You are on page 1of 360

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Илић

ПЕСМE

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Илић

ПЕСМE
Садржај
I ................................................................................................................................................................................1
ЗАДПЦОЕНИ ПУТНИК ....................................................................................................................................................... 2
МПЛИТВА ........................................................................................................................................................................... 4
НАД БЕПГРАДПМ............................................................................................................................................................... 6
ЉУБИМ ТЕ, ДУШП! ............................................................................................................................................................ 8
ЕЛЕГИЈА .............................................................................................................................................................................. 9
МПМЕ МИЛПРАДУ .......................................................................................................................................................... 10
ЗВЕЗДА ............................................................................................................................................................................. 12
ЗВПНИТЕ, ЗВУЦИ... .......................................................................................................................................................... 13
ЉУБАВ .............................................................................................................................................................................. 15
ЉЕЉП ............................................................................................................................................................................... 17
ЉУБИЧИЦА ...................................................................................................................................................................... 18
ДУХ ПРПШЛПСТИ ............................................................................................................................................................ 19
СЛУТОА ............................................................................................................................................................................ 20
НА ДРИНИ ........................................................................................................................................................................ 22
ЈЕДНА НПЋ ....................................................................................................................................................................... 23
ЖРТВА............................................................................................................................................................................... 25
ТИБУЛП ............................................................................................................................................................................ 26
ПРПЛЕЋЕ .......................................................................................................................................................................... 27
НА ВЕСЕЉУ ....................................................................................................................................................................... 29
САН ................................................................................................................................................................................... 34
НЕБЕСНИ ЗВУЦИ .............................................................................................................................................................. 38
ЈЕСЕН ................................................................................................................................................................................ 40
ВЕЧЕ .................................................................................................................................................................................. 42

ИСППВЕСТ ........................................................................................................................................................................ 44
ГРМ ................................................................................................................................................................................... 50
ПЕСМА .............................................................................................................................................................................. 51
ППД ЉУПКИМ НЕБПМ... ................................................................................................................................................. 53
ЗИМСКП ЈУТРП................................................................................................................................................................. 54
АНЂЕП МИРА ................................................................................................................................................................... 56
НА СТЕНИ.......................................................................................................................................................................... 58
ЕЛЕГИЈА ............................................................................................................................................................................ 59
У НПЋИ ............................................................................................................................................................................. 60
ЉЕЉП ............................................................................................................................................................................... 62
ЛАДА ................................................................................................................................................................................. 64
ППСЛЕДОИ ГПСТ ............................................................................................................................................................. 68
Т* ...................................................................................................................................................................................... 70
*НА СЛИЦИ ТИЈАНИНПЈ+ ................................................................................................................................................. 72
ЕЛЕГИЈА ............................................................................................................................................................................ 73
ГПСППЂИЦИ Н* ............................................................................................................................................................... 75
НА ТИЧАРУ ....................................................................................................................................................................... 79
ГПСППЂИЦИ Н* ............................................................................................................................................................... 81
(СИВП, СУМПРНП НЕБП...) .............................................................................................................................................. 87
(ТП ЈЕ БИЛП - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) ........................................................................................................................................ 88
(ВЕЧЕ ЈЕ ПДАВНП ПРПШЛП... ) ....................................................................................................................................... 90
СУМОА ............................................................................................................................................................................. 91
МПЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА .................................................................................................................................................. 93
(ЗБПГПМ!... НИКАДА МПЖДА НЕЋУ) ............................................................................................................................. 95
ФАНТАЗИЈА У НПЋИ ........................................................................................................................................................ 97
ИСТПК ............................................................................................................................................................................. 100
(ППД НПГАМА МПЈИМ ПТИМЉУ СЕ ВАЛИ) ................................................................................................................ 102
У СППМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј. АВРАМПВИЋУ .................................................................................................. 105
СТАРА ПЕСМА ................................................................................................................................................................ 106
ПМПРИКА ...................................................................................................................................................................... 108
ЦИГАНЧЕ ........................................................................................................................................................................ 110
АНЂЕП ТУГЕ .................................................................................................................................................................... 112
ППРПШТАЈ СА ШАЈКАШКПМ ........................................................................................................................................ 113
НА ЧАРДИ ....................................................................................................................................................................... 115
(ПЛАШЉИВП И МИЛП ЛАНЕ) ....................................................................................................................................... 117
ВЕЧИТА ХАРМПНИЈА ..................................................................................................................................................... 118
НИМФА ........................................................................................................................................................................... 119
ПРЕД ТРПЈПМ ................................................................................................................................................................ 120

ПВИДИЈЕ......................................................................................................................................................................... 122
(O ГПРДИ, РАЗВРАТНИ РИМЕ) ...................................................................................................................................... 124
НА ВАРДАРУ ................................................................................................................................................................... 125
СА ФПРУМА.................................................................................................................................................................... 126
(ППДИГНИ ЗАВЕСЕ ТЕШКЕ) ........................................................................................................................................... 128
НПЋНИ ГЛАСПВИ ........................................................................................................................................................... 129
НА МПРУ ЈЕГЕЈСКПМЕ ................................................................................................................................................... 131
АРНАУТКА....................................................................................................................................................................... 134
ПЕТРАРКИ ....................................................................................................................................................................... 135
У ППЗНУ ЈЕСЕН ............................................................................................................................................................... 137
ПЕСНИК........................................................................................................................................................................... 138
У ПРПЛЕЋЕ ..................................................................................................................................................................... 139
ДРУГУ .............................................................................................................................................................................. 140
ЛЕЛЕК ............................................................................................................................................................................. 142
ЧЕКАОЕ .......................................................................................................................................................................... 144
НА ГРПБУ ВПЈВПДЕ ДПЈЧИНА У СПЛУНУ ..................................................................................................................... 145
СВЕТИ САВА .................................................................................................................................................................... 148
(ВЕКПВИ СУ ПРПХУЈАЛИ...) ........................................................................................................................................... 151
ППМЕНАК ....................................................................................................................................................................... 152
ЗИМСКА ИДИЛА ............................................................................................................................................................ 154
(ШТЕКЋЕ ЛИСИЦА ГЛАДНА...) ....................................................................................................................................... 158
ТУРСКА............................................................................................................................................................................ 159
ЈУТРП НА ХИСАРУ КПД ЛЕСКПВЦА ............................................................................................................................... 160
ЧЕТИРИ ПЕСМЕ КАЛИФЕ АБУ-ЕЛ-РАХМАНА ................................................................................................................ 161
(СТПЛЕЋА ДРЕВНА СУ ПРПШЛА...) ............................................................................................................................... 169
ВЕКПВНИ СТРАЖАР ....................................................................................................................................................... 170
У СППМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. ........................................................................................................................ 173
ППСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ ................................................................................................................................................. 175
ПБУЋАР И ОЕГПВ СИН .................................................................................................................................................. 176
МПЈПЈ МУЗИ .................................................................................................................................................................. 178
ДАНАЈА ........................................................................................................................................................................... 180
(ДПСАДА, МАГЛА И ТАМА...) ........................................................................................................................................ 181
ХИМНА ВЕКПВА ............................................................................................................................................................. 182
(НЕ ЗИДАМП ДПМ КАМЕНИ) ........................................................................................................................................ 184
У ПСАМИ ........................................................................................................................................................................ 186
з*..................................................................................................................................................................................... 187
ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРПВЕ .............................................................................................................. 189
КЛЕПН И ОЕГПВ УЧЕНИК .............................................................................................................................................. 192

(ЗАРПБЉЕН ПРПМЕТЕЈ СРПСКИ) .................................................................................................................................. 196
БАБАКАЈ.......................................................................................................................................................................... 197
ЗАПУШТЕНИ ИСТПЧНИК................................................................................................................................................ 199
(СУВА, КРЖЉАВА КРУШКА...) ....................................................................................................................................... 202
ВЕЧЕ НА БРПДУ .............................................................................................................................................................. 203
НИПБА ............................................................................................................................................................................ 204
(КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) ............................................................................................................................................... 206
МУРАТПВП ТУЛБЕ.......................................................................................................................................................... 208
(СА ППГЛЕДПМ УГАШЕНИМ) ........................................................................................................................................ 210
II ........................................................................................................................................................................... 211
МПМЕ ГАРИКУ ............................................................................................................................................................... 212
СППМЕН ......................................................................................................................................................................... 216
ПРГИЈЕ ............................................................................................................................................................................ 220
ГРАЂАНСКА ВРЛИНА ..................................................................................................................................................... 224
МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ ............................................................................................................................................ 227
ТЕЛЕГРАМИ .................................................................................................................................................................... 230
*МИЛАНУ САВИЋУ+ ........................................................................................................................................................ 232
ИЗ БЕЛЕЖНИКА .............................................................................................................................................................. 234
ЈЕДАН МПНПЛПГ МЛАДПГ СЛЕПЧЕВИЋА ................................................................................................................... 239
(СТАРП, СРЕЋНП ДПБА...).............................................................................................................................................. 243
ДВА ПЕСНИКА ................................................................................................................................................................ 244
ПРИЈАТЕЉУ .................................................................................................................................................................... 247
СРБИН У РАЈУ ................................................................................................................................................................. 251
ЕЛЕГИЈА ЈЕДНЕ ЗАЛУТАЛЕ ДЕПЕШЕ ............................................................................................................................. 253
РЕАЛИСТА....................................................................................................................................................................... 255
III .......................................................................................................................................................................... 256
ПАСТИР ........................................................................................................................................................................... 257
ВАРТПЛПМЕЈСКА НПЋ .................................................................................................................................................. 260
ЦАР И АБАТ .................................................................................................................................................................... 262
ТАМАРА .......................................................................................................................................................................... 270
ПЕЋИНА НА РУДНИКУ ................................................................................................................................................... 274
ЉУБАВНА ПРИЧА П ДПНУ НУНЕЦУ И ДПНА КЛАРИ ................................................................................................... 279
ПЛАЧ АФРПДИТЕ НАД АДПНИДПМ ............................................................................................................................. 284
КПРИНТСКА ХЕТЕРА....................................................................................................................................................... 288
(KЛИЧЕ ВЕСЕЛП ГАЛЕБ НАД ПЛАВПМ ПУЧИНПМ МПРА) .......................................................................................... 294
ППСАДА БЕНАРЕ ............................................................................................................................................................ 295
СМРТ КАТПНПВА ........................................................................................................................................................... 303
МРАМПРНИ УБИЦА ....................................................................................................................................................... 306

ЉУБАВНА ТРКА .............................................................................................................................................................. 310
ГЛАСНИК СЛПБПДЕ ....................................................................................................................................................... 315
(У ТВРЂАВИ БЕПГРАДСКПЈ ...) ....................................................................................................................................... 318
УСАМЉЕНИ ГРПБПВИ ................................................................................................................................................... 319
АМПР НА СЕЛУ ............................................................................................................................................................... 329

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ I ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 1 .

Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко. Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи. Све обави јесен магловитим велом.. Нит се из сна креће.. И увело лисје на земљицу пада. А без крила збора о полету нема! И под хладним даждем. Болној тици тако протицаху дани. оборене главе. далеко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК Н е дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада. Куда топло сунце целе зиме греје. И у благом санку из прошлости давне. нит очи отвара ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 2 .

.да тиче сахрани. 1880.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И снег тихо веје . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 3 ..

Боже. А суво грање зашушти благо. кроз ноћни мрак. Тихо и бôно. И души мојој крепости даје. Љубећи први зоричин зрак Светиње пуна. нек са мном онда. У горки часак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЛИТВА К ад јекну звона с црквице старе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 4 . анђела мог! Анђела оног што блуди ноћу. душа ми леће Тамо. у страшан дан. И с душе гони несносан сан. Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад дође. чувај. где вечни борави Бог. Анђелским крилом нека ме штити. Па му се моли молитвом благом: О.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 5 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ка небу зрачни управи лет! 1880.

.Занесени чаром освајачких снова Далеко од крила домовине своје? Јест.. Укажу се људске горостасне сени: С размрсканим грудма. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 6 .. Што дигоше у зрак твоје име славно? Ил' гробове бројиш туђинских синова. са челима бледим.. 3ашто ти је чело суморно и тавно? Да л' се сећаш.. можда. Шапат који тихо умире и тоне. кад те кроз ноћ гледам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАД БЕОГРАДОМ С помениче неми прохујалих дана. Што падоше редом под зидине твоје. И ја слушам шапат непојмљивог збора. крвавих мегдана. И уснама хладним у крвавој пени. и сада често.

у помаму своме! И ти јоште живиш!. можда. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 7 . надања и мука Заривено лежи у камењу твоме.. Што их сруши смрти оружана рука У данима славе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То је. речи које клетвом звоне? О. Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу. колико снова.. израз дубокога бола? То су. Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. можда.

у бајнији свет: Да злато своје иза санка буди Уз гласак фруле. Ил' да јој шапне поветарцем благим: Љубим те. уз уздисај клет..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБИМ ТЕ. Несрећно срце што љубити зна! Кроз тиха поља срдашце ми жуди Далеко тамо. тишина се свија. У милу тоне васиона сва. ДУШО! С умрачак пада.само нисам ја! Немир ми стискô уморене груди. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 8 . душо.. Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је . више него свет! 1880.

А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас.. И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах.. Кишица сипи. и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак. сече магловити зрак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА Х ладна је јесен... Кад живот пада као тихи сан!.. И нигде зрака од живота нема. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 9 .. Пролетњи давно изумро је крас. 1880. шта су снови и бескрајне жеље. А студен ветар са увелим лишћем Таласа.

Што просања младост рана. Сећаће те свију снова.Док те звоно ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 10 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОМЕ МИЛОРАДУ У венуће младо доба. Оживеће премалеће. Али овај цветак мали Увенути никад неће. Старе жеље. И блаженим миомиром Успаваће твоје груди И сневаћеш. Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана. стари снови. И у болним твојим грудма Васкрснуће живот нови. . Кô што вене росно цвеће.

1881. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 11 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Смртном песмом не пробуди.

Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је. блага.. И звездице миле Расипају зрак.. 1881. Бледи месец сја. Васиона сва.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗВЕЗДА Н оћ је ведра. У милини тоне Васиона сва. Па је покри мрак. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 12 . Само једна трепну. мирна.

Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци. Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана. З воните. А вече кад се на земљу спрема. И срце дрхће . и нашто звуци... ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 13 . ЗВУЦИ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗВОНИТЕ. тонем.. звоните звуци.. Ја склапам поглед свој И стрепим.и речи нема Да жељи прида лет: Разбивши харфу о камен хладни.. кад зора рана Истоком распе крас.. звуци. Уморни грлећ свет.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 14 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 3воните онда њој. 1881.

Ал' ноћ кад падне. Све жив о снева сан.мирно спи. И светли чека дан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБАВ О што ме. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 15 . Тавна се спушта ноћ. У светле снове пада свет... гониш ти. Младост јој име зна! И стократно је срећан свак Те песме ко је плен. срце. И мориш духа моћ? Сунце је зашло . бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ. Да. тија поноћ шири лет.

пусти да њом певам ја И срећу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 16 . И бол је сладак њен! О. бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Живота у њој трепти зрак.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉЕЉО У чудној cpeћu миља свог. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 17 . Весело игра млади бог. Уз лиру и тимпан. Кô љупки. Кô љупки. мили дан. Уз лиру и тимпан! 1882. И весô лети светом свуд. Несташко рàни млад! И с чудне среће. мили дан. Весело игра млади бог. јада мог. Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд.

нит славуј песмице поје. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 18 . Већ диже стабло и цвета. Е. А лепи цветак не свија лисје своје. тако и ти разведри анђелско лице. и слатко мири. И лепо лисје нежног и бајног цвета Стрњика крије и густа. скривена од целог света.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБИЧИЦА М еђ густом травом. И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице. Природа дивља суморна крила шири. Стрпљењем својим што себе штити и брани! 1882. Нит поток тече туда. Мирно и тихо љубица цвета плава. висока трава.

ил' кроз ноћ суморно блуди. 1882.. Док песма тоне у бескраје неме.. Кô бледи призрак умрлих снова и јаве И тихом песмом. И смерне звезде трепере чудним красом. Он тајом жуди. И пастир иза сна се буди.. И залуд одзив чека . Он с тугом буди прошлости давно време. слуша. кад поноћ царује свуди.. Диже се прошлости дух.већ плава зорица руди. Све стрепи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 19 . Па сву ноћ прати суморне ове гласе. И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе.. и благим небеским гласом. Озарен буктињом славе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДУХ ПРОШЛОСТИ С а старих руина..

Драгој драги не долази.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СЛУТЊА Ш то се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази. И док мртав јунак лежи. за мртве ко да мари? Само гавран ту шестари. Момче једно самрт љуби. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 20 . Прам његове густе косе Јецајући ветри носе И где паде. Као одзив бојној труби. Ах. Вранац коњиц пољем бежи. Густи бршљан да се вије. крста кије.

Што се мути зора сјајна? 3ашто тужи цура бајна? 1882. .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' се и он брзо вине. . И губи се у даљине . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 21 .

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 22 . Дрино. Оставља росно цвеће. Срдитим током. Ти шириш твоја шуштајућа крила.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ДРИНИ К роз тучна поља и питоме равни. О.а где ли ћу стати. водо мила! Обале твоје шаренило краси.Судба ћу. можда. Таласи мили! Равнодушно тако Остављах и ја све што љубљах јако. Ал' твој се талас равнодушно креће. И гоним . знати! 1882.јурим . Кô љупки венац невестинске власи. у недоглед тавни. .

кад га жеља свлада. о. И опет мени беше пусто све Кô младом орлу. Кроз тихо вече и дубоки мрак.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕДНА НОЋ Н а трошној клупи. и предео пуст Пред мутним оком губи се из вида. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 23 . Што напред хоће . бајне ноћи! мислио сам тада. То беше анђô неспокојства мог.али не зна где? И лаки шушањ из мисли ме трже. Где бурјан расте. Сањиви бршљан никао је густ. близу старог зида. И будни попац певао је близу. По небеском вису Кандила бледа сипала су зрак. Било је вече.

1883.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 24 . На бледо чело пратиоца свог. А сањив бршљан из траве се диже Ја страсно грлих њезин мили стас. И венцем уви расплетену влас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ноћ се узви. А он јој благо до косице стиже.. и копрену врже.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 25 .. Јагњешце се бело у Делфију креће. гори .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЖРТВА О кићено цвећем од мирисне траве. И весело јагње на жртвеник ступа. И наивна радост.и живот се гаси. 1883. А плам пуца. Где жртвеник букти.. Са његове главе Шаренê се траве и мирише цвеће. и наслада скупа. Кратковечним венцем рогове му краси.

И зора сину већ. И гледа бајни рад. Кроз бурни. и он је чуо сам: Несрећни Тибуло наш. а он је стојао будан. Тибуло. И с чудне статуе те сањиве не своди очи. И чудни гледаше лик. 1883. цели град. застаде немо. тихо је дремô. под сенком питоме ноћи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 26 . А он је сневао сан . што тајни збораху гласи. квирит млад.и прекор из сна га трже. На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТИБУЛО П ред хладни Венусов кип. А квирит стоји млад. И снова тавна ноћ распусти чаробне власи. зачуђен. богови нека га штите! Он љуби хладни кам.

оштри плуг. И вредни ратар облази пола. И с фрулом пастирском благо стапа се његов глас. И сунце здрави поља. Природа љупко свија невини. Припрема семе. бајни крас. Разбивши срдито лед. брег. с планинских висова тавни' Сребрни поток шумно управља светли скок. Студене зиме губе се трази. И копни снег.и пада у цветне равни Блажени ток Како је чаробно све! Кô скромна стидљива нева. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 27 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРОЛЕЋЕ П ролеће мило на земљу слази. И цвеће расипље свуд и славуј песме јој пева. И бурно мумла и ври .

са песмом кликнимо друзи: Да живи над! И ти. душо. Спокојни. љуби. И густи луг.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И све је срено . Док весник зоре не поздрави гласом Весели дан! 1883. кад сунца изумре моћ. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 28 . И ветрић шумори немо и живот поздравља млад Подмлађен зове нас свет. О мили анђеле мој! позвана божанским звуком.поље и дола. И мрачни ките се лузи. бледи сан. Припреми чаробне дворе. и стидљивим красом Заварај. Над ружичасти наш свет да Љељо узвије руком. плави вео и тиху сањиву ноћ И грли. Све слави пролећа дан.

Што нас је бригом сламô Све живо ћути. С досадом нек се баце. Уклон'те дакле с места тог ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 29 . жив и луд. прекор строг. И тајна сила. Расипље свете жŷди. Где грожђе своје сади. И небом трепти тиха ноћ. Царица бурних људи. Безбрижни Бахус. света моћ. Топола трепти само. Весело. гле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ВЕСЕЉУ (УСПОМЕНЕ) В ећ бурни данак тоне. сања све. Наравствен нектар. друзи! Наша ћуд Весеље нама гради.

мајска ружа око нас Чаробно. мили друг. слатко мири. И дух се с песмом стапа. Ах. страсно стари дом Облази жељом живом. И сања ведри драгин лик. Над њоме тихи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И воду и мудраце! Гле. И песмом здрави шумни луг И цветне. и млади пастир слуша клик. Покривен маглом сивом. Под њоме славуј. У ком сам и ја сневô. сањив крас Пролетња нојца шири. Па бурно. Ал' час је куцнô.мину сан. благе равни. мили друзи! Беше дан. И сад сам будан ево! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 30 . . у сутон пева тавни. и самац гором блуди с њом. и очи жудно склапа.

И груди моје мори јад. Лелуја цвеће мило. Гле. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило. Ширећи неми. И гордо чело краси. Што кити моје власи. Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. ружи. кô и тад. вина дај! Заборав оно даје. још се сећам на тај дан. До врага с њоме! Занос тај Студеним зраком сјаје О. благи лет. већ је свенô венац мој. И тужно сипа мирис свој. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи. Месецу. ноћи. О. И срце моје тужи. Хебо моја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А славуј пева. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 31 .

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 32 . И све у славу пијем њој. Крај њега моји друзи. Не трепти чисто лахор драг. И свуд се шири покој благ. И још је силна она моћ. Минерва моја мала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ми је венац дала. У славу прве сласти! Ал' шта сте стали? С вина тог Врте се до и лузи На тирс наслоњен дрема бог. У снове што ми дође! Ја дижем златни пехар свој. Дубрава мирно спава. Поклоник миле власти. Колико дана прође. И душа моја стрепи. И суза мрачи поглед мој. Па први поздрав. први сан. И сав бих живот дао свој За часак онај лепи! Колико пута паде ноћ.

Мени се јако спава. Тако је! Мирно дрема бог..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И нигде жива јава! Оборен пехар. 1883. И тавна поноћ шири лет И свија густе власи.. погажен цвет. какав умор! Милу сен Залуду срце снива. Просуто лежи вино. мени бруји глава. О. Буктиња већ се гаси. Спокојства. Под гордом круном царства свог Немирни дан је синô И све за благи одмор зна О. мира хоћу ја!. И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 33 .

Сунце трепти. На огњишту пламен лиже Камен студени. Сневао сам премалеће. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 34 . И у куту слике ниже Мртве јесени. Снове шарене. Хладном кишом овлажене Ћуте равнице И ја склопих уморене Своје зенице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ САН Х ладна јесен магле свија Пољем зеленим. сунце сија Зраком леденим.

ружице: „Где су људи? Где су жене? Камо дечице?― А ружице ћеретају ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 35 . А по странама Наранџа се стидно руји Међу гранама. Никог нема. Сури орли узлетају Горском висином. Свет изумро. Живот убави! Сањалачки гора брују.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бистар поток. Ја запитах украј мене Поток. Кô да цели живот дрема. Да ме поздрави. А потоци беласкају Цветном долином. Руже румене. шарно цвеће.

И окисли врапци мали. магловит. А када је. Сузе радости. Пуни жагора. Санак минуо. Гласно су се церекали Поред прозора.― Моју душу туга узе С такве новости. Бољи народи. пун милине. Лепши свет ће да засија. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 36 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ С благим лахором. И потоци жуберкају Тајним жубором: „Место људи. Али моје беху сузе. са висине Дан је синуо. Блед. што их змија Од нас одроди.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 37 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1883.

Побожну душу диже лахора благи лет. светило ведрога дана. Ту. рајску ћуд. У току бурних дана ти благи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НЕБЕСНИ ЗВУЦИ Н а крилу рајских снова. Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне. небески гласи. зрачни свет. тихо спушта копрене своје скут. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 38 . Смртноме створу дају питому. рајском песмом он слави љубав и бога. У мирном ходу своме свршава дневни пут.. дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога. Херувим с пажњом следи времена бурни ход. у часу тишине бајне. И песмом својом снажи самртни људски род. И смерна душа види небески.. И круна божијег труда. Светови доле блуде. И тихом. Над њима вечност тавна Спокојно.

