Увод

Рене Декарт-почеци рационализма
Рационализмом називамо онај правац у филозофији који основу сваког
филозофирања налази у мишљењу.То значи да је спознаја могућа само у нашем
уму,разуму,интелекту.Етимолошки гледано рационализам потиче од лат.речи
што значи разум. Рационализам се као филозофски правац појављује у 17.
веку.Главни његови представници су Декарт,Спиноза и Лајбниц.Овај правац се
појављује као супротност емпиризму који је основу мишљења заснивао на чулним
датостима.Са почетком рационализма сама филозофија добија свој нови смисао.
Са становишта рационализма мишљење постаје један од извора и облика
спознаје.Декарт је први успео да докаже логичку,примарну вредност нашег ума у
спознаји.Међутим филозофска учења Декарта,Спинозе и Лајбница у много чему се
разликују.Вероватно разлог тога лежи и у чињеници да су живели у различитим
политичким окружењима.Исто тако и време је било један од фактора њихових
различитих ставова.Постоји ипак једна врста унутрашње везе у филозофским
учењима не само у смислу теоријског континуитета него и историјско друштвене
одређености.
Сваки мислилац у свом делу сажео је,изразио и објаснио историјско
друштвене околности своје епохе.Једно је ипак очигледно сва три филозофа основу
своје филозофије граде на чињеници да наше сазнање почиње умном спознајом.

Почеци Декартове филозофије
Заједно са филозофијом Френсиса Бекона Декартова филозофија представља
почетак модерне филозофије.Стојећи на раскршћу капитализма и феудализма и као
представник долазеће буржоаске класе Декарт је у своме учењу донео све
предности,настојања,тежње као и слабости и беспомоћности тог друштвеног

али и врло малог броја средњег и вишег племства који ту налазе интересе и користи.бојажљиво.Међутим процес распадања старе феудалне структуре тече споро као у осталом и пораст грађанства које углавном потиче из села.утемељено на земљишним поседима.Познато је да је Црква у том периоду дражала скоро трећину европских поседа.То није само везано за подручје Француске већ читаве западне Европе која је управо у то време вапила за преображајем.католичка црква је са папом на челу оставила печат хиљадугодишњег духовног ропства и израбљивања народа. Својим богатством.Са друге стране јако племство и Црква главни су представници средњевековног феудализма. Бог је био апсолутна истина и највеће добро.Поставити ту истину као предмет свог филозофирања и критичког деловања значило је подржавати оно што је Црква већ рекла.Католичка црква је успела да свест средњевековног феудалног човека религијски конституише те је с тога обликовала специфичан човеков поглед на свет.Све остало било је једнако самоиницијативној осуди.пропалог племства. .малограђанства.слоја.као својим идеолошким изразом формира се полако.постепено нови друштвени слој познат као буржоаска класа.ломачом и инквизицијом дуж читаве Европе.друштвеним и економским позицијама и привилегијама.У тој конфузији било је тешко чак и највећим умовима средњег века да превладају многе ограничености и скучености одређеног начина живота и да се ослободе многих заблуда и религијског ропства. Старо друштвено уређење оковано чврстом феудалном хијарархијом.По свом историјском положају а и по својим задацима управо овај друштвени слој био је од револуционарног значаја. као основном економском елементу са религијом и теологијом Католичке цркве.

