You are on page 1of 293

ЗА ПРАВО И СТАТУС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

(Зборник докумената)

ЗА ПРАВО И СТАТУС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(Зборник докумената)

Издавач:
Црногорски културни форум - Цетиње

За издавача:
Борислав Цимеша

Редакцијски одбор:
Др Новак Аџић
Жарко Л. Ђуровић
Ђуро Вучинић
Борислав Цимеша
Мр Никола Белада

Приређивач издања
Борислав Цимеша

Штампа:
ИВПЕ - Цетиње

ЗА ПРАВО И СТАТУС
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕ
(Зборник докумената)

Цетиње, август 2014. године

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ................................................................................................................................ 9
ПРВО ПОГЛАВЉЕ .................................................................................................................. 13
НЕКА ОСНОВНА ДОКУМЕНТА
КРАТКОГ ПРЕГЛЕДА ИСТОРИЈСКЕ ХРОНИКЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ДО ЊЕНОГ УКИДАЊА И ПРИСАЈЕДИЊЕЊА
СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ..................................................................................... 13
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ................................................................................................................ 47
ОД ОСНИВАЊА ОДБОРА ЗА ОБНОВУ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ДО ЊЕНОГ ОБНАВЉАЊА...................................................................................................... 47
БАЈИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА II ...................................................................................................... 49
СКУПШТИНИ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ ....................................... 50
ЗАПИСНИК Са Оснивачке ćеднице Одбора за обнављање аутокефалне
Црногорске православне цркве................................................................................................. 50
СЕКРЕТАРИЈАТУ ЗА УНУТРАШЊЕ ПОСЛОВЕ
СО ЦЕТИЊЕ .............................................................................................................................. 56
З А П И С Н И К ......................................................................................................................... 56
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ................................................................................................... 56
З А П И С Н И К ......................................................................................................................... 57
З А П И С Н И К ......................................................................................................................... 57
ДНЕВНИ РЕД............................................................................................................................. 57
ЦРНОГОРСКО БАДЊЕ ВЕЧЕ И БОЖИЋ .............................................................................. 57
РЈЕШЕЊЕ О ЗАБРАНИ ОДРЖАВАЊА ЦРНОГОРСКЕ БАДЊЕ ВЕЧЕРИ
1991. ГОДИШТА ........................................................................................................................ 58
РЈЕШЕЊЕ ................................................................................................................................... 58
ПОСЛАНИЦА СВЕЦРНОГОРСКОГА НАРОДНОГ ЗБОРА СКУПШТИНИ
СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ .................................................................. 60
СВЕЦРНОГОРСКИ ЧАСНИ ЗБОРЕ ........................................................................................ 61
ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ.............................................................................................................. 105
МИСИЈА И ДЈЕЛОВАЊЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
НА ПОВРАЋАЈУ НАСИЛНО ЈОЈ ПОГАЖЕНИХ
И ОДУЗЕТИХ ПРАВА, СТАТУСА И ПОЛОЖАЈА
У ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ
СА ОСВРТОМ НА ЊЕНУ
АУТОКЕФАЛНОСТ, СВЕТОСТ И ИСТОРИЈСКИ КАРАКТЕР ......................................... 105
ЕПИСКОП МИХАИЛО ПРОГЛАШЕН ЗА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ........................................................................................................ 133

5

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ МИХАИЛО............. 133
Српски патријарх Василије Бркић није сматрао да је Црногорска православна
црква њему подложна .............................................................................................................. 135
АУТОРИТЕТИ О ЦРНОГОРСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ .......................................... 136
БЕЗАКОНО И НЕКАНОНСКО УКИДАЊЕ ЦПЦ 1920. ..................................................... 138
ОДГОВОР МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ НА ПОСЛАНИЧКО ПИТАЊЕ
ПОСЛАНИКА КРСТА ПАВИЋЕВИЋА ............................................................................... 141
О ДЕВАСТАЦИЈИ ЦРНОГОРСКИХ СВЕТИЊА ................................................................ 143
Обавеза је државе да призна сваку цркву која има вјернике ............................................... 145
ПРЕСУДА ЕВРОПСКОГ СУДА ............................................................................................. 146
ДОСИЈЕ ЛУЧИНДАНА : ДОКУМЕНТА О НЕПРАВИЛНОМ УПИСУ У КАТАСТАР
И ПОНИШТЕЊУ УКЊИЖЕЊА ЊЕГУШКИХ ЦРКАВА КАО СВОЈИНЕ СРПСКЕ
ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ. ......................................................................................................... 147
КРАТКИ ОСВРТ НА ИСТОРИЈАТ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(Чињенице и докази које треба знати) ................................................................................... 152
МЕМОРАНДУМ О УГРОЖЕНОСТИ ВЈЕРСКИХ ПРАВА ВЈЕРНИКА ЦРНОГОРСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ЊЕНОЈ ДИСКРИМИНАЦИЈИ ОД СТРАНЕ СРПСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ........................................................................................................ 156
ИЗЈАВУ ..................................................................................................................................... 158
ПРВО ВЈЕНЧАЊЕ НА БРОДУ У ЦРНОЈ ГОРИ .................................................................. 159
ЗАПИС О АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ.................................................................................. 159
СКРНАВЉЕЊЕ ЦРКВЕ У КОТОРУ ..................................................................................... 160
ОБИЈАЊЕ ЦРКВЕ У БАЈИЦАМА......................................................................................... 160
СПЦ КАО КУПАЦ ТОМОСА................................................................................................. 160
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА НИЈЕ ПРАВНО РЕГИСТРОВАНА
У ЦРНОЈ ГОРИ ........................................................................................................................ 161
О ТАКОЗВАНОЈ СПЕЦИЈАЛНОЈ ПРАВНОЈ СПОСОБНОСТИ СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ.. 161
АСОЦИЈАЦИЈА ПРИЈАТЕЉА ЦРНЕ ГОРЕ ........................................................................ 162
ЦПЦ НЕ ПРИЗНАЈЕ НАД СОБОМ НИКОГА, ОСИМ СВОЈЕ
ВЛАДИКЕ-ГОСПОДАРЕ, НАРОД ЦРНОГОРСКИ И БОГА .............................................. 163
АКТИ О УЈЕД(И)ЊЕЊУ (ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ) ДОКАЗУЈУ АУТОКЕФАЛИЈУ ЦПЦ .. 170
МЕМОАР ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ........................................................... 170
ДРЖАВНИ АУТОРИТЕТИ О ЦРНОГОРСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ..................... 172
МЕМОРАНДУМ О неопходности обнове и заштите права црногорских грађана
на слободу вјероисповијести .................................................................................................. 173
СУД НЕПРАВЕДНО ИЗОСТАВИО ЦПЦ И ЦРНОГОРСКЕ ВЈЕРНИКЕ .......................... 176
ИЗОСТАВЉАЊЕ ЦПЦ И ЦРНОГОРАЦА У УСТАВУ ЈЕ КОНТРАПРОДУКТИВНО .... 177
ЗАКЉУЧЦИ ............................................................................................................................. 177
ЦПЦ ЈЕ МЈЕСТО У ЦРНОГОРСКОМ УСТАВУ .................................................................. 180

6

ПРИЈЕДЛОГ ЗА УСТАВНОПРАВНО ОДРЕЂЕЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕ....................................................................................................................................... 182
МАТИЧНИ НАРОД-НАЦИЈА, ДРЖАВА И ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ ГЛАВНА УСТАВНО-ПРЕАМБУЛСКА КАТЕГОРИЈА ....................................................... 185
МЈЕШТАНИ БРОЋАНЦА ВРАТИЛИ СВОЈУ ЦРКВУ ПОД ОКРИЉЕ ЦПЦ ................... 187
СПЦ ЗЛОУПОТРЕБЉАВА ЦРНОГОРСКЕ ХРАМОВЕ У НЕЦРКВЕНЕ СВРХЕ ............ 189
УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ ................................................................................................... 189
Подручна јединица Будва ........................................................................................................ 189
УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ ................................................................................................... 190
Подручна јединица Даниловград............................................................................................ 190
УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ ................................................................................................... 192
Подручна јединица Никшић ................................................................................................... 192
УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ ................................................................................................... 193
Подручна јединица Плав ......................................................................................................... 193
НОВИ, ДО САД НЕРЕПРОДУКОВАНИ ИЗВОРИ О АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ ......... 195
КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА ШТАМПУ .......................................................................................... 195
КОНВЕРЗИЈА СПЦ ................................................................................................................. 196
ЗА ЦРНОГОРЦЕ НИЈЕ АПСТРАКТНА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ................................... 197
СЛУЧАЈЕМ ДРАГОВОЉИЋИ СПЦ БЕЗУСПЈЕШНО ПОКУШАЛА ДА
СУСПЕНДУЈЕ ВЈЕРСКА ПРАВА ЦПЦ ................................................................................ 198
ПОЧИНИОЦИ НЕПОЗНАТИ, А УЗРОК ЦРКВА? ............................................................... 198
СВЕШТЕНСТВО ТРПИ ОРГАНИЗОВАНЕ НАПАДЕ ........................................................ 199
АПЕЛ
да подстакнете и помогнете заштиту
нематеријалне културне баштине ........................................................................................... 199
ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НОВИ УСТАВ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ .. 200
ЦРНОГОРСКО ДРЖАВНО ПРАВО ...................................................................................... 202
ПРАВНИ АСПЕКТ УКИДАЊА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 1918-1922. ... 203
ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ О ЦПЦ ........................................................................................... 208
НЕКЕ БИТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ О АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ ДО 1920. ГОДИНЕ ............. 209
ЦПЦ ЈЕ СВЕТИЊА У СРЦИМА ЧАСНИХ ЦРНОГОРАЦА .............................................. 213
Научни скуп „Статус ЦПЦ и однос државе према њој“
Хотел “Црна Гора“, 12. март 2012. године ............................................................................. 214
СПЦ КАО ГЛАВНА ПОЛУГА ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ ................................................................ 214
ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ ОСВРТ НА СТАТУС САКРАЛНИХ
ПРАВОСЛАВНИХ ДОБАРА У ЦРНОЈ ГОРИ ...................................................................... 215
Округли сто: Статус ЦПЦ и однос државе према њој .......................................................... 217
МАСОВНО КРШЕЊЕ ЉУДСКОГА ПРАВА НА СЛОБОДУ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ
ВЈЕРНИКА И СВЈЕШТЕНИКА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ...................... 218

7

ТИХА ОКУПАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ ......................................................................................... 221
ЗАКЉУЧЦИ СКУПА: ............................................................................................................. 222
ПОĆЕТА ИТАЛИЈИ ................................................................................................................ 222
Ц П Ц НИЈЕ НЕВЛАДИНА ОРГАНИЗАЦИЈА НЕГО ЈЕ ЦРКВА - ВЈЕРСКА
ОРГАНИЗАЦИЈА /ЗАЈЕДНИЦА/ .......................................................................................... 222
ЦРНОГОРСКА ЦРКВА У ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИМ ИЗДАЊИМА .................................. 224
ЦПЦ ТРАЖИ ИСТИНУ И РАВНОПРАВНОСТ .................................................................... 226
СПЦ МОРА ВРАТИТИ НЕЗАКОНИТО СТЕЧЕНУ ИМОВИНУ ........................................ 227
ПОЛОЖАЈ ЦПЦ ....................................................................................................................... 228
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА - КУДА И КАКО ДАЉЕ? ................................ 228
ИЗ ЉЕТОПИСА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ................................................ 232
BIBLIOGRAFIJA ...................................................................................................................... 246
ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ ........................................................................................................ 251
ИЗ ФОТО АРХИВЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ............................................................................. 251

8

ПРЕДГОВОР
Света, аутокефална Црногорска православна црква је историјска и савремена стварност
Црне Горе. Читавим својим историјским постојањем и трајањем потврдила се и доказала да је темељ
државности Црне Горе, њене суверености, самосталности, независности, међународно правног признатог суверенитета и црногорског народносног и националног идентитета. Православље у Црну
Гору је импортовано у 13. вијеку али је конфенсионални садржај тада у њој био као и кроз цијелу
дотадашњу историју домицилни зетско-црногорски вјерујући народ. Историја је потврдила, а актуелна стварност то свакодневно доказује и потврђује да без Црногорске православне цркве нема
независне и међународно признате државе Црне Горе и Црногораца као аутохтоног, самобитног,
историјског и државотворног, слободарског народа и нације. Док је епоха Балшића донијела у Црној
Гори вјерски суживот православља и католицизма, фаза владавине династије Црнојевић дефинитивно утемељује Црногорску православну цркву у државно, народносно – национално и вјерско биће
и дух аутохтоних Црногораца. Епохални чин и тековина тога процеса је преношење ćедишта Зетске
митрополије на Цетиње у епохалном повијесном догађају саздања ове црногорске пријестонице у
којој је Свети праведни Иван Црнојевић владар и господар црногорски подигао историјски Цетињски
манастир посвећен Рождеству Пресвете Богородице 1484. године. Оснивачка повеља датирана је 4.
јануара 1485. године. Напуштајући своју земљу пред налетом моћних Османлија, црногорски владар
Ђурђе Црнојевић је суверенитет пренио на Општецрногорски народни збор који се састао већ наредне 1500. године и на Црногорску православну цркву. Дакле, пренио га је на науништиве агенсе
црногорског народносно-националног идентитета и носиоце бесмртне, духовне борбе за живот и
опстанак завјетујући метафизички и трајни, непрекидни план отпора Црне Горе, сваком, а нарочито
актуелном агресору. Уједно, потврђујући слободу највишим идеалом и добром Црне Горе и Црногораца у свеукупној црногорској повјесници.
Тако је Црногорска православна црква уз свој народ са Општецрногорским народним
збором избила на сцену и постала прворазредни, водећи и владајући фактор црногорске историје
за пуна 3 и по вијека, све до 1851. године када је књаз Данило спровео процес секуларизације и
одвајања црквене и државне власти. За тај период познат у историји као доба „теократизма“, односно црногорског владиката, црногорском државом, народом-нацијом и црквом управљају црногорске владике. Посебну епопеју и круну владиката представља епоха владавине династије Петровић
Његош коју отпочиње владика Данило Први Петровић Његош (1697-1735), родоначелник династије
Петровић – Његош. Црногорска православна црква постаје народна и лаичка по форми и садржају,
по идеји и пракси, мисији и визији и као државотворна, државна и слободарска преузима улогу носиоца народносно-национално ослободилачког еманципаторства, вође и борца за Бога, хришћанску
религију, православну вјеру, своју независну државу Црну Гору и властити црногорски народ и
нацију, те носиоца идејно-духовног, државног и народног суверенитета. То ће јој дати посебну снагу
и историјску улогу којом дјелује као понарођени, атипични, авангардни, предводнички дио и елита
црногорског народа и нације предводећи Црногорце у борби за слободу и у одбрани стечене државно-националне и вјерске слободе. У овој епохи и све до њеног конца, у ствари краја независне Црне
Горе 1918. године Црногорска православна црква је фактички аутокефална, а формално правно од
1766. Фактичку и стварну аутокефалност заснива на универзалном фундаменту историје који гласи
самостална држава = слободан народ = аутокефална црква. У цијелој овој епохи аутокефална ЦПЦ
егзистира као државна црква државе Црне Горе. Након окончаног процеса секуларизације постоји
и траје, мисионари и дјелује са формално-правном устројеношћу као вјерски и правни субјект чију
аутокефалност су признавале све помјесне, сестринске православне цркве у православној васељени
међу којима, Руска, Српска православна црква и Васељенска Патријаршија.

9

Анексија Црне Горе 1918. након нелегитимне Подгоричке скупштине од стране Србије
и под окриљем међународног фактора довела је црногорску државу и народ – нацију у положај
побијеђеног побједника од стране својих дотадашњих ратних савезника. Посљедица тог чина је насилно, нелегитимно и неканонско укидање аутокефалне ЦПЦ указом српског регента Александра од
17.6.1920. године објављеним у Гласнику уједињене СПЦ, број 1, година 1, од 1.(14.) 7.1920. године
и њено незаконито присаједињење Српској православној цркви. Након укидања аутокефалне ЦПЦ
активног учесника у борби за васпоставу Црне Горе под паролом „За право, част и слободу Црне
Горе“ од Божићњег устанка 1918. године, отпочео је процес њене обнове. Послије краткотрајних и
неуспјешних епизода тог процеса из 1923. и 1941. ЦПЦ је иза фазе дјеловања бројног Одбора за обнову аутокефалности ЦПЦ и масовног аутокефалистичког црногорског покрета, легитимно на традиционалан начин обновљена на Цетињу на Лучиндан (Црногорски Петровдан) 31.10.1993. године
на општецрногорском народном збору као једини сљедбеник и насљедник истоимене претходнице.
На њему је за Црногорског владику и духовног поглавара ЦПЦ изабран блаженопочивши владика
Антоније (Абрамовић). Након његовог упокојења у Господу за црногорског владику ЦПЦ изабран је
владика Михаило (Дедеић), Архиепископ цетињски и митрополит црногорски који је хиротонисан
за митрополита у аутокефалној Бугарској православној цркви у Софији.
Аутокефалност и светост ЦПЦ потврђују поред свих аутокефалних православних цркава
и бројни научници, историчари, теолози, каноничари и правници у научној и стручној литератури и
лексикологији, лексикографији и енциклопедистици. Документа, текстови и књиге о томе налазе се
у бројним архивама, библиотекама и музејима. Документа и радови који имају непобитан и неспоран аутентични карактер говоре о томе на бројним свјетским језицима. Међу плејадом афирматора
и вјерних тумача и интерпретатора о аутокефалности и историчности ЦПЦ налазе се и знаменити
црквени поглавари и каноничари из Српске, Руске цркве и Васељенске патријаршије. Питање аутокефалности ЦПЦ је научно верификовано у науци и као такво није и не може бити спорно у јавном
друштвеном и црквеном, односно духовном животу.
О тој димензији и историчности ЦПЦ писале су и плејаде домаћих аутора. Након II
Свјетског рата генерацију домаћих аутохтоничара и аутокефалиста предводили су Радоје Радојевић,
др. Драгоје Живковић, др. Данило Радојевић, др. Војислав Никчевић, др. Радослав Ротковић, Сретен
Зековић. О ЦПЦ су написани томови књига и прилога у књигама, студијама, дневној штампи, периодичним публикацијама, а снимљени су и документарни филмови, тв записи и радио емисије и све
то како у Црној Гори, тако и у свијету.
У посљедње двије деценије међу бројним ауторским пројектима о ЦПЦ запажене су тематске књиге Сретена Зековића, др. Живка Андријашевића, др. Новака Аџића, Бранка Ђ. Никача,
др. Данила Радојевића, Владимира Јовановића и друге, зборник докумената приређивача Ранка
Перовића. Уз све њих аутентично, аргументовано и утемељено о ЦПЦ ćедочи лист ЦПЦ „Лучиндан“ чије су странице за протеклих 47 бројева испуњене многим прилозима о Црногорској цркви
бројне генерације релевантних домаћих и страних аутора. Ти прилози су послужили уз Архив Црногорске цркве као извор за овај Зборник. У правцу афирмације истине о ЦПЦ њеној прошлости и
садашњости драгоцјен је допринос ТВ Монтена коју води господин Ђуро Вучинић значајни савремени црногорски културни посленик у сфери едукације и мисије за пуну истину о ЦПЦ. Такође и
Стево Вучинић чији архив обогаћује ову збирку докумената. Ова збирка докумената настала је на
темељу неколико десетина хиљада архивских докумената и страница релевантне литературе стручног и научног карактера. Настала на основу те импозантне грађе она представља један од мноштва
могућих избора најзначајнијих докумената и прилога о ЦПЦ.
На основу свега изреченог научно је утемељен и валоризован и друштвено познат историјски
карактер, мисија и улога ЦПЦ у прошлости и садашњости.
Међутим, и поред тога још увијек је изостало адекватно правно и друштвено позиционирање
ЦПЦ у нашем савременом друштву у независној, самосталној и међународно признатој држави
Црној Гори којој је Црногорска црква дала неизмјеран огромни допринос.
У прилог остварења заслужених пуних права и одговарајућег статуса ЦПЦ у држави Црној
Гори настао је овај зборник докумената.
Њиме се утемељено, на основу познатих архивских и публикованих извора и оних мање познатих и присутних у јавности презентирају битне чињенице, непобитна факта, документи, текстови
и фото прилози који потврђују аутокефалност, светост и историчност ЦПЦ.
На основу свега изложеног што документује и ова збирка докумената, прилога и њен фото-архив, произилази да је неопходно у нови, будући Закон о слободи вјероисповјести у држави

10

Црној Гори и у правним документима и актима обавезујућег карактера, нормирати да је Црногорска
православна црква, црква историјског, домицилног и државотворног црногорског народа и нације
као најбројнијег етничког колективитета и цјелине у актуелном вишенационалном и мултиконфесионалном корпусу наше државе.
Такође је нужно у том Закону и правној регулативи номиновати Црногорску православну
цркву као историјску и традиционалну цркву Црногораца и Црне Горе.
Одређења историјска и традиционална произилазе из фактицитета њене историје,
биографије и традиције.
Појам „историјска“ укључује у себе прошлост као историјску димензију за нама, као
најшири појам, који обухвата епохе од настанка ЦПЦ до данашњег дана, цијелу периоду повјеснице
наше цркве и са њом цјеловиту етногенезу, историогенезу и нациогенезу Црногораца без којих нема
Црне Горе. Обухвата уједно цјеловиту историјску православну духовност црногорске државе, етнија
и нације.
Појам „историјска“ подразумијева и потврђује да је ЦПЦ примарна, домицилна, матична
и патриотска православна црква Црне Горе. Ове истините, истинске, неприкосновене, аутентичне и
аутохтоне (самобитне) квалификације о црногорској православној стварности припадају искључиво
и једино Црногорској православној цркви.
Појам „историјска“ укључује у себе појам „насљеђе“ или „баштина“ имајући у виду сакрално насљеђе и духовну баштину коју је кроз материјални израз изградње, трајања и данашњег
постојања бројних цркава и манастира као и црквених посједа завјештао, изградио и обезбиједио,
вјековима вјерно чувао и до скорих девастација од стране СПЦ очувао Црногорски народ, Црна
Гора као држава а дијелом и сама ЦПЦ. Црногорци и Црна Гора су једини ктитори, градитељи и
добротвори црногорског сакралног фундуса непокретне и покретне културне и духовне баштине
цркава и манастира, па се овим дефиницијским одређењем утемељује повратак те имовине једином
стварном власнику до 1920. г. држави Црној Гори и црногорском народу у чије га је име користила,
употребљавала и очувала аутокефална ЦПЦ. Појам „историјска“ утемељује право повратка те имовине у окриље Црне Горе и тијем њено изузимање из ингеренција сусједне државе као матице СПЦ
која од 1920. г. постоји на црногорском историјском и државном простору.
Дакле, појам „историјска“ подразумијева духовну и дио материјалне основе из прошлости,
све оно што још увијек постоји и траје и живи с нама, у нама и уз нас, на што се ослањамо као на
један од гаранта нашег постојања у будућности, са чиме рачунамо кад излазимо пред свијет, као са
вриједностима које смо стварали и прихватали да бисмо их даље пронијели кроз вријеме и простор
и предали својим потомцима у лицу будућих генерација.
Појам „историјска“ подразумијева и историјски карактер актуелне мисије ЦПЦ која од
своје обнове у друштвено-правном смислу мисионари и на повијесном пољу залагања за поништење
одлука нелегитимне Подгоричке Скупштине из 1918. г. и свих аката проистеклих из ње са несагледивим негативним посљедицама по Црну Гору, ЦПЦ и Црногорце; за повраћај црквене имовине и
сакралних објеката у власништво Црне Горе једино праведном реституцијом од 1918. г.; за отварање
сакралних објеката за све, без обзира на национално и религијско опредјељење; за покретање кривичног поступка против лица која су отуђила и оних који су омогућили незаконити упис црквене
имовине Црне Горе у власништво СПЦ и њене матице државе Србије; за законско санкционисање
свих, без изузетака, који унижавају углед Црне Горе, урушавају њено уставно уређење и раде против
њених виталних интереса.
Појам „историјска“ сугерише на аргументован начин, да све што је постојало и постоји,
постојало је и постоји само у историји, да је овакво одређење ЦПЦ судбинско и витално за будући
опстанак Црне Горе као државе и Црногораца као народа и нације јер је један од битних услова и
разлога њиховог постојања и трајања.
Појам „традиционална“ подразумијева преношење усменим и писменим путем, предањем
историјских, духовних, црквених, вјерских, религијских тековина и моралних назора са претходних генерација ЦПЦ на данашње и будуће млађе генерације ове цркве и њених вјерника односно
вјерујућих православних Црногораца.
Овај појам подразумијева преношење вјере, обичаја, вјеровања, умотворина, духовних
достигнућа, доктрина, учења, мишљења ЦПЦ из некадашњег прошлог доба на садашње.
Традиција је веза садашњег са прошлим.

11

Отуда појам „традиционална“ обезбјеђује континуитет постанка, постојања и трајања
ЦПЦ као једног од стубова Црне Горе и Црногораца кроз вријеме и у будућност на црногорском
историјском простору.
Зато је неопходно и нужно да као и правни субјект, ЦПЦ стекне пуни легитимни правни
капацитет. Из њега би услиједило остварење пуних права до сада и сада дискриминисане ЦПЦ и
омогућавање добијања за њу статуса адекватног њеном историјском, актуелном и будућем значају и
карактеру у црногорској држави и друштву. Уједно и њене пуне равноправности. Вјерујемо да је то
неминовно и да ће се као неминовност јачањем и обновом свијести свих актера у друштву коначно
и остварити. Вјерујемо у праведност. Јер, Iustitia in suo cuique tribuendo – Праведност се познаје по
томе што даје свакоме своје.

Борислав Цимеша

12

ПРВО ПОГЛАВЉЕ
НЕКА ОСНОВНА ДОКУМЕНТА
КРАТКОГ ПРЕГЛЕДА ИСТОРИЈСКЕ ХРОНИКЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ДО ЊЕНОГ УКИДАЊА И ПРИСАЈЕДИЊЕЊА
СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

13

14

Свети Праведни Иван Црнојевић

Печат Ивана Црнојевића

Превод странице “Октоих првогласник” ђе се поред господара Зете Ђурђа Црнојевића
помиње и митрополит Вавила (Из књиге Ранка Перовића, О ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ, стр.
45)

15

Октоих првогласник

Најстарији печат Цетињског манастира 15-16. вијек (Из књиге Ранка Перовића, О
ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ, стр. 47)

16

Сава Петровић-Његош

Василије ПетровићЊегош

Данило Петровић-Његош

Свети Петар Први

Његош

са бијелом панкамилавком - симболом аутокефалне цркве

17

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
МИТРОПОЛИТ ЈЕ ПРИРОДНИ ЦРНОГОРАЦ КАКО ШТО СУ И ПРВИ
МИТРОПОЛИТИ И НЕ МОЖЕ БИТИ У ЦРНУ ГОРУ МИТРОПОЛИТ
СТРАНАЦ, НАКО РОДНИ ЦРНОГОРАЦ ИЗ ПРВИЈЕ ЦРНОГОРСКИЈЕ
ФАМИЛИЈА.
СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

Његошев проглас о канонизацији Петра I за црногорског свеца (31.10.1834.г.)

18

Диплома о избору Његоша за митрополита (Из књиге Ранка Перовића, О ЦРНОГОРСКОЈ
ЦРКВИ, стр. 123)

19

20

21

ДОДАТАК
ЦРНОГОРСКИ СВЕЧЕВИ
Св. Владимир Дукљански, владар Дукље од 997. до 1016. Славе
га 4. маја све три вјере у Црној Гори.
Св. Василије Острошки (Попово Поље - Херцеговина, 28.
децембра 1610 - Манастир Острог, 29. април 1671). Слави се 12. маја.
Св.Стеван Пиперски (Жупа Никшићка ? - Ћелија Пиперска,
20. мај 1697; према некијем изворима умро је 20. маја 1714). Слави
се 2. јуна.
Св. Петар Цетињски - Чудотворац (Његуши, 1. април 1749.
-Цетиње, 18. октобар 1830), црногорски владика - господар од 1782.
до 1830. Слави се на Петровдан (Лучиндан 31. октобра)
Св. Праведни Иван Црнојевић (1442 - 4. јул 1490.) владар и
господар црногорски од 1465. г. Слави се 4. јула.
ЦРНОГОРСКЕ ВЛАДИКЕ
Иларион (1220-1242); Герман (за кога се зна да је био други
владика); Неофит (1250-1270); Јевстатије (1270-1278); Михаило I;
Андрија; Михаило II (1305-1319); Јефтимије (1405); Арсеније (14051417); Давид (1435); Теодосије (прије 1446); Јосиф (1453); Висарион
I (1452-1485); Пахомије I (1451); Вавила (1493-1495; помиње се
у Октоиху 1494); Герман II (1520); Павле (1530); Василије I (био
на Охридском сабору 1532); Никодим (1540); Ромил (1530-1559);
Макарије (1560); Рувим I (1561); Пахомије II (1569); Герасим (1575);
Венијамин (1582-1591); Никанор и Стеван (1591, коађутори); Рувим
II Бољевић (1593-1636); Мардарије I (1636-1647); Корнећанин (1659);
Рувим III Вељекрајски (1673-1685); Василије II; Висарион II (16851692); Сава (Саватије) I Калуђеровић из Очинића (1694-1697);
Данило Шћепчев Петровић (1697-1735); Сава Петровић (1735-1781);
Василије Петровић (1750-1766); Арсеније Пламенац (1781); Петар
I Петровић (1782-1830); Петар II Петровић (1830-1851); Никанор
Ивановић (1858-1860); Иларион Рогановић (1860-1882); Висарион
Љубиша (1882-1884); Митрофан Бан (1884-1920)

22

У њему је списак црногорске народне
скупштине којом је извршена финансијска
реформа а у оквиру ње обухваћена и
Црногорска православна црква

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

“ПРЕЗИР СМРТИ” КОЈИМ МИТАР
ЛАКОВИЋ, ЦРНОГОРСКИ ОФИЦИР,
ВЕЛИКОМУЧЕНИК, РАЊЕНИК СА
СКАДРА ПРКОСИ НЕСТАНКУ ДА БИ
ОВОМ САВРЕМЕНОМ ФОТОГРАФСКОМ
СЛИКОМ КАО “ИКОНОМ” МОДЕРНОГ
ДОБА ЗАДОБИО СВЈЕТСКУ СЛАВУ СЕБИ
И ЦРНОЈ ГОРИ

Маузолеј Владике Данила на Орловом кршу
изнад Цетиња (фотос лијево) и грб ЦПЦ са
овог споменика.

38

39

40

41

42

Томос Васељенског патријарха Мелетија IV и Св. Синода Васељенске патријаршије у
Цариграду од 19.2.1922. којим је потврђено присаједињење ЦПЦ Српској цркви. Ово се
помиње у овом томосу у 3 реду одоздо првог пасуса. Назив Црногорске цркве је подвучен
линијом. Овај томос који је неканонски купила СПЦ је још један доказ о постојању
аутокефалне ЦПЦ.
Превод томоса са грчког је на полеђини овог документа, односно на страни 44. и 45. овог
зборника докумената.

43

44

Извор: Душан К. Петровић, Уједињење Српске цркве и обнова патријаршије, Београд 1969.

45

Извор: ЛУЧИНДАН, 39/2011/стр. 45.

46

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
ОД ОСНИВАЊА ОДБОРА ЗА ОБНОВУ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ДО ЊЕНОГ ОБНАВЉАЊА

47

48

БАЈИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА II
Узимајући себи за право покретање акције на обнови насилно и нерегуларно укинуте
Црногорске православне цркве по основу скоро двовјековне традиције ложења бадњака пред
Цетињским манастијером свакога годишта од времена владике Данила на овамо, ми, братство
Мартиновића и Бориловића из Бајица, уз подршку велике већине грађана Цетиња, а вјерујемо и
црногорскога народа из осталијех крајева Републике, неопозиво од надлежнијех друштвенополитичких органа Цетиња и Црне Горе

ЗАХТИЈЕВАМО
вртање свијех права Црногорској православној цркви која су јој нерегуларно и неканонски
одузета насилнијем припајањем Српској православној цркви 1920. године. Да се заиста ради о
грубом насиљу потврђује податак да је Црногорској православној цркви од стране васељенскијех
цркава признат АУТОКЕФАЛНИ статус још 1855. године, када је она уписана као ДЕВЕТА по реду
у скупини самосталнијех и самодовољних православнијех црквених организација грчко-источног
обреда.
Њезино вртање у положај аутокефалне цркве тражимо, не из помодарства да уз државу
имамо и своју цркву, већ из разлога што је својом историјском СУШТИНОМ недјељиви дио црногорске државности. За потврду тога довољно је навести само податак да су црногорски митрополити
бирани на Општецрногорском збору из редова црногорскога народа и нијесу могли бити странци.
Тако изабрани кандидати ишли су на хиротонисање у Пећ или другђе и након посвећивања званично
постајали поглавари Цетињске митрополије, заправо од почетка XVII вијека - старјешине Црногорске
православне цркве.
Паралелно с преузимањем владичанскога трона, црногорски митрополити су истовремено
постајали и политичке вође црногорскога народа. У једној личности сједињавала се тако црква и
државна власт, што упућује на њезину недјељивост. По истом том основу црногорско свјештенство
се ничијем није одвајало од народа. Свјештеници су напоредо били проповједници вјере и ратници.
Што више, ови други позив био им је важнији од првог. Према томе, Црногорска православна црква
и црногорска држава толико су биле урасле једна у другу да је њихово раздвајање било незамисливо.
Природна веза међу њима остала је нераскидива до краја постојања Краљевине Црне Горе.
Како је познато, спољнијем нелегитимним путем, најприје је (1918) укинута црногорска
држава, без да се о том чину саслуша глас њезинога народа, па је једностраним административним
путем била присаједињена Краљевини Србији, да би преко ње ушла у Краљевство СХС. У вријеме
НОР-а, одлукама другог засиједања АВНОЈ-а, на захтјев црногорскога народа, који је то изборио
крвљу, врнута је Црној Гори њезина државност.
На наличан начин како је бесправно на крају првог свјетског рата била ликвидирана
црногорска државност, двије године касније (1920) била је укинута аутокефална Црногорска православна црква и присаједињена Српској православној цркви. Дотадашња Цетињска архиепископија
сведена је на ранг обичне епархије под именом Митрополија црногорско-приморска. И док је,
како је казано, црногорска држава успостављена у поратно социјалистичко вријеме као једна од
федералних јединица нове Југославије, њезина Црногорска православна црква је до данас остала
без себе. То значи да је поратна црногорска држава остала РАСПОЛУЋЕНА, инвалидна, чиме јој је
нанијета велика историјска неправда.
Изложено нас упућује на закључак да упозоримо да је наступио крајњи тренутак да Црна
Гора сама као легитимни државни организам, по уходаном поступку, одмах приступи поновној успостави аутокефалне Црногорске православне цркве, укључујући ту све промјене које ће произићи из
њезинога положаја.
Осим историјскијех, организационо-канонских, теолошких и другијех, постоје и чисто
практични и то врло акутни разлози, који изискују успостављање Црногорске православне цркве за
чије навођење у оваквом документу није прилика да се истичу, па морају бити испуштени.
Имајући речено у виду, ми, становници племена Бајица, категорично и изричито захтијевамо
од надлежнијех органа црногорске државе, посредством Скупштине општине Цетиње, да хитно приступи реинаугурацији Црногорске православне цркве. У противном, с текућом годином
престајемо с обичајем налагања бадњака пред Цетињским манастијером, јер он, како видимо,
не припада домаћој црковној организацији, већ њезиној натуреној посестрими, која се ниучему
сестрински не понаша.

49

Енергично тражимо да се ствар коју ми покрећемо, по регуларној канонској и државној
процедури што прије доведе до краја, да би се црногорски народ и по том основу изједначио у
правима која имају други братски народи југословенске заједнице.
Цетиње, 20. јула 1990.
Становници племена Бајице
СЛИЈЕДЕ ПОТПИСИ:
(ИЗВОР: Сретен Зековић / Црногорски аутокефални покрет, стр. 204-207)

СКУПШТИНИ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ
ГОРЕ
Ми, Црногорци православне вјероисповијести придружујемо се оправданом захтјеву
племена Бајица за враћање свијех права Црногорској православној цркви, која су јој насилно, дакле,
неканонски, одузета 1920. године.
Црногорска православна црква је неколико вијекова била главни стожер црногорске
државности и духовности, па је неразумно и неодрживо да је данас, када се црногорски народ
поново изборио за своју националну државу, Црногорска православна црква потчињена Цркви друге
државе, заједно са непроцјењивим културно-историјским благом, које су Црногорци беспримјернијем жртвама стицали и очували у најтежем и најславнијем раздобљу своје вишевјековне историје.
Не иштемо вртање самосталности нашој Цркви, због стварања мржње и неразумијевања
међу људима и народима, но ради васкрса поражене духовности и моралнога препорода црногорскога народа, као и њихове равноправности су осталијем југословенским народима.
Стога, неодложиво захтијевамо:
1. Да се Црногорској православној цркви врне самосталност, аутокефални статус.
2. Да се Цетињском манастијеру и осталијем црквама и црковним општинама у Црној Гори,
којима је у новије вријеме, без знања и сагласности вјерника дописан придјев “српски”, врну њихова
првобитна имена која су деценијама и вјековима носили.
3. Да Црногорска-приморска митрополија дозволи црногорскијем православним вјерницима
да слободно исказују своју националност, и да укине сваку врсту дискриминације према вјерницима
и грађанима црногорске националности.
4. Да се разријеше црковне службе сви поглавари, свјештеници и духовници Црногорскоприморске митрополије, који супротно хришћанском учењу врше дискриминацију према вјерницима било које националности.
Потписивање петиције за вртање аутокефалног статуса Црногорској православној цркви,
трајаће све док се сви наши захтјеви не испуне.
Цетиње, 25. јула 1990.
ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР
ГРАЂАНА ЦРНЕ ГОРЕ
СЛИЈЕДЕ ПОТПИСИ:
(ИЗВОР: Сретен Зековић / Црногорски аутокефални покрет, стр. 209)

ЗАПИСНИК
Са Оснивачке ćеднице Одбора за обнављање аутокефалне
Црногорске православне цркве
Цетиње, 27. XII 1990. године, 17. часова (у кући Велимира Муја Милановића, уз Српско
посланство).
Учесници ćеднице: Јеврем Брковић, Сретен Зековић, Илија П. Мартиновић, Душан Брајовић,
Томо С. Почек, Велимир Вујовић, Зоран Станојевић, Божидар Богдановић, Ђорђије Радоњић,
Ивановић Илије (Саша), Мијо Б. (Јошов) Мартиновић, Бранко Ђ. Никач, Борислав Цимеша, Саво
Јаблан, Младен Ломпар, Р. Кушевија, Божидар Ђикановић, Душан Гвозденовић, Славко Перовић.

50

Сретен Зековић (уводничар ćеднице): Даје детаљну и прецизну информацију од љетошњих
догађаја, пратећи их генезом. Излаже значај Бајица и њихове резолуције и петиције на које се одазвало
скупљањем потписа Цетиње и Црна Гора, након чеса скупу презентира концепцију црногорске
Бадње вечери као одговора на предстојеће устоличење Амфилохија Радовића, 30. 12. 1990. г. а осим
тога и изнад тога као историјски догађај са дугорочном концепцијом и значењем у националном,
политичком и вјерском смислу. Образлаже приједлог, да се црногорско Бадње вече одржи у неђељу
6. јануара и да се састоји из два церемонијална дијела: у Бајицама испред цркве Јована Крститеља са
почетком церемоније ложења бадњака у 14,30 и, на Цетињу испред Двора краља Николе са ложењем
бадњака са почетком у 15,30 ура. Помиње да је било више приједлога у вези одржавања мјеста
церемоније на Цетињу, и то, оних који су се односили да се манифестација одржи испред Влашке
цркве па до гледања да се иде пред Манастир Св. Петра Цетињскога, ђе би, како истиче, могло доћи
до конфликта са несагледивим поćљедицама. Управо, да би се то избјегло конституисан је приједлог
да се цетињски дио манифестације одржи пред Двором. Пошто Бајице нијесу прихватиле долазак
архимандрита Абрамовића за чију безбиједност нијесу могле да гарантују, а и сами су унутар себе
подијељени дјеловањем са стране, дошла је идеја да се ЦРНОГОРСКО БАДЊЕ ВЕЧЕ састоји из два
дијела од којих други ће се одржати пред Двором. Као суштину оваквога организовања манифестације
истиче да се овакав начин одржавања црногорске Бадње вечери не схвати, не смије и не треба
схватити као подвајање и искључивање, надгорњавање и цијепање снага које су за аутокефалну
Црногорску цркву (у даљем тексту АЦПЦ) већ као допуну, комплементарност бајичком дијелу
прославе и увеличавање цијеле манифестације. Дакле, прво ће се одржати бајички дио, а затијем
они испред Двора који ће имати општецрногорски карактер и представљати ОПШТЕЦРНОГОРСКО
БАДЊЕ ВЕЧЕ. Можда ће понегђе бити и понеко у бити неоправдано мишљење да је такав садржај
манифестације подвајање, но он то, заиста, није већ и напротив истинско увеличавање и давање још
већег значаја цијелој манифестацији. Волио бих, констатује, да црногорско Бадње вече буде тог дана
и пред 50 црногорскијех цркава и манастијера, односно пред свијема које су црногорске, али пошто
је то у овом часу немогуће, морамо се задовољити да се одржи овако како је већ најављено и овом
скупу презентирано. Даље излаже могућност доласка Антонија Абрамовића око чеса се посебно
ангажовао Божидар Богдановић.
Предлаже прерастање овога Одбора у ОДБОР ЗА ОБНАВЉАЊЕ АЦПЦ, који у будућности
треба да води кључне и све послове, укључујући и кривично-правне, поред текућих политичких и
другијех, ради остварења тога историјског задатка.
Јеврем Брковић: Прихвата приједлог уводничара С. Зековића према којем се са похвалом
односи. Са одушевљењем прихвата оснивање Одбора и предлаже Гвозденовића за пре(д)ćедника.
Краће излагање закључује потребом обнародовања дате идеје и неопходношћу одлучнога кретања у
битку ради реализације обнављања АЦПЦ.
Бранко Никач: Даје приједлог назива Одбора за врћање АЦПЦ након чега кратко реплицира
Славко Перовић. Укључује се и С. Зековић подржавајући Јевремову идеју око назива Одбора да
би напокон прихватио једногласно приједлог Бранка Никача, чиме је и формално назван основани
ОДБОР ЗА ОБНАВЉАЊЕ АУТОКЕФАЛНЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, овијем
именом и са задатком који из његовог самог имена произилазе.
Славко Перовић: Предлаже проширење Одбора су комплетним чланством Црногорскога
друштва независнијех књижевника (ЦДНК) као и двојицом, по њему, врснијех каноничара, двојице
Вучинића, Стева и Ђура. Такође, истиче значај у правцу дјеловања Одбора двојице црногорскијех
еминентних теоретичара и писаца, Данила Радојевића и Сретена Зековића. Истиче да ће Одбор
морати радити на дуже стазе (И, могуће је и више година) ради остварења својега циља. Помиње
потребу контактирања са Москвом и Цариградом (Весељенска црква), као и канонскога вођења
послова и конкретно у том смислу уобличавања посланице за предстојеће Бадње вечери!
Јеврем Брковић: Црква ни је насилно одузета, морамо је врнути!
Томо Почек: Што се тиче рада нашега Одбора, не идимо у ширину. Ваља разрадити тактику.
Душан Гвозденовић: Не признајемо окупаторску Српску цркву. Настављачи смо своје
традиције. У међународнијем комуникацијама морамо контактирати са Руском црквом с којом је
комуницирала АЦПЦ, и саопштити им наш задатак и циљ. Са црквама in partibus под Турцима
АЦПЦ није контактирала, па не морамо ни ми.
Славко Перовић: Предлаже да се Одбор на данашњој ćедници позабави оперативним
дијелом посла ради реализације предстојеће црногорске БАДЊЕ ВЕЧЕРИ.
Јеврем Брковић: Цитира члан 40. Устава Књажевине Црне Горе из 1905. год.

51

Славко Перовић: У вези будућега рада Одбора напомиње потребу консултовања канониста,
јер Српска правосл. црква има добре односе са Руском, а помиње и давања аутономије од ове
другијем црквама (грузијској).
Бранко Никач: Морамо обавијестити и Папу.
Душан Брајовић: Имамо ли иједнога свјештеника?
Илија Мартиновић: Прото Комнен Радусиновић је изјавио да ће крштавати нашу ђецу као
Црногорце, али је одбио да дође у Бајице, јер се боји за свој статус и положај, пошто је чиновник
СПЦ. Молим ве да размислите да ли је паметно да једну нашу делегацију (мислим бајичку), која
је и аутор већ добро познате резолуције, односно петиције, око обнављања самосталне Црн. цркве
послати Амфилохију Радовићу и да му уручи тај наш захтјев. Очекујем од вас корисну сугестију и
паметну одлуку о томе. У Бајицама, иначе, као и свуђе постоје бијело-зелене подјеле, има колебања
и цијепања као ето и на Цетињу. У Бајицама се често чује да не смијемо препуштити Манастир
Петра I Србима и њиховој цркви. Било је приједлога, па и са Његуша, да се света дужност у вези
Бадњака изврши пред Манастијер цетињски. Што се тиче Антонија Абрамовића, ја не знам је ли
вршио богослужење у Српској цркви. Има и таквих гледања која иду за тијем да се поставља питање
да ли му је сигурна безбједност. Црногорско БАДЊЕ ВЕЧЕ треба да протекне у духу гостопримства.
Поново ве молим да размотрите да ли да Амфилохију уручимо своју петицију.
Велимир Вујовић: Илију сам схватио да је људима у Бајицама непознато: ко је Антоније
Абрамовић. Он је ван СПЦ, која има организацију у Канади. Он је припадник Руске цркве, а осим
тога поузданијем каналима и потпуно увјерљиво сазнајемо и имамо прецизне информације да су
му паства Црногорци који не прихватају СПЦ управо као и он који је баш зато у Руској цркви.
Официјалним каналом имамо информацију о њему као вриједном и достојанственом човјеку и
свјештенику. Био је укључен у протоколарни дио смотре и сусрета недавне црногорске делегације
у поćети Канади. Друга ствар о којој овђе желим да говорим је да ни ова наша предстојећа
манифестација БАДЊЕ ВЕЧЕРИ успије. Ћено (С. Зековић) је одлично овђе рекао да се она одржава
и пред 100 цркава не би било много. За почетак, за који смо се опредјелили, најбољи одговор СПЦ-и
је да ни манифестација успије, да буде масовна и попраћена у медијима. С обзиром на то, на цијели
ритуал, посланицу и друго, потребито би било, по мојему мишљењу, а поготово збога кратког дана,
могућег лошега времена, манифестацију направити на једном мјесту и у једном термину, а не на
два. То би обезбиједило више људи, дакле, изразитију масовност и спектакуларнији церемонијал.
Бојим се да ни се људи не оспу. И да нам све то не успије, да неко пође тамо, а неко овамо. Уз сво
уважавање бајичке традиције, за коју не бих желио да се у било чему наруши, не бих био повријеђен
да се манифестација одржи и на другом мјесту. Поставља се дилема: племенски, локални бајички
или општецрногорски интерес. Битно је да смо на једном мјесту. Што је све запрека: ако идемо
у Бајице, они су подозриви према попу. Онда треба, ако он долази, ићи на друго мјесто. уосталом
бадњак се може ложити у свакој кући (упадица Јеврема Брковића, “он је остатак паганског чина”,
односно “он је сам пагански, претхришћански, предцивилизацијски чин”). Испред Двора је ложен
између два свјетска рата, а испред Бановине 1945. од стране Блажа Јовановића и попа Сима Мартиновића. Кључни судионици су сходно традицији увијек били Бајице. За чесову гођ се солуцију
одлучимо, ја сам да не буде оштећено то часно учешће Бајица и њихово главно судиоништво у том
чину. То мора трајати 2,5 или 3 уре?
Душан Гвозденовић: Зашто толико дуго?
Младен Ломпар: Објављено је у 2 ипо уре.
С. Зековић: То нас обавезује.
Велимир Вујовић: Бојим се да људи не озебу и пођу дома.
Томо Почек: Цијела акција је почела љетос. Покренули су је Мартиновићи и Бајице. У вашој
резолуцији пише: тражи се родни Црногорац за митрополита. Суштина је обнављање аутокефалне
цркве. Питам Илију, остали смо при стајалишту да се ложи у Бајицама. Један дио Бајица ће да носи
бадњак ђе га је триста година и носио, пред Манастијер. Ако дођем горе у Бајице, бојим се да не
доживим непријатност.
Божидар Богдановић: Надам се да ћу заједно са свијема Вама још дуго славити Бадње Вече.
Био сам у Канади. Моје запажање о Антонију Абрамовићу: искључиво је Црногорац и дјелује у духу
Црногорске цркве, пошао је у руску кад нема Црногорске цркве, јер неће у окупаторску српску. На
поćљедњем сусрету у Канади било је око 800 званица и шеф црногорске делегације пре(д)ćедник
др. Бранко Костић. Антоније је одржао величанствену проповијед. Није блеф, нити је дискутабилно
то да ли је он погодан или не за нас, нашу манифестацију и наше акције. Он је фасцинантан чојек.
Фасцинантно је то, да је он 100% Црногорац и да иступа црногорски. Што се тиче Бајица, ја их

52

дубоко поштујем и цијеним све њихове досадашње резултате. Међутим, морам Ви искрено рећи што
је било, можда један од момената неспоразума око А. Абрамовића. Ја сам имао један момачки спор
са фамилијом Илије Мартиновића који је изглађен и ја ту породицу и поштујем и волим. Дакле, када
сам се ја понудио за прихват Абрамовића, због нашега ранијег конфликта, они га не прихватају. Ако
дође Антоније, односно ако сте сагласни да дође, ја га прихватам и преузимам на себе комплетан
трошак смјештаја, пута, боравка, дакле, цјелокупни трошак.
Јеврем Брковић: Све ми се чини да од Бадњака не видимо аутокефалну цркву, а од Бајица
Црну Гору. Мислим да не је пизма довела до овога. Зековић и ЦФП је обискао, тј. покренуо све
ово, ипак. Схватимо да ми бадњаком парирамо Манастијеру. Подржимо Зековића и основну идеју
у овом смислу: Ложи се бадњак пред Бајичком црквом у 14,30. То је тог часа за нас Манастијер
црногорски. Ту се тога часа чита Бајичка резолуција као што је тјентишка, острошка из рата итд.
Чита је Илија Мартиновић у име племена Бајица, и они онај дио бадњака који је ту био и сви ми
као и сви који дођу из разнијех градова и крајева Црне Горе идемо пред Двор ђе се церемонијал
отвара у 15,30 ура. Пред Двором је народни збор тематски посвећен обнављању АЦПЦ. На скупу се
саопштава проглас о обнављању наше Цркве и предаје се штампи. Тијем чином парирамо Српској
цркви и онијема окупљеним испред Манастијера. Антоније чинодејствује. Он нека ради оно што
Амфилохије ради пред Манастијером. Да ли ће га Бајице прихватити? Ако они неће, ми овђе (х)
оћемо пред Двором! Прогласом дајемо рок до рецимо 12. јула, Петровдана, црногорској Скупштини,
рок за обнову АЦПЦ. Ако то не ураде, преузимамо ствар у своје руке и дјелујемо према одлукама
овога скупа и пред Двором, чита се Бајичка резолуција, а послије ње наш проглас.
Саво Јаблан: Ја у овом чину видим потребу да сви налажемо један бадњак. Добро
размислимо за убудуће. Да ће тога дана доћи много више других од Цетињана. Многи од њих не
знају ни за Бајице. Ја нијесам за то, да будемо један сат тамо, а један овамо. Бојим се расплињавања,
ако се одржава на два мјеста. Паметније је на једно мјесто. За мене је то прослава. Мислим, да је
далеко убојитије пред Двором. Био би то вјерски чин, и не само то, и да из године у годину постане
традиција. Позвао бих Антонија. У случају одржавања испред Двора, избјегавамо егзистирање двије
струје у Бајицама. Они који прихватају наш концепт, знају ђе ће доћи.
Д. Гвозденовић: Пред бајичком Црквом се указује проблем смјештаја. Ја сам за то, да се
ложи пред бајичком Црквом и послије тога пред Двором.
Б. Богдановић: Пазите, бајичка Црква је гробљанска.
Јеврем: И у Бајицама и пред Двором, чита се Бајичка резолуција. Ложи се бадњак на оба
мјеста. Морамо ићи и у конфликт, ако треба, више једном.
Б. Никач: Молим Ве, важно је да су оба пута Мартиновићи они који доносе бадњак, мада ће
вјероватно неко од њих ићи и пред Манастијер са том улогом.
Славко Перовић: Тврдим да апсолутно не смијемо тога дана почети грађански рат у Црној
Гори, што они прижељкују. Управо по Шолевићевом рецепту на темељу крајњег заоштравања и
подвајања у Црној Гори на линији бијело-зелено, што сте имали ево прилике да видите у задњем
броју нашег листа из објављеног серијала. Моје је мишљење да идемо са два бадњака на два мјеста,
пред Бајицама и Двором. У Бајицама је гробљанска црква. Због тога тамо се не може окупити велики
број људи. У Бајице треба поред мјештана да иде ко гођ (х)оће и делегације наших градова и нахија,
200, 300, 500, 600 људи. Бадњак пред Двор доносе Бајице. Ту архимандрит чинодејствује. Овђе је
црногорски бадњак. Резолуција се чита на оба мјеста. Око сценографије ћемо се договорити. Што,
ко и како!? Немојмо се сада исцрпљивати око тога.
Сретен Зековић: Због мојега честога контакта са Бајицама поново се морам умијешати у
ову дискусију. Дајте да ово завршимо сложно и без свађа. И кад није постојао ови Одбор, Бајице
су радиле, а ја сам посредовао и иницирао. Одштампане су већ плакате и наљепнице, као и летак.
Бадње вече мора бити у Бајицама, а питање је да ли желимо и тамо и овђе пред нашијем Двором,
симболом наше државности. По вашијем дискусијама и опредјељењима даје се закључити да хоћете
да се одржи и тамо и овђе, на оба мјеста. У Бајице треба да идемо ми сви и ко гођ (х)оће да и тамо
буде што масовније, а затијем, потпуно се слажем са Јевремом, да чинодејствује Антоније пред
двором као Амфилохије пред Манастијером. И при томе, да вјерници траже аутокефалију прогласом.
Дакле, Абрамовић не чинодејствује у Бајицама. Добро је што истичемо ОПШТЕЦРНОГОРСКИ
карактер пред Двором. Пошто су Бајице започеле, али не, ипак, су оваквом дубином и корјенитијем
захтјевима и циљем, дајмо да направимо реални компромис на обострано и опште задовољство и
интерес свијех нас. Дакле, поп горе не иде, но ми грађани, а затијем смо сви пред Двором са попом
Абрамовићем заједно.

