreta, odigra kratak ples, i - čudo nad čudima - rađa se sunce. Cudotvorna
moć se prenosi s oca na sina, tajnu niko ne zna, jedino šaman. Svi članovi ple-mena ga poštuju
kao poluboga.
Ako zamislim Belu Hamvaša dok piše ili za vreme usamljenih šetnji kroz šumu, uvek mi pada na
um ovaj obred rađanja sunca. Saman izgovara magičnu molitvu koju je nasledio od svojih
sukurđela, i čeka. Horizont postaje svetliji, nebo postaje narandžasto, ali on ne može biti sasvim
siguran da li će se zaista roditi sunce. A naročito ne da li za čudo treba zahvaliti čarobnim
rečima, ili bi se ono i inače zbilo. Ne zna, jer otkako on raspolaže ovom moći, još nijednom nije
prespavao ni jednu zoru.
Hamvaš artikuliše reči, istina malko zapevajući, ali sasvim precizno, i posmatra podnožje neba.
Zatičemo ga na delu u času iščekivanja: on piše Patam.
Nebeski glas Jovanu kaže: ,,Ja sam alfa i omega, prvi i posljednji.“ Hamvaš kaže: „Čovek
daleko stigao nije.“ I: ,,Ne možeš da živiš kao zvezde.“ Polazi od omege da bi pronašao alfu.
U praskozorju samo se vide obrisi predmeta i ljudi. Brda je lako razlikovati od pasa, ali krušku
već teže od jabuke. Zora puca; od današnjeg dana još svašta može da bude. Samo mu treba
prići bliže i pnnaziti.
Hamvaševo je delo: apokrifno jevanđelje...................................................................
Ovako pokušava da odgovori i šaman koji na ostrvu budi sunce. Čak i onda kada na aero-drom
ostrva prispe avion s pošiljkom pomoći. Prislonjeni uz žičanu ogradu, urođenici po-smatraju
kako se istovara pošiljka iz prispelog aviona: hrana, lekovi, oružje. Sutradan grade oni i za sebe
pistu, sklepaju avione od slame, možda će tako primamiti veliku nebesku pticu koja će, kao
izaslanik božanstva, njima izručiti potrepštine koje ulepšavaju život. I time rapočinje kvarenje
bića; pripadnici plemena umesto da se obraćaju bogu Suncu - po primeru belaca - poginju glave
pred dobrima koja truju biće.
Nalazimo se na putu negde između alfe i omege. Jedino je pitanje kuda idemo. Odgovor ne daje
ni Hamvaš ali podstiče. Naša potreba nije tovar blagostanja, nikako nije oružje, nego Sunce. U
poslednjoj rečenici Patama on tiho izjavljuje: ,,Na kraju vremena, kažu, početak se
/ (< vraca.
Balint B. Andras: A kezdet visszater, Kortars, Budapest, 1994 januar, 97-100 l.
18©.
Ne stiže obećani prilog Dobrice Ćosića, zovem ga telefonom (18. 1. 1994) i podsećam na
obećanje da će napisati koju reč o Beli Hamvašu. Vajka se, potpuno je smetnuo s uma. Morao
bi ponovo da pročita eseje. Kaže da je knjigu preporučio poznanicima, i da je oni čitaju, takođe,
s velikim zadovoljstvom. Raspituje se kuda je sve po svetu putovao B. Hamvaš. Kad mu kažem
da je kao mladić išao samo jednom s ocem do Minhena i Pariza, i nekoliko puta je lerovao na
Jadranu, Cosić se čudi otkud mu toliko znanje, recimo o Peruu. Kaže: blago Mađarima kad
imaju takvog velikana. Gotovo mi ne veruje kad mu kažem da on u Mađarskoj nema naročit
odjek, gotovo ne može to da shvati. Kod nas, očito, veli, takav stvaralac je dobrodošao,
pogotovo sada posle raspada svih vrednosti, čak nam je veoma potreban.
181.
Sve više je onih ljudi, naročito između 15 i 30 godina, koji otkrivaju Belu Hamvaša i, jed-nostavno
rečeno — zadivljeni su. Istina, sve su to mlađi stvaraoci, oni koji su, nezadovoljni purevima koji
se nude, tragali za nečim drugim, naslutili nešto što postoji dublje, pa im je Hamvaš onda taman
priskočio u pomoć. Karakteristična je izjava jednog od njih: letimice, gde god začita Hamvaševe
eseje, svaki delić je dobar, inspirativan, traži da se dalje čita.
' 182.
U televizijskoj emisiji Aleksandar Spasić efektno prikazao Hamvaševe Hiperionsek eseje izričito
pozivajući u poenti gledaoce da čitaju Hamvaša.
183.
Razgovor s Ćosićem (20. 1. 1994). Odmah se interesuje za Hamvaša, pita kakav je taj nje-gov
roman. Kad mu kažem nekoliko reči (više je mogao pročitati svojevremeno u mom eseju c
Hamvašu iz knjige Pet više pet, koju sam mu bio poslao misleći da će možda hteti otvoriti
Balaževićevu izložbu portreta tih pisaca, mađarskih i srpskih), veli da je i on imao slične ldeje i
da je napisao jedan roman koji mu je propao u UDBI (!!). Ja mu kažem da sam očeki-vao da
pomene svoj roman Bajka (1965) kao jednu lepu mogućnost od koje je potpuno odus-tao. On
se pomalo čudi što pominjem to njegovo delo, jer, kaže, za taj roman kritičari uopšte ne znaju,
niti je ocenjen.
Govorim kako je primetan broj mladih ljudi koje veoma interesuje Hamvaš, smatraju ga nekom
vrstom životne potrebe, čak prorokom. Ali da su se neki od njih iznenadili kada sam im rekao da
ga i Ćosić čita i da mu se veoma dopada. Veli da ga ljudi ne znaju: on je otvoren čovek, i dok
bude živ, biće radoznao. Ali mu je jasno zašto je Hamvaš potre-ban mladima, i ne samo njima.
Dajem mu bibliografiju kod nas objavljenih dela B, Hamvaša (napisa o njemu i preve-denih dela
koja se nalaze u rukopisu). Pokazujem mu rukopis knjige o recepciji Hamvaša kod nas, na što
on veli da će mi ipak napisati tekst o Hamvašu, jer je meni stalo do toga... I ne prestaje da mu
se divi. Opet se raspituje kada je tačno pisan roman Kameval. Pa opet divljenje. Nudim mu, ako
želi, rukopis prevoda Karnevala i drugih romana i eseja Bele Hamvaša. Ostaje da mu se javim
kad se vratim iz Pešte (zbog teksta o Hamvašu).
184.
NIN (21. januar 1994) objavljuje skraćeni tekst Ratka Adamovića o Beli Hamvašu. Tekst ovako
deluje veoma dobro, samo što ja više nisam u stanju da procenjujem vrednost učinka na one
koji se prvi put susreću s imenom B. Hamvaša.

Ivana Milankova
Moj prvi susret sa Hamvašem
odnela sam - Frojda, - nisam ubila oca, nisam svrgnula majku, Ijubav je oduvek bila radar
moga bića, instinkt pobune, detektor za otkrivanje diktatora i njihovih mrako-va. Jednom rečju,
roditelji su mi oduvek bili divni prijatelji, volela sam ih. Podnela sam - ženske žurnale, modne
časopise, - nisam gubila glavu za modnim krikovima, perjem, šljokicama -nisam bila „prava
žena“, nisam imata svoj look of the season. Optuživale su me sestre, tetke, pri-jateljice,
kondukterke, šnajderke. Verovatno su me optuživali i muškarci, verovatno nisam bila prava
zavodnica". Nisam ih pozivala na tak-mičenje, nisam im otvarala ona vrata iza kojih bi
poletela njihova dugo taložena sujeta, nisam bila daska za njihovu pozornicu. Hteli su da ih
hra-nim šlagom, dok sam ja pod hranom podrazume-vala hleb. Nisam čak mogla ni da
budem Marija Antoaneta, nisam mogla da izgovorim nešto slično, nešto nalik: „Ako nemate
hleb, jedite šlag", jer to ne bi imalo značaja, jer hleb nije imao značaj. A onda su došle
posledice - senke ilagova i kolača - u zemlju u kojoj živim krajem devedesetih došao je rat.
Došle su tragedija, beda, glad. Došla je blokada, došao je strah. Odmah su svi iz komora
svog pamćenja izvukli osnovne pojmove. Proradili su instinkti i refleksi opstanka. Za tili čas
bili smo svedeni na Boga i elemente. Svi su se setili božanskih supstanci tleba. Odjednom je
moja, zbog šljokica i perja, dugo potiskivana snaga procvetala kao najras-košnija tropska
biljka. Ma kako ,,ne-prava“ iena, ujedinila sam se sa drugim ženama. Počele smo da mesimo
hlebove, da od biljaka pravimo lekove, skupile smo decu, relikvije spakovale na dobro čuvana
mesta. Odmah smo iz nekakvih visokih, vantelesnih glasova počele da dobijamo poruke kako
da sačuvamo rod, vrstu i duh.

Još na samom početku ovog očaja, kad su svi počeli da gube nadu, negde u meni, negde u
naj-dubljim delovima mene počela je da se razmota-va čudesna energija, energija koju nisam
mogla da objasnim razumom, kao da se u meni istovre-meno probudilo hiljadu bogova. Ljudi
su to pri-metili.Pitali su me šta mi se događa. Jedino što sam mogla da im kažem bilo je:
„Mislim da ću roditi Boga “. Kasnije sam prekorevala sebe zbog ove pomisli, zbog ove
artikulacije. Ali ona je ipak izašla iz najprimalnijeg, iz najinstinktivnijeg dela mene. I tako dugo
nisam imala mira sve dok nisam u Književnoj reči naišla na rečenicu Bele Hamvaša u odeljku
,,Žena“ iz knjige Scientia sacra.
„Žena se ne oslobađa povratkom u večnu inteligenciju, nego stižući u ženski lik drevnog
čoveka, u Sofiju, u Nebsku Devicu. Simbol oslobođenja: Izis, na ruci joj mali Horus, Magna
Mater, s detetom na ruci, koja je čovečanstvo. U ženskom biću probuđena nebeska Ijubav.
Jer Ijubav je najviši stupanj budnosti.
U ovom obliku žena se vraća u Jedan, u Tvor-ca. Hinduska baština kaže da nestankom
velikih ciklusa sveta sva snaga i sposobnost stvaranja se preobraća i koncentriše u jedan
oblik. Taj oblik je: Šakti. To je kvintesencija bivstva. 1 Šakti, Zena, s Brahmanom prespava
noć sveta. A kada započne nova godina sveta, započinje novo stvaranje, ona iz sebe
oslobađa opet sile. “
I naravno posle ovakve istine moje žensko srce i moj ženski um nađoše ponovo svoje mesto i
svoj mir. Bela Hamvaš me je čekao, mene, ženskog Odiseja. Taj susret i tu luku nikada neću
zaboraviti.

Slobodan Mašić
Bela Hamvaš ili o zemaljskom prahu
io sam zbunjen prilikom prvog susreta sa tekstovima Bele Hamvaša. Imao sam osećaj da
stojim pred jednim celim vekom i da u jasnom predelu njegovog trajanja vidim Belu Hamvaša
kako stoji na jednoj blagoj padini svoga povrtnjaka, naoružan zemljorad-ničkim alatom i
jednim čudnovatim osmehom čoveka koji zna tajnu neprestanih paradoksa Ijudskog saznanja.
Gledam ga kako spretnim pokretima zamahuje malom motikom kojom se plevi trava i kako
pokušava da uvede red u priro-dan red stvari, u koji, inače, nikada nije verovao. Posmatram
nešto što nikada nisam mogao da vidim, jer u godinama kada se to dešavalo, ja nisam ni
znao da postoji Bela Hamvaš. Zato je meni danas jednostavno da zamislim Belu Hamvaša
kako jednim usporenim pokretom ruke vadi iz zemlje busen trave koju je na tom mestu
naslikao Direr, i kako taj pokret ruke bolno traje ceo jedan vek, u kratkim trzajima čije su mere
toliko male da se tehničkim merama ne mogu ni iskazati; proteže Bela Hamvaš svoju ruku
odozdo nagore ša prstima koji grčevito stežu ceo busen, ruku koja na prolećnom zalazećem
suncu odigra-va veličanstvenu ulogu opšte metafore o Ijudskoj prisutnosti u slici sveta koja
nas okružuje.
Da li je Bela Hamvaš znao da će Direrov busen, koji je pre nekoliko vekova već počeo da se
slika u evropskoj civilizaciji, tek nakon tog beskraja vremena odigrati, u jednom usputnom
zapisu, svoju herojsku ulogu? Nisam siguran. Ali sam siguran da je mnogo toga Bela Hamvaš
znao pre nego što se pojavio da svoj nesrećni život potroši u prvoj polovini ovoga veka i da se
sa svojim prahom opet vrati u jedan opšti prah iz koga smo svi potekli i kome se vraćamo.
I sada, kada naglo okrenem svoju glavu, u magnovenju, u nekom međupoložaju, vidim Belu
Hamvaša kako stoji sa busenom i kako nastavlja da ga polako podiže i kako ima neku
nameru, koju, verovatno, nikada neće ostvariti. Okolo njega postoji slika sveta koja
uspostavlja svoju ravnotežu. Demonske sile izašle iz podzemlja, oslobođene lažnom nadom
da ćemo saznati ono što se saznati nikako ne može, uvode red smrti, zakone poretka, uvode
smisao kazne, obećavaju progres kao način proticanja sveta, i kao simbol Ijudske istorije
opisuju nam beskrajno stepenište kojim ćemo se uspinjati s lažnim uverenjem: što smo dalje
od zemlje, sve bolje i jasnije vidimo ono što je pod nama. Okolo nas uskoro neće bili ničega
stvarnog, samo beskrajni oblaci u nepre-stanom kovitlanju, bez ijednog čvrstog oblika, tužno
cviljenje večne promene koja se bez ikak-vog smisla i svrhe odvija pred našim očima.
Vidim Belu Hamvaša gde stoji na tim stepeni-cama i kako sa svojom sudbinom, natovarenom
na leđa, silazi korak po korak ka zaboravljenim dubinama zemaljske realnosti. Ja ne znam
kakav je biQ njegov korak, verovatno gibak, jer čovek koji je mogao nekoliko puta u životu da
se spusti na najniže oblike Ijudske egzistencije mora da je imao hitre pokrete zdrave zveri,
pokrete biološke superiornosti, koju imaju Ijudi svesni svoje izuzetne misije. Gledam njegov
silazak u pakao zemaljskog praha, čujem ciku automobilskih guma, jauke unesrećenih, čujem
tupi udar vrata koja se zatvaraju pred nama, i osećam mrak koji se lepljivo spušta niz naša
lica. Okolo nas odje-kuju glasovi lažnih proroka puni neverovatnih obećanja. U tome košmaru
vidim Belu Hamvaša kako, sa krstom natovarenim na leđa, hoda svo-jom Golgotom
spuštajući se sve više i sve bliže zemaljskom prahu.
Kao na nekom pokvarenom televizijskom u. gde su pomerene granice slike i gde meno
vidimo nekoliko paralelnih likova slike, vidim Belu Hamvaša kako silazi put z pakla, i
postajem svestan da to on ne čini pn i put u svom dugotrajnom životu. Postajem 'an da je i
mnogo puta ranije postojalo nešto se nazivalo Bela Hamvaš i da je to nešto
L
avalo da se
spusti niz stepenice Ijudskog sa tražeći istinu na mestu odakle se pošlo ragu za istinom.
Vidim kako je pre stotinu na, i pre prethodnih stotinu godina, i pre bodnih takođe stotinu
godina Bela Hamvaš io sa istom namerom da dopre do onoga do se ne može dopreti.
Obuzima me neko ose-’ slabosti i osećam kako se moje oči vlaže i ćujem zvuke svoje pisaće
mašine, obuzima neka vrsta nežnosti nad slikom Bele Hamvaša }i silazi do svoga praha koji
je daleke 1968. ine, godine kada je on umro, vraćan onom ' em prahu iz koga je daleke 1897.
iznikao kao n komad kamena.
Ja nikada nisam video Belu Hamvaša. Sve ovo vam poručujem o njegovoj sudbini, ja vidim c
kad zatvorim oči. Ali do mene dopiru reči le Hamvaša. Kako je Bela Hamvaš izgovarao je
reči? Ili je to bio govor čoveka koji je znao će moći sve iz sebe da izgovori? Da će imati voljno
vremena! Ono što stoji sada preda om jeste nešto što ne nosi ime Bele Hamvaša, dok nestaje
u tami paklenih mrakova koji se " araju pred mojim nogama, ja vidim drugo što, što liči na
Belu Hamvaša, kako se pomalja 'ilazeći odozgo na niže niz isto stepenište kojim fe prethodno
nešto, što je takođe bilo Bela Ham-vaš, upravo nestajalo u neprozirnim dubinama.
I tako, kao na nekoj beskrajnoj traci, kao na -»kvarenoj televizijskoj slici, jedan za drugim, u
večnom vraćanju istog, silaze bele hamvaši u po-trazi za nekim tajnim vezama koje postoje
između postojanja jednog kamena, jednog busena trave, iednog nesrećnog drveta, i jednog
neverovatnog ustrojstva sveta u dalekim planinskim lancima i dalekim prohujalim vekovima
Južnog Konti-nenta. Ništa mu ne može promaći do čega on neće dopreti u jednom od svojih
budućih silaza-ka, kada jedna od njegovih budućih senki, oslo-njena na kamen jednom
nogom a drugom zako-račivši u večnost praznine, ne bude osetila taj ledeni dah demona koji
će se oteti iz vlasti Vrhovnog Reda i koji sada, u ime Istine i Potrage Za Njom, uspostavlja
svoje demonske zakone.
