Извод из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007.

Е-mail:
comrade@sezampro.rs

СПОРТ И КУЛТ
Култ такмичења

Спорт је капиталистичко такмичење. Није сваки историјски облик такмичења спорт,
већ онај који је отелотворење социјално-дарвинистичког принципа bellum omnium
contra omnes и апсолутизованог принципа увећавања квантитативно мерљивог учинка
који је уобличен у олимпијској максими citius, altius, fortius - који одговара тржишној
економији и апсолутизованом принципу профита. Као што се капитализам суштински
разликује од хеленског робовласничког и феудалног поретка, тако се спорт суштински
разликује од античког agon-a и витешких турнира. Олимпијске игре биле су аутентична
игра аристократске Хеладе; витешки турнири били су аутентичнa игра феудализма;
спорт је аутентичнa игра капитализма. Спортска теорија своди спорт на надисторијску
појаву чија се бит добија из “непроменљиве људске природе”, при чему је човек сведен
на “звер”, а људско друштво на “цивилизовани” зверињак. Међутим, индивидуално
такмичење (достигнуће), које се заснива на принципу “једнакост на старту”, историјски
је производ и одговара изворном духу капитализма (либерализму) који атомизује
друштво по принципу homo homini lupus. Уклањање “противника” победом која се
остварује постизањем већег резултата (рекорда) постаје капиталистички облик
(“цивилизоване”) природне селекције. “Примитивни народи” не познају индивидуално
такмичење ни индивидуално достигнуће, као ни принцип рекорда. Исто је са
хеленским друштвом: човек је припадник polis-а и “божја играчка” (Платон). Смисао
такмичења није постизање рекорда, већ победа коју постиже олимпијски agonista као
“изабраник богова” којом стиче могућност да се нађе на Олимпу међу бесмртном
олимпијском олигархијом.
Историја спорта је историја капитализма. У изворном смислу израз “спорт” (од 1828.
године, пре тога desport, desportare) не означава такмичење у коме доминира култ
победе и култ рекорда, већ разбибригу, необавезно учествовање у активностима које су
играње аристократског начина живота путем симболике и облика понашања који
проистичу из аристократског света, и који су отелотворење аристократског вредносног
система израженог у принципу “поредак и мера” (ordre et mesure). “Спорт” је био
привилегија аристократије којим се потврђује њен ексклузивни владајући класни
статус, што значи да није био начин интегрисања радних “маса” у духовну орбиту
владајуће класе, као што ће то постати у буржоаском друштву. У њему не доминира
борба за победу елиминисањем противника ни идеја прогреса, већ такав начин
понашања (“џентлменски манири”) који одваја припадника аристократије од “нижих
класа”. Исто тако, изворни појам “спорта”, као забаве, не изводи се у односу према
раду и “свету бриге”, већ означава начин живота аристократије као паразитске класе.

Тек у развијеном капиталистичком друштву израз “спорт” постаје ознака за
“осамостаљени” дух капитализма који је отелотворење принципа bellum omnium contra
omnes и citius, altius, fortius и појављује се као сфера “слободе” у односу према раду.
Што се тиче принципа “витештва”, који идеолози спорта користе да би спорту
прибавили “културну” легитимност, он у изворном смислу одговара статичном
аристократском поретку у коме се владајући друштвени статус не стиче беспоштедном
борбом за опстанак, као што је то у капитализму, већ рођењем.
Спорт је уобличен као институција у другој половини XIX века и представља обрачун с
идејама-водиљама Француске грађанске револуције, критичким рационализмом,
еманципаторским могућностима новостворених демократских институција, као и с
филантропским и плесним покретом. Он није покрет напредног грађанства које,
инспирисано духом просветитељства и идеалима Француске грађанске револуције,
тежи да створи ново друштво, већ империјалистичких кругова који настоје да се
обрачунају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва XIX века и да покоре
свет. Модерне олимпијске игре израз су “мондијалистичког” духа империјализма и као
такве су обрачун с културним бићем античких олимпијских игара, као и с олимпијским
идејама и покретима који су настали у модерном добу - који се заснивају на
хеленистичком духовном наслеђу, народним културама и на еманципаторском наслеђу
грађанског друштва (Гуц Муц, Шартан, Брукс, Лесепс, Грусе, Запас...)
У изворном облику спорт се не ослања на телесни активизам који треба да поспеши
развој радних или уметничких способности, већ на “витешке традиције” које имају
белициозни карактер. Спортска такмичења су рат у коме се борба не води оружјем,
него телима “противника” и као таква су обрачун с пацифистичком свешћу и припрема
за оружани сукоб. Отуда беспоштедно “ривалство”, које подразумева способност и
спремност на убиство “противника”, представља главну особеност спортског
“дружења”. Спортска терминологија указује на суштину: спортски сусрети у којима
нема елиминисања називају се “пријатељским”, што значи да су они сусрети у којима
је победа императив - непријатељски. Будући да је природна селекција носилац
“прогреса”, који је судбинска сила којој је човек безнадежно подређен, разумљиво је
због чега грађански теоретичари са таквим одушевљењем говоре о рату: они у њему
виде највиши и најнепосреднији облик деловања закона природне селекције. Из
Кубертенове олимпијске доктрине недвосмислено следи да спорт спада у сферу рата и
војне обуке и да је главно средство за обрачун с пацифистичком свешћу. Став Карла
Дима, верног тумача Кубертенове доктрине и једног од водећих идеолога
великонемачког експанзионизма: “Спорт је рат!” (“Sport ist Krieg!”), на најадекватнији
начин изражава суштину спорта. Не треба сметнути с ума да је Кубертен покренуо
олимпијску кампању с нескривеним циљем да изазове промене у француском
школском систему, да би од француске буржоаске младежи створио колонијалне
фаланге. Колонијални поход “без добре спортске припреме” представља, по Кубертену,
“опасну непромишљеност”. Није случајно што је Енглеска као водећа колонијална
сила, где има места само за “јаке личности”, била главно извориште Кубертеновог
олимпијског надахнућа. Исто тако, није случајно да је Кубертен у крвавим борбама на
античком олимпијском борилишту и у средњовековним турнирима обесних великаша

пронашао извориште “витешког духа” коме буржуј треба да тежи. Рат на спортском
пољу требало је да очува милитаристичке традиције ратничке аристократије и да их
“превазиђе” белициозним и прогресистичким духом монополистичког капитализма.
Бити у стању “гледати смрти у очи”, која се појављује у облику човека сведеног на
“противника”, једна је од најважнијих особености Кубертеновог “новог човека”, а
способност и спремност човека да убије човека представља највиши изазов за његову
“утилитарну педагогију”. Пишући, након Првог светског рата, о највишим вредносним
изазовима енглеских владајућих кругова, Бертранд Расел, један од најзначајнијих
британских филозофа XX века, закључује: “У обичној енглеској породици из више
класе убијање птица се сматра врло часним а убијање људи у рату - најплеменитијим
занимањем.”(1) “Потреба” аристократа за убијањем није израз људске природе, већ је
израз патологије аристократског поретка који је дегенерисао човека и за који је
убијање људи највиша врлина. Исто је с грамзивошћу: она није аутентична људска
потреба, већ израз патологије капитализма која се приписује човеку да би се „доказало“
да је капитализам утемељен у људској природи и да је стога вечан. Слично је с
понашањем “хулигана”: оно не указује на природу младих људи, већ на природу
владајућег поретка и на положај младих у друштву.
У спорту је “осамостаљен” белициозни дух капитализма који, путем „спортског
такмичења“, настоји да васкрсне дух античке робовласничке аристократије, као и
“витешки дух” крвожедне средњовековне властеле. Милитаризовање тела, духа,
међуљудских односа и односа између нација и раса највиши је “културни” облик у
коме се појављује владајући белициозни дух. У антици у форми борбе појединаца за
стицање места на Олимпу одвијала се борба владајуће класе за очување привилегија; у
модерном друштву под привидом спортског такмичења одвија се борба паразитских
класа против еманципаторског наслеђа човечанства и човека као универзалног
стваралачког бића слободе. Спортско такмичење постаје обрачун с такмичењем које не
подразумева елиминацију и доминацију човека над човеком, поготову с такмичењем
које подразумева развој универзалних стваралачких моћи човека и које отвара
могућност за превазилажење постојећег и стварање новог света. У спорту нема
надигравања, већ се такмичење своди на борбу за опстанак и доминацију која у
потпуности одговара владајућем духу капитализма: јачи иду даље, слабији отпадају.
Смисао спорта није развој игре, већ очување владајућег поретка.
Интересантно је да грађанским теоретичарима, по којима су гладијаторске борбе,
витешки турнири, двобоји, самоубилачки ритуали самураја и рат - “такмичење”, не
пада на памет да класну борбу, борбу за еманципацију женa, борбу за ослобађање од
колонијалног јарма, поготову револуцију - назову “такмичењем”. Исто тако, упркос
томе што у први план истичу борбу, њима не пада на памет да у појам игре укључе и
борбу између старог и новог која подразумева проширење хоризонта слободе - без чега
нема истинске игре. У суштини, смисао такмичарских игара није развој људског, него
пражњење “негативне енергије” да би се спречило да се она не усмери на политичку
борбу која тежи искорењивању узрока несреће у друштву. Игра постаје стерилисање
критичко-мењалачке свести. Ни код Расела такмичење не подразумева борбу против
владајућег неправедног и деструктивног поретка, што значи за слободу и опстанак;