1883. И смерна. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 39 . И слатки мирис буди и шумор. И лахор свеж и драг Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни. тих и благ.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И у том слатком часу пожуда адска се гаси. Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни Бисерна роса пада. света љубав таласа људску груд.

До саме мирисне траве. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам.ал' И то губи се брзо. ту прошлост васкрсне древна. И жетву богату нуди. Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕСЕН К ô горда царица и бајна. Припрема она сад спокојне вечери и дане. На полу јесен стоји. И слатко смеши се на њ. И гатке времена давни'. Док дремеж не свлада све. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак. И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји. Питоме и благе ћуди. Пухором посут грозд у једној подигла руци. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 40 . И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом . са снопом златнога класја.

. 1883. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 41 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И сан лагано пада..

ил' позно дошавши с рада. Кроз маглу диже се већ . А његов космати пас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕЧЕ Р умене пруге већ шарају далеки запад. Клонуо почива свет. Копрена дубоког мира Увија поља и равни. Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак. светило небеских двора. дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема.и нема. Гонећи весела стада Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира. Корача упоред с њим. Све грли мир и сан. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 42 . Покашто заурла само Суседов стари пас. подвивши репину лено. Испреже ратар плуг и стоку уморну поји. И само час по час зајечи шарена дола Од шкрипе точкова колских.

1883. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 43 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада.

ништа! Ил' боље рећи: ја верујем све.. За мене живот отрован је цвет. без крма и наде. Тај мање тужи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИСПОВЕСТ I Н а трошном чуну. Трпи и живи!. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 44 . О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа. мање јада зна! Весело чедо Аркадије цветне. Пријатељу драги. У мени вера губи се и мре. На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништава је сенка.. Ја ништа више не верујем.

Пожар галија. грозно павши. од љубави мре. По цвећу шеће као паун млад. Несрећи људској почетак је страст. Његов се никад не колеба над. И. Акцијум виде неизбројне жртве. Његова душа језеро је мирно. Море живота оне страшно муте. поразу и јад Многа је звезда утрнула тада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он не зна шта је трње. Али по њима није ишô сам. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 45 . И војску своју жртвује и царство. овладатељ света. II Бурне су страсти извор многих зала. За кршне кланце он је слушô можда. За њега свет је перивој од ружа. Над људском душом њихова је власт. Презире гордо у заносу све. Триумвир силни. шта је кам.

Оно нам даје веру и обара. ништа! Ил' боле рећи: ја признајем све. Ал' све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град је. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 46 .свом се паду клони. Ја ништа више не признајем. очајнички мач.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Многа је мајка закукала тад! Чудни су пути којим страсти воде. Променом време означава ход. На трошном чуну. кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост. У мени вера туби се и мре. Па кад је тако . III Све што год живи .тако мора да је! Залуд је. Прошлост је њина пепео и пра'. дакле. без крма и наде. Слаби и снажни цео људски род.

Ал' бурне тежње људског самољубла Створише папу . И цирк. Хиљаде људи ждере жар и плам! У крв огрезну. трупином се покри. те се умом крећем Међ сјајне звезде.и створише с њим Читаве војске грозних Торквемада. у пучине дно? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 47 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ За владе силног Августа. Иди својом стазом. и град. па да познаш њу. у Риму.. И снова светли заблиста се над. Ал' шта ме гони. Умире Христос. није он сам: Хиљаде гину на распећу своме. И буди скроман .. И снова вера из крви се диже. И Рим је опет онај стари Рим! IV Истина где је?. Корачај мирно по ускоме путу. Ах.истина је ту. и форум. и поље. Ал' познај себе...

Што заман баца мутни поглед свој. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 48 . Погледај натраг .ништаво је све. И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа.не види се ништа. И свуд се шири ноћ. у души сине заборављен чар. И разум људски тако исто лута. Ал' слаб је разум да га дигне с ње: Погледај напред . Нигде станка нема.. Кô сморен путник у дубокој ноћи. Одјек се губи. Уморну своју да окрепи моћ.. сустаје и пада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Какве ме тамо очекују тајне? Има ли краја тумарање то? Тавним се вечност заогрће плаштом. дубока ноћ! V Само кад прошлост пробуди се древна... Очајне сузе помуте ми поглед. И старе среће загреје ме жар.

душа леди. Ал' робље своје не испушта ван. земља стреса.. На трошни спомен она спушта главу. Срећне младости обузме ме крас.. И моје лире дрхтајући звуци Свој сањалачки кроз ноћ шире глас: Прошлост је гробље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја љубим онда. суморан и пуст. Срце се ствара у кам. А поветарац лелуја седу влас. 1883. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 49 .. ја верујем онда.. грози. Небо се. можда. као лепи сан. Коров густ Покрива стазе и гробове неме И сав предео. А на уснама изумире глас И само сузе теку. Тавна прошлост Понова сине. Преко сурих плоча Тумара седа старост.

1883. Кô црн и мрачан див. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 50 . и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву. И зима дође већ. А он ће бити ту. И густе травице сплет Горди му увија стас .и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГРМ М уњом опаљен грм на суром пропланку стоји. Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи.

Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан дŷше И помрачи дан У бокору рујних ружа Он почива сан. 3амирише свет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМА Ш арен лептир шири крила Кроз пролетњи свет. А кад сунце снова сине. Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја? Кад ми срце тако лепо ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 51 . Он спокојно опет лети Са цвета на цвет.

Башта ми је свет Певајући кроз њу летим Са цвета на цвет! 1883. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 52 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уживати зна! Ја сам као лептир мали.

. и снегом засипа равни. Где црна бреза само.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 53 . 1883. и тужним шумори звуком. Где хладни Бореј дŷше. Кô тајни призрак се ниха.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ. Тако и прошлост моја преда мном тихо се буди. П од љупким небом Аркадије сретне Питом и љубак нихао се цвет. Мој поглед исто тако кроз пусте пољане блуди. И снева други сан.. под ветра студеном руком. Ал' једног дана из долине цветне У туђ је пренет свет. Где славуј не пева слатко у тихи сутон и тавни. где гола стрњика расте. И моје желе тако.. што срце у мени драже. Топлије небо траже. И цео божји дан Он гледа пуста поља.

У селу влада мир.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗИМСКО ЈУТРО Ј утро је. Још кико устао није. Свуда је пустош и мир. живосно лупнувши крилом. тршчани кров. Покривен копреном белом. погурен у поље жури. А будан петао већ. И шум се разлеже благ.и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом. А танак и бео снег покрио поља и равни. кад својим студеним крилом ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 54 . У даљи губе се брези И круже видокруг тавни. То ловац пролази селом. И сниски. Оштар мраз спалио зелено лисје. Ил каткад само тек звиждање јасно се чује и тежак. промукô глас. Ноћна се кандила гасе А свежи. Поздравља зимски дан . јутарњи дах прелеће долине мирне. и брзе мамећи псе.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У голе гранчице дирне.. 1884.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 55 .

Спусти се пред олтар у пустоме храму. не виде га људи. кроз дубоку таму. да небом заруди. и све живо слава. Ал' осећа грање. Па прекрстив руке на блажене груди. нико се не буди. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 56 . Не виде га звери. На староме торњу поноћ откуцава И у томе часу. са гранчицом крина. Осећа га лахор. И анђео мира.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНЂЕО МИРА Н оћ дубока влада. Рујну зору чека. па слатко ћарлија. Све поспало ћути. па се тихо свија. Анђео се спусти са рајских висина.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 57 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1884.

. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 58 . над понор нагнут. И стена на двоје пуче. кô лахор што стреса крилом Зелени вити клас. што храшће столетно ломе. Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле. у далек свет. Брујећи у току своме. мајкину душицу бере. У туђ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА СТЕНИ З евсова пламена стрела на стену удари доле. И пева суморну песму о тужном растанку своме. И смело. И бурни његов лет Са горском студеном струјом у цветне потече равни. 1885. Слушајућ срдите вале. И чудни његов глас У мени душу стреса. У рано пролеће тамо сурови горштак се вере.

И са мном. зелена трава. На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад. И тајни уздах мој? О.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА П рестаћу и ја скоро. што сунце нада мном крије. слушајућ познате звуке. Спомен љубави тајне зелена покриће трава И вечни заборав с њоме. Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје. занавек можда. и терет љубавних јада. У тавној. знај да љубав моју ни вечност отела није. 1885. Ни хладни прекор твој. којој сам певô млад. Ни густа. Но ти. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 59 . јесенској ноћи.

У засенак њен По уској стази ја се будан крећем.. И слушам шумор кроз дубоки мрак. Потмуло хуји. светао и чист. И тавне ноћи повија се сен. И жудно пијем миришљави зрак. Уокруг мене тишина је само. Дубрава нема. И баца искре на гранчице младе. на зелени лист. Кроз брсно грање бледи месец сја ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 60 . И гледам земљу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У НОЋИ З а даљна брда бели дан се скрива. На шарен цветак.. кô да вечност снива. Преда мном поток вије се и краде Кô сјајна пруга. окићену цвећем.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ја блудим даље... Ал' куда? и камо?
Нит разум каже, нити срце зна!

Почива земља, почивају људи,
Осећам чисто како дише ноћ;
Ал' моје срце, али моје груди,
спокојства слатког не познају моћ.

Па ипак, ја бих до зорице ране,
Блудио тако по тишини тој.
СлушајуЋ како дотичу се гране,
И тихо шире тајни шапат свој...

1885.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

61

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЉЕЉО

С

тудена зима с мразевима оде;

Животом дахну подмлађени свет
С планина даљих набујаше реке,
И ниче први цвет.
А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца,
Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?―
„Идем на небо горе, на земљи места ми нема,
Јер вреднu ратар, синовче, за мене слабо већ мари,
Он слави Љеља сад.―
А лукави дечко тужно спусти главу
И плакати поче:
„Свет и мене гони, поведи ме горе,
И ја сам сироче.
Гле! Ја једва идем, издала ме снага,
А и како неће,
И руке су моје малаксале давно
Држи ово цвеће!―
Растужен и збуњен старац стењући рашири руке,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

62

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа;
А кад је свршио посô, он рече спокојно тада:
„Но, сада, синовче драги, пењи се на моја леђа.―
Љељо се попе, а Бореј се диже,
И тако с њиме пред богове стиже
И небо грмну од смеха и јеке,
Кад ступи уморни старац, украшен читавом башто
Зелене кукуреке...

1885.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

63

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЛАДА

С

тудена зима је прошла. И вечно љупка и млада,

На снежни Коледов престо мајка се подиже Лада.
За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже,
И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе.
Све прену из тешког санка и све се радосно крете,
Да прими подмлађен живот из руку божице свете.

Са древних, високих гора водопад потече брујом
И тихе потопи равни планинском, сребрном струјом.
Кô дивљи, разуздан коњиц, мрсећи срдито гриву,
Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву
И мутне растури вале у хучном полету своме,
Што стење ваљају с гора и храшће столетно ломе.
Жагор се од свуда зачу, и све се понова буди,
И птице, и звери горске, и вредни, одморни људи.
Све, што год осети живот, на свет се радосно јави:
Из мрачних јазбина вуци, из земље сићушни мрави.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

64

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. И тада
У сува и тиха поља пастири погнаше стада;
Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће,
А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће
Под зраком топлога сунца бујна се природа буди,
Венцима пролетњег цвећа невине китећи груди!

Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада,
На своме цветноме трону штедра је седела Лада.
Већ шесет пута је Сварог обишô земаљским шаром,
Нездраве, пролетње магле сунчаним гонећи жаром.
И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће,
И њене божанске груди испуни осећај среће.

Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве,
Зелена спавају поља и влажне црне се њиве;
Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа,
Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа.
Тамо на суром вису кроз маглу, танку и плаву,
Јелен је, у скоку своме, над понор спустио главу,
И рујни вечерњи зрачак, што земљи сунашце прати,
Са лаким трепетом и љупким његове рогове злати.
Вече се спуштало благо... Пролетњи данак се скривô,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

65

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И цветно стресајућ грање ветар је хладнији бивô.
Од свуда провеја струја тишине, миле и благе,
Уморну пojeћu душу мелемом љубави драге.
Лада, у нежној бризи, у мирно сеоце сиђе
И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе,
Обиђе поља и горе - и поглед на запад баци,
Где топлог, пролетњег сунца последњи трептаху зраци.
Одједном забруја песма, па тихо кроз ноћ се краде,
И Лада с чуђењем заста и песму слушати стаде:

Лакокрила љубави,
Лепи Љељо, несташни!
Са цветнога престола,
Са ланцима ружичним,
Са стрелама злаћаним,
Владај нежним срцима,
Владај људским животом!

Још песма престала није, а страшан вихар се диже,
Брсно се заљуља грање - и Љељо на земљу стиже.
Божица подиже очи и груди притиште јаче,
Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче
Са њених мраморних груди. Над главом божице свете
Сребрни прапорци звоне и кола Љељова лете.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

66

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У њима упрегнут пантер, поражен Љељовом стрелом,
Барабар с голубом лети над мирним, заспалим селом.
А Љељо лодбочен стоји и зрачним бичем га жури,
И пантер урла и риче - ал' бурно граби и јури!

У томе чудноме часу, од зрачних пловећи двора,
Месечев бледи зрачак озари врхове гора,
И вихар дувати стаде. Кроз тавне пољане и мирне
Магловит, немирни лахор кад и кад лагано пирне,
и тихо затресе листак. У своме станишту милом
Славујак у сну се прену и нагло лепршнув крилом
Отреса студену росу. Свуд блага тишина влада,
Само што бистра вода с кладенца роморећ пада...

1885.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

67

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПОСЛЕДЊИ ГОСТ

П

оноћ је одавно прошла. У крчми никога нема,

Осим крчмара старог, што згурен, крај топлог плама,
Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада,
И ситна кишица сили и густа царује тама.

Утом се куцање зачу. У крчму уиђе нагло
Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше;
Из празних шупљина очних студена пустош се шири
У руци држаше косу. То самрт ледена беше.

Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу,
Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме,
Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола,
И својом мртвачком руком записа сопствено име

И затим у буџак оде. Из танке полутаме
Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком
Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

68

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком.
1885.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

69

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Т*

П

од нама лисје шуштало је жуто,

Крај мене, душо стајала си ти;
Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô,
Обојим нама тужни беху сни.

Тавно бледило по чеоцу твоме,
Кô признак смрти, ширило се свуд,
Валови туге у тренутку томе
Бурно су моју таласали груд.

То беше предзнак, да ће скоро доћи
Растанка нашег нежељени час,
Кô дим, кô магла да ће радост проћи,
И небо да ће раставити нас...

Удар судбине обишô ме није,
Из гроба заман дозивљем те ја;

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

70

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Јесењи ветар у лице ме бије,
Природа ћути око мене сва

Ћути, и живот гони својим редом,
Не види тугу, не разуме јад,
Ни вреле сузе по лицу ми бледом,
Ни смрћу твојом оборен ми над.

1885.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

71

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

[НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ]

Ж

ивот је људски што и дим,

Безбројне слике лете с њим
За један дан, за један час,
Па као и њих нестаје нас.
Залуд их човек натраг зове,
Спокојно оне зраком плове;
Ни молбе наше ни наш јад
Не чују оне више тад;
И само тужна успомена
Остаје даље за времена.

1886.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

72

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ЕЛЕГИЈА

П

од сенком древних шума потоци тихо стреме.

Орошен љубе цвет,
И густо горско грање пећине чува неме,
Чаробни чува свет.
Ту мутан, мрачни поглед суморно гором лута,
Прошлости тражи след,
Ал' све је тако тужно... и с травног свога пута
Туђинац хитам блед.
Гле, на том суром стаблу њезино драго име
Још време штеди зар?
Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме,
И мог пролећа чар
Али ње нема више. Под небом даљног југа
Почива она сан;
Над њоме шумори папрат и верног не чује друга
У мајски ведри дан.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

73

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1886. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 74 .

Зашто се вечно сећам вас. Ја. Тужна мисô На љубав нашу и на све Нагонила ме. збиља. Ал' сећање ме гони живо И успоменâ моћни глас! Ко сморен путник из туђине. А обазривост . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 75 . те сам писô Лакомислене ретке те. Ал' ви ћете ми дати сад.бол и јад 3а прошлом срећом. Мени је самом јако криво. мило дете.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГОСПОЂИЦИ Н* П о воли своје судбе клете. на то немам право. Прогоњен страшном буром зла. Из даљине вам пишем ја. Моје је право однô ђаво. А мислећ на вас.

Ритови. У томе хладу. мрка лика. њибе и врбљаци ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 76 . испуњен чудне сласти. црни врат. И ковитла се преда мном. Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен. Кад сунце жеже.. Као једини накит њен. ноћ без сна..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Коме је мрзак живот млад. По њеним мирним обалама. И сан. На обалама бујне Дрине Ја често сањам онај град У коме буру прве страсти С веселом песмом сретах ја. Jypeћu нагло са висина. Пруживши дуги. По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на таласе. У слободноме току свом Шуми и тутњи хладна Дрина. кипти зној. Док близу њега мирно пасе С босанском робом верни хат. И дан без мира.

Удвајајући ноћи крас. Па слушам. Спокојан. тих у миру том. Сакривајући у облаке Босанских гора даљни ред. И ноћ звездана тихо пада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 77 . где сте ви. сред планина. Ја самац блудим по обали. И чак далеко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Наоколо се шире свуд. Кâ горда слика исполина У облаке се диже Цер. Где прибежишта тражи звер. 3агрми песма из даљине И тамбурине звучни глас. сред тишине. Кад сунце спусти косе зраке. До спруда пешчан стоји спруд. И једнолико. А кад се поглед водом баци. како шуме вали У немирноме току свом. А мисô моја жури тада Северу даљном. И тихо падне сутон блед. Дубоким санком земља спи.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 78 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Душа ми чудне снове снева. Одакле иде? Ко је пева? И шта ли значи смисô њен? 1886.. И ове песме сва је плен..

Пастир под њим хлад ужива чекајући благо вече. она пева целог дана. Што силни јаничари исекоше у комаде. Она пева целе ноћи. Међ жбунастим гранчицама. од вајкада. Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. кити бежи од сељана. где протиче хладна Дрина. Он никô поврх гроба удовице неке младе. под копреном њина хлада. Не плаши се од кобаца. о тој лепој малој Тици причају се чудне бајке: То душа мале кћери над гробницом миле мајке. Њега муња не удара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ТИЧАРУ Н а тичарском равном пољу. нит секира оштра сече. Мала једна тица живи од старина. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 79 .

Са лиснатом својом круном храст се диже од старина. Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече Срце ми је узимала горка срџба. На тичарском равном пољу. хучна Дрина. 1886. Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô. А жалостив. где протиче хладна Дрина. јасан цвркут хорио се са висина. Њега муња не удара. Нестало га једног дана и никада дошло није. тешка сета. И од овог тужног дана протекло је врло много.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Венуло је мало дете.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 80 . нит секира оштра сече. И преда мном шумила је валовита. И у души презирô сам насилнике целог света.. што му земља мајку крије.

У ком је све што срце иште И што напретку даје лет: Различне школе. Коме сам граду као дете. ја и сада Звуцима лире здравим вас Из околине шумна града Што славом својом дичи нас. Непознат јоште с правим злом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГОСПОЂИЦИ Н* П оклоник муза. И поред тога . И виши свет и нижи свет. позориште. Болница једна.гробља два. болних тма. Прорицô дане славе свете У патриотском жару свом. У коме има госпођица ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 81 . И фармацента и доктора. У коме има сјајних двора.

Кад је у младом срцу мом. И моја љубав. Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 82 . слаби стас. пролазећи! Стидљива скромност бог је мој. танак глас.― Некад сам имô врло радо Та бледа лица. Жеманство. Искаше себи сродан цвет. И неговао срца жар. Трептала бледа Татијана И романтични Ленски с њом. И забринуто чело младо. Слабачке груди. вечно млада. То беше узор оних дана. И разнежени.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Салона наших прави крас!). збиља. Кад сам по сву крај Пушкина Лепота женских сневô чар. И плашио се Ањегина. тужан глас. С хришћанском тугом ја сам тада Волео бурни овај свет. бледа лица. Као да свака жели рећи.

њену моћ. Ал' опростите.ах! . А с њоме оде бледи лик! Чедо пролетњих. цветак млад. Мени је драго њено лице. Што дирнух руком жицу ту.. Јер ја се тада сетих тебе. време! Све то преста Кô слатки санак. прву ноћ. Лисје му свело. слаби клик. мрачан хлад. Ал' време. Небо му није росе дало. И покрио га смрти мрак. Ни животворни сунце зрак. И .. Једном сам видô.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад сам у мраку неме ноћи Познао љубав. „Плачевне― страсти давно неста. И ја га гледах испред себе.занесен у самоћи Сањао страсну. бледи цвете мој. Увели. стабло пало. И проклех горки живот свој. госпођице. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 83 . благих дана. Под густим кровом брсних грана Што граде дубок.

Шта ли смо цвећа погазили.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја још једнако волим њу. Кад детињасто и весело Ситница каква дирне вас. То бог једини само зна! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 84 .. слатког сна.. звучан глас.. А у зраку је одјекивô Безмерно сладак. сећаћу се целог века Као пријатног.. И мене онда мине јад. Мило дете. Тим нећу да вас морим сад. Но даље с тугом!. Ах. Као суморног Алгијери Њеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери. Ја волим кад се насмејете. Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни. Преко јаруга и јендека Кад сам за вама трчô ја! Ветар је силно пољуљиво Ваш танки вео. Где вечно млади трепти мај. вашу влас. јасан глас.

. гине све. све то мре. како ми је . јесењи дан је то.. Мрачан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Но ви сте онда срећни били. тихи дô А суро небо сузе лије. Суморна јесен живот гаси. Младост се губи. Пламен је лизô ваше лице..то ја знам! Тромо и мирно теку часи. Кроз пуста поља блудим сам Јесења магла земљу крије. Досадно. Дисала нагло ваша груд. мирно тече дан. А ваше косе и витице Мрсио лахор као луд. младост. сан! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 85 . Јато се врана с криком диже У опустели. Ах. И живот. И то је прошло. Са сурих гора магла стиже. Вас већ није. тешко ми је: Младост и живот сан је. Остајте збогом.. А с вама срећан бејах ја.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 86 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1886.

Побожно и полако. погружен у смерној туги.. и спровод пролази тако.. малено кљусе Лагано таљиге вуче. Без живота је све.. И она тихо мре. Мршаво. суморно небо. Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже. а врат је пружило дуги И кипта досадно сипи. Изгледа као да самрт уморну природу стеже. СУМОРНО НЕБО.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СИВО. А по каљавом друму. по земљи гранчице леже. и све је пусто и тавно. Све мрачна обори јесен. скрхале ветром.. А доле.) С иво. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 87 . Убоги спровод се креће.. 1886..

слатко сањаш.пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи. овог света. миље моје. Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје. нити чујем жива јава. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 88 . А прохладни ветар душе са висова Хималаје. а ниже нас Гангес тече. цвеће моје! Око мене никог нема. мирно спава. И сада се живо сећам на тихотно једно вече: Ти почиваш на мом крилу. моја ружо. Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје. све спокојно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ТО ЈЕ БИЛО . Ти си била. Ја сам био сам господар од звериња и од тица. Небо ћути.СЕЋАШ ЛИ СЕ?) Т о је било .сећаш ли се? . земља ћути. А ти спаваш. моја лепа невестица.

плавом небу бледи месец тихо сјаје. пун ужаса и страхоте. И задрхта у тишини. И прохладни ветар душе са висова Хималаје. Ја сам знао откуд усклик: то бенгалски тигар риче. 1886. Или демон оковани подземнога бога виче.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Само негде у даљини чудновати крик се оте. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 89 . А на чистом.

И стидљив шапат твој.. А по обали цветној ми сами блудимо двоје. У шумарцима густим Безбројних. Ил' каткад одјекне звучно протегнут.. малених тица звучни је стао хор.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 90 .. и бурно дисање твоје. и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах.. јасан глас. И њихов сурови усклик долеће чак до нас.. ) В ече је одавно прошло. По долинама пустим Умукô људски збор. Поноћ је спустила вео. То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи. 1886.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО. Само Дунаво шуми у мраку и самоћи. Нежно ти стежем руку.

― Ја истину волим.ти ћеш са мном поћи Да тражимо пута. а многа се дигла. „Хајде . па се дигнем с њоме. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 91 . Многа царства пала. замишљено чело. И у свему видех савршено дело. Векови су прошли и времена дуга. И у ведре дане. Ја још љубљах тада и веровах слепо. Ал' она се јави једне бајне ноћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СУМЊА У раној младости познô сам је лепо.рече сумња . што истини води. И ја дуго плаках у лутању своме. кô и моја туга. Но полазак беше пун борбе и туге. Кад уживах љубав у чистој слободи. Њено бледо лице. и у ноћи дуге. Али моја сумња.