Gledam ovu zadnju reinkarnaciju Bele Ham-vaša, onu koja je rođena 1897. i koja nas je na-
pustila 1968. godine, godine koja je značajna po pojavi demonskih sila Nove Anarhije, kako
silazi sa svojim zavereničkim tovarom niz stepenice Progresa, uranjajući po ko zna koji put u
nepro-zirne tmine prošlosti.
3.
Pre nekoliko vekova čovečanstvo je bahato napustilo jedinstvenu sliku sveta. Celovito oseća-
nje sveta, da je svet jedno, nestalo je u kovitlacu baroknih linija koje su se u svetlim
prostorima baroknih crkava uspinjale ka nebu - eksplozija svetlosti je nagoveštavala dolazak
jedne civi-lizacije svetlosti iz koje će sve proisteći i u koju će sve uticati.
Ja ne znam da li je Bela Hamvaš, prilikom nekog svog prošlog boravka na ovom svetu, imao
baroknog iskustva, ali kada zatvorim oči, ja vidim Belu Hamvaša kako pristupa dverima
barokne crkve i kako ulazi u samu svetlost, čujem brujanje nebeske muzike koja se sa
svetlošću spušta prema zamršenim linijama tlocrta i vidim zlatne linije koje plamte sa uvijenih
svodova. Tu sliku zamenjuje jedna druga slika koja se pojavljuje u danima ranog detinjstva
Bele Hamvaša. Vidim njegovu malu glavu obraslu kovrdžavom kosom, njegove anđeoske
lokne i rumeno lice kako u osvitu ovog pomahnitalog veka začuđeno posmatra pojavu
demona koji će u ime progresa uzjahati konje Apokalipse i koji će razoriti sve temeljne
vrednosti jednog Vrhov-nog Reda na čijem se polju razvija postojanje jednog kamena, jednog
busena trave, jednog malog Ijudskog bića koje posmatra ples oblaka. Apokalipsa, tako
fotogenična, postala je stalni pratilac naše sudbine; trube koje odzvanjaju nebesima,
eksplozije koje potresaju nekad stabil-no zemaljsko tlo; iskričavi gejziri plamena koji izviru iz
pukotina pakla; sve to u službi grbavih, slepih, nakazno izrovašenih vođa; Apokalipsa kao
nešto što će nam doneti sreću u jednom vre-menu koje je izgubilo osećanje vremena.
Bela Hamvaš je znao: vek u kome živi je izgu-bio osećanje kontinuiteta vremena. Njegove
priče, njegove propovedi koje je izgovarao pred hra-mom Vrhovnog Reda, nekoliko njegovih
slušala-ca pokušavali su da razumeju, - taj novi poredak vremena. Bela Hamvaš je znao da je
vreme iz-gubilo svoj red, sve je postalo moguće, događaji su izgubili pravi i istiniti redosled,
ono posle po-stalo je moguće kao pre. Istorija je izgubila zna-čenje. Mehanički zabeleženi
glasovi mogli su se ponoviti posle nekoliko desetina godina i zvučali su kao da su u tom
trenutku izgovoreni. Zatim se pojavila elektronska slika, tek je tada sve postalo moguće. U
večernjim satima, pred televizijskim ekranom, mogao se susresti čovek s nekim dru-gim
čovekom koga je u objektivnom vremenu mi-moišao za nekoliko desetina godina. Propovedi
Bele Hamvaša posedovale su ovo iskustvo našeg demonskog veka. Njegova potraga za
suštinama poznavala je tu alhemiju vremena; Bela Hamvaš je sve pomerao kroz vreme sa
jednom neverovat-nom lakoćom: Godine, Vekovi, Milenijumi, Več-nosti, sve je to klizilo po
linijama Vrhovnog Reda. Bela Hamvaš je pokušavao da sve što su Demoni pomerili vrati na
svoje mesto i u svoje vreme.
Vreme! Mesto! Da, Bela Hamvaš je na počet-ku ovoga veka prisustvovao i drugom činu de-
monskih igarcu Početkom ovoga veka desila se jedna promena Ijudskog iskustva i prostora.
Prostor je konačno prestao da bude kontinua!.. i nepromenljiv. Tela su postala prozirna i ono
i: je izgledalo nemoguće za jednog Isaka Njuit apsolutno je postalo moguće za jednog Bt.
Hamvaša. Fenomen ogledala, elektronska shL: dva lika preklopljena u istom vremenu na
jednorr te istom mestu, kao u nekoj vremensko-prostomn konzervi, ceo svet kao jedna
konzerva, sve jedm pored drugog, bez obzira na stvarnu udaljenosi transparentnost kao bitno
obeležje iskustva. iskustvo kao mogućnost raznih varijacija jednog te istog motiva, fantazija
kao osnova stvarnosti, i demonski krateri zla kao zamena za nekadašnju skromnost Ijudskih
bića i Ijudskog postojanja.
Gledam Belu Hamvaša kako stoji između staklenih fasada ogromnih građevina, kako hoda
svojim lakim korakom, gledam ga kako se saginje i rukom dodiruje neki zalutali vlat trave koja
se probija između kamenih ploča gradskog trga, pre nego što će neki savestan gradski rob
svojim ošt-rim nožem da uništi njeno meko i zeleno telo. Gledam u velikim ogledalima
gradskih prostora, u kojima se ledenom vernošću odslikava jedna lažna slika sveta, jer sve
što je desno na toj slici jeste levo, i obrnuto, gledam između odslikanog sveta kraja
dvadesetog veka jednog davno već umrlog Belu Hamvaša kako hoda ulazeći i izla-zeći iz
vremena i prostora u kome je postojao, ka-ko se naginje, ili uvija u magijskom kretanju ka
suštinama kojima pripadamo, i kako pokušava, da na izmaku svakog smisla, osmisli sve ono
što nam prethodi i čemu naše sopstveno postojanje bez ikakve iznimke teži.
Bela Hamvaš nije pisao o smrti, on je mislio o ži-votu. Ali paradoks njegove literature je
možda upra-vo u tome što je, misleći na život, pisao o smrti.
* *
Ratko Adamović
Fenomen Hamvaš - izlazak iz tame
^ traganju za izvorima mudrosti, velikim ? dostignućima duha i knjigama izuzetne vrijednosti,
u posljednjih pedeset godi-posvećenici i tragači, suočili su se tri puta s 'nim, ali i iznad svega,
uzbudljivim fenome-Otkrića, koja su, ponovo i ponovo potvrđi-onu opojnu izjavu volšebnog
Viljema Blejka je govorio: ako napišeš veliku knjigu, slo-:r je baci u pustinju i makar bila u
jednom jerku, ne može propasti.
Otkrića su iznova rađala spoznaju jada Ijud-g duha, Ijudske sujete, straha stvaralaca da
izgube krhku stepenicu mučne Ijestvice umjet-og statusa, popularnosti i priznatosti. Svako r
otkriće razotkrivalo je snagu nikada pre-iđenog licemerja, koje je kadro da zagluši, 'atnjavi i
sakrije značajna Ijudska vrela i sta na koja pada Prosvjetljenje, šapat nebes-daha. Spremnost
osrednjih da ih, udruženi, nje, da zamašne tvorce, i njihova tajna napa-a protejskom mišlju,
nazovu iluzijama objes-lutalica, maštom i pukom željom bolesnih racionalista, otpadnika i
opsenara najmanje trebnih društvenom ustrojstvu ustoličenog 'a koji štiti osrednjost, uvijek
uspaničenu pred javom Posebnosti.
Mlađi pisci, studenti književnosti, poslenici ige uopšte, već su se saživjeli sa čudesnim m i
mukotrpnom sudbinom Džemsa Džojsa, poznavši ga, pročitavši ga tačno, tumačeći ga činilo
se, da će to biti posljednji od neshva-nih velikana koje prepoznaju i usvajaju nove neracije.
Lista velike, a obavezne literature se, kako tako, upotpunila. Znalo se za zabranjene knjige,
ukatančene neljudskom sviješću komunističkih država i crvenih partijskih dželata, ali je, ipak,
preovladavao osjećaj, i nada, da su velikani na broju, da zapanjujućih otkrića više ne može
biti u modernom vremenu i kulturama koje su sebe tako z\'ale - kulturama.
Negdje šezdesetih godina dogodilo nam se eksplozivno uzbudljivo, ponovo, a ponovo znači
još tragičnije, Otkriće - HELDERLIN. Strpljivim prevodom začuđujuće visoke artikulacije s
origi-nalom, i sam uporno pomican dalje od mjesta koje mu stvarno pripada u našoj
književnosti, a, pokazaće se ovih godina pjesnik samog vrha naše poezije, Ivan V. Lalić,
priredio je Helder-linov izbor poezije Hleb i vino.
Tragači i poklonici ponovo su se prepoznali, došaptavali, dovikivali, gurkali jedni drugima
Helderlinove stihove. Šapat je dobijao, za već klasične, priznate tumače, koje više niko nije
dovodio u sumnju, ukus prevrata. Rodila se sum-nja da bi Helderlin mogao biti onaj
PRVIpjesnik njemačke klasike, značajni plamen u svijetlu naj-uzvišenijeg svjetionika evropske
poezije. Pojava Helderlina u Evropi, ponovo je oživjela odnose Gete-Betoven, Gete-Šiler,
Gete uzdignut do trona nedodirljivosti. I lik poluboga lagano se krunio, puštajući onome kome
su sve učinili da bude u svome vremenu zaboravljen i sklonjen, da stane na zasluženi
prijesto. Nad nama se ponovo raskrililo duh neobuzdanog Blejka, rugajući se onima koji nisu
znali da se jednom postignuti uzlet ravan čovjekovoj sveukupnosti i djelu Stuba kojim se ide
Gore do kristalnih prostora Svebića, ne može ničijom sujetom, zlobom, strahom i taštinom
zauvijek zaglušiti.
Daleko od šićardžijskih igara, Helderlin se odaje za simpatizera Francuske revolucije, a
šapuće se da ima homoseksualne sklonosti. Već je to dvoje u tadašnjoj Njemačkoj bilo
dovoljno za dozivanje giljotine i konacnog prokletstva. Naj-bliži prijatelji, otimajući ga iz ruku
dželata, pro-glašavaju ga ludim i sklanjaju u zabit zamka.
Jednom gala večerom u Vajmaru, Gete, prva persona grata Evrope, može da otkloni sve
sum-nje sa posvećenika Helderlina. Jer, nije se zalud govorilo ko bude pozvan na rućak kod
Getea, mora da je neko u Evropi, ili mu je tim ručkom otvoren prohod da to postane. Hodajući
skiptar književne i one druge Evrope, ne čini ništa. Zapravo, prepoznavši u Helderlinu
prvorodstvo, čini sve da ovaj nestane sa scene. Uostalom, dovoljno mu je sujetu poljuljao i
uznemirio gro-madni Betoven, da bi sada rizikovao da se za-uzima za direktnog takmaca.
Ni germanista, niti znalac njemačkog jezika, ali posjednik Lalićevih prevoda, po nekom dru-
gom glasu i nauku, čitajući Helderlina, osjećao sam da sam konačno sreo najvećeg među
Njemcima. Tih godina to reći, ili napisati, znači-lo bi izazvati bijes onih koji su svoja
tumačenja i vrednovanja smatrali konačnim. Ipak, Faust je Faust i Šiler je Šiler i Jadi mladog
Vertera jesu obavezna gimnazijska knjiga, ali je Hleb i vino, onaj silazak vječitog svjedoka,
maga, kojeg, ako u nečijoj književnosti nema, onda treba ponovo i ponovo iščitavati, zavlačiti
ruke u prostore zapa-Ijenih zamkova, među zaboravljene i zaborav-Ijene, u biografije
najvećih, minulih vremena.
Takva traganja donose nagradu. Jer, tek kad je SKZ objavila integralno djelo Rukopis nađen u
Saragosi Jana Potockog (a neke su se šaljiv-džije dosjetile ranijih godina da objave skraćenu
verziju), uz svo poštovanje i Ijubav prema Džemsu Džojsu, meni je roman toka svijesti počeo
ovim romanom pisanom u osamnaestom veku, a Jan Potocki takođe godinama nepominjan
mag i rije-či i bmgrafije i stava prema drugima, sebi, životu.
Izvan pojedinačnih, i iznad svega književnih Otkrica, stigao je i, sve do nedavno, plavio nas je
jedan drugi, ne manje tragičan, talas koji je sti-gao sa komunističkog Istoka. Ne manje
potresan, ali u svakom slučaju talas pisaca manjeg forma-ta. Uzdizani su preko noći, preko
bjekstva, preko potresnih priča, do vodećih imena književnosti. Na žalost, taj talas je bio do te
mjere nošen poli-tikom, da je gubio čednost protejskog, kristalnog ispisivača uzvišenog duha i
posvećenja. Onoga časa kad politika i ideologija dodirnu književ-nost, sve silazi u tako
poznatu, a Ijudima tako dragu, njima rođenu kaljugu. Profano je jedina nepobjediva i vječna
sila u vlasti čovjeka.
Usred te eksplozije disidentske literature i ne-vjerovatnih profita spretnih izdavača, dogodilo
se novo, drugo veliko Otkriće u ovih pedeset go-dina. Fenomen - Zorž Batajl
Na žalost, ovo Otkriće bilo je bolnije, jer Ba-taja nisu branili, zatvarali, gušili i hapsili komu-
nistički satrapi, već su ga prećutkivali, zanemari-vali, minimizirali, ogovarali i sklanjali od
očiju, najvrsniji francuski pisci, filozofi, Ijudi knjige i ideja, koji su bili slušani (i baš zato),
kojima se vjerovalo do obožavanja - jedan Sartr, ali i sva ona dična francuska klika
egzistencijalista.
Cudesni Zorž Bataj, tada im nije odgovarao svojim teorijama, filozofijom, knjigama, prozom.
Taman su svijetu nametnuli egzistencijalizam kao kapitalni pogled i pravac, taman su sebe
ustoli-čili na čelu tog Novog toka, glasnog, iz prestiž-nog Pariza. Kako sada da razglase da
jedan mirni, umni bibliotekar, koji ne haje za njihov egzistencijalizam i ne nosi im skute i
rukave, ispisuje misao bez koje se danas više ne može. (Dok ovo ispisujem više ne znam da
li je Pariz na Terazijama, ili je Knez Mihailova u Parizu.)
Nisu ga sklonili u daleke zamkove-ludnice, kao Helderlina, ali su ga temeljno magarčili.
Kopirano je samo po nekoliko primjeraka knjige Bataja. Oni bi to čitali, klimali glavama i sve
se na tome završavalo. Završavalo se na najgorem, Bataja niko ne čita niti zna. I? Samo
nekoliko go-dina poslije njegove smrti, Evropom se događa eksplozija knjige Žorža Bataja.
Štampaju ga na mnogim jezicima, knjige dostižu zamašne tiraže, pjušte prikazi i književne
večeri, otvaraju se vrata novim teorijama. Opet se posvećenici i tra-gači dovikuju, slave i
uživaju što je još jedan Njihov čovjek izronio iz kala zavisti prijatelja, svjedoka, savremenika,
onih koji su znali i tim više bolje tajili istinu o djelu ravnog njima, a strah ih zaokuplja i sumnja,
možda i vrsnijeg od njih. A ono „iznad drugih“, malo gdje kao u književnosti - boli.
U međuvremenu, strane agenture tragaju za još nekim genijalnim i potencijalnim disidentom s
Istoka, nervozno navlačeći plašt humanosti, koji već odavno klizi i otkriva golu kožu bubu-
Ijičave politike.
svim lovcima, kvazi humanistima, majs-mrima za prošvercavanje Ijudi, knjiga, tekstova,
^mauioničarima mikro-filmova, doktorima lansi-munih rampi novih genija, ukazuje se mučna
^mijetnja i pad tako razigranog velikog posla.
If'ada famozni Berlinski zid. Pada sve što je bilo mmieresovanje za ovu vrstu literature u
kojoj je mftosita bilo vrsnih pisaca, umnih mislilaca i ^maučnika velikog formata, ali i cijela
jedna bulu-mmenta osrednjih, bivših oficira KGB-a koji su modlučili da SVE OTKUCAJU, da
to, čak, zaviju u mmeke romane. Nastaje apatija, nastaje tiha,
I iezovita neumitnost stvarnih vrednovanja. Već modomaćenim po Parizima, Njujorkima,
Londo-I nima, najmanje se vrača u domaju za kojom su se I lile teške suze.
U tom padu, čini se opštem PADU Evrope,
I događa se Treće Otkriće. Otkrovenje - BELA HAMVAŠ!
Otkuda sada Bela Hamvaš?! Hamvaš (1897-I 1968) između dva rata objavljuje samo jednu [
knjigu. Velimo Samo, jer je to, zapravo, ništa u I odnosu na njegovo gromadno djelo. Od rata
nao-vamo, komunisti jedino mogu da učine krajnji I napor - da ga ne streljaju, ili da ga ne
stave u one tamnice u kojima prestaje svaka nit čoveka. Toliko. Da ga objave - ni slučajno. A
Hamvaš kaže: ispod cele zemlje struji voda, ispod sveg života struji tuga". Kako mogu ovo da
objave qni koji svojim gospodarenjem preko zvučnika svaki dan govore da su stvorili, i stvara-
ju, još sretnijeg, novog čovjeka.