С тога се Декартова методска скепса (-у почетку ваља у све сумњати-) у основи подудара са полазном тачком енглеског филозофа Бекона.замрачивале истину и спознају и онемогућавале стварање праве научне методе за директно проучавање природе. Декарт сматра. који са те исте позиције у борби против схоластике и њеног криво схваћеног и тумаченог ауторитета-Аристотела. Сумња. које жели да донесе плода и да постигне позитивна решења и резултате.Декартов пут био је олакшан јер је испред себе имао читаву плејаду великих и слободоумних мислилаца. фактор одстрањивања и чишћења свих најасних.да је такву методу пронашао.Декарт је. Треба дакле све срушити.као и многи из доба ренесансе поставио питање схоластичких ауторитета као и веродостојности црквених погледа и поставио захтев за одвајањем филозофије од схоластике и теологије и самим тим поставио темеље новој нововековној филозофији. што је проблематично у негативном смислу те речи. као критички пратилац сваког спознајног акта. Од свог постављања и по основној критичкој намени . како би се почело потпуно изнова и створила таква научна метода. Декарт је изложио и објаснио ту своју методу. хаотичних датости у нашој свести.Она се састоји од четири правила: .Он није почео своје деловање нечим новим него је наставио у многоме оно што је већ било започето. обрачунава са средњовековним предрасудама и заблудама у својој анализи четири врста –идола- (-варки-). постаје овде конститутивни момент Декартове методе уопште.Декарт се сврстава у ред модерних мислилаца новог времена. мутних. јер је поставио темеље сваког даљег могућег филозофирања и научног истраживања.што су нагомилане традицијом. Декартова се сумња изграђује у моћно и рушилачко оруђе и једини модус одређене напредне друштвене позиције.да у њих више нећемо моћи сумњати. У -Расправи о методи-.једном од својих главних дела. Тако Декарт почиње са методском сумњом као основном полазном тачком.Имао је ту срећу да се није супротставио феудалном друштву и Цркви када су били најјачи.окренута својом оштрицом свему.помоћу које ће се пронаћи спознати истине тако евидентне.

у постојање вањског света. Рађена стварно у искуству. да сваку од тешкоћа. па је то наше мишљење апсолутно евидентна чињеница. који је неопходан у сваком научном истраживању као моменат проверавања постигнутог и као јемство сигурности. то значи. ма колико је то могуће и колико је потребно ради њиховог најбољег решења. и може да одвоји истину од заблуде.Прво је правило било. Та је истина позната његова поставка: Мислим.да најбрижљивије избегавам свако пренагљивање и непроверено доношење суда. шта је истинито. а да јасно не спознам. са несигурним а ипак оштрим усмерењем против владајућих . па и нас самих као телесних бића.Треће. основана на многим већ стеченим истинама и спознајним тековинама предходника. полазећи од најједноставнијих и најразумљивијих предмета. који по природи не предходе једни другима. дакле јесам (Cogito.Друго. али истовремено док сумњамо. Разум је способан да сам одреди. настојати извести читав свој филозофски систем. а ако мислимо онда нужно и постојимо. да нема никаквог повода у то сумњати.Треће правило Декартове методе гласи: . да бих се постепено уздизао до спознаје најсложенијих.. јер је јасна и разговетна.да бих се постепено уздизао од спознаје најсложенијих. да своје мисли управљам извесним редом. да никад ништа не прихватам као истинито. У теоријском значењу процес настајања основне поставке Декартове. богата друштвеним и теоријским садржајем. док то разматрамо. а шта лажно. и из које ће. Методским скептичким рашчишћавањем свега нејасног и несигурног и одбацивањем непоузданог Декарт долази до своје основне истине. и према томе поуздана и истинита. предпостављајући ред чак између оних. врло је комплексан. што је за мој дух јасно и разговетно. у складу са својим методом. коју бих проучавао. што сматрамо само вероватним.. сређености и потпуности разматраног матерјала. те сеод ње може почети методски поступно тражење осталих истина. Cogito ergo sum. ми мислимо. да је такво. док одбацујемо све.која је по његовом мишљењу потпуно поуздана. Ми можемо сумњати у податке наших осећаја. и да у својим судовима обухватим једино оно.ergo sum). Та је дакле основна поставка по Декарту потпуно евидентна. поделим на онолико делова.Четврто правило методе јесте допуна прва три и њихов саставни део.