И скромно верује да у тихој ноћи То сâм господ иде преко мирних гора. Да се натраг вратим у пределе сретне. Где сребрни вали тихога Јордана 3апљускују поља и обале цветне Где безбрижни пастир у чудној самоћи Слуша тајни шумор са Мртвога мора. 1886. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 92 . А моја ме мудрост мами сваког дана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Још никако није своме крају стигла.

Ја не тражим пријатеље младе. Нити летим у небеске стране. Што ми огњем распаљују груди. Сад не жалим обмануте наде. Где радошћу све живо мирише И вечитом хармонијом дише. непознатам свету. та ко би разумети могô. 2.. Моја душа од детињских дана Стремила је у бурноме лету У пределе заношљивих страна. Ш та ја хоћу? Чему срце жуди? Ах. Неком чудном. А жеља је огњевитих много. Моје давно погубљене дане! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 93 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 1..

. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 94 .. Наздравите своме верном другу Из младости. И на пут се ластавица крене. из прошлости ваше А ветар ће поздрав ми донети Кроз дубраве и мрачне врлети. сетите се мене У далекој. 1886. непознатој страни И у вашем пријатељском кругу Подигните напуњене чаше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја не иштем нежног сажаљења Од ледених и паклених људи: У данима горкога мучења Њиним ледом замрзô сам груди. Хладно пљујем на светиње ваше! 3. Но јесењи када стигну дани. Пријатељи. Ваши борци мене мало плаше.

И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост .. Ал' он од смрти страха нема. Никада можда нећу Твој мили више чути глас. Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају наћи нас. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема. НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) З богом!.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЗБОГОМ!.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 95 .. И док сам слатки санак снивô.. С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан.. Тако побожно факир пада. Расплести твоју густу влас. Никада неће рука моја.све је сан. Грлећи тебе у самоћи..

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Него се гордо срета с њом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 96 . 1887.

Шумори трска и жуборе вали. Висока трска узнела се горе. Оне су ноћу. Језеро плаво пред нама се нија. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 97 .. боравиште вила.Давно. уз чаробне лире. А ја јој причам: .. И тихо трепте колутови мали.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Д вороги месец над нама се сија. Од самог стакла. врло давно. И ситни вали међу њом жуборе. Мамиле песмом млађане пастире.. Милијун лета од онда је равно На месту овом пећина је била.

Љубавни клици. На таласима санано се нија. Па склапа очи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 98 . И тихо трепте колутови мали. и сад често у немој тишини.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И сваки онај који тамо сврати. Пећина дању у камен се ствара. песме и уздаси. до у саму зору. Никада више натраг се не врати. Засветле опет у стакленом двору И опет бајни захоре се гласи. А ветрић пирка и жуборе вали. Безбројно свећа. кô да прошлост снива. Кад месец светли у плавој даљини Царица вила са дна се извија. Да.― Злато ме слуша и дисање скрива. А у ноћ опет у стакло претвара.

Препелица мила Нагло се прèну и отресе крила. Ал' опет брзо у санак се даде. 1887.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А шум се зачу. Па изви главу и слушати стаде. А ветрић пирка и трска се нија. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 99 . И бледи месец над језером сија.

Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна Већ много векова тавни'. ми смо већ стигли тамо. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 100 .. о хајде са мном. мој љупки. Под нама руине стоје. Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора. И древне палате њине. Да. одломци времена давни'. и њине пагоде свете И Гангес поред њих шуми.. Где мирне газеле пасу и рајске тичице лете И Гангес вечито шуми... Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИСТОК Х ајде. чаробне путе. Суморна старост ту се са бујном младошћу срела. пролетњи цвете. Око нас младост је бујна. И сањалачки . На даљне.тужно столећа над њима лете. у крило чуднога света! Хајдемо где палма расте и ружа и лотос цвета. Гробнице канова силних трава је висока сплела.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1887. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 101 .

. Тужно шуми трска кад је крилом дирне. С криком лете ждрали више моје главе. А студени ветар лелуја ми влâс.. И губе се тихо у даљине плаве. Где се цвећем краси постојбина друга. умирући глас. ил' одбегли мај? Куд ми сетни поглед у даљине блуди? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 102 . Шуми као болни. Силан је и страшан њихов бурни лет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ПОД НОГАМА МОЈИМ ОТИМЉУ СЕ ВАЛИ) П од ногама мојим отимљу се вали. Што сам тужан тако? Шта ми тишти груди? Увенула младост. Обале су пусте и пољане мирне. Они журно лете у далеки свет Они журно лете у пределе југа. А над мојом главом узнели се ждрали.

Валови столећа о коју се пене. мисао моја за вама се креће. И к небу се диже од измирне дим. И шум тихо струји од Мртвога мора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И чега се тиче горки уздах тај? Буни ли ми душу та природа снежна. Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у пределе југа. Где молитва шуми по чудној самоћи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 103 . Ах. Из предачког краја мене гони туга. И тишина веје са прастарих гора. Где поклоник сêди у чаробној ноћи. Маховином седом што се крије сва. Где јесени мрачне не царује ћуд. путници ждрали! С ове суре стене. Где на земљи влада вечно премалеће И млађани живот разлева се свуд Где спомени стоје од исконских дана. И мирисне шуме древнога Ливана. Смерно двори бога и беседи с њим. Ил' младости моје усномена нежна? О.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1887. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 104 .

То удара прошлост у сребрну лиру. Кад нас борба смори и невоља свлада. Васкрсне ли тада наше младо доба И долети спомен са веселим звуком. 1887. И нестане давно многих пријатеља Кад јесењи ветар с непогодом дуне. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 105 .. АВРАМОВИЋУ К ад протече младост што нас служи сада И покида живот све жице весеља. И тајни се одјек захори у миру. Ти се благо насмеј на дверима гроба.. И свега се сети .и одмахни руком. Знај: то јече моје покидане струне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.

И слободе дан. И замишљен ћутô по читаве ноћи. мрачна песмо! Ко је тебе писô? И у коме гробљу лежи отац твој? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 106 . Чудна. Дан љубави рајске. Ах.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СТАРА ПЕСМА Т о је стара песма коју читам сада. Та ме песма сећа на времена млада. О истини горкој: све је лаж и сан. У њојзи је песник о истини певô. Суморан и блед. Прошлост је у њој.. о којој сам сневô.. шта ли сам пута у тихој самоћи С тајном тугом читô сваки њезин ред. Мрачна нека туга у песми је тој.

не. Ти си мени наде сахранила све.. Са животом. Ти си душу моју отровала собом.. 1888. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 107 . Моје мисли ти си помирила с гробом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Страшан је и тужан твој суморни смисô Кô и живот мој.

ја знадем њену прошлост. Цар је слушô песме ове. жељно гледô у долине А у вече певао је сетну песму. Њено тавно. С горком тугом бацајући сузни поглед са висине Царски син је. тужно лисје на вечну те тугу сећа. па у гневу и у жару. давно некад. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 108 . Ах. Он затвори свога сина у високу кулу стару. пуну бола. Усамљена оморика црне своје гране шири.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОМОРИКА У дубини тавних гора. где широка липа мири. И на њу се одзивала друга песма одоздола. кô и прошлост другог цвећа: Видиш оне развалине на висини мрачних гора? То су тужни споменици разорених царских двора.

Она зове свог драгана што у тврдој кули чами. А суморна оморика над њеним се диже хумом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 109 . И сурвали сјајне куле и капије и дворане. Више њих се папрат диже и с руина шушти стари'. 1888. Тамо густа липа мири и свилена блеје стада. Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива! Векови су прохујали и провели бурне дане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од то доба бацајући сузни поглед са висине Царски син је с мрачне куле жељно гледô у долине. И хори се тужна песма што пастирка пева млада. И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак бива. Она значи вечну тугу и пева је с тихим шумом. И с грактањем орô сури узвија се и шестари.

Скакаше безумна војска од људи. тако ми Баха! и ја сам међ њима био.. Циганче. Ја читам страсну повест које се многи још сећа. Веселе око моје.. ватрено око.. лане. у вихорима страсти. Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране. На земље мирисног цвећа. Но ти ми објасни сада шта чиним ово и гди сам? Ја видим да сам пијан. Како си чупава страшно! Ах. жена и звери. зашто бих крио? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 110 . са дивљом. иако. помамном виком.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЦИГАНЧЕ Б езбрижно и мило дете. И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. и груди свеже и бујне. Додај ми златни пехар. подигни витице своје.. твоје уснице рујне И страсно. Из твојих очију.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 111 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Дирнуо пехар нисам. 1888.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 112 . дајућ му криоца своја.. По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи. Анђео то је туге. под венцем од љубичица. Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Музо..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНЂЕО ТУГЕ С а распуштеном косом. У њојзи очајник тражи утешне и миле речи. 1888. Спустивши блеђану главу на звучну. сребрну лиру. јер то је сестрица твоја. Са покиданих жица Последњи акорд звони. Ја видим небеску слику. хајдемо њојзи. И њима тугу гони Она га у небо диже.

Син мрачних рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас! Ја волим кућице беле са трском покривене.. мили крај. кад с рогља песма ври.. Гледô сам у летње подне...АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ Р авна шајкаша поља. Ал' где је кристална река и сенка питомих шума? Преда мном рудине пукле и равна пола та. час. И сниске. Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај. Растанка нашег куца последњи. и сунце над њима јарко. кудраве шуме. остајте збогом и даље. ево. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 113 . Прохладни. И рујне вечери ваше. Кад месец спокојно плови и блиста изнад мене. кад сунце прижеже жарко. И све у санку спи.

И бићу срећан ја. Тако уморни путник по равни пешчаној блуди. љуби мене. жеља је моја сва. Зорице моја мила! Српкиња увек ми буди. И слаби његов ход.. Нада мном сунце сја. 1888. А сунце подневно жеже и жеђ му умара груди.. И види кладенац бистри и травни види пôд. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 114 . и мање вина ми нуди.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Врела прашина лети са равна и глатка друма. Љуби та равна пола. И љуби. ах.

.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ЧАРДИ С нажни Арпадов сине. Гараво. А већ после. И густе заглади брке и пехар подигни тешки. Сунце је на зреник стало и врео трепти зрак. пустарско чедо. На рудину пусти хата. Куцнимо се ја и ти. Још не тутњи са Карпата. Да не пијем сам. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 115 . баратом Бићемо се. Још пустара твоја спи.. стасити и витешки! Уморног од бесне трке одјаши хата свог. Силан кô млади бог. знам. Док ноћни падне мрак.. а орô лагано кружи. Пићу с тобом као с братом. Ђерам се уморно сагô. вино нек нама служи. Ах.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 116 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1888.

зашто црвениш. што груди загрева твоје. остави играчке своје За жртву свештених пената. Остави играчке своје. И страх. ти му знаш већ име.. Лутке и лýтка нека. Кад с ока твога бежи детињски. И зашто с тугом чекаш празнично светли дан.. Но. И чије име с плашњом спомињеш у самоћи. Ја знам шта будна сневаш у тихе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 117 . 1888. Ах. ведри сан. О. ја разумем огањ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) П лашљиво и мило лане. који те хвата.. Не забављај се тиме. лудо? Та лутак лепши те чека. звездане ноћи.

У струји вечитог мира Мирисни ћарлија лахор под светлим небесним сводом. Из своје вечите урне Безбројне милијарде звездица по небу сипа. Кô Еолова лира. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 118 . О. Силази Дијана светла. Светови у миру блуде. И дух. запојен њима. 1888. лазурно небо са благим. да крила слободно шири По тавној ноћи тој. нечујним ходом. срце.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА Н а чисто. и ти се смири! Вечити склад и покој нек блаже немир твој.

А месец двороги светли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НИМФА Т амо где густи бршљан шумори с лиснатих грана. Да вечно остане тамо. ходи к мени. звездане ноћи. Пастиру.― И пастир иђаше њојзи. исконско доба. Живљаше нимфа млада. И благи покој влада У древно. у доба пролетњих дана. На обалама цветним Тишина влада само. и расте зелена трава. Где дивља ружица цвета. И бистро језеро шуми и ветрић уљуљкан спава. 1888. Она је певала песме у ведре. С румених усана њени' Трепташе чаробни припев: „Ја љубим у самоћи.. Болно-слађане песме. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 119 . занесен мислима сретним..

Кресиду Грци љубе. Пред капијама Троје. Дан је окончан бурни. И смех се разлеже њихов и трубе њихове јече. Страшне ахајске чете на равној пољани стоје. Пред капијама Троје Страшне ахајске чете на равној пољани стоје. уз песме и гласне трубе. о громовниче Кроне. и зрачи са висине ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 120 . У славу сутрашњег дана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРЕД ТРОЈОМ Д ан је окончан бурни. Чујем ли варварски усклик ахајских песама бојни'? Ил вапај тројанских жена у овој крвавој војни? Не! У логору своме. То њини пехари звече. И Феб буктињу пали. Чуј! у даљини тавној кимвали сладосно звоне. и зрачи са висине Бакарне шлемове њине. И Феб буктињу пали.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бакарне шлемове њине. 1888. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 121 .

Над седом његовом главом Орао одважно кличе. И с њима горди Рим. На харфу. гонећи страшнога вепра. шŷми и шири лêт. што с мора дŷше. И мразним крилима својим лелуја седу влас. у земљи магле и снега. све се у магли скрива. Сунце се у магли гаси.. Публије замишљен седи. Јуначки звижди Гет. А сêди прогнаник. Вали суморно брује. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 122 . занет. тибарске обале снива. И небо..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОВИДИЈЕ Н а суром далеком Понту где борје столетно краси Томитске пределе мрачне. поред њега. И ветар. А ветар звижди и тоне. земља и море. А кроз урвине снежне. уздише тихо с њим. Седе му пале власи.

и струне суморно звоне. Кô умирући глас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И тихо дотиче струне. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 123 .

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 124 . где му је гробница света? Под мрачним. Царице векова тавних. а вечна мумија ти си. 1888.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (O ГОРДИ. РАЗВРАТНИ РИМЕ) О горди. развратни Риме! Ти сузе видô му ниси. Но зато он вечно живи. суморним небом варварских и дивљих Гета.

. Вардар се пени и стиже. Над урвинама тавним орли се с облаком боре. Aлu ће. И пада. кроз уске кланце. О вали. Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ВАРДАРУ С уро. о реко српска! Столећа тако се губе И као таласи тону у море вечности тавне. 1889. И ја ћу стојати ведар где сада погружен стојим. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 125 . са страшним шумом.. кô рајски феникс. И наш ће орао бели широко развити крила Над урвинама твојим. вечито стење гордо се у небо диже. синути слобода мила. А доле. у сиње Јегејско море. Где споменици стоје народне прошлости славне.

и Сармат. окружен светином Рима. У Корнелијином двору. ено. Пред силном светином римском то подли Насика збори. и Јелин. и сила робља. Чуј. Пред силном светином римском то Тиверије збори. И шума копала њини' Претећи к небу се диже и блиста на висини. са форума. вика се радосно хори. са форума. Кô црни гаврани кличу и Вуку лешину Граха. вика се радосно хори. А сенатори подли и страшни ликтори ћуте. Он тогу трибуна римског и венац од мирте прима. Шумно се пљескање шири подобно бурноме мору. И дивљи Гал. без нежне туге и страха. Проклетство с форума грми. у дивљој страсти. у збору своме.. тражећи к победи путе.. ено. На златној колесници. Кô тучне статуе Крона помамно стресају копља И већ. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 126 . Храбрећи младога Граха. Лукаво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СА ФОРУМА Ч уј.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 127 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889.

и шалоне. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 128 . На њима богате робе с далеког долазе Понта. И ређа. склопивши очи. вију се. С далеких обала морских безбројне галије стижу. Погледај како сунце у плавој пучини тоне. Он хвалу Пророку шаље за срећан свршетак дана. стихове из Корана А с плаве пучине. Смирне и тиха Хелеспонта. Ту правоверни клања у јутро и вече позно. Из бујне Провансе. Двороги месец се диже и море озарава. и окна. и журно дижу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ПОДИГНИ ЗАВЕСЕ ТЕШКЕ) П одигни завесе тешке. Над њима галеби лете. Топовске чељусти страшне на море зијају грозно. где сунце уморно спава. ено. 1889.

Тамо куда прошлост од искони дрема. И топови стрше с мрачне цитаделе. Где се вите куле са обала беле. За Олимпом сунце у тами се скрива. Са галија царских. што на мору леже. Н а пучини плавој тишина почива. з. Чудан неки узвик задрхта у ноћи И потону глуво у тавној самоћи. Кроз вечерњи сутон пуцањ се разлеже И док све у миру и санку почива Изненадни шум се диже и разлива. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 129 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НОЋНИ ГЛАСОВИ 1. И јуначки клефта на пљачку се спрема. 2.

1889.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Још не свиће зора. и небо. Шуми своје песме заношљиво страсне. и обале бајне Разливају шапат и узвике тајне: То природа јужна. Сладострасно бледа Дијана ми светли. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 130 . А море. у вечери касне. још не поју петли.

Миртове шумице тамо свештене обале крију. И храбри синови твоји. Да клефте сурова душа. Ја слушам потмули ропот Јегејског сињега мора. И слађе мирише цвеће и шуми пучина плава И славуј весело пева. И сањалачки шумно таласи подножја бију. у чудном заносу своме.. Где. О завичају цветни. становник далеких гора. клефта уморни спава. Са дна се подижу морског Олимпа висови тавни. Сведоци векова славни. у подне жарко. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 131 . у сусрет дана бела. Где светла царица југа са цветног диже се трона На пепелишту своме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА МОРУ ЈЕГЕЈСКОМЕ Н а цветној обали морској. Тамо.. Преда мном пространство пукло. Уз громке ударе лира и Риге и Бајрона. Сплетоше безбројне венце међ венце победа своји'. мудрости и вечне славе. Љубавне ноћи снева.

на коме замишљен стојим. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 132 . О шуми море! У дубинама твојим Ја дух огледам свој. као игра вала. Кад дух слободан беше. с пастирком иђаше сретно У град и поље цветно. Блудио по истом крају. Истина божанска лежи у древној прошлости твојој. и сумња опака више Не потреса ми душу. Полу—умна. у души својој. Где тиха. по цветним пољима твојим. раскалашна Права смеса разних чуда. Но ко верује мору. полу-луда. Као игра карневала. дивља. окићен венцем. Кад изненада почне страшан и грозни бој? Шуми. Где сада замишљен стојим. Ја тражим склоништа сада. И скромни Химен влада. Где пастир. Историја силних страсти То је бурна младост моја. Бунтовничка. миртова шума спокојством и негом дише. Од раног детињства свога ја сам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уздишући Филомела Чека да се јави с неба Колесница зрачног Феба. Али је протекла младост.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 133 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889.

гонећи чупаво кљусе. А срце нагне у пете.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АРНАУТКА С а сурих камених брда. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 134 . А твоје косице русе Лелуја јутарњи ветар. И диже фереџу твоју. Ти слазиш. .ал' кад ти угледам пушку Душа ми задршће само. љубави вична и боју. 1889. Јуначки каприс ме мучи гледајућ одважност мушку Са којом походиш кланце. С нарамком трња и с пушком. Крв ми у главу нагне. где орли с кликтањем лете. Адиле драга.

Болном и чистом песмом здравећи бурни свет. И славом покрио светлом воклиски бајни цвет. То рибар. и светле вечери мајске. На твоме језеру плавом Чаробни стихови И шуме. И песма трепери чудно. Вукући убогу мрежу. и дуго. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 135 . Младости златни сан. кад ветрић таласе нија. Лаурин слави крас. И страсне јулијске ноћи. у самоћи. у позне дане. у празник бесмртне Ладе. Замени жарки дан. у мајској ноћи. И мирта сладосно шуми И Веспер на небу сија. Хори се његов глас.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕТРАРКИ К рај пустих обала цветних. И сад. Давно сам испио пехар љубави И среће рајске И бацио га о тле. Бесмртном вечном славом. Ти си певао љубав у којој не беше наде.

Како га дирнеш руком.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па где су љубавне сузе? Где светле надежде моје? Ил' све се сравнити може са давно умрлим звуком? Јест! Љубав лептирак то је што губи небесне боје. 1889. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 136 .

Фркће окисô коњиц И журно у село граби. 1889.. Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом. И густе слојеве магле у влажни вала дô. Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 137 . И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља. И густе слојеве магле у влажни ваља дô..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ПОЗНУ ЈЕСЕН Ч уј како јауче ветар кроз пусте пољане наше. Мутно је небо сво. Мутно је небо сво. И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби..

Љубави опште крас Он слави на лири својој. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 138 . Ал' светли живи Крон. у чистој. и море столећа тавни' Покриће гробове њине. Умреће истине људске. с божанске ризе и песма његово шуми У страшан дан и час. он тамјан мирисан пали У храму чистоте чедне. Кô вихар. и с ње се не диже нигда Ниједан лажан глас. Као свештеник смерни светлога Крониона. Он проповеда правду и за њу гине он. И с њиме. небесној правди Живеће вечно он. крај зрачног трона. 1889.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСНИК И забраник свештених муза.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 139 . Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа. Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља. 1889. Зазелени тавна гора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ПРОЛЕЋЕ П ремалеће кад засија. Као росом умивена. И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља.

У мирни овај дом. и сочне оливе плод. Светли се глатки пôд. Ми ћемо славити мудрост и тихи живот свој. Дарови божице штедре на столу одавна стоје: И поморанџа слатка. На празник светлога маја похитај. У разговору мудром. и мирта. Мирисом народа и смирне миришу одаје моје. љубазни друже. А кад јутарњег Феба огласе далеки петли. Ах.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДРУГУ С то је припремљен давно. Док Веспер на небу светли. друже мој! Два верна и снажна роба под руке повести могу Потомка Ромула храброг. то бар није грех! Да не оскврни тебе и твоју грађанску тогу ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 140 . Тад збогом. На столу амфора блиста и скромна вечера с њом. и мајске руже.

1889. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 141 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Поруга или смех.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЛЕЛЕК Н а обали пустој. Они журно стижу од свештене Меке. о праведни бози! Хаџи—баба. Где евлија свете провођаше дане: Где бисерни талас плавога Јордана Орошава стране. Пролеће је стигло. И доводе лето. ситне вале броји: Клепеће весело и на једној нози ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 142 . Више плаве реке Све његово друштво лелуја се ето. о праведни бози! Хаџи—баба.. лелек. ситне вале броји: Заклепеће кашто и на једној нози Замишљено стоји. лелек.. Он је ноћас стигô од свештених страна. На обали пустој.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Непомичан стоји. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 143 . 1889.

У тавно зеленом сâду мирише травица мека. Ијоно. тебе загрљај чека. и небо над њиме шири Звездани вео свој. он тебе чека. Ах. јагње.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЧЕКАЊЕ У тавно зеленом сâду. 1889. Жагор је одавна стао. где мирта слађано мири. Он дише свежину ноћи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 144 . Заветни чека те часак и драги чека твој. А њега ханџар мој. И фонтан јасније шуми у пустом дворишту твом. И евнух уморни дрема на меком наслону свом: На стара његова крила угашен чибук је пао. И небо над нама шири звездани вео свој Не бој се евнуха.

2.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1.. где пролеће влада.. П о светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене стоје. Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили. Од капија тврдих Виндобоне града До обала цветних. Где витези врли у данима славе Положише главе. Гроб до гроба лежи и сведочи јавно Да гинусмо славно. Јесте неми сведок о витешкој сили. 3. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 145 . Па и овај спомен. где замишљен стојим.

ни зелена трава Твоју свету хумку не покрива собом. на коју се сећа Толико столећа! 6. О витези српски.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 4. Страшно панихида. пепелишта тавна Походиће тада наши милијуни. Ни црни кипарис. 7. А и нашто црног кипариса грана? Дан помена стиже. Дојчине-витеже! Ал' је никла слава Над сравњеним гробом. Тога славног дана Одслужена биће. Син мајке Агаре и презрени Јуда Са побожним страхом обилазе туда: Смрт славећи твоју. што окове кида. Место тужних звона хориће се трубе ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 146 . 5.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 147 . 1889.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И наши плотуни.

и нема се поноћ хвата. Презрео сам царске дворе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СВЕТИ САВА К о удара тако позно у дубини ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира? „Већ је прошло тавно вече.. И примите царског сина кô најмлађег свога брата . часни оци. Са буктињом упаљеном. Да посветим живот роду.. калуђери. уморне су моје ноге Ал' је крепка воља моја. где се божје име слави. И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру. отаџбини и слободи. настојник се отац јави. а одмора слабе ноге. А на прагу храма светог.― Зашкрипаше тешка врата. што ме ноћас вама води. Отвор'те ми. Светлости ми душа хоће. а над њима сова прну И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну. отвор'те ми тешка врата. Клонуло је моје тело. царску круну и порфиру. Седи оци. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 148 . манастирска тешка врата.