53

Б. Богдановић: нека и пред Двор Бајице донесу Бадњак.
Усваја се ови приједлог и нови приједлог да то буде Мијо Мартиновић (приједлагач Илија
Мартиновић). Одбор реагује једнодушно.
Илија Мартиновић: Само не заборавимо, нећемо и недамо им Манастијер. Борићемо
се за њега. Ми имамо и позив за устоличење Амфилохија, за 30. Ту је и 1000 ручкова у Гранду.
Нормално, ја се нећу одазвати на та(ј) позив. Међутијем, то су те наше паре које Српска црква
троши. Она троши незаконито и пљачком сва наша добра културна по црквама и манастијерима.
То је незапамћени вандализам и културни геноцид. Свјештеници су крали наше благо. Позивам све
Црногорце на јединство ради очувања културног блага Црне Горе. И молим ве да се договоримо око
тога да једна наша делегација преда петицију о аутокефалности Амфилохију.
Јеврем Брковић: Бајице треба да предају петицију Амфилохију.
Душан Гозденовић: Дакле и у Бајице и пред Двор идемо са Бајичком резолуцијом.
С. Зековић: Оба скупа вежемо пропагандом. Бајице у толико, а пред Двором у толико.
Д. Гвозденовић: у Бајицама Бајичка резолуција, а пред Двором она и послије ње проглас.
Ј. Брковић: Потребито је да одмах легализујемо ствар преко штампе. Преузимам обавезу на
себе.
Приједлог је једногласно прихваћен.
Ćедница је једногласно усвојила слиједеће ЗАКЉУЧКЕ:
1) Да се ЦРНОГОРСКО БАДЊЕ ВЕЧЕ, како пише у плакату и наљепници, одржи у два дијела
и то: у Бајицама пред мјесном Црквом са почетком у 14,30 ура нареченога дана и са садржајем, ложење
Бадњака и читање Бајичке резолуције од стране Илије П. Мартиновића, а уз присуство одазванијех
Бајица, делегације нашијех градова, мјеста и крајева из цијеле Црне Горе, дакле свијех оних који
се одазову позиву и дођу, те затијем, пред Двором краља Николе у 15,30 ура, одмах иза бајичког
церемонијала, а са ćљедећим садржајем: Душан Гвозденовић отвара скуп, Антоније чинодејствује,
те се чита Бајичка резолуција и послије ње проглас народнога збора са захтјевом за аутокефалију.
Лице које ће прочитати проглас одредиће се накнадно. Подробности церемонијала пред Двором
утаначиће се са архимандритом Абрамовићем. Бадњак и пред бајичком Црквом и пред Двором доносе Мартиновићи (Бајице). За ови други пред Двором задужен као доносилац, по приједлогу Илије
Мартиновића, Мијо Мартиновић.
2) Одређене су комисије:
- за писање прогласа:
Данило Радојевић, Бранко Бањевић, Сретен Зековић, Славко Перовић, Младен Ломпар,
Илија Мартиновић, Борислав Цимеша;
- за техничка питања и реализацију програма:
Божидар Ђикановић, Томо Почек, Божидар Бобо Богдановић, Душан Брајовић, Ђоко
Станковић и Душан Саша Ивановић.
Задатак комисије је:
- обезбиједити и поставити бину, траке за редаре и дежурне из обезбјеђења, што ће В. Вујовић
и Д. Гвозденовић обезбиједити црвено платно и дати Деси Ђ. Мартиновић да сашије, затијем организација обезбјеђења (Јеврем Брковић преузео обавезу са 50-100 момака), декорација говорнице
са ликом Петра I, прибављање и качење двије старе црногорске заставе, декорација простора и
сценографија (Ђоко Станковић и Душан Брајовић);
- пријављивање надлежнијема одржавања скупа у складу са законскијем обавезама у року од
48 ура прије одржавања скупа;
- упознавање присутнијех на избјегавање било чесовијех провокација.
- дијељење плаката, летака, наљепница, пропагандни рад.
- реализација ТВ-телопа и радио реклама.
3. ) Наредна ćедница Одбора заказана је за суботу 28. 12. на истом мјесту са почетком у 17. ура.
За њу су остала, поред осталијех, и ова питања: договарање и доношење одлуке око читача прогласа
пред Двором, одређивања делегације и церемонијала за свечани дочек Антонија Абрамовића из
Канаде и делегације, начина и мјеста око уручења бајичке резолуције Амфилохију Радовићу.
Ćедница је закључена у 19,30 ура.
З а п и с н и ч а р:
П р е (д) ć е д н и к ОДБОРА ЗА
Борислав Цимеша, с. р.
ОБНАВЉАЊЕ А Ц П Ц:
Душан Гвозденовић
Цетиње, 27. XII 1990. годишта
(ИЗВОР: Сретен Зековић / Црногорски аутокефални покрет, стр. 210)

54

55

СЕКРЕТАРИЈАТУ ЗА УНУТРАШЊЕ ПОСЛОВЕ
СО ЦЕТИЊЕ
У складу са Законом о јавним скуповима, обавјештавамо ве, да ће се у неђељу, 6. јануара
1991. године одржати ЦРНОГОРСКО БАДЊЕ ВЕЧЕ у Бајицама, испред Цркве Св. Јована Крститеља са почетком у 14, 30 ура и на Цетињу, испред Двора Краља Николе у 15, 30 ура.
Службу обезбјеђења и одржавања реда обављаће од стране организатора овлашћена лица
која ће око рукава имати црвене траке.
Цетиње,
31.12.1990. године

Одбор за обнављање аутокефалне
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Душан ГВОЗДЕНОВИЋ, пре(д)ćедник

ЗАПИСНИК
Са ćеднице Одбора за обнављање аутокефалне Црногорске православне цркве, одржане 2.
јануара 1991. г. (у кући Велимира Муја Милановића) између 17 и 18, 30 ура.
На ćедници су разматрана текућа техничка питања која се односе на организовање и
одржавање предстојеће црногорске Бадње вечери.
Закључци:
1. Томо Почек обезбјеђује бадњак и дрва за ложење.
2. Свјештеник је отпао. Владика повардарски Михаило се не може мијешати и судјеловати
на територији СПЦ.
3. Траке за обезбјеђење су готове.
4. Обавезу за бину преузео Ивановић Душан - Саша.
5. Заставе су обезбијеђене.
6. Велимир Вујовић преузео обавезу за чишћење снијега са Мићом Пурановим Павлићевићем.
7. Одбор је прихватио проглас чији је аутор Јеврем Брковић и остали предвиђени. Он ће у
име Одбора прочитати ови проглас на црногорској Бадњој вечери.
8. Јеврем Брковић преузео обавезу да доради текст Стевана Вучинића.
Записничар
Б. Цимеша, с. р.

Пре(д)ćедник:
Д. Гвозденовић, с. р.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Свецрногорски одбор за обнову аутокефалне Црногорске православне цркве, коју је 1920.
године насилно укинуо Александар Карађорђевић - у Црној Гори запамћен као убица и паликућа организује на Цетињу ЦРНОГОРСКО БАДЊЕ ВЕЧЕ.
Послије двије прошлогодишње петиције за обнављање Црногорске цркве - Бајичке од 20. јуна
и Свецрногорске од 19. новембра - формиран је Одбор за обнављање аутокефалне Црногорске цркве,
који ће ово суштинско питање црногорског опстанка и државности покренути пред Скупштином
Социјалистичке Републике Црне Горе и Уставним судом Југославије.
Одбор је ријешио да се, у име вјековне аутокефалне Црногорске православне цркве,
овогодишњи традиционални цетињски бадњак наложи испред споменика Ивану Црнојевићу и
Краљевског двора на Цетињу. Тога ће дана бити упућена и Резолуција православнијем црквама, у
првом реду Руској православној цркви с којом је још од Петра Великог Црногорска црква одржавала
присне односе као са једином православном црквом која није била in partibus. Резолуција ће бити
достављена и Скупштини Социјалистичке Републике Црне Горе у чијој је компетенцији укидање
тог злогласног декрета Александра Карађорђевића, који је и даље главна запрека обнављању
аутокефалне Црногорске цркве и постојању неокрњене црногорске државности!
Цетиње,
3. јануар 1991. године

56

СВЕЦРНОГОРСКИ ОДБОР ЗА
ОБНАВЉАЊЕ АУТОКЕФАЛНЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ЗАПИСНИК
Са ćеднице Одбора за обнављање аутокефалне Црногорске православне цркве, одржане 4.
јануара 1991. године у просторијама куће Велимира Муја Милановића од 18 до 19,30 часова.
Душан Гвозденовић, пре(д)ćедник, обавијестио је присутне о информативном разговору
(саслушању) са начелником СУП-а Шћекићем. Одлучено је упркос притисцима и евентуалној забрани да се скуп одржи. Телоп ће се давати вечерас на ТВ у 19,30, а предвиђен је и за ćутра вече (5.
I. 1991. у 19,30). На ćедници је прикупљено 5.000 дин. за уплату ТВ за телоп који ће реализовати
Мило Кнежевић. Велимир Вујовић реферисао да је снијег очишћен. Шпиро Мартиновић се
самоиницијативно обавезује да ће се упркос забрани МЗ Бајице бадњак налагати у Бајицама. За
говорника на скупу, поред Д. Гвозденовића и Ј. Брковића, одређен је и Мило Павловић.
Записничар:
Б. Цимеша, с. р.

Пре(д)ćедник:
Д. Гвозденовић, с. р.

ЗАПИСНИК
Са ćеднице Одбора за обнављање аутокефалне Црногорске православне цркве, одржане 5.
јануара 1991. године у просторијама куће Велимира Муја Милановића од 19 до 20,30 ура

ДНЕВНИ РЕД
1. Разматрање Рјешења о забрани одржавања најављене црногорске Бадње вечери и Божића
испред Цркве св. Јована Крститеља у Бајицама и испред Двора Краља Николе.
Након дуже дискусије Одбор је једногласно усвојио ćљедеће закључке:
1. Рјешење СУП Цетиње бр. 01-61/2 од 5. 1. 1991. године сматра се незаконитом, те се Одбор
има понашати као да га није ни било. Најављени скупови одржаће се према већ утврђеном плану и
у заказано вријеме, с тијем што ће у Бајице ићи само шира делегација овога Свецрногорског скупа.
2. Скупови морају протећи достојанствено и у најбољем реду, без ичесових инцидената,
нарушавања јавног реда и мира... Могући су други облици пасивног отпора... У том смислу, сваки
евентуални починилац екцеса и провокације сноси личну или групну одговорност. Ови закључак је
донијет на приједлог предćедника Црногорскога федералистичког покрета, Сретена Зековића.
3. Уколико органи СУП-а онемогуће одржавање овог скупа, Душан Гвозденовић, Славко
Перовић и Велимир Вујовић ће на лицу мјеста преко мегафона контактирати са окупљенијем народом
и усмјерити га да се окупе на платоу испред Влашке цркве, а ако се и тамо спријечи окупљање, иде
се испред Студентскога дома. Све то у циљу објављивања прогласа скупа и изражавања негодовања
према органима власти.
ЗАПИСНИЧАР:
Б. Цимеша

ПРЕ(Д)ĆЕДНИК
Д. Гвозденовић

ЦРНОГОРСКО БАДЊЕ ВЕЧЕ И БОЖИЋ
Пошто није удовољено захтјевима у петицијама 456 потписника братственика Мартиновића
и Бориловића из Бајица од 20. јуна и 19. новембра 1990. године и десетина (х)иљада грађана Црне
Горе од 25. јуна исте године за обнављање права самосталне (аутокефалне) Црногорске православне
цркве, која је насилно и неканонски укинута 1920. године, доćљедно својој задатој ријечи о прекидању
бајичке двовјековне традиције ложења бадњака испред преиментованог Српског православног
цетињског манастијера, на Цетињу је Иницијативни одбор за прославу црногорске Бадње вечери
1991. претворен у општецрногорски Одбор за обнављање (аутокефалне) Црногорске православне
цркве. Одбор има преко 100 грађана из разнијех крајева Црне Горе. Формиран је као трајно тијело,
до остварења својега основног циља - Црногорска православна црква.
На својој првој ćедници, у име свијех потписника реченијех петиција, Одбор је одлучио
да позове све вјернике и остале грађане у нашој домовини и изван ње да Бадње вече и Божић, ови

57

историјски чин, традиционалну и народну светковину и благи дан светога црногорског православља
славе, по црногорски, испред Цркве св. Јована Крститеља у Бајицама у 14,30 ура и испред Двора
краља Николе у 15,30 ура 6. 1. 1991. године.
У име 100 чланова Организационога одбора
Пре(д)ćедник
Душан Гвозденовић

РЈЕШЕЊЕ О ЗАБРАНИ ОДРЖАВАЊА ЦРНОГОРСКЕ
БАДЊЕ ВЕЧЕРИ 1991. ГОДИШТА
Министарство унутрашњих послова Социјалистичке Републике Црне Горе - Одјељење
безбједности Цетиње, по пријави Одбора за обнављање аутокефалности Црногорске православне
цркве бр. 61/1 од 03. 1. 1991. г. за одржавање јавног скупа црногорске Бадње вечери у Бајицама
испред цркве Св. Јована Крститеља дана 06. 01. 1991. године са почетком у 14. 30 часова и испред
Двора краља Николе истога дана у 15.30 ура на основу члана 13. став 2. Закона о јавним скуповима
(”Службени лист СРЦГ” бр. 33/78), члана 15. Закона о правном положају вјерских заједница (”Сл.
лист СРЦГ” број 9/77) и члан 202. ЗУП-а (”Сл. лист СФРЈ” бр. 32/78), доноси

РЈЕШЕЊЕ

Забрањује се одржавање јавнијех скупова у Бајицама и испред Двора краља Николе
који су заказани за дан 06. 1. 1991. године са почетком у 14.30 и 15.40 ура.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Дана 03. 01. 1991. године, дописом бр. 61/1 Одбор за обнављање аутокефалности Црногорске
православне цркве пријавио је одржавање јавних скупова - црногорске Бадње вечери, у Бајицама,
испред цркве Св. Јована Крститеља, за дан 06. 1. 1991. године, са почетком у 14.30 х, и испред
Двора краља Николе, истога дана са почетком у 13.30 ура. Сазивање овијех скупова објављено је и у
средствима јавнога информисања.
Дана 04. 01. 1991. године, овом Одјељењу, дописом број 62/1 обратили су се грађани МЗ
Бајице са којим нас обавјештавају да су 03. 1. 1991. године одржали Збор у Спомен дому у Бајицама,
на којем је закључено да се не дозволи одржавање скупа испред Цркве Св. Јована Крститеља у
Бајицама, због бојазни да ће доћи до нарушавања јавног реда и мира и угрожавања личне сигурности
учесника Скупа.
Имајући у виду писмено упозорење грађана МЗ Бајице, на основу чл. 13. ст. 2. Закона о
јавним скуповима, те на основу чл. 9. ст. 1. и чл. 15. Закона о правном положају вјерских заједница,
забрањује се и скуп испред Двора краља Николе, јер се вјерски обреди могу вршити на закону
предвиђеним мјестима.
Поред наведенога, оперативна сазнања ОБ Цетиње указују да би у случају одржавања скупа
испред Двора краља Николе могло доћи до нарушавања ЈРМ у већем обиму и угрожавања личне
сигурности присутнијех грађана.
На основу изложенога, ријешено је као у диспозитиву овога рјешења.
Правна поука:
Против овог рјешења дозвољена је жалба Министарству унутрашњијех послова СРЦГ у
Титограду у року од 15 дана од дана пријема рјешења.
Жалба не задржава извршење рјешења.
Достављено:
- Одбору за обнављање
аутокефалности Црногорске
православне цркве
- архиви
М. П
НАЧЕЛНИК ОУП ЦЕТИЊЕ
Марко Шћекић, ср

58

ЖАЛБА ОДБОРА ЗА ВРТАЊЕ АУТОКЕФАЛНЕ ЦПЦ НА РЈЕШЕЊЕ О ЗАБРАНИ
ОДРЖАВАЊА ЦРНОГОРСКЕ БАДЊЕ ВЕЧЕРИ 1991.
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
СР ЦРНЕ ГОРЕ
Титоград
Против рјешења Министарства унутрашњих послова СР Црне Горе - Одјељења безбједности
Цетиње, број 01-61/2 од 5. јануара 1991. г. ОДБОР ЗА ОБНАВЉАЊЕ АУТОКЕФАЛНЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - Цетиње, подноси

ЖАЛБУ
Због:
а) Погрешне примјене материјалног права и погрешнога чињеничног стања

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Дописом бр. Сл/1 од 3. јануара 1991. г. Одбор за обнављање аутокефалне - самосталне
Црногорске православне цркве у складу са чл. 2. Закона о измјенама и допунама Закона о јавним
скуповима (Сл. 1. СРЦГ 23/87) пријавио је одржавање јавнијех, а не вјерских скупова надлежном
Одјељењу безбједности - Цетиње и то за дан 6. јануар 1991. г. са почетком 14.30 ура испред Цркве
Св. Јована Крститеља у Бајицама и испред Двора краља Николе на Цетињу, са почетком у 15.30 ура.
Пријављивање овијех скупова обављено је 72 уре прије самога њиховог почетка, а не како се то
законом прецизира - 48 сати. Из ове чињенице јасно се види да је надлежни орган имао примјерен
временски рок о одлуци којом би се, евентуално, ови скупови забранили. Истина је, међутим, да је
рјешење о забрани овијех скупова Одбору за обнављање аутокефалне ЦПЦ уручено дана 5. јануара,
у петак, на самом истеку радног времена. Овијем противзаконитим поступком надлежног органа
постигнуто је да жалба на предметно рјешење није могла бити поднијета благовремено, јер о њој, с
обзиром на суботу као нерадни дан, не би имао ко да одлучи. Овијем поступком Одбор је остављен
без могућности да користи уставом предвиђени правни лијек, па је тако извршена злоупотреба
службенога положаја од стране надлежнога органа.
У образложењу ожалбљеног рјешења се наводи како је дана 4. јануара 1991. г. Одјељењу
за безбједност Цетиње стигао допис МЗ Бајице у којем се презентира закључак ове МЗ којом она
забрањује, односно не дозвољава скуп испред Цркве Св. Јована Крститеља. На основу оваквога
закључка МЗ Бајице, те наводне бојазни да ће доћи до угрожавања јавнога реда и мира, те личне сигурности учесника, као и наводнога вјерског карактера истијех, Одјељење за безбједност - Цетиње
донијело је рјешење којим се одржавање овијех скупова забрањује.
Рјешење нема правнога основа у позитивнијем законским прописима, а такођер се темељи на
погрјешно утврђеном чињеничном стању и то, како слиједи:
а) Закон о јавним скуповима не познаје институцију закључка мјесне заједнице као правно
релевантног фактора за доношење одлуке - рјешења. Ниједнијем позитивним правнијем прописом
није предвиђена могућност мјесне заједнице да забрани одржавање јавнијех скупова на њезиној
територији. Мјесна заједница није држава нити орган државне управе. У предметном случају, она
је преузела законска овлашћења која јој не припадају, а надлежни орган Министарства унутрашњих
послова показује се као пуки извршилац њезине воље, па се тако правно основан и законит захтјев
једне групе грађана, онемогућава ради правно неутемељеног закључка о забрани друге групе грађана.
Задатак Министарства је био да обезбиједи услове за мирно одржавање скупа. Овоме још треба
додати да се јавни скупови могу забранити, како је прецизирано чл. 25. Закона о јавним скуповима
(Сл. 1. СРЦГ бр. 33/78) само на основу пријетходно прибављеног мишљења одговарајућега органа
ССРН. Из наведеног је видљиво да законодавац још није уочио чињеницу да ССРН у Црној Гори
више не постоји, али то не даје за право било којем, а поготову Министарству унутрашњих послова,
да некадашња његова овлашћења својевољно преноси на мјесну заједницу.
б) У предметном случају, није постојао правни основ за примјену одредби Закона о правном
положају вјерских заједница из простога разлога што Одбор за обнову аутокефалности Црногорске
православне цркве није вјерска заједница без обзира што се у његовом називу помињу појмови
“аутокефалност”, “православље” и “црква”. Одбор је друштвена организација која се залаже за
обнављање статуса аутокефалности - самосталности Црногорске православне цркве који јој је након

59

више вјекова противзаконито и неканонски одузет Указом регента Краљевине СХС Александра
Карађорђевића 1920. г.
Такођер, налагање бадњака није вјерски обред већ народни обичај. Бадњак се налаже у
сваком дому, сваком погодном мјесту, па и у - или испред цркава и манастијера. Свецрногорски
збор испред Двора краља Николе био је, како се то исправно констатује у образложењу ожалбљеног
рјешења, јавни скуп, а не скуп вјерскога карактера, јер православни Црногорци такве скупове немају
ђе сазивати од поменуте 1920. г.
Истина је да је Свецрногорски збор протекао достојанствено у присуству око 15.000 људи
који су били окружени полицијом. На њему су се појале црногорске патриотске пјесме. Јавни ред
и мир није угрожен нити једнијем гестом учесника скупа. До могућности његовог нарушавања
дошло је покушајем полицијскијех кола да се насртајем на људска тијела прође кроз масу и згази
наложени бадњак. Навикли на полицијске провокације, учесници скупа су тијелима препријечили
пролазак полицијскијех кола. Све ове чињенице могу се провјерити посредством видео-снимака које
су правили присутни полицијски агенти.
Због свега изложенога, сматрамо да су се стекли услови из чл. 242 ст. 1. ЗУП-а, па предлажемо
да Министарство унутрашњих послова Црне Горе донесе сљедеће

РЈЕШЕЊЕ
Поништава се као противзаконито рјешење Одјељења за безбједност Општине Цетиње
бр. 01-61/2 од 5. јануара 1991. г. којим се забрањује одржавање скупова испред Цркве Светога
Јована Крститеља у Бајицама и испред двора краља Николе, дана 6. 01. 1991. г.
Пре(д)ćједник одбора за обнављање аутокефалне
Црногорске православне цркве
Др Душан Гвозденовић

ПОСЛАНИЦА СВЕЦРНОГОРСКОГА НАРОДНОГ ЗБОРА
СКУПШТИНИ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ
ГОРЕ
Присутни на Свецрногорском народном збору одржаном 6. јануара 1991. године на
Цетињу испред Двора краља Николе I, уз гласно одушевљење и дизањем руке увис,
усвојили су штиво ове Посланице
Ми, учесници Свецрногорскога народног збора, одржанога на Бадњи дан 1991. године, пред
Двором краља Николе и спомеником утемељивачу Цетиња Ивану Црнојевићу, дајемо једнодушну
подршку народнијем петицијама од 20. јуна и 19. новембра 1990. године, којима се иште обнављање
аутокефалне Црногорске православне цркве, као значајнога чиниоца црногорске државности и
духовности. Придружујући се захтјевима (х)иљада потписника овијех резолуција, од данас ти
допуњени захтјеви постају захтјеви и овога Свецрногорскога народног збора. Захтјеви се упућују, у
форми народне посланице, Скупштини Социјалистичке Републике Црне Горе и гласе:
Ми, Црногорци православне вјероисповијести, данашњијем даном, 6. јануара 1991, и
званично покрећемо Захтјев за обнављање аутокефалне Црногорске православне цркве, која је (наша
Црква) насилно лишена 1920. године декретом тадашњега регента Александра Карађорђевића.
НЕОСПОРИВА је историјска чињеница да је Црногорска православна црква неколико
крвавијех вијекова била стожер црногорске државности и духовности, те је неразумно и цивилизацијски неодрживо да је данас, када се црногорски народ поново изборио за своју националну
државу, Црногорска православна црква потчињена цркви друге државе. С Црквом је потчињено
и од народа отуђено и оно непроцјењиво културно и историјско благо црногорскога народа, које је
беспримјернијем жртвама стицано и очувано у најтежим раздобљима наше десетовјековне историје.
Ови Свецрногорски народни збор поручује и објелодањује да не иштемо вртање самосталије
нашој Цркви да би се стварала мржња и нетолеранција међу људима и народима, но ради васкрса
поражене духовности, окрњене државности и моралнога препорода црногорскога народа, као и
његове суштинске равноправности са осталијема југословенским народима. Стога, неодложно

60

захтијевамо:
1. Да Скупштина Социјалистичке Републике Црне Горе, у року од шест мјесеци укине
декрет регента Александра Карађорђевића и прогласи да се Црногорској православној цркви врне
самостални, аутокефални статус Цркве црногорскога народа!
2. Да на митрополитској столици Светога Петра Цетињскога, што стоји и у његовој
опоруци, може столовати само црквени поглавар - Црногорац, који признаје црногорску националност и државу, који ће у свијем ситуацијама, као народни пастир, бранити част Црногорске цркве,
црногорскога народа и државе!
3. Да се Цетињском манастијеру и осталијем црквама и манастијерима, црквенијем општинама
и црковним инштитуцијама у Црној Гори, којима је у новије вријеме, без знања и сагласности
вјерника, дописана атрибуција “српски”, одмах врну њихова првобитна историјска имена која су
вјековима носили!
4. Да се на Цетињу, при Цетињском манастијеру и Црногорској митрополији, обнови
некадашња Богословија, из које ће излазити канонски и духовно оспособљени свјештеници за
потребе Црногорске цркве!
5. Да постојећа (неаутокефална) Црногорско-приморска митрополија црногорскијем
православним вјерницима, од данашњега дана, више не смије ускраћивати уставно и природно право
да слободно исказују своју националност, да укине сваку врсту дискриминације према вјерницима
црногорске националности, да се у крштенице уписује националност ђетета по израженој жељи
његовијех родитеља, а одраслима, који (х)оће да се крсте, по сопственој жељи.
6. Да се у догледно вријеме црковне службе разријеше сви они поглавари, свјештеници и
духовници Црногорско-приморске митрополије, који, супротно хришћанском учењу, врше дискриминацију према вјерницима било које вјероисповијести и националности!
7. Да се, што је прије могуће, изврши попис у црковнијем ризницама, да се комисијски и
под заклетвом установи, од стручнијех лица, стварно стање црногорскијех историјских и културних
драгоцјености и докумената, да се народу јавно саопшти што је све из његовијех цркава однешено и
ђе, ко је то урадио и када!
8. Да се црногорскијем свјештеницима, даном обнављања аутокефалне Црногорске
православне цркве, призна статус народнијех духовника и просвјетитеља с достојнијем материјалним
обезбјеђењем!
9. Да се свијем данашњим свјештеницима у црногорскијем црквама и манастијерима, прије
свега новонареченом Митрополиту црногорско-приморском, понуди да даном обнављања аутокефалности остану у чиновима и служби Божјој у којима су били, ако свесрдно и под заклетвом на
Ћивоту Светога Петра Цетињскога прихвате обнављање Црногорске цркве. Ово се не односи на оне
свјештенике, а таквих има неколико, који су насртали на црногорске светиње, скрнавили гробове,
пљачкали ризнице и ширили вјерску и националну мржњу!
10. Свецрногорски народни збор упозорава Скупштину Социјалистичке Републике Црне
Горе и Српску православну цркву да учине све како не би дошло до оне трагичне ситуације када
би црногорски народ, ако се Црногорска скупштина и Српска црква оглуше о његове историјски
оправдане захтјеве, морао да све оно што му је силом одузето силом и поврне!
СВЕЦРНОГОРСКИ НАРОДНИ ЗБОР
Пре(д)ćедник Душан ГВОЗДЕНОВИЋ
(У име Одбора Посланицу саопштили пјесници Јеврем Брковић и Милорад Поповић.
Објављена је у “Монитору” од 11. 1. 1991. г. и у “Либералу”, јануар 1991. )

СВЕЦРНОГОРСКИ ЧАСНИ ЗБОРЕ
Божјом промишљу, вјековним страдањем витешком и славном народу црногорском би
подарена, уз надчовјечанске муке, и Црногорска православна црква, кућа Божја и Човјекова, црква
Ратникова и мученикова, чији је пастироначелник господ наш Исус Христос. Брижни и одважни
пастири Цркве наше вјековима су водили народ дукљанско-зетско-црногорски стазама прегалачкијем и мученичким, али славним борећи се за крст часни и слободу златну, под крстом на којем су
се укрштали зраци свјетлости великога Рима и Цариграда. Неколико потоњих вјекова у овоме су
нарочито предњачили пастири из куће Петровић-Његош, лучоноше, имена нашега црногорског, и
господари наши владике: Данило, Сава, Василије, Петар I, Петар II, и два свјетовна господара, књаз
Данило и краљ Никола. Они саздаше, очуваше и прославише Цркву нашу и име ЦРНОГОРСКО

61

на подловћенскијем стијенама Црне Горе, као што апостол Петар на стијени божјој сазда Цркву
господњу.
И би заиста доста прегнућа, мучеништва, распећа и побједа у славу Господњу, и прослави
се име црногорско и на камену овом крвавом задоби славу васељенску. Тако је било све док су
митроносни из куће Петровића, славодобитници и господари предводили Црногорце, док су наш
дукљански род ородили са славом и страшним мучеништвом, као некада краљ наш Бодин, књаз
Војислав, краљеви Градина, Михаило, Радослав, Ђорђе и Свети краљ наш Владимир.
Несрећне 1916. године, преплет сила таме, пријеваре, порука и несрећа, изгна из Црне
Горе, краља нашега и Господара Николу Петровића Његоша и здроби главу славној нашој Цркви
црногорској. Од 1918. године па надаље, све до дана данашњега, неста нашега крста и нашијех
крстоносаца, умјесто мира и смиривања рана и болова, наста раскол и братоубилаштво у народу.
Удари брат на брата, подржан од разбрата и небрата, од завидника и мучитеља, од псовача и поругача
свега црногорскога. Затријеше и капелу Светог Петра Цетињскога на Ловћену, да би се на тој нашој
јединој светој планини, над Његошевим земним остацима и под нашијем небесима узвисило име
Карађорђевића, а понизило име Петровића-Његоша и све црногорско, зетско и дукљанско.
Мученички народ увијек препознаје свјештенике своје мученичке цркве и великомученике
своје мученичке историје, а кога данас и овђе ми да препознамо, коме да се окренемо, пред ким муке
наше и несрећу нашу да изручимо и кажемо што се од нас учинило и ко је то учинио. Туђа црква
нас учи да нијесмо одавде, да смо нечије и нечесове добјеглице, да сагињемо главу пред сатаниним
расколничким мачем, да је издаја црногорске нације и државе свети циљ сваког вјерника.
Ево, са СВЕТОГА ТРОНА ЦЕТИЊСКОГА, на којем су столовали црногорски пастијери из
куће Петровић-Његош, поручује ни се, да је црногорска нација измишљена, а држава да је српска!
Туђа црква, јабанска историја, туђа култура, јабански интереси - све то ми не препознајемо као своје.
Нама су остале само наше муке и несреће које лако и свакодневно препознајемо у себи, око себе и
свуђе гђе нас још има и док нас буде.
Јутрос ми пред Цетињскијем манастијером око ороси молитва осамдесетогодишњега старца
Илије: “О, Боже, ако јеси то што нам се у мукама присније, помози ни данас или никада да се име
једнога мученичког народа не затре, помози ни да не останемо за поругу и покуду потомства које се
неће смјети казивати по нама”. Још ме више бол његова узбуди: “... не. Не улазим унутра од кад су
казмом ударили на гробове књаза Данила и великог војводе Мирка српски свештеници”.
Ми овђе окупљени, припадници народа црногорскога и свијех народа који овог тренутка
оćећају нашу судбину као своју, приćетимо се нашијех корјена и наших мученика до првине,
приćетимо се Светога нашег краља Владимира, првога црногорског свеца и мученика, Свете Озане
Которске, ученице и чобанице наше из Релеза, што католичка светица поста. Светога се Василија
Острошкога приćетимо и позовимо га, Светог Стефана Пиперскога, Светога Петра Цетињскога најсветлијег и најмученичкијега нашега светитеља. Ćетимо се и Балше III Балшића, што мученички
пострада за вјеру на Саурском пољу 1385. године, пред војском црногорском, борећи се са хордама
азијатским. Призовимо данас или никада ктитора Манастијера цетињског - Ивана Црнојевића, те
светиње црногорске, манастијера пред којим не данас нема, јер то није више наш Манастир - он ни
је отет, нити је у њему наш Митрополит наречени, већ онај којег је нарекла туђа црква, а сви знамо
добро да митрополите црногорске бира народ и више нико!
Данас се морамо ćетити и битака нашијех славних, почев од Туђемилске и онијех на
Ћемовском пољу, Љешкопољу, на Цареву Лазу, Вртијељци, Мартинићима, Граховцу, Вучјем долу,
Фундини, Скадру, Мојковцу, Вирпазару, Чеву и Јелин Дубу. Те наше славне војске је предводило и
причешћивало свјештенство Црногорске аутокефалне цркве. Са крстом и мачем смо пред Богом,
народом и свијетом задобијали славу која ни се данас одриче и понижава.
Црногорци, препознајмо своју славну историју и не дајмо је никоме. Ми нијесмо губили ни
битке ни ратове, ми се нијесмо ни селили ни досељавали, ми смо још од дукљанских времена стали
и остали на бранику отаџбине, слободе, нације, државе и вјере наше православне - црногорске, и
Цркве наше мученичке - данас затрте и унижене, обесвећене и поречене. Зато прионимо на посао
свети и неодложни - да Цркву нашу у бићу народа црногорског обновимо, из мртвијех васкрснемо
као природну цјелину - нашу народну и националну, државну и културну, хисторијску и божанску.
Будемо ли и даље народ без своје Цркве, својих кандила и олтара, својих крстова и крстоносаца,
својих владика и пастира - већ ćутра нас нигђе неће бити. Ово је потоња наша ура у којој још јесмо
своји на своме, у којој нас још има од мора до Чакора.
Придружимо се јутрошњој молитви старца Илије: “Свети Петре Цетињски, Свети Василије

62

Острошки, Свети Стефане Пиперски, Света Озано Которска, Свети наш краљу Владимире - помозите
вашему народу мученичком и несрећном да народ ЦРНОГОРСКИ БУДЕ И ОСТАНЕ! Амин.“
Са овога скупа свецрногорског поручујем идеолозима светосавовља и великосрпства почните поштовати заклетве Бога и његове заповиједи и престаните скрнавити светиње црногорске
крвљу грађене вјековима и врните се у своје храмове.
Господине Др. Амфилохије - врните Његошеву панагију у ЦРНОГОРСКУ РИЗНИЦУ гђе јој
је мјесто, а за ваше српске прси изборите се сами умом, ђелом и миротворством, одличје којега сте
достојни!
Црногорци - вама и свијем народима православнијем наздравље Бадњи дан и срећан Божић!
Црногорци, ми данас у слози, љубави, миру и достојанству, не заборавите да је:
”Народ бранич цркве и племена
Чест је слава, светиња народа
Пас свакоји своје бреме носи”!
Одбор за обнављање Црногорске цркве
(У име одбора текст је на Свецрногорском народном збору на Цетињу на Бадњи дан 1991.
прочитао сликар и наставник Мило Павловић.)
(ИЗВОР: Сретен Зековић / Црногорски аутокефални покрет, стр. 219-233)

63

64

65

66

67

68

Душан Петров
Гвозденовић,
први
преćедник
Одбора за
обнову ЦПЦ

69

70

71

72

73

74

75

76

77

78

79

80

81

82

83

84

85

86

87

88

Др Драгоје Живковић
други по реду преćедник
Одбора за обнову ЦПЦ

89

90

91

92

93

94

Бадњи дан 6.1.1991.г.

95

Бадњи дан на Цетињу 6.1.1991.г.

96

Бадњи дан на Цетињу 6.1.1991.г.

Бадњи дан на Цетињу 6.1.1993.г.

97

Бадњи дан на Цетињу 6.1.1993.г.

98

Лучиндан на Цетињу 31.10.1993.г.

99

100

101

Владика Антоније

102

103

104

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
МИСИЈА И ДЈЕЛОВАЊЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
НА ПОВРАЋАЈУ НАСИЛНО ЈОЈ ПОГАЖЕНИХ
И ОДУЗЕТИХ ПРАВА, СТАТУСА И ПОЛОЖАЈА
У ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ
СА ОСВРТОМ НА ЊЕНУ
АУТОКЕФАЛНОСТ, СВЕТОСТ И ИСТОРИЈСКИ КАРАКТЕР

105

106

107

108

109

110

111

На Цетињу након хиротоније митрополита Михаила у Софији одржане 15.3.1998.г.

112

113

114

115

116

117

118

119

120

121

122

123

124

125

126

127

128

129

130

131

Митрополит Михаило

132

ЛУЧИНДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ 1998. НА ЦЕТИЊУ

ЕПИСКОП МИХАИЛО ПРОГЛАШЕН ЗА МИТРОПОЛИТА
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Овом свечаном и за Црну Гору историјском чину присуствовали су, поред више
хиљада вјерника и поштовалаца Црногорске православне цркве, и бројни епископи
и друга свјештена лица из иностранства + Црногорци су вјероватно једина нација
на овој планети чију цркву званично не признаје сопствена држава + Српска
православна црква у Црној Гори проглашење митрополита ЦПЦ пропратила
клеветама

У суботу, 31. октобра, на Лучиндан, епископ Црногорске православне цркве Михаило проглашен је за митрополита црногорског! Овом свечаном и за Црну Гору историјском чину присуствовали
су, поред више хиљада вјерника и поштовалаца Црногорске православне цркве, и бројни епископи
и друга свјештена лица из иностранства: представници Бугарске православне цркве, предвођени
митрополитом Евлохијем, поглавар Италијанске православне цркве и члан Светог синода Бугарске
цркве митрополит Антоније...
Многи свјештеници из иностранства, међу њима и петорица епископа из Америке, спријечени
да дођу на Лучинданске свечаности, упутили су митрополиту ЦПЦ поздравне телеграме.
Случајни намјерник помислио би да се тог дана у црногорској пријестоници окупљају у
најмању руку терористи, а не вјерници и поштоваоци Црногорске православне цркве да присуствују
интронизацији њеног епископа господина Михаила у митрополита. Све прилазне путеве Цетињу
контролисале су полицијске патроле, а око Трга краља Николе, ђе је одржано проглашење митрополита ЦПЦ, дежурали су бројни припадници специјалних јединица црногорског МУП-а.
Весељко Копривица
(ИЗВОР: Лучиндан број 02/2000, стр. 4-7)

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ
ЦРНОГОРСКИ МИХАИЛО

Дедеићи су старином са Чева. Иселили су се у Добриловину половином XVI вијека.
Михаило (Мираш Дедеић), по националности Црногорац, рођен је 8. новембра 1938. године у селу Рамово Ждријело, срез Шаранско-Шавнички, од оца Млађена и мајке Савете (рођене
Делибашић). Крштен у селу Кршу 20. новембра 1938. године у цркви Св. Преображења Господњег.
Крштење је обавио свјештеник Нико Павићевић. Кум на крштењу је био Крсто Бајчета. Крштеницу
је издао 17. маја 1984. године, под бројем 5, свјештеник Парохије Шаранске Митар Лопушина.
Завршио поламатуру у Томашеву - Шаховићи. Похађао два разреда Богословије у Призрену. Због националнога изјашњавања као Црногорац, морао је напуштити богословско школовање
у Призрену. Уписао је и завршио Реалну класичну гимназију у Призрену. Студирао је педагогију
на Приштинском универзитету, а по благослову Рашко-призренскога епископа Господина Павла
(садашњега Српскога патријарха) уписује се на Теолошки факултет у Београду 16. септембра 1965.
године. На истом факултету је дипломирао 1969. године.
По завршетку Теолошкога факултета, Свети Синод Српске православне цркве поставља га
актом број 4824/зап. од 11. новембра 1969. године, за суплента монашке школе у Манастиру Острог.
Декрет о томе потписује Српски патријарх Герман. Укида му се радно мјесто у монашкој школи у
Острогу актом број 3359/зап. 628, од 6. октобра 1970. године. Одлуку о томе донио је Свети Синод
Српске православне цркве.
Декан Теолошкога факултета у Београду, проф. др Чедомир Драшковић шаље га у Рим на
Папски орјентални институт. Постдипломске студије на овоме Институту завршава 26. јуна 1973.
године. Против његових студија у Риму био је Митрополит Црногорско-приморске епархије Српске
православне цркве у Црној Гори, Господин Данило (Дајковић). Међутим, на интервенцију проф. др
Ивана Жужека, познатога католичкога канонисте, Митрополит Данило накнадно је дозволио његове
студије.
На Папском орјенталном институту у Риму поднио је захтјев за рад на докторској дисертацији
код проф. др Лесковца, иначе Словенца. Међутим, професор није примио поменути захтјев због тога
што је подлегао подвалама и клеветама тадашњих српских архимандрита.
Након завршетка постдипломских студија у Риму, на позив Митрополита Московскога Филарета похађао је постдипломске студије и на Руској духовној академији Светога Сергија у Загорску. На тој академији је пријавио докторску дисертацију. Рад на њој је био спријечен јер је Српски

133

Патријарх Герман прекинуо његове постдипломске студије, због клевета које су долазиле из кругова
Српске православне цркве против њега. Краће вријеме је боравио, због породичнијех проблема, у
Црној Гори, након чега му је Српска православна црква забранила повратак у Русију.
На приједлог редовнога професора Теолошкога факултета у Београду, др Чедомира
Драшковића, актом број 9 од 31. јануара 1975. године, упућен је захтјев да му се дозволи рад у
Државном архиву СССР. На приједлог академика и секретара САНУ, проф. др Васе Чубриловића
дозвољава му се рад у Државном архиву СССР, код академика и директора Архива проф. др
Мазајева. На приједлог Лењинградске духовне академије, ректора и професора, архимандрита Кирила, дозвољава му се рад у Библиотеци Шћедрина у Лењинграду (број акта 489, од 18. јуна 1975.
године). Академик Васа Чубриловић, актом Ф.34/16-26, од 12. октобра 1976. године, овлашћује га
као постдипломца Београдскога универзитета на катедри за историју, да обави избор докумената у
архиву у Трсту, а који се односе на вријеме од XVI до XVIII вијека.
Српски академик проф. др Радован Самарџић, актом Н.236/1 од 19. априла 1982. године тражи одобрење да му се омогући рад у Државном архиву Италије. По препоруци професора Самарџића
дозвољава му се рад у Министарству спољних послова Италије у Риму. Бави се научним радом на
прикупљању архивске грађе и у Ватиканскоме архиву и архиву Пропаганда фиде, као и Државном
архиву у Венецији.
Упутио је молбу за замонашење Митрополиту црногорско-приморскоме Данилу, који је актом број 384/1 од 6. јуна 1984. године донио одлуку да се прими у један од манастира за припрему
монашења. Митрополит Данило на савјет који је дошао из Српске православне цркве, из Београда,
мијења ту одлуку и актом број 384/И-Д-1 од 6. јуна 1984. године, доноси одлуку да се обрати својему
епископу за одобрење ступања у монашки чин, из разлога што не припада Црногорско-приморској
епархији Српске православне цркве.
Митрополит Данило актом број 496/И.Д.-1., наређује да напушти Манастир Острог у року од
пет дана, под пријетњом принуднога извршења.
Никада није био свјештеник Српске православне цркве.
Рукоположен за ђакона, 29. јуна 1988. године, а сутрадан (30. јуна 1988. године) рукоположен за свјештеника. Рукополагање за ђакона и свјештеника, обављено је у Бечу, у цркви Св.
Тројице, од стране Митрополита Аустрије и егзарха Италије и Мађарске Хризостома, уз пратњу
епископа Аустријскога Михаила Христопулиса, грчкога архимандрита Свете Горе, архимандрита
рускога и бугарскога и уз присуство великога броја вјерника. Рукополагање је обављено по одлуци Цариградскога Патријарха Димитрија I. Након смрти Патријарха Димитрија I, наслиједио га је
Патријарх Вартоломеј I, под чијом је јурисдикцијом био све до званичне и неопозиве оставке у
Грчкој православној цркви у Риму.
У Риму произведен у чин архимандрита. На црногорскоме народноме збору на Цетињу, 6.
јануара 1997. године, предложен и изабран за поглавара Црногорске православне цркве. У цркви Св.
Параскеве у Софији, 15. марта 1998. године, хиротонисан за епископа од стране Патријарха Бугарскога Пимена и седам митрополита и епископа Бугарске православне цркве. На Цетињу, 31. октобра
1998. године, интронизован је за Митрополита Црногорске православне цркве, уз присуство епископа Бугарске православне цркве и неколико хиљада вјерника и поштовалаца Црногорске православне
цркве.
Неопозиву оставку у Грчкој православној цркви у Риму (Св. Андрија Првозвани) подноси Венецијанскоме Митрополиту Генадију, 27. јануара 1997. године. Неопозиву оставку подноси
Васељенскоме Патријарху Вартоломеју I. Оставку је потписао 8. фебруара 1997. године изасланик
Васељенскога Патријарха, Митрополит Меликтон. До званичне и неопозиве оставке Васељенска
Патријаршија и Грчка Митрополија у Риму нијесу имале ниједнога писанога документа који би био
приговор на његову свјештеничку службу. Са Грчком Митрополијом у Риму води судски спор, поводом остваривања права из раднога односа.
Васељенски Патријарх Вартоломеј I у договору са Српском православном црквом, против
свијех црквенијех закона, правних и моралних норми, доноси одлуку о његовоме искључењу из
цркве, 9. априла 1997. године.
Митрополит Михаило био је лични пријатељ са Његовим Величанством краљем Италије, сином краља Виктора Емануела II и краљице Јелене (ћерке црногорскога краља Николе), Умбертом II.
Радио је у архиву његове резиденције Вила Италија, у маломе градићу Каскаису, на периферији Лисабона у Португалији. У Вили Италија радио је на прикупљању историјске грађе о краљици Јелени,
а које документе и данас посједује. Са краљем Умбертом II састао се пет пута. Краљ Умберто II му
је препоручио да у књизи о краљици Јелени, ако је буде икада написао, унесе да је он лично пола
Црногорац, а пола Талијан.
Говори талијански, руски и грчки језик, служи се француским а преводи са латинског. Привремена резиденција је у Владичанском дому на Цетињу, до преласка у Цетињски манастир.
(ИЗВОР: Лучиндан број 03/2001, стр. 48-49)

134

Српски патријарх Василије Бркић није сматрао да је
Црногорска православна црква њему подложна
Када је дошао у Црну Гору, у вријеме Шћепана Малог, нити је тражио да буде српски
патријарх на Цетињу, нити му је то ико нудио. У писмима которскоме провидуру
1768. жалио се на Шћепана Малог и молио да му се омогући да пође или у Аустрију
или у Италију
Боравак пећког патријарха Василија Јовановића-Бркића у Црној Гори 1767-69. био је од великога значаја само за Ст. М. Љубишу, који је о наводном покушају будванскога градоначелника
Бубића да га киднапује написао родољубиву приповијест, без историјске основе. Љубиша је, наиме, претпостављао да је логично да српски патријарх, оћеран из Пећи, пренесе своју столицу на
Цетиње. Бркић то, међутим, није тражио, а није му то нико ни нудио. На питање: зашто?, одговара
се да је Пећка патријаршија укинута 1766. И то је тачно али Василије Јовановић-Бркић и даље се
потписује као српски патријарх, о чему свједоче и његова необјављена писма которскоме провидуру
1768. године, која је у Млетачкоме архиву пронашао Његова Светост митрополит Црногорске православне цркве господин Михаило и љубазно нам их ставио на располагање. То су писма сачувана у
пријеводима Которанина Марина Враћена, а чувају се у омоту Inquisitori di Stato, Dispacci, Dispacci,
Busta 261. У тој грађи има и непознатих писама Петра I Петровића!
Дакле, Василије Бркић се у тим писмима потписује као Basilio Ivanovich (Jovanovich) Pacifico
Archivescovo do Pech e della gloriosa Servia patriarca, дакле: као смирени архиепископ пећки и славне
Србије патријарх. Ако је, дакле, патријарх, а дошао је у Црну Гору, и православна црква у Црној Гори
је српска, онда је он њен поглавар, а владика Сава му је подређен! Тако би мислио не само он него
и Сава! Па и Шћепан Мали! И Шћепану би одговарало да је под њим поглавар православне цркве
и у Србији и у Црној Гори! А то се није десило. Нема ни једнога податка да је Бркић третиран као
поглавар православне цркве и у Црној Гори. Чак ни у његовијем папирима.
Бркић је иначе причао у Црмници да је рођен у Далмацији, око 1719.г. Одатле је пошао
у Карловце, ђе је био протођакон. „Затим је побегао и потуцао се по разним крајевима“, пише у
Станојевићевој енциклопедији Радослав Грујић, добар познавалац црквенијех прилика. Крајем
1749. био је у Птују у Штајерској, 1752. на Топлој или у Савини. Године 1756. постао је митрополит
новобрдски и косовски; 1759. митрополит у Сарајеву а 1763. постао је пећки патријарх. Год. 1765.
оклеветан је од Грка (у Пећи) и заточен на Кипру. Год. 1767. пребјегао је у Брда, одакле га је Шћепан
довео у Црмницу, да може да га контролише. Из Црне Горе је пошао „готово крадом“ пише Драгоје
Живковић, 26. X 1769. У Бечу је био 1771. и ту му се губи траг. Дакле, види се да је он био једна
нестална особа. Ниђе није могао да се скраси, па се логично може претпоставити да су и те клевете
против њега имале неку основу! Но у свакоме случају треба да смо му захвални што је у својим новооткривеним писмима млетачкоме провидуру Ренијеру отклонио претпоставке: да је имао намјеру да
на Цетиње пренесе Српску патријаршију. Црногорска православна црква била је потпуно самостална, аутокефална, и предводила је борбу против Турака, док је у Пећи, све до 1766, султан одређивао
ко ће бити српски патријарх. То су чињенице које објашњавају велику разлику у понашању двију
сестринских цркава, које су и довеле до тога да пећки патријарх, управо у вријеме Ћуприлићевога
казненога похода на Црну Гору 1714. године пише патријарх српски Мојсије Рајовић из Босне (!)
војводи Вукоти Вукашиновићу: „Ко сте ви да водите рат с једном премоћном Царевином, у којој живите?“ Даље поручује „да престану с тим рђавим радом и да се потчине срећном султану“ А јануара
1726. долази у Црну Гору, на Вир, његов насљедник Арсеније IV Јовановић Шакабента са турском
пратњом (!), тако да му владика Данило мора да каже да сиромашна Црна Гора не може да храни
ни њега, ни турску пратњу, па ни коње, због чега је патријарх отишао љут и проклињао у својим
писмима Подгоричанима свакога онога ко би се усудио да оде на Цетиње владици Данилу за било
какву потребу („хоће онај човјек клетву дочекати који к њему пође“). Као да је ово писао митрополит
Амфилохије нама који идемо поглавару Црногорске аутокефалне цркве господину Михаилу. (Писма је, иначе, објавио Вуксан у међуратним „Записима“, 1939.) Било је то, дакле, неколике деценије
прије писама Василија Бркића которскоме генералноме провидуру! Двије сестринске цркве биле су
завађене и око територије и око борбе против „срећнога султана“.
Академик Радослав Ротковић
(ИЗВОР: Лучиндан број 07/2003, стр. 43-45)

135

АУТОРИТЕТИ О ЦРНОГОРСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
Борба за самосталну државу је и борба за аутокефалну ЦПЦ

„Због тога долази до озбиљних заоштравања односа владике Данила са Пећким патријарсима.
Цетињска митрополија је, и поред тога, у каноничком погледу остала везана за Пећку патријаршију
све до њеног укидања 1766. Тада је, како наводи Јастребов, било одлучено да Патријаршија „никад
никоме више не даје“ било каква рјешења „ни на какву и ни на чију молбу“. Од тада је Црногорска
црква постала самостална у „свом устројству“ и у „унутрашњој управи“, а у каталогу издатом 1855.
сврстана је у ред самосталних цркава.... То је све било узалудно, васпостављање једна црквено-политичка стварност, која мора бити изучавана као и свака историјска датост.
Црногорској цркви је било лакше учврстити свој самосталан положај него било којој другој
помијесној православној цркви на Балкану. Њени митрополити су већ од краја 17. ст. били не само
првосвештеници већ и истински народни предводници, опсједнути у првом реду идејом ослобођења
свог народа од отоманске власти и изградњом државе. Црногорска црква је била потпуно народна
и у њој су свјетовни елементи били важнији од духовних.... Један једини такав сабор одржан је
1804. када је било ријечи о односима руске и црногорске цркве, али је тај сабор имао превасходно
политички карактер, јер су његови учесници стали као један човјек уз свога владику и самостални
положај своје цркве и свога народа. Уосталом, такво схватање је сам владика Петар и исказао још
1785. у историјском писму Колегији иностраних послова царске Русије“.
Академик др Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица 1997,
505/6

“Ненормално стање”, али историјска датост

На кључну тезу Љубомира Дурковића-Јакшића, која је једанак и ударна теза СПЦ, да је ЦПЦ
добила аутокефалију „ненормалнијем приликама“ и да је неканонска, академик Бранко Павићевић
одговара: „Ако би се са овом логиком сложили у оцјењивању догађаја на Балкану од краја 15. ст., а
везаних за одлуке отоманских власти, већини рјешења би могли оспорити легитимитет. Занимљиво
је тумачити правно стање ствари, и тиме наука можда се бави, али је исто тако значајно фактично
стање - о чему историја посебно мора да доноси праве закључке“.
Исто, 506.

Господар независне Цркве

„Врло сам радостан што сам дочекао да мој руколад постаје господаром независне Цркве у
јуначкој Црној Гори!“
Стеван Кнежевић, априла 1885, Задар - честитка поводом хиротоније Митрофана Бана
у Петрограду (Стеван Кнежевић је рукоположио Митрофана Бана за ђакона и свјештеника у Задру).

Трећа (пећка) црногорска епископија

„Господо, може ли бит љепша дана за нашу аутокефалну православну цркву од овога у
којему са нашега Цетиња спремамо данас др-а Гаврила Дожића“.
Говор краља Николе I Петровића Његоша, Глас Црногорца, 30. новембар 1913. бр. 55 (у поводу постављања Гаврила Дожића за епископа пећког, након што је 1913. освојена Пећ од стране
црногорске војске и основана Пећка епископија - трећа црногорска).

ЦПЦ независна од српскијех цркава

„Непостојањем Пећке патријаршије и уопште српске патријаршије, Цетињска митрополија
као државна институција, била је независна у односу на остале српске митрополије и епархије,
као што су оне међусобно независне у односу на њу....“
Пр. др. Новица Ракочевић, Свет, бр. 218, Год. XI од 22. 8. до 4.9.1990, стр.60
„Устав Светога синода из 1903. године, на који се, као на крунски доказ позивају они који
доказују аутокефалност цркве у Црној Гори, вјероватно је имао у виду то што је још 1851. године у
Русији Цетињска митрополија била сврстана као девета аутокефална црква“.
Исто.

Канони о браку у аутокефалној ЦПЦ

„По канону Црногорске аутокефалне цркве нијесу смјели ступати у брак рођаци по мушкој
линији до седмога степена и по жениној до четвртога“.
Миливоје Матовић, Расна теорија Црногораца, Зета (орган Црногорскијех федералиста),

136

Подгорица, бр. 16, од 27.4.1941, стр. 2 (М. Матовић је, иначе, један од водећијех нациолога старијех
зеленаша).

Не само аутокефална, но и посебита Црква и вјера Црногораца

„Црногорска хришћанска црква била је самостална. Она је највише заслужна за стварање
црногорске државе. Али та Црква, како је утврдио и православни епископ др Николај Велимировић,
није била не само православна него ни хришћанска у потпуности. Она је проповиједала црногорску
религију, религију хероизма, била је за отпор, у чему се разликује од хришћанства.... Црногорска
црква је само по имену била источно-православна. Она је то морала остати због зависности Црне
Горе од Русије и због њезинијех нада, које је полагала у Русију. Да је Црногорска црква пришла
католичкој, као што је било покушаја, да се то учини, несумњиво је да би интерес Русије за Црну
Гору отпао, а Црногорци никада не би могли постати дисциплиновани католици.... Црногорска православна црква стварно није била носилац и чувар српске но црногорске државне мисли“.
Савић Марковић Штедимлија, Црвена Хрватска и њени културни трагови, Загреб, 1937, 66,
116

ЦПЦ и њезино црногорославље су посве независни

„Црногорско православље је црногорославље.... Црногорска православна црква кроз вјекове
није била ни у чесовој зависности од било које православне цркве па ни од Цариградске патријаршије“.
Др Секуле Дрљевић, Чланци и есеји, Путови, Загреб 1937.

Црногорска и Српска црква не могу бити једна

„Има још један разлог због којега црногорска и српска црква не могу никада постати једна
црква.... Цијела религиозна мистика Црногорске цркве садржана је у чудотворству и исцелитељству
црногорскијех светитеља Св. Василија Острошкога и Св. Петра Цетињског. Ниједнога од њих не
признаје за светитеља Српска црква“,
Исто
(Тек под притиском ЦПЦ, СПЦ је признала - (уписала у свој календар црвенијем словима) Св. Петра Цетињског 1999.).

