Naslov originala

:

Ava McCarthy
The Insider


obrada: Lena
www.balkandownload.org
Ava Makarti
INSAJDER
S engleskog prevela
Jana Tufegdžić

Mojim roditeljima, Džimu i Meri Halpeni,
koji su nažalost preminuli dok sam pisala ovu knjigu.
Hvala vam za vašu bezuslovnu ljubav i vašu neprestanu
podršku.
Zahvalnost
Od srca želim da se zahvalim svom agentu Lori Longrig, što je verovala
u ovu knjigu, kao i celokupnom timu iz agencije MBA. Veliko hvala
Džuliji Vizdom i mojoj urednici En O’Brajan iz Harperkolinsa, na
njihovom entuzijazmu i dobrim savetima, kao i ostatku tima iz
Harperkolinsa na njihovom trudu. Takođe se zahvaljujem Heleni Korner
i z Kornerstouns literari konsaltensi što mi je pomogla da krenem ovim
putem. Na kraju, s ljubavlju zahvaljujem posebno svome mužu Tomu,
koji je uvek ozbiljno shvatao moje pisanje, i svojoj deci, Marku i Megan,
što su imali razumevanja za moja česta odsustva.
1.
Hari se spremala da uradi nešto zbog čega bi mogla završiti u zatvoru.
To nije bilo ništa neuobičajeno u vrsti posla kojim se bavila, ali dlanovi
su joj se ipak znojili.
Odgurnula je kafu od sebe i zagledala se u staklena vrata zgrade
prekoputa. Bleštavilo aprilskog sunca teralo joj je suze na oči. Prvi put je
pokušala da uradi nešto slično pre šesnaest godina kad joj je bilo samo
trinaest, i tada je za dlaku izbegla hapšenje. Ovog puta je bilo drugačije.
Ovog puta je znala da će proći nekažnjeno.
Vrata prekoputa su se otvorila i ona se naglo uspravila u stolici. Bio
je to samo kurir motociklista koga je videla ranije kako ulazi. Bio je
jedini koji je ušao u zgradu u poslednjih dvadeset minuta.
Promeškoljila se na čvrstoj aluminijumskoj stolici sigurna da će joj na
leđima utisnuti pruge nalik venecijanerima.
– Hteli ste još nešto?
Menadžer kafea je stajao ispred nje pogrbljen kao buldog ruku
prekrštenih preko isflekane kecelje. Poruka je bila jasna. Bilo je vreme
ručka a ona je sto na trotoaru držala zauzet već skoro sat vremena. Bilo
je vreme za polazak.
– Da, jesam. – Uputila mu je jedan od svojih razoružavajućih
osmeha, najbolji koji je imala. – Kiselu vodu, molim.
Tresnuo je njenu tacnicu i šoljicu za kafu na poslužavnik i
pokunjeno se vratio unutra. Vrata prekoputa su se ponovo otvorila i
izašla je grupa od pet devojaka obučenih u istu teget-zelenu uniformu.
Hodale su trotoarom i delile jednu cigaretu, udišući dim tako duboko
da su izgledale kao ronioci na velike dubine koji dele poslednju bocu
kiseonika. Kada im je videla lica, Hari se namrštila. Bile su previše
mlade.
Naslonila se natrag i ispravila do tada prekrštene noge. Najlon
čarape su je bockale ispod teget kompleta a stopala su počela da joj se
grče. Tog jutra se dvoumila između običnih ravnih cipela i potpetica
srednje visine sa zlatnim kopčama, međutim, kao i uvek, nije mogla da
odoli nečemu što se sjaji. Nadala se da u sledećih četrdeset pet minuta
neće morati da trči.
Hari je razmrdavala stopala slušajući zveket pivskih burića koje su
istovarivali u obližnjoj uličici. Kroz otvorena vrata paba osetila je miris
ustajalog piva, buđavi miris podsećao je na trulo voće. Autobus se
naglo zaustavio tačno ispred nje i zaklonio joj pogled na vrata.
Sranje, trebalo je da primeti autobusku stanicu pre nego što je tu
sela. Motor je brujao dok su putnici izlazili jedan po jedan. Vazduh je
treperio od vrućih isparenja dizela a autobus i zgrada iza njega su se
prelamali kroz taj vazduh kao fatamorgana. Lupkala je prstima po
stolu.
Pobogu, zar je ceo Dablin u ovom autobusu?
Pokušavala je kroz prašnjave prozore autobusa da vidi
kancelarijsku zgradu iza, ali mogla je nazreti samo gornji okvir vrata.
Sunčeva svetlost je blesnula reflektujući se o metalna vrata koja su se još
jednom otvorila, ali Hari nije mogla da vidi ko je izašao.
Stolica je zaškripala kako ju je odgurnula i potrčala nekoliko metara
niz ulicu kako bi opet imala dobar pogled na ulaz zgrade. Ispred ulaza
nije bilo nikoga.
Hari je pogledala na sat. Vreme je isticalo ali nije smela da rizikuje
da učini svoj sledeći korak. Ne još.
Autobus je zabrujao i uključio se natrag u saobraćaj. Hari je stisla
pesnicu čekajući da se pomeri. Vidik joj se raščistio i spazila je ženu na
pola puta niz ulicu koja se kretala u suprotnom smeru od onih devojaka
malopre. Bila je starija od njih, možda u kasnim četrdesetim i bila je
sama. Zastala je na ivičnjaku pre nego što će preći ulicu, i bacila je
pogled iza sebe.
Harini prsti su se opustili. Žena je imala kosu sveže ofarbanu u
pramenove, ali osim toga izgledala je baš kao na fotografiji s veb-
stranice.
Sačekala je dok žena nije nestala iz njenog vidokruga. Potom je
bacila nešto metalnog novca na sto i prešla ulicu.

S druge strane staklenih vrata je bilo svežije i mirnije. Hari je došla do
recepcije osmotrivši usput okolinu. Uz jedan zid stajao je nizak stočić na
kome su se nalazili poslovni časopisi. Sa svoje leve strane videla je
velika dupla vrata, i još jedna s desne. Jedini način da pobegne odatle,
ako do toga bude došlo, bilo je istim putem kojim je ušla.
Za ovu priliku Hari je iz svog arsenala izabrala drugačiji smešak,
grimasu nervozne poslovne žene koja nema vremena za izmotavanje.
– Dobar dan, ja sam Katalina Dijego – rekla je devojci iza pulta. –
Tražim Sandru Nejgl.
Devojka nije skidala pogled s monitora ispred sebe. – Upravo je
otišla na ručak.
– Ali ja imam s njom sastanak zakazan za dvanaest i trideset.
Devojka je grickala vrh olovke i slegnula ramenima. Usne su joj bile
lepljive od užasnog ružičastog sjaja za usne čiji su tragovi ostajali na
olovci.
Hari se nagla bliže preko pulta. – Došla sam da održim kurs obuke
za podršku klijentima. Koliko dugo je neće biti?
Devojka je ponovo slegla ramenima i kliknula mišem svog
kompjutera. Hari je poželela da joj ga otme iz ruku i njime je, za kaznu,
klepi po prstima.
– U redu, ionako ne mogu da je čekam – rekla je Hari. – Moraću da
počnem bez nje.
Okrenula se ka vratima levo od sebe kao da zna kuda treba da ide.
Recepcionerka se pridigla sa stolice ispustivši olovku na sto.
– Bojim se da ne mogu da vas pustim da uđete bez dozvole gospođe
Nejgl.
– Slušajte – Hari se okrenula i spustila pogled na devojčinu značku s
imenom – Melani, bilo je potrebno mesec dana da se organizuje ovaj
kurs. Ako sada odem, proći će još mesec dana dok ne budem mogla
ponovo da dođem. Da li želite da objasnim Sandri zbog čega nisam
mogla sada da počnem?
Hari je zadržala dah i pripremila se za najgore. Da je nju neko
pokušao tako da maltretira, žestoko bi odreagovala. Ali Melani je samo
trepnula i sručila se natrag u stolicu. Hari nije mogla da joj zameri na
tome. Tog jutra je prvi put razgovarala sa Sandrom Nejgl kada je
nazvala banku povodom neke izmišljene pritužbe. Našla je njeno ime i
sliku na veb-stranici njene banke, u odeljku u kojem hvale svoj
neprevaziđeni korisnički servis. Nakon dva minuta razgovora s njom
Hari je zaključila da se radi o pravoj kučki, i delovalo je da se Melani
slaže s njom.
Melani je progutala priču i gurnula joj preko pulta registar
posetilaca. – U redu, ali ćete prvo morati ovo da popunite. Ime i datum
ovde, potpis ovde.
Dok je na brzinu popunjavala podatke, nešto je zaigralo u dnu
Harinog želuca. Melani joj je dala identifikacionu značku i pokazala joj
ka vratima sleva.
– Kroz ta vrata. Otvoriću vam odavde.
Hari joj se zahvalila i zamislila kako sama sebi „baca kosku“. Setila
se kako joj je otac uvek „bacao kosku“ kad god bi uspela da izblefira na
pokeru. – Nema većeg uzbuđenja nego kad pobediš s nikakvim
kartama – rekao bi joj namigujući.
Nikakve karte je upravo sada imala. Zakačila je značku za rever i
krenula ka vratima. Sigurnosna brava je škljocnula i na kontrolnoj tabli
se upalilo zeleno svetlo. Ispravila je ramena i odgurnula teška vrata.
Ušla je.
2.
Leon Rič nije imao nikakav kontakt s Prorokom već više od osam
godina, i molio se bogu da do tog kontakta više nikad ne dođe. Počešao
je svoju dvodnevnu bradu i ponovo pročitao imejl.
Možda se neko lažno predstavlja. Na kraju krajeva, bilo ko može da
se potpiše kao „Prorok“. Proverio je adresu pošiljaoca. Nije bila ista kao
prošli put, ali bila je jednako nejasna: an763398@anon.obfusc.com.
Razmišljao je da pokuša da uđe u trag pošiljaocu, ali je znao da bi bilo
uzalud. Poslednji put kad su pokušali da ga nađu preko njegove
elektronske pošte, došli su samo do nekog anonimnog sistema za
prosleđivanje poruka. Ćorsokak. Ko god da je bio, umeo je da sakrije
svoj identitet.
Osim njega, još samo troje ljudi je znalo za Proroka. Jedan od njih je
bio u zatvoru, drugi je bio mrtav. Ostao je još samo Ralf.
Leon je okrenuo broj koji je poslednji put pozvao pre mnogo
vremena.
– Ja sam – rekao je.
– Izvinite, ko je to?
Leon je čuo žamor muških glasova u pozadini. Ralf je verovatno bio
na sastanku s važnim ljudima iz banke i probijao se kroz gužvu na
zvaničnom prijemu firme. Bio je to svet u kom je nekada i on sam bio
veoma uspešan.
– Ne budi seronja, Ralfi.
Smeh muškaraca je odzvanjao kroz slušalicu, ali je potom sve više
jenjavao dok na kraju nije čuo samo odjek praznog eha. Zvučalo je kao
da je mali Ralfi prešao u toalet.
– Je l’ ti sad udobno? – rekao je Leon.
– Šta to radiš, dođavola?
– Samo sam hteo da potražim stare drugare. Ovo kao da je dan za
pozive iz prošlosti.
– O čemu pričaš? Rekao sam ti da me više nikad ne zoveš.
– Da, da, znam. Slušaj, Ralfić, jesi li blizu svoje kancelarije?
– Usred sam sastanka upravnog odbora i ne mogu...
– Dobro je. Šaljem ti imejl na tvoju privatnu adresu. Idi i pročitaj ga.
– Molim? Jesi poludeo?
– Samo uradi tako. Zovem te ponovo za pet minuta.
Leon je spustio slušalicu i ponovo se okrenuo ka svom PC-ju. Još
jednom je otvorio taj imejl i prosledio ga na Ralfovu tajnu adresu.
Okrenuo se u stolici ka prozoru i zagledao se u kontejnere za skupljanje
flaša i kante za đubre na točkićima poređane uz ivicu malog
parkirališta iza njegove kancelarije. Tačno preko puta gledao je u
čađavi zadnji zid lokalnog kioska kineske hrane Golden tajgres. Kako
otmeno ime za sumnjivu uslugu opasnu po zdravlje.
Mladi Kinez u belom radnom odelu je s mukom izašao na zadnja
vrata i zafrljačio kesu s ko zna kakvim otpadom u kantu za smeće
ispod Leonovog prozora. Namrštio se na smrad belog luka i stomak mu
se stegnuo. Većina trgovaca iz kraja je zaudarala na taj isti odvratni
smrad, koji bi ispunio Leonovu malu kancelariju svaki put kad bi došli
kod njega sa svojim računima. Proradio mu je čir.
„Leon-lovator“, tako su ga nekad zvali. Njegov radni dan je trajao
šesnaest sati i vodio je sve najunosnije ugovore. Tada je bio ozbiljan
igrač s milionima u banci i glamuroznom ženom pod rukom. Sada je
njegov dvadeset godina dug brak otišao dođavola zajedno s njegovim
ugledom i kontom u banci.
Leon je čvrsto zažmurio. Razmišljanje o braku ga je uvek navodilo
na misli o sinu, a to je bilo gore od čira. Usredsredio se na plamteći bol u
stomaku, u pokušaju da izbriše iz uma sliku Ričarda na železničkoj
stanici tog jutra. Bio je to prvi put da vidi sina nakon skoro godinu
dana.
Prethodno je celu noć proveo igrajući poker i krenuo je na posao
vozom prepunim putnika koji su isto tako putovali do grada na posao.
Njihovi pogledi puni gađenja su mu govorili ono što je već i sam znao:
da su mu oči zakrvavljene, da mu dah zaudara i da su bakterije u
njegovim pazusima napravile darmar.
Njegov vagon se zaustavio pored grupe đaka na peronu u Blekroku.
Dokono ih je posmatrao kroz prozor. A onda mu se odjednom dah
zaprečio u grlu. Tamna kosa, okrugle oči, pege kao mrlje od blata.
Ričard. Putnici su se gurali ispred Leona, ali on ih je odbijao laktovima
boreći se za još jedan pogled na svog sina. Kako je bio za glavu viši od
ostalih dečaka, Ričarda je bilo lako uočiti. Porastao je. Leon je osetio
kako mu se širi grudni koš. Dečak će biti visok kao njegova majka, ne
zdepast kao on.
Leon se probio bliže vratima. Kada se prvi dečak iz Ričardove grupe
probio i ušao u voz, Leon je mogao iz blizine da prepozna grb koledža
Blekrok na njegovom džemperu. Namrštio se. Mora nije pomenula da
ga je premestila u drugu školu. Ali opet, prošlo je mnogo vremena
otkako su poslednji put pričali. Pitao se ko plaća školarinu.
Ričard je stajao na vratima voza. Leon je dopola podigao ruku
čekajući trenutak da mu mahne. Začuo je otmeni izgovor kojim su
pričali Ričardovi drugari. U isto vreme postao je svestan svoje ustajale
odeće, isflekane vetrovke i neobrijane brade. Predomislio se, a ruka je
ostala da mu lebdi u vazduhu.
– Ričarde!
Dečak je okrenuo glavu natrag ka peronu. Leon je brzo spustio ruku
i upiljio pogled kroz prozor. Čovek plave kose od četrdesetak godina
trčao je ka vozu. Nosio je tamni vuneni kaput i u ruci crvenu sportsku
torbu. Pružio ju je Ričardu i pomilovao ga po kosi. Leon je video širok
osmeh na sinovljevom licu i osetio iznenadno oštro probadanje u
stomaku, kao da je progutao izlomljeno staklo. Polako, Leon se okrenuo
i progurao kroz gužvu do drugog kraja vagona. Ostao je tamo sakriven
sve dok se nije uverio da je njegov sin izašao.
Zveket flaša trgnuo je Leona. Napolju, na parkiralištu, mladi Kinez
je ponovo izašao, ovog puta je bacao staklene tegle u kontejner za
skupljanje flaša. Leon je još jednom protrljao lice i duboko udahnuo
pokušavajući da odagna grčenje u stomaku. Možda bi sutra mogao da
se sredi. Možda bi mogao da ode da vidi Ričarda.
Pogledao je na sat. Bilo je vreme da ponovo nazove malog Ralfija.
Pročistio je grlo i okrenuo broj.
– Jesi li ga pročitao? – rekao je kada se Ralf javio.
– Je l’ ovo neka tvoja bolesna šala?
– Uze mi reč iz usta.
– Ti misliš da sam ja ovo poslao? Ne želim da imam nikakve veze s
ovim. – Ralf je zvučao kao da su mu se usta osušila.
– Šta je bilo, Ralfi? Jesi li se uplašio?
– Nego šta nego sam se uplašio. Imam mnogo toga da izgubim, za
razliku od tebe.
Leon je jače stegnuo slušalicu. – Zahvaljujući meni nisi sve izgubio
pre osam godina, da ne zaboravimo to, u redu?
Ralf je uzdahnuo. – Šta tačno želiš, Leone? Još novca?
Dobro pitanje. Isprva je samo hteo da se uveri da Ralf nije poslao
imejl, ali sada mu je druga ideja pala na pamet.
– Pročitao si imejl, je l’ tako? – rekao je Leon.
– Da, kaže da je kod devojke. Pa šta?
– Pa, možda ga želim natrag.
– Zar misliš da bi ti ga ona tek tako predala? I šta ako je pogrešio?
– Prorok do sad nijednom nije pogrešio – rekao je Leon. – Kaže da
ima dokaz.
– Šta je s tobom? Je l’ želiš da obojica završimo u zatvoru?
Leon se ponovo zagledao kroz prozor. Možda to što mu se Prorok
ponovo javio ipak nije tako loša stvar. Možda je ovo bio način da se
ponovo vrati u igru.
– Imam tog jednog tipa – rekao je Leon. – Već sam ga koristio ranije.
On će se pobrinuti za ovo.
– Ne dopada mi se ovo.
– I ne mora da ti se dopada, Ralfi.
Leon je zalupio slušalicu i ponovo pogledao kroz prozor. Ali sada
nije video zidove išarane grafitima niti prepune kante za đubre. Video
je sebe sveže obrijanog, s deset kilograma manje, u italijanskom odelu
kako sedi na čelu stola upravnog odbora. Video je sebe u elegantnom
vunenom kaputu kako bodri Ričarda dok igra ragbi za svoju školu.
Leon je zaškrgutao zubima i stegnuo prste u pesnice.
Ova devojka je imala nešto što pripada njemu i on je to želeo natrag.
3.
– Dobar dan, banka Šeridan...
– ... ne prikazuje se među vašim transakcijama, gospodine Kuk. Da
li želite da proverim neki drugi račun za vas?
Jednoličan žamor nekih tridesetak različitih razgovora ispunjavao je
prostoriju. Glasovi su bili većinom ženski i ispunjavali su prostoriju
zvukom sličnim zujanju učtivih bumbara. Hari je prolazila između
stolova zaklonjenih plavim tapaciranim paravanima, delom slušajući
devojke koje su telefonirale. I ona sama je imala račun u Šeridanu.
Možda će posle ovoga morati da promeni banku.
Bilo je dovoljno slobodnih stolova, ali Hari je želela neki u dnu
prostorije. Došla je do kraja i zauzela slobodan sto u uglu. Spustila je
torbu na stolicu i čekala da devojka okruglog lica za stolom pored
završi s pozivom.
– Još jednom se izvinjavamo zbog toga, gospođo Hejz. Doviđenja. –
Devojka je počela da kuca nešto po svojoj tastaturi i namignula Hari. –
Još jedna nezadovoljna mušterija.
Hari se nasmešila. – Zar postoji drugačija?
– Ovde ne.
Hari je ispružila ruku. – Ja sam Katalina. Počinjem da radim ovde
ovog popodneva.
– Oh, sjajno. Ja sam Nađa. – Stegla je Harinu ruku. Nokti su joj bili
dugi i tamnocrveni, a na svakom svom debeljuškastom prstu, pa čak i
na palcu, nosila je srebrno prstenje.
Hari je pokazala na upražnjen sto. – Je l’ u redu da ovde sednem?
– Naravno, slobodan je.
Hari je sela i uključila PC. – Mislim da me još nisu priključili na
sistem. Je l’ ima neke šanse da se ulogujem preko tebe?
Nađa je oklevala. – Ne bi trebalo to da radim.
Samo budi ležerna. – Ah, u redu. Samo sam htela još jednom da
bacim pogled na sistem za podršku klijentima pre nego što se gospođa
Nejgl vrati s pauze za ručak.
Nađa se ugrizla za donju usnu a onda se osmehnula. – Što da ne? Ne
želimo da te uhvati nespremnu prvog dana, zar ne?
Skinula je slušalice s glave i došla do nje nagnuvši se kako bi
ukucala svoje korisničko ime i šifru. Hari je osetila kalvin klajn parfem
pomešan s mirisom peperminta.
– Evo izvoli – rekla je Nađa.
– Hvala, tvoj sam dužnik.
Hari je sačekala da se Nađa vrati za svoj sto i primi novi poziv.
Pomerila je svoj monitor tako da niko ne može da vidi šta radi i bacila
se na posao.
S nekoliko poteza po tastaturi uspela je da izađe iz desktop
aplikacije za podršku klijentima i upadne u operativni sistem
kompjutera. Hari je s neodobravanjem zavrtela glavom i zamalo glasno
reagovala. Trebalo bi da postoji bolja zaštita.
Čeprkala je po PC-ju, pretražujući fajlove i direktorijume, ali u
pitanju je bio standardni desktop na kome nisu bile pohranjene nikakve
tajne. Kliknula je mišem i ubrzo je mogla videti sve mrežne konekcije:

F:\\Jupiter\shared
G:\\Pluto\users
H:\\Mars\system
L:\\Mercury\backup
S:\\Saturn\admin

To je već bilo ono što joj je trebalo. To je bio način da upadne u glavni
kompjuter banke.
Hari je prolazila kroz listu umreženih računara pokušavajući da uđe
u svaki. U neke je s lakoćom ulazila i pregledala fajlove, ali većina bi je
blokirala već na prvom koraku. Nastavila je da kopa još dublje u
potrazi za nečim što bi mogla iskoristiti. I onda je našla: sistemsku
datoteku s lozinkama. U toj datoteci bila su pohranjena korisnička
imena i šifre svih koji su bili na mreži. To je bio njen ključ za ulazak u
sistem. Dvaput je kliknula mišem i pokušala da otvori datoteku.
Zaključano.
Hari se namrštila i pogledala na sat. Puls joj se ubrzao. Ovde je već
dvadeset minuta a ostalo joj je još mnogo toga da uradi. Zanemarila je
datoteku s lozinkama i počela da pretražuje čitavu mrežu rovareći po
sistemu datoteka i njušeći svaki ugao. Znala je šta traži i to je moralo
biti tu negde. Tako je i bilo, našla ju je skrivenu na zajedničkom disku
dostupnu na uvid svakome: nezaštićenu rezervnu kopiju fajla s
lozinkama.
Hari je osetila žmarce na potiljku. Uvek bi bilo tako kad god bi
provalila u sistem za koji je važilo da je dobro zaštićen. Poželela je
odsvira tuš lupajući po stolu kao po dobošu, ali sve ima svoje mesto i
vreme.
Otvorila je rezervnu kopiju datoteke i pretražila sadržinu.
Korisnička imena su bila ispisana tekstualno, ali su lozinke bile
šifrovane. Hari je bacila pogled preko ramena. Nađa je pričala s
klijentom preko telefona, lupkajući noktima po tastaturi.
Hari je zavukla ruku u džep jakne i izvukla CD koji je potom
ubacila u kompjuter. Na njemu se nalazio program za razbijanje
lozinki, u koji je onda ubacila rezervnu datoteku. Nagnula se nad
priručnikom za kompjutere pretvarajući se da ga prelistava, dok je
zapravo čekala da program završi s razbijanjem lozinki.
To je moglo da potraje, što se često dešavalo kod tih napada pomoću
rečnika. Takav program ide korak po korak kroz ceo rečnik šifrujući
pojedinačno svaku reč, koju onda upoređuje sa šifrovanim lozinkama iz
datoteke tražeći poklapanje. Nakon toga, pokušava s kombinacijama
slova i brojeva. Kad program završi, ona će imati sve lozinke koje su joj
potrebne.
Hari je ponovo bacila pogled na sat. Koža na potiljku joj se naježila i
ona ju je izmasirala prstima. Imala je možda još desetak minuta pre
nego što se nadzornica vrati, a programu za razbijanje lozinki će možda
trebati petnaest minuta. Biće tesno. No, upad na tuđi posed je uvek
tesan. Upravo zbog toga je ovaj posao bio toliko neodoljiv.
Otac joj je uvek govorio da će završiti kao provalnik, još od dana
kada je bacila ciglu kroz kuhinjski prozor i uspentrala se u kuću. Tog
dana kada se vratila iz škole videla je da nema ključeve od kuće, a bila
je previše nestrpljiva da vidi kakve rezultate je dalo skeniranje portova
koje je tog jutra pokrenula na svom kompjuteru. Pokušala je kasnije to
da objasni ocu dok je slomljeno staklo krckalo pod njegovim nogama u
kuhinji a na licu mu se ocrtavala neverica. Bila je sigurna da će joj
konfiskovati PC, ali umesto toga, nabavio joj je bolji procesor i uručio joj
njen lični komplet ključeva za kuću. Kod jedanaestogodišnje Hari, tog
dana je osvojio veoma važne poene.
A ona je stekla novo ime, jer je od tada njen otac počeo da je zove
Hari. Bilo je trenutaka kada je žudela da ima neko egzotično špansko
ime, kao ono koje su dali njenoj sestri. Amaranta je bila visoka i imala je
pepeljastoplavu kosu. Ona se rodila dok je Harina majka još uvek bila
ludo zaljubljena u pola irski, pola španski šarm svog muža. Ali pre
nego što će se Hari roditi, finansijski krah njenog oca ih je primorao da
se presele iz vile u skučenu kuću spojenu s drugim kućama u nizu, a
njena majka je izgubila interesovanje za zanimljiva dečja imena. Hari je
nasledila očeve garave španske oči i indigo-crne kovrdže, ali to nije
ostavilo nikakav utisak na njenu majku. Odbacujući sve imalo špansko,
krstila je svoju ćerku Henrijeta, po svojoj majci, uštogljenoj ženi sa
severa Engleske.
– Ali ko je još čuo da se lopov zove Henrijeta? – Izjavio je njen otac
nakon incidenta s prozorom i od tad nije prestao da je zove Hari. Sada je
to bilo jedino ime na koje se odazivala.
Hari je proverila kako napreduje program za razbijanje lozinki. Još
malo je ostalo do kraja. Pogledala je listu lozinki koje su već bile
dešifrovane u običan tekst. Među njima je bila i Nađa. Korisničko ime
„nadiamc“, lozinka „dijamanti“. Zatim Sandra Nejgl: „sandran“,
lozinka „istrajnost“. Zavrtela je glavom. Ne vredi. Bio joj je potreban
nalog nekog mnogo uticajnijeg u banci, nekog s privilegovanim
pristupom.
Kad eto ga, na dnu liste. Lozinka administratora mreže:
„asteroid27“. Promrdala je prste u cipelama. Sada je bila kao čuvar
neke zgrade koji u ruci drži ključ što otvara sva vrata: mogla je da ide
kud je htela. Mreža je bila njena.
Ulogovala se pod svojim novim privilegovanim statusom i odmah
onesposobila program mreže za nadgledanje. Tako njene aktivnosti na
mreži neće ostati zabeležene u zapisniku. Bila je nevidljiva.
U potaji je krstarila serverima i upadala u svaku datoteku koja bi joj
se učinila interesantnom. Oči su joj se širom otvorile kad je videla neke
od podataka kojima je imala pristup: kreditni rejting klijenata, prihodi
banke, plate zaposlenih. Mogla je da pročita svačiju elektronsku poštu,
pa čak i poštu predsednika banke.
Uskočila je u sledeću bazu podataka i zastala pokušavajući da
razume šta znače brojevi koje je videla na ekranu. Prsti su joj se ukočili
na mišu kada je shvatila da gleda u najpoverljivije informacije koje
banka ima o svojim klijentima: brojevi računa, PIN kodovi, podaci s
kreditnih kartica, korisnička imena i lozinke. Sve ono o čemu hakeri
sanjaju, a većina toga čak nije bila ni šifrovana.
Hari je pregledala bazu podataka. Bilo bi tako lako podići novac s
tih računa. Niko čak ne bi ni znao da se to desilo. Bila je duh u sistemu,
koji nije ostavljao nikakav trag iza sebe.
– Vratila se ranije.
Hari je pogledala prekoputa u Nađu, koja joj je klimnula glavom ka
drugom kraju prostorije. Sandra Nejgl je stajala kod ulaznih vrata i
gledala u klipbord.
Sranje. Vreme je za pokret.
Harini prsti su leteli po tastaturi. Iskopirala je listu dešifrovanih
lozinki na svoj CD a takođe je ubacila i nešto podataka o računima
klijenata i sigurnosnih PIN-ova kao bonus.
Kopiranje je išlo sporo, podigla je pogled da proveri gde je Sandra
Nejgl. Polako se kretala niz prostoriju zaustavljući se svakih nekoliko
koraka kako bi proverila rad operatera podrške klijentima.
Hari je znala da je vreme da završava, znala je da rizikuje, ali ostala
je još jedna stvar koju je morala da uradi. Upravljajući mišem,
zamaskirala je jednu od svojih datoteka i sakrila je u nekom skrovitom
uglu na mreži. Uvek je volela da ostavi svoju vizitkartu.
Žena je napravila još nekoliko koraka u njenom pravcu, dok je pisala
beleške na svom klipbordu. Zaustavila se kako bi preslišala devojku
koja je sedela na metar od Hari.
Hari je ispraznila sistemski dnevnik događaja kako bi izbrisala i
najmanju mogućnost da joj se uđe u trag. Ponovo je pokrenula program
za nadgledanje mreže i podigla pogled.
Sandra Nejgl je gledala pravo u nju.
Hari je osetila kapljice znoja pod pazuhom. Čula je šuštanje
najlonskih hulahopki dok je žena koračala ka njoj. Zatvorila je svoj
pristup mreži i vratila aplikaciju za podršku klijentima na desktop baš
u trenutku kada je Sandra Nejgl došla do njenog stola.
Žena je teško disala. Stajala je toliko blizu da je Hari mogla da vidi
svetle dlačice na njenoj gornjoj usni.
– Ko ste sad pa vi i šta radite ovde?
– Jeste li vi Sandra Nejgl? – Hari je ustala i prebacila torbu preko
ramena na brzinu izvadivši CD iz kompjutera i neprimetno ga vrativši
u džep. – Čekala sam vas.
– Šta...
Hari ju je zaobišla okrznuvši je i krenula ka vratima, ignorišući
klecanje kolena.
– Poslali su me iz IT sektora da proverim pouzdanost vaših sistema
– rekla je. – Imate ozbiljnih problema s virusima ovde.
Sandra Nejgl ju je pratila u stopu. – Kako...
– Ne morate baš odmah da prestanete s radom, ali za vaše dobro se
nadam da ste se pridržavali antivirusnih procedura banke.
Žena je zastala. Hari se osvrnula preko ramena.
– Dakle niste. Onda će vam se zasigurno u dogledno vreme obratiti
neko iz IT sektora.
Gurnula je jedno krilo duplih vrata na izlazu ali nije mogla da
otvori. Pokušala je s drugim. Zaključano.
– Sačekajte malo, šta ste rekli, ko ste vi? – Sandra Nejgl je žustro
koračala za njom.
Jebiga.
Hari je primetila taster za otvaranje vrata na zidu. Pritisnula ga je i
čula škljocanje. Gurnula je vrata i ona su se otvorila. Projurila je pored
recepcije. Melani je zurila u nju širom otvorenih usta.
Hari je izletela kroz staklena vrata na sunce i potrčala niz ulicu.

Naelektrisana od adrenalina, Hari je trčala pored kanala, dok su joj
cipele lupale o pločnik a krv joj jurila kroz telo. Kada je bila sigurna da
je niko ne prati, usporila je a onda se naslonila na bedem pored kanala
kako bi predahnula.
Voda je žuborila između visokih rogoza uz obalu a blagi povetarac
joj je brisao lice. Kada joj je lupanje u grudima prestalo, izvadila je
telefon iz torbe i okrenula broj.
– Zdravo, Jane? Hari Martinez ovde, iz Lubra sekjuritija. Upravo sam
završila penetracijski test na vašim sistemima.
– Već?
– Da, uspela sam da hakujem vaš sistem i da uzmem šta god mi je
trebalo.
– Pobogu. Hej, momci, jesmo imali ikakvih alarma na IDS-u?
1
Hari je čula neko komešanje u pozadini. – Opusti se, Jane, tvoj
sistem za otkrivanje upada u mrežu je u redu. Nisam upala u sistem
spolja.
– Nisi? Ali mi smo očekivali napad spolja.
– Da, znam da ste to očekivali. – Hari je namignula. – Žao mi je.
– Ah, pobogu, Hari.
– Čuj, ogroman broj hakerskih zloupotreba dolazi iznutra. Morate se
zaštititi.
– Nemoj da pričaš.
– Dakle, ušla sam preko mreže same banke, upala u nalog
administratora...
– Šta si uradila?
– ... i pronašla račune klijenata banke i PIN kodove.
– Ah, sranje.
– Recimo samo da vam obezbeđenje iznutra i nije baš najsjajnije. Ali
nekoliko jednostavnih mera predostrožnosti će to srediti. Napisaću neke
preporuke u izveštaju.
– Ali kako si uspela da uđeš?
– Uz malo društvenog inženjeringa i malo drskosti. Ako ti je za
utehu, zamalo su me uhvatili.
– Nije mi za utehu, ne. Kakvo sranje.
– Žao mi je, Jane. Samo sam htela da te upozorim pre nego što vaše
rukovodstvo čuje za to.
– Dobro, hvala, cenim to. Ali ja sam u svakom slučaju nagrabusio.
– Nije tako loše kao što zvuči. – Harin telefon je bipnuo. – Ostavila
sam neke hakerske alatke sakrivene u sistemu, čisto da testiram vaš
antivirusni softver. Ali možemo o tome kasnije, kada budemo čistili
sistem. – Telefon je još jednom zapištao. – Izvini, Jane, moram da
prekinem. Čujemo se sutra.
Javila se na novi poziv.
– Gde si, Hari, kako ide provalništvo?
Hari se osmehnula. Bila je to Imodžen Brejdi, inženjer podrške iz
kancelarije Lubra sekjuritija. Zamislila je svoju drugaricu kako sedi za
stolom jedva dodirujući pod nogama. Imodžen je izgledala kao čivava,
s krupnim očima na patuljastom licu. Bila je jedan od najboljih hakera s
kojima je Hari ikada radila.
– Upravo sam završila – rekla je Hari. – Šta se dešava u kancelariji?
– Gospodin Pun-kô-brod te traži.
Mislila je na njihovog šefa, Dilona Ficroja. Pričalo se da je postao
multimilioner s dvadeset osam godina u vreme naglog procvata
internet kompanija. To je bilo pre devet godina. Ubrzo nakon toga
osnovao je kompaniju Lubra sekjuriti, koju je sve više širio stapajući je s
drugim softverskim kompanijama dok nije postala jedna od najvećih u
toj oblasti.
– Šta on hoće? – kazala je Hari.
– Ko zna? Možda da te pozove na sastanak?
Hari je zakolutala očima. Imodžen je možda izgledala kao da bi je
laki povetarac oduvao, ali kad se radilo o iskopavanju tračeva, bila je
kao terijer.
– Samo mi prebaci vezu – rekla je Hari.
– Oki-doki.
Nekoliko sekundi kasnije, čula je Dilonov glas na vezi.
– Hari? Jesi li završila u banci Šeridan?
Sudeći po jakoj akustici u pozadini, nalazio se na metar od
konferencijskog telefona i vikao je u njega.
– Završila sam – rekla je Hari. – Ostao je još samo izveštaj.
– Zaboravi na to. Imam drugi posao za tebe.
– Sad odmah? – Bila je mrtva gladna i mamio ju je miris kafe i
sendviča s prženom slaninom iz barova u Baget stritu. Uspravila se i
počela da korača ka mostu preko kanala.
– Da, sad odmah. Prosledi meni podatke o banci Šeridan, zadužiću
Imodžen da napiše izveštaj. Ti mi trebaš za još jednu procenu ranjivosti.
Hari ga je u pozadini čula kako kuca po tastaturi. Kao i uvek, Dilon
nikad nije propuštao priliku da radi više stvari istovremeno. Levom
rukom je verovatno tipkao po tastaturi kao pijanista, dok je desnom
zapisivao beleške u notes.
– Dobro. Ko je sada u pitanju? – kazala je Hari.
– IFSC,
2
i klijent je tražio baš tebe. Rekao sam im da si ti najbolja.
– Hvala, Dilone, baš si fin. – Sad joj je bilo drago što je obukla
elegantnije cipele. IFSC je definitivno ekskluzivni klijent.
– Zovi me kad završiš – rekao je Dilon. – Skoknućemo negde na
večeru pa možeš da mi ispričaš kako je prošlo.
Oči su joj se raširile od uzbuđenja. Sad joj je bilo dvostruko draže
zbog elegantnih cipela. – U redu. – Pre nego što je dopustila sebi da se
zapita šta bi ta večera mogla da znači, rekla je: – Pa, reci mi nešto više o
poslu u IFSC-u. Da li znamo kakve sisteme imaju?
– Ne, to ćeš sve saznati kad se sastaneš sa njima... – Dilon je zastao. –
Ako mene pitaš, mislim da prvo žele da te provere.
Hari se zaustavila nasred pločnika. – Zašto bi to želeli?
Dilon je oklevao koju sekundu. – Čuj, možda ovo ipak nije dobra
ideja. Možda je bolje da dam ovaj posao Imodžen.
Hari je podigla ruku i zaklonila uvo kako bi čula od buke
saobraćaja. – Dobro, šta se dešava? Ko je klijent?
Čula ga je kako udiše vazduh kroz zube dok smišlja šta da joj
odgovori.
– Dobro, dobro, bila je to glupa ideja – rekao je. – U pitanju je KVC.
Adrenalin je navirao u Hari kao voda iz napukle glavne cevi.
Doteturala se do bedema kanala i spustila se na hladni kamen.
KVC. Klajn, Veberli i Kolfild, jedna od najprestižnijih investicionih
banki u gradu, koja radi za neke od najbogatijih ljudi i korporacija u
Evropi. Sedište im je bilo u Njujorku, a imali su predstavništva u
Londonu, Frankfurtu i Tokiju, kao i ovde u Dablinu.
Osim toga, to je bila kompanija u kojoj je radio njen otac pre nego što
je otišao u zatvor.
4.
– Recite mi najgori scenario koji bi mogao da vam se desi – rekla je Hari.
Čovek za konferencijskim stolom naspram nje pogledao ju je
poluzatvorenih očiju. Imao je četrdesetak godina i prosedu, oštru,
kratko podšišanu kosu kao američki marinac.
Slegnuo je ramenima. – Da neko pristupi našim investicionim
računima.
– Gore od toga.
Naslonio se unatrag i prekrstio ruke zbog čega mu se košulja zategla
preko grudi. – Šta može biti gore od toga da se neki haker dočepa para
naših klijenata?
– Vi to recite meni. – Hari je krajičkom oka pogledala vizitkartu koju
joj je dao. Feliks Roš, IT nabavke, KVC. Zabeležila je na poleđini kartice:
neprijateljski nastrojen.
Pogled joj je privukao prozor iza Feliksa. To nije bio samo prozor,
već čitav stakleni zid, zahvaljujući kome su kejevi duž reke Lifi
izgledali kao deo enterijera. U daljini je mogla da vidi pepermint-zelenu
kupolu Carinarnice i talasasti krov na neboderu Liberti hol. Posao mora
da cveta za KVC.
Feliks se nagnuo preko stola. – Dobro, evo ti najgori scenario – rekao
je. Hari je mogla da oseti miris luka koji je jeo za ručak. – Recimo da
neko vidi naše poverljive poslove iz sektora spajanja i akvizicija. Je l’ to
dovoljno loše za vas?
Spajanja i akvizicije. Sektor u kojem je njen otac radio pre nego što su
ga uhapsili. Hari je progutala knedlu dok je prevrtala svoje blokče po
rukama. Potom je bacila pogled na Feliksa. Bledilo njegovog lica je
delovalo nezdravo, kao stomak mrtve ribe. Bila je naviknuta na otpor
ljudi iz tehničkog odeljenja, ali ovo je bilo nešto drugo. Rekla je Dilonu
da može da obavi ovaj zadatak i da je KVC samo još jedan klijent. Sada
više nije bila toliko sigurna u to.
Vrata su se otvorila i čovek od tridesetak godina je ušao u prostoriju.
Bio je dobro građen, sa svetlosmeđom kosom i ramenima kojima je bilo
mesto na terenu za ragbi.
Feliks ga je mrko pogledao što ih prekida.
– Zdravo, Felikse, ovde sam da pratim sastanak. – Muškarac je
namršteno pogledao Hari dok je sedao za sto.
Osetila je kako joj obrazi crvene od njegovog pogleda. Šta nije u redu
s ovim ljudima? Ispravila je ramena i ustala.
– Hari Martinez. – Ispružila je ruku.
Namršteni pogled je nestao i on se osmehnuo. – Izvinjavam se,
očekivao sam muškarca. Verovatno vam se to stalno dešava, zar ne? –
Rukovao se s njom. – Džud Tirnen. Radim ovde kao investicioni bankar.
Ruka mu je bila topla a njegov citrusni afteršejv je osvežio prostoriju.
Šta radi investicioni bankar na sastanku IT sektora? Onda se setila
Feliksovog zluradog komentara o poslovanju sektora za spajanja i
akvizicije.
– Da pogodim – rekla je. – Vi radite u sektoru spajanja i akvizicija?
– Recimo da sektor spajanja i akvizicija radi za mene.
Hari se spustila natrag u stolicu shvativši šta hoće da kaže. Dakle,
on je direktor odeljenja spajanja i akvizicija, baš kao njen otac.
Zatvorska kazna njenog oca je ovom čoveku donela napredak u karijeri.
Osetila je njihove poglede na sebi, kako je proučavaju. Njen otac je bio
legenda u ovoj banci. Da li su je povezali s njim i zato hteli da je
provere? Grizla je usnu izbegavajući njihove poglede.
Džud je stavio svoj mobilni telefon na sto i izvadio srebrno penkalo
iz prednjeg džepa sakoa. Vrteo ga je oko prstiju jedne ruke a drugom
dao znak Hari. – Molim vas, nastavite.
– Zapravo, očekivala sam nekog iz IT bezbednosti na ovom
sastanku – rekla je Hari. – Nekoga ko poznaje sisteme.
Feliks se brecnuo. – IT bezbednost. Ja poznajem ove sisteme bolje od
ikoga. Maltene sam svojeručno napravio te proklete mašine.
– Razumem. – Hari je još jednom pogledala njegovu vizitkartu. – I
sada ste u sektoru IT nabavki?
Ljutito ju je pogledao. – U međuvremenu mi je karijera
uznapredovala. Verujte mi da su ljudi iz IT bezbednosti drage volje
meni prepustili ovaj prvi sastanak. Tako im je lakše.
Hari je duboko uzdahnula. Pogledala je u svoje blokče iako ništa nije
zapisala.
– Dobro onda, ne znam koliko vam je Dilon objasnio sve – rekla je.
Prema onome što je videla, ne mnogo. – Moramo da odredimo opseg
penetracijskog testa, i vidimo kakav pristup vama najviše odgovara.
Upoznaj igrače za stolom, učio ju je otac. Prilagodi svoj stil njima.
Problem je bio što ove ljude uopšte nije poznavala, niti su joj oni odavali
išta o sebi.
– Pen test je gubljenje vremena – rekao je Feliks. – Naši sistemi su
sigurni, to mogu lično da garantujem. – Besno je gledao Hari. – Onaj ko
tvrdi suprotno, dovodi u pitanje moju ličnu profesionalnu
kompetenciju.
Džud ga je ignorisao. – Šta se tačno dešava u tom pen testu,
gospođice Martinez?
Feliks je uzdahnuo. – Ah, ma daj, Džude, već sam prošao kroz to s
njom. Uostalom, obojica znamo da je ona ovde samo zato što je njen šef
tvoj stari prijatelj, a on želi da budemo njegovi klijenti.
Hari je ponovo pogledala u svoje blokče. Nije ni čudo što su je uvalili
nekome iz nabavki. Uopšte ih nije ni interesovao ovaj posao.
Džud je podigao ruku da utiša Feliksa i osmehnuo se Hari. – Učini
mi. Ispričaj mi o pen testu.
Hari je posumnjala da on sprovodi neki svoj test. Nije mu uzvratila
osmehom.
– Penetracijski test je kada ja upotrebim svaki prljavi trik koji postoji
kako bih hakovala vaše računarske sisteme – rekla je. – A kad uspem da
uđem, pronjuškam okolo da vidim kakvu štetu mogu da napravim.
Džud je prestao da vrti olovku oko prstiju. – Drugim rečima,
pretvarate se da ste haker.
– Tako je.
Feliks se nagnuo napred. – A kakva ste vi vrsta hakera, gospođice
Martinez? Crni šešir ili beli šešir?
Hari se ukrutila i ljutito ga pogledala.
Džud ih je posmatrao naizmenično, jedno pa drugo. – Hoće li mi
neko objasniti o čemu se radi?
Hari je upala u reč Feliksu kako bi ga sprečila da je još jednom
napadne. – Crni šeširi su zlonamerni hakeri kojima je cilj da nanesu
štetu. Beli šeširi nisu destruktivni. Njih zanima samo tehnika i
pomeranje njenih granica.
Okrenula se prema Feliksu. – A da odgovorim na vaše pitanje,
gospodine Roš, ja sam ekspert za bezbednost, ne haker.
– Vidi vidi, haker s etikom – rekao je Feliks. – Ko bi rekao?
Džud je napisao nešto na svom notesu koji je potom doturio preko
stola Feliksu. Hari je videla kako se Feliksu steže vilica dok čita poruku,
i zapitala se da li je prošla test.
– Zaintrigiran sam – rekao je Džud. – Pa, kako ćemo to izvesti?
– Što se tiče pen testa, možemo da ga uradimo ili prema scenariju
crne kutije ili scenariju bele kutije.
– Kod vas je sve ili crno ili belo, zar ne?
Hari ga je pogledala u oči. – Uglavnom.
Izvio je obrve. – U redu, slušam.
– Testiranje prema scenariju crne kutije je najpribližnije pravom
hakerskom upadu spolja. Počinjem bez ikakvih informacija sem imena
vaše firme. Koristim spoljašnje izvore informacija kako bih istražila
vašu mrežu i onda upadam.
Zastala je kako bi bila sigurna da je razumeo. Klimnuo je glavom i
osmehnuo se.
– Za testiranje prema scenariju bele kutije, potrebno je da od samog
početka znam sve o vašim unutrašnjim sistemima. Vaše zaštitne
barijere, infrastrukturu vaše mreže, vaše baze podataka, sve – rekla je
Hari. – Drugim rečima, napadam iznutra.
Vrata su zaškripala i muškarac u kasnim pedesetim je polako ušao
u prostoriju. Kosa mu je stajala nakostrešeno s obe strane proćelave
glave kao par krila.
Klovn Koko, pomislila je Hari.
– Molim vas, nastavite – rekao je pridošlica i seo na stolicu
naslonjenu na zid iza Hari.
Pobogu, koliko još ljudi će doći da blene u nju? Ocenila je da
konferencijski sto može da primi dvadesetoro ljudi i uplašila se
najgoreg.
Džud je nekoliko trenutaka posmatrao starijeg čoveka. Zatim je
ponovo usmerio pažnju na Hari. – A koji pristup biste vi preporučili,
gospođice Martinez?
Hari je pokušala da se skoncentriše. – Belu kutiju. Na osnovu mog
iskustva, insajderi predstavljaju mnogo veću pretnju od spoljašnjih
napadača.
– A ti bi bar morala da znaš sve o insajderima, zar ne? – kazao je
Feliks.
Svaki mišić u njenom telu je utrnuo. – Šta tačno hoćete da kažete,
gospodine Roš?
– Ma hajte, ljudi, stavimo karte na sto. Svi mislimo na isto. – Raširio
je ruke kao da je čitava prostorija puna njegovih istomišljenika. – Tvoj
tata je bio najveći insajder ikada, zar ne?
Hari je trepnula. Potom je spustila pogled i opet se poigrala svojim
blokčetom, koncentrišući se da zadrži staložen glas. – To šta je moj otac
možda počinio nije predmet ove diskusije.
– Možda počinio? – rekao je Feliks. – Proglašen je krivim za
insajdersko poslovanje, zar ne? Osuđen na osam godina.
Hari je primetila njegove stisnute pesnice i crte besa na njegovim
obrazima. Zagledala se u njega. – Shvatate sve to prilično lično, zar ne?
– Nego šta nego lično. Salvador Martinez je skoro bacio ovu
kompaniju na kolena.
– Felikse, preterao si. – Štrecnuo ju je glas klovna Kokoa iza nje.
Džud se promeškoljio u stolici. Feliks je besno zurio u Hari;
izgledalo je kao da ima još nešto da kaže.
Hari nije htela da se okrene i prihvati neočekivanu podršku. Do
đavola s ovim. Bilo joj je dosta. Spustila je dlanove na lakirani
konferencijski sto. Bio je gladak i hladan, kao ogledalo. Odgurnula se i
ustala kako bi im se suprotstavila.
– Gospodine Roš, ja sam došla ovde da razgovaram s vama o
sigurnosti vaših IT sistema, i to je jedino o čemu sam spremna da
diskutujem s vama.
Zgrabila je torbu i krenula ka vratima. U tom trenutku joj je sinula
jedna misao. Znala je da ne bi smela da je kaže naglas, ali je odlučila da
ipak hoće. Stala je i okrenula se ka njima.
– Ko zna, možda moj otac nije bio jedini ovde koji se bavio
insajderskim poslovima. Možda je njegovo hapšenje samo pokvarilo
zabavu ostalima.
Feliks je zinuo. Džud se uspravio na stolici, a usne su mu se
pretvorile u zategnutu liniju.
Klovn Koko je ustao i podigao ruku. – Gospodo, molim vas...
Džud ga je prekinuo. – Nemojte optuživati druge za nešto za šta
nemate dokaze, gospođice Martinez. – Stisnuo je srebrno penkalo u
pesnici. – Neki od nas još uvek veruju u integritet naše profesije, iako
vaš otac nije.
– Vidi vidi, investicioni bankar s etikom – rekla je Hari. – Ko bi
rekao?
Krenula je ka vratima što je brže mogla a da ne potrči. Prokleta
prostorija je bila duža od teniskog terena. Svom silinom je otvorila vrata
i zalupila ih za sobom.
Prošla je pola hodnika kada je shvatila da se trese. Tražeći izlaz,
skrenula je na pogrešnu stranu. Prokletstvo, liftovi mora da su na
drugoj strani hodnika. Njen osećaj za orijentaciju je bio naopak čak i u
najboljim okolnostima, a ovo nikako nije trenutak da se izgubi i traži
pomoć.
Krenula je nazad prateći putanju kojom je došla pored sale za
sastanke i konačno je našla liftove. Pozvala je lift i hodala gore-dole dok
ga je čekala.
Vrata sale za sastanke su se otvorila, i začula se vika iznutra.
Pogledala je gde je lift. Još dva sprata. Brzo je osmotrila hodnik u nadi
da će imati gde da se sakrije. Nikakvih vrata niti ormara. Ništa osim
uglačanog mermernog poda.
Neko je izašao. Klovn Koko. Video ju je i klimnuo joj glavom.
– Gospođice Martinez, molim vas prihvatite moje izvinjenje.
Krenuo je ka njoj i pružio joj ruku. Obrve na visokom čelu su mu bile
nakrivljene u žalosnu grimasu.
– Da se predstavim, Ešford – rekao je. – Generalni direktor KVC-a.
Poneli su se veoma loše prema vama unutra i uveravam vas da će
dotični pojedinci biti ukoreni zbog neprofesionalnog ponašanja.
Hari nije uzvratila na njegovu pruženu ruku. – Od kada generalni
direktor prisustvuje rutinskim sastancima IT sektora?
Ešford je spustio ruku. – U pravu ste. Dobro, u redu, priznajem: bio
sam radoznao. Želeo sam da vas upoznam.
Lift se oglasio i vrata su se otvorila. Hari je ušla unutra i pritisnula
dugme za prizemlje.
– Poznajem vašeg oca već više od trideset godina – rekao je Ešford. –
Salvador je moj veliki lični prijatelj i dobar čovek. – Osmehnuo se. –
Ličite mnogo na njega.
– Ja poznajem svog oca čitav život – rekla je. – I uveravam vas da
nimalo ne ličim na njega.
5.
Kameron je bio svestan da se baš i ne uklapa u okruženje. To je bilo
zbog boje njegove kose. Za pola nijanse tamnija od albino-bele, kako ju
je nazvala jedna devojka, kad je nasrnuo svom silinom na njeno mršavo
telo. Posle toga je zategao svoje prste oko njenog vrata i stiskao dok nije
prestala da se mrda.
Natukao je crnu vunenu kapu još niže preko čela kako bi sakrio
obrve i pogledao na sat. Trebalo bi da se skloni odatle pre nego što ga
neko primeti, ali njegove instrukcije su bile da sačeka još jedan sat.
Nikad pre nije bio u IFSC-u. Što se njega tiče, to je mesto gde su
bogati ljudi dolazili kako bi se još više obogatili. Sećao se tog dela grada
iz vremena kad još nije bio toliko izgrađen, kada su to bili samo dokovi
Carinarnice. Više mu se dopadalo kako je bilo ranije; ogromna bezlična
stovarišta koja su se prostirala pustim zemljištem. Sada je to bio grad
unutar grada s uređenim zelenim površinama, gde su našle sedište
banke iz celog sveta.
Kameron je zurio u višespratne poslovne zgrade, koje su u celosti
bile prekrivene istim blokovima zelenog stakla koje se presijavalo na
suncu. Kao prokleti Smaragdni grad iz Oza.
Naslonio se leđima na čeličnu ogradu uz ivicu Džordžovog doka.
Nekada je to bio pravi dok kojim se širio miris katrana i mrtve ribe.
Sada je pretvoren u ukrasno jezero. Mlazevi vode iz pet fontana
obrušavali su se na površinu jezera. Buka je bila zaglušujuća, ali to je
bila najbolja pozicija za prismotru na zgradu prekoputa.
Kameron se ispravio kad se mlada žena proteturala kroz okretna
vrata. Uporedio ju je s opisom devojke po imenu Martinez. Visoka
metar šezdeset, mršava, tamna kovrdžava kosa. Lice srcolikog oblika.
Stezala je crnu torbu koju je nosila preko ramena, na kojoj je primetio
nekakav srebrni logo. To je ona. Podsetila ga je na špansku konobaricu s
kojom je bio u Madridu prošle godine. Osetio je kako mu se diže.
Kameron je počeo da korača iza nje. Bio je petak, kasno popodne, i
grad je bio prepun ljudi. Pratio ju je pogledom ne trepćući, slep za sve
drugo oko sebe.
Instrukcije je primio preko telefona, i dok je slušao poznati glas,
utroba mu se stezala. To je bio glas čija je naređenja primio mnogo puta
pre toga. Sebi je govorio da to radi zbog para, ali je znao da tu ima više
od toga. Krv mu je kuljala kroz telo dok je slušao glas s druge strane
žice, u iščekivanju lova.
Devojka se kretala kroz gomilu kao da je u autiću za sudaranje,
kačeći ramenima druge pešake, ali je delovalo kao da ona to ne
primećuje. Izašla je s poseda IFSC-a na gradske ulice. Kolone ljudi na
trotoaru su se zbile, a on je nastavio da se probija između njih
smanjujući razdaljinu između njih dvoje.
– Da uradim to isto kao i prošli put? – pitao je preko telefona. S
posebnim užitkom se prisećao tog poslednjeg puta; cika kočnica, miris
spaljene gume, mučan zvuk lomljenja metala i kostiju. Ali glas mu je
presekao tok misli.
– Ne još. Potrebno mi je da bude prestravljena, ali i živa. – Kao da je
osetio Kameronovo razočaranje, glas je nastavio. – Ali ne brini. Sledeći
put ćeš moći da je ubiješ.
Sledeći put. Kameron je s mukom progutao pljuvačku dok se
približavao tamnokosoj devojci. Zašto je uvek morao da sluša
naređenja? Preuzimao je veliki rizik u izvršavanju instrukcija. Bila mu
je potrebna nagrada, i to odmah.
Devojka je odjednom ubrzala, pa su njegovi koraci postali duži kako
bi je sustigao. Prvu priliku će imati na prometnoj raskrsnici kod
skulpture Večni plamen, gde su kola kružila pored Carinarnice pri
velikim brzinama, ne obazirući se na pešake. Nalazili su se na dvadeset
metara odatle i ona se kretala baš u tom pravcu.
Odjednom je stala i okrenula se u mestu. Pogledala je pravo u njega
i potom krenula nazad u njegovom pravcu. Šta radi kog đavola?
Nemoguće da ga je videla. Nastavio je da hoda.
Bili su licem u lice. Njene grudi su ga okrznule po ruci i osetio je
njenu toplinu.
– Izvinite – rekla je, ne pogledavši ga, i prošla pored njega.
Prešao je jezikom preko usana dok ju je gledao kako se udaljava.
Kameron je sačekao da se udalji deset metara od njega i potom
ponovo krenuo za njom. Išla je natrag ka reci, a zatim je prešla most.
Pratio ju je kada je skrenula levo i nastavila dalje popločanim kejom.
Osetio je smrad polutrule morske trave koja je visila s bedema reke kao
masne šiške u kosi.
Devojka je skrenula u usku ulicu oivičenu bednim kućercima i
zapuštenim stambenim blokovima. Kameron se povukao na malo veću
razdaljinu. Ovde je bilo manje ljudi, manje mogućnosti da se prikrije.
Držao se podalje sve dok nije čuo dobro poznati zvuk užurbanog
saobraćaja. Došli su do raskrsnice s Pirs stritom, kojom su tutnjili
automobili ulazeći i izlazeći iz centra grada.
Devojka se pridružila grupi pešaka koji su stajali uz ivičnjak, a on se
ugurao blizu iza nje.
Starija žena u kišnom mantilu se ugegala ispred njega. Nosila je
plastičnu kesu punu starih patika, i zaudarala je na pisoar. Izgurao ju je
sebi s puta i stao tačno iza devojke. Sada je mogao bolje da vidi logo na
njenoj torbi. Reč Defkon je bila izgravirana u srebru, a unutar slova „O“
crna lobanja i ispod nje dve ukrštene kosti.
To mu ništa nije govorilo, niti je mario za to.
Bacio je pogled na semafor a zatim nazad na prometnu
saobraćajnicu. Niz Pirs strit jurila su kola i motocikli. Svetla su se
promenila iz zelenog u žuto. Projurio je crveni kamion. Iza njega, crni
BMV je nagazio na gas spreman da takođe pokuša.
Kameron je osetio kako mu bridi koža glave. Podigao je ruku.
Sad.
Lakat mu se zabio u ruku i poremetio mu pažnju.
– Vidi kojom brzinom ide ovaj. Treba ga uhapsiti. – Starica mu se
unela u lice. Osetio je miris ustajalog vina u njenom dahu.
BMV je protutnjao pored njih. Semafor za pešake je zapištao i gužva
se prelila na kolovoz.
Kameron je besno pogledao smrdljivu prosjakinju koja ga je sprečila
da doživi svoj klimaks. Ženine vlažne oči su se razrogačile i ustuknula
je korak od njega. Naglo se okrenuo od nje i prešao ulicu, pogledom
pročešljavajući gomilu.
Nigde ni traga od tamnokose devojke.
Kretao se kao u slalomu zaobilazeći tela, istežući se kako bi je
ugledao. Onda je stao i zario nokte u dlanove, ignorišući pritisak gomile
dok je posmatrao protok pešaka, tražeći putanje kretanja. Jurili su oko
njega kao pacovi, navirući sa svih strana. Ali svi su se kao jedan slivali
u podzemni ulaz s leve strane.
Kameron se osmehnuo i opustio prste. Naravno: stanica Pirs.
Da li je moglo ispasti bolje?
Zaleteo se kroz kolonu ljudi koji su blokirali ulaz i pretražio okolinu.
Mora da je tu negde. Vozovi su tandrkali iznad glava a vazduh je bio
mešavina prašine i znoja. Onda ju je spazio, s druge strane rampe za
poništavanje karata. Stala je na pokretne stepenice koje vode do perona
za južni smer.
Osmotrio je red za karte. Bio bi jedanaesti u redu, koji se nije
pomerao. Mogao bi da preskoči rampu, ali tako bi izazvao pažnju.
Mora da stigne do nje pre nego što uđe u voz.
Zaškiljivši, pogledao je malo bolje rampe za poništavanje karata.
Sve su bile automatske rampe s obrtnim polugama, sve sem jedne na
kraju. Putnici su tuda brzo prolazili pored sredovečnog muškarca u
neurednoj plavoj uniformi, koji bi bacio pogled tek na svaku drugu
kartu. Kameronu je to bila jedina šansa.
Pogledom je šarao po gužvi, tražeći nekoga iza koga bi se mogao
sakriti. Dva japanska studenta su prošla pored njega u pravcu rampe
na kraju. Viši momak od njih dvojice je držao veliku mapu Dablina,
ruku ispruženih kao da čita novine. Kameron se sakrio iza njih. Stali su
ispred konduktera i počeli da se rvu s mapom tražeći gde su stavili
karte. Kameron je skliznuo neopažen iza njih kroz otvorenu rampu.
Potrčao je do perona za južni smer preskačući po dva stepenika na
pokretnim stepenicama. Došao je do vrha i zadržao dah.
Stanica je bila ogromna, kao hangar za avione. Ljudi su se poređali s
obe strane koloseka, i zurili u oba kraja tunela, odakle je dopirala
dnevna svetlost.
Devojka je stajala blizu ivice perona, dvadesetak metara levo od
njega. Odahnuo je, i poznati talas vreline mu je prožeo telo. Topio se od
užitka.
Počeo je da joj se prikrada, bacajući pogled na ekran koji je
odbrojavao vreme do dolaska sledećeg voza.
Dva minuta.
Prišao joj je bočno. Drugi putnici su zauzeli mesta na peronu pored
njega. Pomerio se još malo napred kako niko ne bi mogao da stane
između njih.
Sada je bio blizu. Dovoljno blizu da je dotakne. Osetio je njen cvetni
parfem. Duboko je udahnuo, i postao svestan sopstvenog ustajalog
kiselog mirisa pomešanog s njenim. Žudeo je da se pribije uz nju.
Pomislio je šta će joj šapnuti baš pre nego što bude poletela preko ivice.
Vazduh se uskomešao. Šine su zaklepetale. Nešto malo je pretrčalo
preko njih.
Pogledao je gore u ekran. Jedan minut. Podigao je ruku.
Još samo koja sekunda.
6.
Ne prelazi liniju. Hari se nikad nije mnogo trudila da poštuje pravila, ali
je ovo pravilo definitivno slušala. Ukrutila se pružajući otpor telima
zbijenim iza nje koja su je gurala napred.
Golub je zgrčio kandže oko ivice perona naginjući se u metar
duboku rupu zavirujući ka šinama. Njoj su se zgrčili prsti na nogama
od samog prizora. Pogledala je na ekran: Danliri, jedan minut.
Opet je pomislila na sastanak u KVC-u i stresla se. Prokleti Dilon i
njegova pop psihologija.
– Mislio sam da bi ti možda pomoglo da odeš tamo – rekao joj je
preko telefona, dok je ona čupkala mahovinu s bedema kanala. – Znaš,
da se suočiš s tim.
– Ako upotrebiš reč „katarzično“, vrisnuću – rekla je.
– Ma daj, nikad ne pričaš o svom ocu. Nisi ga videla još otkako je
otišao u zatvor. Koliko je to već, pet godina?
– Šest, zapravo.
– Eto, vidiš? Potrebna ti je katarza.
Nasmejala se. – Čuj, zahvaljujem na brizi, ali izboriću se s tim na
svoj način.
– Misliš, nikad nećeš pričati o tome i zauvek ćeš potisnuti tu temu.
– Možda. – Bacila je komad baršunaste mahovine na obalu kanala. –
Slušaj, tokom mog života, moj otac je stalno dolazio i odlazio. Sad je
samo opet otišao. Ništa strašno.
– Staviću nekog drugog da radi taj pen test.
– Ne, Dilone, ja ću to odraditi. Samo si me iznenadio, to je sve.
Ozbiljno ti kažem, dobro sam.
Ali nije bila dobro. Bila je osetljiva i, što je još gore, pričljiva. To nije
bila neuobičajena kombinacija za nju, prva bi priznala, ali je mrzela da
razočara samu sebe na taj način. Pokušala je da odagna misli šetnjom i
zato je odlučila da ne uđe u voz kod IFSC-a već se umesto toga vratila
da ide peške pored reke Lifi. Odustala je posle deset minuta. Cipele s
tankom štiklom jednostavno nisu pravljene za energične šetnje koje
bistre um.
Hari je opet pogledala na ekran. Minut je prošao. Osetila je promaju
na obrazu. Golub je zamahao krilima i poleteo kao da je upravo video
mačku. Ljudi su nagrnuli oko nje. Neko se naslonio uz nju čitavom
dužinom tela i odbacio je petnaest centimetara napred.
– Hej! – Pokušala je da se okrene, ali su je opet gurnuli napred i
potisnuli je još dalje na rub perona. Ugledala je crne šine ispod sebe i
zažmurila. Ukopavajući pete u pod, naslonila se leđima unazad i zarila
laktove u gomilu.
Neko iza nje je viknuo. – Prestani da se guraš!
Vreo dah joj je šapnuo nešto u uvo. Stegnuta pesnica ju je silovito
udarila u krsta, i poletela je napred, izgubivši tlo pod nogama. Oči su joj
se iskolačile i zamrzle. Čelične šine su jurnule ka njoj. Izbacila je ruke
ispred sebe i pripremila se za pad.
Telo joj je tresnulo o zemlju. Oštro kamenje joj se zabilo u dlanove a
koleno je krcnulo o betonski prag šina. Neko je vrisnuo.
Hari je podigla glavu i zinula u prugu koja je pred njom zavijala u
krivinu. Udovi su joj se paralisali. Šine su škripale.
Beži odatle!
Uhvatila se za šine i počela da ustaje. Osetila je vrelo probadanje u
kolenu i ono je popustilo pod njenom težinom. Ponovo je pala pružajući
se preko šina.
Osetila je kako joj vibriraju pod rukom. Sirena je zapištala. Brzo je
podigla glavu. Voz je tutnjio niz krivinu ka stanici zaslepljujući je
farovima. Oblio ju je znoj.
Hari se bacila na zemlju i zakotrljala. Izubijala je ramena o gvožđe i
kamen. Nešto ju je povuklo nazad. Pogledala je preko ramena. Torba joj
se zakačila za klin na šini. Voz je grmeo ka njoj. Zbacila je kaiš torbe
preko glave i bacila se sa šina u poslednjem trenutku.
Ležala je licem nadole, udišući miris prašine i metala i čvrsto se
držeći za šine pruge za sever. Celo telo joj je drhtalo. Prvi vagon je
protutnjao pored nje. Ljudi su vrištali ali nije mogla da se pomeri. Ne
još.
Onda se začuo drugi zvuk. Postajao je sve glasniji. Šine su brujale
pod njenim prstima. Naterala se da otvori oči, srce joj je tuklo kao ludo.
Drugi voz se škripeći pojavio na drugom kraju stanice, a ona mu se
nalazila nasred puta.
Vrisak joj se zaledio u grlu. Nema vremena. Pogledala je ka peronu
za sever. Nema šanse da stigne do njega. Iza nje, južni voz je i dalje
šibao.
Nije imala kud.
Pogledala je prostor između dva koloseka. Bio je širok svega pola
metra, ali nije imala izbora. Bacila se na kamenje koje je razdvajalo
severni i južni kolosek. Znala je da mora da ostane priljubljena uz tlo.
Bilo kakva greška i vozovi će je preseći napola.
Hari je okrenula lice u stranu, fiksirala pogled na crno kamenje i
čekala. Skoro je prestala da diše.
Vozovi su počeli da se mimoilaze uz nesnosnu buku potpuno
zaklonivši svaki tračak svetlosti, izlažući je svojoj unakrsnoj paljbi.
Naleti vazduha su je šibali po licu. Grmljavina lokomotive protresla joj
je čitavo telo, zbog čega je poželela da zguri ramena i pokrije uši. Ali
morala je da ostane mirna.
Spojevi na šinama pored nje su škripali pod pritiskom ogromnih
točkova. Usredsredila se na trap voza, isprepletanu gomilu gvozdenih
blokova i rebrastih creva koji su promicali na samo desetak centimetara
od njenog lica.
Kočnice su počele da stružu o šine a vagoni su zapištali, dok se dva
voza konačno nisu zaustavila uz silnu buku. Hari je ostala da leži
drhteći. Motori su tandrkali pored nje kao dva stara kamioneta. Usta su
joj bila suva i osećala je ukus gvožđa i ugljene prašine.
Vrata su se uz tresak otvorila. Ljudi su vrištali. Koraci su se kretali
ka njoj krckajući preko kamenja.
– Bože! Gospođice? Jeste dobro?
Hari je zažmurila. Bila je to loša ideja. Istog trena je otvorila oči. Vrat
joj je bio znojav a u ušima joj je sve odzvanjalo.
Bože, neće se valjda sad onesvestiti.
Snažne ruke su je podigle na noge i praktično je prenele preko šina.
Više ruku ju je zgrabilo i podiglo na peron.
– Odmaknite se! Dajte joj prostora!
– Neka neko pozove hitnu pomoć!
Polako, Hari se pridigla oslonivši se na ruke i kolena. Zadržala se
koji trenutak tako na sve četiri, njišući se dok joj se krv vraćala u mozak.
Na tlu pored sebe videla je svoju izubijanu torbu. Mora da ju je neko
našao na šinama i doneo. Ispružila je ruku da je dohvati dodirnuvši
prstima srebrni logo Defkona.
Neko joj je stavio ruku na rame. – Jeste li dobro? Jeste vi to... je l’ to
bio nesrećan slučaj?
Hari je progutala knedlu setivši se pesnice koja ju je udarila u krsta, i
reči koje joj je neko šapnuo u uvo pre nego što je pala.
Novac od Sorohana... savez...
Zadrhtala je kada je pogledala u more nepoznatih lica. Nije bila u
stanju da se nosi s njihovim pitanjima. Ne sada.
– Da – rekla je. Bio je to samo nesrećan slučaj.
7.
– Jesi li sigurna da je to rekao?
Hari se stresla i odmahnula glavom. – Trenutno nisam ni u šta
sigurna.
Zažmurila je i utonula još dublje u sedište Dilonovih kola, pazeći da
ne ostavi fleke na presvlaci. Odelo joj je bilo išarano prugama od čađi i
crne prašine, kao da je izašla iz rudnika, a pretpostavljala je da joj je i
lice podjednako prljavo. Celo telo ju je bolelo, a na desnom kolenu je
imala otok veličine grejpfruta.
Krajičkom oka je pogledala Dilonov profil. Njegov nos ju je oduvek
podsećao na nos Julija Cezara, čvrst i prav s visokim aristokratskim
hrbatom. Kosa mu je bila crna, skoro kao njena, i sa svojih sto
osamdeset dva centimetra visine komotno je popunjavao sedište
leksusa.
– Pa hajde, ponovi mi još jednom – rekao je. – Šta je tačno rekao taj
tip?
– To je zapravo bio više šapat. Malo grub i promukao.
Dilon se okrenuo i pogledao je. Imao je običaj da spoji usne u pravu
liniju s jednim uglom blago zategnutim nagore, kao da zadržava
osmeh. – Dobro, onda šta ti je šapnuo?
– Nisam sigurna, ali nešto kao: „Novac od Sorohana, vrati ga
savezu.“
– Ali šta mu to znači?
Hari je slegla ramenima i pogledala u dlanove. I dalje su je pekli na
mestima gde joj se šljunak s pruge zario u meso.
– I ništa više nije rekao? – kazao je Dilon.
– Nije bilo vremena išta više da kaže. U tom trenutku sam već
padala, sećaš se?
– Ne mogu da verujem da je neko pokušao da te gurne pod prokleti
voz.
– Ni ja sama ne mogu da dođem k sebi. Nisam sigurna ni da mi je
policija poverovala.
Visoki mladi policajac s izraženom adamovom jabučicom došao je
na stanicu kako bi uzeo izjavu. Neko ju je uvio u ćebe koje je bockalo, i
između gutljaja vrućeg zaslađenog čaja ispričala je sve što se desilo. Sve
osim reči koje je čula pre nego što je pala. To je morala da zadrži za
sebe, bar zasad. Kada ju je Dilon pozvao i insistirao da dođe po nju, po
prvi put se drage volje prepustila tuđoj brizi. Dilon je iznenada
zaokrenuo kako bi izbegao biciklistu, a Hari se stomak prevrnuo, i
trebao joj je koji trenutak da joj se želudac vrati na mesto. Do sada je ovo
bila vrlo nemirna vožnja. Dilon je gazio ili po gasu ili po kočnicama, bez
ikakve pauze između. Ako ovako nastavi biće srećna ako izbegne
povredu vrata.
Prošlo je manje od godinu dana otkako je počela da radi za Dilona.
Prethodnog leta ju je preoteo od druge softverske kompanije, nakon
upornog lova sa istom onom neumornom energijom s kojom je radio
sve u životu. To je bio drugi put da su im se putevi ukrstili u poslednjih
šesnaest godina. Prvi put su se susreli kad je njoj bilo tek trinaest.
Činilo joj se tako davno. Naslonila je glavu unazad i zažmurila, a
pred očima joj je iskrsla slika nje s trinaest godina: stisnute pesnice,
divlja kosa i život koji kao da se odvijao na dva paralelna koloseka. Kad
malo bolje razmisli, možda se zapravo i nije mnogo promenila od tad.
Rano u detinjstvu je shvatila da će joj trebati nekakav beg od
stvarnosti kako bi preživela u porodičnom domu. Njeno rešenje je bilo
da živi dva života: jedan je bio život devojčice koju je zvala Hari
Dosadnjaković, čija je majka otvarala njena pisma i čitala njene
dnevnike, a njen otac bio nedovoljno prisutan da bi joj bio saveznik; a
drugi je živela kao Pirata,
3
noćna ptica koja je iz mraka svoje sobe
krstarila elektronskim podzemljem gde je bila moćna i poštovana.
To je bilo kasnih osamdesetih, dok je internet još bio u povoju. Pirata
je provodila vreme čekajući da spore modemske konekcije izokreću
brojeve i spoje je s oglasnim tablama, centrima za elektronske poruke,
gde su ljudi razmenjivali ideje i odakle su skidali hakerske alate. Do
svoje jedanaeste godine je već naučila kako da upadne u skoro svaku
vrstu sistema. Njeni upadi su bili bezazleni, nikad nije krala niti pravila
štetu. Ali s trinaest je već bila spremna za sledeći nivo.
Hari se još sećala noći kad je to prvi put uradila. U sobi je vladao
potpuni mrak osim zelenkastog zračenja monitora njenog kompjutera.
Bilo je dva ujutru kad je pokrenula napad automatskim biranjem
brojeva, programiravši kompjuter tako da neprestano okreće brojeve
jedan za drugim dok ne naiđe na neki na koji je mogla da se konektuje.
Sedela je sklupčana na stolici, obgrlivši kolena rukama kako bi se
zagrejala, i slušala tiho pištanje modema, koji je naizmenično okretao
brojeve i prekidao vezu. Nije brinula o tome da će joj se roditelji popeti
u sobu i zateći je. Bili su previše okupirani svojim problemima da bi
obraćali pažnju na nju.
A onda odjednom, pogodak. Čula je dobro poznati zvuk koji je
podsećao na mjaukanje kada dva modema razgovaraju. Neki
kompjuter tamo negde je odgovorio na njen poziv. Ispravila se, iskucala
komandu na tastaturi i pritisnula enter. Skoro istog trena drugi
kompjuter joj je uzvratio porukom zbog koje se udarila šakom po
ustima.

UPOZORENJE! Pristupili ste kompjuterskom sistemu
Dablinske berze.
Neovlašćen pristup je zabranjen i može rezultirati
disciplinskim postupkom.

Hari je opet podvukla stopala ispod sebe i počela da gricka nokte.
Do tog trenutka, najviši profil od svih institucija u čije mreže je upala
imao je Dablinski univerzitetski koledž. Njihovo obezbeđenje je bilo
labavo, pre svega zato što nisu čuvali nikakve poverljive podatke.
Berza, s druge strane, sigurno je bila krcata osetljivim informacijama.
Znala je da bi joj bilo bolje da se diskonektuje. Ali umesto toga, spustila
je noge na pod i gurnula stolicu bliže tastaturi.
Po karakterističnom promptu Ime korisnika: znala je da se radi o VMS
operativnom sistemu. To je u isto vreme bilo i dobro i loše. S jedne
strane, postojalo je mnogo načina da premosti obezbeđenje VMS-a
nakon što se uloguje. Ali s druge strane, biće teško ulogovati se bez
važećeg korisničkog imena i lozinke. A da stvar bude još teža, imala je
samo tri pokušaja, nakon kojih će je sistem diskonektovati.
Prsti su joj lebdeli nepomično iznad tastature dok je smišljala
moguća imena korisnika i lozinke. Najbolje je držati se očiglednog.
Ukucala je system. A u prompt Lozinka: ukucala je manager, i pritisnula
enter. Istog trenutka se ponovo pojavio prompt Ime korisnika: pozivajući
je da pokuša ponovo.
Prvi promašaj.
Onda je probala sa system i operator.
Drugi promašaj.
Još samo jedan pokušaj. Promrdala je prste i u glavi premotala
lozinke koje su joj u prošlosti dobro poslužile: syslib, sysmaint, operator.
Mogla je da bude bilo koja od tih ali nije bilo nikakvih garancija. Možda
je čak i ime korisnika system pogrešno.
Onda joj je sinula druga mogućnost; odmahnula je glavom – nema
šanse. Ali bila je tako mala verovatnoća da je odlučila da pokuša.
Ukucala je ime korisnika guest, polje za lozinku je ostavila prazno i
pritisnula enter. Na ekranu se ukazala poruka:

Dobrodošli na VAX server Dablinske berze.

A u sledećem redu, čekajući učtivo njene instrukcije, stajao je toliko
traženi prompt VMS $. Ulogovana je.
Zavalila se u stolicu sa širokim osmehom na licu. Administratori su
nekad imali običaj da naprave nezaštićeni guest nalog za nove korisnike
ili one koji su se retko logovali, ali takva praksa je bila krajnje rizična.
Počela je da uviđa da je najslabija tačka bilo kog sistema lenj
administrator.
Zasukala je rukave na pidžami i počela da kuca, zaobilazeći
sigurnosne blokade i izbegavajući zamke na putu, ulazeći sve dublje u
sistem. Svaki put kad je neka njena komanda nadmudrila drugi
kompjuter, skakala je po stolici.
Kada je shvatila da se nalazi unutar servera baze podataka, podigla
je oba palca ka ekranu u znak pobede. Superiška. Baze podataka su bile
pune interesantnih informacija. Počela je da pretražuje fajlove.
Dokumenti su izgleda predstavljali neke finansijske transakcije, ali nije
mogla da razume detalje. Onda je naišla na listu akronima koji su joj
bili odnekud poznati: NLD, CHF, DEM, HKD. Tek kad je na listi videla
ESP i prepoznala da je to simbol za špansku pezetu, shvatila je u šta
gleda. Simboli stranih valuta. Mora da je nabasala na podatke o
deviznim poslovima.
Hari je pregledala podatke i zatreptala kada je videla o kolikim
sumama se radi. Koliko nula. Silno je poželela da ostavi neki trag, da im
stavi do znanja da je bila tu. Kako bi to moglo da naškodi? Hitrim
prstima dodala je nekoliko nula na neke od manjih transakcija.
Iz sistema je izašla istim putem kojim je ušla, isključila je modemsku
konekciju i pobegla u krevet. Ali nije mogla da zaspi. Ovog puta je
zagazila malo dublje u svet crnih šešira, i sada se pitala šta je izazvala.
Nije morala dugo da čeka kako bi saznala. U berzi su otkrili
narušavanje bezbednosti i unajmili nezavisnog konsultanta da otkrije
odakle je došao napad. Stručnjak kog su unajmili bio je
dvadesetjednogodišnji diplomac koji je bio maher za bezbednost
softvera. Trebalo mu je samo nedelju dana da je pronađe.
Njegovo ime je bilo Dilon Ficroj.
8.
– Pričaj mi kako je bilo u KVC-u.
Hari je polako skrenula pogled s puta i videla da je Dilon posmatra.
KVC. Zar je to bilo danas?
Provrpoljila se i napravila grimasu. – Uprskala sam.
Dilon se namrštio. – Šta se desilo?
– U moju odbranu, oni su gomila kretena. – Onda se setila Džuda
Tirnena, i osetila grižu savesti. Možda je bila nepotrebno gruba prema
njemu. – Jedan od njih me je napao zbog mog oca. Odreagovala sam
malo, kako bih rekla...
– Nemoj mi reći. Drsko?
– Žao mi je.
– Sranje, Hari, to je mogao da bude veliki posao. Morao sam da
povučem veze kako bih dobio taj sastanak.
– Pa sam si mi prepisao katarzičnu terapiju, sećaš se?
Uzdahnuo je. – Ne brini, nazvaću ih, možda uspem da popravim
stvar.
Hari nije odgovorila. Pustila je glavu da utone u naslon sedišta i
ponovo zažmurila. Počeo je vrat da je boli i pomislila je kako joj je
verovatno celo telo u modricama koje će je ujutru vraški boleti.
– Ne bi trebalo da budeš sama večeras – rekao je Dilon. – Još uvek si
u šoku.
I dalje je žmurila. – Dobro sam.
– Dođi kod mene. Imam brendi, hranu i odeću u koju možeš da se
presvučeš, strogo tim redom.
Hari ga je kratko pogledala. Nikad nije bila u njegovoj kući, ali
prema Imodženinim izvorima, živeo je u velelepnoj vili van grada u
ruralnom delu Eniskerija. Takođe, prema istim izvorima, bio je okoreli
samac, zbog čega se Hari upitala odakle mu preobuka ženske odeće.
Pod drugačijim okolnostima možda bi dozvolila da je savlada
radoznalost, ali trenutno je samo želela da zatvori vrata svog stana za
sobom i razmisli.
– Hvala, ali sada ne bih bila dobro društvo – rekla je. – Samo mi je
potrebno da se naspavam.
Osetila je kako joj proučava lice.
– Znaš šta je hteo da kaže, zar ne? – rekao je.
– Šta?
– Čovek sa železničke stanice, novac od Sorohana, sve to. – Pogledao
je kratko i brzo vratio pogled na put. – To ti znači nešto, zar ne?
Odmahnula je glavom i na silu slegla ramenima. – To je bio samo
neki ludak.
Posmatrao ju je koji trenutak a onda brzo vratio pažnju na put. –
Kako ti kažeš.
Umusio se. Dođavola. Ali sada nije ništa mogla da učini po tom
pitanju. O nekim aspektima svog života još nije bila spremna da priča.
Bar ne dok ih sama ne shvati malo bolje.
Dilon je skrenuo desno u Raglen roud. Harina napetost je počela da
se topi dok su se vozili između drvoreda dobro poznate avenije.
Viktorijanske kuće od crvene cigle čuvale su stražu s obe strane ulice,
neke od njih bile su restaurirane u elegantne porodične kuće, ali je
većina bila pretvorena u stanove. Prema ispucaloj farbi na engleskim
prozorima lako se moglo videti koji stanovi su izdati.
Dilon je pogledao u kuće. – Koja je tvoja?
Hari je pokazala kuću na uglu, sa zelenkastožutim vratima. Sama ih
je doterala premazavši ih novim slojem boje nedelju dana ranije. Jednog
dana će uspeti da otkupi stan od vlasnika. U njenoj profesiji se dobro
zarađivalo, i do sada je uštedela dovoljno da može da počne da
razmišlja o hipoteci.
Dilon je zgazio kočnice i kola su u mestu stala okrznuvši ivičnjak.
Hari se izvukla iz kola i krenula prva ka ulaznim vratima.
Zgrada je imala podrum i tri sprata, a Hari je živela u stanu u
prizemlju. Nekada je tu bio elegantan salon gde su batleri služili čaj.
Sada je to bilo mesto gde je Hari doručkovala u krevetu kad god je
htela.
Vukla se hodnikom svesna Dilona, koji joj je bio za petama. Došli su
do njenog stana i Hari se sledila. Vrata su bila otvorena.
Polako je prišla pragu, oklevajući. Dilon je stajao iza nje gledajući
preko njenog ramena. – Oh, bože – rekla je.
Njen stan je izgledao kao da je neko unutra zatvorio čopor divljih
pasa i ostavio ih tu deset dana. Kauč je bio isečen, crna koža iskidana s
komadima žutog sunđera koji su virili. Sve knjige s polica bile su
pobacane na pod, gde su ležale u klimavim gomilama.
Hari je duboko udahnula. Zakoračila je unutra i počela da diže
stvari s poda kako bi mogla da prođe kroz džumbus. Osećala se kao da
hoda između tela starih prijatelja. Ogledalo koje je visilo iznad kamina
bilo je bačeno na pod i razbijeno. Jedina slika koju je imala, šaljiva
reprodukcija kučića koji igraju poker, bila je strgnuta sa zida, a malter
odvaljen na mestu gde je bio ekser. Slika je stajala naslonjena na
unakaženi kauč, a zaštitni smeđi papir na pozadini bio je izvađen. Hari
je zurila u prizor, obgrlivši se.
Čula je Dilonov glas iz kuhinje: – Dođi da vidiš ovo.
Dovukla se do njega, i dok mu je prilazila, čula je neko krckanje
između cipela i kamenih pločica. Ispostavilo se da je to šećer iz vreće
koja je ležala prevrnuta na podu, zajedno sa svim ostalim što se nalazilo
u kuhinjskim kredencima.
Hari je zinula. Čitava sadržina njene kuhinje – limene kutije, šerpe,
tegle, hrana iz frižidera – ležala je na gomili nasred poda. Fioke s
priborom su bile prevrnute i bačene na gomilu. Vrata kredenaca su bila
širom otvorena, police ispražnjene. Kao da je neko poludeo i preterao s
prolećnim čišćenjem.
Hari se naslonila leđima na ragastov. Pobogu, ko bi uradio ovako
nešto? Dilon je zaobišao brdo hrane vrteći glavom. Ona je uzdahnula i
krenula polako nazad hodnikom da pogleda spavaću sobu. Bila je u
istom haosu kao i ostatak stana; fioke isprevrtane, odeća razbacana
okolo. Nikad više neće obući ništa od toga.
Na telefonu pored kreveta trepnulo je crveno svetlo, nečujan zahtev
za pažnju. Primetila je dobro poznatu izlizanu knjigu bačenu na njen
krevet s koricama nagore. Bila je toliko razglavljena da je povez
popustio i ležala je tamo kao ptica slomljenih krila. Podigla ju je, a neke
stranice su izletele napolje. Tu knjigu joj je otac poklonio kad je imala
dvanaest godina: Kako igrati poker i pobediti. Na unutrašnjim stranama
korica s prednje i zadnje strane bile su ispisane zabeleške plavim
markerom. Tu su bile zabeležene neke od partija pokera koje je igrala sa
svojim ocem. Tu naviku je pokupila od njega. Posle svake ruke, on bi
pravio detaljne beleške zapisujući tačno koji potezi su bili odigrani.
Nikad nije zaboravljao poteze niti je ikad dva puta izgubio od istog
blefa.
Imala je šest ili sedam godina kada je otac počeo da je vodi sa sobom
na poker, kada nije bila retkost da ostane budna do tri ili četiri ujutru.
Na tim partijama je pokupila neke od svojih najboljih psovki. Obično bi
na kraju zaspala na kauču dok bi je oči pekle od dima cigara. Kasnije,
kada je bila tinejdžerka, vodio ju je u London da vide kazina u Sohou i
na Pikadiliju. Tada joj se to činilo veoma odraslim i uzbudljivim, ali iz
ove perspektive, rekla bi da je to samo primer lošeg roditeljstva.
Okrenula je prazan list s početka knjige koju je držala u ruci.
Posveta je i dalje bila tu, kao što je i znala da će biti.

A mi queridísima Hari,
4
Ne budi nikad predvidljiva. Nekad odigraj nasumice i drži ih u
neizvesnosti, ali uvek baci karte kad izvučeš 7-2 različitih boja.
Un abrazo muy fuerte,
5
Papá

Prešla je nežno palcem preko krupnih slova njegovog rukopisa.
Potom je zatvorila korice i pažljivo obuhvatila knjigu obema rukama
kako se listovi ne bi razleteli.
Dilon je proturio glavu kroz vrata. – Radna soba i kupatilo su ti
takođe rastureni.
Hari je opsovala. Dovoljno je videla. Tresnula je knjigom po noćnom
stočiću i demonstrativno otišla natrag do dnevne sobe, ne obraćajući
pažnju na žiganje otečenog kolena.
Dilon je pošao za njom. – Pozvaću policiju.
– U redu je, ja ću.
Dilon je koračao gore-dole po sobi dok je ona telefonirala lokalnoj
policijskoj stanici. Iznela je podatke predusretljivom policajcu koji je
rekao da će poslati nekoga do nje. Potom je sklopila mobilni i počela da
rovari po gomili knjiga na podu dok nije našla telefonski imenik Zlatne
strane.
Dilon je prestao da korača i pogledao je. – Šta sad radiš?
– Bravar. – Opet je uzela telefon i veoma ozbiljno razgovarala s
ljudima iz firme Ekspres loksmit, koji su joj obećali da će njihov radnik
biti kod nje u roku od deset minuta. Hari je osetila nalet energije.
Apsurdno je kako preduzimanje bilo kakve akcije može da prevari
čoveka da pomisli kako drži stvari pod kontrolom.
Naslonila se na kauč i počela da masira vrat i ramena, koji su joj se
ukočili i boleli je kao da je na putu da se razboli od gripa. Onda se setila
žmigajućeg svetla u spavaćoj sobi i vratila se da presluša poruke. Imala
je samo jednu. Prepoznala je majčin grleni glas, koji je od godina
intenzivnog pušenja postao dublji i prijatniji.
– Hari, Mirijam ovde.
Usledila je pauza i čula je majku kako povlači dim. Hari se obraćala
majci po imenu još od dana kada je završila školu. Kad je napunila
osamnaest godina, kao po nekom prećutnom uzajamnom dogovoru,
prestale su da se odnose jedna prema drugoj kao majka i ćerka.
– Pokušavam da te dobijem ceo dan, a stalno mi se javlja ova
prokleta mašina – nastavila je Mirijam. – Da li bi, molim te, mogla da
izdvojiš koji minut da uzmeš telefon u ruke i zovneš me? – Hari je
zažmurila stisnuvši usne u liniju. Onda je pritisnula dugme za brisanje
poruka i vratila se u dnevnu sobu, gde je Dilon i dalje čuvao stražu.
Pogledala je na sat. – Kasno je. Kreni ti kući, nema potrebe da
ostaješ.
Dilon joj je odmahnuo rukom. – Ostajem.
Osetila je blago stezanje u grudima i shvatila da joj je drago što
ostaje. Onda je pogledala u uništeni stan oko sebe i usudila se da pređe
granicu.
– Je l’ još važi ta ponuda za brendi? – Rekla je to malo glasnije nego
što je planirala.
Dilon se okrenuo k njoj s onim svojim prikrivenim smeškom na licu.
– Naravno da važi. Ma neka bude dupli. Imala si težak dan.
Naglo se zaustavio ispred oštećene slike i sagnuo se kako bi je bolje
pogledao. Proturio je ruku kroz procep na zaštitnoj poleđini. – Zašto bi
neko ovo uradio?
Hari je slegnula ramenima i zavrtela glavom.
Dilon je prelazio pogledom po celoj prostoriji. – Sve ovo... kao da su
tražili nešto.
Hari ga je oštro pogledala. – Tako ti se čini, je l’?
– Zar tebi ne izgleda tako?
Uzdahnula je i protrljala oči. Kao da je imala pesak u očima. – Da, ali
nadala sam se da grešim.
Polako se podigla s naslona za ruke na kauču i krenula ka kuhinji,
pazeći da se ne oslanja previše na povređeno koleno. Naslonila se na
dovratak i zagledala u hrpu svega i svačega na podu.
Šta su kog đavola tražili?
Onda je pomislila na čoveka sa železničke stanice, na njegov vreo
dah na svojoj koži, i stresla se.
9.
I šta si našao? – rekao je Leon.
Progutao je knedlu i prešao prstom po unutrašnjem rubu kragne.
Stajao je naslonjen na zadnja vrata paba O’Dauds, povijen preko svog
telefona kao da ima grčeve u stomaku.
– Ništa – bio je odgovor. – Rekao sam ti da će to biti jebeno traćenje
vremena.
Iz bara, s drugog kraja hodnika, dopirala je velika galama. Uprkos
promaji koja se probijala s ulice, Leon se znojio.
– Jesi siguran? – rekao je Leon.
– Naravno da sam siguran, jebote. Rasturio sam čitav stan iz čiste
zabave, ali tamo nema ništa. – Usledila je pauza. – Kad ćeš mi platiti?
– Prestani da brineš za svoje pare, u redu? Platiću ti.
Neko je otvorio vrata obližnjeg muškog toaleta i Leona je zapahnuo
miris sredstva za dezinfekciju i ustajalog urina. Okrenuo je lice ka zidu
i počeo tiše da priča.
– Samo je ne ispuštaj iz vida. Hoću da znam sve šta radi. Ali pazi da
ne priđeš preblizu. Ako te otkrije, dogovor otpada.
Prekinuo je vezu i prišao vratima na kojima je pisalo PRIVATNO.
Zaustavio se ispred njih i otro dlanove o nogavice pantalona. Onda je
polako otvorio vrata i zakoračio unutra.
Soba je bila veličine zatvorske ćelije i otprilike jednako umešno
uređena. Svetlost jedne jedine sijalice koja je visila iznad glava
izbeljivala je sa zidova i tepiha svaki trag boje. Vrata su se tresnuvši
zatvorila za njim, i odjednom se osetio kao da je usisan u neki vakuum
jer se više nije čuo nikakav zvuk spolja. Prišao je stolu prekrivenom
zelenom čojom, za kojim je sedelo još četvoro ljudi.
– Hajde, Leone, igraš ili ne? – Diler ga je pogledao namršteno, od
čega mu se suncem opaljena koža skroz izborala. Zvao se Meti, i Leon je
čuo da je većinu vremena provodio kao član posade na tuđim jahtama
na Mediteranu. Preostalo vreme je provodio igrajući poker.
Leon je klimnuo glavom i vratio se na svoje mesto s Metijeve desne
strane. Skljokao se na stolicu i zažmurio masirajući hrbat nosa. Jedini
zvuk u prostoriji bio je zvuk deljenja karata. Nije očekivao da neće ništa
naći u devojčinom stanu. Negde je morao da postoji neki trag gde su
pare. Gde ih je koji đavo sakrila?
Meti je bacio špil na sto pored njega. Leon se ispravio pokušavajući
da se skoncentriše na igru. Nije pametno rasejanog uma igrati poker s
velikim ulozima.
Igrali su teksas holdem bez limita. Svakom igraču se podele po dve
karte, licem nadole, koje se onda kombinuju s pet zajedničkih karata
kako bi se dobila ruka pokera. To je inače bila Leonova omiljena igra,
svaki krug ulaganja je bio nova prilika da isprazni džepove nekoj
budali. Ali večeras je izgleda on bio ta budala. I ako ne pobedi u
sledećoj ruci, najebao je.
Privukao je svoje dve karte sebi i poravnao im ivice jednu preko
druge. Zavirio je u donju kartu. Kralj pik. Pogledao je oko stola ali niko
nije obraćao pažnju na njega. Izgurao je gornju kartu preko donje samo
toliko da vidi jedan njen ugao. Još jedan kralj. Srce je počelo jače da mu
lupa i morao je dobro da se potrudi da to prikrije.
Igrač s Leonove desne strane bacio je šaku žetona na sredinu stola. –
Dižem hiljadu.
Leon ga je oštro pogledao. Tip je bio građen kao profesionalni rvač,
sa sedom kosom pokupljenom u rep dugačak do polovine leđa. Njegov
izraz lica nije ništa odavao.
Leon je glumio kako se koleba prevrćući žetone, ali nije previše
odugovlačio. S dva kralja u ruci nameravao je da ih napadne svom
silinom. – Pratim i dižem još hiljadu.
Meti je zavrteo glavom i bacio karte na sto. Matori ćelavi tip s
njegove leve strane gledao je u svoje dobijene karte a potom ih bacio na
gomilu uz Metijeve.
Sledeća na redu je bila Adel, jedina žena za stolom. Leon je već bio u
prilici da igra s njom. Bila je plava i imala je četrdesetak godina, uvek se
oblačila u elegantna poslovna odela i bila je jak protivnik. Nekoliko
trenutaka je proučavala Leonovo lice a onda ispratila njegov ulog.
Leon je čekao da se rvač odluči da li igra dalje ili ne. Šta on to ima
kog đavola? Leon nije bio raspoložen da to računa. Sal Martinez je te
računice radio za tren oka, ali je Leona od takvih stvari bolela glava. On
je samo znao da pot sada iznosi preko osam hiljada evra, i da mu je
preko potrebno da pobedi.
Problem je bilo i to što je skoro čitava svota s kojom je igrao
pripadala njegovim klijentima. Nekoliko privatnika kojima je vodio
knjige poslalo mu je čekove za uplatu na ime neizmirenog poreza na
prihod, čekove koje je Leon morao da prosledi poreskoj upravi. U
međuvremenu je novac nekako zalutao u njegov džep. Samo na
nekoliko dana.
Rvačevi žetoni su se skotrljali na centar stola. – Pratim.
Leon je duboko udahnuo i istegao ramena. Osetio je krckanje kostiju
u dnu vrata. Meti je na sto licem nagore bacio flop karte, prve tri od pet
zajedničkih karata. Kralj, trojka i petica, sve različitih boja. Leon je
osetio kako mu krv struji kroz telo. Sada je imao tri kralja.
Adel je ispratila ulog, ali nije izgledala srećno zbog toga. Onda je
došao red na rvača. Šakama veličine rukavica za bejzbol, zgrabio je
gomilu žetona i podigao ulog za dve hiljade evra.
Leon je proučavao lice drugog muškarca. Crte lica su mu bile
nepomične, sve osim jedva vidljivog pulsa na kapku, koji je igrao kao
peščana buva. Leonu je to bio dovoljan znak. Znao je da tip u najbolju
ruku ima trojku i peticu, s kojima bi ukupno imao dva para. A to nije
bolje od njegova tri kralja.
Ostale su još dve karte u deljenju. Da li da isprati ili preuzme rizik i
još jednom podigne ulog? Igraj protiv čoveka, ne protiv karata, Martinez bi
rekao. Ali opet, Martinez je bio poprilično sklon riziku kao igrač. Leon
ga je viđao kako osvaja pola miliona samo u jednom potu, da bi to
samo koji minut kasnije izgubio blefirajući s parom trojki.
Ma ko ga jebe, samopouzdanje je pola igre. Leon je podigao ulog za
tri hiljade.
Adel je bacila karte na sto i zavalila se u stolicu da posmatra ostatak
partije. Rvač se nije žurio. Prebirao je po svojim žetonima, te ih
razdvajao slažući ih u visoke stubove, koje bi potom oborio svojim
džinovskim prstima ponovo ih mešajući.
– Pratim – rekao je konačno, gledajući Leona izazivački. – Ostali smo
samo ti i ja.
Leonu se nije dopao njegov samozadovoljni izraz lica. Pot je sada
već narastao na skoro dvadeset hiljada evra, od čega je osam hiljada
bilo njegovih. Ili tačnije, njegovih klijenata.
Leonu se zgrčio stomak. Pobogu. Spao je na potkradanje ušljivih
vlasnika radnji. Šta mu se dođavola desilo? Pre devet godina je
zarađivao milione špekulišući uz pomoć zlata vrednih insajderskih
informacija. On i ostatak lanca bankara su ukupno zaradili preko
dvadeset pet miliona evra za samo godinu dana. Tako unosni poslovi,
svaki od njih. Naravno, sve do posla sa Sorohanom. Jebeni Martinez.
Duboko je udahnuo, i pokušao da se usredsredi na igru. Još uvek se
nije obrijao i osećao je vonj sopstvenog tela. Vreme je za tern, četvrtu
zajedničku kartu. Meti ju je bacio na sto. Još jedna petica. Leon je
nepomično sedeo. Sada su na stolu bili kralj, trojka i dve petice. S njima
je Leon imao ful kraljeva i petica.
Rvač je izgurao gomilu naslaganih žetona ka sredini stola. – Pet
hiljada.
Leon je primetio zatezanje na usnama svog protivnika i odahnuo što
je i dalje u prednosti. Rvač je mogao imati triling petica, koji je možda
mogao popuniti dvema trojkama do fula, ali ništa više od toga. Pratio
je.
A sada river, peta i poslednja karta. Leon je nemo gledao kako Met
izbacuje peticu.
Sranje. Sad su bile tri petice na stolu. Ispitivao je rvačevo lice, tražeći
neki znak koji bi ga odao. Da li je moguće da u rukama ima poslednju
peticu?
Rvačevo čelo se presijavalo pod lampom koja im je visila iznad
glava. Izgledao je kao voštana figura koja je počela da se topi. Izgurao je
najveću gomilu žetona do sad. Šest hiljada evra. Sredina stola je
izgledala kao maketa grada sa soliterima.
Leon je zurio u pot. Sada se tu nalazilo preko trideset pet hiljada.
Zamalo je naglas zacvileo. Bio je svestan da mu onih trinaest hiljada
koje je uložio više ne pripada. One su sada deo pota, a bilo bi krajnje
glupo da sad pokuša da ih odbrani ulaganjem sopstvenih para. Mudar
čovek bi bacio karte i odustao.
Leon je pokupio sve žetone koji su mu preostali i naslagao ih visoko
na sredinu stola. – Pratim.
Rvač i on su ukrstili poglede. Vreme je bilo da pokažu dobijene
karte. Rvač je išao prvi. Skoro kao usporeni snimak, okrenuo je kartu s
vrha. Trojka tref. Zasada je imao samo ful petica i trojki. Leona je oblio
znoj po leđima. Zurio je, očiju prikovanih za drugu kartu. Rvač ju je
okrenuo. Petica karo. Jedina karta u špilu koja je mogla da ga pobedi.
Leon je potonuo u stolici. Četiri jebene nepobedive petice. Mučnina
mu se prevrtala po stomaku kao jegulja. U glavi je počelo da mu bubnji
i vid mu se zamaglio po rubovima. Taj jebeni Martinez – on ga je doveo
dovde. On je sve upropastio. Leon je zaškrgutao zubima i ugušio u sebi
urlik gneva. Ta njegova ćerka je zaslužila sve što će je snaći.
10.
– Procenjeno vreme dolaska za petnaest minuta – rekao je Dilon.
Kako je gazio po gasu, Hari ne bi čudilo ni da stignu pre toga.
Zaokrenuo je u spoljašnju traku, na šta je ona zgrabila dršku na vratima
obema rukama. Ako je i primetio da se uplašila da će se sudariti, nije
ništa rekao.
Leksus je klizio auto-putem i ubrzo je osetila kako joj se udovi
opuštaju. U kolima je bilo toplo i huk motora je bio uspavljujuć. Hari je
zažmurila i naslonila glavu na sedište.
U svom stanu je s policijom provela više od sat vremena. Stigla su
dva policajca, jedan isti onaj mladi pripadnik Garde
6
koji je pričao s
njom na stanici Pirs, a drugi detektiv u civilu, koji se nije predstavio.
Samo je mlađi policajac pričao s njom. Onaj drugi ju je samo posmatrao
svojim mirnim sivim očima dok je odgovarala na pitanja o provali i još
jednom objašnjavala kako je pala pod voz.
Hari se promeškoljila na mestu suvozača. Noge su joj postale teške i
osetila je kako je hvata san. Kada je konačno otvorila oči, napolju je već
bio mrkli mrak a auto-put se pretvorio u uzani seoski put oivičen
gustom živicom.
Dilon je usporio i prošao kroz kapiju od kovanog gvožđa. – Stigli
smo.
Hari je provirila kroz prozor. Električni fenjeri su osvetljavali put sve
do samih ulaznih vrata. Bacali su svetlo nagore uz drveće i žbunje,
osvetljavajući sve odozdo kao podna svetla pozornice u pozorištu.
Dilon je naglo zaustavio kola, a Hari je izašla ne skidajući pogled s
veličanstvene kuće ispred njih. Bila je u obliku džinovskog slova L, sa
strmim krovom, duž čijeg vrha su izvirivale badže kao oči. Osetila je
miomiris kedrovine što se širio s četinara koji su kao straža stajali pored
ulaznih vrata.
– Dopada ti se? – rekao je Dilon.
Hari je vratila pogled na njega. Gledao ju je sa samozadovoljnim
osmehom na licu, očigledno uživajući u njenoj reakciji na svoj velelepni
dom.
Izvila je obrve. – Je l’ se ti to praviš važan?
Slegnuo je ramenima. – Možda. Šta da ti kažem? Nema poente imati
para ako ne umeš da ih potrošiš. – Onda ju je poveo ka vratima
dodirnuvši je rukom malo niže po leđima. – Hajde, idemo po taj brendi.
Ulazni hol je bio veličine njenog čitavog stana. Dilon je krenuo prvi,
vodeći je ka prostoriji u zadnjem delu kuće. Hari je oklevala, postavši
odjednom svesna svog izgleda.
– Možda bi bilo bolje da se ipak prvo okupam. Osećam se nekako
prljavo.
Pre nego što je stigao da joj odgovori, Dilonu je zazvonio telefon.
Proverio je identifikaciju poziva.
– Ešford, iz KVC-a. Sačekaj, molim te. – Javio se na poziv. – Dilon
Ficroj.
Slušao je glas s druge strane žice gledajući u pod. Hari je pokušavala
da mu pročita lice i odjednom je počela da je hvata sramota kad je
zamislila šta bi Ešford imao da kaže. Onda se setila Feliksove
agresivnosti i isturila visoko bradu.
– Zahvaljujem, hvala na razumevanju. – Dilon je pogledao popreko.
– Nažalost, Hari je imala mali udes, ali poslaću vam drugog inženjera
odmah u ponedeljak ujutro.
Dilon se iznenadio kad je čuo odgovor s druge strane žice. Hari je
mahala rukama protestujući. Dođavola, sama može da završi taj posao.
Ali Dilon ju je ignorisao.
– Ne, ne, ona je dobro, nije ništa ozbiljno. – Ispalio je kratak pogled u
njenom pravcu, zbunjenog izraza lica. – Da, siguran sam. Ne, nije u
bolnici. Doći će u ponedeljak na posao da preda slučaj drugom
inženjeru, Imodžen Brejdi.
Dilon je polako završio razgovor i konačno spustio slušalicu. Zurio je
u nju.
Hari je i dalje držala bradu isturenu visoko. – Mogu sama da
završim taj pen test.
– Hajde da ne preterujemo, važi?
– Šta je rekao?
– Izvinjavao se za ono što se danas desilo, rekao je da ti nisi kriva ni
za šta. – Prekrstio je ruke i posmatrao je koji trenutak. – Zvučao je
veoma zabrinuto za tvoje zdravlje. Bio je šokiran kad je čuo da si imala
nezgodu. Je l’ se vas dvoje poznajete?
Hari se namrštila i odmahnula glavom. Ali onda je zastala. –
Poznaje mog oca. Oni su izgleda stari drugari.
– Ah. – Dilon je pogledao na sat. – Moram da obavim nekoliko
telefonskih poziva. Ti se slobodno okupaj. Uza stepenice, druga vrata
levo. U plakaru ima dovoljno odeće. – Zakoračio je ka prostoriji iza sebe
i otišao.
Hari je počela da se penje uza stepenice gledajući se u ogledalima
koja su prekrivala zidove. Pokvarena frizura, crne pruge po licu i
izgužvana odeća. Izgledala je kao tinejdžerka koja je pobegla od kuće i
uvalila se u nevolje.
Hari je našla spavaću sobu i zatvorila vrata za sobom. Pogledom je
prešla po sobi i zazviždala. Odsedala je u hotelima od pet zvezdica koji
nisu bili ovako raskošni. Bacila je torbu na poveći francuski krevet, i
taman kad je htela da se rastegne pored njega, telefon joj je zazvonio.
– Halo?
– Halo, ovde Sandra Nejgl iz korisničkog servisa banke Šeridan. Da li
razgovaram s gospođicom Hari Martinez?
Hari je trgla slušalicu od uva kao da ju je opekla. Sranje. Supervizor
korisničke podrške s kojom se sukobila tog popodneva. Zar je moguće
da je uspela da je nađe i da je sad zove da je izriba? Onda se setila da
Sandra ne može da je vidi i vratila telefon na uvo.
– Gospođice Martinez?
– Izvinite, da to sam ja. – Hari se naslonila na ivicu kreveta.
– Naši izveštaji ukazuju na izvesnu nepravilnost na vašem žiro
računu. Ako dozvolite, proverila bih s vama nekoliko podataka.
Hari je trepnula. – Nepravilnost?
– Samo mi je potrebna potvrda uplate koju ste danas izvršili na
račun.
– Kakve uplate?
Usledila je pauza. – Prema našim podacima, ovog popodneva je
izvršena uplata od dvanaest miliona evra na vaš račun.
Hari se razrogačila. – Jeste li vi ozbiljni?
– Da li je iznos netačan?
Je l’ ona poludela? – Naravno da je netačan. Nisam izvršila nikakvu
uplatu.
– Možda je uplatu izvršila treća strana.
Treća strana. Hari je osetila nešto hladno u stomaku. – Ne znam
ništa o tom novcu. U vašim podacima sigurno možete da vidite odakle
je novac došao?
Sandra je pročistila grlo. – Pa, plašim se da je to ta mala
nepravilnost.
– Kako to mislite?
– Izgleda da su naši podaci nepotpuni. Upravo sada na ekranu
ispred sebe imam vaše skorije transakcije, uplata je prikazana, ali bez
ikakvih dodatnih informacija. Obično imamo uvid u to da li se radi o
uplati putem čeka ili onlajn transferu i tako dalje, ali taj deo je prazan.
– Zar vam ne pokazuje ništa? Broj filijale? Ime?
– Ne, samo iznos. Dvanaest miliona.
Hari se srušila natrag na krevet. Šta se dođavola dešava?
– Tih dvanaest miliona evra ne pripada meni – rekla je. – Ne želim ih
na svom računu.
Skoro je mogla čuti drugu ženu kako se uspravlja.
– Bojim se da ne mogu ništa da učinim povodom toga – rekla je
Sandra. – Taj novac je uknjižen na vaš račun.
– Ovo je neverovatno. – Hari je zažmurila i izmasirala hrbat nosa. –
Ljudi ne mogu tek tako da izvrše uplatu od dvanaest miliona evra a da
ne ostave neki trag o tome. Zar ne postoje limiti za koje radite proveru
na ulazu i izlazu iz vaše banke? Zar niko ne pogleda malo podrobnije
kad je ovolika suma novca u pitanju?
– Tako je, da, upravo zbog toga vas i zovem. – Sandra je zvučala kao
da priča kroz zube. – Očigledno postoji neki problem s podacima ove
transakcije. Odmah ću angažovati tim iz sistemske podrške da to
proveri. Ali u međuvremenu, novac ostaje na vašem računu.
– Da li možete da mi prosledite izvod iz banke? Želela bih da
pogledam podatke koje imate o ovome.
– Naravno. – Žena je bila veoma uslužna.
Hari je spustila slušalicu. Potom je dohvatila svoju torbu, izvadila
laptop i spojila ga na telefonski priključak u zidu. Za koji minut bila je
onlajn, ulogovana na svoj račun u banci Šeridan. Kliknula je na opciju
stanja na računu i ostala da zuri u ekran. Pritisnula je dugme refresh i još
jednom proverila. Isti odgovor.

12.000.120,42 €

Hari je utonula u baršunasti krevet. Mora da je neka greška u
pitanju, neka pometnja u knjiženju. Takve stvari se dešavaju, zar ne?
Pogledala je dlanove. Posekotine od šljunka su izgledale kao tragovi
zuba. Uzdahnula je i pridigla se. Koga ona to kog đavola zavarava?
Možda nije želela s time da se suoči, ali sve što se danas dogodilo
moralo je biti povezano. A instinkt joj je govorio da je sve to imalo veze
s njenim ocem. Ako bi bila iskrena sa samom sobom, znala je to još od
trenutka kada joj je čovek na stanici šapnuo na uvo. Sorohan je bilo ime
koje je u njenim ušima odzvanjalo posebnom težinom od dana kad joj je
otac uhapšen.
Sećala se naslova u novinama: Lanac insajderskog poslovanja
razotkriven u prevari sa Sorohanom; Berza optužila vođu lanca iz KVC-a.
Teskoba joj je pritiskala grudi. To je bilo pre skoro osam godina: tačnije
sedmog juna 2001. Dan kad su se zauvek zatvorila vrata između nje i
njenog oca.
Ali ko bi dođavola uplatio dvanaest miliona evra na njen račun?
Sigurno ne njen otac. On je služio kaznu u zatvoru Arbor hil, a bilo bi
teško poverovati da zatvorenici uživaju u pogodnostima elektronskog
bankarstva. Zalupila je laptop. Ne samo da je neko sakrio gomilu novca
na njen račun već je nekako uspeo to da uradi a da ne ostavi nikakav
trag za sobom. Nije imalo nikakvog smisla.
Odgurnula se o krevet, ustala i odvukla se do kupatila u koje se
ulazilo iz sobe. Bila je previše umorna da bi se petljala s džakuzi tušem
koji je izgledao previše komplikovano, već je krenula pravo ka kadi
ugrađenoj u pod u uglu i odvrnula slavinu do kraja.
Hari je svukla odeću i pregledala svoj odraz u ogledalu od glave do
pete. Noge su joj bile prekrivene tamnim flekama, kao banane koje su
počele da crne. Njeno čađavo lice s upalim očima imalo je uznemiren
izraz i ogrebotine po obrazima. Izgledala je kao jedno od one siročadi
koje su slali da čiste dimnjake.
Spuštala se u vruću vodu malo-pomalo. Onda je zažmurila i pustila
misli da joj odlutaju. Počela je da razmišlja ne o svom ocu, niti o
dvanaest miliona evra, već o Dilonu. I to ne o Dilonu koji je sprat niže
ugovarao neki posao preko telefona, već o mladiću od dvadeset jedne
godine koji je jednom sedeo u njenoj sobi držeći je za ruku.
11.
– Zašto želiš da hakuješ?
Trinaestogodišnja Hari je pokušavala da se seti odgovora koji bi
impresionirao ovog zgodnog tamnokosog mladića s poluosmehom.
Ništa joj nije palo na pamet pa mu je jednostavno rekla istinu.
– Zato što mogu.
Čekala je njegovu reakciju, ali je ona izostala. Umesto toga, delovao
je zaokupiran kolekcijom lemilica i šrafcigera razbacanih po policama
njene spavaće sobe. Bio je obučen sav u crno, kao mladi sveštenik, s
debelim šiškama koje su mu padale preko gustih obrva. Kamo sreće da
ona nije bila u svojoj braon školskoj uniformi i ružnim cipelama na
pertlanje.
Njena mama ga je dovela do njene sobe ponašajući se kao da im se
FBI pojavio na vratima. Kada se predstavio kao Dilon Ficroj, istražitelj
Dablinske berze, dašak straha je zatreperio njenim telom.
Posmatrala ga je kad je uzeo jedan od šrafcigera i počeo da tapše
metalnim delom o dlan.
– Pa, reci mi, zašto Pirata? – Rekao je misleći na njen hakerski
pseudonim.
– Pi-rrata – ispravila ga je, izgovarajući reč brzo, s duplim r. – To je
na španskom pirat.
To joj je odjednom zazvučalo detinjasto, ali on je klimnuo glavom
kao da je napravila logičan izbor. Pogledao ju je u oči i stisnuo usne u
suzdržani osmeh. – Je li u redu što ti postavljam ova pitanja?
Klimnula je glavom osetivši kako joj vrelina navire u obraze. Sela je
na krevet i uprla pogled u svoje glomazne cipele, čekajući da joj splasne
užareno crvenilo s lica. Bila je živo svesna svoje majke, koja je stajala s
druge strane vrata i upijala svaku reč.
Dilon je pogledom prešao po njenoj sobi, primećujući gomilu
razmontirane kompjuterske opreme i rasklopljenih radio-
-aparata. – Praviš nešto?
Pokušala je nonšalantno da slegne ramenima. – Stavi me u
prostoriju s kutijom u kojoj ima žica i ja ću je rastaviti na delove. – Onda
se ugrizla za usnu pokajavši se zbog svog neozbiljnog stava. Uvalila se
u nevolje. Bila je svesna toga.
Dilon je privukao stolicu na točkiće koja je bila zavučena pod sto. Na
njoj se nalazio veliki crveni paket. Hari ga je brzo sklonila sa stolice
kako bi on mogao da sedne i nežno ga spustila u krilo. Seo je licem k
njoj, prekrštenih ruku.
– Shvataš zašto sam ovde, zar ne? – rekao je.
Sad su prelazili na stvar. Zurila je u pod. – Aha.
– Je l’ bi ti smetalo da pogledam? – Pokazao je rukom na njen PC.
Odmahnula je glavom, ali on se već bio okrenuo ka monitoru. Prsti
su mu leteli po tastaturi. Hari se pomerala malo-
-pomalo niz ivicu kreveta dok nije bila dovoljno blizu da vidi šta radi.
Tekst je leteo preko ekrana dok je prelistavao njene fajlove i pregledao
njene hakerske alate.
– Živiš u lepoj kući – rekao je ne pogledavši je.
Hari je izvila obrve. – Pretpostavljam. Ovde smo tek godinu dana. –
Pogledala je u bele zavese s karnerima i čipkani prekrivač na krevetu.
Soba kao za princezu. Bilo je apsurdno, ali joj je i dalje nedostajao
skučeni preuređeni tavan koji je delila s Amarantom, s onim uzanim
krevetima i vijačom za preskakanje koju je njena sestra raširila po podu
kako bi odvojila svoju teritoriju. Ali njen tata je dobio taj novi posao.
Majka je uporno trubila o tome kako mu se loše završio posao u
Šrodingeru, ali je tata rekao da će ovog puta sve biti drugačije. Tu je bio
u pravu.
Okrenula se Dilonu i zatekla ga kako je posmatra. Njegov pogled se
spustio na njenu uniformu i potom zadržao na njenim cipelama, u
kojima je izgledala kao da ima deformisana stopala. Zažmurila je od
sramote.
– Jesi li promenila i školu? – rekao je, vraćajući pogled na fajlove.
Nešto bi je žacnulo u stomaku čim bi pomislila na školu. Slegnula je
ramenima, i napravila izraz lica koji je govorio da to nije toliko bitno.
– Da, ali nije to toliki problem. Osim što pričaju samo o tome gde su
išli na skijanje i o brendiranoj odeći. – Progovorila je tiše pokazujući
prema vratima. – Mama misli da treba više da se družim.
– Mamama je teško udovoljiti.
Na brzinu ga je prostrelila pogledom. Nije bilo naznaka ruganja u
njegovim tamnim očima.
Pokazao je na paket u njenom krilu. – Poklon za Božić?
Povukla je paket u stranu. – To je za mog tatu. Nisam mu ga još
dala.
– Otišao je nekud?
– Za Badnje veče je otišao da igra poker. Verovatno će se pojaviti za
dan-dva.
Dilon je prekinuo ono što je radio. – Propustio je Božić?
Hari je slegla ramena. – Propustio je većinu Božića.
Dilon je zaćutao. Gurnula je paket na krevet a sadržaj unutra je
zazvečao. Kupila je svom ocu čitav komplet za poker: šeststo plastičnih
žetona, dva špila karata i debelu knjigu s pravilima, sve složeno u
sjajnu crnu kutiju. Mesecima je štedela za to.
Dilon se ponovo posvetio monitoru. Oči su mu se suzile dok je
prolazio kroz jedan njen fajl, i Hari je privirila u monitor da vidi šta mu
je pobudilo interesovanje. Bio je to kod za jedan od hakerskih alata koji
je sama napisala. Stakato udarcima po tastaturi, Dilon je zatvorio taj fajl
i otvorio drugi. Prošao ga je na brzinu pomerajući tekst mišem a potom
je usporio kako bi ga pregledao red po red. Ispustio je tihi zvižduk očiju
prikovanih za ekran.
Pokazao je na red koda. – Šta ovaj deo radi?
Hari je pročitala red i počela da objašnjava svoj koncept, reči su joj
prestizale jedna drugu iz njene nestrpljivosti da podeli svoje ideje.
Morala je da se nagne preko njega kako bi dosegla tastaturu, i postala je
svesna topline njegovog tela i blago mirišljavog sapuna koji je koristio.
Kada je završila, dugo ju je posmatrao ispitujući njeno lice. – Jesi li
ovo sve sama uradila?
– Da. – Hari je duboko udahnula. – Je l’ mogu sad nešto da te pitam?
– Naravno. – Nije skretao pogled s nje.
– Kako si me našao?
– To je bilo lako. Ostavila si previše podataka o svom poduhvatu na
elektronskim oglasnim tablama. Momci iz bezbednosti stalno
nadgledaju te stvari, znaš. I ako si dovoljno dugo povezana, opet
možemo da te nađemo.
Hari se osećala kao idiot. Tako je jednostavno. Bila je nesmotrena. Ali
to je bilo zato što nije navikla da se krije.
Dilon je pritisnuo nekoliko tastera i zatvorio njene fajlove. Potom se
u stolici okrenuo k njoj. Ponovo je uzeo šrafciger i počeo da ga premeće
po dužini na stolu.
– Izmenila si neke podatke u poslovnim dokumentima koji
pripadaju Dablinskoj berzi – rekao je. – Da li želiš da znaš šta se desilo
kada su našli grešku?
– Ne.
– Administrator baze podataka je umalo izgubio posao. – Dilon se
nagnuo napred strogog lica. – Ima samo dvadeset četiri godine i žena
mu je trudna.
Hari je spustila glavu. Naježila se tako jako da je izgledalo kao da
ima gadan osip. – Nisam razmišljala. Delovalo mi je kao sitnica to što
sam promenila.
Dilon je zavrteo glavom. – Ovo nije samo prebiranje po
kompjuterima, upropaštavaš živote ljudima.
Nije mogla da ga pogleda. – Žao mi je.
– Reci mi koje si još sisteme oštetila.
Naglo je podigla glavu. – Ali nikad pre nisam uradila ništa ovakvo.
Ja ne oštećujem stvari, samo razgledam.
Posmatrao ju je koji tren. Nije mogla da proceni da li joj je
poverovao. Potom je uz zveket bacio šrafciger na sto i prekrstio ruke,
kao da je došao do konačnog zaključka.
– Dobro, video sam kako hakuješ – rekao je. – Sada želim da znam
zašto.
– Ali rekla sam ti zašto.
– Ne, nisi. Tvoj odgovor je bio izbegavanje teme. Reci mi ponovo.
Zašto želiš da hakuješ?
Hari je bila zatečena. Kakav odgovor on to traži? Osetila se kao da je
opet u školi, i da joj profesor postavlja niz pitanja kojim pokušava da je
navede na tačan odgovor. Ali koji?
Pokušala je da analizira kako se oseća kada započinje prodor. –
Dobro, onda, možda volim da provaljujem stvari i budem negde gde ne
bih smela da budem.
– Znači voliš da rizikuješ. Zašto? Da li to čini da se osećaš moćno?
Hari se setila kako joj se dlake na potiljku uvek nakostreše kad god
bi osetila da je blizu provaljivanja u sistem. Setila se ushićenja koje bi joj
prostrujalo telom kao droga kad god bi otključavala poslednja vrata
nečije mreže. Bio je u pravu. Hakovanje je činilo da se oseća moćno kao
ništa drugo u njenom životu. Ali bilo je tu još nečega po sredi.
Zavrtela je glavom. – To je deo toga, pretpostavljam. Ali pre svega
zato što ne verujem ljudima kad mi kažu da ne mogu da provalim u
sistem. Samo zato što nešto piše u priručniku ne znači da je to tačno. –
Protrljala je nos kao da joj to može pomoći da razbistri misli. – Znam da
uvek postoji način da uđem, ako dovoljno dugo pokušavam.
– Dakle radi se o tehnici? Želiš da otkriješ tačno kako radi?
– Da, tako nekako. To je kao da... ne znam. – Pogledala ga je u oči. –
To je kao da pronalazim istinu.
Dilonove oči su zasijale i odjednom se umirio u stolici. – Upravo to je
suština hakovanja. Potraga za istinom.
Potom se nagnuo napred oslanjajući se laktovima na kolena i spojio
je šake ispred sebe. Lice mu je bilo na nekoliko centimetara od njenog.
– Ljudi misle da je cilj hakovanja uništavanje, ali to je daleko od
istine. Suština je u istraživanju tehnike, u otkrivanju njenih krajnjih
granica i širenju znanja. Pravi haker razmišlja van okvira onoga što piše
u knjigama ili onoga čemu je naučen. Sam iznalazi način da nešto uradi
onda kada je konvencionalni način razmišljanja zakazao. – Dilon se
udubio u njene oči. – Hakovanje je dobro. Ljudi su ti koji su loši.
Uzeo je njene ruke u svoje. Talas vreline joj je zapljusnuo telo, a u
grudima kao da je osetila udar struje.
– Razmišljaj o hakovanju kao o stanju duha – rekao je. – Ne
hakujemo samo kompjutere već naše čitave živote. – Stegnuo joj je ruke
i stisnuo nekoliko puta radi naglaska, urezujući svoje oči u njene. –
Nikad ne dozvoli da budeš ograničena onim što ti drugi ljudi govore.
Nikad ne prihvataj njihovu verziju toga kako stvari moraju biti.
Hari je slušala, hipnotisana. Ograničena. To je tačno opisivalo kako se
osećala svakog minuta svakog dana. Sputana od majke, koja je oduvek
bila silno razočarana njome; obeležena u školi, gde nije ispunjavala
očekivanja. U momentu prosvetljenja uvidela je da joj zapravo govori
kako da se uhvati u koštac sa sopstvenim životom.
Bez upozorenja, Dilon joj je pustio ruke i povukao se nazad kao da
se odjednom postideo sopstvene vatrenosti. – Kraj lekcije. Hvala ti što si
razgovarala sa mnom. – Skočio je na noge i krenuo ka vratima. – Sam ću
izaći.
Hari je ustala zbunjena iznenadnom promenom. – Ali stani... šta će
biti sa mnom?
Dilon je slegnuo ramenima. – Verovatno ništa. Moraću da obavestim
tvoje roditelje o tome šta si uradila, ali niko neće sudski goniti
trinaestogodišnju devojčicu. Samo, uradi to još jednom i bićeš u nevolji.
Stao je uhvativši kvaku, okrenuo se i pogledao je očima u kojima je
još tinjala vatra. – Jednog dana imaću svoju firmu s najboljim
inženjerima u zemlji. – Uglovi usana su mu se nakrivili i namignuo joj
je. – Ako uspeš da izbegneš zatvor dovoljno dugo, možda te zaposlim.
12.
Kameron je stajao ispred kapije od kovanog gvožđa. Devojka se
nalazila u kući i to već skoro sat vremena. Prislonio se uz šipke. Izgarao
je od želje da završi ono što je započeo.
Zario je nokte u dlanove. Na železničkoj stanici je žestoko zajebao
stvar. Bila je tako laka, kao dete. A istog trenutka kada je sklonio ruku s
nje, gomila je nagrnula ispred njega i zaklonila mu pogled. Čuo je
vozove kako pište, video je kad su protutnjali. Ali gužva ga je lišila
prizora njene prestrašenosti.
Bez toga, nije bilo gotovo.
Provirio je kroz kapiju. Prilaz do kuće je izgledao kao pista za
sletanje sa svim tim jebenim svetlima. Mogao je nazreti obris kuće malo
iza, s dva prozora koja su sijala u mraku. Naslonio je lice na hladni
metal i zamislio devojku u jednoj od tih soba. Vrelina mu je preplavila
prepone.
Ali bilo mu je rečeno da se povuče.
Protresao je rešetku, proveravajući koliko je jaka. Bila je visoka bar
tri i po metra, i s obe strane je bila prikovana za betonski zid koji se
nastavljao niza senovit put. Kamera za video-nadzor montirana na
stubu iznad njega počela je da se okreće natrag ka ulaznoj kapiji prateći
prilaz kući. Kameron se sakrio u stranu van vidokruga kamere. Kuće
ovog tipa bile su sve iste. Visoki zidovi kao zatvorski, senzori montirani
na ogradu, infracrvene kamere. Maksimalna obezbeđenost terena.
Mada im nije mnogo čemu služila. Uvek je postojao način da se uđe.
Počeo je da kruži oko zida poseda, prelazeći rukom preko bršljana
uraslog između cigli. Osećao je miris vlažnog drveta iz šume koja ga je
okruživala. Nešto je zašuštalo u šiblju, neki mali sisar je bio u pokretu.
Kameron je došao do sporedne kapije i ponovo osmotrio kuću u obliku
izduženog slova L. Kako bi spektakularno izgledala dok je guta
plamen.
Ali bilo mu je rečeno kako ne sme da bude vatre. Ne još.
Malo je bilo ljudi koji su razumeli vatru kao Kameron. Većinom su je
se plašili. Ali Kameron je proveo mnogo vremena prilazeći sve bliže
plamenu, čak toliko blizu da je skoro mogao da dodirne njegove
plamteće boje i tanke jezičke.
Nastavio je da prati zid, dodirujući lišće bršljana. Toliko je veći
užitak nekoga zarobiti u požaru nego ga gurnuti pod kamion. Tako
možeš da ostaneš u senci i posmatraš posledice onoga šta si uradio. Ne
kao kod nezgode na putu, gde se sve završava s jednim vriskom. Kod
požara, to pojačavanje euforije je bilo postepeno, i završavalo se stanjem
sličnom transu koje je moglo da utoli njegovu potrebu da gleda stvari
kako gore.
Čuo je da su mnoge serijske ubice kao adolescenti podmetali požare.
„Semov sin“, na primer. On je podmetnuo na hiljade požara. Kameron
se nasmešio. On sam još uvek nije bio u toj ligi. Jednog dana, možda.
Uhvatio se za kvaku na sporednoj kapiji. Bilo je zaključano, ali
čelične šipke su delovale krto, i farba se ljuštila pod njegovim rukama.
Osmotrio je pobliže. Ova kapija je bila starija od one druge, bila je
zarđala i zavareni spojevi nisu bili toliko čvrsti. Kameronovo disanje se
ubrzalo.
Jeste mu bilo rečeno da se povuče na neko vreme, ali to nije značilo
da ne sme da joj se približi.
13.
Ispostavilo se da je plakar zapravo soba za garderobu veća od Harine
spavaće sobe.
Dovukla se do šipke koja se protezala čitavom dužinom zida i
počela da razgleda po vešalicama. Bilo je različitih veličina, ali sve su se
odlikovale istim skupim markama i glamuroznim večernjim stilom.
Hari je uzdahnula. Ništa od toga se ne bi slagalo uz njeno izubijano lice
i pohabane cipele.
Okrenula se da pretraži police iza sebe i tu je našla par muških
farmerki, široki kaiš i potpuno nove bele košulje još uvek u celofanskom
pakovanju. Nekoliko minuta kasnije bila je obučena, košulju je upasala,
a preširoke pantalone čvrsto je stegnula kaišem. Krenula je niza
stepenice pitajući se ko su te žene koje su ovde ostavile svoju odeću.
Hari je našla sobu u zadnjem delu kuće u kojoj je ostavila Dilona i
otvorila je vrata. Od njega ni traga ni glasa.
Razgledala je malo po sobi i pretpostavila da je uglavnom tu
provodio vreme. Bila je to kombinacija kancelarije i momačke sobe, koja
je mirisala na kožu i tople sendviče s kačkavaljem. Ispred televizora se
nalazila ogromna fotelja u kompletu s tabureom i držačem za pivo.
Hari je bilo teško da zamisli Dilona kako sedi s podignutim nogama i
gleda televiziju.
Na jednom zidu dominirala je velika crno-bela fotografija, otprilike
metar pedeset sa metar dvadeset. Bio je to skorašnji snimak Dilona iz
ptičje perspektive. Uslikan je kako sedi u turskom sedu na pustoj plaži,
dok su svuda oko njega u pesku bili iscrtani nizovi linija i spirala. Šara
je podsećala na keltska obeležja i formirala je stilizovanu mrežu koja je
zauzimala skoro pola plaže.
– To je prosto povezani lavirint.
Hari se okrenula i zatekla Dilona kako stoji na vratima i posmatra je.
Presvukao se u elegantne pantalone i plavu ragbi majicu, a u rukama je
nosio srebrni poslužavnik. Klimnuo joj je u pravcu fotografije na zidu
dok je ulazio u sobu.
– Nekad sam imao običaj da ih iscrtavam gde god sam išao. U travi,
u snegu. Jednom sam čak sagradio jedan od ogledala.
Hari se vratila fotografiji. Zbunjujuće vijuge su se prespojile u
puteve i ćorsokake i prepoznala je vrstu lavirinta koju je rešavala kao
dete.
– Šta znači prosto povezan? – rekla je.
– Svaki put koji izabereš vodi ili na drugi put ili u ćorsokak. –
Poslužavnik je zazvečao kad ga je spustio na stočić. – Putevi se nikad
ponovo ne ukrštaju, tako da je to najjednostavnija vrsta lavirinta za
rešavanje.
Hari se zaškiljila u lavirint i pokušala da isprati jedan od puteva, ali
su oči počele da joj se ukrštaju pa je odustala.
– Nisam znala da si toliko opčinjen lavirintima – rekla je.
– Zar se nikad nisi zapitala kako sam izabrao ime svoje kompanije?
Pogledala ga je upitno.
– Lubra na irskom znači lavirint – rekao je.
Hari se osmehnula. – Lepo.
Bacila je pogled na poslužavnik. Doneo je bocu brendija, dve
kristalne balon čaše za brendi i tanjir s visoko naslaganim sendvičima.
Stomak joj je zakrčao. Nije jela celog dana.
Poslužila se sendvičem i zavalila se u stolicu. Dilon joj je pružio
brendi. Izvio je obrve primetivši mušku košulju i pantalone koje je
obukla, ali nije ništa rekao.
Hari je otpila veliki gutljaj brendija. – Čuj, izvinjavam se zbog svega
ovoga s Ešfordom. – Duboko je uzdahnula. – A izvini i zbog onoga
ranije. Kad nisam htela da pričam s tobom. Takva sam ponekad.
Dilon je završavao sendvič. – U redu je, ne moraš da mi govoriš ništa
ako to ne želiš.
Hari je uzdahnula. A što da mu jednostavno ne kaže o čemu se radi?
– To je zbog mog oca. Mislim da on ima veze s ovim.
Dilon se namrštio. – Sa čim? S provalom?
– Sa svim ovim.
– I s tipom sa železničke stanice? Pa to je sumanuto. Zašto?
– Zbog onoga šta je taj tip rekao. Posao sa Sorohanom, savez... sve to
ukazuje na mog oca.
– Ne razumem.
Gledala ga je u oči. – Posao sa Sorohanom se mom ocu obio o glavu i
zbog njega je uhapšen.
Dilonov izraz lica se razbistrio. – Ah. Razumem. Ali šta...
Zavrtela je glavom. – Nemoj više ništa da me pitaš, ni sama nisam
još sve povezala. Poenta je, znaš kakva sam kad se radi o mom ocu.
Dilon je prevrnuo očima. – Aha. Razdražljiva.
Ona se osmehnula i slegla ramenima. – Pa, da.
– Jesi li pomenula išta od ovoga policiji?
Hari se setila onog detektiva koji je te večeri bio u njenom stanu, koji
nije progovarao. Odmahnula je glavom. – Ne mogu. Možda počnu
ponovo da istražuju njegov slučaj.
– Ali on je već u zatvoru. Šta bi još mogli da mu urade?
Hari je spustila sendvič. Odjednom više nije bila gladna. – Treba da
izađe iz zatvora.
– Mislio sam da je dobio osam godina.
– Smanjenje kazne. – Hari je osećala kao da joj se grlo zatvara. –
Mogao bi da izađe svakog trenutka.
Dilon je skopčao. – Znači ako se pokrene istraga protiv njega zbog
ovoga, obustaviće smanjenje kazne?
– Ili će ga potpuno odbaciti.
Nastupila je pauza. Osećala je Dilonov pogled na sebi.
– Slušaj, moraš da popričaš s ocem – rekao je. – Govorim ti to već
mesecima.
Odmahnula je glavom i zagledala se u čašu koju je držala u ruci.
Obuhvatila ju je šakom i počela da vrti zlatnu tečnost ukrug po čaši. –
Kad sam bila mala, mislila sam da je on divan. Davao je sva ta čudesna
obećanja, i ona koja je ispunio bila su magična. – Noktom je pratila žleb
romboidnog reza na kristalnoj čaši. – Skoro vredna svih razočaranja
zbog obećanja koje je zaboravio da ispuni.
– Zvuči kao da ste ti i on bili baš bliski.
Osmehnula se. – Moja sestra, Amaranta, bila je delom kriva za to.
Kad sam imala pet godina, rekla mi je da su me roditelji kao bebu našli
na ulici. Rekla je da su odlučili da me neko vreme zadrže ali da su
planirali da me kasnije prodaju komšijama.
Dilon se nasmejao. – Tipičan štos starije sestre.
– Problem je bio što sam joj poverovala. Provela sam četiri meseca
osećajući se kao uljez u sopstvenom domu. Majka je ionako bila
rezervisana prema meni, zbog nekih svojih razloga, tako da mi to nije
mnogo pomoglo. Na kraju sam sve izbrbljala ocu i on mi je razjasnio
stvar. Pretpostavljam da sam od tad počela da ga doživljavam kao
neku vrstu saveznika.
Dilon je popio gutljaj brendija. – I to se sve promenilo kad su ga
uhapsili?
Odmahnula je glavom. – Već mi ga je bilo dosta mnogo pre toga.
Kad stalno trpiš razočaranja, posle nekog vremena ti dojadi. Kada su ga
poslali u zatvor, to je nekako bio kraj. – Slegnula je ramenima i
osmehnula se. – Ne možemo da biramo roditelje, zar ne?
– Pretpostavljam da ne. Mada bi se moglo reći da su moji roditelji
izabrali mene.
Hari je izvila obrve.
– Ja sam usvojen – objasnio je. – Moji usvojitelji nisu mogli da imaju
decu pa su uzeli mene kad sam bio beba. Međutim kada sam napunio
dve godine, moja majka je nekim čudom ostala u drugom stanju.
– Da pogodim, onda su tebe zapostavljali u korist biološkog deteta i
zbog toga si razvio gomilu kompleksa.
Dilon je zastao. – Neko vreme, možda. Svakako znam kako je to kad
se osećaš kao uljez u sopstvenom domu. – Slegnuo je ramenima. – Ali
onda su nastojali da mi nadoknade to, pa su na kraju preterivali. Ja sam
dobijao svu pažnju, a moj brat je taj koji je završio s kompleksima. Na
kraju je skroz zastranio. Droga, zatvor i sve što obično ide s tim.
Ispila je svoj brendi nesigurna šta da kaže. – Znači oboje imamo
porodice sa sumornom prošlošću.
– Izgleda tako.
Hari je pokazala rukom na sobu. – Pa, nije ti uopšte naškodilo.
Pogledaj ovu kuću. Neverovatna je. – Počelo je da joj zuji u ušima i
zapitala se da se nije malo napila.
– Nije loša. – Dilon je izgledao zadovoljan sobom.
Hari je razgledala po sobi. – Mada, izgleda da najviše vremena
provodiš ovde.
Oteo mu se osmeh. – Ne kada imam goste, što je najčešće slučaj. A
kada nemam, mogu da se isključim iz sveta. Visoki zidovi, električne
kapije – ako novac može nešto da kupi, to je privatnost.
– Ili izolacija – rekla je Hari i istog trenutka se pokajala. Dilon se
namrgodio i ustao.
– Hajmo, izgledaš iscrpljeno. Treba da se odmoriš.
Uhvatio ju je za ruku i pomogao joj da ustane. Na tren su stajali
licem u lice, samo nekoliko centimetara jedno od drugog, dok je između
njih strujala toplina njihovih tela. On se onda okrenuo i krenuo ka
francuskim vratima na drugom kraju sobe pozivajući je prstom da ga
prati. – Ali pre toga hoću nešto da ti pokažem.
14.
Prvo što je Hari primetila kad je zakoračila van kuće bio je rezak miris
koji ju je podsećao na božićne jelke. Zadržavao se u vazduhu kao
eukaliptus, i odmah joj je razbistrio glavu.
Zagledala se u mrak čekajući da joj se oči naviknu na tamu. I onda
ga je ugledala. Kao mastilo crn, na sredini travnjaka nazirao se ogroman
zid od živice, visok možda tri i po metra i širi od fudbalskog terena.
– Bože – rekla je Hari. – Je l’ to lavirint?
Kako je to rekla, mesečina se probila kroz oblake i mogla je da vidi
gusta zimzelena stabla zasađena u obliku džinovskog ograđenog
pravougaonika, koji se prostirao u dubinu isto koliko u širinu. Živica
mora da je zauzimala površinu veću od jednog jutra zemlje.
– Fenomenalno, zar ne? – rekao je Dilon. – Prethodni vlasnici su to
posadili pre dvadesetak godina. Morao sam to da imam. Hajde, vodim
te unutra.
Koračao je preko travnjaka, šušteći patikama po osušenoj travi. Hari
ga je sledila, i zaustavila se ispred trouglaste crvene zastave koja je
označavala ulaz u lavirint. Osetila je kako joj se mozak pretvara u kašu
kao i svaki put kad bi se našla u situaciji koja zahteva dobru orijentaciju
u prostoru.
– Imam utisak da treba da bacim šesticu da bih izašla iz kućice –
rekla je.
Dilon se nasmejao. – Hajmo, dok još ima mesečine. Hoću da ti
pokažem šta sam napravio u centru.
Pošla je za njim. Prijatni miris borovine bio je još jači unutar
lavirinta. Svuda oko nje bile su zaobljene živice visoke kao kule.
Neravna zemljana staza bila je široka tek oko pola metra pa su morali
da hodaju jedno iza drugog.
Dilon je naglo skrenuo levo i Hari je morala da potrči kako bi ga
stigla. Put se nastavljao kroz uzani lučni prolaz i odjednom, Dilon je
nestao. Mesečina je izbledela a Hari se naježila. Ubrzala je korak.
– Šta radiš ako se neko izgubi ovde? – viknula je.
– Navodimo ga do izlaza s osmatračnice. – Zvučalo je kao da je baš
blizu, samo koji metar ispred. – S nje se vidi ceo lavirint. Ali ako se
izgubiš, samo primeni pravilo leve ruke.
– Kakvo pravilo? – Držala se glavne staze ne podležući iskušenju da
skrene levo ili desno.
– Staviš levu ruku na živicu i samo hodaš prateći zid. Na kraju ćeš
izaći.
Mesečina je u međuvremenu potpuno iščezla i zidovi živice su
postali skroz crni. Hari je ispružila ruke napred, kako bi napipala put u
okukama gde ništa nije videla.
– Ne brini, izgleda mnogo gore nego što zapravo jeste – rekao je
Dilon. – Najviše zbog optičkih varki.
Hari se zateturala. Optičke varke. Ta fraza je izazvala kratki spoj u
njenom mozgu, i pred očima joj je iskrsao prizor onih dvanaest miliona
evra na njenom bankovnom računu.
– Kako to misliš?
– Staze su osmišljene tako da navedu čoveka da skrene na pogrešan
put. Psihološki trikovi. – Zvučao je kao da je na tri ili četiri metra od nje,
ali da li levo ili desno, nije mogla da odredi. – Na primer, ljudi imaju
tendenciju da izbegavaju puteve za koje im se čini da vode natrag
odakle su došli. Takve stvari.
Hari se zapitala zašto ju je to navelo da pomisli na svoj bankovni
račun. Da to nije možda bio samo neki trik? Odmahnula je glavom.
Neki deo njenog mozga je povezao te dve stvari ali nije imala predstavu
zašto.
Čula je iza sebe drljanje koraka po zemlji. Namrštila se. Je l’ to Dilon
napravio krug i sad je bio iza nje? Bacila je pogled preko ramena ali
videla je samo živicu. Osetila je žmarce po leđima i ubacila u brzinu.
– Jesi ikad čula priču o kralju Minoju i njegovom Lavirintu? –
Dilonov glas se čuo sve slabije.
– Kom kralju?
– Legenda iz stare Grčke. Kralj Minoj s Krita sagradio je ogromnu
kompleksnu građevinu koju je nazvao Lavirint. Služila mu je kao
zatvor za Minotaura.
Iz tmine iza nje, odjednom se začulo teško disanje. Naglo se
okrenula da vidi i naletela je na živicu. Gde je pobogu Dilon?
– Šta je to Minotaur? – viknula je, ali joj se nije dopao prizvuk panike
u glasu.
– Čudovište koje jede ljude, pola čovek, pola bik.
Trčala je uzanom stazom. Bat koraka iza nje je postajao sve glasniji i
brži a disanje sve teže. Hari se opet okrenula i upiljila u mračnu praznu
stazu.
– Dilone? Jesi to ti?
Muk. Šumski golub grivnaš je zagukao negde iznad. Koraci se više
nisu čuli. Da li su joj se samo pričinjavali?
– Hari?
Okrenula se na zvuk Dilonovog glasa naprežući se da odredi odakle
dolazi. Malo dalje levo od nje.
– Sačekaj tu! – Zateturala se kroz oštro skretanje. – I nastavi da
pričaš da mogu da te nađem.
– Jesi dobro?
– Samo pričaj! – Potrčala je dok joj je srce tuklo u grudima. – Nastavi
priču o Minotauru.
– Dobro. Dakle, kralj je zatvorio Minotaura u središte Lavirinta i
svake godine je žrtvovao sedam mladića i sedam devica tako što ih je
slao unutra. – Sada je čula njegov glas mnogo bolje, mora da ga je skoro
stigla. – Oni bi se izgubili i na kraju bi ih Minotaur pojeo.
Neko je trčao stazom iza nje. Hari je pretrnula. Zašla je za okuku
toliko dezorijentisana da joj se zavrtelo u glavi. Isprekidano dahtanje joj
se sve više približavalo kroz mrak. Put je počeo da zavija u spiralu,
okuke su bile toliko oštre da je videla samo korak ispred sebe. Nešto
toplo i vlažno dodirnulo joj je rame otpozadi. Hari je vrisnula i otresla
ga sa sebe, trčeći što je brže mogla dublje u lavirint.
– Hari! Jesi li dobro? – Dilonov glas je zvučao blizu ispred. – Ostani
tu gde si, naći ću te!
Hari se nekako iskobelja iz spiralno izuvijanog dela puta i naišla je
na račvanje. Levo ili desno? Bat koraka iza nje je zvučao kao trk
životinje. Čudovište koje jede ljude, pola čovek, pola bik. Potisnula je tu sliku
iz uma, i potrčala levo kroz račvanje. Lavirint ju je zavitlao u još jedan
izuvijani vrtlog.
Probijala se stazom rukama i nogama, hvatajući se za živicu. Oštre
grančice su joj se usecale u dlanove. Jedna grana se odlomila i ona je
posrnula, a povređeno koleno ju je izdalo. Neko je lomio živicu iza nje,
dahćući. Grabeći rukama podigla se na noge, a u glavi joj se vrtelo.
Kako bi odvratila pogled od vijugavog puta, usredsredila se na
živicu. Hvatala se za drvene stabljike pridržavajući se u oštrim
okukama. Odjednom, vijuganje je prestalo i isteturala se na širi deo
puta. Potrčala je još brže i stuštila se u sledeću krivinu. Naletela je pravo
na nečije grudi i vrisnula.
– Hari! – Dilon joj je zgrabio ramena.
Srce joj je ludački tuklo. Uhvatila se za njega. – Tamo ima nekoga,
neko trči.
Upro je pogled u stazu iza nje. Dahtanje i šuštanje živice je bilo bliže
nego ikad. A onda odjednom, zvuci su utihnuli.
– Šta je ovo, dođavola? – Dilon ju je gurnuo iza sebe i zakoračio
napred ka zvucima.
Hari ga je povukla za ruku. – Ne!
Ko zna šta se krije iza živice.
Pogledao je u nju, a zatim nazad u lavirint, oklevajući. Potom ju je
zgrabio za ruku. – Ovuda.
Povukao je niz uzanu stazu i onda ih je oboje sproveo kroz čitav niz
nasumičnih skretanja, ili se tako bar njoj činilo. Jurila je za njim dok ju je
vodio cikcak kroz lavirint a da ga osećaj za orijentaciju nije izdao ni u
jednom trenutku. Grane su je grebale po rukama i licu dok se odbijala o
zidove živice. Potom se put ispravio i ispred njih se otvorio prolaz.
Zajedno su izleteli napolje, izbivši s bočne strane lavirinta.
Dilon ju je vukao preko travnjaka. Bacila je pogled nazad ka
masivnoj živici. Izvijala se visoko iznad nje kao crna šuma. Potom je
požurila za Dilonom iza kuće, gde ih je čekao njegov leksus.
15.
Leon je prevrnuo koverat u ruci i počeo da ga proučava. Bio je tanak,
bele boje, a preko dela od providnog celofana ispod kojeg se videla
ispisana njegova adresa bila je ištampana reč LIČNO. Takav tip koverte
bi obično bacao u ugao sa ostalim neplaćenim računima, osim što je
ovaj imao jednu bitnu razliku. Ovaj je bio naslovljen na Hari Martinez.
Spustio se na ofucani kauč lupkajući kovertom po dlanu. Zavese u
iznajmljenoj sobi su bile navučene iako je bilo skoro podne, a vazduh se
osećao na ustajalu posteljinu i pomfrit iz papirne kese.
Kako je moguće da na pismu namenjenom Hari Martinez stoji
njegova adresa?
Leon je počešao grudi preko majice. Bilo je krajnje vreme da se
istušira, ali od same pomisli na gnusno kupatilo prekoputa njegove
sobe, creva bi mu se svezala. Ionako je ustao samo da bi nazvao svoju
ženu, posle čega je nameravao da se zavuče natrag u krevet. Ali onda je
stigla pošta.
Leon je zažmurio. Otako se probudio, osećao je težinu ogromnog
sinoćnog gubitka na pokeru kako ga pritiska kao tona mokrog peska.
Napustio je pab O’Dauds s novčanikom olakšanim za više od osamdeset
hiljada evra. Kad se to sabere s njegovim već postojećim pokeraškim
dugom, njegov račun se penje na skoro četvrt miliona. A što je bilo
najgore od svega, znao je da će se večeras opet vratiti u O’Dauds.
Škiljio je u koverat u ruci. Dohvatio je izbledele zavese i razmakao ih
samo desetak centimetara, od čega su alke na kojima su visile zazvečale
kao lanci. Snop dnevne svetlosti ga je na tren zaslepeo, a onda je
podigao kovertu ka svetlosti. Video je samo talasaste plavo-bele linije,
sadržina pisma se nije dala nazreti.
Za ovo je bio odgovoran Prorok, u to nema sumnje. To je njegov
tipičan način rada. Neobjašnjiva pisma, anonimni imejlovi. Leon je još
jednom okrenuo kovertu. Trebalo bi jednostavno da je otvori. Ionako
više nema šta da izgubi.
Spustio je pismo na stočić i zurio u njega. Nije mu se dopadalo što
Prorok zna gde živi.
Prvi put kad je Prorok kontaktirao s Leonom bilo je takođe preko
pošte, deset godina ranije, 1999. U njegovu kuću u Kiliniju stigla je
debela smeđa koverta koju mu je Mora donela u radnu sobu zajedno s
čašom šampanjca.
– Vreme je da se presvučeš u smoking – rekla mu je, spuštajući čašu
pored njegovog lakta. Bili su pozvani na večeru kod direktora
kompanije Merion i Bernstajn, koja se bavila investicionim bankarstvom
i u kojoj je Leon radio.
– Aha, za minut. – Uzeo je od nje smeđu kovertu i otvorio je. Unutra
se nalazio neki naizgled zvanični dokument s propratnom porukom.
– Kako izgledam? – Morin glas je bio zavodljiv kao med, i dok se
vrtela, slojevi svilene haljine su otkrivali njene preplanule noge. Ne
obazirući se na nju, Leon je pročitao poruku i namrštio se.
Mora se pobunila. – Leone?
– Idi ti dole – rekao je, ne pogledavši je. – Silazim za minut.
Uzdahnula je. – Ričard želi da mu poželiš laku noć pre nego što
kreneš.
Leon je odmahnuo glavom. – Reci mu da neću imati vremena.
Mora je neko vreme stajala nepomična. Potom se okrenula i
demonstrativno izašla iz sobe. Leon je još jednom pročitao poruku. Bila
je kratka i direktna.
Kupi akcije „Serbija“. Ponuda „Telteka“ je prihvaćena i biće objavljena
sledeće nedelje. Stajao je potpis Prorok.
Leon je počeo da prelistava dokument, ali bilo je dovoljno da pređe
samo nekoliko prvih pasusa kako bi shvatio u šta gleda. U pitanju je bio
strogo poverljiv predlog ponude za neprijateljsko preuzimanje. Nalet
zabranjenog uzbuđenja mu je zapalio prepone, i osetio se kao tinejdžer
s prvim porno--časopisom.
Listao je stranice, proveravajući podatke. Preuzimanje je pokrenula
kompanija pod nazivom Teltek internet solušns. Leon je izvio obrve. Čuo
je za njih. Ko nije? Softverska kompanija s bazom u Dablinu, koja je
nekoliko meseci ranije izašla na Nasdak, kojom prilikom su njeni
osnivači u roku od nekoliko sati zaradili bogatstvo.
Meta preuzimanja bila je američka kompanija pod imenom Serbio
softver, afirmisana organizacija koja je imala tu nesreću da posluje u
istoj oblasti elektronske trgovine kao Teltek. Leon je prelistao finansijski
deo ponude kad mu se oteo zvižduk. Ovi ljudi iz Telteka imaju više para
nego sam Bog. Gospode, šta je bilo u toj reči „internet“ što je nagonilo
ljude na tako sumanute finansijske poduhvate? A sećao se kada su
novoosnovane internet kompanije označavale skup neokupanih
štrebera kompjuteraša. Sada su to bili rasadnici multimilionera.
Činjenica da niko od njih još uvek nije ostvario nikakav profit kao da
nikome nije smetala.
Leon je položio dokument na sto kao da svakog trena može da mu
eksplodira u lice. Ko je dođavola ovaj tip, Prorok, kad može da dođe do
ovako poverljivog dokumenta? I zašto je to njemu poslao?
Uzeo je da proveri koja je investiciona banka rukovodila ponudom,
nadajući se svim silama da nije njegova. Ako se ispostavi da je u
posedu informacija koje su procurele iz Merion i Bernstajna, biće do guše
u govnima. Ali nije bilo potrebe da brine. Dokument je bio sačinjen u
Džej-Eks Vorneru. Radio je za njih pre nekoliko godina, ali su oni počeli
da cepidlače oko njegove poslovne etike i otpustili ga posle tri meseca.
Leon se okrenuo svom PC-ju da proveri cenu akcija Serbija na
Nasdaku. Malo ispod osam dolara po akciji, dovoljno nisko da budu
ranjivi na preuzimanje. Ponovo je pročitao poruku. Ko god bio ovaj
Prorok, očigledno je očekivao da cena akcija skoči kada se objavi da će
doći do preuzimanja. Ako do toga uopšte dođe.
Lupkao je prstima po stolu. Onaj ko bi sada kupio akcije Serbija, pre
nego što cena skoči, kasnije bi zaradio bogatstvo. Ta ideja ga je mamila
svojom jednostavnošću. Uzeo je dokument i još jednom bacio pogled na
cifre. Onda ga je bacio natrag na sto. Rizik je bio prevelik. Odeljenje za
kontrolu regularnosti poslovanja u Merion i Bernstajnu pažljivo je
nadgledalo njegove lične aktivnosti na berzi. Insajdersko poslovanje je
velika opasnost u ovom poslu i banke se svojski trude da ga izbegnu.
Proškrgutao je zubima i zaključao dokument u fioku. Pokušavao je
da zaboravi na to, ali je tokom sledeće nedelje svakog dana pretraživao
finansijske novine u potrazi za bilo kakvom naznakom o preuzimanju.
Nije bilo ničega. Posle dve nedelje, zaključio je da je u pitanju bila dobro
izvedena obmana, što je u njemu izazvalo neobičnu mešavinu olakšanja
i razočaranja.
Ali onda, skoro tri nedelje pošto je primio smeđu kovertu, Leon je
primetio naslov u poslovnoj štampi na koji je stisnuo pesnice.
„Nasdakov“ ljubimac „Teltek“ dao ponudu za „Serbio“.
Zaključao se u kancelariju i na svom PC-ju proverio cenu akcija
Serbija. Deset dolara i penje se. Sipao je sebi veliku čašu viskija, olabavio
kravatu i pripremio se za dugo čekanje. Sledećih nekoliko sati sedeo je
hipnotisan cenama na Nasdakovom tikeru. Do kraja radnog vremena u
Njujorku, što je po irskom vremenu bilo 9.30, cena akcija Serbija popela
se na skoro dvadeset pet dolara. Leon je obavio računicu i ostao da zuri
u cifre pred sobom. Na kupovini deonica u vrednosti od trideset hiljada,
zaradio bi preko pola miliona dolara.
Dve nedelje kasnije, Leon je primio drugi smeđi koverat od Proroka i
ovog puta nije oklevao. Otvorio je novi trgovinski konto koji nije
prijavio u Merion i Bernstajnu, i zaradio je preko sedamsto hiljada
dolara. S trećom kovertom, Prorok je poslao zahtev za udeo u zaradi i
instrukcije kako da mu prosledi novac. I od tada je to tako
funkcionisalo.
U zajedničkom kupatilu s druge strane hodnika neko je povraćao, i
Leonu nije bio prvi put da je poželeo da spali svoju iznajmljenu sobu do
temelja. Ruka mu je krenula ka beloj koverti na stolu, ali u poslednjem
trenutku se uhvatio za telefon. Možda će ovoga puta stvari biti bolje
kad popriča s Morom. Možda uspe da nađe način da se vrati. Bez bele
koverte.
Obrisao je ruku o majicu i okrenuo svoj stari kućni broj. Zamišljao je
Moru kako žuri da se javi na telefon, dok joj potpetice klepeću o
mermerne crne i bele pločice postavljene kao na šahovskoj tabli u
hodniku. Onda je začuo njen glas.
– Halo?
Leon je ispravio ramena i usredsredio se na sirotinjski kamin na
drugom kraju sobe. – Ja sam.
Usledila je kratka tišina. – Leone. Upravo izlazim iz kuće.
– Oh, izvini. Želeo sam samo nakratko da popričam s tobom.
– Zaista nemam mnogo vremena.
Podigao se s kauča i počeo da korača tamo-amo tih nekoliko koraka
između kamina i kauča, poput unezverenog medveda u zoološkom
vrtu. – Mislio sam da svratim. Znaš, da vidim Ričarda.
– Šta, sad? Imam dogovoren ručak.
– Ne, naravno ne sad, znam da si zauzeta. Možda kasnije danas po
podne.
– Ričard ima ragbi trening.
– Dobro, a šta kažeš onda na večeras? – rekao je. – Mogao bih da
svratim na čaj.
Na trenutak je zaćutala. – Želiš da ti kuvam čaj?
Zaustavio se ispred kamina i zažmurio, hvatajući se za policu iznad
kamina. – Ne, ne, nisam to mislio. Posle čaja onda. Doći ću posle čaja.
– Ni to ne odgovara, on ima da uči. Polaže malu maturu ove godine,
ako si zaboravio.
Leon je otvorio oči i zagledao se u prazan kamin. Bio je hladan i crn.
– Naravno da nisam zaboravio. – Sranje, kako se toga nije setio? – Neću
dugo ostati. Samo kratko da popričamo.
– Slušaj, zaista ne bih volela da se uznemiri.
Leon se doteturao do neraspremljenog kreveta i seo. – Ma daj, budi
fer, prošlo je već nekoliko meseci otkako sam ga poslednji put video.
– Prošlo je više od nekoliko meseci, Leone.
Gledao je u čajnu kuhinju na drugom kraju sobe, s naslaganim
prljavim suđem i kartonima od dostavljene hrane. – Da, pa, bio sam u
gužvi.
– Mogu misliti. – Glas joj je bio jednoličan i bez trunke sarkazma.
– Da li pita za mene? – Leon se uhvatio za koleno.
– Ne često.
Nešto mu se steglo u grlu i čitav minut nije mogao da progovori.
– I da budem iskrena, ne podstičem ga u tome – rekla je Mora. – Ne
znam šta bih mu rekla. „Tvoj otac je odlično, osim što se bavi
privrednim kriminalom i ima taj mali problem s kockanjem?“ Nisi laka
tema za razgovor.
Sranje. Osećao je da ih gubi, stvar mu je izmicala kontroli kao i uvek.
Provukao je prste kroz proređenu kosu. – Ali to se sve menja, Mora,
kunem se. – Pogled mu je pao na koverat na stolu. – Upravo sređujem
sve to. Uskoro ću opet biti ono što sam nekad bio. Leon-lovator.
– Stvarno moram da krenem.
– Ali ozbiljno ti kažem. Sve će biti u redu.
– Je l’ možemo da nastavimo o ovome neki drugi put?
Leon je nekoliko puta duboko udahnuo. – Naravno. Izvini. Nisam
hteo da te zadržavam. Zvaću opet tokom nedelje.
– Hajde da to ostavimo za kasnije, kad prođu ispiti.
– Oh. – Bože, još dva cela meseca. – Znači tako. Dobro, ako ti misliš
da je tako najbolje. Reci Ričardu da sam ga pozdravio.
Ali već je spustila slušalicu.
Leon se nalaktio na kolena i obesio glavu između ruku. Vrele suze
su mu pekle oči, i protresao je glavu. Svaki put kad bi pričao s njom,
ovako bi se završilo. Nije ni čudo što se kockao, ona ga je nagonila na to.
Bolje da oseća uzbuđenje zbog pobede na kartama nego bol zbog
neuspeha sa sinom. Podigao je glavu i pogledao oko sebe po trošnoj
sobi opremljenoj starudijama izvađenim iz kontejnera. Nikada tu ne bi
mogao da dovede Ričarda.
Pogled mu je završio na beloj koverti. Stisnuo je pesnice i vratio se
natrag do kauča. Prstom i palcem je pratio liniju usana kao da
pokušava da se odluči, ali znao je da je odluka već doneta. Uzeo je
kovertu i otvorio je.
Unutra su bila dva lista bledoplavog papira. Leon ih je proučavao
koji trenutak, a onda je shvatio. Ovo je bio Prorokov dokaz. Adrenalin je
počeo da varniči njegovim telom kao upaljeni fitilj. Dakle novac je zaista
bio kod devojke. E pa, ne zadugo. Čekaj samo da kaže malom Ralfiju za
ovo.
Ali pre toga je imao da obavi jedan drugi razgovor. Ponovo se
dohvatio telefona i ukucao do sada već dobro poznati broj.
Zvonilo je samo dva puta pre nego što se neko javio. – Gospodine
Rič. Upravo sam hteo da vas zovem.
– Šta se dešava? Gde je devojka sada? – Bilo je nečeg kod tog tipa
zbog čega ga je podilazila jeza, ali mu je on trenutno bio jedina opcija.
– Vratila se u svoj stan.
– Slušaj, moramo nešto da preduzmemo. Ima novih dešavanja s ove
strane.
– Da, pa, i ovde se neke čudne stvari dešavaju.
– Kako to misliš?
– Mislim da to što planiraš da preduzmeš treba da preduzmeš što
pre. – Nastupila je pauza. – Nismo jedini koji je pratimo.
16.
Hari se sklupčala uz šolju čaja razmišljajući o optičkim varkama. Sad
me vidiš, sad me ne vidiš.
Kroz glavu joj je prošao prizor lavirinta, i osetila je stezanje u
grudima. Odgurnula je šolju čaja i pohitala hodnikom da proveri
ulazna vrata. I dalje je bilo zaključano. Potom je išla od sobe do sobe i
proveravala prozore, osluškivala nepoznate zvuke. Bila joj je to četvrta
patrola tog jutra.
Dilon ju je prethodne noći dovezao do stana i ostao s njom dok nije
zaspala na kauču. Kada se probudila, zatekla je ćebe navučeno preko
ramena i znake da je on spavao na podu. On je već bio budan i spremao
se da krene na posao. Kleknuo je pored nje i pomazio je po kosi
naredivši joj da uzme nekoliko slobodnih dana.
Prešla je pogledom po praznom stanu i zadrhtala. Provela je
poslednjih nekoliko sati čisteći ga, ali i dalje nije imala osećaj da je to
njen dom.
Kad su pobegli iz lavirinta, Dilon je iz kola pozvao policiju, ali dok
su oni stigli, uljez je već davno bio otišao. Jedini trag koji su policajci
našli bila je zarđala kapija razvaljena na šarkama.
Hari je ispružila ruku ka prozoru dnevne sobe da proveri da li je
dobro zatvoren, ali u poslednjem trenutku je stegla pesnicu. Dođavola,
dosta je bilo neurotičnih rituala. Otišla je natrag do kuhinje i skuvala
sebi kafu dovoljno jaku da joj razbistri mozak. Šetala je po kuhinji dok
ju je ispijala. Otečeno koleno je povratilo malo snage, a telo joj je bilo
manje bolno. Potreba za akcijom joj je prostrujala telom kao elektricitet.
Sad su joj trebale činjenice. Šta se desilo u poslu sa Sorohanom? Ko su
bili ostali članovi saveza? Kako je njen otac obavljao te poslove? Ako bi
shvatila kako funkcioniše insajdersko poslovanje njenog oca, možda bi
uspela da razluči odakle je došlo onih dvanaest miliona. I ko je progoni.
A kad su u pitanju optičke varke, ona ih je posmatrala s tačke
gledišta nauke i tehnike, a ne kao mađioničarske trikove. Dvanaest
miliona evra nisu bili optička varka. Videla ih je na ekranu sopstvenim
očima, i banka je to potvrdila. Nikakvih Hudinijevih trikova tu nije bilo.
Osim ako neko nije falsifikovao podatke na njenom računu.
Hari je usporila koračanje. Ali kako bi neko to mogao da uradi? I
zašto? Sámo lažiranje baze podataka banke da prikaže nepostojeću
uplatu na računu ne bi donelo nikakav stvaran novac. On bi se,
naravno, privremeno pojavio u registru njenih transakcija, ali bankovne
procedure usklađivanja podataka bi brzo ulovile grešku. Niti bi iko
ikad mogao da pristupi tom novcu, ne kada je tolika suma u pitanju.
Hari je odmahnula glavom. Nije imalo smisla. Novac je morao biti
stvaran. Pitanje je bilo ko ga je stavio tamo.
Podigla je svoju torbu na kuhinjski sto i počela da pretura po njoj.
Dilon joj je rekao da priča sa svojim ocem. Bio je u pravu. Bila su joj
potrebna objašnjenja, i gde bolje da počne nego odatle? Ali nije mogla
da se suoči s tim, ne još. Mora da postoji neki drugi način.
Izvukla je iz torbe šaku punu vizitkarti i pregledala ih dok nije našla
onu koju je tražila. Posmatrala ju je grizući donju usnu. Već je imala
sukob s tim tipom i biće joj neprijatno da mu traži bilo kakvu uslugu.
Ali nije imala izbora. Osim njenog oca, on je bio jedini investicioni
bankar kog je poznavala.
Okrenula je broj s kartice i čekala. Sigurno je bio u kancelariji iako je
subota. Vikendi ne znače mnogo investicionim bankarima.
– Halo, Džud Tirnen na vezi. – Glas mu je bio dubok kao neki drveni
duvački instrument.
Sad, kad je bilo prekasno, Hari se setila da nije pripremila priču.
Moraće da se snađe na brzinu. – Oh, zdravo, ovde Hari Martinez.
Tišina s druge strane žice je potrajala koji trenutak duže. Podsetila
ga je. – Upoznali smo se juče?
– Ah, ne brinite, vrlo dobro vas se sećam – rekao je. – Samo ne mogu
da verujem kako moram ponovo da pričam s vama.
Hari je zažmurila. Možda je zaslužila da joj to kaže. Odlučila je da
se drži istine. – Čujte, dugujem vam izvinjenje. Verovatno sam bila
nekorektna juče.
– Ne samo da ste bili nekorektni već ste otvoreno vređali.
Hari je naglo otvorila oči planuvši. – Hej, bila sam ozbiljno
isprovocirana, ako se sećate. Vaš kolega nije baš birao reči.
– Feliks Roš je seronja, u tome se slažem s vama. Ali koliko se sećam,
u vaše optužbe ste uključili sve prisutne.
Hari se spustila na stolicu i uzdahnula. – Slušajte, možemo li da
počnemo iz početka? Veoma bi mi značilo da popričam s vama o nečem
drugom. – Počela je da čupka ugao njegove vizitkarte. – Radi se o mom
ocu.
Usledila je pauza. – Nastavite.
– Volela bih, ako mogu, da vam postavim neka pitanja o onome što
je uradio.
– Zašto ne pitate njega?
Hari se štrecnula. – To je malo komplikovano. Ako bismo mogli da
se vidimo danas po podne, mogla bih da vam objasnim.
– To neće biti izvodljivo. Zauzet sam čitavog dana, a onda idem na
aerodrom. Pa, ako je to sve...
– Juče me je neko gurnuo pod voz. – Prokletstvo, nije želela to tako
da izlane. Nadala se više poslovnom tonu. – Tip koji me je gurnuo
pomenuo je novac od Sorohana.
Još jedna pauza. – Dogovor o preuzimanju zbog kog je vaš otac
uhapšen?
– Da.
– Ne razumem. A pogotovo ne vidim šta želite od mene. Jeste li
obavestili policiju o tome?
– Naravno da jesam. – Slagala je prekrstivši prste. – Ali ako bih
mogla da vam postavim nekoliko pitanja, to bi mi mnogo pomoglo.
Obećavam da vas neću previše zadržavati.
Kolebao se, i ona je znala da joj je to poslednja prilika da ga upeca.
On je investicioni bankar. Možda mu nije stalo do toga da njoj
pomogne, ali novac ga je sigurno interesovao. Udahnula je duboko.
– Prema mojoj pretpostavci, plen od posla sa Sorohanom je iznosio
oko dvanaest miliona evra, a ja znam tačno gde se nalaze.
S druge strane se čula samo tišina. Onda je kazao: – Možete da mi se
pridružite u kolima do aerodroma. Pokupiću vas na parkingu ispred
IFSC-a u šest. To je sve što mogu da uradim.
Naslonila se nazad u stolici. – Hvala, veoma mi znači što ćete mi
izaći u susret.
– Ah, ne radim to zbog vas, u to možete da budete sigurni. To radim
zbog vašeg oca. – Obratio joj se izazivačkim tonom. – Dopadao mi se.
17.
Arhiva Ajriš tajmsa. Molimo unesite podatke za pretragu.

Hari je gledala po sobici koju je koristila kao kancelariju, dok su joj prsti
lebdeli iznad tastature. Onda je proškrgutala zubima i počela da kuca
po tasterima. Salvador Martinez, Sorohan, insajdersko poslovanje. Dograbila
je miša i kliknula search pre nego što je stigla da se predomisli.
Na ekranu se pojavila lista novinskih članaka o njenom ocu. Prvi
članak je bio objavljen sedmog juna 2001. Viši investicioni bankar iz KVC-
a uhapšen zbog insajderskog poslovanja. Poznati bol počeo je da je steže u
grlu dok je čitala sledećih nekoliko novinskih naslova s liste: Bankar
Martinez poriče optužbe; Otkriven lanac insajderskog poslovanja, velike
investicione banke umešane; Martinez zaradio milione na insajderskim
dogovorima. Hari je iščitavala listu prateći očevu silaznu putanju do
potpunog kraha, dok nije došla do poslednjeg unetog članka. Bio je
objavljen četrnaestog aprila 2003. Naslov je bio sveden, bez ikakvog
senzacionalizma prethodnih članaka.
Salvador Martinez osuđen na zatvorsku kaznu.
Nalazila se u kuhinji svoje majke tog dana kad je saznala da su oca
poslali u zatvor. Mirijam i Amaranta su se vratile iz suda, gde su
prisustvovale izricanju kazne. Hari nije otišla s njima. Poslednjih
nekoliko meseci je prestala da prisustvuje zasedanju suda pa čak i da
čita novinske izveštaje sa suđenja. Iako nije više mogla da veruje u
očevu nevinost, isto tako nije mogla da prihvati realnost njegove krivice.
Hari je stajala na vratima s rukama obgrljenim oko grudi kao da ima
na sebi ludačku košulju. Mirijam je sedela uspravno za kuhinjskim
stolom, prevrćući krpu za suđe po rukama. Njena proseda kosa bila je
pokupljena u čvrsto stegnutu punđu koja joj je sasvim zategla kožu
lica, otkrivajući skoro slovenske konture lica. Ne mogavši da pogleda
majku u oči, usredsredila se na krpu za sudove. Imala je crvene i bele
pruge, i podsećala je na kostim pastira koji je nosila u svojoj prvoj
školskoj predstavi. Htela je da bude jedan od anđela s krilima i oreolom,
ali joj je majka rekla da bi morala da bude plava da bi bila anđeo.
– Tvoj otac je osuđen na osam godina u zatvoru Arbor hil – rekla je
Mirijam. Pogledala je okolo po svojoj blistavoj kuhinji. – Čujem da tamo
uglavnom šalju ubice i silovatelje.
Hari je zadrhtala setivši se toga, i pokušala je da se usredsredi na
ekran ispred sebe. Vratila se na vrh strane i krenula još jednom da
prelazi listu iz početka, ali ovog puta iščitavajući čitav tekst svakog
članka. Malo-pomalo, sklopila je kockice cele priče, koja joj je uglavnom
već bila poznata, ali neke delove nije čula ranije.
Posao sa Sorohanom je bio okidač za sve. Godine 1998, Sorohan softver
je bio samo jedna od brojnih novoosnovanih kompanija, koja je imala
kolosalnu podršku investitora i koja do tad nije izlazila na berzu.
Nedostatak sigurnih prihoda je, međutim, nadoknađivala pametnim
marketingom, i do 1999. kompanija je izašla na berzu ostvarivši
rekordnu dobit prvog dana u opticaju. Skoro godinu dana, cene akcija
Sorohana su prkosile gravitaciji.
A onda, u aprilu 2000. kompanija je bila gurnuta u stranu usled
gomilanja internet kompanija. Kada je na globalnom nivou počela
rasprodaja akcija kompanija iz oblasti elektronike, cena akcija Sorohana
počela je da pada i kompanija je izgubila interesovanje investitora.
Doduše, tako je bilo samo sledećih šest meseci, jer su posle toga
akcije iznenada doživele neverovatni promet menjajući vlasnike, što je
bilo toliko neuobičajeno da je pobudilo pažnju Dablinske berze. Isprva
su sproveli samo rutinsku istragu. Međutim, dve nedelje kasnije,
štampa je objavila da će softverski gigant Aventus preuzeti Sorohan, i
akcije Sorohana su počele da rastu neverovatnom brzinom. Berza je
pojačala istragu angažujući svoje pravno odeljenje. Nanjušili su trag
procurelih informacija i dali se u potragu za mešetarskim
malverzacijama. Ispitivali su banke u kojima su bili otvoreni sumnjivi
trgovinski računi. Intervjuisali su ključne igrače u Aventus–Sorohan
akviziciji. Posle određenog vremena istraga ih je dovela do čoveka po
imenu Leon Rič.
U jednom od novinskih članaka bila je objavljena Ričeva slika i Hari
ju je sa zanimanjem prostudirala. Skrenuo je pogled od foto-aparata i
isturio donju vilicu kao buldog koji reži dok je pokušavao da pobegne
od novinara. Bio je u kasnim četrdesetim, nizak i zdepast, s desetak
kilograma viška.
Leon je bio investicioni bankar u Merion i Bernstajnu, firmi koju je
angažovao Aventus da vodi preuzimanje Sorohana. Kada su istražitelji iz
berze pregledali istorijat njegovih aktivnosti na berzi, otkrili su ne samo
da je kupio velike količine akcija Sorohana pre zvaničnog obaveštenja o
preuzimanju već su uočili i da sve njegove prethodne delatnosti na
tržištu deonica slede isti sumnjivi obrazac. Slučaj je bio prosleđen
direktoru javnog tužilaštva, i ubrzo nakon toga Leon je uhapšen.
Ali Leon nije imao nameru da u zatvor ide sam. Tvrdio je kako je on
samo deo lanca insajderskog poslovanja, i bio je spreman da otkuca
svoje kolege u zamenu za ublažavanje kazne na sudu. Tvrdio je da se u
lancu nalaze ljudi iz tri vodeće investicione banke: KVC, Merion i
Bernstajn i Džej-Eks Vorner. Ova mreža investicionih bankara je sklopila
savez u okviru koga su razmenjivali poverljive informacije koje su
zatim koristili na berzi kako bi ostvarili enormne profite. Specijalizovali
su se za spajanja i akvizicije u sektoru elektronike i telekomunikacija,
koristeći se činjenicom da je u tom sektoru lako dolazilo do
naduvavanja cena akcija, i da su internet kompanije bogate gotovinom
tako rešeno kupovale druge firme ne pitajući za cenu. Prema Leonovim
rečima, savez je neprimećeno operisao skoro dve godine i zgrnuo je
bogatstvo od preprodaje deonica od preko osamdeset miliona dolara.
Leon je uspeo sebe dobro da zaštiti. Sastavio je listu s imenima, koju
je dopunio inkriminišućim dokumentima, imejlovima i snimljenim
razgovorima, koje je predao vlastima. Lista imena nikad nije bila
objavljena, ali se pričalo da sadrži neke od najznačajnijih ličnosti iz
sveta bankarstva u zemlji. A jedan od njih bio je Salvador Martinez.
Hari je trepnula. Bez ikakvog upozorenja, na ekranu ispred nje se
pojavilo lice njenog oca. Stajao je ispred zgrade suda osmehujući se u
foto-aparat kao da je neka slavna ličnost. Kosa, koja je počinjala polako
da sedi, i brada bili su mu uredno podšišani. A njegove crne obrve su
odudarale do te mere da je izgledalo kao da su ofarbane crnim
markerom. Osmeh mu je bio opušten i zračio je toplinom, isto kao i
njegove braon oči koje su uvek delovale tako pouzdano.
Hari je rukom prekrila usta i zurila u ekran. Bio je to prvi put u više
od šest godina da je videla očevo lice. Obgrlila se oko struka i dala sebi
koji tren da se primiri. Onda je mišem pomerila stranicu tako da se
fotografija više nije videla na ekranu.
Pročitala je tekst članka. Novinar je opisivao njenog oca kao
„pristupačnog i ljubaznog, ali s držanjem nekoga ko veruje da je iznad
zakona“. Hari se začudila i proverila ime autora iznad članka. Rut
Vuds. Primetila je već to isto ime na mnogim člancima koje je pročitala.
Hari se zapitala da li je gospođica Vuds ikada upoznala njenog oca.
Duboko je udahnula i kliknula na poslednji članak. Bio je sažet i
jasan, i nudio je pregled golih činjenica stavljajući tačku na ovu priču,
bar što se štampe tiče. Nakon dugog suđenja, koje je trajalo skoro dve
godine, Harin otac i Leon Rič su bili proglašeni krivim po dvanaest
tačaka optužnice za insajdersko dogovaranje. Obojici je bilo naloženo
da isplate četrdeset miliona evra u vidu zaplene i novčanih penala, i
bila im je izrečena kazna od osam godina zatvora. Uzevši kao
olakšavajuću okolnost Leonovu saradnju s vlastima, njegovu kaznu su
smanjili na godinu dana. Niko više nije bio uhapšen.
Hari je proučavala fotografiju pripojenu uz članak. Na njoj se video
muškarac otprilike njenih godina, pogleda uprtog u foto-aparat na
izlazu iz zgrade suda. Namrštila se posmatrajući tamnu kosu, pravilne
crte lica i budne sive oči.
Ukrutila se. Izgledao je mlađe, ali to je bio on. Detektiv koji je bio u
njenom stanu prethodnog dana. Oči su joj poletele ka naslovu: Detektiv
Lin, Istražni biro Garde za prevare i malverzacije.
Prevare i malverzacije. Dakle on je radio na slučaju njenog oca pre
devet godina. Ali šta radi detektiv iz jedinice za suzbijanje prevara u
njenom stanu na rutinskoj istrazi provalništva? Setila se novca
pohranjenog na njenom računu, novca koji je možda povezan s
dogovorom oko Sorohana. Da li Lin još uvek radi na slučaju njenog oca?
Uzdahnula je i izmasirala slepoočnice. Onda se naslonila nazad i
podigla noge na sto, slušajući zujanje laptopa i puštajući da se slegnu
sve nove informacije. Iako je istraživanje novinskih članaka popunilo
neke praznine, otvorilo je više pitanja nego što je dalo odgovora. Koja su
bila ostala imena na Leonovoj listi? Šta se desilo s novcem od Sorohana?
A i kad smo već kod toga, sa svim tim zaplenama i novčanim penalima,
kako je uopšte moguće da je ostalo išta od tih para?
Razmišljala je o Leonovoj listi. A onda je pomislila na novinare i na
to koliko blisko moraju da sarađuju s policijom kada izveštavaju o
ovakvim događajima. Spustila je noge sa stola i potražila broj telefona
Ajriš tajmsa. Potom je nazvala novinsku redakciju i tražila Rut Vuds.
Dok je čekala da joj prebace Rut, Hari se pitala kakvu strategiju da
primeni s ovom novinarkom. Nije joj se otkrivao njen pravi identitet jer
bi tako rizikovala da dâ povoda nacionalnoj štampi za nastavak priče.
Bilo je vreme da Katalina ponovo stupi na scenu.
Katalina Dijego je počela kao njen izmišljeni prijatelj kada je Hari
imala pet godina. Preuzimala je na sebe krivicu za mnoge Harine
nestašluke, i imala je sve ono što Hari nikad nije: bila je plava i lepa,
popularna u školi i imala je roditelje koji su je voleli. A imala je i super
ime. Kako je Hari odrastala, polako je napuštala Katalinu u korist
Pirate, ali joj se kasnije vratila u izmenjenoj verziji kada je počela sa
svojim hakerskim šemama. Kad je Hari napunila četrnaest godina,
Katalina je već imala svoju imejl adresu, vozačku dozvolu pa čak i
kreditnu karticu.
– Vuds. – Reč je prozviždala kao metak s drugog kraja žice.
Hari se privukla stolu i uzela olovku. Uvek je bolje lagala s olovkom
u ruci i blokčićem za žvrljanje ispred sebe.
– Dobar dan, Rut, ovde Katalina Dijego, ja sam novinar iz Dejli
ekspresa i pitam se da li biste mogli da mi pomognete. Radim nastavak
priče o Salu Martinezu. Sećate ga se, tip koji je...
– Da, da, sećam se. Osuđen zbog insajderskog poslovanja. I?
Hari je mogla da zamisli kako žena s drugog kraja gestikulira
„hajde požuri“, i odlučila je da preskoči ćaskanje. – Tako je. Upravo taj.
Dakle, potrebno mi je da potvrdim neke činjenice, a znam da ste vi u to
vreme bili u toku s istragom. Mislila sam da bismo možda mogle da
obavimo razmenu.
Usledila je pauza. Hari se nadala da će uspeti na brzinu da joj
podvali svoju priču pre nego što Rut bude imala vremena da namiriše
laž, ali je bilo očigledno da joj ova žena neće dozvoliti da je zbrza. Hari
je nacrtala trodimenzionalni znak dolara na blokčetu ispred sebe dok je
čekala da novinarka odgovori.
– Dejli ekspres – konačno je rekla Rut. – Mislila sam da znam sve koji
tamo rade.
Prokletstvo, zapela je na samom startu. – Pa, ja tek od skoro radim
ovde, ali nameravam da uzburkam javnost ovom pričom. Dakle, šta
kažete na razmenu?
– Kakvu razmenu?
– Postoji novi obrt u priči. Novi dokazi.
– I vi biste to podelili sa mnom?
Hari se nasmejala. – Ja jesam nova, ali nisam glupa. Mogla bih vam
otkriti deo priče, u zamenu za informacije.
Delovalo je da Rut razmatra predlog. A onda je rekla: – Koje
informacije?
Hari je stegla olovku u ruci i počela da podebljava konture znaka
dolara. – Da li ste ikada videli listu imena koju je predao Leon Rič?
Nastupila je duga pauza. – Ne, nisam.
– Ali mora da ste čuli glasine.
– Pa šta i da jesam? Bilo je toliko dešavanja u vezi s tim slučajem, a
mi nismo mogli pola toga da objavimo.
Hari se namrštila. – Zašto?
– Vlasti su nam zapušile usta, da ne bismo ugrozili istragu. – Rutin
ton je postao osoran. – Kao i moj urednik, da nas ne bi tužili zbog
klevete.
– O kakvim stvarima pričamo?
Rut se nije dala prevariti. – Prvo mi recite nešto više o tim novim
dokazima koje imate.
Hari je čula zvuk listanja stranica i pretpostavila je da se novinarka
sprema da hvata beleške. Preletela je u glavi sve podatke koje je do sad
prikupila tražeći nešto dovoljno interesantno da namami novinarku da
otkrije informacije a da pritom ne oda previše o sebi. Počela je da senči
znak dolara u obliku slova S. – A šta ako vam kažem da je neko blizak
Martinezu juče zamalo poginuo?
– Pa? Ljudi ginu svakog dana. U čemu je vaša poenta?
– Moja poenta je u tome da izgleda da je za to odgovoran savez
bankara.
S druge strane se čula samo tišina i Hari je na tren pomislila da se
veza prekinula. Onda je Rut pročistila grlo i rekla neubedljivo: – To je
nemoguće.
Hari se uspravila na stolici. Da ima antene na glavi, trenutno bi
vibrirale od prijema signala. – Ma hajte, nešto znate. Dajte mi makar
jedno ime.
– Zaboravite na glupu listu. Ionako ništa ne smete da objavite bez
dokaza.
– Slušajte, a da vam ja kažem ime a vi mi samo recite da ili ne?
– To je sumanuto. Vi nemate ništa da ponudite zauzvrat.
– Saslušajte pa mi recite da li vam je dovoljno... – Hari se setila
sastanka u KVC-u, i nacrtala veliko F i zaokružila ga. – Feliks Roš.
Još jedna duga pauza. Bilo je informacija u toj tišini, Hari je bila
sigurna.
Onda je Rut rekla: – Dobro, ovo je gubljenje vremena. Ali znate šta?
Nemam ništa pametnije da radim ovog popodneva pa ću vam zasada
izaći u susret. Je l’ znate gde se nalazi bar Palas u Flit stritu?
Hari je prestala sa žvrljanjem. – Da.
– Sačekajte me tamo za dvadeset minuta.
18.
Hari je platila taksisti i pogledala preko ulice na ulaz u bar Palas,
zapitavši se kako će prepoznati novinarku.
Prebacila je torbu u levu ruku i krenula preko kaldrme. Ponela je
svoj laptop jer nije želela da ostavi u stanu ništa od vrednosti. Bacila je
pogled preko ramena proveravajući koga sve ima oko nje i tada je
osetila da joj se ježi koža na rukama. Bio je to prvi put od incidenta na
železničkoj stanici da je na ulicu izašla sama.
Gurnula je vrata i zakoračila sa suncem obasjanog pločnika u bar
Palas. Unutra je bilo mračno i čudnovato tiho, i bila joj je potrebna koja
sekunda da skopča koji zvuci nedostaju. Glasna muzika i galama. Čuo
se samo zvuk kase, i s vremena na vreme žamor koji je dolazio od šačice
gostiju za barom. Hari je pretražila njihova lica i shvatila da je jedina
žena u prostoriji. Pogledala je na sat. Zakasnila je samo koji minut. Nije
valjda Rut Vuds već otišla?
– Proverila sam u Dejli ekspresu – rekao je glas iza nje. – Nisu nikad
čuli za Katalinu Dijego.
Hari se okrenula. Mršava, tamnokosa žena od četrdesetak godina je
piljila u nju glave izbačene napred kao kod ptice koja zagleda crva.
– Ti si Rut Vuds?
– Da. – Ženine oči su se suzile. Nosila je okrugle naočare s crnim
okvirima, kosa joj je bila duga do brade, ošišana u bob frizuru, s ravnim
šiškama koje su se završavale u visini obrva. Sveukupan efekat bio je
takav da je izgledala kao da nosi elegantnu crnu kacigu i iste takve
motociklističke naočare.
Uprla je prstom u Hari, od čega su joj zazvečale narukvice na ruci. –
Ti si njegova ćerka, zar ne?
Sranje. Trebalo je da Hari predvidi da će se ovo desiti. Čitavog
života joj govore koliko liči na oca. Čak je i sama to mogla da vidi. Iste
tamne oči i obrve, isti prav nos. I, po rečima njene majke, isto
zanemarivanje pravila i propisa.
Slegla je ramenima i klimnula glavom. – U redu, ja sam Hari
Martinez. Je l’ to pravi neku razliku?
– U svakom slučaju čini stvari mnogo zanimljivijim. Idi i zauzmi
nam sto. – Ne sačekavši odgovor, Rut se okrenula i otišla do šanka.
Hari je pogledala oko sebe. Teško da će biti guranja za slobodan sto.
Krenula je ka svom omiljenom delu paba, maloj kvadratnoj prostoriji
pri dnu, s ishabanim drvenim podom i lučnim krovom. Na vrhu krova
u obliku kupole nalazio se svetlarnik s vitražom, kroz koji je prodirala
piramida svetlosti obasjavajući unutrašnjost prostorije poput fenjera.
Prostorija je bila prazna.
Hari je sela za sto u uglu. Portret Brendana Bijana posmatrao ju je sa
susednog zida, njegov rimski nos i taman izgled podsetili su je
neočekivano na Dilona. Poželevši da je on tu s njom, osetila je
iznenadan tup bol. A onda je otresla to od sebe. Nije bio njen uobičajeni
stil da oseća potrebu za nekim.
Rut se vratila i spustila dve kafe na sto. Sela je i upiljila se u nju. Hari
se naterala da joj uzvrati istim pogledom.
Napokon, Rut je rekla: – Otkud to da se ćerka Sala Martineza obraća
meni za informacije?
Kada postavljaš ulog, neka to uvek bude samouvereno, govorio je
uvek Harin otac. Pogotovo kada blefiraš. Uzela je kesicu šećera znalački
je protresavši pre nego što će je otvoriti. – Zato što želim da znam pravu
priču, sve ono što nikada nije bilo objavljeno. Bila si bliska istrazi,
sigurno si svašta čula.
– Naravno da sam svašta čula, ali zašto je sad to bitno? Tvoj otac je
osuđen, i sada je u zatvoru, gde mu je i mesto.
– Ali ostatak saveza je i dalje na slobodi.
– Pa? Šta ti misliš, da pravda goni krivce dok ih sve ne počisti s
ulice? – Rut je zavrtela glavom. – Uhvate ponekog od njih, glavne
igrače, i završe s tim. Kraj priče.
– Teško da je kraj priče ako savez pokušava da ubije ljude.
Rut je istraživala Harino lice primetivši ogrebotine na obrazima. –
Dakle konačno prelazimo na stvar. A koga su to pokušali da ubiju?
Tebe?
Hari se ugrizla za usnu. Samo bi joj to sada trebalo, da završi kao
glavna tema na naslonim stranama časopisa. – Možda.
Rut je zanemarila njeno izbegavanje odgovora. – Što se ne obratiš
policiji?
– Možda i hoću. Ali prvo želim da čujem šta znaš o Feliksu Rošu.
Rut je otpila kafu dajući sebi vremena da odgovori. – Ako ti kažem
šta znam, želim ekskluzivna prava na celu priču.
– Kada budem imala priču, tvoja je, garantujem. Dakle pričaj mi o
Feliksu Rošu. Je li bio na listi koju je Leon Rič predao policiji?
– Ne, policija je njega sama iskopala. Ali nisu uspeli ni za šta da ga
optuže.
– Ali kako se on uklapa u celu priču?
– On je tada bio na niskoj poziciji administratora sistema u KVC-u,
ali je imao neograničen pristup svemu. Imejlovima, dokumentaciji,
svemu. Umislio je da je bog. Izgleda da je jednom prilikom presreo
nekoliko imejlova i sasvim slučajno nabasao na savez.
– Pa im se onda pridružio?
– Ne, savez nikad nije ni znao za njega. On je jednostavno držao
jezik za zubima i krišom zarađivao na njihovim poslovima. Svaki put
kad bi uhvatio informaciju u prolazu, iskoristio bi je za trgovinu
akcijama. Zaradio je pravo malo bogatstvo, bar sam tako čula.
Dakle kad se savez raspao, to je stavilo tačku na Feliksovo bogaćenje
na tuđ račun. Nije ni čudo što je bio tako nabusit kada se Hari srela s
njim. Bila je bliže istini nego što je pretpostavljala.
– Kako to da ga nisu otpustili iz KVC-a?
Rut je slegla ramenima. – Nisu mogli da ga šutnu; nikad ništa nije
bilo dokazano protiv njega. Uostalom, nisu želeli publicitet. Bilo je
dovoljno loše što je otkriven jedan slučaj korupcije u njihovoj kompaniji,
još jedan i izgledalo bi da je korupcija van svake kontrole. Čula sam da
su ga umesto toga premestili, sklonili ga nekuda gde nije mogao da
pristupi bilo kakvim osetljivim informacijama.
– Da, zapravo sada je u IT nabavkama.
Rut se cinično osmehnula. – To mora da ga je dotuklo.
– A ako on nije bio na Leonovoj listi, ko jeste?
– Ja lično nisam videla listu, ali po onome što sam čula, na listi su
bila tri imena. Tvoj otac je bio jedan od tri. Drugi je bio anonimni izvor
koga su zvali Prorok. On je dostavio informacije za neke od najvećih
poslova koje su izveli.
– Prvi put čujem za njega. Kako to da ga nikad nisu pomenuli u
novinama?
– Policija nije dozvolila. Da mu ne bi odali da su mu na tragu.
Pokušali su da ga nađu preko imejlova i pisama koje je slao, ali ih to
nikuda nije odvelo.
– Nemaju predstavu ko je on?
– Insajderske informacije koje je dostavljao uvek su bile vezane za
poslovanje Džej-Eks Vornera, tako da su pretpostavljali da je jedan od
njihovih investicionih bankara.
Hari se setila da su novine pisale kako su umešane tri investicione
banke. Počela je da ih broji na prste. – Dakle Leon je poslovao iz Merion i
Bernstajna, moj otac im je bio kontakt u KVC-u, a Prorok je radio u Džej-
Eks Vorneru?
– Tako je. Pričalo se da je još jedan investicioni bankar umešan, neko
s visoke pozicije, za koga je samo Leon znao, ali nisam čula nikakvo
ime. Ko god bio, Leon ga nije uvrstio na listu i uvek je poricao da je
postojao.
– Zašto bi prećutao nekoga kad je već otkrivao sve što zna?
– Možda je hteo da ima nekoga u rezervi, u slučaju da mu zatreba
usluga kasnije, kad se situacija pogorša. Koliko sam ja stekla utisak o
Leonu, njegov instinkt preživljavanja je bio prilično visoko razvijen.
Umeo je da prikrije tragove mnogo bolje nego tvoj otac, to je sigurno.
Hari je skrenula pogled i stala da se igra drugom kesicom šećera.
– Da li si ikada upoznala mog oca? – rekla je ne dižući pogled.
– Pokušala sam. Zvala sam ga nekoliko puta. Bio je ljubazan, ali nije
hteo da se sretne sa mnom. Obraćao mi se pola na španskom, što
mislim da je bilo malo arogantno.
Hari to nije ni najmanje začudilo. Njen otac je uvek veoma držao do
svog španskog porekla, svestan da mu je to davalo draž egzotike,
posebno kod žena.
– Onda sam ga konačno jednog dana ulovila na izlazu iz zgrade
suda – nastavila je Rut. – Bio je samouveren i elegantan, vrlo galantan. –
Ugao usana joj se zakrivio. – Rekao mi je da izgledam kao Kleopatra.
– Zvučiš kao da mu se diviš.
– Prezirem ga, kao i sve što je uradio. Ali sam i pored toga mogla da
prepoznam da ima šarma.
Hari je bacila kesicu šećera na sto. – Dobro, znači moj otac je bio
šarmantan. Da se vratimo na Leonovu listu. Kažeš da su na njoj bila tri
imena. Moj otac, Prorok i ko još?
– Čovek po imenu Džonatan Spenser. Radio je u KVC-u s tvojim
ocem. Policija je pokrenula istragu protiv njega, ali nisu mogli da ga
izvedu pred sud.
– Zašto?
– Zato što je bio mrtav.
Hari je trepnula. – Šta mu se desilo?
Rut je još jednom gucnula kafu ne skidajući pogled s Harinog lica. –
Reci mi, kad kažeš da je savez pokušao da te ubije... šta su tačno
uradili?
Hari više nije videla razloga zašto da joj ne kaže istinu. – Neko me je
gurnuo pod voz.
Rut je sedela nepomično neko vreme, a onda je klimnula glavom. –
Ovaj tip Spenser, njega je neko gurnuo pod kamion nekoliko meseci pre
nego što je tvoj otac uhapšen. Izleteo je na kolovoz usred saobraćajnog
špica. Pljas. Nije imao nikakve šanse.
Na tren, Hari se našla natrag na šinama, lica priljubljenog uz hladan
čelik i potpuno zgrčenog tela ophrvanog bukom nadolazećeg voza.
Suzdržala se da ne zadrhti. – Gde se to desilo?
– Odmah ispred IFSC-a, pored memorijalnog spomenika Večni
plamen. Pošao je bio kući, išao je u pravcu stanice Konli. Policija je to
tada otpisala kao nesrećni slučaj. A onda se njegovo ime pojavilo na
Leonovoj listi.
Harino srce je na trenutak počelo da preskače. Setila se kojim putem
je ona pošla kući tog dana posle sastanka u KVC-u. I ona se prvo
zaputila ka prometnoj saobraćajnici pored Večnog plamena, ali je onda
odlučila da se prošeta kako bi razbistrila glavu i krenula drugim putem
ka stanici Pirs.
Rut je i dalje pričala. – Istraživala sam malo o tom tipu. Imao je
dvadesetak godina, bio je oženjen, s malom decom, čist kao suza do tad.
To mu je verovatno bio prvi put da je prekršio zakon. Ko zna zašto je to
uradio. Zbog dugova možda. Kako god, bio je uvučen u taj savez, ali
posle nekoliko meseci se izgleda predomislio. Hteo je da izađe, i obratio
se tvom ocu za pomoć.
– Kad se to desilo?
– U oktobru 2000. Otprilike u isto vreme kad je Prorok procureo
informacije o preuzimanju Sorohana. Na tom poslu je savez trebalo da
ostvari najveću zaradu do tada, ali im se onda Spenser odjednom oteo
kontroli. Mogao je sve da im upropasti.
Hari je osetila hladno probadanje pri dnu kičme. – Pa su ga ubili?
– Policija to nikad nije uspela da dokaže. – Rut ju je fiksirala
pogledom. – Znam samo da je dan nakon što je pričao s tvojim ocem bio
mrtav.
19.
Hari je stajala pored Večnog plamena skupljajući hrabrost da pređe ulicu
do IFSC-a. Kola su zavijala jureći zaobilaznicom oko Carinarnice, gde
su vozači samo gledali kako da se prestroje i ništa drugo ih nije
zanimalo. Hari se štrecnula setivši se čoveka koji ju je gurnuo pod voz.
Da li je njegov prvobitni plan bio da je katapultira na ovu trkačku
stazu?
Zadrhtala je i povukla se nazad iza drugih pešaka, pretvarajući se
da razgleda memorijalni spomenik kako bi dala sebi vremena da se
sabere. Osećala je toplotu plamena koji je treperio unutar ogromne
sferične konstrukcije od kovanog gvožđa. Pogledala je ljude oko sebe.
Nekoliko sredovečnih muškaraca u odelima, mlađi čovek s vunenom
kapom, žena s kolicima. Niko od njih nije izgledao kao da se sprema da
je ubije.
Uz škripu kočnica vozila su se konačno zaustavila i pešaci su kao
jedan krenuli preko ulice. Hari ih je pratila na odstojanju, dok joj je srce
lupalo. Kad je stigla do ivičnjaka s druge strane, celo telo joj se treslo.
Udaljivši se od ivice trotoara, osetila je da su joj usta potpuno suva.
Gospode bože, hoće li ovako biti svaki put kada bude prelazila ulicu?
Pogledala je na sat. Poranila je. Spustivši torbu na pod između nogu,
stala je da sačeka Džuda Tirnena.
Pre nego što je izašla iz bara Palas, pitala je Rut kuda je vodio trag
novca od očevih protivzakonitih trgovanja akcijama, ali je novinarka
samo slegla ramenima. Prema njenim izvorima, policija nije uspela da
uđe u trag novcu. Harin otac i Leon Rič su bankrotirali kada su isplatili
novčanu kaznu koju im je izrekao sud, a sada je bilo nemoguće ući u
trag parama koje je ostatak saveza zaradio.
Hari je pomislila na dvanaest miliona evra deponovanih anonimno
na njen račun. Možda će Džud znati da joj objasni kako je tačno savez
izvršavao svoje finansijske malverzacije. Novac je morao negde da
završi.
Ispred nje se uz prigušeno brujanje zaustavio srebrni jaguar, i
prozor suvozača se spustio. Pošla je ka njemu i zaustavila se da
pogleda vozača. Prosedi čuperci kose su štrčali oko njegovog ćelavog
temena. Bio je to Ešford, generalni direktor KVC-a.
– Možemo li da popričamo nakratko? – rekao je.
Hari je oklevala. Setila se njihovog poslednjeg susreta, zbog čega su
joj se zacrveneli vrhovi ušiju. Onda je odmahnula glavom napravivši
izraz lica koji je govorio „rado ali ne mogu“.
– Žao mi je, ali imam sastanak s nekim – rekla je.
– Samo nakratko.
Hari je bacila pogled na saobraćaj, ali nije videla ništa što bi joj
pomoglo, te je sela u kola. Ostavila je otvorena vrata i jednu nogu na
ivičnjaku, kako bi pokazala da se neće zadržati.
Osetila je njegov pogled na svom licu i ogrebotinama koje je imala.
– Koliko znam, imali ste nezgodu – rekao je. – Kakva nezgoda je u
pitanju?
– Ništa strašno, dobro sam.
– Ali šta se desilo? Je li neko...
– Niko ništa nije uradio. – Duboko je uzdahnula. – Čujte, mislim da
vam dugujem izvinjenje.
Odmahnuo je glavom. – Razgovarao sam s vašim generalnim
direktorom. Rekao sam mu da KVC u potpunosti prihvata odgovornost
za ono što se desilo.
– Da, znam. – Setila se koliko je bila nevaspitana prema Ešfordu
ispred toaleta u KVC-u i nije mogla da ga pogleda u oči. – Zahvalna
sam vam na tome.
Odmahnuo je rukom na to. – Poznajem vašeg oca veoma dugo. To je
najmanje što mogu da učinim.
Promeškoljila se na sedištu na pomen svog oca. Zabolela ju je leva
butina i zažalila je što je jednu nogu držala na ivičnjaku. Osećala je
njegov pogled na sebi.
– Želeo bih da vam kažem nešto u vezi s vašim ocem, ako mogu –
rekao je koji tren kasnije.
Hari je pogledala u svoje ruke i osetila potrebu da pokrije uši.
– On nikad nije bio neko ko se pridržava pravila, znate – rekao je
Ešford. – Hrabar ili lakomislen, u zavisnosti od tačke gledišta. Ali bez
sumnje genijalan. Radio je u Šrodingeru kada sam ga upoznao. Pre nego
što ste se vi rodili.
Hari se namrštila. Šrodinger. Ime joj je zvučalo poznato, ali nije se
jasno sećala iz kog konteksta.
Ešford je pogledao napolje u vozila koja su promicala. – Jednom mi
je spasao karijeru, znate.
Hari je stegla torbu još jače. – Čujte, trebalo bi da krenem...
– Uvalio sam se bio do guše – nastavio je Ešford. – Uložio sam u
akcije za koje sam verovao da je pravi trenutak da se kupe, uveren da
će im na duže staze vrednost skočiti, da bih naknadno saznao da ih
niko ne želi. Ševron, tako se zvala firma. – Vrteo je glavom. – Nikada
nisam toliko rizikovao s nekim deonicama. Kada je počela da im pada
cena, moja čitava karijera je bila u opasnosti. Ali onda mi je vaš otac
pritekao u pomoć.
Hari je osetila kako joj se vilica steže. – Da pogodim. Ponudio vam je
da otkupi te deonice od vas, a onda ih je prodao po visokoj ceni?
– Zapravo, samo mi je rekao da budem strpljiv i da čitam novine.
Hari ga je iznenađeno pogledala. Ešford je nastavio.
– Dva dana kasnije, izašao je kratak članak koji je pisao o glasinama
da KSA kupuje Ševron. To nije bilo tačno, ali je pokrenulo masovnu
kupovinu akcija na berzi, što je bilo dovoljno da sledećih nekoliko dana
cena raste. Uspeo sam da se otarasim tih akcija pre nego što im je cena
opet pala.
Razumela je šta je hteo da kaže. – Znači moj otac je proturio lažnu
informaciju novinama?
Klimnuo je glavom. – Znao je da bi mi bilo kakvo špekulativno
poslovanje u Ševronu pomoglo. Jeste bilo neetički, ali mi je spaslo
karijeru. A njega je moglo koštati njegove.
– Pa, lepa priča. – Hari je uhvatila torbu i počela da izlazi iz kola. –
Ali neetičko ponašanje nikad nije pretstavljalo naročitu žrtvu za mog
oca, verujte mi.
Ešford je spustio ruku na njeno rame i ona se okrenula da ga
pogleda. Srela je njegove krupne tužne oči.
– Možda nije bio najbolji otac na svetu. I sam bog zna da je Mirijam
zaslužila boljeg muža.
Hari se namrštila. – Poznajete moju majku?
Zastao je zagledavši se na trenutak negde sa strane. – Poznajem je
vrlo dobro. I znam kroza šta je sve prolazila svih ovih godina. – Ponovo
se usredsredio na nju. – Ali vidite, sve to vreme Sal je meni i dalje bio
dobar prijatelj. I šta god vi pričali, zaista veoma ličite na njega.
Hari je zavrtela glavom. – To moja majka misli. Zbog toga joj se i ne
dopadam preterano.
Ne obazirući se na njegov iznenađeni izraz lica, okrenula se da
izađe. A onda je stala. Setila se Šrodingera.
– Iz Šrodingera su ga na kraju ipak otpustili, zar ne? – rekla je,
pogledavši ga ponovo.
Ešford je uzdahnuo i potvrdio pognuvši svoju veliku glavu. – Oko
šest meseci kasnije. Zbog jedne druge epizode.
Druge epizode. Njena majka je s velikom gorčinom pričala o toj
drugoj epizodi, i Hari je mogla da razume zašto. Njenog oca su uhvatili
u proneveri novca njegovih klijenata. Banka ga je otpustila, i nijedna
druga nije htela da ga zaposli. Ostao je bez prihoda, bez kuće i sa silnim
dugovima zbog života na visokoj nozi. I pored malog deteta i trudne
žene, njegovo rešenje problema bilo je da ode od kuće na nekoliko
godina i posveti se obilaženju kockarskih krugova. Propustio je Harin
dolazak na svet, i ostavio ženu da se sama snalazi. Nije ni čudo što je
njena majka odustala od romantičnih španskih imena.
Hari se namrštila. – Vi ste mu pomogli da se vrati u bankarstvo
nakon svega toga?
Klimnuo je glavom. – To je bilo mnogo godina kasnije. Putevi su
nam se ukrstili, a do tada sam već bio u poziciji da mu pomognem. Bio
sam mu dužan, pa sam mu pružio šansu.
Uzdahnula je. To je bio problem. Uvek je postojao neko spreman da
njenom ocu dâ drugu šansu.
Uključujući nju samu.
20.
Kameron je otvorio paklu marlbora i izvadio dve cigarete. Jedna je bila
za njega, zapaliće je kad bude bio spreman. Druga će mu pomoći da
nekoga ubije.
Bacio je paklu na kuhinjski sto ispred sebe i položio obe cigarete na
pepeljaru. Na sredini stola se nalazila staklena činija za voće. Privukao
ju je sebi. U njoj je čuvao kolekciju promotivnih paketića šibica kao
suvenire. Mešao je prstom gomilu kartonskih korica slušajući kako
grebu po činiji. Do sada je sakupio više od dvadeset paketića, a svaki od
njih je predstavljao posebnu uspomenu.
Nasumice je izabrao jedan paketić šibica i pogledao omot: bela ptica
kao s religijskih slika, na zelenoj pozadini. Prevrnuo ga je u ruci i
klimnuo glavom, setivši se. Bar i gril Dav, Galvej. Pre četiri godine.
Mlada hostesa s kratkom plavom jež-frizurom, i britkim jezikom.
Kameronova desna noga je počela da poskakuje gore-dole na peti. S
tom devojkom je bilo naporno. Previše krvi.
Ponovo je promešao činiju i izvukao drugi paketić šibica. Na
njegovim koricama se nalazio matador s podrugljivim osmehom,
obučen u plavo, a iza njega bik pritupog izgleda uhvaćen na pogrešnoj
nozi. Kameron se osmehnuo. El Torero. Pomilovao je korice šibica
palcem prisećajući se tamnokose konobarice u Madridu. Ovo je bio
drugi put u poslednja dva dana da je se setio. Telo mu je prožeo
nevoljni drhtaj. S njom je koristio ruke, obavijajući ih oko njenog vrata.
Stisnuo je svoje koleno, stežući ga što je jače mogao dok nije prestalo
poskakivanje. Potom je ubacio španski paketić šibica natrag u činiju.
Bilo bi šteta potrošiti ga. Dav će poslužiti zasad.
Kameron je privukao praznu metalnu kantu za papirne otpatke i
smestio je između nogu. Nagnuo se preko nje oslanjajući se laktovima
na kolena i otvorio zeleni paketić sa šibicama, savijajući poklopac
unazad tako da je ostao skroz presavijen na drugu stranu. Unutra su
bila dva reda šibica, pribijena usko jedan preko drugog. Počeo je da
odiže šibice s vrha, jednu po jednu, praveći razmak između dva reda.
Potom je odlomio jednu šibicu i zapalio prvu cigaretu, a za njom i
drugu, povlačeći duboko dim iz obe. Zažmurio je, uživajući na trenutak
u udaru nikotina, od kog mu se zavrtelo u glavi.
Prvu cigaru je vratio na pepeljaru; drugu je uglavio po dužini u
paketić između dva reda šibica. Namestio ih je tako da se redovi
crvenih glava šibica sklope oko cigarete po dužini, ostavljajući da kraj
koji je goreo viri napolje nekoliko centimetara s jedne strane. Potom je
položio paketić vodoravno na dno kante i pogledao na sat: 18.35.
Kameron se naslonio nazad u stolici i povukao dim iz druge cigarete
posmatrajući uvojke dima kako se izvijaju iz kante.
Poziv je primio ranije tog popodneva. Bio je u iskušenju da samo
prekine vezu i sklupča se u fetusni položaj na stolicu. Ali već je predugo
primao naređenja da bi sada mogao išta da odbije. A onda je čuo šta
traže da uradi, i nije želeo da odbije.
Kameron je istresao pepeo od cigare na pod prešavši pogledom po
skučenoj kuhinji. Čitava kuća je bila sagrađena u patuljastim
razmerama. Bila bi odlična za neuhranjenog kepeca, ali s njegovom
krupnom građom to je bilo jebeno mučenje. Kroz svoj patuljasti prozor
imao je pogled na groblje Dinsgrejndž, i njegove tužne arhanđele i
bezlične nadgrobne spomenike. Nije plaćao kiriju u ovoj kući za lutke;
to je neko drugi radio za njega. Bez obzira na to, bilo je vreme da nađe
drugi smeštaj. Možda bi to mogao da pomene prilikom sledećeg
telefonskog poziva. Ugasio je cigaretu u pepeljari vrteći je levo-desno.
Noga je ponovo počela da mu igra. To nikako nije mogao da izbegne.
Uvek će biti sledećeg poziva.
Kameron se nagnuo da proveri dokle je stigla cigareta u kanti.
Sivobeli pepeo je sad bio dug skoro dva centimetra. Posmatrao je kako
usijani žar guta papirni omot cigarete, približavajući se sve više i više
okruglim glavama šibica.
To je bilo krajnje jednostavno sredstvo za vremensko odlaganje, ali u
tome je bila njegova čar. Ako napravite nešto previše komplikovano,
sve su šanse da stvari krenu naopako. Poznavao je tipa koji je pokušao
da zapali svoje skladište tako što je napunio balon parafinom, obesio ga
o plafon, i onda ga ostavio da se ljulja iznad zapaljene sveće. Prema
njegovoj teoriji, u trenutku kada balon prestane da se ljulja, plamen će
istopiti rupu na njegovom dnu i parafin će iscureti i zapaliti se. Do tada
je naravno trebalo da on bude mnogo kilometara daleko, osiguravajući
sebi alibi.
Naravno, sve je pošlo naopako. Jebeni idiot je u balon sipao toliko
parafina da je pokuljao napolje u slapovima poput Nijagarinih
vodopada i ugasio plamen sveće.
Mnogo je bolje držati se jednostavnih stvari. Kameron se već jednom
poslužio paketićem šibica kao sredstvom paljenja, ali je pogrešno
proračunao koliko vremena ima da se udalji na bezbednu razdaljinu.
Nije stigao, plamen ga je pretekao i blokirao mu izlaz. Treperavi jezičci
plamena su se boksovali s njim kao sa zamišljenim sparing partnerom
dok je pokušavao da se probije pored njih, zadajući mu udarce svaki
put kad bi se previše približio. Još uvek se sećao mirisa sopstvenog
opečenog mesa. Spustio je pogled i izmasirao naboranu kožu na desnoj
ruci gde ga je vatra žigosala. Imao je sreće što je izvukao živu glavu.
Ovog puta će biti mnogo bolje pripremljen.
Kameron je ponovo proverio cigaretu. Pepeo je bio dug preko pet
centimetara. To ga je podsetilo na način kako stari ljudi puše, tako što
zalepe cigaru između usana i drže je tu sve dok pepeo ne naraste do
dužine njihovih prstiju. Njegova majka je imala običaj to da radi.
Gegala bi se iza svoje hodalice, škiljeći u njega s neodobravanjem kroz
oblak dima koji se izvijao iz cigarete što joj je visila sa usne, dok bi
pepeo stalno pretio da otpadne ali nikad ne bi završio na podu. Oduvek
mu je izgledala staro. Toliko staro na kraju da joj je trebalo devetnaest
minuta da se podigne i ustane sa stolice. Znao je tačno koliko zato što je
jednom stajao pored nje i merio joj vreme.
Ponovo se nagnuo nad kantu. Užareni vrh je skoro stigao do
paketića. Crvene glave šibica su čekale kao zrele bobice koje samo što se
ne raspuknu. Pomerio se malo dalje, za svaki slučaj. Vreo narandžasti
žar dodirnuo je prvu crvenu glavu. Šibica je zašištala i planula. Druga
šibica je buknula, potom treća i četvrta, dok nisu sve gorele. Traka
plamena visoka dva centimetra igrala je po paketiću šibica, a miris
sumpora je ispunio vazduh.
Kameron je pogledao na sat: 18.44. Devet minuta. Klimnuo je
glavom. Devet minuta da postavi ostatak goriva i izađe iz stana pre
nego što izgori do temelja. Zažmurio je i osmehnuo se. Bilo mu je rečeno
da mora da izgleda kao nesrećni slučaj. Preplavio ga je talas užitka.
Nikakav problem.
Na kraju krajeva, nesrećni slučajevi su bili njegova specijalnost.
21.
Hari je ostala da stoji na ivičnjaku gledajući za Ešfordom, koji je odjurio
u svom jaguaru. Nije to bio prvi put da se zapitala kako je moguće da
ljudi imaju tako oprečna viđenja njenog oca. Odan prijatelj naspram
odsutnog oca; finansijski genije naspram bankrotiranog prevaranta. Ali
opet, i njoj samoj je nekad bilo teško da razluči jedno od drugog.
– Brzo, upadaj.
Aerodinamični crveni sab se uz tiho brujanje zaustavio ispred nje, i
Hari je prepoznala Džudova razbacana ramena za volanom. Sela je na
mesto suvozača spuštajući torbu u krilo. Pogledala je u Džuda, ali je on
bio okrenut na drugu stranu i gledao saobraćaj. Njegovo telo ragbiste
delovalo je previše krupno za ta kola. Uhvatio je menjač levom rukom, i
zavrnuti rukav je otkrio glomazni sat i snažnu podlakticu. Bez burme.
Hari je slušala kuckanje žmigavca i pitala se koliko dugo namerava
da je ignoriše. Konačno, Džud se prestrojio polako u spoljašnju traku
dajući znak rukom vozaču iza. Neko vreme su se vozili u tišini.
Kako dođavola da izvuče bilo kakve informacije od ovako zadrtog
tipa?
Onda je Džud klimnuo glavom ka torbi u njenom krilu i rekao: – Šta
je to?
– Moj laptop.
– Ne, mislio sam na logo.
– Ah. – Hari je prstima prebrisala srebrni amblem Defkona na svojoj
torbi. Lobanja i ukrštene kosti ugravirane unutar slova O su nekada bile
crne kao mastilo, ali su sada od nošenja izbledele i postale
neravnomerno sive.
– Defkon – rekla je. – To je skup hakera koji se održava svake godine
u Las Vegasu. Torbu sam osvojila tamo na jednom takmičenju kad sam
imala trinaest godina. Moj otac me je odveo.
Džud ju je pogledao s nevericom. – Otac te je odveo na konvenciju
hakera?
Klimnula je glavom. – Da, pa, znao je da sam bila rešena da idem.
Skovala sam komplikovani plan kako da pobegnem iz zemlje usred
noći. Noć pre toga sam dobila laringitis, ali čak me ni to nije pokolebalo.
Na kraju me je sestra ocinkarila, ali umesto da mi zabrani da idem, on je
pošao sa mnom.
Osmehnula se u sebi setivši se toga. Defkon je bio jedan od
najpoznatijih godišnjih okupljanja hakera na svetu, i nju je obuzimala
sramota od same pomisli da se tamo pojavi u pratnji roditelja. Ali dok
su stigli do hotela Aleksis da se registruju za skup, sva njena ratobornost
ju je napustila. S trinaest godina našla se u srcu Las Vegasa, gde su
neonska svetla treperila dvadeset četiri časa dnevno i gde je vrućina bila
tolika da se jedva disalo. Foaje hotela je vrveo od tinejdžera hakera, i
talas uzbuđenja ju je preplavio od pomisli da je i ona deo toga.
Gledala je oko sebe upijajući svaki detalj. U to vreme muški pol je
dominirao hakerskim podzemljem. Tipovi s tetovažama i u kožnim
jaknama izmešani s klincima koji su izgledali kao da su ih mame
obukle. Neki su sedeli u ćoškovima raspravljajući o poslednjim
hakerskim alatima, dok su drugi bili pijani već u dva po podne.
Postojala su dva reda za registraciju; jedan za bele šešire i jedan za
crne. Hari i njen otac su stali u uvaženi red za bele šešire, ali nije mogla
da odoli da krajičkom oka opčinjena gleda loše momke u drugom redu.
Prisluškivala je njihovo hvalisanje i prepoznala neke od
najozloglašenijih hakera tog doba.
– Vidiš onog tipa tamo? – rekla je svom ocu, gurkajući ga. – Onog u
crnom? Zovu ga Tomahavk. On je upao u mrežu telefonije AT&T.
Napravio je haos. – Ponovo ga je vukla za rukav. – A onaj pored njega
što izgleda kao štreber? To je Apolo. Kažu da je uspeo da upadne u FBI.
– Bilo joj je teško da sakrije strahopoštovanje u svom glasu, i nadala se
da će laringitis to nekako prikriti.
Otac ju je posmatrao neko vreme. Potom ju je zgrabio za lakat i
odveo je da se pridruži redu crnih šešira. – Hajde da živimo opasno,
važi?
Neko je zatrubio negde ispred njih i Hari je povratila fokus na to gde
se nalazi. S Džudovim mirnim stilom vožnje prešli su veliki deo puta i
aerodrom nije bio daleko.
Ispred njih se napravio razmak i Džud je usporio kako bi propustio
jedan mini-kombi da se ubaci u protok saobraćaja. Hari je nakratko
osmotrila njegov profil i primetila plave pramenove u njegovoj smeđoj
kosi. Mogla se opkladiti da je oduvek ovako vozio: uviđavno i bez
razmetanja, ali uzbudljivo poput kornjače.
– Zar ti nikad ne ubrzavaš? – rekla je.
– Ne kad je ovolika gužva. Ne bi bilo poente. A brzina je ionako
opasna.
Hari je prevrnula očima.
– A kakvo takmičenje je bilo u pitanju? – rekao je Džud.
– Molim?
– Torba. Kako si je osvojila?
– Ah. Takmičenje u društvenom inženjeringu. – Videla je njegov
bledi pogled pa je objasnila. – Društveni inženjering je kada hakeri
prevare ljude da im odaju poverljive informacije. Nešto kao hakovanje
ljudi umesto kompjutera.
Džud je izvio obrvu. – Ne bih rekao da je to baš etički.
– Pa i nije. Zato je toliko zabavno. – Peckala ga je i bila je svesna
toga.
Držao je pogled usredsređen na put ispred. – I šta si morala da
uradiš?
– Svakom od nas su dali po jedno ime i broj telefona, i pobednik je
onaj ko prvi sazna podatke o bankovnom računu te osobe i njen PIN
kod za bankomat.
– Zvuči kao obuka za profesionalne prevarante.
– Pretpostavljam da na neki način jeste. – Hari je posmatrala avion u
niskom letu kako se sprema da sleti. Aerodrom je bio odmah ispred.
– Dakle? – kazao je Džud. – Zar mi nećeš reći kako si to izvela?
– Nije bilo teško. Pozvala sam tipa i rekla mu da zovem iz odeljenja
banke za sprečavanje prevara. Laringitis je dodao nekoliko godina
mom glasu tako da mi nije bilo teško da ga ubedim. Rekla sam mu da
je neko u poslednjih nedelju dana koristio njegovu karticu za bankomat
kako bi skidao pare s računa usred noći, da je sveukupno podignuto
preko tri hiljade dolara i da zovem kako bih proverila da nije u pitanju
malverzacija. Jadan čovek, umalo se nije onesvestio.
– Ne krivim ga.
– Ah, bila sam veoma saosećajna, ali sam napomenula da je i dalje
obavezan da izmiri dugovanje na svom računu. Onda sam mu rekla da
bih možda mogla da prekršim pravila i otpišem dugovanja samo ovog
puta. Zvučalo je kao da mu činim veliku uslugu. Trebalo je samo da mi
dâ podatke svog bankovnog računa i svoj PIN kod za bankomat da bih
ja odmah na mestu izbrisala dugovanja. Nije mi mogao brže izdiktirati
brojeve.
Džud je vrteo glavom, i Hari se mogla zakleti da ga je čula da cokće.
– I pobedila si? – rekao je.
– U stvari, bila sam druga. Previše sam vremena potrošila na kraju
uveravajući čoveka da to nije bilo stvarno, da sam zapravo sprovodila
samo neku vrstu vežbe za sprečavanje prevara. Čak sam se i naljutila
na njega. Zaista je morao da bude oprezniji. – Hari je vrtela glavom uz
malo svog coktanja. – Ljudi nikad ne bi smeli tako da daju bankarske
podatke preko telefona. On to neće ponoviti, to je sigurno.
Osetila je njegov pogled na sebi i uzvratila mu. – Znaš, sve ovo što
sam ti ispričala nema veze s onim zbog čega sam se našla s tobom, a
skoro smo stigli na aerodrom.
Gledao ju je u oči koji tren, kao da preispituje svoje mišljenje o njoj.
Potom je rekao: – Ne brini, imamo mnogo vremena.
– Mislila sam da žuriš na avion.
– Ko je pomenuo avion?
22.
Nalazili su se na delu aerodroma koji Hari nikad ranije nije videla, a
sudeći po tome koliko je zapušteno delovao, pretpostavila je da ga je
malo ko ikad video.
Krenuli su prvo glavnim putem ka terminalu za odlaske zajedno sa
svim ostalim vozilima, ali je u poslednjoj sekundi Džud skrenuo levo na
sporedni uzani put koji se udaljavao od glavnog aerodromskog objekta.
Ne ponudivši nikakvo objašnjenje, vozio je jedno tri-četiri kilometara i
sada su se truckali po neravnom putu na kojem nije bilo nikog drugog
sem njih.
Hari je gledala okolo. – Kuda tačno idemo?
Zgrade aerodroma su sada već bile daleko iza njih, a ispred njih se
prostirala divljina nepokošene trave, ispresecana trakama sivih pista,
koje su izgledale kao da se retko koriste. Ovde nije bilo turista sa svojim
setovima istih kofera.
– Videćeš – rekao je Džud.
Skrenuo je sa zemljanog puta i krenuo preko džombastog terena.
Ispred njih se nalazila građevina od talasastog lima koja je ličila na
avionski hangar van upotrebe. Džud ga je zaobišao i zaustavio se s
druge strane isključivši motor.
Šćućuren na platformi ispred hangara, stajao je helikopter nebo-
plave boje, ugašenog motora, čiji su kraci elise padali nisko preko
pilotske kabine.
– Hajde – rekao je Džud i iskočio iz kola.
Hari je krenula za njim sporijim korakom, posmatrajući čoveka u
zelenom kombinezonu koji je iskliznuo ispod helikoptera. Spazio ih je i
mahnuo, a potom, podigavši oba palca, dao Džudu znak da je sve u
redu, nakon čega je pošao natrag u hangar. Džud mu je mahnuo u znak
pozdrava i prišao letelici. Ne osvrćući se ka Hari, podigao je vrata i
popeo se unutra.
Hari je oklevala. Ali je onda prešla preko platforme i popela se u
pilotsku kabinu odmah za njim. Sedeo je na pilotskom sedištu nagnut
napred, proveravajući komandnu tablu kao da zna šta radi. Hari se
premestila u red sedišta iza njega, ali joj je Džud pokazao prstom da se
vrati.
– Sedi napred – rekao je. – Imaćeš bolji pogled.
Hari se štrecnula. Visina joj je išla jednako dobro kao navigacija, i već
joj je bilo potrebno da nekoliko puta duboko udahne. Provukla se
napred i sela pored Džuda. Imala je pogled od sto osamdeset stepeni na
napuštene piste i ravan teren obrastao rastinjem. Osećala se kao da je na
kraju sveta.
– I kažeš neko te je gurnuo pod voz – rekao je Džud i dalje
proučavajući ekrane i brojčanike ispred sebe. – O čemu se tu radi?
– Hteli su da me uplaše – rekla je dok je razgledala kabinu. Izgledala
je kao komandni most međugalaktičkog svemirskog broda, nešto čime
svakako ne bi trebalo da upravlja uštogljeni bankar koji ne voli da dâ
gas.
Nagnula se ka njemu sklopljenih ruku u krilu. – Zar ćeš stvarno
pokušati da letiš ovim?
– Pa, neko od nas dvoje će morati. – Džud joj se osmehnuo. – Ne
brini, nećemo daleko. Hoću samo da je isprobam.
Dao joj je par ogromnih slušalica s prikačenim mikrofonom, što ju je
na neki apsurdan način podsetilo na devojke iz kol centra koje su radile
na podršci klijentima u banci Šeridan. Namestila je slušalice preko ušiju
pomno posmatrajući Džuda dok je pomerao prekidače i pritiskao
dugmiće. Okovratnik košulje i kravata bili su mu olabavljeni, a rukavi
zavrnuti još više. Obris dobro razvijenog bicepsa formirao je oblinu
ispod njegove bele pamučne košulje. Motor je počeo da pulsira od čega
je čitavo Harino telo počelo da vibrira.
– Zašto bi iko želeo da te uplaši? – Preko slušalica, Džudov glas je
zvučao slabašno i udaljeno.
– Misle da je kod mene novac koji pripada njima. Dvanaest miliona
evra, da budem preciznija.
– I jesu li kod tebe?
– Možda.
Kraci elise su počeli da se okreću, od čega su se uzdigli i ispravili,
urezujući senke u sunčeve zrake.
– I kako se ja uklapam u sve to? – rekao je Džud.
Kraci su se okretali sve brže i brže, i njihovo tutnjanje je nadjačavalo
buku motora. Hari se odupirala nagonu da zguri ramena. Čak i sa
slušalicama, buka je bila skoro nepodnošljiva.
– Ti se uklapaš zato što si investicioni bankar – rekla je trudeći se da
ne viče. – Ti se razumeš u trgovinu na berzi, u tokove novca. – Celo telo
joj je bridelo od vibriranja letelice, i stegla je rukohvate kako bi umirila
ruke. – Prema rečima tipa koji me je gurnuo na šine, taj novac pripada
savezu bankara koji su se bavili insajderskim poslovanjem, među
kojima je bio moj otac.
Helikopter se vinuo u vazduh, a Hari je želudac završio na dnu
stomaka. Džud ju je pogledao.
– Jesi li se nekad ranije vozila u ovome? – rekao je.
Hari je odmahnula glavom, plašeći se da je glas ne izda. Na trenutak
su lebdeli u vazduhu, a onda se oštro nagnuli ulevo. Hari je s mukom
progutala knedlu. Tlo se uzdiglo ka njoj i nakratko je videla svet
izvrnut na stranu.
Kada se helikopter izravnao, pogledala je ka Džudu. Upravljao je
helikopterom u ravnoj putanji, delikatno dodirujući komande vrhovima
prstiju. Nagnuo se napred kako bi pogledom pretraživao horizont,
motrio je životne funkcije helikoptera, njegovo lice je odavalo budnost i
odisalo inteligencijom.
Gde je nestala uštogljena kornjača koja ju je vozila do aerodroma?
– Odakle savezu bankara dvanaest miliona evra? – rekao je.
– Dobro, evo šta ja mislim – kazala je. – Savez bankara je dobio
insajderske informacije da će Aventus uskoro preuzeti Sorohan. Kupovali
su akcije Sorohana dok im je cena još bila niska, znajući da će uskoro
skočiti, kada se sazna za preuzimanje. Zatim, kada je zvanično
objavljena vest o preuzimanju, prodavali su ih po mnogo višoj ceni i
zaradili bogatstvo... – Namrštila se. Šta se dalje dešavalo mogla je samo
da nagađa, ali bila je sigurna da je u pravu. – Moj otac je nekako uspeo
da sakrije deo ili čitav profit od tog posla. I sada ostatak saveza to želi
natrag.
– Hoćeš da kažeš da ih je tvoj otac prevario?
– Ne bi me iznenadilo. Moj otac je sve varao.
Džud ju je posmatrao neko vreme. – Pa, mene nikad nije prevario.
Bio je jedan od najtalentovanijih investicionih bankara koje sam ikada
znao, i previše pametan za takva sranja.
Prostrelila ga je pogledom. – Očigledno ne dovoljno pametan.
Uhvatili su ga, ne zaboravi. – Spustila je pogled. – Uostalom, njegova
krivica nije predmet ove rasprave.
Helikopter se naglo zaneo nadesno. Tlo je pohrlilo ka Hari i ona se
sledila. U poslednjoj sekundi izdigli su se vrtoglavim vertikalnim
pokretom izgubivši odjednom horizont iz vidika.
Harini udovi su utrnuli. – Je l’ možeš da prestaneš s tim mačo
manevrima i jednostavno letiš pravolinijski?
Džud ju je pogledao iznenađeno. Izravnao je letelicu, vraćajući svet
natrag na pravu osu. – Je li ovako bolje?
– Da. Hvala. – Opustila je stisak ruke na sedištu i nekoliko puta
duboko udahnula. Između njih je nastala tišina i Hari je počela da
veruje da je s ovim tipom nemoguće pričati a ne iznervirati se.
Džud je pročistio grlo. – Dakle, ako su te pare kod tvog oca, možda
ih je on stavio na tvoj račun.
Hari se promeškoljila na sedištu. Razmišljala je već o tome. Možda je
njen otac ipak imao načina da pristupi svojim novčanim sredstvima iz
zatvora. Na kraju krajeva, ako se u nešto razumeo, to je bio novac.
Možda je morao da ga premesti, da ga sakrije kako ga ne bi otkrili. Bilo
je moguće. U neku ruku je imalo smisla. To bi takođe značilo i da je njen
otac spreman da dovede njen život u opasnost.
– Možda – rekla je.
– Možda zvuči očigledno, ali zašto ga jednostavno ne pitaš?
Da ga pitam. Ništa jednostavnije. Zvučalo je vrlo primamljivo,
jednostavno otići i videti ga, izbrbljati sve što se desilo i potom se
zagnjuriti u njegov topli medveđi zagrljaj, kao što je to nekad radila kad
joj je bilo pet godina.
Hari je prekrstila noge pa ih spustila jednu do druge. Koga ona
zavarava? Bila bi s jedne strane stola, njen otac s druge. – Ali ja ne znam
ništa o tome, Hari, kunem ti se – rekao bi. Onda bi onako slegnuo
ramena pokazujući dlanove, kao da je to moglo da dokaže da nema šta
da krije.
Hari se okrenula ka Džudu i ironično mu se osmehnula. – Veruj mi,
nije dobra ideja da ga pitam.
Džud je uzdahnuo. – I šta želiš od mene?
– Potrebno mi je da razumem kako su moj otac i ostali članovi
saveza obavljali svoja insajderska poslovanja. Kako je novac dolazio i
odlazio?
– Pričaš kao da bi trebalo da ja to znam.
– Slušaj, sve što tražim je da upotrebiš maštu. Zamisli da nisi takav
pošteni investicioni bankar koji nikad ne krši pravila. Zamisli da si
prevarant, lopov. – Hari je fiksirala pogled pravo ispred sebe. – Zamisli
da si moj otac.
Neko vreme je ćutao. Onda je rekao: – Dobro. Hajde da zamislimo
da sam investicioni bankar i imam osetljive informacije o ceni akcija te
sada na njima želim da zaradim. Problem je u tome što ne mogu da
koristim nijedan od svojih uobičajenih trgovinskih računa.
– Zašto?
– Zato što njih nadgledaju. Investicione banke proveravaju
trgovinske račune svojih zaposlenih. Jedan sumnjivi posao i odmah bi
se oglasila zvona za uzbunu.
– I šta bi uradio umesto toga?
Džud je slegnuo ramena. – Da sam ja u pitanju, otvorio bih tajni
račun, najverovatnije u nekoj švajcarskoj banci, i poslovao s njega.
– Račun u švajcarskoj banci? – Hari je podigla obrvu. – Zar to nije
nešto što pripada svetu špijunaže i pranja novca?
– Ne mora da znači. Ne moraš biti kriminalac da bi otvorio račun u
švajcarskoj banci. To može svako ko želi svoje finansije da zadrži
privatnim.
– I to je potpuno anonimno?
Džud je odmahnuo glavom. – Ne, to je samo mit. Ne postoji potpuno
anoniman račun. Sve švajcarske banke znaju identitet svojih klijenata.
– Ali šta je s računima identifikovanim samo brojem? Mislila sam da
je čitava njihova poenta da ti se ime nigde ne pojavljuje?
– Ne pojavljuje se. Ali banke i dalje negde u arhivama čuvaju fajl s
tvojim imenom i adresom. Samo nekolicina viših rukovodilaca može da
mu pristupi, ali on ipak postoji.
– Ali on se ipak čuva u tajnosti?
– Ah, apsolutno. – Kad je krenuo, Džud se raspričao na ovu temu. –
Švajcarci su doneli zakon po kome banka čini krivični prestup ako bilo
kome otkrije informacije o klijentu. Zaposleni u banci moraju u okviru
svog ugovora da potpišu klauzulu o čuvanju tajne. Ako makar samo
priznaju postojanje računa, rizikuju da odu u zatvor.
Hari je pomislila kako to mora da je dobar podstrek zaposlenima da
drže jezik za zubima. – A ako se neka inostrana vlada obrati švajcarskoj
banci s dokazima o kriminalnim radnjama na nekim od njenih računa,
šta se desi?
– Pa, Švajcarci imaju sopstvene ideje o tome šta predstavlja
kriminalnu radnju. Utaja poreza i brakorazvodni sporovi ne bi imali
neku prođu kod njih, ali bi verovatno sarađivali u slučajevima krivičnih
dela kao što je trgovina narkoticima ili insajdersko poslovanje.
– A kako se otvara takav račun? – Pogledala je kroz prozor. Ispod
njih se menjao teren. Oskudno nisko rastinje je ustupilo mesto zelenim
brežuljcima, a tačno ispred su bile blage padine Šugarloufa. Kretali su
se na jug, ka Dablinskim planinama.
Džud je slegnuo ramena. – Skoro isto kao bilo koji račun u banci.
Popuniš neke formulare, obezbediš dokaz identiteta, obično pasoš.
Mnoge švajcarske banke insistiraju na razgovoru uživo. Ali osim tog
dela o tajnosti, sve je uglavnom isto kao kod bilo kog drugog
bankovnog računa. Možeš da dobiješ VISA karticu, karticu za
bankomat, pristup računu preko interneta.
– Dakle, ako moj otac ima takav račun, to znači da je morao otići u
Švajcarsku kako bi ga otvorio?
– Ili na Karibe. Bahame, Bermude, Kajmanska ostrva. Švajcarske
banke tamo imaju filijale koje funkcionišu po istim zakonima o
poverljivosti bankarskog poslovanja.
Hari se setila svih prekookeanskih poslovnih putovanja na koje je
njen otac išao tokom godina i pretpostavila da je pre otvorio račun na
Karibima nego u Evropi. – A kako je upravljao računom odavde? Kako
je obavljao svoje transakcije preko njega?
Ako je Džud primetio prelaz s hipotetičkih „šta ako“ na direktna
pitanja o poslovima njenog oca, to ničim nije pokazao.
– Ako pretpostavimo da je imao numerisani račun, verovatno mu je
bio dodeljen lični bankovni zastupnik – rekao je. – Zovu ih
menadžerima za odnose s klijentima. Tvoj otac bi najverovatnije svom
bankovnom zastupniku preko telefona davao instrukcije za trgovinu.
– To mi ne zvuči baš bezbedno. Bilo ko bi mogao da pozove
predstavljajući se kao moj otac.
– Ne baš. Morao bi da navede ne samo broj računa, nego i tajnu šifru
kako bi potvrdio svoj identitet.
– Tajnu šifru? – Sada su se opet vratili u svet špijunaže i dvostrukih
agenata. – Kao na primer?
– Kao bilo šta. Mogao je da se dogovori da sve instrukcije moraju da
sadrže neku posebnu frazu, kao, ne znam... – Džud je slegao ramena. –
Miki Maus ili abrakadabra. Bilo šta, samo da su on i menadžer za
odnose s klijentima jedini koji znaju šta je u pitanju.
Hari ga je pogledala ispod oka. – Malo liči na Džejmsa Bonda, zar
ne?
– Ali poverljivo.
Šta bi njen otac upotrebio kao tajnu šifru? Nešto dovitljivo, što se
lako pamti. Nešto povezano s bitnim delom njegovog života. Ali opet,
njegov život je bio toliko raznovrstan: investicioni bankar, kriminalac,
pokeraš, otac. Ne obavezno po tom redosledu prioriteta, naravno. Istini
za volju, verovatno je bio bolji pokeraš nego kriminalac.
Pogledala je na poljane daleko ispod njih. Odjednom joj je pred
očima iskrsla ogromna stambena kuća u obliku slova L, ali tek kad je
videla živu ogradu izuvijanu u obliku keltskih znamenja, shvatila je da
je to Dilonova kuća.
Lavirint kao da je kidisao na nju. Dah joj se zaledio u grlu, a puls je
skočio u petu brzinu strujeći joj telom.
– Jesi dobro? – Džud je zurio u nju.
Klimnula je glavom i pokušala da odvrati pogled od lavirinta, ali
glava kao da joj je bila pritegnuta vratnom protezom. Helikopter je
prilazio sve bliže džinovskoj živici i ona je počela da traži centar ne bi li
ugledala šta se tu krije. Mogla je nazreti samo nešto veliko i tamno što je
povremeno svetlucalo na suncu.
Džud je pogledao u šta ona gleda. – To je kuća Dilona Ficroja, zar
ne?
– Da. – Setila se da je Feliks rekao da su Džud i Dilon stari prijatelji. –
Odakle se vas dvojica poznajete?
– Bili smo zajedno na fakultetu. – I dalje je gledao dole ka kući. –
Uvek je govorio kako će jednog dana imati vilu van grada. Zvao ju je
svojom „Jebite se“ kućom.
Hari se iznenadila na ovu vulgarnost. Delovalo joj je tako čudno da
čuje Džuda da kaže tako nešto.
– Odakle mu to? – rekla je.
Džud je slegao ramenima. – On je usvojen, je l’ ti rekao to nekad?
– Pa?
– Ako mene pitaš, zbog toga je uvek osećao da mora nešto da
dokaže. Ne pitaj me šta.
– On ti se ne dopada preterano, zar ne?
Pogledao ju je letimice, a potom se obrušio helikopterom u oštri
zaokret. – Vreme je da idemo nazad.
Dilonova kuća je nestala iz vidokruga. Hari se naslonila nazad u
sedištu i duboko disala čekajući da joj se smiri puls.
– Kako to da me nisi pitao ko su ostali članovi saveza – rekla je
naposletku. – Zar ne želiš da znaš?
Džud je slegnuo ramenima. – Ako si nameravala da mi kažeš,
pretpostavljao sam da bi mi sama rekla. Ako nisi, nema poente da
pitam.
Hari ga je posmatrala nakratko, razmišljajući koliko da mu poveri.
Na kraju krajeva, ipak je on investicioni bankar, baš kao i oni. Ali bilo joj
je potrebno još nešto od njega.
– Poznaješ neke od njih – rekla je konačno.
– Stvarno?
– Feliks Roš, pod jedan. Vaš čovek iz Nabavki.
Helikopter se zaneo nalevo. – Šta? Roš je bio član saveza bankara?
– Ne baš – rekla je Hari, pažljivo posmatrajući njegovu reakciju.
Savez nije ni znao za njega. On je špijunirao njihove imejlove i
zarađivao na račun njihovih insajderskih informacija.
Džud se namrštio stežući komandne ručice dok je pokušavao da
povrati ravnotežu helikoptera. – Gde si to čula? I ako je to tačno, kako to
da ga nisu uhapsili?
– Nedostatak dokaza. Policija verovatno nije mislila da je on mnogo
bitan. Ali ja mislim. – Nagnula se napred. – Želim da vidim njegove
fajlove. Njegove imejlove, arhive.
– Zašto?
– Zato što, iako je bio samo grebator, i dalje je imao pristup
imejlovima članova saveza. Znao je ko su oni. Ili ako nije znao, onda
ima informacije koje mogu da mi pomognu da ih nađem.
– Ali ne možeš da vidiš njegove imejlove. To su poverljive
informacije.
Uzdahnula je. Evo opet one kornjače. – Znam to. Zato mi je potrebna
tvoja pomoć.
– Mora da se šališ. Zašto misliš da bih ti pomogao da uradiš tako
nešto?
Hari se okrenula od njega i pratila pogledom senku helikoptera koja
ih je sledila preko osunčanih brežuljaka. – Jesi li ikada čuo za
investicionog bankara iz KVC-a po imenu Spenser?
– Džonatan Spenser? Kakve on ima veze s tim?
– Poznavao si ga?
– Naravno da sam ga poznavao. Pobeđivali smo jedan drugog u
skvošu nekoliko puta mesečno. Bio je dobar momak. Poginuo je pre
nekoliko godina u saobraćajnoj nesreći.
– Neće biti.
Džud ju je pogledao kao da je poludela, ali mu je ona uzvratila
pogled i nastavila.
– Gurnuli su ga pod kamion kad su se uplašili da bi mogao da
sabotira posao sa Sorohanom.
Džud je strgnuo slušalice s ušiju i spustio ih na vrat. Zaprepašćeno je
zurio u nju koji trenutak i potom natukao slušalice na uši.
– To je suludo – rekao je. – Ko ti je izvor informacija za sve ovo? Ne
verujem ni reči.
– Ako ja skončam pod vozom negde, hoćeš onda poverovati?
Džud je zurio negde u daljinu pravo ispred, stegnutih usana.
– Moram da vidim te fajlove – rekla je Hari blago. – Potrebna mi je
tvoja pomoć da hakujem KVC.
23.
Verovatnoća je uvek na hakerovoj strani.
Na kraju krajeva, vreme radi za hakera. Hari bi često bili potrebni
dani i sedmice da izvede neku akciju. Pretraživala bi internet u dugim
izviđačkim akcijama, sakupljajući informacije o svojoj meti. Podrobno
bi ispitala spoljašnju zaštitu sistema, proveravajući čvrstinu zidova,
tražeći rupe. Potom bi prišla sasvim blizu, uhvatila bi kvaku na
vratima i prodrmala bravu. Nešto bi neizbežno popustilo i ona bi se
neopaženo provukla.
Ako mu se dâ dovoljno vremena, dobar haker može da provali skoro
bilo gde. Ali ovog puta, Hari je smatrala da je vreme jedino čega nema.
Bacila je pogled na Džuda i delovalo joj je kao da stiska volan saba
svom snagom. Usta su mu bila stisnuta kao da su mu usne priheftane
jedna za drugu. Jedva je reč progovorio otkako su krenuli s aerodroma.
– Čuj, nisam te pitala da opljačkaš banku – rekla je. – Sve što tražim
od tebe jeste da mi pomogneš da se ulogujem i tako premostim
obezbeđenje, a ja ću obaviti sve ostalo.
– Nema šanse – rekao je Džud, naglasivši te dve reči karate
udarcima po volanu – da te krišom uvedem u zgradu KVC-a. Ko zna
kakvu bi štetu napravila.
– Štetu? Bože, samo želim da pogledam Feliksove stare imejlove.
Verovatno su pohranjeni negde u nekoj arhivi. To će trajati pet minuta.
– Žao mi je, ali previše je riskantno.
Hari se skljokala nazad na sedište i prekrstila ruke, lutajući
pogledom po ulicama. U devet uveče mrak se zgušnjavao i počela su da
sjaje prigušena svetla iz barova duž Taunzend strita. Bila je rešena da to
uradi, s njim ili bez njega. Samo se ponadala da neće morati da ide
težim putem.
Prošli su kolima pored paba Long stoun i njegove crvene fasade s
keltskim slovima, pa pored bara Vajts i njegovih natpisa na kojima su
reklamirali svoje koktele i bežični pristup internetu.
Hari je uhvatila Džuda za mišicu. – Stani.
– Šta? Na duploj žutoj liniji?
– Samo zaustavi kola.
Polako je skrenuo u sporednu ulicu i parkirao se na prazno mesto.
Hari je otvorila vrata pre nego što je stigao da isključi motor.
– Hajde – rekla je. – Treba mi piće.
Povela ga je natrag ka baru Vajts. Bila je tamo samo jedanput pre
toga, ali pamtila je niski tamni plafon i miris mokrih kaputa
đubretaraca koji se osećao na sve strane. Imala je utisak kao da pije u
medveđoj pećini.
Bacila je pogled preko ramena i ubrzala korak. Prvi put u poslednjih
nekoliko sati nalazila se napolju, na otvorenom, potpuno nezaštićena, i
od te pomisli je zamalo zacvilela. Pogledom je pretražila mračne ulice,
ali nije videla ništa neuobičajeno. Iza sebe je mogla da čuje Džuda kako
priča preko mobilnog telefona. Začudo, taj zvuk joj je ulivao sigurnost.
Odgurnula je vrata Vajtsa, i prvo što je osetila bio je miris sveže
farbe. Zastala je na ulazu i osmotrila bar. Nestale su niske drvene grede
i plafon je sada bio alabaster-beo. Reflektori su obasjavali kožne stolice
krem boje, a po stolovima su bile rasute upaljene sveće koje su gorele
kao da će upravo početi misa. Hari je zakoračila u prostoriju. Kuda su
svi medvedi izlazili na piće ovih dana?
Budući da je bila subota uveče, mesto i nije bilo previše posećeno.
Zaputila se ka stolu u uglu, dok je Džud išao odmah za njom i dalje
pričajući preko telefona. Hari je sela na kožnu sofu i pomerila se malo
duž nje tako da bude leđima okrenuta zidu. Odgurnuvši sveću u
stranu, podigla je torbu na sto.
– Moramo to danas da završimo – govorio je Džud. Stao je sa strane,
poluokrenut od nje. Primetila je njegovu kosu, podšišanu u preciznoj
liniji oko ušiju.
Izvadila je svoj laptop i dok je čekala da se uključi, razmatrala je
svoje opcije. Postojalo je stotinak načina da ovo uradi, ali za većinu bi joj
trebalo više vremena. Htela je da pristupi mreži KVC-a odmah. Imejlovi
članova saveza bili su važni za otkrivanje njihovih identiteta. Već je
znala za Leona Riča i Džonatana Spensera. Najviše ju je interesovao taj
misteriozni tip, Prorok.
– Proveri imejl, Frenk – rekao je Džud u slušalicu. – Iz Starkoma su
nam poslali zapisnik sa sastanka danas po podne. Zovi me pre nego što
kreneš kući.
Hari ga je pogledala i nešto u njenom mozgu je škljocnulo. Očima je
pratila njegov mobilni telefon dok ga je spuštao na sto.
– Doneću nam pića – rekao je. – Šta želiš?
Trepnula je i podigla pogled ka njegovom licu. – Oh, belo vino.
Hvala.
Posmatrala ga je dok je odlazio do šanka. Izgledao je više kao
izbacivač noćnog kluba nego investicioni bankar. U trenutku kad je bila
sigurna da se neće okrenuti, dograbila je njegov mobilni telefon.
Spustila ga je ispod stola i palcima napipavala dugmiće, tražeći ime
poslednjeg poziva. Bacila je pogled ka šanku. Džud je davao novac
barmenu. Krišom je opet pogledala u telefon. Eto ga. Frenk Bakli.
Gurnula je telefon natrag preko stola baš kada se Džud vraćao s pićem.
Hari je ispružila ruku ka njemu. – Pozajmi mi još jednu svoju
vizitkartu.
Namrštio se. – Zašto?
– Samo mi daj, videćeš.
Izvadio je karticu iz novčanika i dao joj je. – Na njoj valjda nema
ništa poverljivo.
– Iznenadio bi se. – Proučila je podatke s kartice i vratila mu je.
Počela je da kucka po tastaturi. – Pogledaj je i reci mi šta vidiš.
Osmotrio je karticu i slegnuo ramenima, spuštajući se na stolicu
prekoputa nje. – Moje ime, broj telefona i moja imejl adresa. Kontakt
podaci u KVC-u.
– Dobro. A sad da ti kažem šta haker vidi. – Hari je posegnula za
karticom i pokazala na brojeve telefona. – Vidiš ovo? Broj glavne
telefonske centrale je 2411200. A ovo je tvoja direktna linija: 2411802. To
hakeru daje predstavu o tome koliki opseg brojeva vaša centrala
podržava. U slučaju KVC-a, stotine.
– Pa?
– Pa, s toliko mnogo zaposlenih, postoji velika šansa da je neko od
njih povezao kompjuter direktno na telefonsku mrežu preko modema. I
to verovatno neovlašćeno i najverovatnije nezaštićeno.
– A zašto bi neko to uradio?
– Uglavnom zato da bi mogli da pristupe internetu tako da
kompanija ne može da nadgleda šta rade. Možda skidaju pornografiju,
tako nešto. Sve što haker treba da uradi jeste da vrti brojeve centrale
dok ne nabasa na modem. A onda, pogodak, povezan je na taj PC i
tvoja mreža je njegova.
– Bože. Hoćeš sad ti to da uradiš?
Hari je odmahnula glavom. – Ovog puta ne.
Prihvatila se tastature i počela da sastavlja imejl s naslovom Hitno:
revidirani zapisnik sa sastanka sa „Starkomom“. Tekstu imejla je pripojila
lažni dokument u vordu.
Džud se promeškoljio na stolici. – Šta tačno nameravaš da uradiš?
– Samo šaljem imejl. – To je bila druga zgodna stvar kod vizitkarti.
Otkrivaju kako kompanije formulišu svoje imejl adrese. Ako je
Džudova adresa džud.tirnen@kvc.com, sve su šanse da adresa Frenka
Baklija prati istu tu formu. Adresirala je poruku na
frenk.bakli@kvc.com i pritisnula dugme send.
– Zar ne moraš da imaš neke kablove? – rekao je Džud provirujući
ispod stola.
Hari mu je pokazala na vaj-faj oznake na zidovima. – Bežični. –
Onda je nakrivila glavu na stranu posmatrajući ga koji tren. – Ti ne znaš
baš mnogo o kompjuterima, zar ne?
– Otprilike isto koliko i ti o korporativnim finansijama.
Spustila je glavu priznajući. – To je fer reći.
– Hoćeš li mi reći šta radiš?
Hari se zagledala u njegovo lice i odlučila da nema razloga da mu
ne objasni. Ionako sada ne bi mogao da je zaustavi. – Upravo ću nečiji
PC inficirati RAT-om.
Džud se sledio, s kriglom na pola puta do usta. – Ratom?
7
– R-A-T,
8
trojanac s daljinskim pristupom. – Osmehnula se njegovoj
zbunjenosti. – Dobio je ime po drvenom konju iz Troje. To je
zlonameran program koji uspeva da prođe kroz sistemsku zaštitu tako
što se preruši u nešto bezazleno. U suštini, on uvodi neprijatelja u
utvrđenje.
Trepnuo je, a potom potegao dobar gutljaj ginisa. Obrisao je usta
nadlanicom i poprimio izraz lica kao da rešava zagonetku. – Znači tvoj
je prerušen u imejl?
Klimnula je glavom. – Svakom drugom izgleda kao bezazleni vordov
dokument. Ali istog trenutka kada ga onaj tip pokrene, RAT će se
automatski aktivirati.
Džud je shvatio ali se onda opet namrštio. – Ali šta će onda taj tvoj
RAT da uradi?
– Prvo će pobeći i sakriti se u neki mračni ugao. Potom će mi otvoriti
mala vrata na kompjuteru ovog tipa i pustiti me da uđem. – Nagnula se
napred i osmehnula mu se. – A kada uđem, taj kompjuter je moj. Kao
da sam provalila u kancelarije KVC-a i sedim za njegovom tastaturom.
Džud je prošao rukom kroz kosu napred-nazad, od čega su kratki
čuperci ostali da mu stoje uspravno. – Nisam siguran da treba da sedim
ovde i slušam ovo. – Još jednom je potegao gutljaj piva. – Zar ne postoje
antivirusni skeneri ili nešto što će sprečiti tu stvar da uđe?
– Ah, naravno. Oni će prepoznati svakog poznatog trojanca i odmah
ga se otarasiti. – Nasmešila se. – Ali ne mogu da prepoznaju onog kog
nikad ranije nisu videli. Ovaj mali RAT je zloupotreba nultog dana, tek
izašao iz hakerskog podzemlja. Još uvek vrlo malo ljudi zna za njega. Ja
obično ostavim nešto kao posetnicu kad upadnem u neki sistem. Nikad
ne znaš kad će ti zatrebati da se ponovo ušunjaš unutra.
Virnula je u svoj laptop, ali još nije bilo signala od RAT-a. Hajde,
Frenk Bakli, pročitaj svoj imejl.
Džud se igrao podmetačem za pivo, presavijajući ga napola
nekoliko puta, dok nije bio veličine poštanske marke. – Da li stvarno
misliš da je Feliks dovoljno glup da se umeša u insajdersko poslovanje?
Mislim, šta ako je tvoja informacija netačna?
– Zar se nikada nisi zapitao zašto je Feliks prebačen u Nabavke? –
Hari ga je posmatrala dok je ispijala vino. – Kad smo bili na onom
sastanku u KVC-u i kad se ponašao onako nesnosno, napisao si mu
poruku. Šta je pisalo na njoj?
Trepnuo je, a onda se osmehnuo snuždeno. – Rekao sam mu da
prestane da se ponaša kao toliki dripac. U pravu si: dovoljno je glup.
Uzvratila mu je osmehom i onda proverila ekran. Još ništa.
– I pričaj mi o onom svom helikopteru – rekla je. – Je l’ to najnovija
igračka investicionih bankara?
Odmahnuo je glavom. – Nikad nisam želeo da budem investicioni
bankar. Još od kad sam bio dete, jedino što sam želeo da budem jeste
pilot helikoptera.
– Zbog čega si se predomislio?
Slegnuo je ramenima. – Investiciono bankarstvo je deo porodične
tradicije, pa je pritisak bio veliki.
– I ti si tek tako popustio?
– Ne. – Prostrelio ju je pogledom. – Sklopio sam dogovor s ocem.
Rekao sam mu da ću to raditi godinu dana i da onda dajem otkaz. Posle
toga ću izvaditi pilotsku dozvolu.
– I šta se desilo?
– Ispostavilo se da nisam želeo da dam otkaz. Činilo se da sam
dobar investicioni bankar, a i tajno sam poprilično uživao u tome. Tako
da sam ostao.
– Ali ipak si izvadio pilotsku dozvolu?
Klimnuo je. – Ranije sam stalno leteo.
– Ranije?
Zastao je. – Imao sam težu nesreću zbog magle pre nekoliko godina.
– Zagledao se u svoju kriglu piva i misli su mu se naizgled preusmerile
ka unutra. Onda je podigao pogled. – Želiš da ti kažem iskreno? U tom
helikopteru se userem od straha.
– Šta? – Hari se setila kako je znalački upravljao letelicom. – Meni
nije tako izgledalo. Pa zašto to onda radiš?
Slegnuo je ramenima. – Investiciono bankarstvo je previše sigurno.
Nekad ti je potrebno da radiš stvari koje te plaše.
Nakostrešila joj se kosa na potiljku. Pomislila je na svoje hakerske
podvige, na uzbuđenje koje donosi rizik. Hari je bacila pogled na
Džudovu mišićavu građu. Setila se njegove opreznosti u saobraćaju i
akrobacija koje joj je priredio u vazduhu. Kornjača ili kaskader?
Proučavala je njegovo lice. Šta li je od ta dva?
Njen laptop je iznenada zapištao i oči su joj poletele nazad na ekran.
Njen RAT joj je poslao imejl. Pročitala ga je i odahnula. Poruka je
sadržala detaljna uputstva za lociranje kompjutera Frenka Baklija
preko interneta.
Mala vrata su bila otvorena i njen RAT je stajao u pripravnosti,
spreman da je pusti da uđe.
24.
Gorivo, kiseonik, toplota; trougao vatre. Ako se jedan od tih sastojaka
ukloni, vatra se gasi.
Kameron je oblizao usne i rukom potražio ranac na mestu suvozača
pored sebe. Stisnuo je grubo platno među prstima kao da se uverava da
je još tu. U njemu su bili svi sastojci koji će mu trebati.
Spustio se malo niže u sedištu posmatrajući iz prikrajka stan u
prizemlju prekoputa. Svetla su bila ugašena, zavese razmaknute. Nije
bilo nikoga kod kuće. Pogledao je na sat. Skoro deset sati. Desno koleno
je počelo da mu se trza i on ga je ukleštio ispod volana kao bi ga umirio.
Parkirao se ispod drveta kako bi se zaklonio od uličnog svetla.
Nikog nije bilo na ulici ali je ipak nosio vunenu kapu, koju je navukao
skroz preko obrva. Bez nje, kosa bi mu svetlela kao bledi mesec.
Privukao je ranac sebi i još jednom proverio njegov sadržaj. Špatula,
dva paketića šibica, primerak jučerašnjeg Ajriš tajmsa, par hirurških
rukavica, dva gumena vakuumska držača i plastična flašica s
parafinom. Sve to je bilo ugneždeno u najvećem predmetu, korpi od
pruća za papirne otpatke. Takva korpa se zapali za tren oka
pucketajući kao gomila suvih grančica.
Kameron je izvadio flašicu s parafinom i odvrnuo poklopac.
Zažmurio je i duboko udahnuo opojna isparenja, puštajući da mu
preplave mozak. Potom je vratio poklopac i pritegnuo ga. Boca je bila
jedva dopola puna. Palikuće amateri skoro uvek upotrebe previše
goriva, ali Kameron je znao da je dovoljna mala količina. Ako se
upotrebi previše, izvesna količina može da prodre u podne daske ili
tepih, gde ne bi sagorela u plamenu koji se uvek diže uvis, i tu bi
poslužila kao dokaz istražiteljima paljevina. Kameron je ubacio bocu
natrag u ranac i izvadio hirurške rukavice. Ovaj nesrećni slučaj neće
ostaviti nikakvih forenzičkih dokaza.
Kiša je umrljala vetrobran, i Kameron je spustio prozor kako bi bolje
video stan. Hladan vazduh je navirao unutra osvežavajući ustajali
vazduh u kolima. Mogao je da čuje šljapkanje mokrih guma vozila u
daljini, ali na ovom putu niko ga nije mimoišao otkako je stigao. Upiljio
se u zgradu prekoputa. Prozori su izgledali staro, git je bio popucao.
Biće mu lako da uđe.
Začuo je lupkanje potpetica na pločniku iza sebe, i pogledao je u
retrovizor. Mlada, tamnokosa žena u farmerkama i plavoj jakni
prelazila je ulicu, u pravcu zgrade koju je nadgledao. Kameron se
spustio još niže na sedištu, zaklanjajući lice rukom. Virio je između
prstiju posmatrajući kako se penje stepenicama do ulaznih vrata.
Pogled mu se zadržao na njenom sitnom telu, milujući joj uzani struk i
vitke butine. Progutao je knedlu, i disanje mu se ubrzalo. Devojka je
otključala ulazna vrata i ušla.
Kameron je u iščekivanju posmatrao prozore u prizemlju. Desno
koleno mu je drhtalo udarajući o volan, te ga je stegnuo rukom. Disanje
mu je postalo tako plitko da je skoro prestalo. Odjednom, svetla su se
upalila u stanu na poslednjem spratu i video je devojku kako se proteže
preko prednjeg prozora navlačeći zavese. Pridigao se na sedištu i
pesnicom udario koleno. U prizemlju i dalje nije bilo nikog.
Kameron je duboko udahnuo i protrljao dlanove o farmerke. Počeo
je da navlači gumene rukavice. Savio je prste i rastegao tanki, tesni
lateks preko ruke, otpustivši ga tako da mu je pljesnuo oko ručnog
zgloba. Ispod te bele gume, ruke su mu izgledale nekako neljudske.
Izgledale su beskrvne i voštane, kao ruke njegove majke nekoliko sati
pošto je umrla.
Ona mu je bila prvi nesrećni slučaj. I dalje je mogao da vidi njeno
izlomljeno telo na dnu stepenica, s nogama savijenim pod neprirodnim
uglovima, i hodalicom koja je stajala uspravno iznad nje kao kavez.
Sećao se jezive mešavine opčinjenosti i straha koja ga je potpuno
preplavila. To je bio prvi put da je ubio nekog.
Trzanje kolena mu se otelo kontroli i Kameron je počeo da drma
nogu gore-dole kao dete kome se ide u klozet. Ponovo je pogledao u
stan i pokušao da zamisli kako će izgledati kada ga proguta vatra:
narandžasti i šafran-žuti plamenovi koji se uzdižu dvanaest metara u
vazduh, crni dim koji kulja kroz prozore, miris nagorelog drveta,
gromovita buka razaranja.
Ispustio je dugi izdisaj, zavalio se u sedište i protegao noge sasvim
ih ispravivši. Koleno mu se konačno umirilo. Stan u prizemlju je i dalje
bio u mraku, ali je znao da može da čeka. Bio je siguran da će neko
uskoro biti kod kuće.
25.
RAT je dobro obavio svoj posao. Hari je ukucala podatke za
uspostavljanje veze i na kompjuteru Frenka Baklija, mala vrata su se
širom otvorila. Klisnula je unutra i s nekoliko udaraca po tastaturi
zaključala vrata za sobom. Nije moglo biti lakše ni da je provalnik koji
koristi ključ od kuće da bi obio vrata.
Podigla je pogled ka Džudu. Vrteo je ostatak piva po čaši,
proučavajući ga kao da gleda u šolju. Pab je bio skoro prazan, i čula je
kako škripe i zvekeću čaše dok su ih glačali i sklanjali iza šanka.
Vratila se svojoj tastaturi, počela je pažljivo da prebira po fajlovima
Frenka Baklija, zanemarujući privatne stvari, upućujući se pravo k
njegovim mrežnim konekcijama. Odatle se ubacila u centralni
kompjuter KVC-a i pokrenula potragu za arhiviranim imejlovima
kompanije. Za svaki slučaj, pokrenula je i paralelnu potragu za
fajlovima sa sistemskim lozinkama. Nije mislila da će joj trebati
administrativni pristup, ali ništa ne bi smetalo da ga ima.
– Šta tačno tražiš? – rekao je Džud, i dalje zureći u dno svoje čaše.
– Ime čoveka koji hoće da me ubije.
Prestao je da bućka svoje pivo po čaši i zagledao se u nju. Onda je
naglo skočio na noge i prešao na njenu stranu stola upiljivši se u ekran
preko njenog ramena. Bilo je nečeg veoma muževnog u njegovoj
mešavini mirisa citrusnog afteršejva i toplog piva.
Njena potraga za arhivama izbacila joj je stotine fajlova, poređanih
po abecednom redu. Svaki je nosio ime određene osobe, a datumi na
njima sezali su nazad sve do 1999.
– Hej, to je lista zaposlenih u KVC-u – rekao je Džud naginjući se
bliže.
– Zapravo, to su arhive njihovih imejlova. – Pogledala ga je ozareno.
– Čak je i tvoja tu.
Džud se posadio pored nje na sofu i gledao namrgođeno u ekran.
Pogledala ga je krajičkom oka. Gledano iz određenog ugla, njegov
masivni torzo podsećao ju je na superheroja iz crtaća.
– Sigurno ti je potrebna lozinka da bi ovo otvorila? – Džudov glas je
odjekivao praznim pabom kao kad neko priča previše glasno u crkvi.
– Čovek bi to pomislio, zar ne? – Hari je skrolovala listom dok nije
naišla na nekoliko fajlova koji su pripadali Feliksu Rošu. Bilo ih je osam,
po jedan za svaku godinu od 1999. do 2007. – Ljudi su toliko paranoični
po pitanju svog imejla, sakrivaju ga pomoću korisničkog imena i
lozinke. Ali kad se pravi rezervna kopija, često se dešava da ona završi
u nekom fajlu koji svako može da pročita.
Pomerila je miša ostavivši ga da lebdi iznad arhive iz 2000. Godina
u kojoj se desio posao sa Sorohanom. Ruka joj se ukočila na mišu. Celo
telo joj je bilo stegnuto, i borila se da obuzda neodoljivu želju da
pobegne kući i sakrije se. A onda je pomislila na mračne ulice i senovite
prolaze koji su se nalazili između nje i njenog stana. Pokretom je oživela
miša i otvorila fajl.
Prema rečima Rut Vuds, Feliks je špijunirao aktivnosti saveza tako
što im je presretao poštu. Hari je bila spremna da se opkladi da je
kopirao te imejlove direktno na svoj imejl. Pregledala je arhivu tražeći
imejlove Leona Riča. Bilo ih je na desetine, iako nijedan nije bio
namenjen Feliksu. Bila je u pravu.
Hari je otvorila prvi imejl. Bio je od sedamnaestog januara 2000, i
adresiran na njenog oca, salvador.martinez@kvc.com. Želudac joj se stegao
kada je ugledala očevo ime.

Sal,
„Merkjuri korp“ je danas potvrdio kupovinu „Kivera“. Još
uvek nema javnog saopštenja! Pokupuj akcije „Kivera“ pa da se
opet namlatimo para.
Leon

Džud se promeškoljio na sofi pored nje. – Ne mogu da verujem da
Feliks nije obrisao nešto ovako inkriminišuće.
Hari je slegla ramenima. – Možda je mislio da će mu zatrebati kao
polisa osiguranja.
Otvorila je drugi imejl, ovaj je bio od dvadeset osmog aprila.

Sal,
Moj izvor kaže da je „Dajnamiks softver“ angažovao „Džej-Eks
Vorner“ da im vodi akvizicije. Prva meta je ili „Zefir“ ili „Sejdž
solušns“. Očekuj moju poruku.
Leon

Džud je sedeo uspravno kao sveća.
Hari ga je pogledala, pa vratila pogled na ekran. – Šta?
– Dajnamiks. Ja sam radio na svim njihovim akvizicijama. O ovoj
konkretno ništa nije bilo zvanično objavljeno bar do jula ili avgusta.
Kako to da je ovo malo govno znalo za to još u aprilu?
Lampica se upalila u Harinoj glavi i nakratko se zagledala u njega. –
Radio si za Džej-Eks Vorner?
Klimnuo je glavom ne skidajući pogled s ekrana. – Nekoliko godina.
Otišao sam posle posla s Dajnamiksom i prebacio se u KVC.
Želudac joj se prevrnuo kao kad promaši stepenik silazeći niza
stepenice. Trudila se da zadrži nepromenjen izraz lica dok se prisećala
šta je čula od Rut Vuds. Prema onome što joj je novinarka rekla,
povlašćene informacije koje su stizale od Proroka uvek su bile povezane
s poslovima Džej-Eks Vornera, i policija je bila uverena da je on
investicioni bankar koji radi tamo. Sad se ispostavlja da se čovek kome
se obratila za pomoć savršeno uklapa u taj opis.
Ali šta s tim? Mora da je u to vreme u Džej-Eks Vorneru radilo na
desetine investicionih bankara. Svejedno, Hari se nije dopala ta
podudarnost. Promatrala je Džuda dok je ljutito zurio u imejl.
– Je l’ primećuješ još nešto kod ovog imejla? – rekla je.
– Kao na primer?
Kucnula je noktom po ekranu, pokazujući na spisak primalaca
imejla. Imejl je bio adresiran na njenog oca, ali je takođe bio upućen i
Džonatanu Spenseru. Više nije bilo sumnje u njegovu umešanost.
Džudovo lice se odjednom zbrčkalo kao da mu je upravo rekla da
mu je pas umro. – Ah, sranje.
Proučavala je njegov govor tela tražeći znake pretvaranja. Njen otac
ju je naučio da čita blefove na pokeru kao profesionalac, i obično je
mogla da primeti kad neko laže. Ali nije bilo ničeg lažnog u njegovom
tonu i njegovo žaljenje je delovalo iskreno. I pored toga, uznemirivala ju
je činjenica da je radio u Džej-Eks Vorneru, i ostavila je zasad to po strani,
planirajući da kasnije razmisli o tome malo bolje.
Sledećih četrdeset minuta su proveli iščitavajući ostatak Leonovih
imejlova. Obim delovanja saveza bio je zaprepašćujuć. Iz posla u posao,
iz transakcije u transakciju, Leon, Džonatan i njen otac su odavali jedni
drugima povlašćene informacije i zloupotrebljavali ih zgrćući milione.
Kada je došlo vreme da klikne mišem na poslednji imejl, bila je isceđena
kao krpa. A u međuvremenu nije saznala ništa o identitetu Proroka.
– Da ne poveruješ. – Džud je protrljao lice rukama. Izgledao je kao
da ga je neko ošamutio udarcem bejzbol palice. – Kakvo bezočno
kršenje etičkih normi.
Hari se skljokala nazad na naslon. – Etika mom ocu nikad nije bila
prioritet, veruj mi.
– Ljudi misle da je insajdersko poslovanje zločin bez žrtava, ali nije
tako. – Pokazao je ka ekranu. – Takvo manipulisanje cenama potpuno
uništava veru u funkcionisanje berze. Tako nema nimalo pravičnosti. –
Trepnuo je i pogledao je preneraženo. – Ovo su tri viša investiciona
bankara, veoma cenjena. Kako su mogli to da urade?
Tri viša investiciona bankara. S Prorokom, to je četiri. Hari je brzo
vratila pogled na ekran. Bila je toliko usredsređena da nađe Proroka da
je zaboravila na glasine o petom članu saveza; čiji je identitet Leon
čuvao u tajnosti za slučaj da mu kasnije zatreba usluga. Mada i nije bilo
toliko bitno. Ni Leon ga ne pominje u imejlovima.
– Hajde – rekao je Džud. – Daj da pročitamo i taj poslednji imejl kad
smo već tu.
Hari je kliknula mišem i otvorila Leonov poslednji imejl. Bio je
datiran na osmi avgust 2000, i kao i većina ostalih, bio je adresiran na
njenog oca i Džonatana Spensera.

Zašto se vas dvojica nikad ne javljate na telefon?? Dogovor
između „Dajnamiksa“ i „Zefira“ je PROPAO! Otarasite se hitno
deonica „Zefira“ ili ćemo svi završiti u govnima do guše!
Leon

U prilogu ovoj poruci stajao je drugi imejl, adresiran samo na Leona:

Leone,
„Dajnamiks“ ima poteškoća u prikupljanju finansijskih
sredstava za kupovinu „Zefira“. Pregovori su obustavljeni. U
pripremi je saopštenje za javnost. Predlažem da momentalno
prestaneš da kupuješ deonice „Zefira“ i počneš da prodaješ one
koje si kupio.
Prorok

Harin pogled je poleteo ka adresi pošiljaoca: 2877bp9@alias.cyber.net.
– Prorok? – rekao je Džud. – Ko je sad taj?
Hari je oklevala, ali mu je onda ispričala sve što je znala, uključujući
glasine o petom bankaru, čiji identitet nije otkriven. Naravno, palo joj je
na pamet da njemu možda ništa od ovoga nije nepoznato, ali je zasada
potisnula tu misao.
– Je l’ taj tip, Prorok, onaj koji ti je sad za petama? – rekao je.
Slegnula je ramenima. – Možda. Može biti bilo ko od njih ili svi
zajedno.
Džud je klimnuo ka ekranu. – Ta imejl adresa izgleda baš čudno.
– Poslao ju je preko prosleđivača. – Pre nego što je stigao da je opet
onako bledo pogleda, nastavila je: – Prosleđivač briše tvoje ime i adresu
s imejla koji si poslao pre nego što ga prosledi, tako da ne postoje
dokazi odakle je imejl poslat.
– Sigurno ipak postoji neki način da otkriješ odakle je poslat?
Hari je odmahnula glavom. – Komplikovano je. Prosleđivači se
obično lančano povezuju jedan na drugi, tako da tvoj imejl skače s
jednog prosleđivača na drugi pre nego što stigne na konačno odredište.
Svaki skok te može odvesti u neku drugu državu, gde ona ima
nadležnost i svoje zakone o privatnosti. Treba se izboriti s tom noćnom
morom od zakonskih zavrzlama.
– Znači imejl je anoniman?
Pogledala ga je podrugljivo. – Otprilike isto koliko i tvoji švajcarski
bankovni računi. U manje sigurnim prosleđivačima, uvek negde postoji
baza podataka s tvojim pravim imenom. Haker može u nju da upadne
ili može da se podmiti neko od zaposlenih da oda informaciju. –
Pokazala je na ekran. – Ali ovog prepoznajem. Sada je zatvoren, ali
njega je bilo teško provaliti. Skakao je kroz dvanaest različitih zemalja i
koristio napredne kriptografije. Ne čudi me što je vlastima bilo teško da
nađu Proroka.
– I šta sad?
Hari je uzdahnula i pogledala na sat u dnu ekrana. Bilo je skoro
jedanaest. Protrljala je oči. Kao da su se osušile i žuljale su je, i celo telo
ju je bolelo. Jedva je čekala da zaspi i zaboravi na sve, i prepusti svojoj
podsvesti da se neko vreme bavi svim ovim. Ali još nije bila gotova.
Počela je da kuca po tastaturi pretražujući ponovo Feliksovu arhivu,
ali je ovog puta tražila imejlove od Džonatana Spensera. Nije bilo
nijednog. Čovek je očigledno bio neodlučan povodom svog učešća u
tome. Onda se setila svoje pretrage za fajlovima sa sistemskim
lozinkama. Proverila je rezultate pretrage. Ništa.
Ostala je još samo jedna stvar koju je morala da uradi. Znala je da
više ne može da odgađa, te je promrdala prste i počela da kuca po
tastaturi, pokrećući pretragu za imejlovima od svog oca.
Postojao je samo jedan, od petog oktobra 2000.

Leone,
Akcije „Sorohana“ su dotakle dno. Sada je vreme za kupovinu,
pre nego što „Aventus“ pusti vest u štampu. Ovo je deljenje koje
smo čekali. Hajde da podignemo ulog ovog puta.
Sal

Hari je osetila tup bol u grudima, kao da čeprka staru ranu. Dobri
stari tata. Mogla je da ga zamisli: opušteni osmeh, lice pocrnelo na
suncu; razigrana leva obrva uvek blago izvinuta kao da govori: Ko, ja?
Pogledala je Džuda. Škiljio je u ekran čitajući imejl još jednom, kao
da je prvi put pogrešno razumeo. Bio joj je poznat taj osećaj.
– Ne ulazi mi u glavu – rekao je. – Mislio sam da ga poznajem. Bio je
moj mentor u KVC-u. Divio sam mu se, za ime boga. – Skrenuo je
pogled s ekrana i okrenuo se k njoj. – Zašto je pobogu to uradio?
Hari je počela da razmišlja u sebi. Kako objasniti čoveka kao što je
njen otac? Uspešan poslovan čovek; beskrupulozan prevarant; čovek
odan kockanju i preuzimanju rizika; čovek koga ni najmanje ne
zanimaju posledice po druge ljude.
Slegla je ramena. – Zato što je mogao.
Džud se namrštio i zavrteo glavom. – Ali imao je toliko da izgubi.
– U tome je delom bila draž. Što veći rizik, to bolje. – Igrala se
nožicom svoje vinske čaše. – Jednom je u partiji pokera uložio našu
kuću i izgubio. Nije bila neka kuća, bila je u prilično lošem kraju, ali to
je ipak bio naš dom.
Džud ju je pogledao zgranuto. – Šta ste onda uradili?
– Morali smo da se iselimo. Moja majka je odvela mene i moju sestru
u neki pansion na tri meseca.
Hari je tada imala devet godina. Još uvek se sećala oronule kuće u
Gardner stritu, i mirisa ustajalog kupusa i crnog luka na svakom
spratu. Mogla je da vidi rasklimatani krevet koji je delila s Amarantom,
i debelog čoveka hroptavog disanja koji je dolazio svakog petka da
pokupi novac od njene majke.
– A gde je bio tvoj otac? – rekao je Džud.
– Odseo je u apartmanu hotela Džuris, gde je igrao poker.
Džud ju je dugo posmatrao a onda pokazao na ekran. – Nisam ti bio
od neke pomoći u svemu ovome, zar ne?
Hari se osmehnula. – Pa i nisi. – Onda se setila skrivenog fajla sa
sistemskim lozinkama i zagrizla donju usnu. – Postoji nešto što bi
mogao da učiniš.
– Je l’?
Klimnula je ka ekranu. – Znam šta se desilo pre devet godina. Ali šta
se sad dešava? Šta se to desilo u poslednjih nekoliko dana što je sve opet
pokrenulo?
Nagnula se napred pretražujući Džudovo lice. – Potrebno mi je da
vidim Feliksove aktuelne imejlove. Moram da vidim da li je u skorije
vreme presreo neki imejl od saveza.
– Ali on ne radi više u IT bezbednosti. Kako sada može bilo šta da
presretne?
– Da li zaista misliš da bi tek tako napustio sve to znanje i moć a da
sebi ne obezbedi način da se vrati nazad? Kladim se da je, pre nego što
je otišao iz Bezbednosti, ostavio sebi nekoliko malih vrata.
– Ali novi ljudi koji sada rade u Bezbednosti bi sigurno tako nešto
primetili, zar ne?
Odmahnula je glavom. – Ne mora da znači. Ne zaboravi, on je
izgradio taj sistem. Ne, veruj mi kad ti kažem, još uvek ima pristup. To
je verovatno razlog što se onako oštro usprotivio tome da ja tamo
njuškam. – Posmatrala je Džuda koji trenutak. – A evo gde ti stupaš na
scenu: potrebno mi je da vidim Feliksove skorašnje imejlove. A za to mi
je potrebna njegova lozinka.
Gledao je tupo. – Ali ja nemam njegovu lozinku.
– Ne, ali možeš da je nabaviš. – Naslonila se nazad, prekrstila ruke i
pogledala ga izazivački. – Mislim da si spreman da probaš malo
društvenog inženjeringa.
26.
– Vidi, vidi. Dakle mom starom drugu Džudu je potrebna usluga.
Feliksov glas je zvučao nerazgovetno i šištavo preko spikerfona
Džudovog telefona. Hari se nagnula bliže. Sedela je za stolom svoje
radne sobe. Džud je sedeo pored nje, a njegova građa telohranitelja
činila je da njena soba izgleda mala. Ona je predložila da se prebace u
njen stan. Za ovu fazu u igri bila je potrebna privatnost.
– Ne dešava se često da nas dvojica tražimo jedan drugome uslugu,
zar ne? – nastavio je Feliks.
Hari je mogla da načuje duboko ujednačeno brujanje u pozadini,
kao da se Feliks nalazi u ogromnoj košnici. Bacila je pogled pored sebe
na Džuda. Piljio je namršteno u telefon na stolu između njih, dok mu je
donja vilica nabrekla od napetih mišića.
Dohvatila je olovku i blokčić, i napisala mu poruku. Budi fin. Na
kraju krajeva, to je bio deo igre društvenog inženjeringa, zadobiti
poverenje osobe koja je predmet obmane.
Džud ju je pogledao u oči i klimnuo glavom.
– Treba mi samo pet minuta tvog vremena, Felikse – rekao je. –
Imam mali problem koji možeš da mi pomogneš da rešim.
– U ovo doba? I otkad radim vikendom za KVC?
– Svestan sam da je kasno...
– Kasno? Maltene je već sutra. – Feliks se zasmejao. To je počelo kao
produženo bronhijalno hripanje, a završilo se tako žestokim kašljem da
se Hari zapitala da nema tuberkulozu. Instinktivno se odmakla od
telefona.
I dalje kašljući, Feliks je rekao: – Hej, Džudi, ’sam ti rekao da mi je
danas rođendan?
Džud je izvio obrve pogledavši u Hari. – Ne, rekao bih da nisi.
– Te seronje iz kancelarije. Rekô sam im da mi je rođendan, al’ se
niko nije pojavio.
Hari je primetila njegovo zaplitanje jezikom i žagor mnogih glasova
u pozadini. U kom god pabu da se Feliks nalazio, posao je očigledno
cvetao.
– I kakva usluga ti treba? – Hari je po Feliksovom tonu naslutila da
će ga sa zadovoljstvom odbiti, o kakvoj god usluzi da je reč.
– Nešto vrlo glupo – rekao je Džud. – U kancelariji sam i zaboravio
sam svoju lozinku za pristup mreži. Odjednom mi je stao mozak.
– Što mene gnjaviš time? Nazovi nekog od onih krelaca iz
Bezbednosti, što su tek izašli iz puberteta.
– Veruj mi, pokušao sam. Dobijam samo govornu poštu.
– Pa, voleo bih da mogu da ti pomognem, stvarno bih voleo, ali ja
sam sada samo običan radnik iz Nabavki.
– Ne zezaj, Felikse. Ti znaš više o mreži KVC-a nego svi iz IT
bezbednosti zajedno.
Feliks je zastao. – Laskaš mi, Džudi. Mora da si očajan.
– Ma daj, pomozi mi, ne mogu ništa da uradim bez lozinke.
– Pa onda idi kući. Setićeš se lozinke ujutru.
– Ujutru ne dolazi u obzir. Rok mi ističe večeras, a hitno mi je
potreban jedan dokument s mreže. Zar ne možeš da resetuješ moju
šifru ili tako nešto?
– Ne mogu bez laptopa, nikako. A veruj mi, ne planiram uskoro da
napuštam ovaj stari pab.
Džud je pogledao upitno Hari, i ona je klimnula. Nagnuo se bliže
telefonu. – Dobro, a da mi daš neku drugu identifikaciju s kojom mogu
da se ulogujem? Neku s kojom bih imao pristup privatnim fajlovima na
mreži.
Odjednom je sa spikerfona odjeknula prodorna dreka, praćena
grajom muških glasova koji su se podrugljivo smejali. Hari se štrecnula,
naprežući se da čuje Feliksa od galame.
Džud je spustio lice bliže telefonu. – Felikse? Jesi li tu?
– Naravno da sam tu, Džudi. Ne bih te ostavio na cedilu. Hej, pogodi
koliko sam godina danas napunio. Hajde, pogodi.
Džud je uzdahnuo i podigao pogled ka nebesima. Hari je počela
frenetično da vrti rukama signalizirajući mu da odgovori. Nisu mogli
da ga puste da se izvuče.
– U redu – rekao je Džud. – Napunio si četrdeset.
– Četrdeset pet. Danas sam napunio četrdeset pet. Znaš koliko dugo
već radim u KVC-u?
Džud je slegnuo ramenima. – Deset, jedanaest godina?
– Previše jebeno dugo, toliko dugo. Ali znaš šta? Više ne radim.
– Odlaziš?
– U velikom stilu. Imam neke planove.
Džud je duboko udahnuo. – Slušaj, Felikse, a da mi jednostavno daš
lozinku administratora? To bi mi rešilo problem, zar ne?
– Jesi ti poludeo? I da ti dam odrešene ruke nad čitavom mrežom?
Drži se ti svojih spajanja i akvizicija, a tehniku prepusti meni.
– Daj, Felikse, treba mi pet minuta, samo da uđem i izađem.
Feliks je podrignuo u slušalicu tako prodorno i dugo da je ličilo na
oglašavanje foke. – Džudi, ovaj razgovor počinje da me umara. Remetiš
mi pijančenje.
Džud je pogledao Hari s očajanjem. Ona je nakratko zažmurila i
potom mu nešto napisala na blokčetu, podvukavši dva puta: generalni
direktor.
Ovo su već unapred ugovorili. Ako Feliks ne odgovori na uobičajene
taktike ubeđivanja, moraće da mu priprete osobom od autoriteta.
Džud je povukao kravatu i olabavio je. – Slušaj, ako ne završim ovaj
posao večeras, moraću da objasnim generalnom direktoru zašto. Veruj
mi, ne želiš da ti Ešford sedi za vratom.
– Ešford? Misliš da ga se plašim? Ovo oko čega tražiš da ti
pomognem čak nema nikakve veze s mojim poslom. Uostalom, ne
može mi ništa. Više ne.
Džud je nakrivio glavu na stranu i zaškiljio u telefon. Potom se
okrenuo ka Hari, vrteći glavom, s grimasom zbunjenosti.
Hari je bacila olovku na sto i skljokala se nazad u stolicu. Znači to je
to. Iskoristili su poslednju kartu. Zažmurila je i izmasirala vrat,
okupirana tupim pulsirajućim bolom koji joj se peo kičmom udarajući
na lobanju. Otvorila je oči i zatekla Džuda kako je posmatra.
Odmahnula je glavom i pokušala da se osmehne, a onda mu je
signalizirala rukom, praveći pokrete rezanja preko grla, da odustane.
Ako Feliks ima informacije koje mogu da joj pomognu, moraće do njih
da dođe nekim drugim putem.
Krenula je da isključi laptop kad se Džud ponovo približio telefonu.
– Nadoknadio bih ti trud – rekao je.
Hari se sledila, i prostrelila ga pogledom. Usta su mu bila stegnuta,
a mišić na njegovoj vilici je ponovo iskočio. Šta radi dođavola? Ovo nisu
prethodno dogovorili.
– Je l’? – rekao je Feliks. – Kako?
– Napravićemo razmenu. Ti meni daš identifikaciju preko koje
mogu da se ulogujem, a ja tebi informacije.
– Kakve informacije?
– Povlašćene informacije. Informacije koje niko drugi nema.
Usledila je pauza. – Nastavi.
Hari je zadržavala dah, pogleda fiksiranog na Džuda.
– Ovaj posao na kome upravo radim – rekao je. To je za Nektel.
Kupuju jednu kompaniju.
– Za to svi znaju. Preuzimaju Bridžkom. Bilo je u svim novinama.
– Više ne. Preusmerili su se na drugu metu. Upravo mi je to potvrdio
generalni direktor Nektela. Digli su ruke od Bridžkoma i nameračili su se
na nekog drugog.
Hari je čula Feliksovo isprekidano disanje preko telefona. Šta je
Džudu padalo na pamet? Zar će zaista otkriti Feliksu povlašćene
informacije? Dlanovi su joj bili vlažni od znoja. Znala je da bi morala da
ga zaustavi, ali nije mogla da se pomeri. U isto vreme joj je prošlo kroz
glavu da je ovo možda nešto što je već ranije radio.
Džud se nagnuo nad telefon, skoro ga dodirujući usnama. – Ovo
neće izaći u javnost još mesec dana. Neko bi imao na raspolaganju
čitavih mesec dana da se namlati para, a da pritom ne postoji ništa što
bi ga povezalo s informacijom. – Pogledao je Hari u oči. – Daj mi
identifikaciju koju mogu da iskoristim, Felikse.
Veza je šuštala od glasova u pozadini.
– Mora da ti je očajnički potrebna – rekao je Feliks, trenutak kasnije.
Džud nije odgovorio. Imao je hladnokrvan izraz lica. Hari ga je
posmatrala, opčinjena.
Onda se Feliks nasmejao. – Dobro, pristajem na razmenu. Ovo je
zabavno. Reci mi ime mete i daću ti identifikaciju da se uloguješ. I,
Džudi...?
– Da?
– Nemoj da me zajebeš, važi?
– Časna bankarska.
Feliks je frknuo u slušalicu. – Da, baš. Pa, šta imaš?
– Meta je Aslan teknolodži.
– Aslan. Vidi ti to. U redu, mislim da je to vredno korisničkog imena i
lozinke. Ali ne za nalog administratora.
Sranje. Hari je zažmurila. Bio joj je potreban pristup administratora.
To je bio jedini siguran put do njegovog sadašnjeg imejla, ne računajući
Feliksovu sopstvenu lozinku.
– Nemam poverenja u tebe – nastavio je Feliks. – Sjebaćeš čitav
sistem. – Pročistio je grlo teškim dubokim kašljem. – Možeš da
upotrebiš moj nalog. Nema toliku moć kao admin, ali pročitaće tvoje
fajlove.
Harine oči su se odjednom otvorile, i osetila je kako joj se krv vraća u
lice. Mahala je Džudu podignutih palčeva i on joj se osmehnuo.
– To je sjajno, Felikse – rekao je, gledajući je u oči. – Hvala.
– Ime korisnika je froš. – Feliks mu je izdiktirao reč slovo po slovo. –
A lozinka je rasputin45. A sad odjebi i nemoj me više zvati. Isključiću
telefon. Samo što mi se nije posrećilo.
Veza se prekinula. Hari je zapisala podatke naloga i potom se
osmehnula Džudu. Lice mu je bilo zajapureno i izgledao je zadovoljan
sobom.
– Impresionirana sam – rekla je. – Bio bi dobar haker. – Onda ju je
nešto žacnulo u stomaku. – Ali šta bi s onim etičkim principima o
kojima si pričao? Ili možda to što si rekao za Aslan nije tačno?
– Bogami, tačno je. – Naslonio se nazad i prekrstio ruke iza glave. –
Nektel je stvarno odustao od Bridžkoma i zaista se nameračio na Aslan.
Ali nikad neće uspeti u tome. Činjenica je da je Nektel finansijski u
govnima do guše i nema šanse da sakupe sredstva za bilo kakvo
preuzimanje.
– Znači Feliks neće profitirati na ovoj informaciji?
– Jok. Ali dok on to sazna, biće prekasno.
Hari je posmatrala Džuda neko vreme. Ako on nema nikakav etički
problem s ovom situacijom, onda nema ni ona. Ali znala je da mu je
teško pala ta razmena.
– Hvala – rekla je, okrećući se laptopu pre nego što stigne da
odgovori.
Ponovo je aktivirala svoju konekciju s kompjuterom Frenka Baklija
preko RAT-a. Prsti su joj leteli po tastaturi, i ubrzo se odjavila s
Frenkovog mrežnog naloga i ponovo se ulogovala kao Feliks Roš. U
roku od nekoliko sekundi, otvorila je Feliksove aktuelne imejlove na
ekranu.
Češljala je poruke, pregledala adrese, u potrazi za nečim
relevantnim. Ako Feliks i dalje presreće imejlove, postoji šansa da je
uhvatio nešto što bi joj bilo od pomoći.
I skoro istog časa je našla nešto. Bio je to imejl od Leona, s
jučerašnjim datumom.

Mali Ralfi,
Je l’ znaš nešto o ovome?
Leon

Uz to je bila priložena druga poruka:

Leone,
Pojavio se novac od „Sorohana“. Kod ćerke je, Hari.
Poslaću ti dokaz. Mislim da taj novac pripada nama, a ti?
Prorok

Hari se stresla, zureći u sopstveno ime na ekranu. Želela je da se
obgrli kako bi odagnala osećaj koji je imala, kao da ju je neko
napastvovao.
– Prorokova adresa je drugačija – rekao je Džud.
Hari je zaškiljila u ekran. Bio je u pravu. Prorokov imejl Leonu bio je
poslat s adrese an7623398@anon.obfusc.com, a ne alias.cyber.net, koju je
ranije koristio.
Počela je da masira čelo. – Promenio je prosleđivača. Morao je. Onaj
drugi su zatvorili pre dve godine posle neke velike pravne gungule s
nekoliko državnih uprava.
Ponovo je pročitala Leonov imejl. Ko je dođavola mali Ralfi?
Proverila je primaoca. ww483554@realXremail.com. Još jedan
nerazumljivi alijas. Da li je mali Ralfi poslednji član saveza bankara?
U glavi joj je pulsirao oštar bol. Hitno joj je bilo potrebno da se
sklupča u svom krevetu i prepusti se zaboravu.
Džud ju je dodirnuo po ramenu, a kad je progovorio, glas mu je bio
nežan. – Izgledaš kao da ćeš se svakog trenutka srušiti. Treba da se
odmoriš.
Hari nije imala prigovora na to, i pošla je da zatvori laptop, kad su
joj se ruke odjednom ukočile. Tek sad je primetila sistemsku poruku
prikazanu na vrhu imejla.

Poslali ste odgovor na ovu poruku, datuma 10/04/2009.
Kliknite ovde za sve povezane poruke.

Feliks je odgovorio na imejl? Šta koji đavo radi, dopisuje se preko
imejla sa savezom?
Hari je kliknula na žutu informacionu traku, i pred njom se pojavio
imejl koji je Feliks Roš poslao prethodnog popodneva. Bio je adresiran
na Prorokov anonimni imejl, an7623398@anon.obfusc.com.

Vidi vidi, gospodin Prorok. Pa evo konačno da vam se obratim.
Odmah da vas obavestim da znam ko ste. Imam prijatelje u
anon.obfuscu. Sigurnost im nije toliko dobra koliko bi trebalo da
bude. Gospodin Prorok nije imao sreće.
Nedostaju mi stara vremena. Kupi po niskoj ceni, prodaj po
visokoj. Vi momci ste bili baš dobri. Trebalo bi to da ponovite.
Pre nego što neko otkrije ko ste.
Javiću se opet.
Feliks

Preplavio ju je talas vrućine. Zgrabila je olovku i zapisala adresu
prosleđivača. Potom je dohvatila Džudov telefon i pritisnula dugme za
ponovno biranje. Ništa. Sranje. Feliks je isključio telefon.
Adrenalin je počeo da joj struji telom, i svaki bol koji je do tada
osećala je nestao, bar zasada. Znači Feliks zna ko je Prorok.
Sutra će joj reći njegovo ime.
27.
Kameron se došunjao bliže vratima spavaće sobe. Bila su delimično
otvorena, pa se približio i oslušnuo. Disanje je bilo duboko i ujednačeno,
u sporom omamljenom ritmu nekoga ko je odavno utonuo u dubok san.
Čekao je do posle ponoći da se upale svetla u stanu u prizemlju.
Zatim je čekao još sat vremena da prozore opet proguta mrak i da
utihnu svi znaci kretanja. Nakon toga, dao se u pokret.
Kameron se polako odmakao od vrata spavaće sobe i navukao ranac
još malo uz rame. Počeo je da se šunja kroz kratak hodnik napipavajući
put u mraku. Prošao je vrata od kuhinje i kupatila, i nastavio ka
dnevnoj sobi.
Mrak u njoj je bio gust i zagušljiv. Prema njegovoj proceni, prozor se
nalazio tačno ispred njega, ali s ulice nije dopiralo nimalo osvetljenja da
ga navede na pravi put. Kameron je zažmurio i prepustio ostalim
čulima da ga vode. Krenuo je napred mic po mic, ruku ispruženih
ispred sebe. Prstima je okrznuo nešto glatko i hladno: kožne presvlake.
Nastavio je da se kreće.
Ruke su mu udarile u visoki okvir lagane strukture, koja se zanela i
zamalo pala. Pomerio se korak udesno i polako krenuo napred. Neka
kola su napolju projurila pored kuće, i čuo je gume kako šušte po
mokrom putu. Kameron je rukama dodirnuo nabore debele tkanine, i
otvorio je oči. Stigao je do prozora. Vukao je zavesu sve dok tračak
svetlosti nije prodro u mrak, zaslepivši ga na trenutak. Potom se
okrenuo da pogleda po sobi.
Gorivo, kiseonik, toplota; trougao vatre. Te reči su mu se vrtele u
glavi kao mantra, hipnotičke i zavodljive. Zaškiljio je u pomrčinu,
tražeći moguća mesta za paljenje vatre. Odabir pravog mesta, odakle
vatra treba da počne da se širi, bio je od presudne važnosti. Kameron je
znao da se vatra penje uvis kao i toplota. Ali plamen se mora hraniti.
Kako se penje, tako mora stalno nailaziti na sveže gorivo kako bi
preživeo.
Podigao je pogled ka visokoj viktorijanskoj tavanici. Vatra bi brže
zahvatila nju nego bilo šta drugo u ovoj sobi, ali prvo mora da se popne
do nje. Opipao je zavese proveravajući njihovu dužinu. Protezale su se
od poda do plafona. Kameron se osmehnuo. Bile su savršen provodnik.
Pružio je ruku i dodirnuo hladnu površinu zida i namrštio se. Čvrsti
spoljni zidovi nikad nisu bili pogodni kao gorivo. Čim bi farba i tapete
izgorele, vatra bi se obično gasila, osim ako nije imala nešto drugo za
šta bi mogla da se uhvati. Proučio je susedni zid sporo klimajući
glavom. Bio je obložen širokim drvenim letvicama, i pružao je savršenu
potpalu koja je vodila pravo do ulaznih vrata. Tako se pobrinuo da
nema izlaza iz stana.
Sada su se već mračne senke unutar sobe razbistrile u prepoznatljive
oblike, i Kameron je video da je visoki okvir s kojim se sudario
vertikalno sušilo za veš na kome je visilo nekoliko peškira. Kožne
presvlake koje je osetio bile su zapravo sofa i dve fotelje glatkih
modernih linija. To je bila dobra vest. Konjsku dlaku, kojom se punio
stariji nameštaj, bilo bi teško upaliti, ali ispuna od pene koja se nalazila
u ovom nameštaju gorela je bolje od suvog granja.
Kameron je oblizao usne.
Gorivo, kiseonik, toplota.
Došao je do sušila, podigao ga i prineo do prozora. Potom je uhvatio
najbližu fotelju i privukao je. Njeni točkići su zaškripali preko tepiha i
Kameron se sledio. Bez daha je osluškivao da li će se nešto začuti iz
spavaće sobe. Malo dalje niz hodnik čulo se zujanje frižidera, a negde
iza njega pucketanje radijatora. Izbrojao je do trideset. Ništa. Polako je
izdahnuo i obrisao dlanove o zadnje džepove farmerki. Onda je počeo
da povlači i gura fotelju u kratkim trzajima dok nije dodirivala sušilo.
Kameron je skinuo ranac s leđa i kleknuo na pod. Izvadio je korpu
od pruća, jučerašnje novine, cigare, paketić šibica i parafin. Postavio je
praznu korpu između zavese i sušila. Potom je iscepao trake iz novina i
zgužvao ih u korpu. Jedan od dva peškira je namestio tako da visi
nekoliko centimetara iznad novina, a drugim peškirom je obuhvatio
fotelju podvukavši ga ovlaš pod jastuk. Onda je podigao rub zavese i
prebacio ga preko sušila, uplićući ga između žica.
Kameron se odmakao i kleknuo kako bi se divio svom učinku.
Zavesa, sušilo i fotelja bili su međusobno izukrštani u smrtonosni
zapaljivi lanac, s korpom u središtu, koju je sad samo trebalo upaliti.
Telo mu je gorelo od uzbuđenja.
Odvrnuo je poklopac boce s parafinom i sipao malu količinu tečnosti
u čep. Oštar metalni miris mu je ispunio nozdrve dok je prosipao
nekoliko kapljica po novinama, te po zavesi i peškirima koji su se širili
odatle. Okrenuvši se od korpe, zapalio je cigaru i uglavio je u paketić
šibica. Onda je postavio paketić na dno korpe za otpatke, pažljivo
pomerajući loptice zgužvanih novina u stranu tako da ne dodiruju
zapaljenu cigaretu.
Ustao je i pogledao na sat: 1.41. Imao je devet minuta da izađe
odatle. Zavukao je ruku u džep i izvukao baterije koje je izvadio iz
protivpožarnih alarma u stanu, i ubacio ih u ranac. Zatim je spakovao
ostatak svojih stvari i zabacio ranac preko ramena. Prišao je prozoru i
podigao ga petnaestak centimetara, tek toliko da uđe malo vazduha.
Gorivo, kiseonik, toplota.
Iskrao se kroz dnevnu sobu natrag do hodnika. Među senkama je
mogao da nazre vrata male radne sobe kroz koju je provalio u stan. Da
bi se tamo vratio, moraće da prođe pored spavaće sobe. Polako se
kretao uza zid spuštajući stopala na pod čitavom površinom kako bi
mu težina bila ravnomerno raspoređena.
Telefon je zazvečao kroz mrak, i on je poskočio. Zvonjava je uporno
zvečala, dovoljno glasno da probudi čitavu zgradu. Telefon mora da je
bio negde blizu, verovatno na stočiću u hodniku. Prisilivši udove da se
pokrenu, pribio se uza zid. Ko dođavola zove telefonom u ovo doba?
Srce mu je divljački lupalo. Čekao je da se neminovno začuju zvuci
iz spavaće sobe, i da blesak svetla osvetli hodnik. Izbrojao je da je
telefon zvonio osam puta. Devet, deset. Vrućina koja mu se akumulirala
ispod jakne zapuhnula mu je lice u vidu oštrog i kiselog smrada
barenog crnog luka. Posle dvanaestog puta, telefon je prestao da zvoni.
Kameron je stajao paralisan. Izbrojao je do šezdeset i potom
pogledao na sat. Imao je još tri minuta. Nastavio je da mili kroz hodnik,
ukočenih udova, svestan da mora što pre da izađe odatle. Kada je
stigao do vrata spavaće sobe, oklevao je, naprežući se da čuje disanje.
Ritam je ostao nepromenjen. Udisaj, izdisaj, udahni, izdahni, kao da
neko širi i skuplja mali meh.
Kameron je klisnuo u radnu sobu. Provukao se kroz prazan
prozorski okvir i dočekao se na šljunak ispod prozora. Prozorsko staklo
je stajalo naslonjeno na zid gde ga je i ostavio, zajedno s vakuumskim
držačima i špatulom. Uglavio je staklo natrag u okvir, i spakovao
vakuumske držače i špatulu u ranac. Staklo nije bilo fiksirano u
prozoru, ali to nije bilo bitno. Svaki dokaz provalništva uskoro će biti
spaljen do temelja.
Pretrčao je ulicu i uleteo u kola bacajući ranac na suvozačko sedište.
Šćućurio se iza volana i zažmurio. Adrenalin mu je strujio telom a vreli
dah mu je strugao grlo. Zamislio je scenu koju je ostavio za sobom. Do
sada su se glave šibica već upalile i njihov plamen je zahvatio novine.
Korpa za otpatke mora da se rastvorila kao šećerna vuna na kiši.
Zamišljao je kako se pobesneli plamen uzdiže i oblizuje rub zavese, kao
da isprobava njen ukus, a onda se baca na nju i potom guta čitavu sobu.
Kameron je otvorio oči i upiljio se u stan. Narandžasti sjaj treperio je
između blago razmaknutih zavesa. Spustio je prozor na kolima. Kiša je
prestala i na mokrom pločniku se već odražavao crveno-narandžasti
odsjaj vatre. Posmatrao je kako plamen prerasta u razbuktalu stihiju,
kako se vrtloži iza stakla dok njegovi jezičci obavijaju zavesu.
Kameronovo disanje je postalo plitko i ubrzano dok ga je preplavljivalo
bolesno ushićenje. Zasad će uživati u tome. Gnušanje nad samim
sobom će doći kasnije.
Posmatrao je vatru koliko je smeo. Prozori su se razbili, bljujući crni
dim ka noćnom nebu. Plamen je cvrčao i pucketao izbacujući mlazeve
varnica. Mogao je da oseti njegovu vrelinu na licu i slatki dimasti miris
ugljenisanog drveta. Onda je začuo tutnjanje koje je postajalo sve jače i
jače, kao kad flota mlaznih aviona preleće iznad glava, kada se deo
tavanice urušavao. Plamen je buknuo kroz prozore, izvijajući se nekih
devet do dvanaest metara u vazduh, dok su njegove zašiljene glave
lebdele visoko iznad njega.
Pokušao je da zamisli usijanu vrelinu u stanu; davljenje, gušenje,
otrovne gasove. I parališući strah od toga da bude živ zakopan.
Kameron je zažmurio i nasmešio se.
Niko neće preživeti taj pakao.
28.
– Feliks Roš je mrtav.
Hari se munjevito uspravila na krevetu izbacujući bose noge na pod.
– Šta?
– Njegov stan je sinoć izgoreo do temelja, dok je on bio unutra. –
Džud je tiho pričao u slušalicu, kao da ne želi da ga niko čuje. – Policija
je dolazila. Zasad sam uspeo da ne pomenem tvoje ime, ali nije bilo
lako. Prokleti detektiv je kao mačka, samo te gleda i čeka da sam
počneš da pričaš.
Lin. Mučnina joj se uskomešala na dnu stomaka i progutala je veliku
knedlu. – Je l’ u pitanju nesrećan slučaj?
– Zasad se samo to pominje kao mogućnost. Ali postavljali su
gomilu pitanja.
Sranje, sranje, sranje. Hari je stisnula oči i rukom obgrlila struk. Kako
je moguće da je Roš mrtav? Pre samo koji sat su pričali s njim.
– Hari? Jesi li tu?
– Mhm.
Povila je ramena i počela da se ljulja napred-nazad držeći se za
stomak. Juče je Feliks Roš rekao Proroku da zna ko je on. Danas je
mrtav.
Pokušala je da zamisli Roša: gojazan, astmatičan, antipatičan. Nije
joj se naročito dopadao, ali nije želela da umre. I bilo joj je očajnički
potrebno da razgovara s njim.
Onda se setila nečega, i prestala je da se ljulja. – Pozvala sam ga
sinoć.
Nastupila je pauza s druge strane žice. – Šta si uradila?
– Bilo je kasno, skoro dva ujutru. Nisam mogla da spavam. – Setila
se kako je sedela na ivici kreveta u mraku, i čekala da telefon zvoni do
isključenja, nadajući se da će naterati Feliksa da se javi.
– Šta se desilo? – rekao je Džud.
– Ništa. Nije se javio. – Noge su joj drhtale a majica joj je bila hladna i
vlažna. Mučnina koja joj je gamizala u stomaku hvatala je zamah. –
Misliš da je već bio mrtav?
– Ko zna. Barem nisi pričala s njim.
– Kamo sreće da jesam. Znao je ko je Prorok.
– Meni se čini da što više znaš o tom Proroku, to si u većoj opasnosti.
– Džudov glas je bio strog. – Da sam ja na tvom mestu, držao bih se
podalje od njega.
Hari se namrštila na njegov ton. Da li je bio zabrinut za njenu
bezbednost, ili je to bila pretnja? Zavrtela je glavom i duboko udahnula
kroz nos. Džud joj je pomogao sinoć, za ime boga. Toliko je rizikovao
kada je Feliksu onako odao povlašćene informacije. Time se stavio na
milost i nemilost drugom čoveku. Zurila je u prste na nogama.
Osim ako, naravno, nije već znao da će Feliks biti mrtav za nekoliko
sati.
– Hoćeš li razgovarati s policijom? – pitao je Džud. Glas mu je bio
drven, nije mogla da ga pročita.
– Ne o mom ocu. Ne mogu. – Odjednom joj je bilo teško da govori.
Usta su joj bila toliko suva da je zvučalo kao da reči izgovara kroz
kliktanje.
– Zar sad nije prekasno da brineš za njega? Uostalom, šta je tebe to
briga? Mislio sam da ga mrziš.
– Ne mrzim ga. – Da li je zaista to bilo tačno? – Ipak je on moj otac.
– Čak i ako je umešan u ubistvo?
Hari se zanjihala, i na trenutak je pomislila da će se onesvestiti.
Ispustila je telefon i otrčala do kupatila u poslednjem trenutku.
Povraćala je u lavabo dok nije odrala grlo. Celo telo joj se treslo dok se
držala za hladni keramički lavabo. Isprskala je lice vodom i potom se
doteturala natrag do kreveta, i pokrila se jorganom. Tek onda je
proverila telefon, ali Džud je već bio prekinuo vezu.
Šta sad? Nije joj ostao nijedan drugi trag koji bi mogla da istraži.
Jedini čovek koji je znao identitet Proroka je mrtav. I imala je jak
predosećaj da je ona sledeća.
Sklupčala se poput fetusa pokušavajući da ugreje ruke dahom.
Udovi su joj bili teški zbog manjka sna. Nakon što je prethodne noći
pozvala Feliksa telefonom, sela je za svoj laptop i dala se na proveru
sigurnosti anon.obfusca, anonimnog prosleđivača koji je koristio Prorok.
Iz sata u sat je ispipavala i čeprkala; pretraživala i eksperimentisala, ali
nije našla slabu tačku u njihovoj spoljašnjoj zaštiti. Društveni
inženjering nije dolazio u obzir. Ljudi koji rade u prosleđivačima bili su
prevejani stručnjaci za softversku bezbednost, i prozreli bi svaki
pokušaj prevare. U pola sedam ujutru, došla je do zaključka da je Feliks
morao imati lično poznanstvo s nekim iz kompanije, nekoga ko mu je
odao informaciju. Ta misao ju je oneraspoložila. Prosleđivač je išao
preko sedam zemalja; bilo bi praktično nemoguće provaliti i
identifikovati Feliksovu krticu.
Hari se još više zavukla pod jorgan. Dnevna svetlost je prodirala
kroz zavese. Zažmurila je braneći se od svetla. Zašto savez bankara
jednostavno ne uzme svoje proklete pare i ne ostavi je na miru? Vratila
bi im ga istog časa samo da dobije svoj život natrag.
Oči su joj se širom otvorile i ideja je počela da joj se javlja. Vratiti
novac. Zašto da ne? Čim Prorok dobije svoj novac, ostaviće je na miru,
zar ne? Ionako nije znala ko je on, nije mu predstavljala nikakvu
pretnju.
Naglo se uspravila u krevetu. Mučnina u stomaku je popustila, i
vlaga od znoja je isparila. Zbacila je jorgan na pod i proletela kratkim
hodnikom do svoje kancelarije. Laptop je i dalje bio uključen od
prethodne noći, pa je sela ispred njega istežući prste.
Ton imejla je bio presudan. Moralo je da zvuči kao da vlada
situacijom, kao da zna šta radi. Uzbuđeno je disala dok je sastavljala
imejl. Posle nekoliko pokušaja i dalje nije bila u potpunosti zadovoljna
rezultatom, ali moraće da posluži. Pročitala ga je još jedanput.

Kod mene je tvojih dvanaest miliona evra. Reci mi gde da ih
pošaljem i dobićeš ih nazad. Pod jednim uslovom: da opozoveš
svoje plaćenike i ostaviš me na miru. Ne predstavljam nikakvu
pretnju za tebe – ne bi bilo u interesu mog oca da se obratim
policiji. A teško da bi bilo u tvom interesu da im ispostaviš moje
mrtvo telo.
Hari Martinez.

Bilo bi joj draže da je zvučalo oštrije, ali istini za volju, njena pozicija
i nije bila toliko jaka. Čim bude predala novac, nestaće svaka strateška
prednost koju je imala.
Ukucala je Prorokovu adresu s prosleđivača, i onda oklevala, ali
samo na tren. Kliknula je na dugme za slanje.
Naslonila se nazad u stolicu i odahnula. Prvi put u poslednjih
nekoliko dana osećala je kao da drži stvari pod kontrolom.
Telefon je zazvonio i odmah se javila. – Halo?
– Hej. – Bio je to Dilon. Obgrlila se jednom rukom oko struka.
– Hej i tebi.
– Jesi li dobro?
– Da, dobro sam. – Čak su i njoj te reči zazvučale neubedljivo.
Prokletstvo. Gde su joj veštine ubeđivanja kad joj trebaju?
– Ne zvučiš dobro.
– Ne brini. – Gledala je u svoj imejl. – Ali bi možda trebalo da
uzmem dan-dva slobodno, ako je to u redu.
– Nema potrebe da pitaš, Hari, znaš to. – Glas mu je bio blag. –
Zaboravi na posao. Imodžen je završila izveštaj za Šeridan i poslala ga.
Zadovoljni su, neće biti dalje provere, tako da slobodno uzmi koliko
god vremena ti je potrebno.
Hari se namrštila. Neće biti dalje provere. Neka troma misao je
počela da joj se probija do mozga ali nije htela da izađe na površinu.
Nešto je ostalo nedorečeno. Misao je ostala zaglibljena kao mušica u
melasi. Zavrtela je glavom i pustila je da joj pobegne.
– Hvala – rekla je.
Dilon je zastao. – Je l’ bi imala dovoljno hrabrosti da večeras opet
dođeš kod mene na večeru? Ja ću kuvati.
Hari je oklevala i zažmurila. Odjednom je bila ponovo u onoj tami,
vrteći se u lavirintu. Usta su joj se sasušila.
– Izvini, to je bilo glupo – rekao je Dilon na tišinu s njene strane. – To
je poslednje mesto gde želiš da budeš. Samo... ne bih želeo da se plašiš
moje kuće zauvek, znaš? U slučaju da bi nekad poželela ponovo da
dođeš.
Srce joj je napravilo kolut od sreće u grudima, što se trudila da ne
primeti. – Ne plašim se, bilo bi mi drago da opet dođem. A nisam znala
da umeš da kuvaš.
– Umem da podgrejem stvari. Moja kućna pomoćnica ume da kuva.
– Čuo se blagi osmeh u njegovom glasu, i zamislila je njegove usne
kako se jedva primetno osmehuju. – Pokupiću te u sedam, važi?
Hari se setila reli trke koju je doživela pre dva dana u njegovim
kolima i stresla se. – Verovatno je bolje da dođem svojim kolima. Imam
neke stvari da obavim pre toga. Mogu da budem tamo u pola osam?
– Može u pola osam. Bolje da ti objasnim kako da dođeš. Prošli put
si mi zaspala u kolima, sećaš se?
Hari je slušala njegovo kratko objašnjenje crtajući grubu mapu na
poleđini koverte. Kada je spustila slušalicu, sela je na ivicu kreveta i
počela da razmišlja šta da obuče. Bilo joj je teško da ne premotava film
na kraj večere i da ne sluti unapred gde bi ih ona mogla odvesti.
Trenutno bi joj verovatno bilo bolje da ne komplikuje sebi život ulazeći
u aferu sa šefom.
Poslednji put je prethodnog leta brinula šta da obuče za Dilona.
Nazvao ju je kao grom iz vedra neba da joj ponudi posao, petnaest
godina pošto je sedeo u njenoj sobi i podučavao je etičkim normama
hakovanja. Našli su se u foajeu hotela Šelborn, gde su pili kafu i jeli
sendviče odmeravajući se međusobno.
Hari se još uvek sećala penušavog osećanja u grudima, koja kao da
su bila puna šampanjca. Strastveni, zgodni dečak je izrastao u
privlačnog, samopouzdanog muškarca, koji je delovao više nego
zadovoljan samim sobom. Njegova vatrenost je sada bila pritajena, ali
bi još uvek ponekad sevnula u njegovim očima. Pred njegovim
samouverenim držanjem, Hari se osetila opet kao
trinaestogodišnjakinja, koja se plaši da jede sendviče da joj ne bi ostalo
nešto zeleno među zubima.
Laptop je zapištao, i ponovo je proverila imejl. Žmarci su je hvatali
duž kičme. Jedna nova poruka.

Ti si razumna devojka, Hari. Tvoj tata ti ne bi bio zahvalan da si
umešala policiju. Postoji gomila stvari oko posla sa „Sorohanom“
za koje on ne želi da se sazna.
Uradićemo to na tvoj način. Ja ću nazad dobiti svoj novac, ti ćeš
nazad dobiti svoj život.
Ali nemoj me razočarati, Hari. Tvoj otac me je izigrao. Ne bih
voleo da pomislim da bi ti uradila isto. Budi pametna. Inače ćeš ti
i svi do kojih ti je stalo biti u opasnosti.
Poslaću ti instrukcije šta da uradiš s novcem.
Prorok

Harini dlanovi su bili vlažni, a disanje joj je postalo plitko. Da li je
njen plan zaista upalio? Sporim teškim pokretima ulogovala se u svoj
onlajn bankovni račun i proverila stanje na računu.
Pogledala je brojeve i trepnula. Potom je ponovo učitala veb-stranicu
i još jednom pogledala brojeve. Bez promene. Osećala se kao da
propada kroz zemlju, i skoro je prestala da diše.
Sad me vidiš, sad me ne vidiš.
Novca više nije bilo.
29.
– Kako to mislite, novac ne postoji? – rekla je Hari.
Hodala je gore-dole po dnevnoj sobi pritiskajući telefon na uvo.
– Mora da postoji – nastavila je. – Videla sam ga sopstvenim očima.
– Plašim se da je ono što ste videli bila greška našeg bankarskog
softvera. – Sandra Nejgl je pričala preterano ljubaznim tonom. – Upravo
su mi to potvrdili iz tehničke podrške. Izgleda da su nekoliko dana svi
naši onlajn sistemi pokazivali netačno stanje na vašem računu.
– Netačno stanje? – Hari se osećala kao da tone. – Ali neko je u petak
uplatio dvanaest miliona evra na moj račun. I sami ste videli izveštaj o
transakciji.
– Da, ali bojim se da je bio nevažeći.
– Šta to znači? – Međutim, Hari je već znala odgovor.
– To znači da se transakcija nikad nije desila. – Sandrine reči su
postale utanjene i skresane, kao da među usnama pridržava špenadle. –
Naši podaci to nepobitno potvrđuju. Nije bilo stvarnog transfera
sredstava na vaš račun.
Hari je prestala da hoda. Mišići su joj bili ukočeni. – Znači, hoćete da
kažete da je onih dvanaest miliona bila samo softverska greška? To nije
bio pravi novac?
– Upravo tako. – Sandra je zvučala zadovoljno što je Hari tako brzo
shvatila. – I, molim vas, dozvolite da vam se izvinim, u ime banke
Šeridan, za grešku. Vaš račun je vraćen u normalu, i uveravam vas da se
ovako nešto neće ponoviti.
Hari je sela na naslon kauča. Novac ne postoji. Osećala je žmarce kao
da joj pauk puzi uz kičmu. Upravo je sklopila dogovor da preda
dvanaest miliona evra Proroku. Šta će on da uradi kad vidi da ona ne
može da ispuni svoj deo pogodbe?
Srce joj je lupalo. Ovo je suludo. Neko ko traži pare od Sorohana
gurnuo ju je pod voz, a baš tog istog dana je njen račun u banci počeo
da pokazuje grešku od dvanaest miliona evra? Kako da ne. Taj novac
mora da postoji. Ali gde je, dođavola?
Hari je visoko isturila bradu. – Izvinite, ali to nije dovoljno dobro
objašnjenje. Mogu li da razgovaram s nekim iz tehničke podrške?
Usledila je pauza s druge strane žice. – Bojim se da našim
inženjerima iz podrške nije dozvoljeno da o detaljima našeg
bankarskog sistema razgovaraju sa strankama. Iz bezbednosnih
razloga. Sigurna sam da razumete.
Hari je zažmurila pokušavajući na brzinu da smisli kako da natera
ovu napornu ženu da prebaci poziv nekom drugom. Onda je odlučila
da odustane. Bila je umorna od razgovora s njom. I uostalom, upravo se
setila boljeg načina da sazna šta se desilo s njenim računom.
Samo što nije prekinula vezu kad se setila nečeg drugog. Hari je
znala da je to sitničarenje, ali nije joj se dopalo da Sandra Nejgl iz ovog
razgovora izađe kao pobednik.
– Još jedna stvar za kraj – rekla je. – Tražila sam da mi se pošalje
izvod iz banke pre nekoliko dana. Još uvek mi nije stigao.
Druga žena je šmrknula i Hari je čula kako s druge strane žice kuca
po tastaturi.
– Da, lično sam obradila vaš zahtev – rekla je Sandra. – Prema našem
sistemu, vi ste, zapravo, već jednom tražili izvod ranije tog dana i on
vam je poslat po podne. Trebalo bi da ste ga dobili juče.
– Pa, nisam ga dobila. I sigurno ga nisam tražila dva puta.
– Dozvolite da proverim adresu koju imamo za vas.
Hari je ustala i odgegala se do prozora i dalje pritiskajući telefon na
uvo. Nebo se smrklo, i krupne kapi kiše su padale po staklu. Naslonila
je čelo na hladno prozorsko okno. Zašto je, dođavola, uopšte
kontaktirala s Prorokom?
– Stan broj četiri, Sent Meris roud broj trinaest, Južni kružni put,
Dablin osam.
Hari je naglo podigla glavu i namrštila se. – Šta? To nije moja adresa.
– Ali to je adresa koju imamo u sistemu pod vašim imenom. Na tu
adresu je poslat izvod u petak.
Hari je s police pored sebe zgrabila olovku i blokče i zapisala adresu.
– Možete li proveriti da li je neko nedavno menjao tu adresu?
Još jedna pauza. – Ne, ne postoji izveštaj da je neko menjao vaše
lične podatke, i to još od kad ste tek registrovani na naš sistem pre pet
godina.
Hari je otcepila papir iz blokčeta. – To nema nikakvog smisla. Ja
živim u Bolsbridžu. Izvodi mi poslednjih pet godina stižu na ovu
adresu. Mora da je neko to promenio.
Druga žena se ponudila da to proveri, ali Hari više nije polagala
nade u nju. Zahvalila joj se i prekinula vezu posmatrajući adresu koju je
držala u ruci: Sent Meris roud trinaest. Moguće da je to bila samo
softverska greška, ali posle svega što se desilo, nije joj bilo nezamislivo
da to ipak nešto znači.
Otišla je do kuhinje i počela da pretura po kuhinjskim fiokama,
vadeći šibice, sveće i kutiju sa starim božićnim čestitkama. Konačno je
našla mapu Dablina. Preletela je pogledom po indeksu. Sent Džozefs,
Sent Lorenses, Sent Martins. Eto ga, Sent Meris. Proučavala je mapu dok
nije upoznala tu oblast. Potom je zgrabila svoju crnu kožnu jaknu i
krenula ka ulaznim vratima.
Presekao ju je oštar popodnevni vazduh, a kiša je napravila tufne po
njenoj žutoj majici. Skupila se pod jaknu i požurila kroz kapiju,
pritisnuvši u imeniku za brzo biranje broj Jana Dojla, administratora
sistema banke Šeridan s kojim je razgovarala u petak pošto je završila
pen test.
– Zdravo, Jane? Ovde Hari Martinez ponovo, iz Lubra sekjuritija.
– Hej, Hari, baš sam mislio na tebe.
– Stvarno? – Kola su joj bila parkirana uz ivičnjak, ljupki plavi mini-
kuper s belim krovom i branicima. Bacila je torbu na suvozačko sedište
i sela za volan.
– Da, juče sam pročitao tvoj izveštaj – govorio je Jan. – Ne prija mi da
to kažem, ali dobro urađen posao.
– Hvala. Nadam se da ti nije upropastio dan.
– Pa, nije mi baš doneo čestitke i pohvale.
– Zato sam pokušala da te upozorim.
– Da, hvala, značilo mi je – rekao je Jan. – To mi je dalo vremena da
se bar malo zaštitim. Hej, daj da te častim pićem da se zahvalim. Je l’
možeš večeras?
– Izvini, Jane, ali imam posla preko glave. Ali bi mi dobro došla
tvoja pomoć oko nečeg drugog.
– Samo reci. Vikendom ovde u tehničkoj podršci ionako nemam šta
da radim. Ulepšaćeš mi nedelju.
Ispričala mu je o novcu koji je nestao s njenog bankovnog računa i
misterioznoj promeni adrese.
– Ne mogu ništa da postignem sa ženom zmajem iz službe za
pomoć klijentima – rekla je na kraju. – Je l’ ima neke šanse da malo
pronjuškaš i saznaš šta se tačno desilo?
– Da, naravno. Daj mi jedno sat vremena. Nazvaću te.
Hari je spustila telefon na sedište pored sebe, i skoro istog trena je
zazvonio. Pogledala je identifikaciju poziva: Džud Tirnen. Zurila je u
njegovo ime dok joj je srce jako lupalo. Možda je zove da vidi da li je
dobro. Ili možda da proveri koliko zna. Telefon joj je zujao među
prstima. Duboko je udahnula i gurnula ga natrag u torbu.
Još jednom je pogledala mapu. Potom je upalila motor, ostavljajući
mapu raširenu preko sedišta suvozača kako bi je konsultovala. Put
kojim je trebalo da ide bio je skoro pravolinijski, ali da bi uspela tačno
da sledi neki pravac, bila su joj potrebna sva raspoloživa pomagala. Iz
njenog iskustva, upravljanje navigacijom je podsećalo malo na deljenje s
ostatkom: nemoguće uraditi napamet a ne doživeti kratki spoj u glavi.
Pogledala je u retrovizor. Bila je zagrađena između dve volvo
limuzine. Bilo koja druga kola bi bila u problemu, ali mini je mogao da
se okrene na vrhu čiode. Povukla je volan jako nalevo, iskobeljala se
odatle i uključila se u saobraćaj.
Dilon ju je često pitao zašto ne kupi sebi prava kola, ali na to nije ni
pomišljala. Za njega je posedovanje luksuznog automobila bila stvar
nadmetanja, ali Hari nije marila za to šta će ljudi misliti. Mini je bio
savršen za vozikanje po gradu, dok god nije morala da prevozi putnike
ili seli nameštaj. I uostalom, ulivao joj je radost svaki put kad bi ga
videla. Pogledala je okrugle starinske instrumente i prekidače u stilu
onih u avionima, i u trenutku se setila svoje skorašnje vožnje
helikopterom. Potapšala je kontrolnu tablu. Prava kola su za odrasle.
Ovaj mališan će joj biti sasvim dovoljan.
Uglavila se minijem u Lison strit, koncetrišući se na svoju maršutu.
Dvadeset minuta kasnije, stigla je bez pogreški do Južnog kružnog
puta. Usporila je, zagledajući oznake ulica dok nije našla Sent Meris
roud. To je bila uzana slepa ulica sa stambenim kućama koja je
delovala srozano i oronulo. Na mnogim kućama su vrata bila zatvorena
daskama, preko kojih su lokalni umetnici našarali svoje grafite.
Broj trinaest se nalazio u sklopu niza dvospratnih kuća od crvene
cigle, s podrumom koji se video kroz trošnu ogradu uz trotoar. Plavim
vratima bi dobro došlo malo sveže farbe, a red dugmića za zvono pored
vrata ukazivao je da je kuća pretvorena u stanove.
Hari je gledala oko sebe tražeći mesto za parking s kog bi imala
dobar pogled na kuću. Slobodno parking mesto ovako blizu grada je
bilo prava premija, i sva mesta su bila zauzeta. Jedno mesto je,
međutim, bilo samo delimično popunjeno. Crni motor je bio parkiran
uz ivičnjak, a vozač je upravo tog trenutka smeštao kacigu u moto-
kofer. Hari je sačekala da završi i udalji se niz ulicu. Onda je preciznim
manevrom u rikverc uglavila kola pored motocikla. Još jedna vrlina
njenog slatkog auta. Mogla je da ga uparkira u ostavu ako je trebalo.
Čula je telefon kako joj cvrkuće na dnu torbe i izvadila ga je. Bio je
Jan.
– Malo sam čeprkao, Hari, i žao mi je što to moram da ti kažem, ali
izgleda da je žena zmaj bila u pravu.
– Šta?
– Nikad nije ni bilo dvanaest miliona evra.
– Šališ se.
– Bogami, ne. Razgovarao sam s momcima iz tehničke podrške, čak
sam i lično prekontrolisao reviziju izvora podataka. Izgleda da se naša
centralna baza podataka poremetila u petak, i tvoj račun je bio
kompromitovan.
– Kompromitovan? Kako se to desilo?
– Pa, to nisu želeli da otkriju. Ali su sigurni da tog novca nikad nije
bilo. Vidiš, oni svake noći pokreću program za usklađivanje podataka.
Taj program kontroliše i svodi bilanse svih kretanja novca tokom dana, i
u petak uveče je aktivirao zvona za uzbunu naišavši na tvoj račun.
Izgleda da nije bilo odgovarajućih sredstava koja bi se podudarala s
iznosom koji su imali u bazi podataka pod tvojim imenom.
– Je l’ to bilo samo s mojim računom, ili su i drugi bili poremećeni?
Jan je zastao. – U stvari, tvoj je bio jedini.
– Onda teško da se radi o nasumičnom kompromitovanju, zar ne? –
Hari je grickala unutrašnju stranu desnog obraza. – Hajde, Jane, ti si
pametan momak. Video si reviziju izvora podataka. Šta ti misliš da se
desilo?
Usledila je još jedna pauza. – Ako mene pitaš, novi podaci su bili
neovlašćeno uneti na tvoj račun.
– Neovlašćeno uneti? Drugim rečima, neko je falsifikovao bazu
podataka?
– Tako izgleda. Teško da se tako nešto moglo desiti slučajno.
– Da li možeš da vidiš kada se to desilo?
– Iz fajlova koje sam video, rekao bih da je to bilo oko trinaest i
trideset u petak – rekao je Jan. – I još su podaci danas neovlašćeno
izbrisani iz sistema.
– Šta? Ja sam pretpostavljala da ste ih vi izbrisali kad ste čistili moj
račun.
– Jok, neko ih je izbrisao pre nas. Uneli su ih u petak, izbrisali danas.
I takođe su aktivirali na tvom računu zahtev za slanje izvoda.
Hari je zurila u plava vrata preko ulice. – A šta je s adresom? Kako je
to promenjeno?
– Na isti način, u isto vreme. – Onda se Jan nasmejao. – Hej, Hari, jesi
sigurna da nisi ti umešala svoje prste u ovo? Na kraju krajeva, ti si se
poprilično slobodno kretala našim sistemom u petak. I ja bih dodao
nekoliko nula na svoj bankovni saldo da znam da me niko neće otkriti.
– Dobra ideja, al plašim se da to nisam bila ja.
Jan je uzdahnuo. – Pa, ako nije bilo slučajno i ako to nisi bila ti, onda
znaš s čim imamo posla ovde, zar ne?
Hari je fiksirala pogled na broj trinaest i polako klimnula glavom,
puštajući Jana da nastavi.
– S hakerom.
30.
Hari je udarila pesnicom o volan. Sad me vidiš, sad me ne vidiš. Njena
podsvest je to shvatila mnogo pre nje.
Prvi put kad je pozvala službu za pomoć klijentima, rekli su joj da
su podaci o uplati nepotpuni; da nema datuma ni vremena uplate,
ničega što bi ukazalo na to odakle je novac došao. Manipulisanje bazom
podataka nije bilo ništa novo za Hari. Jedan deo njenog mozga je
prepoznao simptome i shvatio da novac nije stvaran.
Da nije Feliks bio taj haker? Ili Džud? Tvrdio je da je kompjuterski
nepismen, ali to je lako mogla biti laž. Jan je obećao da će pretresti
fajlove kako bi našao bilo kakve tragove koji bi ukazali na identitet
hakera, ali Hari je imala osećaj da neće ništa naći.
Fiksirala je pogled na plava vrata prekoputa. Ko je dođavola tu
živeo? Lupkala ja prstima po volanu razmatrajući svoje opcije. Mogla bi
da se prošunja iza zgrade i potraži način da uđe. Zagrizla je usnu, nije
joj se mnogo dopadala ta ideja. Ili bi mogla da sačeka da neko drugi
uđe i onda uleti za njim. Pogledala je s jedne na drugu stranu ulice, nije
bilo žive duše. Podigla je pogled ka retrovizoru i zagledala se u motor
parkiran iza nje.
A šta ako bi jednostavno otišla do vrata i zazvonila?
Ne dajući sebi vremena da se predomisli, okrenula se na sedištu i
protegla ka zadnjem delu kola. Kopala je ispod gomile tehničkih
časopisa koji su padali jedan preko drugog sve dok nije našla žutu
kovertu formata A4, koja je iznutra bila obložena folijom s mehurićima.
U njoj su joj stigli kompakt-diskovi sa softverom koje je naručila preko
amazona, ali je sada u nju stavila četiri ranija izdanja časopisa Sekjuriti
teknolodži end dizajn i podvukla krilce koverte. Osmotrila je dobijeni
rezultat: paket je bio dovoljno glomazan da bi izgledao važno.
Zadovoljna, iščeprkala je šrafciger iz kasete, dograbila torbu, prebacila
telefon na nečujno, za svaki slučaj, i izašla iz kola.
Oblaci su bili olovnosivi i nabubreli od kiše, i zbog njih je predveče
bilo mračnije nego inače. Čula je brujanje autobusa koji su se vukli
Južnim kružnim putem, gde su upadali u gužvu, ali je zato Sent Meris
roud bio pust. Samo je falio suvi žbun koji se nošen vetrom kotrlja
putem.
Hari je zakopčala svoju kožnu jaknu i prišla motoru s bočne strane
gledajući svuda oko sebe. Uglavila je šrafciger pod poklopac moto-
kofera, i počela da ga vuče nagore kao polugu. Plastika je bila laka, i
bilo je potrebno samo nekoliko oštrih trzaja da razvali kofer.
Izvinjavajući se u sebi motociklisti, izvadila je kacigu. Ispod nje se
nalazio par ojačanih motociklističkih rukavica koje su mirisale na ulje i
kožu, i kada ih je navukla na ruke, bile su joj skoro do laktova. Stavila je
kacigu pod mišku, prešla ulicu i popela se stepenicama do ulaza broj
trinaest.
Zvona su bila numerisana od jedan do četiri, bez pločica s imenima.
Pogledala je malo bolje fasadu kuće. Gradska čađ i godine su razvodnili
boju viktorijanske cigle do isprane nijanse ružičaste, a oluci su bili u
stanju raspadanja. Duboko je udahnula, i navukla kacigu na glavu.
Imala je ustajali miris buđi, kao stara krpa za suđe, i osetila je kako joj
se diže kosa na glavi. Pritisnula je dugme za stan broj jedan, za koji je
pretpostavljala da je verovatno u podrumu. Neko će biti besan na nju
što ga je naterala da se penje skroz gore.
Na trenutak je stajala tamo slušajući sopstveno disanje, koje se čulo
mnogo glasnije unutar kacige. Onda su se vrata otvorila, i stariji čovek
se upiljio u nju. Po načinu na koji ju je gledao, reklo bi se da je
kratkovid, kao Mister Magu
9
bez naočara.
– Da? – rekao je.
Hari je zapuhnuo koncentrovani miris pivskih isparenja, i bila je u
iskušenju da spusti vizir. Ali je umesto toga podigla kovertu.
– Kurirska dostava za stan četiri. – Glas joj je odzvanjao u ušima.
Starac se zaškiljio u nju, zviždući kroz nos dok je disao. Hari je
upravo htela da ponovi šta je rekla, kada se odjednom okrenuo i krenuo
lagano da se udaljava od vrata. Oklevala je, a potom krenula unutra za
njim.
Hodnik je bio uzan i slabo osvetljen, a slaba svetlost lampe je sve
bojila u prljavu žutu boju nikotina. Zatvorila je vrata iza sebe, kad je
postala svesna zvuka prigušenih otkucaja, koji joj je bio poznat ali
trenutno nije mogla da odgonetne.
Starac se gegao dalje niz hodnik. Zakoračila je u njegovom pravcu,
ali joj je on odmahnuo rukom.
– Na spratu – rekao je, ne osvrćući se. Nestao je iza vrata na drugom
kraju hodnika.
Hari je slegla ramenima, stala na dno stepeništa i izvila vrat naviše,
zureći u mrak na spratu. Mogla je da nazre dva nivoa stepeništa do
prvog sprata. Noga joj je bila na prvom stepeniku kada se svetlo
ugasilo.
Sledila se. Našla se u mrklom mraku, bez i trunke svetlost, i u
potpunoj tišini. Čak je i otkucavanje prestalo. Naslonila se leđima ne
zid. Od ubrzanog disanja znojilo joj se lice pod kacigom, pa ju je
skinula. Osluškivala je. Ništa.
Napipavala je zid iza sebe dok nije osetila okrugli plastični prekidač,
kao starinsko dugme za električno zvonce. Snažno ga je pritisnula i
slabo žuto svetlo se ponovo upalilo. Ujednačeno otkucavanje se iza nje
nastavilo, i pogledala je prekidač za svetlo. Bio je veličine limene kutije
imalina. I njegov centralni deo se postepeno izvlačio napolje, ispuštajući
zvuke mekih otkucaja kako se pomerao. Hari se naslonila glavom
nazad na zid i odahnula. Svetlo je bilo na tajmeru.
Sama sebi se narugala što se tako lako prepada, i zatim krenula uza
stepenice, prethodno pritisnuvši još jednom prekidač za svetlo kako bi
dala sebi više vremena. Počela je da odbrojava dok se pela, pitajući se
koliko vremena ima do sledećeg pomračenja. Kakva škrtica od
stanodavca.
Došla je do podesta i prošla pored otvorenih vrata s leve strane.
Sudeći prema ustajalom mirisu urina, pretpostavila je da to mora biti
toalet. Nastavljajući s odbrojavanjem, prikradala se uza sledeće krilo
stepeništa dok se nije našla pred vratima stana pod brojem četiri.
Šta sad? Uspela je da na prevaru uđe u kuću, ali ovde ju je moć
improvizacije napustila. Skinula je motociklističke rukavice i ugurala ih
u kacigu. Na vrhovima prstiju prišla je vratima i naslonila uvo. Začula
je zvuk prigušenih glasova. Muških glasova. Nije bila sigurna koliko
njih. Pogledala je levo i desno. Nije bilo drugih vrata na ovom spratu,
nije imala kud sem dole.
Odjednom se ponovo našla u mrklom mraku. Pobogu. Trideset
sekundi svetla je sve što si mogao da dobiješ ovde. Nije ni čudo što ju je
starac iz podruma napustio u takvoj žurbi. Nije želeo da ga zatekne
mrak.
Glasovi iza vrata su postajali sve glasniji. Hari je zakoračila unazad.
Kvaka na vratima se pomerila i ona se trgla. Pobegla je niza stepenice i
utrčala pravo u toalet koji je tako ogavno smrdeo, i priljubila se uza zid
tačno u trenutku kada su se vrata stana broj četiri otvorila.
– Plaćam ti za rezultate, a do sada ih još uvek nisi pokazao.
– Unajmi nekog drugog, ako misliš da će biti neke razlike. Kažem ti,
nema šta da se nađe, jebote.
Hari je prekrila usta rukom. Polako je prišla bliže vratima i provirila
kroz otvor. Pravougaonik svetlosti koja je dolazila iz stana obasjavao je
stepenište. Muškarac u tamnoj jakni stajao je na vrhu stepenica, leđima
poluokrenut ka njoj, dok mu se glava presijavala na svetlu. Bila je
glatka i ćelava kao jaje.
– Nabavi mi nešto što mogu da upotrebim protiv nje, Kvini, u
nezavidnoj sam poziciji – rekao je drugi muškarac. Hari je pokušala da
ga vidi ali joj je ćelavi muškarac zaklanjao vidik.
– Za to treba vremena.
– S tobom za sve treba vremena.
– Pa valjda želiš da bude dobro urađeno?
– Želim da bude brzo urađeno.
Čovek po imenu Kvini je slegnuo ramenima, i potom krenuo niza
stepenice u pravcu Hari. Cimnula je glavu nazad i privila se još više
uza zid. Grlo joj se zatvorilo koliko se trudila da ne udahne smrad
toaleta.
– Donesi mi neko blato o njoj, dobro ću ti platiti.
Kvinijevi koraci su se zaustavili tačno ispred vrata toaleta. Hari je
mogla da čuje njegovo disanje. Držala je i dalje ruku pritisnutu preko
usta kako bi zapušila svoje prestrašeno cviljenje. Nije bilo ni najmanje
sumnje da pričaju o njoj.
Rizikovala je provirivši još jednom, ali je videla samo potiljak
Kvinijeve glave. Višak kože koji mu je virio između kragne i dna
lobanje bio je stešnjen u debele ružičaste rolnice, koje su podsećale na
naslagane sirove kobasice.
– Tu je i njen dečko – rekao je na kraju. Hari je izvila obrve. To je bila
novost za nju.
– Je l’ možemo njega da iskoristimo?
Kvini je slegnuo ramenima. – Možda.
Kako je Hari polako povlačila glavu natrag u senku, spazila je
pravougaoni oblik na tepihu, pored Kvinijevih nogu. Zurila je u njega
razjapljenih vilica. To je bila njena koverta. Napravila je brzinski
inventar stvari koje je imala kod sebe: torba preko ramena, kaciga,
rukavice. Nema koverte. Sranje!
Spustila se u čučanj i opipala hladne pločice oko sebe uzmičući
rukom kad bi njeni prsti dodirnuli gnjecave smotuljke dlaka i
maramica. Nije trebalo da skida rukavice. Zažmurila je i osetila kako joj
se blago vrti u glavi. Mora da je ispustila kovertu kad je trčala niza
stepenice.
– Ko je taj dečko?
– Neki jebeni budžovan. Mogu da ga proverim.
Hari je pogledom odmerila razdaljinu do paketa na podu. Bio je na
samo metar od nje, ali nije bilo šanse da ga dohvati a da je ne uhvate.
Možda i nije bilo bitno. Ipak, to je samo koverta.
Kad su joj se oči razrogačile, i srce na trenutak prestalo da kuca. Na
gornjoj strani paketa, jasno vidljiva, stajala je nalepnica s njenim
imenom i adresom.
– Dobro, uradi to – rekao je Kvinijev sagovornik. – Iskopaj sve što
možeš. Proveri njenog dečka, njenu porodicu, prijatelje, svakog s kim si
je video. Nađi mi nešto što mogu da iskoristim.
– Prvo mora da mi bude plaćeno. Bez para nema kopanja.
– Platiću ti kad završiš posao, ne pre toga.
Usledila je pauza. – Možda su moje usluge upravo poskupele.
Čula je drugog muškarca kako gazi niza stepenice ka Kviniju.
Pravougaonik svetlosti je počeo da se sužava kako su vrata stana
polako počela da se zatvaraju iza njega. Hari se nagnula napred. Za
koju sekundu biće opet dovoljno mračno da pokuša da dograbi
kovertu. Ali muškarac je bio previše brz za nju. Mora da je pritisnuo
prekidač na zidu, pošto je stepenište odjednom bilo obasjano svetlošću.
Zadržala je dah i instinktivno počela da odbrojava, slušajući dva
muškarca kako se raspravljaju. Na neki čudan način, osećala se
odsečeno od situacije. Kakav apsurd, da čuči u smrdljivom toaletu i
prisluškuje dve nepoznate osobe kako se prepucavaju oko toga koliko
vredi da joj upropaste život.
Devet, deset, jedanaest. Opet je provirila kroz vrata. Kvini je s visine
posmatrao čoveka koji je stajao ispred njega, ali ta visinska prednost
mu izgleda nije pomagala da pobedi u prepirci. Još uvek nije mogla da
vidi lice drugog tipa.
Šesnaest, sedamnaest, osamnaest. Promrdala je prste i nastavila da
broji. Dva muškarca su izgleda uspela oko nečega da se dogovore i
počeli su polako da završavaju razgovor.
Dvadeset jedan, dvadeset dva, dvadeset tri. Hari je progutala
knedlu, i potom, spustivši jednu ruku na mokre pločice radi oslonca,
počela je polako da pomera drugu ruku napred ka otvoru vrata, držeći
je nisko pri podu.
Dvadeset osam, dvadeset devet, trideset.
Stepenište je ostalo u mrklom mraku i oba muškarca su opsovala.
Istog trenutka, Hari je munjevito ispružila ruku i zgrabila kovertu.
Privila ju je uz grudi i šćućurila se nazad uza zid. Dva muškarca su
ostala nakratko zatečena mrakom, ali dve sekunde kasnije našli su
prekidač za svetlo. Hari je puls bubnjio u ušima, i s mukom je
savladavala glasno dahtanje.
Muškarci su prošli pored nje spuštajući se dalje niza stepenice, gde
su se zatim rastali. Kvini je nastavio dole k ulazu, dok se drugi
muškarac okrenuo i počeo teškim korakom da se penje natrag u stan.
Kada je prolazio pored vrata toaleta, Hari je namah ugledala njegovo
lice.
Znala ga je, naravno. Videla je njegovu sliku u novinskim arhivama.
Nabacio je kilažu i zamenio odelo za musavu majicu, ali to je bio on,
bez sumnje.
Bio je to Leon Rič.
31.
Hari se vozila Južnim kružnim putem, dok su joj se glavom rojila
pitanja.
Šta je, kog đavola, Leon Rič radio s primerkom njenog izvoda iz
banke? Je l’ Kvini taj ko joj je ispreturao stan? Možda ju je on gurnuo
pod voz. Nije mu prepoznala glas, ali nije mogla biti sigurna.
Jedno je bilo jasno: Leon je video falsifikovano stanje na računu i bio
je ubeđen da je novac kod nje. Sada je tražio način da ga se domogne.
Hari se stresla. Napetost od ranije ju je polako napuštala, i sad je već
počela da drhti od hladnoće. Pomislila je na Kvinijev plan da iskopa
prljavštinu o njenom dečku, i zapitala se na koga je tačno mislio. Tokom
poslednjih nekoliko dana provodila je mnogo vremena i s Džudom i s
Dilonom, pa je nekome sa strane moglo da izgleda kao da je u vezi s
bilo kojim od njih dvojice. Onda je prevrnula očima sama sebi. Osim,
naravno, što je Dilon prespavao kod nje. To ga je verovatno učinilo
favoritom.
Dok se provlačila kroz saobraćajne gužve, palo joj je na pamet da je
trebalo da prati Kvinija, ali istini za volju, bila je previše prestravljena
da mrdne odande. A u svakom slučaju, on je bio mnogo bolji u praćenju
nego ona. Očigledno ju je pratio već danima.
Možda je i dalje prati.
Oči su joj poletele k retrovizoru. Crna fijesta je išla iza nje prilično
blizu, a još iza, srebrni jaguar. Hari se namrštila. Zar Ešford ne vozi
jaguara? Prsti su joj se stegli oko volana. Grad je bio pun skupocenih
kola, to nije moralo ništa da znači. Probala je s prestrojavanjem u drugu
traku, ali nijedna kola je nisu sledila. Kada je skrenula desno u Harkort
strit, fijesta se odlepila na drugu stranu, a jaguar je nestao iza kombija.
Hari je pokušala da se koncentriše na put ispred sebe, ali pitanja i
misli u stilu šta ako vrtela su joj se po glavi sve dok oči nisu počele da joj
se ukrštaju. Bio joj je potreban neko s kim može da razgovara, kome
može da se poveri. Neko ko joj neće samo reći da ode da poseti oca.
Pomislila je na Amarantu, ali je znala da bi od nje dobila samo listu
nametljivih uputstava. Njena majka nije dolazila u obzir. Mirijam nije
bila voljna da sluša poveravanja. Bar ne njena.
Hari je tapkala prstima po volanu uključujući se u tok saobraćaja
koji ju je vodio na jug, natrag do njenog stana. Ali onda se predomislila.
Progurala se kroz dve trake pune vozila i krenula na sever, natrag u
grad. Bila je nedelja i lako je savladala razdaljinu. Za manje od deset
minuta, zaustavila se prekoputa crvenih džordžijanskih vrata na ulazu
u prostorije Lubra sekjuritija.
Prešla je ulicu, setivši se da ponovo uključi svoj mobilni telefon. On
je zapištao obaveštavajući je da je propustila još tri poziva od Džuda.
Šta on hoće, kog đavola? Ubacila je telefon natrag u torbu. Poslednje što
joj je sad trebalo bilo je ćaskanje s bankarom koji se savršeno uklapa u
opis Proroka.
Izvadila je ključeve kancelarije i otključala vrata. Prošla je pored
prazne prijemnice i kroz staklena vrata koja su vodila do glavne
kancelarije. Kako je prolazila prostorijom, razgledala je oko sebe.
Dilonova kompanija je zauzimala čitavo prizemlje restaurirane
džordžijanske kuće. Zujanje kompjutera je ispunjavalo prostoriju, iako
su stolovi bili prazni. Tapacirane pregrade koje su ograđivale svaki
radni sto odjednom su podsetile Hari na kol centar banke Šeridan.
Namrštila se. Opet joj se javilo to nedefinisano kljucanje u malom
mozgu koje joj je govorilo da je nešto ostalo nedovršeno. Ostavila je
sama sebi podsetnik u glavi da lično proveri izveštaj iz Šeridana.
Hari je krenula k Dilonovoj kancelariji, prostoriji od stakla, na
drugom kraju prostorije. Bila je prazna. Pored nje se nalazio veliki sto,
jedini u prostoriji za kojim je neko sedeo.
– Znala sam da ću te naći ovde – rekla je Hari.
Imodžen je podigla pogled, a oči su joj se zaokruglile na ljupkom
licu. Dve kikice su se širile kao krila leptira s obe strane glave,
doprinoseći njenom izgledu čivave.
– Hari! Nisam te čula kad si ušla. – Krenula je da se osmehne ali se
onda zagledala u Harino lice. – Šta ti se desilo?
Skočila je sa stolice i usplahireno prišla Hari gurajući je odlučno na
najbližu stolicu. Onda je stala ispred nje, s rukama podbočenim na
kukovima, gledajući ogrebotine na njenom licu. Hari se uvek osećala
kao drvoseča pored Imodženine sitne građe, čak i dok je sedela.
– Pogledaj se, vidi na šta ličiš – rekla je Imodžen.
Hari se osmehnula njenom tonu majčinskog zvocanja. – Nije tako
loše kao što izgleda.
– Nemoj da me foliraš. Jesi li imala nezgodu?
– Tako nešto.
Hari je osetila peckanje suza u očima te je odmah zatreptala kako bi
ih odagnala. Nije bila naviknuta na majčinsku brigu.
– Hajde, Hari, pričaj.
Nije želela da propusti priliku da otvori dušu nekome ko je bio
spreman da je sasluša. Kroz bujicu reči, Hari joj je ispričala sve što se
desilo, od užasnog sastanka u KVC-u, do Feliksove pogibije i dogovora
koji je napravila s Prorokom. Imodžen ju je slušala bez prekidanja, bez
pitanja, bez melodrame.
Kada je Hari završila, neko vreme su sedele u tišini.
– Neko te je stvarno gurnuo pod voz? – rekla je Imodžen posle
izvesnog vremena.
– To je bio spori voz. Zadobila sam samo modrice.
– Bože, Hari, ne znam šta da kažem, ali drago mi je što si me
potražila. – Zastala je. – Kako si znala da ću biti ovde?
Hari je uspela blago da se osmehne. – Nisi u vezi. Uvek radiš
nedeljom kad nemaš dečka.
Imodžen je napravila žalosnu grimasu, a onda se opet uozbiljila. –
Trebalo je ranije da mi se obratiš, mogla sam da ti pomognem. Mogla
sam da hakujem KVC u roku od nekoliko minuta kad ti je trebalo.
Hari se ponovo osmehnula. Zabrinuta majka se povlačila pred
bazičnijim hakerskim nagonima. Podvukla je stopala u turski sed na
stolici i obgrlila se oko grudi. Bilo joj je toplo i osećala se pospano, kao
dete s toplim napitkom pred spavanje. Imodženini saveti nisu uvek bili
razboriti, ali je bilo utešno primiti ih.
Onda se setila neodređenog kljucanja u malom mozgu.
– Zapravo, postoji nešto oko čega bi mogla da mi pomogneš – rekla
je. – Je l’ možeš da mi pošalješ onaj izveštaj koji si uradila za Šeridan?
– Postoji li neki problem s njim? Dilon mi je poslao detalje tvog pen
testa; delovalo je prilično jednostavno.
– I bilo je. Sigurna sam da je dobar, samo hoću nešto da proverim.
– Dobro. – Imodžen je prekrstila ruke i počela da lupka nogom o
pod. – U međuvremenu, šta planiraš sledeće da uradiš?
– Primam predloge.
– Gluposti. Znaš savršeno dobro šta treba da uradiš.
Hari je izbacila noge na pod. – Ne idem u policiju, a ni ti ne možeš
da ideš. Rekla sam ti...
– Znam, znam. Ali ako mene pitaš, previše rizikuješ samo zbog
smanjenja kazne tvom ocu, nije vredno toga.
– Slušaj...
Imodžen joj je mahnula da ćuti. – Ne pričam o tome da odeš u
policiju.
– Nego?
– Zar nije očigledno? Moraš da odeš da vidiš oca.
Hari se skljokala u stolicu i zažmurila. Osetila je detinjastu potrebu
da zapuši uši i počne da pevuši.
– Znam da ti je odnos s ocem komplikovan – nastavila je Imodžen.
Malo je reći komplikovan. Hari je čekala da Imodžen nastavi, a kad
nije, otvorila je oči.
Imodžen je zurila mimo nje ka drugom kraju prostorije. – Jesi
ostavila vrata otključana?
Hari se brzo okrenula.
Ešford je hodao ka njima kroz kancelariju. – Jedan od mojih
zaposlenih je poginuo sinoć u požaru.
Ešford je zatvorio za sobom vrata Dilonove kancelarije i nastavio: –
Upoznala si ga: Feliks Roš.
– Žao mi je što to čujem.
Hari je pokušala da dobije na vremenu smeštajući se u stolicu za
Dilonovim stolom i pokazujući Ešfordu da sedne naspram nje.
Psihološki efekat koji je time želela da postigne je možda bio malo
očigledan, ali kakve veze ima? Imala je osećaj da joj može pomoći ako
bude izgledalo kao da vlada situacijom.
Ešford je seo, njegova frizura u stilu klovna Koko potpuno je
odudarala od njegovog poslovnog odela. – I znam da je tvoja nezgoda
bila mnogo ozbiljnija nego što si me navela da poverujem.
Hari se namrštila. – Kako...
– Džud Tirnen mi je napomenuo. Nazvao me je povodom Feliksa,
naravno. A onda smo malo popričali o tebi.
Naslonio se nazad u stolici, ne skrećući pogled s nje.
Prokleti Džud. Koliko toga mu je rekao? I zašto ju je Ešford potražio?
Setila se srebrnog jaguara koji je zapazila iza svojih kola.
– Kako ste znali da ću biti ovde? – rekla je.
Zastao je. – Tvoja majka se često žali kako previše radiš, i kako
nikad nisi kod kuće vikendom. Pa sam mislio da proverim da nisi ovde.
– Razgovarali ste s mojom majkom o ovome?
– Bože dragi, ne. Ne bih se usudio da je zabrinjavam. – Zagledao se
u nju ozbiljnog pogleda. – I umesto toga ću ja brinuti o tebi u njeno ime.
Hari se odgurnula od stola i prekrstila ruke. – Stvarno nema potrebe
za tim.
– Ja mislim da ima. Može biti da se upuštaš u stvari koje nemaju
veze s tobom.
Izvila je obrve. – Mogla bih isto da kažem za vas.
– Tu si u pravu. Međutim, posledice po tebe bi mogle biti mnogo
ozbiljnije.
– Šta vam je tačno Džud rekao?
– Pritiskao sam ga da mi otkrije pojedinosti oko tvoje nazovinesreće.
Bio sam zabrinut.
Hari je posmatrala njegov dobroćudni izraz lica i tople oči koje su
podsećale na oči baseta. S tim čupercima kose oko glave mogao je biti
nečiji deka.
– Nije imao pravo da se meša i priča vam bilo šta – kazala je.
Ešford je izgledao zamišljeno na tren. Onda je rekao: – Pre nekoliko
godina, drugi moj zaposleni je tragično poginuo u saobraćajnoj nesreći
blizu IFSC-a.
Hari se stegla vilica, ali ništa nije rekla.
– Prvo mladi Džonatan, sada Feliks – nastavio je Ešford. – I prema
Džudovim rečima, tebe je neko pokušao da gurne pod voz.
– To je već natezanje, zar ne? – Trudila se da joj ton ostane
neobavezan. – Dovođenje moje nesreće na stanici Pirs u vezu s nečim
što se desilo vašim zaposlenima?
– Jesam li ja rekao da postoji veza? – Nagnuo se napred, spojivši
dlanove kao u molitvi. – Samo te molim da budeš oprezna, to je sve.
Zbog tvoje majke, ako ne zbog sebe same.
Hari se namrštila. – Izgleda da vrlo dobro poznajete moju majku.
– Poznajem Mirijam duže nego što poznajem Sala. – Pogled mu se
izgubio negde pored nje. – Ja sam ih u stvari i upoznao.
Hari se zagledala u svoje nokte. – Jeste li vi i ona bili... Mislim, jeste li
vi...?
Odmahnuo je glavom. – Sada ne. Sada smo samo dva stara prijatelja
koja vode računa jedno o drugom.
– Ali nekad?
Ustručavao se. – Nekada, priznajem, davno, bili smo bliski.
– Šta se desilo?
– To je bilo pre skoro trideset godina, nije bitno.
– Molim vas... Volela bih da znam. – Hari je čačkala iskrzan nokat na
palcu. – Moja majka je jednom pomenula nešto o tome, sada bih volela
da čujem od vas.
Pogledala ga je na brzinu. Kako da navedete nekoga da vam oda
tajnu: prevarite ih da pomisle da vam ju je neko već rekao.
Ešford je izgledao nesigurno i promeškoljio se na stolici. – Ali to je
bilo tako davno. Amaranta je bila tek beba. – Otresao je trunku
nevidljive prašine s kaputa. – To nije nešto čime se ponosim, uveravam
te.
Hari je i dalje gledala u svoje nokte. Ne treba da je iznenadi što je
Mirijam imala aferu. Sasvim je sigurno da u braku s njenim ocem nije
bilo lako.
– I šta se desilo? – rekla je.
Ešford je pročistio grlo. – Ništa. To je trajalo samo nekoliko meseci.
Onda smo to prekinuli.
– Zašto? Zbog mog oca?
– Voleo bih da mogu da kažem da je bilo zbog njega. – Zastao je. –
Ne, bilo je zbog tebe, Hari.
Hari je naglo podigla pogled. Izraz lica mu je bio tužniji nego ikad
do tad.
– Mirijam je zatrudnela s tobom – rekao je.
Hari je zurila u njega neko vreme, i zavrtelo joj se u glavi. Ešford
mora da je primetio paniku na njenom licu jer je odmah odmahnuo
glavom.
– Ne, ne, Hari, nema potrebe da brineš – rekao je. – Ti si Salova ćerka,
u to nema apsolutno nikakve sumnje. Samo pogledaj u ogledalo, za
boga miloga. Ti si Martinezova od glave do pete, ne bi nikako mogla
biti ništa drugo.
Hari je samo trepnula na to. Na trenutak nije bila u stanju da
progovori. Potom je klimnula glavom i rekla: – Znači Mirijam je to
prekinula zato što sam ja bila na putu?
– Siguran sam da bi pre ili kasnije to uradila. – Ešford je spustio
pogled. – Iskren da budem, ja sam se uplašio.
– Hoćete da kažete da ste u stvari vi prekinuli?
– Nisam bio spreman da preuzmem brigu o tuđoj porodici. Posebno
ne Salovoj. Postao sam svestan toga kada je zatrudnela. I da, otišao
sam. – Sad je na njega bio red da gleda u svoje nokte.
Osećala se ošamućeno. Pomislila je na majku, koja je uvek bila tako
hladna i koja nikad nije bila zadovoljna bilo čime što bi Hari uradila.
Uvek je pretpostavljala da je to bilo zato što je previše ličila na oca. Ali je
sada uvidela da to nije bio jedini razlog.
– Ne smeš da kriviš svoju majku – rekao je Ešford. – Bilo je teško
živeti sa svim finansijskim teškoćama tvoga oca, pogotovo jer je morala
da misli na Amarantu.
– Ali da nije bilo mene, Mirijamin život je mogao da bude sasvim
drugačiji. Vi ste bili u stanju da joj pružite sigurnost koja joj je bila
potrebna.
Odmahnuo je glavom. – Na kraju bi se sigurno vratila tvom ocu,
uveren sam u to.
– Ali nikad nije dobila priliku da napravi taj izbor, zar ne? – Hari se
ujela za usnu. – Zbog mene.
Ešford nije odgovorio. Nije bilo potrebe. Znala je da je u pravu. Ne
samo da je Hari podsećala svoju majku na muža koga je prezirala već
joj je i uništila jedinu priliku koja joj se ukazala da ga ostavi.
Kao majka i ćerka, nikad nisu imale šanse.
32.
Bilo je skoro šest sati kada se Hari vratila u svoj stan, ali se setila svog
dogovora s Dilonom tek kad je bilo već negde oko osam.
Udarila se rukom po čelu, potom je svukla odeću sa sebe, uskočila u
tuš, te pustila vodu toliko vruću da jedva može da izdrži. Dva puta je
istrljala kosu šamponom kako bi isprala smrad kacige, i nastojala je da
ne razbija mozak misleći na majku.
Ešford ju je, napuštajući prostorije Lubre, još jednom zamolio da
bude na oprezu, s izrazom lica koji je govorio da se kaje što je uopšte
dolazio. Ona je ostala da sedi na Dilonovoj stolici nesposobna da se
pomeri, sve dok Imodžen nije došla i naredila joj da ode kući.
Hari je iskočila iz tuša, navukla farmerke i beli pamučni džemper i
krenula ka vratima. Žustra aktivnost bi joj obično popravila
raspoloženje, ali imala je osećaj da ovoga puta to neće biti dovoljno.
Prošla je pored svoje radne sobe i zastala. Onda je ušla i proverila
imejl. Ništa.
Skljokala se u radnu stolicu i počela prstima da masira čelo. Bilo je
samo pitanje vremena kada će joj se Prorok ponovo obratiti s
instrukcijama za slanje novca. A šta, za ime boga, onda da radi?
Hari je udarila pesnicom o sto. Prokleti bili i njen otac i njegovi
prljavi poslovi. Kakve veze sve to, dođavola, ima s njom? Pre toliko
godina je uspela da ga potisne iz svog života i isključi sve emocije. Ali
izgleda da je čak i iz zatvora još uvek mogao da joj upropasti život.
Zalupila je poklopac laptopa i izmarširala iz stana tresnuvši
ulaznim vratima iza sebe. Uskočila je u kola, nagazila na gas, upalila
farove i krenula na jug u pravcu Eniskerija.
Nije imala običaj da preispituje samu sebe u vezi s ocem. Dovoljno je
to radila u prošlosti, i nikad joj nije donelo ništa dobro. Ali u ovom
trenutku je bila svesna previranja emocija, koje su se u njoj uzburkale
kao mleko koje počinje da vri. Uzdahnula je drhteći i pokušala je da se
koncentriše na put.
Nije bilo mnogo saobraćaja i za manje od deset minuta je bila na
auto-putu. Dok se vozila otvorenim putem, osetila je kako popušta njen
stisak na volan i kako joj se čelo opušta. Možda su večera i čaša vina
upravo ono što joj je sad potrebno.
Sišla je s auto-puta i krenula prema selu Stepasajd. Saobraćajnice
osvetljene reflektorima i benzinske pumpe zamenili su krivudavi
putevi i zeleni travnjaci, pa je smanjila brzinu.
Prošla je kroz selo i počela de se penje uz uzano brdo jedva šire od
kola. Uličnog osvetljenja više nije bilo, a nebo je zaklanjala tavanica od
isprepletenih krošnji drveća. Hari je ubacila u manju brzinu i upalila
duga svetla. Put je s obe strane bio oivičen jarkom i gustom živicom, a
zbog oštrih krivina morala je maltene da mili.
Odjednom ju je zaslepeo blesak svetla otpozadi. Zaškiljila je u
retrovizor. Neki manijak je vozio tik iza nje i sudeći po visini njegovih
farova, mora da je vozio džip. Hari je nekoliko puta blago pritisnula
kočnicu nadajući se da će ga crvena svetla upozoriti da se odmakne.
Zašla je za sledeću okuku i opet pogledala u retrovizor. Džip je zaostao
izvan vidokruga.
Minijev motor se mučio i prebacila je u drugu brzinu. Malo napred,
u mraku su gorela usamljena svetla paba Džoni Foksis. Hari se
namrštila. Dilon nije pomenuo taj pab kao orijentir. Prošla ga je
odjednom osetivši neku zebnju, kao da iza sebe ostavlja svog
poslednjeg anđela čuvara. Podišla ju je jeza od te pomisli.
Sledećih petnaest minuta išla je kolima čas uzbrdo, čas nizbrdo.
Održavala je brzinu od trideset kilometara na čas. Oči su joj se širile na
prizore krajolika koje su njeni farovi osvetljavali oko nje. S njene leve
strane, put je bio omeđen niskim kamenim zidovima koji su je odvajali
od vertikalnog ponora u doline ispod. S njene desne strane, uzdizalo se
brdo gusto obraslo jelama. A pravo ispred nje nije bilo ničeg sem
mračnih okuka.
Kad je bila prinuđena da ubaci u prvu brzinu, Hari je morala da se
pomiri s činjenicom da je negde usput pogrešno skrenula. Dilon nije
pomenuo nikakve strme uspone i bilo joj je jasno da je počela da se
penje Dablinskim planinama. Proklinjala je svoj unutrašnji kompas i
počela da traži proširenje puta gde bi imala dovoljno mesta da napravi
polukružno skretanje.
Kada je primila udarac, Hari je prvo pomislila da se stena skotrljala i
udarila u kola. Silina udarca je odgurnula mini napred, a Hari je
poletela sa svog sedišta. Njen sigurnosni pojas se zategao i odbacio je
unazad. Namah je bila paralisana, a onda je zgazila na kočnicu. Kola su
se istog trena zanela bočno ka kamenom zidu. Vrtela je volan
pokušavajući da ispravi pravac pre sledeće krivine. Onda je bacila
pogled na retrovizor, kad joj se oteo jecaj.
Džip se ponovo pojavio, i jurio je prema njoj svom silinom. Hari je
zurila u neverici kad su je sustigli njegovi farovi. Džip se zabio pravo u
nju kao buldožer i Hari je vrisnula. Zadnji deo minija se nekontrolisano
zaneo i udario o kameni zid. Prozor sa suvozačke strane razbio se u
paramparčad. Hari je zgazila na kočnicu iz sve snage, skoro ustavši sa
sedišta kako bi prenela na nju svu svoju težinu. Kola su skrenula na
drugu stranu puta i počela da se truckaju uza samu ivicu jarka. Grane
su šibale po prozorima. Počela je da oseća bol u rukama od vibracija na
volanu, dok se naprezala da obuzda kola.
Mini je poslušao, i nekako izašao natrag na put. Hari je brzo vratila
pogled na retrovizor. Džip je bio samo nekoliko metara iza nje.
Prebacila je nogu s kočnice na gas i mini je poleteo napred. Osetila je
kako se slepljuje nazad za sedište dok su kola jurila uzbrdo. Molila je
boga da ne naiđe kamion iz suprotnog smera.
Mini je sekao oštre serpentine, uz škripu guma. Hari se zanosila
levo-desno, ruku čvrsto stegnutih oko volana, i napetih mišića. Svaki
atom u njenom telu je bio u stanju pripravnosti, predan zadatku da se
kola zadrže na putu. Povećala je brzinu na trocifren broj, ne obraćajući
pažnju na buku motora. Njeni farovi su obasjali reči OPASNA
KRIVINA iscrtane ogromnim fluorescentnim slovima na putu. Hari je
progutala knedlu i još jače stegla volan.
Proverila je gde je džip. Mučio se s oštrim krivinama i uspela je malo
da mu odmakne. Ko je pobogu ovaj tip? Da nije Kvini? Možda je
primetio njena kola ispred Leonovog stana i sve ovo vreme je pratio. Ali
zašto bi on nju vijao kolima po planini?
Hari je škripeći gumama uletela u ravnu deonicu puta i odmah je
začula kako joj se džip približava. Kameni zidovi s leve strane su
nestali, i jedino što ju je odvajalo od strme provalije bila je travnata
humka visoka do kolena. Iz njenog grla je dolazilo tiho cviljenje. Po
pitanju sirove snage, mini nije mogao da se meri s džipom. To je kao
kad bi neko suprotstavio karting i šleper, i Hari je znala da nema
mnogo izgleda za pobedu.
Džip je nezadrživo grabio prema njoj, i sad je već bio toliko blizu da
je u retrovizoru mogla da vidi odsjaj s njegovih prednjih šipki. Silovit
udarac odgurnuo ju je napred. Glava joj se naglo trznula unazad i
odjednom je letela je kroz vazduh.
Hari je vrisnula i čvrsto se uhvatila za volan. Kola su preletela preko
humke i u trenutku sve je teklo kao na usporenom snimku. Motor je
utihnuo i nastupila je jeziva tišina, koju je remetio jedino zvuk točkova
koji su se okretali u vazduhu. Hari je imala utisak da joj mozak radi
mnogo brže nego što se dešavaju stvari oko nje. Osećala se kao da ima
na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Palo joj je na pamet da opusti
ruke i noge kako ne bi bile prenapregnute pri udaru i sklone lomljenju.
Primetila je torbu kako klizi ispod suvozačkog sedišta.
A onda, kao u liftu kad krene, osetila je kako počinje pad. Vazduh je
počeo da zviždi kroz razbijene prozore, a tlo joj je pohitalo u susret.
Kola su se razbila o travnato tlo i počela da se tumbaju kao kad neko
baca žabice po površini jezera. Hari je udarala o krov i o vrata, lupajući
glavom po unutrašnjosti kola. Mini se konačno zaustavio završivši na
boku, uz lomljavu stakla sa svih strana. Jednom se zaljuljao i potom
stao.
Hari se vrtelo u glavi. Čula je škripu savijanja metala i zveckanje
srče koja je padala oko nje. Glava i ramena su joj bila pritisnuta uz
prozor vozača, koji je sada bio na dnu kola. I dalje je imala vezan
sigurnosni pojas. Osećala je topli metalni ukus u ustima. Mora da je
pregrizla usnu pri udaru. Pokušala je da pomeri glavu, ali joj je bila
preteška, kao da se od povrede pretvorila u olovo. Rešila je da na brzinu
proveri svoje znake života. Izgleda da ništa nije slomila.
Slušala je da li se nešto kreće napolju. Mini je škripao i krckao, i
pomislila je na sve one eksplozije kola koje je videla na televiziji.
Verovatno treba da izađe odatle. Ali nije se pomerila. Možda ako ostane
nepomična tu u mraku i pravi se mrtva, onaj tip će otići. Hari se
zapitala da nema blagi potres mozga.
Odjednom, kola su bila preplavljena svetlošću. Hari je zaklonila oči,
ostavši na trenutak zaslepljena. Onda se okrenula u sedištu i zaškiljila
kroz zadnji prozor. Dve svetlosne kugle su bleštale u nju s puta.
Trznula se kao da ju je struja udarila. To je bio džip, njegovi farovi su
bili upereni u nju kao reflektori. Mogla je da nazre tamnu siluetu kako
se prikrada niz brdo, presecajući snop svetlosti kao neko ko kasno ulazi
na projekciju filma u bioskopu. Tamna kapa, blistavobela kosa,
nevidljivo lice.
Hari je otkačila sigurnosni pojas i uzverala se preko menjača do
suvozačkih vrata. Pod njenom težinom kola su se prevrnula i srušila na
točkove. Staklo joj je iseklo dlanove. Šutnula je vrata i iskotrljala se
napolje na travu, i potražila čvrst oslonac na raskvašenoj zemlji. Onda je
počela da trči.
Bežala je nizbrdo, ukopavajući pete u tlo kako se ne bi okliznula
niza strmu padinu. Čula je disanje iza sebe, i bat koraka. Sjurila se kroz
grmlje žutilovke, ignorišući trnje koje joj se zarilo u kožu kroz farmerke.
Odjednom, koraci su prestali. Istog trenutka, njen progonitelj ju je
oborio bacivši se na nju i pribivši je za tlo. Popeo se na nju i nabio joj
kolena u krsta. Svojom težinom ju je prikovao za tlo, izbivši joj vazduh
iz pluća. Naslonio joj je ruku na potiljak i nabio joj lice u zemlju. Osetila
je ukus vlažne zemlje koja joj je ispunila usta i nos. Pokušala je da
vrisne, ali nije mogla da diše. Onda ju je zgrabio za kosu i povukao
glavu unazad; zastenjala je boreći se za vazduh. Zabacila je ruke iza
leđa, u pokušaju da ga dohvati, ali ju je on zgrabio za levi zglob i
uvrnuo joj ruku iza leđa gurajući, dok nije ponovo vrisnula.
Muškarac je prineo usne blizu njenog uva. Osetila je njegov topao
dah na vratu i zadrhtala. Kada je progovorio, znala je da je to muškarac
sa železničke stanice.
– Čujem da si sklopila dogovor. – Glas mu je bio grub i hrapav.
Progutala je knedlu i pokušala da progovori. Usta su joj bila sasvim
suva.
– Samo radim ono što želiš – uspela je da izusti – glave zabačene
unazad kako ju je držao za kosu. – Vraćam novac.
– Prorok ti ne veruje. Ne veruje nikome. Osim meni.
– Prorok te je poslao?
– Prorok me uvek šalje. – Cimnuo ju je za kosu povlačeći je još više
unazad i ona je zavapila od bola. – Ne dopada mu se kad neko
pokušava da se povuče iz dogovora.
Pretrnula je, i morala je da se napregne kako bi zvučala iskreno. –
Zašto bih htela da se povučem? Samo mi reci gde da pošaljem novac i
njegov je.
Zagnjurio je lice u njenu kosu i rekao tiše, skoro šapatom. –
Poslednja osoba koja se povukla iz dogovora završila je među lešinama
pored puta.
Hari je pomislila na Džonatana Spensera, koga je pregazio kamion.
Progutala je još jednu knedlu, osetivši lupanje srca u grlu.
– Prorok zna da se ja neću povući – rekla je. Prstima desne ruke je
ispipavala tlo pored sebe. Mora biti nekog kamena ili grane tu negde,
nečega što bi joj poslužilo kao oružje.
– Ljudi postanu pohlepni. A kad se to desi, moj posao je da se
postaram da izgore.
Hari je odmah pomislila na Feliksa, spaljenog u sopstvenoj kući, i
jedva se suzdržala da ne zajeca. Prstima je dodirnula nešto čvrsto i
hladno. Kamen.
– I šta Prorok ima na umu za mene? – rekla je, glumeći hrabrost.
Rukom je obuhvatila grubi granit. Kamen je bio otprilike veličine
grejpfruta, s nazubljenom ivicom. – Krvoproliće na putu ili ognjene
muke?
Cimnuo joj je glavu i gurnuo joj ruku još više uz leđa. Hari je
zažmurila i osetila da joj se oči pune suzama od bola. Osećala je bol u
vratu i grlu i imala je utisak da će joj otkinuti glavu.
Nagnuo se bliže k njoj, glas mu je postao još hrapaviji. – S tobom ću
moći sam da biram.
Tada ju je bez upozorenja odalamio pesnicom po slepoočnici. U
glavi joj se mozak stresao i u ušima je začula visok ton. Ponovo joj je
gurnuo lice dole u zemlju. Prekasno je shvatila da je primetio kamen u
njenoj ruci.
– Ostani dole i počni da brojiš – rekao je. – Ne prekidaj dok ne
stigneš do trista.
Pošto nije odgovorila, opet ju je klepio sa strane po glavi, i zvonjava
u ušima je postala još glasnija.
– Broj!
Ispljunula je zemlju iz usta i počela da broji, prezirući drhtanje koje
je čula u svom glasu. Osetila je kako joj ustaje s leđa. Bez tereta njegove
težine mogla je lakše da diše, i odigla je nos i usta od zemlje. Udahnula
je vlažan miris gline i trave i nastavila da broji. Slušala je šuštanje
njegovih cipela kroz travu, koje se čulo sve slabije i slabije.
Ubrzo potom, čula je motor džipa i škripu guma kada je jurnuo
odatle. Dolina je ponovo potonula u mrak. Nastavila je da broji. Brojala
je čak do četiristo pre nego što se konačno predala i zaplakala u vlažnu
zemlju.
33.
– Izvini što te zovem da me spasavaš iz neprilika – rekla je Hari. – I to
dva puta ove nedelje.
Pogledala je u Dilona pokušavajući da proceni njegovu reakciju, ali
nije mogla da ga pročita. Upalio je motor i jurnuo leksusom u oštro
polukružno skretanje, pogleda uprtog pravo napred. Jedva da je
progovorio reč od kad ju je našao u dolini.
Nekako je uspela da se posrćući vrati do svojih kola i izvadi torbu
ispod sedišta. Sela je na zemlju, skupila se pored minija i drhtavim
rukama okrenula njegov broj. Bila je smrznuta i ukočena kad ju je
našao.
Bacila je još jednom pogled na njega. Usta su mu izgledala kao da ih
je rajsferšlusom zatvorio, a ruke je držao čvrsto stegnute oko volana. S
vremena na vreme bi ih otvorio i promrdao pa ponovo stegao, kao da
pokušava da odluči o nečemu.
Pogledao ju je kratko. – Te posekotine na tvojim rukama izgledaju
gadno. Kao i ta preko oka. Vodim te u hitnu, možda su ti potrebni
šavovi.
– Ne, rekla sam ti, dobro sam. – Naterala se na osmeh. – Stvarno,
dobro sam.
– Ako mene pitaš, rekao bih da imaš blagi potres mozga.
Odmahnula je glavom i odmah se pokajala zbog toga. Oštar bol ju je
prostrelio kroz čelo. Možda je bio u pravu za potres mozga.
– Biću dobro. – Masirala je ukočenost koja joj se stvarala u korenu
vrata. – Samo da se odmorim.
Namrštio se i opet se koncentrisao na put. Nosio je farmerke i skupu
kožnu jaknu koja je komotno pratila njegovu liniju. Crna koža je
izgledala mekano kao puter, i Hari se zapitala šta bi se desilo ako bi
ispružila ruku i dodirnula je.
Pročistila je grlo. – Kuda idemo?
– Kuda bi ti htela da ideš?
Hari je pogledala kroz prozor u crne poljane i živice, i odlučila da joj
je zasad bilo dosta prirode. – Je l’ ti ne bi smetalo da se vratimo u grad?
Mogli bismo do mene kući, i da naručimo hranu na kućnu dostavu...
ako hoćeš.
Pogledi su im se sreli. Njegov pogled je bio pun pitanja, ali je samo
slegnuo ramenima i okrenuo glavu. – Dobro.
Hari je opustila glavu na naslonu sedišta i zažmurila, nastojeći da se
ne obazire na njega. Trenutno su je interesovale samo bazične ljudske
potrebe, kao što su sklonište, san i hrana. Bilo šta komplikovanije od
toga moraće da sačeka. Telo joj je postalo usporeno i pospano kako se
oporavljalo od navale adrenalina.
Možda je trebalo da ga pripremi za katastrofalno stanje u kojem su
bila kola. Preko telefona mu je samo rekla da je imala udes i da je sišla s
puta. Tada je htela što pre da završi razgovor. Da je počela imalo da se
udubljuje, briznula bi u plač.
Ali kad je njegova baterijska lampa na tren obasjala kola, zanemeo
je, i shvativši tek posle nekoliko trenutaka šta je video, brzo je vratio
svetlo lampe natrag na kola. Vetrobran je bio smrskan ali je staklo
ostalo na mestu, a ostali prozori su izgledali kao da ih je izbila neka
nevidljiva pesnica. Konture haube su bile zgnječene i spljoštene, kao da
su kola počela da se tope. Čak se i Hari zapitala kako je uopšte izvukla
živu glavu odatle.
Stajala je nekoliko minuta pored minija mazeći njegovu haubu kao
da je ranjeno štene, koje ne želi da ostavi samo. Onda ju je Dilon, bez
reči, uhvatio podruku i poveo je uzbrdo do svog leksusa.
Sada se leksus šumeći kretao planinskim putem. Hari je glava
lelujala dok su krstarili kolima niz planinu, i san ju je pritiskao kao tona
olova. Dilon je zgazio na kočnicu i Hari je poletela napred, torba joj je
zamalo izetela iz krila. Otvorila je oči i ljutito ga pogledala. Kladila se
da je bilo namerno. I zbog čega je uopšte bio toliko besan? Na kraju
krajeva, ona je ta koja je zamalo poginula.
– Zar nećeš ni da me pitaš šta se desilo? – rekla je.
Dilon je udario pesnicom o volan, od čega se ona trgla.
– Ne znam da li da te pitam, Hari. – Ubacio je menjač u drugu i
prošao kroz krivinu. – Ako te pitam, hoćeš li mi reći istinu? Ili ćeš me
samo otkačiti i reći mi da je sve u redu?
Hari je razrogačila oči. Otvorila je usta da nešto kaže, ali ih je odmah
zatvorila.
– Kažeš imala si udes i sletela si s puta. – Zavrteo je glavom. – Ta
kola nisu sama sletela s puta, to bi svako video.
– Čuj, ako si iznerviran zbog toga što sam nam upropastila planove
za večeras...
– Pobogu, Hari, naravno da nisam iznerviran zbog toga. – Zgazio je
na kočnice i zaustavio kola uz škripu guma. – Kakvo ti mišljenje imaš o
meni?
Prošao je rukom kroz kosu. Onda je duboko udahnuo i okrenuo se
ka njoj, prebacivši ruku preko volana.
– Slušaj, oboje znamo da si u ozbiljnoj nevolji – rekao je. Gledao ju je
u oči ne skrećući pogled. Na tren joj se pred očima pojavila slika
mladića s tamnim očima koji je sedeo u njenoj sobi i onako vatreno joj
pričao o životu i etici.
Onda je uzdahnuo i zavrteo glavom. – Je l’ bi te ubilo da me pustiš
da ti pomognem?
Hari je trepnula i zagrizla usnu. Bio je u pravu. Potpuno ga je
isključila. Već je postalo deo nje da se ne oslanja ni na koga osim na
sebe. Prema njenom viđenju, tako nije morala da trpi razočaranja. S
druge strane, toliko se trudila da bude nezavisna da joj nije palo na
pamet da bi on bio povređen što ga isključuje. Nastojala je da izgleda
skrušeno, ali je u sebi pevušila od sreće što mu je to smetalo.
– Izvini. Navikla sam da se sama brinem o sebi. – Slegla je
ramenima. – Izgleda da mi ovog puta to ne ide tako dobro.
– Hoćeš li mi onda ispričati šta se dešava?
Klimnula je glavom. – Ti vozi, ja ću da pričam. – Pogledala je u
senke napolju. – Hajmo natrag u civilizaciju.
Dok se leksus spuštao niz planinu, Hari se zapitala odakle da počne.
Onda je uzdahnula. Kao i uvek, sve je počinjalo i završavalo se s njenim
ocem.
– Još uvek sklapam delove slagalice, ali evo kako ja to vidim. Pre
nego što su ga uhapsili, moj otac je sakrio gomilu para koju je zaradio
insajderskim poslovanjem, a sada njegovi bivši pajtaši pokušavaju da
se dočepaju tog novca. Problem je što oni misle da je taj novac kod
mene. Doduše, neko vreme sam to i sama mislila, ali se ispostavilo da
sam pogrešila.
Dilon ju je zbunjeno pogledao. Hari je mislila na svoj falsifikovani
bankovni račun i napravila grimasu.
– Ne pitaj – rekla je. – Loše mi je kad pomislim na to. Poenta je da
sam zbog toga napravila katastrofalnu grešku. – Zažmurila je,
ošamućena od pomisli na sopstvenu glupost. – Sklopila sam dogovor s
insajderskim pajtašima moga oca.
– Šta si uradila? Jesi poludela?
Otvorila je oči i pogledala ga. – U svoju odbranu da kažem, bila sam
prilično očajna. Upravo sam bila saznala da su ubili nekoga, i bila sam
sigurna da sam ja sledeća. – Obgrlila se oko grudi. – Tako da sam
sklopila dogovor. Ja njima dam novac, a oni mene ostave na miru. U
suprotnom će me ubiti.
Podišla ju je jeza kad je pomislila na tipa s planine i na to šta bi
mogao da izabere da joj uradi.
Zadrhtala je. – Naravno, to nije dogovor iz kog želim da se povučem,
i učiniću sve da do toga ne dođe.
Dilon je ćutao. Hari ga je pogledala krajičkom oka i videla kako mu
se mišići u grlu stežu kao da pokušava nešto da proguta.
– U šta si se to uplela, Hari? Ko su ti ljudi?
– Prava plejada likova.
Uputila ga je u sve što je do tada otkrila o članovima saveza: o
Proroku, koji je dostavljao savezu anonimne informacije iz Džej-Eks
Vornera; o Leonu Riču, koji je izbegao sudsku kaznu tako što je
ocinkario svoje pajtaše; o Džonatanu Spenseru, koji je želeo da se
povuče ali koga su ubili kako bi zaštitili posao sa Sorohanom; o malom
Ralfiju, čiji joj je identitet nepoznat, ali sve su šanse da je to bankar koga
je Leon zaštitio; o Feliksu Rošu, koji se tajno ubacivao na insajderske
poslove saveza, a onda poginuo zato što je saznao ko je Prorok; i najzad,
ali ne i na kraju, o njenom ocu, koji je jedini završio u zatvoru zbog te
čitave tužne priče.
Dilon je tiho zviznuo. Vozio je toliko sporo da je maltene mileo, kako
bi mogao da joj posveti punu pažnju. – Kako znaš sve to?
Hari mu je ispričala za svoj susret s Rut Vuds. Bilo je teško
poverovati da je to bilo tek juče, kada se našla s novinarkom u baru
Palas. Previdela je da pomene svoje hakerske upade u Feliksov imejl.
Nije bila sigurna kakav bi stav Dilon tu imao po pitanju etičkih
principa.
– I ko je bio kolovođa u svemu ovome? Tvoj otac?
Hari je odmahnula glavom. – Prorok je izgleda taj koji vuče sve
konce. S njim sam sklopila dogovor. – Onda je pokazala rukom nazad
ka planinama. – Ono je bio njegov plaćenik što me je gore sjurio s puta.
– Šta? – Dilon je približio auto ivici puta kako bi napravio mesta za
kola koja su dolazila iz suprotnog smera. – Ali mogao je da te ubije. A
zašto bi to uradio pre nego što mu predaš novac?
– Nije nameravao da me ubije, mada malo je falilo. Hteo je da me
uplaši, da se osigura da se neću povući iz dogovora. – Setila se njegovog
dubokog hrapavog glasa, od čega joj se želudac skvrčio. – To je isti onaj
koji me je gurnuo pod voz. Možda je bio i u lavirintu, ne znam.
– Bože.
– Leon je takođe unajmio nekog da me prati. – Ispričala mu je za
Kvinija. – Ne znam da li svi oni rade zajedno ili svako za sebe, ali kako
god da su se organizovali, ja sam se živa usrala.
– A ti nemaš predstavu ko je taj Prorok?
Hari je odmahnula glavom. Pomislila je na Džuda, ali na kraju
krajeva, jedini razlog zbog kog je sumnjala na njega jeste to što je nekad
radio u Džej-Eks Vorneru. To, i činjenica da se za uštogljenog
investicionog bankara previše dobro snašao kad je ponudio Feliksu
mito.
– A šta je s malim Ralfijem? – rekao je Dilon. – Možda je on Prorok.
Na kraju krajeva, ako ga je Leon Rič zaštitio, mora da je važan.
– Nisam o tome razmišljala. – Hari se namrgodila. – Moraću da
vidim šta mogu da saznam o njemu.
Prostrelio ju je pogledom. – Hari, ovo nije nešto što možeš sama da
rešiš. Moraš da odeš u policiju.
Okrenula je glavu od njega i počela da se igra kaišem torbe. Dilon je
podigao ruke u vazduh, i na tren su kola išla sama. – Daj, Hari, nećeš
biti slabić ako zatražiš pomoć.
– Ne radi se o tome.
– Nemoj mi reći da se i dalje brineš oko smanjenja kazne tvom ocu?
Ovde je tvoj život u pitanju.
Hari je namotala kaiš oko kažiprsta. Verovatno je bio u pravu.
– Obećaj mi da ćeš bar razmisliti o tome – rekao je. – I da ću ja biti
uključen u sve što se dešava?
Klimnula je glavom i jauknula. Klimanje ju je bolelo, ali se setila još
nečega. – Zapravo, moguće je da si već uključen i više nego što misliš.
Ispričala mu je za Kvinijeve planove da čeprka po njegovoj prošlosti,
i da pokuša preko njega da dopre do nje. Namrštio se i okrenuo glavu.
– Ne brini za mene – rekao je. – Znam da se čuvam.
Neko vreme su se vozili u tišini. Onda je Dilon rekao: – A ako te pare
nisu kod tebe, kod koga su?
Hari ga je pogledala u oči, ali nije odgovorila. Pretpostavljala je da
oboje znaju odgovor na to pitanje.
Kad su došli do njenog stana, već je bilo prošlo deset. Dilon ju je
ostavio na vratima i otišao pravo u kuhinju. Čula ga je kako lupa
posuđem i pre nego što je stigla da zatvori ulazna vrata.
– Šta imaš za jelo? – doviknuo je.
– Nemam bogzna šta.
Stajala je na vratima kuhinje i posmatrala ga. Stajao joj je okrenut
leđima i razmaknutih nogu dok je otvarao kredence. Jaknu je nabacio
preko radne ploče i u beloj majici je izgledao atletski građen i
preplanuo, kao bivši profesionalni teniser.
– Mora da se hraniš van kuće – rekao je, zatvarajući poslednji prazni
kredenac.
– Tu negde mi je jelovnik za dostavu hrane.
U uzanoj kuhinji, s elementima s obe strane, nije bilo mnogo mesta, i
Hari je morala da se provuče pored njega kako bi došla do fioka.
Ramenom ga je očešala po grudima i trgla se kao da se opekla.
Okrenula mu je leđa i počela da pretura po fioci.
– Ovo zovem kredencem za nedelju uveče. – Sagnula je glavu nisko
dok je kopala po njemu, pazeći na posekotine na rukama. – Unutra
imam sve što mi je potrebno za prijatno veče kod kuće. Jelovnici za
dostavu hrane, vadičep, člansku kartu video-kluba i ogromno
pakovanje čokoladnih bombona.
Hari je zažmurila. Prestani da brbljaš, za ime boga. A i upravo je
shvatila da mu je otkrila koliko jadan društveni život vodi. Čula je da se
pomerio iza nje i počela je da se ježi po vratu svesna njegove blizine.
Preturala je po fioci sve dok nije našla jelovnike. Pošto više nije imala
izgovor da mu drži okrenuta leđa, duboko je udahnula i okrenula se.
Stajao joj je čak i bliže nego što je mislila. Pribila je jelovnike uz
grudi, ali joj ih je on uzeo iz ruku i spustio na radnu ploču. Prišao joj je
korak bliže, očiju punih nagađanja, i spustio ruke na njena ramena.
Osetila je kako počinje da se ježi po rukama.
– Bila si tako smešno detence – rekao je. – Tako neustrašivo i
borbeno. Kao mali tigar.
Hari je osetila kako joj crvenilo navire u obraze, ali se trudila da
izgleda kao da je to ne dotiče. Ovo nije bio trenutak da se opet pretvori
u to smešno detence.
– Ne sećam se da sam bila kao tigar. Sećam se samo svojih
glomaznih cipela za školu. – Savladavala je neodoljivu želju da pogleda
dole i proveri da ih ne nosi još uvek.
Osmehnuo se. – Bila si ljuta na mene.
Hari je podigla obrve. – U stvari, plašila sam te se.
Dilon je obuhvatio rukom ugao njene vilice i blago joj dodirnuo uši
vrhovima prstiju. Lagani drhtaj prostrujao joj je niz leđa.
– Mislio sam da se ti ničega ne plašiš – rekao je.
– Iznenadio bi se. Trenutno su mi na vrhu liste plaćene ubice i veliki
pauci.
Zatvorila je usta pre nego što ponovo počne s brbljanjem. Palcem ju
je pomilovao po obrazu, i osetila je boluckanje novonastalih modrica na
licu. Odjednom je postala svesna svog izgleda, i posle onako silovitog
okršaja u planinama, mora da je izgledala strašno. Spustila je pogled.
– Je l’ te plašim sada?
Odmahnula je glavom, zatim klimnula, a onda se zacrvenela zbog
svoje zbunjenosti. Podigao joj je bradu tako da je morala da ga pogleda.
Potom je prislonio dlan na njen potiljak i privukao je bliže. Koža glave
joj je bila bolna na tom mestu, i setila se kako joj je tip s planine zamalo
iščupao kosu.
Gledala ga je, opčinjena, dok se njegovo lice spuštalo ka njenom.
Pomislila je samo: ovo je dečak koji ju je očarao kad je imala trinaest
godina, ovo je muškarac u kog je izrastao, ovo je Dilon. Pronašao je
njena usta, a njegova su bila meka i topla. Razdvojio joj je usne jezikom,
kad ju je prožeo nalet slatkog uzbuđenja. Nije bila sigurna, ali joj se
učinilo da je naglas zajecala.
Odmakao se od nje, pogledom joj pretražujući lice. Oči su mu bile
bojažljive i oklevao je. Zapanjujuća misao je prošla Hari kroz glavu.
– A je l’ ja plašim tebe? – rekla je.
Progutao je knedlu i nastavio da je posmatra još koji trenutak. Onda
je klimnuo glavom. – Malo.
Zadovoljno se osmehnula. Nije mogla da se suzdrži. Na šta su se
njemu blago povili uglovi usana. Zatim je spustio ruku niz njena leđa i
izvio joj telo ka svojim preponama a on se ponovo nadvio nad njom.
Ovog puta njegov poljubac je bio ozbiljan. Preplavila ju je vrelina i na
svom telu je osetila njegovo srce kako snažno tuče. Jezikom joj je
zakačio donju usnu, zadirkujući je. Ovog puta su se definitivno začuli
jecaji.
Opet se odmakao od nje i Hari je otvorila oči. Lice joj je gorelo i kapci
su joj postali teški.
Dilon se osmehnuo širokim i lenjim osmehom i poveo je za ruku u
spavaću sobu. Nežno ju je držao u naručju, obazriv prema njenom
bolnom vratu i rukama izranjavanim posekotinama. Sledećih sat
vremena udisala je njegov zemljani miris i zaneseno ga posmatrala
kako se kreće gore-dole njenim telom, ponesena njegovim ritmom, koji
ju je na kraju toliko opio da je njegov ritam postao njen ritam, i reči ovo
je Dilon, ovo je Dilon poput bajalice počele su da joj se ponavljaju u glavi,
dok ih konačno nije potopila bujica grozničavih drhtaja.
Kasnije, dok ga je gledala kako spava držeći je za ruku prstima
isprepletenim s njenim, razmišljala je o nečemu što joj je Prorok rekao.
Budi pametna. U suprotnom ćeš ti i svi do kojih ti je stalo biti u opasnosti.
Posmatrala je Dilonove grudi kako se dižu i spuštaju, i slušala
njegovo meko disanje. Poželela je da prstom pređe liniju njegovih crnih
obrva, i dodirne blagi pregib na njegovom nosu, i potom pusti prst da
prati liniju njegovih usana, brade i, naniže, grudi.
Potom se okrenula na leđa i zagledala u tavanicu. Imodžen je bila u
pravu. Sutra će otići da poseti oca.
34.
Hari nikad pre toga nije nogom kročila u zatvor. Iznutra je bio svetliji i
topliji nego što je očekivala. Meškoljila se na narandžastoj plastičnoj
stolici, prekrštajući i opet ispravljajući noge.
Preletela je pogledom po stolicama raspoređenim ukrug uza zidove
čekaonice. Samo jedna stolica je bila zauzeta i na njoj je sedela žena od
šezdesetak godina u tamnozelenom zimskom kaputu.
Hari je uhvatio jak grč u potiljku i počela je da ga masira. Posekotine
na rukama su joj polako zarastale, a na lice je nanela dovoljno šminke
da prekrije većinu modrica.
Bacila je pogled na sat. Još je imala vremena da odustane. Pogledala
je u čuvara iza zastakljenog prozorčeta pored vrata. Pričao je preko
telefona. Njegovo sredovečno lice bilo je okruglo i izborano, i držao je
hemijsku olovku iza uva. Pognuo je glavu kako bi je pogledao preko
ruba svojih naočara i osmehnuo joj se osmehom punim ohrabrenja. Hari
mu je uzvratila kratko klimnuvši glavom i potom je skrenula pogled.
Nije videla svog oca više od šest godina. Bila je u stanju da pokopa
tu činjenicu i nekako nastavi sa svojim životom, ali sada je došlo vreme
da je ponovo iskopa i još jednom se suoči s njom.
Igrala se kopčom svoje torbe. Šest godina je dug period. Verovatno je
ne bi ubilo da ga je posećivala s vremena na vreme. Počela je da kopa
zanokticu na palcu. Razmišljala je o očevoj istoriji izdaja i zaboravljenih
obećanja, pokušavajući da se podseti zašto se držala podalje.
Takvih uspomena je bilo u izobilju, čak i iz njenih najmlađih dana.
Kao onda kad je imala šest godina i kad joj je majka bila u bolnici.
Trebalo je da je otac pokupi posle škole, ali naravno, nije se pojavio.
Sedela je na zidu ispred škole i čekala, sve dok skoro nije pao mrak. I
dalje se sećala neverice i bola koje je osećala misleći da ju je napustio, i
stida pred nepoznatim ljudima koji su u prolazu zurili u nju. Kada se
njen otac konačno pojavio, s džepovima punim para od pokera,
podigao ju je u vazduh i rekao da je skroz zaboravio na nju.
Hari je uzdahnula. Problem s njenim ocem je bio taj što je uvek bio
uveren da on ništa loše nije uradio. Često mu se dešavalo da izneveri
ljude i onda ostane potpuno zbunjen efektom koji je to imalo na njih.
Njena majka je davno odustala od njega, nemoćna da se izbori s tim.
Hari je razumela zašto. Bilo je bolno saznati za svog heroja da je
zapravo obična varalica.
– Možete da uđete, dame, čekaju vas.
Hari se trgla. Čuvar im je pokazivao da priđu, proturajući papire
ispod prozorčeta. Nije požurila da ustane sa stolice, puštajući drugu
ženu da ide prva.
Videla je da žena paket umotan u ukrasni papir predaje kroz
prozor. Prokletstvo, možda je trebalo i ona da donese nešto svom ocu.
Čokoladu ili voće. Ali onda je odlučno ispravila ramena i prišla otvoru.
Ovo nije trenutak za slatkiše i grožđe. Njen otac se nalazi u zatvoru
zbog insajderskog dogovaranja, ne u bolnici zbog upale slepog creva.
Čuvar joj je proturio parče papira kroz prozorče.
– Ovo vam je propusnica – rekao je. – Predajte je na glavnoj
zatvorskoj kapiji. Torba će vam ostati kod mene, možete da je uzmete
na izlasku. – Ponovo ju je pogledao preko ruba svojih naočara. – Samo
sledite Grejs, ona već zna put.
Hari mu se zahvalila, dala mu je torbu i stavila propusnicu u džep.
Onda je izašla prateći stariju ženu.
Vazduh je bio hladan i vlažan. Jutarnje nebo olovnosive boje
spremalo se da istovari obilne padavine. Zatvor Arbor hil nalazio se
blizu gradskih kejeva, ali je uobičajena saobraćajna buka zvučala
veoma udaljeno, kao da je ostatak sveta bio zaklonjen iza nekog
paravana.
Hari se okrenula ka glavnoj zatvorskoj kapiji i nehotice ustuknula
korak nazad. Turobni zatvorski zid uzdizao se visoko iznad nje, možda
pet, šest metara u vazduh. Goli beton kao da se protezao unedogled, i
osetila se kao da postaje sve manja ispod njega. Ugrađen u zid bio je
centralni ulazni blok, visoka građevina gotskog izgleda, s tornjevima na
pročelju. Hari je gledala Grejs kako prilazi vratima ali ona nije mogla da
se pomeri. Baš u takvim građevinama su u pričama strave živeli
vampiri.
– Ne obraćaj pažnju na zidove – rekla je Grejs, ne okrećući se. –
Umeju da uplaše, ali navikneš se.
Hari je zadrhtala i krenula za njom ka čeličnoj kapiji, gde je čuvar
uzeo njihove propusnice i sproveo ih kroz teška gvozdena vrata. Odatle
ih je drugi čuvar poveo niz uzak hodnik koji je podsetio Hari na njenu
bivšu osnovnu školu: zeleni zidovi, goli podovi i nikakvo centralno
grejanje. Čuvar im je objasnio osnovna pravila posete dok su hodali.
Trideset minuta po poseti, jedna poseta tokom nedelje, zabranjeno
pušenje, zabranjeno dodirivanje i krijumčarenje nedozvoljenih stvari.
Otvorio je vrata na kojima je pisalo SOBA ZA POSETE i stao sa strane
kako bi ih propustio da prođu.
Hari je u prostoriju ušla iza Grejs, neprijatno svesna sopstvenih
otkucaja srca. Ispred nje se nalazio dugačak drven sto, sa čije obe strane
su bile poređane stolice. Sto je bio neobično širok, možda metar i po ili
metar osamdeset, dovoljno da se spreči svaki fizički kontakt preko
njega.
Dva čuvara su sela na dve izdignute stolice za osmatranje
postavljene na suprotnim krajevima sobe. Jedina osoba za stolom bio je
stariji čovek, koji je podigao pogled kad je Grejs sela prekoputa njega.
Hari je oklevala, a potom sela za sto negde na sredini, prekrstivši ruke
ispred sebe. Poželela je da ima svoju torbu kod sebe kako bi imala čime
da se igra. Tačno prekoputa nje su bila druga vrata i ona je uprla
pogled na njih iščekujući oca.
Pored nje, Grejs je tiho pričala sa starijim čovekom. Hari ga je
osmotrila na brzinu. Debeljuškasto lice je tonulo u jastuk koji su
formirali njegovi opušteni obrazi, i dok je slušao Grejs, vukao je mlitavu
kožu koja mu je podrhtavala ispod brade.
Začulo se tiho škljocanje, i vrata prekoputa Hari su se otvorila.
Čuvar je zakoračio preko praga i stao nazad uz otvoreno krilo vrata,
osmehujući se čoveku koji je ušao u prostoriju.
– Vidimo se, Sal – rekao je čuvar, pozdravljajući ga pre nego što će
otići.
– Gracias – rekao je čovek.
Zastao je kod vrata. Nosio je teget džemper i tamne pantalone, i bio
je čist i ispeglan. Kosa mu je sada bila potpuno seda a brada gusta i
snežnobela, i davala mu pomorski izgled. Kao dete, Hari je verovala da
je njen otac pravi kapetan Berdsaj.
10
Da li joj se samo činilo ili se on zaista smanjio?
Pogledao ju je i trepnuo. Hari je ispravila leđa i ukrstila članke
podvlačeći noge pod stolicu. Bila je svesna da ta poza odaje napetost, ali
nije bilo šanse da se opusti. Već je osećala kako joj se stvara knedla u
grlu koju neće biti lako progutati.
Osmehnuo joj se i zavrteo glavom, pružajući ruke koje je onda
pustio da mu padnu niz telo.
– Hija mía. – Kćeri moja.
Na trenutak je spustio pogled ka podu. Onda je pročistio grlo i seo
prekoputa nje.
– Nisu mi rekli da si ti, Hari – rekao je. – Kako mi je drago što te
vidim, ne možeš da zamisliš.
Nagnuo se napred i ispružio ruke preko stola. A onda kao da se
predomislio, povukao ih je natrag i ukrstio prste ruku ispred sebe. Hari
je osetila kako joj knedla u grlu raste, i pokušala je da zamisli sebe na
onom zidu ispred škole, ali nije uspela.
– Pogledaj se – rekao je. – Odrasla si. Mlada žena.
Njegove smeđe oči su izgledale zamućeno, ali obrve su mu i dalje
bile crne kao nekad. Hari je spustila pogled.
– Trebalo je ranije da dođem – rekla je.
– Pst, ne pričaj koješta, ljubavi. Ovo nije mesto za tebe. Bila si
potpuno u pravu što si se držala podalje. Rekao sam tvojoj majci da ne
želim da vidim nikog od vas ovde.
– Da li ona dolazi?
Odmahnuo je glavom. – Složili smo se da je bolje da ne dolazi.
Hari je pokušala da zamisli svoju elegantnu majku na ovakvom
mestu, ali nije joj pošlo za rukom.
Njen otac je čačkao rukav svog džempera. – Kako je bila udata za
investicionog bankara, tvoja majka je imala velika očekivanja od života.
Plašim se da nisam ispunio njena očekivanja. Za to sam ja kriv, ne ona.
– A Amaranta? Ona ti dolazi u posete, zar ne?
– Pa, u početku jeste dolazila, da. I to prilično redovno. – Osmehnuo
se zaverenički. – Znaš Amarantu. Uvek ispunjava svoje dužnosti. Ali je
onda došla beba, i naravno više nije imala vremena. U početku je mislila
da vodi Elu sa sobom, ali sam joj ja apsolutno zabranio. – Presekao je
rukom kroz vazduh s dlanom okrenutim nadole, kao da širi špil karata.
– Ni pod kakvim uslovima ne bih dozvolio da moja unuka dođe na
ovakvo mesto.
Hari se naslonila natrag trepnuvši. Mislila je da je ona jedina koja je
odlučila da ne dolazi. – Znači baš niko ti ne dolazi u posetu?
Slegnuo je ramenima. – Posete nekad mogu da otežaju stvari. –
Klimnuo je glavom u pravcu Grejs i njenog sagovornika. – Vidiš recimo
Brendana. Već dvadeset tri godine njegova sestra mu dolazi u posetu
svakog ponedeljka, i sedi tamo i muči ga pričama o životu i porodici
koju on nikad više neće videti. Nikad ne spava dobro ponedeljkom
uveče.
– Zbog čega je on ovde?
Njen otac je skrenuo pogled i nije odmah odgovorio. Onda je
odmahnuo glavom.
– Bolje ti je da ne znaš, ljubavi – rekao je tiho.
Harine oči su se raširile od radoznalosti, i pogledala je u pravcu
starijeg čoveka. Još uvek je čupkao kožu grla svojom drhtavom rukom.
Susreo je Harine oči praznim vlažnim pogledom od kog joj je želudac
potonuo u stomaku. Skrenula je pogled i pažljivije osmotrila lice svog
oca. Delovao je mnogo starije od šezdeset četiri godine. Koža mu je bila
opuštena a bore na čelu duboke i talasaste, kao nanosi u pesku posle
plime.
– Je l’ dobro ovde? – rekla je. – Jesi li ti dobro?
– Ne brini za mene, ljubavi. Snalazim se. – Napravio je grimasu. –
Nedostaje mi sunce. I ne podnosim kad neko drugi odlučuje o tome
kada se svetla pale i gase. Ali pronalazim zanimacije. Izgleda da imam
poseban dar za stolarstvo. Igram malo poker, pišem pisma. Pišem tebi
vrlo često, Hari.
– Pišeš mi? Nikad nisam primila nijedno pismo.
– Ah, ne, nikad ih ne šaljem. – Osmehnuo se kao da je reč o nekoj
nevažnoj sitnici. Onda se namrštio i nagnuo napred ispruživši obe ruke
preko stola. Dlanovi su mu bili otvoreni, kao da je pozivaju da stavi
svoje ruke u njegove, mada mora da je znao da ne može da ih dosegne.
– Zašto si došla, Hari? – rekao je. – Je l’ nešto nije u redu? Jesi li si
zato ovde?
Uzdahnula je i osetila kako joj se ramena opuštaju. Priljubila je
dlanove na sto kao odgovor na njegove. Nešto joj se skupilo u grudima i
osećala se kao malo dete koje konačno ima kome da se izjada. Duboko
je udahnula.
– Bili su mi u poseti neki tvoji prijatelji – počela je.
35.
Hari je već neko vreme pričala. Gledala je svog oca kako skuplja prste u
pesnice dok mu je objašnjavala kako Prorok i Leon stežu obruč oko nje.
Kad je stigla do opisa okršaja koji je imala u Dablinskim planinama, oči
su mu bile čvrsto stegnute. Pognuo je glavu i pritisnuo pesnice na čelo.
Kada je konačno podigao pogled, bio je bled kao krpa.
– Žao mi je. – Jedva je prošaputao. – Nije trebalo nikad da budeš
umešana u ovo. Nikad. – Jednu ruku je pritisnuo na grudi a drugu
ispružio k njoj preko stola. – Učiniću sve da ti pomognem, ljubavi, znaš
to, zar ne?
Oči su mu bile zakrvavljene, a usta odlučno stegnuta u liniju. Hari je
približila ruke njegovim. Rastojanje između njihovih prstiju nije bilo
veće od pola metra, ali kao da je bilo kilometar. Ugrizla se za donju
usnu i klimnula glavom. Na trenutak, nije dolazilo u obzir da
progovori.
– Razgovaraću s Leonom – rekao je njen otac, ispravljajući se. –
Zvaću ga i nateraću ga da te ostavi na miru.
Hari je progutala knedlu i odmahnula glavom. – Nije on problem.
Prorok ovde vodi glavnu reč.
– Onda mi reci šta ti treba, Hari. Uradiću bilo šta. Pitaj me šta god
hoćeš.
Pogledala ga je i poželela da ima više vremena na raspolaganju. Bilo
je toliko pitanja koje je želela da mu postavi, ali trideset minuta je skoro
isticalo.
– Pričaj mi o poslu sa Sorohanom – rekla je konačno.
Na trenutak se zagledao negde u daljinu, poprimivši nostalgičan
izgled. – Bio je to najveći posao koji smo ikada odradili. Akcije su im
bile bezvredne nakon čitave te gluposti s internet kompanijama. A onda
smo čuli da se Aventus nameračio na njih. Uložio sam sve što smo imali
i pokupovao akcije za nas iz saveza pre nego što je iko saznao za to.
– Znači ti si rukovao novcem u ime svih vas iz saveza?
– Na nekim poslovima, da. Pri trgovanju akcijama nikad nismo
smeli da koristimo informacije iz sopstvene banke, to je bilo najvažnije
pravilo. Bilo je previše riskantno. Ako bi informacija procurela iz Merion
i Bernstajna, onda bi neko iz KVC-a obavio trgovinu, i obrnuto. Profit
smo delili naknadno. Tako nikad ne bi mogli da pronađu vezu između
trgovine i insajderskih informacija. To je bio način da se zaštitimo.
– A šta je s Džej-Eks Vornerom? Prorok je radio tamo, zar ne?
– Koliko smo mi mogli da pretpostavimo, da. Ali on nikad nije
trgovao. To je bio njegov način delovanja od samog početka. Uzimao je
novac, ali nikad nije preuzimao rizik. – Vrteo je glavom. – Imao je druge
ljude da obavljaju prljavi deo posla za njega.
Hari se setila šta joj je šaputao njen napadač od sinoć, i stresla se.
Prorok je i dalje imao ljude koji su mu obavljali prljave poslove.
Pritisnula je ruke na grudi i potisnula razmišljanja o svom iskustvu
na planini. – Znači na poslu sa Sorohanom, ti si bio zadužen za novac?
Klimnuo je. – Sorohan je unajmio Džej-Eks Vorner da pregovara u
njihovo ime. Tu je Prorok došao do informacija. Ali Aventus je unajmio
Merion i Bernstajn, tako da Leon nije smeo da učestvuje. KVC nije bio
umešan, tako da sam ja bio slobodan da obavim trgovinu.
– Šta je pošlo naopako?
Uzdahnuo je. – Prekršili smo sopstveno najvažnije pravilo. Kod
Leona je bio novac od prethodnog posla, i u poslednjem trenutku,
ubedio sam ga da tim novcem kupi akcije Sorohana. To je bila tako
dobra prilika, mislio sam da je vredna rizika, samo taj jedan put. Ali
toliki promet akcija Sorohana pobudio je sumnje u berzi. Naravno,
Leonovo ime se odmah istaklo zbog njegove povezanosti s Aventusom i
Merion i Bernstajnom. – Odmahnuo je glavom. – To je bilo glupo i
pohlepno.
Hari je pogledala u svoje ruke. Imala je još jedno pitanje koje je
morala da postavi, ali joj je bilo teško da ga izusti.
– A šta je sa Džonatanom Spenserom? – rekla je konačno, ne
gledajući ga. – Šta se s njim desilo?
Njen otac se iznenadio. – Znaš za Džonatana? – Zavrteo je glavom i
uzdahnuo. – On nikada nije trebalo da bude uključen, nije imao
odgovarajući temperament za to. Bio je maltene dečak, isto godište kao
Amaranta. Trudio sam se da ne spominjem njegovo ime na suđenju.
Otprilike u vreme posla sa Sorohanom, rekao mi je da želi da se povuče.
Bio je uplašen. Ubedio sam ga da se primiri i prepusti meni da rešim
stvar.
– I jesi li rešio?
Napravio je kiselu grimasu. – Razgovarao sam s Leonom, koji je
reagovao previše burno. Bio je ubeđen da Džonatan predstavlja neku
pretnju za savez. To je bila glupost, dečko ne bi pravio nikakve
probleme. Ali Leon nije hteo da čuje. Uspaničio se i kontaktirao je s
Prorokom da mu kaže da posao sa Sorohanom otpada. – Zurio je u
daljinu odmahujući glavom. – Kako bilo, to je sve nebitno, jer je jadničak
stradao u saobraćajnoj nesreći ubrzo posle toga.
Hari je posmatrala svog oca. Izgledao je kao da je u trenutku
zaboravio na nju i čitavu pažnju preusmerio na unutra. Da li je zaista
verovao da je Džonatanova smrt bila nesrećan slučaj? Zažmurila je. Nije
imala želju da to isteruje do kraja. Umesto toga, vratila ga je na temu
novca.
– I koliko si zaradio na poslu sa Sorohanom?
Oči su mu se na tren opet usredsredile na nju. Onda je zaljuljao
stolicu na zadnje noge i ukrstio prste iza glave. Nasmešio se, pogleda
dignutog ka tavanici i zavrteo glavom.
– Oko šesnaest miliona dolara – rekao je. – Od samo jednog posla.
Hari je obavila računicu. U evrima, to je bilo oko dvanaest miliona.
– I gde su te pare sada? – rekla je. – Jesu li ih vlasti našle?
Ljuljao se napred-nazad na stolici, dok je Hari srce vitlalo po
grudima u iščekivanju. Ako kaže da para nema, ona je u nevolji.
Pustio je stolicu da padne napred škripeći o pod i odmahnuo je
glavom. – Vlasti nisu uspele da ih nađu. Promenio sam banku. –
Krajičkom oka je pogledao u čuvare i progovorio tiše. – Kada me je Leon
odao policiji, dao im je podatke o mom računu u Kredit svisu na
Bahamima. Jedino je za taj i znao. Otvorio sam ga devedeset devete,
kada smo sklopili savez, i koristio sam ga za trgovinu akcijama više od
godinu dana. To je vlastima pružilo sve dokaze koji su im trebali.
– Ali postojao je i drugi račun?
Klimnuo je glavom. – Oko šest meseci pre posla sa Sorohanom, ljudi
i z Kredit svisa su počeli da postavljaju neprijatna pitanja. Nisu im se
dopale slučajnosti koje su uočili u mom poslovanju. Možeš da izazoveš
sumnje ako često kupuješ akcije malo pre nego što dođe do
preuzimanja. Tako da sam odlučio da se preselim na nov teren.
– Otišao si s Bahama?
– Ah, ne, previše sam se bio vezao za to mesto. – Osmehnuo joj se. –
Sunce, pesak i zakoni o poverljivosti bankarskog poslovanja, šta bi više
jedan korumpirani bankar mogao da poželi?
Zavrtela je glavom s neodobravanjem. Ponekad je imala utisak kao
da priča s nestašnim detetom.
– Znači, samo si prešao u drugu banku? – rekla je.
– Pa, prvo sam se malo raspitivao. Trebalo je pronaći banku sa
zadovoljavajućim nivoom diskrecije, ako razumeš šta hoću da kažem.
Hari je klimnula i uzdahnula.
– Onda sam upoznao tog tipa na partiji pokera u Nasou – njen otac
je nastavio. – Filip Ruso, tako se zvao. Interesantan igrač. Ispostavilo se
da je bankar, pa sam mu ispričao kako upravo tražim nekoga da mi
vodi investicije. – Osmehnuo se ironično. – Nešto u načinu na koji je
igrao poker navelo me je da pomislim da bismo bili dobar tim. Nije se
plašio rizika, i nije mu bilo nepoznato poslovanje na ivici zakona. Pa
smo počeli saradnju.
– Otvorio si račun kod nepoznate osobe koju si upoznao na partiji
pokera?
– Što da ne? To je bila sasvim ugledna banka, i veoma bezbedna.
Instrukcije za trgovinu akcijama sam mu slao faksom pod dogovorenim
pseudonimom. Svako podizanje gotovine ili transfer novca s računa
mogli su da se obave samo uživo, i morali su da se ugovore, preko
faksa pod istim tajnim imenom. – Zagledao se u njene oči na tren i
osmehnuo se. – Dopalo bi ti se ime koje sam izabrao. – Uzdahnuo je i
opet skrenuo pogled. – U svakom slučaju, to mi je savršeno odgovaralo.
A i njemu. Kopirao je svaku moju trgovinu i sam zgrnuo pravo malo
bogatstvo. Često se dešava da ljudi imitiraju nečije uspešno trgovanje
na berzi.
Hari je klimnula glavom, setivši se Feliksa Roša koji se ubacivao na
trgovinske poslove saveza. Onda se setila kako je završio, spaljen u snu.
Njemu plagijatorsko poslovanje nije donelo ništa dobro.
– Profesionalno samoubistvo za bankara, naravno – nastavio je njen
otac, nesvesno prateći njen tok misli. – Ali uživao je u preuzimanju
rizika. Nekada sam se sastajao s njim svakih nekoliko meseci kako bi
odigrali koju partiju pokera i završili koji poslić. Pred kraj je bio
unapređen u direktora investicija, a na njegovo mesto su stavili nekog
nepoznatog bankovnog zastupnika. S njim nikad nisam sarađivao, do
tad sam već prestao da poslujem s tog računa.
– Ali novac od Sorohana je još uvek tamo?
– O, da.
Hari se igrala kaišem ručnog sata. Njenih pola sata je skoro isteklo.
Vreme je da pređe na stvar. Ali pre toga je imala još jednu stvar koju je
htela da pita. Spustila je pogled na sat, kao da će izbegavanjem pogleda
izbeći odgovor koji bi je zaboleo.
– Zašto si to uradio? – rekla je.
Usledila je pauza. – Voleo bih da znam da ti odgovorim, Hari. Ovde
sam imao mnogo vremena da razmišljam i sam sebi sam postavio to
pitanje bezbroj puta. Zašto sam to uradio? Je l’ bilo vredno svega? Da li
bih opet to uradio da mi se ukaže prilika? – Uzdahnuo je. – Verovatno
bih.
Hari je brzo podigla pogled. Izvio je obrve izvinjavajući se, ali nije
skrenuo pogled.
– Nije bila stvar samo u novcu – rekao je. – Novac je delimično bio
razlog, naravno, ali ne i jedini. – Namrštio se kao da se muči da nađe
prave reči. – Ne znam. Možda se radilo o moći. Zahvaljujući
povlašćenim informacijama, imali smo potpunu kontrolu, osećali smo
se svemoćnima. – Oči su mu se caklile ispod tamnih obrva. – Berza je
bila naša.
Hari se ukrutila. Prepoznala je nešto u tome. Berza je bila naša. Na te
reči, pred očima joj je iskrsla slika nje same za tastaturom, kako
istražuje mrežu, probija njenu spoljašnju zaštitu; neopaženo prolazi
pored stražara i provaljuje u nalog administratora, kada bi je obuzelo
zabranjeno uzbuđenje što je mreža konačno njena.
Otac se ponovo zagledao negde pored nje u nešto što je samo on
video. Nagnuo se napred, sklopivši ruke ispred sebe toliko čvrsto da
mu se koža zategla.
– Opasnost i rizik su samo pojačavali uzbuđenje. Tada sam se
osećao živim. Život nije mnogo zabavan ako bar ponekad ne staviš sve
na kocku. – Zavrteo je glavom i potonuo u stolici, opet s izrazom
izvinjenja na licu. – Možeš li da razumeš išta od ovoga, Hari?
Nije mogla da mu odgovori.
Pažnju joj je privukao neki pokret levo od nje i videla je da jedan od
čuvara gleda na sat. Njen otac mora da je primetio isto to jer se nagnuo
napred i ponovo ispružio ruke k njoj.
– Čuj, ništa od ovoga tebi ne pomaže – rekao je. – Pusti mene da se
postaram za Leona i Proroka. Mogu da razgovaram s njima, da ih
nateram...
Odmahnula je glavom. – Razgovorom nećeš ništa postići. Ne s
Prorokom.
– Onda mi reci šta mogu da uradim.
Hari je duboko udahnula. – Treba mi novac. Cela suma.
Povukao je ruke nazad preko stola i stisnuo laktove uz telo. – Šta?
Hari se promeškoljila na stolici. – Objasnila sam ti već. Ako ne
predam dvanaest miliona evra Proroku, pustiće onog svog psihopatu
na mene. A možda i na druge. Nemam izbora.
Njen otac je zurio u sto gladeći bradu. Čelo mu se presijavalo od
sitnih kapljica znoja.
Odmahnuo je glavom. – Ne možeš verovati takvom tipu da će se
držati dogovora. Ko kaže da neće poslati svog plaćenog ubicu na tebe
čak i kad dobije pare?
– Ali s parama bar imam neku pregovaračku moć. Bez njih sam
mrtva. – U neverici je počela da podiže glas. Kako je moguće da se
raspravljaju oko ovoga? Život joj visi o koncu.
Njen otac je počeo da trlja lice dlanovima, kao da pokušava da
pospeši protok krvi i izvuče iz sebe moguće rešenje. Kada je spustio
ruke natrag na sto, pogled mu je bio zamagljen i izgledao je umorno.
– Nemaju prava na taj novac – rekao je tiho. – Ja sam jedini ispaštao
zbog tog novca. Šest godina sam proveo u ovoj betonskoj kutiji. Šest
godina red za doručak čekam s pedofilima i ubicama, gde svima zadah
tako zaudara da ti se stomak prevrće. Šest godina na mestu gde je
samoubistvo većini jedini način da izađu. – Disao je duboko kroz nos. –
Taj novac je bio jedina stvar koja me je održavala.
Hari se zgrčila i zažmurila, pokušavajući da odagna slike koje je
opisivao. – Žao mi je, ali ne vidim nikakav drugi način da se izvučem iz
ovoga. Osim da odem u policiju.
Njen otac se ukrutio. – Mora da postoji drugi način, mora da postoji.
Hari ga je pogledala, i osetila kako nešto malo u njoj postaje još
manje.
– Nećeš mi pomoći, zar ne? – rekla je.
I sama je čula zbunjenost i povređenost u svom glasu. Opet je sedela
na zidu ispred škole. Čvrst čvor joj se stegao u grudima. Opet ju je
izdao, kao što je uvek radio. Kako je mogla biti tako detinjasta da
pomisli kako bi ikad moglo biti drugačije?
Odjednom se njegovo čitavo držanje promenilo. Pogledao ju je u oči
i osmehnuo se. Hari je taj osmeh delovao usiljeno. Čemu god da su se
njegove usne smejale, njegove oči nisu učestvovale.
– Koješta, naravno da ću ti pomoći, Hari. – Ni u jednom trenutku nije
skrenuo pogled. – Ali budi razumna, teško da ti mogu dati pare
odavde, zar ne? Pa nemam ih kod sebe.
Okrenuo je dlanove naviše, prenaglašeno slegnuvši ramenima.
Gestikulacija koja je bila tipična više za Francusku nego za Španiju, i
Hari ju je viđala i ranije. Oduvek je sumnjala da je pre smišljeno
uvežbana, nego što ju je nasledio od svojih španskih predaka.
Vrata iza njih su se otvorila i čuvar je ušao u prostoriju.
– Vreme je isteklo, gospodo – rekao je čuvar, stojeći pored otvorenih
vrata.
Stariji čovek, levo od njenog oca, ustao je. Grejs je ostala da sedi,
uporna u nameri da završi svoje jednostrano izlaganje pre nego što njen
brat pobegne natrag u svoju ćeliju.
Harin otac je odgurnuo stolicu bacivši pogled na čuvare. – Hablemos
esta tarde. – Pričaćemo po podne.
– Po podne?
Ustao je, držeći se ispravljeno i opušteno. – Sačekaj me ispred kapije
u dva.
Hari se namrštila. – Ispred kapije? Ne razumem.
Nakrivio je glavu u stranu. – Izlazim danas. Odobrili su mi
smanjenje kazne. Mislio sam da znaš.
Hari je bila zabezeknuta. – Ne. Ne, nisam. Bar ne da je tako brzo.
Setila se poruke koju joj je majka ostavila na telefonskoj sekretarici.
Verovatno je pokušavala da je obavesti o tome.
Dakle, posle toliko vremena, njen otac izlazi baš danas. Osećala se
izduvano i pregaženo, kao probušena guma.
Uzdahnula je. – Dakle, ako te sačekam, pomoći ćeš mi.
Čak se nije potrudila da to formuliše kao pitanje. Ne bi bilo poente,
kad njegov odgovor ionako ništa ne znači?
– Naravno da hoću, ljubavi. – Približavao se vratima. – Ne brini, sve
će biti u redu.
Hari je ostala da zuri za njim. Nije mu poverovala ni reči.
36.
Hari se vraćala iz zatvora vozeći polako pored kejeva, trudeći se da ne
misli na oca. Nije trebalo da ide da ga vidi. Jače je stegla volan i
koncentrisala se na vožnju do kuće.
Oblaci su ispunjavali svoje ranije obećanje kiše. Ujednačena škripa
brisača preko vetrobrana kao da je lupala tačke na rečenice iz njenog
razgovora s ocem dok je premotavala film.
Nije trebalo nikad da budeš umešana u ovo.
Učiniću sve da ti pomognem.
Ne brini, sve će biti u redu.
Hari je udarcem isključila brisače i naglo zakočila na crveno svetlo.
Naslonila je obraze na pesnice i posmatrala kišu kako se sliva u
slapovima niz vetrobran dok staklo nije počelo da izgleda kao da se
topi.
Njen otac joj neće pomoći, toliko je bilo jasno. Tražio joj je da ga
sačeka ispred zatvorske kapije, ali zarad čega? Zarad još izgovora i
izvinjenja? Hari je odmahnula glavom. Nije imala nameru da ikad više
priđe onim zidovima.
Kiša se pretvorila u grad i ledene kuglice su lupkale po kolima.
Vozač iza Hari je zatrubio i ona se trgla, spetljavši se oko menjača. Bio je
krut i zapinjao je. Vozila je dve godine staru nisan mikru, koju je dobila
od osiguravajućeg društva kao trenutnu zamenu za svoj mini, kog su
odšlepali. Uspela je da ih ubedi da nijedna druga kola nisu učestvovala
u nesreći tako da se policija nije umešala. Samo bi joj falio još jedan
susret s detektivom Linom. Motor je zaurlao a ona je uzdahnula
pomislivši na svoj voljeni mini, čiji se menjač pomerao kao podmazan.
Nikad ga više neće voziti.
Uključivši ponovo brisače, krenula je napred, ali je onda skrenula
desno na most O’Konel. Namera joj je bila da se vrati kući, ali joj je palo
na pamet da kancelarije Lubra sekjuritija nisu daleko i da je vreme da se
vrati na posao.
Pred očima joj je iskrsla slika Dilona: njegovo lice kako se pomera
iznad njenog, njegov dah na njenim usnama. Osetila je kako joj se
toplota penje uz butine i nešto je nabujalo u njoj. Tog jutra je otišao iz
njenog stana pre šest, kad je bila jedva budna. Kasnije tog dana je imao
let za Kopenhagen, kuda je išao da zaključi spajanje Lubre i druge firme
iz oblasti bezbednosti. Neće ga videti sledećih nekoliko dana. Hari je
odjednom osetila potrebu da čuje njegov glas.
Napipavala je jednom rukom po torbi dok nije našla telefon.
Pritisnula je brzo biranje i sačekala, ali dobila je samo Dilonovu
govornu poštu. Možda je i bolje tako. Nikad nije pametno zvati
muškarca u trenutku kad osećaš preveliku potrebu za njim. Pogotovo
na početku veze, kada je najbolje ne obelodanjivati bilo kakve mentalne
poremećaje.
Uzdahnula je i bacila telefon na sedište suvozača. Skoro istog trena
je zazvonio, i ponovo ga je podigla.
– Halo?
– Najzad. Pokušavamo da te dobijemo već danima.
Ramena su joj potonula. Bila je to njena sestra, Amaranta.
– Izvini – rekla je Hari. – Bila sam prezauzeta cele nedelje.
– Svi smo mi zauzeti, znaš.
Hari je prevrnula očima na njen ton učiteljice. – Da.
– Zovem te zbog tate – Amaranta je počela.
Hari joj je upala u reč. – Znam, danas izlazi. Upravo sam išla da ga
vidim.
Usledila je pauza. Hari je zamislila Amarantu kako sedi ispod svojih
stepenica i ispred sebe slaže beležnice i olovke na stočiću za telefon. Bila
je jednako opsesivno uredna i kao mala u njihovoj zajedničkoj sobi u
potkrovlju kuće. S Amarantine strane konopca za preskakanje, sve
cipele su bile lepo poređane, a ivice njenih knjiga poravnate kao da ih je
merila trouglom. Na Harinoj strani sobe stvari ni izbliza nisu bile toliko
predvidljive.
– Kako izgleda? – rekla je Amaranta konačno.
Hari je puhnula vazduh između usana i zapitala se kako da opiše
dopadljivog, neiskrenog prevaranta, kog je upravo posetila.
Na kraju je samo rekla: – Izgleda staro.
– Je l’ ti rekao gde će boraviti?
– Nisam se setila da ga pitam.
Usledila je još jedna pauza. Hari je kružila oko Koledž grina,
pustivši na trenutak volan kako bi promenila brzinu. Vozaču autobusa
iza nje nije se dopao taj manevar.
Usudila se da postavi direktno pitanje. – Kako to da si prestala da ga
posećuješ?
– Nisam prestala, morala sam da mislim na Elu. Bebe oduzimaju
mnogo vremena, znaš. Tata je imao razumevanja. Ela je na prvom
mestu.
Amaranta je svojim tonom stavila tačku na tu temu. Potom je
pročistila grlo. – U svakom slučaju, stvari se promene kada postaneš
roditelj. Odjednom vidiš stvari drugačije.
– Misliš, vidiš kakav je grozan roditelj bio naš otac.
– Ja bar nisam potpuno zaboravila na njega.
Sjajno. Sad se osetila pozvana da izigrava Harin glas savesti. Da li
sve starije sestre rade to?
– Kao ja, hoćeš da kažeš? – rekla je Hari.
– Tebe je najviše želeo da vidi. Ti si mu oduvek bila miljenica.
Nije bilo gorčine u Amarantinom tonu. Jednostavno je navela
činjenicu, koju su obe prihvatile još pre mnogo godina.
Hari je osetila napetost u rukama i ramenima dok je pokušavala da
se ubaci u traku. – Slušaj, bolje da prekinem. U kolima sam, a uslovi
vožnje nisu baš najbolji.
– Jesi li se dogovorila s njim da se ponovo vidite?
Hari je pomislila na preteće zatvorske zidove, i gurnula menjač u
drugu. – Ne. Ne, nisam. Čuj, zovem te sledeće nedelje.
Bacila je telefon na sedište pored i skrenula u Kilder strit. Proklete
starije sestre i njihovo konstantno nabijanje krivice. Nije bilo poente da
se sastaje s ocem. Bila joj je potrebna njegova pomoć, ali on nije hteo da
joj pomogne. Pat pozicija.
Odjednom je osetila ugriz zebnje u stomaku. Možda bi ipak trebalo
još jednom da razgovara s njim, da mu dâ drugu šansu. Imala je još
pitanja za njega. Ko je Prorok, recimo? Mora da ima neku ideju o tome,
neku predstavu o njegovom identitetu. Ko je mali Ralfi? Možda ga njen
otac poznaje.
Odmahnula je glavom. Nije bitno ko je Prorok. I dalje mora da mu
dâ dvanaest miliona evra.
Zaustavivši se nekoliko metara od kancelarija Lubre, dohvatila je
torbu, zaključala kola i pretrčala ulicu, saginjući glavu pod naletima
zrna grada. Odgurnula je vrata i stupila u foaje. Anabela,
recepcionerka, telefonirala je, i Hari je požurila pored nje kratko joj
mahnuvši i ušla u glavnu kancelariju.
Danas je bila puna ljudi. Tu i tamo stajali su okupljeni oko nekog
stola pokazujući na ekran. Pogled joj je brzo prešao preko njih ka
zadnjem delu prostorije. Ni traga od Dilona.
Hari se uputila ka svom stolu pored prozora, otpozdravivši usput
na nekoliko „Hej Hari, kako je?“, ali ne zadržavajući se previše kako
niko ne bi stigao da je pita za posekotine na licu. Sela je i uključila svoj
laptop, slušajući lupkanje grada po prozorima dok se logovala i
pokretala svoj imejl.
– Juče nije bilo te posekotine tu.
Podigla je pogled i zatekla Imodžen, podbočenih ruku, kako ljutito
gleda u ranu iznad njenog oka. Hari je uzdahnula.
– Znam. Bilo je novih dešavanja u međuvremenu. Ali pre nego što
počneš da me grdiš, da znaš da sam poslušala tvoj savet.
– Jesi? – Imodžen je brzo sela u stolicu pored nje. – I?
– Nije dobro prošlo. Ispričaću ti kasnije.
Imodžen je vrtela glavom. – Šta je to s porodicama? Uvek sam
mislila da su manje porodice kao što je tvoja složnije. – Imodžen je bila
iz šestočlane porodice u kojoj su se svi svađali i mirili praveći svaki put
nove saveze između sebe. Trenutno nije razgovarala ni sa kim od njih. –
Izgleda da nije tako jednostavno.
– Veruj mi, nije. – Hari je zastala. Bilo joj je teško da zadrži
neobavezni ton u svom glasu. – Je l’ Dilon tu negde?
– Mladi neženja? Ne, otišao je u Kopenhagen.
– Već?
– Oslobodilo se mesto na ranijem letu, pa ga je uzeo. – Imodžen se
namrštila. – Je l’ nešto nije u redu?
Hari je proverila svoje vitalne funkcije. Potreba za Dilonom je i dalje
bila prevelika. Prokletstvo.
Odmahnula je glavom. – Samo sam htela da popričam s njim.
Uloviću ga kasnije.
Okrenula je glavu k monitoru i zgrčila se. Pokreti glave i vrata su
postajali sve bolniji; tipičan slučaj povrede vrata od naglog trzaja.
Možda treba da razmisli o poseti hiropraktičaru.
– Ne mrdaj. – Imodžen je skočila sa stolice i nestala. Vratila se posle
pola minuta s čašom vode i dve bele tablete.
– Šta je to? – pitala je Hari.
– Samo ih progutaj.
Hari je poslušala. Imodžen je uzela praznu čašu od nje.
– Ne treba da budeš ovde, izgledaš grozno – rekla je, vraćajući se
svom stolu. – Držaću te na oku.
Hari je sačekala da njena prijateljica ode. I potom, trudeći se da ne
pomeri vrat, okrenula se da proveri imejl. Sedamdeset dve nepročitane
poruke. Posao joj se baš nagomilao od petka. Od predmeta klijenata
koji su je čekali, imala je još tri pen testa, dve provere mogućeg
bespravnog upada u kompjuter, i procenu korporativne bezbednosti,
ali srećom, ništa od toga nije bilo hitno. Pretraživala je imejlove prema
adresi pošiljaoca za slučaj da ima nešto hitnije, kad se odjednom
skamenila.
Ime domena pošiljaoca kao da je iskakalo iz ekrana. Anon.obfusc.com.
Ruka joj se tresla kada je dodirnula miša. Proškrgutala je zubima. Dupli
klik.

Vreme je da predaš novac, Hari. Prebaci ga na ovaj račun do pet
po podne u sredu:

SWIFT CODE: CRBSCHZ9
IBAN: CH9300762011623852957

Moji izvori kažu da se možda predomišljaš. Bolje nemoj. Danas
ću ti pokazati šta se dešava onima koji me iznevere. Imaš
četrdeset osam sati, Hari.
Prorok

Hari je ruka poletela ka ustima. Danas je ponedeljak. Šta ako mu
kaže da neće imati novac do pet po podne u sredu? Šta onda?
Zazvonio joj je fiksni telefon na stolu od čega je skočila. Bila je to
Anabela.
– Gospodin Tirnen čeka da ga primite na recepciji.
Hari je brzo podigla pogled prema vratima recepcije, i onda ponovo
pogledala u Prorokov imejl. Puls joj se ubrzao. Šta dođavola Džud radi
ovde?
Pokušala je da proguta knedlu ali su joj usta bila previše suva. –
Reci mu da dolazim.
Džud je koračao gore-dole foajeom kada je ušla na vrata. Stao je čim
ju je ugledao, razrogačivši oči kad je primetio nove posekotine i modrice
na njoj.
– Pobogu, Hari.
I njoj je pažnju privukao njegov izgled, dok je on zurio u njen. Više
nimalo nije ličio na investicionog bankara. Umesto poslovnog odela,
nosio je izbledele farmerke i majicu koja mu se zatezala preko grudi.
Pesnice su mu bile stegnute, bicepsi napeti. Izgledao je kao rvač koji se
zagreva za borbu.
Krenuo je ka njoj. Hari se mahinalno povukla korak unazad, a onda
je zakoračila u stranu kao da je zapravo krenula u praznu kancelariju
zdesna, pokazujući mu da je sledi. Umarširao je unutra za njom i
zalupio vratima.
– Bože, Hari, jesi dobro? Šta se dođavola dešava?
Mahnula je rukom ka licu. – Nije ništa ozbiljno.
Prišao je korak bliže, na šta je ona pokušala da ne ustukne.
– Ništa ozbiljno? – Počeo je da joj nabraja stvari na prstima. – Prvo ti
pomognem da prevariš Feliksa Roša, onda on bude ubijen, policija
mene propituje, ti nećeš da mi se javiš na pozive i sada te zateknem svu
u modricama. Možda ranije nisam shvatao koliko su stvari ozbiljne, ali
sada bogami i te kako shvatam, veruj mi.
– Slušaj, zahvalna sam ti što si mi pomogao, ali nema više potrebe
da budeš umešan.
– Umešan? Policija zna da sam zvao Feliksa te noći kada je poginuo.
Nego šta nego sam jebeno umešan. – Provukao je ruku kroz kosu.
Izgledao je kao da nije mnogo spavao u poslednjih četrdeset osam sati.
– Kako god, nosim Feliksa na savesti. – Zastao je i pogledao je u oči. –
Kao i tebe.
Skrenula je pogled. Nežno ju je dodirnuo po ramenu.
– U čemu je problem, Hari?
Prekrstila je ruke i besno ga pogledala. – Koliko toga si ispričao
Ešfordu?
– Molim?
– Bio je ovde juče. Pričao si s njim o meni.
– Pitao je za tvoju nesreću, zvučao je zabrinuto.
– Jesi siguran da je to sve što si mu ispričao?
Džudove oči su se suzile. – Ma daj, Hari, šta je ovo? Pričali smo o
tvojoj nesreći, to je sve. Je l’ se nešto promenilo?
Pomislila je na sve što se promenilo u protekla dva dana. Da li da
mu kaže za novac koji je nestao? Grlo joj se steglo. Nije smela da
rizikuje. Već je pričao s Ešfordom. Ko zna s kim bi još pričao? Šta god da
se desi, Prorok nikad ne sme da sazna da je novac nestao.
Odmahnula je glavom. – Ništa se nije promenilo.
Džud joj se primakao i uhvatio je za ramena. Ostala je bez daha
kada joj se uneo u lice, i kad je osetila njegov vreli dah na svojim
obrazima. Mirisao je na pivo i čist muški znoj.
– Je l’ zbog Feliksa? – Prsti su mu se stegli oko njenih ramena. –
Možda si ipak pričala s njim te noći. Je l’ ti rekao nešto? Šta je rekao?
– Ništa, rekla sam ti, nije se javio na telefon.
Zadubio se u njene oči, nosevi su im se skoro dodirivali. Ona se
zagledala u njegovo lice tražeći naznake časnog bankara koji nikad ne
krši pravila, ali ga nije našla. Videla je samo ludo smelog pilota koji je
izgledao sposoban za bilo šta.
Iznenada, pustio joj je ramena.
– Neka ti bude. – Pošao je natrag k vratima. – Ali ja neću nestati,
Hari. Ništa od ovoga neće.
– Čekaj...
Ali otvorio je vrata i otišao.
Hari se obgrlila preko grudi, trljajući ramena tamo gde ju je držao.
Stresla se. Bio je u pravu. Ništa od ovoga neće nestati. Pomislila je na
svoj rok od četrdeset osam sati, i na novac kojeg nema. Zamislila je svog
oca kako je čeka ispred zlokobnih zatvorskih zidova.
Ma neka je proklet. Zašto joj nije rekao gde je novac? U nekoj
anonimnoj inostranoj banci, samo je to znala. Mada joj ne bi pomoglo ni
da zna u kojoj banci. Šta bi mogla da uradi, da hakuje tajni bankovni
račun na Bahamima? Hari je zažmurila i odmahnula glavom. Čak ni
ona ne bi imala šanse da izvede tako nešto.
Odjednom je otvorila oči.
Ili bi imala?
37.
– Kako je u Kopenhagenu?
– Hladno – rekao je Dilon.
Hari se osmehnula u slušalicu. – Tako je to kad pokušavaš da osvojiš
Skandinaviju.
Nasmejao se. – Gde si ti?
Na brzinu je bacila pogled na izduženu sivu tvrđavu koja se
protezala čitavom dužinom Arbor hila, čija je sumorna fasada bila
opasana srebrnim rešetkama koje su se presijavale na suncu.
– U kolima – rekla je.
Taj deo je bar bio istinit. Upravo se bila parkirala ispred zatvora kad
ju je Dilon nazvao. Gledala je prekoputa u uske prozore na zgradi
glavnog ulaza. To su bili visoki lučni prozori izdeljeni na mala
četvrtasta okna kojih je u svakom prozoru bilo na desetine. Da nije bilo
gvozdenih šipki, čovek bi pomislio da se radi o prozorima neke
katedrale.
Odvratila je pogled. Dilon bi joj rekao da ide u policiju, ali nije mogla
to da uradi. Koje god bile mane njenog oca, nije htela da rizikuje da ga
ponovo pošalju iza tih zidova.
– Završiću ovde za nekoliko dana – rekao je Dilon. – Možda bi mogla
da napuniš zalihama onaj svoj kredenac za nedelju uveče, pa da
provedemo veče kod kuće.
Hari je prevrnula očima, postiđena što se setio njene prenatrpane
kuhinjske fioke.
– Zvuči super – rekla je. – Ti ponesi pakovanje pravog danskog piva
i imamo sastanak.
Sastanak! Zašto je rekla sastanak? Dogovor, imamo dogovor bi bilo
mnogo bolje. Hari se prislonila na naslon za glavu i zažmurila. Želela je
da ga pita za noć koju su proveli zajedno, šta je to njemu značilo, ali je
bilo teško ubaciti to u neobavezni razgovor. Odmahnula je glavom.
Palo joj je na pamet kako život u celibatu ima svojih prednosti.
– I kako je prošao let? – Hari je sama sebi napravila kiselu grimasu.
Još samo fali da ga pita za vreme.
– Bez uzbuđenja. Osim što mislim da su me pratili do aerodroma.
– Šta? – Munjevito se uspravila.
– Nabijen tip u tamnoj jakni, glava kao bela bilijarska kugla.
Kvini. – Zvuči kao Leonov prijatelj.
– To sam i mislio. Ali koliko sam video, nije ušao za mnom u avion.
– Sranje. Žao mi je što su i tebe uvukli u sve ovo.
– Rekao sam ti, ne brini za mene. Uostalom, šta može da uradi? Da
prekopa moju prošlost i nađe šta? Tu nema ničeg što bi mogao da
iskoristi protiv tebe. Vratiće se Leonu praznih ruku.
– Nadam se.
– Zaboravi na to. Ja jesam.
Hari se ugrizla za usnu, svesna da mu još uvek nije rekla sve. Stare
navike se ne menjaju preko noći. Duboko je udahnula.
– Išla sam jutros da vidim oca.
– Opa. – Nastala je pauza. – Pa, drago mi je. Kako je prošlo?
– Ne baš najbolje. Nije hteo da mi pomogne. Možda bismo mogli o
tome da razgovaramo kad se vratiš.
– Da, voleo bih to. – Druga pauza. – Slušaj, idem da se istuširam i
odmorim, ali zovem te opet kasnije. Ako je to u redu?
Hari je počela da ga zamišlja kako se tušira i osmehnula se. – Da, to
je u redu. Ne zaboravi dansko pivo.
Kada je Dilon spustio slušalicu, proverila je očitavanja na svojim
unutrašnjim instrumentima. Preterana potreba nula, požuda sto. Bolje.
Pogledala je vreme: 13.45. Njen otac uskoro treba da izađe. Sunce je
pržilo kroz vetrobran, zagrevajući presvlake u kolima do tačke
spaljivanja. Kišni oblaci su se ispraznili i nastavili dalje, ostavljajući za
sobom vedro plavo nebo. Hari je otvorila prozor i osvrnula se ulicom.
Arbor hil je bio samotni komad puta u kome je bilo vrlo malo
saobraćaja. Parkirala se prekoputa glavne zatvorske kapije pribivši kola
uz kamene zidine stare vojne kasarne Kolins. Put je s obe strane bio
odsečen oštrim krivinama, što je pojačavalo osećaj izolovanosti.
Žena u crvenoj trenerci je izašla iz krivine, malo napred uz ulicu,
gurajući kolica uzbrdo. Dete u kolicima je držalo štap, koji je virio iz
kolica i odzvanjao lupkajući o rešetke zatvorske ograde.
Hari je opet pogledala u strogu viktorijansku građevinu na vrhu
brda. Ulazno pročelje je bilo obezbeđeno gvozdenim kapijama, kao
nekad dvorčevi gvozdenim rešetkama koje su se zatvarale poput
giljotine. Zatvorski zidovi su joj izgledali viši nego ikad, tu i tamo
ovenčani busenima guste bodljikave žice, koja je izgledala opako i
trnovito. Pomislila je na nagomilano zlo iza tih zidova, na taj poluživot
koji ljudi unutra vode, i zadrhtala je.
Ovde ale vrebaju, pomislila je.
Žena s kolicima je polako prošla pored nje, a dete je nakratko
prestalo s lupkanjem štapa, tek toliko da pokaže na grmove žutih ruža
koji su rasli blizu ulaza u zatvor. Žena je nastavila da gura, i Hari ih je
posmatrala u retrovizoru kako nestaju iz vidnog polja.
Odjednom se začuo glasan zveket i brzo je pogledala nazad na
zatvor. Čuvar je stajao u ulaznom hodniku i otključavao kapiju.
Odgurnuo ju je i ona se širom otvorila, škripeći kao promašen akord na
violini. Čuvar je stao sa strane, i Harin otac je iskoračio na sunce.
Nosio je teget sako preko belog džempera s okruglim izrezom oko
vrata, i sive pantalone. U jednoj ruci je nosio plavu putnu torbu.
Drugom je zaklonio oči kada je istegao vrat pružajući pogled k nebu.
Onda se sa osmehom okrenuo stražaru i rukovao se s njim. Mogao je
biti pomorski oficir koji se upravo iskrcao da malo uživa u odmoru na
kopnu.
Koračao je stazom prema ulici uz škripu kapija koje su se zatvarale
za njim. Hari ga je neko vreme posmatrala pitajući se koju će od svojih
persona danas predstaviti. Privrednog kriminalca ili uspešnog
bankara? Njenog heroja iz detinjstva ili razočaravajućeg roditelja? Hari
se činilo da svaki put pošto se susretne s ocem, mora da revidira svoje
mišljenje o njemu.
Duboko je uzdahnula i izašla iz kola. Osetila je kako je svež vazduh
rashlađuje po golim rukama i licu posle efekta staklene bašte u mikri.
Njen otac je podigao pogled u njenom pravcu kad je zalupila vrata.
Srdačno joj je mahnuo i široko se osmehnuo, potpuno u skladu s
imidžom veselog mornara. Uprkos svojim zebnjama, Hari mu je u tom
trenutku uzvratila osmehom.
Kročila je na kolovoz, gledajući ga kako žuri ka njoj. Na sunčevoj
svetlosti lice mu je izgledalo potpuno ispijeno, i njegove crne obrve su
izgledale veštački naspram pepeljaste kože. Prošao je pored grmova
žutih ruža dok mu je putna torba udarala o nogu s boka.
Možda će ipak sve biti u redu. Možda je njen otac skovao plan kako
da joj pomogne. A i ako nije, moći će ona sama da se snađe. Samo joj je
trebalo ime njegove banke. Njene veštine društvenog inženjeringa će
obaviti ostatak posla.
Njen otac je prebacio torbu u drugu ruku, otvorio kapiju na
rešetkastoj ogradi, i stupio na kolovoz. Onda se namrštio škiljeći negde
levo. Hari je videla kako mu se oči šire od straha, i onda je skrenula
pogled u pravcu u kom je gledao.
Prvo što je videla bile su hromirane prednje šipke, debele i prgave.
Džip na kojem su se nalazile tutnjao je u susret njenom ocu. Pokušala je
da se pomeri, ali izgubila je osećaj u nogama. Videla je na očevim
usnama da izgovara njeno ime, ali nije ništa čula.
Vreme kao da je stalo. Jedna sekunda kao da je trajala pet. Bila je
odjednom istovremeno svesna svih detalja oko sebe: sunca koje se
odražava sa svetlucavih šipki; bledog lica svog oca ispresecanog
linijama; vreline koja je isijavala iz mikre iza nje; smeđih ivica na žutim
laticama ruža.
Njen otac se zaleteo i bacio preko ulice kako bi umakao džipu.
Strovalio se preko nje nabivši je nazad u kola. Vruć metal joj je izgoreo
kožu i oštar bol joj je sevnuo kroz lopatice na leđima. Bila je zaglušena
bukom motora koja joj je bubnjila u ušima. Odjeknuo je tup udarac i
njen otac je poleteo u vazduh. Hari je čula samu sebe kako vrišti.
– Papá!
Sručio se na zemlju uz mučni zvuk pucanja kostiju, na metar od nje.
Džip je odjurio, uz riku motora i škripu guma po suvom asfaltu.
Nakrivio se na dva točka skrenuvši u oštru krivinu malo napred, i
nestao s vidika.
Hari se odgurnula od kola dok su joj se ruke i noge tresle. Doteturala
se do oca. Stomak joj se zavezao u čvor od užasa. Ležao je nepomično
na leđima. Oči su mu bile zatvorene, a koža bela kao kreč.
Skerletnocrvena nit curila mu je iz ugla usta niz srebrnu bradu.
Danas ću ti pokazati šta se dešava onima koji me iznevere.
Čula je škripanje kapije i bat koraka koji su trčali. Klekla je pokraj
oca i dodirnula ga po obrazu. Uprkos suncu, koža mu je bila hladna.
38.
Hari je posmatrala svoju porodicu pokušavajući da se priseti kada su
poslednji put svi bili na okupu. Nije mogla da se seti.
Njena majka je sedela naspram nje, držeći se koštunjavim rukama
kao kandžama za svoju guči tašnu. Pored nje je sedela Amaranta, s
pesnicama pritisnutim preko usana tako da su joj usta skoro nestala.
Respirator, na koji su prikačili njenog oca, remetio je tišinu svojim
šištanjem, pumpajući vazduh u njegova pluća. Hari je posmatrala
ujednačeno dizanje i spuštanje njegovih pluća, jedini znak da je još
uvek živ. Koža na rukama mu je visila s kostiju, istačkana modricama
boje patlidžana tamo gde su pokušavali da nađu venu.
Višestruke unutrašnje povrede, rekli su doktori. Pucanje slezine,
probijeno plućno krilo, oštećenja na jetri i bubrezima. Odmah su ga
operisali i zaustavili krvarenje koliko su mogli. Nisu hteli da kažu da li
će preživeti ili ne.
Hari je duboko udahnula. Oči su je pekle, i maramica koju je držala
u ruci se skoro rastopila. Stopalom je okrznula očevu putnu torbu
ostavljenu ispod kreveta, i promeškoljila se u stolici.
Amaranta je podigla svoje zakrvavljene oči u njenom pravcu. – Jesi li
završila s policijom?
– Otišli su pre oko sat vremena – rekla je Hari. – Vode ovo kao slučaj
obaranja pešaka i nezakonito napuštanje mesta udesa.
Policija ju je saslušavala skoro dva sata. Lin je opet sve posmatrao sa
strane, nije progovarao ali je upijao svaku reč. Sve im je ispričala. To
jest, sve osim o dvanaest miliona evra. Pogledala je u tanke cevčice koje
su klijale iz tela njenog oca, izvijajući se kao crvi do stalka s monitorima
pored kreveta. Možda nije trebalo ništa da prećuti. Na kraju krajeva, šta
bi sad mogli da mu urade?
Svojoj porodici ništa nije rekla. Oni su pretpostavili da je posekotine
i modrice zadobila tog dana, a ona ih nije ispravila. Nije bilo poente.
Čak je i policija delovala sumnjičavo povodom njene priče i nisu joj dali
nikakvog povoda da pomisli da će joj priteći u pomoć. Znali su o svemu
tome čak manje nego ona sama.
– Trebalo je mene da pustiš da pričam s njima – rekla je Amaranta.
– Nije zavisilo od mene. S tobom nisu hteli da pričaju jer nisi bila
prisutna kad se to desilo.
– Trebalo je da budem prisutna. Trebalo je da dođe kod mene. –
Besno je pogledala Hari. – Ponudila sam mu da ostane kod mene koliko
god je hteo. Kuda bi inače imao da ode?
Hari je slegla ramenima. – Rekla sam ti, ne znam.
Respirator je pumpao vazduh, a srčani monitor je pištao svake
sekunde.
– Dogovorili smo se da dođe kod mene – Mirijamin glas je zvučao
hrapavo i duboko, kao da joj je neko sipao melasu niz grlo.
Hari je izvila obrve. Prvi put da je progovorila u poslednjih sat
vremena.
Mirijam ih je kratko pogledala. – Što da ne? Dovoljno dugo sam
sama u toj kući. Rekla sam mu da može da dođe da prenoći. Tek toliko
da mu pomognem da stane na noge.
Pogled joj se zadržao na Hari. Oči su joj bile vlažne i
neusredsređene. Vertikalne linije su joj nabirale gornju usnu, kao da su
joj usta trajno skupljena oko cigarete. Šmrknula je i opet skrenula
pogled.
– Nisam znala da je imao druge planove – rekla je.
Hari nije mogla da veruje šta čuje i prevrnula je očima ka plafonu, a
zatim je ustala. – Treba mi pauza. Biću odmah ispred.
Izašla je u hodnik i zatvorila vrata za sobom. Naslonila se na njih na
trenutak, udišući miris bolesnih ljudi i bolničke hrane.
– Kako je on?
Hari se okrenula. Bio je to Džud. Instinktivno se pribila uz vrata, kao
da želi da mu prepreči put.
Podigao je ruke uvis. – Nisam došao da se opet svađam. Došao sam
samo da vidim kako je on. – Zastao je. – I kako si ti.
Hari je zurila u njega pokušavajući da proceni njegove namere. Opet
je bio u svom poslovnom odelu, uredan i ispeglan, mada mu je kosa
štrčala na mestu gde mora da je prošao rukom.
– Kako si znao da je ovde? – rekla je.
– Ešford mi je rekao. Ne pitaj me kako je saznao. – Nabio je ruke
duboko u džepove i prešao pogledom po hodniku. – Bolnice i zatvori.
Ne podnosim ni jedno ni drugo.
– Ni ja.
Gledao je u svoje cipele. – Trebalo je da mu odem u posetu. Mislim,
u zatvoru.
– Što bi mu ti išao u posetu? – rekla je. – Ni mi ostali nismo.
– Zato što bi trebalo da sam mu prijatelj.
Hari je primetila njegova pogrbljena ramena i snužden izraz lica. U
tom trenutku joj se činila apsurdnom pomisao da je ikad imao nameru
da joj nanese zlo.
Nekoliko minuta su oboje ćutali. A onda je Džud, ne podigavši
pogled, rekao: – Misliš li da će se izvući?
Hari je to pitanje doživela kao udarac u stomak. Zavrtela je glavom
progutavši knedlu, nesposobna da progovori. Njen otac nije mogao da
umre. Trebalo je da živi zauvek. Zažmurila je. Pred očima joj je iskrsla
zamrznuta slika džipa kako se približava: metalik-crna boja kola,
aluminijumske šipke. Pa još jedna zamrznuta slika, ovog puta krupan
kadar: vozač s crnom kapom, čuperci bele kose, ramena nagnuta preko
volana i trenutak kada je pokosio njenog oca. Brzo je otvorila oči i
ugrizla se za usnu. Ne plači, ne plači, ne plači. Dala je sebi nekoliko
sekundi da se smiri pre nego što progovori.
– Doktori još nisu odustali od njega, niti ću ja – rekla je konačno. –
Treba da se vratim.
Džud je klimnuo glavom, a onda ju je nežno dodirnuo po ruci. –
Znam da umeš da se brineš sama o sebi, ali računaj na mene ako ti je
potrebna bilo kakva pomoć.
Pre nego što je stigla da odgovori, okrenuo se i otišao, zavukavši
opet ruke u džepove. Posmatrala ga je koji trenutak grickajući usnu.
Onda se vratila u očevu sobu.
Njena majka i Amaranta se nisu pomerile. Sedele su jedna do druge,
i Hari se iznenadila koliko liče međusobno, s godinama, čini se, sve više
i više. Isti svetao ten i kosa, ista koščata građa, isti arogantan izraz lica.
Obe su je pogledale kada je ušla u sobu. Majka i ćerka kao ujedinjeni
front. Nerada da sedne na svoju stolicu nasuprot njih, Hari je stala uz
dno kreveta.
Amaranta je navukla preko ramena kaiš svoje torbe i ustala.
– Hajde, mama, vodim te kući. Iscrpljena si. – Sačekala je da joj se
majka pokrene. – Satima si već ovde. Vratićemo se ujutru. Sestre će nas
zvati ako bude bilo kakve promene.
– Vrati se ti svojoj porodici. – Mirijam je jače stegla svoju tašnu. –
Hari može da me vrati kući.
Hari je trepnula i krajičkom oka spazila da je njena sestra u tom
trenutku zaboravila da zatvori usta.
Amaranta se namrštila. – Slušaj, mama...
– Hoću da razgovaram s Hari.
Hari se izbečila.
– Dobro, ako si sigurna. – Amaranta se zadržala još koji trenutak,
kao da je očekivala da joj se majka predomisli. Potom se okrenula u
mestu i prošla pored Hari prostrelivši je pogledom.
– Nemoj da je pustiš da dugo ostane.
Hari je odmahnula glavom, prateći je pogledom sve dok se vrata iza
nje nisu zatvorila. Potom je ponovo pogledala majku. Mirijam je gledala
kako se grudi njenog muža dižu i spuštaju. Vrtela je nisku bisera oko
vrata. Po vratu su joj se ocrtavale žile kao korenje drveća, i sa njih je
visila koža, labava i izborana. Uprkos onome što je rekla Amaranti,
izgleda da nije bila raspoložena za razgovor, i Hari je odlučila da
sačeka.
Zagledala se u očevo lice. Ten mu je bio vošten. Uzglavlje kreveta je
bilo podignuto, kao da bi svakog trenutka mogao da otvori oči i poželi
da ima dobar pogled na sobu. Hari bi dala sve na svetu samo da ga vidi
kako otvara oči.
– Bio je tako glamurozan kad sam ga tek upoznala – rekla je Mirijam
neočekivano. – Tako taman i zgodan. I tako ambiciozan. Planovi za ovo,
ideje za ono... – Premetala je bisere kroz prste kao da su brojanica. – Ali
sav glamur nestane kad nemaš ni prebijene pare. Pogotovo s dvoje
dece.
Pustila je bisere i otvorila tašnu, vadeći zlatni upaljač i paklu
cigareta. Zatim, kao da se setila gde se nalazi, gurnula ih je natrag u
tašnu. Prsti su joj opet dohvatili bisere.
– Većinu vremena nisam čak znala ni gde je, niti da li se uopšte
vraća kući. A kada bi se pojavio, to je moglo biti ili da bi nam rekao da
smo postali beskućnici ili da bi nas izveo na večeru. Nikad se nije znalo
unapred.
Hari je htela da je pita za Ešforda, ali nije bila u stanju. Jedno je znati
da tvoja majka oseća odbojnost prema tebi, a sasvim drugo čuti je da to
naglas izgovara.
– Nekoliko puta sam pokušala da ga ostavim – rekla je njena majka,
nesvesno potežući tu temu umesto nje. – Ali mi nije uspelo. A Salvador
je svaki put imao nove fantastične planove, nove poslove koji su značili
da će sledećeg puta sve biti drugačije.
Uzdahnula je i odmahnula glavom. Potom se zagledala u Hari. – Ti
toliko ličiš na njega. Nekada sam priželjkivala da nije tako.
Hari je skrenula pogled. Poravnala je svoju platnenu maramicu i
počela da je presavija. Bilo je teško reći u koga je Mirijam bila više
razočarana: u muža ili u ćerku.
– Bila si mu toliko bliska kad si bila mlađa – nastavila je Mirijam. –
Samo ti i on, protiv celog sveta. Protiv mene.
Hari se namrštila. – Nije bilo tako.
Mirijam je nastavila kao da je nije čula. – Znaš, nazvao me je prošle
nedelje. S nekim suludim planom. Rekao je da odlazi na Bahame, da
započinje novi život.
Hari je osetila neko zatezanje u grudima. Skupila je maramicu u
čvrst smotuljak.
– Rekao je da hoće da se oprosti. – Mirijam se namrštila. – Sal se
nikad pre nije opraštao.
Hari je sklopila pesnicu oko maramice. Dakle njen otac je planirao
da ponovo nestane i prepusti ostalima da trpe posledice.
– Samo se pitam – rekla je Mirijam, ne skidajući pogled s Hari – da
nije opet nešto smislio? Da li opet ima problema s policijom. S tobom je
nekad pričao. Je li ti rekao nešto?
Hari je skrenula pogled. Nije bilo razloga da ne kaže svojoj majci
sve. Imala je pravo da zna šta se dešava. Posmatrala je bespomoćno
očevo telo, njegove ruke tanke kao dečje. Iz neobjašnjivog razloga
odmahnula je glavom.
– Ništa mi nije rekao – kazala je.
Začulo se tiho kucanje i vrata su se otvorila. Odmah je prepoznala
nakostrešene čuperke prosede kose i žalosne oči: Ešford.
Ušao je u sobu i krenuo pravo k njenoj majci, pružajući joj ruke.
– Mirijam, draga, tako mi je žao. Došao sam čim sam čuo.
Njena majka je prestala da vrti bisere i dozvolila mu je da joj stegne
ruke. Podigla je pogled ka njegovom licu, a žile na vratu kao da su joj se
opustile.
Ešford se okrenuo prema Hari i uzeo joj ruku, obuhvativši je obema
svojim rukama.
– Hari, tako mi je žao.
Mirijam se namrštila. – Vi se poznajete?
– Da, upoznali smo se. – Nakrivio je svoju veliku glavu na stranu i
stegao Harinu ruku, očiju punih saosećanja.
Hari mu je uzvratila klimanjem glave, ali jedva se suzdržala da ne
uzmakne od njega. Njegovo prisustvo joj se činilo kao uznemiravanje,
nepoželjni upad spoljašnjeg sveta u njen privatni trenutak žalosti.
Ešford joj je pustio ruku, prošao oko kreveta i stao pored ramena
njenog oca. Dodirnuo je pepeljastobledo čelo nadlanicom.
– Stari moj prijatelju – rekao je maltene u sebi. Neko vreme ga je
posmatrao kao u nečujnoj molitvi. Potom se okrenuo prema Hari. –
Kakve su prognoze?
Hari je odmahnula glavom. – Ne žele ništa da tvrde.
Okrenuo je glavu ka njenoj majci. – Mirijam, izgledaš izmoreno.
Koliko dugo si ovde?
Uzdahnula je. – Svi mi uporno govore da idem kući. Dobro mi je.
– Pa, ja ću morati da insistiram. Odvešću te.
Vratio se do Mirijam i uhvatio je ispod lakta kako bi je ponukao da
ustane. Na Harino iznenađenje, nije se usprotivila. Gledajući ga kako
nežno prati njenu majku do vrata, Hari je osetila kako joj knedla stoji u
grlu. To ju je podsetilo na to kako ju je Dilon vodio nazad uz planinu, i
odjednom ju je savladala neodoljiva potreba da oseti Dilonov zagrljaj.
Pre nego što su stigli do vrata, Ešford se okrenuo ka Hari i pružio joj
vizitkartu.
– Ako ti ikada bude potrebna pomoć, oko bilo čega, samo me pozovi
– rekao je. – Uvek sam na jednom od tih brojeva.
Hari je izvila obrve i zahvalila mu. Odjednom su svi nudili da joj
pomognu. Vrata su se zatvorila za njima, i po prvi put se našla u sobi
sama sa svojim ocem.
Prošla je pored kreveta i spustila se na stolicu u kojoj je prethodno
sedela. Telo joj je bridelo od bolova podsećajući je na udes koji je imala
u svojim kolima.
Spustila je pogled na očevo lice. Bele rebraste cevčice izvijale su se iz
njegovih usta, a nozdrve su mu bile zatvorene i delovale su slepljeno.
Ruka mu je bila položena uz telo i ona ju je obuhvatila svojom rukom.
Bacila je pogled na vizitkartu u drugoj ruci. Plavi logo, Klajn, Veberli
i Kolfild, Ralf Ešford, generalni direktor.
Hari je zinula. Ralf? Potom je odmahnula glavom. To je samo ime,
pobogu.
Mali Ralfi.
Da li bi Ešford mogao da bude peti bankar?
Setila se kad ju je Ešford posetio u kancelariji, i srebrnog jaguara koji
je videla iza svojih kola. Da je ipak nije pratio? Setila se kako se Feliks
nasmejao kada su pokušali da izmame od njega lozinku pozivajući se
na Ešfordov autoritet. Da li je Feliks znao da je on umešan? Da nije on
Prorok?
Dođavola s Ešfordom, i dođavola s Prorokom, ko god da je. Mora da
nabavi taj novac, ali kako? Nije znala čak ni koju banku je njen otac
koristio. Kad bi bar mogao da priča s njom, da joj pomogne.
Zurila je u pod. Opet joj je plava putna torba stajala pored nogu i
ona ju je dotakla cipelom. Onda se namrštila. Očeva plava torba. Sve što
je imao sa sobom u Arbor hilu kompaktno spakovano u jednu torbu.
Osetila je žmarce na potiljku.
Možda bi ipak mogao da joj pomogne.
39.
Matematičari vole brojeve. Vole njihovu simetriju i strukturu, kao i
obrasce koji leže iza njihove suptilne magije. Hari je znala da je njen
otac rođeni matematičar. Mogao je iz glave da izdeklamuje sve
složenosti svakog svog posla, svako spajanje i akviziciju, kao i eskontne
proračune koji su uz njih išli. Takođe je u bilo kom trenutku u partiji
pokera znao da kaže kolika je verovatnoća da se u ternu izvuče kenta u
boji.
Ali bez obzira na to koliko ga je glava služila za brojeve, čak ni on se
ne bi oslonio na memoriju kad treba zapamtiti račune u ofšor-banci. Ne
kada je u pitanju dvanaest miliona evra.
Hari je zurila u plavu putnu torbu na stočiću ispred sebe. Mora da je
negde zapisao podatke o svom bankovnom računu. A sve što je u
poslednjih šest godina imao kod sebe nalazilo se tu, u toj torbi.
Privukla je torbu bliže sebi. Bila je veličine velike sportske torbe s
duplim rajsferšlusom na vrhu i širokim džepovima s rajsferšlusom na
oba kraja. Torba je bila puna i teška, a platno zategnuto skoro do
pucanja po šavovima.
Oklevala je, skrenuvši pogled ka prozoru dnevne sobe. Tama ga je
prefarbala u crni pravougaonik. Pre više od dva sata je otišla iz bolnice i
sestre su je uverile da će je zvati ukoliko dođe do bilo kakve promene u
stanju njenog oca.
Dnevna soba joj se činila neobično tiha. Tišina je na nju obično
delovala opuštajuće, ali stan joj je sada delovao prazno. Bila je u
iskušenju da stavi veš na pranje u mašinu čisto da bi se čuo neki zvuk.
Ponovo je usmerila pažnju na torbu i otvorila rajsferšluse na vrhu.
Ugledala je odeću koju je njen otac nosio tog popodneva kada je izašao
iz Arbor hila. Srce joj se steglo kad ju je videla. Elegantni teget blejzer i
beli džemper bili su smotani i nagurani u torbu, što je verovatno uradila
neka od sestara. Hari ih je nežno izvadila, ispravljajući nabore od
gužvanja i složila na kauč pored sebe. Ispod njih je bilo još odeće,
uredno složene i nabijene u torbu. Jedan po jedan komad, izvadila je
sve: košulje, kravate, cipele, pantalone, još džempera.
Na dnu torbe je naišla na nešto tvrdo. Izvadila je to obema rukama.
Bio je to crni kovčežić. Spustila ga je u krilo i pomilovala njegovu
pohabanu vinilnu površinu. Mestimično je bio izgreban i izbledeo, ali bi
ga svuda prepoznala. To je bio komplet za poker koji je pre šesnaest
godina poklonila ocu za Božić.
Stisnula je bravice, otvorila ih i podigla poklopac. Unutra je bilo
osam kolona plastičnih žetona za igru: crvenih, zelenih, plavih i belih.
Bili su poređani po žlebovima u crnoj postavi od filca, od kojih su neki
bili prazni tamo gde su žetoni nedostajali. I jedan od špilova karata je
falio, ali je zato drugi ležao uglavljen u prostoru izdubljenom za njega.
Takođe je nedostajala i knjiga s pravilima u pokeru, ali se na njenom
mestu nalazilo džepno izdanje knjige koju ju je odmah prepoznala. To
je bio očev primerak knjige Kako igrati poker i pobediti. Otvorila ju je. Kao
i u njenom primerku, unutrašnje korice su bile ispisane beleškama s
njegovih partija pokera. Pročitala je beleške prvih nekoliko krugova
deljenja. Igrao je teksas holdem. Za svaki krug deljenja, zapisao je svoje
dobijene karte i karte svojih suparnika, kao i pet zajedničkih karata.
Dobro je počeo, imao je dva keca u ruci u prvom krugu deljenja, ali ga je
sreća ubrzo napustila. U drugom krugu deljenja je dobio sedmicu i
dvojku, s kojima nije mogao da parira svom protivniku, koji je imao ful
petica, a u trećem krugu deljenja s kecom i dvojkom izgubio je od
slabašnog para četvorki. Hari se osmehnula i zavrtela glavom. Po
sopstvenom priznanju, njen otac je bio igrač sklon riziku. Uvek je radije
podizao ulog nego što ga je pratio, radije je blefirao nego igrao čisto. A
pre svega je retko odustajao.
Prelistala je stranice, a potom uhvatila knjigu za povez i protresla je.
Nije znala šta je očekivala da nađe, ali ništa nije ispalo. Izvukla je iz
kovčežića šaku punu žetona i zazveckala njima u ruci. Potom ih je, deo
po deo, sve izvadila i naslagala na stočiću, a pored njih je izvadila i
knjigu i špil karata. Prepipala je postavu od filca. Ništa. Uzdahnuvši,
spustila je kovčežić na pod i usmerila pažnju na bočne džepove putne
torbe.
U levom džepu je našla četkicu za zube, pastu za zube, dezodorans,
makaze i paketić maramica. Desni džep je bio interesantniji. U njemu je
našla očev novčanik, komplet ključeva, i tanak crni notes veličine pakle
cigareta. Otvorila je novčanik. U njemu je bilo više kreditnih i debitnih
kartica, ali su sve bile izvađene kod irskih banaka i većini je istekao rok
važenja. Nije bilo gotovine niti je našla neko zgodno parče papira s
ispisanim brojem računa u ofšor-banci.
Hari je bacila novčanik na sto i uzela komplet ključeva. Privezak za
ključeve je bio od crne kože na kojoj je bio utisnut plavo-zlatni logo
KVC-a. Na njemu su bila samo dva ključa. Jedan je bio ključ mercedesa,
koji je vozio pre nego što je otišao u zatvor. Njena majka ga je davno
prodala kako bi mu pomogla da plati honorar svom advokatu. Drugi je
bio srebrni jejl ključić. Pogledala ga je i namrštila se. Onda je otišla do
kuhinje gde je preturala po kuhinjskim fiokama dok nije našla jedan
komplet ključeva. Iz kompleta je izdvojila jedan mat srebrni jejl ključ
koji je prislonila uz očev, ravnajući ureze i kvržice duž njihovih ivica.
Podudarali su se. To je bio ključ njenog starog doma u Sendimauntu,
gde još uvek živi njena majka.
Gurnuvši fioku na mesto, vratila se u dnevnu sobu i sela na kauč.
Uzela je crni notes i počela da ga prelistava. To je bio adresar, s imenima
i telefonima koje je njen otac zapisivao svojim širokim rukopisom po
abecednom redu. Namrštila se. Tu mora da ima nešto.
Počevši od slova A, krenula je da lista imena. Većina joj ništa nije
značila, ali bi povremeno naišla na neko koje bi prepoznala. Amaranta
je bila tu, a pod slovom H je naišla na sopstveno ime i broj mobilnog
telefona. Nije se sećala da je dala ocu broj, ali mu ga je verovatno
Amaranta prosledila.
Na poslednjim slovima abecede naišla je na niz imena od kojih su joj
niz kičmu prošli žmarci. Leon Rič, Džonatan Spenser, Džud Tirnen.
Hari je zurila u Džudovo ime. Nije bilo ničeg neobičnog u tome što njen
otac ima njegov broj. Radili su zajedno, čak su bili i prijatelji.
Prelistala je notes do kraja, ali posle Džudovog imena nije bilo više
unosa. Bacila je notes na sto. Potom je uzela kutiju s kartama i iz nje
izvadila špil uhvativši ga palcem i kažiprstom. To su bile obične karte
za igru, koje su na poleđini imale šaru u vidu kaleidoskopa plavo-belih
spirala. Raširila je karte po stolu, proveravajući na svakoj lice i
poleđinu. Bile su lepljive i izlizane od upotrebe, ali osim toga, nije bilo
ničeg neobičnog na njima.
Lupkala je noktima po stolu, grizeći donju usnu. Onda se vratila na
očevu odeću. Proverila je džepove na njegovim pantalonama, ispipala
unutrašnjost cipela i čak je razmotala njegove čarape smotane u klupko.
Ništa. Osećala se kao uljez kad je podigla njegov blejzer i počela da
prepipava postavu. Nešto je zašuštalo u unutrašnjem džepu. Gurnula
je ruku unutra i izvadila belu kovertu. Na njoj je stajalo njeno ime. U
koverti se nalazio samo jedan list belog papira, s današnjim datumom u
zaglavlju.
Pismo od njenog oca. Mora da ga je napisao nakon njene posete tog
dana. Kad je počela da čita, osetila je kako joj se grlo steže.

Mi queridísima Hari,
Bilo mi je tako drago što te ponovo vidim nakon toliko vremena. Sad je
opet sve na svom mestu. Ne možeš da zamisliš koliko sam ponosan na
tebe. Izrasla si u tako uspešnu, inteligentnu mladu ženu. I ja ću zauvek
biti dužan tvojoj majci na tome kako je vaspitala našu decu. Ja nemam
ni najmanje zasluga u svemu tome.
Znam da si danas došla kod mene jer ti je bila potrebna moja pomoć, i
znam da sam te izneverio. Ali nemoj me još otpisati. Ni za šta na ovom
svetu te ne bih povredio i potrudiću se da te opet ne izneverim
Ali nemoj uzdizati ljude na pijedestal, Hari. Volim te mnogo, ali takav
sam kakav sam. Ne sudi mi prestrogo.
Tu papá que te quiere

Hari je prešla palcem preko poslednjih reči u pismu. Tvoj tata, koji te
voli. Pred očima joj je iskrsla slika njegovog voštanog tela u bolničkom
krevetu, i progutala je veliku knedlu. Potom je presavila pismo i vratila
ga u koverat pomislivši na njegov savet o pijedestalima. Bio je u pravu.
Veći deo svog detinjstva je u njemu videla svog heroja, i povratak u
realnost je doživela kao težak udarac. Zapitala se da nije u opasnosti da
napravi istu grešku s Dilonom. Njena tinejdžerska zaluđenost njime
nikad nije do kraja sagorela, a sada se ponovo rasplamsava u nešto
drugo. U ljubav? Uzdahnuvši je potisnula tu misao.
Zurila je u sadržinu putne torbe prostrtu ispred sebe.
Hajde, tata, pomislila je. Pomozi malo.
Lupkala je noktima po adresaru. Imena i brojevi. Počela je da
razmišlja o načinu na koji je njen otac upravljao svojim računom.
Instrukcije za trgovinu akcijama je slao faksom banci direktno koristeći
dogovorenu šifru. Podizanje gotovine ili transferi obavljali su se lično,
uz prethodna obaveštenja poslata banci faksom.
Da li šifra može biti maskirana kao ime u adresaru, a broj računa
prerušen u nepostojeći broj telefona? Činilo joj se malo verovatnim, ali je
vredelo proveriti.
Hari je uzela u ruke svoj fiksni telefon, koji nije otkrivao
identifikaciju poziva, i provela sledećih sat vremena pozivajući sve
brojeve iz adresara. Kada bi se neko javio na poziv, tražila bi osobu čije
je ime bilo navedeno pored broja i brzo je prekidala vezu čim bi ta
osoba odgovorila. U početku se osećala glupo, ali je posle dvanaestog
poziva razvila imunitet. Pretpostavila je da je to način na koji ljudi iz
telefonske prodaje preživljavaju. Posle toliko poziva, lako je zaboraviti
da je glas s druge strane žice ljudsko biće.
Posle svakog obavljenog poziva, precrtavala je broj telefona. Na
neke je dobila govornu poštu, a neki su samo zvonili do isključenja. Čak
je okrenula brojeve Leona i Džonatana Spensera, ali su oba poziva bila
preusmerena na telefonsku sekretaricu. Nije imala hrabrosti da okrene
Džudov broj, pa je samo uporedila broj iz adresara s telefonom na
njegovoj vizitkarti. Bio je isti. Nastavila je dok nije stigla do kraja
adresara, ali se ispostavilo da svi brojevi zaista postoje.
Hari je utonula u kauč i uzdahnula. To nije bio konačan odgovor.
Broj računa je mogao u isto vreme da bude i broj telefona. Ali to bi bila
slučajnost, a Hari nije volela slučajnosti.
Pogledala je u putnu torbu ispred sebe i zapitala se da li samo gubi
vreme. Možda njen otac uopšte nije imao te informacije kod sebe,
mogao je da ih drži bilo gde. Dok je razmišljala, uzela je špil i počela da
deli karte za poker. Bile su masne od stalne upotrebe, a ivice su bile
iskrzane. Pomislila je na ključ od kuće u Sendimauntu koji je njen otac
imao kod sebe, i na njegove planove da tamo provede prvu noć po
izlasku iz zatvora. Možda je to što mu je trebalo ostavio kod kuće.
Podelila je prve tri zajedničke karte, među njima desetku, koja je s
njenom desetkom pravila par. Odmahnula je glavom. Njena majka je
poslala sve očeve stvari u humanitarno društvo Sent Vinsent de Pol, dan
pošto su ga poslali u zatvor. Iz kuće je izbrisan svaki njegov trag.
Okrenula je tern kartu i dobila devetku, a potom i river kartu, koja je
bila desetka, što je dalo triling. Sakupila karte i počela ponovo da deli.
Odlučila je da se još pozabavi putnom torbom. U ovom trenutku, to je
bilo sve što je imala.
Ponovo je počela da razmišljala o trgovinskim instrukcijama koje je
njen otac slao faksom svojoj banci, i zapitala se koji je pozivni broj za
Bahame. Spustila je špil karata na sto i otišla do hodnika, gde je
prelistavala telefonski imenik dok ga nije našla. Direktni pozivni broj za
Bahame je bio 1-242.
Hari se namrštila. Brojevi su joj delovali poznato. Vratila se u
dnevnu sobu i još jednom prelistala adresar, tražeći brojeve koji su
počinjali sa 1242. Ali posle polučasovne pretrage, ništa nije našla.
Opet je uzela karte u ruke i počela da deli. Dobila je dva puba. Flop
karte nisu poboljšale njenu ruku, kao ni tern karta, ali je s river kartom
izvukla još jednog puba. Triling pubova, pobednička ruka.
Pomislila je na pismo svog oca. Da nije u njemu bilo nečega, neke
skrivene poruke? Ali tako nešto je bilo malo verovatno. Pokupila je
karte, i ponovo podelila. Pogledala je svoje dobijene karte. Sedmica tref,
dvojka karo. Automatski je odustala i privukla ostale karte sebi. Čak bi
i njen otac odustao s kombinacijom sedmice i dvojke različitih boja. To
je bila najgora početna ruka u teksas holdemu, i jedina s kojom nikad ne
bi igrao.
Ruke su joj se odjednom zaledile usred mešanja karata. Kombinacija
sedmice i dvojke različitih boja. Njen otac je nikad ne bi igrao. Ispustila
je špil na sto i zgrabila knjigu o pokeru, pretražujući beleške na
unutrašnjim koricama. Kad, eto ga. Drugi krug deljenja. 7t-2p. Sedmica
tref, dvojka pik. Zašto bi odigrao takvu ruku? I zašto bi to zapisao?
Proučila je partiju malo podrobnije. Njegove beleške su uvek bile
istog formata. Prvo bi zapisao svoje dve karte, a pored toga karte svog
protivnika. U liniji pored bi zapisao pet zajedničkih karata. U ovom
slučaju, drugi igrač je imao par petica, koje je on skraćeno beležio kao
5t-5k. Sa zajedničkim kartama, njegov protivnik je imao ful petica: 9k,
3t, 5p, 3h, Jp.
Hari je zurila u brojeve. Bilo kome drugome to je izgledalo kao
obična ruka pokera, ali ona je znala da je to ruka koju on nikad ne bi
odigrao. Da li je imala drugo značenje?
Potražila je blok i olovku i zapisala te brojeve. 7-2-5-5-9-3-5-3-J. Da li
je moguće da je njen otac kamuflirao svoj bankovni račun kao ruku
pokera? Koliko uopšte cifara sadrži broj računa na Bahamima? I šta je
sa slovom J? Da li bankovni računi na Bahamima uključuju i slova?
Namrštila se, i prešla na sledeći krug deljenja na listi, gde je očevog
keca i dvojku karo pobedio par četvorki. Dvojke i četvorke. Oči su joj se
širom otvorile i zapisala je brojeve ispod prvog reda brojeva, prevodeći
keca u 1. U ovoj partiji su bila tri igrača, tako da je ovog puta bilo više
brojeva. 1-2 za dobijene karte njenog oca, 4-2 za karte drugog igrača, 5-1
za trećeg. I potom zajedničke karte: 3-8-4-6-9. Gledala je brojeve koje je
imala pred sobom. 1-2-4-2-5-1-3-8-4-6-9. Kombinacija 1242 kao da je
iskakala sa stranice. Da li je bilo ikakve šanse da gleda u broj faksa
očeve ofšor-banke?
Postojao je samo jedan način da to sazna. Okrenula je dve nule za
međunarodne pozive. Pa jedanaest cifara sa svog bloka. Nakon što su
se svi brojevi izvrteli, začuo se klik i linija joj je zapištala u uvo. Modem.
Prekinula je vezu, dok joj je srce lupalo. Šta sad? Jeste dobila faks
mašinu, ali čiju? Piljila je u brojeve koji trenutak, a onda ih je ponovo
okrenula, samo što je ovoga puta zamenila poslednji broj 9 sa 8. Telefon
je počeo da zvoni, ali se niko nije javio. Pokušala je ponovo, ali je
promenila poslednji broj u 7. Pogledala je na sat: 20.50 kod nje, 15.05 na
Bahamima. Gde god da se ova faks mašina nalazi, negde u toj istoj
zgradi mora da postoji telefonska linija s ljudskim bićem na drugom
kraju.
Hari se trgla. Odgovorio je ženski glas koji joj ništa nije odavao. Ovaj
deo Hari još nije stigla da razradi. Spustila je pogled na blok ispred
sebe. Progutala je knedlu i upotrebila poslovni ton.
– Halo, ovde Sentral stejšeneri, imamo isporuku za vaše odeljenje ali
nam je fajl nepotpun. Da li bih mogla da vas zamolim da mi potvrdite
vašu punu adresu?
– Naravno, nikakav problem. – Žena je pričala sporo i imala je
pevajući način govora.
– Adresa je Usluge investiranja, Rozenstok banka i trust, 322, Bej strit,
Naso.
Hari su se osušila usta. – Odlično, hvala. I da li bih još mogla da
proverim kod vas ovaj broj faksa koji imam? Broj je 5138469. Je li to broj
Odeljenja za račune? Treba da pošaljem fakturu.
– Samo da proverim. – Dugo je nije bilo na vezi, a kad se vratila,
zvučala je zbunjeno. – Ne, to je lični broj faksa Ovena Džonsona, jednog
od naših menadžera za odnose s klijentima.
Hari se namrštila. Ime joj je zvučalo poznato.
Žena je nastavila. – Evo da vam dam tačan broj faksa Odeljenja za
račune. Broj je 5138773.
Hari joj se zahvalila i spustila slušalicu. Ostala je da zuri u ime koje
je zapisala. Oven Džonson. Odmahnula je glavom. To nije bilo ime
bankara koji je igrao poker i upravljao novcem njenog oca. To je bio
Filip Ruso. Namrštila se. Čekaj, zar on nije bio unapređen? Stavili su
nekog nepoznatog bankovnog zastupnika na njegovo mesto. Oven, ili Džon ili
tako nešto.
Oven Džonson. Zaokružila je njegovo ime, kad su joj niz kičmu
prošli žmarci. Pronašla je put do očevog bankovnog zastupnika.
Kuckala je olovkom po zubima koji trenutak. Potom je ušla u sobicu
koju je koristila kao kancelariju i uključila svoj laptop. Vreme je za malo
sakupljanja podataka o Rozenstok banci i trustu.
40.
Pre nego što provalnik upadne u neki objekat, uvek prvo obrati pažnju
na mere obezbeđenja. Koliko ima izlaza, koliko stražara, da li ima
sigurnosnih kamera? Isto rade i pametni hakeri. Pre nego što provali u
neki sistem, Hari uvek prvo proveri bezbednosni profil ciljne
kompanije. Njeno ime domena, njene IP adrese, tip sistema za
otkrivanje upada u mrežu koji koristi.
Provalnici to zovu overavanje prostora. Hakeri to zovu mapiranje
organizacije. U svakom slučaju, takva izvidnica je bila od suštinske
važnosti. Ali je takođe oduzimala mnogo vremena, i Hari je znala da će
morati da se posluži prečicama.
Istegla je leđa gurajući ramenima naslon svoje kancelarijske stolice, i
čula je kako joj kičma krcka kao suvo granje. Popuštala ju je ukočenost
u vratu i ramenima, ali se i dalje osećala klimavo kao stara stolica na
rasklapanje.
Nagnuvši se opet nad tastaturu, ukucala je
rosenstockbankandtrust.com u svoj pretraživač i potom ušla na poslovni
sajt banke. Pogledala je cifre koje je imala zapisane na blokčetu pored
sebe: 72559353J. Intuicija joj je govorila da je to očev broj računa, ali je to
ipak bilo samo nagađanje. Morala je da bude sigurna.
Pretraživala je stranice sajta na kojima su se nalazili podaci o
organizaciji banke. Banka Rozenstok je imala filijale po čitavim
Karibima: Barbados, Jamajka, Sveta Lucija, Kajmanska ostrva i nekoliko
filijala na Bahamima. Ruke su joj se naježile kada je ugledala adresu
jedne od filijala koju je malopre čula preko telefona: Bej strit broj 322,
Naso, ostrvo Nju Providens, Bahami.
Nastavila je s pretraživanjem, usput hvatajući beleške. Kao i uvek,
bila je začuđena količinom informacija koje su korporacije bile spremne
da objave na svojim veb-stranicama: organizaciona struktura, adrese,
brojevi telefona, brojevi faksova, imejlovi, lokacijske mape, brojevi za
podršku korisnicima; sve potencijalna municija za hakerski napad.
Pod opcijom Zaposlenje bio je objavljen konkurs za nove kadrove u
službi za pomoć klijentima, uz koji je bila objavljena i imejl adresa
menadžera za ljudske resurse. Hari je pročitala kako kandidati treba da
budu računarski pismeni i prijateljski nastrojeni, kao i da imaju
razvijene veštine komunikacija i da su spremni da pomognu. Izvila je
obrvu setivši se Sandre Nejgl. U banci Šeridan su standardi očigledno
bili niži.
Zurila je u imejl adresu. Ništa je ne košta da proba. Napisala je
kratki imejl u kome se prijavljuje za mesto operatera u službi za pomoć
klijentima. Potom je ponovo potražila RAT koji je prethodno iskoristila
da upadne u mrežu KVC-a. Prerušila ga je u obični vordov dokument
koji je naslovila CV, priložila ga uz imejl i pritisnula send. Sada je samo
bilo potrebno da menadžer ljudskih resursa otvori priloženi dokument.
Čim se RAT pokrene, otključaće joj „mala vrata“ u mrežu banke
Rozenstok i Hari će moći neopaženo da upadne. Naravno, osim ukoliko
antivirusni skeneri banke ne otkriju njen RAT. Ako se skeneri dovoljno
često ažuriraju, ta mogućnost je uvek postojala.
Pomislila je da kad je već tu, ne bi bilo loše da izvrši napad na banku
i automatskim biranjem telefona. Pregledala je listu brojeva telefona
filijale u Nasou. Uključujući faks i telefon koje je već imala, svi brojevi
su počinjali sa 51384, dok su se poslednje dve cifre menjale za svaki
lokal. S nekoliko brzih udaraca po tastaturi, Hari je naložila svom
automatskom biraču brojeva da zove sve brojeve telefona od 5138400
do 5138499 dok ne naiđe na modem. Ako je modem na umreženom
kompjuteru Rozenstoka, ušla je.
Hari je lupkala prstima po stolu. Na ovaj ili onaj način, mora da
probije zaštitu banke i pronađe očev numerisani račun. Znala je da to ne
znači da će imati pristup novcu. Mogla je, doduše, da promeni brojke u
bazama podataka, ali time ne bi premestila stvarni novac. To bi bio
samo privid, isto kao i onih dvanaest miliona evra na njenom računu.
Premeštanje novca elektronskim putem je teže nego što ljudi misle.
Hari je ustala i otišla do kuhinje da sipa sebi čašu vina. Dok ju je
nosila natrag do radne sobe, razmišljala je o stepenu zaštićenosti očevog
računa. Prema njegovim rečima, svako podizanje gotovine ili transfer
novca s računa morao je da se obavi lično, uz prethodnu najavu preko
faksa, s lozinkom.
Što znači da ako misli da se domogne tih para, mora nekako da se
preruši u svog oca i provali njegovu lozinku, i to u roku od dva dana.
Trenutno joj se nije mnogo dopadalo kolike su joj šanse.
Uzdahnuvši, sela je za laptop i zagledala se u brojeve ispisane na
blokčetu. Prvo što treba da uradi jeste da proveri da li je to uopšte očev
račun. Protegla je prste i počela da kuca. Čak i ako pronađe račun, ne
može očekivati da pored njega stoji ime njenog oca. Prema
informacijama koje je dobila od Džuda, identitet vlasnika numerisanog
računa čuva se u fascikli u arhivi banke, i nikad se ne unosi u sistem
onlajn. Ali ako bi samo potvrdila da račun pod tim brojem zaista
postoji, mogla je da bude sigurna.
Proverila je RAT i program za napad automatskim biranjem.
Zasada ništa ni od jednog ni od drugog. Proširila je opseg automatskog
biranja za svaki slučaj, ali znala je da ne sme više da čeka. Mora da
pronađe mrežu banke Rozenstok i smisli neki drugi način da uđe.
Otišla je s njihovog sajta i izvršila je upit za pretraživanje baze
podataka javnog registra kompanija kako bi pronašla podatke o
dome nu rosenstockbankandtrust.com. Hari je znala da prilikom
registracije domena na internetu, svaka organizacija ostavlja pregršt
dodatnih informacija koje su od neprocenjive važnosti za hakere: imena
zaposlenih u tehničkom sektoru, brojeve telefona, imejlove, brojeve
faksa, i najvažnije od svega, mrežne servere te organizacije i IP adrese.
IP adresa nekog kompjutera je kao njegova ulična adresa na internetu.
Ona govori tačno gde se kompjuter nalazi i kako se do njega dolazi.
Na ekranu su se pojavili rezultati Harine pretrage. Puls joj se ubrzao
dok je prepisivala podatke o kompjuterima banke Rozenstok. Sada kada
je znala gde mreža banke živi, preostalo je samo da se prišunja vratima
i obije bravu.
Doduše, prvo je morala da proveri da li ima nekog kod kuće. Uvek je
postojala mogućnost da su informacije iz registra zastarele i da te IP
adrese više nisu u upotrebi. Pokrenula je program za skeniranje mreže
pomoću pinga, koji šalje pakete podataka na ciljane kompjutere kako bi
proverio da li su umreženi. Mreža banke Rozenstok je odgovorila na
poziv. Pogodak.
Sledeće što je trebalo da sazna bilo je koji je softver pokrenut na
kompjuterima. Hari je kod softvera najviše volela to što ga pišu ljudska
bića. A kao što svaki haker zna, kad su ljudska bića u pitanju, jedna
stvar na koju se uvek može računati jesu greške. Obilje grešaka. Hakeri
od njih zavise. Koliko god da je programer pametan, uvek ostavlja rupe
u softveru. Ove rupe, poznate kao ranjivosti, podrobno se dokumentuju
u hakerskom podzemlju. Crni šeširi ih koriste za upade.
Hari je kucala po tastaturi rešetajući Rozenstokove kompjutere lažnim
pokušajima konekcije s ciljem da prevari softver da se sam identifikuje.
Ako bude imala sreće, to će biti softver za koji postoji poznata ranjivost,
koju će moći da iskoristi da stekne pristup. Fokusirala se na podatke
koji su se smenjivali na ekranu, usredsređena sve do vrhova prstiju, kao
obijač sefova s uvom na brojčaniku. Nije bio prošao ni minut, kad joj je
softver s jednog od Rozenstokovih kompjutera odgovorio izbrbljavši
obaveštenje o grešci:
Loš zahtev. Server: Apač 2.0.38. Vaš pretraživač je poslao poruku koja nije
u skladu s HTTP protokolom.
Klimnula je glavom i odahnula. Serverski softver apač bio je veoma
popularan, ali starije verzije imaju nekoliko dobro poznatih rupa u
zaštiti. Hari je lupkala noktima po stolu razmatrajući oružja koja je
imala na raspolaganju. Potom je pripremila municiju i jednom
komandom odapela strelu u server apač. Rupa u zaštiti na koju je ciljala
dozvoljavala joj je da pošalje neograničenu količinu podataka u apačeve
skladišne bafere, premašujući kapacitet njegove memorije. Samo po
sebi joj to ništa nije značilo. Međutim ako se među podacima koji su
premašili memoriju nađe kod, apač se može prevariti da taj kod izvrši.
A u paketu podataka koji je Hari poslala, nalazio se spakovan kod koji
joj je po pokretanju davao komandni pristup sistemu.
Njena strela je pogodila centar mete. Za samo nekoliko sekundi, na
ekranu joj je iskočio prozor, prompt sistema, spreman da izvršava njene
instrukcije. Nalazila se u sistemu, slobodna da pretražuje Rozenstokove
kompjutere kao da sedi ispred njih na Bahamima.
Hari je zadrhtala. Osetila je neobjašnjivu potrebu da baci pogled
preko ramena i uveri se da je niko ne gleda. Potisnula ju je i
usredsredila se na tastaturu i šunjanje po Rozenstokovim kompjuterima,
skrivajući usput svoje provalničke alate. Među njima se nalazio
„njuškač paketa“, čiji je zadatak prisluškivanje protoka mrežnog
saobraćaja u kompjuteru. U roku od deset minuta, s mreže je nanjušila
lozinku administratora i obezbedila sebi još veći pristup sistemu. Mreža
je bila njena.
Hari se namrštila. Umesto uobičajenog naleta uzbuđenja, osetila je
samo blagu nelagodu. Kao haker se naučila da veruje svojim
instinktima isto koliko i tehnici, i ako bi joj se javio predosećaj, to je
obično bilo s razlogom. Ali sada je potisnula taj osećaj i nastavila dalje.
Ponestajalo joj je vremena.
Sa svojim novim privilegovanim statusom, bacila se na dodatna
prekopavanja Rozenstokove mreže, pretresajući svaki fajl na koji bi
naišla. Oči su joj bile istrenirane da primete svaki interesantan podatak,
a ovde ih je bilo mnoštvo. Arhive, dnevnici rada, baze podataka, radne
tabele, imejlovi, poverljiva dokumenta. Sve ih je prekopala, mršteći se
na sve sporije izvršavanje komandi. Obično je mogla da preleće s fajla
na fajl kao leptir koji se igra školice, ali ovo je više ličilo na gacanje kroz
žitko blato. Neke od njenih komandi su bile potpuno odbačene ili
ograničene na način koji nikad pre nije videla. Neki od njenih alata za
hakovanje su počeli da se kvare, usporavajući je još više. Nešto se
promigoljilo u Harinoj podsvesti, ali nije mogla da razluči šta.
Baš u trenutku kada je mislila da se diskonektuje, nabasala je na
bazu podataka koju je tražila. Pronađeno je skriveno blago bankarskih
informacija: brojevi računa, evidencije prethodnih transakcija, podaci o
stanju na računu, maksimalna prekoračenja.
Proučavala je brojeve računa. Bili su različite dužine, ali su većinom
bili sastavljeni od osam brojki. Nijedan nije sadržao slova u svom
formatu. Pokrenula je potragu za brojem računa 72559353, i sa slovom J
i bez njega, ali ništa nije našla.
Igrala se nožicom vinske čaše i zurila je u obilje podataka na ekranu.
Obuzeo ju je čudan osećaj nestvarnosti, od kog joj se skoro zavrtelo u
glavi. To ju je podsetilo na trenutak kad je prvi put ugledala dvanaest
miliona evra na svom bankovnom računu. Optička varka. Da li se
ponovo o tome radilo? Odmahnula je glavom. Osećala se
dezorijentisano, kao da neko igra komplikovanu igru žmurke s njom,
navlačeći je kao muvu tragom meda.
Harine oči su blesnule. Sranje, to je to. Kako je to propustila? Naglo je
trgla ruku od čaše, povukla je i oborila na pod, razbijajući je u
paramparčad. Iščupala je mrežni kabl iz svog laptopa i odskočila od
stola kao oparena vinom koje je prosula.
Nasamario ju je „ćup s medom“. Koji joj je vrag? Svaki haker
početnik bi to primetio. Da li joj se mozak toliko poremetio od udaraca
koje je primila u poslednje vreme, da nije mogla da vidi šta se dešava?
Puls kao da je skočio sa šezdeset na sto osamdeset u jednom
jedinom otkucaju srca. Dišući duboko kako bi ga usporila, spustila se
natrag u stolicu i zavrtela glavom, sada već delom postiđena svojom
melodramatičnom reakcijom. Ipak je to samo ćup s medom, ne atomska
bomba.
Ćup s medom je kompjuterska zamka i ona je ušetala pravo u nju.
Projektovana je da namami hakere što dalje od pravog sistema u lažno
okruženje, gde se svaki njihov udarac po tastaturi beleži. Ljudi ih
koriste kako bi zaštitili svoje sisteme. A koriste ih i kako bi proučili
način na koji hakeri postupaju, i eventualno otkrili nove alate ili
zloupotrebe nultog dana koje je haker doneo sa sobom. Ako je ćup s
medom dovoljno dobro projektovan, crni šešir bi bio prevaren da
pomisli da je pristupio serveru punom sočnih lozinki i fajlova s
podacima, i nikad ne bi znao da ga neko posmatra.
Hari je uzdahnula. Rozenstok mora da koristi verziju ćupa s medom
tipa „namami i prebaci“. Mamac je bio pravi sistem, i čim je upala u
njega, bila je prebačena na lažni server. Njen pokušaj preopterećivanja
skladišnih bafera mora da je aktivirao alarm. Od tog trenutka je
zapravo lutala fantomskom mrežom, gde je sve vreme bila pod
prismotrom.
Sranje. Zgrčili su joj se prsti na rukama i nogama. Kutija s hakerskim
alatom je ostala unutra, njeni progonitelji mora da su se obradovali
neočekivanom zgoditku.
Očigledno su aktivirali svoj njuškač paketa i pratili svaki njen
pokret. Pretpostavila je da je njuškač bio loše konfigurisan i da je
dodavao previše režijskog vremena intervalu odziva sistema. Nije ni
čudo što je išlo tako sporo. Sada je shvatila zašto su neki njeni alati
prestali da rade. Ćup s medom je morao da oponaša pravi sistem koliko
god je to bilo moguće, ali nije smeo da pruži hakeru potpunu slobodu.
U suprotnom bi haker mogao da ga iskoristi kao odskočnu dasku u
druge mreže.
Prokletstvo, možda nije trebalo tako brzo da se diskonektuje. Možda
je mogla da iskoristi ćup s medom da se nekako vrati u pravu mrežu.
Odmahnula je glavom. Sada je prekasno. Nema načina da se vrati. Nije
stigla da ostavi odškrinuta nijedna „mala vrata“. Ionako su sada imali
njenu IP adresu i blokirali bi svaki njen budući pokušaj konekcije.
Prikupili su dovoljno forenzičkih dokaza s kojima bi mogli da je izvedu
pred sud, ako bi hteli.
Hari je uzdahnula i počela da isključuje svoj laptop. Verovatno nije
ni bilo bitno. Pretpostavljala je da je ćup s medom dobro izolovan i da
ne bi našla način da se izvuče iz njega. Ćupovi s medom nisu toliko
uobičajeni u komercijalnim mrežama, i ovo je shvatila kao znak da se
banka Rozenstok ozbiljno posvetila bezbednosti.
Bila je sigurna da od RAT-a neće biti ništa. Do sada su ga antivirusni
skeneri sigurno uhvatili i bacili u karantin, a njeno napadanje
automatskim biranjem je bilo jednako gubljenje vremena. Organizacija
koja o bezbednosti vodi računa kao Rozenstok, sigurno neće ostaviti
nezaštićene modeme na svojoj mreži.
Hari je osetila kako joj puls opet skače kada je postala svesna nečega
što je možda sve vreme znala. Spustila je pogled na adresu zapisanu u
svom blokčetu: Bej strit 322, Naso, ostrvo Nju Providens, Bahami.
Znala je da ne može doći do očevog novca sedeći za svojim
laptopom. Već neko vreme je znala šta mora da uradi. Mora da uđe u
samu banku.
41.
Hari je hodala gore-dole po stanu dok u glavi nije uobličila prvu
polovinu plana. O drugoj polovini će morati da brine kasnije, ali sada je
morala da obavi jedan poziv.
Ponovo je pogledala na sat: 21.15 kod nje, znači 16.15 na Bahamima.
Podigla je slušalicu i okrenula broj.
– Dobar dan, Rozenstok banka i trust.
Hari je zgrabila papir i olovku. – Halo, da li mogu s nekim da
razgovaram o otvaranju računa, molim?
– Sačekajte da vas prebacim.
Hari je nastavila da hoda po stanu dok je čekala da je povežu. Po
prvi put je poželela da joj je stan veći, samo da bi imala više mesta za
koračanje.
– Halo, Novi računi, Hester na telefonu, kako mogu da vam
pomognem? – Žena je govorila tiho i bez žurbe.
– Dobar dan, Hester, želela bih da otvorim investicioni račun, moliću
vas.
– Naravno, gospođo. Mogu li da pitam da li živite ovde na
Bahamima?
– Ne, ali planiram da putujem tamo u sledećih nekoliko dana.
Pretpostavljam da to moram da obavim lično?
– Da, moraćete da se sastanete s jednim od naših menadžera za
odnose s klijentima ovde u Nasou. Oni će vas upoznati s
dokumentacijom i pravnim zahtevima. – Njen spori pevajući karipski
izgovor je činio da priča o bankarskim pravima skoro deluje opuštajuće.
– To je u redu – rekla je Hari. – Da li bih mogla da ugovorim nešto za
sutra po podne?
– Sigurna sam da neće biti problema. Samo bih prvo prošla s vama
nekoliko detalja, ako je to u redu?
– Naravno. – Hari je osetila kako se ženini lepi maniri prenose na
nju, i zapitala se da li je uvek ovako ljubazna. Iz Harinog iskustva,
osobe koje rade s ljudima obično bi se ponašale kao da ih žuljaju
čukljevi. Možda pomaže ako znaju da su njihovi klijenti većinom
milioneri.
– Mogu li da pitam da li imate ličnu preporuku od nekoga
povezanog s bankom?
Hari je prestala da korača na tren. – Da li je to neophodno?
– Nije obavezno, ne, ali može da ubrza stvar.
Hari je taman krenula da kaže kako nema, kad se setila očevog
prvog menadžera računa, Filipa Rusoa. Još uvek nije bila spremna da
odigra tu kartu, ali će je iskoristiti ako bude morala.
– Pa, zapravo imam – rekla je, ukrstivši prste. – Da li vam je ta
informacija potrebna sada?
– Ne, nije potrebno. O tome možete da razgovarate sa svojim
menadžerom za kontakte kada dođete. Još nešto, naša banka ima
politiku obaveznog minimalnog depozita za investicione račune, u
zavisnosti od toga u kojoj zemlji živite. Za Kanadu, Evropu, pacifičku
Aziju i Australaziju, najmanji depozit je trideset hiljada dolara.
Hari je progutala knedlu. Njena ušteda će pretrpeti ozbiljan udarac.
– Ako živite u Sjedinjenim Državama, iznosi sto hiljada dolara –
nastavila je Hester. A za ostale države je sto pedeset hiljada dolara.
– Otkud tolika razlika?
– Vidite, nama je neophodno da proverimo vaše biografske podatke,
a s nekim zemljama je saradnja komplikovanija nego s drugima. – Njen
meki glas je poprimio notu izvinjavanja. – Plašim se da ne prihvatamo
investicije od klijenata iz Kolumbije ili Nikaragve.
– To neće biti problem.
– Takođe je potrebno da sa sobom ponesete neku ličnu identifikaciju;
to je veoma bitno.
– U redu, samo dozvolite da zabeležim to. – Hari je okrenula novu
stranicu u blokčetu. – Dobro, recite.
– Treba da ponesete original važećeg pasoša. Moram reći da kopija
pasoša nije dovoljna, niti je dovoljna vozačka dozvola. I potrebno je da
imate dva skorija računa za komunalne usluge kako biste dokazali
svoju legalnu adresu.
Hari je podigla obrve. Kako čudno da je za otvaranje tajnog računa u
banci potrebno nešto tako obično kao što su komunalije. Kao da se
učlanjuje u video-klub. Zapisala je sebi podsetnik da spakuje svaki
komadić lične dokumentacije koji nađe: vozačku dozvolu, obračune
plate i dohotka, izvode iz banke, kreditne kartice, izvode iz poreskog.
Kad je morala da dokazuje svoj identitet, htela je da se osigura da neće
biti nikakvih sumnji.
– Takođe je potrebno da ponesete dokumente neophodne da
utvrdimo vašu finansijsku pozadinu – rekla je Hester.
Hari je trepnula. – Hoćete da kažete da treba da dokažem poreklo
novca?
– Upravo tako. Bojim se da nam je to neophodno kako bismo
ispoštovali Zakon o borbi protiv pranja novca. Tako da, u zavisnosti od
izvora vaših sredstava, biće potrebno da nam dostavite, recimo, kopiju
vašeg ugovora o radu, ili kupoprodajni ugovor, ili overenu potvrdu o
nasledstvu i tako dalje. Naravno, sve informacije su zaštićene Zakonom
o poverljivosti bankarskog poslovanja i strogo se čuvaju.
– Naravno.
– Ako je to sve u redu, gospođo, da li želite da vam zakažem
sastanak?
– Da, molim vas, to bi bilo odlično.
Hester joj je zakazala sastanak u 15.15 sledećeg dana, s Glenom
Hamiltonom, jednim od viših bankovnih zastupnika. Hari se zahvalila
Hester na pomoći i spustila slušalicu, shvativši kad je već bilo kasno da
nije ostavila ime. Ali to je verovatno bilo uobičajeno s tim tajnim
računima.
Hari je pronašla svoj pasoš u kuhinjskoj fioci. Bio je raskupusan i
uskoro mu je isticao rok. Potom je uključila laptop i rezervisala let
Kanada erlajnsom, s polaskom rano sledećeg jutra i stizanjem u Naso u
13.00 po lokalnom vremenu. Znala je da će biti tesno da stigne na
sastanak u banci, ali ponestajalo joj je vremena. Njen tajmer je
pokazivao da joj je ostalo još samo četrdeset osam sati.
Potom se ulogovala u svoj elektronski račun u banci i prebacila
čitavu ušteđevinu na svoj tekući račun. Podići će novac s njega na
aerodromu. U dolarima je imala preko osamdeset hiljada. To možda
nije bilo dovoljno za ono što je planirala da uradi, ali je bilo sve što je
imala. Trudila se da ne razmišlja o planiranoj kupovini stana. Taj deo
svog života je zasada morala da otpiše, isto kao svoj voljeni mini.
Kada stigne na aerodrom, kupiće vodič za Bahame, s detaljnim
mapama Nasoa. Njene veštine čitanja mape su je potpuno izneverile u
poslednjih nekoliko dana, i ovog puta je nameravala da uradi domaći
zadatak. Nikako joj nije trebao još jedan navigacioni fijasko.
Palo joj je na pamet da bi morala nekome da javi kuda ide i zašto.
Pomisao da se možda neće vratiti živa stvarala joj je zagušenje
moždanih procesa, kao radio koji prima statičke smetnje. Zavrtela je
glavom kako bi rasterala efekat belog šuma, i zapitala se koga da
pozove. Nije imala nameru da išta objašnjava svojoj porodici. Što manje
znaju – to bolje. A i Dilon i Imodžen bi samo pokušali da je odgovore od
toga. Bio joj je potreban neko ko nije bio emotivno vezan za nju.
Lupkala je prstima po stolu neko vreme, a potom je dohvatila
telefon i okrenula broj.
– Vuds. – Novinarka je bila odsečna kao i uvek.
– Rut, ovde Hari Martinez. Jesi li još uvek zainteresovana za priču o
mom ocu?
Usledila je pauza. Hari je čula saobraćajnu buku s druge strane žice.
– Je l’ imaš nešto za mene? – rekla je Rut.
– Imaću uskoro. Za koji dan. Ali u međuvremenu je bilo mnogo
novih događaja. Da li želiš da čuješ?
– Čekaj. – Papir je zašuštao u pozadini. – Dobro, reci.
Hari joj je ispričala sve što se desilo u poslednjih nekoliko dana. Rut
je sve vreme ćutala, i tek kad joj je Hari rekla šta se desilo njenom ocu,
reporterka je konačno progovorila.
– Bože dragi. Hoće li biti dobro?
– Ne znam.
– Sranje.
Usledila je pauza dok je Rut povlačila dim iz cigarete. Potom je
rekla: – Šta ćeš sad da radiš?
– Prorok želi pare, tako da idem na Bahame da ih uzmem.
– I daćeš mu ih tek tako?
– Nisam sigurna da imam izbora. Ali ako bih uspela da saznam ko
je on, možda bih mogla da ga raskrinkam.
– Ili da pogineš zbog toga.
I opet joj je u ušima zašuštala bela buka. Hari je zažmurila i stegla
jače telefon.
– Ti bi mogla da mi pomogneš – rekla je Hari naposletku.
– Kako?
– Vidi šta možeš da saznaš o Ralfu Ešfordu, generalnom direktoru
KVC-a. Gde je bio u vreme kad je savez operisao? Možda je radio u
Džej-Eks Vorneru.
– Dobra ideja. A šta je s tim drugim bankarom kojeg si pomenula,
Džudom Tirnenom? On je radio u Džej-Eks Vorneru, zar ne?
– Da, ali to ne mora ništa da znači. Pomagao mi je sve ovo vreme, ali
je možda to samo paravan. U ovom trenutku, ne verujem nikome.
– Ja ću malo pritisnuti Leona. Poznaje me. Ne dopadam mu se, ali to
je zato što ga plašim. Zvuči mi kao da se uvalio preko glave, pa se
možda izlane.
– Vredi pokušati.
– Dobro. Videću šta mogu da uradim. – Rut je oklevala. – A reci mi,
u kojoj bolnici je Sal?
Hari je podigla obrve. – Sent Vinsents. Zašto?
– Oh, onako.
Hari se zamalo osmehnula. – Vreme posete je od tri do osam, ako je
to od pomoći.
– Oh. Dobro.
Rut je prekinula vezu bez pozdrava. Hari je spustila telefon na sto i
skupila se u klupko, podigavši noge na stolicu. Grickala je donju usnu.
Nije pametno artikulisati svoje planove. Ideja koja bi ti se isprva
činila genijalnom uvek bi zvučala glupo izgovorena naglas.
Hari je osetila kako joj žmarci prolaze niz kičmu i imala je jaku
potrebu da se pribije leđima uza zid. U šta se to dođavola upušta, ide
na ostrvo hiljadama kilometara daleko, gde je pitanje koliko će uspeti
da se snađe? Za njene planove bi se, u ovoj fazi, u najboljem slučaju
moglo reći da su sumnjivi, i falio je presudni sastojak. Još uvek nije
znala lozinku očevog računa.
42.
Kada je Hari stigla na ostrvo Nju Providens, prvo što je primetila bile su
boje.
Spustila je prozor u taksiju. S njene desne strane se protezao red
kuća živih boja mandarine, šafrana i plave boje različka. Grimizni
cvetovi bugenvilije prelivali su se preko zidova kao pena. A s njene leve
strane se prostirao okean, traka boje žada s belim čipkastim porubom.
Osećala se kao Doroti, transportovana iz jednobojnog Kanzasa u
blistavi tehnikolor Oza.
– Prvi put ste u Nasou?
Taksista je nakrivio glavu kako bi je video u retrovizoru. Bio je mlad,
možda nekih devetnaest ili dvadeset godina, s gustim jakim
kovrdžama koje kao da su bile vodootporne. Rekao je da se zove Itan.
Hari je uspela nekako da se osmehne. – Da, prvi put.
Provela je skoro dvanaest sati u avionu, i u glavi joj je zujalo od
umora. Čak je treptala teško i usporeno.
Itan je klimnuo glavom. – Postoje samo dva razloga zbog kojih ljudi
dolaze na Bahame – zbog karakterističnog izgovora, „na Bahame“ je
zvučalo kao jedna reč – posao ili ljubav. – Zaškiljio se u nju u
retrovizoru. Oči su mu bile iznenađujuće svetle nijanse ćilibara. – Ne
bih ja rekao da ste vi ovde zbog ljubavi.
Hari je odmahnula glavom. – Čisto poslovno.
Osetila je kako joj butine gore na vrelim, sintetičkim presvlakama. U
taksiju nije bilo klima-uređaja, osim ako se ne računaju otvoreni
prozori.
– Bahami nisu mesto za posao, da vam ja kažem – rekao je Itan.
Zatrubio je zbog nepomičnog saobraćaja ispred njih. – Ovde sve ide
sporo, sporo, sporo.
Hari je posmatrala jarkoružičaste cvetove i elegantne palme. –
Mislila sam da je to poenta.
Odmahnuo je glavom i udario rukom o volan. – Njujork, e to je
mesto za posao. Tamo stvari mogu da se završe začas.
Hari je pogledala šta se dešava sa saobraćajem. Lake kočije s
konjskom zapregom skrenule su na glavnu saobraćajnicu ispred njih.
Bile su ofarbane u veselu žutu i crvenu boju, kao cirkuska kola. Konji su
mirno klepetali kopitama po putu, ne obazirući se na saobraćajnu
gužvu koja ih je okruživala.
Itan je frknuo. – Vidite ove konje? Kako dugotrajan i naporan način
da se nekud stigne. „Budući lepak“, tako ih ja zovem.
Nagazio je na gas i poleteo kao borbeni mlazni avion čim mu se
ukazala prilika da se progura kroz prostor između kola. Već sledećeg
trenutka je morao opet da uspori i zaustavio se ispred žene saobraćajca
koja je usmeravala zagušeni saobraćaj. Nosila je uštirkanu belu
uniformu i bele rukavice, i dirigovala vozilima graciozno poput
balerine. Mesingani dugmići i vojničke pruge na boku njene suknje
podsetile su Hari na britansko nasleđe Bahama.
– Ako mene pitate, bolje da smo ostavili ovo mesto piratima – rekao
je Itan.
– Kakvim piratima?
Pogledao ju je u retrovizoru podignutih obrva. – Nikad niste čuli za
Crnobradog? Pravo ime mu je Edvard Tič. Posedovao je maltene čitav
Nju Providens pre nekoliko stotina godina. Ovde je vrvelo od pirata. –
Dobovao je prstima po volanu. – Kako kažu, kad pirat spava, on ne
sanja da je umro i otišao u raj, već sanja da se vratio u Naso. – Dao je gas
kad mu je žena saobraćajac pokazala da krene. – Ako mene pitate, Naso
je noćna mora u usporenom snimku.
Hari se namrgodila. Njegove reči su u njenom mozgu pokrenule
varnicu koja se istog trena ugasila. Odmahnula je glavom i opet se
zagledala u dugačku krivudavu plažu. Pesak je bio fin kao prosejano
brašno. Plavozeleni talasi, veći nego što je očekivala, iznosili su
nepažljive plivače natrag na obalu kao da neka džinovska ruka izliva
okean kao vodu za kupanje.
Nekoliko minuta kasnije, zašli su za oštru krivinu levo i Itan je
zaustavio auto. Okrenuo se k njoj u sedištu i mahnuo rukom. – Sve ovo
je plaža Kejbl. A ovo je vaš hotel.
Hari je pogledala u fasadu šećernoružičaste boje. Hotel Sends u
Nasou je bio sagrađen u raskošnom stilu, sa širokom verandom i
pročeljem oivičenim korintskim stubovima. Izabrala ga je zato što je
hotel za goste sa srednjim budžetom, ali uživo je izgledao više kao
velika kolonijalna kuća.
Zahvalila se Itanu, dala mu velikodušnu napojnicu i izašla iz kola.
Vrelina ju je obmotala kao električno ćebe. Popela se na verandu i ušla u
hotel, gde je istog trena promaja počela da je šiba po licu.
Foaje je bio veliki paviljon otvoren s jedne strane, gde se umesto
nekadašnjeg zida pružao pogled na tirkizno more. Ogromni ventilatori
su se vrteli iznad glava održavajući cirkulisanje vazduha. Ispolirani
mermer je delovao hladan kao led, i jedva se suzdržala da se ne baci
onako oznojena na njega. Prijavljivanje na recepciji je potrajalo, ali joj je
njihova neužurbana usluga prijala posle vratolomne vožnje taksijem.
Posle nekog vremena, recepcioner joj se široko osmehnuo i uručio ključ
od sobe.
– Dobro došli na Bahame, gospođice Martinez. Nadam se da ćete
uživati u boravku.
– Hvala.
Hari se polako navikavala na bahamski izgovor. Bio je drugačiji od
stereotipnog jamajčanskog pevušenja koje je očekivala. Bio je mekši,
tečniji; skladna mešavina britanskih i afričkih tonova.
Pronašla je svoju sobu i primetila da se raskoš otvorenog foajea nije
nastavljao iza kulisa. Soba je bila ukrašena braon cvetnim dezenom u
stilu sedamdesetih, dok se u vazduhu osećao miris koji je dopirao iz
slivnika. Hari je slegnula ramenima. Foaje od pet zvezdica, sobe od dve.
Nije ni bitno. Ako sve bude išlo po planu, već sutra odlazi iz hotela.
Bacila je kofer na krevet i odlepila sa sebe mokru odeću. Otišla je
pod tuš kako bi se rashladila mlazom mlake vode. Potom je, umotana u
peškir, sela na ivicu kreveta i izvadila svoj turistički vodič za Bahame.
Kako je pisalo na mapi, Bej strit je glavna saobraćajna arterija kroz
centar Nasoa, koja istočno izlazi na most Paradajs ajlend a zapadno na
plažu Kejbl. Taksijem bi trebalo da stigne začas iz hotela.
Hari je prošlo kroz glavu šta se upravo sprema da uradi, kad su joj
se usta osušila. Još uvek nije imala očevu šifru. Mogla bi da pokuša bez
nje, ali bi tada njene šanse za uspeh bile znatno manje.
Bacila je vodič na krevet i pronašla list papira na kome je zapisala
podatke očevog računa: 7-2-5-5-9-3-5-3-J. Na šta se slovo J odnosilo? Da
li je tu stajalo samo kao karta u partiji pokera, ili je imalo neko posebno
značenje. Čvrknula ga je srednjim prstom. J kao šta? Kao Džek.
11
Koji
Džek? Pomislila je na ono što joj je otac rekao kada ga je posetila u
zatvoru. Dopalo bi ti se ime koje sam izabrao. Zavrtela je glavom i
uzdahnula.
Podigla je očevu plavu putnu torbu na krevet, i sada joj je bilo drago
što ju je ponela sa sobom. Preturala je po njoj dok nije našla očevu
knjigu o pokeru. Udubila se ponovo u njegove zabeleške na koricama
dok nije našla gde se ta karta pominje. Jp – pub pik. Peta zajednička
karta zvana river. Je li to bilo šifrovano ime njenog oca? Džek Pik. Ili
Džek River. Namrštila se. Nijedno joj se nije činilo pravim. Zbog nečega
je bila ubeđena da treba da bude više povezano s njom.
Zažmurila je i pomislila na svog oca. Kasno sinoć je opet otišla do
bolnice. Sestre su joj rekle da mu se stanje nije promenilo, ali je Hari
delovalo kao da se nekako skupio. Zamislila je svoju porodicu kako
tamo sada sedi; njena majka distancirana, Amaranta nervozna, i prazna
stolica na kojoj je trebalo da ona sedi. Hari je brzo otvorila oči i oterala tu
sliku od sebe. Morala je da ode, nije imala izbora.
Pogledala je na sat. Vreme je da se spremi. Zbacila je peškir sa sebe i
navukla haljinu koju je kupila na aerodromu u Dablinu. Našla je mali
butik odeće sa skupim markama, kakve inače izbegava, i kupila
svilenu haljinu boje slonovače s vezom, i uz nju odgovarajuću tašnu i
cipele. Ukupno su koštali više nego odmor na Sejšelima od nedelju
dana, ali je čitav ansambl izgledao skupo, u čemu je i bila poenta. Brigu
oko duga na kreditnoj kartici koji je time napravila moraće da ostavi za
kasnije.
Svila ju je gladila po koži kao hladna voda. Oko struka i grudi
haljina joj se pripijala uz telo, a njene tanke bretele su otkrivale dovoljno
kože da je morala da kupi kremu za sunčanje. Nanela je više šminke
nego obično kako bi što više istakla oči i time skrenula pažnju s
posekotina i modrica na licu. Podigla je kosu visoko i zategla je u
punđu tako jako da su joj oči zasuzile. Obula je cipele i pogledala se u
ogledalo. Meko presijavanje svile kao da se prenosilo na njenu kožu.
Visoka punđa joj je povukla kožu lica nagore i podigla joj liniju obrva,
što je njenom licu dalo izraz neusiljene arogancije. Po prvi put je na sebi
primetila sličnost sa svojom majkom.
Stavila je naočare za sunce, dograbila tašnu i krenula ka foajeu.
Ispred hotela je zaustavila taksi i za manje od pet minuta je bila u Bej
stritu, ispred vrata banke Rozenstok.
Hari je podigla pogled na plavu zgradu s kolonadama u kojoj se
nalazilo sedište banke. Odjednom je osetila slabost u dnu stomaka.
Nekoliko puta je duboko udahnula i ponovo pogledala na sat. Imala je
još skoro sat vremena do ugovorenog sastanka. Odlučila je da pokuša
da se neko vreme ponaša kao turista kako bi smirila živce. A ionako je
imala da obavi još jednu stvar.
Krenula je na istok niz Bej strit, tiskajući se kroz gužvu turista i
kancelarijskih radnika. Ulica je bila načičkana radnjama. Skupi butici u
kojima su se prodavali Fendi i Guči stajali su rame uz rame s tezgama
na kojima su se prodavale majice i piratski šeširi kao suveniri.
Sunce je delovalo kao letlampa po Harinoj koži i odlučila je da pređe
na senovitu stranu ulice. Svuda oko nje su trubili taksiji i skuteri su
jurili gore-dole. Pobegla je u natkrivenu pešačku ulicu, gde je
pretraživala izloge radnji dok nije našla ono što je tražila: prodavnicu
mobilnih telefona. Pet minuta kasnije, imala je mobilni telefon s pripejd
bahamskim brojem. Stavila ga je u tašnu.
Prateći svoju putanju kretanja na mapi, Hari je prešla Roson skver i
uputila se ka luci. Na pristaništu su bila usidrena dva bučna broda za
krstarenje. Galebovi su kružili iznad njih cičeći i maltretirajući putnike
koji su se iskrcavali. Uz obalu mora trgovci s brodića prodavali su
ružičaste i zelene prazne školjke koje su Hari podsećale na lubenice.
Drveno pristanište joj je krckalo pod nogama a vazduh je mirisao na
morsku travu i so. Prolazila je pored još jednog reda tezgi, na kojima su
bili izloženi njihovi suveniri iz Nasoa: keramički ukrasi i slamnati šeširi,
razglednice i piratske zastave s Jednookim Džekom.
Hari se skamenila. Složile su joj se kockice u glavi. Stajala je
nepomično, u strahu da joj se ponovo ne izmešaju ako se pomeri. Voda
je zapljuskivala ivicu pristaništa, a negde je brujao motor na čamcu.
Polako se okrenula i pogledala bolje u suvenire na tezgama. Majice,
privesci za ključeve, mape i knjige. Zastave s Jednookim Džekom
podignute na štapove. Hari je posmatrala zastavu koja joj je bila
najbliža kako se vijori na vetru. Bela lobanja i dve ukrštene kosti na
crnoj pozadini, jedna očna duplja sakrivena iza poveza.
Dvojke, kečevi, jednooka lica.
12
Pala joj je na pamet detinjasta rima, pokeraški izraz koji znači da
kečevi, dvojke i jednooke karte
13
igraju kao džokeri, zamenjujući bilo
koju drugu.
Jednooki Džekovi. Zamislila je puba pik, koji se u svakom špilu
karata crta iz profila, zbog čega mu se vidi samo jedno oko. Bela lobanja
ju je zlobno gledala. Pred očima joj je iskrsla jedna druga lobanja s
ukrštenim kostima: logo Defkona, hakerskog kongresa kome je
prisustvovala s ocem.
Svidelo bi ti se ime koje sam izabrao.
Džek pik. Jednooki Džekovi. Lobanja i ukrštene kosti.
Pirati i hakeri.
Zažmurila je kada joj je još jedna reč pala na pamet, reč koja je
povezivala sve prethodne. Hakerski pseudonim koji je koristila kao
dete. Pirata. Španska reč za pirata.
Ovoga puta je lozinka i te kako bila povezana s njom, to je bila ona.
43.
– Dobar dan, zovem se Hari Martinez. Imam zakazano s Glenom
Hamiltonom u tri i petnaest.
Hari se prebacivala s noge na nogu dok je recepcionerka proveravala
u kompjuteru. Bilo joj je čudno da dâ svoje pravo ime kada se sprema
da izvrši prevaru.
Onda se setila da sastanak nije bio zakazan pod njenim imenom i
pomislila je kako se izbrukala. Pogledala je brzo oko sebe da vidi da li
ju je neko čuo. Ljudi u odelima su završavali svoje poslove s
bankarskim službenicima, koji su im se obraćali tihim, diskretnim
glasovima. Klijenti su nečujno čekali u redovima ispred blagajne, kao
vernici koji čekaju da se ispovede. Lična imena su bila svetogrđe na
ovakvim mestima.
Recepcionerka je okrenula glavu od monitora i pogledala u Hari.
Potom se nagla preko stola i pokazala na red blagajni sa svoje leve
strane. Značka na njenom reveru je otkrivala da se zove Džulijana.
– Prođite ovuda do kraja i skrenite levo, videćete tri lifta ispred vas.
Uđite u onaj u sredini. On će vas odvesti na treći sprat i tamo će vas
neko sačekati.
Hari joj se zahvalila i otišla do liftova. Sva tri su stajala na prizemlju
otvorenih vrata. Ušla je u srednji i okrenula se da pritisne dugme za
treći sprat. Takvog dugmeta nije bilo. Ostala je s prstom u vazduhu,
pitajući se šta da radi. Jedini dugmići na metalnoj tabli bili su dugme za
vrata i za alarm. Pre nego što je stigla da shvati o čemu se radi, vrata su
se zatvorila i lift je krenuo. Mora da je u pitanju neki bezbednosni lift,
koji se kontroliše s recepcije i koji je projektovan tako da spreči njuškala
kao što je ona da slobodno tumaraju po banci. Osetila je golicanje na
tabanima pomislivši da se odiže od zemlje prema tuđem nahođenju.
Lift se zaustavio i vrata su se otvorila. Čekala ju je mlada žena u
teget odelu.
– Ovuda, molim vas. – Dala je Hari znak da je prati.
Povela je Hari niz hodnik s neobeleženim bež vratima. Nije bilo
nikakvih znakova koji su ukazivali na kom se spratu nalazi niti šta se
dešava iza kojih vrata. Žena je otvorila jedna vrata zdesna, ista kao i sva
ostala. Kako je uspevala da ih razlikuje?
– Sedite. – Žena se pomerila u stranu kako bi je propustila. – Glen će
vam se pridružiti za koji trenutak.
Hari joj se zahvalila i ušla u prostoriju. Vrata su se zatvorila iza nje.
Na sredini sobe nalazile su se četiri stolice u stilu kraljice Ane,
raspoređene oko stočića od mahagonija. Imale su belo tapacirano
sedište i zakrivljene stope, i izgledale su neudobno za njena leđa. Hari je
znala da treba da sedne i čeka. Umesto toga, otišla je do prozora na
drugi kraj sobe. Ne zato što je htela da uživa u pogledu, već zato što je
pored njega stajao moderan radni sto s papirima i uključenim
laptopom.
Čisto privida radi, provela je neko vreme gledajući kroz prozor.
Crveni i plavi krovovi protezali su se sve do luke, i na manje od
kilometar od obale mogla je da vidi ostrvo Paradajs, koje je bilo mostom
povezano s Nasoom. Horizontom ostrva je dominirala zapanjujuća
ružičasto-plava konstrukcija, hibrid Diznija i Tadž Mahala. Hari je iz
svog vodiča znala da je to Atlantis rizort, nekih 14 hektara
ekstravagantnih hotela, kazina i laguna za plivanje.
Krajičkom oka je bacila pogled na laptop. Bio je uključen skrinsejver.
Malo je gurnula sto kukom i ekran je trepnuo vrativši se u život, ali
samo toliko da je upozori da je kompjuter zaključan. Šteta.
Preletela je pogledom po papirima koji su ležali na stolu, tražeći
nešto što bi joj bilo od koristi. Kompanije su trošile milione na zaštitu
poverljivih podataka, dok su zapravo svakodnevne stvari davale
hakerima startnu poziciju koja im je bila potrebna.
Hari je primetila savršen primer toga prilepljen na zidu: lista
internih telefona banke. Bacivši na brzinu pogled preko ramena,
izvadila je telefon i uperila sočivo foto-aparata u zid. Bilo je potrebno
nekoliko snimaka, ali je ubrzo imala fotografije koje su obuhvatale
čitavu listu telefona. Ako bude bilo potrebno, kasnije će ih spojiti u
jednu celinu.
Ponovo je usmerila pažnju na laptop. U pitanju je bio standardni
Delov model. Mrežni kabl je bio svetložut i pogledom je ispratila
njegovu putanju kroz rupu u stolu do mrežne utičnice u podu. Negde
na sredini, kabl je bio obeležen plavom plastičnom trakom, na kojoj je
pisalo port 6-47. Hari je zurila u nju grizeći usnu. Odjednom je
škljocnula brava na vratima. U dva koraka se vratila nazad do prozora.
Okrenula se i videla muškarca i ženu kako ulaze u sobu. Žena joj je
pružila ruku.
– Dobar dan, ja sam Glen Hamilton. – Pokazala je na svog kolegu. –
Ovo je moj zamenik, Rejmond Pikford.
Hari se predstavila i rukovala s njima. Glupo od nje što je očekivala
da Glen bude muško. Ona, od svih ljudi, morala je da zna da ne treba
pretpostavljati nečiji pol na osnovu imena.
Glen joj je pokazala da se udalji od radnog stola i priđe do stolica
kraljice Ane. – Biće nam udobnije ovde.
Hari je sumnjala u to, ali je poslušala. Sela je nasuprot Glen, i
posmatrala je kako otvara rajsferšlus svoje kožne fascikle i spušta blok
na kolena.
Izgledala je kao da je u kasnim četrdesetim, koža joj je bila boje
duvana, a pripijena kosa je isticala graciozne linije njene lobanje. Njeno
poslovno odelo je bilo izrazito crno, i po Harinom mišljenju ne bi škodilo
još malo boje tu i tamo. Njeno autoritativno držanje je podsetilo Hari na
njenu poslednju direktorku škole, ženu sposobnu da namiriše laž s
deset metara.
Borila se da ne skrene pogled. Na kraju krajeva, nije uradila ništa
nezakonito. Bar ne još.
Glen je kliknula olovkom i krenula. – Pre nego što počnemo, da vam
odmah kažem da je sve o čemu ovde budemo razgovarali strogo
poverljivo. – Njen govor je bio spor i precizan. – Čak i ako odlučite da ne
otvorite račun kod nas, ova poseta i sve informacije koje iznesete
obuhvaćene su Zakonom o poverljivosti bankarskog poslovanja.
– To je utešno znati.
– Ako smem da pitam, zbog čega ste izabrali banku Rozenstok?
– Znate, moj otac je godinama imao račun u ovoj banci. Preporučio
mu ju je blizak porodični prijatelj, koji je posle čak neko vreme bio
njegov bankovni zastupnik. Možda ga poznajete. Filip Ruso? – Hari je
promatrala ženino lice, ali njen izraz nije ništa odavao. – Da li on još
uvek radi ovde?
Glen je isturila bradu i izgledala je kao da neće odgovoriti, kada se
Rejmond umešao.
– Gospodin Ruso je potpredsednik Odnosa s inostranim klijentima –
rekao je osmehujući se Hari. Bio je mlađi od Glen, u otprilike ranim
tridesetim, i njegov blagi bahamski izgovor je odudarao je od njegove
blede evropske kože. – Pre nekoliko godina je unapređen iz
Menadžmenta računa.
Hari je pogledala u Glen očekujući da to potvrdi. Žena je spustila
pogled i počela da čupka končić koji joj je visio s odela. Onda je podigla
pogled i osmehnula se.
– Da, Filip je nekada u stvari radio za mene. Do pre jedno osam
godina.
– Oh. – Hari se namrštila. – Da li to znači da ste vi od njega preuzeli
račun mog oca?
Ako je to bio slučaj, kako se onda uklapao Oven Džonson? Ali se
onda Glen uspravila.
– Imala sam već više nego dovoljno sopstvenih klijenata, i bez
preuzimanja Filipovih – rekla je. – Ne, raspodelila sam njegove klijente
ostalim članovima tima. Sve kako bi Filip mogao da posveti svoje
vreme zabavljanju prestižnih klijenata. – Usne su joj se razvile u širi
osmeh. – Poslovanje na muški način, moglo bi se reći.
Hari je podigla obrvu i klimnula glavom. – Tako je, moj otac je
pomenuo da ga je upoznao na partiji pokera. Ne mogu da se setim gde.
– Paradajs ajlend, verovatno – rekao je Rejmond. – Najbolji kazino na
Bahamima. – Brzo je pogledao u Glen i potom skrenuo pogled,
provukavši ruku kroz kosu. Kosa mu je bila počešljana ka napred u
špic na čelu, i prekrivena s toliko gela da je izgledala kao naftna mrlja.
– Rejmonde, da li bi mogao da odeš i doneseš nam kafu? – Glenine
nozdrve su se blago širile odajući ljutnju.
– Naravno. – Spustio je olovku i blok na stočić i pokunjeno izašao iz
sobe, nakrivivši glavu u stranu kao da izbegava niske grane.
Glen se ponovo okrenula ka Hari.
– A sada bismo mogle da porazgovaramo o poreklu vaših sredstava.
Zbog pravnih razloga, ne možemo da otvorimo račun ako ne znamo
tačno odakle novac dolazi.
– To razumem. – Hari je prekrstila noge a talasi svilene haljine su joj
se obmotali oko nogu. Trudila se da deluje imućno. – Većinu novca sam
stekla tokom ekspanzije internet kompanija. Softverska kompanija u
kojoj sam radila izašla je na berzu početkom 2000, a ja sam kao
zaposlena imala pravo na kupovinu akcija pod povoljnim uslovima.
Sada je većina mojih sredstava angažovana u akcijama vezanim za
nekretnine i bezrizičnim akcijama. Danas ću samo deponovati
minimalni depozit, ali kasnije planiram da sva sredstva pretvorim u
gotovinu i prebacim u ofšor-zone. – Pogledala je Glen s kiselim
osmehom i slegla ramenima. – Otkrila sam da me muž vara i planiram
uskoro da mu uručim papire za razvod, ali pre toga ću da sklonim svu
imovinu van njegovog dohvata.
Glen je imala ravnodušan izraz lica. Ako se Hari nadala sestrinskom
razumevanju s njene strane, bila je razočarana.
Glen je nešto zabeležila u svom bloku. – Kada prodate imovinu i
odlučite da deponujete gotovinu, biće neophodno da nam obezbedite
dokaz o prodaji.
– U redu. – Hari je progutala knedlu i pročistila grlo. Zapravo, jedina
njena imovina bio je njen mini, koji je u nekom smislu već bio
deponovan, na deponiji. Morala je da se podseti da ne postoji način da
Glen zna za to.
– Dakle, želite maksimalnu anonimnost – rekla je Glen.
– Da. Pretpostavljam da to podrazumeva numerisani račun?
– Postoje i druge opcije, ali to bi verovatno naviše odgovaralo vašim
potrebama. Na svim dokumentima vezanim za vaš račun, umesto
vašeg imena stajaće broj. Osim mene i Rejmonda, niko u banci neće
znati vaš identitet.
– I preko ovog računa mogu da kupujem deonice u potpunoj
privatnosti?
– Naravno. Sve transakcije se vrše pod imenom banke. Vaše ime se
nigde ne pojavljuje.
– Zvuči odlično.
– Naravno, numerisani račun sa sobom nosi i određena ograničenja
kako bismo zadržali taj nivo zaštićenosti. Za numerisane račune ne
izdajemo čekovne knjižice, niti su dozvoljene transakcije preko
bankovnih blagajni. Podizanje novca s računa, transfer novca ili isplate
moraju se obavljati lično preko dodeljenog bankovnog zastupnika.
– A to biste bili vi?
Glen je klimnula glavom. – Ili Rejmond, ako ja nisam dostupna. On
je ovlašćen da deluje u mom odsustvu.
Kao da je čuo svoje ime, Rejmond je ušao u sobu noseći poslužavnik.
Spustio ga je na stočić uz zveket kašičica. Hari je primetila da mu
dlanovi izgledaju masno, da li zbog nervoze ili od gela za kosu kad je
nameštao frizuru. Uhvatila je njegov pogled i uputila mu osmeh
ohrabrenja.
Glen se nagnula napred. – Ako ste radi da nastavimo, mogli bismo
početi s formalnostima.
– Da, hajde to da obavimo. – Hari je otvorila tašnu i izvadila pasoš,
dva skorija računa za gas i struju, svoj P-60 formular za prijavu poreza
na prihod i izvod iz banke sa stanjem na štednom računu. Dala je sve to
Glen, zajedno s bankarskim čekom na trideset hiljada dolara. Više od
trećine svoje ušteđevine. Osetila je probadanje u grudima svesna da su
joj male šanse da ikada povrati taj novac.
Glen je prostudirala sve papire i ispisala joj priznanicu za ček dok je
Rejmond sipao kafu. Glen mu je prosledila papire ne pogledavši ga i
rekla mu da ih iskopira. Kada je otišao, izvadila je obrazac iz svoje
kožne fascikle i pružila ga Hari zajedno s olovkom.
– Ako vam nije problem da ovo popunite dok čekamo. Možemo da
prenesemo kafu do stola.
Glen je otišla do svog laptopa i pozvala Hari da primakne stolicu.
Dok je Glen kucala po tastaturi, Hari je pregledala obrazac. Na prvi
pogled je delovao kao običan zahtev za otvaranje standardnog računa u
banci. Imao je sva uobičajena polja za popunjavanje ličnih podataka, i
na kraju je stajao odeljak obeležen SAMO ZA SLUŽBENU UPOTREBU,
koji je verovatno trebalo da popuni Glen. Druga strana formulara je bila
prazna, osim drugog službenog polja za rezervnog potpisnika banke.
Počela je da popunjava lične podatke, napisavši svoje ime kao „Hari
(Henrijeta)“, kako joj je pisalo u pasošu.
– Obećala sam ocu da ću potražiti Filipa dok sam ovde – rekla je,
zaustavljajući se u poslednjem trenutku pre nego što je pod bračnim
statusom obeležila neudata. To je problem s lažima: okružuju vas kao
minsko polje. – Mislite li da ga mogu naći večeras u kazinu?
– Ne bih znala. – Glen se uspravila u stolici. – Zapravo, prema
zakonu, na Bahamima kockanje nije dozvoljeno. Ali s druge strane, naš
gospodin Ruso je pola Francuz i pola Britanac, tako da se na njega
pravila ne odnose. – Nepotrebno jako je lupila taster enter.
Hari nije znala s kakvim predrasudama je Glen morala da se izbori
u banci, ali o čemu god da se radilo, izgleda da je najviše bila kivna na
Filipa Rusoa. Nastavila je da popunjava obrazac, označivši polje kojim
oslobađa banku bilo kakvih poreskih obaveza u njeno ime. Onda je
došla do odeljka pod naslovom Ovlašćenje za instrukcije putem telefona i
faksa, ispod kojeg je stajalo prazno polje naslovljeno Šifrovano ime. Počela
je da vrti olovku između palca i kažiprsta.
– Ova lozinka za instrukcije putem telefona i faksa – rekla je. – Kako
to funkcioniše?
– Dakle, što se tiče numerisanih računa, očekujemo da većinu
transakcija obavljate lično sa mnom ili s Rejmondom. Na taj način
možemo da se osiguramo da neće doći do narušavanja bezbednosti i
neće biti nikakvih nedoumica prilikom vaše identifikacije. Ali to,
naravno, nije uvek moguće. Ne možete uvek biti na Bahamima, tako da
je nekad potrebno da nam pošaljete instrukcije preko telefona ili faksa.
Preporučujemo da u tim prilikama ne koristite svoje ime kako bismo
mogli da garantujemo vašu anonimnost. Banku ćete obavestiti da izvrši
vaše instrukcije tako što ćete navesti broj računa i šifrovano ime
zabeleženo u formularu zahteva. – Glen ju je pogledala sa osmehom. –
Tako da znamo da ste to stvarno vi.
Hari je klimnula glavom i pogledala u prazno polje na formularu.
Osetila je kako su joj se prsti na nogama zgrčili, kao zadebljane stope na
stolicama kraljice Ane. Potom je liznula usne i napisala Pirata.
Potpisala se na dnu obrasca, ali je oklevala oko datuma. Otac joj je
rekao da je otvorio račun u banci Rozenstok otprilike šest meseci pre
posla sa Sorohanom. Po njenoj računici, to bi značilo negde u aprilu 2000.
Stegla je olovku i zapisala trenutni datum: 14. april 2009. Nažvrljala je
poslednju cifru tako da glava devetke bude nesrazmerno velika. Uz
malo sreće, lako će proći kao nula, što je detalj koji joj možda kasnije
bude od pomoći.
Pružila je Glen popunjen formular zahteva baš u trenutku kada se
Rejmond vratio. Prišao je stolu i spustio hrpu papira ispred Glen,
zajedno s praznim braon registratorom, veličine najdebljeg telefonskog
imenika. Glen je prebirala po dokumentima, vraćajući Hari originale i
organizujući ostatak u registratoru. Potom je potpisala službeni odeljak
na kraju formulara zahteva. Zatim je dala Hari da se potpiše na
poleđini kopije svoje slike iz pasoša, koju je onda priheftala za prednju
stranu formulara. Glen se potpisala preko lica slike, a kako joj se potpis
nastavljao na papir, slika je na taj način bila zapečaćena za formular.
Rejmond je ispružio ruku kao da je i on hteo da se potpiše, ali mu je
Glen odmahnula da se skloni.
– Samo odnesi kafu – rekla je.
Rejmond je oklevao, ali je onda uradio šta mu je rečeno. Hari mu je
pružila svoju šolju osmehnuvši se, i onda opet pogledala u Glen. Ona je
pričvrstila papire u registratoru. Hari je pretpostavila da je list na vrhu
gomile spisak dokumentacije koja se nalazi u registratoru. Posmatrala
je Glen kako obeležava i potpisuje svaku stavku. Mora da je bila svesna
Harinog pogleda, jer je iznenada podigla pogled.
– Ovo je dosije s vašom ličnom identifikacijom – objasnila je. – On se
čuva u našem trezoru. Samo Rejmond i ja znamo vaš identitet, i samo
mi imamo ovlašćen pristup dosijeu.
– A šta se dešava ako ste oboje odsutni?
Glen je podigla obrvu. – Teško da se to može desiti ali ako je to
slučaj, vaš račun će biti prenet na novog bankovnog zastupnika, kome
će biti omogućen pristup vašem dosijeu. On ili ona će moći da provere
autentičnost vaših instrukcija putem faksa koristeći broj računa i šifru.
Rejmond je dodao. – I kako je vaša fotografija overena, biće u stanju
da vas sa sigurnošću identifikuje kad dođete da podignete sredstva s
računa.
– Shvatam. – Hari se namrštila, upinjući se da otkrije nedostatke u
njihovom sistemu. – A šta ako neko provali u trezor?
Glen je blago isturila bradu. – Uveravam vas da su naši trezori
projektovani prema najvišim bezbednosnim standardima, i da su pod
stalnom zaštitom naoružanih stražara. Ozbiljno sumnjam da bi iko i
pokušao da provali.
Hari je klimnula glavom, a zatim pokazala rukom na laptop. – A šta
je s vašim kompjuterskim sistemom? Šta ako neko u njega pokuša da
provali?
Glen je pogledala u Rejmonda, dajući mu prećutnu dozvolu da
odgovori. On se nagnuo napred u stolici, sa živahnim izrazom lica.
– U našoj banci koristimo najnaprednije strategije IT bezbednosti –
rekao je. – Sarađujemo s nekima od najboljih stručnjaka za bezbednost.
Mogu vam reći da naši momci iz Mrežnih operacija imaju prilično
agresivan stav prema hakerima. Mnoge od njih smo uhvatili i izveli
pred sud samo zbog toga što su pokušali da napadnu naše mrežne
barijere.
Nije se nimalo iznenadila što to čuje, imajući na umu njihov ćup s
medom.
– U svakom slučaju, ništa od vaših identifikacionih podataka ne ide
onlajn – nastavio je Rejmond. – Jedini način da se vaš identitet otkrije
jeste preko ovog dosijea, a kako je Glen istakla, on je izuzetno dobro
čuvan.
– A šta sve ide u moj dosije?
Glen je ponovo preuzela. – Dokumentacija o svim trgovinskim
instrukcijama koje primimo od vas. Faksovi, telefonski pozivi i slično.
Hari je klimnula glavom i povukla se nazad u stolicu. Ponestajalo joj
je pitanja.
Glen je još nekoliko puta udarila po tastaturi svog laptopa, a zatim
okrenula registrator tako da može da piše po hrbatu. Prepisala je broj
od osam cifara s ekrana na registrator, a takođe i na belu karticu koju je
dala Hari.
– Ovo je vaš broj računa. Primićete zvanične papire u dogledno
vreme, ali u međuvremenu čuvajte to. Obično savetujemo klijentima da
zapamte broj, kao i šifrovano ime, naravno. Ili ako ne možete da ih
zapamtite, onda ih zakamuflirajte među neke druge brojke, čisto radi
dodatne bezbednosti.
Hari se setila koliko se njen otac potrudio da prikrije svoj broj računa
i lozinku, i sada je razumela zašto.
– Vaše podatke ćemo odmah skloniti u naš trezor, gde će biti sigurni.
– Glen je predala registrator Rejmondu i potom ustala i pružila joj ruku.
– Drago mi je što sam vas upoznala, gospođice Martinez. Ako budete
imali ikakvih problema, slobodno pozovite. Direktni brojevi mog faksa i
telefona su na kartici.
Hari se rukovala s njom, i dozvolila joj da je izvede iz prostorije.
Ponovo su je sproveli kroz bezlični hodnik do lifta bez dugmića.
Zavrtelo joj se dok je lift ponirao ka prizemlju, kako se bar nadala.
Počela je da razmišlja o tome koliko su banke opsednute bezbednošću.
Tajni liftovi i neobeležena vrata; čelični trezori i naoružani stražari;
potpisi i kontrapotpisi; brojevi i šifre. A gde su pukotine, gde su
ranjivosti? Zavrtela je glavom. Sistem je neprobojan. Uostalom, ona je
haker, ne provalnik, bez obzira na moguće sličnosti.
Još uvek je držala karticu koju joj je Glen dala. Stavila ju je u torbu
pored mobilnog telefona. Onda se setila liste telefona sa zida.
Nakostrešile su joj se dlake na potiljku dok je gledala u svoj telefon. Lift
se zaustavio i vrata su se otvorila ispred nje, ali ona je ostala u mestu.
Impulsivno je uslikala telefonsku listu, ali bi se moglo ispostaviti da
joj je to jedino oružje. Sistem i tehnika mogu biti neprobojni, ali ona nije
bila samo haker već i društveni inženjer. A društveni inženjer ne
napada tehniku, već ljude koji je koriste.
Najslabija karika u bezbednosti: ljudska bića.
44.
Društveni inženjer mora da bude dobar u tri stvari: u blefiranju,
ubeđivanju i bezočnom laganju. Sa svojim ocem kao uzorom, nije čudilo
što je Hari bila nadarena za sve tri.
Zurila je u telefon u hotelskoj sobi. Kao tinejdžerka imala je običaj da
sama sebi postavlja izazove u pokušajima da nagovori nepoznate ljude
s druge strane žice da joj odaju privatne informacije. U pitanju je moglo
biti bilo šta, od lozinke za bankomat do babinog devojačkog prezimena,
nije bilo bitno. Te informacije nikad ni za šta nije koristila. Poenta je bila
samo u tome da ih dobije čisto kako bi usavršila veštinu smišljanja
uverljivih priča.
Ali koje informacije je želela da dobije ovom prilikom? Sedela je
prekrštenih nogu na krevetu lupkajući olovkom po zubima. Potom je
zapisala sve što je saznala o bezbednosnom uređenju banke Rozenstok,
pridodajući to beleškama koje je napravila posle izvidnice njihovog
veb-sajta. Nakon što je uključila laptop, učitala je sve fotografije koje je
snimila slikajući listu internih telefona banke, i spojila ih u celinu.
Informacije su bile čitljive, jedva. Potom se setila još nečega i napisala
žuti kabl na margini svog bloka. Onda je pregledala sve što je do tad
napisala. I dalje nije imala bogzna šta.
Spustila je noge na pod i izašla na terasu. Uprkos svim nedostacima
njene sobe, pogled na plažu Kejbl je bio spektakularan. Pesak je
izgledao mekano kao šećer u prahu, i bila je dovoljno blizu da čuje
talase kako se razbijaju o obalu i šume povlačeći se natrag u more.
U mislima se vratila na sastanak s Glen Hamilton. Morala je da
prizna da je obezbeđenje jako i, koliko je ona mogla da vidi, jedini način
da provali bio je iznutra. Ali gde da nađe insajdera koji bi pristao na
takav rizik? Pomislila je na Rejmonda Pikforda, i odmahnula glavom.
Bio je podložan uticaju ali slab, i verovatno bi se povukao u poslednjem
trenutku. Bio joj je potreban neko s viših pozicija u koga niko ne bi
posumnjao.
Neko kao Filip Ruso.
Očigledno je veoma uznapredovao od vremena kad je bio bankovni
zastupnik njenog oca. Hari nije znala čime se po ceo dan bavi
potpredsednik odnosa s inostranim klijentima, ali je zvučalo
impresivno. Toliko impresivno da mu se sigurno ne bi dopalo da neko
iznosi optužbe na račun njegove prošlosti. Setila se šta joj je otac
ispričao, kako je Ruso imitirao njegove poslovne poteze. Kako bi
izgledalo da se sazna da je potpredsednik banke krišom zarađivao na
tuđem insajderskom poslovanju?
Uhvatila se za rešetku balkona i zažmurila. Društveni inženjering je
možda imao i nečeg nepoštenog u sebi, ali je mogla da opravda njegovo
prisustvo u svom svetu. Ucenjivanje je već nešto drugo, tu je nivo
pokvarenosti mnogo veći i bilo joj je teško to da prihvati.
Okrenula se na balkonu i ušla natrag, vrativši se svojim beleškama
na krevetu. Bili su joj potrebni dokazi Rusoovog plagijatorskog
poslovanja. Kad to bude imala, moći će da ga ubedi da uradi bilo šta.
Opet je zurila u telefon kad joj se ukazao cilj, njen izazov društvenog
inženjeringa: da nekako nabavi evidenciju poslovanja Filipa Rusoa.
Ponovo je pretražila svoje beleške, ali ovoga puta ciljano. Dohvatila
je olovku i počela da nabacuje ideje. Deset minuta kasnije, okrenula je
prvi broj. Odmah se neko javio.
– Dobar dan, Rozenstok banka i trust, podrška klijentima, Vebster na
vezi, kako mogu da vam pomognem?
Rutinski pozdrav je zvučao razvučeno, a Vebster ga je izgovarao
usporeno, očigledno uživajući u lenjom ritmu sopstvenog glasa.
– Dobar dan, Vebstere, Katalina Dijego ovde. – Hari je nabacila
američki unjkavi izgovor, kako bi prikrila svoj, pretpostavljajući da će
tako biti manje upadljiva. Iz iskustva je znala da mešavina irskog i
američkog srednjezapadnog zvuči kao blagi kanadski izgovor.
– Zovem iz Delovog predstavništa u Nasou. Mi vas snabdevamo
računarskom opremom – nastavila je. – Sprovodimo anketu u cilju
poboljšanja naših usluga. Da li imate koji minut da odgovorite na
nekoliko pitanja?
– Naravno, nema problema.
– Odlično, zahvaljujem vam. – Hari se osmehnula. Društveni
inženjering se zasniva na dobrovoljnoj saradnji drugih ljudi, zbog čega
su radnici službe za pomoć klijentima tako dobre mete. Oni su naučeni
da sarađuju.
– U redu, Vebstere, koliko je približno ljudi zaposleno u vašoj službi?
Trebalo mu je vremena da odgovori. Verovatno je prebrojavao osobe
u prostoriji. – Rekao bih da nas je trenutno oko dvadeset pet, dvadeset
šest.
– A vaše radno vreme?
– Od sedam ujutru do devet uveče, svih sedam dana u nedelji.
– Da li ste ikada morali da pozovete nekog od naših servisera da
dođe?
– Ne, ja lično nikad nisam morao.
Hari je nastavila da ga vodi kroz seriju nevažnih pitanja sve dok se
nije osetila dovoljno sigurna da pređe na ona koja su je zaista
interesovala.
– Da li ste ikada imali problema s pokretanjem softvera za
korisničku podršku na našim računarima? – rekla je.
– Ne, nikad, sve radi. Nekad se desi da ide malo sporije, ali to je sve.
– Zaista? To može biti problem s memorijom. Koji softver za
korisničku podršku trenutno koristite?
– Koristimo nešto što se zove kastomer fokus. Već neko vreme ga
imamo.
– Znam ga. – Nikad nije čula za njega. – Njega proizvode Benking
solušns, zar ne?
– Ne, već neki koji se zovu Klir sistems. Evo gledam njihov plavo-
crveni logo na ekranu.
– Ah, ta firma. – Opet, ni predstave ko su. – Čula sam da alati koje
koriste za pravljenje izveštaja nisu baš najbolji. Možemo da vam
preporučimo paket s višim performansama ako vam je potrebno.
– Meni se izveštaji čine sasvim u redu. Obično pokrenem samo
nekoliko DIT-ova pred kraj dana, i do sad nisam imao nikakvih
problema.
– DIT-ova?
– Dnevnih izveštaja o transakcijama.
– Ah, da. A kako stoje stvari s izveštajima o podacima iz arhive?
Pitam zato što znam da mogu da preopterete sistem. Ako je spor,
možda treba da razmislimo o nadogradnji vaših računara.
– O tome bi trebalo da razgovarate sa supervizorom. Ona je
zadužena za sve AI-jeve.
Hari se namrštila, ali je onda shvatila. AI-jevi: arhivirani izveštaji. –
Odlična ideja, porazgovaraću s njom. Mogu li da dobijem njeno ime i
telefon?
– Kako da ne, ona je Matilda Tomlins, broj lokala 311. Ali SMO je
zadužen za svaku nadogradnju hardvera. – Pre nego što je Hari stigla
da pita, dodao je: – To je Sektor za mrežne operacije, na spratu ispod.
Oni su zaduženi za sve tehničke stvari. Mada, kako se ponašaju, čovek
bi nekad pomislio da upravljaju čitavom bankom. Znate kakvi su
kompjuteraši.
– Znam, verujte mi. U redu, Vebstere, još samo koje pitanje i pustiću
vas da se vratite svom poslu.
– Samo polako, ne žurim nikuda. A iz kog ste vi dela Kanade?
Hari se osmehnula u slušalicu. – Oh, iz raznih delova. Najviše iz
Toronta. A da vas pitam za tastaturu i monitor, da li je s njima ikad bilo
problema?
Završila je postavivši još nekoliko rutinskih pitanja, a onda mu se
zahvalila na pomoći i prekinula vezu. Zapisala je sve što je saznala. S
Vebsterove tačke gledišta, ništa od onoga što joj je rekao nisu bile
poverljive informacije. Ali je za Hari to bio dragocen interni žargon koji
će joj obezbediti verodostojnost u sledećoj fazi operacije.
Prebacila je pažnju na listu internih telefona Rozenstoka. Pored
svakog imena stajao je naziv radnog mesta i brojevi direktnih linija.
Hari je na brzinu pregledala listu, primetivši da sadrži samo više
rukovodioce. Zapisala je imena ljudi iz SMO-a. Bilo ih je troje: Džek
Belmont, rukovodilac mrežnih operacija; Viktor Vilijams, SMO
bezbednost; Eliot Mičel, SMO podrška. Hari je uzela telefon i okrenula
jedan za drugim sva tri telefona. Na prva dva je bilo odgovora i odmah
je prekinula vezu. Na trećem broju je dobila govornu poštu:
– Dobar dan, dobili ste Eliota Mičela. Biću van kancelarije od
ponedeljka trinaestog aprila do srede petnaestog aprila. Molim vas da
ostavite poruku i javiću vam se kada se vratim. Za hitne stvari u vezi s
podrškom molim vas nazovite Džeka Belmonta na 5138591.
Hari je nacrtala veliku zvezdicu pored imena Eliot Mičel. Potom je
pozvala Matildu Tomlins, supervizora službe za pomoć klijentima.
Ovog puta je pozvala s pripejd mobilnog telefona, koji je kupila u Bej
stritu.
– Dobar dan, Matilda ovde.
– Dobar dan, Matilda, ovde Katalina, zovem odozdo iz SMO
podrške. Radim na onom problemu s AI-jevima od prošle nedelje.
Usledila je pauza. – Kom problemu s AI-jevima?
– Eliot Mičel vas nije obavestio pre nego što je otišao?
– Ne, niko od vas iz SMO-a mi ništa nije rekao, ali me to od vas i ne
čudi. O čemu se ovog puta radi?
Hari je uzdahnula, kao da nema vremena za to. – Izgleda da postoji
programska greška u vašim izveštajima u kastomer fokusu. Radimo
upravo s Klir sistemsom na tome, ali stvar je u tome da se s AI-jevima
radilo na onlajn bazi podataka, umesto na arhiviranoj, tako da je došlo
do oštećenja velikog broja pokazivača onlajn baze podataka.
Nastupila je još jedna pauza, verovatno dok je Matilda pokušavala
da pohvata njeno razbacivanje stručnim terminima.
– A šta to tačno znači? – rekla je Matilda na kraju.
– To znači da se podaci za neke od vaših klijenata izvlače iz arhive
umesto s onlajn baze podataka. A to stvara preveliko opterećenje vaše
mreže. Previše vaših zaposlenih pristupa pogrešnim podacima, i
možete ostati bez mreže na nekoliko sati. Nećete moći da pokrenete
nijedan DIT danas, to je sigurno.
– O čemu vi pričate? Imam čitavu gomilu DIT-ova koji treba da
budu gotovi za sat vremena, da ne pominjem brdo drugih stvari koje
moram da obavim. Ne mogu da priuštim ni sekunde van mreže.
– Dobro, ne kažem da će se to sigurno desiti – rekla je Hari. – Ali
ovog vikenda je nekoliko ljudi izgubilo mrežu. Zapravo, zbog toga vas i
zovem, da vam kažem da se to može ponoviti.
– Ovo je van pameti. Zašto mi, dođavola, Eliot nije ništa javio?
– Ne znam. On se vraća tek u sredu. – Hari je zastala. – Ali znate,
mogu da uradim ovo. Daću vam broj svog mobilnog, i ako budete imali
ikakvih problema, možete da me dobijete direktno preko njega.
Potrudiću se da vam osposobim mrežu.
– Ah, dobro. U redu, svakako bih vam stvarno bila zahvalna na
tome. Ako bih morala da se probijam kroz uobičajene kanale SMO-a, to
bi trajalo nedelju dana.
Hari joj je dala svoj pripejd broj. – Bilo bi dobro da odmah uzmem
broj vašeg mrežnog porta. Čisto kako bih znala koji ponovo da
uključim. Je l’ znate koji je?
– Broj porta? Kako bih to mogla da znam?
– Broj je nalepljen verovatno za mrežni kabl. To je žuti kabl koji
izlazi iz vašeg računara. Obično postoji plava nalepnica negde na
njemu.
– Znam šta je mrežni kabl, hvala, nisam tolika budala. Sačekajte
trenutak.
Još jedna pauza, i Hari je zamislila ženu kako se saginje ispod stola
da proveri.
– Da, evo ga. – Matildin glas je zvučao prigušeno kao da visi
naglavačke. – Port broj sedam – četrdeset pet.
– Odlično. U redu, slobodno me zovnite ako vam zatrebam.
Hari je prekinula vezu i skočila s kreveta. Osećala je trnce u rukama
i nogama i počela je da šeta levo-desno po sobi, mereći vreme koje je
trebalo da prođe do njenog sledećeg poteza. Ako usledi prebrzo nakon
razgovora s Matildom, supervizor bi mogao nešto da posumnja. S
druge strane, nije joj preostalo mnogo vremena.
Pogledala je na sat. Kod nje 16.30, u Dablinu 21.30. Hari je duboko
udahnula. Ostalo joj je još manje od dvadeset četiri sata.
Ponovo se vratila na listu internih telefona tražeći broj Eliota Mičela.
Menjajući poslednju cifru njegovog broja počela je da okreće obližnje
telefonske lokale, s nadom da će dobiti nekoga iz ekipe SMO podrške.
Na prva dva poziva niko nije odgovorio, ali se na treći broj mrzovoljnim
tonom javio tip koji se predstavio kao Erik.
– Dobar dan, Eriče – rekla je. – Ovde Katalina iz Dejtalink
komjunikejšns. Tu sam na spratu, radim na problemu s kablovima za
Matildu iz Korisničkog servisa, pa mi treba vaša pomoć.
– Prvi put čujem za problem s kablovima. Sve u vezi s mrežnim
kablovima treba da ide preko mene.
Hari je opsovala u sebi ali je zadržala smiren ton. – To ne bih znala.
Sve što znam je da je Eliot Mičel dao instrukcije da nas hitno pozovu da
dođemo, kako bismo rešili ovaj problem u njegovom odsustvu, i moje
vreme ističe.
– Moraću ovo da proverim među nalozima. Kako ste rekli da se
zovete?
– Katalina. Slušajte, za deset minuta moram da izađem odavde zbog
drugog poziva. Ako želite, možete slobodno da traćite vreme
prelistavajući papire. Ja ću morati da objasnim Eliotu da nisam mogla
da obavim svoj posao zato što njegov tim nije hteo da sarađuje.
– Ko je rekao da neću da sarađujem? Samo kažem da takve stvari
treba da idu preko mene.
– Pa evo, upravo idu preko vas. Potrebno mi je da isključite Matildin
port na minut dok izvršim proveru kabla. Je l’ možete samo to da
uradite? Port broj 7-45.
Erik se ućutao, i Hari se mogla zakleti da je čula kako škrguće
zubima.
– Moraćete da sačekate nekoliko minuta – rekao je potom. – Ne
mogu istog trena da batalim ono što radim, da bih vama pomogao,
znate.
– Nekoliko minuta je u redu. Pozvaću vas opet kad bude trebalo
ponovo da ga uključite.
Kada je Hari prekinula vezu, primetila je koliko teško diše. U
njenom lancu prevare SMO joj se činio kao najrizičnija karika, i brinula
se da nije ispala previše napadna. Šta ako Erik odluči da pozove
Matildu ili da se konsultuje sa šefom SMO-a? Ne bi im trebalo dugo da
shvate da ni Katalina ni Dejtalink komjunikejšns ne postoje.
Sada kada razmisli o svom dijalogu s Erikom, nije videla šta je
drugačije mogla da uradi. Čitava stvar oko društvenog inženjeringa je u
tome da se osoba ubedi da može da vam veruje, a metod ubeđivanja
zavisi od ličnosti svake osobe. Neki dobro reaguju na staru dobru
metodu prijateljskog obraćanja, dok druge više motiviše želja da se ne
zamere šefu. Erikova nabusita narav je zahtevala ekstremne mere.
Ponovo je izašla na balkon i zagledala se u plažu kako bi smirila
živce. Gumeni banana čamac je poskakivao po talasima krećući se
paralelno s obalom. U njenom vodiču je pisalo da je plaža Kejbl dobila
ime po transatlantskim telefonskim kablovima položenim ispod peska
1907, koji su povezivali izolovane Bahame s ostatkom sveta. Hari je
zadrhtala. Čudno kako je taj podatak učinio da se oseća još usamljenije.
Pomislila je na Dilona. Verovatno je još uvek bio u Kopenhagenu.
Prošlo je već dva dana kako ga nije videla, i polako je sticala utisak da
se njihova zajednička noć nikad nije ni desila. Vratila se u sobu i
pozvala ga na mobilni sa svog hotelskog telefona. Kao što je i očekivala,
dobila je govornu poštu. Ostavila je poruku, govoreći mu gde se nalazi i
kada će se vratiti kući. Tek što je spustila slušalicu, kada je zazvonio
njen bahamski mobilni telefon.
Zvala je Matilda Tomlins i zvučala je kao da je ostala bez daha.
– Katalina? Hvala bogu, očekivala sam govornu poštu.
– Dobar dan, Matilda, je l’ sve u redu?
– Upravo me je oblio znoj. Izgubila sam pristup mreži, baš kao što
ste rekli, tačno usred DIT-a. Čitav računar mi se oduzeo kao da je crkô.
Morate ovo da mi popravite, ne mogu ništa da uradim.
– Prokletstvo, pretpostavila sam da se tako nešto može desiti. U
redu onda, trebalo bi da budem slobodna za oko sat vremena, pa ću
odmah preći na to.
– Za sat vremena? To je previše. Neophodno mi je da proradi za
maksimum dvadeset minuta.
– Dvadeset minuta? Ne znam, Matilda. Imam mnogo posla. Šta da
vam kažem, potrudiću se, u redu? Javiću vam se.
Hari je prekinula vezu i zaigrala od sreće. Obrnuti društveni
inženjering je bio jedna od njenih omiljenih tehnika. Tu se kreira takva
situacija da meta traži od napadača da joj pomogne. Ipak je osećala
dozu sažaljenja prema Matildi, ali tu nije bilo pomoći. Morala je da
istera plan do kraja.
Hari je sačekala deset minuta, a potom nazvala Erika i rekla mu da
ponovo uključi Matildin port. Pustila je da prođe još pet minuta, a onda
je pozvala Matildu.
– Halo, Matilda. Trebalo bi da opet sve radi.
– Sačekajte, samo da probam da se ulogujem. – Usledila je pauza. –
Oh, hvala bogu, radi. Ne znate koliko sam vam zahvalna što ste mi
pomogli.
– Nikakav problem. Jedina loša vest je što ovo svakog trenutka može
ponovo da vam se desi.
– Molim?
– Još nismo rešili problem s DIT-ovima, a ja sam već otišla iz
kancelarije, tako da sledećeg puta neću moći da vam pomognem.
– Je l’ vi to hoćete da mi kažete da ću morati da se obratim Eriku?
– Plašim se da je tako. – Hari je zastala. – Doduše, postoji jedna stvar
koju bih mogla da probam. Imam ideju šta uzrokuje programsku
grešku, i ako bih mogla da proučim neke od arhivskih podataka,
možda bih mogla to da vam sredim. Ali biće potrebno da mi izvučete
nekoliko arhivskih izveštaja.
– Sada?
– To bi i vas i mene poštedelo muka.
Matilda je uzdahnula. – Oh, dobro. Šta treba da uradim?
Hari je napravila piruetu ispred ogledala, a potom nastavila svojim
poslovnim tonom. – Prvo nam treba lista transakcija iz jednog od
oštećenih računa iz arhiva, a onda ćemo pokušati unakrsno
upoređivanje s drugim izvorom podataka.
– Dakle, koji broj računa da potražim?
– Sačekajte, ovde mi je negde lista svih oštećenih računa. – Hari je u
svojim beleškama potražila broj očevog računa. – U redu, pokušajte
ovaj: 72559353.
– U redu, upisala sam. I koliko unazad da idemo?
– Pa, uspeli smo da otkrijemo da problem seže do aprila 2000, pa
hajde da otvorimo izveštaj, recimo, od aprila do oktobra te godine. Je l’
možete to da uradite?
– Samo trenutak.
Hari je slušala lupkanje po tastaturi dok je Matilda unosila upit za
izveštaj. Hari se suzdržavala da joj ne kaže da kuca brže.
– Dobro, otvorila sam ga – rekla je Matilda. – Brzo se otvorio, ima
samo osam berzanskih transakcija na tom računu. Šta sad?
– Dobro, sačuvajte to. Sad ćemo pokušati to da uporedimo s drugim
izvorima kako bismo suzili opseg pretrage za oštećenjem pokazivača. –
Hari je opet počela da se frlja stručnom terminologijom, ali je bila
ubeđena da je Matildi u ovom trenutku svejedno. Sve što je ona želela
bilo je da povrati svoj sistem. – Da li možete da pretražite svih tih osam
transakcija s deonicama? Potrebna nam je lista svih ostalih računa koji
su trgovali istim tim deonicama u istom periodu. Je l’ to moguće?
– Jeste moguće, ali će trajati čitavu večnost. Ipak je u pitanju osam
različitih izveštaja.
– Dobro, u redu, hajde onda da suzimo to malo. Izaberite četiri
najveće transakcije i koncentrišimo se samo na njih.
Matilda je uzdahnula. – Nadam se da će se ovoliki trud isplatiti.
Hari je marširala po sobi kao lutkice vojnika na navijanje dok je
Matilda radila na izveštajima. Deset minuta kasnije, Matilda je
saopštila da su gotovi.
– A možete li sada da mi pošaljete preko imejla? Uskoro ću biti kod
kuće. Uz malo sreće, rešiću problem za koji minut preko telefona, a
onda mogu da dam Eriku uputstva kako da očisti bazu podataka.
Zapišite moju jahu adresu. – Dala joj je imejl adresu otvorenu na ime
Katalina. – A u međuvremenu ću nazvati Erika i zamoliti ga da vam
posveti posebnu pažnju. Za svaki slučaj.
– To se nikad neće desiti.
Hari je prekinula vezu, i zatim prikačila laptop na hotelsku
telefonsku utičnicu. Pet minuta kasnije, preuzela je Matildine izveštaje i
počela da pretražuje podatke.
U izveštaju o očevom računu bila je navedena svaka deonica koju je
kupio ili prodao od aprila do oktobra 2000, zajedno s datumom i
novčanim iznosima. Hari se zapanjila kada je videla o kolikim iznosima
se radilo u nekim slučajevima. Ostali izveštaji su se bavili samo
deonicama četiri konkretne firme: Edentek, Keltel, Boston lebs i, gle
iznenađenja, Sorohan softver. U izveštajima su se navodili svi investicioni
računi koji su trgovali tim deonicama u istom periodu, zajedno s
datumima i iznosima transakcija. Mora da je bilo ukupno preko dvesta
računa.
Hari je pregledala podatke, koristeći alate za tabelarni proračun
kako bi sortirala i filtrirala informacije. Posle izvesnog vremena, na
videlo su izašle neke uočljive podudarnosti.
Na prvom mestu je bila strategija poslovanja njenog oca: da kupuje
po niskim cenama, prodaje po visokim, da investira kratkoročno. Hari je
pretpostavljala da je deonice kupovao na osnovu insajderskih
informacija i prodavao ih čim bi te informacije dospele u javnost i
podigle im cenu. Zatim, tu je bila i strategija koja se mogla uočiti na
većini ostalih računa: kupovina akcije po rastućim cenama, baš kada ih
je njen otac prodavao. Po svoj prilici to su bili legitimni investitori koji
su reagovali na javna saopštenja o spajanjima i akvizicijama.
Među njima, teško uočljiva, nalazila se suptilnija strategija, koja bi
joj verovatno promakla da je nije ciljano tražila. Tu strategiju je sledio
samo jedan investicioni račun, i njegovo geslo je bilo jednostavno: da
kupi i proda deonice odmah iza njenog oca, u manjim količinama, ali u
vremenskom zaostatku od samo nekoliko minuta. Ovakvo dupliranje
transakcija ponovilo se u slučaju sve četiri firme, kako u etapi kupovine
tako i u etapi prodaje.
To je bila strategija trgovca koji zarađuje na tuđ račun, i Hari se
mogla kladiti da se radi o Filipu Rusou.
45.
Hari je zurila u luksuzni kompleks zgrada obasjan reflektorima ispred
kog je stajala. To je bila palata boje flamingosa s lučnim ulazima,
mostovima i kulama iz bajke koje su imale više od dvadeset spratova.
Atlantis rizort na ostrvu Paradajs.
Pribila je tašnu uza se. U njoj su zašuštale koverte, a u vratu je
osetila kako puls počinje da joj tuče. Voda je šištala svuda oko nje.
Veštački vodopadi i fontane s krilatim konjima vodile su do ulaza u
hotel. Prošla je između njih uputivši se ka glavnom ulazu, i osetila sitne
kapljice vode na koži. Uprkos tolikoj vodi svuda oko nje, usta su joj bila
suva.
Kročila je u hotel i na trenutak zastala zatečena grandioznošću
inspirisanom legendom o Atlantidi. Umesto uobičajenog predvorja,
Hari se našla u ogromnoj rotundi s kupolom. Masivni stubovi na kojima
su bili isklesani morski konjici uzdizali su se nekih osamnaest do
dvadeset metara u visinu. Iznad nje se prostirala lučna tavanica
prekrivena zlatnim školjkama.
Na osnovu natpisa, shvatila je da se nalazi u Velikoj vodenoj
dvorani. Hari je počela da kruži dvoranom, gledajući oko sebe i tražeći
orijentire. Prošla je pored kafića čiji je jedan ceo zid gledao na morski
akvarijum. Hari je mogla nazreti obrise plavo-crne džinovske raže kako
jedri kroz vodu. Prema njenom vodiču, ovaj deo je bio poznat kao Dig,
podzemni lavirint hodnika s prozirnim rezervoarima za posmatranje
morskog života u okeanu. Hari se stresla. Obični lavirinti su bili
dovoljni da izazovu jezu kod nje, ali pomisao na jedan okružen vodom
koja vrvi od ajkula ulivala joj je strah u kosti.
Nastavila je da kruži dvoranom dok nije našla ono što je tražila.
Ulaz u kazino Atlantis.
Zakoračila je u prostoriju punu ljudi i odmah se osetila kao kod
kuće. Kockarski žetoni su zveketali vazduhom kao hiljade vrednih
skakavaca. Slot mašine i kockarski stolovi su se pružali dokle je pogled
dosezao: ajnc, poker, rulet, kockice. Krupijei s leptir-mašnama radili su
za stolovima, i s vremena na vreme bi čula kako zvone svojim srebrnim
zvončićima kad bi drugi igrači odneli dobitak.
Hari se skoro osmehnula. Zahvaljujući njenom ocu, ovaj svet joj je
bio blizak. Možda su ovde stvari bile na visokom nivou u odnosu na
kazina u Sohou, ali protokol i kladioničari su bili potpuno isti.
Opipala je tašnu i osetila debele koverte koje je nosila unutra. Potom
se provukla do stolova za ajnc na sredini prostorije. Zaobišla je stolove s
niskim limitom. Nisu odgovarali njenom planu, a i uostalom, tu je bila
prevelika gužva. Umesto toga, izabrala je sto na kom je bio istaknut
minimalni ulog od dvesta dolara. Za stolom je sedeo samo jedan igrač,
stariji čovek koji je držao nezapaljenu cigaretu u uglu usana. Popela se
na stolicu, izvadila dve hiljade dolara iz najdeblje koverte u tašni i
spustila novčanice na sto, čekajući da ih krupije zameni za žetone. Otac
ju je rano naučio da nikada ne pruža gotovinu direktno krupijeu. Iz
bezbednosnih razloga, on ništa nije smeo da uzme iz ruku igrača. Kada
je krupije pokupio ulog koji je ostavila za ulazak u igru, primetila je
njegove oči boje ćilibara i prepoznala ih iz retrovizora. To je bio njen
taksista, Itan.
Osmehnula mu se. – Znači radiš dva posla?
Pogledao ju je začuđeno, a onda je se setio. – Ah, da, dama koja je
ovde čisto poslovno. – Uzvratio joj je osmehom. – Zapravo, radim tri
posla. Vodim i ture po Digu pre podne. – Gurnuo je gomilu naslaganih
žetona pred nju, a novčanice je zgurao u rupu u stolu. – Jesi li bila već
tamo?
– Ne, nisam ljubitelj ajkula.
Izvio je obrvu. – Onda si ovde na pogrešnom mestu.
Hari se osmehnula, i izdvojila ljubičast žeton iz gomile. Spustila ga
je na obeleženo mesto za ulog ispred sebe: petsto dolara. Itan je podelio
karte, izvlačeći ih iz drvene krupijeove kutije na stolu. Hari je dobila
šest i četiri, a stariji čovek pored nje par osmica.
– Otkud to da radiš toliko poslova? – rekla je, svesna da je videvši
poznato lice postala pričljiva.
Itan je okrenuo jednu od svojih karata, ostavljajući drugu licem
nadole. Izvukao je devet. – Rekao sam ti, ovo uspavano mesto je za
ptice. Idem odavde čim skupim dovoljno novca da se snađem na
nekom drugom mestu.
Pogledao ju je čekajući da odigra potez. Hari je lupnula kažiprstom
po zelenoj čoji na stolu, i on joj je podelio još jednu kartu. Deset, što je
ukupno činilo dvadeset. Rukom je presekla vazduh iznad karata
pokazujući da ne želi više.
– A kuda ćeš da ideš, u Njujork? – rekla je.
– Možda. Ili Las Vegas. – Itan je pokupio karte i žetone starijeg
čoveka pošto je prešao dvadeset jedan. – Tamo ima dovoljno kazina.
Itan je okrenuo svoju drugu kartu. Sad je imao pet uz onih devet.
Potom je podelio sebi osam i izgubio. Isplatio je Hari ulog koji je
osvojila, drugi ljubičasti žeton, i sklonio karte.
Hari je stavila sve svoje žetone na mesto za uloge za sledeću rundu:
ukupna suma od dve i po hiljade dolara.
– Možda možeš da mi pomogneš, Itane. – Sklopila je ruke ispred
sebe. – Tražim čoveka pod imenom Filip Ruso. Čula sam da provodi
mnogo vemena ovde kockajući se.
Itan ju je letimično pogledao i potom spustio pogled na ulog koji je
stavila. – Znam ga. On igra poker u jednoj od privatnih prostorija. –
Delio je karte bacajući ih preko zelene čoje. – Ali ne želiš da se petljaš s
tim tipovima, oni igraju na veliko.
Podelio je Hari kraljicu i keca pik. Ajnc.
Hari se osmehnula. – Možda sam i ja igrač na veliko.
Itanova otkrivena karta nije mogla da se takmiči s ajncom. Izbrojao
je tri hiljade sedamsto pedeset dolara u žetonima i gurnuo ih do nje u
dve naslagane gomile. Izraz lica mu je bio pun poštovanja.
– Je l’ Ruso večeras ovde? – rekla je Hari.
– Gospodin Ruso je uvek ovde.
– I je l’ možeš da me odvedeš do njega?
Umesto odgovora, podelio je još dve karte čoveku s cigaretom.
Druga karta je prelazila dvadeset jedan, i stariji čovek je sišao sa stolice,
bacivši u pravcu Itana zeleni žeton dok je odlazio od stola. Itan je dva
puta udario dlanom svoje srebrno zvonce, ali nije skidao pogled s Hari.
– Ljudi moraju da imaju posebnu pozivnicu da bi mogli da igraju s
gospodinom Rusoom – rekao je, nakon što je čovek otišao. – Ne pušta
tek bilo koga da mu se pridruži.
– Mene će pustiti ako mu kažeš da se zovem Sal Martinez.
Posmatrao ju je ispitivački koji trenutak, zveckajući gomilom žetona
u ruci. Onda je dao signal nekome iza njenih leđa. Hari je pogledala oko
sebe, pomislivši da je pozvao izbacivača da je izvede napolje. Umesto
toga, mlada crnkinja u prsluku koji su krupijei nosili kao uniformu
prišla je i zauzela njegovo mesto za stolom.
– Pođi za mnom – rekao je Itan.
Natrpala je žetone u tašnu i krenula za njim kroz gomilu. Doveo ju
je do niše s vratima na kojima je pisalo PRIVATNE PROSTORIJE i
otvorio ih ključem s lanca koji mu je visio oko struka. S druge strane
vrata nalazio se uglačani hromirani lift. Upotrebio je isti ključ i gurnuo
ga u otvor na zidu kako bi otvorio vrata lifta. Hari je ušla za njim.
Pritisnuo je dugme obeleženo sa P3. Očekivala je da oseti lift kako lebdi
ka gore, ali su umesto toga izgleda počeli da propadaju nadole. Kad su
se vrata otvorila, izašla je u malo predsoblje ukrašeno zlatnim tepisima
i ogledalima.
– Sačekaj ovde – rekao je Itan, ne pogledavši je.
Nestao je iza neobeleženih vrata. Hari je učinila kako joj je rečeno i
ostala da čeka, osećajući se kao dete koje je učiteljica kaznila zbog lošeg
vladanja na času. Morala je da podseti samu sebe da joj nije bilo
potrebno Itanovo odobravanje. Sama činjenica da joj je u tom trenutku
uopšte bilo stalo do toga govorila joj je koliko usamljeno se osećala. Sela
je na stolicu sa zlatnim jastucima pored vrata i prekrstila noge. Potom je
proverila sadržinu svoje tašne, iako je znala da je sve tu. Pregledala ju je
već deset puta pre nego što je krenula iz hotela. Vrata su se otvorila
škljocnuvši i ona je skočila sa stolice ispravljajući ramena. Itan joj je
pokazao da uđe.
– U igri si – rekao je, a njegove oči boje ćilibara su konačno susrele
njene. – Samo pazi na ajkule.
46.
Hari je pretpostavila da se Itanovo upozorenje o ajkulama odnosilo na
druge igrače, mada nije bila baš sigurna u to.
Prostorija je bila veličine koncertne dvorane, s kristalnim lusterima
koji su obasjavali svetlom boje šampanjca nekih trideset do četrdeset
pokerskih stolova. Čitav jedan zid po dužini prostorije, kao i drugi po
širini, činili su ogromni stakleni zidovi akvarijuma.
Rezervoari su reflektovali čudnovato plavo svetlo u prostoriju.
Usamljena ajkula, duga možda dva metra, vrludala je kroz vodu
krećući se u njenom pravcu kao da ima sve vreme ovog sveta da je
odmeri. Kada je došla do ivice akvarijuma, udarila je svojom šiljatom
njuškom u stakleni zid. Činilo se kao da zuri u nju svojim malim
mrtvim očima.
– Samo se čini da gleda u tebe. Ajkule ne vide baš dobro.
Hari je naglo okrenula pogled. Visok čovek od pedesetak godina
stajao je pored nje. Bio je obučen u smoking koji je isticao njegovu sedu
kosu i blistavi tamni ten.
Ispružio je ruku. – Filip Ruso. – Nokti su mu bili beli i sjajni, kao da
su ispolirani. – Ti mora da si Salova ćerka. Neverovatno je koliko ličite.
Hari se rukovala s njim. – Da, znam. Zovem se Hari. Izvinjavam se,
predstavila sam se kao Sal...
– ... da bi te pustili da uđeš, da, razumem. Zaintrigiran sam. –
Njegov glas je bio raskošni bariton, a njegovo karipsko sažimanje reči je
imalo kultivisani prizvuk. – Reci mi, kako je tvoj otac?
Njegov uporni pogled kao da je prodirao kroz nju i morala je dobro
da se potrudi da ne skrene pogled. Mora da je bio svestan činjenice da je
njen otac završio u zatvoru, ali kao da ju je pogledom izazivao da to
kaže. Odlučila je da prati njegovu igru, bar zasad.
– Nije dobro. U bolnici je. Imao je udes.
Ruso je izvio obrve. – Žao mi je što to čujem. Drumovi su često
opasni.
Namrštila se zapitavši se koliko toga on već zna.
– I šta mogu da učinim za tebe, Hari? – nastavio je.
Oklevala je osetivši se neobično ranjivom na pomen svog imena. Bilo
je toliko lakše glumiti Katalinu Dijego, nego samu sebe. Pogledala je ka
pokerskim stolovima slušajući zvuk žetona i žamor civilizovanog
razgovora. Osećala je koverte u tašni, a bila je svesna koliko je blizu da
ostvari svoj sledeći potez. Udahnula je duboko i okrenula se ka njemu s
osmehom na licu.
– Želim da igram.
– Ah, kockarski impuls Martinezovih. Plašim se da je ulog za ulazak
u igru pedeset hiljada dolara.
– To neće biti problem.
Posmatrao ju je koji tren, a onda klimnuo glavom. – Hajde da
vidimo da li si dobra kao tvoj otac.
Poveo ju je između stolova za poker, rukujući se u prolazu s
mnogim igračima. Oslovljavao je svakog od njih po imenu, i Hari je
primetila kako dobro igra ulogu domaćina.
Za razliku od glavnog kazina, gde su svi bili obučeni u elegantno
neobaveznom maniru, ovde se izgleda insistiralo na formalnoj večernjoj
odeći. Smokinzi, zalizana kosa i široke naočare za sunce. Hari je bilo
posebno drago što je kupila svoju krem svilenu haljinu.
Ruso se uputio ka stolu s najboljim pogledom na akvarijum. Kad su
stigli na samo metar od stola, okrenuo se i obratio joj se tihim glasom.
– Razumećeš ako te ne upoznam sa svima. Ovo su poslovni
poznanici, ljudi teški milione, a na Bahamima takvi ljudi zahtevaju
anonimnost. Za ovim stolovima nema razmenjivanja životnih priča.
Gledao ju je u oči i Hari je klimnula glavom kako bi pokazala da je
razumela. Hteo je da joj kaže da ne sme da pomene svog oca, niti gde je
on završio. Zasada će sarađivati.
Ruso je u dva koraka došao do stola i privukao joj stolicu naspram
delioca, s pogledom na akvarijum. Hari je sela. Ispred nje se jato
jarkoplavih riba munjevito kretalo kroz vodu u potpunom skladu, kao
odred vojnika na paradnom maršu: nadesno, nalevo krug, napred marš.
Ajkula je u međuvremenu nestala.
Hari je izvadila ostatak gotovine iz koverte i stavila ga na zelenu
čoju. Mladić s njene leve strane joj se osmehnuo, dok ju je onim muškim
pogledom gore-dole odmerio od glave do pete.
– Moja omiljena vrsta igrača pokera – rekao je. – Lepa žena.
Bio je u ranim dvadesetim, a njegov izgovor je nepogrešivo odavao
južni London. S tom tršavom kosom i plavom dvodnevnom bradicom
izgledao je kao član boj-benda. Hari mu je uzvratila osmehom i zatim
pogledala oko stola. Bilo je još dva igrača, obe žene i obe su ignorisale
Hari.
Delilac je gurnuo dve gomile žetona k njoj, jednu sa sivim žetonima,
drugu s ljubičastim, u zamenu za gotovinu. Za razliku od okruglih
žetona sa stolova otvorenih za javnost, ovde su se koristile veće ovalne
pločice, rezervisane samo za partije s visokim ulozima. Hari je rukom
odozgo obuhvatila gomilu sa sivim pločicama i pustila ih da joj klepeću
između prstiju. Bile su teže od običnih žetona, i bilo je veće zadovoljstvo
držati ih. Na sedefom presvučenoj površini bila je ukrasnim plavim
pismom ugravirana reč Atlantis, kao i njihova vrednost od hiljadu
dolara. Svaki ljubičasti žeton je vredeo pet hiljada dolara.
Diler je izbacio ručne zglobove iz manžetni i raširio špil karata po
zelenoj čoji. Onda ih je okrenuo licem nadole, izmešao ih na stolu,
podigao ih i promešao, presekao i počeo da deli. Igra je bila teksas
holdem poker bez limita.
Ruso je sedeo levo od delioca, pored starije žene. Imala je oko
pedeset godina, a njena prevelika usta su delovala previše tesno za
toliko zuba. Šapnula mu je nešto na uvo. Odgovorio joj je na tečnom
francuskom zvučeći blago koketno. Hari je skrenula pogled. Njen otac je
koristio svoj španski šarm na prilično sličan način.
Zadigla je malo uglove svoje dve karte. Šest i devet, rasparenih boja.
Žena pored nje je položila početni ulog od deset hiljada dolara. Hari ju
je pogledala krajičkom oka. Bila je tanka kao štangla, s tamnim
podočnjacima kao da nije oka sklopila bar godinu dana. Hari je grizla
donju usnu. Nameravala je da presedi prvih nekoliko krugova dok ne
stekne neki utisak o drugim igračima, posebno o Filipu Rusou. Kad je
već htela da joj on bude insajder u banci Rozenstok, onda je bilo pametno
da ne žuri i proceni kakav će biti u toj ulozi. A njemu je morala da pruži
razlog da je shvati ozbiljno.
Šest i devet, rasparenih boja. Volela je da dobija takvu početnu ruku:
ne toliko dobra da je uvali u nevolje, ali ipak s mnogo potencijala.
Prestala je da grize usnu i ispratila ulog.
Boj-bend se odmah uhvatio za žetone i ispratio ulog. Igrači koji žure
obično su ubeđeni da imaju dobre karte, tako da je Hari pretpostavila
da ima neki jak par, možda kraljeve ili kraljice. Ruso je na baršunastom
francuskom promrljao nešto ženi sa svoje leve strane i počeo polako da
broji žetone. Imao je pozamašni imetak. Hari je primetila nekoliko
grimiznih pločica, od kojih je svaka vredela sto hiljada dolara. Mora da
je počistio nekoliko nesrećnika za stolom pre nego što je ona stigla.
Interesantno kako njegova želja za pobedom nije ni najmanje bila
ometena činjenicom da pokušava da osvoji nove klijente za banku.
Ruso je bacio svoje žetone na sto, prateći ulog, a dama sa zubima je
odustala. Diler je spustio tri flop karte na sto: kralja tref, sedmicu karo i
osmicu herc. Hari je osetila kako joj se ježe dlake na rukama. Sada je
imala šesticu, sedmicu, osmicu i devetku. Falila joj je samo petica ili
desetka za kentu u boji.
Ruso se osmehnuo gledajući preko stola u Hari. – Po nešto za
svakoga, rekao bih.
Gledala ga je u oči ne skrećući pogled. Došao je red na njega da
započne krug ulaganja. Ne skidajući osmeh s lica, pomerio je petnaest
hiljada dolara na sredinu stola. Hari je mogla da se kladi da drži
drugog kralja, i eventualno kikera kog bi upario sa sedmicom ili
osmicom sa stola. Ali dva para ne mogu da pobede kentu, a imala je još
dve prilike da je dobije. Mršava žena je ispratila ulog, širom otvorenih
očiju i ukočenog pogleda dok se odvajala od svojih žetona. Ispred nje je
ostalo samo nekoliko hiljada dolara. Hari se zapitala kakve karte mora
da je dobila da tako zagrize.
Iza deliočevih leđa vrebala je iz potaje kroz vodu senka indigo-plave
boje. Ajkula se vratila, i sada se šunjala uza zid akvarijuma. Nakrivila
se na stranu, otkrivajući beličast stomak i usta u obliku izvrnutog slova
U, koja su izgledala veoma nezadovoljno. Hari je skrenula pogled i
naterala se da izbroji do pet. Potom je ispratila ulog.
Ovog puta Boj-bend nije bio u tolikoj žurbi. Možda njegov jaki par
više nije izgledao tako jako. Obrisao je rukom usta pre nego što je
izgurao žetone do pota. Do sad se tu nakupilo više od sto hiljada dolara.
Delilac je okrenuo tern kartu. Desetka pik. Hari je osetila kako joj se
uvijaju prsti na nogama. Imala je kentu u boji. Trudila se svim silama
da zadrži neutralan izraz pazeći istovremeno da se ne sledi. Nema
boljeg znaka da neko drži pobedničku ruku od toga kad neko ne diše.
Osetila je Rusoov pogled na sebi.
– Vidi, vidi – rekao je. – Da li je iko složio kentu, pitam se.
Naslonio se na laktove i sklopio ruke ispred sebe, njegovi beli nokti
su sjajili gotovo fluorescentnim sjajem na tamnoj koži. Dugo ju je
posmatrao, i za to vreme bi dala sve za par ogromnih naočara za sunce.
– Tvoj otac bi pokušao da izblefira kentu – rekao je. – Kakav otac,
takva ćerka, možda?
Hari je slegla ramenima. – Možda da, možda ne.
Mirne ruke i nepromenjenog izraza lica, Ruso je naslagao dvadeset
ljubičastih žetona u dve gomile i polako ih odgurao od sebe.
Mršava žena je pritisnula rukom usne kao da ih sprečava da
zadrhte. Odmahnula je glavom i bacila karte.
Hari se i dalje držala procene da Ruso u ruci drži kralja, s kikerom
za drugi par. Složila je svoje žetone, a onda pesnicom pogladila zelenu
čoju za sreću, gest koji je nasledila od oca. Ruso kao da ga je prepoznao i
namrštio se jer je znao šta obično sledi.
Hari je izgurala napred sve svoje preostale žetone. – Ulažem sve.
Usledeo je tajac, dok je delilac prebrojavao njene žetone.
– Dvadest pet hiljada – rekao je.
Neko za stolom iza njih je glasno uzdahnuo i Hari je shvatila da su
privukli publiku. Boj-bend je s gnušanjem bacio svoje karte i skljokao se
nazad u svoju stolicu. Sad je sve zavisilo od Rusoa.
Kada igrač uloži sve što ima na stolu, igrači koji žele da isprate ulog
moraju da pokažu svoje karte. Preostale zajedni- čke karte se dele
nakon što svi otkriju svoje karte i više nije dozvoljeno ulaganje. To je
jedini trenutak u kome blefiranje ili pokeraške strategije ništa ne vrede;
sve zavisi od karata.
– Ulažeš sve u prvom krugu deljenja – rekao je Ruso, izvivši obrvu.
Više se nije smešio. – Hrabro.
Ajkula je još uvek patrolirala levo-desno, kao da posmatra akciju.
Njeno telo u obliku torpeda je rezalo vodu, a zakrivljeno leđno peraje je
podsetilo Hari na kosu kojom Smrt žanje svoje žrtve.
– Ili si pametna ili neodgovorna – nastavio je Ruso. – Tvoj otac je
obično bio neodgovoran.
– On je platio za svoju neodgovornost. A moguće i za tuđu
neodgovornost.
Prostrelio ju je pogledom. – Igrao je previše agresivno, previše je
rizikovao.
– Dok vi, s druge strane, više volite da se krijete iza tuđih poteza i
prepustite rizik drugima?
Rusoove oči su se suzile. Hari je pazila da joj disanje ostane
ujednačeno i ruke mirne. Nemoj samo da obraćaš pažnju na gestove
kojima se drugi odaju već budi svesna i svojih, govorio je njen otac.
Posebno se kontrolisala da ne počne da grize donju usnu, i umesto toga
se nagnula napred naslonivši se prekrštenim rukama na sto, čekajući da
Ruso povuče potez.
– Pratim – rekao je konačno.
Pot je sada iznosio preko sto pedeset hiljada dolara. Delilac je čekao
da pokažu svoje karte. Hari je otkrila šesticu i devetku, i videla kako se
Rusoova usta stežu.
– Tako dakle – rekao je koji tren kasnije. – Ipak nije bio blef.
Istegao je prste i prevrnuo svoje karte. Par kraljeva.
Čuo se žamor za stolom iza njih dok su svi računali ko kakvu ruku
ima. Sa zajedničkim kraljem, Ruso je imao triling. Harina kenta u boji je
i dalje bila jača ruka, ali je još uvek preostalo da se otkrije river karta.
Četvrti kralj bi je pobedio. Kao i druga sedmica, osmica ili desetka, jer bi
tada imao ful.
Odustala je od glume i zadržala dah iščekujući poslednju kartu.
Delilac ju je okrenuo. Bio je to njen stari drug, pub pik. Pobedila je u
ovom krugu.
Izdahnula je vazduh i opustila udove, svesna da su se svi ostali
uskomešali na svojim stolicama. Ruso je izbacio bradu visoko i skupio
pesnice.
– Kada si tek došla, pomislio sam da mnogo ličiš na svog oca – rekao
je potom. – Ali vidim da sam pogrešio. – Prikovao ju je očima za stolicu.
– Nisi došla ovde samo da igraš poker, zar ne?
47.
– Dakle Sal je pušten na slobodu.
Hari je čula zveckanje kockica leda u čaši. Ruso joj je stajao okrenut
leđima dok se posluživao iz malog bara na jednom kraju prostorije.
Nalazili su se u privatnom apartmanu u koji se ulazi iz predsoblja s
liftovima. Soba je imala eliptičnu formu, i visoku tavanicu u obliku
kupole, koja je podražavala onu iz Velike vodene dvorane. Na jednom
kraju prostorije se nalazio hrastov sto kraljevskog izgleda, a iza njega
dva stuba od po dva i po metra s kojih su visile američka i britanska
zastava. Raspored je podsećao Hari na Ovalni kabinet.
Prišla je šanku i popela se na barsku stolicu. – Juče je izašao.
Ruso joj je pružio čašu viskija, ali je odmahnula glavom. Popio je
gutljaj, okrenuo joj se i naslonio laktom na šank. – Mislio sam da mu je
ostalo još dve godine do kraja.
– Odobrili su mu smanjenje kazne.
– Pomenula si neki udes.
– Da. Neko ga je pregazio džipom. – Harino telo je bilo ukrućeno, ali
je bila iznenađena kako joj glas zvuči normalno. – Pretpostavljam da vi
ne biste znali ništa o tome?
Izvio je obrvu i odreagovao kao da mu dosađuje tim pitanjem. Onda
je mahnuo čašom kroz vazduh, od čega su zazveckale kockice leda. – A
da mi kažeš odmah zbog čega si ovde?
Hari je slegla ramenima. – Vrlo jednostavno. Moj otac ima
numerisan račun u vašoj banci na kojem ima oko šesnaest miliona
dolara. Želim taj novac.
Ruso ju je neko vreme gledao netremice, a potom zabacio glavu
unazad i nasmejao se. – Zbog toga si došla? Da mi tražiš novac svog
oca? Što ne pitaš njega?
– Kao što sam rekla, imao je udes. Nije u svesnom stanju.
– Baš nezgodno. Ali kakve veze to ima sa mnom?
– Otac mi je pričao mnogo o vama. – Otvorila je torbu i izvadila
drugu kovertu, spustivši je na mermernu površinu šanka između njih. –
Ispričao mi je sve o vašim investicijama.
Ruso je spustio pogled na kovertu. – Moje investicije su moja stvar.
– Ne ako pokazuju da ste bili u dosluhu s klijentom osuđenim zbog
insajderskog dogovaranja. I kako bi to sad izgledalo direktorima u
Rozenstoku?
Stegao je prste oko čaše, od čega su njegovi beli nokti postali još belji.
– Ako hoćeš da kažeš da sam bio deo Salovog insajderskog lanca, onda
se grdno varaš. Uostalom, siguran sam da si svesna zakona o
poverljivosti bankarskog poslovanja koji vlada u mojoj zemlji,
Martinezova. Moje investicije su strogo poverljive.
– Ah, znam sve o bankarskoj poverljivosti, verujte mi. Takođe znam
da zakon zahteva da se ta poverljivost ukine kad se radi o ozbiljnom
kriminalu. Kao što je insajdersko poslovanje. – Pogledala je po
luksuznom predsedničkom apartmanu. – Rekla bih da imate mnogo da
izgubite.
Ruso je s treskom spustio čašu na mermer. Onda joj se osmehnuo, ali
sekundu prekasno. Prednji zubi su mu bili malo krivi i ne toliko beli
kao nokti. – Šta hoćeš tačno?
Hari je uzela kovertu i izvadila tabak presavijenih papira. Izravnala
je stranice i počela da prebira po njima kao da ih prvi put vidi.
– Sećate se Edenteka? – rekla je, posle izvesnog vremena. – Ta
softverska kompanija se pojavila na Nasdakovoj listi 1999. Kupila ih je
neka švajcarska firma u maju naredne godine. Vidite ovo?
Okrenula je stranicu prema njemu i pokazala prstom. Koncentrisala
se da zadrži mirnu ruku. Naslov stranice je glasio Arhivi banke
„Rozenstok“, Sektor mrežnih operacija. To je bio jedan od Matildinih
izveštaja. Pre nego što je krenula iz hotela Naso sends, ubedila je
recepcionerku da joj dozvoli da se posluži štampačem.
– Ovo je evidencija iz arhive o poslovanju mog oca – rekla je. – Ova
ovde stavka pokazuje da je kupio sto pedeset hiljada akcija Edenteka za
trista šesdeset sedam hiljada dolara, u četrnaest časova, dvadeset
osmog aprila 2000. Dve sedmice pre nego što su objavili informaciju da
ih preuzimaju Švajcarci. – Pokazala je na jednu od sledećih stavki na
listi. – A pogledajte ovde, tri sedmice kasnije prodao ih je za osamsto
četrdeset devet hiljada dolara. Lep profit.
– Pa?
– Evo još jednog. Boston labs. Oni su bankrotirali u maju 2000, nisu
čak mogli da isplate ni svoje zaposlene. A onda ih je preuzela velika
američka kompanija. Ali pogledajte, nedelju dana pre nego što je iko
saznao za preuzimanje, evo mog oca kako kupuje gomile deonica
Boston labsa. I gle iznenađenja, evo ga ovde kako ih prodaje dve sedmice
kasnije uz ogromnu zaradu.
– Šta hoćeš da kažeš, Martinezova? – Ruso je dohvatio kristalnu
bocu sa šanka i dopunio svoju čašu. – Salovo insajdersko poslovanje
teško da je neka tajna.
– To je tačno. Mada vlasti nikad nisu saznale za konkretno ovaj
trgovinski račun. Međutim u pravu ste, ništa od ovoga nije novost. –
Hari je počela da prelistava izveštaj. – Ono što jeste novost, doduše,
jeste to da je moj otac imao pratnju.
Rusou se ruka zaledila u vazduhu dok je prinosio čašu ustima. Hari
je nastavila.
– Neko se s njim igrao oponašanja. Šta god je kupovao, taj neko je to
kupovao. Kad god je prodavao, i taj je prodavao. I tako svaki put. Evo,
da vam pokažem.
Približila mu je izveštaj. Neke od stavki je obeležila žutim
markerom.
– Za manje od pola sata pošto je moj otac kupio udeo u Edenteku,
ovaj tip je nakupovao sedamdeset pet hiljada njihovih akcija. Moj otac
je prodao svoje akcije petnaestog maja, u petnaest i dvadeset, ubrzo
pošto su objavili vest o preuzimanju. Pet minuta kasnije, naš imitator je
prodao svoje. – Okrenula je stranicu. – Isto je s Boston labsom. Gospodin
Imitator je kupio šezdeset hiljada njihovih deonica samo šest minuta
pošto ih je moj otac kupio. Otarasio ih se u roku od tri minuta pošto ih je
moj otac prodao.
Proverila je Rusoovo lice. Pogled mu je bio prazan. Nije progovarao.
– Ima gomila takvih primera – nastavila je. – Kaltel, Sorohan... Lista je
podugačka. Da se desilo jedanput ili dvaput, mogla bi biti slučajnost,
ali šest meseci identičnog poslovanja? – Zavrtela je glavom. – Nema
nikakve sumnje da se neko ubacivao na insajderske informacije mog
oca. Ovde ima sasvim dovoljno dokaza za vlasti da zaborave na bilo
kakvu bankarsku poverljivost i podignu optužnicu. – Lupnula je
prstom po drugoj koloni na tabeli s podacima iz izveštaja. – To je broj
računa gospodina Imitatora. Prepoznajete ga?
Ruso je zurio u papir, dok mu je tanak mišić pulsirao dužinom donje
vilice. – Kako si mogla da dođeš do ovih informacija?
– Bili biste iznenađeni do kakvih sve informacija mogu da dođem. I
kakvu štetu one mogu da naprave.
– Ako razotkriješ ovog imitatora, o kome god da se radi, razotkrićeš i
nove Salove insajderske poslove. Mogli bi ponovo da ga optuže i
pošalju u zatvor. Učinila bi to sopstvenom ocu?
Hari je slegla ramenima. – Šta da vam kažem? Nikad nismo bili
bliski.
Ruso je neko vreme netremice zurio u nju. – Dakle da vidim da li
sam ovo dobro razumeo. Optužuješ me da sam poslovao na osnovu
Salovih povlašćenih informacija, a da bi ti to zadržala za sebe, ja treba
da ispraznim njegov bankovni račun i predam ti njegov novac. –
Nasmejao se i zavrteo glavom. – Odmah da ti kažem, to što predlažeš
jednostavno nije moguće. Tako nešto ne bih mogao da uradim ni da
hoću. Taj novac može da se podigne jedino ako se Sal lično pojavi pred
svojim bankovnim zastupnikom. Obezbeđenje banke je mnogo strože
nego što ti očigledno misliš.
– Ah, ma znam sve to. I ne brinite, ne tražim od vas da mi date
njegov novac.
– Ne?
Osmehnula mu se i odmahnula glavom. – Bilo bi previše da to
tražim. Kao što ste pomenuli, pored takvih bezbednosnih procedura
ionako ne biste mogli da ga iznesete iz banke.
– Tako je. Drago mi je da smo se razumeli.
– Ono što tražim je mnogo jednostavnije. Samo želim da zamenite
nekoliko dosijea.
Suzio je oči. – Kojih dosijea?
Hari je presavila arhivske izveštaje i počela da ih ubacuje nazad u
kovertu. – Ovog popodneva sam otvorila račun kod banke Rozenstok.
Morala sam da popunim formular sa zahtevom. Uglavnom uobičajene
stvari, ime, adresu, potpis, takve stvari. Potom su zapečatili moju sliku
na formular, i iskopirali neke moje lične dokumente, račune za
komunalije, formular za prijavu poreza na prihod i tako dalje. –
Zatvorila je kovertu pritisnuvši lepljivi jezičak preko nje. – Onda su
stavili sve to u poseban registrator na kome je zapisan broj mog novog
računa.
Ruso je klimnuo glavom, još uvek zabrinutog pogleda. – Tvoj lični
identifikacioni dosije. To je standardna procedura.
– Da, tako su oni to nazvali. Moj lični identifikacioni dosije. Kad su u
pitanju anonimni, numerisani računi, to je jedino sredstvo pomoću
kojeg mogu da odrede ko je zaista vlasnik računa, zar ne?
Ruso je ponovo klimnuo glavom, ovog puta sporije.
Hari je nastavila. – Što znači da se tamo negde nalazi registrator na
kome piše broj računa mog oca. I u njemu se nalazi zahtev s njegovim
ličnim podacima. Njegovo ime, slika, potpis, računi za komunalije.
Ruso je otpio gutljaj viskija, ne skrećući pogled s njenog lica. Ništa
nije govorio.
– Vidite na šta ciljam ovde, zar ne? – Osmehnula se. – Od vas tražim
da zamenite dokumente.
Potegao je dobar gutljaj viskija i odmahnuo glavom. – To je
nemoguće.
– Ne, nije nemoguće. Sve što treba da uradite jeste da izvadite
identifikacionu dokumentaciju iz dosijea mog oca, i na njeno mesto
stavite dokumentaciju iz mog dosijea. Na taj način, kada sutra odem da
podignem novac s njegovog računa, papiri će jasno govoriti da taj račun
pripada meni.
Ruso je i dalje vrteo glavom. – Salov bankovni zastupnik ga poznaje.
Neće se oslanjati na dosije za identifikaciju.
– Ali vidite, njih dvojica se nikad nisu upoznali. Kad ste vi otišli
odatle i ustupili njegov račun nekom drugom, moj otac je već bio
prestao da posluje s njega. A onda je kao što znate bio uhapšen. Prošlo
je mnogo vremena otkako je poslednji put bio na Bahamima. I u
proteklih osam godina nije bilo razloga da iko otvara taj dosije.
– Ali tvoja slika...
– Moja slika iz pasoša je dovoljno stara da ne pobudi nikakve
sumnje. Lako može da prođe kao slika sa zahteva od pre devet godina.
Ruso se zajedljivo osmehnuo. – Ne sumnjam da može. Ali nju je
potpisao tvoj bankar. Dokumente u drugom dosijeu, sve podatke o
transakcijama, dopise, sve sam ja potpisao. Neće se podudarati.
Hari mu je uzvratila osmehom. – Koliko se sećam, na formularu sa
zahtevom postoji odeljak za drugog potpisnika. Malo je falilo da se
zamenik mog bankara potpiše, ali je u poslednjem trenutku bio oteran s
lica mesta. Tako da vas ništa ne sprečava da sada dodate svoje ime
tamo i takođe potpišete sliku, zar ne?
Ruso je potegao još jedan gutljaj viskija, i potom obrisao usta
nadlanicom. Hari se silila da zadrži osmeh na licu.
– A i ne moramo da brinemo da ime mog bankara može izgledati
čudno pored vašeg – rekla je. – Radi se o vašoj bivšoj šefici, Glen
Hamilton. Šta bi izgledalo prirodnije od toga da ste vas dvoje zajedno
potpisali formular zahteva novog klijenta?
Namrštio se i sipao još viskija. – To je sve u redu, ali šta je s
instrukcijama za transakcije koje se nalaze u dosijeu? Njih je poslao Sal,
ne ti. Potpisao ih je svojim ličnim šifrovanim imenom, koje je zapisano u
njegovom formularu zahteva. Opet se neće podudarati.
– Zamislite te slučajnosti, oboje smo izabrali istu šifru. – Posmatrala
je njegovo lice. – Pirata.
Primetila je u njegovim očima znake prepoznavanja, i bila je sigurna
da je pogodila. Osetila je strujanje kroz kičmu.
– I dalje je nemoguće – rekao je Ruso. – Dosijei za ličnu identifikaciju
se čuvaju zaključani u trezoru. Mogu da im pristupe bankovni
zastupnici i skoro niko više. Rekao sam ti, ja više nemam veze s
računom tvog oca.
– Vi ste potpredsednik Odnosâ s inostranim klijentima. Sigurna sam
da možete da dobijete pristup ako se dovoljno potrudite.
– Ti fajlovi su pod maksimalnom zaštitom. Šta bi ti da ja uradim, da
se prošunjam pored gomile naoružanih čuvara i raznesem trezor
bombom? – Povukao je svoju leptir-mašnu. – Jedini način da se dođe do
dosijea za ličnu identifikaciju jeste putem zvaničnih kanala, što znači da
moraš da se potpišeš prilikom iznošenja i unošenja. Misliš da bih
pristao da ostavim pisane dokaze da sam bio u prilici da falsifikujem
dokumenta?
– Ko uopšte može da otkrije da je bilo ikakvog falsifikovanja? Niko
nikad neće primetiti zamenu. Račun mog oca je neaktivan. A fajl koji
sam ja danas otvorila verovatno će zauvek ostati da leži u nekom ćošku,
jer ga ja neću koristiti.
– A šta kad Sal bude hteo da uzme svoj novac? Šta onda?
– Ne brinite, to se neće desiti. Čim budem imala novac, napraviću
neki dogovor s njim. Ne može da se obrati banci tim povodom a da
mene ne dovede u opasnost, što je nešto što on nikad neće uraditi. A
uostalom, ovo je račun za koji on ne želi da iko sazna. – Okrenula se u
stolici i naslonila se laktovima na šank. – Opustite se. Zamena nikad
neće biti otkrivena. U Rozenstoku možda mnogo brinu o bezbednosti, ali
njihova glavna briga je da zadrže identitete svojih klijenata u tajnosti, a
ne da paze da ih neko ne zameni.
Ruso se usiljeno osmehnuo i odmahnuo glavom. – Misliš da si sve to
lepo smislila? Ali nemaš ni najmanju predstavu šta tražiš od mene.
Odgurnuo se od šanka i došao do središta prostorije, gde je raširio
ruke i počeo da se vrti ukrug kao vetrokaz. Zaustavio se i okrenuo licem
k njoj.
– Pogledaj sve ovo. – Okrenuo je dlanove naviše i pogledao oko sebe,
obuhvatajući svojim raširenim rukama dekorativnu tavanicu u obliku
kupole, predsednički sto i sumorna ali verovatno neprocenjiva uljana
platna na zidovima. – Da li znaš kroz šta sam sve morao da prođem da
bih došao dovde? Znaš li kako sam počeo? – Uperio je prst u nju kao da
buši vazduh njime. – Počeo sam kao potrčko u ovoj banci kad mi je bilo
sedamnaest godina. Preuzimao sam ljudima odeću s hemijskog
čišćenja, rezervisao im stolove u skupim restoranima za poslovne
ručkove, išao im po krofne za doručak. Ali znaš šta sam još radio?
Počeo je da korača k njoj, udarajući nadlanicom jedne ruke o dlan
druge kako bi naglasio reči. – Naučio sam kako da stvaram kontakte.
Naučio sam kako da budem od koristi ljudima. Ali samo određenim
ljudima. Dobro sam pazio da uvek znam koji su najbolji restorani u
gradu, najbolja mesta za zabavu. Vodio sam ljude na nekonvencionalna
mesta za koja niko drugo nije čuo, a koja su ostavljala dobar utisak na
klijente. Pisao sam beleške o svim ljudima koji su donosili odluke u
korporaciji, zapisivao sam rođendane njihovih supruga, imena njihove
dece. Uradio sam sve kako bih im bio neophodan. I uzdigao sam se od
toga da radim sve što mi kažu do toga da skoro cela prokleta banka
radi ono što ja kažem.
Stigao je do Hari. Nagnuo se k njoj i naslonio na rukohvate njene
stolice. Mogla je da oseti oštra isparenja viskija u njegovom dahu.
– Pa mi reci – rekao je. – Zašto bih sada sve to ugrozio takvim
samoubilačkim potezom unutar sopstvene banke?
Hari se nadala da ne može da nanjuši njen strah, niti znoj koji joj je
curio niz leđa. Uhvatila je kovertu između srednjeg prsta i kažiprsta i
počela da mu maše njome ispred lica poput brisača na vetrobranu. –
Pomislite tek na posledice ako se za ovo sazna. Da sam ja na vašem
mestu, odlučila bih se za manje rizičnu opciju i obavila zamenu.
Ruso se ispravio, nozdrve su mu se besno širile i Hari je iskoristila
priliku da se ispentra iz stolice. Bacila je kovertu na šank i krenula
prema vratima.
– Zapisala sam brojeve računa na prvoj strani – rekla je. –
Neophodno mi je da zamena bude obavljena do otvaranja banke sutra
ujutru.
Stigla je do vrata i, držeći ruku na bravi, okrenula se i pogledala ga.
Uzeo je opet svoj viski sa šanka i sunuo ga niz grlo u jednom cugu.
– I samo da znate – rekla je. – Nekoliko kopija tih izveštaja već
cirkuliše. Trenutno držim informacije iz njih pod kontrolom, ali ako se
meni nešto desi, biće svima dostupne.
Ruso ju je posmatrao dok je ponovo punio svoju čašu. Poželela je da
je pretnja stvarna, a ne nešto što joj je upravo palo na pamet.
Naslonio se leđima na šank i na trenutak se zagledao u nju. – Mislim
da blefiraš.
– Zaboravili ste, ja nisam kao moj otac. Ja ne blefiram.
Ali Ruso joj je samo otpozdravio čašom i osmehnuo se.
48.
– Bilo je krajnje vreme – rekao je Leon. Gledao je Kvinija kako napipava
podignuto bioskopsko sedište pored njega.
– Šta se kog đavola ovde sastajemo? – Kvini se sagnuo kako bi video
šta radi. Njegova ćelava glava je zasijala pod svetlošću treperavog
bioskopskog svetla. – Ovo mesto je jebena rupčaga.
Leon je pogledao po praznoj dvorani i slegnuo ramenima. Bilo je
vlažno i musavo, i mirisalo je na jučerašnju kišu. Skoro pedeset godina
nije bilo renovirano, i ubrzo će biti pretvoreno u salu za tombolu. Kvini
je bio u pravu, mesto je bilo rupčaga. Ali je takođe bilo bezbedno. Leon
se spustio još niže u svom sedištu u poslednjem redu, navlačeći
vetrovku oko sebe kao čauru. U poslednja dva dana je proveo mnogo
vremena ovde. Od kad je čuo šta se desilo Salu.
– Izvoli moj izveštaj – rekao je Kvini, pružajući mu belu kovertu. Ali
je u trenutku počeo da okleva kad je primetio prazne kese od čipsa na
podu i Leonovu izgužvanu odeću. Povukao je ruku natrag. – Prvo daj
pare.
Leon je frknuo i mašio se džepa, izvlačeći sopstvenu kovertu. – Evo
ti.
Posmatrao je Kvinija kako broji pare. Izgledao je kao trol, s tom
svojom ćelavom glavom i debelim usnama. Bio je dobar u svom poslu,
ali mu je ponašanje bilo nepodnošljivo. Ovo je bio drugi put da ga Leon
unajmljuje. Prvi put ga je angažovao pre pet godina, kada je Mora
zatražila razvod. Klela se da nema nikog drugog, ali joj Leon nije
verovao. Da je bio u pravu, Kvini mu je dokazao gomilom slika koje su
je prikazivale u punom sjaju obmotanu oko visokog plavog muškarca.
Istog muškarca koji je prošle nedelje na železničkoj stanici pomazio
njegovog sina po kosi.
Kvini je završio s brojanjem i nagurao novčanice u džep. Potom je
bacio belu kovertu u Leonovo krilo. – Kao što sam ti rekao preko
telefona, od tog novca nema ni traga. Trebalo je da me pustiš da krenem
za njom avionom.
Leon je progunđao. Tarife privatnih detektiva su već dovoljno
paprene bez dodavanja jebenih putnih troškova. Zaškrgutao je zubima.
Majku mu, nikad nije bio dalje od toga da nađe taj novac.
Kvini je ustao, i njegovo sedište se zalupilo o naslon. – Ovi tipovi joj
rade o glavi, to je sigurno. Pratili su je sve vreme. Sva imena su ti u
izveštaju. – Klimnuo je u pravcu koverte. – Mislim da će ti neke
fotografije biti posebno interesantne.
Počeo je bočno da se provlači između redova uputivši se ka izlazu.
Dok ga je posmatrao kako odlazi, Leon je osetio kako mu pazusi
postaju sve vlažniji ispod vetrovke. Kvini mu je ispričao šta je video
ispred Arbor hila, kako je džip naleteo na Sala Martineza odmah ispred
zatvorske kapije. Mučnina mu se uzburkala u stomaku na pomisao da
će videti fotografije.
Odjednom su se upalila bioskopska svetla i Leon je zaškiljio. Jedva
da je obratio pažnju na film, osim što je video da se radi o nekoj
bezbrižnoj komediji o porodici s previše dece. Nakratko je zažmurio i
protiv svoje volje opet počeo da razmišlja o svom sinu. Nekoliko dana je
išao ujutru na stanicu Blekrok, u nadi da će opet videti Ričarda. Malo se
upristojio, čak je odneo odelo na hemijsko čišćenje. Ali nije se pojavio.
Srećne porodice, malo sutra, pomislio je.
Otvorio je oči i napipao kovertu. Rascepao ju je i izvadio desetak
stranica iskucanog teksta i pregršt slika. Kvini je pratio Hari skoro cele
sedmice, i proveravao ljude koji su se pojavljivali u njenom životu. Leon
je počeo da prelistava izveštaj. U njemu su se nalazile biografije svih
glavnih igrača. Pokušao je da čita, ali mu je pogled uporno bežao na
fotografije. Na kraju je bacio izveštaj sa strane i uzeo prvu sliku.
Primetio je da mu ruke drhte.
Fotografija je bila snimljena noću, i na njoj se videla Martinezova
kako ulazi u jarkoplavi mini. Ulicom su se prostirale viktorijanske kuće
od crvene cigle i visoko drveće. Leon se udubio još više. S druge strane
ulice mogao je nazreti tamne džombaste konture džipa. Progutao je
knedlu i pogledao poleđinu fotografije. Kvini je plavom olovkom
zapisao njeno ime, datum i mesto. Reglan roud, nedelja, 12. april, 20.30.
Pre tri dana.
Na sledećoj slici se video visok tamnokos muškarac kako vodi
Martinezovu uza stepenice jedne od starih kuća od crvene cigle. Lice joj
je s jedne strane bilo izgrebano, na obrazima je imala pruge od blata.
Ovog puta nije bilo džipa.
Leon je okrenuo sledeću sliku, spreman da se zgrozi, ali je u pitanju
bio bezazlen snimak nekoga koga je prepoznao: te cepidlake Džuda
Tirnena, kako izlazi iz zgrade KVC-a. Leon je dolazio u sukob s
Tirnenom kada su obojica radili za Džej-Eks Vorner, pre mnogo godina.
Prezrivo je nakrivio usnu. Da Tirnen nije morao da isteruje pravdu,
Leon možda nikad ne bi bio otpušten.
Besno je sklonio sliku na kraj gomile i počeo da pregleda preostale
slike. Osetio je kako mu se udovi opuštaju. To su bile samo slike
devojčine porodice: njena sestra na izlazu iz bolnice Vinsents. Zadržao
se na liku žene od pedesetak godina. To je dakle Salova žena. Imala je
jagodice kao Poljakinja ili Ruskinja. Sal je uvek morao da izabere nešto
egzotično. Namrštio se ugledavši čoveka pored nje na fotografiji, koga
je držala podruku. Leon bi bilo gde prepoznao tu ogromnu glavu s
ćelom na vrhu. Šta kog đavola radi mali Ralfi umiljavajući se Salovoj
ženi?
Prešao je na sledeću fotografiju, kad ga je oblio hladan znoj. To je bio
snimak visokih sivih zidova i viktorijanskih prozora s gvozdenim
rešetkama, urađen s velike udaljenosti. Ličilo je na sirotište, ili
instituciju za mentalno obolele. Ali Leon je znao šta je. Stresao se.
Proveo je godinu dana u tom groznom mestu. Delio je ćeliju s čovekom
po imenu Noel, koji je služio doživotnu robiju zato što je spalio
sopstvenu kuću, u trenutku kad su se njegova žena i troje dece nalazili
unutra. Leonov dah je postajao sve kraći, a njegovi prsti su ostavljali
znojave otiske na sjajnom papiru fotografija. U tih dvanaest meseci,
njegov svet su bili krevet na sprat, klozetska šolja i stražari koji su
svakog jutra u pet sati lupali na vrata kako bi se uverili da nije umro u
snu.
Okrenuo je sliku da je ne gleda i nekoliko puta duboko udahnuo,
kao da time može da odagna sećanje. Zurio je u sledeći snimak. Bilo mu
je potrebno neko vreme da shvati u šta gleda. Figura je ležala na zemlji,
zaklonjena malim crvenim autom tako da su se videle samo noge: sive
pantalone, tamne cipele. Devojka je klečala na zemlji, leđima okrenuta
foto-aparatu. Leon je trepnuo. Znači to je snimak kog se toliko plašio;
nema krvi, ni prosutih creva, čak se ni lice ne vidi. Zadržao je pogled na
ono malo što je mogao videti od Salovog tela i počeo polako da vrti
glavom. Toliko vremena je čekao da izađe iz tog okrutnog mesta, da bi
bio pokošen na samom izlazu. Kakva usrana sudbina.
Leon je prebacio sliku na kraj gomile, misleći da je poslednja. Ali
ostala je još jedna. U pitanju je bio snimak iz blizine čoveka za volanom
džipa. Pramenovi beloplave kose su štrčali kao isprana slama ispod
vunene kape. Držao je pesnice stegnute oko volana, i pogled prikovan
negde pravo ispred, ne primećujući foto-aparat. Leona su prošli žmarci
od njegovih razrogačenih, upiljenih očiju. Bile su jezivo bezbojne, kao
da su mu zenice nestale a ostala samo iskra ludila. Leon je poku-šao da
navlaži usne ali mu je jezik bio suv. Oduvek je znao da Prorok koristi
nekog drugog da mu obavlja prljave poslove, ali je ovo bio prvi put da
je video lice tog čoveka.
Leon je prešao rukom preko usta. Jebiga, možda se ovog puta uvalio
preko glave. Možda treba što pre da se izvuče iz toga. Onda se setio
Džonatana Spensera, i osetio nalet kiseline koja mu je pržila stomak.
Džonatan je hteo da se povuče ali mu Prorok nije dao. Leon se držao za
stomak. Zašto mu je kog đavola Prorok poslao onaj imejl o devojci?
Zašto ga je uvukao u ovo?
Međutim, Leon je već znao odgovor. Prorok ga je koristio, isto kao i
ranije. Smeštao mu je tako da svali svu krivicu na njega. To je bio njegov
način rada: on je uvek kontrolisao sve iz daljine, al je drugima
prepuštao da preuzmu rizik. Čak ni na vrhuncu uspeha njihovog
insajderskog kruga, Prorok nikad nije izvršio ni jednu jedinu
transakciju. Leon, Sal i Džonatan su bili ti koji su rizikovali svoje
karijere. Prorok je odnosio dobar deo kolača a nije ostavljao nikakvih
papirnih dokaza zbog kojih je savez završio na sudu. Čak je i
Džonatanova smrt nameštena da izgleda kao nesrećan slučaj da bi
Prorok ostao zaštićen.
Leon je vratio pogled na fotografiju, na te blede oči psihopate.
Prelazio je prstom po unutrašnjoj ivici svoje kragne dok je razmišljao o
tragovima koji vode do njega. Ako se išta desi Salu ili devojci, on bi
mogao da bude u dubokim govnima. Pobogu, upravo njegov privatni
detektiv je taj ko je ispreturao njen stan, koji ju je pratio, i koji je čak bio
kod Arbor hila kada je Sal pregažen. Leonu je srce mahnito tuklo u
grudima. Devojčin izvod iz banke je bio kod njega, za boga miloga.
Njegova adresa je verovatno ostala evidentirana negde u kompjuteru
banke. Mali jecaj mu se popeo uz grlo. Majku mu, kako se uvalio u
ovolika govna?
Dograbio je izveštaj. Mora da tu ima nešto, nešto što bi mogao da
iskoristi. Šta je beše Kvini rekao? Sva imena su u izveštaju. Počeo je da
lista stranice na brzinu, preskačujući opis. Kvini ga je već izvestio preko
telefona o devojčinim kretanjima. Počeo je da pregleda biografije,
čitajući previše brzo da bi išta uočio. Pa čak i tako je mogao da primeti
da je Kvini bio temeljan. Imena, godišta, porodice, bivša radna mesta,
podaci o finansijama; sve je bilo tu. Reči su mu se maglile pred očima
kad je iznenada sa stranice iskočilo ime Džej-Eks Vorner. Udubio se u
tekst. Oduvek su verovali da Prorok tamo radi kao investicioni bankar.
Odjednom se setio jednog od lica sa slika. Namrštio se. Koliko je
vremena prošlo od tad? Deset godina? Dvanaest? Dohvatio je slike i još
jednom ih prostudirao. Nije znao da je stara ćela radio za Džej-Eks
Vorner. Ali opet, mnogo ljudi je tamo radilo.
Gledao je snimke, a potom je izdvojio dva, proveravajući imena na
poleđini. Potom se još jednom zagledao u lica. Kakva je bila veza?
Zgrabio je izveštaj i odmah okrenuo na biografije. Ovog puta ih je
natenane čitao. Znao je šta traži, i odmah je našao, istaknuto masnim
slovima. Čak je i Kvini uvideo značaj toga. To nije mogla biti slučajnost.
Leon je ubacio sve natrag u kovertu. Prsti su mu drhtali dok je
pokušavao da zatvori krilce koverte. Potom je protutnjao između
praznih sedišta i izleteo kroz oronulo predvorje na ulicu. Belo
popodnevno svetlo ga je uštinulo za oči. Žurio je trotoarom. Disao je
isprekidano i srce mu je lupalo. Možda nije mogao da se dokopa
devojčinih para, ali šta bi bilo da zna ko je Prorok? To bi sigurno nekako
mogao da naplati.
Obrisao je znoj sa čela i gurnuo kovertu u unutrašnji džep vetrovke.
Bol u stomaku je nestao, pod adrenalinskom anestezijom. Njegovo
otkriće je bilo opasno, znao je to bolje od ikoga. Ali mu je takođe davalo
moć.
Saobraćaj je tutnjao oko njega, u zakrčenim ulicama se smenjivalo
turiranje i brujanje motora u praznom hodu. Inače mu je trebalo deset
minuta da stigne peške do Južnog kružnog puta, ali je sad ubrzao
korak i stigao je za pet. Skrenuo je levo u Sent Meris roud, ostavljajući
iza sebe buku motora. Počeo je da napipava ključeve po džepovima.
Istuširaće se i presvući dok bude razmišljao o svom sledećem potezu.
Prekoputa, tamnokosa žena je stajala naslonjena na ogradu kuće u
kojoj je iznajmljivao stan, i pušila cigaretu. Kad ga je spazila, ispravila
se odgurnuvši se od ograde. Leon je škiljio u nju. Izgledala je poznato.
Dok je pokušavao da se seti odakle je zna, iza njega je neko stiskao gas
na motoru. Imala je građu Velike Ptice,
14
i frizuru u obliku kacige.
Onda se setio. To je ona napadna novinarka sa suđenja. Šta dođavola
ona radi ovde?
Zakoračio je s trotoara na ulicu, nameravajući da samo prođe pored
nje. Šta se meša ta kučka? Nije zaboravio kako je podrugljivo pisala o
njemu u svojim člancima. Sal joj je uvek posvećivao vreme, nikad nije
razumeo zašto.
Novinarka je podigla ruku u vazduh i nešto mu doviknula.
Dođavola s njom, imao je preče stvari na umu. Odjednom se rukom
uhvatila za usta ispustivši cigaretu. Kao da je zurila u nešto preko
njegovog ramena. Okrenuo se da proveri i skamenio se.
Motocikl je jurio ka njemu posred ulice. Vozač je sedeo povijen
unapred kao džokej. Zavijanje motora mu je preplavilo uši. Leon je
pokušao da se pomeri, ali kao da je umesto stopala imao vreće peska.
Crni motor je nezadrživo jurio ka njemu. Leonova stopala su se
odjednom probudila i bacio se u stranu, ali prekasno. Motor se kao
pastuv propeo na zadnji točak i udario ga pravo u grudi. Poleteo je
nazad kroz vazduh, ostavši bez daha od udarca. Kuće su proletele
pored njega, nakrivljenih zidova. Još uvek nije osećao bol.
Zadnji točak motora ga je tresnuo po ramenu dok je prolazio. Vozač
se sagnuo nisko s jedne strane, kao da na Leonovom licu traži znake
bola. Vizir na kacigi mu je bio podignut, i Leon je video blede prozirne
oči sa zenicama poput vrhova čioda.
Nebo je skliznulo u stranu. Leonu je pred očima iskrslo nasmejano
lice njegovog sina. Onda mu se tlo približilo otpozadi i tresnulo mu o
lobanju.
49.
– Je li to faks koji želite da pošaljem, gospođo?
Hari je podigla pogled s lista papira koji je držala u ruci i pogledala
recepcionerku hotela.
– Samo da ga još jednom proverim – rekla je.
– U redu. Samo mi recite kad budete spremni.
Recepcionerka se udaljila kako bi se javila na telefon. Njena bela
pamučna košulja je delovala upravo ispeglana i sveže, i Hari se zapitala
kako joj to uspeva. Njena košulja se lepila za nju kao lepak za tapete.
Spustila je pogled na faks koji je napisala u hotelskoj sobi. Srce joj je
dobovalo u ušima, i reči su joj se pomalo mutile pred očima. Šta ako
Ruso nije obavio zamenu? Možda je odlučio da proveri da li blefira.
Trepnula je kako bi razbistrila pogled i potom još jednom pročitala faks.
Bio je adresiran na Ovena Džonsona, očevog bankovnog zastupnika.

Dragi gospodine Džonson,
Povodom računa pod brojem 72559353, lozinka za potvrdu
identiteta Pirata, ovim putem vas obaveštavam da želim da ga
zatvorim i prebacim sva sredstva na sledeći bankovni račun:

SWIFT Code: CRBSCHZ9
IBAN: CH9300762011623852957

Kao što bezbednosne procedure nalažu, doći ću lično da s vama
izvršim ovaj transfer kasnije tokom dana.

Prvi broj računa je pripadao njenom ocu, a drugi Proroku. Nije bilo
potrebno da potpiše faks.
Hari je pogledala na sat: 10.04. Čak i ako je Ruso pristao da sarađuje,
da li mu je dala dovoljno vremena? Poslednje što bi joj trebalo jeste da
neko otvori dosije njenog oca pre nego što je u njega ubačena njena
identifikaciona dokumentacija. Prebacila se s noge na nogu. Prorok joj je
dao rok do podneva, po bahamskom vremenu. Nije smela više da čeka.
Predala je faks, zajedno s Džonsonovim brojem faksa, koji je
dešifrovala iz očevih pokerskih beleški. Recepcionerka je odšetala do
telefaksa iza stola i ubacila papir. Mašina je zapištala, pa je Hari
posmatrala ženu kako je puni papirom s visokih tabaka na podu.
Kretala se s elegancijom stjuardese, ali sporo kao ranjeni puž, i Hari je
stisnula zube kako ne bi vrisnula. Konačno, njen faks se progurao kroz
mašinu i izašao na drugu stranu.
Hari je požurila natrag u sobu. Podigla je telefon sa stočića pored
kreveta i videla da je propustila tri poziva od Rut Vuds. Okrenula je
novinarkin broj. Govorna pošta. Hari joj je ostavila poruku da će je
nazvati ujutru kad se vrati u Dablin. Potom se spustila na ivicu kreveta
i pozvala banku Rozenstok. Pozivajući se poslovnim tonom na broj
očevog računa, zakazala je sastanak s Ovenom Džonsonom u 11.15.
Prekinula je vezu. Za manje od sat vremena, ući će u Džonsonovu
kancelariju kako bi podigla šesnaest miliona dolara iz njegove banke.
Pitanje je bilo, da li on očekuje nju ili njenog oca?
Odmahnula je glavom i spakovala papire koje nosi sa sobom u
banku. Izašla iz hotela i krenula peške. Kretala se Bej stritom, držeći se
senovite strane koliko god je bilo moguće. Vazduh težak od vlage joj je
dodirivao kožu kao topli pamuk. Kad je stigla do banke Rozenstok,
glava joj je bila vlažna od znoja.
Devojka na recepciji joj se osmehnula. – Tako brzo ste se vratili?
Prokletstvo, nikako joj nije trebalo da je neko prepozna.
Džulijana je podigla slušalicu. – Odmah ću pozvati Glen Hamilton
za vas.
– Ne, ne, nemojte je uznemiravati. – Sranje, samo joj još fali Glen
Hamilton da joj diše za vrat. – Došla sam zapravo da se vidim s
Ovenom Džonsonom.
Džulijana je podigla obrve. – Oh, u redu. Nema problema. –
Kliknula je nekoliko puta po tastaturi. – On je na istom spratu kao Glen.
Sećate se gde su liftovi? Uđite u srednji.
Hari joj se zahvalila i ispratila njena uputstva. Isti lift u stilu velikog
brata popeo ju je na drugi sprat, gde ju je ista devojka sprovela kroz
hodnik. Hari je gledala u svaka bež vrata pored kojih bi prošla,
očekujući da se Glen pojavi. Telefon je počeo da joj vibrira na dnu torbe i
ona ga je izvukla. Opet Rut Vuds. Hari je isključila telefon. Javiće joj se
kasnije.
Njena pratilja je otvorila vrata na kraju hodnika i Hari je provirila
unutra. Ovoga puta, njen bankar ju je čekao.
Sedeo je za stolom prepunim papira. Bio je u kasnim pedesetim, i
imao je kožu boje džigerice i ukočen izraz lica. Na trenutak je zavladala
tišina. Hari je iza sebe čula škljocanje zatvaranja vrata. Zatim je ustao.
– Ja sam Oven Džonson – rekao je.
Imao je figuru rotvajlera s viškom kilograma. Njegov trup u obliku
bureta bio je nabijena masa mišića i sala, a vilica je izgledala dovoljno
snažno da joj odgrize ruku. Hari je prešla preko sobe i rukovala se s
njim, svesna da su joj dlanovi vlažni.
– Ja sam Hari Martinez – rekla je.
Piljio je svojim okruglim, buljavim očima u nju. – Mislim da se
nismo do sad sreli.
To nije bilo pitanje. Hari je bila spremna da se opkladi da je Oven
Džonson pamtio svako lice koje je video. Nasmešila se i odmahnula
glavom, nastojeći da izgleda kao multimilioner, a ne kao lažljivi haker.
Džonson je opet seo u stolicu, pokazavši joj da sedne u stolicu s
uspravnim naslonom prekoputa njega. Sela je. Ovde je nameštaj bio
funkcionalniji nego u kancelariji Glen Hamilton. Sto je bio jednostavan i
čvrst, a stolice izdržljive. Nije bilo skupocenih antikviteta ili srebrnog
servisa za kafu koji bi skretali pažnju s posla. Hari se zapitala da li
bankari mogu sami da odlučuju o uređenju sopstvene kancelarije.
Džonson je pročistio grlo i namrštio se pogledavši papire ispred
sebe. Hari se stegla. Kartonski registrator je ležao otvoren na stolu.
Stega s oprugom je bila otvorena i papiri su iskočili nagore skoro
prepunivši registrator. Stranice su bile izgužvane i raskupusane. To
mora da je bio dosije njenog oca.
Hari je prekinula tišinu. – Nadam se da ste dobili moj faks. Kako
tamo piše, želim da prebacim sredstva na drugi račun što je pre
moguće.
Uručila mu je kopiju faksa. Pogledao ga je, ali ničim nije nagovestio
da ga je već video. Iskopala je iz torbe pasoš koji mu je takođe dala.
Džonson ga je otvorio na stranici s fotografijom i počeo da je proučava
namrštenog pogleda. Potom je izvadio dokument iz registratora i
podigao ga kako bi mogao da uporedi. Hari je prestala da diše.
Pokušala je da mu pročita lice, ali izraz mu je ostao nepromenjen. Sreo
je njen pogled. Osetila je knedlu u grlu, ali se suzdržala da ne proguta.
Bez reči, Džonson je zatvorio pasoš i gurnuo joj ga natrag preko
stola. Vratio je drugi dokument u dosije, i Hari je na tren ugledala
fotografiju priheftanu za vrh stranice. Potpisi su skrivali pola lica, ali
guste crne kovrdže oko njega su bile definitivno njene. Pluća su počela
ponovo da joj rade. Bio je to njen formular zahteva. Ruso je izvršio
zamenu.
– Smem li da pitam da li ste zadovoljni uslugom koju ste dobili u
Rozenstoku? – rekao je Džonson.
– Oh, apsolutno. – Srce joj je lupalo. – Samo trenutno imam druge
planove s ovim novcem.
Džonson je prebacio težinu na stolici i nagnuo se nazad, spojivši
vrhove prstiju u šiljke. – Baš čudno. Ovaj dosije sam samo jednom video
do sad, kada sam ga tek bio preuzeo. To je bilo pre osam godina. Sećam
se imena Martinez. – Netremice ju je posmatrao. – Ali sam nekako uvek
bio ubeđen da je naš klijent Pirata muškarac.
Hari je pokušala da se osmehne, ali joj je lice bilo ukočeno. – To je
verovatno zbog imena. Mislim, Hari. Navodi ljude na pogrešan
zaključak.
Tapkao je vrhovima prstiju, ne skidajući pogled s nje. – Siguran sam
da je zbog toga.
Potom joj je dao formular s gomile papira na stolu, zajedno s
originalom njenog faksa. – Ako možete ovo da popunite kako bih
mogao da odobrim transfer.
Hari je pregledala formular. Bio je kratak i precizan. Tražili su se
podaci o računu s kog se vrši prebacivanje novca i o računu na koji se
novac prebacuje, iznos sredstava koji se prebacuje i, naravno, njena šifra
za potvrdu identiteta i potpis. Na kraju je stajao odeljak za Džonsona
da stavi svoj potpis.
Počela je da ga popunjava prepisujući brojeve računa sa svog faksa.
– Nekada ste poslovali s Filipom Rusoom, čini mi se – rekao je
Džonson. Rekao je to takvim tonom da je zvučalo kao optužba.
– Da, tako je. – Hari nije podigla pogled ali je osećala njegove oči na
svom temenu.
– Razgovarali ste sinoć s njim, ili su meni bar tako rekli.
Prsti su joj se zaledili. – Da, slučajno sam naletela na njega u kazinu
Atlantis.
– Znam. Rekao mi je.
Hari ga je pogledala. – Zaista?
– Kada sam jutros otišao da iznesem vaš dosije iz trezora, video sam
da ga je on već bio preuzeo. Naravno, kao ovlašćeni bankovni
zastupnik zahtevao sam da znam zašto.
– Naravno. – Hari je zadržala nezabrinut ton. – I šta je rekao?
– Rekao mi je da ste se sreli, i da ste igrali poker. Kaže da je bio
radoznao da vidi kako stoje vaše investicije, pa je proverio u vašem
dosijeu. Protiv naše bezbednosne politike, naravno. – Džonson se
osmehnuo po prvi put. Grimasa je otkrila usta puna tesno zbijenih
zuba. – Ali opet, gospodin Ruso ima običaj da radi šta on hoće.
Hari je pognula glavu i nastavila da popunjava formular. – Pa,
cenim njegovu zainteresovanost. – Olovka joj je klizila među prstima. –
Odavno poznaje moju porodicu.
Došla je do polja obeleženog Iznos transfera, i zastala.
– Prošlo je mnogo vremena od kad sam poslednji put proverila
stanje na računu – rekla je. – Možete li mi reći tačnu sumu da mogu ovo
da popunim?
Džonson je progunđao i okrenuo se svom laptopu. Pritisnuo je
nekoliko dugmića na tastaturi. Po prvi put je Hari palo na pamet da bi
račun mogao biti prazan. Šta ako ju je neko drugi preduhitrio?
Džonson je dohvatio olovku i prepisao neke brojeve s ekrana. Potom
je gurnuo svoj blok prema njoj.
Brojevi su joj zaigrali pred očima. U glavi joj se zvrtelo, i na tren je
ogluvela. Skoro dvadeset miliona dolara. Račun je u poslednjih devet
godina nakupio veliku kamatu.
Znači tu je. Sad mu je blizu. Za ovim svi oni jure: savez, njen otac,
Prorok. Pomislila je na ljude koji su poginuli: Džonatan Spenser, Feliks
Roš. Slike su joj se smenjivale pred očima: tutnjanje džipa, planine koje
se vrte oko nje, kočnice voza. Zavrtelo joj se u glavi. Ali sada ubijanje
prestaje. Sada će sve predati Proroku, i niko više neće umreti.
Osetila je ledene trnce duž kičme. Osim ako ne uzme novac i ipak je
ubije. Kako da veruje čoveku koji je pokušao da ubije njenog oca?
Stegla je olovku u ruci. Pogledala je na vreme. Tri minuta do
dvanaest.
Novac je bio jedina zaštita koju je imala.
Pogledala je u Džonsona, isturivši bradu. – Predomislila sam se.
– Izvinite?
– Ne želim da obavim transfer.
Džonson je trepnuo. – Znači hoćete da ga ostavite na računu?
– Ne. Želim da ga podignem u gotovini. U krupnim apoenima.
Džonson se nagnuo napred u stolici. – U gotovini? Ali ne možete da
se krećete s toliko novca u gotovini, to je krajnje nesigurno. Ako vam je
toliko potrebno da premestite novac, ozbiljno vam savetujem
elektronski transfer.
Hari je odmahnula glavom. – Želim gotovinu.
Prorok je već jednom pristupio njenom bankovnom računu. Nije joj
padalo ni na kraj pameti da se sada uzda u tehniku. Bilo joj je potrebno
da oseti novac u svojim rukama.
Džonson je uzdahnuo. – Ali fizički je nemoguće nositi toliku količinu
dolara. Najveći apoen je novčanica od samo sto dolara. Bilo bi vam
potrebno pet kofera za sve to.
Hari je zastala. – Koji je najveći apoen za evro?
Džonatan se promeškoljio u stolici. – Petsto.
– Znači, onda samo jedan kofer.
– Ali ovde će biti teško nabaviti toliko evra.
– Hoćete da mi kažete da banka ne može da nabavi devize?
Džonson je isturio grudi. – Naravno da Rozenstok može da obezbedi
sredstva, ali morate da razumete, potrebno je vreme da se sakupi
ovolika količina gotovine.
– Koliko vremena?
– Pa, možda za dan-dva, mogli bismo...
Hari ga je prekinula. – To je prekasno. Potrebno mi je danas. Čeka
me let.
Primetila je da Džonson steže vilice i odlučila da promeni taktiku.
– Znate kako ćemo – rekla je. – Vi sakupite gotovinu danas, a ja ću
ostaviti sto hiljada dolara depozita tako da račun ostane otvoren. I dalje
ćete voditi moje poslovanje. Pisaću vašem šefu i reći ću mu da ste vi
zaslužni što ste me zadržali kao klijenta. U suprotnom, snosite krivicu
što ste izgubili račun. Da vidimo, vaš šef je Filip Ruso, zar ne?
Džonson se izbečio, i videla je da se premišlja između dve opcije:
sramota zbog gubitka velikog računa, ili izlaženje u susret klijentu
kome nije verovao. Na kraju je bacio olovku na sto.
– Dobro, u redu, ali biće potrebno nekoliko sati.
– Koliko sati?
Slegnuo je ramenima. – Četiri, možda pet.
– Neka bude tri. – Hari je ustala. – Da li bih mogla negde da sačekam
i obavim neke pozive?
Džonson je ustao od stola i otvorio vrata levo od sebe. Hari je prošla
pored njega i ušla u malu čekaonicu nameštenu ridžensi stolom i
stolicama. Kada je Džonson otišao, uzela je telefon i nazvala Rut Vuds.
Nije se javila. Ostavila je poruku.
– Rut, ovde Hari. Vreme je da dobiješ svoju priču, ali moramo brzo
da reagujemo. Imam nešto što Prorok želi i iskoristiću to ga isteram na
čistinu. Potrebno mi je da iskoristiš svoje kontakte u policiji. Moramo da
smestimo tom skotu. Javi mi se.
Hari je šetala po sobi dok je kovala plan, trudeći se da ne razmišlja o
ocu. Sada je morala da umeša policiju, nije imala izbora. Jedna stvar u
koju je bila sigurna: nije smela da preda novac.
I dalje je koračala po sobi kada se Džonson konačno vratio.
Ispostavilo se da mu je trebalo samo dva sata. Pozvao ju je natrag u
svoju kancelariju i zatvorio vrata iza nje. Potom joj je pokazao ka stolu s
kog su bili uklonjeni svi oni papiri. Ne njemu je stajao samo jedan veliki
crni kofer na točkiće.
– Otvorite ga – rekao je.
Hari je oklevala, a onda polako podigla poklopac. Kofer je bio
ispunjen velikim ljubičastim novčanicama. Bile su povezane u
svežnjeve veličine cigli, i poslagane jedna uz drugu poravnatih ivica.
Novčanice su izgledale glatko i čisto, kao da su bile ispeglane. Hari je
uzela jedan svežanj, i ugledala još slojeva ispod. Kao bombonjera,
pomislila je. Promrdala je svežanj koji je držala u ruci, a potom prešla
palcem preko vrha. Na dodir su bile kao pamuk, s opipljivim šarama
duž ivica. Polako je vratila novčanice u kofer.
– Da li želite da ga prebrojite? – pitao je Džonson.
Hari je odmahnula glavom. Spustila je poklopac i zatvorila kofer.
Džonson joj je pružio papir. – Treba da potpišete ovaj formular za
podizanje novca i priznanicu.
Hari je drhtala ruka dok je žvrljala svoj potpis. Džonson je stavio
svoj potpis na formulare i dao joj kopije, zajedno s običnom belom
kovertom.
– To je autorizacija od banke. S tim ćete proći obezbeđenje na
aerodromu i carinu bez ikakvih pitanja.
Hari je klimnula glavom u znak zahvalnosti i gurnula kovertu u
tašnu. Zatim je stegla mišiće, uhvatila kofer i skinula ga sa stola.
Cimnuo joj je ruku i osetila je tup udarac kada su blokovi novčanica
bupnuli unutar kofera. Izvukla je ručicu i odvukla kofer do vrata.
Džonson ju je ispratio kroz hodnik i lift natrag do prizemlja. Nijedno
od njih nije progovorilo. Ostao je u liftu kada je izašla u foaje vukući
kofer za sobom. Gurnula je vrata i izašla na sunce s petnaest miliona
evra.
50.
Avion je započeo sletanje na Dablinski aerodrom.
Hari je zgrabila rukohvate svog sedišta. Nije spavala skoro dvadeset
četiri sata. Jedva je držala otvorene oči, motreći na ostale putnike.
Morala je da prizna da niko od njih ne izgleda kao da se sprema da je
ubije.
Do sad je sve dobro prošlo. Niko je nije zaustavio na aerodromu,
niko joj nije tražio da otvori kofere. Pogledala je kroz prozor u izmaglicu
koja je lebdela oko krila aviona. Prema rečima pilota, u Dablinu ih je
čekala gusta magla. Istegla je prste držeći se za rukohvate. Šta ju je još
čekalo u Dablinu?
Avion je sleteo na vreme. Hari se iskrcala zajedno s ostalim
putnicima i uputila se prema pokretnoj traci s prtljagom. Njen prtljag se
poslednji pojavio i odahnula je kada ga je ugledala. Koliko god kumila i
molila, nije bilo šanse da ubedi zemaljsko osoblje u Nasou da je puste
da unese svoje torbe kao ručni prtljag, i činjenica da je morala da ih
izgubi iz vidokruga značajno je pojačala njenu anksioznost.
Podigla je crni kofer s trake i spustila ga na točkiće, a potom
prebacila očevu putnu torbu preko ramena. Na brzinu je osmotrila oko
sebe. Niko je nije napao, niti je iko pokušao da joj otme torbe.
Skrenula je u ženski toalet, gde je odvrnula slavinu i pljuskala lice
hladnom vodom dok joj koža nije utrnula. Podigla je pogled na
ogledalo. Umor joj je ostavio duboke ljubičaste proreze ispod očiju. U
poređenju s njima, ostatak lica joj je bio siv. Izgledala je kao neuhranjeni
tinejdžer, a ne kao neko ko bi mogao da se nosi s tipom kao što je
Prorok.
Zažmurila je i osetila kako se njiše. Zašto nije jednostavno predala
novac onako kako je planirala? Šta je dođavola mislila? Onda je zavrtela
glavom. Bila je samo umorna, to je sve. Donela je pravu odluku. Novac
je jedini razlog zašto je još uvek živa.
Hari je pregledala kupatilo kako bi bila sigurna da je sama. Otvorila
je kofer i malo odigla poklopac. Novac je još tu. Zatvorila je kofer.
Potom je uključila telefon i okrenula Rutin broj. Pokušala je da dobije
novinarku preko telefona nekoliko puta pre nego što je otišla s Bahama,
ali je nije našla. Ni ovog puta nije bilo odgovora. Pobogu, gde je ona?
Harino grlo se steglo. Nije mogla ovo da uradi sama.
Ruke i noge su počele da joj se tresu. Hari se spustila na pod pored
torbi i naslonila glavu na kolena. Nekoliko puta je duboko udahnula.
Šta ako je neko čeka u holu za dolaske? Stresla se i pogledala na sat:
12.30. Potom se leđima naslonila na torbe i zažmurila. Možda će ostati
ovde neko vreme. Ovde ne mogu da dođu do nje.
Ostala je tu više od dva sata, slušajući pokretne trake s prtljagom
kako su drugi avioni sletali. Napolju su zveketala kolica, a grupe žena
su periodično punile toalet. Harine butine su utrnule na hladnom
metalu. Pitala se koliko dugo može da ostane unutra pre nego što je ne
izbace.
Grupa od dvadesetak tinejdžerki upala je u toalet, čavrljajući na
svom rafalnom španskom. Izgledale su kao da im je oko sedamnaest ili
osamnaest godina. Tiskale su se ispred ogledala, popravljajući šminku i
dovikujući tračeve s kraja na kraj prostorije. Devojka najbliža Hari je
skinula sat i počela da ga namotava.
– ¿Es una hora más o una hora menos? – Jesmo li jedan sat unapred ili
unazad?
Niko je nije čuo od graje.
– Es una hora menos – Hari je ponudila. – Es 14.35.
– Gracias. – Devojka se osmehnula. Imala je oči boje cimeta a kosa joj
je bila gusta i tamna.
Hari je trepnula. Potom je osmotrila i ostatak grupe, njihovu kožu
maslinastih tonova, njihove upadljive tamne obrve i kosu. Podigla se s
poda i stala iza njih, proučavajući sopstveni odraz u ogledalu. Guste
crne lokne, tamne oči. Njena koža je bila bleđa od njihove, ali se po
svemu ostalom potpuno utapala. Nije bila baš neka kamuflaža, ali je to
možda bilo sve što je imala.
Devojke su nagrnule iz toaleta. Hari je zgrabila svoje torbe i krenula
za njima prateći ih u stopu. Napolju je mnoštvo španskih studenata
preplavilo zonu za preuzimanje prtljaga. Kretali su se u čoporima, i
Hari se s lakoćom ubacila u njihove redove. Buka je bila zaglušujuća.
Kretanje gomile ju je ponelo napred. Približavala se holu za dolaske kad
je nisko pognula glavu, praveći se da nešto čeprka po torbama. Želudac
joj se stegao. Ako je iko bio tamo i čekao je, valjda bi do sad otišao?
Studenti su se zbili oko nje na ulazu u hol za dolaske. Hari je
posrtala krećući se napred. Aerodrom je bio krcat. Gurala se kroz
gužvu, gledajući u pod, još uvek pod zaklonom svojih pratilja. Niko nije
obraćao pažnju na nju. Konačno je stigla do glavnog izlaza, kad se
odvojila od konvoja. Stala je kod automata za naplatu parkingu odmah
do vrata i drhtavih ruku ubacila novac u mašinu. Bacila je pogled preko
ramena i skamenila se.
Pritešnjen u gomili nekoliko desetina metara ispred nje, stajao je
visok čovek u crnoj kožnoj jakni. Bio joj je okrenut leđima i držao je
mobilni telefon pritisnut na uvo. Nije mogla da mu vidi lice, ali je
odmah prepoznala kosu boje lana koja mu je virila ispod kape.
Vrelina joj je preplavila telo. Videla je tu kosu dva puta do sad:
jednom na Dablinskim planinama i jednom ispred zatvora Arbor hil.
Oba puta je zamalo poginula.
Plavi čovek je istezao vrat kako bi bolje video iznad gomile. Namah
mu je videla lice. Bilo je zategnuto i bledo, delovao je uznemireno. Hari
je prestala da diše. Klimao je glavom, slušajući nekoga preko telefona.
Hari se polako primicala izlazu, tegleći kofer za sobom. Čovek se
trgnuo na nešto što mu je bilo rečeno i potom klimnuo glavom. Okrenuo
se i navalio kroz gužvu nazad ka vratima za dolaske, u suprotnom
smeru od nje.
Svaki živac joj je vrištao da potrči, ali se odupirala. Sporiji pokreti će
joj pomoći da ostane nevidljiva. Približila se vratima, zureći u
muškarčeva leđa koja su se udaljavala. Sporo je napredovao, jer ga je
gužva zadržavala. Telefon mu je i dalje bio zalepljen za uvo.
Automatska vrata su se otvorila. Zakoračila je da prođe kroz njih,
bacajući pogled preko ramena, kad joj je jedna druga figura zapala za
oko, s druge strane hola. Okretao se na sve strane, pretražujući okolinu.
Držao je mobilni pritisnut na uvo. Hari se trgla. Prepoznala je telesnu
građu. Široka ramena, stameno telo ragbiste. To je bio Džud Tirnen.
Džud je prestao da se okreće. Besno je pogledao muškarca plave
kose, stežući usta. A onda mu je pogled skliznuo ka Hari. Sledila se.
Fiksirao ju je pogledom. Odjednom je vratio pogled na plavokosog
muškarca i rekao nešto u slušalicu. Drugi muškarac se okrenuo i
pogledao pravo u Hari. Gutao ju je svojim bledim očima. Hari se
okrenula i jurnula kroz vrata.
Pretrčala je ulicu do parkinga na nekoliko spratova, dok su točkići
na njenom koferu klepetali iza nje. Vijugala je između parkiranih kola,
jedva vukući torbe. Kad bi samo uspela da stigne do svojih kola.
Pogledom je brzo pretraživala redove vozila ispred sebe, ali od njene
crvene mikre ni traga.
Srce joj je bubnjalo u ušima. Zaokrenula je nadesno i pobegla preko
rampe do sledećeg nivoa. Njeni koraci su odzvanjali po betonu, šaljući
eho preko niskog plafona. Bacila je brzo pogled iza sebe. Plavi čovek je
svom brzinom trčao ka rampi, vitlajući rukama i nogama.
Gde su dođavola njena kola? Okrenula se, a težina kofera joj je
zamalo iščašila rame. Možda treba da ga ostavi. Ali šta s novcem?
Trebaće joj ako se ikad iskobelja odavde.
Koraci su odzvanjali iza nje i Hari se zaletela kroz sledeću rampu.
Jedva se pentrala, gubeći ravnotežu pod torbama. Mercedes joj je
poleteo u susret niz rampu. Zaustavio se uz škripu kočnica odskočivši
na amortizerima desetak centimetara od nje. Klisnula je oko njega i
jurnula ka sledećem nivou.
Zamislila je sebe kad je parkirala kola pre dva dana: vozila se
spiralnim putem naviše, škiljila je na suncu, tražila slobodno mesto.
Sunce. To je to. Parkirala se na krovu.
Koraci su postajali sve glasniji, brži. Hari je stegla mišiće i oteturala
se uz poslednjih nekoliko rampi. Noge su joj bile teške, a ruke
napregnute do krajnjih granica. Konačno, zaslepila ju je dnevna
svetlost. Na krovu nije bilo žive duše, samo redovi napuštenih kola.
Magla i oblaci izmešani međusobno, obavijali su sve kao siva gaza.
Nisan mikra je bila kap crvene boje skroz u dnu. Hari se sagla i požurila
između kola, vukući iza sebe torbe po zemlji. Uhvatio ju je grč u
prstima i zglobovima. Koraci su glasno odzvanjali po tlu, a onda se
odjednom zaustavili. Hari se ukrutila. Čučnula je još niže, osluškujući.
Potom je spustila glavu do tla i zavirila ispod kola. Neko u patikama se
prikradao stazom paralelno s njom. Bio je samo dva reda udaljen od nje.
Hari se šćućurila najniže što je mogla vijugajući između kola do
poslednjeg reda vozila. Svakih nekoliko metara, proveravala je gde se
nalaze patike. I dalje su joj bile za petama. Prišla je mikri s boka, i
konačno pustila torbe. Ruke su joj se grčile i trnule. Pronašla je ključeve
od kola. Prsti su joj bili ukočeni i ruke su joj se tresle. Ubacila je ključ u
bravu i okrenula ga. Potom se polako uspravila držeći pognutu glavu.
Kolena su joj pucketala kao drva u peći. Stisnula je bravu na vratima,
osluškujući korake. Ništa.
Polako je odškrinula vrata. Zgrčila se, očekujući da zaškripe. Videla
je odraz svoje zgrčene grimase na prozorskom staklu. Divlja kosa i belo
lice na tamnoj pozadini. Odjednom se pozadina promenila. Harine oči
su se razrogačile. Drugi odraz sakriven iza njenog je izronio na videlo.
Pepeljasto lice, crna kapa, pramenovi albino kose.
Zgrabio ju je pre nego što je stigla da se okrene. Cimnuo ju je unazad
uhvativši je za kosu i potom joj tresnuo glavu o vrata kola. Hari se
ošamutila. Nije mogla da otvori oči. Prikovao ju je svojim telom uz kola.
Bio je krut i žilav, telo mu je zaudaralo. Ritnula se unazad ali ništa nije
dohvatila. Opet ju je zgrabio za glavu, ovog puta obema rukama i
tresnuo je o krov kola. Bol joj je pulsirao kroz lobanju. Noge su je izdale.
Skljokala se preko mikre, u glavi joj se vrtelo.
Podigao ju je i cimnuo joj ruke iza leđa. Hladan čelik joj je skliznuo
preko zglobova. Čula je natezanje zapora na lisicama, a onda škljocanje.
Čelik joj se urezao u kožu. Pokrio joj je glavu nekim grubim
materijalom koji nije propuštao svetlost. Platno za džakove, hrapavo i
grebuckavo. Čula je kako se otvaraju vrata kola. Onda ju je silovito
gurnuo i ona je poletela preko zadnjeg sedišta. Pokušala je da sedne ali
je osećala vrtoglavicu kao od morske bolesti i skotrljala se na pod.
Ramena su joj se zaglavila između sedišta, izazivajući nepodnošljiv bol
u rukama.
Nešto teško bupnulo je na sedište pored nje. Njene torbe.
Vrata na kolima su se zalupila. Motor je zabrujao i mikra je naglo
jurnula napred, od čega joj je bol sevnuo kroz ruke. Glava joj je lelujala i
osetila je kako gubi svest. Pred očima su joj kao slajd-šou promicali
prizori Džuda Tirnena: Džud na sastanku u KVC-u, kome nije bilo
nikakve potrebe da prisustvuje; Džud u baru Vajts, kako se pretvara da
joj pomaže da dođe do Feliksa; Džud na aerodromu, kako u mobilni
telefon diktira smrtonosna uputstva.
Mozak je počeo da joj pluta. Nije trebalo nikad da mu veruje.
51.
Hari se probudila gušeći se. Bolelo ju je grlo, a nozdrve kao da su joj
gorele. Nije mogla da vidi. Nešto mokro i teško joj je visilo preko lica.
Udahnula je kroz nos. Isparenja su joj udarila kroz sinuse ošamutivši je.
Miris ju je gušio i podsetio ju je na tečnost za upaljače. Onda je shvatila.
Gospode. Džak na njenoj glavi je bio natopljen benzinom.
Ponovo je pokušala da udahne, ali su je oštra isparenja terala na
povraćanje. Žigala su je ramena i vrat. Ležala je na boku, ruke su joj i
dalje bile u lisicama iza leđa. Osećajući čvrsto tlo ispod sebe, znala je da
više nije u kolima. Počela je da pomera glavu levo-desno, pokušavajući
da smakne džak. Mali deo se odlepio od njene donje usne, propuštajući
malo vazduha. Udahnula je trudeći se da ne počne nekontrolisano da
uzima vazduh.
Nešto je zastrugalo negde ispred nje. A onda opet tišina.
– Je l’ neko tu? – rekla je Hari.
Nije joj se svideo jecaj u glasu. Nije bilo odgovora. Plašila se da se
pomeri da joj džak ne bi ponovo pao preko usta. Kad opet, taj zvuk
grebanja, praćen tihim šuštajem. Telo joj se ukrutilo. Dragi bože. On
pali šibice.
Hari je liznula usne. Rezak benzin joj je opekao jezik. – Šta se
dešava?
– Čekamo. – Glas mu je bio hrapav i grub. Nalazio se blizu nje.
Pročistila je grlo i pokušala da zvuči nepreteći. Nije joj bilo teško. – Je
l’ možeš bar da mi skineš džak?
– Ne dok on ne dođe.
– A kad će to biti?
– Ubrzo. Sledio nas je od aerodroma.
Opet struganje. Šta radi s upaljenim šibicama? Da li duva u njih i
gasi ih? Baca ih prema njoj? Zamislila je kako vatra zahvata džak, kako
joj plamen poput kapuljače obavija glavu, dok su joj ruke svezane iza
leđa. Vrisak joj je navirao u grlo ali je začepila usta i sprečila ga da
izađe. Nije vreme za histeriju. Mora da pobegne odavde pre nego što
Džud dođe, pre nego što ih budu dvojica.
Udahnula je vazduh.
– Mogao bi bar da olabaviš lisice? – Izvila je leđa unazad, dodirujući
vrhovima prstiju tlo iza sebe. Ništa sem suve gline.
– Ne dok on ne kaže – rekao je.
Polako je ispružila desnu nogu ispred sebe, kao da isteže mišiće
lista. – Da li uvek radiš kako ti on kaže?
Napipavala je stopalom ali ništa nije osetila. Upalio je sledeću šibicu
i noga joj se ukočila. Nije joj odgovorio na pitanje.
– Da pogađam – rekla je. – Kladim se da si ti taj koji obavlja sve
prljave poslove dok on kupi svu lovu. Je l’ tako ide?
I dalje nema odgovora. Rizikovala je ponovo pomerajući nogu kako
bi istražila tlo iza sebe. Naišla je stopalom na nešto čvrsto. Gurnula je
nogom. Malo se pomerilo i vratilo. Drvena ograda, možda.
– I, šta ti imaš od toga? – Čula je odvrtanje poklopca i noga joj se
ukrutila.
– Imam šta mi treba – rekao je.
– Mogao bi da uzmeš novac i odeš. Eto ga odmah tu. Ja ne mogu da
te sprečim, ne znam čak ni ko si.
Začulo se tiho komešanje, i osetila je da joj se približava. Čulo se
bućkanje u nekom sudu. Bez ikakvog upozorenja, bujica hladne
tečnosti pljusnula joj je na grudi. Udahnula je i sklupčala se licem
nadole. Težak miris benzina joj je udario u mozak. Nastavio je da je
poliva, dok nije bila mokra do gole kože. Košulja joj se prilepila uz
kožu, sasvim natopljena.
Poplava je prestala, i čula je zavrtanje poklopca na boci. Zapalio je
još jednu šibicu. Onda se nasmejao kroz nos kao da njuška nešto.
Hari je drhtala. Proklet bio njen otac. Zašto joj nije pomogao? Zar je
ne voli dovoljno da to uradi? Trebalo je da ode u policiju, da ga pusti da
trune u zatvoru koliko je zaslužio, umesto što se trudila da ga zaštiti.
Vrisak koji je prethodno savladala ponovo je nadolazio i pretio je da
izbije napolje.
Nešto je zašištalo blizu njenog uva i potom zamrlo. Udahnula je
sopstvena isparenja, benzinsku paru koja ju je okruživala kao aura.
Koliko blizu je plamen morao da dođe da bi buknula? Pomislila je na
Feliksa Roša, zapaljenog u sopstvenom stanu, i još jednom zamalo
povratila.
– Nameravaš da me zapališ? – rekla je. – Kao Feliksa Roša?
– Nikad ne znam njihova imena. – Na tren je zvučao zainteresovano.
– Ne znam ni tvoje.
Zagrcnula se od sopstvenog zagušljivog mirisa. Da zna njeno ime,
da li bi i dalje bio spreman da je ubije?
– Hari – rekla je. – Zovem se Hari.
Zgrozila ju je molećivost u njenom glasu, i iza leđa je stisnula
pesnice.
– Evo još nekoliko imena – rekla je. – Džonatan Spenser. To je bilo
pre skoro devet godina. Blizu IFSC-a. Sećaš ga se? I moj otac. Sal
Martinez. Pokušao si da ga ubiješ prošle nedelje na Arbor hilu.
– IFSC. Sećam se toga. Bilo je mnogo krvi. – Zastao je. – Ali pogrešila
si za to na Arbor hilu. Nisam pokušao da ubijem njega. – Zapalio je još
jednu šibicu. – Pokušao sam da ubijem tebe.
Hari je ostala bez daha. Ona je bila meta?
Muškarac je nastavio. – On je video šta hoću da uradim i odgurnuo
te je s puta. – Zapalio je šibicu. – Šteta što nije sada tu da te zaštiti, zar
ne?
Hari je zamislila osamljeni put ispred zatvora. Setila se džipa kako
kidiše, i oca kako se baca kako bi ga izbegao. Setila se njegovog
preneraženog izraza lica. Po prvi put je razmišljala o mogućnosti da se
zapravo bacio ispred džipa a ne da se sklanjao od njega; da ju je gurnuo
na sigurno, a ne da je udario u nju dok je padao. Po prvi put je
razmišljala o mogućnosti da joj je spasao život.
Osetila je bol u srcu i odjedanput se osetila kao dete koje traži tatu
da ga on ljulja u svom naručju.
Motor kola je zabrujao u blizini, a onda se ugasio. Vrata su se
zalupila. Koraci su marširali u njenom pravcu, odzvanjajući o beton, a
potom gazeći po nečem mekšem. Nastupio je trenutak tišine. Onda joj je
neko zgrabio i svukao vreću s glave.
Hari je zatreptala na svetlu dana, oči su je pekle od benzinskih
isparenja. Ležala je na uzanoj stazi od gline, s jednim obrazom
pritisnutim na zemlju. Zaškiljila je podigavši pogled ka plavokosom
muškarcu koji je stajao pored nje. Držao je veliku bocu s benzinom, još
uvek dve trećine punu. Pored njegovih stopala nalazila se staklena
činija puna preklopljenih paketića šibica. A na zemlji pored njenog lica,
na desetak centimetara od njenog nosa, videla je razbacane izgorele
šibice.
Prožela ju je ledena jeza. Udahnula je ispunjavajući pluća svežim
vazduhom, a miris koji je osetila bio joj je neobično poznat. Izvila je vrat
kako bi videla iza sebe. Drvena ograda je zapravo bila živa ograda, koja
je krivudala uz vijugavu stazu. Nešto joj je škljocnulo u glavi.
Odjednom je podigla pogled. Uzdižući se iznad nje sa svih strana bila je
ogromna, gusta živica, viša od zatvorskih zidova. Ispred i iza nje,
skretala je u krugove i petlje, zatvarajući je u mračni zeleni tunel. Hari
se stresla. Znala je gde je.
Nalazila se unutar ogromnog lavirinta.
52.
– Oduvek sam znao da ćeš me odvesti do novca, Hari.
Brzo je skrenula pogled. Dilon je stajao ispred nje. Držao je pištolj u
ruci.
Zurila je u njega, zabezeknuta. – Dilone?
– Krivo mi je što mi se nisi više poveravala. – Glas mu je bio nežan. –
Čekao sam, ali mi se nikad nisi otvorila.
Pokušala je da se pridigne u sedeći položaj. Prostrelio ju je bol u
ramenima i stropoštala se natrag na zemlju. Mozak joj se pretvorio u
kašu.
– Mogli smo da budemo tim – nastavio je. – Da nađemo novac
zajedno.
Zaškiljila je u njega. Izmaglica je lebdela oko njega kao dim od
cigare. Bio je sasvim obučen u crno, isto kao kad su se prvi put
upoznali. Usne su mu se povile u onaj njegov prikriveni osmeh.
– Ne razumem – rekla je Hari.
– Mislim da razumeš. – Labavo je držao pištolj, uperen u nju u visini
struka. Zurila je paralisano u njega. Nikad do sad nije videla pravi
pištolj.
Gospode bože. Dilon. Njena ljubav iz školskih dana. Njen šef. Njen
ljubavnik. Zadrhtala je. Onda je primetila torbe pored njegovih nogu:
debela putna torba njenog oca i crni kofer iz banke Rozenstok. Poklopac
kofera je bio otvoren, otkrivajući sloj ljubičastih novčanica.
Dilon je ispratio njen pogled i pomerio se korak nazad, spuštajući se
na koleno pored kofera. Zaronio je ruku u njegove dubine i izvadio tri
debela svežnja novčanica. Protresao ih je ispod nosa, udišući. Potom je
ustao, bacio ih natrag u kofer i spustio nogom poklopac.
– Trebalo je da prebaciš pare na moj račun kao što sam ti tražio –
rekao je. – Vidi kakav si haos napravila.
Nasrnuo je na torbu njenog oca i šutnuo je divljački. Hari se zgrčila,
odgurujući se nogama unazad po zemlji. Još jednom ju je šutnuo,
iskeženog lica. Platno se pocepalo i otvorilo duž šavova, i nešto od
sadržine je ispalo napolje: njena krem svilena haljina, očev komplet za
poker.
Plavi muškarac je pokupio svilenu haljinu i prineo je licu. Onda je
zamahnuo nogom unazad isto kao Dilon, i šutnuo je u stomak. Vrisnula
je presamitivši se, dok joj se stomak grčio od bola. Gospode! Stvarno će
to uraditi. Ubiće je. Zgurila se očekujući sledeći udarac. Dilon je tresnuo
nogom kovčežić za poker njenog oca, i on je odleteo skakućući po
zemlji. Hari se zagledala u ulubljenje koje je napravio na kovčežiću i
stegnula pesnice. Ko ih jebe. Neće ostati da leži i čeka da je ubiju.
Progutala je veliku knedlu. – Mislila sam da je Prorok bankar u Džej-
Eks Vorneru. Kako se ti koji đavo uklapaš?
Plavokosi muškarac je ponovo nanišanio nogom, ali mu je Dilon
mahnuo pištoljem da se odmakne.
– Uklapam se na sam vrh – rekao je. – Bio sam šef IT bezbednosti u
Džej-Eks Vorneru dve godine. Imao sam pristup većoj količini poverljivih
informacija od bilo kog investicionog bankara.
Osmehnuo se i obrisao rukavom čelo. Iza njega, kroz izmaglicu,
Hari je videla crvenu trouglastu zastavu koja je obeležavala ulaz u
lavirint. Bila je udaljena samo desetak metara. A kao da je bilo deset
kilometara.
– Leon Rič mi je dao ideju, iako on to nije znao – Dilon je nastavio. –
Otpustili su ga iz Džej-Eks Vornera posle nekoliko mutnih poslova. Ja
sam pomogao da se skupe dokazi protiv njega, svi ti inkriminišući
imejlovi i dokumenti koje je ostavio za sobom. Nakon što je otišao,
nastavio sam da ga proveravam. Bankar s fleksibilnom etikom je bio
upravo ono što mi je trebalo.
– A šta je s mojim ocem? – Hari je odmeravala živicu. Mora da je bila
visoka bar tri i po metra, i neprobojnija od armiranog betona. – Kada si
njega regrutovao?
– Zapravo, bila je Leonova ideja da se razgranamo. Više izvora, više
para. Ešford je bio prvi, potom Spenser i tvoj otac.
– A Džud Tirnen?
Dilon je podigao obrve. – Čovek od etike? Nema šanse. On bi nas sve
prijavio.
Hari se namrštila, setivši se Džuda na aerodromu kako traži nekoga
u gomili. Sranje. Pokušavao je da joj pomogne, ne da je ubije.
Dilon je stao ispred nje, zaklanjajući joj pogled na izlaz. Čak i kad bi
mogla da potrči, jedina opcija bi joj bila da ide još dublje u lavirint.
Kleknuo je pored nje, pretražujući joj očima lice. Pošao je rukom kao
da hoće da je pomiluje po obrazu, ali onda kao da se predomislio. –
Zamisli kako sam se osećao kad se ispostavilo da je jedan od Leonovih
izvora otac male Pirate.
Hari je složila kockice. – Znači nisi me preoteo od druge firme zbog
posla u Lubri. Koristio si me da bi se dokopao para.
– Tako je počelo, da. – Spustio je pogled. – Mislio sam, ako te
dovoljno uplašim, ubedićeš svog oca da preda novac. Ali bila si tako
tvrdoglava oko toga da odeš da ga vidiš. Pretpostavljam da je trebalo to
da očekujem.
– Dobro si me uplašio. Zamalo nisam poginula na onim prokletim
šinama. – Bacila je na brzinu pogled preko ramena. Iza nje se uzana
staza račvala u tri pravca. Postojao je još jedan izlaz tamo negde. Ali
kojim putem?
– Kameron je prekoračio moja naređenja na železničkoj stanici. –
Dilon je pokazao pištoljem. – Upoznala si mog brata Kamerona, zar ne?
Hari je brzo okrenula glavu i zinula u plavokosog muškarca, u
njegovu bledu kožu i zgurena ramena. Njegove oči su bile fiksirane na
Dilona. Izgledao joj je kao zlostavljani džukac koji gleda čekajući
naređenje. Pogledala je Dilonove tamne kovrdže, njegovu ležernu
eleganciju. Onda joj je proradila desna hemisfera mozga i povezala
konce. Dilon je rekao da je usvojen. Ovo je bio propalitet od mlađeg
brata koji je završio u zatvoru.
Hari je drhtala, i to ne samo zato što joj je u mokroj odeći bilo hladno.
– A koja naređenja je imao na Arbor hilu? Tada jeste trebalo da me
ubije, zar ne?
Dilon se odgurnuo od tla i ustao okrećući joj leđa. – Plašenje nije
delovalo. Sal nije hteo da se odrekne para. – Zavrteo je glavom. – Kakav
to otac neće da pomogne sopstvenoj ćerki?
Hari je htela da brani svog oca, ali koja je bila svrha? Naslonila je
obraz na zemlju. Boleo ju je vrat od gledanja naviše u njega. Mozak joj
je radio tražeći nešto što bi joj pomoglo da izađe iz lavirinta. Po glavi su
joj se motale fraze: prosto povezan i pravilo leve ruke; ljudožder
Minotaur, pola čovek, pola bik. Jebeš kralja Minoja i njegov prokleti
lavirint.
– Morao sam da pošaljem Salu upozorenje, da ga nekako
primoram... – Dilon je pognuo glavu, i dalje okrenut leđima. – Morao
sam da mu pokažem da mogu da uništim nešto što voli.
Srce joj je tuklo. – Ali stvari su pošle naopako, zar ne? On je završio u
bolnici umesto mene.
Zastao je, a onda se okrenuo licem k njoj. Kad je progovorio, glas mu
je bio nežan. – Bilo mi je drago zbog toga.
Progutao je knedlu i spustio pogled na pištolj u ruci. A onda je
podigao cev u visinu njenog lica. Hari je pridigla glavu. Ne još! Srce joj
je mahnito lupalo. Pitaj ga još nešto. Bilo šta!
– A šta je s Leonom? – Usta su joj bila suva. – Hoće li on dobiti svoj
deo novca?
– Leon neće dobiti više ništa. Pogrešio je kad je poslao onog svog
ćelavog gorilu na mene. Previše se približio. – Klimnuo je u pravcu svog
brata. – Kameron se pobrinuo za njega.
– Ubio si ga?
– On je bio obično đubre od čoveka. Na njega sam planirao da
svalim svu krivicu ako bi stvari pošle naopako. Pobrinuo sam se da se
njegovi prljavi tragovi nađu na svakom koraku.
Hari je pomislila na Leonovu kućnu adresu sačuvanu u evidenciji
njenog bankovnog računa; na izvod stanja na računu poslat na njegovu
adresu; na privatnog detektiva kojeg je unajmio da nju prati. Dilon je
bio u pravu, njegovi tragovi su bili svuda.
– Znači ti si hakovao moj račun u banci – rekla je.
Nasmešio se. – Time sam se malo zabavio. Pogotovo kada si mi
obećala da ćeš mi dati novac a ja onda učinio da nestane.
Hari je mozak škljocnuo, kao kopča na sigurnosnom pojasu. Pen test
u banci Šeridan. To je bila nameštaljka. Dilon je znao da ona ima račun u
toj banci; pa on joj je uplaćivao platu, za ime boga. I znao je za RAT koji
je uvek ostavljala kao posetnicu, za tajna „mala vrata“ koja je smišljeno
postavljala kako bi testirala alate za čišćenje koje banka koristi. Ali
Dilon je izbrisao podatke o RAT-u iz Imodženinog izveštaja. Nije želeo
da banka i njega izbriše.
Prišao joj je korak bliže, nišaneći pištoljem između njenih očiju. Ruka
mu se blago tresla. Iz blizine, lice mu je izgledalo sivo, s borama koje do
tad nije primetila. Setila se pravdoljubivog dečaka od dvadeset jedne
godine koji joj je govorio o potrazi za istinom.
– Šta ti se desilo, Dilone? – prošaputala je. – Toliko novca od
procvata internet kompanija ti nije bilo dovoljno?
Vilica mu se stegla. – Inter-jebeni-net. Svi u ovoj zemlji su preko noći
postali milioneri osim mene. Ja nikad nisam dobio priliku. – Pogled mu
je izgubio fokus. – Kada sam bio mlađi, uvek sam bio najbolji. Uvek na
samom vrhu. Imao sam više talenta od svih njih. Velika karijera, najveći
kompjuterski mag s najboljom platom. Kako ja da završim kao toliki
gubitnik? Možeš to da razumeš, zar ne, Hari?
Ugrizla se za usnu. – Znači uspeh na internetu je bio samo priča za
mazanje očiju ljudima?
Klimnuo je glavom. – Kao i Lubra sekjuriti. Naravno, počelo je kao
legitiman posao, to da. Ali ko dođavola da napravi profit nakon što nas
je internet sjebao? Prošle godine sam zamalo bankrotirao. – Nozdrve su
mu se širile od besa. – Zato sam počeo da razmišljam o poslu sa
Sorohanom, i svem tom novcu za koji me je Sal zavrnuo. Taj novac je moj
i želeo sam ga natrag.
Uhvatio je njen pogled i osmehnuo joj se svojim poluosmehom, oči
su mu u trenutku smekšale. Spustio je ruku i položio prste ispod njene
brade, nakrenuvši joj lice nagore. Zadrhtala je od njegovog dodira,
setivši se noći kada su je njegove usne dodirivale po celom telu.
Mučnina joj je zaigrala u stomaku.
– Nije prekasno za nas, Hari – šapnuo je. Očima punim vreline,
proučavao je njeno lice tražeći nešto. – Zar ne?
Hari je progutala knedlu. Osmehni se. Pretvaraj se. Sigurno nije
toliko teško. Zaustila je da odgovori, skrenuvši pogled samo na tren. To
je bila greška. Dilon joj je odgurnuo bradu, cimnuvši joj glavu u stranu.
– Nemoj nikad da me lažeš, Hari. – Onda je prišao Kameronu i
ponovo joj uperio pištolj u lice, držeći ga obema rukama. – Podigni je.
– Rekao si da ću imati vremena nasamo s njom – rekao je Kameron.
– Imaćeš. Skini joj lisice.
Kameron je uhvatio Hari pod miške i podigao je na noge. Krv joj je
zujala u ušima i osetila je kako se ljulja. Nešto je brujalo u daljini.
Kameron joj je skinuo lisice i ruke su joj pale niz telo, krute i utrnule.
– Hvala – rekla je, trljajući zglobove i prezirući prizvuk poniznosti u
svom glasu.
– Nisam to uradio zbog tebe. – Dilonove oči su bile hladne, osmeh je
nestao. – Teško je objasniti lisice na mestu nesreće.
– A telo natopljeno benzinom nije teško objasniti? – Bacila je pogled
na stazu iza sebe. U tri ili četiri koraka bi zašla za jednu od okuka.
Koliko bi njemu trebalo da pritisne okidač?
Dilon je slegnuo ramenima. – U stvari nije ni bitno. Ionako te ovde
niko neće tražiti.
Brujanje u daljini je postalo glasnije, dolazilo je odozgo. Hari je
podigla pogled. Nebo se nije videlo od magle.
– Nesreće su Kameronova specijalnost – rekao je Dilon, podižući ton
kako bi nadglasao buku. – Još otkako je gurnuo našu majku niza
stepenice. Zatekao sam ga na vrhu stepeništa, nadrogiranog. Morao
sam da mu pomognem da isceniramo da izgleda kao nesrećan slučaj,
on nije znao šta radi. I od tad mi isplaćuje dug. Zar ne, Kamerone?
Kameron je privio bocu s benzinom na grudi i zapiljio se u pod.
Odjednom se podigao vetar. Masivne živice počele su da se tresu.
Prašina se uskovitlala upadajući Hari u oči, i pulsirajuća buka joj je
probijala uši.
Helikopter nebo-plave boje se probio kroz maglu. Jak nalet vetra je
zahvatio Harinu odeću, terajući je unazad. Živice su se povijale i
izgledalo je kao da će ih vetar svakog trenutka oboriti. Dilon je zinuo,
odupirući se vrtlogu vetra, zaklanjajući lice jednom rukom. Ali onda je
našao oslonac i ponovo uperio pištolj Hari u lice. Helikopter se obrušio
ka njima. S jedne strane je visilo uže, a pilotsku kabinu je ispunjavala
Džudova razbacana građa.
Hari je srce zaigralo u grudima. Džud je strgao slušalice s glave i
viknuo joj nešto, ali su ga nadglasali zamasi elisa. Pokazao je prstom na
konopac i obrušio helikopter prema njoj. Čak i odavde je mogla da vidi
njegove širom otvorene oči kako zure u nju, i njegovo lice bledo kao
krpa.
Hari je pogledala ka Dilonu. Uperio je pištolj u nju u visini očiju.
Videla je kako mu se grlo steže, prsti savijaju. Helikopter je lebdeo tačno
iznad, uže je visilo na samo metar od nje. Ubiće je pre nego što napravi
ijedan korak.
Odjednom, Dilon je podigao ruke i počeo da puca u helikopter. Meci
su probijali njegov oklop zvečeći pri udaru o metal. Helikopter se
zateturao na stranu, propadajući ka tlu. Dilon je nastavio da puca
puneći stomak helikoptera mecima. Letelica se zanosila, dok je crni dim
kuljao iz njenog repa. Potom se nagnuo nalevo i počeo da se vrti iznad
lavirinta krzajući vrhove živice. Uže i dim su leteli iza njega kao
izvučeni konci.
Dilon je opet nanišanio u njega. Ovog puta, Hari nije čekala. U dva
koraka se domogla račvanja staze, i zakrenula za okuku nalevo.
Naletala je na živice, zanoseći se u oštrim skretanjima oko slepih
uglova. Začulo se prštanje metaka, i čula je kako motor helikoptera gubi
brzinu. Onda je preleteo iznad nje, krećući se bočno, naginjući se dole k
lavirintu. Kraci elise su mlatili vrhove živica, drobeći ih kao divovski
mikser. Ukopali su se preduboko i razneli u paramparčad,
katapultirajući komade metala visoko u vazduh. Uz škripu uvijanja
metala, letelica se prevrnula i srušila iza živice.
Nekoliko sekundi vladala je tišina. Bez buke motora, bez buke
vitlajućih krila elise. Hari je posrtala stazom dok joj je u glavi zvečalo.
Šta je to pobogu uradila? Onda je čula eksploziju i nepogrešivi zvuk
paljenja plamena. Gospode dragi. Ako je Džud mrtav, to će biti njena
krivica.
Zakucala se u zid živice. Raskršće. Sranje, kojim putem? U grudima
joj je gorelo, i osećala se kao da ima temperaturu. Pravilo leve ruke.
Stavi levu ruku na zid i prati je. Ali mora da će tako samo ići ukrug? Iza
nje se začulo drljanje koraka. Odmah je izbacila levi dlan na živicu i
potrčala niz levo račvanje puta. Staza je postala uža, a lišće zbijenije.
Dah joj je cepao grlo. Samo se kreći! Zanosila se trčeći ukrug, prateći
stazu, uvlačeći se i izvlačeći iz ćorsokaka. Zaletala se iz jednog tunela u
drugi, okrećući se ulevo dok joj se nije zavrtelo u glavi.
Onda je vrtloženje prestalo. Staza je postala šira i ravnija. Lišće se
proredilo. Vazduh je postao svežiji, kao u šumi, i nebo se činilo svetlije.
Ispred nje se nalazio prolaz, obeležen plavom zastavom. Delovao je šire
od ostalih prolaza. Pohitala je k njemu, i protrčala na drugu stranu.
Potom je uzdahnula i naglo se zaustavila.
Nalazila se unutar kružne čistine veličine terena za boćanje. Džud je
ležao na travi licem nadole, nekoliko metara od nje. Stomak joj se zgrčio.
Njegov helikopter je plamteo blizu centra kruga. Ostavio je crveni trag
krvi u travi kako je puzao dalje od helikoptera. Pored letelice se
uzdizala statua džinovskog crnog gladijatora. U ruci je imao koplje, a
njegovo držanje je bilo ponosno i uspravno, ramena široka i snažna. Ali
glava mu je bila ružna mutacija na debelom crnom vratu. Bila je to
glava pomahnitalog bika.
Hari je zažmurila. Dilonov Minotaur. Nabasala je u centar njegovog
prokletog lavirinta.
– Gotovo je, Hari, predaj se.
Dilon je kročio na čistinu kroz prolaz s desne strane. Još uvek je imao
pištolj. Nešto je zašuškalo iza nje. Okrenula se. Kameron se pojavio na
ulazu, držeći benzin jednom, i vukući njen crni kofer drugom rukom.
Hari je počela da uzmiče, zaobilazeći Džudovo telo. Kameron je išao za
njom, njegove blede oči bile su fiksirane na njeno lice. Dilon se kretao
bočno, paralelno s njima, prateći kretanje oboje.
Vrelina plamena je pržila Hari kroz košulju. Helikoper je bio na
skoro metar od nje. Ona je otpuštala benzinska isparenja, čiji je miris
osećala jače nego ikad. Ako se približi imalo bliže, upaliće se kao šibica.
Zateturala se unazad i udarila leđima u Minotaurovo postolje, masivna
kamena ploča hladila joj je leđa. Kameron ju je sustigao. Mogla je da
oseti njegov vreli dah na licu. Odgurnuo je kofer i počeo da otvara bocu
s benzinom.
– Kamerone! – Dilon je zakoračio napred. – Ne pored jebenog novca.
Baci mi kofer!
Ali Kameron je delovao hipnotisano. Usne su mu se razdvojile, a
disanje mu je postalo pliće. Harine oči su se raširile kada je gurnuo ruku
u džep i izvadio upaljač.
– Kamerone! – Dilon je podesio nišan na pištolju. – Slušaj me!
Kameron je palcem kresnuo upaljač. Plamen od osam centimetara je
blesnuo u vazduh. Prineo ga je ka Harinom licu. Ona je poskočila dalje
od njega, i počela da zaobilazi postolje kipa. Videla je Džuda kako se
pomiče, podižući se na kolena. Košulja mu je bila natopljena krvlju, a
leva ruka mu je čudno visila pored tela. Dilon je zamahnuo pištoljem
prema njemu.
– Ostani na zemlji!
Džud je odjednom podigao glavu i ukočio se. Koža mu je bila sva u
ranama i plikovima. Kameron je pogledao u njega preko ramena. Istog
trena, Hari se bacila na kofer i podigla ga do grudi. Srce joj je udaralo o
njegovu čvrstu masu.
Kameron kao da nije ni primetio. Kročio je bliže podižući bocu iznad
Harine glave. Prolio je benzin po njenoj kosi kao da je krsti. Hladna
tečnost joj je curila niz lice i vrat, kapajući svuda po crnom koferu.
Plamen upaljača je palacao, kao zmija kada oseća prisustvo mesa.
Pucanj je prasnuo vazduhom. Hari se trgla i zadržala dah, očekujući
bol. Čula je Džuda kako viče. Kameron je izvio obrve.
– Znaš, smrt moje majke je stvarno bila nesreća. – Dilon je zvučao
kao da jedva govori. – Nije je ubio.
Kameron se namrštio i blago zanjihao. Hari je još zvonilo u ušima od
pucnja.
– Ja sam mu rekao da je on to uradio – nastavio je Dilon. – Bio je
toliko nadrogiran da se nije ni sećao.
Kameron je podigao pogled iznad Harine glave i zagledao se u
daljinu. Sićušan mišić mu se grčio u levom očnom kapku.
– Nakon toga sam mogao da ga nateram da uradi bilo šta – rekao je
Dilon.
Kameronova ramena su se opustila, pa se svalio preko Hari kao
lavina, svom težinom je pribijajući za postolje kipa. Vrisnula je i sručila
se na zemlju ispustivši kofer. On je pao preko nje, izbijajući joj vazduh
iz pluća. Iskobeljala se ispod njega, drhteći. Kameron je ležao u travi
licem nadole. Velika crvena mrlja širila mu se preko leđa. Hari je obema
rukama prekrila usta, obuzdavajući vrisak.
– Baci mi novac, Hari, i sve će biti gotovo – viknuo je Dilon.
Hari je naglo podigla glavu. Postolje joj je zaklanjao pogled na njega.
Pogledala je u kofer pored sebe i u bocu s benzinom koju je Kameron još
uvek držao, koja je stajala uspravno, naslonjena na statuu. Bila je skoro
polupuna.
– Hari?
Čula je njegove korake kako šušte kroz travu dok je kružio oko
statue. Puls joj je jurio. Zgrabila je benzin. Onda je otvorila crni kofer i
nakrenula plastičnu bocu unutra. Isticanje benzina je išlo mučno sporo.
Hajde, hajde. Boca se ispraznila, i ona je zalupila poklopac kofera. Kada
je podigla pogled, nije videla ništa sem cevi Dilonovog pištolja.
– Baci mi torbu.
Znoj mu je curio niz lice. Pogled mu je skliznuo na Kameronovo telo
i brzo ga je skrenuo. Blizu iza njega, helikopter je pucketao, bljujući
varnice u vazduh kao vatromet.
Hari se podigla na noge i s mukom podigla kofer obema rukama.
Sada je bio još teži i ruke su joj podrhtavale. Proverila je iza sebe. Džud
je gledao, širom otvorenih očiju. Okrenula se opet Dilonu. Lice mu je
bilo belo.
– Nisi naviknut na ovo, zar ne? – Govorila je zadihano. – Drugi ljudi
obično obavljaju tvoje prljave poslove umesto tebe.
– DAJ MI JEBENU TORBU!
Hari je zabacila kofer preko ramena, njegova raskvašena sadržina se
prevrnula unutra kao gomila cigli. Izvila je telo kao bacač koplja i
zafrljačila kofer u vazduh. Proleteo je pored Dilona i provalio kroz bok
rasplamsalog helikoptera u plamenu buktinju.
Dilon je zurio za njim, i na delić sekunde ništa se nije dešavalo.
Onda je iz njega izleteo urlik i poleteo je za koferom, zatrčavši se u
plamen. Istog trenutka, Hari se u mestu okrenula i viknula Džudu.
– Trči!
Džud se brzo podigao na noge, držeći se za svoju beskorisnu levu
ruku. Zajedno su potrčali prema izlazu sa čistine. Iza njih se vazduh
uskovitlao kao da jak vetar hvata zalet. Hari je prva stigla do izlaza i
bacila se naglavce kroz otvor, skotrljavši se u zaklon iza živice. Džud je
tresnuo na zemlju pored nje, jauknuvši od bola. Huk je grmeo sve jače,
rastući do krešenda, dok nije eksplodirao, dižući živicu u vazduh.
Užarena vrela lopta je obasjala lavirint, i Hari je zaklonila oči. Grane su
pucale svuda oko njih. Hari se uhvatila za svoju odeću natopljenu
benzinom. Potom se drhteći podigla na noge, vukući Džuda za rukav.
Položila je desnu ruku na zid živice i krenula nesigurno niza stazu.
Leva ruka uz telo, desna ruka od tela. Noge su joj se tresle. Treperavo
narandžasto svetlo je obojilo sve u bledožutu boju. Pratila je spiralno
izuvijanu stazu, sa Džudom odmah iza sebe, nijednog trenutka ne
skidajući ruku sa zida živice. Konačno ju je pustila da padne kada je
videla putnu torbu svog oca i crvenu trouglastu zastavu na izlazu malo
dalje odatle.
53.
– Koliko novca je bilo u koferu?
Hari je odvratila pogled od detektiva Lina, koji nije skidao oka s nje,
i nije odgovorila. Sedeli su na travnjaku iza Dilonove kuće. Zurila je u
besni crveni plamen koji je proždirao centar lavirinta. Vatrogasci su
ispaljivali mlazove vode preko živice pokušavajući da obuzdaju
vatrenu stihiju.
Dozvolila je da se tišina otegne. Kao i on. Tu tehniku je koristio
poslednjih pola sata, nadajući se da će ona popuniti tišinu brbljanjem i
informacijama. Što ona nije uradila.
Lin je prvi progovorio.
– Naći ćemo ga, znate. – Nakrivio je glavu u pravcu plamena. –
Forenzičari mogu da pronađu skoro bilo šta.
Hari ga je pogledala, osmotrivši njegovu mršavu građu, uzanu
kravatu. Sve na njemu je bilo malo i uredno, ali ipak malo otrcano.
– A što je vama to bitno? – rekla je naposletku.
– Slučaj Sorohan nikad nije okončan. Nikada nismo povratili novac. –
Proučavao ju je kao da je ona šahovska tabla, i kao da je upravo smislio
svojih sledećih deset poteza. – Nameravam da nastavim s istragom dok
ga ne nađemo.
Hari je klimnula glavom i zažmurila, izdižući lice ka plamenu.
Osećala se utrnulo, a toplota joj je grejala obraze. Na trenutak joj se pred
očima ukazao Dilon, kako se baca u helikopter u plamenu, urličući od
besa i bola. Stegla je prste hvatajući se za travu. Progutala je knedlu, i
koncentrisala se na trnce u licu i miris dima i paljevine u vazduhu.
Kada je otvorila oči, Lin nije bio tu. Hari se namrštila. Prokleti čovek
dolazio je i odlazio kao mačka. Džud joj je s druge strane travnjaka
uhvatio pogled i došao je da sedne pored nje na travu. Kratko ga je
pogledala. Ruka mu je bila imobilisana povezom, a obrazi su mu još
bili mokri tamo gde su pokušali da mu rashlade opekotine. Košulja mu
je bila kruta od osušene krvi iz duboke rane na ramenu.
– Jesi dobro? – rekao je.
Klimnula je glavom, grizući usnu. Neko vreme nisu progovarali.
Okolina lavirinta je izgledala kao bara, a živica je bila blatnjava.
Plamen se konačno ugasio, i ostala je samo tamna nakvašena masa.
– Videla sam te na aerodromu – rekla je Hari na kraju. – Pobegla
sam.
– Znam.
– Kako si znao da ću biti tamo?
– Ona tvoja prijateljica, novinarka, nazvala me je jutros.
Izvila je obrvu. – Rut Vuds?
Klimnuo je. – Pokušavala je da te dobije preko telefona čitavog dana
juče, ali nisi joj se javila. Na kraju je mene pozvala.
Juče. Hari je u glavi premotavala film o svojim kretanjima
prethodnog dana, računajući i vremensku razliku. Klimnula je glavom,
setivši se telefonskih poziva koje je propustila dok se pripremala za
sastanak s Ovenom Džonsonom.
– Otišla je da se vidi s Leonom Ričom – pričao je Džud. – Bio je mrtav
pre nego što je mogla da priča s njim, ali je našla nekakav dosije koji je
sastavio. Otkrio je da je Dilon radio u Džej-Eks Vorneru otprilike u isto
vreme kad i Prorok.
– To ništa ne znači. Isto bi se moglo reći i za tebe.
– Postojala je još jedna podudarnost. Leon je saznao za Dilonovog
brata. Imao je fotografije, imena, otkrio je vezu između njih. I imao je
dokaz da on stoji iza udesa tvog oca. – Pogledao ju je u oči. – Žao mi je.
Hari je klimnula i skrenula pogled, čupkajući stabljike trave.
– U svakom slučaju, novinarka je sve to povezala. – Džud je stisnuo
usta. – Što bi i policija uradila da je našla taj dosije.
– Kako to misliš?
– Tvoja prokleta novinarka ga je sakrila od njih. Htela je da objavi
priču pre nego što bi joj zabranili da piše o tome. Da nije bilo nje, Dilona
bi policija možda još juče pokupila. – Pokazao je na lavirint. – I ništa od
ovoga se ne bi desilo.
Hari je ispratila njegov pogled. Gomila policajaca u zaštitnoj odeći
navalila je u lavirint, sledeći uputstva detektiva koji ih je usmeravao
posmatrajući s uzdignute platforme. Jedan od policajaca je nosio
nekoliko velikih vreća s rajsferšlusom, prebacivši ih preko ruke kao
prevlake za odela koja koriste u radnjama za hemijsko čišćenje. Džud
mora da ih je takođe video.
– Vreće za tela – rekao je.
Hari je progutala i zažmurila.
– Znači došao si da me upozoriš – rekla je, koji trenutak kasnije.
Klimnuo je glavom. – Neko je morao. Tvoja novinarka se zavukla u
mišju rupu radeći na svojoj priči. Neprestano sam je zvao, ostavljao
poruke, čak i s aerodroma. Nije odgovorila.
Pogledala ga je pravo u oči setivši se guste magle i koliko se plašio
da leti kroz nju. – Hvala.
Klimnuo je glavom i potom su neko vreme ćutali. Onda je rekao: –
Nikad nije mogao da podnese neuspeh, znaš, čak ni na fakultetu. Dilon,
mislim. Uvek je morao da bude prvi u svemu.
Hari se zagledala u ruke, nesposobna da odgovori.
Džud je pročistio grlo. – Znači konačno si se domogla para od
Sorohana.
Hari je bacila pogled prema policajcima kod lavirinta i odmahnula
glavom. – To njima nisam rekla. Rekla sam im da nema nikakvih para.
– Ali...
Opet je odmahnula glavom, gledajući ga pravo u oči. – Koja bi bila
svrha da im sada kažem? Čemu bi to služilo? Samo bi nanelo štetu
mom ocu da uvučemo novac u to.
Džud se namrštio. Ali onda mu se čelo izravnalo i izgledalo je kao
da razume. Zurio je u živice koje su tinjale dimeći se.
– Koliko je para bilo? – rekao je tihim glasom.
Hari je zastala. – Petnaest miliona evra.
Tiho je zazviždao i naslonio se laktovima nazad na travu. Hari je
osetila kako joj se udovi opuštaju. Pomislila je na sumornost Arbor hila,
na zatvorenike i njihove izgubljene duše. Setila se očevog živahnog
koraka kada je izlazio odatle. Možda je bilo glupo lagati policiju, ali je
znala da nikad ne bi mogla da ga vrati tamo. Rizikovaće da ih pusti da
nađu nešto spaljeno u lavirintu; što se nje ticalo, njen otac više nije imao
šta da krije.
Ali nije bilo potrebe da se brine da zaštiti oca. Nekoliko nedelja
kasnije, doktori su zvali da jave da svakog časa može umreti.
54.
Mašine su bile jedino što ga je održavalo u životu.
– Koliko dugo mogu da ga drže ovako? – rekla je Mirijam.
Hari nije mogla da odgovori. Sedele su zajedno pored kreveta
njenog oca dok je Amaranta bila napolju na pauzi. Govorile su
šapatom, ali, u sebi, Hari je vrištala.
Doktori su nedeljama pokušavali da ga skinu s respiratora. Svaki
dan su ga podvrgavali tridesetominutnoj probi samostalnog disanja
bez pomoći mašina, ali svaki put bi pokazivao znake prestanka disanja
i morao je ponovo da bude priključen.
Nadležna sestra im je sugerisala da je bolje da ne prisustvuju
probama skidanja s aparata. Hari je pretpostavljala da je primetila
zategnute odnose u porodici i smatrala da bi to samo uznemirilo njenog
pacijenta. Hari nije bilo žao zbog toga. Kako bi mogla da podnese da
gleda svog oca kako se bori za vazduh, njegovu dijafragmu kako jedva
podnosi teret disanja? Kako da ga gleda kako se guši?
Zurila je u njegovo krhko telo. Ruke su mu ležale ispružene uz
bokove, posteljina je bila savršeno poravnana. Izgledao je kao da se
smanjio, i podsećao ju je na lutku, ali ono što je ostavilo najjači utisak na
Hari bilo je mehaničko pomeranje njegovih grudi.
Jedva je progutala od bola u grlu. Dakle to je razlika između života i
smrti: spontano dizanje i spuštanje grudnog koša. Oči su počele da je
peku i skrenula je pogled u stranu.
– Isprazni um – rekla je Mirijam svojim tihim glasom. – To je jedini
način da se ovo prebrodi.
Hari ju je pogledala. Ten njene majke je bio avetinjski siv. Zurila je u
svog muža, isturene brade i ispravljenih ramena. Je li to bio način na
koji je njena majka izlazila na kraj sa svim stvarima u životu, tako što ih
je potiskivala?
Hari je ispružila svoju ruku i njome stegla njenu. Nije bilo reakcije.
Pustila ju je, ustala i krenula ka vratima kako bi zamenila mesta s
Amarantom. Izašla je ne dodirnuvši oca. Tako bi imala osećaj da se
oprašta s njim.

Probe skidanja s aparata su se nastavile nekoliko nedelja.
Posete su dolazile i odlazile, beskrajna povorka prijatelja i komšija
koji su nudili podršku. Hari je poznavala jedva šačicu njih, ali su se
njenoj majci svi obraćali po imenu. Okupirana društvenim obavezama,
Mirijam kao da je živnula, prihvatajući saučešća ljudi otmeno i
odmereno. Hari je bila jedina dovoljno blizu da primeti podrhtavanje
njenih ruku.
Džud je dolazio u bolnicu svakoga dana. Ruka mu je i dalje bila u
povezu, ali opekotine na licu su mu zarastale. Nije ulazio u sobu već je
ostajao napolju u hodniku, kao da želi da joj kaže da je tu ako joj je
potreban. Hari više nije bila sigurna šta joj je potrebno. Jedino u šta je
bila sigurna jeste da više ne veruje u heroje.
Imodžen je došla da je vidi, bila je bleda i izgledala je šokirano, bez
sumnje je još uvek pokušavala da prihvati istinu o Dilonu. I ona je na
neki način izgubila heroja. Donela je novine u kojima je Rut Vuds
objavila priču, gde je do tančina bilo razotkriveno Dilonovo finansijsko
stanje. Već neko vreme je bio u škripcu. Njegova ambiciozna strategija
kupovanja drugih firmi koje su se bavile bezbednošću i njihovog
pripajanja Lubri obila mu se o glavu. Preplatio je firme koje je kupio i
kada je ostao bez novca, finansirao je akvizicije uzimajući zajmove koje
nije mogao da vrati. U međuvremenu su mnoge od tih firmi postale
bezvredne, i njegovi poverioci su počeli da mu prete stečajnim
postupkom. Izgleda da je Dilon bio mnogo bolji u insajderskom
poslovanju nego u vođenju legalnog posla.
Kada je Ešford stigao, Hari se sledila. Gledala ga je kako steže ruke
njene majke. Nije rekla policiji za vezu koju je otkrila između Ešforda i
Leona. Na kraju krajeva, imala je samo ime. Posmatrala je majku kako
se bori da uguši suze i pitala se šta da oseća. Šta bi uradilo njenoj majci
da Ešford završi u zatvoru? Pogledala je u Mirijam, koja se pribrala, i
pretpostavila da bi njena majka verovatno prebrodila šta god da se
desi.
Ešford je krenuo ka Hari, ispružene ruke. Ona se ugrizla za usnu.
Stajao je pred njom, glave nagnute u stranu, s čupercima kose kao od
šećerne vune. Nije imala nikakvih dokaza da je Ešford želeo da joj
naudi. Možda je bio član saveza, a možda i nije. Znala je samo da je on
prijatelj njenog oca. Hari se zagledala u njegove velike tužne oči i
polako ispružila ruku.

Posle šest nedelja proba skidanja s respiratora, i dalje nije bilo napretka.
Prilikom poslednjeg pokušaja, njen otac je doživeo prestanak rada srca i
sada je bio vidno slabiji.
Hari je dodirnula očeve prste. Bili su topli ali nepomični. Zurila je u
list papira koji je njena majka držala u ruci, naslovljen debelim slovima
DNR. Sestra joj ga je ostavila da ga potpiše nekoliko minuta ranije,
pošto je doktor objasnio šta to znači.
Govorio je o prestanku rada srca i kolapsu disajnih organa, i o tome
kako su se srce i pluća njenog oca predali. Rekao je da nekim
pacijentima mehaničko disanje samo produžava proces umiranja.
Slušale su ne progovarajući. Čak ni Amaranta nije imala ništa da kaže.
Na kraju je doktor tiho rekao: – Možda će doći vreme kada ćete
misliti da ga više ne treba oživljavati.
DNR.
15
Ne oživljavati.
Harin mozak je usporio.
Ako srce prestane da mu kuca, neće pokušati da ga povrate.
Bez ikakvih herojskih pokušaja.
Hari je stegla očeve prste i zurila okolo po bolničkoj sobi, po svim
tim cevčicama i monitorima koji su pištali. Pomislila je na sve stvari
koje ju je otac naučio, na sva mesta na koja ju je vodio. Ova sterilna soba
nije imala nikakve veze s osobom kakva je on bio.
Pogledala je u svoju majku, koja je i dalje stezala papir u ruci. Hoće
li ga potpisati, i dati saglasnost za njegovu smrt? Hari je zažmurila.
Kako da ih gleda kako joj sahranjuju oca?
– Mama?
Hari je otvorila oči. Amaranta je spustila ruku na rame svoje majke i
pokazivala je na papir. Mirijam se okrenula ka Hari, s pitanjem u
očima. Hari je progutala i odmahnula glavom.
Polako, njena majka je presavila papir i odložila ga, nepotpisan, u
svoju torbu. Onda je stegla svoje ćerke uhvativši ih podruku, prvo Hari,
potom Amarantu. Hari ju je iznenađeno pogledala, a potom uhvatila
njenu ruku, dok joj se grlo stezalo. Držale su se jedna za drugu zajedno
posmatrajući mašinu kako diše umesto njenog oca. A onda je Hari
shvatila nešto što je trebalo odavno da zna. Njen otac nije ni varalica ni
heroj. Na kraju, on je samo ljudsko biće.
Hari se preselila kod majke na neko vreme, u kuću koja joj je nekad
bila dom, ne baš sigurna ko je tu da teši koga. Njen otac je nastavio da
diše; uzdah, izdah, gore, dole. Kada je izgledalo kao da se to nikad neće
promeniti, Hari je otišla na Bahame.
55.
Hari je iz aviona na aerodromu u Nasou zakoračila u gustu vrelinu.
Zaustavila je taksi ispred hola za dolaske, napola se nadajući da će
vozač biti Itan. Naravno, nije bio.
Zavalila se u sedište, puštajući da na nju lenja vožnja i dremljivi rege
na radiju deluju kao anestetik. Zagledala se kroz prozor u
vatrenocrvene i jarkonarandžaste boje krajolika. Pre dva meseca došla
je ovde kako bi na prevaru uzela pare iz banke. Danas je došla ovde
zbog nečeg sasvim drugog.
Taksi je promileo kroz užurban Bej strit i prešao preko mosta
Paradajs ajlend. Uglačane bele jahte su se okupile u pristaništu, bučna
gomila galebova ih je pratila u stopu. Hari je spustila prozor. Prodavci
školjki ispod mosta su uzvikivali cene za današnji ulov, a pijačne tezge
su bile krcate ribom koja se presijavala na suncu, zlatnim bananama i
ananasom. Udahnula je slani vazduh, iznenađena osećajem da se
vratila kući.
Taksi ju je ostavio kod hotela Atlantis rizort, gde je uzela sobu, u
poređenju s kojom je Naso sends izgledao kao omladinski hostel. Nakon
što se osvežila, spustila se u veliko predvorje zasvođeno kupolom.
Stisnuvši jače dršku kovčežića koji je nosila u ruci, prošla je predvorjem
i kročila na ulaz u kazino.
Oklevala je na vratima samo tren. Prostorija je bila prepuna ljudi
iako je bilo tek oko podneva. Čula je klepetanje mašina za sortiranje
žetona i okretanje čeličnih kuglica za rulet. Konobarice su se šetale okolo
nudeći besplatna pića, ali je Hari znala da će svi ozbiljni kockari piti
kafu. Uzdahnula je i krenula da se probija između kockarskih stolova
do zadnjeg dela prostorije.
Išla je prema kavezu, gde je sredovečna žena sedela iza rešetaka i
razmenjivala dolare za žetone. Hari je stala u red iza muškarca koji je
nosio stetson šešir, i podigla svoj kovčežić na rub. Onda se okrenula
kako bi bacila pogled na kockarske stolove.
Pravo ispred nje se igrala partija pokera s visokim ulozima. Mogla je
da oceni da se glavna radnja svela na dva igrača: muškarca stisnutih
usana u poslovnom odelu, i mršavog mladog Italijana s naočarima za
sunce. Na stolu se nalazio par kečeva i trojka tref. Sudeći po njegovim
zgrčenim ramenima, Italijan verovatno nije držao trećeg keca.
Hari je skrenula pogled od njih i okrenula se natrag ka svom
kovčežiću. Prešla je prstima preko ogrebotina na crnom vinilu. Dilon je
dodao još nekoliko ulubljenja kada ga je šutnuo po zemlji, ali osim toga,
očev kovčežić za pokerske žetone je i dalje bio čitav.
Pritisnula je palcima zarđale bravice, i škljocnula. Zatim je podigla
poklopac kako bi provirila unutra. Osam tesno zbijenih kolona žetona
bilo je uglavljeno u žlebove u postavi od filca. Dve trećine njih su bili
žetoni grimizne boje, a među ostalima je bilo podjednako zlatnih i
safirnoplavih. Hari je pažljivo izvadila dva žetona grimizne boje i
okretala ih po rukama, diveći se mekom sedefastom sjaju i uživajući u
zveketu koji su pravili. Bili su veći i jajastiji od plastičnih žetona za igru
koji su prvobitno bili u sklopu kovčežića. Hari je palcem gladila
keramičku površinu jednog žetona. Na njoj je bilo ugravirano ime
kazina, kao i njegova nominalna vrednost. Vredeo je sto hiljada dolara.
Kada je napustila banku Rozenstok s koferom punim para, vratila se
u svoj hotel na neko vreme. Bilo joj je potrebno vremena da razmisli.
Onda se uputila u kazino Atlantis. Ruso je pobesneo kada mu je rekla
šta želi. Ali dokle god je imala dokaze o njegovom insajderskom
poslovanju, oboje su bili svesni toga da nema izbora. Jamčio je za nju
kod menadžera kazina, koji je rado zamenio većinu njenih para za
pločice s visokim ulozima. Ispostavilo se da je to mnogo žetona, čak i za
Atlantis, tako da je Ruso morao da zatraži pomoć od druga dva kazina
kako bi nadoknadili manjak. Niko nije želeo da odbije igrača s tolikim
ulozima.
Iza nje se začuo kolektivni uzdah, i Hari se brzo okrenula. Delilac za
stolom za poker je okrenuo tern kartu: još jedna trojka. Na stolu su sada
bila dva para, kečevi i trojke. Italijan je držao glavu u rukama, a
muškarac u odelu je i dalje bio nepomičan kao gušter na suncu. Hari je
procenila da ima ful, s tri keca.
Čovek u stenson šeširu se pomerio napred jer je na njega došao red
na kavezu. Hari se gegala za njim, i dalje dodirujući pločice u ruci.
Znala je, čim je videla novac, da neće moći tek tako sve da preda nekom
drugom. Pred očima su joj iskrsle slike njenog oca: njegove ruke
ispružene k njoj preko zatvorskog stola; njegovo mrtvački nepomično
telo, koje u životu održavaju cevčice. Želela je da ima šta da mu pruži
kad se probudi.
Tako da je zamenila sedam i po miliona evra za žetone i složila ih u
očev kovčežić za poker. Ostatak novca je ostavila u gotovini. Crni kofer
iz Rozenstok banke je do pola napunila blokovima štamparskog papira
iz hotela, i preko njih spakovala preostale novčanice u pet slojeva.
Milion i po evra po sloju. Pretpostavlja je da će u nekom trenutku
tokom njenog plana Prorok poželeti da otvori kofer, a novčanice bi joj
možda kupile taman dovoljno vremena. Šteta što nije dobila priliku da
mu smesti, ali joj je gotovina verovatno spasla život u lavirintu.
Hari je zurila u žetone u svojoj ruci, kad su joj odjednom ramena
pala. Nije želela taj novac. Čuvala ga je za oca, ali od kakve koristi mu
je sad bio? Niti bi taj novac ikada mogao da popuni prazninu koju bi on
ostavio za sobom.
Muškarac s kaubojskim šeširom se udaljio i Hari je prišla ženi iza
kaveza. Setila se Džudovog predavanja o etici berzanskog poslovanja; o
tome kako insajdersko dogovaranje ruši poverenje u pravednost tržišta.
Vratila se u Naso kako bi unovčila žetone i vratila novac Birou za
prevare i malverzacije. To je bilo ispravno uraditi. To je ono što bi Džud
uradio. A sada ionako niko ne bi mogao da naudi njenom ocu.
Žena iza kaveza je kuckala olovkom po stolu a Hari se grizla za
usnu. Šta nju briga za pravednost tržišta? Kao da bi investitorima ikad
bio nadoknađen gubitak, čak i kad bi vratila novac. Ko zna gde bi
završio.
Uzdahnula je i posvetila pažnju ženi iza kaveza. Ona je prestala da
kucka olovkom i piljila je u nešto iza Harinih leđa.
– Ulažem sve.
Hari se okrenula. Italijan je gurao sve svoje žetone na sredinu stola.
Među njima je bila i visoko naslagana gomila grimiznih pločica. Hari je
zadržala dah. Igrači su okrenuli svoje karte na uzdah svih posmatrača.
Italijan je odgurnuo stolicu, strgao naočare za sunce i počeo da hoda
levo-desno iza svoje stolice. Čovek u odelu je otpio gutljaj flaširane
vode.
Hari je istegla vrat kako bi videla karte. Nije bila u pravu za ful.
Muškarac u odelu je držao par kečeva, što znači da je sa zajedničkim
parom na stolu imao poker kečeva. Gotovo nepobediva ruka. Italijan je
držao dvojku i četvorku tref. Hari je preračunala kombinacije u glavi,
kad su joj se oči širom otvorile. S kecom i trojkom tref već na stolu, samo
jedna karta mu je falila za kentu u boji; jedina ruka koja je mogla da mu
donese pobedu u ovoj partiji.
Hari je osetila žmarce na potiljku. Pomerila se korak bliže stolu.
Italijan je prestao da hoda i uhvatio se za naslon stolice, stežući ga iz sve
snage, od čega su mu prsti pobeleli. Delilac je okrenuo river kartu. Na
trenutak je zavladao tajac. Hari se protegla na prste ali nije mogla da
vidi kartu. A onda je publika počela gromoglasno da uzvikuje. Italijan
je udarao pesnicom visoko u vazduh i uzvikivao kao kauboj. Okrenuo
se da izgrli posmatrače i stegne ruku protivniku. Kroz prored u gužvi,
Hari je videla peticu tref na stolu i osmehnula se.
Dodirnula je prstima vrat osećajući žmarce. Život nije mnogo zabavan
ako bar ponekad ne staviš sve na kocku. Reči njenog oca su joj odzvanjale u
ušima i osetila je nadimanje u grudima. Polako se okrenula nazad
prema kavezu, vraćajući svoje žetone u kovčežić i nežno zatvarajući
poklopac.
– Izvinite – rekla je ženi iza rešetaka – predomislila sam se.
Prišla je stolu i zauzela prazno mesto na kome je sedeo muškarac u
odelu. Osmehnula se Italijanu i prešla pesnicom preko zelene čoje, za
sreću. Potom je otvorila očev pokerski komplet i podigla ga na sto.
Beleška o autoru
Ava Makarti je rođena u Dablinu. Studirala je na Univerzitetskom
koledžu u Dablinu, gde je stekla diplomu iz fizike i master iz nuklearne
medicine. Radila je kao medicinski fizičar i kao kompjuterski analitičar
na Londonskoj berzi. Pre nego što je napisala svoj prvi roman, provela je
dvadeset godina u softverskoj industriji. Trenutno je potpuno
posvećena pisanju, živi u Dablinu s mužem Tomom, dvoje dece i dva
psa.
Njen književni prvenac, Insajder, objavljen 2009, primio je pohvalne
ocene od kritike, i ubrzo za njim, godine 2010, objavljen je nastavak
romana, Kurir, dok će treći deo serijala o Hari Martinez, Sakrij me, biti
objavljen u oktobru 2011. Avine knjige su do sada prevedene na trinaest
jezika.
1
Engl.: Intrusion Detection System (IDS) – sistem za otkrivanje upada u
mreže. (Prim. prev.)
2
Engl.: International Financial Services Centre (IFSC) – Centar
međunarodnih finansijskih usluga. (Prim. prev.)
3
Šp.: gusarka, haker. (Prim. prev.)
4
Šp.: Mojoj voljenoj Hari. (Prim. prev.)
5
Šp.: Grlim te jako, tata. (Prim. prev.)
6
Policijske snage Republike Irske (engl. An Garda Síochána). (Prim.
prev.)
7
Engl.: rat – pacov. (Prim. prev.)
8
Engl.: Remote Access Trojan – skraćeno RAT. (Prim. prev.)
9
Veoma kratkovid lik iz istoimenog crtanog filma. (Prim. prev.)
10
Maskota proizvođača smrznute hrane u kapetanskoj uniformi s
belom bradom. (Prim. prev.)
11
Engl.: Jack – označava puba koji se na kartama obeležava slovom J, a
takođe može da bude lično ime Džek. (Prim. prev.)
12
Engl.: deuces, aces, one-eyed faces. (Prim. prev.)
13
Jednooke karte su pub pik, pub herc i kralj karo. (Prim. prev.)
14
Big Bird – jedan od likova iz serije Ulica Sezam. (Prim. prev.)
15
Engl.: do not resuscitate. (Prim. prev.)