чудећи се. пољуби му чело бледо.― ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 149 . мило чедо. Високо му бледо чело. безазлено босо дете. А кроз сузе прошапута: „Примамо те.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он буктињу горе диже. изнад своје главе свете. Али чело узвишено божанствена: мудрост краси. 3а руку га старац узе. И угледа. помршене густе власи.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 150 .

. син Немањин.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 151 . Јер то дете беше Растко. јер његова живи слава.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ВЕКОВИ СУ ПРОХУЈАЛИ. 1889. свети Сава.) В екови су прохујали од чудесне оне ноћи. Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи.

Пред гордом царицом цвећа Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа. и слатку тугу. на чедност. Ал' плави поменак јоште мирише у тавном лугу. И он нас на љубав сећа. кад љубав небо јој узе. У цветне чашице ове лила је најдраже сузе. Санљиво жубори поток и ружа пријатно мири И плави поменак цвета. сретна. И помињући прошлост. Сад. грљаше драгог под небом Палмире цветне. И он је мирисô благо са светлог њезиног чела. венац је од њега плела. блудећи плачна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОМЕНАК У тавно зеленом саду угодни хладак се шири. Психеја. Столећа древна су прошла и ноћи минуше сретне. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 152 .

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 153 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1889.

Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу. сигурно. А око огњишта сниског озебла дечица седе. То се комшија Панта. високе горе. он онда напуни лулу. И мачак на банку дрема. Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој. И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗИМСКА ИДИЛА З има је покрила снегом долине и пола равна. Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију. И кад их изгњави добро. По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола. Па испод појаса вади листове дувана сува. И гавран над њима гракне. И тавне. Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије. Затим се разговор чује. из горе враћа. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 154 . и цела природа ћути. И листак последњи вене од зимског студеног даха.

А снег од осам стопа поља је и горе крио. Богу се досаде молбе. Да јој бар место каже. Хиљаду осам сто. То беше немирни Павле. Она је молила бога.. А јадна његова мајка плачући живот је клела. Памтим га и сада лепо. Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па журно испреже стоку и чељад по кући псује. Петар му истину каже. у селу нашем. Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) Зимо је велика била. (Сад не знам којега лета. Људи га тражили ваздан. Живљаше убога жена са малим јединцем својим. у младим данима мојим. Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко Вртећи вретено танко.. Реке се замрзле рано. кад мајке не беше дома. И зовне светога Петра. Те једном да види јоште умрлог јединца свога. на коме оконча Павле. А деда овако прича: „Одавна. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 155 . Иако то беше давно. У једно студено јутро. огрне свој топли ћурак.

децо. и пођу да Павла траже. шарене тице на мирне обале слећу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Зашто та жена плаче. у белом и чистом руву. То буде господу криво. Још многа некаква деца јабуке једу и седе. да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди. па златне јабуке једе. .' Једне вечери. Нађу га у самом рају . блед и занет са јако прозеблим телом. дакле. А доле. што често пролазе селом: Полумртав је лежô на снежном сеоском друму. Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке. Уморан. Ми смо од њега чули како је на небу био. Јер нам је причао увек о рајском животу своме. Павле се поврати кући. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 156 . И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу. Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне. Кириџије га нашле. А господ подвикну тада: . Он се попео лело На рајску лиснату воћку. Ко те је довео амо. Па мајку да слушаш лепо кад своме дому се вратиш. Узме палицу. чапкуне један. И рајске. . на цветном поду.О Павле.

у варош отишô с њоме. После је. заната ради.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Али од тога дана мајку је слушао лепо.― ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 157 .

Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.) Ш текће лисица гладна и вихор пољаном душе. 1889.. На сниском огњишту старом Огроман мачак дрема крај огорелог пања. У селској чађавој крчми свирка се и песма чује. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 158 . И једнолико.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ШТЕКЋЕ ЛИСИЦА ГЛАДНА. он лено отвори очи.. А око појата селских са риком облазе вуци... ситно хоре се њихови звуци И тону у јасној ноћи. Кад вихор налети јаче.

И змија одвратно мили и гуштер по травном поду. преда мном градови леже И мирна..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТУРСКА К ô изумрли давно. Ено на суром вису урвине вековне стоје Кô страшан. Ту гнездо јеина вије. Кроз окна њихова пуста Сањиво шумори ветар и ниче висока трава Суморног заборава. огроман скелет. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 159 . убога села.. Изгледа као да човек ни руком дотакô није Што су столећа бурна одбила у мрачном ходу Са кула и платна градских. 1890. Са мрачних домова њини И древних. вињага густа се вије Ил' шуми на висини. камених платна. И као прастаро гробље лиснатом врежом их крије.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 160 . Јелен се у гори прену и журно подиже главу. Или замишљен пуши.. далеких поља јутарња магла се диже. 1890. И хладни ћарлија ветар.. У граду живот се буди: Тамо убоги ужар износи мангале своје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈУТРО НА ХИСАРУ КОД ЛЕСКОВЦА С а пустих. И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток. Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву. На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља А бол у крепкој души. А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди. Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона.

где варош Кордова цвета. Мрсећи помамно гриву и ноздре ширећи снажне. За мудре његове владе процвета Кордова славна. Јер још у очи гозбе на бесна парипа седе И парип кô стрела нàже у таму вечери влажне. Под чудним и жарким небом. На ужас Азије целе и древног Вавилона. Да јој ни древни Багдад ни Гасна не беше равна. Омајид Абу-ел-Рахман млади склони се од ове беде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЧЕТИРИ ПЕСМЕ КАЛИФЕ АБУ-ЕЛ-РАХМАНА К ад је Абдала—бен-Али. за љубав калифског трона. Потомке Омајида на гозби поклати дао. богате лађе и силни каравани ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 161 . Од страшног његовог ножа један је умаћи знао. Обори калифат стари и на трон кордовски дође. Царици Шпаније плодне синуше велики дани! Шарене. Јуначки Омајид—Рахман искрсну једнога лета. Мухамеданске Мавре он живо скупљати пође.

весело беше и сретно. И тако. Да души олакша само. обраслог травом. Он песме певаше ове. Природа оживе чисто под руком уметних Мавра. Сањао завичај мили и своја времена млада: У једноликоме шуму широких палмових грана Он је слушао поздрав младости и цветних страна. Када сам прошлога лета за топлу Африку ишô И узгред Кордову. Њу је калифа Рахман бежећи понео собом. Где плави Еуфрат тече. Делећи радости свима Он није могао често да радост подели с њима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На њене базаре многе стизаху свакога дана Из Андалузије даљне и жарких афричких страна. И он је тражио тада угодно и мирно место. Под њом је калифа нежни. У врту расла је палма са својом лиснатом главом. Но Рахман не беше срећан. уморан од дневна рада. Јер спомен на мрачну прошлост њега је мучила често. Са песмом иђаше ратар кроз гору и поље цветно. уз удар сантуре гласне. у ноћи касне. Када га Абасиди хтедоше венчати с гробом. Кадикс и прибрежја обишô ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 162 . Са хума. У врт се претвори варош. И све што бага хвали. обала и Алгавра.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 163 . Усред мрака и поноћи мирне Мисао ме у прошлост однесе. Где детињство сахрањено спава. Где спокојно Арављанско море У даљине неме ишчезава. И ја их преведем с пажњом и. I ЗАВИЧАЈ Кад поноћни поветарац пирне и с Алгавре мирисе донесе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Случајно и ове песме набавим на путу тада. штампам их сада. И ја сањам опустеле дворе. И ружица сладосно мирише. И усклик се по пустињи хори. Ту источник хладном струјом тече. ево. Тамо мирта у вечери касне Слатким шŷмом о љубави збори Песма грми уз сантуре гласне.

. да њиме освежим груди. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 164 . с богатом робом. И ја сам туђинац. при јасној звонаца звеки. Из древне Басоре иде. Божје сунце нек вас вечно краси. Мила поља и долине цветне. Под сенком палмових грана он благог одмора тражи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И пурпуром украшено вече Благим миром и топлином дише. И хладни вâли га крепе. Ал' нигде кладенца бистрог. И струјом валова бистрих поји се и тело снажи. Па затим караван скупља и жури свештеној Меки И с њиме ишчезне тихо. И да. путник.. водећи караван собом. штедро. никад се не гаси Над пољима Арабије сретне! II НА ОАЗИ Жарко је приспело подне. дише. У мору пешчане степе. И путник. што сморен по песку блуди.

вечно Тужан. без пута и стазе. у гневу своме. без бола и без завичаја. Ал' ја. вихором засуо стазе. Од постанка свога па до свога краја. Ви. Где ни палме нема ни травне оазе? У вечноме ходу шар огњеног сунца Нежно вас облачи у пурпурну ризу. вечито хладни. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 165 . Ил' шумно падали у Кедронску низу Вама је свеједно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пророк је. облаци одакле летите По лазуру чистом. Ил' појили росом висове Ливанске. По бескрајном мору без конца и трага. Кад се данак смири и сунце угаси. путујете мирно Без цели. Да моје уморне ноге по вечној пустињи газе. Без цели и пута. дижем своје очи. III ОБЛАЦИМА Облаци.

Моју нежну тугу само суза вида. И џигит npoлeћe с коњем. IV ПАЛМА У Алхазарскоме врту висока палма се диже Из мога завичаја. И она снева сан: Под њеним кореном слатким пустињски источник Шуми Око ње пешчано море и жубор кладенца чиста. и бели башлик се вије. У жарки летњи дан С Алгавре прохладни ветар лелуја њезине гране. И копље Високо блиста ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 166 . Поклоник пролази туда и струју ледену пије. Отаџбина моја далеко почива. А племена моја у пустињи беже Од крвавог ножа страшних Абасида. И суморну поноћ јеина огласи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ноћ тавна падне над пустом Алхазром.

Сирото дрво моје! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 167 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А деца севера тавног. с мазгама пролазе туда тражећи добити своје. они не појме сладост чудесних санова твојих. журећи на базар шумни. о.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 168 .

И пожар обузе села.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СТОЛЕЋА ДРЕВНА СУ ПРОШЛА. Бришући спомене древне. вароши и земље плодне. и њих су на јавност дале Две старе.) С толећа древна су прошла од Рахманове владе: Боабдил побеђен беше. Под арагонским мачем јекнуше дубраве родне. звездане ноћи бијући веслима дружно.. учене куће Переса и Гонзале И њих су певали тада веслари шпањолски тужно У тихе. За владе Манојла Сретног. и славна Кордова паде. Алхазра који се зове. 1890.. Но тужне песмице ове Нађоше у једном двору. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 169 .

На висове стења тога Не достижу живи луди. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 170 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕКОВНИ СТРАЖАР К од Просека. Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. хладне стене. Где с тутњавом Вардар стиже. древног града. Кô огромне развалине Под небо се стење диже. У подножју Вардар шуми И високо баца пене. И с тутњавом ломи гране О вечите.

суре стене. А тај вечни. Живи један сведок стари Српске снаге. Са висова што се хори. Над суморним урвинама Столећима што стражари. Пет векова он стражари. И туђинац чује усклик. сури стражар То је царски орô стари. Он облаке крилом туче И огњене муње баца.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве. Без одмора и без смене. И застрашен дуго блуди ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 171 . И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца. Пет векова он стражари С ове страшне. српске славе.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 172 . тавној гори. И ломи се с мутним валом О вечите. 1890.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ По суморној. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене. хладне стене.

кô мајски ведар дан. У мраку и у самоћи. кô буром дирнут цвет. У часу радости слатке. Кад душа твоја стрепи. М. М.о друже нежни! . А сутра буди ведар. И сузе и наде своје тамној повери ноћи. Кад срце бурно куца и слатки бежи сан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. И ведро. За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет. Јер ће ти он у безумљу да слатке оскрвни наде И превратиће радост у горки само јед Отровом лукавих речи. ил' горке жалости своје. спокојне душе слушати смртно звоно ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 173 . Украси гордошћу себе. Х.у храму душе младе Да твоје идоле позна лукави људски глед. Слатко је кроз живот проћи и небу вратити оно Што души дарова небо кад на свет посла нас. Не допуштај .

1890 ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 174 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И с узвишеном надом чекати крајњи час.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ Ј унона. И Арес с осмехом стоји. Ал' чиста капљица једна из груди матере младе Кô светла. И јасно затрепта тамо. јутарња роса на травну земљицу паде. А Химен са свога трона Благослов ниспосла штедри на место где паде она. Божица стидно се трже. Високо над њеном главом Шарена дуга се пружа. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 175 . И на њој зелени листак и цветак азурно плави Невине љубичице. дојећи сина на своме облаку плавом. 1890. И груди заклони брже. Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа И поглед обрати горе. И нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој трави.

Он речи појмио није. Станиште нужде љуте. И звекет звонаца јасних свечаност казује њину.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН У мрачној. где мемла царује права. у очи Лазарев-дана. И дете дисаше бурно. и у сну запева јасно: Осана Давидовом сину! И стари крпа се трже. прљавој изби. Зелене палмове гране. Сеђаше обућар бедни за сниским и старим столом Kpпeћu брижљиво нешто. И сања сутрашњи празник: кô лица анђелски чиста Око Исуса Христа Многа се скупила деца. Син жалоснога крпе на црним ритама спава. Пламен је лојане свеће Озаравао бледо убоге и влажне куте. А у буџаку једном. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 176 .

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 177 . која се у њима крије Али је певање чуо. И кратки отури чекић и тврдом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ни наду на лепши живот. и нежна туга га узе. 1890. жилавом руком Обриса топле сузе.

Спустивши клонулу главу на своје уморне руке. И колебљиви дух Прèну се од гласа твога. Ти си ми пружила лиру. под заставом слободе Мој дух се глупости смејô на њеном шареном трону И грубој сокачкој луди. Векови минуше тако. и ја се не смејем више Над смрадним гробом тим. И препорођен тако. и гордо потресе лира Мој очарани слух. Древни се идоли скрише. На развалинама духа ја нађох изворе туге: ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 178 . Нарцису фанфарону. Ја се колебам снòва. и робу салонске моде. А разврат једнако живи и груба сила с њим. кô светли ђеније мира.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОЈОЈ МУЗИ С небесне висине своје.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 179 . 1890. И кип Саиса древног обнажен сад је тек: Живот је оргија гнусна над којом без трага лети За веком мрачни век.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Но глуви за речи твоје. И сад не тужим више. ни слуге. Застор је подигнут свети. не чуше небесне звуке Ни власници.

Но светла младост је прошла. Јер старост већ је дошла. Време је изрило боре по твоме чеоцу тавном И златне нестаде кише. 1890. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 180 . И ти снуждена стојиш на њеном обронку травном. И громовника с њоме. обилном кишом. На олтар љубави твоје Ни бакар не пада више. ишао теби Са златном.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДАНАЈА Н екад је громовник. силно заљубљен.

На слаба колена своја Ја звучну узимљем лиру. 1890. и својом уморном руком Додирнух сребрне жице.. Шта значи јецање боно? И онај суморни усклик и слатки онај над.. И светла васкрсну младост. кô тајно некакво звоно.) Д осада. И с њоме пропала вера у борби и у злу.и нека очајна сладост Душу ми прожме сву. И лира загрми моја Очајним и страшним звуком И ја се препадох силно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 181 . магла и тама. И жице пукоше јасно .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ДОСАДА.. И сумњи и вери мојој израза даје сад? Ја гневно потресох лиром.. Што у акорду једном. МАГЛА И ТАМА.

И ја. и вечно по мраку блуде И од времена давних Бескрајни океан шуми суморну и хладну песму. И звижди са хладног стења. И влажни. Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним? Ћутећи пролазе они. уморан тешко са даљна некаква пута. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 182 . А маске на лицу носе и луди. деца и жене. На пусту обалу седам. Кипарис зелено тавни и коров шири се само. Ту свако казује место Трагове разорења. И тада поред мене Мртвачки пролази спровод у немом свечаном ходу. гробовски ветар океан таласа тамо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ХИМНА ВЕКОВА Н е знам је л' на сну само ил' збиља одлазим често У чудан предео неки.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 183 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Химну векова тавних. 1891.

Нека муња небо пали. Ти. Не боји се бурних дана Коме душом бура леће: На пољани од мегдана Као оркан он се креће. Храм витештва и слободе.. Своме дому да те води: Да слобода нових дана Из братскога сине збора ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 184 . Љубав братска тебе зове.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (НЕ ЗИДАМО ДОМ КАМЕНИ) Не зидамо дом камени Против мрачне непогоде. Олуј шуми по долини С олујом смо друговали На Дервену и на Дрини. што читаш ретке ове. У витешко коло ходи. Но храм славе и витештва..

1891.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од Дунава и Балкана До Јадранског сињег мора! Да буктиња свести јасна На славу нас вечну сећа Као звезда неугасна Кроз године и столећа. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 185 .

Руку диже и светове благосиља. Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи. пуне миља. 1892. И уз песме анђеоске. И мисао. Кад уморан у осами свет почива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ОСАМИ К ад одјекне славуј-песма у даљини. што се рађа у самоћи. Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних. И засија бледи месец на висини. По камену тихо струји вода жива. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 186 . А чују ли дах божији милиони.

. гробан сан И љубав. да бурни смириш дух: ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 187 . очара мени слух: Кô демон. Но светли идеал добра и нежни анђео мира. Јер дневне истине људске биле су мени бог. ја сам грешио горко. и мржња моја. анђелски нежан. Твој говор. ја слушах небесне звуке. Ах. И препорођен к теби узлети блудни дух. Све што је некада било Мени се учини тада кô мрачан. И ја сам расипô лудо све благо духа свог.. Ти сиђе с висине тада. На градски. невине сузе лијући на твоје крило. И чисте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ з* С духовне висине своје ти си ми пружила руке. прљави базар срце сам бацао своје. Сладости кајања нежног познадох у тај дан. одбачен небом. Кô древни раскошних што је.

у слатком жару свом. анђеле нежни. одвојен судбом. Ја славим тебе. Небесни позив дала земаљском бићу мом. с дакијских обала снежни'. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 188 . мила.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да седмоструни кимвал и звучна опије лира Празничном својом песмом мој очарани слух! И данас. 1892. Јер ти си чистотом својом и собом.

Песму о болу вечном. и младог друга свог. и вера. И у њој суморно звони мој слаби и празан глас. љубав И друзи.жене. Кô звук. Као блуднице .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ П утниче с обала цветних бисерне Ипокрене! Певај ми песму о тузи. А с њоме радости моје кô рајски један час. Па и топлина жеља. љубав. кô пуста пећина нека. Надежде вараху мене. И силе духа мог. И све је пропало редом: завичај. Обманули ме друзи. Садашњост моја је пуста. За отаџбину. Спокојство и дане своје ја сам жртвовô слепо. За све што беше лепо. изгубљен давно. Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река. па и над. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 189 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И ја сам остао самац. О појте песму о тузи!
Смртно је моје тело разорен, празан град.
С развала прастарих кула, где нема живота више,
А где је некада Север подигô тврди стан,
Да с гордих бедема градских варварске гомиле брише,
Ја сањам бескрајно мрачан ил' ипак драги сан:
Сањам о вечном миру. О древни Северов граде!
И ти си мумија једна, тело без духа свог,
По теби павит се шири и гнусна змија се краде,
И гавран суморно гракће с каменог врха твог.

Крај влажних зидина твојих гомиле камења стоје
И урна бачена лежи... И по камењу твом
Ја ступам уморном ногом, да име урежем своје
На саркофагу том,
У коме почива живот минулих векова давно,
И тријумф живота вечног. У мајски ведри дан,
Кад ветар лелуја вреже ил' шуми у вече тавно,
Он живи лелуја покров и крепи вечни сан.
А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи,
И смех, и песма грми, и живот трепери млад...
О појте суморну песму, о појте песму О тузи,
С уздахом ја је примам, с одјеком празан град.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

190

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

1892.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

191

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

КЛЕОН И ЊЕГОВ УЧЕНИК

Ученик

Ч

естити Клеоне, кренимо се даље!

Сваки жбун ме себи, сваки цветак мами,
И поточић бистри што нам жубор шаље,
И вис Филопапе у јутарњој тами.
Страшан у самоћи, као света гора,
На древни ме Олимп у осами сећа,
Ја слутим, верујем: ту је драга Флора,
Флора, нежни симбол младости и цвећа.

Клеон

Све је само симбол што ти види око,
Све што душу твоју и ведри и мрачи.
Симбол је и земља, и небо високо,
А суштина оно што он собом значи.
Тавни вео ноћи или светлост Феба,

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

192

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Звук који се хори из празне даљине,
Одсев је истине, којој наћи треба
Правога имена, потпуне целине.
Јер што поглед види спрам светлости сјајне,
И све што се косне нашег будног слуха,
То је спољни додир ове вечне тајне,
И општење њено и људскога духа.
Није главно, дакле, оно што ме гони
Да плачем ил' певам у часима лепим,
Но суштина тога. Главно је: што стрепим,
Кад барбитон тугу или радост звони.
Пред том вечном тајном ми стојимо немо,
Кô саиски мудрац пред Истине ликом;
Вео с лица њеног дићи не умемо,
Јер Истина цела не даје се ником.
Век за тавним веком у вечност ће саћи,
А разум ће људски по мраку да лута;
Одговора неће на питање наћи
Ни Истини целој пролаза и пута.
И слутиће вечно.

Ученик

На овоме пољу

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

193

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Нек слобода моја сахрањена спава,
Јер Истина твоја потчини ми вољу,
А душу ми, ево, страхом испуњава.
Каква мрачна мисô: спавати у ноћи,
И знати да неко поред одра стоји,
Кога не познајем. И дух, у самоћи,
Кô плашљиво лане да се вечно боји
Да слути и чека. Само једну мисô,
Само слутњу своју налазити свуда,
Зато да би онде где си вером дисô,
Под теретом сумње пролазио туда!
Каква страшна мисô: све што видим, чујем,
Сматрати за симбол, који друго значи:
Нагонити разум да вечно тумачи,
Те да кратки живот загонетком трујем.
Ах, погледај доле: од капије Рони
Одморни се људи с буктињама крећу,
Заљубљени пастир своје стадо гони,
Као млади фаон по росноме цвећу;
С Акропола тврдог узвици се хоре,
И јутарња стража кличе у даљини;
Даљни исток пламти као рујно море,
Да позлати главу царици, Атини.
Све радошћу дише. И, у чистој вери

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

194

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

На посао дневни покрећу се они,
На храму су давно отворене двери,
И у храму кимвал тајанствено звони.

1892.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

195

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(ЗАРОБЉЕН ПРОМЕТЕЈ СРПСКИ)

З

аробљен Прометеј српски трајаше суморне дане

Прикован за хладну стену. Ал' страшни куцну час:
Из мрачних долина српских са струна гусала јасних
Зазвони силан глас.

И прилив титанске снаге напрегну његове руке
Кô жиле немејског лафа, јер гусле слободу звуче!
И Титан размахну плећа и тврди, огњени челик
Са страшном грмљавом пуче

А дух се под небо диже... Тама је владала јоште
А месец сипаше светлост са чела божански бледог;
И Титан, дохватив месец, кô награду га баци
Испред гуслара седог.

1892.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

196

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ БАБАКАЈ Ц рн. Наваљене рукама титана. Ту ступаше у времена стара Легионар преко мрког стења. Ту се Дунав о кланце разбија. А у дане бурног пресељења Страшне чете Хуна и Авара. растављен од пољана зрачних. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 197 . Изумрли древни великани. Лаки чун се као перце нија Изнад стене и провала мрачних. Мир је вечни оковао широм Споменике изумрлих дана. Древне горе почивају с миром. Силне војске и војводе оне.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од Кавказа до грозне Шалоне Што им пола бејаху мегдани! Вали брује. Но над хуком речном. Што с грмљавом око њега стиже.. 1892.. Сам Бабакај суморно се диже Мрачни борац на бојишту вечном. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 198 .

кô израз паклених мука. С крчагом на рамену слазила пастирка млада. самртне жеге усамљен источник бране. тихо и тавно. Сува кржљава крушка. Ту сам некада и ја замишљен слазио често У мајске вечери јасне. Ту беше за мене место Тајних и слатких жеља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗАПУШТЕНИ ИСТОЧНИК Р азорен источник стоји. И валов. И пастир певаше песме у вече. И криве њезине гране. Наказно пружене горе. Од суве. Некад је на ово место по стази. кô црна огромна рука. Гонећи весела стада. зараслој давно. изваљен давно. окружен високом травом. Суморно над њиме стоји. Лисје је шумило тада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 199 . Кроз пусте и мирне стране. Из празних камених груди Не струји бисерки талас у жарке јулијске дане.

кроз места бескрајно мила.. вољно.. Где ветрић. премирућ чисто. широко. Да плодоносни талас не шуми весело сада? Где су дријаде нежне са кривим и оштрим српом? Где су питома стада? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 200 . И вали животних сила Преливаху се тада из моје млађане душе Пространо. топлином љубави дŷше! Ко забораву мрачном предаде иоточник живи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада. И прелива се тихо.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 201 .