борбу између старог и новог; између добра и зла; развој уметничке (еротске) природе
човека - већ се оно усмерава на борбу против природе, што значи на стицање
техничких знања ради успостављања контроле над природом ради њене експлоатације.
Спорт је аутентична идеологија либерализма: култ победе и рекорда био је облик у
коме се појављује мит о капитализму као поретку у коме “Свако има своју шансу!” и
који је у стању да обезбеди стабилни прогрес који неминовно доноси бољитак
грађанима у сваком домену њиховог живота, што је изражено у максими
„Конкуренција рађа квалитет!“. У монополистичком капитализму, који се заснива на
принципу “Уништи конкуренцију!” и “Велика риба прождире мању рибу!”, спорт је
постао анахронизам којим се одржава привид “такмичарског друштва” и као такав је
осуђен на дегенерисање. Уместо “личне иницијативе” и “индивидуалног достигнућа”,
такмичење спортиста постаје облик у коме се одвија борба између најмоћнијих
капиталистичких групација за доминацију - коришћењем дехуманизоване науке,
медицине, технике... Принцип такмичења постао је принцип доминације, а овај
принцип деструкције. У “потрошачком друштву” изворни спортски дух потпуно је
извитоперен и спорт је постао банална циркуска представа у којој владају правила
show-business-a. Кубертен је, у својим изворним олимпијским списима, указао куда
води професионализам и комерцијализовање спорта. По њему, “новац је највећи
непријатељ спорта” који претвара спорт у “вашар”, а (професионалне) спортисте у
“циркуске гладијаторе”. Сличне ставове износе и његови следбеници из МОК-а.
Савременим теоретичарима спорта (олимпизма) не пада на памет да, када говоре о
„изворном“ олимпизму, наведу ове Кубертенове ставове, јер то разоткрива праву
природу спорта, а самим тим и праву природу њихове „теоријске“ делатности.
Култ рекорда
Тежња за постизањем рекорда условљава специфичну (конкретну историјску) природу
спортског такмичења. Победа над противницима безвредна је уколико се не постигне
рекорд. Он постаје универзална и од човека отуђена мера за одређивање успешности
(вредности), што значи својеврсна “виша сила” којој је човек подређен. Рекорд је
тржишна вредност спортског резултата, а логика која доминира у спорту одговара
процесу репродукције капитала: апсолутизовани принцип рекорда одговара
апсолутизованом принципу профита. Све већа доминација апсолутизованог принципа
учинка у спорту довела је до постепеног уклањања борилачког индивидуализма,
камена-темељца идеологије либерализма. Више се не ради о борби између људи за
победу, већ о такмичењу без такмичара у коме се човек бори са “фантомским”
рекордима који су отелотворени у мерним инструментима који симболизују
дехуманизовани и денатурализовани “ход” капиталистичког времена. Историја
античких олимпијских игара је след победника; историја спорта своди се на линеарно
увећавање бројева којима су придодата имена обезличених “рекордера”.
Апсолутизовани учинак (рекорд) добија митску димензију: спортска “достигнућа”
постају мера “прогреса” и “усавршавања” човечанства и као такви историјски
граничници. Истовремено, квантитативно сравњивање постаје “објективни”
критеријум по коме се врши расподела места на друштвеној лествици моћи, која се
појављује у облику Арнолдове елитистичке “теорије пирамиде”, коју ће преузети

Кубертен: потребно је да се стотину људи посвети телесној култури да би се
педесеторо бавило спортом; потребно је да се педесеторо бави спортом да би се
двадесеторо специјализовало; потребно је да се двадесеторо специјализује да би петоро
били способно за “задивљујућа јунаштва” (prousses étonnantes).(2) Пирамида успеха
указује на хијерархијско устројство “природне селекције” у спорту и на
механицистичку логику “такмичења” која одговара тржишној “утакмици” и
“индустријском друштву”. Квантитативно сравњивање постаје облик у коме се
испољава доминација “прогреса” над човеком и потврђује његова неприкосновеност и
вечност. Оно није историјски производ, већ је “чињеница” која ни на који начин не
може да се доведе у питање и као таква је средство за васпитање потчињених да
прихвате неједнакост у друштву као неминовност. Истовремено, рекорд није битан као
људско достигнуће, већ као начин доказивања “прогресивне” природе владајућег
поретка, а тиме нарастајуће снаге “господарске расе”. Будући да нема било каквих
здравствених или моралних ограда прогресистичком принципу citius, altius, fortius,
јасно је да “усавршавање” човека води његовом (само)уништењу. Спорт је обрачун с
модерном (хуманистичком) идејом прогреса која подразумева квалитативне скокове у
развоју друштва, афирмацију човека као слободарског бића и стварање novum-a. У
њему су могући само (бескрајни) квантитативни помаци, напредовање у задатој
просторној и временској димензији, што значи напредовање без напретка.
У спорту долази до израза подела на умни и телесни рад, као и (све ранија)
специјализација. Сваки спорт има специфичну технику тренинга, што значи да сваки
спорт на специфични начин ментално и телесно сакати људе и ствара од њих
специјализоване спортисте-рекордере. Једнострана спортска активност доводи до
хипертрофије једних, и до атрофије других екстремитета, органа, телесних и
менталних функција. Спортиста постаје специфична радна снага (само-деструктивни
карактер), оруђе за рад (високо-специјализована машина) и предмет обраде (тело као
сировина) - за производњу специфичног рекорда. Што је већи јаз између биолошких
могућности човека и рекорда који се мора постићи, спортски тренинг све је више
начин отуђења човека од себе као људског бића и уништавање његових индивидуалних
склоности и способности. На темељу апсолутизованог принципа учинка у спорту је од
здравог телесног напрезања дошло до таквог напора који уништава човека као живо
биће. Спортиста постаје робот и као такав роба на тржишту спортског show-business-a,
а "спортска техника" технички облик уништавања природног и културног бића човека.
У спорту се примењују методи и средства који се користе у индустријској производњи
и у савременој науци: спорт је погон за производњу рекордера (рекорда). Максима
“Рекордери се рађају у епруветама!” указује на праву природу “врхунског спорта” који
је, као што му име говори, највиши изазов за спорт у целини. Иза техничких израза и
научних формулација крије се индустрија смрти: “врхунски спорт” постао је врхунски
облик уништавања човека. Спорт је средство којим се човек као биолошко и хумано
бића преображава у механичку ствар. Истовремено, њиме се производи екоцидна свест
и екоцидни однос човека према своме телу. “Такмичарска свест” постаје облик у коме
се појављују ирационални процеси капиталистичке репродукције који су путем
“спортског духа” унети у човека. “Агресивну животињску природу” замењује
самодеструктивни фанатизам.