Ćak i danas, srešćete veoma malo Mađara koji doista znaju ko je Bela Hamvaš i šta je nje-
govo djelo. Veoma malo i među najelitnijim stvaraocima. Po neko će vam reći da je bio tih i
miran čovjek i da je začuđujuće uporno ispisivao neke neobične knjige. Naravno, u
Budimpešti ćete sresti i rijetkog čovjeka koji s ushićenjem iščitava Hamvaša i itekako zna ko
je posrijedi. Ali takvi su još zanemarljivo rijetki. Mađari još ne znaju da imaju, u tišini
zaborava, tu, pored sebe, evropsku gromadu misli i ideja. Oni će tek da se raduju. Mi, u
Srbiji, već smo počeli. Nama se Otkrovenje dogodilo!
Ne, nije opet evropski pjesnik Ivan V. Lalić. Ovoga puta je posrijedi zamašni i zadivljeni pred
Otkrovenjem, naš izuzetni prevodilac s mađar-skog jezika Sava Babić.
„Matica srpska", ovih dana objavila je Ham-vaševe Hiperionske eseje, izbor Save Babiča.
Ali, prije toga, dogodilo se još nešto značajno. Babić je objavio određeni broj eseja Bele
Hamvaša i šapat je već tada počeo. Još nije bilo svijesti o stvarnom Otkrovenju. Ali, baš
onako kako treba, mlađi pisci, mlađi pjesnici, kritičari i teoretičari, počinju da govore o
Hamvašu glasno i prepoznaju među sobom one koji Belu shvataju i prepoznaju i one koji
ostaju netaknuti. A pre-poznaju ga oni koji vole njegovu nesputanu, nekanonsku, neustoličenu,
neoficijelnu misao, rez u mnogolikost življenja, koji izmiče baš svakom „ izmu "i ustoličenom
pravcu.
Skoro vičući od ponosa što je, konačno, na svoj jezik, u veliku i ozbiljnu srpsku književnost
utkao i jednu cijelu Hamvaševu knjigu, Babić ga pronosi, zaljubljuje druge u Hamvaša i sve
dobi-ja svoju inauguraciju u „Francuskoj 7", gdje o Hamvašu, konačno, govore kao o Čudu
Otkrića. Ali, i o tragičnosti prećutkivanja, tragičnosti čov-jekovog stanja što je IKADA, makar
za jedan dan, a kamoli za decenije i decenije, imao na vlasti, nad sobom, vrsne učenike
mučenja i ućut-kivanja.
Pisci, kritičari, istoričari književnosti, ne znaju šta da rade s Belom Hamvašem. Kako ga
uopšte zvati? Jer Bela je veliki mislilac, esejista, romanopisac, mudri čovjek koji do
nevjerovanja proniče kroz suštine, zalazi gdje mu nije mjesto, a kao da je mjesto samo tamo i
samo onome koji je na to proglasio pravo i stavio tapiju. Svi Oka-menjeni u kanon u „ izam “,
u tok i književni pra-vac koji je na sceni, a priznaje se jer su ga Oni proglasili, i naravno,
poput glasnih egzistencija-lista (a oni opet, poput komunista izopćuje one koji ne misle kao
oni), reći će vam da baš i ne misle da je Hamvaš tako dubok i značajan, da im smeta ta
zapanjajuća svestranost. Neće vidjeti niti čuti protejski glas posvećenika kome Jeste pokazano
i Rečeno.
Osebujnost i izuzetnost se najteže priznaju. Ovo najteže priznaju oni koji su kadri da govore i
analiziraju tek nekolicinu svojih savremenika (po mogućnosti svoje generacije), i još po kojeg
klasika, naravno konsultujući sve do tada na-pisano. Takvi će vam poslije svojih analiza čak
reći da je Dostojevski doista velik, jer su oni otkrili da u komparativnoj... Moj Bože. Samo ne
razuđeni i sveobuhvatni Mađar, Bela Hamvaš, hiljadugodišnjak, koji svjedoči o kamenu, o
biću kamena kao malo ko do sada, o životu Inka, o šumi, dok se vraća iz nervnog sistema
tužne, melanholične jele, o keramici, o likovnom pos-tupku Velaskeza, o indijanskom načinu
tkanja prostirki koje imitiraju kosmičke šare i to pretaču u svoju svakodnevicu, o, sa
neuporedivim autori-telom, Heraklitu. Sve rečeno je samo kap koja pokušava da ispiše cijeli
spisak tema Bele Hamvaša.
Poput Helderlina, zatvorenog u zamak-zatvor-ludnicu, poput Zorža Bataja, Hamvaš dalje piše,
znajući za rečenicu-krik-javku iz kristalnih visina Viljema Blejka. Iako je vidio kako mu gori
kuća, potkraj rata, i u kući hiljade stranica i ispisa za rad u narednih pet stotina godina, iako
životari i radi baš kao crv, satran komunističkom prijetnjom, kao fizički radnik, kao niko, pa
onda i on kao bibliotekar, nalazeći spas duši u hramu knjige, Hamvaš piše SVEIZNOVA, ali i
dodaje, razuđuje, uspostavlja i Otkriva.
Marksištički lisac Lukač (Gete-Helderlin; Sartr-Bataj; Lukač-Hamvaš), čita Hamvaševe spise.
Vrti glavom i saopštava da se to, mada dobro i vrijedno, neće moći još za dugo objaviti. A i
što bi?
Da poslije viđenja zgćrišta svoje kuće i pepela hiljada stranica nije više ništa napisao, a da je
prethodno Samo napisao esej „Poeta sacer", Hamvaš bi bio nezaboravan gdje je god časnog i
istinitog pjesnika. Taj bi esej bio čuvan kao tapi-ja za rad u književnosti, kao poslanica onima
koji osluškuju vječitu Promisao i pokušavaju da zapišu po koje slovo tog kazivanja.
Ali, teoretičari književnosti - ćute. Hamvaš se ponovo izmiče njihovoj kategorizaciji. On, na-
prosto, kaže u jednom iskazu, jasno, i otvorenom rečenicom, stav, ono što Oni pokušaju da
izvedu kroz cijelu knjigu komparativnog istraživanja, citata, poštapalica, teorijske aparature,
uz stalnu sumnju da sve to i nije izvedeno kako valja. Hamvaš u eseju „Poeta sacer" veli:
„Kako se moglo dogoditi da od njih trojice Gete bude najtrijumfalniji, Šiler manje, da Hel-
derlinu ništa nije dopalo od trijumfa, a da je od njih trojice, pak, upravo Helderlin bio ponajviše
pesnik, Šiler manje, i Gete najmanje. “
Ovo je jedan od pravih Hamvaša. Jedan, jer je Hamvaš toliko bogat i razuđen, da nema jedin-
stvenog. Ali, i tako osebujan, uvijek je i svuda prepoznatljiv. Prepoznatljiv ovako kristalnom
rečenicom, jasnim iskazom, koji teoretičari naprosto ne vole.
POETA SACER jeste test-esej! To je taj pro-tejski govor, koji smo kroz ovaj tekst toliko pomi-
njali. To JESTE Poslanica, svitak za pamćenje. To je tekst Objave posvećenicima, i ništa
manje značajan književnim stvaraocima od one Apos-tola Pavla upućene Korinćanima. Ko u
prvom čitanju prepozna tačnost teksta „Poeta sacer", a sam je pisac, ko vidi objavu
dosegnutog sazna-nja, treba da ostane u kući knjige, hramu u kojem tako prijatno miriše na
staru hartiju i brižno čuvane tabake mudrih zapisa.
Od sveg uzbuđenja oko ovoga teksta, bolno je što Hamvaš utamničen u zaborav, upravo Hel-
derlina prepoznaje kao POETU SACER, anker i sidro književnosti jednog naroda. U neka
bolja vremena, na evropskom skupu o djelu Bele Ham-vaša (koji se već lagano priprema i
predviđa), pjesnici će moći da glasno pročitaju Hamvaševu poslanicu POETA SACER,
dobijajući istinski zavjetni prolog za svoje mukotrpno ispisivanje onoga što se osluškuje u
noćima kristalnih visina uma, uma koji se po nekada, čak i čovjeku, do-djeljuje i biva mu
dostupan.
A šta ko ne vidi među književnim poslenicima smisao i poslanstvo „ Poeta sacer “? Šta za
onoga ko ne povjeruje? Pa dobro, i cirkus je izmislio, opet, čovjek. I tamo postoje oni koji
hrane životi-nje po šatrama, i oni koji lete na trapezu.
Hamvaš je mislilac kojeg je najteže citirati. Svaki odabrani citat, čini se nedovoljno dobrim
već i kod naredne pročitane Hamvaševe stranice. Posebno je to nerazumno činiti kada je u
pitanju „Poeta sacer". Ipak, ne odoljevam. Moram da citiram jedan uzorni stav iz tog eseja:
„ Poslednjih dve stotine godina istorije bile su već potpuna i vidljiva katastrofa kada je nestao
kralj, sveštenik, aristokrata, sudija, umjetnik, rat-nik, i nije preostalo ništa drugo do samo ološ.
“ Možemo zamisliti lice komunističkog cenzora-urednika u posljeratnoj Budimpešti, dok čita
ove rečenice. Glava na ramenu autora, bila bi čist do-bitak. Ali, moramo zamisliti i lica
mnogih intelek-tualaca, građanskih mislilaca, nad ovim stavom.
PAD se doista odavno dogodio, negde u dubo-koj Ijudskoj istoriji. Jer, ova generacija čovjeka
na Zemlji JOŠ NE PAMTI sretan doček novog mislioca, naučnika, stvaraoca. Prvo je morao
biti proglašen za ludu, opanika, amoralnog izopštenika. Okamenjena masa, kao da je slutila
Istinu da čovjeku, zapravo, nije bio namijenjen ikakav napredak, spoznaja i plodno
promišljanje. Masa je uvijek bolno Tačno, od vijeka do vijeka, evo hiljadama godina,
reagovala na lučonošu tako što je nastojala da ga po svaku cijenu ućut-ka i ukloni, da kojim
slučajem ne naljuti one sile koje su čovjeku namijenile NIŠTA.

Na kraju, da ironija i farsična gesta, skoro poruga, budu do kraja potcrtane, danas, u vri-jeme
kada nas dična Evropa baca u očaj pros-jačkog štapa, kada nam je svaka komunikcija sa
svijetom prekinuta i zabranjena, mi objvljujemo prvi prevod jedne Hamvaševe knjige na strani
jezik objavljene igdje u svijetu.
Ali, da nije tako, niti bi Hamvaševa sugestiv-nost bila tolike snage, niti bi njegova svijest da
vrijedi izdržati tolike godine utamničenih dijela imala smisla, niti bismo MI bili mi, onaj duh
pra-stare mudrosti da u muci i tek fizičkom preživlja-vanju, ostaju riječi, kazivanje s koljena na
kolje-no, gdje se od prašine, krvi i robovanja sklapa uzvišeni ep koji Sve premošćuje, da
ostaju kazi-vanja slušana sluhom koji smo ponijeli još od naših prastarih paganskih bogova.
Ako znamo nešto o životu Bele Hamvaša, može nam se učiniti da se tekstovi skup-’ Ijeni u
knjizi Hiperionski eseji ne slažu s uslovima stvaranja njihovog autora. Ako pak ne zna ništa o
piscu, čitalac će u prvom trenu lako poverovati da se zajedno s jednim bezbrižnim duhom,
omamljenim vezama dalekih stvari i, reklo bi se, zanemarenim saznanjem da je čovek
posednik neizmernog blaga prirode, - izvozi na široko more očaravajuće dokolice.
Nadežda Vinaver
Izmedju ushićenja i skepse
Strasna deskripcija drevnih peruanskih vaza, hramova Inka, indijanskih tkanina, pejzaža s
drvećem koje ovaploćuje Ijudska duševna stanja, beskrajnih površina morskog oslobođenog
pros-tora i skulptura na grčkim obalama okruženih dvostrukim plavetnilom, preobraženih
svetlošću od utiska živog života u svojoj nagosti prirodnoj sa suncem i bleskom toplih slanih
stena, analiza Brojgelovih slika Ijudi tragikomično zavisnih od malih potreba, Velaskezovih
dvoznačnih likova, radostan pogled na cveće svih boja i mirisa, na vina svakojakog porekla, -
samo su uvod toku Hamvaševog izlaganja paralelnog znanja i para-lelnog iskustva o stvarima
koje su ga podstakle da piše.
Uvek postoji jak razlog Hamvaševog privid-nog udaljavanja od naslova i predmeta eseja.
Proširivanje problema je deo traženja odgovora na mučiteljska pitanja koja ga, očigledno, drže
u grozničavoj budnosti zbog kojih mora da us-postavi „ odnos s podzemljem ", kako on zove
naj-dublje sfere bića, i s iracionalnim koje se racio-nalizuje u životu, istinski verujući da čovek
koji ovo ne poznaje mora da je neznalica za sva tamna i neizvesna pitanja sudbine. Šteta
zbog nepoznavanja tajanstvenih dubinskih veza ogle-daju se, podseća nas, u književnosti,
slikarstvu, filozofiji, muzici i svim drugim duhovnim ost-varenjima. Zbog toga svojom
energijom, Ijubav-Iju za stvari koje ga privlače, sećanjima svojim i tuđim, sumnjom posebno,
Hamvaš pretresa svet i
opisuje ga, ne može i neće da zaobiđe ona „zašto" i ,,šta znači“ koja se postavljaju pred svaku
pojavu i pred ono što su Ijudi postigli, ponekad s nadom da stvaraju umetnička dela.
Otvarajući prve stranice ove knjige odmah za-pažamo da nećemo imati posla s poznatim pita-
njima koja bi se dala sistematizovati po tematici, načinu dokazivanja, referencijalnosti. Tu je, s
druge strane, sve jedno, ista Ijubav za istraživa-nje, isto oduševljenje nekadašnjim i sadašnjim
nemim stvaranjem prirode, ista neizvesnost pred „celim životnim poretkom", komplikovanim,
ne-odredljivim, pogrešnim, ali kome se naš pisac ob-raća s poverenjem. Zbog toga se ne
treba pitati kakva to sila navede čoveka da tako neumorno, tokom dugih godina, prevrće
stranice tuđeg znanja, da tako strasno obrće tuđe iskustvo nala-zeći crte dobre ili nekorisne
za sopstvenu meru stvari, da zalazi u tamu večitih pitanja o smislu sopstvenog smisla za
razumevanje, o lepom koje nije sopstveno lepo, sa fluidom ali stalnom sum-njom da je u
umetnosti već odavno sve stvoreno.
Esej o biblioteka.ru iz XVII veka, Robertu Bar-tonu, piscu jedne, kako kaže Hamvaš, od velikih
knjigasveta („tihe, spore, smirene, neometane"), jeste opis Hamvaševe privrženosti knjizi.
Rezul-tat čitanja, pribiranja, pročišćavanja, destilova-nja. Dokle? - Dok se ne dobije kaplja
rose poput filozofskog ali bibliotekarskog Lao-ceovog bise-ra. Bartonovo veliko, neizrecivo
znanje, znanje koje „poznaje najdublje sfere bića“, nagrađeno je ovom verovatno jedinstvenom
odom bibliote-karu, dijaboličnom filistru kome su na dohvatu ruke sve tajne. Da li, slično
ovakvim knjigoljup-cima koji slovo stavljaju iznad života, sam Ham-vaš, bibliotekar tokom
dugih godina, čini greh protiv vedrine? Mada ne poznajemo dovoljno od njegovog dela, ovi
živi eseji ne pokazuju da će se to moći dogoditi i onda kada, nekoliko godina kasnije od
vremena kada su pisane ove stranice, bude upoznao tegobnu stranu života.
U esejima o različitim temama od Heraklita do, možda najbolje, studije o vinu, Hamvaš jed-
nostavno želi da obuhvati misao celog sveta. On podleže zanosu i njegovu anatomiju nam
daje, znajući da je koren svakog ushićenja Ijubav:
.. Vino je tečna Ijubav, dragi kamen je kristalizo-vana Ijubav, žena je živo Ijubavno biće. Ako
još dodamo cveće i muziku, onda znamo da ova liubav blista bojama i peva i miriše i živi i
mogu je pojesti i mogu je popiti. “ No da se ne prevari-mo: ovaj razdragani pisac zna i za loša
vina i za zle žene, kao i za rđave filozofe, ali on radije piše
o onome što voli i što njegovu misao uzdiže. A Hamvaš piše duboko se unoseći: koliko ideja,
koliko parafraza, poređenja da potvrdi ili odbije stavove, koliko asocijacija, slika, slika!
Preobil-nost u rečima do oblapornosti, da njima, svojim izrazima, prekrije predmete, pojmove
vrednosti; silina emocije, doživljavanja, neprebrojivi pride-vi' za boje, mirise, pejzaže,
kamenje, vodu, drve-će, osećanja lepa i čemerna, slike, slike! On pros-to bukti u slikama koje
vidi ali podjednako i u slikama iznad slika. - Hamvaš nam daje, da kaže-mo, mehanizam
osvajanja i razumevanja vansve-ta, sveta izvan nas. Otud posmatranje u odnosi-ma, otud
česta ideja o večnosti stvari. Čovek pre-pun života sa retkom svešću za sve oko sebe, za
svaki živi i neživi predmet, mada ironičan kad seg-mentira velika pitanja, Hamvaš ostaje
omamljen u svojof- ispunjenosti. Uzrok omame ne mora biti znan čoveku, „možda za to i nije
potreban uzrok, možda sam sebi pribavlja uzroke, možda sam uzrokuje sebe ", kazaće nam
na početku knjige.