Противно од аристотеловско – схоластичког дељења душе на вегетативну. да нешто мислимо. где га је хтео најјаче утврдити и доказати. већ рефлексију о том мишљењу. њен је узрок изван нас. Декарт сматра да је Бог вечна. то јест у самом Богу. исходиште и апсолутни почетак. то се често једна налази без друге“ („Расправа о методи“. маштање.рефлексија о том мишљењу. то јест управо – самосвест ( код Декарта „cogito“). Као завршни моменат читавог једног мукотрпног мисаоног рада. непокретна.). Према томе. очевидност која нема карактерсилогизма. спознајну делатност.Мишљење уопште постаје њен предмет у спознајнотеоретском аспекту. наиме.Тај се главни доказ изводи из наше идеје о Богу. а ми смо само ограничена бића. спознајнотеоретски заснованом. свезнајућа. па их уврстава у појам мишљења у најширем смислу те речи. А то значи да Бог . бескрајна. Тако ту улази и сумњање. која ниједно од тако великих својстава не поседујемо. Узрок те идеје може бити или у нама или изван нас. само у супротну од ове. тражи најједноставније елементе свести. И Декарт је пао у ту једностраност. коју је имао овде на уму. да ми не можемо бити творци и узрок те наше идеје о Богу.и постојећих посвећених назови истина схоластике и теологије. којом нешто мислимо. такозваном онтолошком доказу за постојање Бога. Његов „cogito“. независна супстанција. којом спознајемо. постављања и развијања свог система. иманентно негирао Бога управо тамо. знање да мислим. јасно јњ. осећања. хтење. који нам је ту идеју усадио. а по узору на математику и геометрију. осећајну и разумну Декарт. односно мисаони садржај. јасна свест се поставља као темељна рационална истина. различита од делатности. љубав. наиме. свесна делатност. као просто мишљење. и ту се разликује свест од самосвести. III. У свом главном. који аналитичком методом. Декарт је по унутрашњој логици оснивања. та поставка постаје основна истина. мржња. из кога треба извести и објаснити све остало. утврђује јединство субјективне свести. свемогућа. не представља свест као такву. већ има значење непосреднеинтуитивне поузданости. Сва својства и моћи душе он сматра неодвојивим и целовитим. онда смо увек у једностраности. то јест није формалнологички изведена. „Будући да је. а кад год иде једна без друге.

што противречи и самом Декартовом одређивању појма супстанције. пфрожимање. чији је основни. којој за њену егзистенцију није потребна никаква друга ствар.. као и нужности практичног усмерења његове науке. колико год у Декартовом систему Бог игра улогу основне и једине гаранције и творца свега. С тога у Декартовом животу. која је утолико већа. као и наше спознаје. па и нас самих. и то се непрекидно у читавом Декартовом систему освећује. које произилазе из читавог његовог филозофирања.мада је ту недоследан.његове научне позиције.постоји. Тиме је из наше идеје о Богу по Декарту утврђена и доказана његова егзистенција (Deus cogitatur. и његовој филозофији и науци. Бог је дакле по Декарту апсолутна супстанција. па оне тако постају супстанције „другог реда“. где је по Декарту „најјачи“. јер супстанцијама сматра матерјалну и духовну сустанцију. како јеговорио Енгелс. јер тешко јелогику ускладити са нелогичним. . долази до класичног израза уска испреплетаност. дакле управо оног развитка и напредовања истине. што раздире човека. У томе и леже унутрашње противречности спознаје и сваког филозофског система. био борба против свих облика предрасуда и заблуда. Декарт је био добар хришћанин и добар верник. логички произилази сасвим супротно. као што је очевидно са једне стране његово веровање. али су и унутрашња његова колебања исто толико очевидна. То је унутрашња трагика једног једног мисаоног развитка. мешање. не само теоријски. а са друге стране јасно увиђање свих оних консеквенца.разлоге и основу за решење проблема односа истине и заблуде. и ту треба тражити узроке. ergo est). који је био и велики мислилац. из његовог постављања и извођења. то јест зависне су од Бога и он их је створио. укључујући ту и схоластичке и теолошке и религијске. које је. као специфичне форме кретања спознајне мисли напред. што постоји. Тако на пример. и он се и интимно није могао ослободити Бога. његових теоријских преокупација и поставки уопште. него и животни задатак уопште. Али Бог је исто тако јемство истинитости наше спознаје и постојања вањског света. кретање из веће заблуде у мању. замршеност и нераздвојна нужна повезаност идеолошког и научног. Бог свуда „смета“ па и овде. ипак из самог тог главног Декартовог доказа.