Култ тела

У спорту доминира култ тела и мишићне снаге који је уобличен у Кубертеновој
максими „у мишићавом телу борбени дух“ (mens fervida in corpore lacertoso). Док у
античком телесном agon-у постоји спонтани однос човека према телу, који проистиче
из доживљавања тела као саставног дела космоса и као изворишта животне енергије
човека, у спорту доминира инструментални однос човека према своме телу. Све је
подређено моделирању које се заснива на капиталистички (зло)употребљеној техници
и науци: као што је у антици телесни изглед требало да буде у јединству са
(геометријски устројеним) космосом, тако у савременом свету телесни изглед треба да
буде у јединству са социјално- дарвинистичким и прогресистичким духом
капитализма. Исто тако, у спорту култ тела нема везе са ширим религиозним
контекстом, као што је то било у антици, већ је средство за стварање позитивног
карактера и позитивне свести, као и средство за демонстрирање експанзионистичке
моћи капитализма. У спорту нема антропоморфних симбола који представљају
владајућу моћ поретка, као што су то богови у антици. Ту улогу преузимају спортисти,
с тим што је њихово тело и изглед у потпуности подређено природи владајућег
поретка. Уместо античког холистичког приступа телу, инсистира се на експанзивној
мишићној снази и механизовању тела. У спорту човек се уклапа у капиталистички
космос путем тела и телесног става који одговара динамичкој и прогресистичкој
природи капитализма. “Спортски дух” је појавни облик експанзионистичког и
прогресистичког духа владајућег поретка, а “спортско тело” је најаутентичнији
капиталистички облик дегенерисања тела и као такво је “наткласни” и “надрасни”
модел тела. Ради се о идеолошком телу које је израз тоталитарне и екоцидне природе
владајућег поретка. Дехуманизованом и денатурализованом свету, који се темељи на
капиталистичкој деструкцији, одговара дехуманизовано и денатурализовано тело и
деструктивни покрет.
Спорт је област где је технизовање амбијента, човека и међуљудских односа достигло
врхунац. Oн је једно од најважнијих средстава капитализма за уништавање
хуманистичке и за стварање “техничке цивилизације”. “Спортивизација” света
најрадикалнији је облик денатурализовања и декултивисања човека и средство за
његово увлачење у животну и духовну орбиту “техничке цивилизације ”. Наука настоји
да створи такво биће (машину), које ће бити лишено свих оних људских особености
које представљају препреку за обарање рекорда и произвођење све крвавијег спортског
спектакла. Спорт се ослања на механицистичку филозофију тела и проналази
миметичке импулсе у индустријском и милитаристичком покрету. Уместо природног
покрета и природног тела, доминира механика покрета, тело постаје кавез техничке
рационалности, а “такмичарски карактер” отелотворење владајућег деструктивног
духа. Тренери постају техничари тела и гоничи робова који треба да омогуће
постизање задатих резултата (рекорда) по цену уништења човека. Истовремено, сакати
се дух човека и ствара култ технизованог тела и на тај начин култ “техничке
цивилизације”. Ради се о таквом начину мишљења које апсолутизује квантитативно
мерљиви учинак који се постиже по цену уништења природног бића човека (принцип

“већег напора”). Спортом се ствара капиталистичка идеолошка сфера и одговарајуће
“јавно мнење” тако што се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва које
пружа могућност за ослобађање човека од екоцидне капиталистичке тираније.
"Дисциплиновање" тела у грађанској телесној култури и спорту одговара настојању да
се природа стави под контролу владајућег поретка: "кроћење" тела одговара "кроћењу"
природе. Спортом се не оплемењује природно биће човека, већ се "дисциплинује"
технократски заснованим дрилом у коме доминира механика телесног, при чему тело
постаје машина. За разлику од средњег века, где се ради о обрачуну с телом које
постаје обрачун с "лажним" земаљским светом, у грађанској педагогији ради се о
потискивању и уништавању свега онога у човеку што не одговара потребама
капиталистичког поретка и што може да га угрози, и о развијању свега онога што
доприноси очувању поретка. Отуда Кубертен инсистира на "утилитарној педагогији":
"добро" је оно што је корисно за владајући поредак. Агресивни борилачки ("здрави")
егоизам, незајажљива "потреба" за стицањем и владањем (тлачењем) - то су "праве"
одлике "узорног” буржуја. Кубертенов принцип "већег напора", који условљава
беспоштедни однос човека према своме телу и коме у психолошкој сфери одговара
принцип “грамзивости”, одговара колонијално-пљачкашком односу према природи.
“Развој спорта” заснива се на екоцидној логици: телесни дрил уништава тело, које је
непосредна природа за човека, и на тај начин кида везу човека са природом и
онемогућава живот у природи. Технизовани услови живота, што значи на
капиталистички начин дегенерисана природа, постају животна средина човека којој он
„спонтано“ тежи и у којој може да преживи. На примеру спорта може се јасно видети
да капиталистички начин производње не преображава природу у корисне ствари, већ
да је дегенерише и уништава: однос према телу одговара односу капитализма према
природи. У спорту је до краја реализована капиталистичка експлоатација природе која
се заснива на принципу постићи што већи учинак (профит) у што краћем времену. На
томе се заснива и принцип ране селекције којим се сакати тело, уништава еротска
природа човека, ум, духовност, ствара садо-мазохистички карактер - с тим што је у
савременом свету („потрошачко друштво“) спортско тело постало средство за
произвођење спортског спектакла, што значи духовне дроге, и покретни рекламни
пано.
Спортски телесни дрил подразумева моделирање тела по прогресистичким
(квантитативним) критеријумима који доводе до (само)уништења човека. Највиши
изазов постаје досезање задатог "модела" тела који је пројекција резултата (рекорда)
који се настоји постићи. Уместо уметности и природности, у спорту доминира техника
која подразумева инструментализовано тело које је сведено на техничку направу и
технизовану вештину која је условљена природом спорта и "нивоом" који је у њему
постигнут. Човек је сведен на оруђе за производњу рекорда, а његово тело на сировину
коју, путем телесног дрила и научних третмана, треба "преобразити" у "спортско тело".
У спорту владајући модел тела не одговара одређеном културном обрасцу, већ је
непосредно отелотворење владајућих односа и вредности: спортиста је антрополошки
појавни облик владајућег поретка. Попут антике, и грађанин модерног друштва треба
да се у потпуности укалупи у успостављени (капиталистички) космос, да буде у