Kod Hamvaša nema uobičajenih granica između ličnog, doživhjenog, naučenog. Zbog toga
njegovu misao da Ijude stvara umetnost, napi-sanu u vezi s ulogom grčkih skulptura u životu
ondašnjih Ijudi, treba ozbiljno shvatiti, kao nje-govo pravo iskustvo. U vreme kada su nastajala
umetnička dela poput ovih skulptura, čovek je bio spreman da prihvati suštine sveta“. Otud su
lepotu sličnu lepoti Venere, danas smeštene na jedan rimski brežuljak, počeli podražavati.
Stav suprotan stavu o podražavanju prirode ogovara bez sumnje vremenu Hamvaševog
izgrađivanja prema „ večnim suštinama sveta “ i lepoti koji nije ideaal nego „stvarnost do koje
se ne treba uz-dizati jer postoji“. Zbog toga, ma koliko nosilo patetike, „čarobno dejstvo
umetnosti" u Hamva-ševim redovima nije prozirni patos.
Romantičarski zanet prirodom, pun želja da otkrije nove veze među stvarima i među potreba-
ma Ijudi svoga vremena, Hamvaš uspeva da nas ubedi da prvi zapaža, angažujući nas,
omamlju-jući nas svojom sugestivnošću a iznad svega uvlačeći nas u svoje očaravajuće slike.
Ako ni-smo uživali, sa starih prilaza Dubrovniku ili is-pod čempresa kod Savine, u usijanom
blistavom suncu i raspamećujućem plavetnilu mora po ko-me padaju sijajuće golubice
prevrtači, skoro si-gurni možemo biti da u potpunosti nećemo shva-titi kako jedna Venera s
grčkog malenog ostrva, svojim oblicima i pregibima u trijumfu metamor-foze zemlje u materiji,
znači Hamvašu kao i na-ma, njegov i naš blistavi plen. Bez osećanja za da-rove prirode i bez
takvog napajanja čula i Valeri će nam ostati dalek. Da bi čovekshvatio da je vlas-nik
neizmernog blaga prirode, da je svet lepote njegov i svačiji, mora celim bićem učestvovati i
setiti se, onaj ko je učen tome, da su lepote, tiši-na, slobodni prostor, od šetača s razlogom
stvo-rili filozofa.
Sad zamislimo Kjerkegora na Siciliji, opisa-nog u eseju pod istim naslovom u ovoj knjizi, koji
uplašen od zmija ne šeta uz more, ne kupa se u strahu od masnih algi ili morskih pasa, ne
jede plodove mora i onog kraja bojeći se reakcije svog organizma, ne sedi u crkvenom hladu
jer ga muve napadaju. Hamvaševo lukavo pitanje: „Zar se toliko suzio prostrani svet?“
naturalis-tički nas vraća prostoj jednačini fizičke zavisnos-ti od sitnih stvari. A da li je to prekor
Kjerke-goru? - Filozof je nažalost samo ostao dosledan skrivanju sebe („ Unutra je bilo Ja, ali
ni napolju nije video drugo do njega. “) u svojoj asketskoj strogosti da slučajno ne sklopi mir
sa svetom, ostao je u strahu od uživanja s uverenjem da je to greh. Šta kaže Hamvaš? - Isto
što i imaginarnim ličnostima koje stalno žive svet u svoje ime umesto da pokušaju da u ime
sveta žive sebe. Grešne su što su nesposobne da se u magičnoj metamorfozi putovanja
pretvore u „ more, sunce, vetar". Hamvaš brani pravo na izbor u životu, pravo na lepotu
(„lepota se može uzeti"), ali o pravima se govori kada su ugrožena. U piščevom potonjem
životu biće često aktuelno pitanje postavljeno povodom Kjerkegorovih iskušenja. Biće
zanimljivo čitati stranice iz tog perioda.
Prostrani svet sveden na majušne mere fizič-kog bića, intenzivna Brojgelova inspiracija, ot-
kriva novo lice prirode prenete na umetnost. Hamvaša ne zanima Brojgelova tehnička inova-
cija niti pak smatra da je ona značajna u sklopu raspoznavajućeg flamanskog slikarstva. Znak
„ flamanskog “ razumevanja slikanog - religiozni instinkt, moralistička svest (ili bolje antisvest,
da budemo bliže našem esejisti), apokaliptički strah
- suviše bi bio uopšten ili bezazlen i, mada je od vremena pisanja ovoga eseja do danas o
Brojge-lu dosta rečeno, Hamvaševo viđenje stvarnosti u umetničkom delu, kao ispoljavanje
umetnika in-terpretatora realnosti, ostaje zanimljivo. Iako njemu nije stalo da istakne neko
svoje filozofsko određenje niti pak da ubaci nemir u naše razu-mevanje, iako njegovo
razmišljanje o stvarnosti u umetnosti, kome se stalno vraća, ponekad ima karakter
retrospektivnog filozofskog pogleda na umetnost kroz vreme ili psihologijsko-estetičar-skog
poimanja uloge umetničkog stvaranja, nje-govo izlaganje o filozofima, slikarima, spomeni-
cima drevnog sveta, o indijanskoj tužbalici u ama-zonsjcoj prašumi, jeste jednostavno
govorenje o Ijudskoj sudbini. Hamvaš uočava razliku u ,,na-gonu “ za slikanjem u različitim
epohama i zbog toga pokušava da unese ispravke u objašnjenje slikarskih razloga i njihovih
motiva. Brojgelove „ malene stvari “ ija slikama s velikom tematikom (Isus stoji pred Pilatom
,,a na drugoj strani maj-ka prepovija dete, dok oni oko nje drže zapušene noseve “) nisu
slikanje prirode takve kakva jeste već su znak Ijudske tragične sputanosti i ograni-čenosti
sopstvenim fizičkim bićem. Duhovni put ka zvezdama je često samo duhovna igra i ne samo
zato što je čovek smrtan. Brojgel zbog toga slika čoveka onako kako o njemu misli: pejzaž
služi da se u njega stavi sitni Ijudski stvor. Ham-vaš prihvata Brojgelov sud da ništa nema
vred-nosti: istina je svirepa, nadanje glupost, marlji-vost je ravna neveštini, znanje i mudrost
ne pofu:-zuju da doprinose pozitivnom zbiru. Na moguč-: pitanje da li je tu reč o
jednostavnom „ružnom prividu Hamvaš iznosi svoj čvrsti sud o iskrenom brojgelovskom
osećanju đavolskog uživanja u oslobađanju gluposti na svojim slikama. Ovo „poniranje u
razaranje života" čini Brojgelovu umetnost bliskom savremenoj umetnosti ili pone-kom
savremenom filozofu, što je čini još zanim-Ijivijom. Ne muče Dostojevskog ili Hajdegera, na
primer, zalud sve brige sveta. Biranje između dve vrste privida, lepog i ružnog, Hamvaš
smatra mogućim (uz privilegiju modernog čoveka da, uz saznanje da pati, još više želi patnju,
kako naš esejist veruje i dokazuje) a njegova skepsa nije ni manja ni veća od razloga njenog
nastanka.
Hamvaš bi se mogao svrstati u one esejiste ovog veka koji, kao starinski Ijudi, ulaze u istra-
živanje s mišlju o konlinuitetu, sa celovitim ose-ćanjem za stvaralačke ideje drugih Ijudi, sa
uve-renjem u postojanje razloga i prvotnog smisla o smislu, o stvari i šta je ona u svojoj
suštini i što ne može biti nešto drugo. Ne odstupajući od na-mere, ne pridobijajući nas ni za
jednu estetiku, ni za jednu Ijubav, ni jednu veru, Hamvaš nas vodi u druge svetove ne da bi
dokazao svoju istinu već istinu koja se ponekad pokaže kad se istumba svet. Zanet željom za
celovitim poimanjem, on pati zbog deoba saznanja, Ijubavi, lepota, zbog veštački stvorenih
predstava o religioznoj, filo-zofskoj, naučnoj stvarnosti. Nasuprot dualistič-kom svetu između
dobra i zla (kako nas ovo vraća vremenu kada se o dobru govorilo bez ironične distance!)
Hamvaš bi želeo ono što se zove pes-ničkom istinom o jednoj stvarnosti, jednom iskustvu,
jednom znanju. S ovim napuštamo uz-lazni pristup stvarima i Hamvaševu ispunjenost
suštinama i stižemo na granice raspolućenog sveta, našeg sveta. Poput jednog francuskog
ese-jiste, beznadežno ožalošćenog što čovek vidi svet samo u delovima, Hamvaš se žali što
se nauka i religija drže osnovnog obrasca podele. S jedne strane imamo oblik, privid, spoljni
svet, a s druge suštinu, sadržinu, unutarnji svet. Hamvaš stoga poeziju izdiže kao jedinu koja
svet drži otvore-nim. Ovo, kako sam kaže, metafizičko viđenje
ije u stvari ne pripada našem vremenu, ne što Hamvaš poeziju smatra čilnom pojavom dljivog
i večnog, već što on veruje u te reči. Hamvaš često govori o logici prirode a to zna-
o načinu na koji priroda misli ili živi. Sa straš-opisani primeri simbioze živih bića i okoline, ća
i okoline, veza kamena i njegove Ijudske ~ne u pradavna vremena, ekstatično zalaže-r u
mnoge, verovatno dotle neopisane detalje h odnosa, manje su paganski zov a više žal za kim
odrođivanjem od prirode a zbog Ijud-g nerazumevanja smisla za vezu sa prirodom.
o opšte mesto nosi drukčiji znak kod Hamva-Treba pročitati njegov opis peruanske močva-re
sa njenim živim svetom pa onda razumeti smi-sao oblika pradavnih vaza napravljenih od
blata, koje su tako zadivile Hamvaša. Sve stručne siste-matizacije bića ovih bara i jezera, i
obilje poda-taka, ostavili bi nas ravnodušnim a stečeno zna-nje o tome bi stvarno bilo
neproduktivno. Glib peruanske močvare je oživeo u Hamvaševom opisu i shvatili smo kako
se ostvarilo saglasje tvorca vaza s prirodom. U tropskoj močvari koja će „ zauvek ostati
najpunije stanje života “ sa svo-jom potmulom, zagušljivom atmosferom, sa ispa-renjima i
neograničenim mogućnostima za živu ćeliju u varijanlama beskrajne mašte, sa bujnom
i vrelom snagom otvorenom za plodnost, sa bići-ma stalno spremnim za gutanje i varenje, sa
ve-getacijom, praslikom vlažne zemlje koja ,,što ja-če prži sunce, sve većim obiljem izliva iz
sebe povrvelu masu rastinja i životinja" najčudnijih oblika; prabića što sve usisavaju, žderu i
raspa-daju se, nema još logike čoveka. Otud autentič-nost mnogoobličja dupljara, gmizavaca,
bilja, u vidu vaza. Njihove boje blistaju kao vlažno lišće, kao rosni cvetovi, kao oči životinja.
Sjajne, vrele ili maglene boje očaravaju ali odražavaju opo-jnu, tešku atmosferu kakva se ni
na kakvoj slici ili predmetu više ne može naći. U prozirnu zelenu, nežnu i pihtijastu, uneta je
tamna crvena, kao u polipu koji se tek napio krvi! Znak potpunosti svoga porekla, odsustvo
logike čoveka nosi malo umetničkih dela, žali se Hamvaš.
Ovakvi opisi kod Hamvaša nisu plod naivnog oduševljenja ili podražavanja interesovanja za
prirodu u nekim književnim sredinama (setimo se samo Kiplinga), već pokazuju njegov
senzibilitet. Osetiti „savršeno razrešen sporazum neminov-nosti koja izvire iz unutrašnjosti
bića i prinude sredine “ kao da znači sačuvati nešto od prasvesti iščezle iz života Ijudi. U
vreme pisanja ovih eseja problem tehnicističkog odrođavanja još je bio za-nimljiv i „ iskonska
“ veza kao da je stvarno nešto značila. Kada je Alfred de Vilji, plašeći se valjda gubitka
nostalgije za daljinama, ukazivao u pes-mi na opasnost koju sobom nosi železnica, to još nije
bilo opšte mesto. Ali ni svaki strah od odro-đavanja niti svaka odbrana novog nemaju ka-
rakter opšteg mesta u književnosti. Sent Egziperi je sa žarom branio osvajanje novih prostora
i daljina, govoreći da avion nije cilj već alatka kakva je i plug, samo nova provera čoveka, u
uslovima koje ranije niko nije mogao ni zamisli-ti. Bašlarova Psihoanaliza vatre, napisana za
Ijude koji s vatrom više nemaju nikalcvog dodira, kad je kod nas čitana pre četrdesetak
godina, izgledala je preterano simbolička i neiskrena.
Hamvaš ne stavlja nikakve simbole, nilcakvit perceptivnu ni razumevajuću shemu pred svoje
istraživanje i opisivanje zapaženog, i zbog toga ne izaziva kritičke reakcije. No, bez obzira da
li bismo voleli da smo u ovoj knjizi našli više empi-rijskog reda koji bi nama pomogao u
sistemati-zaciji problema, Hamvaševi motivi i zaključiva-nja ostaju važeći. Njegova misao o
neminovnosti kojoj se čovek ne može odupreti, svestan ili ne-svestan prirode, ciničan ili
dobronameran, stoji iza svega, nepatetična, iskrena, jednostavna.
Prema eseju o samoći, Hamvaš je, bar do 1935. godine, bez iluzija o položaju čoveka u ma-
sovnim pokretima. Biće zanimljivo u kasnijim tekstovima (koje ćemo, nadamo se, čitati zahva-
Ijujući izuzetnim prevodima Save Babića) potra-žiti eventualno razvijanje ove ideje. Novi
masov-ni pokreti, umesto da zbliže Ijude, doveli su do masovnog individualizma, do očaja u
masi usam-Ijenog čoveka. Knjige Andre Marloa o kineskoj revoluciji potvrđuju Hamvaševu
skepsu da u ko-munizmu ne treba tražiti novu zajednicu već pri-liku za gubljenje svoje
ličnosti. Apsolutno kolek-tivno biće znači napuštanje svoje individualne svesti. Ovakva
samoća, kazaće, „nije rezultat shvatanja sveta, nije pesnička situacija, nije bo-lest, nije
nesaglasivost, nije ni egzistencijalna samoća ni Heraklitova herojska samoća - sa-moća je tu
masovna pojava. Ovo razmatranje kao da je najavilo buduće duge godine Hamva-ševog
stradanja, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do njegove smrti 1968. godine. Težakperi-od
ispunjen radom u polju, bašti, magacinu, ali i pisanjem velikog broja knjiga. Kako je smireni
knjigoljubac doživljavao potvrdu teze da je čovek na putu stalnog srozavanja? Rezultatima
svog duhovnog bavljenja, Hamvaš kao da je dokazao da čovek može da opstane i u najtežim
uslovima ako živi u skladu sa prirodom i ako „tamnu tačku" razrešenja muka u sebi i izvan
sebe -potraži u sebi.
Kritičan prema onima koji veruju da im je dužnost da menjaju svet i svestan da od njega niko
ne traži da bilo šta razrešava, Hamvaš će u eseju ,,Enoh“ napisati divnu rečenicu, karakte-
rističnu za period stvaranja predstavljen u ovoj knjizi: ,,Ne rešavati pitanje nego ih nalaziti...
Nikakav čvrst sporazum ni konstatacija. Nikakav princip. Nikakvo uverenje. Nek dolazi i struji
vaz-duh i neka sija sunce. “

Miodrag Todorović
Citajući Belu Hamvaša
i.

čitaoci u
Mađarski pisac Bela Hamvaš, čije su ne-svakidašnje delo Hiperionski eseji čitaoci u našoj
zemlji upoznali pre nego piščevoj domovini, zahvaljujući prevo-diocu-entuzijasti Savi Babiću
(jednom od najve-ćih obožavalaca Hamvaševa dela!), u toku svog doista mučeničkog života
retko je bio okružen Ijubavlju. Umesto mržnjom ovaj pisac je (na sve što ga je u životu
snalazilo) odgovarao Ijubavlju. Odavno nismo imali prilike da čitamo delo koje je u tolikoj meri
natopljeno Ijubavlju kao što je to upravo slučaj s Hiperionskim esejima. Nije ni ćudo: Hiperion
je bio sin visina, a ovaj pisac, koga će generacije čitalaca tek otkrivati, bio je na takvim
intelektualnim i misaonim visinama da je malo ko od njegovih savremenika mogao da mu
bude ravan.
„ Tajna svake velike poezije je čudo “, kaže na jednom mestu u svojoj knjizi Bela Hamvaš,
verovatno ni sam nije bio svestan činjenice da je upravo ova njegova esejistička knjiga
bogatija poezijom nego mnoge pesničke knjige.
Kakui su, tematski posmatrano, eseji u ovoj knjizi? Odnose se na mitologiju, estetiku i meta-
fiziku. Osobito su zanimljivi i nesvakidašnji baš ti njegovi eseji iz metafizike. Metafizika je bila
predmet interesovanja mnogih velikih umova čovečanstva, a sada se plejadi tih umova,
kojima je na zemlji tesno pa teže visinama, pridružilo i ime Bele Hamvaša. Odnos društvenih
sredina prema istraživačima Natprirodnog nije bio, isto-rijski posmatrano, vazda podjednak.