У крвавом терору укинута аутокефална ЦПЦ

„По вољи Александра Карађорђевића Црногорци су били подвргнути страховитом терору, мучењу и прогонима, а њихова домовина разурању и паљежњу. Њихов отпор великосрпској
монархистичкој диктатури није био сломљен све до 1925. године. Укинута је аутокефална Црногорска православна црква, читава је земља била распарчана, тисуће сељачкијех домова је остало у
рушевинама, шуме су се испуниле одметницима, борбе су се водиле на све стране, а затвори су били
препуни осуђеника“
Савић Марковић, Загребачки вјесник од 26.4.1970. (у поводу изградње Његошевога маузолеја
на Ловћену)

Границе цркве су границе државе

На IV васељенском сабору у Хелкидону 451. одлучено је да границе Цркве теку границама
државе.
(„Канонска“ Српска православна црква, од 1920. не поштује ови канон васељенске цркве, јер
је њезин свети завјет остварење Велике Небеске Србије обавезује да својијем вељецрковнијем границама васколикога све(то)српства на земаљском шару припрема највећу Србију. Да је поштовала
ови свети канон, не би Српска православна црква поджижала, хушкала, аминовала и благосиљала
потоњи рат за Вељу Србију и за Вељу СПЦ и на просторима изван државе Србије).

Поглавар ЦПЦ

Његово Високопреосвјештенство, Митрополит црногорски Митрофан Бан прославио је 6.
априла двајестпетогодишњи јубилеј. Тога дана навршила се четвртина века како Високопреосвећени
Митрофан, као поглавар, управља православном црквом у братској нам земљи Црној Гори.... Српска
црква као сестра и по вери и по народности, дели радост Црногорске Цркве.... Помињемо његову
прославу и, поздрављајући га, осећамо дуплу радост и задовољство: прво, с тога, што је један примерни поглавар православне братске цркве пребродио четврт века, као будни стражар и верни слуга
Христов....
Гласник православне цркве у Краљевини Србији од 15. априла 1910.
(Овђе се два пута помиње Митрофан Бан као поглавар православне цркве у Црној Гори па
чак и изричито Црногорске цркве, а поглавар може бити само аутокефалне цркве, као што је била
и ЦПЦ. Ђе се гођ помиње црковни поглавар или свети синод ту је ријеч о аутокефалној цркви. Но,

137

далеко би нас одвело набрајање свијех примјера ђе се помиње Св. Синод или Устав Св. Синода у
Књажевини Црној Гори).

Амфилохије и Павле признају и кривотворе аутокефалију ЦПЦ

„Наша светост, послије недавног сусрета са Његовом Светошћу, обраћа се с поитаном молбом, с благословом Његове Светости нашега Патријарха Павла, да донесете рјешење да је у Диптих
Руске Православне цркве иљаду осамсто педесетијех годишта Црногорска Митрополија неканонски
и погрјешно убиљежена као аутокефална црква и да закључак у Диптиху оповргнете због околности
што у нашој Светој Српској православној Цркви постоји тенденција раскола у Црној Гори.
Присталице аутокефалне тзв. Црногорске Цркве позивају се искључиво на Диптих Руске
Цркве из иљаду осамсто педесетијех годишта, на основу којега су унијели у „Синтагму Светијех канона“ (Ралис и Потлис) назив аутокефална црногорска Митрополија“ међу осталијем аутокефалним
црквама.
Митрополит црногорско-приморски и Скендеријски велики молитвеник др Амфилохије
(Под штамбиљем и печатом цетињске митрополије упућује писмо Св. архијерејском сабору Руске Православне цркве и његовом пре(д)ćеднику његовој Светости патријарху московском и
цијеле Русије, Алексију II бр. 507 од 10. јуна 1992. Ријеч је о Амфилохијевом и Павловом знавеном
кривотворству).

Амфилохије зна да је ЦПЦ била аутокефална

„На који начин и зашто је унешено име Црногорске Митрополије као аутокефалне у Диптих
Руске цркве тога периода остаје нелогична тајна“.
Цетињска митрополија бр. 508 од 10. јуна 1992, Кратки извјештај о историји Српске православне цркве упућен 15.8.1992. Сабору Руске цркве.

Не признају сопствени Диптих

У Диптиху Руске православне цркве 1850. годишта уписана је Црногорска митрополија као
осма самостална црква“.
Василиј Тарасијев, овдашњи старјешина подворја Московске патријаршије у Београду
(Тарасијев, наравно, сматра да је то била грјешка. То исто потврђује и сматра грјешком и
Љубомир Дурковић Јакшић. Они, дакако, проглашавају гријешком и знавену атинску Синтагму из
1855.
„Руска Цркаве без икаквог канонског и историјскога упоришта прогласила је аутокефалну
Црногорску цркву средином прошлог вијека“
Слободан Књалић, Политика, 5.11.1992.
„У Диптиху Руске православне цркве 1850. године грешком је Црногорска митрополија уписана као самостална црква“
Звонко Пријавић, Глас недеље, 29.1.1998.
(ИЗВОР: Лучиндан број 08/2003, стр. 70 - 71)

БЕЗАКОНО И НЕКАНОНСКО УКИДАЊЕ ЦПЦ 1920.
Неканонски, незаконит и кривотворени записник Св. Синод ЦПЦ бр. 1169 од
16.12.1918, у којем се три пута помиње независна (аутокефална) Црногорска црква,
која се, тобоже, присаједињује Православној цркви у Краљевини Србији

Аутокефална ЦПЦ, у пуном црковно-канонском синодалном уређењу, богославила је и
чинодејстовала, као таква све до 1920. када је укинута безаконо, неканонски, противно вољи народа,
свјештенства, Устава Црне Горе, Устава светог Синода ЦПЦ и власти црногорске.
У јеку силовитога црнорукачког стварања безусловне Југославије („уједињење или смрт“),
дошло је до ујед(и)њења православнијех цркава на простору Југославије у Српску православну
цркву уздигнуту на ступањ Патријаршије. Ови процес текао је од 1918. до 1920. и чак 1931. годишта.
Прво је 18/31. 12. 1918. у Сремскијем Карловцима одржан ćедник православнијех епископа под пре(д)ćедништвом архиепсикопа биоградског и митрополита Србије, Димитрија Павловића.
Овом ćеднику није присуствовао црногорски митрополит, Митрофан Бан. Сви присутни су
једногласно усвојили одлуку да се све православне цркве ујед(и)не у једну и да се успостави Српска
патријаршија, с тијем што се „с пунијем поуздањем очекује да ће и српска црква у Црној Гори пристати на уједињење“. Све те православне цркве имале су или су накнадно доставиле прописана
одобрења својијех синода осим Црногорске цркве (Карловачка митрополија од 19.12./1918, Босан-

138

ско-херцеговачка од 1/14 12.1918. Далматинско-истријски архиепископ Димитрије Бранковић даје
изјаву 16/29.11.и.г., стијем да ће накнадно приложити одлуку свога Архијерејскога сабора).
У вези са одлуком Карловачке митрополије Србин прота Јован Јеремић у књизи „Где је
Карловачка митрополија“ (С. Карловци, 1923) канонски доказује да је Карловачка митрополија
силом припојена, без одлуке црковно-народнога сабора, без да је питан народ и свјештенство са
те територије. По њему је злоупотријебљена упражњена каријега карловачкога патријарха усљед
погибије Лукијана Богдановића, 1913. годишта. Дакако, у Црној Гори је примијењена још већа
пријевара, присила и злоупотреба.
Од 24. до 28. маја 1919. одржан је други скуп епископа на којем је пре(д)ćедовао црногорски митрополит Митрофан Бан, као најстарији по посвећењу. На њој је 13/26. маја донијета одлука
бр. 19, а истога дана на свечаној ćедници у Сремској митрополији је проглашено духовно, морално
и административно јединство свијех православних цркава на простору Краљевине СХС и имен(т)
ован привремени одбор епископа зв. Средишњи одбор уједињене Српске православне цркве, којем
је дато право да управља ујед(и)њеном црквом у Србији (истог дана) одлучује да иста пристаје
на уједињење цркава. Тек 9/22.11.1919. митрополит Буковинско-далматински, др Владимир Репта
издао је отпусни лист у Букурешту за обије далматинске епархије и одоборење да се прикључе
Карловачкој митрополији, а ова након тога одлуку за уједињење у Српску патријаршију, Прије
тога 28.8.1919. излази указ о устројству Средишњег архијерејскога сабора чији је задатак био да
изврши ујед(и)њење у Српску цркву и Патријаршију. На основу тога 18. марта 1920. године постигнут је споразум између Цариградске патријаршије и Владе Краљевине СХС о присаједињењу
македонскијех и босанско-херцеговачких епархија и рашко-призренске епархије са подручја Санџака
и Косова. Већ 19. марта и. г. Св. Синод Константинопољске патријаршије донио је одлуку бр. 2056
у којој се истиче да је Краљевина СХС присајединила и неке епархије које су биле под њезином
управом и даје за то одобрење. Међу тијем посебице набројанијем епархијама нема Црногорске
цркве, али уједно „признаје проглашено уједињење светокефалнијех цркава: Српске, Црногорске
и Карловачке... па сљедствено томе и образовану Свету Автокефалну уједињену Српску цркву“.
Даље сљедује указ краља СХС од 17.6.1920. којом се краљевска влада саглашава са одлуком збора
православнијех архијереја из Краљевине СХС од 13/26. маја 1919. У Биограду се 27.8/9.9.1920. одржала заједничка конференција архијереја православнијех цркава која се прогласила Архијерејским,
односно Патријаршијскијем сабором, који је 30.8/12.9.1920. у Сремскијем Карловцима донио одлуку о проглашењу Српске патријаршије, у присуству регента Александра Карађорђевића и свијех
државних и других важнијих органа и установа. Истовремено је прогласио подизање уједињене аутокефалне Српске православне цркве на ступањ и положај Патријаршије. У тој одлуци се наглашава
да се тијем чином обнавља и успоставља Патријаршија укинута 1766. Том приликом је регент Александар прочитао прокламацију „Православнијем хришћанима Краљевине“ у којој, такођер, указује
да је тијем извршен и други дио Душановога завјета“. Одлучио је да само епископи у Скопљу,
Цетињу и Сарајеву носе назив митрополита. Истог дана, 30.8.1920. донијет је Краљев Указ у којем
пише: „Поглавар васпостављене Српске патријаршије... да се зове: Српски патријарх православне
цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Након тога је Свети архијерејски сабор на ćедници од
15/28.9.1920. изабрао за првог патријарха Српске патријаршије митрополита Србије, Димитрија. Са
тијем се није сложила Краљевска влада, па је донијела двије уредбе 23.10.1920. након којих је изљегао
Краљев Указ којим се сазива Изборни сабор у Београду на дан Св. Стефана Милутина, 12.11.1920.
ради избора првог патријарха. На основу тога Указа Св. Архерејски сабор је на ćедници од 9.11.1920.
одредио три кандидата. Изборни одбор је 30.11.1920. изабрао истог Димитрија за првог српског
патријарха уједињене СПЦ у Краљевини СХС. Истог дана је Краљ донио Указ којим се потврђује избор Димитрија и постављен за српског патријарха. Његово устоличење на патријаршијску каријегу
извршено је у Саборној цркви у Биограду 31.10/13.11.1920. Указом од 8.12.1920. у Св. Синод је
иментован и црногорски митрополит, Гаврило Дожић.
Потље тога је Св. Синод Васељенске патријаршије на ćеднику од 10. и 17.2.1922. потврдио
споразум између њега и Краљевина СХС од 18.3.1920. и признао уједињење СПЦ и њезино уздизање
на стубиште патријаршије. Ови Синод је издао томос 19.2.1922. о уједињењу српске, црногорске
цркве и присаједињењу епархије које су биле под његовом управом. У Саборној цркви 20.3/2.4. званично је прочитан томос Васељенске патријаршије. Тек 1924. на Велику госпођу краљ Александар је
увео патријарха Димитрија „у ствари сто српскијех патријарха, који је у манaстијеру Патријаршије
у Пећи“ и прочитао Краљевску повељу.1
Међути(је)м, накнадно, посље толико годишта, тек 1999. извјесни службеник Црногорскоприморске митрополије (СПЦ у ЦГ) објављује „Записник Светог синода Књажевине Црне Горе бр.
1169 од 16. децембра 1918. године по којем је одлучено „да се независна Српско-православна Св.
Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном православном црквом у Краљевини Србији“.
а) Чуд(н)о је да се ни(г)ђе у досадашњој научној и другој литератури и архивама до реченога датума не помиње ови Записник. Најчудније је то да се он не наводи ни на првом ćеднику
1

Виђи Бранко Ђ. Никач, Стварање ЦПЦ, Лучиндан бр. 2

139

православнијех епископа у Сремскијем Карловцима под пре(д)ćедништвом биоградскога и митрополита Србије, Димитрија Павловића, одржане 18/31.XII 1918, и поред тога што је ови, занаго, спорни записник, односно одлука Светога синода Књажевине Црне Горе (анти)датиран од 16.ХII 1918,
значи, прије тог ćедника. Неразумљиво је: зашто се та одлука Св. Синода Књажевине Црне Горе није
користила на ćеднику православнијех епископа у Сремскијем Карловцима, но се само наводи да „се с
пунијем поуздањем очекује да ће и српска православна црква у Црној Гори пристати на уједињење“.
Ово тијем прије што се у самом спорном записнику утврђује да се „горње ријешење има доставити Његовом Високопреосвјештенству митрополиту Србије Г. Димитрију и Пре(д)ćеднику Владе Г.
Стојану Протићу“.
б) Спорни Записник је правно ништаван из више разлога. Прво, Уставом Светога синода Књажевине Црне Горе, Уставом црногорским и осталијем законима није предвиђено могућство
укидања аутокефалне ЦПЦ, нити њезино присаједињење некој другој цркви. Друго, по члану 6.
Устава Светога синода „мора бити извјештена Државна Власт о сваком састанку“, што за спорну седницу није био случај. Треће, по члану 7. истог Устава пре(д)ćедавајући Светога синода
Књажевине Црне Горе, за ćеднике „издаје ради тога писмене позиве дотичнијем синодским члановима (бр. 2 раставник 12. чл)“, што у овом „случају“ није било. Четврто, чл. 25. Устава Светог синода Књажевине Црне Горе гласи: „Свети синод може доносити пуноважне одлуке, кад су присутни
у ćедници: пре(д)ćедник (чл. 12) и бар још три члана, од којих два члана по праву и један по избору“
тј. најмање четири члана од укупно седам, и то три који су по положају (Митрополит Црне Горе,
Епископ захумско-расијски и Архимандрит цетињски и Архимандрит острошки (чл. 11) и један по
избору (један од три портопрезбитера (чл. 11). Секретар Светога синода Црне Горе није члан (чл.
25, 26 и 28). Међути(је)м, спорни записник „потписали“ су само тројица и секретар, што значи да
није постојао кворум. Пето, члан 22 истога устава је изричит: „Одлуке Светог синода о спољашњим
пословима (чл. 21) да постану извршне и за свакога обавезне потребито им је врховно Књажевско
одобрење“, што наравно није било са спорнијем записником, односно одлуком. Члан 19 таксативно наводи унутрашње послове Светога синода, а чл. 21. спољашње послове у које би, евентуално,
спадала спорна одлука. Шесто, није потпуно јасно и на основу којих одлука и именовања, зашто је
митрополит пећки др Гаврило Дожић члан Светог синода у спорној одлуци, који по Уставу Светог
синода Књажевине Црне Горе није члан (чл. 10). Такођер, исто се односи и на потписаног Кирила
Митровића као епископа никшићког, а Уставом Св. Синода није предвиђен, но захумско-расијски са
седиштем у Острогу. Седмо, постоје оправдане индиције и сумње да је и сам записник кривотворен
у неспорно ванредним приликама када је црногорска држава већ била уништена и када је све вршено
средствима физичке и друге присиле.

Закључци

На основу пријетходног могу се извести сљедећи закључци:
1. У свијем наведеним актима Црногорска православна црква се сматра аутокефалном, а нарочито у одлуци Цариградскe патријаршије бр. 2056 од 9.3.1920.
2. У одношају на Црногорску цркву све одлуке су нелегитимне и нелегалне, јер о томе иста
није одлучивала ни преко свог Сабора, ни Синода, ни Црногорска скупштина, Влада ни Краљ.
3. Ујед(и)њење ЦПЦ у СПЦ било је насилно, у склопу општег „крвавог бијелог терора“ 1918,
са насилнијем укидањем (х)иљадугодишње црногорске државе. Ујед(и)њење ЦПЦ у СПЦ било је
исто толико „добровољно“ колико и црнорукачко присаједињење и окупација црногорске државе, по
начелу „ујед(и)њење или смрт“, безусловно, по сваку цијену, капитулација.
4. Из наведенијех аката је јасно да ЦПЦ и није била под надлежношћу Цариградске
патријаршије, што и она иста утврђује, па и није могла давати сагласност на њезино тобожње
уједињење;
5. Српски Краљ и његова Влада су били главни покретач, ослонац и јемац таквога уједињења
ЦПЦ у СПЦ. Они су одлучивали о томе.
6. Постоје докази да је цио тај одношај СПЦ и Истамбулске патријаршије био „подмазан“
вељом свотом новаца у злату којим је купљен томос од Кемала Ататурка, који им је, дозволио да
обнове само пећку патријаршију.
7. Изричито је наглашено да се тијем ујед(и)њењем остварио завјет цара Душана, обнова и
проширење средњовјековног, српског царства и да је тако схваћена и практикована Југославија.
8. Изнуђеним објављивањем (1999) спорног Записника коначно је СПЦ у ЦГ нерадо признала да је Црногорска црква била независна (аутокефална).
Устав СПЦ донешен је тек 1930, што значи да су закони ЦПЦ важили до тада. Може се сматрати да је тек тада обновљена Пећка патријаршија.
Из књиге Сретена Зековића „Наука о самобитности Црногораца“ - том 3. - Вјерозофија и
богомољство Црногораца
Митрополиту Митрофану Бану
Као пастир свога стада

140

Од насиља које страда
Ти не диже гласа твога
У одбрану стада свога.
„Свака сила је од Бога!“
ти повика. Ал, Владико,
ту се вараш, није тако,
и од врага има сила.
А дужност је твоја била
Против силе глас подићи,
На Голготу чак отићи,
Мучити се и страдати,
А не народ свој издати.
Но ти дужност заборави,
И под ноге образ стави,
И уради „знате како“,
Подло, ниско и никако!
Др Иво Јовићевић

Некролог

„На Цетињу је овијех дана преминуо посље мучног боловања бивши црногорски митрополит Митрофан Бан који је на онакав кукавични и недозвољен начин издао свога краља, своју паству
и јуначку Црну Гору, која га је уздигла на црковно пријестоље Црне Горе, на којему кроз толико
вијекова ćеђаху витешки митрополити - владари, на челу са мучеником владиком Данилом и Петром
I Светим, који пред никаквим насиљем и опасношћу не устукнуше, нити пред ништавношћу живота
главу приклонише, но славно хрваху у одбрану части, слободе и права Црне Горе, вјечитијем животом живе... Црногорски народ неће дозволити, да убудуће више ниједан поглавар Црногорске цркве
пође путем Митрофана Бана“.
Глас Црногорца, 28.X 1920, 3.
„Митрополит црногорски (Митрофан Бан) умро је концем мјесеца септембра 1920. у 76. години на Цетињу. На самртном часу изјавио је, да је у децембру 1918. под пријетњом смрти од стране
Срба признао анексију Црне Горе Србији и да је ову изјавио учинио грофу Салису, изасланику Вел.
Британије за анкету у Црној Гори. Потоње ријечи Митрополитове биле су дирљиви апел на Краља
и народ црногорски, иштећи да му опросте оно што је и сам сматрао издајством своје отаџбине“.
Српски злочини у Црној Гори, Кр. Ц. Штампарија; Рим 1921.
(ИЗВОР: Лучиндан број 10/2004, стр. 48-50)

ОДГОВОР МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ НА ПОСЛАНИЧКО
ПИТАЊЕ ПОСЛАНИКА КРСТА ПАВИЋЕВИЋА

Посланик Крсто Павићевић на првој сједници другог редовног засиједања Скупштине Републике Црне Горе у 2003. години, поставио је сљедеће:
посланичко питање
„Шта намјерава предузети Влада РЦГ, односно ресорно Министарство културе, на плану
спречавања противправног дјеловања Српске Православне Цркве у Црној Гори која, заобилазећи
законом прописану процедуру, врши бројне санације цркава и манастира, и на тај начин преправља
и искривљује аутентични и првобитни изглед ових објеката?“
Министарство даје сљедећи

ОДГОВОР НА ПОСЛАНИЧКО ПИТАЊЕ

Законом о заштити споменика културе („Сл лист РЦГ“, бр. 47-91) уређен је систем заштите и
коришћења споменика културе, остваривање посебног друштвеног интереса, као и права и обавезе
правних и физичких лица у вези заштите споменика културе.
Назначеним законом предвиђено је да дјелатност и политику заштите споменика културе
у Републици организује Републички завод за заштиту споменика културе са сједиштем на Цетињу.
Због значаја културне баштине која је сконцентрисана на подручју општине Котор, Херцег Нови и
Тиват основан је Регионални завод за заштиту споменика културе са сједиштем у Котору. Надзор над
законитошћу рада Завода врши Министарство културе.

141

Заштита споменика културе остварује се обављањем дјелатности заштите и управно-правним мјерама.
Заштита споменика културе обухвата обавезе имаоца споменика културе (власник, корисник,
законити држалац) у погледу чувања, одржавања и коришћења споменика културе као и предузимање
мјера техничке заштите и других радова на конзервацији и рестаурацији споменика културе.
Управно-правне мјере обухватају обавезе и радње при доношењу урбанистичких планова,
изградњи привредних и других објеката у близини споменика културе, давање одобрења за извођење
радова на споменицима културе, као и мјере које заводи могу предузети у циљу спречавања радњи
које могу оштетити или угрозити споменик културе.
Законом о заштити споменика културе (члан 58) предвиђено је да се радње које могу проузроковати промјене на споменику културе могу предузимати само на основу претходне дозволе
Републичког, односно Регионалног завода за заштиту споменика културе.
Као радње које могу проузроковати промјене на споменику културе сматрају се сондирање,
конзервација, рестаурација, дограђивање, адаптација, измјештање споменика културе, као и
подизање привредних и других објеката у непосредној близини споменика културе.
Републички и Регионални завод за заштиту споменика културе по основу чл. 59 истог Закона овлашћени су да могу у сваком тренутку рјешењем обуставити већ започете радове и тако
спријечити радње које могу оштетити или угрозити споменик културе.
Из извјештаја Републичког и Регионалног завода за заштиту споменика културе може се
закључити да постоје бројни противправни случајеви дјеловања, као и да су евидентиране девастације
на споменицима културе и то како на сакралним објектима у посједу Српске православне цркве, тако
и на цивилним и јавним објектима у старим градским језгрима Будве, Котора и Херцег Новог.
Најчешћи случајеви противправног дјеловања од стране Српске православне цркве су:
1. Архитектонско преобликовање цркава, конака и других заштићених објеката са погрешним материјалима и погрешним архитектонским детаљима, чиме се губи аутентичност споменика;
2. Градња нових цркава на темељима ранохришћанских цркава које нијесу припадале ни
православној ни католичкој конфесији јер датирају из периода јединствене хришћанске цркве;
3. Исликавање нових живописа у старим црквама. Обично то нијесу старозавјетне библијске
теме, већ најчешће теме које немају историјску, духовну и свјетовну везу са нашим простором;
4. Нестанак, пресељење и преношење покретних споменика културе (књиге, иконе, одежде,
црквене реликвије и др.) који су давно евидентирани, али им данас нема трага.
Републички завод Цетиње евидентирао је девастацију 18 цркава - заштићених споменика
културе и у девет случајева донио рјешења о забрани извођења радова. По рјешењима Републичког
завода није поступљено. Напротив, након доношења рјешења Митрополија Црногорско-приморска средином 2002. године забранила је Републичком заводу, односно његовим службама приступ
њеним објектима, односно сваки приступ њеним објектима условила тражењем посебних одобрења.
Иако у немогућности вршења професионалног увида у стање објеката, Републички завод
претпоставља да је број девастираних споменика културе око 50, почев од сеоских црквица до саборних цркава, јер све што Српска православна црква у последње вријеме ради на подручју РЦГ је
без потребних сагласности и претходних дозвола Републичког завода, тј. мимо Закона о заштити
споменика културе.
На подручју Регионалног завода у последње вријеме дошло је до бесправног поступања у
односу на три сакрална објекта у посједу Српске православне цркве.
Заједничка оцјена Републичког и Регионалног завода је да појава девастације споменика културе узима озбиљног маха.
Законом о заштити споменика културе није предвићена процедура и мјере за обезбјеђење
спровођења рјешења о обустави, односно забрани извођења бесправних радњи и радова, а Републички завод није настојао да извршење својих рјешења обезбиједи по правилима општег управног
поступка.
Законом о заштити споменика културе одређене радње супротне том Закону предвиђене су
као кривична дјела (чл. 91-95), односно као прекршаји (чл. 96-99). Међутим, до сада заводи нијесу
поднијели ни једну кривичну пријаву нити захтјев за покретање прекршајног поступка за кривична
дјела, односно прекршаје предвиђене тим Законом.
Министарство културе ће инсистирати да заводи за заштиту споменика културе успоставе нормалну професионалну сарадњу са Митрополијом Црногорско-приморском и да у складу са
Законом о заштити споменика културе, пружају стручну и институционалну помоћ на заштити и
очувању споменика културе којим газдује Српска православна црква.
Министарство културе ће захтијевати да заводи у свим случајевима бесправног поступања
и девастације споменика културе предузму законске радње и мјере како у погледу обуставе радова
који се изводе без одобрења, тако и на покретању поступка за утврђивање кривичне и прекршајне
одговорности.
На основу стечених искустава, а у складу са међународним конвенцијама и стандардима о

142

заштити културног наслеђа, Министарство културе намјерава да у наредном периоду приступи изради новог законског текста о заштити културне баштине у који ће, поред осталог, бити уграђени
нови механизми заштите и спречавања противправног дјеловања у овој области.
Министар Проф. др Весна Килибарда
(ИЗВОР: Лучиндан број 10/2004, стр. 140)

О ДЕВАСТАЦИЈИ ЦРНОГОРСКИХ СВЕТИЊА

Хроника девастирања црногорскијех сакралних објеката учињених од стране Српске православне цркве у Црној Гори је веома дуга. Попут оне из 1918. године она је деведесетих година
сада већ прошлога вијека и првијех година овога достигла кулминациону тачку. Пошто су тијем
девастирањем угрожени многи сакрални објекти у Црној Гори којима је све до својег неканонског и
насилног укидања 1920. г. управљала Црногорска православна црква, редакција часописа ЛУЧИНДАН је одлучила да серијом текстова поćети јавност на ове догађаје који су у бити дио смишљеног и
организованог атака на црногорско културно и духовно насљеђе са циљем преумљења и асимиловања
црногорског народа. Листајући штампу, у првом реду листове „Вијести“, „Црногорски књижевни
лист“, „Публику“ и часопис „Монитор“ за период 1999-2002. година наилазимо, поред осталих, на
ове случајеве девастације:

Манастир Стањевићи (општина Будва)

Као млетачку тврђаву владика Данило га је 1714. г. претворио у манастир у коме је Св. Петар
прогласио први црногорски законик. Комплекс је у рушевинама. Умјесто извођења припремних радова, рашчишћавања комплекса, сортирања нађеног материјала, детаљног снимања затеченог стања
како би се омогућила санација овог историјског здања СПЦ је приступила рушењу.

Цетињски манастир (Цетиње)

Послије рушења манастира Црнојевића, владика Данило га је саградио 1701. г. а обновљен је
1876. г. да би у својој структури садржао цркву Рођења Богородице, конаке, дворско гробље, зидине
и ризницу (манастирски музеј) са богатим музеолошким, културно-историјским фондом. Након што
су 1986. г. прекопане и оскрнављене гробнице књаза Данила и Великог војводе Мирка, 1999. г. президано је постојеће камено степениште које води у хор цркве, постављена хидроизолација на улазу
у хор и подигнути потпорни зидови у дворишту и уз све то подигнут нови објекат испод испоснице
Св. Петра, чиме је дизентигрисан наслијеђени интегритет споменика.

Манастир Горњи Брчели (Бар)

Основао га је вл. Данило почетком 18. в. Обновљен је 1906. г. Девастација се огледа у
чињеници да је са источне стране озидан нови објекат висок као и постојећи конак, чиме је унесено
страно тијело у стари историјски комплекс.

Манастир Старчево (Бар)

Изграђен је између 1376. и 1378. г. Кровни покривач од каналице је замијењен оловним, све
фасаде су исфуговане. У унутрашњости цркве уклоњен је оригинални средњевјековни под од цигала
форме „рибље кости“ и постављен нови, а и зидови су грубо омалтерисани. Манастирској порти је
промијењен изглед.

Манастир Ком (Скадарско језеро)

Подигнут је 1415-27. као задужбина Ђурђа и Љеша Црнојевића. У манастиру су надгробне плоче Љеша, Маре, мајке Ивана Црнојевића и плоче које се везују за гробове Ђурђа и Стефана
Црнојевића. Реконструисани објекат са покривачем од медитеран цријепа озидан је аљкаво и нимало
не личи на манастирски конак, кућишта старих конака су дозидана само до крова. На крововима су
пробијени сулундари од пећи а извршене су и друге девастације.

Манастир Дуга, Биоче (Подгорица)

Богородична црква овог манастира обновљена је средином 18. в. У току санације стари конак
добија поткровне прозоре. У току прошле године почињу радови доградње припрате, уклањају се
три гробне плоче, а на иконостасу цркве се појављује позлата.

Манастир Ћелија Пиперска (Подгорица)

Настао 1651. г. да би 1815. уз цркву дозидана припрата и звоник. Умјесто првобитног пода
постављен је нови од мермера високог сјаја. Уз доградњу оградног зида подигнута је нова капија -

143

звонара а и накнадно су подигнуте настрешнице уз манастирске конаке.

Манастир Ждребаоник (Даниловград)

Остаци старијег храма су из 16. в. Изграђен је потпуно нови конак чији детаљи су у супротности са постојећим споменичким архитектонским фундусом.

Манастир Острог (Даниловград)

Основао га је Св. Василије 1665. г. Нова зграда конака Горњег манастира добија дјелимичне
облоге од камена, чиме је ублажен груби изглед фасаде од бетона. У комплексу Доњег манастира на
једној од старијих зграда конака у близини гроба владике Данила Дајковића дозидана је бетонска
настрешница са бетонскијем стубовима, што није у сагласју са каменим здањем. Са источне стране
цркве дозидано је крило конака, што опет није у духу и изгледу ни са једним дијелом манастирског
комплекса.

Манастир Дајбабе (Подгорица)

Дјело је попа Симеона Поповића сазидано 1897. г. Зграда новог конака подигнута је на остацима старије грађевине.

Манастир Дуљево, Куљаче (Будва)

Датира по предању из 14. в. Грађевинске интервенције СПЦ су деградирале и овај објекат,
што се види из новог прилаза до порте манастира са централно постављеном гаражом, доградњом
оградних зидова кулице код улазних врата.

Манастир Подострог, Маине (Будва)

Настао у 15. в. (епоха Црнојевића), а увећан у 19. в. Надзиђена је зграда конака са прозорима
димензија које су необичне и неуобичајене. Измијењена су рјешења кровних радњи.

Манастир Добриловина (Мојковац)

Потиче из 1609. г. У оквиру манастирске порте изведен је већи манастирски конак и пространа капија, а уништени су трагови старог објекта. Нови објекат изгледом одудара и деградира цркву.

Зграда основне школе. Донедавно Полимски музеј у Беранама

Из 1869. године. Порушен је првобитни кров подизањем новог спрата и крова, што је довело
до промјене фасаде и висине објекта.

Влашка црква (Цетиње)

Потиче из око 1450. г. У комплетној унутрашњости цркве је обијен малтер, живописан је олтарски дио и постављене нове подне плоче од камена. Тако је објекат изгубио аутентичност и своју
вриједност споменика културе. Реакција мјесног одбора НВО Доњи крај није довела до спрјечавања
деградације објекта.

Манастир Бешка (истоимено острво)

Задужбина Балшића (Ђурђа Стратимировића и потом Јелене). У овом споменичком комплексу изграђен је спратни објекат, чиме се нарушава аутентичност комплекса из прве половине 15.
вијека.

Манастир Морачник (острво Морачник)

Потиче из доба око 1400. г. Градњом улазне капије, спољашњег степеништа прислоњеног
уз сјеверну страну куле, монтажом преградних зидова на новоизграђеној бетонској плочи конака
извршена је још једна девастација на овом објекту и у ланцу промјена на црногорскијем божјим
храмовима.

Црква Св. Николе (Пелев Бријег)

Из 1869. године. Промјене су доживјеле часна трпеза (нови камени) под, пијевнице (пластичне плафоњерке), унутрашњост (испуњена штекерима), пилаоница свијећа, приступна стаза и друго.
И други црквени објекти у Црној Гори изложени су атацима СПЦ. Дворска црква на Крушевцу (Подгорица) била је предмет одбијања, изношени су сандуци из ње и извођени одређени
радови унутар овог објекта. Разумије се, без сагласности надлежног Републичког завода за заштиту
споменика културе са Цетиња. Било је то 1993. г. Од тада, као и прије тога, судбину овђе укратко
описанијех девастираних сакралних објеката црногорске националне и духовне баштине имали су

144

и друге богомоље - споменици културе. Драма црногорскијех вјерских и културних споменика је у
току. Она још увијек траје. Но, о томе говорићемо неком другом приликом.
Борислав Цимеша
(ИЗВОР: Лучиндан број 10/2004, стр. 141-142)
ПОВОДИ: Европски стандарди у остваривању људских права

Обавеза је државе да призна сваку цркву која има вјернике

пише: академик др. Мијат ШУКОВИЋ
Европска конвенција за заштиту људских права обавезује секуларне државе да признају
субјективитет и равноправност у свјетовним пословима и правима свакој цркви која има вјернике,
независно од тога да ли је или не канонски призната. То је обавеза и државе Црне Горе након што је
државна заједница СЦГ ратификовала Европску конвенцију за заштиту људских права.
Приврженост поштовању Европске конвенције за заштиту људских права и искреност
залагања за њено поштовање искључује сатанисање оних званичника државе Црне Горе који у
вршењу државних послова „поштују Црногорску православну цркву“ иако „није канонски призната“. Нарочито када се оно исказује пријавом за њихов кривични прогон. Поготово искључује да
власт забрани тој цркви обављање вјерске мисије. Ово зато што Европска конвенција за заштиту
људских права обавезује секуларне државе да признају субјективитет и равноправност у свјетовним
пословима и правима свакој цркви која има вјернике, независно од тога да ли је или не канонски
призната. Не дирајући тиме, наравно, у канонске регуле и не поричући тиме право да се црквеним
канонима прописују правила о односима међу црквама, укључујући и прописивање да црква која
није канонски призната нема субјективитет у међусобним односима цркава.
Бројни су докази да је то дужност секуларне државе. Ограничени простор у дневном листу допушта, међутим, да искажем само једну, али и непорециву врсту доказа. Врсту доказа који
обавезују и државу Црну Гору и све у њој након што је наша државна заједница већ ратификовала Европску конвенцију за заштиту људских права. Ту врсту доказа чине неприкосновене пресуде
Европског суда за људска права. То су, дакле, европски правни стандарди, европске вриједности,
утврђене и правним прописима и неприкосновеним пресудама Европског суда за људска права.
Стандарди и вриједности који подразумијевају, ни у чему не ограничавају, легитимно право једне
цркве да у међусобним односима цркава оспорава канонски легалитет друге цркве. Али, то је једно,
а сасвим је друго и независно од тога дужност државе да поштује и обезбјеђује свако људско право
и равноправност вјерских заједница у држави.
Канонски непризната црква, управо зато што је црква, у међусобним односима цркава, има
да трпи, да издржава све патње које траже или подразумијевају црквени канони. Укључујући и
неизвјесност до када ће трајати то трпљење. Вјерујући или не вјерујући да је то праведно. Али, европски стандарди и вриједности утврђују да „канонске регуле“ не обавезују државе да по црквеним
канонима одређују свјетовни статус цркве у сфери државних и укупних свјетовних права и послова.
Када би је обавезивали, то би било надређивање канона држави, својеврсно „канонско насиље“ над
државом.
За шире сагледавање ове проблематике у пресудама Европског суда за људска права и изван
оног што се непосредно може примијенити у нашој средини, упућујем и на пресуде: Добру против
Шведске, од 20. октобра 1990; Католичка црква против Грчке, од 16. децембра 1997; Хасан против Бугарске, од 26. октобра 2000, у којој је Европски суд утвдио и сљедеће: „Државно дјеловање
којим се даје предност једној вјерској заједници представља мијешање државе у слободу вјере и
исповиједање вјере. Држава чини супротно Конвенцији о људским правима када дјелује да сви
вјерници једне вјероисповијести вјеру исповиједају само у једној вјерској заједници“.
Стандарди у свијету су и сљедећи: „земаљским законима потчињавају се свјештена лица и
црквене установе... у погледу грађанских односа и имања“, то јест имовине. То се утврђује и канонским и земаљским прописима. И по црквеним канонима и по „земаљским законима“, свуда у свијету,
самосталност и вјерски суверенитет цркве постоји само у чисто вјерској дјелатности. То је један од
фундамената на којима се заснивају односи свих цркава и држава. Свуда у свијету и по свјетовним
прописима и по црквеним канонима, правно уређење начина стицања својине на вјерским објектима
није предмет канонског регулисања нити се право својине може стицати и заснивати на канонским
нормама. „Земаљски закони“ утврђују, међутим, на који начин, по којем правном основу, цркве и
вјерске заједнице стичу право својине на објектима. То утврђење је, свуда у свијету, идентично
као за све свјетовне субјекте. Нигдје у свијету, од Римског права до сада, освјештавање темеља
вјерских објеката или освјештавање изграђених објеката, није основ стицања својине или било којег
својинског права или права коришћења објекта. Оно само отклања цркви препреку да објекат користи за вјерске обреде. Свуда у свијету и права на употребу вјерских објеката за њихове намјене
- не и унутрашњи ред у њима уређује се и уређено је државним прописима, уз обавезу поштовања

145

својинских права. Спорове о својинским правима на вјерским објектима и праву на њихову употребу
за вјерске намјене, које међусобно не ријеше вјерници и њихове заједнице, рјешавају земаљски судови, а не црквене институције. Без сумње ова у цивилизованом свијету важећа стандардна правила
важе и за државу Црну Гору. Њен правни систем, његови фундаменти, их и уважавају. Фундаменти
који опредјељују свим вјерницима једнако право да слободно и без ограничења исповиједају своја
вјерска осјећања у сваком црквеним објекту намијењеном за исповиједање њихове вјероисповијести
на територији Црне Горе, уз обавезу поштовања својинских права и канонски прописаног реда у тим
објектима, и да нико нема право да им то ограничава или ускраћује. Који опредјељују да су објекти
намијењени на исповиједање вјере, „добра у општој употреби вјерника“. Фундаменти укоријењени
и у давнашња правна начела црногорског права која гласе: „Никоме се не крати да ужива оно што је
по природи свачије, ил’ што је одређено да свакоме служи“;
„Ни својим се правом служит немоћ’ тек другоме на штету ил’ досаду“ и „Кад и твоју ствар
без суда некоме отмеш, насиље је“ (Чл. 996,100. и 1012. Општег имовинског законика за Краљевину
Црну Гору од 1888. године). То држави Црној Гори даје право и утврћује јој обавезу прописивања
- не дирајући у својинска права - који вјерници и вјерски субјекти, под којим условима - уз обавезу
поштовања прописа о унутрашњем реду у вјерским објектима - могу користити поједине црквене објекте, исто као што прописује ко, под којим условима и на који начин може користити друга
поједина „добра у општој употреби“. И да прописује ко има управљачку одговорност за поједине
црквене објекте и ко врши надзор законитости рада у вршењу управљачких послова. То је пут да се
отклоне искључивости појединих вјерника и вјерских субјеката који су „запосјели“ поједине црквене објекте и на тој основи онемогућавају другим вјерницима да их користе за исповиједање вјере за
чије исповиједање су ти објекти саграђени и чему су намијењени. Да се отклони позиција појединаца
или група која им омогућава остваривање многих личних амбиција, егоизама и невјерских интереса
скривањем иза тврдњи да су истинска правда и она чињења која нијесу ништа друго но „данајска
правда“, која су велика неправда.

ПРЕСУДА ЕВРОПСКОГ СУДА

Дужност секуларне државе да цркви која „није канонски призната“ признаје субјективитет и
равноправност у свјетовним пословима и правима, Еропски суд за људска права утвдио је са више
пресуда: За разумијевање и рјешавање актуелних питања у Црној Гори најрелевантнија је пресуда Европског суда од 13. децембра 2002. године, који је донио „у случају Митрополитске цркве Бесарабије
и њених 11 вјерника, молдавских држављана, против државе Молдавије“. (Представка заведена код
Европског суда под бројем 45701/99). Чињенично стање: вјерници Бесарабије формирали су Митрополистску цркву Бесерабије одвајајући се тиме од Митрополитске цркве Молдавије. Молдавске власти, укључујући и судску власт, „одбиле су да је признају“ из три разлога: што је „по домаћим законима
унутар територије Молдавије“ призната само Митрополитска црква Молдавије, канонски призната
црква у Молдавији; што Митрополитска црква Бесарабије „није канонски призната“ и што вјерници
који су је формирали „могу слободно упражњавати своју вјероисповијест у оквиру канонски признате Митрополитске цркве Моладавије“. У пресуди се, на основу садржине представке, констатује да
је њено непризнавање од молдавске власти, Митрополитску цркву Бесарабије лишило права да стиче имовинска и друга права која јој припадају и да их штити путем судова и да је то „дискриминација
и према вјерницима те цркве и према тој цркви“ као облику организовања вјерника. У пресуди се
утврђује: „Одбијање молдавске владе да призна цркву подносилаца представке мијешање је државе
у праву те цркве и других подносилаца представке на слободу вјероисповијести како је она зајамчена
у Чл. 9, ст 1 Европске конвенције о заштити људских права“. За слободу вјероисповијести подносилаца преставке то непризнавање имало је посљедице „несразмјерне циљу коме се тежило“. Посредно је повријеђена и „слобода удруживања зајамчена Чл. 11 Европске конвенције“. Утврђује се
још: „Црква подносилаца представке није нова вјероисповијест и условљавањем њеног признања
канонским признањем вољом црквене власти, Митрополитске цркве Молдавије, молдавска влада
је пропустила да изврши своју дужност да буде неутрална и непристрасна“ у пословима вјерскоцрквеног организовања. Еропски суд у пресуди констатује и: „Суд није прихватио да је толерантан
однос Владе према тој цркви важана замјена за њено признавање“. Није зато што само толеранција
„подносилаца представке“, дакле: и вјерника и цркве, не пружа њима правну „могућност да се бране од застрашивања“ и да „могу уживати пуну законску заштиту“. Констатује се такође да молдавска влада „при признавању других вјероисповијести“ није примијенила критеријуме „који су
примијенили за одбијање признавања цркве подносиоца представке“ и да за различиту примјену
критеријума није имала никакав основ. Повријеђени су и: универзално „право на слободу мисли,
савјести и вјероисповијести“, које је апсолутно људско право које не може бити ничим ограничено.
Ни канонским регулама. Европски суд је и обавезао државу Молдавију да подносиоцима представке
платит „27025 еура на име материјалне штете, нематеријалне штете и трошкова поступка“. Дјелови
пресуде, преведени на наш језик, Европски савјет организовано је презентирао и Црној Гори, сва-

146

како не случајно, у материјалима припремљеним за разматрање на семинару: „Слобода мисли и
удруживања према Еропској конвенцији о људским правима“, одржаном у Херцег-Новом, 28-30
2002. године, организованом од Савјета Еворопе и ЦЕДЕМ-а.
Побједа 9.1.2004. г. стр.7
(ИЗВОР: Лучиндан број 11/2004, стр. 39-40)
До
Негово Високопреосвещенство МИХАИЛ
Митрополит Черногорски и Приморски Цетине - Черна Гора
Ваше Високопреосвещенство,
Възкръсналият Господ Исус Христос да дари Вас и Вашите пасоми с несекваща пасхална
радост и Ви укрепи за нова дръзновена дейност за благото на св. Украинска православна црква, за
укрепване на врзките с Блгарската православна църква и за св. Православие.
Христос Воскресе!
СВ. СИНОД НА БЪЛГАРСКАТА ПРАВОСЛАВНА ЦЪРКВА
(ИЗВОР: Лучиндан број 12/2004, стр.22)

ДОСИЈЕ ЛУЧИНДАНА : ДОКУМЕНТА О НЕПРАВИЛНОМ
УПИСУ У КАТАСТАР И ПОНИШТЕЊУ УКЊИЖЕЊА
ЊЕГУШКИХ ЦРКАВА КАО СВОЈИНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У
ЦРНОЈ ГОРИ.
ДИРЕКЦИЈА ЗА НЕКРЕТНИНЕ
ПОДГОРИЦА
Комисији за излагање података премјера, катастарског класирања земљишта и утврђивања
стварних права на непокретностима. Предмет: Приговор првостепеном органу на податке премјера
уписаних у пописном листу број 1301 за КО Његуши.
У току је поступак излагања на јавни увид података премјера, катастарског класирања
земљишта и утврђивања стварних права на непокретностима за КО Његуши. Увидом у изложене податке утврдили смо низ неправилности које се односе на упис у пописном листу бр. 130/1. Податке
сте приказали у три табеле које садрже податке о његушким црквама и припадајућем земљишту.
Неправилности које се односе на податке пописане у наведеном пописном листу су сљедеће :
ад 1. Његушке цркве сте назвали богомољама. Богомоља је општи назив за цркве, џамије
катедрале, синагоге и друге вјерске објекте. Црква је вјерски објекат којег користе православни
вјерници, па због прецизности треба упис „богомоља“ исправити у ЦРКВА јер су Његуши православци.
ад 2. Нијесте извршили упис цркве СВ. НЕЂЕЉА, која се налази у селу Ераковићи, а од
цркве СВ. САВА (парцела бр. 2008) удаљена је више стотина метара у правцу сјевероисток.
ад 3. У првој табели, на парцели бр. 2090, уписани објекат назван је богомоља а у другој
помоћна зграда. У првом случају неопходно је поново извршити класирање на лицу мјеста.
ад 4. У другој табели погрешно је уписано да се парцела бр. 2644 налази на локалитету - потезу ПИЈАВИЦЕ. Наведена парцела припада селу Раичевићи, па у том смислу у колони „Потез или
улица и кућни број“ упис ПИЈАВИЦЕ исправити у РАИЧЕВИЋИ.
ад 5. Његушке цркве су гробне цркве и око њих се налазе гробља а не дворишта и слично. Из
наведеног уписа на парцелама број 937, 1008, 1086, 2008, 2089, 2090, 2644 и 4978 треба исправити у
ГРОБЉЕ, односно треба извршити поново класирање наведених парцела.
ад 6. У поступку излагања података на јавни увид за КО Његуши позвали сте ПРАВОСЛАВНУ МИТРОПОЛИЈУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКУ, односно СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ,
„ради учешћа у усменој расправи у предмету излагања на јавни увид података о непокретностима
утврђених премјером и катастарским класирањем земљишта за КО Његуши“. Наведеним поступком
јасно је стављено до знања Његушима да им гробља и цркве више не припадају јер је тако Комисија
утврдила и одлучила да их преда у власништво СПЦ. Такав упис нема основа у закону, јер су те
цркве и гробља одувијек биле власништво Његуша, из разлога што су их Његуши изградили прије
више вјекова, односно тадашње породице појединих његушких села, чиме је стечено насљедно право власништва на тим црквама и гробљем.
Цркве и гробља уписане у пописном листу бр. 130, изградили су Његуши и одржавају их о
свом трошку и за своје потребе а не за потребе СПЦ или неке друге цркве.

147

У ранијем катастарском операту, још увијек важећем за КО Његуши, цркве и гробља нијесу
уписане у власништво СПЦ. Упис у ранијем операту наслијеђен је из Закона о издавању тапија
Краљевине Југославије. Као доказ за наведено прилажемо фотокопије тапије за цркву Св. Госпође
(Св. Богородице) бр. 17, од 28.08.1930. године, која се налази на парцели број 2644 и посједовног
листа бр. 472, од 2.12.1999. године, за цркве Св. Петке која се налази на пацели број 937.
Из приложене тапије се утврђује да је црква сопственост Саборне цркве Св. Госпође у
Његушима и да је та сопственост стечена на основу чињенице да су ту цркву изградили Његуши и
да на њу не полажу никакво право ни општина ни држава.
По доношењу Закона о издавању тапија није до данас донесен други закон који ово питање
другачије дефинише.
Из наведеног тражимо да упис о власништву измијените и извршите на начин како је то
одређено наведеним законом, односно како је то досадашњим катастарским оператом учињено или
да спорне цркве и гробља упишете у власништво породица које су их изградиле и којима припадају
или, ако то мора бити неко правно лице, упис извршите на МЗ Његуши која заступа интересе свих
Његуша.
Сматрамо да ранији упис не би изазвао недоумице и евентуалне непожељне реакције, те из
наведеног инсистирамо да се ранији упис задржи до доношења закона који би питање власништва
над гробним црквама децидно одредио.
На основу изложенога молимо Вас да овај приговор озбиљно узмете у разматрање и свестрано проучите прије доношења одлуке, обзиром да се ради о врло осјетљивом имовинско - правном
питању и неким другим питањима.
за МЗ ЊЕГУШИ
Прилог: Кушевија Раде
фотокопија тапије бр. 17, од 28.08.1930. Лк. бр. 5607 ОБ Тиват
1. фотокопија посједовног листа бр. 472 и ЈМБ 0502954234024
2. фотокопију пуномоћја број 40/02
81 320 ТИВАТ
Сељаново бр. 2

ВРХОВНИ СУД РЦГ
ПОДГОРИЦА
ТУЖБА

ради: Ништења дијела Катастарског оператора Дирекције за некретнине за КО Његуши.
Тужитељ : МЗ Његуши
Тужени : Дирекција за некретнине
На рјешење Дирекције за некретнине бр. 951-323/2003 подносимо тужбу у остављеном року.
Оправдану и на чињеницама засновану жалбу одбио је тужени својим рјешењем, као исправљену
од неовлашћеног лица. Наводно је чланом 39. Закона о општем управном поступку одређено да
МЗ нема својство правног лица и да не може бити странка у поступку. Да рјешење није на закону
утемељено доказује се тиме што се Законом о општем управном поступку не одређује да ли МЗ има
својство правног лица. Права МЗ одређена су Законом о локалној самоуправи и одлукама Скупштине општине.
На основу Закона о локалној самоуправи (Сл. лист РЦГ. бр. 45/91) Скупштина пријестонице
Цетиње донијела је Одлуку о мјесним заједницама. Одлука је објављена у СЛ. листу РЦГ - општински
прописи бр. 10/97. Чланом 1. Одлуке одређено је да МЗ врши послове задовољавања заједничких потреба и интереса грађана а чланом 4. и 5. наведени су послови за које је мјесна заједница овлашћена
да обавља и за које послове има својство правног лица.
Чланом 98. Закона о локалној самоуправи (Сл. лист РЦГ, бр. 42/03) одређено је да уписом у
регистар МЗ стиче својство правног лица. МЗ Његуши евидентирана је у регистар Секретеријата за
друштвене дјелатности пријестонице Цетиње.
Чланом 40. став (2) Закона о општем управном поступку одређено је да државни орган,
организација, насеље, група лица и др. могу бити странке ако могу бити носиоци права и обавеза
или правних интереса о којима се рјешава у поступку.
На основу наведеног доказује се да МЗ има својство правног лица и да може бити странка
у поступку, посебно због тога што су грађани и локално становништво, из практичних разлога,
тражили од мјесне заједнице да их заступа у поступку излагања на јавни увид података премјера за
имовину од заједничког интереса.
У поступку излагања података премјера на јавни увид тужени је кршио одредбе члана 57. и
59. Закона о државном премјеру.
Приговор заснован на одредбама члана 56. Закона о државном премјеру доставили смо
20.12.2002. године.

148

Доказ : Приговор на податке Сходно члану 57. тужени је био у обавези да на приговор одговори у року од 8 дана. Након 101 дан тужени је одговор одбио дописом бр. 951-222/2002, умјесто
Рјешењем о одбијању приговора, на чем га обавезује став 2. истог члана.
Доказ : Допис бр. 951-222/2002, од 11.04.2003. године.
На допис првостепеног органа уложили смо жалбу другостепеном органу туженог. Жалба је
заснована на одредбама члана 59. закона, мада рјешење из члана 58. није уручено МЗ. Тужени је био
у обавези, сходно члану 59. закона, да рјешење по жалби донесе прије ступања на снагу катастра непокретности. Катастар непокретности ступио је на снагу 15.04.2003. године, јер је тог дана објављен
у Сл. листу РЦГ.Рјешење је из члана 59. донесено је након 6 (шест) мјесеци.
Доказ : Рјешење бр. 951-323/2003 од 15.09.2003. године
Дирекција је игнорисала добронамјерне примједбе мјесне заједнице, које су дате у циљу израде квалитетног катастра непокретности. Сматрали смо да је виши интерес квалитетан катастарски
операт од формално правних питања. Због несавјесног приступања поступку тужени је начинио
сљедеће пропусте :
- Ни једно гробље на територији МЗ Његуши, од 7 која се користе, није евидентирано. За
туженога су то дворишта?!
- Нијесу евидентиране све цркве. Није уписана једна црква на Мајсторе и једна црква св.
Ђорђа.
- Погрешно су уписане адресе скоро свих цркава. Црква светог Архангела Михаила и св.
Петке не налазе се на локалитету Његош. Тог локалитета нема на територији МЗ Његуши. Двије
цркве св. Николе не налазе се на назначеној адреси. Једна је у село Копито а друга у Дуги до. Нијесу
назначене адресе за двије уписане цркве св. Ђорђа. Једна се налази у селу Ераковићи, друга се налази у селу Раичевићи а трећа у селу Врба. Накнадним премјером треба утврдити коју су цркву од
наведене три заборавили да упишу у катастар непокретности - лист бр. 130.
Доказ : Лист непокретности бр. 130 Дирекција за некретнине неовлашћено и на закону
неутемељено уписала је његушке цркве у власништво Митрополије црногорско-приморске. Никада
раније, ни у једном власничком документу Митрополија није била уписана као власник његушких
цркава.
Чланом 716 Општег имовинског законика за књажевину Црну Гору одређено је да су власници цркава, односно имаоци су : Православне цркве, манастири и друге црквене установе. Имаоник
није Митрополија.
Законом о тапијама из 1930. године сопственик цркве није Митрополија, већ је сопственик :
„Добро цркве св. Ђорђе“ или „Добро цркве св. Петка“ или „Добро цркве св. Никола“ ...
У досадашњем катастарском операту, у посједовним листовима бр. 471, 472, 473, 474, 475,
није Митрополија црногорско-приморска уписана као посједник. Посједник је : „Добро цркве св.
Сава“ или „Добро Саборне цркве св. Госпође“ ...
Доказ : Тапија бр 17 од 28.08.1930.
Посједовни лист бр. 472
Очигледно је из наведеног да се тужени није служио чињеничним стањем када је Рјешењем
бр. 951- 323/2003 и дописом број 951-119-84/2003 од 16.06.2003. године устврдио да су цркве и по
ранијој евиденцији уписане на Митрополију.
Доказ : Допис бр. 951-119-84/2003
Наведеним дописом тужени је недвосмислено ставио до знања да су катастар непокретности
за цркве формирали на основу дописа Републичког секретеријата за законодавство, који допис није
доступан МЗ.
На основу горе наведеног може се закључити да тужени није из овог разлога, сходно члану 51. Закона о државном премјеру, податке премјера учинио доступним грађанима излагањем на
огласну таблу МЗ и из истог разлога огласио МЗ неовлашћеном.
Од дирекције за некретнине тражили смо да у катастар непокретности цркве упише на начин како је то у досадашњем катастарском оператору уписано. Другачији упис се може извршити и
власник преименовати тек након доношењем закона којим ће се ова област уредити. Од 1888. године
није доношен закон по овом питању.
Колико су премјером несавјесно прикупљени подаци о непокретностима, осим наведеног, као
примјер може послужити то да су напуштену зграду основне школе уписали у власништво мјесне
заједнице а задружни дом у власништво 0111 „Ловћенски партизански одред“. Мотел „Његушка
сијела“, који је национализацијом 1959. год. прешао у власништво општине Цетиње, уписан је у
власништво угоститељског предузећа „Цетиње турист“. За заједничку имовину „комун“ не знамо
коме је уписана у власништво. Чланом број 709. Општег имовинског законика то власништво је било
дефинисано и егзистирало.
Грађане и локално становништво посебно је иритирало то што су гробља приказана као
дворишта. Породичне гробнице су само дио дворишта, а та „дворишта“ су уписана у власништво
Митрополије. Овакав поступак туженога крајње је несавјесан и неодговоран. Наши преци изгради-

149

ли су цркве као гробне и у сјени истих сахрањивали покојнике и изграђивали породичне гробнице.
Одузимањем ових непокретности повријеђена су права из члана 45. Устава РЦГ. Не искључујемо
могућност, обзиром на искуство са првостепеним органом туженога, да су писани нови посједовни
листови у којима је Митрополија накнадно уписана као посједник.
На основу изложенога тужилац предлаже Врховном суду РЦГ да донесе следећу

ПРЕСУДУ

Поништава се катастар непокретности за КО Његуши, објављен у Сл. листу РЦГ априла 2003.
године, у дијелу који се односи на друштвене некретнине, гробља и цркве. Налаже се Дирекцији за
некретнине да поступак премјера за наведене непокретности понови на начин и по поступку прописаним Законом о државном премјеру, катастрима и уписима права на непокретностима. Да податке
премјера учини доступним грађанима и локалном становништву МЗ Његуши а да цркве и гробља
упише у свему према досадашњем катастру.
Његуши,
21.10.2003. године Т у ж и т е љ МЗ „Његуши“
ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
У.бр.818/2003

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Републике Црне Горе, у вијећу састављеном од судија Ивановић Сретена, као
предсједника вијећа, Богићевић др. Чедомира и Вучинић Станке, као чланова вијећа, уз учешће
Војичић Снежане, као записничара, рјешавајући управни спор по тужби МЗ Његуши, против
рјешења туженог
Дирекције за некретнине Подгорица број 951-323/2003 од 15.09.2003. године, у најавној
сједници одржаној дана 18. 12. 2003. године, донио је

ПРЕСУДУ

Поништава се рјешење Дирекције за некретнине број 951-323/2003 од 15.09.2003. године.