духовном, телесном и делатном (активистичком) јединству са њим. Спортска естетика
не проистиче из културе, већ се заснива на природи спорта као рата телима, на
настојању да се постигне рекорд и на природи спектакла - који је рекламно паковање
спортске робе. Одбачен је холистички приступ телу (пропорционалност,
хармоничност), мекоћа покрета и телесног израза, пулсирање еротског, емотивног,
духовног, покрет човека ка човеку, као и античка kalokagathia која инсистира на
јединству лепог и доброг. Миметички импулси не проналазе се у природи или
културној сфери, већ у техничким процесима: техничко "савршенство" представља
највиши изазов за спортску естетику. Њему одговара тело сведено на
високоспецијализовану машину, механика покрета, технизовани (екоцидни) ум,
потиснути и осакаћени Ерос, као и осакаћено емотивно и духовно биће човека.
Унакажена тела савремених гладијатора постају највиши домет “лепог”.
Тело није облик постојања човека као самосвојне личности, његова властитост, већ је
инструмент за постизање политичких и економских циљева. У том контексту, однос
човека према своме телу посредован је владајућом идеологијом. Отуђење тела од
човека постаје отуђење човека од самога себе. “Дисциплиновање тела”, максима mens
sana in corpore sano и mens fervida in corpore lacertoso, citius-altius-fortius представљају облике успостављања институционализоване репресије над човеком која
не подразумева само деструктивно инструментализовање тела, већ и уништење
личности. Уместо поштовања индивидуалне специфичности човека и његове људске
комплексности, на прво место ставља се дехуманизовани (деструктивни) принцип
учинка и њему одговарајући модел човека. Једнострана репресивна телесна активност
ствара телесно једностраног и духовно осакаћеног човека. За разлику од софиста, који
под човековом природом подразумевају “јединство тела и душе, али пре свега
унутрашње настројење човека, његову духовну природу”,(3) у спорту је, као и у
хришћанству, успостављен дуализам тела и духа. Уместо „божанског духа”, у спорту
влада дух капитализма који је отелотворен у мишићавом телу спортисте које је у
борилачком напону, с тим што уместо душе, карактер (садо-мазохистички, убилачкодеструктивни) постаје стециште и упориште владајућег духа у човеку. У спорту човек
је сведен на деперсонализовани модел “спортисте”, што значи да је осакаћен за
елементарну људскост постајући део “тима” капиталистичких гладијатора, каскадера и
циркузанера. Он у другом спортисти не види човека, већ “противника” кога треба
уклонити с пута. Наношење телесних повреда и убиство постаје легални и легитимни
облик “односа” према “противнику”. Исто важи и за однос човека према своме телу.
Мучење тела и његово уништавање основни је начин “победе над телом (болом)”, чиме
се стиче (садо)мазохистички карактер и “победничка воља”. Човек се своди на тело, а
снага, брзина, издржљивост, убилачка и деструктивна моћ (вештина) постају основни
начин његовог самовредновања. Спортисти од живих постају роботизована бића која
се руководе (само)деструктивним фанатизмом... Истовремено, у спорту човек се
подређује ауторитарном поретку и навикава се да “реагује на пиштаљку” - без
разумног расуђивања. Златно правило сваког тренера је да “играчи не размишљају, већ
раде оно што се од њих захтева”. Спортски тренинг не оплемењује човека, већ сакати
људскост. Он се своди на техничку дресуру која је наближа милитаристичком дрилу, с
тим што у њему не влада принцип оптималног, већ принцип “већег (деструктивног)

напора”.
У спорту човек је лишен еротске природе. Мушкарац и жена нису полна (природна,
афективна, људска) бића, већ су сировина и оруђе за постизање рекорда.
“Специфичност” женског тела је да је оно “слабије” од мушког тела, што значи да
постиже “слабије” резултате. Уколико је животворност основни егзистенцијални
принцип, онда је жена управо као телесно биће супериорна у односу према мушкарцу
јер поседује животворно (родно) тело. Прихватањем владајућег вредносног модела као
основа сопственог вредновања, жена се одриче онога што је чини специфичним
људским бићем и своди себе на “инфериорно биће”, на сурогат, или лошу копију
мушкарца сведеног на роботизованог гладијатора. Спортска педагогија обрачунава се с
Еросом који усмерава човека да развија своју афективну природу и блискост с другим
људима, и његову енергију претвара у покретачку снагу “прогреса”: мишићаво мушко
тело у борилачком напону, као симболични појавни облик владајућег духа, највиши је
еротски изазов. Љубав разара фанатичну усресређеност спортисте на постизање победе
(рекорда), а самим тим мења и његов однос према телу вољене особе, као и према
своме телу. Оно престаје бити машина и постаје еротски изазов - извор задовољства,
што доводи у питање тренинг којим се немилосрдно уништава организам, допингтретмане
којима
се
сакати
сексуална
потенција,
као
и
(само)
деструктивну “такмичарску мотивацију”.
На примеру телесног напрезања може се, такође, видети колико је Плеснерова,
Хабермасова и Ригауерова теза да је спорт “удвајање света рада” проблематична. У
раду доминира принцип оптималног напора, који проистиче из принципа ефикасности,
док у спорту доминира принцип ”већег напорa” (Кубертен) који се своди на
беспоштедно уништавање организма - на темељу апсолутизованог принципа учинка.
Ритам и интензитет спортског напора уништавају биолошки ритам рада организма. У
спорту је укинута разлика између замора и премора - који је патолошко стање
организма. “Набијање кондиције” подразумева трпљење и блокирање бола који је
природна одбранбена реакција организма на прекомерни (деструктивни) напор.
Уништавају се ћелије, мишићи, кичмени стуб, срце, зглобови, јетра, успоставља се
функционална и конституционална дисхармонија органа и тела, долази до
хипертрофије једних и атрофије других екстремитета, органа и функција организма…
Спорт је на капиталистички начин произвођење телесно и ментално болесних људи.
Француски лекар Филип Тисије је, почетком XX века, на основу анализе рада
организма дугопругаша, дошао до закључка да прекомерни телесни напор доводи до
дегенерисања ћелија, и да је спортиста хронично болестан човек. Спортски лекари не
боре се за здравог човека, већ за стварање "спортског тела" и за његово "сервисирање".
Оно што је патолошко стање за “обичне људе”, за спортисте је “нормално стање”.
Створени су изрази као што је "спортско срце" којима се хронично болесним
спортистима прибавља слика “супермена”. Наравно, тако је само док се доносе медаље.
Лекари су саучесници у телесном и менталном уништавању људи у спорту. Типичан
пример је лекарски извештај о западно-немачкој седмобојки Биргит Дресел.
“Стопроцентно здрава” Дреселова умрла је од “токсичног распада крви” у највећим
мукама. Имала је 27 година. Нико није одговарао. Тако свакодневно завршава живот

спортиста широм света… Тренери масовно уништавају децу у претпубертетском и
пубертетском узрасту. Најочигледнији пример је гимнастика у којој се девојчице
дегенеришу до монструозности. Што се тиче повреда у спорту, само у рагбију у САД
годишње тешко се повреди преко 650 000 људи. На хиљаде спортиста сваке године
заврши у инвалидским колицима. Процењује се да већина ортопеда на Западу живи од
“санирања” последица повреда које су настале у спорту.
Допинг тела само је једно од средстава која се користе да би организам спортисте
постигао учинак који превазилази његове биолошке могућности. Анаболици и
стереоиди, “купање” у кисеонику, крвни допинг, допинг-трудноћа, вирилизовање,
“терапија” хормоном раста, еритропоиетин, компјутерска “обрада” мишића и
електрошокови (као код “тренинга” коња), генетски инжињеринг - све су то средства и
“методи рада” без којих не може да се замисли “развој спорта”. Оно што спортска
индустрија смрти чини спортистима блиско је експериментима на живим људима који
су вршени у нацистичким лабораторијама смрти. Допингу тела претходи фанатизовање
спортисте, које (само условно) може бити названо ментални допинг, чиме се блокира
моћ расуђивања и производи воља за самоуништењем. Потреба за бекством из
сиротињског гета и анонимности, сан о “великим парама”, владајући вредносни модел,
достигнути ниво резултата, наметнути шаблон понашања у спорту који подразумева
произвођење све крвавијих и деструктивнијих представа - све то ствара подлогу за
фаталистичко препуштање спортској “судбини” и за развој самодеструктивне свести.
Максима mens sana in corpore sano, поготову Кубертенова максима mens fervida in
corpore lacertoso јасно указују на то да се у спорту не рачуна с развојем ума, већ с
развојем борилачког (убилачко-деструктивног) карактера и инструментализованим
телом.
Теоретичари спорта, попут Матвејева, у поваћевању телесне снаге и брзине, и сходно
томе “резултатима” које постижу данашњи спортисти у односу према античким
“спортистима”, виде главне показатеље “развоја човечанства”. Потпуно је занемарена
играчка вештина, развој културног бића човека и међуљудских односа, као и “моралне
квалификације” на којима је инсистирао Кубертен говорећи о религиозном духу
(religio athletae) који је владао на античким олимпијским играма. Истовремено,
истицање тих особености као критеријума на основу којих се одређује развој
човечанства обезвређује у данашњем времену оне, који немају телесне особености које
одговарају “највишим достигнућима” отелотвореним у спортистима и њиховим
рекордима. Поред тога, антички атлетичари остварили су резултате које не могу да
постигну многи данашњи људи. Да ли то значи да су они дегенерици?
Морис Мерло-Понти: тело као “бивање-у-свету”