Sam, autor Hiperionskih eseja pominje vreme inkvizicije kada je proganjana svaka
neuklopljena misao. U to vreme Ijubitelji mistike sebe su nazivali ,,kvi-jetistima", a katolička
crkva je na njih bacala anatemu i proganjala ih.
Slično Svedenborgu, i Bela Hamvaš u ovoj knjizi ima svoje viđenje onostranog života, života
posle smrti.
Evo, uostalom, kako ovaj pisac, vidovnjak i maštovnjak, vidi život posle života: „ Odvojen od
zemlje nemaš drugog iskustva od materijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u
bezgraničnos-ti... “
Knjiga Hiperionski eseji Bele Hamvaša je, najkraće rečeno, knjiga mudrosti, poezije i, uop-
šte - duhovna poslastica koja se teško ispušta iz ruku. Nije, dakle, od onih knjiga koje se
samo pročitaju i odlože ustranu.
2.
Nisam usamljen u razmišljanjima zbog čega neka knjiga i njen autor, i pored svih vrednosti,
ostaju nepoznati širokoj publici. Takav je slučaj bio i s Belom Hamvašem, jer njegovo delo tek
sa-da, nekoliko decenija posle piščeve smrti, stiže do nas gotovo nekako stidljivo. I upravo taj
pisac, je-dan od najminucioznijih analitičara metafizičke misli, takođe se, za života, bavio
sličnim razmiš-Ijanjima. Njega je iritiralo što intelektualni svet nije prihvatio Renea Genona i
njegove knjige, a Genon je itekako uticao na druge pisce, ali samo na one koji su umeli da ga
pročitaju i shvate.
Zaborav, dakle, preti ne samo prosečnim deli-ma, koja nisu imala sreće da budu zapažena,
ili da se nametnu javnosti, već i delima onih pisaca (videli smo to na slučaju Genona!) koja su
imala sledbenike i učenike. Kao najvrednijeg Genono-vog sledbenika Hamvaš navodi Andrea
Prea koji je u tumačenju metafizike postigao ono što nisu umele tri generacije naučnika za
osamdeset go-dina". Bela Hamvaš čak smelo tvrdi da je Andre Pre, analizirajući starokinesko
društvo, stavio van snage mnoge teorije K. G. Junga na istu temu.
Kada je već reč o Beli Hamvašu, koji se bavio rekonstrukcijom duhovnosti čovečanstva, o
čemu su dosta pisali nemački autori, ovaj pisac na nji-hov račun upućuje opravdanu kritiku:
„Izgleda, piše Bela Hamvaš, da u nemačkoj nauci uvek po-stoji neko slepilo koje mšta ne želi
da primeti od onoga što se događa izvan nemačkih granica. “ Bela Hamvaš, kao filozof i
mislilac, nalazi se na opozitnoj strani od svega što je racionalno i pragmatično. On smelo
tvrdi ono što je malo ko od mislilaca imao hrabrosti da iznese: „ Ono što u Evropi novoga
doba može biti apsolutno pola-zište, to se može naći potisnuto u nakaznom
obliku, u parčićima i izbledelo, kod onih koje je nauka žigosala kao fantaste, zanesenjake,
misti-čare, a mje ih ni uzimala ozbiljno. “
Istina za koju se Bela Hamvaš bori jeste ne-svakidašnja istina: „Priroda istine je - kaže ovaj
pisac metafizička i nalazi se izvan svake prakse. “
Može li se, na kraju, u jednoj rečenici iskaza-ti originalnost Bele Hamvaša? Može! To je pisac
koji je pokušao, i uspeo, da rekonstruiše duhov-nost istorije, da hodajući tako unazad pronađe
pra-grešku čovečanstva koja se itekako nega-tivno odrazila na njegov razvoj.
Kada je već reč o Beli Hamvašu, koji se bavio rekonstrukcijom duhovnosti čovečanstva, o
čemu su dosta pisali nemački autori, ovaj pisac na nji-hov račun upućuje opravdanu kritiku:
„Izgleda, piše Bela Hamvaš, da u nemačkoj nauci uvek po-stoji neko slepilo koje mšta ne želi
da primeti od onoga što se događa izvan nemačkih granica. “ Bela Hamvaš, kao filozof i
mislilac, nalazi se na opozitnoj strani od svega što je racionalno i pragmatično. On smelo
tvrdi ono što je malo ko od mislilaca imao hrabrosti da iznese: „ Ono što u Evropi novoga
doba može biti apsolutno pola-zište, to se može naći potisnuto u nakaznom
obliku, u parčićima i izbledelo, kod onih koje je nauka žigosala kao fantaste, zanesenjake,
misti-čare, a nije ih ni uzimala ozbiljno. “
Istina za koju se Bela Hamvaš bori jeste ne-svakidašnja istina: „Priroda istine je - kaže ovaj
pisac -, metafizička i nalazi se izvan svake prakse. “
Može li se, na kraju, u jednoj rečenici iskaza-ti originalnost Bele Hamvaša? Može! To je pisac
koji je pokušao, i uspeo, da rekonstruiše duhov-nost istorije, da hodajući tako unazad pronađe
pra-grešku čovečanstva koja se itekako nega-tivno odrazila na njegov razvoj.
ela Hamvaš je od retkih čije eseje [ kad čitam čini mi se da ličim na nji-| hovog pisca. On se
poput fantoma tlovljuje u ezoteričkom srpskom jeziku, u nje-9/ modulaciji za kojom je strasni
prevodilac ^ao sistematski, a nalazio intuitivno.
Jovica Aćin
Hamvaš, moj neslični od sličnog
Sećam se kada mi je, pre niz godina, sad već inosti u ovom oskudnom trajanju, Beata ka prvi
put pominjala Hamvaša. Govorila mi
o nekom od njegovih divovskih romana kao ikriću od koga se mađarska književnost neće
jraviti sve dok taj roman ne bude jednom bjavljen. Najviše može boleti ono o čemu ćuti-
Prisutno je bez prisustva, i odsutno bez od-stva. Draga Beata je znala zašto mi to govori, da
ne govori zalud. Slutila je mogućnost dvoj-| jcičkog duha, sestrinstva i bratstva u razlikama. L'
velikim vremenskim rasponima, u nama se zapodevalp pitagorejsko trojstvo. Premda nikada
neće dosegnuti poslednje intenzitete, niti u nji-hovim dodirima, ispunjavanjima i pražnjenjima,
iiedro poklanjati kako muke tako i naslade, seme je padalo na vlažno materično tlo. Vlaga, to
je voleo Hamvaš, u svim vidovima, u vodi, cveću, vinu, u okultnim spisima, u kamenu i
melanholi-ji, na orošenom ogledalu. Može to biti i pustinj-ska vlaga koja ume strašno da šumi
u našim žeđima... Poetičar vlage, njene imaginacije, njene divlje fantazije. Danas, da li i
konačno, izronjava iz suštog peska, čitave peščane planete,
i guta od izgubljenih kapi kroz naša usta, od izgubljenog videla kroz naše oči, i s nama zajed-
no pliva u katastrofalnoj poplavi. Ipak, neka to ne bude konačno, neka se udavimo i ponovo
svi izronimo, s nama i Hamvaš koji zna sve naše žile vodene. Zna i minerale koji umeju da
zablistaju u spisima i štivima. I ova istorija je od minerala kroz koje kucaju žile od krvi.
Hamvaš zna kako se mešaju žile, kako voda znanja i krv stvaranja na kraju izaberu isti
istočnik. Na njega je gledao i iz njega pio mađarski pisac sveta.
Znanje je, erotskim putevima, bivalo stvara-nje, a stvaranje je, nezataškavano u represivnoj
zbilji, moglo da luta i od svoga lutanja, usred nedoumica i klonuća, maštajući o sopstvenim
idejama i njihovim neočekivanim i lavirintskim objavljenjima, čini nešto neviđeno od čega,
opet, lutalica tka svoj život. Takvim mi izgleda lutanje Hamvaševo. Takvim mi izgledaju
njegova pita-nja, te njegovo duboko prognostičko i usamlje-ničko pisanje. Svaki vek bi morao
da ima svoga Montenja. Ovaj, dvadeseti od Hrista, može ga imati u Hamvašu koji je od
Dionisa.
Da, kazaću još jednom, Bela Hamvaš je od retkih koga kada čitam, u prevodima Save Babića,
čini mi se da on liči na mene...
Beograd, 26. decembar 1993.
ajio je cveće i pčele, a iskupljenje duha ovoga veka nosio u svojim spisi-ma. Zelja za njihovim
čitanjem kod mene se pojavila zbog pčelarstva.
Silvija Monros-Stojaković
Kad pčelar igra školice a da i ne sluti
Moje prethodno znanje o Beli Hamvašu bilo je takoreći ništavno, ali ono što me je nepovratno
podstaklo da što pre, a i što podrobnije upoznam moćnu misao za mene neočekivanog
čoveka, jesu upravo dopunske naznake o njegovom istrajava-nju u naizgled
sporednom.Učinilo mi se da je istinska nadmoć takve lićnosti u meri kojom dosledno sebe
izuzima iz javnih tokova dogovo-renih obmana. U meri u kojoj svoju mudrost pre-lama na
svoje sada i ovde, dok je raj večito na drugom mestu a čovečanstvo se vrti u sve zača-renijem
krugu. Moguće je da mi se to učinilo i zbog onih lavora ispunjenih običnom vodom koji se kod
Hulija Kortasara pominju kao neprevaz-iđeni sistem odbrane kada društvo nema razu-
mevanja za one koji bi da igraju školice. To je inače ona igra u kojoj sada i ovde može da se
dosegne kućica na kojoj piše „Nebo".
Ipak, to što je Kortasar pisao o takvim sis-temima ne bi bilo dovoljno da ja otkrijem Hamvaša.
Otkriće se desilo kada je Hamvašev najodaniji tumač kod nas i najvredniji zastupnik u svetu
savladao sve lavore razlićitih književnih podneblja i u meni pretpostavio budućeg pok-lonika
bez ostatka..Sava Babić je u meni i mom odnosu prema Kortasaru prepoznao i sebe i svoj
odnos prema svome piscu. Vođen takvom pret-postavkom, Babić je mene potražio, a preko
njega ja sam pronašla Hamvaša.
Pronašla tihog stožera ovovremenog uma. U svojoj učenoj a neopterećenoj raznorodnosti taj
um je obuhvatio razmišljanja kako o Stoun-hendžu, tako i o indijanskim izatkanicama, kako
o metafizici samoće, tako i o anatomiji melan-holije. Svojim umom Hamvaš je obuhvatio naj-
udaljenije civilizacije u vremenu i prostoru, a sve da bi potvrdio značaj svima znane a davno
zabo-ravljene ajnpren supe. Pored recepata je napisao
i pravi pečat našeg vremena, roman Karneval, koji je istovremeno priča, esej, roman i
pesma. Njegovi eseji sadrže njegov odnos prema ukup-nom bivstvu. Eseji su zapravo potraga
za jedin-stvom čoveka sa ukupnim svetom.
U toj potrazi on se nadovezuje na Đulija Evolu i Renea Genona kao predstavnike filozofi-je
Jednog. Time se, na još nedogledan način, Hamvaš nadovezuje na Heraklita i Ničea, a
naspram Platona i Kanta kao predstavnika filo-zofije Dvojstva. Svoje poglede Hamvaš je
ispisi-vao pristupajući pisanju srodnih pobuda kao Ortega i Gaset ili Sioran, a pri tome nije
bio čak ni omalovažavan, nego jednostavno prećutkivan kao što su to bili Helderlin ili Bataj.
No. za raz-liku od Helderlina, Hamvaš nije poremetio pa-meću, i za razliku od Bataja, nije
mahao smrću. Pratio je rast cveća i vodio pčele na ispašu.
Sve sam to sasvim postupno i veoma nemi-novno najzad saznala udubljujući se u rad koji
Babić godinama nesustalo obavlja kao da uvek iznova predstavlja čudesnog mađarskog
uzgaji-vača plemenite pameti. Nedavno je Babić po-nudio najobimniji prevod Hamvaševih
međurat-nih spisa koji u tom obliku nikada nije objavljen. U svojoj domovini Hamvaševo delo
još nije objavljeno u celini, još ima nedostupnih ruko-pisa; a pre Babića Hamvaš nije bio ime
koje se u svetu zna. Moglo bi se možda reći da je Babić najpotpunija domovina Bele
Hamvaša.
Pa ipak, Kortasar je taj koji je posredno omogućio susret između mene i Hamvaša, kao i
između mene i Babića. Omogućio je da se u stvarnosti sretnu dva predana radnika na
prenošenju smislova koji su već rečima obuh-vaćeni, i omogućio im je da time izgrade sop-
stveni smisao, a tek tada umetnost i duhovnost prerastaju u smisao samog življenja. On je to
omogućio dejstvom svoga dela, a dodatno i u spoju sa svojim drugačijim životom.
Uostalom, kao i Hamvaš. Jer, svaki pčelar na-đe svoga čitaoca, i svaki čitalac preko svoga
pče-lara poželi da igra školice sa piscem scene o lavorima. A život, život nisu samo knjige,
nego i pčele.
o svemu sudeći Kiš nije znao za Mađara Belu Hamvaša, ili bar ne tako da je mogao proceniti
koliko mu je bli-zak i koliko bi mu on mogao biti „privilegovani sabesednik". Čak ako se sudi i
po Kišovim prija-teljima u Mađarskoj, ne može se jasno proceniti da li su mu skretali pažnju
na izuzetnog esejistu i romansijera. Jer, Ištvan Erši, blizak prijatelj Da-nilov, znao je za
Hamvaša, ali ga nije čitao niti ga je interesovao, kako mi je rekao pre nekoliko godina kada
sam ga izričito pitao. Ali, Peter Es-terhazi, savremeni romansijer, drugi blizak pri-jatelj
Danilov, ne samo da je znalac i veliki poš-tovalac velikog Hamvaša, nego je o njemu i pisao.
A ni ja nisam razgovarao s Danilom o Hamvašu, iako sam već tada bio okupiran njime, jer su
mi bile važnije neke druge teme.

Sava Babić
Bela Hamvaš i Danilo Kiš
(Paralela)
Delo Bele Hamvaša se nalazilo rastureno po međuratnim i ratnim časopisima, uglavnom eseji
i prikazi, a od 1948. godine, pa sve do smrti, 1968, nije mogao da objavi ni jednu jedinu reč u
zemlji staljinističke ideologije. Njegov jedini do sada abjavljeni grandiozni roman (ostali su još
u rukopisu) objavljen je tek 1985. godine: Karne-val /-//, znači posle Enciklopedije mrtvih,
pa čak i da ga je u to doba čitao Kiš, ne samo knji-ževni razvoj, nego i njegovo delo je već
bilo okončano, oplodnje teško da bi bilo, ali bi bar bilo zanimljivo videti kako se svet Kiša
približava svetu Bele Hamvaša.
Hamvaš je izričito naglašavao da nije reli-giozan, jer je religija samo jedna od ideologija koje
ograničavaju; Kiš takođe nedvosmisleno tvrdi: ,,Ne, ne verujem u Boga“, a u poslednjem
intervjuu: „Bog nije ideja koja me posebno zaokuplja. “ Postoji sličnost i u odnosu na pri-rodne
nauke. Za Hamvaša je nauka bekstvo od celine, specijalizacija koja zaboravlja jedinstvo
celokupnog života, iluzija da će se na taj način
saznati svet i usrećiti čovečanstvo, dok se nauka bavi samo praktičnim aspektima koji i
nemaju istinske veze s naukom, koja se tako našla u ćor-sokaku; Kiš misli veoma slično i
formuliše to
ovako: .....Dakle, svi ti metafizički problemi sa
dvadesetim vekom bejahu, u sveopštem valu materijalizma i marksizma, zbrisani, te su malo-
građanin i inteligent, kao i onaj seljak iz svetskog ‘televizijskog sela ’ jednako uvereni da tajne
više nema; da su nauka, istorija i progres sve razrešili. Jedino da se još reši pitanje čovekove
besmrtnosti, a, evo, sa presađivanjem srca svinj-skog ili pavijanskog, u grudi čovekove, i to
će biti rešeno! Kao što je razrešen i smisao istorijskog razvoja - od nižega ka višem - i velika
je jed-načina srećno rešena, bez ostatka, i na ‘naučnoj bazi’; više nikakve tajne, nikakve
sumnje nema... A jedini koji još stoje pred tom jednačinom kao pred tajnom zvezdanog neba,
jesu pesnici. (...) Nauka i istorija ne mogu da zamene poeziju. “ Hamvaš opet izričito kaže da
je pesnik preostao („poeta sacer“) kao jedino biće koje se još uvek trudi da razdrobljeni svet
spoji u jedno i da na taj način spasi i čovečanstvo i svet otvarajući mu put ka jedinstvu i
spasenju.