Образложење

Оспореним рјешењем одбачена је жалба тужиоца изјављена против рјешења Комисије за
излагање података о непокретностима и утврђивања стварних права на непокретностима за КО
Његуши број 130 од 18.06.2002. године јер је поднијета од неовлашћеног лица.
Тужилац оспорава законитост рјешења туженог истичући да тужени погрешно закључује да
тужилац сходно чл. 39. ЗУП-а не може бити странка у поступку. Предлаже да се катастар непокретности за КО Његуши објављен у службеном листу РЦГ априла мјесеца 2003 у дијелу који се односи
на друштвене некретнине, гробље и цркве поништи и наложи нови премјер.
У одговору на тужбу тужени је предложио да се тужба одбије као неоснована.
Тужба је основана.
Одбацујући жалбу тужиоца тужени налази да тужилац не може бити странка у поступку
сходно чл. 39. ЗУП-а, нити М7 има својство правног лица. Такви разлози оспореног рјешења су у
супротности са одредбама ЗУП-а.
Чланом 39. ЗУП-а је прописано да је странка лице по чијем захтјеву је покренут поступак
или против кога се води поступак или које ради заштите својих права или правних интереса, има
право да учествује у поступку, док је чл. 40. ст. 2. истог закона прописано да странка у поступку
може бити насеље, група лица и др. који немају својство правног лица ако могу бити носиоци права
и обавеза или правних интереса о којима се рјешава у поступку.
Из наведених законских одредби, а насупрот ставовима туженог из оспореног рјешења, по
оцјени овог суда за оцјену да ли неко може бити странка у поступку није битно да ли има својство
правног лица већ да ли може бити носилац права о којима се одлучује, односно да ли има правни
интерес да учествује у поступку. О тим чињеницама тужени очигледни није водио рачуна приликом
доношења оспореног рјешења, а због повреда одредби ЗУП-а.
Са изнијетих разлога, а с позивом на чл. 38. ст. 2. и 41. ст. 2. ЗУС-а одлучено је као у диспозитиву ове пресуде.
У поновном поступку тужени ће отклонити пропусте на које је указано овом пресудом (чл.
61. ЗУС-а) па донијети ново законито рјешење.
Поводом предлога тужбе за укидање дијела катастра непокретности за КО Његуше ваља
указати тужиоцу да катастарски операт није појединачни управни акт и овај суд није надлежан за
доношење предложене одлуке.

150

ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Подгорица, 18.12.2003. године
Записничар, Снежана Војичић, с.р.
ПРЕДСЈЕДНИК ВИЈЕЋА
Сретен Ивановић,с.р.
(ИЗВОР: Лучиндан број 12/2004, стр. 108-112)
Пред нама је још један акт СПЦ против Црногорске православне цркве. И овај докуменат,
попут његових претходника, открива духовно сиромаштво својих креатора. За његове ауторе и СПЦ,
ЦПЦ је „непостојећа“ црква. Из такве лажне тврдње може се формулисати питање: Одакле Српској
православној цркви толики страх од једне „непостојеће“ цркве? СПЦ и њени „идеолози“ и „теолози“
дужни су јавности објаснити, како неко ко не постоји може штетити некоме ко постоји? Односно,
како „непостојећа“ ЦПЦ може нанијети велику штету јединству Српске православне цркве? СПЦ се
обраћала Светој столици овим поводом као да она додјељује аутокефалност помијесним православним црквама. СПЦ је примала новац од Ватикана, а поводом својевремене најаве доласка у Србију
упокојеног папе Јована Павла II, српски партијарх Павле је изјавио: „Да неће Павле дозволити долазак папе у Србију, па и под цијену да неће у Србију остати ни једно дијете“.
Света столица је позната у цијелом свијету по својој отворености, мисији и испруженој руци
према свима. Међутим, суочена са бесмислицама које јој је предочила својим актом СПЦ она је
заћутала. Изостанак одговора на писмо СПЦ је у ствари најбољи одговор Српској православној
цркви.

(ИЗВОР: Лучиндан број 16/2005, стр. 17)
УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ РЦГ
За директора Р. Јанковића
Подгорица
Предмет: Преставка на незаконит рад неких радника филијале у Б. Пољу

151

Већ дуже времена Српска православна црква у Бијелом Пољу чини деградацију, изградњу и
доградњу историјских споменика- црквених објеката на подручју општине Бијело Поље. Драстичан
примјер је задужбина династије Балшића Подврх ђе се налазе гробови поменутих предака.
У П.Л. бр. 72. КО Средње Брдо, на име посједа манастира свети Никола до 2001. године има
површину од 5.03,00 ха од тога шума 99 ари.
Сада је назив Митрополија црногорско приморска - Црква светог Николе.
Промјена у катастру се врши на основу правоснажних одлука државних органа а по
захтјевима овлашћених подносиоца.
Што није у претходном случају испоштовано.
Српска православна црква и њени организатори чине уништавање историјских споменика и
добара
- Цркве светог Николе. Тако је 2004. године продато 100 м³ црквеног дрвета на незаконит
начин.
Ових дана врши се невиђено уништавање црквеног комплекса - уништава се шумски комплекс са тешким машинама и припрема се изградња неких објеката без одобрења надлежног органа.
Претходне радње се обављају уз помоћ радника катастра из Бијелог поља и то приватно о
чему је обавијештен директор Војиновић.
Познато је да на овим пословима раде исти радници катастра који помажу организатора у
незаконитим радњама.
О предњем се обавјештавате ради предузимања законских мјера и спријечите службена лица
да у име државног органа скрнаве црногорске историјске споменике.
Хвала Вам на помоћи
Цетиње, 13.04.2005. г.
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Митрополит Михаило
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
МИНИСТАРСТВУ КУЛТУРЕ РЦГ
Н/р Министра Весне Килибарде ПОДГОРИЦА
Предмет: Информација о незаконитим радњама које се предузимају на историјским споменицима РЦГ у Бијелом Пољу
Већ дуже времена Српска православна црква у Бијелом Пољу чини деградацију, изградњу и
доградњу историјских споменика - црквених објеката на подручју општине Бијело Поље. Драстичан
примјер је задужбина династије Балшића Подврх ђе се налазе гробови поменутих предака.
У П.Л. бр. 72. КО Средње Брдо, на име посједа манастира свети Никола до 2001. године има
површину од 5.03,00 ha од тога шума 99 ари.
Сада Српска православна црква и њени организатори чине невиђено уништавање Црквеног
комплекса на начин што су ових дана допремили тешке машине и припрема се изградња неких
објеката без одобрења Завода за заштиту споменика културе.
Предузете радње се изводе у близини зграде Цркве Светог Николе, чијом изградњом планираних објеката ће се нарушити изглед и функционалност који је досад имала Црква Светог Николе
Подврх.
Српска православна црква те незаконите радње предузима у име Црногорске православне
цркве а и раније су чињене неке радње које се односе на доградњу Црквеног комплекса.
Одбор Црногорске православне цркве у Бијелом Пољу налази за потребно да Вас лично
обавијести о предузетим радњама, имајући у виду да ћете предузети законом предузете мјере како
би се спријечило деградирање историјског споменика Цркве Светог Николе Подврх.
С поштовањем и захвалношћу,
Бијело Поље, Лакић Перо
13.04.2005. године ПРЕДСЈЕДНИК ОДБОРА ЦПЦ Б. ПОЉЕ
(ИЗВОР: Лучиндан број 16/2005, стр. 102)

КРАТКИ ОСВРТ НА ИСТОРИЈАТ ЦРНОГОРСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(Чињенице и докази које треба знати)

Веома значајан стуб у изграђивању црногорског народа и нације, учвршћивању и афирмисању
Црне Горе као слободне и независне државе, представљала је стољећима аутокефална Црногорска

152

православна црква, њена снага ауторитета и утицај на друштвене токове и процесе.
Рувима II Његуша (1593-1637), као и све касније црногорске митрополите, на чело Црногорске православне цркве није постављао пећки патријарх, нити му је прерогативе политичке и клерикалне власти додјељивао Султан царском исправом, или, пак, неки други орган било које стране
државе или силе. Напротив, Општецрногорски збор је изабрао, својом слободном и врховном вољом
Рувима II Његуша за владику црногорског. У начину избора и вршења својих дужности, као и одговорности, огледао се легитимитет митрополитске и политичке власти Рувима II Његуша и свих
доцнијих митрополита у вријеме постојања Црне Горе као теократске државе. Избор црногорских
владика изјашњавањем Црногораца, окупљених под отвореним небом испред Цетињског манастира, постаће традиција и обичајно право, од којега неће бити одступања. Црногорски народ постаће
изворни носилац суверенитета и вјековима ће слободно одлучивати о избору својих политичких
корифеја и духовних пастира.2
У доба владике Петра II Петровића Његоша, руски дворски савјетник др Александар фон
Ројц, професор Правног факултета у Дорпату, боравио је у Црној Гори. Записао је на једном мјесту:
„Црногорска црква је самостална. Не стоји под влашћу ни патријарха ни неких других црквених поглавара, него је архипастир поглавар манастира и мирских свјештеника. Што се он посвећује изван
своје земље, то зависи од околности и схватања старог црквеног правила, а то никако не значи да је
он некоме подложан“.3
Султан Мустафа III је 11. IX 1766. године бератом укинуо Пећку патријаршију. Пошто је цариградски патријарх Самуило I Ханцерис (1764-1780) исплатио дугове Пећке патријаршије, врховна
власт Турске Царевине субординирала је њену, већ бившу, територију Цариградској (фанариотској)
патријаршији. Тада је потоњи патријарх Пећке патријаршије Калиник II цариградском патријарху
Самуилу I Ханцерису поднио оставку. Нестало је тада Пећке патријаршије. „Митрополити Црне
Горе нијесу признавали над собом власт ни Порте ни Фанара. Отвореним отпором и против Султана
и против Цариградске патријаршије, они су беспримјерном енергијом и ријетком смјелошћу продужили и даље изводили велико дјело ослобођења свога народа. Давајући у непрекидним борбама с
успјехом отпоре и против Турске Царевине и својих других непријатеља и сматрајући себе неограниченим господарима своје уже домовине, Митрополити Црногорски засновали су у Црној Гори
своју независну теократску владавину“.4
Црногорска митрополија била је изван канонског и организационог устројства и домашаја
Цариградске патријаршије. Црногорска православна црква одликовала се екстериторијалношћу у
односу на Цариградску патријаршију, која је била експозитура интереса Турске Царевине. „Цариградска патријаршија није претендовала над Црногорском црквом, држећи се каноничког правила да
црквене границе једне независне државе немају улазити у границе друге независне државе“.5
Др Никодим Милаш (1845-1915), канониста и црквени великодостојник, у својој познатој
књизи „Православно црквено право“, поред осталог пише: „Поред тих опћих извора, постоје још
посебни извори за поједине цркве. Ови извори условљени су положајем цркве у државама, и тичу се
одношаја цркве к држави и спољашње администрације црквене. Закони, који опредјељују одношај
цркве к држави и одређују спољашњу администрацију црквену, имају у дотичним државама значај
обавезности, како за цркву, тако и за државу, јер су издани или заједничком црквеном и државном
влашћу, или их је издала једна од тих власти, а друга примила и потврдила. по каталогу Цариградске патријаршије, изданом у априлу 1855. године, постојале су сљедеће помјесне цркве са својом
самосталном управом или самоуправне цркве (аутокефалне): 1. Цариградска, 2. Александријска, 3.
Антиохијска, 4. Јерусалимска, 5. Кипарска, 6. Руска, 7. Карловачка, 8. Синајска, 9. Црногорска и 10.
Црква у Краљевини Грчкој. К овима имају се додати од новијега доба: 11. Сибињска, 12. Бугарска,
13. Черновицко-далматинска, 14. Црква у Краљевини Србији и 15. Црква у Краљевини Румунији“.6
„При државној самосталности Црне Горе, и црква у њој, којој је поглавица у исто вријеме био
и господар земље, сматрала се самосталном у своме устројству и унутрашњој управи, као што је самостална и данас. Самосталност Цетињске митрополије признала је и Цариградска патријаршија“.7
Говорећи о „постављању првих епископа данашњих самосталних помјесних цркава“ др Никодим Милаш, између осталог констатује да „Цетињског митрополита именује кнез црногорски“.8
Др Драгоје Живковић, „Историја црногорског народа“, Том II, Цетиње, 1992, стр. 39.
Др Драгоје Живковић, „Историја црногорског народа“, Том II, Цетиње, 1992, стр. 541.
4
Др Гаврило Дожић (1881-1950), великодостојник Црногорске православне цркве у вријеме њеног
постојања и каснији патријарх Српске патријаршије је ово записао 1935. године у Предговору књиге „Посланице Светога Петра митрополита цетињског“. Тај Предговор објављен је и у књизи Митра М. Џаковића,
„Животно дјело патријарха српског Гаврила“, Париз, 1983. године.
5
Ж. М. Маринковић и Ј. Игумановић, „Историја опште хришћанске и Српске православне цркве“,
Београд, 1934., стр. 131. Штампано по одобрењу Светог архијерејског Синода Српске православне цркве и по
препоруци главног Просвјетног савјета. Ова књига је била уџбеник за ученике Богословије.
6
Др Никодим Милаш, „Православно црквено право“, Бар, 1998., стр. 132.
7
Др Никодим Милаш, оп. цит. стр. 297-298.
8
Др Никодим Милаш, оп. цит. стр. 320. У вријеме теократске Црне Горе митрополита је на Општецр2
3

153

Др Радослав Грујић децидирано наводи да је Црногорска православна црква имала пуну
аутокефалност. То он сасвим јасно апострофира и сљедећим текстом: „Послије укидања Пећке
патријаршије Сава Петровић је прогласио себе самосталним митрополитом. Ову самосталност признао је доцније Свети Синод Руске православне цркве, а затим и Цариградска патријаршија“.9
Др Радослав Грујић је експлицитан када потенцира: „Пошто је 1766. године Пећка
патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није била подвлашћена Цариградској
патријаршији ... већ се ослонила на Руску цркву која јој је признала аутокефалност“.10
Цариградска патријаршија је и изричито, официјелно, са становишта канона, признала аутокефалност Црногорске православне цркве. Главни аргумент за то представља званични Каталог
аутокефалних православних цркава „Синтагма“, која је, по одобрењу Цариградске патријаршије,
објављена у Атини 1855. године. У атинској „Синтагми“ под редним бројем 9 наводи се Црногорска
православна црква као аутокефална.11
„За вријеме владичанства Петра 1 Петровића Његоша, Свети Синод Руски признао је Православну цркву у Црној Гори потпуно независном каква је и до данашњих дана остала“.12
Општецрногорски збор је, са својег официјелног вијећања, 13. I 1804. године, штитећи Петра
Првог и Црну Гору, упутио протестно писмо руском Цару Александру I. У том обраћању представници црногорског народа су изричити: „Наш митрополит никада није био под заповијести руског
Синода, него само под покровитељством Вашег императорског Величанства, а и то под моралним, и
то тако да до сад нијесмо били ни од кога брањени: мјесто силне одбране почињемо трпјети силно
гоњење. Свети Синод нема никаквог права над архијерејима, који нијесу подвласни, изван предјела
руских граница, ђе је њихова власт, и по овоме с нашим архипастиром нема никаква посла“.13
У писму „Правитељства суда црногорског и брдског“ руском официру Марку Ивелићу, са
Цетиња 3. јула 1804. године, каже се, између осталог, и ово: „Наш господин Митрополит остао је сам
за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти“.14
У независној и међународно признатој Црној Гори, живјела је Црногорска православна црква
на основу властитих легислативних аката, уредби, општих правила православног црквеног права и
старих обичаја. У том погледу од фундаменталне важности је поменути: Устав Светог Синода у
Књажевини Црној Гори (1903.); Устав православних консисторија у Књажевини Црној Гори (1904.);
Закон о парохијском свјештенству (1909.). Статус Црногорске православне цркве регулисан је и:
„Уставом за Књажевину Црну Гору“ донешеним на Никољдан 1905. године.
„Године 1888. Митрополит Митрофан био је изаслан од Књаза Господара као представник Црногорске цркве у Русију, у Кијев, да присуствује великом слављу руском - слављу
деветстогодишњице примања Хришћанства, и том приликом је, на дан 15. јула, служио службу
Божју заједно са кијевским митрополитом Платоном и београдским Михаилом“.15
У члану 1. „Устава Светога Синода у Књажевини Црној Гори“ из 1903. године се каже: „Автокефална православна Митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једине, свете, католичанске
и апостолске цркве, којој је пастироначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава јединство у догматима и у каноничким установама са свима другима православним, автокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати до вијека“. О аутокефалности Црногорске
православне цркве говоре и чланови 2. и 15. поменутога Устава.16
У „Уставу за Књажевину Црну Гору“ 1905. године било је нормирано у члану 40. сљедеће:
„Државна вјера је у Црној Гори источно православна. Црногорска је црква аутокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источно православном Васељенском

ногорском збору бирао народ, а када је Црна Гора постала секуларна држава у доба књаза Данила Петровића
(1852-1860) и у ери владавине књаза/краља Николе Петровића (1860-1918) митрополите Црногорске православне цркве постављао је Књаз Господар, као врховни орган централне државне власти.
9
Др Радослав Грујић, „Православна Српска црква“, Београд, 1920., стр. 140.
10
Др Радослав Грујић, „Црногорска митрополија“, објављено у књизи „Народна енциклопедија
српско-хрватско-словеначка“, проф. Станоја Станојевића, Загреб, 1929., стр. 923.
11
Г. А. Рали и М. Потли, „Синтагма“, т. В, Атина, 1855, стр. 529. На атинску „Синтагму“ се позива и
др Никодим Милаш у наведеној књизи (стр. 132.).
12
Јевросије Поповић и др Мојсије Стојков, „Опћа црквена историја са црквено-статистичким додатком“, књига II, Сремски Карловци, 1912., стр. 642.
13
Писмо руском Цару Александру I потписано је од стране гувернадура Вука Радоњића и осталих
црногорских главара. Оно је интегрално објављено и у овим књигама: Милорад Медаковић, „Повјесница Црне
Горе од најстаријег времена до 1830.“, Земун, 1850., стр. 151-155; Јан Вацлик, „Суверенитет Црне Горе и савремено међународно право у Европи“, ЦИД, Подгорица, 1996., стр. 144-150.
14
Писмо „Правитељства суда црногорског и брдског“ руском официру Марку Ивелићу потписано је
од стране: гувернадура Вука Радоњића, свих сердара, војвода, кнезова, барјактара, високих црквених личности. На том писму утиснут је печат на којему је писало: „Печат општи црногорски“. У цјелини то писмо је
објављено: „Записи“, књига XXII, св. 5, Цетиње, 1939.; Димитрије Милаковић, „Историја Црне Горе“, Панчево, 1860., стр. 180-185.; Јан Вацлик, наведено дјело, стр. 144-150.
15
„Педесет година на престолу Црне Горе 1860-1910“, Цетиње, 1910., стр. 100.
16
„Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори“, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1904.

154

црквом. Све остале признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори“.17
На основу споразума између Владе Краљевине СХС и Цариградске патријаршије од 18.
марта 1920. године „Свети Архијерејски Синод Васељенске патријаршије донио је одлуку од
19. марта 1920. године, број 2056., којом даје благослов на присаједињење Уједињеној Српској
православној цркви епархија у Јужној Србији, Босни и Херцеговини“18. Влада Краљевине СХС исплатила је Цариградској патријаршији за тај пристанак милион и пет стотина хиљада златних франака. Том одлуком Цариградска патријаршија ослобађа од своје власти и присаједињује Уједињеној
Православној српској цркви епархије које су до тада биле под њеном управом „и признаје проглашено уједињење аутокефалних Цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских
епархија“19. „Тако аутокефалне цркве - Црква Краљевине Србије, Карловачка и Црногорска и неки
дјелови цркве Буковинско-далматинске сјединили су се 1920. године“20.
„Синод је признао проглашење уједињених аутокефалних цркава: Српске, Црногорске и
Карловачке“.21
Проглашење успостављене Српске патријаршије извршено је у Сремским Карловцима 12.
(25.) септембра 1920. године, у присуству регента Александра, представника Владе и скупштине
Краљевине СХС и многих клирика. Убрзо потом, састао се Архијерејски Сабор Српске патријаршије
15. (28.) септембра 1920. године, који је донио одлуку да се архиепископ београдски и митрополит
Србије Димитрије Павловић прогласи ipso jure првим патријархом Српске патријаршије. У тој одлуци наводе се разлози за такав потез и, поред осталог, каже се: „Слично томе поступало се и код
оснивања националних аутокефалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте
катедре на ступањ аутокефалне архиепископије у престоним градовима Атини за цркву у Краљевини
Грчкој, у Београду за цркву у Краљевини Србији, на Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за
Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престонице у Москви
на ступањ патријаршије“.22
Цариградска патријаршија је, за вријеме Мелентија IV, издала 19. фебруара 1922. године
томос којим се изузимају испод њезине дотадашње канонске управе епархије које су послије балканских ратова и Првог свјетског рата територијално и политички припале Краљевству СХС и којим се
признаје уједињење православних цркава са Православном црквом Краљевине Србије. Поред осталога, у том документу се наводи да се „признаје проглашено јединство аутокефалних цркава: Српске,
Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија“23. У Канонском писму Васељенског
патријарха Мелентија IV и Светога Синода васељенске патријаршије од 24. фебруара 1922. године (број протокола 1036.) којим се признаје уздизање Српске православне цркве Краљевства СХС
на степен Патријаршије каже се и ово: „Посавјетовавши се о том питању по дужности са нашим
Светим Синодом похвалисмо жељу цркве и државе и признали смо корист, коју православље може
имати од таквог уздигнућа, а начин поступања нашли смо да је у сагласности више са црквеном
економијом (опортуношћу), него ли са прецизношћу канонског реда“.24
Прије неколико године обновљена је аутокефална Црногорска православна црква. На Лучиндан 31. октобра 1993. године на Црногорском сабору под отвореним небом, на Цетињу, испред
дворца краља Николе I Петровића Његоша, у духу традиције, Црногорци су изабрали за својега
црквеног поглавара Господина Антонија Абрамовића, тадашњег клирика Руске православне цркве
у Канади (Торонто). Након смрти блаженопочившег Антонија Абрамовића, Црногорци су изабрали
акламацијом на Бадњи дан, 6. јануара 1997. године за својега новог црквеног старјешину Господина
Мираша Дедеића, тадашњег свјештеника Грчке православне цркве са службом у Риму. Господин
Мираш (Михаило) Дедеић је 15. марта 1998. године, у саборном храму Свете Параскеве у Софији,
канонски рукоположен за епископа Црногорске православне цркве. Хиротонију је извршио, сада већ
блаженопочивши, патријарх Бугарске православне цркве Његова Светост Господин Пимен. Поред
њега у рукополагању Михаила Дедеића за епископа обновљене Црногорске православне цркве при17
„Устав за Књажевину Црну Гору“ од 1905. године, II издање, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија,
1907., стр. 12.
18
Та одлука објављена је у цјелини у београдском „Гласнику“, службеном листу Српске православне
патријаршије, бр. 7., год. I, од 1.(14.) октобра 1920. године, стр. 99-100.
19
„Гласник“, бр. 7, Београд, 1.(14.) октобар 1920., стр. 100. Виђети и : Др Душан К. Петровић,
„Уједињење Српске цркве и обнова патријаршије“, Београд, 1969., Издање Светог архијерејског Синода
Српске православне цркве.
20
Сергије Троицки, „Суштина и фактори аутокефалије“, Београд, 1933.
21
Др Бранко Петрановић, „Краљевина Југославија 1918-1941“, Нолит, Београд, 1990.
22
„Гласник“, Службени лист Српске православне патријаршије, бр. 7., год. I, Београд, 1. (14.) октобар
1920., стр. 102.
23
Овај Томос Васељенског патријарха Мелентија IV и Светог Синода Васељенске патријаршије у Цариграду од 19. фебруара 1922. године (број протокола 1148.) недвосмислено доказује да је Црногорска православна црква имала канонску аутокефалност.
24
Све ово указује да је поступак стварања Српске патријаршије био праћен бројним нерегуларностима
са становишта канона. У том послу велики уплив играо је и новац.

155

суствовали су: Инокентије, митрополит софијски, Генадиј, митрополит доростолски и још пет епископа и четири свјештеника. Та хиротонија имала је подршку и благослов Украјинске православне
цркве. Патријарх Пимен је тада, уз остало, рекао: „Нашем Светом Синоду била је велика част да рукоположимо архимандрита Михаила за епископа Црногорско-приморског и ја му желим да у служби
Хришћанства носи са собом праву снагу Христове слободе“25. О разлозима који су опредијелили
Бугарску православну цркву да рукоположи Михаила Дедеића за епископа Црногорске православне
цркве говорио је и Анатолиј Балачев, главни секретар и портпарол Светог Синода Бугарске православне цркве.26
Овај текст је у форми званичног документа упућен Бугарској православној цркви.
With blessing of His Beatitude Mihailo, Archbishop of Cetinje and Montenegrin Metropolitan.
Прослиједило
Удружење Коријени
(ИЗВОР: Лучиндан број 17/2005, стр. 26-30)

МЕМОРАНДУМ О УГРОЖЕНОСТИ ВЈЕРСКИХ ПРАВА
ВЈЕРНИКА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И
ЊЕНОЈ ДИСКРИМИНАЦИЈИ ОД СТРАНЕ СРПСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Дјеловање против вјерских слобода и вјеровања
1. Српска православна црква у Црној Гори гази слободу вјероисповијести загарантовану
Уставом РЦГ прогоном, анатемом, сатанизацијом и другим облицима дискриминације грађана РЦГ
који желе да користе и упражњавају вјерска права и слободе посредством своје матичне Црногорске
православне цркве.
2. Српска православна црква врши агресивну пропаганду против хришћанског учења
супституишући га идеологизацијом и политизацијом религије, вјере и цркве.
3. Српска православна црква демонизује, сатанизује и клевеће Црногорску православну
цркву водећи против ње прави психолошки и хладни рат, у оквиру којег пориче њено право властите
обнове лажно је приказујући као секту.
4. СПЦ непрекидно дјелује у правцу укидања права на вјеру и цркву грађана РЦГ који
припадају корпусу православних Црногораца, чиме задире у зону апсолутно заштићених права иако
их није допуштено суспендовати ни у правном систему државе Црне Горе ни у међународном праву.
5. Вјерску и националну дискриминацију грађана црногорске националности СПЦ спроводи логиком „не можеш у цркву зато што нијеси Србин“ или „не можеш бити кум зато што нијеси
Србин“. У црквеној документацији грађанима црногорске националности уписивала је националну
одредницу Србин. Српска православна црква онемогућава повратак цркви атеиста из редова грађана
који се национално не изјашњавају као Срби.
6. Српска православна црква непрекидно мисионари у правцу укидања потребе за
остваривањем вјерских права црногорских грађана православне вјероисповијести.
7. Српска православна црква по цијену изазивања инцидената, немира и сукоба у Црној Гори
проваљује у сакралне објекте који су вољом домицилног становништва као њиховог искључивог
власника враћени под окриље матичне Црногорске православне цркве, спрјечавајући је на тај начин
да остварује своју мисију, њене свјештенике и клир да врше Божју службу, а вјернике да остварују
вјерска права и уживају слободу вјероисповиједања. Српска православна црква то чини и поред
одлуке Црногорске православне цркве да њене цркве могу користити вјерници и клир Српске православне цркве у случајевима када их не користе вјерници и свјештенство Црногорске православне
цркве. Поред низа оваквих случајева са више сакралних објеката од око 40 којима тренутно управља
Црногорска православна црква, најеклатантнији примјер овакве узурпаторске праксе и деликтуозног понашања је 16 незаконитих провала обијањем браве на улазним вратима храма Свети Јован
Крститељ у Бајицама, најкоришћенијег сакралног објекта Црногорске православне цркве, извршених од 2000. до марта 2006. године.
8. Одношењем реликвија из цркава (случај Чево, Ћеклићи и друге цркве) осиромашења
Божјих храмова и ометање вршења Божје службе у њима клиру и вјерницима Црногорске православне цркве.
9. Спрјечавање вршења вјерских обреда Црногорске православне цркве приликом сахрана и
25
26

156

„Лучиндан“, глас Црногорске православне цркве, бр. 1., Цетиње, 1998., стр. 6.
„Лучиндан“, глас Црногорске православне цркве, бр. 1., Цетиње, 1998., стр. 6-10.

помена њених вјерника или чланова њихових породица и родбине.
10. Физичким нападима на клир и вјернике Црногорске православне цркве и рањавање
тројице вјерника ЦПЦ пред Цетињским манастиром 12. јула 1992. године.
11. За разлику од Српске православне цркве која спроводи вјерску и националну
дискриминацију грађана Црне Горе, Црногорска православна црква мисионари и дјелује у духу екуменизма - заштите вјерских права и слобода.

Узурпација имовинских права Црногорске православне цркве
12. Присаједињењем на силу Црногорске православне цркве Српској православној цркви
1920 . године као посљедицом анексионистичког и насилног прикључења Црне Горе Србији из
1918. године, дошло је до укидања црногорске државе и аутокефалне православне цркве. Оба чина
имала су карактер противправних, нелегитимних и насилних радњи (злочина) познатих у праву
као act inexistant и act debelatio. Од тада до данас сакралним објектима на црногорском државном
територијуму газдује Српска православна црква у својству „власника“. Сакралну имовину и пратећа
црквена добра није градила Србија већ Црна Гора, што потврђује узурпаторску и нелегитимну
позицију Српске православне цркве у газдовању над црногорским сакралним фундусом и осталим
црквеним добрима. Оваква неријешена ситуација и власнички однос над црквеном имовином у
Црној Гори је узрочник свих проблема у међуцрквеним односима и интеракцијама између епархије
Српске православне цркве у Црној Гори и Црногорске православне цркве, односно у сфери православног хришћанства на црногорском државном тлу. Црногорска православна црква је стална мета
Српске православне цркве због својег традиционалног патриотизма и улоге једног од државотворних субјеката црногорског друштва.

Кршење права на културно насљеђе и памћење
13. Спровођењем мјера намјерне деструкције културног насљеђа (сакралног фонда).
14. Девастирањем сакралних објеката.
15. Деградирањем сакралног фундуса када су због оштећења угрожене основне споменичке
вриједности.
16. Према извјештају Државне комисије Владе РЦГ из 2005. године, Српска православна
црква је у Црној Гори девастирала 98 православних сакралних објеката категорисаних I, II и III
категоријом споменика културе, као и на стотине некатегорисаних божјих храмова.
17. Промјеном изгледа и преобликовањем, неадекватном реконструкцијом и конзервацијом
Српска православна црква је деградирала или девастирала вјерске објекте, извршила кримен
нарушавања поред самог објекта још и његове културне зоне и принципа genius loci. Као инвестициони реализатор обнове и реконструкције у сакралним објектима вршила је недозвољене интервенције
на обради камених фасада, кровним вијенцима, крстовима на звоницима, новој столарији, кровним покривачима, увођењу електро и друге неадекватне технике, подовима, уношењем новог
мобилијара, израдом нових палионица, уношењем нових елемената (капија, табли, фасада) новим
иконама и формирањем нових мозаика, нових иконостаса, чиме је нарушила повеље и документа
УНЕСКО, ИКОМОСа и ФОРМЕСа о очувању и заштити културне и сакралне баштине, а поред
осталог погазила Конвенцију о заштити свјетске културне и природне баштине, Конвенцију о заштити нематеријалног културног насљеђа и потврдила оправданост постојања Конвенције о намјерној
деструкцији културног насљеђа.
18. Уз све горе наведено, погазила је Препоруке за заштиту љепоте пејзажа и предјела,
Статут међународног културног центра за конзервацију и рестаурацију културних добара и друге
обавезујуће и необавезујуће правне споменике и документе и најзад домаће позитивно законодавство (Кривични закон РЦГ, Закон за заштиту споменика културе и др.).
19. Девастирање сакралног фундуса новоградитељством тзв. конака на темељима сакралних споменика и то санацијом и реконструкцијом постојећих конака, изградњом нових на
темељима старих или потпуно новом изградњом сасвим нових, до сада непостојећих конака који
служе не у вјерске и културне сврхе, већ имају субверзивни или псеудовјерски карактер. Таквом
инвестициоманијом материјално је промијенила један број споменичко-сакралних објеката у циљу
даље денационализације аутохтоног црногорског народа. На 14 сакралних локалитета тзв. „дивљом
градњом“, без дозволе, тј. илегално саградила је 14 конака у духу паравојних касарни за своје махом
нецрквене потребе, чија укупна површина износи 8.000 метара квадратних изграђеног простора.
20. На 18 посебно вриједних, законом заштићених ранохришћанских и средњевјековносакралних споменика извршила је тешке девастације уништавајући њихову аутентичну вриједност,
те на тај начин, умањујући или угрожавајући изворну споменичко-документарну вриједност, односно валидност, одузела им својства и статус прворазредног или нултог споменика културе.

157

21. Извршила повреду споменичких мјеста и светиња новокомпонованом градњом неадекватних сакралних објеката (примјер лимена црква на Румији).
22. Српска православна црква је девастирала и сакралне објекте са два олтара у Црној Гори,
чиме је брисала трагове екуменског насљеђа Црне Горе потврђујући свој антиекуменски и етнофилетистички карактер.

Разни облаци угрожавања вјерника Црногорске православне цркве, вјерског и
грађанског живота, мира и реда у Црној Гори
Српска православна црква је починила и из дана у дан чини разне деликтуозне и кримогене радње којим угрожава и вјернике Црногорске православне цркве и нашу цркву. Руши спомен
обиљежја из разних историјских епоха, скрнави сакралне и урбане елементе у архитектури урбаног и руралног простора Црне Горе, откопава гробове историјских личности (случај морачког
војводе Богића Морачанина), скрнави гробове црногорских вјерника, прихвата и лоцира паравојне
формације у сакралним објектима којим управља, са војним јединицама врши десанте на сакралне објекте на Скадарском језеру (случај Бешка), омета сахране вјерника Црногорске православне
цркве (случај Новице Филиповића у Пољима код Мојковца 14.03.2004. године), врши злоупотребу
ђеце у политичке и псеудовјерске сврхе, грубо експлоатише и отпушта са посла раднике (случај
штампарије Коле у Никшићу), перманентно врши атрибуцију црногорског насљеђа претходно га
негирајући и асимилујући у српски корпус...
Бројни су примјери и форме негативног дјеловања Српске православне цркве у Црној
Гори, о чему посједујемо непобитну аргументацију и документе. Све то могу потврдити и бројне
институције, појединци, вјерници и грађани, као уосталом и представници највише државне власти
у Црној Гори. Због изузетног обима и волумена чињеница и уопште материјала који третира предмет овог нашег Меморандума, у њему смо се дотакли само неких карактеристичних чињеница које
потврђују и употпуњују наше излагање.

3акључак
С обзиром на све изложене чињенице, обраћамо Вам се апелујући на Вашу високу свијест
и савјест, увјерени да ћете исказати разумијевање за корпус овим документом изложеног проблема
и пружити помоћ нашим вјерницима и Црногорској православној цркви узимајући је под заштиту.
У циљу објективног потврђивања и сагледавања свих ових и других релевантних чињеница,
позивамо Ваше представнике да на лицу мјеста у Црној Гори изврше провјеру свих потребних података.
Била би нам велика част да при томе будемо у улози Ваших домаћина.
Очекујући Ваше одговоре на овај документ, поздрављамо вас изразима дубоког и искреног
поштовања.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Будите благословљени,
У ЦРНОГОРСКОЈ ПРИЈЕСТОНИЦИ, Архиепископ Цетињски и
Митрополит Црногорски
марта 2006. године МИХАИЛО
Духовни поглавар Црногорске православне цркве
(ИЗВОР: Лучиндан број 19/2006, стр. 5-7)
Представници сестринских православних цркава: Грузијске, Италијанске, Бугарске и Црногорске на Трећем сусрету поменутих православних цркава на Цетињу, од 6. до 8. јануара 2006. године, на празник Рождества Христова усвајају заједничку

ИЗЈАВУ

Исповиједајући чврсту вјеру у Господа нашег Исуса Христа Спаситеља, великодостојници
наших сестринских цркава изражавају своју радост и задовољство због тога што су односи између
наших цркава искрени, присни, пријатељски и упућени на тијесну сарадњу и међусобно испомагање
у нашем светом циљу пуне евангелизације наших народа и њихове моралне обнове послије дугог
периода комунистичког безбожништва.
Иако наша сарадња и братска љубав није по вољи неким црквама које би хтјеле да уреде и
православље и сав свијет искључиво по својим интересима - поручујемо им да је Христос један, и да
сви хришћански, мање или више бројни народи, имају иста права и дужност пред Богом. Покушаји
неких цркава да нам заповиједају и уређују нас по својој мјери нијесу својствени Христовом учењу,
па претстављају светогрђе према светим двомиленијумским хришћанским вриједностима.

158

У том смислу дајемо своју јединствену подршку сестринској аутокефалној Црногорској
православној цркви, која послије седам деценија неправедног и насилног прекида, наставља свој
обновљени живот. Осуђујемо неканонске и незаконите притиске Српске православне цркве која
самосталној Црногорској православној цркви покушава оспорити право на живот. Осуђујемо истовремено и све сличне покушаје неких цркава које право на молитву свемогућем Богу малобројних
народа и цркава желе условити наводном својом милошћу.
Желимо Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Михаилу, који храбро носи крст
обновљене Црногорске православне цркве много успјеха у његовој светој мисији.
Изражавамо још једном радост због успјешног трећег сусрета наших православних цркава
на Цетињу, увјерени да ће наша даља сарадња, међусобно поштовање и љубав представљати угледни примјер у православљу и данашњој општехришћанској васељени, као и цијелом човјечанству.
На Цетињу,
на дан Рођења Христовог 7. јануара године Господње 2006.
Његово Високопреосвјештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски
Господин Михаило
Његово Високопреосвјештенство Митрополит Равене и цијеле Италије
Господин Антоније
Његово Високопреосвјештенство Архиепископ Украјинске православне цркве
Предсједник Управе за спољне црквене везе Кијевског патријархата
Господин Олександр
Његово Високопреосвјештенство Митрополит из Грузијске православне цркве
Господин Јотам
Његово Високопреосвјештенство Митрополит подворја Црногорске православне цркве у
Москви
Господин Сергеј
Његово Преосвјештенство Епископ из Бугарске православне цркве
Господин Кирил
(ИЗВОР: Лучиндан број 19/2006, стр. 31)
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ 10. 04. 2006.

ПРВО ВЈЕНЧАЊЕ НА БРОДУ У ЦРНОЈ ГОРИ

Прво вјенчање на броду у Црној Гори обавио је Митрополит Михаило са свештенством
Црногорске православне цркве, уз присуство бројне родбине, званица и ТВ камера у суботу осмог
априла ове године на броду „Водена кочија“ у Бококоторском заливу. Том приликом обављено је
крштење и вјенчање Лазара Пајовића и Јелене Косовић. Том приликом организовано је весеље и поводом вјенчања Ивана Пајовића и Тамаре Вукотић.
Из канцеларије Црногорске православне цркве
(ИЗВОР: Лучиндан број 19/2006, стр. 44)

ЗАПИС О АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ

Црногорска хришћанска црква била је самостална. Она је највише заслужна за стварање
црногорске државе. Али та црква, како је утврдио и православни епископ др. Николај Велимировић,
није била не само православна, него ни хришћанска у потпуности. Она је проповиједала црногорску
религију, религију хероизма, била је за отпор, у чему се разликује од хришћанства. Црногорска црква
је само по имену била - источно православна. Она је то морала остати због зависности Црне Горе од
Русије и због њених нада, које је полагала у Русију. Да је црногорска црква пришла католичкој, као
што је било покушаја, да се то учини, несумњиво је да би интерес Русије за Црну Гору знатно опао,
а Црногорци никад не би могли постати дисциплиновани католици. Они су превише цијенили своју
личну слободу и независност, да би могли признати примат католичке цркве и њену дисциплину и
организацију. Они нијесу остали вјерни дисциплини и прописима ни православне цркве, која је била
мање догматска, а још теже би то могли остварити према католичкој, која је у сваком погледу била
строжа и догматски изграђенија. Због свега тога црногорска православна црква стварно није била
носилац и чувар српске, него црногорске државне мисли.
Њеном заслугом ова је мисао остварена и у једном и у другом смислу. (1937).
Савић Марковић Штедимлија
(ИЗВОР: Лучиндан број 19/2006, стр. 69)

159

Саопштење за јавност 17.04.2006. године

СКРНАВЉЕЊЕ ЦРКВЕ У КОТОРУ

Након толико девастација црногорских светиња на удару вандала се од исте провокаторске и рушилачке руке СПЦ у Црној Гори нашао и први изграђени Божји храм Црногорске православне цркве послије 1920. године подигнут, црква у Котору посвећена Светом Петру Цетињском
Чудотворцу. Садржај графита носи поруку и рукопис налогодавца и починиоца који већ годинама
најављујући исто, Црногорску православну цркву манипулацијама и неистинама доводи у везу које
нема и смијешта у контекст што јој не припада.
Наша црква је била и остала Божија, екуменска и христољубива. Биће отворена за све људе
који хоће Богу да се моле. Као што је Христос незаслужено страдао од злих људи, искуство незаслуженога страдања већ дуго времена погађа црногорски народ, Црну Гору и Црногорску православну цркву. То смо прихватили као искушење које нас подстиче да се само Христовим порукама
боримо против зла и неправде. Били смо велики у страдању, бићемо велики и у васкрсу. Онима који
су нам зло чињели поручујемо да „су као прах који расипа вјетар и зато се неће одржати на суду ни
грјешници на збору праведничком“ (Псалми, 1,4-6). ЦПЦ је расла и рашће и учвршћивати се само у
опросту, љубави и миру.
Из канцеларије Црногорске православне цркве
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 9)
Саопштење за јавност 24.04.2006. године

ОБИЈАЊЕ ЦРКВЕ У БАЈИЦАМА

На дан када престају ратови, када се спајају небо и земља, а људи мире међу собом без обзира на расу, нацију и вјеру, на свети дан Христова васкрсења, Српска православна црква је још једном
извршила чин недостојан цркве, религије и вјере. Још једном је обила, по 21-ви пут, цркву Светог
Јована Крститеља у Бајицама код Цетиња која је Одлуком 98% или бројем 669 пунољетних Баица од
5.11.2000. године враћена у окриље матичне Црногорске православне цркве са правом коришћења
Српске цркве у ситуацијама када је не користи Црногорска црква. За овакав недостојан чин СПЦ није
имала разлога. Њој, њеном клиру и вјерницима је и овом приликом као и до сада било загарантовано
вршење вјерске радње Богослужења у ситуацији када је не користи ЦПЦ, чиме јој је обезбијеђено
уставно право на вјерску равноправност у духа актуелног Устава Републике Црне Горе. Упркос томе,
СПЦ не само да је извршила на овај свети дан чин скрнављења овог Божјег храма у којем је ЦПЦ
прије три године извршила канонизацију Светог Праведног Ивана Црнојевића, господара Црногорског, већ је оптужила за свој деликтуозни провалнички чин Црногорску православну цркву као оног
„који би да отима цркве“. ЦПЦ подсјећа јавност да се своје не отима и не скрнави. Ако је црква у
Бајицама власништво Српске цркве, зашто је јуче ујутро она обила ову светињу. На крају истичемо, да ЦПЦ неће насјести на овакве и сличне провокације Српске православне цркве уочи референдума којима је искључиви циљ неуспјех суверенистичке опције приликом изјашњавања грађана
као и компромитација државе Црне Горе, референдумског процеса и ЦПЦ. Господин Амфилохије
и овом приликом подсјећа на вријеме грађанских ратова на тлу бивших југословенских република.
Међутим, сав тај напор СПЦ против мира, демократије и правде остаће безуспјешан.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ МИХАИЛО
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 9)

СПЦ КАО КУПАЦ ТОМОСА

Упорно понављање да је Црногорска православна црква неканонска није тачно. Стекла је канонско признање Васељенске патријаршије њеном Синтагмом из 1855. године, Руског Светог Синода његовим Диптихом из 1850. године, Српске и других православних цркава, па најзад се њена аутокефалност званично верификује и истиче у Томосу Васељенске патријаршије и њеног Патријарха
Мелентија IV који датира од 19.02.1922. године. У њему је признато уједињење аутокефалне Црногорске православне цркве са Српском православном црквом. Оно је у ствари било насилно и неканонско присаједињење Црногорске Српској цркви што је било посљедица насилничке анексије
Црне Горе Србији 1918. године. За то и такво нелегитимно и неканонско присаједињење Црногорске
Српској цркви регент вјештачке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Александар Карађорђевић
исплатио је Васељенској патријаршији из државне касе износ од 300 000 златних дуката односно
1.500.000 жвајцарских франака. Тај чин неканонске природе је у цркви строго забрањен и зове се
симонијом. На основу те симоније СПЦ је добила односно купила код Васељенске патријаршије
свој други Томос након првог из 1879, како би овим новим верификовала неканонско ликвидирање
присаједињењем Црногорске цркве својој цркви. То је признао и сам васељенски патријарх

160

Мелентије IV и Свети Синод Цариградске Васељенске патријаршије патријарховим канонским писмом од 24.02.1922. године, у којем истиче да „начин приступања нашли смо да је у сагласности више
с црквеном економијом (опортуношћу) него ли са прецизношћу канонског реда“. Тако је васељенски
патријарх Мелентије IV демантовао на вјеки вјеков све оне који упорно дан-данас понављају неистину да је Црногорско-приморска митрополија Српске православне цркве једна једина канонска
православна црква у Црној Гори.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
МИХАИЛО
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 69)

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА НИЈЕ ПРАВНО
РЕГИСТРОВАНА У ЦРНОЈ ГОРИ
Република Црна Гора
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Кабинет министра
Број: 01-788/3
Подгорица, 13.06. 2003. године
СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Подгорица
Посланик Крсто Павићевић поставио је на првој сједници првог редовног засиједања Скупштине Црне Горе у 2003. години, посланичко питање које гласи:
„Дали је Српска православна црква, односно Митрополија црногорско-приморска регистрована у Црној Гори. Ако јесте, код којег државног органа је то урађено, а ако није, како је онда могуће
да та црква има статус правног лица и жиро рачун?“
У складу са Пословником Скупштине, Министарство унутрашњих послова РЦГ, на посланичко питање Крста Павићевића, даје сљедећи

ОДГОВОР

Министарство унутрашњих послова Црне Горе не располаже податком да је Српска православна црква, односно Митрополија црногорско-приморска регистрована у овом министарству или
код неког другог органа у Републици Црној Гори.
С поштовањем,
МИНИСТАР,
Милан Филиповић
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 12)

О ТАКОЗВАНОЈ СПЕЦИЈАЛНОЈ ПРАВНОЈ СПОСОБНОСТИ
СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ
Република Црна Гора
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Број: 02-6431
Подгорица, 31. октобар 2003. године
СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
ПОДГОРИЦА
Посланик Крсто Павићевић, поставио је, на другој сједници првог редовног засиједања
Скупштине Републике Црне Горе у 2003. години, посланичко питање које гласи:
„С обзиром да сте ми одговорили да Српска православна црква, Митрополија Црногорскоприморска није регистрована односно пријављена, ни код једног државног органа, питам како је
онда могуће да та црква има свој жиро рачун“.

161

На посланичко питање даје се сљедећи

ОДГОВОР

Одредбом члана 11. Устава Републике Црне Горе утврђено је да су Православна црква, Исламска вјерска заједница, Римокатоличка црква и друге вјероисповијести одвојене од државе, да су
равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова, да вјероисповијести самостално уређују своју унутрашњу организацију и вјерске послове у границама правног поретка, као
и да држава материјално помаже вјероисповијести.
Надаље, Законом о правном положају вјерских заједница („Службени лист РЦГ“, бр. 9/77),
којим се уређују питања положаја и рада вјерских заједница, уређено је, да грађани могу оснивати
вјерске заједнице, да су вјерске заједнице одвојене од државе, да су слободне у вршењу вјерских
послова и вјерских обреда и да њихова дјелатност мора бити у складу са Уставом и Законом, а
одредбом члана 2. овог закона изричито је предвиђено да вјерска заједница има својство грађанскоправног лица.
Из наведених законских одредби произилази да Православна црква има својство правног
лица, а тиме и легитимитет да као правно лице буде субјект правног промета у границама утврђеним
законима и другим важећим прописима.
Сагласно наведеном, несумњиво је да Црква има сва својинска овлашћења која произилазе
из својства правног лица, у погледу своје имовине, осим имовине која је посебним законским прописима проглашена споменицима културе или историјским споменицима у односу на које се својинска
овлашћења остварују на начин прописан посебним законом. Дакле, Православна црква, као правно
лице, има у правном промету такозвану специјалну правну способност, а њен заступник је орган тог
лица.
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР ВЛАДЕ
Жарко Штурановић
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 12-13)
Сјећајући се нашег састанка у Палерму и важности историјског и политичког момента за
Вашу Земљу и Цркву Црногорску. Остварујући пут апсолутне демократије и осјећањима пуне независности, срећан што вам могу упутити моје искрене поздраве и жеље за будућност пуну мира,
прогреса, благостања за Цркву и народ Црногорски са коријенима хришћанским које карактеришу
историју и вриједност наше Европе. Упућујући Вашем Блаженству најбоље жеље са искреним поздравима!
Господин Пино Зингале
Кнежевска пратња
Consigliere della Corte dei Conti
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 31)

АСОЦИЈАЦИЈА ПРИЈАТЕЉА ЦРНЕ ГОРЕ

Рим - ул. Минерве 20.
Тел. (06) 6793430
У овако значајном тренутку за историју црногорске државности „Асоцијација пријатеља
Црне Горе - ОНЛУС“ примивши вијест о резултатима референдума који осигуравају црногорском
народу толико ишчекивану независност захваљује Богу што је услишио молитве ништих и уздигао заставу Црне Горе да тиме искаже почаст онима што жртвоваше свој живот за овај узвишени
циљ. Исказујемо дубоко поштовање и захвалност свима што прођоше не поклекнувши кроз сурово
раздобље и наставише да вјерују у идеје независности и у заставу под чијом су се сјенком борили.
Предсједнику Милу Ђукановићу, Његовом Краљевском величанству Николи ПетровићуЊегошу, државним и вјерским ауторитетима Црне Горе желимо блистав напредак у поновној
изградњи националних вриједности и у стварању права и слобода народа који представљају.
Народу Црне Горе упућујемо братске честитке и желимо му једну безбрижну будућност и
подижемо здравицу са ускликом:
„Живјела Слобода,
Живјела Независност,
Живјела Црна Гора !!!“
Предсједник Др Роберто Јаковони
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 32)

162

АКТИ ИЗ ПРИЈЕДХОДНЕ САМОРЕГУЛАТИВЕ ЦПЦ

ЦПЦ НЕ ПРИЗНАЈЕ НАД СОБОМ НИКОГА, ОСИМ СВОЈЕ
ВЛАДИКЕ-ГОСПОДАРЕ, НАРОД ЦРНОГОРСКИ И БОГА
Интересна колебљивост Балшића између православља и католичанства

„Балшићи се још 29. јануара 1360. поврнуше у католичку вјеру, да би непријатељима одузели
најјаче средство агитације код Папе и Републике“.
МЦМ. Листине, IV, 98.
{Први корак ка стварању самосталне ЦПЦ имамо у доба Балшића, који Црној Гори врћу
државну самосталност (1360). Тада православна црква у њој дјелује аутономно. Учествује чак и у
избор новога патријарха. Зетски владар Ђурађ Балшић и српски владар Лазар Хребељановић сазвали су у октобру 1375. сабор у Пећи за избор новога патријарха. То је било упућено против старе
одредбе из 1346. да пећког патријарха бира српски Државни сабор на челу са владарем. Одлучено је
да пећкога патријарха бирају владике и игумани манастијера. Том приликом је изабран неутицајни
пустињак Јефрем, чиме је изражена тежња да се на тај положај не бирају утицајне личности које би
могле крњити независност држава у раму једне Пећке патријаршије. Самостални владари водили
су, како збори Србин др Симо Ћирковић, „самосталну црквену политику“. „Балшићи се још увијек
колебају између православља и на Скадарском језеру и католичанства на Југу“ (Р. Ротковић, Кратка историја црногорског народа, 237). У доба Балшића католичанство је у појединим раздобљима
добијало превлашће над православљем. У науци се одавно наводе извори који потврђују да су се
Балшићи, предвођени братом Страцимиром (почетком 1369) врнули у католичку вјеру и признали
папу Урбана V за врховнога поглавара своје цркве. Католицизам су његовали као државну вјеру све до
смрти Ђурађа II (1385-1403), који је био спреман да своју земљу завјешта папи Бонифицији IX, ако не
буде имао мушкога насљедника, законога или незаконога. То је био знак тежње за одвајање од српске
црквене и државне традиције, што се одзрцало и у посебном избору заставе и грба. Супротно томе,
њихови претенденти на власт, Црнојевићи имају присташе на подручју православне митрополије Св.
Никола у Грбљу и Паштровићима. За вакта Балше II Балшића (1402) католичанство је било државна
вјера. Међутијем, за доба малољетњега Балше III, који је остао без насљедника, а под утицајем своје
мајке, исихасте Јелене Балшић, ћерке кнеза Лазара, а сестре деспота Лазаревића, православље 1403.
постаје званична /државна/ вјера, поред католичанства и латинице. (М. Јаковљевић, Епископија и
митрополија српске цркве)}.