Код Мерло-Понтија доминира настојање да се тело схвати на нови начин и успостави
нови однос према телу. Мерло-Понти: “Оно збиљско је чврсто ткиво, оно не чека на
наше судове како би присвојило најчудније појаве, ни како би одбацило наше
највјеројатније имагинације. Перцепција (опажај) није знаност свијета, то није чак ни

акт, неко хотимично заузимање става, она је основа на којој се сви акти оцртавају и
њихова је претпоставка. Свијет није објект чији закон конституирања посједујем у
себи, он је природна средина и поље свих мојих мисли и свих мојих јасних перцепција.
Истина не “пребива” само у “унутрашњем човјеку”, или радије, нема унутрашњег
човјека, човјек је у свијету, он се спознаје у свијету. Када се враћам себи полазећи од
догматизма здравог разума или од догматизма знаности, не наилазим на жариште
унутрашње истине, већ на субјект предан свијету.”(4) Оптерећен потребом да се
супродстави догматизму, Мерло-Понти се нашао на терену грађанске филозофије чији
је главни задатак да створи лавиринте у којима ће се изгубити критичко-мењалачки ум
и идеја будућности. Прави проблем је уништење човека и његовог тела.
Можемо се сложити са Мерло-Понтијевом тврдњом да је доживљавање света телом
изворни и основни начин “бивања-у-свету” и односа човека према свету. Међутим, код
Мерло-Понтија “бивање-у-свету” има објективистички, што значи апстрактни
карактер. Он полази од тела као датости и превиђа да “бивање-у-свету” није
самосвојни процес, што значи да човек не доживљава своје тело непосредно, већ
посредством конкретног тоталитата епохе у којој живи и владајућег идеолошког
“модела” тела, што значи као конкретно људско (друштвено) биће. Људско тело није
природна датост и као такво појава sui generis, већ је историјски производ. Не само да
данас постоји битно другачији однос према телу у односу према античкој и
хришћанској цивилизацији, већ се ради о битно другачијем телу. Свака цивилизација
ствара специфично тело и специфични однос према телу - и на тај начин специфичног
човека. Још су у антици схватили да је произвођење одређеног тела истовремено
произвођење одређеног типа човека (господарске расе и роба). Класна и расна
физиогномика имају прворазредни значај у грађанској антропологији и на њој посебно
инсистирају грађански хеленисти који идеализују антику. Специфичност капитализма
је у томе што он не дегенерише тело тако што га лишава животности (одумирање
телесних функција) путем медитативног активизма (аскеза), као што је то у
хришћанству, већ тако што га, путем инструментализованог (технизованог)
деструктивног продуктивистичког (профитерског) активизма, преображава у машину.
Спортско тело је типичан производ “техничке цивилизације”, што значи на
капиталистички начин дегенерисано тело човека. Истовремено, “бивање-у-свету”
модерног човека значи имати (критички) однос према постојећем свету, полазећи од
тога да је човек увек “више” од онога нашта је сведен у постојећем свету. И животиња
је тело, али она доживљава свет око себе на битно другачији начин него човек. Човек је
слободарско-стваралачко биће које доживљава свет посредством очовечених
(социјализованих) чула, што значи на људски начин као целовито људско биће
руководећи се визијом света који може да створи: животиња је оно што јесте; човек је
оно што може да буде.
Мерло-Понти тврди да је тело “начин присвајања свијета”, али је тело данашњег
човека већ присвојено од стране капитализма и одговара капиталистичком присвајању
природе: оно има инструментални и деструктивни (денатурализујући) карактер.
Телесни однос према свету однос је капиталистички дегенерисаног тела (човека) према
капиталистички дегенерисаном свету. Нерефлектовани “наивни додир са светом”

(Мерло-Понти) одређен је још пре рођења - и није “наиван”. Самим актом зачећа, који
је све чешће само техничка оплодња све болесније жене путем све болеснијег семеног
материјала, ствара се биће које је док је још у мајци изложено погубном утицају
средине. Човек није “бачен у свет” (Хајдегер), већ се рађа и настаје у на смрт болесном
свету и неминовно добија особености тог света. Човек већ као дегенерисано биће
“улази” у дегенерисани свет: порађање детета од стране жене само је појавни облик у
коме свет порађа човека. Субјективност је битно одређена пре него што је човек постао
свестан себе као личности, што значи пре самосвесне субјективности. Управо на нивоу
телесности или нерефлектоване перцепције дете несвесно усваја начин живота и
вредносне моделе који одређују његово будуће понашање: тело је резервоар несвесног.
Однос према телу у детињству битно условљава развој личности, афективне природе,
ума, понашања... “Ембриологија људског духа” (Пијаже) условљена је телесним
развојем и животним условима у којима се он одвија. Начин рађања детета, први
контакт са светом, са мајком, светлост, средина у којој расте, покрети које савладава,
ствари које додирује, звукови, мириси, исхрана и ритам исхране, телесни контакт,
амбијент, облачење, ваздух, пелене, вода, покрети око њега, постељина, боје,
телевизор, намештај, дизање на ноге, ограничени животни простор, играчке, однос
родитеља, напетост, агресивност средине - читаво животно окружење има специфични
карактер и предодређује однос човека према свету. У одрастању детета нема спонтаног
понашања, које представља пулсирање изворног животног ритма природног бића
човека, већ доминира репресивни ритам живота који “усисава” човека у постојећи свет
тако што потискују и дегенеришу изворну природу човека и ствара од њега патолошку
личност. Још у најранијем детињству у човека је унето “семе зла” и питање је
друштвених околности, конкретног живота и природе личности како ће се оно развити
и испољити. Тзв. “агресивност”, која непосредно утиче на телесни развој, није
утемељена у “животињској природи човека”, већ је патолошка (психичка и телесна)
реакција на репресију којој је човек од најранијег детињства изложен. Када је
“спонтана”, она је компензационо понашање које не уклања узроке незадовољства, већ
доприноси њиховом развоју.
У модерном друштву однос према телу посредован је капиталистичким космосом
(индустријски мимезис, принцип рационалности и ефикасности, деструктивни
инструментализам…) који се појављује у облику од човека отуђене и над човеком
доминирајуће техничке сфере која је непосредно животно окружење, и која намеће
логику живљења. Путем ње капитал влада човеком и природом. Као што је у антици
посредством сфере олимпијских богова човек био роб владајућег поретка, тако је у
капитализму постао роб владајућег поретка посредством науке и технике.
Инструментализовање тела заснива се на капиталистички заснованој подели рада, што
значи на специјализацији и на тој основи сакаћењу човека. Маркс говори о претварању
човека у наказу у индустријском процесу производње, што је на маестралан начин
приказао Чарли Чаплин у свом филму “Модерна времена”. Капиталистички облик
отуђеног рада прерађује тело тако што од њега ствара техничко (радно) оруђе, а ум
своди на операционализовани интелект. Капиталистички дегенерисано тело има
дегенерисана чула и моторику. Доминира телесна механика, прецизност покрета,
естетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других функција,

обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron ariston доминира
агресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом “већег
напора”; доминира (само)деструктивни карактер и покрет чија је динамика
прилагођена капиталистичком ритму репродуковања и тсл. Не ради се, дакле, о
култивисању (хуманизовању), већ о технизовању тела (природе). Капиталистички
начин индустријске производње створио је од човека роботизовану наказу. То се
најбоље види у спорту у коме важи принцип “Рекордери се рађају у епруветама!” и у
коме је роботизовано тело највиши естетски изазов. Уколико тело није ни природно ни
људско, онда човек не може путем тела не само “бити-у-свету”, већ више не може ни
бити - јер више није човек.
Телесност као “перцептивност с властитом просторношћу и временошћу” (МерлоПонти) је привид: капитализам присваја човека капиталистички присвојеним
(дегенерисаним природним) простором, што значи тако што га уништава као природно
и људско биће. “Властитост” тела није јаство човека, већ владајућег поретка - будући
да се ради о отуђеном човеку, а то значи од човека отуђеном и на капиталистички
начин инструментализованом (дегенерисаном) телу. Инструментални однос према
природи, која је сведена на објект експлоатације и деструкције, условљава и однос
према телу које је за човека непосредна природа. Постојећи свет је неприродни и
нељудски свет и човек опстаје у њему преко сурогата тела. Људи живе у градовима
који су капиталистичка гета у којима је капиталистичко дегенерисање природе, живота
и човека достигло врхунац: човек је “обасјан” вештачком светлошћу, удише загађени
ваздух, пије загађену воду, једе затровну храну, живи таквим начином живота који
разара везу човека са природом и његово природно биће… Што се тиче времена,
капитализам инструментализује човека тако што му намеће ритам живота који
одговара брзини капиталистичке репродукције и који има технички и деструктивни
карактер. То је тотализујуће време које пре свега условљава ритам и начин кретања
тела, и које представља обрачун с биолошким ритмом рада организма.
Будући да је човек путем свог тела “непосредно у свету”, најпогубнији и неизбежни
облик дејства капитализма као поретка деструкције на човека је преко тела: криза света
истовремено је криза тела. Отуда је основни облик отуђења човека од себе - отуђење од
свог тела. Човек доживљава себе као другост у односу према постојећем свету путем
муке која проистиче не само из његових незадовољених примарних потреба, већ и због
њиховог сакаћења. Он бежи из света тако што бежи из свог тела, или тако што бежи у
своје тело (нарцизам). Већина грађана Запада доживљава свакодневну фрустрацију
због одбацивања сопственог тела као безвредног, зато што не одговара владајућем
(потрошачко-рекламном) моделу тела који је основ друштвеног вредновања. Човек
доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га маскира
(“мода”), или преобрази насилним телесним вежбама, “третманима”, операцијама...
Капиталистички дегенерисани човек има инструментални однос према своме телу који
се заснива на профитерском принципу. Телесни изглед и здравље нису циљ, већ
средство за остваривање друштвеног престижа и егзистенције. Настоји се досећи модел
тела који одговара владајућем вредносном моделу који диктирају владајући модни
концерни. Све чешћа промена модних модела наводи људе на све учесталије

интервенције, што значи на све беспоштеднији однос према телу. Створена је
индустрија која производи моделе изгледа. Image постаје роба попут одевних
предмета. Индустрија забаве нуди све разноврсније облике телесног дегенерисања.
Пластичне операције, body-building и fitness-центри, дијете итд - служе да прилагоде
човека доминирајућем моделу “лепог” - који се заснива на стандардима рекламне
индустрије, као што је модел “Барбике” који је “најлепши” облик обезвређивања
човека. Што се тиче “Рокија”, “Рамбоа”, “терминатора” и других холивудских наказа,
они су слика савременог капиталистичког “натчовека” коме је “обрисана” културна
свест и који се у “свом” понашању руководи деструктивним идиотизмом.
Природа “спонтаног” покрета условљена је амбијентом, условима и начином живота.
“Спонтани” покрет у граду има битно другачију природу од спонтаног покрета у
природи. Карактер покрета условљава природу тела (сензо-моторике), развој
интелекта, међуљудске односе... Технизовани покрети, који проистичу из техничког
света и који имају деструктивно-конзумерски карактер, представљају доминирајући
облик репресије над човеком. Истовремено, телесни покрет има симболични значај:
пијење “кока-коле” није само задовољавање жеђи и телесни акт, већ и симболични
однос човека према постојећем свету, према будућности, према себи и другим људима.
Исто тако, телесно присуство у “МекДоналдсовим” ресторанима и конзумирање
сурогат-хране у њима представља симболични облик бивања-у-свету и произвођење
владајућег поретка, као што је то и боксерски ударац, технизоване телесне вежбе,
одлазак на стадион... “Тражења одговора” у дечијој “спонтаности” и у културама у
којима није дошло до еманциповања човека као индивидуе, а посредством средстава и
облика који су производ капиталистичке цивилизације, је странпутица у борби човека
за еманципацију. Не може се “лоша” рационалност заменити мистиком, што значи
враћањем на примитивне облике свести. Грађанској теорији није више основни циљ да
афирмише капиталистичку цивилизацију, већ да уништи идеју будућности и сам ум.
“Ослушкивање ирационалног” постаје одбацивање културног наслеђа и бекство из
живота. Гласови ирационалног су вапај потиснутих и дегенерисаних људских потреба,
потиснуте личности. “Слушати тело”, које је најнепосреднији производ постојећег
света, значи подредити се владајућем поретку.
За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју
духовну, већ и животну сферу и радне слојеве. Капиталистички начин живота
(“потрошачко друштво”) постаје тотализујући принцип живота који никога не штеди и
од кога се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори је облик тоталитаризма
који је створен у историји јер оно у потпуности подређује природу, друштво и човека
деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је
у монструозној максими “Паре не смрде!” - у којој је изражена бит екоцидног
капиталистичког тероризма. По диктату апсолутизованог принципа профита долази до
тотализовања света “техничком цивилизацијом” - којом се уништава могућност за
стварање хуманистичке цивилизације - као и природе, тела и телесног покрета, што
непосредно условљава „развој“ чула и менталних способности човека. Доминирајући
облик телесног активизма постаје конзумерски активизам. Комерцијализовање тела
“највиши” је облик капиталистичког дегенерисања тела (човека). Тело човека није само

део капиталистички дегенерисаног света, већ постаје средство за уништавање
природног и људског и као такво непријатељ човека. Непосредни производ
“потрошачког друштва” је човек-потрошач коме одговара потрошачко тело у коме
треба да нестану сурогати “потрошачке цивилизације” и средство за уништавање света.
Капитализам уништава тело тако што га претвара у деструктивни механизам изазивајући хипертрофију оних телесних функција које пружају могућност за развој
потрошачког друштва, и атрофију оних функција организма које немају профитабилан
карактер. Доминира ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошки
ритам живота - без чега нема здравог човека. Човек се не руководи само конзумерским
активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све
већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Капиталистичко
тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово
изобличавање и стварање хронично болесног човека који може да преживи једино
уколико конзумира све веће количине медикамената и медицинских интервенција.
Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која од човека стварају
инвалида. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађује
природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената. Читав живот
човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да опстане у
функционалном складу са владајућим поретком. Материјално богатство не омогућава
здрав живот, већ доводи до специфичног менталног и телесног дегенерисања
плутократије. На основу односа према телу може се видети да развој “потрошачког
стандрада” подразумева уништавање животног стандарда. Рад, начин живота, кретање,
ритам живота, исхране, спавање, простор који је савремени гето (градови), ваздух,
вода, храна, дуван, дрога, пиће, начин живота који уништава природно биће човека,
ноћни живот, ритам и начин исхране - готово сви облици живота постају начин
дегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења,
неурастенија, депресивност, СИДА итд. - нису “болести савременог света”, већ
капиталистички облик телесног и менталног дегенерисања човека. Ради се о
капиталистичкој мутацији човека која се изводи тако што се човек лишава природне и
људске животворности и дегенерише у пластично и техничко “биће”. Истовремено, све
већи број болести којима је човек изложен нису природно условљене и немају
природни карактер, већ су производ лабораторија и имају геноцидни и профитабилни
карактер. Ради се о капиталистичкој производњи болести које се “лече” тако, да се од
човека ствара профитабилни пацијент, што значи хронични болесник. “Телесне
потребе” данашњег човека одређује пропагандна машинерија и његов друштвени
положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране
представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег
човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија.
Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за
прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом, конзумерским
телесним активизмом попут аerobic-a, body-building-a и сл. Капитализам од последица
уништавања природе и човека ствара изворе профита и развија све стравичније
механизме деструкције. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и
универзална канта за отпад у којој треба да нестану све отровнији сурогати
капиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавања

која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе које ствара деструктивно
капиталистичко ништавило - ментално изобличава човека, што непосредно условљава
дегенерисање тела.
Суштина појаве може се на прави начин схватити само уколико се схвати тенденција
њеног развоја, а то значи тенденција развоја света у коме она настаје и развија се. Шта
је тело може се схватити само у контексту владајуће тенденције развоја капитализма. У
методолошкој равни феноменологија пружа могућност да се, у виду
“интенционалности” и “феноменологије генезе”, појаве схвате у контексту њихове
промене (постајања). Није “чињеничност света” (Мерло-Понти) оно што по себи
“твори Wеltlichkeit der Welt” (световност света), већ је то владајућа (деструктивна)
тенденција његовог развоја. Она непосредно утиче на телесни и ментални развој човека
и условљава његов однос према свету.

Култ постојећег света

Спорт је култ капитализма. Кубертен у својим олимпијским списима пише о
олимпизму као “култу постојећег света” који се појављује под идеолошким велом
“култа хуманости”. Није хуманизам, већ су социјални дарвинизам и позитивизам
теоријско полазиште за утемељење спорта као култа постојећег света. Спорт је
реакција буржоазије на идеје-водиље Француске грађанске револуције, на
еманципаторско наслеђе грађанског друштва и на идеју будућности која постаје
оријентир политичког покрета која тежи превазилажењу капитализма. Он је облик у
коме је буржоазија, која је на власт дошла на валу грађанских револуција, извршила
духовну контрареволуцију. Уместо “слободе, једнакости, братства”, принцип
“прогреса”, који се своди на “развој” и “усавршавање” капитализма, постаје врховно
политичко начело; уместо борбе за реализовање основних људских и грађанских права,
намеће се сукоб између нација и раса и колонијална експанзија; уместо поштовања
културног наслеђа, спортом се настоји уништити духовно наслеђе народа и на тај
начин
њихово
слободарско
достојанство...
Спорт
постаје
најважнија
“мондијалистичка” идеологија, а стадион најважније култно место савременог света.
За разлику од религиозних култова који се заснивају на трансценденталним
вредностима, спорт је позитивистички култ који се своди на обоготворење постојећег
света. Симболика која доминира на стадионима изражава владајући дух постојећег
света и представља средство за интеграцију људи у владајући поредак. Не рат, већ
живот који се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму представља извориште
спорта. Уместо традиционалних религија, олимпизам постаје највиша (позитивна)
религија која одговара духу савременог света: дух олимпизма је дух капитализма. За
разлику од традиционалних религија, спорт није покушај давања смисла животу, већ је
шок-терапија којом треба ублажити све већу људску патњу коју изазива свакодневни
бесмислени и све крвавији живот. Он је обрачун с критичко-визионарским умом,

идејом будућности и с човеком као живим (биолошким) бићем. “Стварање
будућности” у спорту заснива се на позитивистичкој максими “знати да би се
предвидело, предвидети да би се деловало” (savoir pour prevoir, prevoir pour agir).
Могућа је борба између људи, по правилима која су отелотворење владајућег духа, али
не и за промену успостављеног поретка. У њему нема борбе између добра и зла, што
значи да је из спорта избачен основни хуманистички принцип без кога нема
цивилизације. Спорт је најаутентичнија антиципација капиталистичке “будућности”.
Спорт представља еротизовани култ постојећег света. Дееротизовање човека и односа
између људи (полова) праћено је еротизовањем односа према спорту и спортистима
као симболичном отелотворењу владајућег духа. Олимпијски спектакл, својом
агресивном кореографијом, представља својеврсну љубавну предигру у којој се
надражују чула и човек држи у стању еротске напетости. Модерне олимпијске игре
постају врхунски ритуал подавања човека владајућем духу, попут античких
олимпијских игара на којима се човек подавао олимпијским боговима, с тим што је на
њима присутно дееротизовање античке телесне културе путем прогресизма који
подразумева квантификовање и индустријски мимезис. Будући да је најважнији задатак
спортске педагогије потпуно уклапање човека у постојећи свет, и у њој доминира
захтев за хармонијом која је “сестра поретка” (Кубертен). Истовремено, ритам добија
изузетан значај будући да “прогрес” има динамички карактер. Он симболизује
откуцавање животног била капитализма и вечно обнављање његове животне снаге која
се појављује као судбинска моћ.
Спорт је постао најважније политичко оруђе класне доминације којим буржоазија
уништава класну свест радништва, критички ум, слободарско достојанство,
деполитизује потлачене, постиже “националну интеграцију”... За разлику од ранијих
игара, у којима се изражава дух владајућег поретка, које су имале класну
ексклузивност, спорт је “наткласна” игра која је израз прогресистичког
капиталистичког универзализма којом буржоазија увлачи у своју духовну орбиту како
раднике, тако и жене и припаднике “нижих раса”. Њиме се “превазилази” класни
антагонизам (“спорт нема везе са политиком”), постиже “класно помирење” и на тај
начин “друштвени мир”. За владајућу класу спорт је “идеолошка полицијска тољага”
(Хоч) која уништава критички ум и мењалачку енергију радника. Он је вентил којим се
избацује незадовољство потлачених и спречава да створе организовани политички
покрет који може да угрози владајући поредак. Класни сукоб из политичког
(друштвеног) простора преноси се на стадионе, с тим што се у спорту води рат који је
отелотворење капиталистичког начина живота. Кад човек празни своје незадовољство
на стадиону, он то чини на начин који не доводи у питање постојећи поредак, већ га
репродукује. Спорт је капиталистичка идеологија која “нивелише” класне разлике на
темељу владајућих принципа капитализма. Победити! - то је егзистенцијални
императив како за оне који су на дну, тако и за оне који седе у “плавим ложама”.
Капитализам никога не оставља на миру. Егзистенцијална неизвесност је Дамоклов мач
који виси над главом свакога. Бекство са дна и борба да се не дође на дно - то је оно
што "зближава" сиромашне и богате. "Уживање" у богатству је иживљавање страха од
сиромаштва. Спорт увек изнова производи свест о неминовности света који се заснива