Hamvaš je utvrdio kako je svet prekinuo veze sa svojim negdašnjim drevnim znanjima (,,sci-
jencija sakra “) i da se od tada stalno srozava sve niže i niže, analizama pokazuje zašto smo
se našli u ćorsokaku; Kiš ne ide tako daleko. ali mu je dijagnoza dobrim delom saglasna s
Hamvašem: „ Devet-naesti i dvadeseti vek bili su epohe veli-kih ideologija, vreme kada su
religijske i mističke utopije zamenjene tobože jedinstvenim filozof-sko-političkim
koncepcijama. Taj poduhvat, koji je došao kao posledica prosvećivanja, moramo smatrati
neuspelim. Opet se vraćamo religijskim utopijama i misticizmu. “
Hamvaš će napisati grandiozni Karneval, beskraj vrtoglavih promena, iza jedne maske se
nalazi druga i tako u beskraj, čak i poslednja nije pravo lice; Kiš: „... znanje se može izlagati
samo u parodičnoj formi".
Pa i pored svega, odgovor na sva pitanja, bila ona metafizička ili filozofska, književna ili
svako-dnevna, jeste - Ijubav. Hamvaš je i u esejima i u romanu napisao o tome upečatljive
stranice; Kiš takođe, a u jednoj izjavi još: „Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje
izvesnu utehu: to je Ijubav. Čak nam i tragična Ijubav pruža utehu. “ (Poslednji intervju iz
1989) Što je za oba pisca ishodište i utočište njihove misli Novi zavet, izgleda sasvim
prirodno.
Zanimljivo če biti, kad bude objavljena ruko-pisna zaostavština B. Hamvaša, poređenja knji-
ževnih postupaka dvaju pisaca, njihov humor i ironija, opšti pogled na svet i njegova
realizacija u ostvarenoj prozi i sl. Hamvaš i Kiš ne opisuju, oni prikazuju svet.
(Poglavlje iz rukopisa Rujevina na zabatima, 1990-92)
Mirjana Popović Radović
Neočekivani susret s dva prijatelja
otreba da upoznam Savu Babića, koji prevodi Belu Hamvaša i piše o njemu, prenosi njegov
glas do nas, u naš jezik, pojavila se u meni poput čežnje za susretom s prijateljem nakon
dugog putovanja.
Posle izložbe posvećene 100-godišnjici Milo-ša Crnjanskog, u lepoj Gradskoj kući u Subotici,
razgovarala sam s književnikom Milovanom Mikovićem, upravo u redakciji Rukoveti, gde je
objavljen najveći broj tekstova Bele Hamvaša, i rekla uredniku da bih volela da upoznam
Babića
i da s njim porazgovaram o Hamvašu jer mi nje-gova pojava znači više od književnosti.
Urednik je otvorio mali notes i izdiktiro broj telefona i adresu u Beogradu, dodajući sasvim
jednostavno: ,,Pa, pozovite ga kad se vratite u Beograd. “
A kad sam tako i učinila i pošla u posetu, začudo stan je bio u mom neposrednom sused-
stvu, nije me napuštala misao Crnjanskoga da je „... sve u svetu u nekoj čudnovatoj vezi“.
Eto, ja sam u knjizi o izgnanstvu Crnjanskog želela da na svetlost dana izvučem potisnutu
raskoš života nezavisnu od okolnosti materijalne prirode, poetiku svakidašnjice, tragajući na
ceduljicama i računima obućarske radnje u Londonu, u kojoj je pisac radio, za književnim
fragmentima; sačinila sam i bibliografiju njego-vih neobjavljenih knjiga, podstaknuta izjavom
Crnjanskog, koju je dao novinarima po povratku iz izgnanstva, da je „... iskazano i neiskazano
jednako vredno u životu pravog stvaraoca... “
To je, takođe, bio osnovni motiv objavljivanja Bele Hamvaša i istraživanja njegovog života, ne
kao podloge stvaralaštva, nego neodvojive celine, jednovremenog iskustva i zbivanja u tek-
stu. A i misao Laocea o takozvanom slabom, koju Hamvaš navodi u svom eseju „Drveće ",
bliska je
i Crnjanskom koji je još 1923. godine objavio knjige izbora japanske i kineske lirike. Malena
knjiga pak Laoceovih misli, u prevodu na fran-cuski, nalazi se u ostavštini Crnjanskog, a kao
znak pomnog iščitavanja jesu podvlačenja i ispisi na marginama.
Drveće, trešnja u cvetu, kojoj se u Japanu svakog proleća posvećuje svetkovina sekura, i
jablanovi kao simbol vertikalnosti, vernosti i tra-janja - pojavljuju se svuda u delu Crnjanskog.
Za Belu Hamvaša drveće je, takođe, neodvojivi deo života. On piše:
„Ima u čoveku straha, slabosti, opreza, predupređenja, uzdržanosti, zapreke, zida, kruto-sti,
udaljenosti, provalije. A kada postoji strah, tu je i slabost, tu se krišom grade utvrde i zidovi,
okameni se slutnja, tu počinje sve, sve se stvrd-njava i lomi, tu je sila. Tvrdo i snažno pripada
smrti, meko i slabo spada životu, kako Laoce kaže:
zna za relacije blisko i daleko -, i Belu Hamvaša smo tako uvrstile među svoje sagovornike,
uspostavile s njim dijalog. Njegovo ime počelo je da struji u razgovorima i sa drugim našim
pri-jateljima kao tajna šifra vrednosti, prijateljstva i topline.
Slabo savlađuje snažno, meko savlađuje tvrdo, svi na zemlji to znaju, niko po tome ne
livi.
Samo drvo. Polovi omekšavaju u njemu i osta-ju blagi, ostaju večito nežni, puni života kao
pupoljak i odojče, nežni, sveži, osvežavajući, meki, večito se kuvaju u svojim sokovima jedno
u drugom... Oni znaju da ne pobeđuje onaj koji ostaje tvrd, nego onaj koji omekša i popusti i
primi i preda i oslobodi sebe. Zna se da preda-vanje nije znak slabosti nego snage...
Zna se kakva je strašna ludost verovati da je gospodar situacije onaj koji manje voli, koji radi-
je čuva fivoju pamet, koji ostaje hladniji, koji ostaje na udaljenosti...
To je zabluda na kojoj se lomi svaka sudbina. Pobeda pripada onom koji više voli, koji gubi
snagu, koji se bolje zagreje, koji je blaži, koji se može opustiti, koji ume da potone... “
Ovaj fragment eseja Bele Hamvaša o drvetu pročitala mi je preko telefona Radoslava Bubalo,
moj veliki prijatelj. Pozvala me je po običaju iz Bačke Palanke, gde živi, da bi mi u danu
ispunje-nom besmislom svakidašnjice ispričala nešto ,,za dušu“, kako uvek kaže.
Kao poneke melodije, koje smo u razna vre-mena puštale jedna drugoj preko telefona umesto
razgovora, ili poneki fragment teksta - tragajući na rastojanju za energijom prijateljstva koja ne
Aleksandar Bjelogrlić
Kafkin ubogi čirihau
(O jednom putokazu za razumevanje Samsinog malera)
a se čovek može pretvoriti u gavrana, vukodlaka, monstruma, žabu ili svinju,
o tome u književnosti postoje brojni izveštaji. Ta magijska veština - likantropija -može se
usmeriti prema spoljašnjem svetu i pri-meniti na nepoželjne osobe iz vlastite okoline. U
Odiseji čarobnica Kirka nezvane goste zlurado otprema u svinjac, a Merlin, najznamenitiji ma-
đionik srednjevekovnih legendi, zabavljao se time što je mlađanog Pegicu, budućeg kralja
Artura, naizmence pretvarao u ribu, vevericu i vrapca. Životinjsko obličje redovno donosi sa
sobom gubitak sposobnosti govora, no Ijudska svest i razboritost najčešće bivaju očuvani.
Slučajevi dobrovoljnog magisjkog samopreo-braženja nisu ništa manje učestali. U novije doba
Kastaneda je svojim delima svratio pažnju na tradiciju srednjeameričkih indijanskih bruhosa,
zločestih volšebnika što po potrebi mogu oda-brati neki od alternirajućih modusa stvarnosti i
preobraziti se u gavrana, divlju mačku ili preri-jskog psa. I ovde, kao i u Kirkinom slučaju, bi-
Ijarsko žnanje i primena hemijskih nadražaja imaju važnu ulogu.
Drugi vid preobražavanja jeste onaj koji se obavlja posthumno, a to je reinkarnacija, sa svom
složenošću koju podrazumeva ovo istoč-njačko religiozno učćnje. Postoji mogućnost da se
hijerarhija zemaljskih ovaploćenja na putu ka savršenosti shvati na osoben, ličan način. Za
Strindberga je, recimo, cveće bilo svet savršenih bića u neprekidnom stanju nirvane, bića koja
se množe bez borbe i umiru bez suza. „ To su bića zapisao je, „koja su ostvarila Budin san da
ništa ne žele, da sve podnose i da se povuku u sebe. “ Zamisao o hortikulturalno usmerenom
preo-bražavanju možda i nije egzotična onoliko koliko se čini na prvi pogled. No, kako se
postaviti pre-ma pehu onog trgovačkog putnika što se, ni kriv ni dužan, bez primene samsare,
jednog jutra u vlastitoj spavaćoj sobi probudio preobražen u golemog gundelja? Gregor
Samsa je, kaže Kafka, izgubio dar govora i mesto toga počeo da se iz-ražava životinjskim
šištanjem. Njegova pojava izaziva zgražavanje među srodnicima i prijatelji-ma sa posla, ali ne
i među onima koji ga vide po prvi put - na primer među kirajdžijama koji se pojavljuju nešto
docnije u priči. Ljudska hrana mu postaje odurna i on počinje, iako sa sve slabi-jim apetitom,
da se hrani trulim povrćem i kosti-ma koje mu nudi domišljata sestra. Istovremeno, dok sa
sve većim zanimanjem osluškuje sestrino muziciranje na violini, Samsa oseća da mu se
„ukazao put do nepoznate hrane za kojom je toliko čeznuo “. Da bi utolio duhovnu glad, on se
očito morao pretvoriti u bubu. Ranije, pritisnut napornim poslom i obavezom da izdržava
poro-dicu, dodatno obremenjenu bankrotstvom očeva firme, mladi trgovački putnik je bio neka
vrsta marionete u menažeriji ekonomskih, društvenih i porodičnih instrumenata za tlačenje.
Nakon nje-govog preobražaja u ekonomski neupotrebljivo biće, članovi porodice Samsa
iznenada bivaju osposobljeni za vlastite poslovne poduhvate. U njima oživljavaju optimistički
pogledi na buduć-nost, tim više što se svest o Gregorovoj prisut-nosti nastoji zanemariti.
Zlosrećni insekt napos-Ijetku, napušten od sviju, umire od telesne iscr-pljenosti, ali ne pre
nego što je dospeo da se ,,sa porodicom u mislima oprosti s Ijubavlju i ganu-tošću". Kako
uistinu valja shvatiti motiv preob-ražaja - jednu od preovlađujućih tema celokup-nog Kafkinog
opusa?
Zagonetnost se često ističe kao trajno svojstvo ovakve proze. Govori se o alegoriji čiji
racional-ni sadržaj još uvek nije moguće razabrati, o prozi apsurda i paradoksa. Uočeno je da
je redovni sastojak Kafkinih priča - neka neodređena moć koja se glavnom junaku
suprotstavlja, dok se ovaj uvek iznova zapliće u jalove pokušaje da objasni njene uzroke i
namenu. U izvesnom broju pripovedaka ova moć se predočava kao breme neprevladanog
roditeljskog autoriteta. Zname-nito ,,Pismo ocu“ pogotovo je bilo podsticajno za tumače koji su
ključ za razumevanje piščeve temeljne spisateljske opsesije nastojali da iznađu u oblasti
frojdističkih kategorija. No, uobičajena psihoanalitička optika, ma koliko uverljiva bila, od
nekog doba počela je aa biva isuviše očigled-na. Čini se da je svoje mogućnosti iscrpla, do-
spevši tek iz prikrajka da štrpne zagonetnu tvorevinu praškog pisca. Dotakla je i prenaglasi-la
samo jedno od tri motivacijska jezgra oko ko-ga je ispredena naracija. Tema o neobično
slože-nim porodičnim odnosima zacelo je najživopis-niji način da se dočara mnogo
obuhvatnija ob-last prirodnih sila koje deluju osujećene. Odgo-vor na pitanje u kakvom
međuodnosu se ova tema nalazi sa isto toliko naglašenim motivima gladi i preobražavanja u
Kafkinom delu, mogao bi tek da nam pruži celovitiju sliku. Priča o ne-običnom slučaju
praškog akvizitera značajna je upravo po tome što su u njoj sve tri teme ne-razlučivo
povezane.
Jedan mogući pravac tumačenja nagovestio je Elijas Kaneti u knjizi o Kafkinoj prepisci sa
Feli-cijom Bauer. Kroz svoju literaturu Kafka se navodno vežbao u iščezavanju, a
preobražava-jući se 'u različite životinje, nastojao je ukloniti se od svirepih mehanizama
nasilja i moći. Podstrek za takvo dovijanje pisac je, po Kanetijevom miš-Ijenju, mogao pronaći
u drevnoj kineskoj tradici-ji i veštini pretvaranja, u istočnjačkoj filosofiji za koju se, kako je
utvrđeno, Kafka živo zanimao. Ali ovim nipošto nije zatvoren krug pitanja koja počinju sa
„zašto". Kanetijeva ideja samo je je-dan u nizu pokušaja da se Samsin problem osvetli sa
stanovišta piščeve namere, egzistencijalističke fdozofije, onovremenih ideoloških strujanja ili
pak sa medicinske tačke gledišta.
Možda je Kafkino delo uistinu ustrojeno tako da se opire bilo kakvom interpretacijskom ključu,
a njegovo značenje prevazilazi i najšire određene književnonaučne okvire. Ipak, kad su,
zaslugom profesora Save Babića, na srpskom jeziku objav-
Ijene odabrane stranice iz Tajnog zapisnika ma-đarskog mistika, mislioca i prozaiste Bele
Ham-vaša, postalo je jasno da pred sobom imamo u najmanju ruku vrlo podsticajno štivo za
razume-vanje Kafkinih književnih preokupacija. Krećući se putokazom ovog značajnog pisca
koji za života nije stekao zasluženo priznanje, ustanovićemo da bi Kafkino delo moglo biti
ključni beočug u tradi-ciji naročite vrste umetničkih dela kakva se u evropskoj civilizaciji
pojavljuju još od osvita novog veka. Pozabavimo se stoga ukratko neko-likim idejama iznetim
u Tajnom zapisniku.
Reč je najpre o problematizovanju tradicio-nalne darvinovske teorije evolucije, po kojoj se
porodično stablo živih bića uzdiže u uzajamnoj povezanosti od jednoćelijskih organizama do
čo-veka. Ovaj vid osporavanja usredsređuje se na tvrdnju da se ne pokreću sve vrste napred i
da se ne pokreće svaka u istom, jednoobraznom vre-menu. „ Postoje one koje se polagano
kreću, one koje se iznenada pokrenu, čak skoče. Postoje vrste koje stagniraju, postoje one
koje su u retro-gradnom kretanju. “ Mudrost drevnih naroda sa-državala je shvatanje da su
određene vrste za-pravo retrogradne evolucije čoveka. Kao posle-dica neke mutacije, jedan
deo čovečanstva mo-gao se odvojiti od ostalog i nazadovati. Hamvaš pominje običaje starih
žitelja Irana, koji su zmije
i mrave smatrali odvojenim Ijudskim grupama. Običaj ritualnog ubijanja mrava bio je u tom
primitivnom društvu određen kao kazna za poje-dinca koji je učinio greh protiv zajednice, za
ono-ga ko je postao fanatik privređivanja, bez oduška u slobodnom vremenu i razonodi.
Smatralo se da je država mrava nekad bila zajednica bića koja su se uputila smerom surove
tehnologije i puke materijalne reprodukcije, zajednica u kojoj se smisao Ijubavi, umetnosti i
neobaveznog druže-nja postepeno gubio, sve dok se, kao skokovito očitovanje dugog
gomilanja određenih svojstava, tokom razdoblja od možda nekoliko stotina ili čak više godina,
nije pojavila mutacija koja je zauvek opredelila dalji razvoj vrste. To izvorno biće se okrenulo
unazad, potamnelo je, skvrčilo se, izraslo mu je šest nogu, pipci i rilica, i dospe-lo je do
stanja u kojem ga mi danas vidimo.
Za Hamvaševu ideju bitno je shvatanje da iivotne tokove ne određuje inteligencija ili volja, već
mašta, ili bar zametak ove duhovne snage u bićima što se nalaze na drugim stupnjevima evo-
lucione lestvice. Tako se, na primer, novi oblik života uvek javlja najpre kao ideal, kao slika
koja živi u podsvesti članova neke zajednice i kojoj se ćlanovi te zajednice i ne znajući
prilagođavaju. Kad prva klica ovog ideala oživi, ona se među članovima neke zajednice može
negovati tokom vrlo dugog razdoblja, dok na površini vlada iz-vesna cenzura, jer je tokom
,,inkubacije“ ideal ćesto pod prećutnom zabranom. Dugo vremena je, kaže Hamvaš,
čovečanstvo javno propagiralo utopijske ideje i altruizam, dok je u dubinama ključala slika
koja Ijudskom rodu nimalo ne služi na čast.
