You are on page 1of 3

Kad su cvetale tikve

Autor: Dragoslav Marković
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Mesto i vreme radnje: Dušanovac za
vreme II svetskog rata i prve decenije posle
toga
Glavni lik: Ljuba Šampion
Tema: Sudbina Ljube Šampiona
Ideja (poruka): Osnovna ideja dela mogla
bi se ilustrovati Šantićevom porukom: "Bolji
su svoji i krševi goli, no cvjetna polja kud se
tuĊin kreće". Uz to nameće se zakljuĉak
kako su uslovi ţivota i društvene okolnosti
presudni za pojedinca, tj. njegov karakter, s
ĉim se ja ne bih sloţio, jer uvek imamo
izbor. U suprotnom svi bismo, u
socijalistiĉkom reţimu, prošli kao Ljuba ili
ĉak gore od njega. Dakle, ovde je pre reĉ o
neskladu izmeĊu ţelja i mogućnosti. "Nije
siromah ko malo ima, već ko mnogo ţeli";
"Junakova majka najpre
zaplaĉe."
Dragoslav Mihailović(Ćuprija,
17. novembar 1930) je srpski
knjiţevnik, redovni ĉlan SANU,
dobitnik mnogih knjiţevnih
nagrada i priznanja, prevoĊen na više
evropskih jezika. RoĊen u Ćupriji, studirao u
Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za
jugoslovensku knjiţevnost i srpskohrvatski
jezik. Sa dvadeset godina biva hapšen i
poslan na Goli otok. Fakultet završava
1957. godine, ali ne uspeva da naĊe stalno
zaposlenje i ĉesto je menjao posao. Roman
„Kad su cvetale tikve― prvi put je objavljen
1968. godine i izazvao je u to vreme
znaĉajnu reakciju socijalistiĉkog reţima.
Predstava koja je trebalo da se igra po
ovom romanu je zabranjena, a
To je priĉa ĉoveka koji svodi raĉune i pita
se šta je u njegovoj prošlosti bilo presudno
za njegovu ĉemernu sadašnjost, šta je bio
razlog njegovog izgnanstva iz pravog ţivota
u svet senki? Citat koji je Mihailović stavio
na poĉetak svog dela, a koji svojom
arhaiĉnošću i visokim stilom odskaĉe od
modernog romana, pruţa odgovor na ovo
pitanje. Reĉ je o citatu Danilovog uĉenika
(XII-XIV vek) koji govori o onima koji "lišeni
slave svoje" i voĊeni" silama kuda neće"
stigoše na konaĉno odredište ţivota. Ovaj
epigraf je zapravo ugao iz kog pisac ţeli da
posmatramo junakovu sudbinu. Kad se
Ljuba pita: "Jesam li ja ovo? " i šta je to što
ga je u ţivotu dovelo do švedske ĉamotinje,
to je upravo pitanje o silama koje nas protiv
naše volje vode kuda nećemo do konaĉnog
poraza i poniţenja. Pripovedaĉ ĉesto koristi
zamenice ovako i ovoliko da objasni izgled
ili veliĉinu neĉega. Kao da se sa ĉitaocem
nalazi u istoj sobi. Mnogo koristi ţargon. Na
dva mesta u tekstu spominju se tikve i to
pre i posle tuĉeLjube i Stoleta. Navodno,
―tuberani‖ umiru kad cvetaju tikve, a to nije
bilo u vreme tuĉe. Spominjanje tikava bio je
deo njihovog verbalnog izazivanja pre tuĉe.
Posle tuĉe tikvine cvetove spominje Stole.
Pita Ljubu da li ih je kad video, a kad ovaj
odgovori da se ne seća, Stole kaţe da on
jeste ―onda, iza šumice. Bilo ih je u onim
kukuruzima.‖ Reĉ ―onda‖ upućuje nas da se
to odnosi na neki sluĉaj koji je poznat njima
obojici, a to bi moglo biti u leto 1944. kad je
Ljuba ―izgubio‖ nevinost ili kada je Stole
silovao njegovu sestru. Tako se
naslov “Kad su cvetale tikve” moţe
povezati i sa mogućim ―naslovom‖ “Kad
smo gubili nevinost”.