на социјално-дарвинистичком принципу “Јачи побеђују, слабији бивају елиминисани!”
(Кубертен). Путем спорта намеће се сукоб између људи (нација, раса и полова) којим
се производи постојећи свет неправде. Спорт служи да се потлаченима подместе
“противници” у виду “противничког тима” и “противничких навијача” да би на њима
искалили незадовољство због понижавајућег друштвеног положаја у коме се налазе.
Он је упијач за све веће незадовољство потлачених радних слојева и њихове деце којима је уништена будућност. Капитализам производи несрећног и осакаћеног човека,
и истовремено ствара све крвавије компензационе механизме и потребу за њима - која
се приписује “злој” људској природи. У спорту се на очигледан начин показује истина
да је политика вештина усмеравања незадовољства потлачених на остваривање
нељудских циљева. Зато је у спорту све дозвољено: убиство, тешке телесне повреде,
најгоре погрде... “Победа” на спортском пољу представља пораз људског.
Спортски спектакли постали су главна и најјефтинија духовна храна за обесправљене.
Утеривање потлачених у стадионе и хале постао је прворазредни политички задатак
владајућих режима. Отуда се све чини да се обезбеди њихово редовно одвијање. Они
који доносе законе у којима су прописане вишегодишње затворске казне за децу која
утрче у терен за време трајања утакмице, главни су пропагатори спорта који је
институционализовано насиље које добија спектакуларну димензију; они који
"укидају" смртну казну као "нецивилизовану меру" главни су организатори све
крвавијих спортских представа у којима је легализовано убиство с предумишљајем и из
нехата, као и наношење тешких телесних повреда; европско законодавство ни на који
начин не настоји да спречи монструозну злоупотребу деце све нижег узраста и њихово
претварање у спортско робље; нема ограничења времена одвијања и интензитета
тренинга; легализована је продаја играча од стране клубова; институционализована је
сегрегација по полу; употреба допинга дигнута је на ниво државне политике - иза које
се крију интереси мултинационалних концерна и владајућих политичких кланова; из
школа је избачена „телесна култура“ и уведено “спортско васпитање” у коме уместо
културне свести и толеранције доминира телесна снага и дух беспоштедног
ривалитета; обесправљени млади људи добијају статус “хулигана” и на тај начин
друштвених отпадника; уместо педагошких мера за спречавање насилничког понашања
младих и стварања услова за промену њиховог све тежег друштвеног положаја,
инсистира се на све бруталнијој полицијској репресији... Све оно што је израз
егзистенцијалног духа капитализма - убиство, телесне повреде, деструкција људског добија на спортским теренима спектакуларну димензију. Принцип “Победа по сваку
цену!”, која одговара принципу “Профит по сваку цену!” - постаје врховно и
неприкосновено начело спорта.
Спорт званично “нема везе са политиком”, у ствари је универзално политичко средство
владара света за очување капитализма. “Спортивизација” је постала најважнији
идеолошки облик капиталистичког тотализовања света, а стадион најважније култно
место савременог света - где се владајућем духу приносе на жртву мењалачка енергија
и критичко-мењалачки ум. Спорт, као главна „мондијалистичка” религија, постаје
средство за уништавање традиционалних религија, културног наслеђа народа и
политичких идеја и покрета који се супродстављају „новом светском поретку”, што

значи деструктивном (екоцидном) капиталистичком тоталитаризму. Кубертен не крије
да је главни задатак МОК-а да путем спорта створи глобално позитивно једноумље.
Успостављање тоталне и неприкосновене доминације једног (капиталистичког)
погледа на свет - постао је владајући политички принцип. У свету се свакодневно
одржавају на десетине хиљада спортских манифестација; извештаји са спортских
терена спадају у ударне вести и покривају највећи део простора у јавним медијима;
“спортски” ТВ канали 24 сата емитују спортски програм; спорт постаје главни
рекламни пано у све беспоштеднијем економском рату и најважнија политичка
трибина; спортски паганизам постаје средство хришћанских цркава (и других водећих
верских заједница) за додворавање “масама”; владајући “естетски модел” постаје
спортско тело; свакодневни језик преузима спортску терминологију, поготову
политички језик и језик бизниса; политичари и капиталисти на прво место стављају
своје спортске биографије, сликају се док се баве спортом и са спортистима, настоје да
имају “спортски изглед” којим демонстрирају “победнички дух”; спорт постаје главно
средство за “прање пара”, што значи прворазредни мафијашки бизнис; тренери
добијају статус врхунских менаџера капитализма, спортисти постају његови покретни
кипови, а стадиони, спортске хале и спортске кладионице постају храмови
капитализма.
Улога новинара је да све суровијој спортској стварности дају „спектакуларну“
димензију. Више не постоји критичка дистанца с аспекта морала, друштвеног интереса
или било којих норми које превазилазе спорт. Спортски извештачи глорификују
насиље и деструкцију, на перфидан начин подстичу сукобе између потлачених, који се
појављују у облику навијачких група, између нација, полова и раса. Они настоје да
успоставе непосредну везу између спортских представа и подсвести: спортски спектакл
треба да “извуче” незадовољство из потлачених и усмери га ка “противнику”.
Спортски извештаји имају све примитивнији карактер: они одговарају спорту којим се
уништава моћ расуђивања и ствара масовни идиотизам. Све агресивнији
сензационализам представља рекламни облик појављивања све бесмисленијих текстова
којима се маргиналним појавама даје „судбинска“ димензија, да би питања од којих
зависи судбина човечанства добила маргиналну димензију. Пишући о природи
савременог капитализма Маркузе закључује: “Изостајање дјеловања телевизије и
сродних средстава тако би могло почети остваривати нешто што нису постигле
унутарње протурјечности капитализма-дезинтеграцију система. Креирање репресивних
потреба је већ одавно постало дио друштвено научног рада - нужног у том смислу да се
без њега не би могао одржати постојећи начин производње. Не ради се ни о
проблемима психологије ни естетике, већ о материјалној бази доминације.”(5)
Капитализам ствара не само репресивне, већ (само)деструктивне потребе.
Самоубилачки “подвизи” постају највиши “испит храбрости” и као такви су облик
одвалачења људи са поља (политичке) борбе за остваривање њихових људских права и
за опстанак света. Исто је са боксом и другим крвавим спектаклима. Уместо на
укидање света несреће, незадовољство људи усмерава се на крвави обрачун с другим
људима. Спорт је најважније средство капитализма за дегенерисање човека. Њиме се
не уништава само тело, већ пре свега критичко-мењалачка (визионарска) свест и
производи (самодеструктивни) фанатизам. Путем спорта човек се држи у ван-

историјском простору где су конзервиране владајуће вредности - што је суштина става
да је спорт појава sui generis и да “нема везе са политиком“. Уместо да се мења
владајући поредак који ствара све веће зло, поредак мења човека тако што уништава у
њему све оно што га чини човеком и што може да постане основ за развој критичког
ума и мењалачке праксе. Одбачено је еманципаторско наслеђе грађанског друштва и
успоставља се “нови” фашизам који је отелотворење екоцидног духа савременог
капитализма. Постајањем поретком деструкције у чистом смислу (“потрошачко
друштво”) капитализам је збацио са себе “хуманистичку” и “прогресивну” маску.
Спортом се више не настоји очувати вера у “непролазне вредности капитализма”, већ
се настоји уништити критичко-мењалачки ум, а то пре свега значи вера да је могуће
створити слободни и праведни свет. Манипулација се из идеолошке сели у психолошку
сферу: стадион постаје психотерапеутска установа. Уместо култа победе и рекорда,
доминира култ спектакла који постаје главна духовна дрога којом владајућа олигархија
држи “масе” под контролом; уместо “такмичара” и “рекордера”, спортисти постају
циркузанери, гладијатори и каскадери.
Као што права слика рата нису војне параде, већ побијени и осакаћени људи, очајне
мајке, спаљене куће и поља, изгладнела деца која умиру у блату - тако права слика
спорта нису насмејана лица спортиста на церемонији отварања олимпијских игара, већ
њихова дегенерисана тела, осакаћено здравље, уништена младост, живот без
будућности... Обезвређени, злоупотребљени, поражени, уништени човек права је слика
како рата, тако и спорта.

xxx
Фусноте

(1) Bertrand Rasel,О obrazovanju i vaspitanju,91.с.Klub NT,Beograd,1996.
(2) У:“Historia”,Numero 595,53.с.
(3) Jeger Verner,Paideia,159.с. Književna zajednica Novog Sada,1991.
(4) Maurice Merleau-Ponty,Fenomenologija percepcije,9.с.V.Masleša,Sarajevo,1990.
(5) Herbert Маrcuse,Čovjek jedne dimenzije,227.с.V. Masleša,Sarajevo,1968.

xxx