Umetnost, a ne filosofija ili nauka, jeste ona delatnost koja jedina uspeva da premosti jaz do
transcendentnih sila. Kad je plemenita, ona je u stanju da usavršava sliku novog života i
novog bića u koje čovek teži da se preobrazi, a kad je dekadentna, kao što je, po
Hamvaševom mišlje-nju, sva moderna umetnost, ona će vazda samo iznova opravdavati
jednom ustanovljeni tajni ideal, ma kako oduran on uistinu bio. Na zaranku novog veka, u
delima umetnika kao što su Son-gauer, Boš, Brojgel, po prvi put je na videlo izbio taj dugo
skrivani ideal, cenzura je po prvi put popustila i besomučne grdobe su se obznanile na
istorijskom pozorju. Docnije ih je predosetio i Svift, kad je, u liku jahua, prikazao bednog dvo-
nožnog mutanta, beslovesno zloćudno stvorenje sposobno jedino za beskonačno međusobno
trvenje. .
Moderna umetnost, smatra mađarski pisac, nije ništa drugo do opravdavanje dugo pothra-
njivane slike koju je čovek sebi u tajnosti izdao. Taj ideal, to je ,,čirihau“ - po pola insekt, pola
ptica, beskonačno je proždrljiv, obestan, bruta-lan i nepostojan. „ Čirihau očito veruje da je
jedi-no ono što on radi trezven i razuman život. Sve što se može treba prožderati, što se ne
može treba sakriti od drugih, a sva snaga koja preostane koristi se za parenje i hrkanje.
“Čovečanstvu preti ozbiljna opasnost da dugotrajno akumuli-ranje ovakvih svojstava bude
krunisano naglom i neočekivanom promenom koja će zauvek opre-deliti smer daljeg života na
Zemlji. Naravno, vre-menske razmere koje Hamvaš ima na umu takve su da reč „ trenutno “
može označavati ne baš sasvim kratkotrajnu vremensku jedinicu.
Svemu ovome moglo bi se prigovoriti kako savremena nauka još uvek nije u mogućnosti da
predoči fosilne ostatke nečega što bi ličili na prelazni oblik između čoveka i mrava, čime bi se
u isti mah mogla potvrditi i ispravnost verovanja starih Iranaca. Dobro obavešten antropolog
zacelo bi, sa stanovišta današnjih naučnih zna-nja, odbacio Hamvaševu ideju kao
šarlatanstvo. Ipak, sama antropologija i sa njom povezana nauka o fosilnim ostacima
predstavljaju oblast beskrajnih nagađanja koja u određenim vremen-skim razmacima bivaju
preinačena novim, retkim otkrićima. Pri tome se zaključci često temelje na svega nekoliko
manje ili više očuvanih čeljusti i gomilica zuba pokupljenih sa raznih strana.
Tafrti ideal
Najnovija otkrića pokazuju da se traganje za „zajedničkim pretkom “ pomera u sve dublju pro-
šlost. Fosilni ostaci takozvanog „Australopithe-cusa afarensisa “ (koji po mišljenju nekih
naučni-ka predstavlja zajedničkog pretka vrste Austra-lopithecus i Homo, i čiji je jedan
varijetet odrasle jedinke visok svega 107 sm s prečnikom lobanje od 10 sm) podvrgnuti su
savremenim testovima i pokazuju starost od oko tri i po miliona godina. Narednih milion
godina je za današnju nauku još velika zagonetka, a tek nakon tog razdoblja na-lazimo
primerke vrsta Homo i Australopithecus. Čovekovi preci iz vrste Homo su otprilike milion
godina živeli uporedo s australopitekom, sve dok ovaj nije na neobjašnjiv način iščezao sa
lica Zemlje. Ko nam jamči da on zapravo nije „skliz-nuo u oblik koji ne možemo ni da
pretpostavimo? Ogromna vremenska razdoblja su još uvek velika nepoznanica, a klimava
rekonstrukcija razvoja hominida krije mnoštvo zagonetki. Postojalo je možda desetine vrsta o
kojima danas ništa ne znamo. Određen broj tipova je možda, rečeno je-zikom tradicionalne
nauke, „izumro", ili se možda preobrazio u nešto drugo i zauvek se odvojio od lestvice koja je
dovela do čoveka.
Hamvaševa zamisao može se povezati i sa jed-nom drugačijom, mističkom verzijom Ijudske
po-vesti, zasnovanom na Štajnerovoj ideji o polar-noj, hiperborejskoj, lemurskoj i atlantskoj
fazi zemaljsfcog razvoja. Za nas je zanimljiva tvrdnja da se u atlantskom dobu Ijudsko telo
razvijalo i oblikovalo prema onome što se obrazovalo u duši. „ Duhovniji čovek bio je u građi
tela nežan, živahan i pun izraza, a onaj duhovno nerazvijeni bio je grubih, nepokretnih i
ukrućenih telesnih oblika. “ Skupljanjem, zgušnjavanjem i otvrdnja-vanjem atlantskog čoveka
došlo se do sadašnjeg čovekovog fizičkog tela. Ali u atlantsko doba pos-tojala je navodno
skupina posvećenika koja je negovala sposobnost natčulnog opažanja, ili takozvane „više
duhovne moći". Kadsu bića tog soja potpala pod uticaj luciferske pogibelji, počela su
zloupotrebljavati ove natčulne snage, koristeći ih radi ispunjenja nižih nagona, požuda
i strasti. Budući da je građa tela zavisila od duševnih osobina, ovo je imalo za posledicu nas-
tanak po veličini i obliku nakaznih prilika, kakve, srećom, nisu mogle preživeti atlantsko doba.
Kad je reč o „ Tajnom zapisniku valja prime-titi da ovde nije reč o pesimističkom proročan-
stvu kakvog nadobudnog okultiste, već o upozo-renju da bi jedan takav razvoj događaja
mogao biti više nego izvestan ukoliko čovečanstvo ne smogne dovoljno snage za temeljno
duhovno pro-čišćenje. Docnije ćemo reći nekoliko reči o reše-nju koje Hamvaš predlaže da bi
se izbeglo skliz-nuće u evolucioni ĆQr-sokak. Ali pre nego što to učinimo, pokušaćemo da
razmotrimo vezu do sada iznetih Hamvaševih nazora sa problemom tumačenja motiva
preobražaja u Kafkinom delu.
Nikada ranije u književnosti i celokupnoj umetnosti sumorna mogućnost preobražaja čove-
čanstva nije predočena u vidu potresne alegorije. Zločeste prikaze i monstrumi pojavljivali su
se kao već ostvarena bića, bez svesti o svom eventu-alnom Ijudskom poreklu i predistoriji.
Gospodin Hajd i Frankenštajn su naravno izuzeci koje ovom prilikom valja isključiti, budući da
su nji-hovi preobražaji plod svesne Ijudske intervencije. Šongauer, Boš i ostali predočavaju
nam bizarna stvorenja koja su već uveliko ostvarila svoj „ tajni ideal", a takav je slučaj i sa
drugim Kafkinim pričama u kojima su pripovedači životinje. Smisao preobražaja iz istoimene
priče korenito odudara i od slične teme u „Izveštaju za jednu akademiju ", gde se pripoveda o
bivšem majmunu što se na volšeban način preobrazio u čoveka. Ovo je jedna od retkih
Kafkinih pripovedaka u kojoj bez uobičajene opreznosti možemo tvrditi da smo uočili ironiju u
školskom smislu te reči.
Metamorfoza se, istina, zajedno s drugim slič-nim temama, pojavljuje uporedo u bajkama
mno-gih naroda. Među mitskim bićima, starac Protej je svakako najupečatljivije oličenje
elementarne prasnage preobražavanja. Kad ga, u „ Odiseji “, ogorčeni Menelaj zaskoči ne bi
li od njega doz-nao uzroke svojih jada, on se zaredom preobra-žava u lava, zmaja, vepra, u
tekuću vodu i u lis-nato drvo, pre no što biva prisiljen da Ijudskim jezikom odgovori na
Menelajeva pitanja. U srp-skoj narodnoj bajci o Baš-Čeliku susrećemo se sa principom zle
moći, utelovljene u zagonetnoj ptici što se nalazi u srcu lisice koja i sama pose-duje
sposobnost da na sebe uzima raznovrsna obličja. Navedeni primeri zacelo su arhetipske
predstave koje svedoče o izvornom jedinstvu raz-nolikih manifestacija života, a tek život, čini
se, sazdan od podatnog gradiva, koga dobre i zloćudne sile mogu oblikovati prema trenutnom
ishodu njihove međusobne borbe. Ipak, sve ovo samo u načelnom i krajnje uopštenom smislu
može poslužiti kao ilustracija za Hamvaševe i Štajnerove uvide.
Spiriiualna higijena
Istina je da ni slučaj opisan u Kafkinoj priči ne odgovara u potpunosti Hamvaševom viđenju
ideala prema kome se čovečanstvo u tajnosti ravna. Gregor Samsa se, pritisnut stegama mo-
dernih mehanizama za raščovečenje, preobra-žava u bezazleno, sterilno biće, nesposobno
da ispolji napadnost, ali biće u kome se sa zakaš-njenjem i kao neka vrsta nadoknade ili
„posled-nje želje “ javlja mogućnost za uživanje u vredno-tama kreativnog duha. To je jedan
drugačiji, obeshrabreni i pokunjeni čirihau, ali čirihau koji s nesmanjenom žestinom preti da
sahrani ostatke Ijudske stvaralačke moći. Ako nehumano ustroj-stvo zajednice izobličava
Ijudsko biće i iscrpljuje ga jednom naročitom vrstom gladi, moglo bi se posumnjati da negde
postoje reditelji takvog sce-narija. U Kafkinoj priči je to ponajpre porodica, koja Samsin
preobražaj na početku prima kao iragediju, zatim nastoji da ga prikrije, a napos-letku več i
javno ispoljava želju da se insekt, koji već odavno nije isto što i njihov Gregor, jednom
zasvagda ukloni iz životnog vidokruga. Inženjeri dvadesetovekovnih levijatanskih projekata bili
su. i još uvek su, isto toliko uviđavni, a njihovo likovanje svakako podseća na porodičnu idilu
Samsinih iz završnice „Preobražaja".
Ako razvoj fetusa od začeća do rođenja pred-stavlja ontogenetsku sliku dosadašnjeg
filogenet-skog razvoja čovečanstva, onda je Kafkina priča zapravo neveselo predskazanje
mogućeg daljeg smera filogenetskog razvoja. Kafkina priča jeste alegorija, ali Hamvaševa
ideja se nipošto ne sme shvatiti u kategorijama prenesenog znacenja. Ona na nedvosmislen
način govori o sasvim real-noj opasnosti. Hamvaš je tu opasnost opisao s pronicljivošću
mističnog posvećenika, a Kafka ju je nagovestio snagom umetničke uobrazilje. Neprestanim
variranjem teme koja ga je snažno opsedala i koje se nastojao osloboditi kroz mnoge svoje
priče, učinio je on da se zapitamo može li Samsin maler pod izvesnim okolnostima postati
maler celokupnog Ijudskog potomstva.
Za likantropiju, tvrde čarobnjaci, ima leka. Da bi se zaštitio od Kirkinih vradžbina, Odisej je,
kažu, morao okusiti žestoki koren Allium sativa, iste one biljke koju i dandanji koristimo radi
zaštite od nečastivih. U srpskoj narodnoj bajci carević se morao poslužiti lukavstvom i silom
da bi onesposobio Baš-Čelika. Želite li izbeći isku-šenje da na sebe uzmete obličje gavrana,
dovolj-no je kloniti se opskurnog zanata bruhosa. Sme-ran život jamačno će vas zaštititi od
mogućnosti da u sledećoj inkarnaciji doživite sudbinu opo-suma. Pa čak i ukoliko ste se
čvrsto odlučili da ne postanete sukurdov nekakvog čirihuaua iz na-rednog milenijuma, pred
vama stoji izvesna mo-gućnost izbora. Snaga imaginacije i plemenite umetničke vizije u
mogućnosti je da reprogrami-ra naš nedostojni tajni ideal. Osim toga, smatra Hamvaš, da bi
se predupredilo evolucionalno za-starenje, potrebno je zaštititi se od delovanja bastarda,
elementara i sličnih psihičkih bakterija što nagrću iz najnižih sfera astralnog sveta i prete da
se zaparlože svuda gde vlada duhovna nečist i posrnuće. Spas je u upražnjavanju spiri-tualne
higijene, u negovanju vrlina, u nastojanju da se ostane čovek i da se ne zabludi u napast
mravljeg ili zmijskog greha.
Preostaje nam naposletku da se zapitamo za-što priča o Samsinom preobražaju, kad je već
takoreći bila na vrhu jezika, nije posebno raz-motrena u „Tajnom zapisniku". Moderna umet-
nost nije previše očaravala Belu Hamvaša. Mož-da je dovoljan onaj njegov rezignirani iskaz
da je „celokupna moderna umetnost samo apoteoza insekta". Udvadesetovekovnim
stremljenjima on nije nazirao fermentaciju nekog novog, plemeni-tijeg Ijudskog ideala. Bio je u
svađi sa svojim vre-menom, a ono mu nije ostajalo dužno i prisililo ga je da zemaljsko
poslanje proživi incognito.
U svakom slučaju, naš zadatak je bio lagan i sastojao se u tome da saobrazimo ono što je
bilo slično i da primetimo ono što je bilo očigledno. Bilo bi naivno reći da su se kockice
mozaika ovim konačno složile, a da je zagonetna parabola naj-zad dobila savršeno
obrazloženu racionalnu stranu. Kritičarima preostaje da svejednako štrp-Jcaju, u jalovom
nastojanju da višeznačnu Kaf-kinu sliku podrede racionalnom jeziku. Na ovim nastojanjem se
uvek iznova svedoči o čudnovatoj snazi umetničke tvorevine i o njenom sasvim pre-pornom
ontološkom statusu. Ta snaga po svemu sudeći nije od ovoga sveta, od sveta prevlasti
intelekta, već od sveta u kome će, možda zahva-Ijujući čovekovim višim duhovnim moćima,
uko-liko se ne obistine sumorene Hamvaševe slutnje, materijalizacija simboličnih univerzuma
postati vrhunski zanat. Ili, kao što reče anonimni prota-gonist jedne Kafkine priče - kad bi
verno sledio metafore, čovek bi „ i sam postao metafora i time oje interesovanje za Belu
Hamvaša ja-vilo se povodom nekoliko pojedinosti iz njegovog života koje je pomenula njegova
supruga, književnica Katalin Kemenj, u razgovoru vođenom sa prof. Savom Babićem, kri-
tičarem, prevodiocem i teoretičarem prevoda (Letopis Matice srpske, Novi Sad, jul-avgust,
slobodan od dnevnih muka". Ali prvo treba da ('Praizvorni život, Beograd, decembar 1993,
br. sapnemo jednog ostrašćenog lešinara i da vrati- 1, str. 38—41; januar 1994, br. 2, str.
87-91) mo u život jednog posrnulog gundelja.
Radoslava Bubalo
Bogatstvo i raskoš
1993). Privukao mi je pažnju naslov ovog razgo-vora „Robove zbunjuje sloboda". Delovao mi
je apsurdno i zainteresovao me je. Čitajući taj in-tervju prvi put sam čula za pisca i mislioca
Belu Hamvaša. Razgovor o piscu koga dobro poznaju ličnosti koje razgovaraju, a koji je meni
sasvim nepoznat, ne bi me posebno zaokupio i postakao da za tekstovima ovoga pisca
počnem da tragam, da Katalin Kemenj nije pomenula nekoliko deta-Ija iz života Bele
Hamvaša koji su me, sami po sebi, oduševili, koji su mi nagovestili izuzetnu ličnost pisca.
Evo nekih od njih:
... bez izuzetka, pisao je rukom. Voleo je masti-Ijave olovke. Ne jednom, bogme, ja sam se
buni-la protiv toga, jer mastiljava olovka, a naročito mastilo koje je on pravio od preostalih
patrljaka, ostavljali su neuklonjive fleke na najneočekivani-jim mestima. 1 danas čuvam na
dnu ormana za knjige malene flašice za mastilo u koje je on sipao tečnost koju je sam
spravljao. Flašice je nosio u aktntašni, ili, kako ju je on zvao, briga-tašni, zajedno sa
starinskim perom i držaljem u park, u kafanu, ili tamo gde bi već izabrao svoju „radnu sobu“.
Događalo se da flašicu stavi u ruksak, a odatle bi mastilo kapalo kao onom Petefijevom
upackanom Međeriju...
... oko sedam, pola osam, kada sam se ja budi-la, on više nije bio kod kuće. Lutao je gore po
borovoj šumi i, kad bih oko pola devet pripremi-la doručak, on bi stizao, pod pazuhom mu
belež-nica u mapi za pisanje, i skoro je već završio svoj dnevni obol...
... šetajući se između vrtova u Sentandreji, natrapali smo na mali hrast, Ijubak, lepog obli-ka,
ali su ga bili napali paraziti. Nije mislio na to da je zemljište tuđe, zasukao je rukave i očistio
hrastić. Potom smo ga više puta obilazili...
... Belinom karakteru su organski pripadali zemlja i Ijubav prema bilju. Čak u tolikoj meri da je
u Tisapalkonji, među barakama, ogradio malo parče zemlje i napravio povrtnjak...
... na povratku sa Ista, proveli smo divan dan u Šibeniku... Bela mi je kupio od novca koji je
dotle skrivao divan koralni broš. A poklon mi je i zbog toga bio drag jer smo odista bili veoma
siromašni i cele godine smo štedeli za putovanje u Dalmaciju...
Znam, ovakve ličnosti su rođeni stvaraoci, kod njih je život delo, a delo život, a ima li što
čudesnije od toga? Krenula sam u traganje za bilo kojim tekstom Bele Hamvaša i, kako to naj-
češće biva: slučaj mi ga je doneo. Neverovatan. I, evo me sada čitam Hiperionske eseje.