Ако дакле у себи врлочесто налазимо идеје. а све то произилази из савршености и доброте Бога. него то чинити без методе. да не можемо сумњати у оно. сигурно само зато. јер долазе од ничега. за чију извесну и несумњиву спознају се види. наиме да су ствари које схватамо јасно и разговетно. не ради се ту о томе шта други мисле илишта ми сами предпостављамо да треба истраживати. које садрже нешто нејасно и замршено. то могу бити једино оне. – „Проучавањима треба да је циљ пружање духу таквог вођства.. да морају наше идеје или појмови. другачије се заиста наука не стече. долази од њега. – „Што се тиче предмета. којим непосредно. – „Само се оним предметима треба бавити. а истините спознаје из Божјег савршенства! ПРАКТИЧНА И ЈАСНА ПРАВИЛАУПРАВЉАЊА ДУХОМ И ИСТРАЖИВАЊУ ИСТИНЕ РЕНА ДЕКАРТА Правило 1. што јасно и разговетно спознајемо. бити истинити. дакле. који су нешто стварно. јер Бог јесте или постоји.“ Правило 4.што се догађа. што нисмо потпуно савршени“.Сама егзистенција Бога довољан је разлог. тј. интуитивно сведочимо истинитост и поузданост наших основних спознаја. који се разматрају. заблуде произилазе из наше несавршености. чак и оно. Према томе. да су наши духови довољни. који нас као такав не може варати. или са извесношћу дедуктивно извести.Под методом се подразумевају извесна и лака правила. никада не мислити на тражење ниједне ствари.“ Правило 3. што сам горе утврдио као правило. чије тачно примењивање може сваком помоћи да никада лажно уместо истинитог не . што је у нама.“ Много је боље. јер је Он савршено биће и јер све оно. – „Нужна је метода за истраживање истине ствари. оне су у нама тако нејасне само зато. већ о томе шта јасно и очигледно можемо непосредно интуитивно сагледати. потпуно истините. у чему су јасни и разговетни. прво. Јер Бог нам је усадио „природно светло ума“. и долазе од Бога у свему ономе. Одатле онда произилази.“ Правило 2. које ће га водити доношењу солидних и истинитих судова о свему. „ Јер је.. које су лажне.

– „Да би се најпростије ствари разликовале од сложених и да би се редом испитивале. једну по једну прегледати. – „Сва метода се састоји у реду и распореду предмета.“ Правило 6. које треба испитивати. размислити о њиховим међусобним односима. и на њима се дуже задржати. чак и најмање важних. – За употпуњавање науке треба све ствари. полазећи од непосредног интуитивног сагледавања оних. на томе се треба зауставити. и до максимума се шири домашај нашег духа. да бисмо извесну истину открили. као и обухватити их све скупа довољним и уредним набрајањем.“ Правило 8.Остаћемо јој верни. Правило 5. треба у сваком реду ствари. у којем смо једне истине из других непосредно дедуцирали.“ Правило 11. сталним и непрекидним покретом мисли. – „Кад. већ се уздржати излишна посла. . после непосредног интуитивног сагледавања простих ставова.што су други већ пронашли. јавља нешто. и колико год је могуће више њих одједном разговетно поимати: тако и наша мисао постаје знатно извеснија. и методским проналажењем свих људских вештина и заната. постигне истинску спознају свега. све док се не стекне навика разговетног и јасног непосредног интуитивног сагледавања истине. и не треба ствари које следе. – „Ако се у серији ствари. који ред изражавања и предпостављају.“ Правило 7. корисно их је прелетети и ничим непрекинутим кретањем мисли. – „Треба управити сву вештину духа на мање и лакше ствари. али нарочито оних.из њих нешто друго закључимо. што је способан да спозна. и затим ако покушамо да. уздижемо се истим ступњевима до спознаје свих других... већ поступно увек развијајући науку. које се односе на наш циљ.предпостави. ако поступно сводимо сложене и мрачне ставове на простије. што наш разум не може довољно добро непосредно интуитивно сагледати. или подједнако удаљено. треба га вежбати истраживањима онога. на које треба управити оштрицу духа. и да. који су простији од свих. не трошећи узалуд напоре свога духа.“ Правило 10. испитивати. – „Да би се дух учинио оштроумним. промотрити оно што је најпростије и на који начин је од њега све остало више или мање.“ Правило 9.

било за то да се прости ставови разговетно непосредно интуитивно сагледавају. памћењем.Правило 12. које се истражују и оне које се знају тако повезале. – „Најзад. да се могу познати. било да би се ствари. и набрајањем поделити га на најмање могуће делове. Правило 13. – Ако извесно питање савршено разумемо. осећањима. треба се користити свим. које треба међусобно упоредити.“ . тало да се ниједно средство људске моћи не занемари. маштом. што разуму може помоћи. треба га одвојити од сваког сувишног појма. било да се пронађу ствари. свести га на најпростије.

Related Interests