Иван Црнојевић господар Црне Горе и ЦПЦ

„... И оградих храм у мјесто које се зове Цетиње, у славу и хвалу те Госпође и мајке
Божје, у име Њенога Рождества. И направих при њему манастир за упокојење монаха, и назвах га
Митрополијом зетском, ако буде угодно милостивој Госпођи (И поставих му митрополита зетскога
кир Висариона, који је био у то вријеме, да влада свијема а послије њега /његови/ насљедници)“.
Из оснивачке повеље Цетињског манастира Ивана Црнојевића, Кратка историја Црне Горе
(наводно) Петра I Петровића-Његоша, Грлица, 1835, у Црној Гори, у Митрополитској књигопечатњи.
{И овђе се види да је господар Иван Црнојевић био и „патријарх и патријаршија“ за Зетску
митрополију. Он каже „оградих храм“, „назвах га“, „поставих му митрополита зетскога“, „са
влада свијема“ а „послије њега његови насљедници“, а не оне које поставља неко споља, пећки
патријарх. Из читаве повеље се види да се Иван Црнојевић не договара ни са ким извањ Црне Горе
тј. са Пећком патријаршијом или неким другим.
Такођер се види да се „мјесто зове Цетиње“ и да нема ничесовога основа доста рабљена
тврдња да се под „Цетињем све до 1878. подразумијевало племе, а не насеље, град ни село“ како је
тврдила свесрпска историографија, а под њезиним утицајем др Душан Ј. Мартиновић, а његовим
пртом и ЦАНУ:}.

Иван Црнојевић, митрополит зетски Висарион и епископ Вавила највиша власт у
ЦПЦ

„О уређењу цркве Митирополије цетињске договорио сам се с преосвјештеним митрополитом Зетским господином Висарионом и епископом Вавилом (4. 1. 1485)“
Оснивачака повеља Цетињског манастира Ивана Црнојевића од 4. 1. 1485, исто.
{Посебан помак ка задобијању фактичке аутокефалије ЦПЦ је 1485, када је Иван Црнојевић,
помјерајући чело борбе пред надирање Турака, подигао Цетињски манастијер. Његова повеља о
оснивању Манастијера је потврда да Зетска митрополија и господар Иван Црнојевић нијесу никоме
полагали рачуне, и да су били посве самостални. О овом значајном чину Иван Црнојевић се савјетује
само са својом фамељом и зетским свјештенством}.

163

Суд царски и патријаршијски који је озаконио господар зетски Иван Црнојевић

„Ако који човјек из нужде прибјегне у Митрополију цетињску да не умре као грјешник, но да
га отац митрополит сахрани слободно. Ако ли неко ма какву пакост учини томе прибјеглици у дому
Божје Матере ове Митрополије, нека умре као злочинац и да од народа буде каменован и на срамоту
својега храма божјега. Ако неко украде неку ствар манастирску, или од стада стоке неки брав или
челу да плати три пута толико, а да се туче и проћера из тога мјеста. Ако неко полупежа цркву ову,
Бога краде и господаре и све хришћане који су под овом Митрополијом. Такве да каменује цио народ. Ако неко зажели да ради њиве манастирске уз питање цркве нека ради три године, а да ујам
доноси сам у манастир, а након три године да баштину манастирску остави. Ако ли неко без питања
прихвати да ради у манастир, било да је жито, или вино, а њему да је узалудан труд. Сувише да плати
господи 300 аспри глобе и да му се даде осам тољага“.
{Иван Црнојевић је Законом утврдио права Цетињскога манастира, односно средишта Зетске
митрополије. Како се из наслова види, назван је „Суд царски и патријаршки који је озаконио господар зетски Иван Црнојевић“. Цетињском манастијеру даје право да омогућава азил /што је могла
само самостална држава и црква/. То је старинско канонско право појединих значајних манастијера.
То је у потпуној супротивости са онијем што су српске окупационе власти чињеле не само са
црногорскијем комитама, но и са самијем свјештенством и црквама самостално, 1918. /Виђи о томе
у наслову Бијели терор над црногорскијем свјештеницима и црквама 1918./ Све што су Црнојевићи
радили у црковно-вјерском погледу радили су посве без ичесова одобрења од било кога извањ. То
ће остати одлика ЦПЦ и доцније. Црногорске владике нико не поставља са стране, но Општи збор у
сагласности са владарем до краја Црнојевића, потље сам Збор}.

Јединство круне и крста, господара и ВЛАДИКЕ ЛЕГИТИМНО ОД Црнојевића

„... Ја бих вас савјетовао, да изаберете једнога чојека између вас и да га примите и познате за
својега владатеља; али знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тога вам узрока
остављам мјесто себе митрополита Германа, а по њему будуће митрополите ...“.
Објављеније Ивана Црнојевића, Кратка историја Црне Горе, исто.
{Из овога се види да је господар Иван Црнојевић поставио себи за насљедника - владара митрополита Германа, а послије њега будуће митрополите. Од тада су митрополити једанак и господари црногорски, самостални и у свјетовној и у црковној власти од било чесове друге, вањске власти.
Паштровићи 1424. потписују уговор са Млечанима да их узму у заштиту ако их „напану
у већем броју Срби или Турци“.27 У томе уговору се још иште од Дужда да им задржи помјеснога
опата (католичкога попа). Такођер, у једној борби око Будве 1441. против Срба учествовао је и зетски митрополит. И унијатска архиепископија крајинска у Пречистој Краинској (прије 1446) је израз
самосталности Зетске цркве, јер је то било, занаго, супротивно жељи и намјерама Турске пећке
патријаршије.}

Црногорски збор за бескомпромисну борбу против Турске

„Црногорци данас сазваше збор, да се окупе и посавјетују што да чине“.
Из извјештаја млетачкога хроничара Марина Санудоа од 1500. годишта (Саздање Цетиња,
1984, 384)
„Черна Гора јест општи збор народа“
Цетињски љетопис, 52 (др Божидар Шекуларац, ЈП ИИЦ Цетиње)
„Једини слободни црногорски принципат“
„Слободна црногорска Република“
„Слободно књажевство црногорско“.
Владика-господар Василије Перовић, Писмо царици Марији Терезији из 1751. и писмо
руској царици од 25. 5. 1752.
{Послије Црнојевића наступа раздобље Принципата, а од краја 16. до половине 19. в. /с
мањим прекидима за доба Шћепана Малога / законодавна/ легислативна/ владавина народа на челу
с владиком господарем илити Владикат. У првом је највиша и најјача /законодавна и извршна / власт
Општецрногорски збор и Црногорски главарски збор, а у другом исти демократски органи, с тијем
што више преовлађује озакоњавана и насљеђивана /династичка/ владичанска власт. Темељ особи
те црногорске државе и цркве у постцрнојевићком раздобљу је суверенитет народа испољен кроз
речене демократске органе на челу с владиком-господаром. Ови органи предводе „непрестану
борбу“ Црногораца за слободу и стварају слободну подловћенску Црну Гору, која је била национално- државно-црковна матица окупљања осталијех неослобођених парчади Црне Горе и луча
наде околнијем народима на Балкану и шире. Основу црногорскога традиционалног друштва чини
ствар(а)на дуготрајна борба за слободу, која суштаствено чини начин сопствене (ре)продукције укуп27

472.

164

Др Славко Мијушковић, Књига паштровских привилегија, ИЗ; гд. XII, књ. XV, 2, 1959, Титоград,

нога и јединственог црногорскога живота чију главну снагу и масу чини слободно, изнутра и споља,
независно сељаштво, дакле, нејреволуционарнији, антифеудални елеменат. Борба за слободу чини
основу суверенитета народа, нововјековне црногорске државности и црковне аутокефалности.}

Владика-господар Црне Горе

„Данило Митрополит и Господар Црне Горе“
Штиво на звон(ик)у обновљенога Цетињског манастијера (штиво је објавио Ал. Ив. Александров 1895.)
„Познато је да између наслова Владике-Господара и Књаза нема у степену никекве разлике
...Vladika, ancien titre du Prince de Montenegro (Vladika, стара титула за црногорскога књаза)“
В. Богишић, Споменици - О повјесници цијеле државне титулатуре црногорских господара
- увод, Записи, књ. ХIIIm св. 1, јануар, 1935, 19.

Самоконституисање аутокефалне ЦПЦ кроз вишевјековни црногорски националноослободилачки покрет (из “теократије” слиједи и аутокефалија)

„Уставно-правну основу ЦПЦ формулисао је међународно признати научник Валтазар
Богишић, а црковно-правну и канонску знавени историчар православни канониста др Никодим Милаш, задарски епископ ...
Но, и прије њезинога формалног признања, Црногорска црква је стварно и суштатствено
независна. Једно је вријеме била само номинално везана за Пећку патријаршију, а након њезинога
укидања (1766) постаје и формално самостална. Кажем и формално, јер је и до тада била независна,
будући да је њезина политика, а у склопу општенитога црногорског национално-ослободилачкога
покрета, у потпуној супротности са овом протурском установом. Аутокефалност ЦПЦ је резултат
дуговјеке борбе Црногораца за слободу и независност ... Из (самосталне) црногорске „теократије“
слиједи и аутокефална ЦПЦ која је органски сливена са независном и самобитном црногорском
државом ...“
Сретен Зековић, Умјесто предговора - Историјске претпоставке и политичко-национални
мотиви порицања и обнављања ЦПЦ, Elementa montenegrina - hrestomatija, Црногорска православна
црква, бр. 2/ 91, Цетиње - Загреб, 6. и 7.

Поступност развоја аутокефалије ЦПЦ

„Многи аутори, старији и савремени, не истичу поступност развоја аутокефалије Црногорске митрополије, као што је то чинио поменути Е. Смирнов. Они узимају као terminus post quem
укудање Пећке патријаршије, тј. фактичког настанка институције која је упорно исказивала формалну надређеност ЦПЦ, једнако као што је Турска Царевина све до друге половине 19. вијека оглашавала своју сувереност над Црном Гором ...“
Др Данило Радојевић, Аутокефална ЦПЦ, Elementa montenegrina - hrestomatija, исто, 31.

ЦПЦ је фактички самостална од 1604. до 1776. (различити путеви развоја црногорске
државе и цркве и српске државе и цркве)

„Као што се на бази упоређивања види, са сигурношћу се може тврдити да је црногорска
црква у периоду од 1604. до 1766. de facto била самостална, ...
Полазећи од свега изложеног, у закључку се може сажети да се пут настанка и развоја црногорске државице и цркве, на једној страни, и пут формирања и развитка српске државе и цркве,
на другој страни, као двају паралелнијех процеса унутар себе међузависнијех, битно разликују,
међусобно разилазе, али понегђе додирују, па чак и укрштају ...“
Проф. др Војислав Никчевић, Однос црногорске државе и цркве и српске државе и цркве,,
Elementa montenegrina - hrestomatija, исто, 41, 45.

Атипична ЦПЦ као и црногорска држава (фактички и формално аутокефална)

„Будући немоћна да било што мијења на општем плану конфенсионалне политике у
постпећком раздобљу фанариотске доминације Цариграда, ЦПЦ је била доведена у положај да изналази адекватно рјешење за свој организациони канонски статус. Не само фактички већ и формално, послије 1766. г., налази се она у стању самодовољства, остајући независна и неповезана
било са којом од васељенскијех цркава. Нашла се она у сличном положају као и много раније (од
почетка 16. вијека) самостална и аутентична (атипична) црногорска држава на суженом простору у
подловћенском крају ...“
Проф. др Драгоје Живковић, Фактичка аутокефалност ЦПЦ од почетка 17. в. И њен однос
према Пећкој патријаршији, Elementa montenegrina - hrestomatija, исто, 57.

165

Посебност ЦПЦ пронзилазн из атипичности црногорске државе

„Све посебне одлике ЦПЦ извиру из посебнога положаја руске државе и њезиног уникатног
карактера. Источно од Запада, западно од Истока ... Православље без Византије ... Специфичност
ЦПЦ у односу на црковне каноне ... Црногорски свјештеници носили су оружје. Владика Данило
приказан је у Горском вијенцу у народном одијелу и са сабљом! ... Битна специфичност ЦПЦ јест
и у томе што на њезино чело није могао доћи неко са стране, док су многе архиепископе у Пећи
постављали Турци“.
Др Радослав Ротковић, Специфичност ЦПЦ, Elementa montenegrina - hrestomatija, исто, 5864. (Навели смо углавном међунаслове из наведене радње др Р. Ротковића)

Јеретички дух и вјера Црногораца

„Иако су у традиционалној Црној Гори црква, свјештенство и религија били као ријетко ђе
друго у запрези непрестане борбе за слободу, дакле, слободарскога и неканонског практично арелигиознога јеретичког ет(н)оса сагласност борбеном самоактивистичком аксиологијом јунаштва и
чојства, ипак се битно не ради о нерелигиознсти и атеизму Црногораца. Ријеч је о удаљавању од
официјелнога хришћанства. О једној ‘пречишћеној’, конкретним судовима прилагођеној религији
- о оној врсти вјере коју су многи европски умственици називали: „рационалном религијом“, „природном религијом“, „народном религијом“, религијом самоактивних народа као активнога колективног субјекта. У црногорском случају најбољи јој је назив слободарска религија Црногораца...
По том специфичном црногорском погледу на свијет највећа је мудрост: бити слободан, живљети у
складу са слободом... Суштински је сукоб између хероизма као начина живота (или религије националнога хероизма, односно јунаштва као религије и култа) и Христовијех заповиједи. У поменутом
споју очито је и преовлађујуће запостављање, да не кажем презирање, православне и општенито
хришћанске догматике и канонике ...“
Сретен Зековић, Слободарска црква и вјера Црногораца, Elementa montenegrina - hrestomatija,
исто, 66, 67.

Условљеност слободе, вјере и аутокефалне цркве црногорске

„У оквиру државне самосталности Црне Горе, Црногорска црква, на чијем се челу истовремено налазио и господар земље, сматрала се самосталном (аутокефалном) у својему устројству и
унутрашњој управи све до 1918. године. Самосталност Цетињске митрополије признала је и Црногорска патријаршија...
Зато можемо слободно рећи да је слобода на нашем простору своју апсолутну унутрашњост
достигла у православљу...“.
Др Видак Вујачић, Условљеност слободе и (народне) религије у Црној Гори, Elementa
montenegrina - hrestomatija, исто, 71, 72.
{В. Вујачић у свом раду наводи атинску Синтагму из 1855, затим Устав Књажевине Црне
Горе из 1905. и Устав Св. Синода Књажевине Црне Горе.}

Аутокефалност ЦПЦ природно право самобитности Црногораца

„Логично је казати да питање аутокефалије ЦПЦ произилази из природног права Црногораца
на самобитност...“.
Др Шефкет Крцић, Традиција и религија, Elementa montenegrina - hrestomatija, исто, 74.

Од Балшића и Црнојевића ЦПЦ је самостална и независна

„Поменуте епископије у Будимљу, на Превлаци и Стону фактички су потпале под
јурисдикцију српске архиепископије, па потом Пећке патријаршије до почетка седме деценије 14.
в.,тј. до појаве зетскијех господара Балшића, а само формално до тада па до пада српске Деспотовине 1459. и од обнављања ове Патријаршије 1577. од стране турскога великог везира Мехмед паше
Соколовића и брата му патријарха Макарија до њеног укидања од стране султана Мустафе III 1766.
г. У вријеме од 1459. па до 1766. па до 1919-1921. нијесу ни формално потпадале под јурисдикцију
српске патријаршије како због тога што је већ постојала аутокефална ЦПЦ тако и ради тога што у
овијем периодима није постојала Српска православна црква, односно Пећка патријаршија као посебна институција. Дакле, од Балшића, а поготово од краја 15. в., послије црногорске династије
Црнојевића, ЦПЦ је била самостална и независна.“
Бранко Ђ. Никач, Још неколико напомена о аутокефалности ЦПЦ Elementa montenegrina hrestomatija, исто, 78, 79.

Немањићи геноцидом над Зећанима уводе православље

„Међутијем, од освајања и покоравања Зете и Зећана од стране Немањића и оснивања
православнијех епископија 1219-1220. у Стону на Пељешцу, у Будимљу код Иванграда и на Пре-

166

влаци код Тивта од стране рашкога архиепископа Саве и његовог брата рашког краља Стефана
Првовјенчаног, иначе синова великог рашког жупана Немање, црногорски преци почињу прелазити
у православље. Они то чине због тога што су освајачи и пробљивачи Немањићи и њихова властела
вршили духовни и физички геноцид над њима, почев од наговарања, малтретирања и злостављања,
па до мучења, сакаћења и звјерскога убијања. Исто и ради тога што су им приликом освајања и
поробљавања разурене богомоље и културно-искоријски споменици...“. Бранко Ђ. Никач, исто, 78.

Неуништиви документи о аутокефалној ЦПЦ

„Најбољи доказ да је питање аутокефалности ЦПЦ дугорочно важно и да је и доста изражен
напор духовног супротстављања и поништавања свијех могућих трагова аутокефалности ЦПЦ. На
жалост некијех људи, а на срећу свијех оних истинољубивих којима припада и велики дио српске
интелигенције и српскога научнога кадра, документи који потврђују ову историјску чињеницу су
неуништиви. Ти документи се не налазе само овђе, већ и у Цариграду, Москви, у Бечу, Загребу. То
историјско насљеђе је неуништиво, као и њихово духовно значење...“
Сретен Перовић, Аутокефална ЦПЦ у анкети Валтазара Богишића, Elementa montenegrina
- hrestomatija, исто, 83.

Аутокефална ЦПЦ је историјска чињеница и фактички и формално

„Непобитна и неспорна је историјска чињеница постојања самосталне ЦПЦ и у фактичком и
у формалном смислу. Потпуно је шарлатанство оно јавно изречено мишљење (др Н. К.) о томе да се
ЦПЦ не може узети као легитимна за вријеме краља Николе, јер је, тобоже, то дијело Коминтерне,
која тада није ни постојала.
У склопу опште, посебне, особене, веома дуге и самосталне историје, сасвијем је умјесно
зборити и о врло специфичној ЦПЦ, која је била у функцији ‘борбе непрестане’, сасвијем независна
од покорене протурске СПЦ“.
Др Чедомир Пејовић, Аутентична ЦПЦ Elementa montenegrina - hrestomatija, исто, 84.

Апсурдно је порицати црногорску аутокефалију

„Ми данас говоримо о аутокефалности црногорске цркве, тј. доказујемо нешто што је неспорна историјска чињеница. Једној држави, у којој је била „теократска“ власт 200-300 година, призната у свијету, 27. држава у свијету, сада јој се доводи у питање аутокефалност Цркве; није ли то
заиста, апсурдно!?...“
Др Јаков Мрваљевић, Апсурдно је порицати црногорску аутокефалију, Elementa
montenegrina - hrestomatija, исто 86.

Независност аутокефалне ЦПЦ

„Ово је, да поновимо, административно, законско озваничење онога, што је постојало као
реалност - стварање независности Црногорске цркве. Митрофан Бан се овим питањем не бави у
свом дјелу: једноставно - он се тако понаша. И, тако се понашају сви који се, по овим питањима,
према њему било како односе: црногорско свјештенство у својим писмима, Руски Св. Синод, митрополит српски, епископ задарски, па и сам партријарх српски Богдановић с којим се Митрофан Бан
два пута сријета у Карлобагу, Патријарх цариградски у преписци итд, итд... У личним контактима
са црквеним достојанственицима осталих православних цркава, нигђе се не може примијетити неки
подређени однос М. Бана према било коме од њих, нити се, пак, било који од њих према митрополиту црногорском односи другачије до као према поглавару независне цркве који изнад себе има и
признаје само Господа и Бога“.
Др Вук Минић, Самостална Црна Гора је имала и самосталну цркву Монитор, 26. јун
1991, 40; Животопис ... Митрофана Бана, поговор 448/9.
(Др Вук Минић је приређивач Животописа Митрофана Бана, а доцније и његових цјелокупних
дјела.)

ЦПЦ је савршено самостална

„Православна црква у Црној Гори је тада била потпуно аутокефална...
Петковић о томе каже: Црногорска црква, без обзира на то што њени митрополити добијају
посвјећење у Русији, не признаје над собом никакву духовну власт; она је савршено самостална
(аутокефална)“.
Др Бранко Павићевић, Данило Петровић Његош, Књижевне новине, Београд 1990, 444.

ЦПЦ независна од српскијех цркава

„Непостојањем Пећке патријаршије и уопште српске патријаршије, Цетињска митрополија
као државна институција, била је независна у односу на остале српске митрополије и епархије, као

167

што су оне међусобно независне у односу на њу ...“
Пр. Др Новица Ракочевић, Свет, бр. 218, год. ХI 22. 8. до 4. 9. 1990, стр. 60

Борба за самосталну државу је борба за аутокефалну ЦПЦ

„Због тога долази до озбиљних заоштравања односа владике Данила са Пећким патријархом.
Цетињска митрополија је, и поред тога, у каноничком погледу остала везана за Пећку патријаршију
све до њенога укидања 1766. Тада је како наводи Јстребов, било одлучено да Патријаршија никад
никоме више не даје било каква рјешења ни на какву молбу и ни на чију молбу. Од тада је Црногорска
црква постала самостална у „свом устројству“ и у „унутрашњој управи“, а у каталогу издатом 1855.
сврстана је у ред самосталних цркава,... То је све било узалудно, васпостављена је једна црквенополитичка стварност, која мора бити изучавана као и свака историјска датост. Црногорској цркви
је било лакше учврстити свој самостални положај него било којој другој повијесној православној
цркви на Балкану. Њени митрополити су већ од краја 17. ст. били не само првосвештеници већ и
истински народни предводници, опсједнути у првом реду идејом ослобођења свог народа од отоманске власти и изградњом државе. Црногорска црква је била потпуно народна и у њој су свјетовни
елементи били важнији од духовних ... Један једини такав сабор одржан је 1804. када је било ријечи
о односима руске и црногорске цркве, али је тај сабор имао превасходно политички карактер, јер су
његови учесници стали као један човјек уз свога владику и самостални положај своје цркве и свога народа. Уосталом, такво схватање је сам владика Петар исказао још 1785. у историјском писму
Колегији иностраних послова царске Русије“.
Академик др Бранко Павићевић, Петар Петровић Његош, Пергамена, Подгорица 1997,
505/69
{ На кључну тезу Љ, Д. Јакшића, која је једанак и ударна теза СПЦ, да је ЦПЦ добила
аутокефалију у „ненормалним приликама“ и да је неканонска, академик Бранко Павићевић одговара у сљедећем наслову. Такођер, ни СПЦ ни Љ. Дурковић-Јакшић не одговарају на горе наведену
констатацију Јастребова да је, након укидања Пећке патријаршије, било одлучено да Патријаршија
никад никоме више не даје било каква рјешења ни на какву и ни на чију молбу, а главни разлог
оспоравања аутокефалности ЦПЦ је баш у томе што она никада није искала томос нити га је добила.}

“Ненормално стање”, али историјска датост

„Ако би се са овом логиком служили у оцијењивању догађаја на Балкану од краја 15. ст., а
везаних за одлуке отоманских власти, већини рјешења би могли оспорити легитимитет. Занимљиво
је тумачити право стање ствари, и тиме наука може да се бави, али је исто тако значајно фактичко
стање - о чему историја посебно мора да доноси праве закључке“.
Исто, 506.

ЦПЦ - девета аутокефална црква у Диптиху РПЦ

„Устав Светога синода из 1903. године, на који се, као на крунски доказ позивају они који
доказују аутокефалност цркве у Црној Гори, вјероватно је имао у виду то што је још 1851. године у
Русији Цетињска митрополија била сврстана као девета аутокефална црква“.
Исто

Амфилохије и Павле признају и кривотворе аутокефалију ЦПЦ

„Наша светост, послије недавног сусрета са Његовом Светошћу, обраћа се с хитном молбом,
с благословом Његове Светости нашега Патријарха Павла да донесете рјешење да је у Диптих
Руске Православне цркве хиљаду осамсто педесете године Црногорска Митрополија неканонски
и погрјешно убиљежена као аутокефална црква и да закључак у Диптиху оповргну због околности
што у нашој Светој Српској православној Цркви постоји тенденција раскола у Црној Гори. Присталице аутокефалне тзв. Црногорске Цркве позивају се искључиво на Диптих Руске Цркве из хиљаду
осамсто педесетих година, на основу којега су унијели у Синтагму Светијех канон (Рали и Потлис)
назив аутокефална црногорска Митрополија, међу осталијем аутокефалним црквама.
Митрополит црногорско-проморски и Скендеријски велики молитвеник др Амфилохије“
{Под штамбиљем и печатом Цетињске митрополије упућује писмо Св. Архијерејском сабору Руске православне цркве и његовом пре/д/ćеднику његовој Светости патријарху московском и
цијеле Русије Алексију II бр. 507 од 10. јуна 1992. Ријеч је о Амфилохијевом и Павловом знавеном
кривотворству о чему је више речено но у Уводу ове књиге.}

Амфилохије зна да је ЦПЦ била аутокефална

„На који начин и зашто је унешено име Црногорске Митрополије као аутокефалне у Диптих
Руске цркве тога периода остаје нелогична тајна“.

168

Цетињска митрополија бр. 508 од 10. јуна 1992, Кратки извјештај о историји Српске православне цркве упућен 15. 8. 1992. Сабору Руске цркве.

Не признају сопствени Диптих

„У Диптиху Руске православне цркве 1850. годишта уписана је црногорска митрополија као
самостална црква“
Василиј Тарасијев, овдашњи старјешина подворја Московске патријаршије у Београду
{Тарасијев, наравно, сматра да је то била грјешка. То исто потврђује и сматра грјешком
Љубомир Дурковић Јакшић. Они, дакако, проглашавају гријешком и знавену атинску Синтагму из
1855.}

Непризнавање историјских ćедочанстава о ЦПЦ

„Руска Црква без икаквог канонског и историјског упоришта прогласила је аутокефалну
Црногорску цркву средином прошлог вијека“
Слободан Књалић, Политика, 5. 11. 1992.
„У Диптиху Руске православне цркве 1850. године грешком је Црногорска митрополија уписана као самостална црква“.
Звонко Пријавић, Глас недеље, 29. 1. 1998.

И основци знају да је ЦПЦ била аутокефална

„Послије стварања јединствене државе почео је процес обједињавања унутар вјерских
заједница. Православна црква је била подијељена на шест посебних црквених области: Митрополија
Србије, Црногорска и Карловачка које су биле аутокефалне, Српска црква у Босни и Херцеговини, Далматинска црквена област и црквена област у Старој Србији и Македонији које су биле под
влашћу Цариградске патријаршије. Ове црквене области су уједињене у Српску православну цркву
(СПЦ), која је добила ранг патријаршије. Уједињење је прогласио регент Александар Карађорђевић
17. јуна 1920. године. Коначну унификацију СПЦ је спровела 1931. године, када је донијет и њен
Устав, по којем је највећа црквена власт припадала Светом архијерејском сабору, док је управну
власт вршио патријарх и Свети архијерејски синод.“.
Славко Бурзановић и Јасмина Ђорђевић, Историја за VIII разред основних школа, Завод
за издавање уџбеника (при просвјетном инспректорату Министарства просвјете РЦГ), Подгорица,
2001, стр. 6273.
{Овђе се види да чак и основци схватају да је ЦПЦ била аутокефална, да је била присаједињена
СПЦ и да је то присаједињење прогласио регент Александар Карађорђевић 17. јуна 1920, а да је коначна унификација извршена тек 1931, кад је донијет Устав СПЦ, што значи да је све до тада требало
да важи за ЦПЦ њезин Устав светог синода.
Овђе је наглашено да ЦПЦ није била под јурисдикцију Цариградске патријаршије, као што су
неке друге. На стр. 66 и 67 се наводе срамне окупационе Црнорукашке, уцјењивачке околности под
којима је укидањем ЦПЦ извршено: насилно присаједињење црногорске државе Србији, без народне скупштине, владе, владара, насилном задржавању краља Николе у Француској, војно окупирање
Црне Горе од стране Србије и савезника, незаконито распуштање легалнијех органа црногорске власти, са српском војском долазе и чланови Главног одбора за нарочито уједињење, чији су чланови
у већини били службеници и држављани Србије, није било напосредног и тајног гласања и сл. Као
реакција на такво безусловно присаједињење, јавио се у Црној Гори оружани масовни устанак и
комитски покрет, што искључује могућност добровољног уједињења.
У истом уџбенику на стр 62, примјерено узрасту, изнијета је коначна и проста историјска истина и чињеница да је Црногорска митрополија била аутокефална прије но што је својијем указом
укинуо Александар Карађорђевић 1920. Додуше, направљен је и у овом уџбенику један полимпсест
/брисање, па ново писање/ а то је да је испуштен пријетходни званични назив аутокефална ЦПЦ и
умјесто њега стављена аутокефална црногорска митрополија. }

ЦПЦ је била самостална и прије укидања Пећке патријаршије

„Српски патријарх Василије Бркић није сматрао да је ЦПЦ њему подложна. Када је дошао у
Црну Гору, у вријеме Шћепана Малог, нити је тражио да буде српски патријарх на Цетињу, нити му
је то ико нудио. У писмима которском провидуру 1768. жалио се на Шћепана Малог и молио да му
се омогући да прође у Аустрију или Италију“
Др Радослав Ротковић, Лучиндан, бр. 7, Васкрс 2003, Цетиње, 43.

Обновљену ЦПЦ признају некомунистичке православне цркве

„ЦПЦ признају оне православне цркве, као нпр. Истинска руска православна црква, Бугарска православна црква, Украјинска православна црква, Италијанска православна црква и друге, чије

169

првосвјештенике нијесу постављали политбирои и тајне службе бившега комунистичког режима,
као што је то случај са руским патријархом Алексијем II и Бугарским Максимом“.
Лучиндан (Глас ЦПЦ), на Васкрс 2003., Цетиње, 27.

АКТИ О УЈЕД(И)ЊЕЊУ (ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ) ДОКАЗУЈУ
АУТОКЕФАЛИЈУ ЦПЦ
Присаједињење аутокефалнијех цркава

„Српска патријаршија је православна црквена област која обухвата целу Краљевину СХС и
има духовну јурисдикцију нас српским православним становништвом и у Америци. Њу сачињавају
седам, раније потпуно самосталних, од страних црквених независних области: 1. карловачка, 2.
Црногорско-приморска...“
Народна српско-хрватско-словеначка енциклопедија, исто.

Обновљена Пећка патријаршија од три аутокефалне цркве

„Формирањем Пећке патријаршије (1920) у њен састав су ушле три аутокефалне православе области у рангу митрополије Београдске, Карловачке и Црногорско-приморске...“
Енциклопедија Југославије, 6 издање, ЈЛЗ Мирослав Крлежа, Загреб, 594.

Укидање аутокефалне ЦПЦ - “испуњење Душановог завјета”

„Синод је признао уједињење аутокефалнних цркава Српске, Црногорске и Карловачке... За
СПЦ васпостављање Патријаршије било је испуњење Душановог завјета“.
Др Бранко Петрановић, Историја Југославије, 1918-1988, 1 књ. Нолит, Београд, 1990.
{На новоформираном Архијерејском, односно патријаршијском сабору 30.8/12. 9. 1920. у
Сремским Карловцима, приликом доношења одлуке о обнови Пећке патријаршије, регент Александар Карађорђевић прочитао је прокламацију Православним хришћанима Краљевине у којој указује
да је тијем „извршен други дио Душановога завјета“. То значи да је Југославија за њега и Србе била
обновљена Душанова царевина којој је поврнута и Пећка патријаршија}
Из књиге „Зборили су о ЦПЦ и СПЦ’ Сретена Зековића
(ИЗВОР: Лучиндан број 20/2006, стр. 59-67)

МЕМОАР ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Циљ овог документа је упознавање државног врха Црне Горе и јавности са суштином Црногорске православне цркве, њеном мисијом, организацијом и њеним пословањем, а такође и њеним
карактером и значајем у црногорском народу, држави и друштву као и развојем и перспективама
односа између државе и цркве.

Карактер и значај ЦПЦ
ЦПЦ је обновљена на традиционалан и историјски начин на Општенародном црногорском
збору на Цетињу на Лучиндан 31.10.1993.г. Баштини и наставља традицију своје вишевјековне
претходнице. На религијском, црквеном и вјерском плану ЦПЦ шири јеванђељиску мисију и чува
јединсто у догмама са православним црквама. ЦПЦ у склопу међуцрквене сарадње има развијене
односе добре међусобне сарадње са сестринским црквама: Грузијском православном црквом,
Украјинском православном црквом Кијевског Патријархата, Молдавском православном црквом,
Бугарском православном црквом, Македонском православном црквом, Православном црквом у
Италији и другим црквама. ЦПЦ је регистрована у Републици Хрватској, добила је подршку владе
Републике Македоније, покреће изградњу храма у Ловћенцу за црногорску дијаспору у Србији.
Као матична црква православних, националних Црногораца ЦПЦ шири своју мисију међу
црногорском дијаспором и у току је, поред већ оформљених црквених општина у Аустрији, САД,
Канади, формирање наше црквене организације у Хрватској, Србији, Аустрији са сједиштем у Бечу
и Аргентини, као и у другим земљама.
Сходно својој традицији ЦПЦ се налазила, биће и јесте за очување државног и националног
идентитета и суверенитета државе Црне Горе и црногорског народа, за очување његове духовности,
православне вјере, културе, језика, морала и историје на темељу неприкосновене црногорске самобитности.

170

ЦПЦ је чувар националног памћења и актер који се залаже за неприкосновено очување црногорске духовности и културне баштине.

Организација, клир, имовина

Данас ЦПЦ има у своме саставу десетине хиљада црногорских вјерника из редова наших
грађана, 16 свештеника као и своје московско подворје у Русији које сачињава 7 свештеника, два
епископа и један монах. ЦПЦ тренутно газдује са 40 цркава у Црној Гори које су јој враћене на
употребу од мјесног становништва са правом коришћења СПЦ у случајевима када их не користе
свјештенство и вјерници ЦПЦ.
ЦПЦ тренутно посједује 12 општинских црквених одбора и организација и већи број сеоцких.
У оквиру својих активности ЦПЦ посједује издавачку дјелатност и часопис ЛУЧИНДАН.
Лишена имовине од 1918. године ЦПЦ не посједује још увијек Богословију нити било који
облик школовања својег клира па је упућена да га школује у иностранство, превасхођно у Украјини
ђе се на студијама налазе један редовни и један наш ванредни студент.

Правни легитимитет и легалитет ЦПЦ

ЦПЦ као што је већ наведено баштини традицију своје славне претходнице. Самим тим
баштини и њену историјску аутокефалност која једном задобијена има универзални и ничим неограничени временски карактер. Поред њега за разлику од СПЦ у Црној Гори, ЦПЦ посједује
правни легитимитет задобијен 2000 године правном регистрацијом код надлежног органа државне
управе Републике Црне Горе. Сходно њему, ЦПЦ има на својству правног и физичког лица и свој
пуни законити начин јавног финасиског пословања, за разлику од СПЦ, који произилази из нашег
посједовања правног легитимитета. Стеченим правним легитимитетом ЦПЦ демантује инсинуације
и дисквалификације Српске цркве која је неправедно етикетира и клевеће да је СЕКТА.

Неадекватне интерпретације позиције ЦПЦ

Дио владајућег естаблишмента и СПЦ су до сада шириле три нетачне и неадекватне
интерпретације имена, мјеста, улоге и значаја ЦПЦ у Црној Гори
Да је СПЦ црква која има посебну правну способност, дакле, привилегију који појам права
не познаје, те стога није нужна њена правна легитимација коју све православне цркве као и ЦПЦ
имају у својим државама стечену на законит начин.
Да је СПЦ једина канонска црква у Црној Гори.
СПЦ је неканонска црква у Црној Гори јер је свој положај засновала насилним прикључењем
себи Црногорске православне цркве 1920. г. што је било посљедица насилне анексије Црне Горе
Србији Версајским диктатом и Подгоричком скупштином. Акт настанка ЦПЦ је уједно по карактеру
истовјетан акту нестанка Црне Горе и у праву је идентификован као Акт инехистант и акт дебелатио.
Од тога момента до данас СПЦ незаконито по основу тзв. вициозне (манљиве) својине неправно газдује над нашом (црногорском) црквеном имовином и сакралним фундусом као и цјелокупним
катастарским посједом имовинског наслеђа наше цркве.
Уједно истичемо да СПЦ нема канонски карактер јер је своје неканонске радње починила
1219 уздизањем на ранг архиепископије на неуобичајан и нерегуларан начин 1346, као и куповинама
томоса 1879 и 1920. године.
За разлику од ње ЦПЦ никада није починила у својој вишевјековној историји ниједан акт
неканонског карактера да би као СПЦ била подвргнута анатеми.
ЦПЦ није невладина организација. Регистрована је по важећем закону о вјерским заједницама
РЦГ.

Приједлози и захтјеви ЦПЦ
1. ЦПЦ И НОВИ УСТАВ РЦГ

ЦПЦ предлаже да се у текст новог Устава РЦГ црквено питање дефинише у свијету незаобилазног фактицитета који се не може заобилазити. То значи, да су постојеће цркве и вјерске заједнице
у Републици Црне Горе:
а) Црногорска православна црква
б) Црногорско-приморска митрополија Српске православне цркве (а не СПЦ у Црној Гори
пошто јој је матична држава Србија).
Устав РЦГ мора правно дисквалификовати новоформиране епархије СПЦ по Црној Гори.
Из канцеларије ЦПЦ
(ИЗВОР: Лучиндан број 21/2006, стр. 2-3)

171

ДРЖАВНИ АУТОРИТЕТИ О ЦРНОГОРСКОЈ
ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
“Једина призната легитимна и канонска црква у Црној Гори је Црногорско-приморска
митрополија и њен легитимни митрополит Амфилохије”.
Филип Вујановић (Извор: Дневни Телеграф 13.8.1998).
“Не руше се цркве Црногорско-приморске митрополије. Ја припадам Божјој цркви.”
Филип Вујановић (ТВ ИН, емисија “Жива истина”, 11.6.2011.).
“Признајем само Црногорско-приморску митрополију, а дијелити цркву на Српску и Црногорску, значи дијелити грађане на Србе и Црногорце..... Митрополија Црногорско-приморска није
српска црква, већ црква Срба и Црногораца.....”
Филип Вујановић (Ревија 92, 30.1.2007.).
“СПЦ води рат против Црне Горе....“
Мило Ђукановић (Вијести 28.4.2005., Лучиндан, 35/XIII/Васкрс 2010, стр. 35.).
“Неспорна је аутокефалност ЦПЦ. Она је потврђена у бројним историјским документима.
Једнако томе, неспорно и легитимно је обнављање ЦПЦ. Но, чак и да не постоје ти необориви факти, самосталност ЦПЦ проистиче и из уставног права на исповиједање вјере и слободе вјерског
организовања. У државном врху Црне Горе постоје разлике о томе”........
Мило Ђукановић (Вијести 26.5.2010. стр. 2., Лучиндан, 36/ XIII /Петровдан 2010. стр. 3.).
“Црногорској православној цркви је неправедно укинуто право аутокефалности. Али ће она
бити обновљена. Треба бити истрајан и стрпљив у напорима да се обнови аутокефалност Црногорске православне цркве, али то није посао државе”..........
Мило Ђукановић (Вијести, 16.6.2010. стр.3., Побједа 16.6.2010., стр.5. и Лучиндан 36/ XIII
/2010. стр. 3.).
“Владавина права и за ЦПЦ”.
Црногорска православна црква ушла је у црногорски парламент 2004. године. Сада је дошао
тренутак да црногорска скупштина ријеши проблем вјерске заједнице која је најмање равноправна
у Црној Гори........”
Ранко Кривокапић (Побједа, 22.3.2009., Лучиндан 31/ XII /Васкрс 2009. стр.60./

Botshaft
der Bundesrepublik Deutschland
Podgorica
Амбасада Савезне Републике Њемачке у Подгорици
Херцеговачка 10, 81000 Подгорица
Тел/Фах: +381 81 667 285
Подгорица, 22.11.06. год.
Црногорска православна црква
Његова Екселенција, митрополит Михаило

172

Груда бб
81250 Цетиње
Телефах: 086 240 010
Ваша Екселенцијо,
Желим да Вас обавијестим да из временских разлога нажалост нећу бити у могућности да
присуствујем Вашој конференцији 25. и 26.11.06. год.
Овим путем Вам срдачно захваљујем на позиву и желим Вам успјешен рад за Вашу
конференцију.
Радо бих се јавио почетком сљедеће године и било би ми драго уколико би нам се указала
прилика за разговор.
Примите изразе мог најдубљег поштовања
Dr. Tomas Schmitt
Амбасадор
(ИЗВОР: Лучиндан број 21/2006, стр. 37)

МЕМОРАНДУМ
О неопходности обнове и заштите права црногорских грађана на слободу
вјероисповијести
Дискриминација
Држава Црна Гора као побијеђени побједник нестала је на крају I свјетског рата окупирана
од сила Савезница на чијој страни је жртвовала своју државу и националну слободу, дио народа
и војске, имовину и династију. Нестала је насилничким и нелегитимним путем након Подгоричке
скупштине и Мировне конференције у Версају. Терминима Act inxistant i Act debealatio правна наука
и мисао дефинисале су чин њезина трагичног нестанка. Одлука савезничких влада Великих сила о
признавању српске анексије над Црном Гором је била очигледна повреда правде и морала цивилизованих народа, највећа повреда међународних уговора, негација основних начела међународног права, самовољно уништење права самоопредјељења народа и повреда најелементарнијих начела хуманости и људских права уопште. Као посљедица неправедног и злочиначког нестанка државе Црне
Горе са карте свијета услиједио је декрет српског регента Александра Првог Карађорђевића од 17.
јуна 1920. године о уједињењу, у ствари, насилном присаједињењу Црногорске православне цркве
једној Уједињеној Српској православној цркви ондашњег краљевства Срба, Хрвата и Словенаца
објављен у Гласнику уједињене СПЦ као њеном службеном листу у броју 1, година, I, изашлом у Београду 1. (14.) јула 1920. године, на насловној страни чији вам факсимил у прилогу уз овај документ
прилажемо. Тим завојевачким актом уништена је и престала да постоји Божјом вољом створена и
црногорском крвљу од агресора одбрањена и историјски развијана света, аутокефална Црногорска
православна црква као једна од највећих светиња и тековина цјелокупне историје Црне Горе у коју је
уграђена својом вјерском, патриотском, просвјетитељском и еманципаторском мисијом и владалачком улогом у друштву кроз готово све вјекове њеног досадашњег постојања. Тим magnum crimen-ом
почињеним над Црногорском црквом, а самим тим и државом Црном Гором погажена је тачка 1. документа „Magna carta Libertatum“ којом као спомеником универзалног карактера и насљеђа људске
заједнице је нормирано и да „црква буде слободна и да у цјелини ужива своја права и своју неприкосновену слободу“.
Тако је поништено не само једно од темељних људских права и слобода већ затрто и ликвидирано вјерско, етичко и правно насљеђе и традиција Црногораца. Поништени су сви правни споменици и етички постулати који су етаблирали религију, вјеру и цркву у историјско биће Црне Горе.
Сви Божји храмови, цјелокупни сакрални фундус, свеукупна имовина и земљишни посјед,
сво духовно и материјално благо Црногорске православне цркве јој је одузето и предато Српској
православној цркви. Укинути су култови, славе, обичаји, обреди и вјерски празници Црногораца
и ЦПЦ и адоптирани у дјелатну праксу светосавске Српске цркве. Облици црногорске религијске
свијести уништени су и супституисани идеологијом агресивног светосавског великосрпског и великодржавног фундаментализма. Негација, асимилација, адоптиција и денационализација црногорских грађана православне вјероисповијести постали су неминовни резултат политичког, националног и вјерског насиља, тортуре и терора примјењиваног над Црногорцима.

173

Друга по реду, комунистичка Југославија, атеистичка и антитеистичка по свом вјерском карактеру и садржају, наставила је вјерску дискриминацију грађана црногорске националности православне вјере преко од себе једино признате Српске православне цркве иако ова никада није признала СФРЈ за своју легитимну државу. На тај начин погажена су права православних црногорских
грађана нормирана чланом 19. Универзалне декларације о људским правима усвојене и проглашене
Резолуцијом Генералне скупштине Организације уједињених нација 217 А (III) од 10. 12. 1948. године, а такође дефинисана и утврђена нарочито на јавно исповиједање вјере чланом 18. Међународног
пакта о грађанским и политичким правима усвојеним резолуцијом Генералне скупштине ОУН 220
А (XXI) од 16. 12. 1966. године којег су ратификовале, потписале, признале или му приступиле све
чланице ОУН а чланом уласка у највећу свјетску организацију народа и наша држава.
Захваљујући очувању status quo-а у Црној Гори је до данас задржан дискриминаторски однос
према категорији црногорских грађана православне вјероисповијести који се налази испод стандарда и степена слобода одобрених тачком 41/1, 2, 3 и 42 Скупа минималних правила о поступању са
затвореницима усвојеним на првом конгресу ОУН за превенцију криминалитета одржаном у Женеви
1955. године и потврђеним од Економског и социјалног савјета ОУН резолуцијама број 663 Ц(ХХIV)
од 31. 7. 1957 и бр., 12076 (LХII) од 13. 5. 1977. године.
Уједно дискриминисањем црногорских грађана православне вјероисповијести у погледу
права на слободу вјероисповијести и јавног испољавања вјере и увјерења молитвом, проповиједи,
обичајима и обредом крши се Конвенција за заштиту људских права и основних слобода (Рим, 4. XI
1950. године) односно члан 9. овог европског документа, као и члан 120, Повеље основних права
Европске уније од 7. 12. 2000. године (Службени лист Европских заједница бр. Ц 364 од 18. 12. 2000.
године, стр. 1).

Обнова и заштита вјерских права црногорских грађана
Пошто је неправним радњама и насиљем угушен вјерски живот црногорских грађана православне вјероисповијести пред њима се наметнуо императив обнове својих угрожених права и слобода. На релевантан, традиционалан и легитиман начин они су 31. 10. 1993. године обновили своју традиционалну Црногорску православну цркву и у њено окриље повратили око 40 сакралних објеката,
претежно гробљанско - руралних углавном на подручју општине Цетиње. Међутим, и поред тога, у
власништву Српске цркве у Црној Гори и даље се налази преко 650 црногорских цркава и манастира
и огромни земљишни посједи који су се све до 1920. године налазили у посједу ЦПЦ и државе Црне
Горе као њен неотуђиви дио. У посљедњих деценију и по све до данас текао је неутемељени катастарски упис и књижење црногорске сакралне и земљишне својине на име СПЦ у Црној Гори. Тај
процес је лишен правне основе осим неколико појединачних случајева катастарског књижења цркава које је СПЦ подигла или укњижила по основу одлуке државних органа Црне Горе. Коначни циљ
досадашњег ангажмана СПЦ у Црној Гори, био је урушавање катастарског суверенитета Црне Горе
и онемогућавање црногорских грађана православне вјероисповијести да посредством своје матичне
ЦПЦ остварују вјерска права и слободе у својој држави, на јаван, свима доступан начин.
Пошто је неправним радњама и насиљем укинут вјерски живот и црногорских православних грађана и црквени суверенитет ЦПЦ то га је потребно обновити и заштитити. Како је насиље
реализовано политичком одлуком агресора из 1920. године, то га може опозвати и ставити ван снаге
само политичка одлука легитимних представника црногорских грађана који конституишу и чине
црногорску власт. Грађани Републике Црне Горе су референдумом од 21. маја 2006. године поништили асимилаторску вољу реокупатора из 1920. године који им је био укинуо државу, нацију, цркву,
вјерски живот, културни, национални и духовни идентитет. Стога ЦПЦ позива власти Републике
Црне Горе кристализоване у највишем законодавном представничком дијелу - парламенту Републике и извршном представништву - Влади да у духу позитивног права и властитих компетенција
ставе ван снаге декрет српског регента Александра I Карађорђевића и тиме омогуће обнову права
црногорским православним грађанима на слободу вјероисповијести што је немогуће без повраћаја
црквене имовине Црногорској православној цркви као предуслова за јавно исповиједање вјере и
упражњавања вјерских слобода и увјерења молитвом, проповиједима, обичајима и обредом.
ЦПЦ посебно апострофира и указује надлежним државним органима Црне Горе на потребу,
нужност и право заштите културног насљеђа (црквеног ‘сакралног фундуса) Црне Горе у њој јер
бесправно катастарски укњижени на СПЦ у Црној Гори преко Српске цркве постају дио државе
Србије. Тако се нелегитимно отуђује најдрагоцјенији дио Црне Горе и у њој постаје власништво
друге државе. Из тих разлога који се могу одразити на безбједоносну сферу у цијелом региону изазвану евентуалним међународним непосразумима проузрокованим тренутним одрицањем државе
Црне Горе од својег катастарског суверенитета у корист СПЦ, апелујемо и на међународне факторе
на конструктиван приступ ради не само превентивног већ и праведног и принципијелног рјешења
овог проблема.

174

Кршење права на културно насљеђе и памћење
СПЦ крши права црногорских грађана на културно насљеђе и памћење:
Спровођењем мјера намјерне деструкције културног насљеђа (сакралних фондова).
Девастирањем сакралних објеката.
Деградирањем фундуса када су због оштећења угрожене основне споменичке вриједности.
Према извјештају Државне комисије Владе РЦГ из 2005. године, Српска православна црква у
Црној Гори девастирала је 98 православних сакралних објеката категорисаних, I, II и III категоријом
споменика културе, као и на стотине некатегорисаних божјих храмова.
Промјеном изгледа и преобликовањем, неадекватном реконструкцијомн и конзервацијом
Српска православна црква је деградирала или девастирала вјерске објекте извршила кримен
нарушавања поред самог објекта још и његове културне зоне и принципа genuis loci. Као инвестициони реализатор обнове и реконструкције у сакралним објектима вршила је недозвољене интервенције
на обради камених фасада, кровним вијенцима, крстовима и звоницима, новој столарији, кровним
покривачима, увођењу електро и друге неадекватне технике, подовима, уношењем мобилијара,
израдом нових палионица, уношењем нових елемената (капија, табли, фасада) новим иконама и
формирањем нових мозаика, нових иконостаса, чиме је нарушила повеље и документа УНЕСКО-а,
ИКОМОС-а и ФОРМЕС-а о очувању и заштити културне и сакралне баштине, а поред осталог
погазила Конвенцију о заштити свјетске културне и природне баштине, Конвенцију о заштити
нематеријалног културног насљеђа и потврдила оправданост постојања Конвенције о намјерној
деструкцији културног насљеђа.
Уз све горе наведено, погазила је Препоруке за заштиту љепоте пејзажа и предјела, Статут
међународног културног центра за конзервацију и рестаурацију културних добара и друге обавезујуће
и необавезујуће правне споменике и документе и најзад домаће позитивно законодавство (Кривични
закон РЦГ, Закон за заштиту споменика културе и др.).
Девастирање сакралног фундуса новоградитељством тзв. конака на темељима сакралних
споменика и то санацијом и реконструкцијом постојећих конака, изградњом нових и темељима
старих или потпуно новом изградњом сасвим нових, до сада непостојећих конака који служе не у вјерске и културне сврхе, већ имају субверзивни или псеудовјерски карактер. Таквом
инвестициоманијом материјално је промијенила један број споменичко-сакралних објеката у циљу
даље денационализације аутохтоног црногорског народа.
На 14 сакралних локалитета тзв. „дивљом градњом“ без дозволе, тј. илегално саградила је 14
конака у духу паравојних касарни за своје махом нецрквене потребе, чија укупна површина износи
8.000 метара квадратних изграђеног простора.
На 18 посебно вриједних, законом заштићених ранохришћанских и средњовјековносакралних споменика извршила је тешке девастације уништавајући њихову аутентичну вриједност,
те на тај начин, умањујући или угрожавајући изворну споменичко-документарну вриједност, односно валидност, одузела им својства и статус прворазредног или нултог споменика културе.
Извршила је повреду споменичких мјеста и светиња новокомпонованом градњом неадекватних сакралних објеката (примјер лимена црква на Румији).
Српска православна црква је девастирала и сакралне објекте са два олтара у Црној Гори,
чиме је брисала трагове екуменског насљеђа Црне Горе потврђујући свој антиекуменски и етнофилетистички карактер.
Својим противурбаним и девастаторским ангажманом СПЦ је нарушила поред осталог и
Одлуку 44 (1964) ЦЈ1РАЕ о регионалном планирању и унапређењу древних зграда и историјских
или умјетничких локалитета.
Поред бројних других међународних правних докумената нарушила је и Одлуку 65 (1970)
С1ЛАЕ о улози локалне и регионалне власти у спровођењу политике очувања (конзервације) и
рехабилитације древних зграда и историјских локалитета.

Онемогућавање вјерских права на слободу вјероисповијести мањинској црногорској
етничкој заједници у Србији
Посебни вид дискриминације у вјерском смислу црногорских грађана православне конфесије
представља онемогућавање уважавања вјерских права и слобода мањинске црногорске етничке
заједнице у Србији у којој егзистирају као њени лојални грађани и држављани.
Актуелним Законом о црквама и вјерским заједницама у Републици Србији из 2006. њима је
одузето право на колективно и јавно вјерско организовање посредством регистровања своје матичне
ЦПЦ на територији Републике Србије. На тај начин им је суспрендовано и априорно ампутирано
право на јавни вјерски живот у својој цркви односно на вјерска права и слободу вјероисповијести
као универзално људско право које им даје Устав Републике Србије.

175

Насупрот таквом дискриминатоирском поступку који креирају СПЦ и официјелна Србија,
СПЦ иза које стоји српска држава тражи да буде матична не само у својој држави Србији већ и у
Црној Гори (у овој другој укривајући се под именом православна црква, како гласи њен захтјев за
упис у нови Устав обновљене државе) у намјери да одузме културни и духовни идентитет њених
грађана супституишући га агресивним светосављем и претварањем црногорске у другу српску
државу. Парадос тако постаје потпун: оно што се одузима црногорским грађанима православне
вјероисповијести, безрезервно се даје српским грађанима православне конфесије у објема независним државама, дакле, и у Црној Гори и Србији.