. кржљава крушка. 1892.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СУВА. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 202 ..) С ува. кô црна огромна рука. Кô да ме последњом снагом од мисли очајних бране. И криве њезине гране Наказно пружене стрше с изразом паклених мука. КРЖЉАВА КРУШКА. Суморно нада мном стоји.

Ал' с болном некаквом мишљу на душу падају оне. Ено и Ада-Кале. Тихо. гомила Турака седи И стари некакав дервиш. не појмим речи. Тако речито песма и тако сантуре звечи! 1892. и звуци суморно звоне И песма премире тужно. Он сетно у жице бије. где празни чардаци стоје Као скелети страшни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВЕЧЕ НА БРОДУ Г оре на равном крову. Не схватам. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 203 . суморно пева. Месец је изгрејô бледи И тама обале крије. Крај платна сурваних давно. Убоги рибари блуде и мреже бацају своје Кад вече онеми тавно А брод се с тутњавом жури.

Ах.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ НИОБА У хладу жалосних врба. И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору. ја разумем смисô жалосне јелинске бајке И њену бескрајну тугу несрећне и болне мајке. Што тупо преда се гледа. без искре надежде зрачне. Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила На своја уморна крила. где вале поточић броји. Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне. Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји. И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 204 . И плави поменак ниче. Над травним дечијим гробом.

Ја снове чудесне снујем И тешко јецање неко у врту далеко чујем. О плачи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 205 . И туч оживе собом? А грање трепери мирно. 1892. можда.. статуо тучна! Јер он је у теби гледô Последње.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу: Ко беше уметник отац што своју опева тугу.. чедо.

кад лахор ћарлија слађе Кроз опустели сâд Ја сиђем усамљен у ноћ. И поља. Бели се занија цветак. извиру чудесне приче. из неба. горе. кô мало сребрно звоно Запева цео сâд. Оживи цео врт. столетно храшће зашушти монотоно Старинску некакву песму.. старински неки јад. Духне ненадни вихор и све се иза сна прене. земље. и доле. Из мрака. И старо. И речи тајанствене Са усана мојих тада одгоне сан и смрт..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) К ад се угаси сунце и тама на земљу сађе И велом звезданим својим покрије бурни град. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 206 . Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври.

1893. Но моје немирне душе неопевани јад. Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени Кроз опустели сад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Један се церека лудо. Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени. а један очајно кличе. Као духови зли. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 207 .

И једнолику песму извија из снажних груди Гонећи мршава стада. што самрт примисте часно! Мир вам на пољу смрти. Сад мир мртвачки влада. Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже. А ветар пољаном душе и густе лелуја руже. Осамљен сведочи тако за дело божански славно. Где Мурат положи главу и паде од сабље бритке. у жару пламене битке. столећа минулих давно. И једнолику песму извија из снажних груди ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 208 . Где данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди. где месец трепери јасно И ноћ дубока влада. Мир вам јуначки преци. Ту данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди. Споменик прошлости бурне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МУРАТОВО ТУЛБЕ У дољи Косова равног.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гонећи мршава стада. 1893. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 209 .

Ја сам слушô речи ваше С њиним слатким отровом. На мртвачком одру своме Лежао сам међ вама.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СА ПОГЛЕДОМ УГАШЕНИМ) С а погледом угашеним. Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили. 1893. И горко сам насмејô се Под мртвачким покровом. И о мојим боловима Са уздахом зборили. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 210 . С прекрштеним рукама.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ II ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 211 .

кô мирни. мани занос драг. Спокојно зора руди. Чим тихи. Спремићу доста вина. И ја. тајни падне мрак. добри ђак Жуковског и Пушкина. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 212 . Где мирно дрема мали бог У жбуну мајских ружа. Силази с твога трона.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МОМЕ ГАРИКУ Г ариче. Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона! Под скромном сенком дома мог Спокојство леност пружа. Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ.

у пехаре! Ал' ти се ломиш? Поглед твој Талију само тражи. И то ме само теши још. то је. ради ње Мамона који кади. Ти цели живот дајеш њој. Он музу пази као кћер И њојзи даћу спрема. И ако мудри овај збор Неслоге дигне старе. збиља. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 213 . Штета што мозга нема! Поклоник музе. И њен те немар дражи. Тај човек има добар смер. Ах. драги мој. живот лош. Наш Ментор што је чува. Јер оркан често дува. Утопићемо братски спор У вино.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И с мудрим збором. Обичај то је стари Изменићемо поглед свој На многе важне ствари.

Талије српске ведру ћуд Развратним својим зидом. драги.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све што је скромно гони. драги... И тако чува Ментор луд. Јер прво поглед. Најзад се све продаје. Заједно с нашом драмом. Презреће редом блага сва За канкан и балете. И круна твоја с чела твог Талијом. А њена мила. то је јад. С барјаком срамне страсти. све. И једног дана вила та. гола груд. Кресиду од ње гради. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 214 . Затим се пољуб даје А најзад. самом Презрена биће дана тог. Позваће к себи занос луд 3а роба своје власти. Невино ово дете. после нâд. Теолог с важним видом.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 215 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1883.

И блага ноћ се нија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СПОМЕН В ремена мрког мину вид. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 216 . И немир прође војни. И јунско вече спушта мрак. с миља свог. Све мирно дише. Копрену немо свија Трепери звездâ бледи зрак. И анђô мира. На мирног дома тврди зид Положен мач је бојни. И с благим миром здрави нас Оружја успех славни. Сребрну харфу скида. Рата бог С мутног се губи вида. И бојне трубе суров глас Не тресе српске равни.

И децу зове милу. лепши дан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ О. Да њезин мелем крепи нас. Обори земља љута. харфо! Мили глас Утеху нека буди. звони. И тужно гледа цветни сâд. Надежду нека значи! Кô после буре ветар млад Што вртом тихо креће. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 217 . Сломљено гледа цвеће. Толико свену пута. Ал' многи од њих давно спи На смрти хладном крилу! Осам је пута цветô цвет. И залуд кличе вртар млад. А твоје песме бајки сан. Док туга дух нам мрачи. На лепше време. И њих нам збриса смрти лêт. И ђени Српства тако бди. Рањене наше груди.

Њих густа тама крије сад. И немо. И тајном речју збори све: Јакшића овде нема! Парнаса нашег Тиртеј сêд. страсно бруји! Тамо где мирта шири хлад И време блажи груди. Главаша песник драги. Кô звучне лире громки звук Очајно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 218 . Увелих дана тавни рêд У санак прима благи. И само ветра бурни хук. Под крилом од зефира. Кô равним пољем зелен клас. Суморни спомен стреса нас У часу благог мира! И тавни спомен среће зле Жалости сузу спрема. Над гробом који хуји. гордо време.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Гробнице ћуте неме.

1883. млад. И њих нам збриса смрти лêт. Гробнице ћуте неме Њих густа трава крије сад. Осам је пута цветô цвет. Толико свену пута. гордо време. Кô српских гора млади бор. Обори зима љута! И залуд кличе вртар млад. Приморја чедо мило... ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 219 . И немо. Походи неба зрачни двор И мира љуби крило. тихо блуди. Спокојно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубишин призрак свêтô.

промуклим гласом. и поштења. најзад. Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену Кад човек обману позна и пустош осети њену. Слепчевић. да вам не буде дуго . са сузним очима рече: ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 220 . па слушај шта ћу ти рећи: Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи.можете слободно ићи. И најзад.― Да. и тек ће увече стићи. идоли јавнога мнења.та то је доиста псећи! Лало! затвори врата. то је доиста мучно! Ко сваког с радошћу прима. цело је зборио вече. А ти га учтиво прими. и леђа окреће свима. (Зашто бих истину крио!) Са неким одличним људма до беле зоре сам био. Тај с тешком досадом. Па. То беху личности важне. Чувари свакога добра. и части. па онда овако кажи: „Господин на дому није. Синоћ сам дошао доцкан. чувени песник.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОРГИЈЕ Н емати нимало мира .

Мени. А да л' га слушати желим . ни стида: Где год ме увреба само. што самом љубављу дише. и појмив дубину јада. ви заштитиници мира! Зашто ме ова хука немило мучи и дира? Зашто овакав занос. Па мирно из џепа вади дактиле и хореје. Да младом народу нашем озбиљно помоћи треба. Не беху ништа друго до празни прапорци само? Мој бледи парнаски сабрат. држећи боцу са вином. на подлост и порок личи? Зар жарке беседе оне. са којим многи се дичи. У зноју лица свога што своје стихове пише. што жељно преслушах тамо.― И чувши беседу ову. Већ ми је постао мрзак са овога плачевног вида. Већ узев стихове своје с безбожним ачењем чита. за доказ сопствене свести. најмањем створу. Сви смо му за право дали. и сви смо пљескали тада. с довољно нервозном мином. Уврсти пијанку нашу под наслов: пријатне вести. И одмах после тога. Јер ова жалосна луда ни бога нема. богови силни. кô сунце с ведрога неба.од шале барем да пита. Ал' каж'те. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 221 . Редактор једнога листа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Истина то је јасна. а он се жалосно смеје. Промумла кроз зубе нешто.

(бар тако у песми каже). Што здрав и чисти смисô далеко у неман вуку. господо. . имам . невина некаква душа: ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 222 . вели. Док се од свега тога не створи урнебес прави! Редактор с нервозним лицем страшно је кезио зубе И гневно млатећи руком речи је сипао грубе: „Ја појмим лојалност. и слабе уставе ломе. . Дрскост и страшна збиља у бурном вртлогу своме Све већма обалу плàве. И ја их. . својом га глупошћу драже.опет је при чаши било. Па живот устреба л' само . Сећам се једнога дана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Њему је досадан живот. „Како да казним људе? искô је мишљење моје. И ту се прилично јело.и чујте назоре моје: Дужност је Србина сваког да своме народу служи.вели. А ја га светујем лепо: . И критичари.и ко је преда мном вређа Нек добро унапред смисли куда ће склонити леђа! Јер честит и поштен назор за мене светиња то је.„Штампајте стихове своје.и живот нека му пружи!― Међ нама сеђаше деран. ал' много више пило Сваки је зборио гласно о ствари којом се бави. И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку.

. што шири шарана крила.рекох му најзад. И то је најпреча дужност. 1884. то је већ дошло довде: Лало. што важне личности слуша. затвори врата. Што ће у своје време користи донети свима: Јер цела галама ова (из горког искуства знамо!) Ништа и није друго но бесна оргија само. па кажи да нисам овде. .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ По целом изгледу срећан. Но. Слепчевић то је. знате! Зато вас искрено молим да мира тихог ми дате. И лажне јевтине сузе свирепих крокодила. . а очи беху му влажне. од које користи има. Груди му дисаху бурно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 223 . А ви ми у срце онда улијте божанске моћи: Како бих презрео подлост.― Да ли сам имао право. И он је занесен слушô беседе крупне и важне.. „Пријане. И кад ме нагони живот да к њима узморам поћи. Ал' ко то долази амо? Шта очи пред собом виде? Какав је оно човек што к мени у кућу иде? Богови. добри богови. ви.и ја ћу с изјавом прићи: За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 224 . мудар као змија. а поглед му сија Кô јасна звезда на небеском своду Он тиранина мачем повргава. Ах. он је једнак и кад клетве баца. Чело му ведро. познајем га. и пре сам га знао. Да. Оружан мачем и гранчицом крина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГРАЂАНСКА ВРЛИНА С трог и узвишен преда ме је стао... У мудром збору народних отаца Разговор његов пристојно жубори. Он белим крином роба увенчава. Он правду штити а неправду гони. Сталан кô стена. И када речи благослова збори. правде и врлина. Он чува народ и брани слободу. Са светла ума. И срца има спрам бола и туге.

Ја га познајем пре много столећа. Од како служи правди и врлини. Његове трубе само успех звоне Под заставама Марса и Белоне! Он младост пази. Речју и делом он увек предњачи У светој служби отаџбине своје. Јер су му равна господа и слуге. Риму и Атини. У древној Троји.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он теши оног који сузе рони. У дворанама државничких већа. Украсе сјајне у грађана млади'. а делом јуначи. Са мачем уме за народ умрети. Но цар велики са којим се бори. А душман ако народу му прети. У страшне дане да одважно стоје ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 225 . Речју их крепи. Видео сам га у мору пламеном. Што горду Москву у пепео створи: Он беше већи у пламену њеном. И дарове неба Очински нежно у душу јој сади. Одважност лава и чистоћу Феба.

А он је тихо приступио меки.. нема сумње. Кад бура бесни и кад игра глава.. макар да је крио. Траг на рукама од хладних окова: Изроди нек се тога знака стиде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бранећи народ и његова права. ја сам видô. Он. И нашто брига и бледоћа ова? Ах. Сутон се хвата. Он никад није тако тужан био. Но туга беше на лицу му бледом. из Србије иде! 1886. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 226 . И нејасне сени У танкој магли скривају се редом.

чаков или капа. место круне. Крај његових ногу скупиће се звери: Медведи. позвати су млади И одбор је склопљен. Јер је он одређен да представља цара: Имаће на грудма орден златног руна. Али му на глави неће бити круна Него. За весеље такво и за љубав њину. Позвати су стари. Госпођице лепе и госпође младе Представљаће голе нимфе и најаде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ И код нас овамо маскенбал се гради. мајмуни. Одборници биће гомила сатрапа. Од силнога смеја да развали груди. И већ ових дана Позваћемо госте и са других страна. Председник одбора о свему се стара. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 227 . кад га смеј пробуди. мачке и пантери. Та и сам ће Рудник.

Него ту се друштво забринуло цело: Да ли сељак има просјачко одело? Једна мудра глава реши збрку целу: Та нек дође сељак у своме оделу. Да представља собом хромога просјака. али доста стара. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 228 . Цар је на то пажњу обратио много.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сам начелник пристô да представља свињу. Набавила руво од једног жандара. Једна лепа госла. Сваки свога „фаха― да се држи строго: Тако смо позвали и једног сељака.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ето то је програм. нека свако види: Пишите нам Срби. г. јануара 1887. Али слабо богами да ћу казати где сам. како вам се свиди? Црни домино 22. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 229 .

Наш Богдан Поповић млади. Париз је окићен сјајно. Јавите. И јављамо вам ово: У част је његову Ренан Држао поздравно слово. Заставе свуда се дижу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 230 . је ли већ стигô И шта међ вама ради? „Брка― Брци Београд Богдан је још јуче стигô.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТЕЛЕГРАМИ Академији наука Париз Г еније људскога рода.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А депутати разни Из целе Француске стижу. У Академији ће сутра Свечана седница бити. После је и Греви дошô И шампањ заједно пили. И Сарду. Зола и Феље Јутрос су код њега били. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 231 . Не могу чланови наши Да му се надиве сити. „Академија наука― 1887.

) Је л' пријатно небо оно. око ногу.. хвала богу! Око флаша. На које сам жељно чекô Иако је осми прошô Иако ми ниси рекô: „3богом остај!― кад си пошô..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ [МИЛАНУ САВИЋУ] Ч еститам ти Ново лето. За „невине― твоје груди И за ведро твоје лице. А женскама оно ресто. (То још могу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 232 . И да л' ти се свиди место? Овамо се „ждере― само Пола плате крчми дамо. Не знам како живиш тамо.

. Каменице. Па и оне гостионе. И тврдога Варадина? Па и мене. па и оче.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Хладни ветар с Краљевице? Ти се можда сећаш сада.. 1888. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 233 . Новог Сада? И сремскога рујна вина...

када сумрак падне. Брђани дођу и пастрмке лове ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 234 . по којој се крећем. окићена цвећем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ИЗ БЕЛЕЖНИКА 1. По теби реке беласкају хладне. Он се у томе извежбô толико. Да га под сунцем не надмаша нико. 2. А занимање . Где пасу твоја свилоруна стада.сточарство и сплетке. У теби влада ред и благостање. С лободна земљо. Славићу тебе увек. (Једна се од њих Чемерница зове) По њима лети. Па и твој народ нарави је ретке: Забава му је . И твоја поља.коло И певање. кô и сада.

Поноћни лахор кад је крилом дирне. Сребрни таласи Суморно бију о обале мирне. цвећем покривене.. И слушô песме по тавној самоћи. И једнолика песма се разлеже. И моји дани. шта сам пута у јулијске ноћи Блудио самац крај пустих обала..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ По сву ноћ драгу. Судба је хтела да се страшно шали. Ах. као бурни вали. И трска шуми и трепере гласи. 4. Разбијаху се о гранитске стене.. И оборила је громове на мене.. сећаш ли се мене. А чамац лети и таласе реже. колибе убогих рибара? Давно сам ваше напустио вале За друго цвеће и друге обале. И шум и жубор разиграних вала. И ви. Плаво Дунаво. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 235 . 3. И да ли чујеш познаника стара И ви. обале.

И с виком терô преплашене ждрале. И певô песму отприлике ову: 6.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Несрећна љубав беше свему весник! Истина. И бео лелек на спрудове слеће Потражих мира. С успехом вексле и стихове пишем. где Дрина кроз питоме стране Са бурним током орошава цвеће Жалосна врба где савија гране. Слушајући вале Ја сам. Те тако криво са тутњавом течеш? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 236 . отад даде ми се згода. И дан за даном терао у лову. Те политичар постадох и песник. Велики песник свога малог рода. забављô се с тиме. суморан. „О крива Дрино! Ти си красна река (Ниси ни бурна ни луда. Сад благостању не надам се вишем. И њено слатко спомињао име. Тамо. Ал' какав бол те гони издалека. 5. да речеш).

коју ћу почети. музо. Упалићемо буктињу слободе Место лојаних новинарских свећа А њезин пламен није тако мали.. Те плавиш пола и обале росне? Твој бурни талас твоје међе рони Измеђ Србије и јуначке Босне. Дан и сунце оде. Сутон је пао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Несрећна љубав да л' и тебе гони. Суморан глас ће бити кô опело.― 7. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 237 . Тугу ћу своју поклонити роду И гробовима отаџбине своје. ах шуми. свечано одело. музо.. небо да запали! 8. Ил' као уздах. Обуци. Да силно јекне усклик за слободу С усана твојих и са лире твоје. што из груди лети. Ал' душа с тугом светлости се сећа. Он може. Шуми. с благословом бога Нека нам уши оглуну од тога. Свечана ј' песма.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Безумно. страсно. 1888. лиром и са бритким мачем. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 238 . С буктињом. Прославићемо осветничке дане И као звона грмићемо тада Са равних поља и са барикада. А оружани мржњом на тиране. са смехом и плачем.

не жуборе вали. Косу је ђенијално растурио. кружи и све шири бива.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА „. После ћу да шарам. С трашна јулска жега и мори и пали. Замислићу Туре и почећу потом Што ћу бесно Туре да сравним са скотом. И кад ветрић пирне кроз ту жегу љуту. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. И кô лаки вихор у небо се скрива. Боже. да дувам и бришем И јуначке песме О слободи пишем.. Снуждио се листак.. а за ушима има држаље и перо. шта да чиним да себе разгалим? Хајде једну лулу прво да запалим.Кратка смо вида― Кошутић Подне је. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 239 . Врео прах се диже по равноме путу Па се вије.

Мора мислен човек јако да се чуди. само крви. почећу овако: Зграби перо иза ушију глади косу. Треба песма моја „да зашкрипи зуби'― Читаоцу да се усколеба душа. Па ил' да се стресе.згнуша. Аја. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 240 . Намрштићу чело. и још више меса! Та то није тешко то је барем лако.. Узме понова перо. какви су то људи? Чудан неки укус завладао њима. то не иде. ужасно и ново. Врло добро знадем. Какво је то доба. Аја. Привикаће људи да Јакшића крадем. нек се небо стреса: „Крви. Старо храшће пало и шибље се диже. Треба штогод страшно. Свуд се новост тражи и одмах се прима. мрда уснама и пише но брзо оставља перо.. то не иде. Познато је ово. Треба збиљских мисли и стихова груби'.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Потом ћу да викнем. или да се . оставља га и сасвим се озбиљно nреда мислима.

Атланти. Па порез. Читам песме наше. Краљеви се руже. Мој амице слатки! Ходи к меки амо.. па различне трице. титани и остала чуда. а судије туже. Чега нема туна! И народна права. У загрљај теби с нестрпљењем хитам. То је против Шваба и против Маџара. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 241 . И данас и вечно тебе ћу да читам. па прирез. то се данас чита. Куд се ово жури. Са тобом се данас ја разумем само. Сви чекају само да затутње звона И топовске паљбе са Неве и Дона. А за грешне Турке нико и не пита! Ил' ако се песма и захори стара. Попови се куде. Па дневни журнали.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Али једва храшћу врх корена стиже. Да ти срце плаче и црвени лице.. потребе и буна. мир и „љубав― тада? То се данас иште. куда ово лети? Каквој вишој цели или вишој мети? Кад народом српским само мржња влада: Зар славити братство. Боли људске душе певају се свуда.

завали се у столицу. чита их и заспи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Узима песме „Угарци―. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 242 .

. СРЕЋНО ДОБА.) С таро. Кад се и Слепчевић прославити могô! 1888. Либералне твоје битке и скандале Кад је песник српски дар божански каљô И нализан често под столом се ваљô Кад врлина беше не мислити много. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 243 ..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (СТАРО. тебе многи жале. срећно доба.

Свадили се око тога и хтели се чак и тући: Ко је од ког заслужнији и ко треба први ући? Бог је чуо њину вику. И застаде разјарена два сабрата. одакле се чује вика. Кô да врази целог пакла на царство ми јуришају. подиже се силна граја. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 244 . Ударима моје лире будио сам бедног роба. Иди. кад и мени бруји глава. ходи амо. па разгледај. Он дозивље светог Петра: „Оче Петре. Мора да је страшно нешто. И како се сусретоше. Петре. јер то није забадава. Свети Петар журно сиђе. Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају. Ја сам певô о слободи и страдао за њу често.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ДВА ПЕСНИКА Д ва песника сретоше се на дверима божјег раја. два песника. Како су се дохватили за чупаве своје косе! Па како ли изгребани један другог бурно носе! Проговара први песник: „Заслужујем боље место. па не знајућ шта је тамо.

и припада праведничко прво место. Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја. Ах. што је богу додијала ларма ова. дакле. Хорила се тако болно. „Али знајте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И слободу васкршавô из мрачнога њена гроба. Него зато. да заузмем боље место. Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.― Други песник проговара: „Заслуге су веће моје. дакле. колико сирочади над мојим се гробом моле. Јер сам певô о слободи и страдао за њу често. рече Петар. Меки. Да је често умекшала победничко срце ледно. Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје. Моја тужна.― Светом Петру мучна беше ова вика. Којима је моја песма ублажила тешке боле! Ја сам видо сузе њине и плакао с њима често. не пуштам вас због стихова. Мојом песмом невољници васкрсење своје славе. мене првог. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 245 . молила се тако чедно. У њеноме они такту чују звекет из даљине И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине. чудна песма хорила се из даљине. Као тамјан што се диже са олтара у висине.― 1888. Пусти. ова граја.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 246 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРИЈАТЕЉУ 1. Већ је прошла зима и пролеће влада.. 2. путем овим. с тобом да диваним. Хоћу. драги друже. Ал' тај млади живот. који сваког снажи. Згода ми се дала да те. Као дивљу зверку или зеца ловим. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 247 .. Немило ме дира и душу душу ми дражи. Бадава се молиш. 3. На престолу седи плавоока Лада Природа се бујна из мртвила буди И зеленим плаштом заогрће груди. Рашчупан и страшан ја пред тобом стојим... са песмама својим. Д а суморне мисли и тугу одстраним.

Све је „феш― на њему.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Шта се мене тиче Ладино весеље. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 248 . чак и руке мири. Одмерено. А Олга јој сестра несравњено мила. Углађен и спреман по последњој моди. све чисто мирише. Читају романе и спремају собе. И салонским тактом и милином дише. Ето ту је мати са две своје кћери. И са којом штедро пролеће се дичи? 4. За којима јуре градски каваљери: Ема је тек зимус клостер оставила. Зар са сумњом својом да међ госте уђем? Зар да буним радост што им тако личи. или чија радост или чије жеље? Кô суморни путник на празнику туђем. с пажњом. Да у свему буду правилни манири. Рукавице носе до лаката обе. Ето ту је агент што заљубљен ходи. 5. б.

на доброме хату. Ето ту су деца нашег бурног века. И сва она група. Са врлина својих на коњу би био Али шта: на коњу? . Само се за пропаст узајамно криве. Имућан и виђен чиновник државни. Он је просед човек. С избијеним оком и руменим носом. Кад би се врлине цениле по врату. али свеж и чио. 7. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 249 . сви за себе живе. Имање и морал шћердао је давио. 9. Ето ту је Нестор. Свак за себе ради. И кô бесно псето мрзио је воду. Радује се нешто и нечем се нада. Ласкао је подло у песмама роду. 8. Ал' је барем име заслужио славно. наш грађанин славни. Почевши од момка до зрела човека. што тумара сада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ето ту је песник са дугачком косом.

