LJiljana Bogoeva-Sedlar, povodom slučaja Petera Handkea, govori o cenzuri

Pisao o Srbiji i više ga nema u knjižarama
Handkeu u Austriji i Nemačkoj izbacuju knjige iz knjižara, u Beogradu otkazuju predstavu. Stav nemačke i austrijske javnosti prema jednom od najvažnijih savremenih svetskih pisaca ne razlikuje se mnogo od stava u Srbiji Pisac Peter Handke nedavno je, provociran pitanjem novinara nemačkog lista Die Zeit zašto ga, od svih, uzbuđuje baš rat na prostoru bivše Jugoslavije, uzvratio pitanjem "da li je ikada neko u nekom zapadnom listu pisao o izbeglicama u Srbiji, o više od pola miliona ljudi", i konstatovao da je baš on, na Zapadu, prvi ispričao priču o Srbiji. U istom intervjuu Handke govori i o izbacivanju njegovih knjiga iz nemačkih i austrijskih knjižara, kao poslednjem činu reakcije većinskog zapadnog javnog mnjenja na njegove stavove o ratu u Jugoslaviji, krivici Srbije, ratnim zločinima... Stav nemačke i austrijske javnosti prema jednom od najvažnijih savremenih svetskih pisaca, na nesreću, ne razlikuje se mnogo od ovog u Srbiji. Razumljivo je da su srpski političari pre 5. oktobra imali volje da vašarski vodaju samo tipove poput Danijela Šifera. Neupotrebljivi intelektualci Ronald Harvud i Handke bili su neupotrebljivi jer su svojim doslednim kritičkim stavom "dobacivali" i do bivšeg predsednika. Međutim, ni posle Datuma u Srbiji se nije bitnije promenio ignorantski odnos prema retkim i dragocenim intelektualcima koji se argumentovano i hrabro suprotstavljaju jednostranoj politici i pisanju o Srbiji. Poslednji veliki skandal u Narodnom pozorištu upravo je otkazivanje predstave po Handkeovom tekstu "Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima". A podjednako je skandalozno i to što niko nije našao za shodno da reaguje, niti se znaju pravi razlozi za otkazivanje. U nedostatku pravih informacija, nagađamo da Handkeov tekst nije zadovoljio visoke kriterijume umetničkih titana na čelu Narodnog pozorišta. O odnosu prema Peteru Handkeu, kako na Zapadu, tako i u Srbiji, razgovarali smo sa profesorom Fakulteta dramskih umetnosti LJiljanom Bogoevom-Sedlar, koja kaže da Handke, osim svetski poznatog germaniste profesora Zorana Konstantinovića, ima još prijatelja u Srbiji. TREND OBOŽAVANJA MULTINACIONALNIH KOMPANIJA Profesor LJiljana Bogoeva tvrdi da otkazivanje predstave Handkeovog komada baš u ovim času može lako biti sastavni deo već više puta viđenog, unapred pripremljenog, petparačkog NATO spektakla. - Valjalo bi da zemlja u kojoj politička estetika u ovom času narodu nudi trend obožavanja multinacionalnih kompanija, i sa repertoara Narodnog pozorišta u glavnom gradu skida Handkeov komad, sada pokaže isto interesovanje za NATO oblike cenzure kao kada je sa repertoara skinut komad "Kada su cvetale tikve". Iz tog ugla sigurno bi mnogo toga saznali - i o sebi i o drugima - zaključuje Bogoeva.

- Januara 2004. godine u Parizu, u ateljeu slikara Kose Bokšan i Petra Omčikusa, Handkeu je uručena nagrada Zadužbine Topalović za "visoko intelektualno poštenje i višegodišnju

usamljeničku borbu za istinu". Među onima koji o Handkeu imaju ovakvo mišljenje su i australijski pisac našeg porekla B. Vongar, koji je Handkeu posvetio svoju autobiografiju. Naravno, tu je i Handkeova zemljakinja Elfride Jelinek koja je, povodom Nobelove nagrade koju je 2004. godine primila, izjavila da Handke tu nagradu mnogo više zaslužuje nego ona, podseća profesor LJiljana Bogoeva, navodeći kako je i američki dramski pisac Sem Šepard, u intervjuu povodom dvadesetpetogodišnjice časopisa American Theatre, izjavio da ga posebno zanima upravo Handke i da već duže vremena prati bezmalo sve što je napisao. Pravdaće se pred sudom istorije - Nabrajati dalje one kojima je čast i uživanje da čitaju Handkea ili one koji ga poznaju i podržavaju moglo bi izgledati kao pravdanje. Pred sudom istorije, međutim, pravdaće se oni koji nisu delili Handkeov osećaj za pravdu. Posle zločina nad nama, neprekoreni i nekažnjeni, oni danas čitavo čovečanstvo punom parom guraju u napad na Iran i sledeći globalni holokaust opominje profesor Bogoeva. Tekst napisala :Tatjana Čanak Tekst preuzet iz: Glasa Javnosti