Закључак
Како изложене чињенице утемељено и неумитно свједоче о пуној дискриминиацији црногорских грађана православне вјероисповијести у погледу њихових вјерских права и слобода, ЦПЦ
овим путем позива релевентне надлежне факторе државе Црне Горе и ауторитативне међународне
заједнице да примајући к знању садржај овог меморандума приступе одговорно рјешавању проблема на које он недвосмислено и аргументовано указује. Са изразима дужног поштовања и дубоке
захвалности.
Будите благословљени
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорски
МИХАИЛО
(ИЗВОР: Лучиндан број 23/2007, стр. 5-8)

Саопштење за јавност, 8. март 2007. године

СУД НЕПРАВЕДНО ИЗОСТАВИО ЦПЦ И ЦРНОГОРСКЕ
ВЈЕРНИКЕ

Митрополија СПЦ у Црној Гори није ни историјска ни традиционална у црногорској држави,
да би у правном смислу могла баштинити тековине прошлости. Она је од 1920. године, када је узурпирала црногорску црквену имовину што је била посљедица анексије Црне Горе Србији, све до данас газдовала и газдује са црногорским сакралним фондом и земљишним посједом на нелегитиман
начин. Правна неутемељеност њезиног газдовања над црногорским црквеним добрима и фондом
уоште огледа се прије свега у нелегитимности правне основе управљања над њиме.
Да она ту имовину доживљава као туђу, а не своју, као објект који треба експлоатисати, а не
као светињу коју треба очувати у аутентичном виду, доказују њене бројне девастације цркава и манастира широм Црне Горе. Најновија потврда њене узурпаторске позиције је двоолтарска црква Свете
Петке у Сутомору. Након што је извршила девастацију овог древног црквеног здања 1995. године,
рушењем католичког олтара она се и данас, уз ангажовање махом избјеглица будући да је лишена
аутентичних вјерника у сутоморском крају, супротставља одлуци надлежних државних и судских
органа нетачно приказујући притом ову светињу као своје власништво.
Случај Свете Петке свједочи да је при пресуди надлежног суда изостављена Црногорска
православна црква као традиционална и историјска у Црној Гори, те је акт њеног заобилажења још
један примјер дискриминације њених вјерника и вјерских права црногорских грађана православне вјероисповијести. ЦПЦ због тога указује да је у Црној Гори још увијек актуелно стање интеррегнума у погледу положаја цркве те да се стање људских с аспекта вјерских права налази у сфери пуног легитимитета неопходно је новим Уставом РЦГ или новим Законом о положају цркава и
вјерских заједница у Црној Гори, као и Законом о реституцији од 1918. године регулисати положај,
права и имовину цркава и вјерских заједница на једино могућ, у ствари, праведан начин. То је услов неотуђивања и ненарушавања катастарског, духовног и државног суверенитета Црне Горе преко
СПЦ у корист државе Србије и складног, стабилног и просперитетног развоја црногорске државе и
друштва у цјелини.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(ИЗВОР: Лучиндан број 23/2007, стр. 33)

176

Саопштење за јавност, 09. март 2007. године
ЗАХТЈЕВ ЦПЦ

ИЗОСТАВЉАЊЕ ЦПЦ И ЦРНОГОРАЦА У УСТАВУ ЈЕ
КОНТРАПРОДУКТИВНО
ЗАШТИТИТИ ЦРНОГОРЦЕ У НАШЕМ УСТАВУ

У нашој јавности се уочи доношења новог Устава пречесто оперише, готово до искључивости,
са појмом грађанска држава. Изричу се императивни судови да Црна Гора мора бити грађанска
држава.
Грађанско се једнострано третира као формула за превазилажење идеолошких разлика, форсира и поима као негација националног, иако се грађанско и национално међусобно не искључују,
већ напротив удопуњују представљајући двије стране човјекове индивидуалности. Грађанско се у
неким, боље рећи доминантним интерпретацијама уздиже до граница по којој припадност одређеној
националној групи су дио личних и права сваког грађанина.
Оваква апсолутизација грађанина претвара га у апстрактног грађанина ван његовог припадништва конкретном народу, нацији којој припада. Тиме се појам националног измијешта у приватну,
скоро стидну сферу. Нијесу Црну Гору стварали и вјековима за њу гинули бранећи је и чувајући, за
њу страдајући и гинући грађани, ни апстрактни грађани, већ црногорски народ који има историјску
улогу и мисију у својој јединој кући црногорској држави. Парадокс је потпун: док се на једној страни зоримо својом славном црногорском историјом, славним и херојским прецима, својим Црногорством као националним идентитетом у новом Уставу се тога одричемо.
Учење о раскоријењеном апстрактном грађанину је најбоља основа за денационализацију
Црногораца, односно црногорских грађана. У овом апстрактном и општем губи се и нестаје оно што
је малобројно и мало, а при томе и идентитетски незаштићено. Мајоризација је само први корак на
том путу пропадања идентитетски незаштићеног идентитета. Инсистирање на теорији о апстрактном грађанину је супротно хришћанском учењу. Православна вјера у свим доминантно православним државама преко националних православних цркава је штитила, бранила и идентитетски чувала
свака свој народ.
Инсистирање на непостојећој Православној цркви без националног предзнака и на грађанину
који се стиди своје нације и себе самог је озбиљан симптом властите црногорске суицидности. Ко
се стиди и одриче себе у прошлости, стиди се и одриче себе и у будућности. Суштина је да се национално, грађанско и вјерско повежу и одреде на темељима истине, јер се међусобно прожимају,
а не супротстављају. То би требало имати на уму наши уставописци. На то их обавезује историјско
искуство и аманет краља Николе садржан у изјави: „Црне Горе нема без Црногораца. Без њих би
остала иста ова брда, ријеке, језера, исти овај рељеф, али то више не би била Црна Гора ако у њој не
би било Црногораца“.
ЦПЦ ће се увијек са дужним уважавањем односити према факту да су се најдосљедније за
црногорски национални идентитет у новом Уставу РЦГ залагали представници ХГИ инсистирањем
да се ЦПЦ именује у овом највишем правном акту.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(ИЗВОР: Лучиндан број 23/2007, стр. 33-34)
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
МИТРОПОЛИТСКИ САВЈЕТ
ВАНРЕДНА СЈЕДНИЦА
Подгорица, 14.04.2007. године

ЗАКЉУЧЦИ
1. Захтијевамо да Црногорска православна црква буде заштићена новим Уставом Црне Горе.
2. Захтијевамо уставну заштиту идентитета црногорског народа који је незамислив без Црногорске православне цркве.
3. Црногорска православна црква ускраћује овлашћења било коме сем својој духовној власти
да одлучује о њеним унутрашњим питањима.
4. Црногорска православна црква ће обновити редован богослужбени црквени живот
служењем у Црногорским православним црквама.
5. Црногорска православна црква је једини легитимни и легални насљедник катедре Светога
Петра Цетињскога.

177

6. Позивамо свјештенство и монаштво поријеклом из Црне Горе које служи у Српској
православној цркви да приступи својој духовној матици - Црногорској православној цркви.
7. Позивамо све вјернике Црногорске православне цркве у дијаспори да нас подрже и помогну наше напоре да извршимо обнову црквеног живота у својој пуноћи.
8. Нећемо толерисати чињеницу да Цетињски манастир, као најзначајнији споменик историје,
културе, духовног и државног живота Црне Горе вјековна резиденција наших духовних и свјетовних
суверена припада туђој цркви и туђој држави.
9. Представници политичких адреса који не подржавају Црногорску православну цркву неће
више уживати наше повјерење и подршку.
(ИЗВОР: Лучиндан број 24/2007, стр. 14-15)

Република Црна Гора
УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА
РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
ПРИЈЕМНА КАНЦЕЛАРИЈА
Примљено: 15. V 2007.
РЕПУБЛИКА ЦРНА ГОРА
СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
- Савјету за грађанску контролу рада полицијеПодгорица
Предмет: Оцјене и препоруке поводом повреда Људских права извршених примјеном
полицијских овлашћења дана 18. априла 2007. године на Цетињу.
Људска права која су повријеђена:
1. Право на слободно кретање - Универзална Декларација о Људским Правима, члан 13 став
1: Интернационална Конвенција (Пакт) о грађанским и политичким правима, члан 12 став 1, Устав
Републике Црне Горе, члан 28.
2. Право на слободно исповиједање вјере - Универзална Декларација о Људским Правима,
члан 18; Интернационална Конвенција (Пакт) о грађанским и политичким правима и основних слобода, члан 19; Устав Републике Црне Горе, члан 11 и Закон о правном положају вјерских заједница
(„Сл. лист РЦГ“, бр. 9/77; 26/77; 29/89; 27/94; 33/99 и 36/00).
3. Забрана дискриминације на основу вјероисповијести - Универзална Декларација о
Људским Правима, члан 2 и 7; Конвенција (Пакт) о грађанским и политичким правима, члан 2; Европска Конвенција о заштити Људских права и слобода, члан 14; Устав Републике Црне Горе, члан
15 и Закон о правном положају вјерских заједница, члан 2 став 4.
Грађани којима су повријеђена права:
Свјештеници, вјерници и поштоваоци Црногорске Православне Цркве.
Подносилац представке:
У име грађана, свјештеника, вјерника и поштовалаца Црногорске православне цркве, Одбор
за правна питања Црногорске Православне Цркве, Цетиње, Груда бб.
Законски основ обраћања Савјету за грађанску контролу рада полиције:
Закон о полицији, члан 93 став 2 и доље наведене одредбе.
ОПИС ДОГАЂАЈА:
Дана 18. априла 2007. године, у времену од 10 до 12 сати, након више пута јавно објављене
информације, у складу са одлуком Митрополијскога савјета и Светога синода, свјештенство, вјерници
и поштоваоци Црногорске Православне Цркве (више стотина људи) су пошли да обаве вјерски обред, богослужење, у Влашку цркву и Цетињски манастир. До сада су у овоме онемогућавани од
свјештенства Српске православне цркве. Овом приликом, изузетно јаке полицијске снаге државе Црне Горе спријечиле су мирну поворку грађана да уђе у вјерске објекте, обаве богослужење,
вјерски обред и мирно изађу из Влашке цркве и Цетињског манастира.
У оба случаја грађани су били спријечени од стране припадника полиције. Посебно јаке снаге Полиције биле су распоређене код дијела Биљарде званог Табља и спријечиле су кретање према
Цетињском Манастиру и гумну испред манастира. У томе су успјели јер свјештенство, вјерници и
поштоваоци Црногорске православне Цркве нијесу пружали отпор незаконитом ограничењу слобо-

178

де кретања извршеног спријечавањем доласка до Цетињског манастира и вршења обреда. Полицајци
су били опремљени за масовне немире (панцири, визири, штитови, оружје за избацивање сузавца
и тд) иако за то није било никаквога разлога. Стајали су у кордону лицем окренути према поворци
грађана која је мирно пришла а леђима су били окренути према цетињском манастиру.
Познаваоци прилика из ове области тврде да су у питању антитерористичке јединице.
Подсјећамо да за ангажовање ових јединица од стране Црногорске Православне цркве није дат никакав повод јер је ЦПЦ најавила мирни улазак у наведене објекте и вршење обреда.
Располажемо подацима да је више десетина лица чак из страних држава, боравило у
Цетињском манастиру и у Влашкој цркви а да су их свјештеници Српске православне цркве наоружали ватреним оружјем. Ова чињеница потврђена је изјавом Управе полиције господина Веселина
Вељовића објављеном у дневном листу „Вијести“ дана 24. маја 2007. године у којој је навео „... да
су у Цетињском манастиру, у то вријеме, била наоружана безбједоносно интересантна лица из криминогених структура“.
Дакле, повод за ангажовање полиције био је међу лицима која су боравила у Цетињском
манастиру. Полиција је била дужна да своја овлашћења примијени према њима. Да та лица разоружа, покрене одговарајуће поступке и да омогући уживање Права на слободно исповиједање вјере,
свјештеницима и вјерницима Црногорске Православне Цркве, богослужењем у Цетињском манастиру. Умјесто тога полиција је „сачувала мир“ стављањем на страну „безбједоносно интересантних
лица из криминогених структура“ и на тај начин прекршила Право на слободно кретање и Право на
слободно исповиједање вјере свјештеника и вјерника Црногорска православне цркве. На тај начин
извршена је у дискриминација на основу вјероисповијести на штету свјештеника и вјерника Црногорске Православне цркве а у корист Српске православне цркве у Црној Гори.
Напомињемо да јавности није познато која су лица боравила у Цетињском манастиру
а није познато ни да ли је покретан било који законом прописани поступак против „наоружаних
безбједоносно интересантних лица из криминогених структура“ и њихових домаћина. Ова чињеница
је посебно значајна јер су грађани Црне Горе и даље изложени опасности од ових лица која, као што
из предметног догађаја произилази, имају заштиту полиције.
ОВЛАШЋЕЊА ПОЛИЦИЈЕ
Овлашћења полиције прописана су Законом о кривичном поступку („Сл. лист РЦГ“ бр.
71/03), члан 230 и Законом о полицији („Сл. лист РЦГ“, бр. 28/05), члан 11.
На основу члана 230 став 1: „Ако постоје основи сумње да је извршено кривично дјело за
које се гони по службеној дужности, полиција је дужна да предузме потребне мјере да се пронађе
учинилац кривичног дјела, да се учинилац не сакрије или не побјегне, да се открију и обезбиједе трагови кривичног дјела и предмети који могу послужити као доказ, као и да прикупе сва обавјештења
која би могла бити од користи за успјешно вођење кривичног поступка“. На основу става 2, „у циљу
испуњења дужности из става 1 овога члана полиција може“, између осталога, да. „изврши антитерористички преглед“ и „да за неопходно потребно вријеме ограничи кретање одређених лица на
одређеном простору“.
У конкретноме догађају међу свјештеницима, вјерницима и поштоваоцима Црногорске Православне Цркве није било лица за које постоји основана сумња да су извршили кривично дјело које
се гони по службеној дужности нити осталих услова из става 1 члана 230 КЗП-а. Због тога није било
основа за ангажовање антитерористичке јединице нити за ограничење кретања из става 2 истог члана.
Без обзира на недостатке законског основа овлашћења полиције примијењена су према
вјерницима Црногорске Православне Цркве.
На овај начин, прекорачењем службених овлашћења полиција је прекршила и повриједила
Право на слободно кретање и Право на слободно испољавање вјере свјештеника и вјерника Црногорске Православне Цркве.
Услови за примјену овлашћења полиције постојали су на страни лица која су била у Влашкој
цркви и Цетињском манастиру али се полиција ставила у њихову заштиту иако за то није било никакве потребе.
На овај начин полиција је извршила дискриминацију на основу вјероисповијести на штету
свјештеника и вјерника Црногорске Православне Цркве а у корист лица која су била у сакралним
објектима а која су вјерници Српске православне цркве.
На основу наведенога, Одбор за правна питања Црногорске Православне Цркве даје сљедеће
оцјене и препоруке рада полиције на дан 18. април 2007. године на Цетињу.
ОЦЈЕНЕ
1. Грађанима Републике Црне Горе, свјештеницима, вјерницима и поштоваоцима Црногорске Православне Цркве повријеђено је и прекршено Право на слободно кретање и Право на слободно исповиједање вјере интервенцијом полиције 18. априла 2007. године на Цетињу на начин што је

179

Полиција без законскога основа спријечила улазак у јавне објекте, Влашку цркву и Цетињски манастир, Његовоме високоме Преосвјештенству Црногорске Православне Цркве, Митрополиту Михаилу, свјештеницима, вјерницима и поштоваоцима Црногорске Православне Цркве.
2. На овај начин извршена је дискриминација на основу вјероисповијести на штету
свјештеника, вјерника и поштовалаца Црногорске Православне Цркве а у корист свјештеника,
вјерника и поштовалаца Српске православне цркве.
3. Наведеном повредом и кршењем Људских права привилегована је Српска православна
црква која незаконито и неовлашћено користи Цетињски манастир - објекат који је под заштитом
државе Црне Горе.
4. Том приликом Полиција се, без законског основа, ставила на страну наоружаних,
безбједоносно интересантних лица и политичара који су се налазили у Цетињском манастиру.
ПРЕПОРУКЕ
1. Јавно извињење Његовом Високом Преосвјештенству, Митрополиту Црногорско приморском и Архиепископу Цетињском Црногорске Православне Цркве, Михаилу, свјештенству,
вјерницима и поштоваоцима Црногорске Православне Цркве од стране Полиције.
2. Компензација од стране Полиције због почињених бројних повреда Људских права.
3. Омогућавање свакодневног слободног уласка у вјерске објекте, богослужења и мирно
уживање Права на слободно исповиједање вјере свјештеницима и вјерницима Црногорске Православне Цркве, у складу са вјерским потребама свјештенства и вјерника Црногорске Православне
Цркве. Посебно у Цетињском манастиру и Влашкој цркви.
Обзиром да је, на основу члана 93 став 2 Закона о полицији, Савјет за грађанску контролу
рада полиције тијело које оцјењује примјену полицијских овлашћења ради заштите Људских права и
слобода, очекујемо вашу независну и непристрасну оцјену примјене полицијских овлашћења у предметноме догађају као и прихватање предложених конкретних оцјена и препорука у циљу поштовања
Људских права грађана Црне Горе.
На основу наведенога
предлажемо
да Савјет за грађанску контролу рада полиције
усвоји
наведене оцјене и препоруке, у складу са чланом 93 став 2 Закона о полицији, и обавеже
Полицију на извршење препорука у року од 15 дана oд дана усвајања.
За даљу комуникацију, моб. тел. 067 628 304, Жељко Томовић
Ваша писмена, оцјена и препоруке диставити на адресу:
Црногорска православна црква
Цетиње
Груда бб
С поштовањем
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Одбор за правна питања
предсједавајући
Жељко Томовић
(ИЗВОР: Лучиндан број 24/2007, стр. 19-22)

ЦПЦ ЈЕ МЈЕСТО У ЦРНОГОРСКОМ УСТАВУ
Поштована господо!
Част ми је и задовољство што се са благословом духовнога поглавара свијех православних
Црногораца Његовог Блаженства господина Михаила, у име Црногорске православне цркве могу
обратити и поздравити учеснике ове ТРИБИНЕ, све наше вјернике и присталице, организације,
установе и институције, носиоце функција и појединце који се залажу за очување и уставно-правну
заштиту изворнога црногорскога културног и духовнога идентитета и који не бјеже од истине да
постоји канонска аутокефална Црногорска православна црква, те да њено постојање и њен живот
треба верификовати уставно-правним признањем.
Као што смо својом вољом васкрсли независну државу Црну Гору, ми, њена ђеца, одлучујемо
такође својом вољом, да своју судбину нећемо везати за Српску православну цркву, идеолошку установу друге државе, најагресивнију великосрпску силу, препознатљиву по вјерској и националној

180

нетолеранцији и негаторскоме ставу према Црној Гори као држави са десетостољећном традицијом
и Црногорцима као самобитноме, аутохтоном народу. Српска православна црква није и не може бити
духовна институција црногорскога народа зато што предводи оне ретроградне, конзервативне снаге
које смишљено и плански руше све његове самоутемељене и самопотврђене националне и државне
субјективности. Она мора имати третман цркве у дијаспори зато што јој је ćедиште у другој држави.
Истичем да ми, за разлику од Српске православне цркве, не спрјечавамо, него подржавамо, права свих припадника других народа и националних мањина на тлу Црне Горе да слободно
афирмишу и развијају историјске, етничке, језичке, културне и духовне вриједности које им дају
посебност и властито име. Али свакоме мора бити јасно да нико не може приморати православне припаднике црногорске нације да прихвате као своје свјештенике који их на најгрубљи начин
вријеђају због неотуђивог права на властиту националну субјективвност изражену кроз оćећање
државне, националне, духовне, културне и вјерске посебности. Сва она права што имају други народи и националне мањине не могу и не смију се оспоравати припадницима црногорскога народа који
је управо активном борбом за своја права, своју изворну духовност и своју независну државу Црну
Гору показао да није нестао, него да је жив и да још увијек постоји.
Обнављањем Црногорске православне цркве почела је веома значајна етапа у духовноме и
друштвено-политичком животу Црне Горе. Обновио је црногорски народ за себе и ради себе, отпочевши тако борбу за аутентични црногорски државни, национални и вјерски идентитет, борбу која се
не може добити без Црногорске православне цркве. Зато постојимо у сваком црногорском граду, сваком црногорском насељу, сваком црногорском дому и сваком црногорском срцу! И зато нам је мјесто
у црногорском Уставу! То је наша јасна порука онима који у својим рукама држе судбину свих нас!
Хвала вам!
Цетиње, 05.05.2007. године
СЕКРЕТАР ЦПЦ,
ђакон Жарко Л. Ђуровић
(ИЗВОР: Лучиндан број 24/2007, стр. 28)
На основу:
- Универзалног и општеприхваћеног Права на слободну мисао, савјест и вјероисповјест
којим је Бог преко учитеља нашега Исуса Христоса и осталих просвјетитеља обдарио
Човјека;
- Универзалне Декларације о Правима Човјека;
- Интернацијоналне Конвенције (Пакта) о грађанским и политичким правима;
- Европске конвенције о заштити Основних Људских Права и Слобода;
- Декларације Уједињених Нација о укидању свих облика нетрпељивости и дискриминације
засноване на вјери или увјерењу;
- Устава Републике Црне Горе;
- Одлуке о проглашењу независности Републике Црне Горе;
- Декларације независне Републике Црне Горе;
- Устава Црногорске Православне Цркве и
- Одлука Светог Синода Црногорске Православне Цркве
- Као и непобитних историјских чињеница науке о Црногорцима и Црној Гори

УПУЋУЈЕМ
свијема људима добре воље који желе и оће да Републику Црну Гору изграђују на принципима Државе Грађана, вјерницима и поштоваоцима Црногорске Православне Цркве посебно припадницима Црногорског народа ову

ДЕКЛАРАЦИЈУ БИТНИХ ЧИЊЕНИЦА
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Црногорска Православна Црква је током више вјекова самосталнога дјеловања у интересу
народа изграђивала свијест о значају слободе Црногорског народа. На слободи је интегрисала и
ујединила Црногорски народ. Због тога је била и остала претеча данашње државе Црне Горе. Од
1516. до 1696. Црна Гора је функционисала као теократска држава под вођством Владика и заштитом Црногорске Православне Цркве. Од 1696. до 1918. године Црном Гором је управљала династија
Петровић Његош, која је одвојила духовну од свјетовне власти 1851. године али је Црногорска
Православна Црква и даље остала духовни заштитник и вођа Црногорског народа православне
вјероисповјести. Године 1868. је извршена и расподјела имовине.

181

На основу нелегалне Одлуке Подгоричке Скупштине, од 13. новембра 1918. године прекинут
је континуитет развоја државе Црне Горе.
Том одлуком Краљ Никола I Петровић Његош збачен је са пријестола. Држава Краљевина
Црна Гора насилно је припојена држави под династијом Карађорђевића, и тако уједињена ступила је
у заједничку отаџбину троименога народа Срба, Хрвата и Словенаца.
Идентитет Црногорског народа није био признат. Црногорски народ је остао незаштићен,
препуштен асимилацији и геноциду. Циљеви политике тадашње државе захтијевали су брисање духовних вриједности Црногорског народа. Прије свега, најзначајније духовне вриједности - Црногорске Православне Цркве.
Овај темељ духовности Црногорскога народа насилно је укинут. 01. јула 1920. године актом власти - Указом Александра, насљедника Престола Карађорђевића. Тим актом извршено је
“уједињење” свих православних црквених области у Краљевству Срба Хрвата и Словенаца у једну
Аутокефалну Уједињену српску православну цркву Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између
осталих, Уједињеној цркви припојена је и Црногорска Православна Црква са сједиштем у Цетињском
Манастиру. На основу тога указа сви сакрални објекти Црногорске православне цркве присвојени су
од Уједињене српске православне цркве Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Сљедбеник те цркве
је Српска православна црква која и данас користи сакралне објекте. Међу објектима које Српска
православна црква користи у Црној Гори, од изузетног значаја је Цетињски манастир и црква свете
Богородице. Вјековима су били центар духовних и политичких збивања у Црној Гори, па имају посебан значај за афирмацију и развој културе Црногорског народа и Државе Црне Горе. Цетињски
манастир има значај матице духовности црногорског народа. У њему су веома значајни артефакти
који имају и општи, универзални значај.
Црногорска православна црква је обновљена 1993. године. У складу са законом пријављена
је надлежном органу Црне Горе и постала легални субјекат организовања грађана у циљу уживања
Права на слободу вјероисповјести у Републици Црној Гори. Надлежне власти то нијесу сматрале
довољним за враћање сакралних објеката Црногорској Православној Цркви.
Дана Господњега 21. маја 2006. године на референдуму слободно израженом вољом грађани Републике Црне Горе су се одлучили за независност и међународни субјективитет Републике Црне Горе.
Извршавајући одлуку грађана 03. јуна 2006. године, на свечаној сједници, Скупштина Републике Црне Горе донијела је Одлуку о проглашењу независности Републике Црне Горе и Декларацију
независне Републике Црне Горе. Након усвајања ових докумената услиједило је међународно
признање Републике Црне Горе. Током процеса обнове независности и међународног субјективитета
Републике Црне Горе, Црногорска Православна Црква је дјеловала у правцу обнове Државе Црне
Горе. Све наведено легитимише Црногорску Православну Цркву јединим вјерским, законским и
правним сљедбеником своје истоимене претходнице којој је дјелатност прекинута 1920. године.
Из овога јасно произилази потреба враћања објеката Црногорској Православној Цркве како
би наставила са вршењем своје вјерске мисије, на основу међусобнога поштовања.
Међутим, још увијек је Цетињски Манастир сједиште Српске православне цркве у Црној
Гори која наставља да присваја културно насљеђе Црногорског народа. На тај начин наставља политику асимилације културног насљеђа Црне Горе.
Та црква не дозвољава вршење обреда ни приступ објектима свјештенству, вјерницима и поштоваоцима Црногорске Православне Цркве.
Ово стање наметнуло ми је обавезу да о наведеним чињеницама упознам јавност. Због тога,
позивам грађане да усвоје ову Декларацију битних чињеница о Црногорској Православној Цркви,
а од власти захтијевам активности на враћању објеката и остале покретне и непокретне имовине
Црногорске Православне Цркве.
Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски
МИХАИЛО
(ИЗВОР: Лучиндан број 24/2007, стр. 60-62)

ПРИЈЕДЛОГ ЗА УСТАВНОПРАВНО ОДРЕЂЕЊЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
С обзиром на чињеницу да је обновљена, аутокефална Црногорска православна црква реалност у савременој Црној Гори и да значајан број грађана православне вјероисповијести изражава
припадност тој цркви, њено изостављање из Устава независне Црне Горе би проузроковало сталне
конфликте и изазвало општу нестабилност у црногорском друштву - слободни смо да Парламенту
Републике Црне Горе предложимо неколико варијанти уставноправног рјешења овог питања.
Варијанта 1. - Сматрамо да би било потпуно легитимно навођење Црногорске православне
цркве у прембули Устава и то у овом смислу:

182

Полазећи од историјског права Црногорског народа, као и вјековне државотворне улоге аутокефалне Црногорске православне цркве, њених митрополита и каснијих свјетовних
владара, као и права остали аутохтоних народа и грађана на слободну државу Црну Гору ...
даље слиједи текст као и у Нацрту Устава.
Коментар:
Не само историчарима него и просјечно образованим грађанима више је него познато да без
Црногорске православне цркве не би било историјске Црногорске државе признате на Берлинском
конгресу 1878, чији је легитимни правни и политички сљедбеник савремена међународно призната
држава Црна Гора васпостављена референдумом 21. маја 2006. године.
Варијанта 2. - односи се на чл. 13, и то: послије става из Нацрта - Вјерске заједнице су
одвојене од државе.
Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова. Вјерске заједнице у Црној Гори су: Црногорска православна црква, Црногорско приморска
митрополија и друге епархије Српске православне цркве, Римокатоличка црква, Исламска
вјерска заједница и друге вјерске институције у Црној Гори.
Коментар:
Погрешно се сматра да је Црногорско-приморска митрополија једини организациони облик Српске православне цркве у Црној Гори, јер је Црна Гора издијељена на више равноправних
епархија Српске православне цркве, од којих се јурисдикционо сједиште појединих налази изван
Црне Горе (Милешевска у Пријепољу, Захумско-херцеговачка у Требињу). Тако, манастир Острог
подпада под црквену јурисдикцију Захумско-херцеговачке епархије, а манастир Свете Тројице у
Пљевљима под јурисдикцијом Милешевске епархије и познатог епископа Филарета. Такође треба
указати на чињеницу да данашња Црногорско-приморска митрополија обухвата нешто мало већу
територију од Катунске нахије. Такође треба нагласити да су све ове епархије самосталне у својој
организацији и управи и подређене искључиво Патријаршији Српске православне цркве у Београду.
Варијанта 3. - такође се односи на чл. 13. који гласи: Вјерске заједнице у Црној Гори су:
Православне цркве (множина), Римокатоличка црква, Исламска вјерска заједница и друге
вјерске институције које у Црној Гори дјелују равноправно и слободно.
Трудили смо се да предложимо различите варијанте формулисања уставног положаја аутокефалне Црногорске православне цркве, од могућег максимума до минимума, који неће вријеђати
ничија вјерска осјећања.
За оне који умију да читају најновију поруку руског патријарха Алексеја II, Црногорске православне цркве, већ само „опрезно и снисходљиво“ моли да се она не „акцентује“ у Уставу. Познато
је такође да на молбу митрополита Српске православне цркве Амфилохија, да патријарх Алексеј II
избрише из значајног црквеног документа из 1850. године, име аутокефалне Црногорске православне цркве - патријарх није пристао. Тим прије што је у широко познатој Атинској синтагми Ралиса и Потлиса, из 1855. године аутокефална православна црква чврсто стоји на деветом мјесту међу
аутокефалним православним црквама тога времена. Разумљиво је онда због чега Руски патријарх ни
данас не негира реалност постојања Црногорске аутокефалне православне цркве. Његова светост, и
поред Амфилохијевог инсистирања, није пристала да се бави фалсификатима...
Митрополит Михаило
(ИЗВОР: Лучиндан број 24/2007, стр. 63-64)

СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
- Уставном одбору Црногорска Православна Црква, на основу члана 9 став 2 Закона о поступку за доношење и
проглашење новог устава Црне Горе („Службени лист Републике Црне Горе“, бр. 66/06), доставља
сљедеће:

ПРИЈЕДЛОГЕ
на нацрт Устава Црне Горе

1. У преамбули устава, у првој реченици, иза ријечи: „..Црногорског народа“, додаје се зарез
и ријечи: „захваљујући Црногорској Православној Цркви“.
2. Иза члана 6 додаје се рудбрум који гласи:
„Заштита идентитета Црногорскога народа“

183

и нови члан 6а, који гласи:
„Држава Црна Гора штити, чува и развија идентитет Црногорскога народа.
Идентитет Црногорскога народа чине етнички, вјерски, језички, традиционални и културни
идентитет“.
3. Рудбрум изнад члана 13 мијења се и гласи: „Одвојеност духовне од свјетовне власти и
слобода исповиједања вјере“.
4. Члан 13 мијења се и гласи:
Духовна власт је одвојена од свјетовне власти“.
Вјерске заједнице: Црногорска Православна Црква, епархија Српске православне цркве, Римокатоличка црква, Исламска заједница и остале вјерске заједнице су слободне у вршењу вјерских
обреда и послова“.

Образложење

Црногорска Православна Црква је током својег дуговјековног постојања, вршећи Хришћанску
мисију, на Слободи народа конституисала Црногорски народ и државу Црну Гору.
Након окончања феудалног развоја Црне Горе, од 1516. до 1696. године Црна Гора је била
теократска држава којом је владала Црногорска Православна Црква на челу са својим владикама које
је бирао народ. Након овога периода Црна Гора улази у развој под династијом Петровић-Његош. У
почетку као теократска држава а након тога као монархија. Под влашћу ове династије држава Црна
Гора је била међународно призната од Берлинскога конгреса 1878. године до 1918. године када је
насилно и нелегално престала да постоји под преварном паролом „присаједињења са Србијом“. Независност и међународни субјективитет држава Црна Гора је обновила слободно израженом вољом
грађана, на референдуму одржаном 21. маја 2006. године.
Из наведеног произилази да данашња држава Црна Гора вуче континуитет из теократске а
затим династичке државе Црне Горе.
Из историјске чињенице да је Црногорска Православна Црква била конституент теократске
државе Црне Горе произилази заслуга и обавеза да има своје мјесто у преамбули устава Црне Горе.
Бар на нивоу захвалности.
Остали приједлози односе се на положај Црногорске Православне Цркве који је одређен
њеним историјским значајем и Људским правом на слободно исповиједање вјере. При томе приоритет Црногорске Православне Цркве, ни у ком случају, не значи нити може значити умањење
слободе вјерницима осталих вјероисповијести нити значи преузимање монополистичког положаја
Српске православне цркве. Као што је наведено, предложено уставно одређење Црногорске Православне Цркве значи само њено досљедно поштовање и сходно томе положај у уставу државе коју је
вјековима стварала.
Уобичајено је у нашој литератури да се одвајање духовне од свјетовне власти формулише као
„одвајање цркве од државе“, што је погрешна концепција коју није могуће спровести. Прије свега
због тога што савремену државу чине 4 елемента:
1. територија;
2. људи који на тој територији живе и људи који су под влашћу конкретне државе;
3. власт која се добија и губи на повременим, слободним и фер изборима и
4. способност успостављања и одржавања односа са осталим државама и организацијама
држава.
Из наведенога је јасно да, због постојања разних и различитих вјерских праваца, није могуће
грађане вјернике и организације вјерника ставити „ван државе“ али је могуће вјерска убјеђења
одвојити од утицаја на цивилну власт. Због тога се ово питање прво посматра кроз одвајање духовне
од свјетовне власти а затим уређује на основу, интернационалним документима признатог, Права
на слободно исповиједање вјере. При томе историјске и културолошке чињенице одређују положај
вјерских заједница у односу на значај и допринос који су давале и дају развоју државе, конкретно
државе Црне Горе. Уз напомену без утицаја на слободу исповиједања вјере јер је у питању Људско
право.
Овим је, због историјскога утицаја на постојање и развој државе Црне Горе, јасно одређен и
положај Црногорске Православне Цркве у Уставу Црне Горе.
Норма о заштити идентитета Црногорскога народа је новина у уставном систему Црне Горе
али је истовремено и неопходан елеменат заштите и даљега развоја Црногорскога народа. Недостатак уставне норме о заштити идентита Црногорскога народа имао је далекосежне посљедице у
периоду од усвајања Устава из 1992. године до данас. У томе периоду, што показују резултати пописа
становништва, дошло је до драстичнога пада броја становника Црне Горе припадника Црногорскога
народа. Ово умањење припадника Црногорскога народа у вези је са могућностима заштите коју пружа матична држава Црна Гора. Постојећи Устав и предложене норме будућега устава омогућавају
дјелотворну и одговарајућу заштиту идентитета мањина али не и Црногорскога народа. Уз то припадници мањина имају и могућност међународне заштите и дипломатије сусједних држава. Ови

184

облици заштите идентитета народа нијесу доступни припадницима Црногорскога народа у самој
држави Црној Гори а тиме ни у осталим држава. Без уставне норме о заштити идентитета Црногорскога народа, ова заштита је препуштена самовољи и ванинституционалном дјеловању.
Предложено уставно уређење заштите идентитета Црногорскога народа ни у којем дијелу
не одступа од уобичајених норми заштите идентитета народа посебно не од одредби Оквирне
Конвенције за заштиту националних мањина из 1995. године, што значи да заштита идентитета
Црногорскога народа не може бити на штету мањина у Црној Гори а јесте у корист Црногорскога
народа.
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Правно - административни одбор,
предсједавајући,
Жељко Томовић
(ИЗВОР: Лучиндан број 24/2007, стр. 66-67)

МАТИЧНИ НАРОД-НАЦИЈА, ДРЖАВА И ЦРКВА У ЦРНОЈ
ГОРИ - ГЛАВНА УСТАВНО-ПРЕАМБУЛСКА КАТЕГОРИЈА

Начело „аутохтоност народа“ је утемељивање могуће будуће (кон)федерализације Црне
Горе, попут оне епископатске СПЦ у ЦГ, односно васпоставу консоцијацијскога модела као у БиХ,
значи, њезино унутрашње урушавање и легализацију разнијех иредентизама-сепаратизама.
Умјесто синтагме „аутохтони народи“, требало би да се матичност, матична држава,
црква и историјски државотворни црногорски народ јавља као суштаствена уставно-преамбулска
категорија и примарни критеријум и у односу на државу и богомољу у Уставу независне РЦГ.
И у Нацрту Устава РЦГ присутна је стара социолошко-политичка и правна непрецизност и
неодређеност термина и појмова: народ, нација, етничка заједница, народност; мањински народ,
мањинска нација, мањинска етничка заједница (зване народносне, националне, етничке мањине).
Ово непоштовање правила (услова) успјешне научне комуникације, изазива и ствара терминолошкопојмовну конфузију и колизију, па, наравно, и правну. Зато и у Уставу ЦГ треба конкретније одредити њихово значење, класификовати у посебне уставне категорије и поглавља, да би се избјегла
присутна нејасноћа и неодговорност у понуђеном Нацрту Устава ЦГ.28
На основу горњега начела нужно је 1. став преамбуле у Нацрту Устава ЦГ измијенити из
сљедећијех разлога.

Сви су народи у Црној Гори самобитни, осим црногорскога?!

1. Прије свега, дата формулација у Нацрту је опрезно стидљива, јер је оптерећена старом
тоталитарном псеудо-марксистичком, односно партијско-комунистичком доктрином о несамоботности Црногораца (у раму тзв. српства). Ако се већ непотребно и неосновано наводе „и права осталих аутохтонпх народа“, онда би се, макар због равноправности, морао изричито навести и самоУ емисији Јесу ли Црногорци инфериорни на Атлас ТВ 7. 6. 2007. представник ЦДНК је, посве
независно од речене теме, истакао да се код нас етничке заједнице не проучавају и не разумијевају социолошки, те се зато и неадекватно и непрецизно код нас и употребљавају појмови народ и нација. Ако у томе
и има истине, и ако се у вези с тијем занаго не поштују услови успјешне научне комуникације, ови упорни
предстојатељ „старе“ комунистичко-партијске доктрине о двојству Црногораца, коју реархаизира и реафирмише под „новијем“ именом „двојни идентитет Црногораца“, у покушају, наводно, социолошког разграничења
и одређења категорија народ и нација је не само створио још већу језичку конфузију и исказао најосновније
незнање, но је запао у биологистичку, односно знавену расистичку теорију о народу (крви и тла) тијем
што је истицао да је „народ крвна, племенска веза, а нација политички народ“. Тијем је не само елементарним незнањем (ни средњо школскога социолошког нивоа) изнова посошио бољшевичко-партијску доктрину о
двојству Црногораца и „комунистичком свесрпству (етнички-народносно су Срби, а национално / социјалнополитички/ Црногорци или Црногорци као ђеличак Српства), но и посве брка крвно-сродничке и племенске
заједнице и везе са народносним, које су иначе карактеристичне и својствене посве различитијем друштвеноисторијским епохама. Занемарићемо овом приликом то што ови гласноговорник културологије црногорскога
усмјерење (х)оће да идеолошко, политичко, црковно и вјерско двојство Црногораца да прикаже као етничко,
народносно-национално двојство, што је само површински причин њиховога стварног, објективног народногнационалног јединства., те што о тзв. причинском двојству Црногораца размишља независно од знавених званичних вељедржавњех, вељецрковних, великонационалних идеолошко-политичких програма и романтичарских националистичких идеологија 19.в. на основу којијех се кројила судбина и политика јужнословенскијех
народа. По тој агресивној идеологији сви Јужни Словени су сматрани Србима, па, занаго, и Црногорци, али,
осим њих, ниједан од тијех народа нема двојни идентитет. Знавено је да су се и у том времену и у Хрватској
неки Хрвати, чак и браћа, изјашњавали као Срби, Хрвати, Италијани, што не значи ни тада ни данас да су
Хрвати двојног или тројног, плуралног националног идентитета.
28

185

битни црногорски народ, који се замагљује непрецизном и из прошлости оптерећеном синтагмом
„историјско право“ (само да би се избјегао толико озлоглашавани и анатемисани израз самобитност Црногораца). Испада данас да су сви наводи -нације у Црној Гори самобитни; сви без зазора
и резерве зборе о аутохтоности својих нација и захтијевају да уђу у Устав као „конститутивни
народи-нације“, осим Црногораца који ни данас не могу да укажу на своју самобитност, а да се опет,
на стари начин, то не етикетира као „црногорски национални национализам“, који се актуелно еуфемизира у „ексклузивизам“.29 Ако су сви народи-нације у Црној Гори самобитни и конститутивни,
онда су сви они и матични и нема националних мањина, изузев, може бит, самијех Црногораца у
сопственој, матичној држави. Такођер, под тим условом сасвим постаје неадекватана, демагошки
испразан, беспредметан и без значења чешће коришћени званични израз „национални интерес“ или
национално-државни интерес“.30

Конститутивни народ је само они којему је ЦГ једина матица

2. Сам термин „самобитни народ(и)“, уствари, је плеоназам. Јер, сваки народ-нација, односно етничка заједница, било већинска или мањинска, су у свом конституисању самобитни (аутохтони) по својој Матици и матичном народу, али не и по нематици, нематичном простору и држави.
Ти аутохтони нроди се суштаствено разликују по томе јесу ли у одређеној држави матични или не и
јесу ли по њој самобитни. Матични народ је најчешће и већински и аутохтон у матичном државном
простору.31
У датој формулацији „права осталих аутохтоних народа“ у 1. ст. уставне преамбуле требало би избачити израз аутохтоних, а прије свега јер им се тијем даје и право да су „конститутивни и државотворни народи“, а са тијем и „право на самоопредјељење“, које укључује и „право на самоотцјепљење“, што ствара недосљедност и колизију са чл. 3 по којем је „територија ЦГ
јединствена и неотуђива“.
Код нас се речена аутохтоност народа настоји прокријумчарити уједно и као конститутивни народ или као државотворни народ у другој (туђој) матици. Самобитан и конститутиван
народ или државотворни народ у Црној Гори може бити само они којему је Црна Гора једина матица, матична држава. Ниједан народ, који има матицу или другу матицу изван Црне Горе, не може
бити самобитан и „конститутиван народ, односно државотворни народ у држави Црној Гори.32

“Конститутивни народи” воде (кон)федерализацији Црне Горе

3. Под старијем демагошким, толико злоупотребљаванијем геслом „братства и јединства“,
било етничког или вјерског (фундаментализма), наводно га „националног измирења“ (и) у Црној
Гори, олако проглашавати све народе у Црној Гори за самобитне и на основу тога и конститутивне, односно државотворне народе-нације, са правом на „национално самоодређење“, суштаствено
значи утемељивати могућу будућу федерализацију и кофедерализацију Црне Горе својом свесрпском епископијском мапом, односно васпоставу консоцијацијскога модела као у БиХ, и легализацију
разнијех ирендеентизама-сепаратизама у Црној Гори. То је прећутна претпоставка свих оних који
независну државу Црну Гору сматрају провизоријумом. То уједно значи настављање легализације и
легитимизације старих великодржавних и великонационалних пројеката, више иредентизама-сепаратизама, черечења јединственога црногорског етничког, државног друштвеног бића на више нација
по несекуларном, богомољско-вјерској (фундаменталистичкој) основи, које могу бити самобитне
конститутивни народи у РЦГ само по њиховој (првобитној) црногорској етничкој основи и подлози,
односно црногорскога матичног, државотворнога и већинског народа.33

Тако еуфемистички етикетирају „мод(ер)ни историчари“ Шербо Растодер и Живко Андријашевић,
који само врше ренесансу старе псеудо-марксистичке, односно комунистичко-партијске доктрине о двојству
Црногораца у складу са „комунистичким српством“ (етнички-народносну су Срби, а национално Црногорци)
или „Црногорци у раму све(то)српства“, па све оне који инсистирају на самобитности Црногораца иментују
„црногорским националним ексклузивистима“, а они који поричу такву црногорску националност „српским
националним ексклузивистима“.
30
Постаје парадоксално да се „конститутивним народима“ у Црној Гори сматрају и они који су и
историјски и актуелна угрожавали и уништавали њезину државност.
31
Руси су нпр. аутохтони народ и ту ознаку не губе било ђе да живе; у Црној Гори задржавају самобитност руску, али су матични и конститутивни народ само у Русији, као њиховој матичној земљи, држави.
32
У том смислу у овдашњој Црној Гори једини матични народи, односно нације су Црногорци и Муслимани.
33
Ово штиво заједно са насловом Алтернативе Нацрту Устава РЦГ у вакту јавне дискусије три пута
сам слао Вијестима, а два пута Побједи у скраћеној, новинама прилагођеној форми (наједној компјутерској
стрници), али није објављен.
29

186

СПЦ је званично све(то)српство у Црној Гори34

СПЦ изричито не признаје ЦПЦ ни као израз људскијех и грађанских права и слобода, политичкога и другог плурализма, ни по православно-канонском начелу „независна држава-аутокефална црква“, а још мање као вишевијековнога историјског национално-аутокефалнога права на своје
настављање и праведну реституцију својине од 1918-20.
СПЦ у ЦГ је званично великосрпство, а њезино вељецрковље је узор српскога вељедржавља
чија је „духовна страна“ светосавље. За разлику од скровитога вељесрбља у другијем (секуларним)
областима друштвенога живота, СПЦ је у свом великосрпству посве изричита, отворена и недвосмислена, јер:
1. званично не признаје црногорску нацију, па тијем ни њезину аутокефалну Цркву, чак ни у
раму све(то)српства, но их сматра „авнојевским копиљанима“ и завјером против српства;
2. православне народе, под њезином јурисдикцијом, званично посрбичава под тзв.“светос(л)
авским народом“ у „јединствени српски (на)род, у раму тзв. српства;
3. званично истиче да је она Црква српства и да јој је главни наум Веља Србија, која (х)оће
да присаједини све(то)српство.
Тијем су основне побуде, петпоставке и циљеви СПЦ првијенствено свјетовне, политичко-националистичке (вељесрпске), уствари шовинистичко-геноцидне, а не бивствено вјерске,
јеванђељске и екуменске, што суштаствено онемогућава тзв. јединствену православну цркву у ЦГ,
коју демагошки или романтичарски заговарају неки водећи политичари у независној Црној Гори.
Несумњиво је да су православне цркве националне и матичне, да су организоване по старом
источњачком праву и правди „независна држава-слободан народ-аутокефална црква“, те да СПЦ
није богомоља црногорскога, но српског народа чија је и државна и народносна и црковна матица
изван Црне Горе.35

Алтернативе Нацрту Устава

С тога, алтернатива ст. 1 преамбуле у Нацрту Устава је:
Полазећи од историјског права матичнога државотворног црногорскога народа и права
осталијех народа и грађана на слободну државу Црну Гору“.
Алтернатива чл. 13. у Нацрту је: Матична Православна и остале православне цркве, Римокатоличка црква, Исламска заједница и друге вјерске установе у Црној Гори су одвојене од државе, равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и послова. Реституција својине вјерскијех
организација није ограничена само од 1945“.
Ст. 3 чл. 14 треба да гласи: О приступању Европској Унији одлучује се референдумом грађана
Црне Горе.
У ст.2. чл. 49 у формулацију „спречавања пропагирања рата“ треба додати „агресивног рата“.
Сретен Зековић
(ИЗВОР: Лучиндан број 24/2007, стр. 68-70)

МЈЕШТАНИ БРОЋАНЦА ВРАТИЛИ СВОЈУ ЦРКВУ ПОД
ОКРИЉЕ ЦПЦ

Као правни и стварни власници цркве Светог Архангела Михаила у Броћанцу својим пристанком, добром вољом и личним потписом мјештани Броћанца вратили су овај Божји храм под
окриље матичне Црногорске православне цркве. Одлуку о томе потписало је 178 пунољетних
мјештана Броћанца који представљају апсолутну већину грађана овога мјеста. Својом демократском
и хуманом одлуком донесеном у форми Декларације утврдили су неометано право на коришћење
ове светиње и Српској православној цркви са пуном одговорношћу и обавезама према овој светињи.
Дубоко утемељени у нашу црногорску историју и њену духовну традицију коју симболизује ЦПЦ,
мјештани Броћанца су овим достојанственим чином указали и другим вјерницима како треба у духу
толеранције и поштовања традиције градити односе према црквама, црквеној имовини и међу собом.
Из канцеларије ЦПЦ
ПРИЛОГ: Декларација са потписима мјештана Броћанца
(ИЗВОР: Лучиндан број 25/2007, стр. 90)
Ауторово излагање на скупу ЦПЦ у Уставу РЦГ, који је организовао Одбор ЦПЦ у Никшићу, 3.
јуна 2007. У медијском извјештају (ни на ТВ ни у новинама) о овом скупу није споменуто ни да је аутор овога
штива учествовао, иако је ово моје начело матичности коришћено у саопштењу ЦПЦ на ТВ ЦГ 12.јуна 2007.
35
Историолошки је недовољствена и подложна манипулацији чешће коришћена фраза да је „Црногорско-приморска митрополија створила црногорску државу“, јер је црногорски народ и њу опредијелио и
укључио у непрекидну бору за слободу, понародио је и одвојио од протурске Пећке патријаршије, стварајући
сопствену аутокефалну ЦПЦ упоредо са стварањем црногорске државе, која је са своје стране допринијела
уобличавању црногорскога народа и цркве.
34

187

188

СПЦ ЗЛОУПОТРЕБЉАВА ЦРНОГОРСКЕ ХРАМОВЕ У
НЕЦРКВЕНЕ СВРХЕ

СПЦ у Црној Гори, као што је познато није звонила поводом референдума за независност
Црне Горе нити је звоњавом звона обиљежила годишњицу референдума. Тиме је исказала свој став
непризнавања државно - правног статуса међународно признате државе Црне Горе. Насупрот томе
она је јуче у 12,44 часова са директном алузијом на Резолуцију Организације уједињених нација 1244
звоњавом звона са храмова које користи у Херцег Новом протествовала против независности државе Косово чији процес међународног признања тече својим током. Одржала је и Молебан у цркви Св.
Спаса на Топлој и тако још једном у низу бројних догађаја доказала да првенствено дјелује и мисионари као политичка а не црквено - религијска институција и то са једним циљем дестабилизације и
урушавања суверене и међународно признате државе Црне Горе. Њена злоупотреба божјих храмова
у такве нецрквене сврхе и богомрска дјела потврђују из дана у дан да она неће одустати од својег
крајњег прокламованог циља - новог преобликовања географско - политичке карте југоистока Европе или како је то већ постало уобичајено рећи простора Западног Балкана. Косово је срце Србије, је
само њена нова, а у ствари стара парола анахроног српско - православног окупљања и конфискације
са актуелним европским и евроатланским ингеренцијама.
ЦПЦ позива јавност да одбаце ову деструктивну мисију Српске православне цркве а да надлежни посвете дужну пажњу сијачу неслоге у Црној Гори - Српској православној цркви.
Из канцеларије ЦПЦ
(ИЗВОР: Лучиндан број 27/2008, стр. 31-32)

УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ
Подручна јединица Будва

ПРЕДМЕТ: Захтјев Црногорске Православне Цркве за исправку грешака у катастру непокретности - чл. 124 Закона о државном премјеру и катастру непокретности
Увидом у катастар непокретности за општину Будва утврдили смо да су скоро половина свих
цркава, манастира и гробаља, супротно законским одредбама, уписани на митрополију црногорскоприморску као дио Српске Православне Цркве. У појединим листовима непокретности власник је
именован именом патрона цркве коме је атрибуирано српски православни манастир или црква. У
поједним листовима цркве су уписане на патрона али је матични број српске православне Цркве што
је такође противзаконито.
Црногорска православна Црква (ЦПЦ) има правни интерес да се те грешке исправе, па тиме
и својство странке у управном поступку, какав је и поступак код овог органа, а сагласно члану 37
ЗУП-а и члана 5 Закона о државном премјеру и катастру непокретности сл. РЦГ 29/2007. ЦПЦ има
интерес и право да држи вјерске обреде у црквама и на гробљима када од ње то траже мјештани вјерници. Међутим, у том свом праву ЦПЦ је онемогућена због чињенице да су цркве и гробља уписана на Српску Православну Цркву, односно, њену филијалу у Црној Гори, епархију која себе назива
православна Митрополија црногорско-приморска. Ова епархија се захваљујући том незаконитом
упису понаша као власник ове имовине иако она никада није била својина цетињске Митрополије, а
још мање Српске Православне Цркве или њене филијале.
Овакав упис очигледно је посљедица непознавања законских прописа, јер Српска Православна Црква за упис није могла доставити било какав писани доказ. Зато ћемо у наставку описати
историју имовинских права над црквама и манастирима.
Када су у питању гробља оцјењујемо да је довољно да укажемо на одредбе Закона о гробљима.
Тај Закон у члану 2 прописује да је гробље комунални објекат којим управља општинска Скупштина.
Гробљима, којима не управљају општинске Скупштине управља организација на чији је предлог
гробље одређено, а то је на сеоским подручјима Мјесна Заједница.
Зато остаје неразјашњено питање како и на основу чега су ваша службена лица дошла до
закључка да су сеоска гробља власништво Српске Православне Цркве. Јер упориште нијесу имали
у Закону, у ранијим уписима, а наводни власник- Српска Православна Црква није могла пружити
било какав писани доказ који би их навео да тако закључе. Иначе, листови непокретности, у знатном
броју случајева, су неразговијетни јер се као власник појављује непознато правно лице именовано као српски православни манастир Острог. Зато се из њих у појединим случајевима тешко може
утврдити ко је власник. Такође, у њима је као основ стицања власништва београдске патријаршије
уписан такозвани правни пропис или одлука државног органа. И поред најбоље воље нијесмо били
у могућности да пронађемо одлуку или пропис на које се позивате у листовима непокретности па
смо закључили да таква одлука не постоји нити је надлежни орган донио пропис који уређује ову
правну материју.

189

Како је напријед назначено цетињска Митрополија никада није била власник цркава и манастира. Чланом 129 став 1 Устава за Књажевину Црну Гору је било прописано да „Митрополији
црногорској припада унутрашња управа источно-православне цркве“, а што значи да она није била
носилац права својине над црквама и манастирима.
Свака црква, сваки манастир по законима Књажевине односно Краљевине Црне Горе била
је посебно правно лице. Чланом 716 општег имовинског Законика било је прописано да су имаоци
православне цркве, манастири и друге црквене установе. Сагласно томе чланком 99 Устава православних консисторија у књажевини Црној Гори било је прописано да „ свака црква уопште, а посебно парохијска има право да буде власником оног дијела опште имовине црквене које јој пропада
(став 1), те да црква има сва она права која ужива сваки други лични имаоник и она сама за себе
представља самосталну јуридичку личност ( став 2 ).“
Никодим Милаш у свом дјелу „Православно Црквено Право“ закључује да је свака црква и
сваки манастир посебно правно лице.
На темељу, како прописа световне власти у књажевини Црној Гори тако и црквених прописа
произилази да су у Књажевини односно Краљевини Црној Гори цркве и манастири били посебна
правна лица над којима Митрополија није имала власничке компетенције. Док је у приморским општинама које су биле у Аустроугарској монархији, такође, свака црква и манастир био појединачно
правно лице над којима ниједна православна Црква није имала власничке компетенције. Већ су
цркве и манастири као такви уписани на њиховог патрона.
У вријеме краљевине Југославије правни статус цркава и манастира био је исти у што се
можете увјерити увидом у тапију бр. 17 коју је 18. 08. 1930 године издала општина Његушка у
вријеме Зетске бановине коју прилажемо. Ми не располажемо тапијама за друге цркве, али приложена несумњиво наводи на закључак да је свака црква била самостално правно лице и да Српска
Православна Црква ни тада, као хегемона и једина у земљи, није била њихов власник, чак, није се ни
усуђивала да над њима успостави власничке компетенције.
У социјалистичкој Југославији овакав статус цркава и манастира, било којим Законом није
мијењан, а све до посљедњег излагања катастарских операта цркве и манастири су били уписани
као посебна правна лица и ни у једном Српска Православна Црква није означена као њихов власник.
Докази: Посједовни листови из 1964 године којима располажете.
Зато оцјењујемо да је погрешан упис посљедица непознавања законских прописа, а основ
за упис власништва над црквама и манастирима је искључиво Закон. Зато предлажемо да се изврше
исправке грешака у катастру непокретности, а у сљедећим листовима непокретности:
1.КО Бечићи Л.Н. бр. 438, 439, 440 и 911; 2.КО Крушевица Л.Н. бр. 1; 3.КО Будва Л.Н бр. 266,
291,314,408, 845, 1506, 1531 и 2717; 4.КО Куљаче Л.Н бр. 341; 5.КО Маине Л.Н бр. 405, 406, 408, 834
и 836; 6.КО Петровац Л.Н бр. 357; 7.КО Побори Л.Н бр. 66; 8.КО Пријевор Л.Н бр.162, 679 и 644;
9.КО Режевићи Л.Н 388; 10.КО Свети Стефан Л.Н бр. 115, 185 и 468
и то на начин што ће из њих бити брисана Српска Православна Црква као носилац права
својине а црквама и манастирима враћен статус правног лица који су имали до посљедњих излагања
катастарских операта која су вршена у периоду између 1996 и 2000 године. За такву одлуку имате
упориште у пресуди Управног суда РЦГ У бр. 1418/2006 коју прилажемо, рјешењу Министарства
финансија бр. 07-954-967/ 06 које такође прилажемо на темељу којих је издат лист непокретности за
цркву у Дољанима бр 1065 који прилажемо у коме је уписана као правно лице односно њена имовина као добро цркве дољанске. Такође, упориште имате и у листовима непокретности ваше општине
у којима су цркве и гробља уписана као добра ових цркава или државна а то су:
9.КО Куљаче Л.Н 35, 36, 37, 38 и 341; 10.КО Тодоровићи Л.Н бр. 44, 49, 50, 51, 52, 222 и 243
У ЦЕТИЊУ
ПОДНОСИЛАЦ ЗАХТЈЕВА
Датум, 15. 02. 2008 год
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА,
коју заступа Вучинић Стево по пуномоћју које прилажем
Адреса: Враницке Њиве - Подгорица, мобтел: 067 507 239

УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ
Подручна јединица Даниловград

ПРЕДМЕТ: Захтјев Црногорске Православне Цркве за исправку грешака у катастру непокретности - чл. 124 Закона о државном премјеру и катастру непокретности
Увидом у катастар непокретности за општину Даниловград утврдили смо да су већина цркава, оба манастира и већина гробаља, супротно законским одредбама, уписани на митрополију црногорско-приморску као дио Српске Православне Цркве.