Зар са мрачним челом да међу њих уђем? Зар да кварим радост. Ја нећу да певам. ал' спорити нећу: Гадићу се само у срцу и души. што им тако личи.. У најдубљем миру Покидаћу жице и разбићу лиру.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 250 . И звиждаћу тако . И када их чујем на каквоме већу. И са којом штедро пролеће се дичи? 10.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па шта ме се тиче њихово весеље. Или њине наде или њине жеље? Кô суморни путник на празнику туђем. Слушаћу их хладно.да им звоне уши! 1889.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СРБИН У РАЈУ У мре један Србин. дакле. Какве нове сплетке пред изборе граде?― Окрете се Господ анђелима редом. Али Господ прими у насеља њега. У којима пише шта ли доле раде. И рече му Господ: „О љубазни сине! Доспео си.рече . не зна се од чега. Но слободно ишти што ти драго души. и добрих јунака. И учених људи.― А Србин ће њему: „О Господе јаки! Ја бих жељно искô новина ма каки'. ево. И затресе тужно својом главом седом: „Подајте му. Ево овде има блага свакојака. Нек те. . у рајске висине. брига и туга не гуши.а шта друго знамо? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 251 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Та то један Србин и разуме само. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 252 .― 1890.

И несрећа моја тог се часа заче: Одох где се пева. Десила се са мном грешка једна мала. Сватовима неким разносач ме даде. муке ме је стала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЕЛЕГИЈА ЈЕДНЕ ЗАЛУТАЛЕ ДЕПЕШЕ Г розно је и страшно. Било нас је доста . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 253 . С тобом и ја тужим и проливам сузе. У мени је неко депеширô другу И на смртни случај изјавио тугу.душа ми се тресе! Те чиновник тако побрка адресе. место где се плаче. Те тумарах дуго без правца и пута. Те по ручку девер читати ме стаде: „Сажаљевам случај који судба узе. Кô што грешна душа по вечности лута.

Ти се данас. Дрхтала сам чисто. ал' признати ваља: То је са мном била непријатна шала.― Смутише се гости. Грозно је и страшно. враг јој . Шта је после било? Одмах ћу вам касти: Виновник се није сакрио од власти. А њега казнили с четвртином плате. у црно завијаш.баби!― Изјурена тако кô рђава жена. 1891. Из коверте своје дође ми да бежим. Кад се тога сетим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јер уместо среће.вели . срдито ме зграби: „Вратите је натраг. у вику се дали: „Каква је то шала?― „Зар се тако шали?― А кум. друже. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 254 . да кô сунце сијаш. чесна и поштена. постар човек. Кад расејан човек удара адресе. Ал' послови таки са нама се десе. ја се само јежим. знате. Мене су у кошар преместили.

кô ледена сува проза. А тајно је за комшиком неутешне сузе лио. С њом је суви хлебац јео.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РЕАЛИСТА П ознавô сам стихотворца у сећању мом далеком. И та бедна амфибија волела се с праљом неком. Ових дана удар стиже несрећнога стихотворца. а тајну ће љубав крити. Нападаће љубав јавно. И анђео његов тако попадија одсад биће. 1891. Јешће с попом поскурице и рађаће поповчиће. Склопиће му тавне очи каква Јулчи или Роза. А када га самрт стигне. Идол му се испросио за некаквог богословца. а суботом шому пио. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 255 . А наш бедни стихотворац? Још ће даље шому пити.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ III ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 256 .

Загледô се пастир у даљну даљину. Кô кандило бледо пред господом света. А далеко тамо. Само месец бледи осијава таму. Тако трепти светлост са чела му бледа. жубори.. плавом небу ближе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПАСТИР Т ихано се нојца на земљицу свија Па лагано живо копреном увија. где се гора диже. кô у светом храму. Час у небо оде. И занесен поглед хитро му се креће.. Свуд је тихо. Где заносно славуј о љубави збори. Где поточић тихо жубори. Сневајући рајске чари и милину. тоне у сумрачак плави. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 257 . Окићена цвећем. час на цвеће слеће. Сад се губи. немо.

Па зрацима шара површину плаву..на мирисно цвеће! Памет му се мути.јаде! . Да јој срећан падне на мирисне груди! Гледа пастир.. запљуснуше вали! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 258 . гледа. распустила косе. да превали. И пастир се креће језеру полако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сад се опет лако међ овцама јави. На уснице моми . срце бије јако. умукли славуји. где и она слеће. Ал' зајеча гора.кô закован стаде: У језеру плавом чудна мома плива. А нејасна жеља распиње му груди. И блудећи тако на језеро паде. Па по њему . па се чуду чуди. Занесени нек их таласићи носе! А таласић сваки једном жељом жуди. Па га гони. Какву болна душа у заносу снива Небрежљиво плови. креће. Снуждило се цвеће. Бледи месец гледа чудновату јаву. Нигде живог гласа гором да забруји! И поноћ се блага вијну.

1880.. Јасно звонце звони с овна преодника..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Где је пастир? Мома? Нестало их! Нема! Свуд је тихо. Само лаки вали у кругу се губе. мирно. тишина је нема. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 259 . И кроз чарну гору. суморнога лика. Па студеном струјом обалицу љубе.

И тавни облаци бацају страшну сен Свечани. И праћен подсмехом и грубим поздравом робља. поражен пада ван. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 260 . Уз пуцањ пушака и звекет мачева оштрих Неверног краља огласи страшни рад! Колињи храбри. наги стреме. С ког људски разум постаје срца плен. Лахора благим летом Непокренут повијен снева цвет. Ах. и дечица вриште мала. Тишина мртва. Смућени. мртви мир прекида потмуо тутањ. С проклетством павши. бурни запад припрема оркан и пламен. И тавни плашт увија зрак и свет. Поздравља мучке вечности хладни сан. И крик ужаса и јад.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ Н ад умореним Паризом тавна се спушта ноћ. И час већ стиже! С опалих звонара страшно Грунуше звона. победâ љубимче гордо.

плачите горко. 1881. оцеви.. плач'те мајке. Но заман! Свирепом руком изоштрен и хладни Над њима сева освете крвави мач! О. вечна тама покрива њихове груди. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 261 .. И светла ока гаси се и трне зрак. И гробни мир и поноћ. И тихим. Ликује Карло. Увија плаштом поражен смрћу свет Тишина мртва.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кроз тавне одаје хори се њихов плач. благим ветром Непокренут повијен снева цвет. Трупине синова ваших вашег су лаковерја знак! Гле.

Владао је Јован цар. Глас његове чудне среће До цара је стигô веће.― он му рече. У пределу Кентербери. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 262 . И жељан га узе плам Да абата види сам. Где се лије сласт и мед. И за владе ове звери. и стар. љут и сед.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЦАР И АБАТ СТАРА ЕНГЛЕСКА БАЛАДА Ј ош у стара доба она. На престолу Албиона. Ћудљив. Живео је абат сед. „Но мој драги.

не. Заслужио цео сјај! Грабио си што си могô Сјајних слугу имаш много. сêд и стар. море. „Храним слуге.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Ко толико блага стече. трошим злато. абат на то. Та ти. Колико ти владар вреди. оче седи. Непоштењем он је. Ако овог часа ти Одговора не даш три. Кад на мојој глави сја Освећена круна та? ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 263 . Све у славу цара свог!― „Не. Боље живиш него цар!― „Господару―. знај. С благословом Бога мог. реци. Прво. оче! Благо твоје У ризнице пашће моје.

оче. За колико могу прећи Цео овај бели свет. Твом животу биће крај!― И смућен се абат диже. И у Кембриџ тужан стиже. знај. Ал' нека је као свето: Не будеш ли спреман. ето. Ил' ће с тобом бити јад. Шта ја. И предузе дале пут И у Оксфорт стиже љут. мислим сад?― „О Господи. За недеље само три!― „Три недеље? Даћу. Ал' најкраћи да је лет? Треће. сило јака! Откуд мени памет така? Дај ми. царе. рока ти. пази што ти велим! Ја одговор одмах желим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Друго ћеш ми одмах рећи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 264 .

За колико може прећи Цео овај бели свет. Ако. не добије. Колико ти владар вреди. На питање жеља зли' Одговора моја три. И запита узгред то: „Да л' се чује ново што?― „Ах. Прво рече: . ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 265 . чуће се!― абат на то. Па је прошô и мој век.Оче седи. „Не питај ме више за то! Јер за четир' дана тек. шале није. синко. Кад на мојој глави сја. Цар то рече.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И сутон је подô меки. Кад га срете свињар неки. Освећена круна та? Друго морам одмах рећи.

― „Чудна посла. Да одговор одмах жели. Ил' ће са мном бити јад: Шта владалац мисли сад? Сад се мучим и пребијам. Буди само на то склон.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' најкраћи да је лет? А треће ми строго вели. свети оче. И дајте ми свиту сву. Ал' се ничем не довијам. Мудрог често луде уче. смешно дело! Узми свиту и одело. Мантију ми дајте ту. Та ту једва ђаво зна. Да одговор прави да!― „Не брин'те се. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 266 . А познати неће он. И свињар ће можда знати Одговора мудрог дати.

слични ми.― И са свитом свињар пође. Освећена круна та? „Кад је продан неба дика. И у Лондон весô дође. Јер на мене личиш ти. Дваесдевет вреди бар!― Цар се на то у смеј дао: ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 267 . хоћеш знати Одговора мудрог дати? Ил' иначе. биће зло.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јер смо. Ја узимљем благо сво. збиља. И краљ диже поздрав свој: „Добро дошô оче мој! Јеси л' спреман. Кад на мојој глави сја. светли цар. Прво реци. оче седи. Колико ти владар вреди. За тридесет сребрника Наш побожни.

мислим сад?„― ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 268 . Ил' ће с тобом бити јад: Шта ја. За колико могу прећи Цео овај бели свет. кратак лет.― „Врло добро!― цар му рече. Ја одговор одмах желим. збиља. И за дваесчетир сата Проћи ћете земљу сву. „Један дан и једно вече. то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна. За широки овај свет! Ал' сад пази што ти велим. Да сам тако јевтин ја! Но ал' сад ми мораш рећи. Ал' најкраћи да је лет?― „Јаш'те сунце место хата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Но. То је. И бићете снова ту. оче.

И абату прашта сад. па је рад. Заслужује блага сва! 1882. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 269 . Па је весô. И слатко се смејат стаде. А свињару. што је лагô. А пред тобом свињар стоји. С опроштењем нек се зна: Код абата служим ја!― Цару ово смешно паде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Ти сад мислиш: поп се зноји. У награду даје благо: Јер ко ведру шалу зна.

смеј и збор Ту се свако жељом слади. Тамарин се диже двор. Лепши тамо ниче цвет! Над обалом. Ал' где орô небу леће. небу горе. Сваке ноћи. По обали росно цвеће Чаролијски вије сплет. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 270 . Да угове само њој.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТАМАРА Б урни Терек шуми. тече. Ту је шала. сваке зоре. И срдито игра вал. Па пред собом земљу сече Кроз неравни Даријал.

Над ким влада моја моћ. шале ради. шала. тутњи Даријал И Тамара пехар врже У срдити. Нека смело пође тако. мутни вал: „Гле! Кô златни пехар јàко. Нека грли вити стас. И све стаде у ужасу. Нека зора са истока Загрљене нађе нас!― Што у њеном беше гласу. Игра. За насладе једну ноћ Па нек љуби моје очи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И царица. Диже једном пехар свој. смех и клик. Бруји. То подсмешљив тврди лик. Бурни Терек јури брже. Ал' се диже спрам престола ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 271 .

Хладној реци. Лежао је млади кан. Па на срце руку врже. Његова је света моћ! Ја те љубим. Отуривши чибук свој. Кô јесенски. И сантура звони с њим. мутни дан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Дагестански млади кан. Око му је пуно бола. А кад сутра на висини Милозрачни сину дан.― Опет жагор разви крила. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 272 . И свечано са наргила Дизао се хладни дим. И овако рече њој: „Алах знаде шта је стварô. у дубини. ох Тамаро! Буди моја једну ноћ. Он се нагло из сна трже.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 273 ... 1883.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И Терек се чисто жури. И са пеном даље јури Кроз неравни Даријал. Па срдито баца вал.

. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине. Оборен му пехар и вино просуто. Мрачан поглед баци у даљину црну. Кад свештеник стари у одају дође. Нити поток шуми. Почивају мирно рудничке планине Ал' његову душу црна слутња пара. нит листак шумори. Воштаница тихо на столу му гори. И Бранковић дозва свештеника стара.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 274 . А деспота Лазар подиже се тада. нит му руци пође.. Но немирно звецка мамузом и мачем. А деспот огрнут црним огртачем. Па нити се диже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕЋИНА НА РУДНИКУ Т рипут црни гавран загракта и прну Над мрачним кулама Островице града..

зато сам те звао: Оче. а ја ћу умрети. Чуј. На које сам некад одлазио често. Као тајни ужас да му душу мори Но безумно рука полетела мачу. Кад се Рудник пређе и малена река. Хладна пустош бије из њених дубина. Кад се крик ужасни још једанпут зачу. не шумори цвеће. И у њој језеро. Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети. „Звао сам те ноћас.. Са њених висина Не вије се бршљан. ја сам мајку своју отровао. Има једно дивље и суморно место.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 275 . А на томе месту пећина је нека. Крик његов ужасни мој свршетак значи. седи свештениче. Јер содомски грех ми ум и душу мрачи. А језеро мртво никад се не креће. Тајну што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба. над мојом главом црни гавран кличе. Неће много проћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Налакћен на столу он је мрачно ћутô.

. Мучио се деспот до пред саму зору. И потоне душа у вечноме мраку. Све сам сада казô. размакните волне. Као вал огромни на сињој пучини И потону у ноћ. Преко мога гроба Нек се метне тешка крстача гвоздена. Да ми гроб не куну у седа времена.. И тамо сахран'те.― Тако деспот сврши. А у зору челник изађе и рече: „Господо витези! Свршене су муке.― ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 276 . Ви пођите тамо. сад умрети могу. Деспот даде душу у Божије руке. И на дну језера копајте ми раку. Да ми нема трага за позиније доба. А ти моју душу препоручи Богу. Када самрт стегне моје груди болне. Глув некакав шум се разли по самоћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Но кад камен падне или реч се рекне. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишине. У хладној празнини стократно одјекне. Цело ово вече Сановници српски стојаху на двору.

близу до обале... Уставама јаким размакоше вале. И хôр свештеника Оглашава поноћ светим молитвама. Два и два се крећу по узаној стази.. Хор отпева онда суморно опело. У црноме руву. И мир вечни наста. спрам буктиња сјајни'. Изгледају они кô духови тајни. А за њима слуге с рујним буктињама И мртвачки сандук. Ископаше раку и спустише тело.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Са рудничког виса. Кад стигоше месту. Од потмуле лупе и песама свети'. пуста поноћ. Тупо звони добош у немој самоћи. Мрки копљаници ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 277 . Мртва. по суморној ноћи.. Напред иде чета снажних копљаника. Мртвачки се спровод полагано слази. Преплашена можда од румена зрака. И крст преко њега. нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети. И над мрачним гробом Зашумори вода и покри га собом.

Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина. И кренуше натраг погружени јако.. Но кад камен падне или реч се рекне. 1887.. У хладној празнини стократно одјекне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Оборише ћутке копља наопако. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 278 . А језеро мртво никад се не креће. А остаде пуста и празна пећина. Погасише свеће седи свештеници.

Већ две ноћи како пева Дон Нунец од Алкантара. А волô је нежну дону Свим млађаним својим жаром. А ту ружу жарко љуби Дон Нунец од Алкантара. Он о њојзи само снива. Дон Нунец је млад хидалго С мамузама и гитаром. Ал' она се не одзива. Удовица дона Клара. Он је зове тако нежно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБАВНА ПРИЧА О ДОНУ НУНЕЦУ И ДОНА КЛАРИ У Севиљи цвета ружа. И на дану и у ноћи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 279 .

Већ две ноћи и два дана Како слатки отров пије. Да проведе младог дона Кроз одаје њених двора И редове од колона. А мач звони о степене. Мамузе му ситно звече.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' кад паде треће вече Смилова се дона Клара. А кад свану трећа зора. Млади Нунец ишао је... Забацивши звучни гитар На широка своја плећа. Она посла седог Мавра. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 280 . Он је дрхтô кад је стигô До мирисне собе њене. Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није. Где га позва лепа срећа.

И забаци русе косе. Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није. И на дану и у ноћи. И удари у гитару: „У Севиљи цвета ружа. А ту ружу жарко љуби Дон Нунец од Алкантара. Смилова се дона Клара. Он је зове тако нежно. Ал' она се не одзива! Већ две ноћи како пева Дон Нунец од Алкантара. А кад паде треће вече. Он о њојзи само снива. Већ две ноћи и два дана Како слатки отров пије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Он пољуби дона Клару. Удовица дона Клара. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 281 .

Ал' јој није видô лица: О.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А кад свану трећа зора. Он пољуби дона Клару. Он је слушô о лепоти.― Тако пева младо момче У љубавном своме жару. Док румена зора сване. Ал' ту ружу не познаје Дон Нунец од Алкантара. Одмори се. Ја ћу стражар да ти будем. И забаци русе косе.Склопи очи. слатко лане. хидалго. Удовица дона Клара. И удари у гитару: „У Севиљи цвета ружа. злато моје. Ал' и она сад се диже.― ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 282 . о хидалго. Ја сам њена собарица. И удари у гитару: .

Насмеја се и он благо. И прошапта.― 1887. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 283 . љубећи је: „Па. најпосле. што му драго.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Засмеја се несташница.

Кô кедар оборени. О Ехо. Он ћути.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 284 . Кô цветак миришљави.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ О звезде на висини. Поклони гласак другу. Тешко мени! Његове бујне косе Несташни ветри носе... Што блед и мртав лежи У суморној долини. по даљини. А руке. Чујете л' моју тугу? Ја плачем у тишини. На тле су пале цветно. што су сретно С дивљим се вепром биле.. Без моћи и без силе.

И лава и пантера? О. Спустивши руке своје На своја бела крила. Ја ћу. Суровог. страшног звера. Кад је божанском ногом Блудио по пољани И звонким својим рогом Гонио снажног вепра. без миле наде. И ви пролетњи дани. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 285 . Мамила песмом њега. У твоје бистре вале Бисерне сузе лила. Ту сам. источниче живи Сребрне горске струје! У жарко подне ту је Тражио одмор благи Мој нељубљени драги. у тавне ноћи. И тужна. у самоћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Где сте ви миле зоре.

Ехо. Са орошена луга Адонидово име И сваки цветни кутак Испуни само њиме. вите стазе. благим миром. носи широм. И ви пећине горске. И ветар бије с гора. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 286 . у ведре дане. Вече се спушта благо С мирисом И милином. И ви обале морске. И у свом боном санку. Ви травне. Ја ћу. Блудети кроз пољане. Чувајте спомен друга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И одсад њега звати И с тугом спомињати Његово слатко име. Довека бићу с њиме. С прохладним. Ти. У ноћи и уранку. С мирисом и зефиром.

1888... Ви звезде на висини. У брачној нашој ноћи.. О. Што блед и мртав лежи У суморној долини.. Поклони гласак другу. бледи Фебе. Да гледам густе власи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И чајка тромо кружи С обале сињег мора Над равном површином. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 287 . Да гледам чело бајно. Видите л' моју тугу? Ја плачем у тишини.. по даљини. бледи Фебе. Ехо. Ти светли у самоћи. 3астани. Сузама молим тебе: Светли нам. Буктињу још не гаси.. О Фебе. сунце сјајно.

Са равног Марсовог поља. А поморанџа слатка мирише у самоћи И Рим почива мирно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 288 . хајдемо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима: Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми И седам подножја љуби. гонећи кочије златне. Поноћ је одавно пала и месец на небу светли. Задоцњен жури се квирит и у град уморан стиже. И по глаткоме друму вихор се прашине диже. Стубови Капитола и горди Пантеон с њима Кô црне огромне масе дижу се у небо горе. нежно се грлећи с њима. То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КОРИНТСКА ХЕТЕРА К рилата божице моја. Фркћу уморни коњи и лаке кочије лете. Покашто бахат се чује.

. жељан вечерњег мира. Свилени пеплони њини по поду мраморном пали. високо чело. Весеље ври и бруји. под венцем питомих ружа. У храму Изиде бледе. Но близу форума самог. крај царских ногу. кô тучне статуе Крона. И с њиме претори силни. Кô слике титана мрачних. Што собом стидљивост чедну и женске лепоте крију.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И Тибар јасније шуми. Између стубова древних Гомиле развратних жена са дивљим криком се вију. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 289 . Но ко је тај бледи младић што тако усамљен седи На пустој тераси храма? Он. На степеницама златним коринтска хетера седи. А ниже. четири Сармата стоје. И пламен љубави блиста са њених образа бледи'. Крај царског његовог трона. Она је подигла очи и страсно Августа гледа. на стуб је притискô хладни. звуци се весели хоре: То Хелагабала Август саиску божицу слави.. На коленима светли сребрна и звучна лира. У цвету младости прве љубљаше Ипоник Хелу. На копља наслоњени. Бледо.

И сиње. тако се и жеље њине Плетоше у један венац. дубоко море. На цветној обали морској они су седели често У светле вечери мајске. Узеше и лепу Хелу. У тихи Коринтски залив Стигоше једнога дана синови гордога Рима Са галијама својим. Кô црне њихове власи. никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле кô кâпи морске. А кад се кретоше даље. На глас љубави њине оживе природа цела. они се свијаху дружно. плаво и ведро. И они слушаху с чежњом шуштање мирнога мора. и небо. а нежне кô слатки уздах. Што га Психеја драга са тајним трепетом слуша. и Хела отиде с њима! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 290 . Пијући из златне чаше невине љубавне сласти. Но свану и дан жалости. Са тавних коринтских гора Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И јутро живота њиног радост је красила штедро. Под буром детињске страсти. Подобно мајскоме цвећу. Ах.

Он звучној поклони лири све звуке младости вреле. Лијући на врели песак сузе љубавних јада. далеко море. Ал' он је пружао руке на сиње. И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи. Погружен у болу своме. Где је у светле ноћи и Хела седела с њиме. усамљен сада. Он је седео самац на пустој обали мора. Тамо куда је некад са Хелом блудио срећан. Сада је с безумним болом клицао њезино име. Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора. И вале Јадранског мора здравећи звуцима сетним. Он је прстима својим из њених сребрних жица Извио чаробну песму у славу невине Хеле И с лиром и тугом својом остави пољане родне. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 291 . У дому разврата гнусног он сања обале пусте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Да је кипарис црни покрио огњиште њено. Ипоник у Рим се крете. Где стоје спомени вечни за ране његовој души. И. Но ипак не беше самац. Он сања о даљној земљи и њеним пољима цветним. Ипонику би било светлије и лакше тада. ево.

с животом који се гаси. дивље удари у њене жице. у чудном овоме часу. И као плашљиво стадо збиле се у густу таму. пророчки звуци грмнуше над њима силно. и премираху болно и тихо њихови гласи. несвесно. тише и тише. И жарки. Јер осећаху тада. Хетере рукама крију све тајне лепота својих. И распршташе се силно под сводом мрачнога храма Зачуђен диже се Август и баци к тераси поглед. Он диже високо чело и косе забаци бујне. Ил' као последњи јаук. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 292 . кô уздах невине душе. Где звуци звоне и јече и бледа царује тама. чудесни пламен запали његово лице. јецаху сребрне струне. И звуци јекнуше благо и јаче и јаче грме. Јер грозни. И страсно. И полупијане жене јурнуше до царског трона.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И струја љубави прве обузе његове груди. Кô тутањ подземља мрачног. Престаде весели шапат између стубова древних. Као молитва чиста. кô узвик гневнога Крона И затим.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Присуство највишег оца у мрачном. Коринтска хетера лепа угледа свирача бледог. А када последњи удар огласи сводове хладне. И по степеницама светлим безумно полете к њему. У храму тишина влада.. Крај кипа Изиде бледе Она у болу паде. развратном храму. мртвачко лице са тогом покрише тада. очајни врисак проломи тишину нему. Четири сармата снажна приђоше трупини њеној.. Женски. И бледо. Ипоник познаде Хелу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 293 .

Уз удар сребрних струна. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 294 . 1889. Извесно левента неки поздравља срдачног друга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (KЛИЧЕ ВЕСЕЛО ГАЛЕБ НАД ПЛАВОМ ПУЧИНОМ МОРА) К личе весело галеб над плавом пучином мора. И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа И песма однекуд грмну.