Glavni lik romana Kad su cvetale tikve
Ljuba nema nekih posebnih dilema, djeluje
sam autor tvrdi da ju je Josip Broz liĉno
zabranio. Sem ovog, Mihailović je objavio i
sledeća dela:
„Frede, laku noć“
„Petrijin venac“
„Čizmaši“
„Goli otok“
„Crveno i plavo“
„Vreme za povratak“
„Gori Morava“
Fabula
“Kad su cvetale tikve” kratki je roman sa
priliĉno jednostavnom fabulom. Narator
je Ljuba Sretenović Šampion, nekadašnji
prvak u boksu, a sadašnji
jugoslavenski emigrant u Švedskoj. Ljuba
priĉu poĉinje predstavljanjem i opisom
trenutnog stanja, a onda priĉu vraća u
prošlost i priĉa je bez prekida i većih
digresija do kraja. Iz perspektive
sadašnjosti, ţivota u senci ili privida ţivota,
Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti,
Dušanovcu 50-ih godina. Njegova ispovest
je naroĉitog tipa. Prva reĉenica priĉe
je: “Ne, neću se vratiti”. Po njoj moţemo
zakljuĉiti da je lik u dilemi da li da doĊe ili ne
doĊe u domovinu. U njemu se bore dve sile
– nostalgija, koja ga vuĉe nazad, i strah od
kazne zbog ubistva, koja ga spreĉava da se
vrati. Po prvoj reĉenici moţe se zakljuĉiti da
je njegova konaĉna odluka da se ne vrati i
da ta sila pobeĊuje. Ali po zadnjem pasusu,
u kome se obraća naratoru, vidi se da mu
ta odluka i nije tako jednostavna: ―A vi, ako
nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga
dobro. Ĉujem da se dosta promenio; ako.
Tada ćete se moţda setiti da ovde ţivi
jedan ĉovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad
se smeje i kad spava – plaĉe za njim; jedan
ĉovek koji još moţe da se uzda – jedino u
rat.‖ Ovde on misli na jedan ―mali pametan
rat‖ kad bi domovina pozvala dijasporu i
ponudila mu amnestiju, a on se ―ĉist‖ borio
za nju. On priĉa svoju priĉu o svom ratnom
po nahoĊenju i po ―zakonima nuţnosti i
verovatnoće‖. Ĉak i kad je u pitanju osveta,
on zna šta treba raditi i nema dilema, samo
ĉeka pravi trenutak. Zbog osvete se ne
kaje. Nostalgija, na koju je osuĊen da se
bori bez nade da je pobedi ili da je se
makar oslobodi Ljuba Šampion, ne
opravdava zlo i nasilje koje je vladalo u
njegovom "rodnom" ţivotu i kraju, ona samo
još jednom ispostavlja na dnevni red
umetniĉkog osmišljavanja sveta problem
identiteta pojedinca, mesto i ulogu prostora
prebivanja u formiranju tog identiteta i
ĉuvanja njegove celovitosti u sudaru sa
nepovoljnim uslovima i prilikama ţivota.
Ţivot beogradske periferije, na kojoj raste
Ljuba Šampion, temelji se na principu jaĉeg
i dominacije sile. Taj princip uslovljava
stalno nasilje na koje se junak, sasvim
prirodno, toliko navikava da ga shvata kao
jedini mogući naĉin bitisanja, kao normu
postojanja. Ĉak i kad sledeća ţrtva nasilja
postane njegova sestra, on ne
preosmišljava situaciju. Smrt sestre izaziva
ţelju za osvetom i kaţnjavanjem krivca, a
ne podsticaj da se odrekne sile i nasilja.
Umesto predgovora
Kad su cvetale tikve je naziv romana
Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968.
godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od
tada objavljen u više od dvadeset izdanja,
zauzima znaĉajno mesto u srpskoj
knjiţevnosti i kulturi poslednjih decenija XX
veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao
znaĉajnu reakciju socijalistiĉkog reţima.
Danas se roman „Kada su cvetale tikve―
preporuĉuje u srednjoškolskom
obrazovanju Republike Srbije i preveden je
na trinaest jezika. Na poziv redakcije NIN-a
i Zavoda za udţbenike, glasovima
desetorice kritiĉara roman je izabran na off-

detinjstvu, letu 1944. kada zbog
bombardovanja nisu išli u školu što je bio
pravi raj za njega. Priĉa o svom prvom
seksualnom iskustvu kada mu je ***** -
kelnerica "skinula junfer", a u pitanju je bilo
grupno silovanje. Priĉa o tome kako je sa
društvom jurio ribepo Dušanovcu, o
posledicama sukoba Staljin – Tito po
njegovu porodicu, o tome kako su 1948. u
politiĉkim previranjima stradali "ćale" i
"burazer", o boksu i napredovanju u karijeri,
kako se zamerio mangupskom
kralju Stoletu Apašuna jednoj igranci zbog
dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog
ĉega će kasnije glavom platiti Ljubina
sestra Dušica, o majci koja je doţivela
nervni slom i umrla, jer sejedan ludak
uhvatio devojaka i boksa, a druga dva
ludaka politike(a jedino dobro dete joj
stradalo). Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada
bolesniku od tuberkuloze, a potom će
prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je
odrastao i emigriraće najpre u Austriju, a
potom u Švedsku. Iz završne reĉenice
romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj
ţivot u Švedskoj doţivljava kao konaĉno
izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek
ĉeznuti. Njegov ţivot je ţivot u senci,
turobna zamena za prošli ţivot na
Dušanovcu. Odnos prošlost-sadašnjost,
Jugoslavija - Švedska jasno je predoĉen i u
uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju
ţenu Inge i usvojenog sina Arnea, ali kad
ga uhvati nostalgija u stanju je da
vozi tridana i tri noći do granice sa
Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh
i sluša naš jezik i potom se vrati "kući".

listu deset najboljih romana od onih koji su
od 1954. do 2004. godine nezasluţeno
ostali bez NIN-ove nagrade — prestiţnog
knjiţevnog priznanja. Kritiĉar Marko
Nedić, karakteriše roman Kad su cvetale
tikve „kao vrlo sloţen i u osnovnom
sadrţinskom sloju romaneskne priĉe i
njenog znaĉenja, i u tretiranju glavnog
junaka i njegovog karaktera, kao i u
kljuĉnim taĉkama u motivaciji teksta―. U
romanu je uoĉljivo nekoliko vaţnih
elemenata njegove strukture i primenjenog
narativnog postupka koji su meĊusobno
povezani. Jedan od njih odnosi se na priĉu
romana u prvom licu i na posebnu ulogu
koju u priĉanju ima jezik knjiţevnog junaka,
ujedno i naratora dela, drugi na naĉin na
koji on doţivljava odlazak iz Beograda i
naĉin na koji prikriva ţelju da se u njega
nekad ipak vrati, sledeći na korišćenje
narativnih sredstava da bi se priĉa romana
razvijala po zakonitostima dobro
komponovane prozne celine. MeĊu
najvaţnijim momentima svakako je
narativna perspektiva iz koje se saopštava
sudbina Ljube Šampiona.U tom kontekstu
je veoma vaţno što se glavni lik i fiktivni
narator tokom cele priĉe obraća nekom
svom nevidljivom slušaocu i pasivnom
sagovorniku, koji se, nijednom ne oglašava
vlastitim iskazima.