190

Црногорска православна Црква (ЦПЦ) има правни интерес да се те грешке исправе, па тиме
и својство странке у управном поступку, какав је и поступак код овог органа, а сагласно члану 37
ЗУП-а и члана 5 Закона о државном премјеру и катастру непокретности сл. РЦГ 29/2007. ЦПЦ има
интерес и право да држи вјерске обреде у црквама и на гробљима када од ње то траже мјештани вјерници. Међутим, у том свом праву ЦПЦ је онемогућена због чињенице да су цркве и гробља уписана на Српску Православну Цркву, односно, њену филијалу у Црној Гори, епархију која себе назива
православна Митрополија црногорско-приморска. Ова епархија се захваљујући том незаконитом
упису понаша као власник ове имовине иако она никада није била својина цетињске Митрополије, а
још мање Српске Православне Цркве или њене филијале.
Овакав упис очигледно је посљедица непознавања законских прописа, јер Српска Православна Црква за упис није могла доставити било какав писани доказ. Зато ћемо у наставку описати
историју имовинских права над црквама и манастирима.
Када су у питању гробља оцјењујемо да је довољно да укажемо на одредбе Закона о гробљима.
Тај Закон у члану 2 прописује да је гробље комунални објекат којим управља општинска Скупштина.
Гробљима, којима не управљају општинске Скупштине управља организација на чији је предлог
гробље одређено, а то је на сеоским подручјима Мјесна Заједница.
Зато остаје неразјашњено питање како и на основу чега су ваша службена лица дошла до
закључка да су сеоска гробља власништво Српске Православне Цркве. Јер упориште нијесу имали
у Закону, у ранијим уписима, а наводни власник- Српска Православна Црква није могла пружити
било какав писани доказ који би их навео да тако закључе. Иначе, листови непокретности, у знатном
броју случајева, су неразговијетни јер се као власник појављује непознато правно лице именовано као српски православни манастир Острог. Зато се из њих у појединим случајевима тешко може
утврдити ко је власник. Такође, у њима је као основ стицања власништва београдске патријаршије
уписан такозвани правни пропис или одлука државног органа. И поред најбоље воље нијесмо били
у могућности да пронађемо одлуку или пропис на које се позивате у листовима непокретности па
смо закључили да таква одлука не постоји нити је надлежни орган донио пропис који уређује ову
правну материју.
Како је напријед назначено цетињска Митрополија никада није била власник цркава и манастира. Чланом 129 став 1 Устава за Књажевину Црну Гору је било прописано да „Митрополији
црногорској припада унутрашња управа источно-православне цркве“, а што значи да она није била
носилац права својине над црквама и манастирима.
Свака црква, сваки манастир по законима Књажевине односно Краљевине Црне Горе била
је посебно правно лице. Чланом 716 општег имовинског Законика било је прописано да су имаоци
православне цркве, манастири и друге црквене установе. Сагласно томе чланком 99 Устава православних консисторија у књажевини Црној Гори било је прописано да „ свака црква уопште, а посебно парохијска има право да буде власником оног дијела опште имовине црквене које јој пропада
(став 1), те да црква има сва она права која ужива сваки други лични имаоник и она сама за себе
представља самосталну јуридичку личност ( став 2 ).“
Никодим Милаш у свом дјелу „Православно Црквено Право“ закључује да је свака црква и
сваки манастир посебно правно лице.
На темељу, како прописа световне власти у књажевини Црној Гори тако и црквених прописа
произилази да су у Књажевини односно Краљевини Црној Гори цркве и манастири били посебна
правна лица над којима Митрополија није имала власничке компетенције.
У вријеме краљевине Југославије правни статус цркава и манастира био је исти у што се
можете увјерити увидом у тапију бр. 17 коју је 18. 08. 1930 године издала општина Његушка у
вријеме Зетске бановине коју прилажемо. Ми не располажемо тапијама за друге цркве, али приложена несумњиво наводи на закључак да је свака црква била самостално правно лице и да Српска
Православна Црква ни тада, као хегемона и једина у земљи, није била њихов власник, чак,
није се ни усуђивала да над њима успостави власничке компетенције.
У социјалистичкој Југославији овакав статус цркава и манастира, било којим Законом није
мијењан, а све до посљедњег излагања катастарских операта цркве и манастири су били уписани
као посебна правна лица и ни у једном Српска Православна Црква није означена као њихов власник.
Докази: Посједовни листови из 1964 године којима располажете.
Зато оцјењујемо да је погрешан упис посљедица непознавања законских прописа, а основ
за упис власништва над црквама и манастирима је искључиво Закон. Зато предлажемо да се изврше
исправке грешака у катастру непокретности, а у сљедећим листовима непокретности:
1. КО Бријестово Л.Н. бр. 18; 2. КО Даниловград Л.Н. бр. 126 и 218; 3. КО Доњи Загарач; Л.Н
бр. 360; 4. КО Главица Л.Н бр. 103; 5. КО Горица Л.Н бр. 20; 6. КО Грбе Л.Н бр. 175; 7. КО Грлић Л.Н
бр. 190; 8. КО Горњи Загарач Л.Н бр. 3; 9. КО Јастреб Л.Н 153; 10. КО Јеленак Л.Н бр. 294; 11. КО

191

Косић Л.Н бр. 414; 12. КО Кујава Л.Н бр. 648; 13. КО Међеђе Л.Н бр. 181; 14. КО Ново Село Л.Н бр.
510; 15. КО Слап Л.Н. 542; 16. КО Слатина И Л.Н. 248; 17. КО Спуж Л.Н. 1123 и 124; 18. КО Врела
Л.Н. 53 и 492; 19. КО Загорак Л.Н. 45; 20. КО Загреда Л.Н. 88
и то на начин што ће из њих бити брисана Српска Православна Црква односно Митрополија
црногорско приморска као носилац права својине а црквама и манастирима враћен статус правног
лица који су имали до посљедњих излагања катастарских операта која су вршена у периоду између
1996 и 2000 године.
За такву одлуку имате упориште у пресуди Управног суда РЦГ У бр. 1418/2006 коју прилажемо. рјешењу Министарства финансија бр. 07-954-967/06 које такође прилажемо на темељу којих
је издат лист непокретности за цркву у Дољанима бр 1065 који прилажемо у коме је уписана као
правно лице односно њена имовина као добро цркве дољанске. Такође, упориште имате и у листовима непокретности ваше општине у којима су цркве и гробља уписана као добра ових цркава или
државна а то су:
9. КО Глизица Л.Н 139; 10. КО Гостиље И Л.Н бр. 130 и 131; 11. КО Мартинићи Л.Н бр. 663;
12. КО Подкрај Л.Н бр. 166; 13. КО Ржишта Л.Н бр. 26; 14. КО Врела Л.Н бр. 61, 62, 63, 64
У ЦЕТИЊУ
ПОДНОСИЛАЦ ЗАХТЈЕВА
Датум, 04. 02. 2008 год.
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА,
коју заступа Вучинић Стево по пуномоћју које прилажем
Адреса: Враницке Њиве - Подгорица, мобтел: 067 507 239

УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ
Подручна јединица Никшић

ПРЕДМЕТ: Захтјев Црногорске Православне Цркве за исправку грешака у катастру непокретности - чл. 124 Закона о државном премјеру и катастру непокретности
Увидом у катастар непокретности за општину Никшић утврдили смо да су све цркве, манастири и гробља сем цркве светога Јована у Стубици, супротно законским одредбама, уписани на
митрополију црногорско- приморску као дио Српске Православне Цркве.
Црногорска православна Црква (ЦПЦ) има правни интерес да се те грешке исправе, па тиме
и својство странке у управном поступку, какав је и поступак код овог органа, а сагласно члану 37
ЗУП-а и члана 5 Закона о државном премјеру и катастру непокретности сл. РЦГ 29/2007. ЦПЦ има
интерес и право да држи вјерске обреде у црквама и на гробљима када од ње то траже мјештани вјерници. Међутим, у том свом праву ЦПЦ је онемогућена због чињенице да су цркве и гробља уписана на Српску Православну Цркву, односно, њену филијалу у Црној Гори, епархију која себе назива
православна Митрополија црногорско-приморска. Ова епархија се захваљујући том незаконитом
упису понаша као власник ове имовине иако она никада није била својина цетињске Митрополије, а
још мање Српске Православне Цркве или њене филијале.
Овакав упис очигледно је посљедица непознавања законских прописа, јер Српска Православна Црква за упис није могла доставити било какав писани доказ. Зато ћемо у наставку описати
историју имовинских права над црквама и манастирима.
Када су у питању гробља оцјењујемо да је довољно да укажемо на одредбе Закона о гробљима.
Тај Закон у члану 2 прописује да је гробље комунални објекат којим управља општинска Скупштина.
Гробљима, којима не управљају општинске Скупштине управља организација на чији је предлог
гробље одређено, а то је на сеоским подручјима Мјесна Заједница.
Зато остаје неразјашњено питање како и на основу чега су ваша службена лица дошла до
закључка да су сеоска гробља власништво Српске Православне Цркве. Јер упориште нијесу имали
у Закону, у ранијим уписима, а наводни власник- Српска Православна Црква није могла пружити
било какав писани доказ који би их навео да тако закључе. Иначе, листови непокретности, у знатном
броју случајева, су неразговијетни јер се као власник појављује непознато правно лице именовано као српски православни манастир Острог. Зато се из њих у појединим случајевима тешко може
утврдити ко је власник. Такође, у њима је као основ стицања власништва београдске патријаршије
уписан такозвани правни пропис или одлука државног органа. И поред најбоље воље нијесмо били
у могућности да пронађемо одлуку или пропис на које се позивате у листовима непокретности па
смо закључили да таква одлука не постоји нити је надлежни орган донио пропис који уређује ову
правну материју.
Како је напријед назначено цетињска Митрополија никада није била власник цркава и манастира. Чланом 129 став 1 Устава за Књажевину Црну Гору је било прописано да „Митрополији

192

црногорској припада унутрашња управа источно-православне цркве“, а што значи да она није била
носилац права својине над црквама и манастирима.
Свака црква, сваки манастир по законима Књажевине односно Краљевине Црне Горе била
је посебно правно лице. Чланом 716 општег имовинског Законика било је прописано да су имаоци
православне цркве, манастири и друге црквене установе. Сагласно томе чланком 99 Устава православних консисторија у књажевини Црној Гори било је прописано да „ свака црква уопште, а посебно парохијска има право да буде власником оног дијела опште имовине црквене које јој пропада
(став 1), те да црква има сва она права која ужива сваки други лични имаоник и она сама за себе
представља самосталну јуридичку личност ( став 2 ).“
Никодим Милаш у свом дјелу „Православно Црквено Право“ закључује да је свака црква и
сваки манастир посебно правно лице.
На темељу, како прописа световне власти у књажевини Црној Гори тако и црквених прописа
произилази да су у Књажевини односно Краљевини Црној Гори цркве и манастири били посебна
правна лица над којима Митрополија није имала власничке компетенције.
У вријеме краљевине Југославије правни статус цркава и манастира био је исти у што се
можете увјерити увидом у тапију бр. 17 коју је 18. 08. 1930 године издала општина Његушка у
вријеме Зетске бановине коју прилажемо, Ми не располажемо тапијама за друге цркве, али приложена несумњиво наводи на закључак да је свака црква била самостално правно лице и да Српска
Православна Црква ни тада, као хегемона и једина у земљи, није била њихов власник, чак, није се ни
усуђивала да над њима успостави власничке компетенције.
У социјалистичкој Југославији овакав статус цркава и манастира, било којим Законом није
мијењан, а све до посљедњег излагања катастарских операта цркве и манастири су били уписани
као посебна правна лица и ни у једном Српска Православна Црква није означена као њихов власник.
Докази: Посједовни листови из 1964 године којима располажете.
Зато оцјењујемо да је погрешан упис посљедица непознавања законских прописа, а основ
за упис власништва над црквама и манастирима је искључиво Закон. Зато предлажемо да се изврше
исправке грешака у катастру непокретности, а у сљедећим листовима непокретности:
1. КО Брезовик И Л.Н. бр. 6; 2. КО Броћанац Л.Н. бр. 188 и 225; 3. КО Броћанац Граховски
Л.Н бр. 74; 4. КО Чарађе Л.Н бр. 149; 5. КО Дреноштица Л.Н бр. 86 и 204; 6. КО Глибавац Л.Н бр.
411; 7. КО Граховац Л.Н бр. 82; 8. КО Грахово Л.Н бр. 283, 284 и 285; 9. КО Каменско Л.Н 81; 10. КО
Кленак Л.Н бр. 137; 11. КО Кочани Л.Н бр. 85; 12. КО Ливеровићи Л.Н бр. 320; 13. КО Луково Л.Н
бр. 84; 14. КО Милојевићи Л.Н бр. 3; 15. КО Мораково Л.Н. 19; 16. КО Никшић Л.Н. 687, 733, 1720,
2755 и подуложак 2687 и 2844; 17. КО Нудо Л.Н. 133 и 134; 18. КО Орах Л.Н. 97; 19. КО Озринићи
Л.Н. 137, 138 и 1108; 20. КО Петровићи Л.Н. 180; 21. КО Пилатовци Л.Н. 9. 80, 82 и 159; 22. КО
Почековићи Л.Н. 75; 23. КО Повоја Л.Н. 96 и 143; 24. КО Прага Л.Н. 135; 25. КО Пресјека Л.Н. 229;
26. КО Растовац Л.Н. 83; 27. КО Рубежа Л.Н. 264, 265 и 1079; 28. КО Сомина Л.Н. 70 и 176; 29. КО
Страшевина Л.Н. 154, 155 и 156; 30. КО Стубички крај Л.Н. 45; 31. КО Вилуси Л.Н. 277; 32. КО
Враћеновићи Л.Н. 109; 33. КО Заград ИИ Л.Н. 220; 34. КО Заљутница Л.Н. 42
и то на начин што ће из њих бити брисана Српска Православна Црква као носилац права
својине а црквама и манастирима враћен статус правног лица који су имали до посљедњих излагања
катастарских операта која су вршена у периоду између 1996 и 2000 године. За такву одлуку имате
упориште у пресуди Управног суда РЦГ У бр. 1418/2006 коју прилажемо. Рјешењу Министарства
финансија бр. 07-954-967/ 06 које такоће прилажемо на темељу којих је издат лист непокретности за
цркву у Дољанима бр 1065 који прилажемо у коме је уписана као правно лице односно њена имовина као добро цркве дољанске.
У ЦЕТИЊУ
ПОДНОСИЛАЦ ЗАХТЈЕВА
Датум, 20. 01. 2008 год
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА,
коју заступа Вучинић Стево по пуномоћју које прилажем
Адреса:Враницке Њиве - Подгорица, мобтел: 067 507 239

УПРАВА ЗА НЕКРЕТНИНЕ
Подручна јединица Плав

ПРЕДМЕТ: Захтјев Црногорске Православне Цркве за исправку грешака у катастру непокретности - чл. 124 Закона о државном премјеру и катастру непокретности
Увидом у катастар непокретности за општину Плав утврдили смо да су већина цркава, манастира и гробаља, супротно законским одредбама, уписани на митрополију црногорско- приморску

193

као дио Српске Православне Цркве.
Црногорска православна Црква (ЦПЦ) има правни интерес да се те грешке исправе, па тиме
и својство странке у управном поступку, какав је и поступак код овог органа, а сагласно члану 37
ЗУП-а и члана 5 Закона о државном премјеру и катастру непокретности сл. РЦГ 29/2007. ЦПЦ има
интерес и право да држи вјерске обреде у црквама и на гробљима када од ње то траже мјештани вјерници. Међутим, у том свом праву ЦПЦ је онемогућена због чињенице да су цркве и гробља уписана на Српску Православну Цркву, односно, њену филијалу у Црној Гори, епархију која себе назива
православна Митрополија црногорско-приморска. Ова епархија се захваљујући том незаконитом
упису понаша као власник ове имовине иако она никада није била својина цетињске Митрополије, а
још мање Српске Православне Цркве или њене филијале.
Овакав упис очигледно је посљедица непознавања законских прописа, јер Српска Православна Црква за упис није могла доставити било какав писани доказ. Зато ћемо у наставку описати
историју имовинских права над црквама и манастирима.
Када су у питању гробља оцјењујемо да је довољно да укажемо на одредбе Закона о гробљима.
Тај Закон у члану 2 прописује да је гробље комунални објекат којим управља општинска Скупштина.
Гробљима, којима не управљају општинске Скупштине управља организација на чији је предлог
гробље одређено, а то је на сеоским подручјима Мјесна Заједница.
Зато остаје неразјашњено питање како и на основу чега су ваша службена лица дошла до
закључка да су сеоска гробља власништво Српске Православне Цркве. Јер упориште нијесу имали
у Закону, у ранијим уписима, а наводни власник- Српска Православна Црква није могла пружити
било какав писани доказ који би их навео да тако закључе. Иначе, листови непокретности, у знатном
броју случајева, су неразговијетни јер се као власник појављује непознато правно лице именовано као српски православни манастир Острог. Зато се из њих у појединим случајевима тешко може
утврдити ко је власник. Такође, у њима је као основ стицања власништва београдске патријаршије
уписан такозвани правни пропис или одлука државног органа. И поред најбоље воље нијесмо били
у могућности да пронађемо одлуку или пропис на које се позивате у листовима непокретности па
смо закључили да таква одлука не постоји нити је надлежни орган донио пропис који уређује ову
правну материју.
Како је напријед назначено цетињска Митрополија никада није била власник цркава и манастира. Чланом 129 став 1 Устава за Књажевину Црну Гору је било прописано да „Митрополији
црногорској припада унутрашња управа источно-православне цркве“, а што значи да она није била
носилац права својине над црквама и манастирима.
Свака црква, сваки манастир по законима Књажевине односно Краљевине Црне Горе била
је посебно правно лице. Чланом 716 општег имовинског Законика било је прописано да су имаоци
православне цркве, манастири и друге црквене установе. Сагласно томе чланком 99 Устава православних консисторија у књажевини Црној Гори било је прописано да „ свака црква уопште, а посебно парохијска има право да буде власником оног дијела опште имовине црквене које јој пропада
(став 1), те да црква има сва она права која ужива сваки други лични имаоник и она сама за себе
представља самосталну јуридичку личност ( став 2 ).“
Никодим Милаш у свом дјелу „Православно Црквено Право“ закључује да је свака црква и
сваки манастир посебно правно лице.
На темељу, како прописа световне власти у књажевини Црној Гори тако и црквених прописа
произилази да су у Књажевини односно Краљевини Црној Гори цркве и манастири били посебна
правна лица над којима Митрополија није имала власничке компетенције.
У вријеме краљевине Југославије правни статус цркава и манастира био је исти у што се
можете увјерити увидом у тапију бр. 17 коју је 18. 08. 1930 године издала општина Његушка у
вријеме Зетске бановине коју прилажемо. Ми не располажемо тапијама за друге цркве, али приложена несумњиво наводи на закључак да је свака црква била самостално правно лице и да Српска
Православна Црква ни тада, као хегемона и једина у земљи, није била њихов власник, чак,
није се ни усуђивала да над њима успостави власничке компетенције.
У социјалистичкој Југославији овакав статус цркава и манастира, било којим Законом није
мијењан, а све до посљедњег излагања катастарских операта цркве и манастири су били уписани
као посебна правна лица и ни у једном Српска Православна Црква није означена као њихов власник.
Докази: Посједовни листови године којима располажете.
Зато оцјењујемо да је погрешан упис посљедица непознавања законских прописа, а основ
за упис власништва над црквама и манастирима је искључиво Закон. Зато предлажемо да се изврше
исправке грешака у катастру непокретности, а у сљедећим листовима непокретности:
1. КО Мурина Л.Н. бр. 19; 2. КО Плав Л.Н. бр. 611; 3. КО Мартиновиће I Л.Н бр. 160; 4.
КО Брезојевице I Л.Н бр. 264; 5. КО Гусиње Л.Н бр. 487; 6. КО Војно Село I Л.Н бр. 258; 7. КО
Брезојевице II Л.Н бр. 201

194

и то на начин што ће из њих бити брисана Српска Православна Црква односно Митрополија
црногорско приморска као носилац права својине а црквама и манастирима враћен статус правног
лица који су имали до посљедњих излагања катастарских операта која су вршена у периоду између
1996 и 2000 године.
За такву одлуку имате упориште у пресуди Управног суда РЦГ У бр. 1418/2006 коју прилажемо, рјешењу Министарства финансија бр. 07-954-967/06 које такође прилажемо на темељу којих
је издат лист непокретности за цркву у Дољанима бр 1065 који прилажемо у коме је уписана као
правно лице односно њена имовина као добро цркве дољанске. Такође, упориште имате и у листовима непокретности ваше општине у којима су цркве и гробља уписана као добра ових цркава или
државна.
У ЦЕТИЊУ
ПОДНОСИЛАЦ ЗАХТЈЕВА
Датум, 11. 03. 2008 год.
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА,
коју заступа Вучинић Стево по пуномоћју које прилажем
Адреса:Враницке Њиве - Подгорица, мобтел: 067 507 239
(ИЗВОР: Лучиндан број 27/2008, стр. 48-56)

НОВИ, ДО САД НЕРЕПРОДУКОВАНИ ИЗВОРИ О
АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ
“На долазак једног црквеног великодостојника из Београда и Србије у Црну Гору, један
Црногорац из пријестонице Цетиње је одговорио: Ви сте овђе дошли као представник Београдског
митрополита. Немате право на ову цркву која је аутокефална и призната на челу са екуменским
патријархом цариградским............”
(Извор: G.de Wesselitsky Bojidarevitch, Dix mois de ma vie 1875-1876, Paris 1929. стр. 58.).
Поводом присаједињења Црногорске српској цркви 1919. године у чланку “Вазда једнак”
свршени Богослов Цетињске богословије и кандидат за упис на студије Богословије у Београду вели:
“Први смо били вјесници народног уједињења, први се одричемо аутокефалства; први
ширимо пут браће братску руку, па посље свега тога зар да будемо пасторчад у нашој домовини.”
Ујединитељ Душан Ивовић (Народна ријеч, бр. 34/I/ 1.10.1919. године стр.3.).
“Женевски, паришки и други универзитети признају нашу Цетињску Богословију, а на
Београдској богословији то признање још нијесмо добили”
(исто)

ЦПЦ ЋЕ ПОЋИ НАШИМ САМОСТАЛНИМ ПУТЕМ
Питање односа према ЦПЦ је питање које треба да ријеши Црногорски народ. У ближој
перспективи надам се да ће ЦПЦ прикључити се нашем самосталном путу.
Борис Трајковски, преćедник Македоније (Публика, 2.12.2003., стр.3. и Лучиндан, 10./2004/
стр.73.)

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА ШТАМПУ

У Которској, Новској и Тиватској општини београдска патријаршија је незаконито преписала
на себе 574.36 метара квадратних народне и државне имовине вриједне 168 милиона еура. Зато је
црногорска црква поднијела Захтјеве подручним јединицама Управе за некретнине у свим трима
бокешким општинама за исправке грешака у катастрима непокретности.
Њен клир злоупотребљава народну и државну црквену имовину на којој насељава стране
држављене с циљем да промијени демографску и конфесионалну слику Боке. Зато и с олтара шири
мржњу против католика. Док једновремено тајно и јавно дјелује противуставно подстичући покрет
за аутономију у корист републике Српске и Србије. Таква дјелатност београдског клира узела је маха
до мјере која пријети територијалној цјеловитости земље и грађанском миру. Размјере се очитују и
у чињеници да су самовласно дали у власништво суторинско гробље митрополиту који столује у
иностранству, у Требињу. А он се дрзнуо да грађанима наплаћује хиљадама еура гробљанско мјесто
у њиховом гробљу. Тим новцем финансира се и дјелатност страних обавјештајних служби које раде
на дестабилизацији прилика у Боки и у земљи.
Прошле године основана је и такозвана омладинска гарда која у погодном тренутку треба да

195

се послужи силом да би остварила аутономију Боке. Па се питам је ли ово Црна Гора и јесмо ли ми
Црногорци јер дозвољавамо да се београдски попови ругају с нама и с нашом државном и слободарском традицијом.
Предсједник одбора за промоцију интереса ЦПЦ
Стево Вучинић
(ИЗВОР: Лучиндан број 27/2008, стр. 79)

КОНВЕРЗИЈА СПЦ

Покушаји конверзије СПЦ у Црној Гори у Православну цркву, какве нема у православној
васељени нијесу нови. Ова црква је још 1945.године покушала да се из политичких разлога трансформише и конвертује у ЈПЦ (Југословенску православну цркву), како би се искупила за отворену
сарадњу са окупатором у II свјетском рату и злочине почињене над сопственим и другим народима,
али само за кратко. Убрзо се она вратила својем старом имену, светосавској идеологији чиме је
завршена њена краткотрајна одисеја укривања под туђим именом. Показало се тако, још једном,
вук мијења длаку, али ћуд никад. Први конгрес Руске православне цркве почео је са засиједањем
крајем јануара и почетком фебурара 1945.г. Задатак конгреса иза којег је стајала Руска комунистичка партија - бољшевика, био је избор новог патријарха православне цркве СССР-а, што је такође
представљало форму политичко- идеолошке конверзије РПЦ у ПЦ СССР-а из истих разлога као и у
случају СПЦ у ЈПЦ. Делегацију ЈПЦ на конгресу предводио је замјеник југословенског патријарха,
митрополит Јосиф (Побједа, 3.2.1945, број 8./стр.2/.). Конгрес је трансформисан у Сабор, како
се РПЦ неби компромитовала пред јавношћу православне васељене, као партијско - политичка
филијала КПСССР-а. Совјетска државна агенција ТАСС је јавила: Од 31.1. до 2.2. одржан је Сабор РПЦ (не више конгрес ПЦ СССР-а). На сабору су учествовали 41 епископ и 126 представника
патријаршијског свјештенства, међу којима: патријарх Антиохије и цијелог Истока Александар III
патријарх Александријски Христифор, патријарх Грузије Хелистрат, Представник Грчке православне цркве Германос, представници јеросалимског патријарха, представник Југословенске православне цркве Јосиф и представници Румуњске православне цркве.
Сабор је отворен 31.1.1945.г. молитвом и уводним говором претсједника Сабора митрополита Лењинградско - новоградског Алексија. Послије говора претсједника Сабора у име владе СССР-а
говорио је предсједник совјета за вјерска питања код совјета народних комесара Карков. „Сабор су
поздравили поред именованих још и амерички митрополит Венијамин. Сабор је једногласно изабрао
за патријарха већ поменутог митрополита Алексија, који је устоличен 4.2.1945.г. у Богојављенској
Саборној цркви.
Према званичној и службеној информацији Танјуга Свјештенства СПЦ у Београду упутило
је поздравно писмо новом патријарху, али не као ЈПЦ већ представници СПЦ. У њему се поред
осталог каже, да наше „Светосавске душе усхићене су величином родољубља и снагом духа сверуског народа“. Види се из ове поруке да СПЦ не признаје Совјетске народе и нације већ их третира
једним - сверуским народом (Побједа, 13, 11.2.1945, 2.). По истом шаблону СПЦ није признавала и
признала ни нову - другу Југославију нити њене народе и нације сем као један - свесрпски народ.
Огласило се овим поводом и црногорско и бокељско свјештенство али у маниру политичких активиста а не Божјих службеника. Зато се њихов поздрав на крају односи на Стаљина ријечима „Нека
живи спаситељ човјечанства Црвена армија и њен вођа маршал Стаљин!“, а не у славу Божјег сина
Исуста Христа и његове - Христове цркве. (исто). Извјештавајући о завршеном Сабору РПЦ, радио
Москва је третирао делегацију Св.Синода СПЦ као југословенску црквену делгацију. Међутим, она
је скинула са себе привремено рухо Југословенске православне цркве у какву се била прикрила за
московски скуп како би била некомпромитована због сарадње са Њемцима и Хитлером у рату, па
се приказала у свој својој пуној и правој истини као колаборационистичка, светосавска СПЦ. Вођа
делгације СПЦ, а не више ЈПЦ, по повратку у Београд, у својству замјеника патријарха упутио је
телеграм честитке новом Руском а не Совјетском патријарху Алексију. (Види: Побједа, 14, 18.2.1945,
2). Православни поглавари са сабора у Москви напали су Ватикан због наводне сарадње с Хитлером по начелу „само је моје свето“, нормално притом, прећуткујући, своју солидарност са другим
тиранином свијета и православља, Кобом Џугашивилијем - Стаљином. Из њихове поруке Ватикан је оптужен за „обновитеља на земљи фашистичке мизантропије и носиоца антихришћанског
учења“ по формули Хитлер је антихирст а Стаљин - Христ. Посланицу су потписали: патријарх
Александријски Христифор, патријарх Антиохијски и цијелог Истока Александар III, патријарх Московски и цијеле Русије Алексеј, патријарх Грузије Хелистрат, представник цариградског патријарха
Германос, јерусалимски патријарх Афиногус, митрополит скопски Јосиф и представник румунског
патријарха Митрополит Јосиф (исто). Недостајао је још само њихов борбени поклич „На Берлин“ па
да јефтини политички сценарио у мантијама потпуно оголи себе и своју колаборацију са Хитлеровим антиподом, другим тиранином свијета, Стаљином.

196

Тада се, тако, на крајње вулгаран и антихришћански начин велики дио православних цркава
сврстао на страни једног тоталитаризма - стаљинизма у борби против другог - хитлеризма. На страни већег против нешто мањег зла. А против своје хришћанске браће, и осталих православаца, Ватикана и других. У свему томе дубоко је партиципирала и светосавска СПЦ, која је отишла у Москву
као ЈПЦ, а вратила се из ње онаквом, каква јесте, као светосавска СПЦ.
Ова кратка поучна епизода из историје светосавља и светосавске СПЦ говори о њеној
политичкој прилагодљивости свакој насталој ситуацији зарад чега се жртвују принципи, истине и
правда, Христ и хришћанско учење. СПЦ никада није признала Југославију па ни у дане када је приграбила њено име називајући се Југословенском православном црквом. Она не признаје ни Црну
Гору, нити ће то урадити ако се у њој укрије под новим плагијат именом - Православна црква. Зато је
на Црној Гори да се одржи пред метаморфозама и трансформацијама СПЦ која је надживела АустроУграско, Османлијско (Турско) царство и Титову СФРЈ. Црна Гора то мора имати у виду и не смије
бити још једна жртва светосавског камелеона. Црна Гора не смије бити још једна трагична реприза
већ виђеног која би потврдила Амфилонијево пророштво: „Држава је пролазна, а црква вјечна.“
Притом се атрибути вјечности придају светосављу и светосавској СПЦ.
Б. Цимеша
(ИЗВОР: Лучиндан број 28/2008, стр. 143-144)
Саопштење за јавност, 9.06.2008.

ЗА ЦРНОГОРЦЕ НИЈЕ АПСТРАКТНА ПРАВОСЛАВНА
ЦРКВА

Поново је на сцени оживјела идеја укривања СПЦ у Црној Гори под општим именом Православна црква какве нема у православној васељени. Само овога пута за православну, а не националну
цркву залаже се свјетовна сфера заборављајући начело „Црква вјерницима, а држава држављанима и
грађанима“, односно „Богу Божје а Цару царево“. Такође и начела секуларности државе као и права
вјерника на вјерске слободе у оквиру људских права. Не могу се заговарати људска права и вјерске
слободе утврђене Уставом, а Црногорцима се прописивати црква под новим именом у коју има да
иду. Најмање је тачно да је након вулгарног атеизма дошао феномен националне религиозности који
је један топоним српства изједначио са православљем. Тачно је да православље није исто што и
српство али се српство не само по доктринерству СПЦ изједначава са њим. Међутим оно се традиционално изједначава са државним границама постајући националним, а по карактеру је шире. Но
без обзира на то, митрополит СПЦ у Црној Гори није адреса са којом се може ријешити овај проблем
квази православног екуменизма и конверзије епархија СПЦ у Црној Гори у новокомпонаву Православну цркву. Кандидат за Хаг нема морални кредибилитет, правни дигнитет и невиност а уз то и не
признаје државу Црну Гору већ јој пророкује лично се залажући за то, краћи вијек трајања од цркве и
себе, попут истомишљеника Матије који је прогнозирао, истина неуспјешно: „Црногорска нација је
млађа од мене а умријеће прије мене“. Свјетовно залагање да се од СПЦ у Црној Гори само по имену
направи Православна црква је контрадикторно и парадоксално. У СПЦ нема мјеста за друге сем за
Србе, јер она Црногорце и Црну Гору и не признаје. Чак и ако се у њу не улази као Црногорац или
Србин из ње се излази као Србин. Православна црква о којој су већ одлучили у Св. Синоду у Београду да под тим именом укрију и прикрију своју експозитуру у Црној Гори само је још једна илузија
великосрпског национализма и светосавског фундаментализма срачуната да лиши Црну Гору себе
и Црногораца и то не баш на неки други рок. Прије свега Црногорци, и то не они радикални него
природни и нормални знају да се СПЦ у Црној Гори зове и дјелује само тако и никако другче, да
их вјерски, национално и државно не признаје као и њихову државу Црну Гору и да одлуку о томе
која је њихова црква, а њихова је једино ЦПЦ, неће доносити Београд. Помирење Црногораца и
Срба у новој од Београда устројеној Православној цркви није могуће јер би прве лишило њихове
традиционалне ЦПЦ и самих себе а други се још увијек нијесу а и неће одрећи својег презимена тј.
префикса српска у називу. Помирити ове двије идеје из начин да се кроз име Црногорско-приморска
митрополија задовоље Црногорци, а кроз сједиште у Београду одакле би се овом новокомпонованом
институцијом управљало упркос православним канонима и пракси, Срби, не може дати плода. Оно
само свједочи докле је спремна да иде СПЦ у Црној Гори. Она жели да се одрекне и имена као да
се са тиме може опрати нечиста прошлост и окајати грјехови само да сачува имовину, доминацију,
моћ, власт и утицај у Црној Гори и над Црногорцима и Црном Гором. Национално у православљу
не долази од екстрема већ произилази из историје. Исто тако нема побједе за будућност ако није
утемељена у прошлости јер ништа нема ван Бога и историје. Одговор свима који желе да ЦПЦ и
Црногорци нестану тако што ће се преко номинално Православне а по карактеру и духу светосавке СПЦ утопити у апстрактне ненационалне православце и Србе гласи: Били смо, јесмо и бићемо
само то што историјски и стварно јесмо - Црногорци и ЦПЦ. И још нешто. Уз све своје фундаменте
црква је свјетилиште у којем нијесу изгубљени за увијек људима драги милиони и милијарде душа у

197

којима је становао Дух Божји и његов дах блистао на њима. И из овог исувише крупног разлога ЦПЦ
и Црногорци неће у неку нову Православну од Београда насталу цркву као сурогат за екуменизам
и за укривену Српску цркву јер би она значила и трговање њиховим и душама њихових предака а
тиме и Богом. Јер, душе нијесу имовина која се продаје и препродаје, купује и закупљује, мијења
и усваја. И зато, у име свих душа сабраних у нашој цркви наш одговор је: ми имамо своје светиње,
чуваћемо их и сачувати од свих девастатора, превара и симонија којима су пријетњом и чињењем
других изложене.
Из канцеларије ЦПЦ
(ИЗВОР: Лучиндан број 28/2008, стр. 152)
Саопштење за јавност, 22. 09. 2008. године

СЛУЧАЈЕМ ДРАГОВОЉИЋИ СПЦ БЕЗУСПЈЕШНО
ПОКУШАЛА ДА СУСПЕНДУЈЕ ВЈЕРСКА ПРАВА ЦПЦ

Јуче је Црногорска православна црква освјештала камен темељац у Риćем долу код Никшића
првог њеног манастира започетог послије 1918. године посвећеног Светом Владимиру Дукљанском.
Међутим, група грађана села Драговољића преко којег се стиже до Риćег дола под утицајем
СПЦ у Црној Гори и њене нехумане пропаганде срачунате да уноси немир између грађана и вјерника
црногорске државе покушала је да класичном засједом на путу онемогући свјештенство, вјернике
и грађане Црне Горе да остваре своје право на слободно кретање и своје вјерско право на слободу
исповиједања вјере.
Њихов неразумни чин у функцији компромитације и урушавања угледа Црне Горе и принципа законитости у њој изведен је на вјерски празник Пресвете Богородице. Тиме је још једном доказано да Српској православној цркви ништа није свето у њеној пучистичкој акцији против Црне Горе
и Црногораца којом засјењује потпуно своју вјерску мисију.
Инцидент који су инсценирали и реализовали под утицајем пропаганде СПЦ појединци и
група грађана Драговољића отпочео је покушајем убиства нашег свјештеника Бојана Бојовића и
његовог стрица Љуба Бојовића разбијањем њиховог аутомобила и настојањем да се оно са путницима у њему уништи са пута при чему су их прогонитељи прогонили до самог Никшића. Организатор
овог немилог догађаја је СПЦ у Црној Гори чије вјерске старјешине митрополит Амфилохије и
епископ Јоаникије својим дјеловањем потврђују своје мишљење и јавно изнијете ставове. Митрополит Амфилохијево реаговање овим поводом је само наставак његове раније познате рестриктивне
и нехришћанске мисије, пропагирања рушења градова у ранијим ратовима у југословенским републикама нападу на Дубровник, случају Штрпци, удомљењу у Цетињском манастиру паравојски ратног злочинца Аркана, држању френкијеваца 1999. године и другим криминогеним и деструктивним
радњама због којих је био својевремено на индексу Хашких оптуженика са којег је неоправдано
уклоњен.
Његове изјаве након овог догађаја откривају праву природу његове мисије. Он сматра да је
уклањање преступника и ухапшеника на путу врхунац безумља.
Осуђујући овакве деструктивне поруке позивамо све вјернике СПЦ да поштују права свих
вјерника и грађана Црне Горе на слободне кретање и слободно исповиједање вјере и да уједно тиме
одбаце све поруке незаконитости и насиља човјека над човјеком.
Из канцеларије ЦПЦ
(ИЗВОР: Лучиндан број 29/2008, стр. 5)
Побједа 5. 10. 2008. г. стр. 6.
Јуче у зору, у Никшићу запаљен џип Миодрага Балетића

ПОЧИНИОЦИ НЕПОЗНАТИ, А УЗРОК ЦРКВА?

Никшић, 4. октобра - Никшићанину Миодрагу Балетићу, јутрос је, у зору, на паркингу у близини зграде у којој живи, у Улици Шесте црногорске, запаљен џип марке Нисан-терано, италијанских
регистарских ознака. За непознатим починиоцима се интензивно трага, а према првим налазима истраге, коју води судија Основног суда у Никшићу Љубиша Марковић аутомобил је посут бензином,
а потом запаљен. Потпуно је уништен предњи дио возила, и догађај се збио око четири сата ујутро.
Претпоставља се да је повод био недавни сукоб мјештана Жупе и Драговољића, везан за
изградњу храма Црногорске православне цркве, јер је Миодраг Балетић, познатији као провјерени
кошаркашки стручњак и селектор женске репрезентације Црне Горе, први човјек Општинског црквеног одбора ЦПЦ у Никшићу.
- Не припадам никаквим клановима, мафијашким круговима, и не бавим се сумњивим пословима, што може значити да је једини мој гријех то што сам по националности Црногорац, и што

198

сам вјерник Црногорске православне цркве. Никакво насиље и пријетња не могу ме натјерати да се
одрекнем онога што јесам, онога што сам одувијек био, ја и сви моји преци, рекао је Балетић.
На питање да ли је раније имао пријетњи било какве врсте, Балетић је узвратио:
- Прије годину - двије, по мом ауту су бацали летке, испред мог стана, свуда... И лијепили
их по граду, свештеници Српске православне цркве, па чак се и начелнику Комуналне полиције у
Никшићу жалили да те летке неко уклања, ријечи су Балетића.
Ра. П.
(ИЗВОР: Лучиндан број 29/2008, стр. 7)
ЦПЦ УПУТИЛА ЗАХТЈЕВ ДРЖАВНОМ ВРХУ

СВЕШТЕНСТВО ТРПИ ОРГАНИЗОВАНЕ НАПАДЕ

Цетиње, (МИНА) - Црногорска православна црква (ЦПЦ) затражила је јуче од највиших
црногорских званичника да заштите њене вјернике и да им омогуће неометано исповиједање вјере.
ЦПЦ је затражила од предсједника државе и Скупштине Филипа Вујановића и Ранка
Кривокапића и премијера Мила Ђукановића да се на темељу уставних права и обавеза заложе да се
осуде особе које су спалиле аутомобил предсједника Одбора ЦПЦ у Никшићу Миодрага Балетића.
ЦПЦ, према ријечима предсједника Одбора за промоцију њених интереса Стева Вучинића,
сматра да је спаљивање аутомобила Балетића чин који је уперен против те цркве, али не и само против ње.
Вучинић је у писму црногорским званичницима навео да свештенство ЦПЦ већ дуже трпи
организоване нецивилизоване поступке од неистомишљеника због припадности црногорској цркви,
па и нацији.
-Држимо да је то био терористички акт који је организовала београдска патријаршија која,
особито у Никшићу, одавно организовано насрће.
(ИЗВОР: Лучиндан број 29/2008, стр. 8)
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Цетиње, Груда б.б - Монтенегро
Коју заступа Стево Вучинић
Секретаријату УНЕСКО-а
Међувладином Одбору
ГЕНЕРАЛНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
КОНВЕНЦИЈЕ О ЗАШТИТИ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

АПЕЛ
да подстакнете и помогнете заштиту
нематеријалне културне баштине
Обраћамо вам се због намјерног и организованог разарања култног мјеста на врху планине
Румије високе 1595 метара и поништења обреда изношења крста светог Владимира на њему који
као цјелина сачињавају нашу особену црквену и духовну баштину, уопште. Њу штити Конвенција о
заштити нематеријалне културне баштине коју је на 32. сједници у Паризу одржаној 17 октобра 2003
године усвојио УНЕСКО а наша земља ратификовала. Њоме је чланом 1. Конвенције међувладин
Одбор генералне Конференције овлашћен да осигура међународну помоћ земљама и народима који
се суочавају са намјерним и организованим поништавањем нематеријалне културне баштине на који
се и ми позивамо. Зато што нарочите политичке прилике у нашој земљи пријече заштиту култног
мјеста на Румији и култа светог Владимира које је разорила и поништила српска православна Црква
а њихова заштита не трпи одлагање. Па овим писменим обраћањем које подупиремо образложењем
и документујемо његову истинитост и нарочиту вриједност за наш народ, напосе, и европску културу намјерни смо да Вам побудимо пажњу и исходујемо Вашу високу заштиту.
Ваша висока заштита, помоћ и подршка нам је неопходна јер је наша земља тек однедавно
поново стекла независност. А разарање култног мјеста и поништење Владимировог култа извршила је српска православна Црква под покровитељством њиховог врховног понтифекса у Црној Гори
преосвећеног Амфилохија Радовића у нарочитим приликама које су притискале нашу земљу и народ
2005 године. Заштиту и помоћ упутила јој је српска војска тада називана Југословенском Народном
Армиијом. Она је за ту прилику хеликоптером из града Бара транспортовала лимену цркву коју је

199

насадила на тумулу, култном мјесту на Румији. Преосвећени Амфилохије ју је потом освјештао. Након тог чина обичај и обред изношења крста светог Владимира који се непрекидно износио на овом
култном мјесту, прекинут је и не врши се већ 4 године. Јер су и православни и католици и муслимани
прекинули заједничко ходчашће с крстом на врху Румије на Тројичиндан што је и био циљ инспиратора и организатора постављања лимене цркве на култном мјесту - тумулу. Данас су прилике у
земљи такве да се српска Црква подупрта од државе Србије и од њихових националиста у земљи и
од вана позива на права да њихови објекти треба да уживају заштиту као објекти у којима се врши
вјерска служба. Под тиме подразумијева и однедавно насађену лимену цркву на Румији. А истовремено врши и политички притисак у земљи који још од 1989 године дестабилизује земљу и спречава администрацију да се посвети овом и сличним проблемима. Јер је српска православна Црква
подупрта силом још 1918 године анектирала духовну сферу, посјела цркве и манастире у нашој
земљи и силом преузела компетенције црногорске православне Цркве и до данас их силом држи.
Захваљујући несебичној подршци српске државе она је у посљедњих 20 година у Црној Гори оснажила у мјери да чак са нашом државном администрацијом дијели суверенитет. Усуђује се и да јавно
пријети грађанском миру у земљи. Такве политичке прилике су паралисале државну администрацију
која није у стању да успостави суверенитет на цијелој територији и у пуном обиму. А српска православна Црква користећи се таквим приликама и злоупотребљавајући сопствену харизму код простог
свијета врши организовани и систематски културоцид. Насрће на интегрисану културну баштину,
поништава култове, традицију и све наше особене духовне вриједности, реинтерптретира нашу
повијест и ентеријерно и екстеријерно интервенише на свим сакралним објектима на начин који
није прикладан нашем амбијенту и не поштује аутентичну естетику.
Позивајући се на члан 22 ставови 2 и 3 Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине молимо Вас да овај наш захтјев за помоћ разматрате као приоритетно питање и да у циљу
одлучивања по њему обавите анализе и конусултације које сматрате потребним. Препоручујемо Вам
да се посредством независне Комисије коју би сте упутили да испита наше наводе или посредством
амбасада европских земаља у Подгорици упознате са приликама у земљи и увјерите у истинитост
наших тврдњи.
Позивајући се на члан 17 став 3 исте Конвенције молимо Вас да овај наш Апел разматрате
као случај изузетне хитности и у консултацијама са нашом државом обред изношења Владимировог
крста и култно мјесто на Румији као једну цјелину упишете на УНЕСКО-уву листу нематеријалне
баштине којој је потребна хитна заштита.
На темељу чланова 20 и 21 наведене Конвенције од Вас очекујемо да јавно подстакнете,
охрабрите и помогнете нашу администрацију да се одупре злонамјерном клиру српске православне
Цркве у овом питању и иницирате и подржите обнову обреда изношења крста светог Владимира на
традиционалан начин и обнову култног мјеста на врху Румије. Па и да их Ви ставите под ваше високо старатељство, направите студију и упутите као помоћ експерте и стручњаке да их као цјелину
обновимо и сачувамо за будућа покољења. Јер нам они пружају осјећај особеног црногорског идентитета и континуитета нашег миленијумског постојања и опстојања на нашој земљи.
(ИЗВОР: Лучиндан број 32/2009, стр. 18-19)
Нова издања

ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ
НОВИ УСТАВ ЦРНОГОРСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Усвојен на ćедници Савјета Митрополије а на приједлог
Светога Архијерејскога Синода Црногорске православне
цркве, на Лучиндан, 31.10.2009.године, мјесеца јануара 2010.
године је објављен нови Устав Црногорске православне цркве.
Нови Устав је поновљено издање јер је претходно објављено
децембра 1909.године. Издавач Устава је Свети Архијерејски
синод ЦПЦ.
Чланом 1. Основних уредби новог Устава се нормира
и утврђује: Црногорска православна Црква је помјесна аутокефална црква Црне Горе, која као дио Једне Свете Саборне и
Апостолске цркве одржава канонско и догматско јединство са
свим помјесним православним црквама.
Црногорска Православна Црква своје вјерско учење и
богослужење исповиједа и врши јавно, и самостално управља

200

и уређује црквеновјерске послове.
Црногорска Православна Црква је једна и недјељива и има достојанство Митрополије.
Црногорска Православна Црква је насљедник Аутокефалне Црногорске Цркве која је укинута актом Александра Карађорђевића наćљедника пријестола Краљевине СХС, 14 јула 1920.године.
Црногорска Православна Црква ни једном одлуком и ни једним актом не може изгубити
своју аутокефалност.
Под јурисдикцијом Црногорске Православне Цркве налазе се сви њени вјерници ма ђе да
живе у држави Црној Гори или у дијаспори, на територији других држава.
Члан 2. предвиђа: Црногорска Православна Црква поштује Устав и законе државе Црне Горе
и своју дјелатност остварује на основу:
1.Светога Писма и Светога Предања према учењу Свете Православне Цркве;
2.Канона и Правила Светих Апостола, Васељенских и Помјесних сабора и Светих Отаца;
3.На основу закона, одлука, прописа, статута, уредби, правилника, указа, одредби и других
аката које донесу надлежне црквене власти на основу овог Устава.
Члан 3. утврђује: Црногорска Православна Црква је правно лице, регистровано у складу са
законима државе Црне Горе.
Дјелови Црногорске православне цркве на територијама других држава региструју се у складу са законима тих држава.
Члан 4. нормира: Црногорска православна црква је устројена на принципу хијерархијске
структуре управљања.
Највиши орган црквене власти је Свети Архијерејски Синод на челу са Митрополитом Црногорским.
Судску власт у Црногорској Православној Цркви остварују црквени судови.
У Црногорској Православној Цркви дјелују сљедећа тијела:
Црквено јерархијска:
а)
-Митрополит,
-Свети Архијерејски Синод,
-Велики Црквени Суд, б)
-Епископ,
-Црквени Суд Епископије, в)
-Намјесник, г)
-Парохијски свјештеник д)
-Манастирска управа
Остала:
а)
-Савјет Митрополије,
-Управа Савјета Митрополије, б)
-Савјет Епископије,
-Управа Савјета Епископије, в)
-Одбор православне црквене општине,
-Црквени одбор.
Члан 5. утврђује: У Црногорској Православној Цркви службени језик је црногорски и
ћирилично писмо. Богослужбени језици су црквенословенски и црногорски, али се богослужења
и црквена администрација могу обављати и на другим језицима на начин који одреди Свети
Архијерејски Синод.
Члан 6. дефинише:
Црногорска Православна Црква има грб.
Основни грб је штит раздијељен дијагонално златним двоструким крстом с лијеве банде
(хералдички: с десне) и златним архијерејским жезлом с десне банде (хералдички: с лијеве). Крст и
жезло дијеле штит на четири поља. Горње и доње поље су црвене, а лијево и десно поље плаве боје.
Штит је оивичен златом.
Двоструким крстом и архијерејским жезлом раздвојени су духовност (плава поља штита) и

201

свјетовност (црвена поља штита). Средњи грб је основни грб са златном архијерејском митром изнад штита.
Велики грб је средњи грб на црквеноме плашту. Плашт израња из црквене књажевске круне
и оивичен је златнима ресама. Конопи који вежу драперију су златни.
Члан 7. одређује:
Црногорска православна црква има заставу.
Застава је црвене боје, у сразмјери 2:1 дужине према ширини.
По средини заставе је основни грб Црногорске Православне Цркве.
Након основних одредби закључених описом службеног језика, грба и заставе ЦПЦ, Устав
садржи уставне категорије: Митрополит Црногорски (чл. 8-14); Свети Архијерејски Синод (чл.1520); Одредбе за спољње послове ЦПЦ (чл.21); Савјет Митрополије (чл. 22-23); Управа Савјета
Митрополије (чл.24); Синодска надлештва (чл. 25 и 26.); Епископије (чл.27.); Епископ (чл.28-31.);
Савјет епископије (чл.32.); Управа савјета епископије (чл.33.); Православне црквене општине
(чл.34.); Црквени одбор (чл.35.); Намјесништво (чл.36.); Парохија (чл.37.); Парохијски свјештеник
(чл.38.); Ђакони (чл.39.); Манастирска управа (чл.40.); Црквено судство Велики духовни црквени суд
(чл.41-50.); Црквени духовни суд епископије (чл.51-59.); Црквене установе у иностранству (чл.60.);
Право из рада Пензијско-инвалидско осигурање (чл.61.); Печати и штамбиљи (чл.62 и 63.); Остало
(чл.64.); Прелазне и завршне одредбе – Усвајање статута (чл.65.); Тумачење Устава (чл.66.); Измјене
и допуне (чл.67.); Примјена (чл.68.).
Овај Устав представља израз потребе да се у новој, независној и међународно признатој
држави Црној Гори уставно дефинише и утврди ЦПЦ и тако утемељи на уставан начин њен рад и
мисија. Нови Устав је израз уједно и свих тековина из рада и мисије ЦПЦ од њене обнове и темељ
будућих стремљења и мисионарске усмјерености њеног организма.
У односу на стари Устав ЦПЦ из 1999.г. донесен 31.10.1999.г. са његових 200 чланова, нови
Устав је универзални, сажети и основни уставно- црквени текст највишег значања за црквени живот
ЦПЦ и Црне Горе и огроман корак напријед у даљем животу и мисији црквеног организма Црногорске Православне Цркве. Као такав биће темељити акт даљег ширења Божје и људске мисије Црногорске Православне Цркве у јачању њених ингеренција и њене свете функције.
Уредник издања Устава је Сретен Вујовић, коректор Мато Беговић а техничку припрему је
извршио Медиапринт Милениум. Чињеница да се за само мјесец дана појавило поновљено издање
говори о значају овог највишег црквеног документа и интересовању вјерника и лаичке јавност за
овај темељни акт црквеног достојанства ЦПЦ.
Никола Белада, дипл. правник
(ИЗВОР: Лучиндан број 35/2009, стр. 45-47)
Краљевина Југославија је у својим службеним, званичним и владиним медијима признала историјско
постојање аутокефалне ЦПЦ и њеног Светог Синода о чему свједочи и напис из “Зетског гласника”

ЦРНОГОРСКО ДРЖАВНО ПРАВО
Аутокефална црква са својим Светим синодом била је једно од највиших државних
тијела Краљевине Црне Горе

Највиша државна тијела у Краљевини Црној Гори по њеном Никољданском Уставу од 6/19.
12. 1905. године били су: Народна скупштина, Министарски савјет, Државни савјет, Свети Синод
АЦПЦ, Велики суд и Главна државна контрола.
Свети Синод (Архијерејски сабор) установљен је 30. 12. 1903. године. Сачињавали су га:
Митрополит цетињски, владика захумско-рашки, архимандрити цетињски и острошки, три протопрезвитера и синодски секретар. Састајао се два пута редовно годишње на Цетињу. Највиша је
црквена власт у књажевини и краљевини Црној Гори.
Поред ваших државних тијела постојали су органи ниже власти. То су били: Обласна управа,
капетанија, општинска управа и поштанско-телеграфско-телефонска станица.
Зетски гласник бр. 93/III/4. 12. 1935. /3.
(ИЗВОР: Лучиндан број 41/2011, стр. 25)

202

ПРАВНИ АСПЕКТ УКИДАЊА ЦРНОГОРСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 1918-1922.