Они су примали самрт од ножа Браминих слугу. Муж плашљив и слабе душе. Град многољудни сада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОПСАДА БЕНАРЕ — ОДЛОМАК ИЗ ПЕСМЕ „НА РУШЕВИНАМА 1. у горкој тузи. У кршном Тибету доњем. бранећи науку своју. где Лхас весело цвета. Под небом пољана родних. Бен-Касим. Он је. Сву тугу људскога рода примајућ у своје груди. Т ри бурна минуше векâ откако у љутом боју Падоше синови Буде. трајао суморна лета. А цветна Кашмирска поља покрише њихова тела И на долини страшној где пропаст грозна их стиже. раскошном југу. гордо се диже. одбеже само. на цветном. Од свију Будиних слугу што храбро падаше тамо. Долине свештеног Ганга натопи крвца им врела. Јер га је проклео Господ да вечно по свету блуди. Бенара. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 295 .

И већ с победом Азок к Бенари поносној стиже. на крају бурнога града. Носећи крваву самрт и живот не штедећ ником. кад вихар весело стиже. Шумори висока трска. Пред домом жубори река. После их углади лепо и плавим индигом шара. Затвори изворе бистре и тврду опсаду диже.. Три века минуше тако. Кад црне браминске војске оружјем гонити заче. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 296 . Као лавине снежне с индијских висова тавни'.. А над пространим ритом јато се вивака диже. И Брама задрхта тада од руке његове јаче. Имање старчево беше магарац и мазга једна. Они се ваљаху бурно у плодне бенгалске равни. Суморне његове чете јурнуше са дивљим криком. У силном Лхасу граду Већ махараџа Азок преузе јуначку владу. Он сече високу Трску И од ње чибуке гради.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На пустој обали речној. Са танким и оштрим ножем он шаре по њима ствара. Где пастир у рâно јутро свилена догони стада. А дом је Касимов био удобна пећина нека. Тамо Бен-Касим често по ваздан усамљен ради. А помоћници верни здравље и рука вредна. Он нађе склоништа себи.

Ту махараџа Азок (победа нека је с њиме!) Као бенгалски тигар бори се за моје име. и залуд борба је лута. и ти му отварај пута. који те гони. на своме каменом прагу. дакле. Јер те је изабрô ноћас. Господ ће младошћу вечно да твоју украси главу. безбожна града.― 2. камених кула Бенаре. Касиме. Сеђаше Бен-Касим дуго и у ноћ гледаше благу. кроз облак прозрачно плави: „Господ. кроз речи говори моје. А палма шумори чудно. Далеко. да видиш његову славу. звезданој ноћи И као силовит акорд потону у тихо вече. Устани. Тајни се стрже усклик по јасној. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 297 . у самоћи. Но Азок пролазе не зна. и река сањиво тече. Остави пећину своју и журно потеци тада До тврдих. Касиме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Једне вечери тако. Бен-Касиму се тада вечерња утвора јави И проговори старцу. отиди у град и продај магаре своје. Небом се осуше звезде.

И. Крај њених зидина славни Свештена протиче река и плодне спавају равни. И танке поквари луле што воду спроводе граду. С далеких обала нилских и древних јапанских страна К Бенари стизаху лађе и мноштво каравана. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 298 . погађа и живо збори. На њима богате робе и слатког растиња има: Кашмирских шалова.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У равницама плодним. С базара негових шумних вечита вика се хори. Јер махараџа грозни смртном их обрече јаду. И тигар суморно риче и шакал из даљине. што платна његова крије. падаху клонулим телом. где Гангес весело тече. И мирта сладосно шуми у чудно звездано вече. Базар је затворен давно. кличе. Но сад је у граду пустош. По улицама пустим купе се и блуде псине. палмове шуме. Све се ту жури. Град многољудни овај кô бели лабуд се вије Из густе. силни грађани некад. злата и трске шећерне с њима. И смех се не хори више. Али се бораху јоште. Диже се Бенара гордо. Од градске капије свете Већ трипут одбише они крваве Будине чете. ни песма у вече тавно. мртвачким челом. Са онакаженим лицем и бледим.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 299 . И звонко падаху с глава бакарни шлемови њини. Узалуд пробаху с града да смету радове њине.. да јуриш предузме главни. То Азок приноси жртву господу и богу своме.. Да се на градска платна удари са свију страна. А са жртвених места дижу се стубови дима. Ал' вода нечиста беше. с кула из близа и далека Шарени фењери светле и рујне машале с њима. Са лађа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У многољудноме граду још један кладенац оста. да усне оквасе само И страже страдаху тако у мраку и долини. Често се грађани жедни са стражом тукоше тамо. Ноћ миришљава сађе и месец небеса краси. Да благослови војску И светло оружје с њоме. Кад се с обала Ганга весели зачуше гласи. с обала. И даде велику жртву у сутон. тихи и тавни. Затим сагради лестве. У мору кандила сјајних блиста се свештена река. Тукући стрелама оштрим с капија и висине Јер мноштво лествица дугих спреми се још истога дана. Да секирама оштрим сву шуму секу и ломе. Једнога дана Азок нареди војинству своме. Тражећи прљаве капи. па и ње не беше доста.

Да снажним рукама својим прикаче лествице горе. У виду змајева. И груди широко дижу и коса њихова гори. Сипају кључало уље и пале њихове груди. Из разваљених уста потмули ропот се хори. А кад румена зора озари високе горе. У грозним мукама гину са крвљу и пеном белом. Већ коњаници први у трку бацаху стреле На градска гвоздена врата. и кад се изврну с града. Споља страшне се боре. пламено море.. Прште високе лестве. и храбри људи. И грчевито шкрипе. коњица стојаше ћутом. Безбројно нападача са риком на земљу пада. И јуриш отпоче зором. на платна и куле беле.. Унутра. И даљни претвори исток у сиње. змија и грозних горгона. И дух се растаје с телом. Војска се са страшном виком к Бенари кретати стала. и жене. хала. А Азок и мудре раџе на хуму травноме седе. код главних врата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ На песку обала морских војинство пије и једе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 300 . А озго јуначка момчад. А горе Миђанин варвар са ножем и праћком љутом. Но силна Брамина војска још страха и плашње нема У опсађеном граду крвави отпор се спрема.

у часу. с виком очајања. у тврде пагоде нàже. Силна се забуна деси и Азок развали врата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Страшно је беснео Азок. пламен се под небо диже. јер тавни облаци дима Покрише. Јави се Бен-Касим журко на бесном парипу своме. И целу Индију цветну испуни пакленим страхом. Тако разори Азок и сравни Бенару с прахом. гледећи погибао своју. Где с идолима својим падаху до у ноћ позно. Па с бујном дружином својом нагони у варош хата Залуд се Брамини боре и љуте њихове страже. И призва господње име у љутом овоме боју. Одбрана задрхта градска. И за тим освоји Делхи и цветни Караџи узе. убиства и многе сузе. огроман језик. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 301 . пршти и сјајне дворове лиже. Он се дохвати тајно бедема и тврда града. Кô страшан. Све. И господ саслуша њега. Љуто се повија. јер баш у часу томе. Сејући за собом пожар. И кресну балчаком кремен и базар запали тада. Но рука убиства хладног и ту их сустиже грозно. небо и сунце огњено њима.

Кô путник с далеких мора. Он гледа у чудно вече с развали браминских двора. Водећи за собом хата. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 302 . То беше Бен—Касим главом. 1889.. широки бурнус груди му покрио голе. Кад на развале њене чудноват туђинац стаде. И ветар суморно дŷше и црни кипарис нија. А бели. Са русе његове косе башлик се спустио доле. Он је кроз сутон тавни Бацио замишљен поглед на пусте и тихе равни.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Много је времена прошло откако Бенара паде. И целу његову душу обузе суморна сета Над спомеником мрачних. минулих и древних лета А сова с развала кличе и месец на небу сија..

код Тапсе и Фарсале. И кад је Утику малу покрило суморно вече. лукаво праштајућ свима. Он презре лукаве молбе. На гозби код свога сина. рече: „Буди ми још једном веран. И тиран. с уздахом. о друже времена славни' За славу врлине римске. ал' Катон грађанин неће!― И Катон одржа клетву. што нагло у нама тавни. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 303 . Он призва Корвуса храброг на пехар самоског вина. Он мач загрли тада и мрачно. Свет може дворити њега. слободе и правде жедан: „Умрла слободо римска. Квиритске легије грозно са древном слободом пале. Сурово погази ногом свештене законе Рима Тада се насупрот њему подиже сенатор један. тако ми квиритске среће. под царским венцем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ СМРТ КАТОНОВА К ад су пред царским мачем.

разгрнув тогу. ученик мисирских мага. И свест се Катону врати и крвца преста да тече. Роб један упали факљу и Корвус са гозбе пође. Силвије. страшним се удари мачем. зелена трава. за робом својим. Ко ће да форум штити кад часних грађана нема? Кад храброст тирану служи. И журно дошавши оцу. Кад поноћ суморна дође. И онесвешћен паде. А затим. праведни Тулије спава. А одмах. Увеза пробијен трбух и насу мелема блага. чувени лекар. Дигнувши над главом факљу. с чистом љубављу к роду. Он поглед обрати сину и сталним му гласом рече: „Нека је проклет и презрен лукави избраник рода. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 304 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Крвави диктатор Цезар. лекара доведе брже.― Тако збораше Катон. И Катон отпусти сина. Са својом бешчасти руком свештену грађанску Тогу. Где. Пробуђен у пустом трему. што оде готово с плачем. и син се Катонов трже. подобан мрачноме богу. а сјајни Капитол дрема? Кипарис гробницу крије и густа. роб један прилете к њему.

веран слободи. 1890. И залуд прилете робље . сићи у крило праотаца.утроба пуцати стаде. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 305 . и мртав пред сина паде.― Кад сврши разговор овај.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што мирно пред собом гледа кад земљи мре слобода. он страшно изврши дело: Раздерав завоје своје. И. И Катон завали главу. утробу дохвати смело. Боле је презрети живот у ропство који нас баца.

Када се Силвије једном од куће подиже касно. Под небом црне се ждрали. Силвије ступао није са својим издртим плаштом И својом анђелском тугом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 306 . По какав пропали племић. у друштву С њима. са шпадом и гитаром. Вече је пролетње било. запојен насладом таштом. Тако је. Друштво је његово било. Забачен од целог света. Под кровом нужде и јада Он је трајао дане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ МРАМОРНИ УБИЦА З а време Анџела славног живљаше у древном Риму Силвије. Међу светила римска. А њих је скитница свирач певао с љубавним жаром Бијући у гитару. Јер он је волео песме. Пјанчио покадшто сву ноћ по крајњим крчмама Рима. убоги вајар. Смрт гладну гонећи мучно заслугом скромнога рада. Ил' бекрија свирач. Сунце се гасило јасно. непознат и презрен често.

Свилена одећа њена У складним борама својим падаше по поду доле. нејасне среће зазвони болно и драго. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 307 . вајар није ни знати могô. Са црним дугачким велом.. што здравље руши. Силвије од ове ноћи сто пута осети јаче Сву пустош живота бедног и ништавила свога. кашто се по крчми тукô. И вајар. Учини од тада преврат у болној његовој души. Кô усклик његове душе. У тами и тишини Трептаху небесни звуци божанског Палестрини. Плаве и сузне очи она је подигла горе. Кô бледи анђео туге. клечаше некаква жена. несвесно чисто. А њене скрштене руке бејаху до пола голе. Из које молитва бруји уз пратњу оргуља благо. Но он је дрхтао чисто. Но туга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ О пусте обале реке ломе се румени вали. Од ове вечери чудне Протече вечери доста и дана протече много А од ње ни трага више. у стару капелу уђе. У топлој његовој души Звук тајне. Пред самим олтаром светим. убоги.. Одсад је банчио чешће. Било је вечерње свето. И магла увија рâвни. За киме плакаше тако? И ко је управо она? То бедни.

И лице небесно моје. ево. Од прве младости твоје Ја живљах у души твојој. „Па ипак. Напољу мртвачка тама. Слазећи нечујно чиста са свога мраморног трона. Силвије безумно викну. Кад страшна. И поче резати мрамор. без мисли и без плана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Хулећи одвратном псовком и људе и самог Бога. И слика чудесне жене Из хладне. чудесна слика с мраморног подножја сађе. „Чудиш се!― ускликну она. мраморне грудве искрсну једнога дана. У помраченоме уму Он је будио слике од ране младости своје. Тако једаред пијан дохвати челично длето. И тихо приступи њему. он дуго стојаше тако. Тако га и тавна поноћ пред ликом каменим нађе. што бићем твојим без твога пристанка влада. оваплоћен је сада. Поносит пред целим светом ропски си служио мене Кô слику чистоте рајске и вечно млађане жене ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 308 . Идеал.. Силвије замишљен стаде. Твој вечни идеал.. За неком несвесном тежњом. Ал' није дознати могô од куда то? и ко је? Скрстивши уморне руке. Он се је сећао лица што давно некада виде. давно се знамо.

а ти си чаура био. Зато сам. Кô сузна Ниобеја. И ти ћеш умрети сада. Јест. пред олтаром. мраморна жена рашири камене руке И притиште га силно. 1890.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' ме видео ниси. небесним жаром. по вољи самога Бога. Заклоњен. Силвије на земљу паде.. И рука суморне смрти дотаче његове веђе. На усне његове младе Она ледене усне приљуби безумно. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 309 . Јер ја сам чаробни лептир. Твој живот рàд мени беше. И душу његову испи. Али ће Римљани сутра с дивљењем гледати мене Кô образ врлине чедне. Сав позив живота твога Свршен је с рађањем мојим. страсно. А дивна статуа мирно на своје подножје пређе. у тишини. кô узор најлепше жене. Изашла преда те једном са светим. ти ћеш умрети сада..― И страшна. Твој светли духовни поглед отад је дражи ми био.

У Лисинског храброг пана Има блага кô у мору. Па запевај песму стару О Љубецком и Океани. Ал' његова кћи Океана Беше украс целом двору. Колико је Пољска дуга На четири своје стране. Није било такве пане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЉУБАВНА ТРКА С тегни жице. Па како ли бије стрела Из ручице пане лепе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 310 . о кобзару. Од Њемена па до Буга. И суморну тугу мани.

„Али имам услов један: Пре неголи хтеднем млада Оставити поља своја. рече нежна пана.― Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана. А на другог млада пана. Лепршају њене косе И скутове сарафана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад Океана јаше смела Кроз подолске равне степе. И у једно исто доба ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 311 . Да тркамо испред града Стигнеш ли ме? Бићу твоја. што се носе Са далеких сурих страна. Али једног мајског дана Запроси је витез вредан. Па на коња хитро скочи. „Хоћу―. Бујни ветри.

кô олуја. А за њоме витез гмиже Кô чивутска таратајка. како лете Коњ и пана испред њега. И с фрктањем. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 312 . И он виде. Руку диже и бич пуче. Јер их спази близу мете. У даљину лети сиву. И огањ га узе свега. Кличе пана. Коњ Океанин мрси гриву. И Љубецки главу саже. као звезде. Пригнувши се као гуја. Над седлом се мома наже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Са дворишта оба језде. И све ближе мети стиже. И јурнуше. као чајка. На пољану коња оба. А мамузом вранца туче.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па од чуда и срамоте Заигра му срце живо. ти ме прати! А да стигнем пану своју. Па се изви као стрела И са врана коња скочи! Три пута се преметао Пан Љубецки у висини. Љубав ће ми крила дати. Удари га мамузама И прескочи младог пана. Срећо моја. Што ни у сну није снивô И његов се усклик оте: „Кô у љутом досад боју. А четврти доле пао И нашô се у прашини. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 313 . Засмеја се млада дама.― На огњене своје очи Сад натуче шапку с чела. Па окрете коња врана.

Шта Љубецки чини сада? А Љубецки већ на мети. А љубавне муке тешке. И Љубецки јурну пешке Као јелен преко поља! Зачуди се пана млада И не може да се сети. 1890. Да дотера скупо руво. А Океана пусти тада На пољану хата врана. „Бољег имам― рече млада И загрли свога пана. На десно је наби уво. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 314 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' је пану снажна воља. Он с грацијом шапку Тури. И потом се хитро жури.

Многи борац за слободу. Једног дана. Ал' он гордо дигô главу. а с ње пада коса дуга. Ту Дунаво хладно шуми. доста давно. у мукама нечувеним.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ГЛАСНИК СЛОБОДЕ У тврђави београдској стара кула и сад стоји. На лицу му тежак умор а у оку пламен југа. А с бедема порушених. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 315 . и у шуму мутних вала Јецање се чује ноћу с мрачне куле и обала. Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе. Скончао је дане своје под високим кровом њеним. где кржљава зова ниче. тешка њена брава шкрину И тавничар бледог странца посла кули у дубину. Што времена ток суморни у мртвоме миру броји.

мајско сунце коју греје. Опустеће двори ваши. син Јеладе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 316 . мрак нека ми тело крије.― У том часу с мрачне куле орô сури нагло прну. Он подиже руку десну. што се збила крај машала: „Отманова мрска децо. (на груди му лева пала) Па говори стражи својој. Да сачека ново доба. И потомак храбрих Грка с Маратона и Платеје. Да не клону у надежди белој зори. а остаће кула стара. Дух ће овај гласник бити за народе на Балкану.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То је Рига. Ал' дух мој ће тек да живи. јасном дану. општа љубав које ствара. дух слободан ено гди је. Страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви црну.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 317 .

) У тврђави београдској стара кула јоште стоји. Ту Дунаво хладно шуми.. где кржљава зова ниче. 1892.. Што времена ток суморни у мртвоме миру броји. Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 318 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (У ТВРЂАВИ БЕОГРАДСКОЈ . и у шуму мутних вала Јецање се ноћу чује с мрачне куле и обала А с бедема порушених.

И ја је не бих дизао из гроба. Сад што му драго. Занета силно узорима старим. Ја баш слабо марим Хоће л' је когод читати ил' неће. Да седу прошлост не поштујем здраво. П есничкој причи протекло је доба. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 319 .. О златно доба дугачких капута С педантски круто уздигнутом јаком! И вас је време уклонило с пута. 2. И моја муза старински узлеће Узлеће смело у светлу висину. Романи данас „уживају право―.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ УСАМЉЕНИ ГРОБОВИ 1.. Са кратком јопном и у кринолину.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ваше госе покрило је мраком. Модерни укус царује међ нама. И наш се укус изменио много. Да. Хладна јесен влада. Све се је живо изменило редом: Мајке се наше помириле с модом. музо. Модерна лица .као што је Нана. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 320 . Под небеским сводом. Но те лектире већ ми душа сита. Сад нема страшно укорених књига. А ми синови с невољом и бедом. Вас више нема. Но почни. стигло време сасвим нових брига. 4. Место хероја са дугим пушкама И резовима оштрих јатагана. Сад читам Повјест древних Абдерита. Срећни мужеви који нисте знали Шта су „сезоне― и модни журнали! 3. Којим би вола „поразити― могô.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 321 . Па валом својим о брегове туче.. а Зворнику ближе. А ветар шуми. Небо је мутно. Руши је време суморно и тавно. крст се један диже. одваљена давно. звижди и јауче. На хумку гавран грактајући слета. А сниже плоча. Слева крај друма што Лозници иде. На пустом пољу гаврани се вију. Па диже магле са висова тавни' И као облак ваља их у равни. киша мирно пада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кроз голо грање влажни ветри бију. 6. Но даље од ње. Одакле села босанска се виде Изјерен мало. 5. А црна Дрина хучно се таласа. Не чује уво веселога гласа. А маховина и коров покрива. Под свелом травом спокојно почива.. Ковиље расте и купина цвета.

пени се и тече. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 322 .― И даље нисам прочитати могô. Јер слова беху истрвена много. Пустошна јесен овладала свуда.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад сам први пут путовао туда. Ја приђем месту где је плоча ова. 7. А ја се сиђем да исправим ноге. А Дрина шуми. И преврће се у кориту своме. От Сали-аге сербскаго крвника. Док он ствари веже. И видим плочу.. Кô тешки болник.. Да растурене понамешта ствари. И бедни стомак од труцњаве многе. Здје погинувшег у цвјету младости. И спазим на њој урезана слова: „Под сим каменом почивају кости Јове Лазича из града Зворника. Разгрнем коров и дугачке вреже. Било је мутно новембарско вече. Мој кочијаш стари Устави кола баш на месту томе.

маховина крије По пределима отаџбине наше. Тужни гробови. Где се мученик у смрти одмара! 9.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 8. И лила сузе више рâна гроба. И мисô врати у минуло доба. Ко је тај младић што овде почива? Је л' имô рода или верне љубе? И где су они? Је ли она жива? Ил' све одавно вечни санак снива? Можда је некад у минуло доба Старица мајка долазила туне. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 323 . растурене. где вас јоште није? И ко да прича историје ваше? Вас. А сêдо време камење обара. Сури споменик старих поколења Над сниском хумком угажена гроба Живо ме сети страсти и мучења.

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 324 . Бог би то знао! Новембарско вече Падаше тихо као магла тавна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И звала сина што у њему труне. У мутној магли колеба се Дрина. И северац клети Не душе више. У чистом зраку нијају се ждрали. То тихо копне између врлети. А мрак је тихо. кола су приправна.― Кренем се даље. лагано увија. С босанских планина Студени ветар звижди и ћарлија. па ми рече: „Можемо ићи. Она се гиба. Од ове ноћи протекло је доста. Доклен и сама у гроб није пала? 10. Што сметова оста. Кад мој кочијаш дође. Отишла зима. Плакала дуго и дуго га звала. таласа и пени. Но шум се хори из дубина њени'. 11.

Са благим лицем. И чинило се да погледом мери И даљне горе и немирну Дрину Као одломак изумрлих дана. Затечем старца поред тога гроба. Сед и узвишен. Све живо кличе. ћутећи. 13. у тихој самоћи Он ми је причô чудновате ствари. гледô у даљину. цвркуће и пева! 12. Под небом бруји чудновата врева. кô патријарх стари. Кô седа слика старца Осијана. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 325 . у рујној вечери. Он је. Кад млади живот и свежина влада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ласте долећу са зимница своји' И бео лелек на пустој обали На једној нози замишљено стоји. Где пасе своја свилоруна стада: Стар и замишљен. Једанпут тако у пролетње доба.

14. 15. под заклоном мрака. Он ми је причô: да је. А већ делије почеле да прете Пуцају ноћу. дакле. Заиште. о старом времену. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 326 . Он ми је тихо казивао тада О старим људма. Кроз уске решме из дугих пушака. Нејаки Јово. А месечина обасјала бледа. врло давно. да би спасô сестру. у невино дете. Те доби име „српскога крвника―. Седећи тако поред свога стада На маховини и суром камену. Живео Сâли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Све драго вече и васцеле ноћи. Несрећну рају мучио је јавно. Некако он се загледа у граду У лепу Јелку. Те седи старац огроман изгледа. да је њему даду. паша од Зворника.

далекога гробља. Где је? Да л' је жива? Ил' и њу. Ал' овде паде. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 327 . на овоме месту Погибе мучки од заседе њине.. И њену тугу и невоље њене? 17. можда. Где никог нема да је бар помене. измеђ туђа робља. ваљда. И с њиме оде и одведе жене И Јелку... И никад о њој не сазна се више. С њиме се здружи крвопија наша. кад је Омер-паша Робио Босну и племиће њене. А чак позније. 16.. Делије тада дограбише мому. А власти турске разбојнике скрише. Отиде Јелка Салијином дому.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Диже се крадом преко хладне Дрине. А ову плочу и крст више гроба Родбина диже још у оно доба. Зелена трава одавна покрива Усред незнаног.

Ту ластавица весело долеће. Где тихо шушти кипариса грана И кликће галеб и шуморе вали Гроб њезин стоји.. А вали шуме и зраци их љубе. Можда на морској високој обали. 1887. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 328 . Цвркуће слатко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Под топлим небом азијатских страна. Када лето мине.. Као да носи поздрав отаџбине. И по далекој пучини се губе. кличе и узлеће.

и после пронесе с њоме ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 329 . Страшно прашину узви и онда у село стиже. У једноме мирноме селу. И светла.. Са сниске. божије дете. Јуче је одвише пио. јутарња звезда на небу трепташе јасно. сеоски пијани кравар ухвати једнога дана Амора. за пакост опет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АМОР НА СЕЛУ 1. Ј утро је стајало красно. Понесе кметицу прво. А он на пољу заста до самог сеоског храма И прекрсти се трипут. И ова бујица плаха. сеоске цркве звоно је јављало свима Да света недеља свиће и празник доноси њима. А кравар на посô крену. А ноћас. далеко од наших страна. и сан је чудноват снио: Кô одоздо. од мирних поља вихор се ненадан диже. Још бледа владаше тама. у мутном вртлогу своме..