Čitam lagano, lagano, red po red - uživam: gutljaj po gutljaj, da duže traje. A zatim ću
ispočetka.
Ovom piscu „biblioteka“ je i: drvo, cvet, kamenovi Inka, indijanska izatkanica, tužbali-ca... baš
onako kao što mu je i „radna soba" tamo gde god odabere. I on „čita": predmete,
pojave, odnose, vreme... ,,Čita“ slobodno, budno, osećajno, mirno. Uzleti poput čarobnja-ka.
pogleda odozgo široko, spokojno i vedro. Otkriva, tumači, gradi nove svetove. A misao mu
mnogoslrana. Vidi: spolja, iznutra, iza, sa strane, :nad, ispod. Vidi međusobne veze, celinu,
deo -IV. istovremeno. Omogućuje mu to, ne samo gromno obrazovanje, ne samo stvaralačka
doznalost, osećajnost, hrabrost, istrajnost koji-a raspolaže, već i čudesna sposobnost da isko-
či iz sebe, iz neposredne stvarnosti i, sasvim
prirodno, pođe u susret i stupi u kontakt sa drev-nim silama sveta.
Bela Hamvaš je i neprekinuto detinjstvo, oču-van smisao i potreba za igrom, nadahnutost čis-
tim životom. Koje je to bogatstvo! Raskošan je, videćete čim počnete da ga čitate. On se
napros-to useli u čoveka, od onih je koje ne napuštate kad jednom na njih naiđete. Zato znam:
pričaće-mo, pričati o njemu i unapred se silno radujem.
Bačka Palanka, 23. 12. 1992.
Sava Babić je rođen na Paliću, u znaku vodolije (vodenjak, akvarius).

Milorad Grujić
Sava Babić donosi Belu Hamvaša
O kakvoj je ličnosti reč? Ona koja neprekidno iznuruje sebe zahtevima za nemogućim. To je
izrazit znak volje, iako vaz-dušni, uz blizance i vagu. Lako se prepoznaje po jednoj stvari:
neugodan je kad mu je ugrožena sloboda. Vredan, radan, marljiv, a nadasve radoznao duh,
njegov je intelekt redovno usmeren renesansno.
Pre nekoliko godina rešio je da se u pot-punosti posveti svom prevodilačkom i spisatelj-skom
radu. To nam je, kao kulturi, donelo dese-tine novih rukopisa prevoda i danas je možda jedini
prevodilac koji, objavljajući spiskove svo-jih neobjavljenih radova, uspeva da nas postidi. (...)
Kad sam u proleće ove godine prešao u Izda-vačko preduzeće Matice srpske, zatekao sam
rukopis prevoda eseja Bele Hamvaša. Odmah sam ga dao u štampu. Video sam još jedan
poku-šaj Save Babića da učini nemoguće. Plemenit pokušaj, razume se. On se upeo iz sve
snage da lansira jednog pisca. I to pisca koji ni u svojoj zemlji nije bio baš objavljivan i poznat.
Preplavio je časopise prevodima rukopisnih dela Bele Hamvaša, a izdavače ponudama.
Učinio je koliko uopšte jedan čovek na takvom zadatku može da učini: Bela Hamvaš danas,
kod nas, izaziva stvarno zanimanje, naprosto je ,,u modi “. A Bela Hamvaš čak nije ni živ da
mu u tom strašnom poslu, nemogućem, u tom poslu lansi-ranja pisca, pomogne. Da da neki
intervju, da se pojavi na televiziji, da pozove prijatelje, i slično. Sav interes za Belu Hamvaša
kod nas došao je iz angažmana Save Babića.
Sava Babić je ravnodušan spram sebe sama. Kao i većina vodolija, praćen je izvesnom vedri-
nom, sposobnošću altruizma, društvene privrže-nosti, prijateljstva, iako je njegovo shvatanje
pri-jateljstva sigurno ekskluzivno. Kao, uostalom, i njegovo shvatanje slobode. Sklon je
oduševljava-nju, ali i hladnoj analizi. Ima razvijenu intuiciju. Prilagodljiv je i tolerantan. Često
je u žurbi i uprkos svem trudu teško se organizuje. Na tom planu sva se njegova ličnost upinje
da pobedi osećaj krivice koji mu stvara neispunjavanje obaveza. Ima preosetljive nerve, ne
podnosi stro-gost. U stanju je praktično da ostvari sve što hoće, ili skoro sve. Skladna ličnost,
ozbiljna, s mnogobrojnim intelektualnim interesima. (...)
Novi Sad, 21. decembar 1993.
vako kome čitanje znači nešto više od samog informisanja, dakle ako se radi o svojevrsnoj
mistici čitanja, može se ili se pak vremenom usuđuje da odluči,

odlučiti,
Slobodan Ilić
Bela Hamvaš ili neodoljivost
- sa kojim će tekstom ostati nasamo, licem u lice, kojem će se, nakon svih ostalih, ponovo
vratiti.
Mome prijatelju Ištvanu Koncu to je - Tal-mud, Novici Tadiću to je - Beket, a, recimo, Bor-
hesu - Don Kihot. Nabokov već ne izdvaja ni jed-no posebno. Gunđa o mnogima, ali se ne
izjaš-njava. Postoje i oni kojima je to danas Karver, sutra Pinčon, a kroz koji dan neko ko tek
stvara jezu što treba da se javi pri čitanju, razlivajući se po čitavim leđima. Svejedno, kako
god bilo, čita se. Stoga se može reći da mnogi završavaju u sta-dijumu prepoznavanja, nešto
manji broj dospeva do izdvajanja (započinje proizvodnju sopstvenog teksta), dok se retko ko
uspeva usuditi. A usudili su se: Heraklit, Ekhart, Beme, Niče, Hamvaš. Rekoh, Hamvaš. Da.
Ili neodoljivost. Samo to. Anđeoska protivrečnost. Najposle, onakav kakav je, izgleda, sam
život. Umešati se u njega, pred-log je nad predlozima. Međutim, za palog čoveka on zvuči
krajnje nečovečno. Boraveći u srcu stvari, Hamvaš otkriva jednu spektakularnu sla-bost
današnjeg čoveka, jednu nesumnjivu odsut-nost života celokupne današnje civilizacije, ne iz-
uzimajući ni prethodne.
Nešto se desilo, čovek je onemoćao, zatražio pomoć, ako je pao, da se pridigne. Zatim je
uočio da pomoć i nije tako loša. Počeo je bespravno da se oslanja na nju. Prestao je da mari
za bilo čim drugim sem za njom. Potom je pomoću mno-gostrukih pomoći svoju
veličanstvenost prestao da traži u očima sebe samog, te mu je tako korumpiranom preostalo
jedino da svoj sjaj vreba u očima drugih.
Ali ono što se svednako potvrđuje jeste da je većina oduvek pobeđivala, nasuprot manjini koja
je znala. Da li je preterano ako se kaže da je jedan od poslednjih trijumfa - živuća smrt. Smrt
koja hoda. Nova normalnost. Razlozi? Razlozi?! Ne znam, verujem da ću i dalje čitati, ali
Hamvaš je već dovoljan. Za sledeći i sledeći vek.
Kada otvorim Hiperionske eseje, pročitam po jednu rečenici a onda spremim ručak. Šetam.
Družim se s prijateljima. Vodim Ijubav s devoj-kom.. Ponešto zapišem. Odslušam, na primer,
Nanu Vaskonselosa. Sutra je to već drugačije ili možda isto, ne mari. Ali pročitam po jednu
reče-nicu. Za Hamvaša mora biti vremena. Kako? Nasumice a sa sigurnošću. Onako kako se
čitaju Budine propovedi, Laoce, Vitgenštajnov traktat. Bilo koji pasus, bilo koja rečenica. Tako
bih i ja voleo da pišem, bez propusta. Životonosno. Hlebno. Neodoljivo kao hleb. Kad sam
već kod hleba, volim da ga mesim, da jedem svačiji i svakakav. Bez odbijanja. Jer ako ni u
čemu dru-gom, barem je u njemu malkice Ijubavi. Jesti Iju-bav iz Ijubavi. Sagoreo, goreti kao
ugalj.
Na trenutak poželim da se odmorim, da po-tvrdim kako sam ipak srećan, i dalje sposoban za
plač, za davanje, za primanje. Otvoriti se i iz-držati, to mi Hamvaš neprestano govori. Ćesto
sebi ponavljam: jedino si na sigurnom ako ti je teško. Ali to još nije život. Ne. On je samo
onda kada se povodi za njega iscrpe a vedrina se zadrži na licu i s njom krene u zrelost, u
rođenje, ispunjene praznine.
A sad, gde je njegova škola, nastavljači, idolopoklonici - nema ih, ali će ih svakako biti. Zvuči
koliko prijatno toliko odvratno. No, Ham-vaš nije brinuo o tome. Nije više bilo potrebe. Samo
je obavljao svoje zadatke dana. Prestva-rivao se. Sam ili uglavnom sam. Razumeo nera-
zumljivo. Sasvim po strani, a usred svega.
Istočnjačkom duhu dodao je - riljanje, vino-grad, voćnjake; evropskom - koncentrisanost duha,
paradoks, paralogičnost. Besmislen, zali-vao je cveće da bi mu ono uzvratilo smislom.
Strahovi, brige, sumnje nastaju tamo gde nedos-taje početak, vera. A vera je put u kojem se
ufo-š-taju realitet života i iluzija. Beskonačno biće u svojoj konačnosti. Kada se to doživi ne
samo intelektualno, već i u unutrašnjem iskustvu svesti, ne preostaje ništa drugo no da se
pronađe svoja igra, igra visokog kvaliteta i visoke odgovornos-ti, barem malo nalik
Hamvaševoj.

ojavu dela Bele Hamvaša, tu duhovnu i stvaralačku hridinu, doživljavam kao fantastično
otkriće novog ostrva ili glečera, kontinenta ili planete, kao otkriće koje je zasijalo i bljesnulo na
ravnom i ispražnjenom obzorju evropske kulture. Grozim se pomisli da je iuko moglo da se
desi da do ovog pronalaska uopšte ne dođe, i drhtim od oduševljenja i straha pred
svedočanstvom da je Hamvaš imao ..pripremljene građe za petsto godina rada"! Mi još uvek
dobijamo Hamvaša u znalački i precizno udređenim dozama i po uputstvima Save Babića.
Ostaje nam da strpljivo sačekamo Babićeve pre-vode i izlazak iz štajnpe velikih Hamvaševih
romana.
Milenko Pajić
Novi ledeni breg
Čitajući Hiperionske eseje Bele Hamvaša i iščekujući prevode njegovih
romana
Divno je saznanje da Hamvaševo delo defini-tivno postoji i da će uskoro, prvo kao svetlo, a
onda i kao glas i slovo stići do nas. Pomišljam da osim ARHIPELAGA HAMVAŠ, verovatno
posto-je i druga slična ili bar značajna „ostrva i pla-nete “ koje tek treba otkriti (a slutimo ih!),
koji će izroniti iz magle i iz senke postkomunističkih društava na istoku Evrope i na kraju XX
veka. Taj fenomen - promena, zamena, smena vrednosti -dramatičan je i neizvestan kao
svaka duhovna kataklizma, a sadrži u sebi rastakanje, propast i potonuće lažnih i veštačkih
kvaliteta (ideoloških, filozofskih, socioloških, umetničkih, književnih), otapanje kartonskih
hridina i skalamerija od palidrvaca (da ih sada ne imenujemo, mada su njihova imena sasvim
znana, a spisak bi bio obi-man). Na ispražnjenim i opustelim poljanama doživljavamo
porinuće, lansiranje i izranjanje novih, pravih, kreativnih ledenih bregova, novih ostrva i
planeta - od kojih je, dakle, Arhipelag Hamvaš tek prvi, ali ne i jedini srećni događaj.
rojekat vredan svake hvale: predstaviti našem čitaocu esenciju raznolikih civi-lizacija koje ga
mogu, iz najraznorod-nijih razloga, posebno interesovati. A da to ne bude štura
enciklopedijska kompilacija ili puki bedeker. Uz to, da se izbegne samoreklamerska
prezentacija ili gorkosatirično štivo. Jer, za sve to daje materijala jedna dugoveka,
razbokorena civilizacija kao šro je mađarska, koja sebe rado promišlja i posmatra kroz
okulare nacionalne samosvesti. I danas to čini visprenije nego drugi narodi. Takvi autoportreti
su, naravno, zanimlji-viji sunarodnicima dok inoplemenici imaju dru-gačije zahteve. Pa i
drugačiju vizuru. Kome po-veriti kičicu za skicu, našeg, susedskog, viđenja?

Draginja Ramadanski
Advokatura bez kvazinaučnih stereotipa
Mađarsha civilizacija, Sava Babić, Centar za geopoetiku, Beograd,
1996, str. 135
Izbor je pao na osvedočenog prijatelja i poš-tovaoca mađarske kulture, koji je veliki deo svog
radnog veka posvetio upravo „obaranju taraba“ između dvaju kulturnih prostora. Univerzitet-
skom profesoru, nosiocu emancipovanog, duho-vitog, staloženog, tek-tek docirajućeg stila - i
napose istaknutom prevodiocu sa mađarskog jezika - Savi Babiću. On istoriju zasigurno ne
posmatra kao smenu sumnjivih mirova sklapanih na štetu jednih ili drugih. Smena državnika
za njega je smena manje ili više maštovitih indivi-dualnosti, otprilike kao smena pisaca. U
njego-voj šemi markantnih činilaca kulture svima nam je prijatno, kao u nekom kultivisanom
vrtu. Nema deprimirajućih, civilizacijski kompromitovanih rukavaca, nema zakorovljenih
budžaka. Reljef koji nam nudi blago je uznjihani reljef dobro-susedstva, zaravnjen i poklonički
blagorek, ni ši-Ijaka ni provalija. Fascinacija delom Bele Hamvaša je jedini ekspresivni
izuzetak: tu se ne štede komplimenti. U svojoj eventualnoj samood-brani, da je potrebe, autor
bi se mogao braniti konstatacijom: emocionalne veze najduže traju. Recimo na kraju sasvim
nedvosmisleno - izbor izdavača je pun pogodak. Enciklopedijska neut-ralnost bi nas brzo
zasitila, dok nas ritam ovog darovanja informacijama zadovoljava. Tenden-ciozna suočavanja
stvarnosnih fakata, kao i nji-hovih ne manje realnih odraza u istoriografiji i politikologiji kao i
glomazna bibliografska apa-ratura - nisu neophodni za sliku o jednoj civi-lizaciji. Esejistička
kompozicija i blago metafori-ziranje na nivou naslovljavanja poglavlja, uz neke skoro
muzikalne refrenske tvrdnje (holistič-ka koncepcija „smisla puta“, „konjički skok“, „orijent -
okcident"), dokaz su i ovog puta da je moguće voleti i negovati Ijubav - za jedan narod u
obližju. A pri tome ga dobro poznavati.

Ilustracije u ovom broju
Na omotu: Skulptura Antala Kovača Crtež b. z. 1. str.
Portret Bele Hamvaša - crtež Judite M. Kemenj 2. str. \ Kineska skulptura 4. str.
Kineska skulptura 5. str.
Kineska keramika 12. str.
Crtež Karolja Koša 15. str.
Andraš Hanđa: Don Kihot & Sančo Panza 19. str. Ruševina Inka 23. str.
Maske Antala Kovača 32. str.
Asteška skulptura 38. str.
Indijanska skulptura 42. str.
Skulptura Antala Kovača 43. str.
Kupola Gaudija 48. str.
Crtež Milivoja Nikolajevića 52. str.
Tihamer Dobo: Kornjača 57. str.
| Manastir na Svetoj Gori 62. str.
Tihamer Dobo: Tisin cvet 64. str.
H. Tohaku: Jele 67. str.
Čontvari: Balbek (detalj) 70. str.
Tihamer Dobo: Drvo 77. str.
Menjhert Tot: Pramajka 80. str.
Egipatska skulptura 83. str.
ORBIS časopis za književnost, umetnost i kulturu. Izlazi četiri puta godišnje. Kanjiža, god. II, broj 2, leto 1997. Izdavač: Umetnička
radionica „Kanjiški krug" Kanjiža.
UREDNIŠTVO: Ljubomir Đukić (odgovomi urednik), Gabor Turi (glavni urednik), Zoltan Bičkei, Milorad Mitrović (sekretar
uredništva), dr Imre Pato, Zoltan Klamar. Kompjutersku obradu vrši redakcija. Štampa: Grafička radnja „Logos" Totovo Selo.
Distribucija: „FORUM-PLASMAN" Novi Sad.
Rukopise slati na adresu: Umetnička radionica „Kanjiški krug", M. Tita 32. 24420 Kanjiža.
Rukopisi, ilustracije, fotografije i stripovi se ne vraćaju. Objavljeni radovi se ne honorišu.
Časopis ORBIS je registrovan kod Ministarstva za informacije Rep. Srbije, pod br. 2176 od 28.05.1996. g.
Banja Kanjiža lEaom^m ŠtlaDimipffiipflijai Fotografika ] K£BmSfi&ai IDIJD Potiski vodovodi
IIIaDLPgCDŠ ZMP Sloga L&aomjjfi&ao Delta Banka AiDD EtedDgLPaodl EPjJ LKaoinSflfiaa
Mlin Kanjiža LKfflmJfl^a'i

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful