Kod Pope, čitalac se susreće sa egzotičnom mešavinom avangardne poezije i narodnog folklo

ra, pomišljajući da su pesnici iz ovog dela sveta upravo takvi. Međutim, nijedan srpsk
i pesnik ne zvuči kao Popa. On je bio kako proizvod svog vremena i mesta, tako i p
ronalazač svog sopstvenog.Za njega je pesma bila čin vrhunske kritičke inteligencije.
Postoje stroga pravila o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Pesnik radi unutar ograničen
ja duge tradicije poezije i unutar idiosinkrazija jezika u kome on ili ona piše. P
esnik je i sapet i slobodan.Svaki od Popinih ciklusa je samostalan univerzum u k
ome je kraj ujedno početak. Taj model je cikličan, sveti kalendar mita. Ideja je da
se točak metafora i slika zavrti dok varnice asocijacija ne počnu da lete ka čitaocu.
Poezija shvaćena na taj način je vrsta alhemije, jer joj je cilj da pretvori materij
u u duh.U Popinoj poeziji postoji još jedan važan sastojak, a to je humor. On u potp
unosti dolazi do izražaja u njegovoj trećoj knjizi, Sporedno nebo (1968). Pišući o humor
u u uvodu antologije srpskog pesničkog humora, koju je sam sastavio, on govori o t
om humoru kao o nečemu krajnje grešnom, kao o nekakvom obešenjaku koji meša sveto i prof
ano i čini da zemlja i nebo zamenjuju mesta. Takav humor dozvoljava nam da vidimo
kako bi sve izgledalo kad bi bilo drugačije, dok nam u isto vreme ne dozvoljava da
se tamo skrasimo. Drugim rečima, taj humor je nepokoran kao poezija i opasan kao
istina. Popa je umro ne završivši jedan od svojih dugoročnih projekata, knjigu koja je
trebalo da nosi naziv Gvozdeni sad. Samo jedan ciklus, "Mala kutija", završen je
i objavljen za njegovog života, dok su delovi četiri druga ciklusa i nekoliko samost
alnih pesama uključeni u posthumni tom. Mehanizmi njegove magične kutije odgovaraju
mehanizmima njegove imaginacije, majke svih mitologija. U Popinoj metafizici stv
arnost nije izmišljena pomoću imaginacije, ali njena značenja jesu. Kad malo protresem
o tu kutiju, iz nje počnu da iskaču religije i filozofi, sa svojim raznovrsnim bogov
ima i đavolima. Imaginacija je dvosmislen blagoslov. Istovremeno radi i za nas i p
rotiv nas. Ne možemo se odupreti njenim iskušenjima, a ipak, njena aktivnost ima način
a da potkopa sve što znamo. Nije li to ono čemu je poezija oduvek tajno stremila?
Popa svoje pesnicke slike gradi po uzoru na folklor i narodnu tradiciju, a pored
zagonetke, koristi i preoblikovan frazeologizam.
Popina poezija je hladna i precizna,objektivna i susdrzana – nema mesta za subjekt
ivnost, licna osecanja, emocionalnost.A ispod te uzdrzanosti i objektivnosti se
krije strah i nelagoda.
Koren Popine poezije je iskustvo savremenog coveka.
Takodje, Popa u svojim pesmama ne praktikuje znakove interpunkcije, ostavljajuci
citaocu slobadan prostor da nasluti dikciju pesme.Novina njegove poezije je u n
ovini pesnickih slika. Na citaocu je da utvrdi kakve su to pesnicke slike i koji
vid obavestenja donose.
Pesme Vaska Pope i Miodraga Pavlovića uvode srpsku poeziju u novi krug modernističk
ih tema, otvarajući odlučno pitanje smisla, izraza, jezika, govora ili ćutanja. Preisp
itujući jezičku i pesničku tradiciju, ovi pesnici su prepoznali epohalne izazove jedin
ke izglobljene iz svog ležišta - ostavljene nasamo sa zebnjom u susretu sa svetom, a
li i u susretu sa samom sobom - kao i nedvosmisleno okončavanje velikih projekata
prosvetiteljstva.