. А крупна сеоска марва на зборну пољану пође. И село у часак прену. И кравар. Звуци се од свуда хоре. зевајућ гласно. Ту дивље цветају руже и бистра речица тече. Вратнице лупају селом и жустро певају петли. Сањиво затури главу и у рог дувати заче.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Шубару општинског ћате. Једино после се сећа Холује и кметске жене и њених пуначких плећа. Затим се искашља јаче. Близу самога села густа се шумица диже. Он није дувао много. живине и људи много. Он је напирô снагом. Где кравар обично дрема кад сунце на зреник стиже. И песма славујска звони у ведро звездано вече.. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 330 . Исток се у пурпур осу и сунце одскочи горе. нит много времена прође. ал' спасти није се могô. И дан огреја сјајни. Док најзад изгуби смисô. времену. Пастири дањују лети и састају се оде: Седну. храни. говеда погони тада На равни сеоски пашњак. У дољи река се светли. И кравар помену Бога. подвију ноге и онда разговор воде О стоци. ил' говорљив какав чича По вас дан шарене бајке о даљним земљама прича. где бела пландују стада.

Тебе. ето. И газда-Стеванов Кића за њиме у трку лете. Кô свакад чинио што је. у густом папрату доле он голо детенце спази. одавно по шуми вребам. мада је последњи плахô ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 331 . Управо. пастирче-дете. Амор и Кића Гађаху пастирку малу уместо шарених тића. трке граја се у небо диже. зверко. Од смеха. чекај!― узвикну кравар. Он стеже Амора малог. И баш овога јутра. Њихове косице бујне ветар је мрсио лако.― Зборећи ужасно тако. Што босом ножицом својом безбрижно обали слази И церека се гласно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И. што птице плашиш. Кравар окрете главу и очи обрати своје Пут густе зелене шуме. „ја управ тебе и требам. што мирно граничи село. А тицâ за јатом јато над њима весело стиже. у овој шуми. А малу дрвену стрелу од њих је држао свако И гађаху се њима. цвркута. А то је овако било. Ал' данас зачуђен стаде Кад његов пијани поглед на цветну обалу паде. чудо се десило цело. Звездана. Кмету ћу ја тебе. „А.

― И подне пристиже тако. ил' барем тутора свога. Кића је преплашен ћутô. застаде мало крај сниских црквених врата. дуго су шушкали нешто. и с њиме пред кмета стаде. Кад голо и наго скиташ?― Но сузе малога бага Тронуше доброга кмета. И звук последњи звона одјекну јасно и равно. Она окрете главу. овај. „кажи ми. човек побожан јако. па нек му одећу прави. Зверајућ. дакле. вели. Но туга Звездану узе и она зајеца љуто. Јер. те говор прекину даље. Ал' шта је кравару стало До њених детињских суза! Кад подне на земљу паде. Служба је свршена давно. И малог Амора онда с краваром кметици шаље. опет. Он узе Амора. Кмет.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И отимао се дуго. „Ал' прво накричи. „Чиј' си―. детенце драго. И народ из цркве наже. рече му најзад. погледа Амора благо. завара женскиње вешто. Једини општински ћата. Имаш ли оца и мајке. свињар ми треба. Крајичком кецеље своје заклонив образе мало. А клисарица. И пошто отиде народ. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 332 . да мале чакшире справи.

Боже. Па пође кметовој кући. А вредне редуше. Најпосле укрсти очи. А затим истресе многе. Док га издаде говор. По мирном. у мутвак склониле главе. И гледи кметицу нешто. И попи по једну с ногу. вукући препуна ведра. па. Док суве космате псине под стрехом уморно жмуре. Ту кравар у хладњак седе кад дома с Амором стиже. тихоме селу Подневна зачу се лупа: редуше с обедом журе. А намигуша жена сама је остала сада. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 333 . Те кравар ушара много. ал' Бог ће један га знати Зашто се присети нешто и прво у крчму сврати. вичу. Исприча кметици редом све што се од јутрос збило. а онда и саме ноге.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Клисар је још јутрос зором отишô до блиског града. Кметица била је сама. И сад проводи шалу. да обед на време справе. Па журе. Кравар је ишао селом. Засук'ла рукава оба и малко открила недра. снажна и сниска. лупају. опет. здраво му мило! Кметица. Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма. Убрзо тишину целу Прекиде ђермова шкрипа. У крају дворишта равног гранати орах се диже.

Да после једнога сата под кућним лежаше плотом Без свести и сазнања. Отпоче лукави Амор да душе њихове мути. дудово грање уморна живина леже. И већ на тавном небу сунце се гасило јасно. Но срећа потраја мало. онако. А небо свој тавни вео безбројним звездама осу. Жарки се испуни ваздух прохладом вечери свеже. Подне је минуло касно. извол'те чути. „Како се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад вредна кметица поче да хладну ракију точи. Кметица затури главу и засмеја се таде. Жега га сустиже потом.. буклија трећа Одузе сва чула редом. И жедна. И тако. најзад. На густо. 2. „Кметице!― рече јој смешно. Па гурну кравара тако да овај на земљу паде И чисто рикну од среће. Већ бедном кравару селском што.. не зато што беше срећа. отврдла земља пила је вечерњу росу. имаш?― И онда подмигну грешно. И сасвим изгуби памет. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 334 .

он поглед баци Куда кроз уску баџу падаху месеца зраци. о кмете. Но кмет се пробуди ипак.. Отвори четворе очи. И после двадесет лета она га обману лепо! ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 335 . Речи га коснуше ове.― И затим кô звук. И замисли се много. Пажљиво устаде горе и онда остави собу. од жеге ваљада многе. с кметицом својом осташе у соби сами. несташни Амор. Кмет. Кмет. и ово туби. Амор се над њима наже. подигô губер. Невиђен. Под топлим губером. Но смисô овде је јасан.. Он јој је веровô слепо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Лукави. Почеша кукове лењо. кметица кравара љуби. поражен од ове беде. опет. Метнувши крај уста шаку Он кмета хлађаше крилом и реч му прозбори таку: „Достојна презрења сваког. Па слатко. спокојно сања. Кметица тргне се кадшто и онда окрене нице. радо је толковô снове. И спази кметицу с кметом. опет. они Спавају и хрчу тако да цела одаја звони. а зефир хлади му ноге. Он смућен лагано седе. кô мирис ишчезе у ноћној тами. управо у глувом добу. Промрмља нејасне речи и смех јој озари лице. Па уђе у кметов вајат. Побожан будући здраво.

кô Лазар на позив Христа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Хиљаду различних мисли са сумњом љубавном стиже.. Сад кравар потхвати кову. сећао и тога јасно Да је кметицу позвô у забран општинског ћате Уочи Ђурђева дана. И ђерам са јасном шкрипом к небу се високо пењô. И петô запева јасно. Но. Он се је сећао свега. Тако га свежином прожма да кравар лако се стресе. И утом. што хладни ветрић с крила је зориних тресе. Јер он се. Јекнуше весели звуци у сусрет гранулог дана. он не би за царску цену Зборио онаке речи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 336 . сад је већ било касно. крај свега другог. Ноћ се клонила зори.. И свест се кравару врати. пијан да није био. Раскречен. приђе ђерму и кову закачи лењо. Да брижно одмахну руком и онда горе се диже И вајат отвори тихо.и сами знате. И стид га толико узе: дође му да чисто бега! Та. у томе часу. а зашто . диже је и онда сасу На своју буновну главу. И роса. Он уста. са свију страна. С истока јутарња звезда кô искра огњена гори. да кметску заводи жену И домаћицу чесну. Зора се засија чиста Кад кравар подиже главу. Дижући лагано кову.

Њему се учини таде Да ово лукаво дете све тајне његове знаде. Хитну се на њега блатом и оде на сокак право. То беше свињарче . он Кићу застаде веће.Амор. стојећи тако. јер драга беше му зора И оштар. Да га не викну неко и трже на светлу јаву. шапташе: „Погано дете. Кравар се лагано крете. А хмељ и дивља лоза беле им стабљике свио ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 337 . И. Гонећи свињу и прасце. Кад стиже обали речној. Божанске његове груди дисаху свежину дана. Одевен у селско рухо кравара погледа тако Да овај претрну само. јутарњи ваздух што пирка са тавних гора.― Амор је весело ишô. још дуго лупао главу. Идући бодро и лако. А поглед гуташе чисто лепоту околних страна. Амор се засмеја здраво. Јасика и јаблан вити обалом шуштаху ти'о. Природа оживе чисто с безбрижне њихове шале. тромо бришући гуњче. И разрогачи очи. онога истога часа Зајеча зелена шума Од њиног веселог гласа. И река забруја живље носећи сребрне вâле. И с њиме Звездана ведра брала је пролетње цвеће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кравар би. Но како и Амор дође.

отхукну само: „Дај.. Он није имао моћи Да враћа кметицу своју са стазе којом ће поћи У све преласти греха. Обиђе судницу своју и рано у крчму стиже. И ову забуну своју од ње је пажљиво крио. Крчмар се зачуди јако Што догна брижнога кмета да дође сабајле тако. Хајд што је певала. Изгледало је. Преко свог обичаја. збуњен. вели. Штавише. радећи по своме двору. А она. Он.― И пође ракију пити. Све канда осети блискост Амора.. у раку зору. Да не примети само. И кмет осети ово. Премире од силне чежње. збиља. кô млади женик ког с песмом спроводе друзи. диже. Измучен љубавном сумњом и кмет се. тешто! Ал' та веселост беше овај пут сумњива нешто. најпосле. 3. У струји весеља свога. збуњен је био. љубави бога. И то га болело здраво. Да цела природа тоне у мору рајскога миља. Певаше. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 338 . донеси једну. и пошто по крчми гледну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ситно трепери тамо. И дан. Ступаше невести зори по зрачној небесној дузи. кô никад дотле.

И прилика му се даде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ После онаквих снова. Кад спази у крчми кмета. и кмет се од бола саже.. јарост на оних двоје. Шубара паде му с главе. Док за врат пуче му шамар. Ногом му удари трбух.. И гнев се будио тихо. Лагано бркове сŷче. збиља. писаре. Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 339 . Идући на дужност своју. ал' то му изађе скупо. И сад настаде призор погибли и битке праве! Јаросно узвикну ћата и бурно на кмета наже. како га већ Господ сазда. Подмигујући вазда. Јер кмет се помаче само. И зашто гледаше крадом Кад кравар од куће пође са својим рогатим стадом? Ова га мисао уби. а он се подмигну глупо. Наиђе однекуд ћата. Из просте навике. да и он попије коју. Ћата је стајао сметен. вели. па диже обрве своје: „Ту ли су. протокул и књиге твоје?― И поче да страшно псује. И страст га обузе силна да се ма с киме туче. А пиће чињаше своје.

јер ипак дође му жао. сад ћата понова слета. силно се заљуља таде. Још тама владаше густа. Кмет само издиже веђе. Да заспа кô мртвац прави. кметица. Затури с чуђењем главу. те глас по селу пуче: Кмет се с општинским ћатом кô сарош по крчми туче! А кад га донеше дома. Подобан смушеној мачки. замаче у своје дворе. Скиде му одећу горњу и онда донесе воде И хладном водом га поли. Прилично времена прође ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 340 . псујући санћим. И онда. Подиже шубару само. А он се бунован трже и онда лагано уста И поглед около баци. Дигнувши напитог кмета. дотера на њојзи боре. Издиже палицу горе. под орах гранати оде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И само зајеца тешко. Па онда истија тако у страшно хркање пређе. плесну се у снажне руке И подбочи се само. од грдне бруке. И упре колена своја о трбух беднога кмета. ал' пијан на земљу паде. Јер она и није знала Да је владањем својим повода за битку дала. Но кмет у овом часу већ беше у занос пао. Те ћата устаде с њега. Тако се десило чудо.

Узбуђен.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ докле се разабра мало и к себи забуњен дође. и онда хукати стаде. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 341 . И лаки пролети шушањ кад грана гранчицу дирне.. Покадшто заструји ветрић у тами поноћи мирне. И Амор отвори очи. Тишина владаше свуда. И брзо потоне у ноћ.― он тихо збораше себи. Осети некакву студен. усамљен ходати пође. ето. Но та га уплаши мисо. Дубока царује поноћ и нигде живога јава. Он тихо одаји приђе где Амор безбрижни спава. а кожа чисто се јежи. И глава тешка му здраво. ко сабласт права. А озго у самоћи Безбројне трепере звезде кô бледа кандила ноћи. Па и кметица. И трипут палицом куцну. у мисли занет. Он виде да није вајат но чардак на коме лежи. Онда му на памет паде Сва брука што јуче беше. • „Не. Огрну чохани ћурак и на двор лагано дође. Он није изрећи смео. Па тако.. то је божија воља. Сва чељад на дому спава. „Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'. „И она да греши тако!― Толико рећи је хтео.

А кмет лагано за њим. „да идеш у цркву са мном. А у сутону бледом Дах рâног прозорја духну и звезде гаснуше редом. А Кића чопоре пусти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Познаде у тами кмета и одмах на ноге скочи. Спојише чопора оба. И онда иђаху тако. Ту мала пастирка седе. А уз пут и Кићу срете. најзад. И она уздахну ти'о. А свежи подухну вихар у њене образе бледе. стигоше реци. 4. И свиње погони тада у поља влажна и пуста. рече му газда. ћутећи до неко доба. У рâни освитак зоре Звездана на ноге уста. дигнувши буктињу горе. Но прво упали лучу.― И после кретоше оба у тихе божије дворе. Подви лагано ноге и крај ње тихо се спусти. „Устани―. Док. Пред њима бисерна река. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 342 . Напред је ишао Амор. нек светли на путу тамном. И мирно звиждати стаде.

. До сада безбрижне ћуди.― Кића се лагано диже. Дође јој да плаче чисто. рече му. И кмет са момком иде. лутају сами По тавној дубини шумској. Од села лавеж се чује. да боље види. „Погледај―.. Кад Кића подиже очи. А то јој бејаше доста. Она се засмеја нагло и онда на ноге скочи И зглади витице руком. И чудна нејасна сета душу јој детињску узе.. Пови се. далеке рâвни. но стидне беху јој сузе. док вихар однекуд стиже. некако тромо. И све се лагано креће. И с њених детињских груди ненадно покривач диже И залепрша скуте.. На осенчену реку и тихе. То рече од жеље саме. и наже Звездани ближе. живот се светао буди. И прошапута нешто. И у тој прохладној тами Они се играху дуго.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кроз зору црквени тороњ светли се издалека.Буктиња светли се тамо.. 3вездана. Те према веселом Кићи толико стидљива поста Да се изгуби чисто. гледаше на исток тавни. Изретка промичу луди. с Кићом. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 343 . Сад слатка некаква чежња обузе њезине груди.. А прошле сниваше ноћи где. „само!― и пружи пут села руку. И она уздахну опет.

Што путем праћаше кмета. И пред њим несташни Амор. међутим.― И кмет је. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 344 . А она обори главу. Набрзо и сâми Амор на посô својски се даде. „Отвори једанпут. Те ларма паклена луче. И тихо чупкаше руком високу пролетњу траву. кô село да негде горе. ишô поражен и брижан јако. Пропе се на једно окно. те Амор двориштем сађе Да вајат клисаров гдегод и њега самога нађе. а кмету буктињу даде. Храм беше затворен јоште.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А затим затури гуњче кицошки. Лавеж се и граја диже. све докле пред цркву стиже. „Тамо некога има!― јаукну са притворном стравом. Ал' отуд нагло се сроза и доле пред кмета паде. па руком лупати стаде. И подбочи се гордо. човек. светлећи буктињом тако Да селске надражи псине. Надвири у окно прво. А кмет је. па тако и самог њега Љубопитљивост страшна овај пут обузме свега. „Но није никако клисар. ал ту је клисарка главом. најпосле. на једно раме. море!― Кмет се очајно дерô.

а пред њим . „Господе. комотан. Буктиња засветли јасно. из вајата. па рече да кући иде. Кмет се не реши одмах да у дом клисарев уђе. Ал' вајда беше му слаба. Обоје осташе сами. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 345 . Иако овакву напаст упазих малчице касно. Клисарка упази ово. најзад. и клањајућ му се нице. Јер. И стид га за дете узе. и није лепо. хвала је теби. Да и кмет пропусти. где сенка владаше густа. Али. Он чисто гуташе оком облине њенога стаса. јер на то не беше слепа. Амора пред собом виде. без једног гласа. Штујући одаје туђе. збуњена здраво. јер светли буктиња пуста И кмет га уочи добро. најзад. Језа некако слатка. Клисарка навали с молбом. ја видим довољно јасно. градећи љубазно лице. „Ту има нечисте силе. И њега подузе језа у овој угодној тами. Ал' шта се дешава ово?― уздахну кмет у себи. Очаран.општински ћата. Те Амор у село оде. пристојност уопште не да Да једно невино дете комотну клисарку гледа.― Мислећи донекле тако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Најпосле испаде неко. Он штурну преплашен у мрак.

Јер му је пољубац. лепо. и он се затресе лако. Јер њено неверство подло паде му на памет сада. насмејан и добре воље. Љубавној забуни целој. Сва гордост у њему букну на продрзљивост њену. Истера свињу и прасце и пође на равно поље. Склоност да сваком прашта. коју је с насладом сејô. Но. Неверство црње му дође. ипак. у души божанској смејô. уморан тешко од бдења последњих ноћи. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 346 . И цео догађај овај сврши се. на чељад и своју жену. раздраган чисто. И затим покуша одмах да лице направи важно. топао и сладак био. тиме: Клисарка састанак пољски заказа довече с њиме.. те букну у њему пакô. па дакле и својој жени: Један једини случај у пламен освете смени. Он се је. Но кмет се отрже снажно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Па ни пет ни девет. А нешто и љуте жеге. најпосле. но кмета ненадно шчепа И загрли га силно. Ватра га обузе тада. мада је кајање крио. Да. ипак. звук му се по тами хори! Тај звук га у душу такну. Он се на углед сети. При том се још нешто деси. Али се покаја за то. што преврат у њему створи Он рог краварев зачу. и на жену своју. мораде на реку поћи. Чим Амор у село стиже..

Поражен толиким чудом ни с места кије се макô.. Загрокта на своје прасце и оде на место друго. Јер оно подмукло дете јавиће целоме селу. И онда ето ти бруке. Јер поглед кад напред врже. он леже заморен јâко. И упрепашћен стаде. спавô Безбрижним и равним санком. а још се тукао с њиме! Па клисар кад чује само. он дуге накида вреже. затим се пипку по глави И онда развали уста.. Одећу с досадом скинув. Дуго је стајао тако. А над њим сплете се шатор од шумског мирисног цвећа. Амор је. међутим. Снажна се његова крила лагано развише с плећа. Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде. а чуће срамоту целу. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 347 . Он виде крилато дете. кад дође к себи. збуњен кô селак прави. У души гризô се тиме: Откуда кмет да дозна. па. Бежô је од самог себе. не мислећ дуго. још кроз ноћ пољаном оде. кô свако дете.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тамо у густом хладу где лисје трепери лако. Опипа кукове прво. кô људско створење право. А ћата. Но после. У туђ нечији забран. А свиња. Ту ћата нагло се трже. збуњен. међутим. И заспа.

Кад за сто. „Ја лепо говорим кмету. и чисто у некој страви. где и он беше. Јер он га за ухо узе. четврта пристиже ока. и зна ли рођења место? Амор му показа име. „Та такви доводе олуј. А ћата. И веза криоца богу. ал' кад ме не слуша нико. Прво га запита строго. Ни молбе малога бога. Ко је? Откуд му крила? И што се по селу смуца? Има ли. и сврши чудесно дело. а каза и оно ресто.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И с пажњом Амору приђе да њиме крила му веже. Отпоче истрагу своју с важношћу И врло вешто. пита га. С високих лиснатих грана Тајанствен и општи шумор разли се од свију страна И дах свечаног мира. да узме на саслушање. А ћата прилете смело. С обале подухну вихар.. и прâво да позна стање.. Но ћата подмигну на то! „Батали!― одмахну само. сматрајућ бога кô звер ил' слично нешто. Потрча сад кравар крчми да чудо народу јави.― пијући кравар је викô. Гордећ се оваквим ловом.― Затим се нализа тако да пијан тихо се скљока. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 348 . Но уз пут кравар га срете. оца. Судници поведе њега. да чисто речима пуца. ни многе његове сузе Не растужише ћату.

овакве тице по перју и гласу знамо. летећи тамо. И старешини среском са писмом у град се крете.― Састави спроводно писмо и јави „срескоме―. Он к небу подиже главу. заструји топлина нека. Но истом у градски хатар што журно грабећи стиже. узви се и нагло диже И оде под небо горе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Ми. А пандур оседла коња. најзад. Амор се продрма само. Протегнут и раван удар. Он се преврте трипут и гласно засмеја само. каже. Кô голуб. Но тада угледа само бескрајну пучину плаву. узјаха и узе дете. С румених западних страна Изретка. покадшто само. даље... Да ово крилато дете с прилогом под један шаље. 5. и вече уочи Ђурђева дана. Па онда пандуру селском Амора и писмо даде. Радосно протрља руке и онда ходати стаде. После омаре дневне Далеко пламена муња с мрачнога видика севне. Чисто и светло вече. Паде. Те пандур задржа кљусе. И лаки задрхти удар брујећи издалека. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 349 .

Њу зној мртвачки проби Од мисли на крајње дело. да олуј спречи. И онда утрне нагло и мир се зацари с мраком. Идући пољаном дуго. И страшан вихар се диже. Два-трипут збуњено стаде. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 350 . загушљив ваздух прохладне нијаху струје. Грмнуше потмули гласи. пропе се и онда клече. преплашен страшно. А звоник застења чисто. што бурно наже. И звук се проломи с куле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И половину неба за часак осветли зраком. кметица времена доби Да појми дубину греха. смућен. Прикупи конопце снажно. помрси његове власи. на звоник старога храма. И ветар. И клисар над веђе своје подиже широку шаку. дубоком мраку. Кметица лепо се спреми и онда у забран пође. огњено и бурно вече. А клисар. Као весници страшни пламена и олује. пре нег олуј дође.. Но. Ал' поља шуштаху доле у мртвом. кад земљу обави тама Попе се. У томе истоме часу Одзва се страшнији удар у сусрет овоме гласу. Тежак. Гледећи пред собом. Ал' он је вукао звона И као господњи узвик свечано грмљаху она У мраку и олуји..

ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 351 . Сама. Стравична тишина нека владаше у пољу само. пронесе потмуле звуке. Она је бежала дуго. Од бола. Кô да је престао живот под струјом мртвачког даха. Клонула осети жена све своје очајно стање. Она је журила нагло кроз трње и густу честу Док мртва уморна стиже у забран скровитим месту. Зашто да презре мужа и брзо посрне тако? И ради кравара јадног?!. А ветар. По тешкој потмулој јеки. кô црни градови неки.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И онда од страве неке. Покрише огњени запад. у томе часу. најзад. Сумња је паклена узе. А муња изретка блесне и ветар затресе грање. у пустом пољу. уморна клече. покривши рукама очи. И грешна жена се стресе од неисказаног страха. страха грунуше њезине сузе Као бујица плаха. И она.. уморна тешко. Кметица очајно скочи. Но њега не беше тамо. у живу журбу се даде... док. Она се стидела јако. И страх јој силније букну. од стида.. Где кравар требаше доћи. И виде пољане пусте како их увија вече. Изгледа као да живот у миру дубоком спава. Ниоткуд живога јава. И просто пољаном јурну. Само облаци тавни. сад к небу подиже руке.

Однекуд на ум му паце: Греши ли кметица. Но муња кад плаха сену. јер пљусак осу се јако. „Сан је. то не мора бити. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 352 . да буде истина жива? Не. громовит прекор. А ваља подуже ићи. Зар све што човек снива Мора се на јави збити. Чудећ се самоме себи и своме ружноме делу. Зловољан на самог себе. јер своју сопствену жену Упази крај селског друма. Он стаде кô дирек право. сети се како му рече. Кметица подиже главу. он путем стаде И тихо почеша главу. Он је грабио нагло и згурен мислио тако.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Налик на звуке звона. а Бог је истина само. Олуја страшна се диже. И мучно дође му тада. лажа. И кмет се кренуо беше на позив клисарке тамо.― И кмет се најежи чисто. збиља? Двоумећ. Кô тежак. Но удар црквених звона до њених ушију стиже. Но није кметица само. Он смућен над њоме клече. „Ићи ћу у цвеће данас―. Набивши на главу гуњче. И задрма је руком. И дуго стојећи тамо. мишљаше. Коме се и зашто свети? И где се кренуо сада? Он јетко одмахну руком и назад окрете селу.

и обви руке око његових ногу И очи подиже к небу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Једва се помаче с места кад слатку угледа јаву. Равни удари звона тоњаху у мирне равни. ПЕСМE – ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ 353 . 1893. захвална Богу. с висина тавни'. И један светао зрачак кроз тавне слојеве паде И поља обасја собом. И мужа над собом спази. А озго. Трже се. И онда. А дотле олуја стаде.