Пише: Новак АЏИЋ, правник и историчар
У вријеме окупације Црне Горе 1918. године, мјесец дана након одржавања тзв. подгоричке
скупштине, састао се и одлучивао о питањима о којима није био надлежан, у одсуству легитимизма и
легализма, Свети синод Црногорске православне цркве. На ванредној сједници Светог синода Црногорске православне цркве, одржаној 16/29. децембра 1918. године у крњем саставу (од осам чланова
били су присутни, вијећали и одлучивали четворица) донијето је Рјешење, на којем се налазе имена
митрополита Митрофана Бана, епископи Кирил Митровић и Гаврило Дожић и секретар Синода
ђакон Иво Калуђеровић. У том Рјешењу, које је достављено Предсједнику Владе Краљевства СХС
Стојану Протићу и српском митрополиту Димитрију Павловићу, вели се и ово: „Пошто је Велика
народна скупштина српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. Новембра 1918.
године донијела одлуку да се независна Црна Гора уједини с Краљевином Србијом, то и Св. Синод
налази цјелисходним и оправданим да се и св. аутокефална црква у Црној Гори уједини с независном Православном црквом у Краљевини Србији а заједно с овом с цијелом с в. Српско-православном
црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.
Наравно, ово рјешење је проблематично са становишта његове аутентичности и оригиналности. Рјешење се може оспоравати са графолошког становишта, што упућује да је реално могући
фалсификат, јер није својеручно потписано од стране његових наводних доносиоца. Штовише,
на њему се не налазе својеручни потписи, аутографи ни Митрофана Бана, ни Гаврила Дожића ни
Кирила Митровића, већ је писано комплетно руком једног лица које је навело имена поменутог
црногорског митрополита и два епископа. Ово рјешење је сачинио записничар са тог састанка, под
условом да је тај састанак одржан и исписао комплетан његов текст својом руком. Али, претпоставимо да је то рјешење стварно донешено од стране појединих чланова Светог синода Црногорске
цркве, што је реално могуће с обзиром да су се Митрофан Бан, Гаврило Дожић и Кирил Митровић
декларисали као поборници анексије Црне Горе Србији. Митрофан Бан је и послао телеграм подршке учесницима тзв. Подгоричке скупштине 1918. године, касније је предао писмо о организацији
Божићњег устанка штабу окупационих српских (јадранских трупа) њеном команданту Драгутину
Милутиновићу, држао бесједе и панегирике заклео се на вјерност краљу Петру Карађорђевићу и
промовисао укидање независне Црне Горе, те био на челу једно вријеме средишњег Архијерејског
одбора који је требао да одради посао успостављања Уједињене Српске православне цркве, а Гаврило Дожић је био један од водећих судионика Подгоричке скупштине 1918. године и каснији епископ
и митрополит Српске цркве и уз помоћ радикалске владе Милана Стојадиновића изгуран за српског
патријарха.
Но да се вратимо тексту овог рјешења о самоукидању Црногорске цркве, под претпоставком
да се догодило заиста и да није накнадно подметнуто. По својој природи и карактеру ово Рјешење је,
према слову црногорског мјеродавног позитивног државног права и онда важећег црквеног законодавства у Краљевини Црној Гори, било апсолутно ништаван правни акт, дакле, акт који није могао
да производи никаква правна дјејства и посљедице, акт који се сматра са становишта права да није
ни донијет, акт без могућности његове конвалидације, односно, накнадног оснажења или акт који
протеком времена не може постати важећи, јер од почетка није ваљан. Ово Рјешење било је супротно
тада важећем уставу Св. Синода Црногорске цркве (донијетог још 1903), као и другим сакралним
легислативним прописима и обичајном праву, на основу чега је живјела Црногорска православна
црква. Ово Рјешење није имало никаквог ослонца ни у највишем правно-политичком акту суверене црногорске државе – у Уставу Књажевине/ Краљевине Црне Горе (донијетог 1905. године). Ово
Рјешење је чин самовоље његових твораца и потписника, а могуће је и акт који је изнуђен, односно,
можда је донијет под принудом, пријетњом или преваром, с обзиром на стање које је онда владало
у Црној Гори. За доношење и усвајање овог Рјешења није ни тражено, ни добијено одобрење Владара Црне Горе - краља Николе, легалног и легитимног суверена црногорске државе који се још од
почетка 1916.. године налазио у изгнанству. Доносиоци и потписници тог Рјешења флагрантно су
прекршили и члан 13 Устава Светог Синода црногорске православне цркве, односно, изневјерили
су заклетву вјерности Владару коју су морали положити у вријеме ступања на дужност. Дакле, заклетву да ће црногорском Владару „свагда вјерни бити“ самовољно су адактирали и поништили тим
својим поступком. Притом, прекршили су у начело савјесности, које их је обавезивало да поступе
другачије од онога што су учињели. Треба констатовати очигледну чињеницу да у Уставу Светог синода Црногорске православне цркве нема нигдје помена о могућности да се аутокефална Црногорска
православна црква уједињује са неком другом црквом, или да јој се припаја, па тиме ни са Српском
православном црквом. У том уставу нема нигдје помена ни о могућности самоукидања Црногорске
православне цркве. Тим Рјешењем флагрантно је повријеђен и члан 22 Устава Светог Синода, у
којему се, у ставу 2, каже: „Одлуке Светога Синода о спољашњим пословима да постану извршне
и за свакога обавезне потребно им је врховно Књажевско одобрење“. То ће експлицитно рећи чак и

203

да је постојала канонско-правна могућност за промјену статуса Црногорске православне цркве, за
њено, рецимо, уједињење или припајање некој другој цркви, а такве могућности према цитираним
прописима није било, ништа није могло бити у томе правцу учињено, а да би било пуноважно, без
пристанка, одобрења и сагласности Владара Црне Горе, т.ј у то доба краља Николе, а то никада није
ни затражено, ни добијено. То је Рјешење било без легитимитета и легалитета, правно ништаван акт
и у погледу форме и садржине. Оно пошто је донијето у одсуству права, савјесности и законитости
није могло произвести никакво релевантно правно дјејство, нити засновати права и обавезе. У члану
5 Устава Светог Синода Црногорске православне цркве (1903) се каже: „Свети Синод у вршењу послова своје надлежности има право, да његову Црквену Власт штити Државна Власт, и према
томе, чим би се опазило, да су права црквене Власти била повријеђена, Државне су Власти дужне
пружити јој закониту заштиту“. А у државном Уставу Црне Горе из 1905. године у члану 6 вели
се ово: „Књаз Господар заштитник је свијех признатијех вјероисповијести у Црној Гори“. То је значило у реалности да је књаз/краљ Никола, по државном уставу, као апсолутни владар био заштитник
и Црногорске православне цркве, којој је у то вријеме припадало у вјерском смислу православно
становништво Црне Горе. Он је штитио права Црногорске православне цркве све док је то реално
било могуће, односно, све док Црна Гора није доживјела слом и била војнички подјармљена и анексирана. Будући да се од 1916. па све до своје смрти 1921. године краљ Никола налазио у прогонству,
њему је објективно било онемогућено да на територији своје државе врши своју уставну функцију
и прерогативе сувереног владара. У вријеме егзила краља Николе и Црногорска влада као државни
орган је дијелила његову судбину и, попут њега, није могла у материјалном смислу реално вршити
власт у Црној Гори. Тако је, сплетом историјских околности, Црногорска православна црква изгубила свог чувара, заштитника или уставног браниоца-Књаза/ Краља и била је препуштена на милост
и немилост београдском завојевачу од краја 1918. године, који је и предузео све неопходне радње да
изврши њено укидање. Црногорску православну цркву од опасности нестанка или повреде њених
права, од 1918. па до 1922. године, у ком периоду је трајао и завршен процес њеног укидања, није
објективно могла заштитити државна власт Краљевине Црне Горе, будући да је фактички Црна Гора
била жртва насилног аншлуса крајем 1918. године, спроведеног од стране Краљевине Србије, алијас
Краљевства СХС. У Уставу Црне Горе из 1905. године, у члану 40, каже се и то да је: „Црногорска
црква аутокефална“. А поменутим Рјешењем одлучено је да више не буде аутокефална, и да је не
буде. Одлучено је да нестане Црногорска православна црква, повредом цивилно-правних, канонскоправних, обичајних и моралних норми и регула. У члану 130 тог црногорског Устава предвиђа се:
„Духовне власти свијех признатих вјероисповијести у Црној Гори стоје под надзором Министра
просвјете и црквених послова“. У моменту доношења овог Рјешења, које значи акт укидања Црногорске православне цркве, његови потписници, као припадници „духовне власти“ одметнули су се
и отргнули или самовољно одвојили, од надзора Министра просвјете и црквених послова, који је
постојао у свим црногорским Владама у периоду од 1916. до 1922. године, те који је имао уставну
обавезу, дакле, de lege lata да врши надзор над црквеним властима у Црној Гори. У члану 135 државног Устава Црне Горе каже се и ово: „Преписка духовнијех власти источно-православне цркве са
странијем црквеним властима, саборима и синодима, врши се са одобрењем Министра просвјете и
црквених послова“. Поставља се питање: јесу ли творци и потписници поменутог Рјешења, и они који
су га отпремили, послали политичким и клерикалним властима у Београду, тражили за то сагласност
или одобрење од црногорског Министра просвјете и црквених послова и јесу ли га добили? Нити
су то тражили, а нити су то одобрење добили! А по слову и духу онда важећег црногорског Устава
то је морало бити учињено. Члан 137 ондашњег Устава Црне Горе је посве прецизан: „Службена
писма или наредбе духовнијех власти, сабора и синода са стране не може никаква духовна власт
обнародовати и извршити у Црној Гори без одобрења Министра просвјете и црквених послова“. У
стварности то се, ипак, догодило, јер је сила побиједила право, а неправда је тријумфовала над правдом. Тако је страна политичка и црквена власт извршавала и спровела своју вољу у погледу укинућа
Црногорске православне цркве, а о томе није ни консултовала ресорног министра у Црногорској
влади у егзилу. У овом контексту треба рећи да никада мериторни, надлежни или компетентни органи црногорске јавне власти нијесу донијели одлуку о отпусту Црногорске православне цркве од
њене аутокефалности, нити је икада донешена правно ваљана одлука конститутивног карактера о
уједињењу Црногорске православне цркве са Српском православном црквом.
Влада Стојана Протића сазвала је 18. (31) децембра 1918. године у Сремским Карловцима
прву Конференцију православних епископа, под предсједништвом београдског архиепископа и митрополита Краљевине Србије Димитрија Павловића. На тој конференцији представник Владе др
Војислав Јањић саопштио је став официјелних државних власти према том питању. Са захтјевима
које је изложио др Војислав Јањић сагласила се Конференција православних епископа у Сремским
Карловцима. На тој конференцији у Сремским Карловцима није учествовао црногорски митрополит
Митрофан Бан. Био је одсутан „због болести“. У одлуци донијетој на тој конференцији стоји да ће
Црногорска православна црква „пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких
прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа“. Али, на наредне двије

204

Конференције православних епископа учествовао је Митрофан Бан. Друга конференција је одржана од 11/24. до 15/28. маја 1919. године у Београду и њоме је предсједавао црногорски митрополит
Митрофан Бан. На тој конференцији изабран је провизорни одбор епископа који се звао „Средишњи
архијерејски сабор“ са сједиштем у Београду. За његовог предсједника је изабран Митрофан Бан.
У Сремским Карловцима је од 20 новембра/ 3. децембра до 2/15. децембра 1919. године одржана
трећа Конференција православних епископа која је потврдила одлуке које је већ био донио поменути „Средишњи архијерејски сабор“ да се васпостави Српска патријаршија. На овој конференцији
није учествовао митрополит Краљевине Србије Димитрије Павловић, иако је добио уредан позив. Црногорски митрополит Митрофан Бан с образложењем „због болести“ поднио је оставку на
функцију предсједника „Средишњег архијерејског сабора“, а на његово мјесто постављен је српски
митрополит Димитрије Павловић. Трећу конференцију православних епископа, након одржане XIII
и XIV сједнице, Митрофан Бан је напустио, пошто је био тешко нарушеног здравља, и отишао је на
Цетиње, ђе је и умро 17/30. септембра 1920. године. На четвртој Конференцији православних епископа Краљевства СХС, чији је рад започео 27. августа/9. септембра 1920. године није присуствовао
Митрофан Бан. Због болести је остао на Цетињу. Убрзо иза тога, 12. септембра 1920. године „Свети архијерејски сабор“ Краљевине СХС прогласио у Сремским Карловцима, уз присуство регента
Александра Карађорђевића, чланова владе, представника војске и цивилних и црквених власти, одлуку о подизању, како је наведено, „Уједињене Аутокефалне Српске православне цркве на ступањ
и положај Патријаршије“. У вријеме кад је та свечаност уприличена и одвијана у патријаршијској
дворани у Сремским Карловцима, дакле, истога дана, у Митрополитској цркви на Цетињу, умјесто
болесног Митрофана Бана, чин васпостављања Српске патријаршије учинио је јавним или обнародовао протојереј Иван Калуђеровић. То је у бити означавало епилог или финале поступка укидања
Црногорске православне цркве.
Елем, са укидањем Црногорске православне цркве се сложио и архиепископ цетињски и
митрополит црногорски Митрофан Бан, иако на то није имао право, како по Уставу Црне Горе тако
и по прописима Црногорске православне цркве. Умјесто тога, био је обавезан да непорециво, експлицитно каже „Non possums“. Убрзо послије укидања Црногорске цркве умро је 30. септембра
1920. године митрополит Митрофан Бан, који је сахрањен у Цетињском манастиру 4. октобра 1920.
године. Али, ето, он се није успротивио укидању Црногорске православне цркве чији је поглавар
био неколико деценија. Напротив, он је изразио зељу да се Црногорска православна црква прикључи
Српској православној цркви. Митрополит Митрофан Бан се за то изјаснио „иако претходно нико
није донио одлуку о отпусту Црногорске митрополије од њене аутокефалности, то јест о њеном
претварању у акефалност. Такав канонски отпуст је тражен и добијен за Далматинско - бококоторску епархију, као и за Босанско - херцеговачку, дотле под аустро-угарском влашћу, од Буковинско - далматинске митрополије. Једна делегација је издејствовала одлуку румунског владара о
том отпусту, а друга од Цариградске патријаршије о отпусту Македонске (Охридске) цркве. Чак
ни регент Александар, а ни „ујединитељска“ Подгоричка скупштина (26. новембра 1918. године)
такву одлуку нијесу донијели“ (Др Павле Мијовић, „Његошеве тужне `армоније“, Цетиње, 1992, стр.
103-104; Др Павле Мијовић, „Цетиње као феникс“, Цетиње, 1997, стр. 156).
Пристанак Митрофана Бана и осталих потписника тог Рјешења да се укине Црногорска
православна црква, без потребног овлашћења, без сагласности владара Црне Горе, краља Николе I
Петровића Његоша и Светога синода Црногорске православне цркве, није имао никакво упориште
у црногорском позитивном праву и императивним нормама црквеног устава. Тим чином Митрофан
Бан поступио је супротно члану 16. Устава Светог синода Црногорске православне цркве, који не
предвиђа надлежност митрополита да доноси такве одлуке.
У Уставу Светог синода Црногорске православне цркве нема нигдје помена о могућности
да се укине Црногорска православна црква. Члан 21. Устава, који говори о спољашњим пословима,
који спадају у надлежност Светога синода, дефинитивно искључује ту могућност. Стога је одлука
Митрофана Бана и оних који су је прихватили и у дјело спровели, нелегална и нелегитимна, и као
таква она није могла произвести и засновати никаква права и обавезе. С правног становишта ради
се о апсолутно ништавном акту без могућности његове конвалидације - акту који је без дејства ab
inito и pro futuro.
Мада је о томе већ дјелимично било ријечи, треба додати и сљедеће: Несумњиво битан корак у
стварању Српске патријаршије представљала је Друга конференција православних епископа, која се
састала у Београду 24. маја 1919. године. Њоме је предсједавао Митрофан Бан. На тој конференцији
изабран је „Средишњи архијерејски сабор“, састављен од пет епископа, за чијег је предсједника изабран Митрофан Бан. Друга конференција православних епископа у Краљевству СХС донијела је 26.
маја 1919. године одлуку да се изврши уједињење православних цркава у једну јединствену Српску
православну цркву. Спровођење те одлуке у живот било је повјерено „Средишњем архијерејском
сабору“, чији је мандат требало да траје до избора патријарха. „Средишњи архијерејски сабор“, као
први посао извео је отпуст далматинских епархија од Буковинско - далматинске митрополије. Отпусну грамату тим епархијама 22. XI 1919. године дао је буковински митрополит Владимир Репта.

205

Она је предата делегацији која је тим поводом послата у Букурешт. Архијерејски Синод Карловачке
митрополије, на темељу тог акта, 20. XII 1919. године примио је канонску везу своје цркве поменуте
епархије. „У исто доба послата је једна депутација у Цариград, да од Цариградске патријаршије
тражи томос о успостављању Српске патријаршије и присаједињењу њој свих црквених области
које су дотле биле под врховном управом Цариградске патријаршије. Споразум између делегата
Краљевине СХС и делегата Цариградске патријаршије постигнут је 18. III 1920. године, а одмах
сјутрадан (19.3.1920) Архијерејски синод Васељенске патријаршије донио је одлуку да се усваја,
одобрава и благосиља уједињење свих православних црквених области у једну православну цркву под
именом Аутокефална уједињена православна црква Краљевине СХС, као и присаједињење њој свих
епархија, које су по уговорима у Букурешту 1913, Неју и Сен Жермену 1919. године, територијално
припале Краљевини СХС, а дотле су биле под врховном духовном влашћу Цариградске патријаршије“.
(Др Радослав Грујић, „Српска патријаршија“, „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка
проф. Станоја Станојевића“, књ. IV, Загреб, 1929, стр. 354-355) О томе је Свети архијерејски синод
Васељенске патријаршије у Цариграду 19. III 1920. године донио Одлуку бр. 2056, којом даје благослов на присаједињење Уједињеној Српској православној цркви епархија у Јужној Србији, Босни и
Херцеговини. У тој Одлуци, уз остало, се каже: „У границама овог Уједињеног Краљевства Срба,
Хрвата и Словенаца ушле су и аутокефалне православне цркве, Карловачка и Црногорска, као и
двије далматинске епархије, Задарска и Которска“. Васељенска патријаршија тим актом „признаје
проглашено уједињење аутокефалних цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија“ („Гласник“, службени лист Српске православне патријаршије, бр. 7, Београд,
1(14) октобра 1920, стр. 99-100). Влада Краљевства СХС исплатила је Цариградској патријаршији за
тај пристанак милион и пет стотина хиљада златних франака.
Све споразуме и одлуке донијете у правцу стварања Уједињене српске православне цркве
Краљевства СХС потврдио је с позиције хегемоније државне власти, у име краља Срба, Хрвата
и Словенаца, Петра I Карађорђевића, насљедник пријестола Александар Карађорђевић, Указом од
17. (30) јуна 1920. године. Регент Александар наредио је заступнику министра вјера и министру
просвјете Светозару Прибићевићу да изврши овај указ. Тим указом потврђене су одлуке београдске
Конференције православних епископа од 26. IV 1919. године, а тим актом укинута је и аутокефална Црногорска православна црква и проглашена Уједињена српска православна црква Краљевства
СХС.
Проглашење Српске патријаршије обављено је у Сремским Карловцима 12. (25) септембра
1920. године. Убрзо потом састао се Архијерејски сабор Српске патријаршије 15. (28) септембра
1920. године, који је донио одлуку да се архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије
Павловић прогласио ipso jure првим патријархом Српске патријаршије. У тој одлуци, поред осталог
се каже: „Слично томе поступало се и код оснивања националних аутокефалних области у свима
православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије у престоним градовима: Атини за цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву у Краљевини Србији, на
Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је
архијерејски престо друге престонице у Москви на ступањ патријаршије“.
Међутим, ту одлуку државна власт није прихватила. Напротив, она је 23. X 1920. године
донијела указ, којим је прописана уредба о избору првог српског патријарха. На основу те уредбе састао се у Београду Изборни сабор, који је 12. XI. 1920. године изабрао митрополита Србије
Димитрија Павловића за патријарха Српске патријаршије. Краљ државе СХС истога дана потврдио
је његов избор. Сјутрадан, патријарх Димитрије је устоличен. Свечано устоличење догодило се
касније у Пећи. „Уредбом у централизацији управне и судске власти у Српској патријаршији“ (чл. 2)
каже се да: „круг рада митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изложен у Уставу Светог синода
1903. преноси се на српског патријарха православне цркве Краљевине СХС“ („Весник“, Београд, бр.
6, од 7. II 1921. стр. 1).
У Томосу васељенског патријарха Мелентија II и Светог синода Васељенске патријаршије
у Цариграду од 19. фебруара 1922. године (бр. протокола 1148), наводи се ово: „У границама овог
Уједињеног Краљевства СХС ушле су и аутокефалне православне цркве: Карловачка и Црногорска, као и двије далматинске епархије: задарска и Бококоторска“. У овом патријаршијском акту
стоји и сљедеће: „Признајући, пак, проглашено јединство аутокефалних цркава: Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија прима од ових образовану свету аутокефалну
Уједињену православну српску цркву као сестру у Христу, која има и ужива сва права аутокефалности, према прописима и реду Свете православне цркве“. Овај акт несумњиво потврђује да
је Црногорска православна црква била аутокефална. У Канонском писму васељенског патријарха
Мелентија II и Светог синода Васељенске патријаршије у Цариграду од 24. фебруара 1922. године
којим се признаје уздизање аутокефалне Уједињене православне српске цркве Краљевства СХС на
степен достојанства патријаршије (бр. протокола 1036) каже се и ово: „Посавјетовавши се о том
питању по дужности са нашим Светим синодом похвалисмо жељу Цркве и државе и признали смо
корист коју Православље може имати од таквог уздигнућа, а начин поступања нашли смо да је у

206

сагласности више са црквеном економијом (опортуношћу), неголи са прецизношћу канонског реда“.
Треба, на крају, рећи и ово: Постоје подаци о томе да је митрополит Митрофан Бан био
принуђен да изјави своју вољу онако како је то тражила државна и црквена власт у Краљевству
СХС. Другим ријечима, био је изложен пријетњи и принуди. Како сазнајемо из појединих извора,
Митрофан Бан је на самрти енглеском дипломати грофу Џону де Салису, бившем доајену дипломатског кора на Цетињу, рекао да се под пријетњом смрти изјаснио за присаједињење Црне Горе Србији
и да моли црногорски народ за опроштај (О томе виђети: „Неколико страница из крвавог албума
Карађорђевића“, Рим, 1921, стр. 13; „Улога Француске у насилној анексији Црне Горе“, Рим, 1921.
године, II издање, Бар, 2000, стр. 88). Предсједник црногорске Владе у егзилу Јован С. Пламенац, поводом смрти Митрофана Бана и збивањима у Црној Гори у то вријеме, у официјелном саопштењу од
9. октобра 1920. године, број 426. „Команди Црногорских трупа у Гаети - Италија“, између осталог,
наводи да је на самрти код Митрофана Бана „наступила грижа савјести и при потоњем издисају
молио је са сузним очима све присутне, да буду тумачи његовог покајања“ зато „што је дао свој
митрополитски пристанак за уништење Црне Горе од стране Србије, изјављујући да је тада то
морао учињети под притиском и пријетњом србијанских власти, што је у повјерењу, како је рекао
у своје вријеме саопштио грофу Салису, изасланику Велике Британије“. (О томе видјети: Државни
архив Црне Горе, ФЕВ, Министарство Војно 1920-1922, ф. 91 II и Др Шербо Растодер, „Скривана
страна историје- црногорска буна и одметнички покрет 1918-1929“, документи, Том III, Бар, 1997,
стр. 1623-1624. О томе поступку Митрофана Бана, принуди над њиме писао је и службени орган
краљевине црне Горе у егзилу „Гласа Црногорца“, Неј на Сени код Париза, бр. 89, од 28 октобра/ 10.
новембра 1920, стр. 3 и 4 у чланку „Божји суд“ чији је аутор, основано се може претпоставити иако
тај чланак није потписан, био Јован Симонов Пламенац).
Министар црногорске избјегличке Владе Мило Вујовић, у једном писму италијанском министру Сиднију Сонину из Бриндизија 28. новембра 1918. године, наводи како су српске власти:
хапсиле угледне људе из Подгорице, како су батинале митрополита Митрофана Бана и малтретирале др Секулу Дрљевића, како су интернирале познате личности као што су војвода дивизијар Ђуро
Петровић и бригадир Милутин Вучинић. Др Иван Иво Јовићевић у својим мемоарима „О људима
и догађајима-сјећања једног федералисте“, Цетиње, 1995. описује и стање у Црној Гори након тзв.
Подгоричке скупштине 1918. године. Др Иво Јовићевић у свом дјелу „Капље жучи“, прво издање,
Женева 1919, друго издање, Рим 1921, стр. 20 и 21, наводи да је Митрофан Бан био политички
присталица анексије Црне Горе Србији, те да је изневјерио, своју паству која је страдала, да није
подигао глас против окупационе силе, да је заборавио своју дужност и изневјерио краља Николу и
Црну Гору. Др Иво Јовићевић у пјесничкој форми приказао је посљедње године живота Митрофана
Бана у веома негативном смислу. У трагању за одговором на питање како се и зашто у односу на чин
анексије Црне Горе и укидања аутокефалне Црногорске православне цркве понашао Митрофан Бан
треба узети у обзир сљедеће: Наиме, са правног становишта, ако је нешто изјављено или урађено у
заблуди, под преваром (mala fides), пријетњом или принудом, то није правно релевантно, односно,
сматра се да то у суштини није изјављено или учињено. То ће рећи да је, у таквој ситуацији, ништав пристанак на обавезивање учињен на такав начин јер не постоји слободна воља. Ако је нешто
урађено под принудом то је разлог апсолутне ништавости акта или признања добијеног на тај начин зато што не постоји сагласност. Принуда се, са аспекта права, може јавити у два облика: као vis
apsoluta и vis compulsiva. Vis apsoluta означава физичко насиље, наношење физичког зла неком лицу
у циљу да он изјави своју вољу у одређеном, траженом правцу, односно, у оном смјеру како му се
наређује или заповиједа. Такав облик принуде одликује се апсолутном физичком надмоћи једне стране и потпуном одсуству могућности слободног избора друге стране. Ту успјешан отпор и није могућ.
Дакле, не ради се о добровољном пристанку повријеђеног или оштећеног да трпи зло или тортуру.
Vis compulsiva је врста принуде која означава стављање у изглед неког зла у будућности у случају
неприхватања или одбијања захтјева вршиоца принуде. Ради се у основи о пријетњи која може бити
непосредна (ако је усмјерена на личност) и посредна (ако се ставља у изглед наношења зла сродницима тог лица). Пријетња је релевантна, ако је озбиљна (изазива страх код онога коме је упућена) и
ако је противправна (ако је законом недозвољена или забрањена). Код компулсивне принуде отпор
је могућ. Дакле, изазивање пристанка, сагласности добијено принудом је ништавно, то јест, оно не
производи никакво правно дјејство, односно, не ствара никаква права и обавезе. На основу расположивих података, може се закључити да је Митрофан Бан, када се тражила његова сагласност могао
бити жртва могуће је и апсолутне, али прије свега компулсивне принуде, мада не треба изоставити
ни одсуство његове личне храбрости у датом историјском тренутку, које је свакако допринијело да
он не пружи отпор (у види усменог или писменог протеста, бојкота, непослушности итд.) злу које је
укидало како црногорску државу, тако и Црногорску православну цркву. Кад је у питању Митрофан
Бан не треба изгубити из вида ни његову безусловну политичку лојалност владајућим режимима,
па и оном установљеном послије 1918. године, којему је служио и којему је изрицао панегирике у
својим црквеним бесједама, говорима и писмима. Све у свему, остаје, ипак, до краја неријешена
енигма да ли је митрополит Митрофан Бан, на основу своје слободне воље, намјерно, дакле, својом

207

одлуком, изневјерио својега Краља, своју Државу и своју Црногорску православну цркву или је то
учинио у заблуди, под дјејством преваре, пријетње и принуде!?
(ИЗВОР: Лучиндан број 42/2012, стр. 16-55)
Из старе штампе

ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ О ЦПЦ

Бранислав Бориловић

У свјетлости непобитних чињеница на које указујемо овим текстом, намећу се
питања, да ли би високи достојанственик Руске православне цркве хиротонисао
представника непостојеће цркве и помињао у Руском Светом Синоду аутокефалну
ЦПЦ и да ли би цар моћне Русије учинио онолике дарове представнику ЦПЦ да није
била призната од стране руских црквених власти

Стара црногорска штампа, као и штампа која је излазила на простору данашњег Западног
Балкана, са великом занимањем пратила је многе активности везане за рад Црногорске православне
цркве. У тим периодичним публикацијама могу се пронаћи многа документа која говоре о њеном
трајању. Тако читамо у Босанској вили (излазила у Сарајеву од 1885. до 1914.) за годину 1893. на
стр. 359, занимљив текст који говори о свештеничкој ношњи у Црној Гори. У тексту се, између осталог, каже да се свештеници у Црној Гори ни у чему не разликују од обичног народа, осим по бради
и дугачкој коси. Констатује се да су њихова одијела једнака као и код осталог народа, па чак носе и
оружје за пасом. Но, те 1893. године митрополит црногорски издао је наредбу да свештеници
не смију носити оружје и да по варошима морају носити свештеничко одијело, само остаје
капа црногорска као и до сада. Интересантно је да ова наредба није наишла на велико одобравање
свештенства Црногорске православне цркве, јер су жалили што се укида старина, која ничему није
сметала.
Истом темом бавио се и Весник српске цркве за годину 1893 (излазио у Београду у периоду
од 1890. до 1914; и од 1921. до 1933). На стр. 1117 читамо да је Митрополит Црногорски и Брдски
Митрофан Бан издао под 9. септ. о. г. окружницу подручном свештенству обојега реда, по којој
се од сада свештенству забрањује носити оружје, и наређује да свештенство црногорско од 1.
јануара 1794. (у питању је 1894. год, прим. Б.Б.) мора имати свештеничке мантије, као што
носи православно свештенство у другим државама.
Исти часопис за 1900. годину на стр. 386, доноси текст под насловом Из Црногорске
митрополије. У тексту се говори да је свештенство Црногорске Митрополије од 1 јануара тек.
год. добило систематичну плату, са чега је потекло највише решења, које је Митрофан саопштио свештенству и које гласи:
1, да јерархично парохијално свештенство, почевши од 1. јануара тек. 1900 год. и у будуће
има примати систематичну плату преко Књ. Министарства просвјете и црквених Дјела;
2, да се народ почињући такође од 1. јануара тек. 1900 год. ослободи од плаћања годишњих
бирова, венчања и погреба, која је до сада непосредно и обавезно свештенству плаћало;
3, да се у замјену бирова, вјенчања и погреба уз дацију купи од народа извјестан прирез, поделивши га у три класе према материјалном стању појединца; и
4, за оне црквене обреде, који нијесу обавезни, него који потијечу од религиозног осјећаја и
слободне воље и побожносити добрих хришћана парохијани су дужни непосредно плаћати својему
пароху, по новој тарифи,,.
У Веснику српске цркве за годину 1909. на стр. 152 такође налазимо текст који се бави Црногорском црквом. Текст носи назив Уређење свештеничког стања у Књ. Црној Гори. У њему се сасвим објективно обавјештавају читаоци да је овогодишња народна скупштина у Црној Гори решила питање о уређењу свештеничког стања у истој. Даље се каже да она (мисли се на Црну Гору,
прим. Б.Б.) може са поносом пркосити у овом погледу Пијемонту Српства Краљевини Србији,
која се већ двадесет година предомишља, да ли ово питање да узме у претрес или не. Хвали се народ Црне Горе за који се каже да је интелигентан, и народна скупштина која је једногласно усвојила
овај закон.
Исте године, Весник српске цркве на стр. 597-602 доноси опширнији текст о хиротонисању
(наречењу) архимандрита манастира острошког Кирила Митровића који је 11 маја у понедјељак
са Цетиња отпутовао, у пратњи дворског протођакона Филипа Радичевића, члана Светог Синода Црногорске цркве, у Петроград. У тексту се опширније говори о њиховом путовању, боравку
и пријему код руских црквених достојанственика. Тих дана у Петрограду се славио и рођендан Њ.
И. В. Царице Александре Феодоровне, на којем су били позвани и гости из Црне Горе на молебан у
Исакијевски сабор. На скупу се окупио силан свијет а од црквених достојанственика били су при-

208

сутна три митрополита, три архијепископа и шест епископа, са мноштвом архимандрита,
протојереја, протођакона и ђакона, где се угледно мјесто дало представницима цркве црногорске, и при молебствију протођакон црногорски читао је апостол и говорио многољетствије.
Такође, свечано је било и при хиротонисању архимандрита Кирила Митровића. Наречење архимандрита Кирила обављено је у четвртак 28 маја на најсвечанији начин што се врши у здању
Светог Синода у Петрограду. Затим је новонаречени (Кирил) учинио јерарсима поклон и пољубио
руке, стао је у дно стола од јерарха, и митрополит Антоније отпочео је молебан спомињући
Кр. Височанство Кнеза Николу., Свети Синод Црногорски, Митрополита Митрофана и ново
нареченога епископа Кирила. Архимандрит Кирил се затим обратио јасним гласом. Примајући
ваше благослове – наставља даље – ја ћу их понијети својој пастви срцем и душом оданога народа црногорскога... Послије ових ријечи руски протођакон гласно говори царско многољетствије,
а црногорски протођакон Радичевић: Благовјерноме Господару Књазу Николи I, и затијем Светоме Црногорском Синоду и Митрополиту Митрофану, те је први пут наш Црногорски Синод споменут у Светоме Синоду рускоме. Руски Митрополит Антоније пожелио је да чује напјев
Апостола који се чита у црногорској цркви, наредио је лично протођакону Филипу Радичевићу
да он чита апостол, који је гласно и очитао, да се поново чуло шаптање черногорски читајет.
По свршетку литургије звона су почела славити ову свечаност са свију цркава и звоника Александро-Невске Лавре... Сљедећег дана нови епископ чинио је подворење обер-прокурору Светога Синода и дванаесторици јерарха свете православне цркве. Посебну част новом епископу, а
тиме и Црногорској цркви, учинио је Његово Величанство Цар (ради се о посљедњем руском Цару
Николају Александровичу Романову 1868 -1918. прим. Б.Б.) који је даровао новом епископу све
архијерејско одјејање са митром и панагијом. Исте поклоне добио је и Митрополит Антоније.
Текст се завршава констатацијом да је,, ово пети владика црногорски који добија посвећење у Петрограду.
Из наведених података јасно се види да је Црногорска православна црква била заинтересована за увођење свих норми и правила која важе у сестринским православним црквама у свијету.
Посебно је интересантно поглавље које говори о хиротонисању архимандрита Кирила
Митровића. Из истог се види да је тај узвишени чин обављен на највећем нивоу и у простору ђе су
хиротонисани многи значајни и знаменити свештеници из православног свијета. Зато и овђе морамо
поставити питање, да ли би један високи црквени достојанственик водеће цркве у православном
свијету хиротонисао представника непостојеће цркве, и да ли би Цар једне тако велике и моћне
државе каква је Русија учинио онолике дарове представнику непризнате цркве.
(ИЗВОР: Лучиндан број 42/2012, стр. 54-55)

НЕКЕ БИТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ О АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ ДО
1920. ГОДИНЕ

О односу државне власти и Црногорске цркве у доба владавине књаза Данила и књаза Николе, као и о њеној аутокефалности, правни историчар проф. Др Петар Стојановић пише и ово:
„Црногорска црква идентификовала је свој интерес са интересима ослободилачке борбе против
Турске. Вјероисповијест је изједначена са националношћу... На чело цркве у Црној Гори стајала је
Цетињска митрополија. Она је, све до 1776. године, када је Пећка патријаршија укинута и Српска
црква подвргнута Васељенској патријаршији у Цариграду, признавала власт пећких патријарха. Од
тада је Цетињска митрополија аутокефална (самостална)... Послије укидања Пећке патријаршије
цетињске владике нијесу више допуштали мијешање са стране у своје унутрашње црквене послове. Аутокефалност црногорске цркве признала је прећутно и Цариградска патријаршија... Послије
учвршћивања државне организације и преласка на свјетовни облик владавине средином XIX вијека
одлучно се пришло организационом сређивању стања у Црногорској цркви. Одлуком Сената од 21.
марта 1852. године извршено је издвајање свјетовне од духовне власти и власт митрополита је
ограничена на црквене послове. Митрополита бира државна власт оличена у личности књаза.
Предузете су мјере да се учврсти дисциплина међу свештенством. Оно је обавезно да ће „... правила свете цркве тачно извршавати“ (чл. 66 Даниловог законика). Ко то не чини биће лишен свештеничког чина. Под пријетњом смртне казне, зајемчена је неприкосновеност црквене имовине: „који
би се лупеж уватио да цркву краде тај ће .... бити на смрт осуђен“ (члан 81 Законика). Високе
новчане казне предвиђене су за починитеље смутње и свађе пред црквом (члан 88 Законика). У 1864.
години наређено је свештеницима да пусте браде. Уређене су парохије са протопопијатима који су
се територијално поклапали и са нахијом. Уведене су матичне књиге рођених, вјенчаних и умрлих.
Разграничење између државних и црквених имања извршено је у 1868. години. Митрополиту и манастирском братству установљене су плате, па је вишак манастирских прихода (након подмирења
плата) ишао за потребе просвјете (за три године 9 црногорских манастира приходовало је држави
преко 56 хиљада форинти). У 1869. години отворена је богословија која је школовала свештенике

209

и учитеље и дала прву интелигенцију. У децембру 1878. године установљена је Рашка епархија
(са сједиштем у Острогу) чија је јурисдикција обухватала брдска племена, ослобођене крајеве
око Никшића и Пиву (Пећка епархија обновљена је послије балканског рата 1912-1913. године и
присаједињења Црној Гори Санџака, Метохије, Рожаја, Плава и Гусиња). У 1893. години поповима
је наложено да народно одијело замијене мантијом. До 1900. године парохијално свештенство је
плаћено у натури – биром (од појединог домаћинства попови су добијали по 18 кг жита годишње
и неку новчану накнаду за вршење појединих вјерских обреда). Бир је у 1900. години замијењен редовном платом, коју су свештеници примали од државе. Уставом православних конститорија у
Књажевини Црној Гори који је санкционисан Законом о конститорији од 1. Јануара 1904. године
конституисани су духовни судови, дотадашња инокосна власт митрополита допуњена је епископским савјетом и колегијалним органима, уређење брака (са изузетком грађанско-правних посљедица
развода брака, чије је регулисање остављено редовним судовима) препуштено је искључивој
компентенцији цркве. Основ Устава је крмчија – званични зборник канонског права православне
цркве. Устав је легислативно довршио процес устројства Црногорске цркве у другој половини XIX
вијека и црквену организацију формално подигао на ниво државних потреба. Одлучујућу ријеч у
сређивању стања у цркви имала је свјетовна – државна власт, посебно књаз. Наступајући веома
радикално, та власт још није била строго издиференцирана од духовне власти и користила се
прерогативима црквене власти. Свештенство је вршило и цивилне послове, а књаза је сматрала и
духовним поглаваром. Од 1852. до прољећа 1858. године Црна Гора није имала црквеног поглавара.
Књаз Данило је рјешавао и црквене послове (одредио је обавезни пост, поповима утврдио накнаду –
бир. по „тарифи св. Петра“, наредио им да редовно врше богослужење, бринуо се за оправку манастира и школовање попова). Због недоличног држања у случају погибије књаза Данила књаз Никола
је једноставно отпустио и разријешио дужности цетињског митрополита Никанора Ивановића.
Црквена добра стављена су под контролу државе. Непокретна имовина православних цркава и манастира не може се продавати или уступити без одобрења државне власти (чл. 719 Опште имовинског Законика). Сљедујући владичанску традицију своје лозе, династија Петровића није жељела
да се напречац лиши и духовне власти, а још мање да у личности митрополита – црквеног поглавара стекне такмаца у свеукупној власти. Законик књаза Данила, тај у примитивним оквирима
дати кодекс приватне својине, санкционисао је канонско право православне цркве као важеће право
у вјерским питањима. Учење цркве о непрекосновености личности књаза – владаоца, о томе да је
држава установа божанског поријекла, да је власт од бога и да је свако без разлике дужан „... да
се покорава државној власти, која је над њима постављена, па ма какав био облик и устројство те
власти“, одговарало је потребама државотворних снага“.
Црногорска православна црква биле је слободна, аутокефална, самостална организација и
у канонском и у еклестијастичком смислу. Током вишевјековног постојања слободне и самосталне
државе Црне Горе, у оквиру њених граница, постојала је и дјеловала аутокефална Црногорска православна црква, поштујући норме црквеног, канонског права и цивилног и државног права. Црногорска
православна црква била је аутокефална у фактичком смислу од 1603. године, а у фактичком и формалном, канонском смислу од 1766. па све до њеног насилног укидања 1920. године.
О аутокефалности Црногорске цркве писали су они који су живјели у вријеме када је она
имала тај статус, попут Валтазара Богишића и Никодима Милаша и других.
Чувени, славни правни историчар и теоретичар, представник историјско-правне школе, редовни универзитетски професор, писац „Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору“
(1888) и први црногорски министар правде, др Валтазар Богишић, је у једном својем раду, уз остало, написао и сљедеће: „Као и све државе гдје господари источно-православна вјера тако и Црна
Гора има своју аутокефалну Црногорску цркву“. То чињеницу је својевремено запазио и познати
црногорски политички и правни писац, адвокат др Секула Дрљевић, када је написао и ово: „Црногорско православље је црногорославље.... Црногорска црква кроз све вјекове није била ни у каквој зависности од било које православне цркве, па ни од Цариградске патријаршије“.
Постојање аутокефалне Црногорске православне цркве експлицитно доказује сачувана
обимна архивска документација. Из ње ћу овом приликом издвојити неколико свједочанства која
лако могу побити као обмањивачке све конструкције којима се хоће негирати постојање Црногорске православне цркве. Да је Црногорска православна црква била аутокефална говоре и записи др
Гаврила Дожића. Наиме, Гаврило Дожић (1881-1950), епископ рашко-призренски, епископ пећке
епархије Црногорске православне цркве и члан њеног Светог синода, по укидању црногорске православне цркве, од 1920. до 1938. године, био је митрополит црногорско-приморске епархије Српске
православне цркве, као и патријарх Српске патријаршије у периоду од 1938. до 1950. године. Наиме, 1910. године митрополит аутокефалне Црногорске православне цркве Митрофан Бан славио
је значајан јубилеј, 25-годишњицу архијерејске службе. Примио је тада бројне честитке из земље
и из иностранства, а једну од њих упутио му је и др Гаврило Дожић из Солуна. Дожић тај јубилеј
Митрофана Бана коментарише овако: „Мени би била дужност не само моја скромност да узме
учешћа, већ да будем иницијатор према томе знаменитом моменту у историји Црногорске цркве“.

210

И Краљ Никола је зборио да је Црногорска православна црква аутокефална. Тако је 1913. године,
кад је др Гаврило Дожић одређен да буде епископ пећке епархије Црногорске православне цркве,
тим поводом, рекао и ово: „Господо, може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну православну цркву од овога, у коме са нашега Цетиња спремамо, др Гаврила Дожића, вриједног сина земље ове
на његову службу богу и народу“.
У биографији др Гаврила Дожића, коју је објавио „Илустровани званични алманах-шематизам Зетске бановине“, год. I, државна штампарија, Сарајево 1931. стр. 232, пише и ово: „Огледао се
на богословско-књижевном пољу, а сада ради на историји Црногорске православне цркве“.
Митрополит аутокефалне Црногорске православне цркве у периоду од 1884 до 1920. године,
када је насилно укинута, био је Митрофан Бан (1841-1920). Он је 1910. године, у писму које је захвалница на поздравни говор краља Николи, навео и ово:
„Ваше Краљевско Височанство, Премилостиви Господару, Четрдесет година већ је прошло, од како ми је велика срећа удио пала да ступим на службу Црногорске цркве на службу Ваше,
Господару, јуначке државе“.
Члан Светог синода Црногорске православне цркве Кирил Митровић (1867-1931), који је
1909. постао епископ њене захумско-рашке епархије, је 6. априла 1910. године, у поздравном говору
упућеном Митрофану Бану, истакао и ово:
„Ваше Вископреосвештенство, Високодостојни господине Митрополите!
Радује се данас света православна Црногорска црква славећи двадесетпетогодишњицу ревносне службе Ваше Богу, пријестолу и отаџбини, и приноси топло благодарење Божјем промислу,
што Вас је св. Благословом својим пратио на путу дуге тешке апостолске службе Ваше и удијелио
да она буде плодоносна и корисна св. Божијој цркви“.
Протођакон Филип Радичевић, дугогодишњи секретар Митрополије Црногорске православне цркве, члан њеног Светог синода од 1904. године, у официјелном службеном часопису црногорског Министарства просвјете и црквених послова – „Просвјети“, у раду Православна црква у
Црној Гори, објављеном 1889. године пише и ово:
„Православна наша црква као аутокефална, независна је. Она се као таква односи према
Руском Синоду, Цариградској и другим патријаршијама, као и осталим аутокефалним црквама.
Све аутокефалне православне цркве признају независност Црногорске цркве, свагда јој достављају
догађаје који се у појединим црквама збивају, на примјер, кад који патријарх долази на управу своје
цркве“. аутокефалност Црногорске православне цркве експлицитно доказује и потврђује и сљедећи
документ. То је писмо Светог синода Црногорске православне цркве књазу Николи I Петровићу
Његошу од 1. маја 1908. године, које гласи:
„Његовом Краљевском Височанству
Књазу Господару Николи I – Тополица
Бог вјерни чувар Црне Горе кроз дуга и тешка времена очувао је њену политичку независност и црквену аутокефалност. За ово заслуга припада Вашему Узвишеном Дому, из кога су на
кормило државно и црквено долазили велики мужеви, духовни пастири и свјетски владари, који су
вазда знали високо држати углед Црне Горе.
Између многијех савременијех реформа које је Ваше Краљевско Височанство на срећу и благо Црне Горе благоизволило санкционисати и света црква била је усрећена духовнијем законима
Православних Консисторија и Светог Синода.
Сагласно Уставу Светог Синода данас први пут окупљени синодски чланови на првоме
мјесту за своју свету дужност сматрају, Вашему Краљевском Височанству и Вашему Узвишеноме
Дому изјавити своју вјерност и непоколебљиву одност. У исто вријеме Синод најпозније, Вама Узвишени Господару најтоплије благодари за небројена добра, која сте цркви својој учинили.
Ваше Краљевско Височанство, Ваш Узвишени Дом и Црну Гору Свети Синод препоручује
промислу Свевишњему.
Смирени молитвеници: Митрополит Митрофан, предсједник, наим. епископ Кирил
Митровић, члан, архимандрит Михаило Дожић, члан, игуман Прокопије Врачар, члан, протођакон
Филип Радичевић, члан, протојереј Аксентије Бојовић, члан, протојереј Павле Петровић, члан,
секретар Светога Синода ђакон Иво Калуђеровић“.
Никола I Петровић Његош проглашен је 1910. године за црногорскога краља. Између
многобројних честитки које је тим поводом примио је честитка Његове светости патријарха
антиохијског Григорија. Она у преводу са арапског језика гласи:
„Његовом Величанству Преблагочестивом Краљу Николи I Петнаести август, благословени дан, који ми напомиње милости и обимне благодати, Нашега Господара, Бога, јер тог истог дана
1906. године ја сам узашао по милости Светога Духа на престо Патријаршијски Првопрестолних
Апостола Петра и Павла, данас постаје извор радости и весеља за Свето Православље цијелог
свијета, јер данас видим Вашу главу, обасуту поштовањем и обожавањем, а тако и мудрошћу
испуњену, које Вас је учинила предметом уважавања и дивљења Великодушних Руских Царева.
С којом сте мудрошћу знали управљати предстојно Вашу Срећну Књажевину кроз читаво по

211

вијека, окруњену православном круном и као што види Ваш вјерни народ, радан и храбар, предан
православљу и гледа свога омиљеног Књаза на достојанству Њихових Величанстава Краљева.
Сасвим је дакле праведно да данас наше душе величају Господара а наши духови да се
радују у Господу, који је наш спаситељ, и за то Антиохиска црква узимље удјела у великој радости своје сестре Свете Црногорске Цркве. Сматрао сам дужношћу да отслужим са свим мојим
патријаршијским клиром у присуству великог броја моје пастве свету литургију, намијењену Вашем Величанству возљубљеном у Господу.
Ја овим узимљем слободу да поднесем Вашем Краљевском Престолу моја Патријаршијска
честитања и моје очинске жеље дубоко искрене, молећи Господа и Цара Царева, да Вас сачува још
светом десницом за дуг и пресрећан живот на корист и на срећу државе коју Вам је Свевишњи
повјерио, да сачува Њ. В. Преблагочестиву Краљицу Вашу узвишену Супругу, Њ. Кр. В. Књаза
Нашљедника и цијелу Краљевску породицу, да благослови Ваш Народ и уздржи и штити Вашу
Славну Краљевину.
У знак благослова Слободан сам послат В. Величанству икону Св. Богородице, заштитнице
наше патријаршијске катедралне цркве, и као доказ моје истинске љубави према В. Величанству
и мог великог весеља за овај срећан дан, ја се усуђујем управити Вам ово писмо, са којим Вам подносим моје дубоко поштовање.
Нека је милост Божја с Вама и нека Вас прати.
Част ми је бити Вашега Величанства врло ватрени и понизни молитвеник у Христу
Дамаск, 15. август 1910.
Патријарх Антиохиски и цијелог истока“.
Прворазредни извор канонског карактера – Устав Светог синода Црногорске православне
цркве од 30. децембра 1903. године, у члану 1 и 2 изричито наводи аутокефалност Црногорске православне цркве али то некима не значи ништа, јер то не одговара њиховим политичким пројекцијама.
У Уставу Св. синода Црногорске православне цркве из 1903., Глава II, у којој се говори о дјелокругу
Св. синода, у члану 15, став 2 говори се о личној надлежности Митрополита „као синодског
предсједника и као поглавице аутокефалне Црногорске цркве“. И у Уставу Књажевине Црне Горе из
1905., у акту lex superior, са становишта државног права (de jure imperi) било је планирано у члану 40
сљедеће: „Државна вјера је у Црној Гори источно православна. Црногорска је црква аутокефална.
Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источно православном
Васељенском црквом. Све остале признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори“.
Посљедњи аутокефални митрополит Црногорске православне цркве у доба независне
Књажевине и Краљевине Црне Горе био је Митрофан Бан. Он је за црногорског митрополита канонски рукоположен у Русији 6. априла 1885. године у Исакијевској цркви у Петрограду од стране
петроградског митрополита Исидора и других чланова Св. синода и свјештенства Руске цркве, а у
присуству руског цара Александра III Романова. Три дана раније, у бесједи коју је одржао у Светом Синоду у Петрограду, између осталог рекао је и ово: „Ви свјатјеши отци, промислом Божјом
и жељом мога премилостивог господара књаза Николаја руковођени, изволисте смиреност моју изабрати за епископа Цркве Црногорске“. Након хиротоније примио га је 15. априла 1885. године цар
Александар III. Приликом сусрета рекао му је и ово:“Мени је такође драго што сте Ви рукоположени за епископа у Русији. То показује духовну везу између Руске и Црногорске цркве“. Ово Митрофан Бан детаљно описује у својим мемоарима. Након хиротоније Митрофан Бан је 19. октобра 1885.
године о томе обавијестио васељенског цариградског патријарха Јоакима IV у писму, број 356, у
којему му уз остало наводи: „Ми смо се из Русије повратили и у име Божије заузели смо свету катедру Митрополије Аутокефалне Цркве у богоштићеном Књажевству Црногорском на коју смо и
Духом Светијем и позвати“.
Дакле, са становишта науке није спорно да су и Руска црква и Цариградска патријаршија
признавале аутокефалност Црногорске цркве не само у доба Митрофана Бана, него и стољећима
раније. Тако се из писма којег је цариградски патријарх Григорије послао 29. јануара 1798. године
Петру I Петровићу Његошу јасно види да је Цариградска патријаршија Црногорску цркву сматрала аутокефалном. Васељенска патријаршија је 1855. изричито признала аутокефалност Црногорске
цркве о чему говори и атинска „Синтагма“.
Године 1910. митрополит петроградски Антоније у писму Митрофану Бану, уз остало,
пише: „Братски вас поздрављам са знаменитим јубилејем, изражавајући топле жеље да Вашем
Високопреосвештенству пастироначелник Господ Бог наш Исус Христос удијели дуги живот у
плодотворној служби Вашој за добро Црногорске цркве“. А васељенски патријарх Јоаким из Цариграда 1910. године пише поред осталог Митрофану Бану: „Господ нека подари богате дарове
Вашем Високопреосвештенству, светој Црногорској цркви, благовјерном господару и побожном народу“. Српска православна црква и њен митрополит Димитрије Павловић 1910. године упутили су
ову честитику Митрофану Бану: „Српска црква као сестра и по вјери и народности дијели радост
Црногорске цркве“. О томе пише „Гласник Православне цркве у краљевини Србији“ од 15. априла
1910. године. Јерусалимска црква је признавала аутокефалност Црногорске цркве, о чему илустра-

212

тивно говори и писмо патријарха Дамијаноса послато Митрофану Бану 25. децембра 1903. године.
Михаило Дожић из Мораче (1848-1914) постао је 1879. године игуман Морачког манастира,
да би убрзо био произведен у чин црногорског архимандрита. Године 1908. постао је члан Светог
Синода Црногорске православне цркве. Архимандрит Михаило Дожић је заједно са попом Станком
Булатовићем из Колашина 1910. године, поводом јубилеја којег је славио митрополит Митрофан
Бан, упутио писмо сљедеће садржине: „Данашњи дан Вашег славља двадесетпетогодишњице као
поглавара свете Црногорске цркве особито прославља свештенство и народ у светој обитељи
манастира Мораче. Традиционалне везе Вашег пребивања међу народом овог краја остаће на успомену најдаљим покољењима. Нека да Свемогући да прославимо и педесетогодишњицу Вашег славног
рада, на корист свете цркве, Господара и Отаџбине“.
Игуман Леонтије Нинковић, настојатељ Острошког манастира, од 1912. године члан Светог Синода Црногорске православне цркве и свјештеник на црногорском двору краља Николе у
земљи и емиграцији (1916-1919), упутио је из Никшића 1910. године, заједно са јеромонахом Данилом Лабовићем и монахом Антонијем Мирановићем, честитку у којој, уз остало, вели да је
Митрофан Бан храбри јунак са сабљом у руци на бојном пољу, под барјаком узвишеног Господара, те као јерарху „специјално за Црногорску цркву и свештенство, најсрдачније Вам честитамо
двадесетпетогодишњиоцу свете узвишене и ревносне архипастирске службе Богу, цркви, Господару и домовини“.
Митрополит Митрофан Бан је умро 30. септембра 1920. године. Опроштајну ријеч на опијелу
одржао је епископ захумско-рашки Кирил Митровић, који је рекао и ово: „По природи бистра и
здрава ума, племенита срца и несебично снажне воље, он је успијевао у раду на црквеном пољу тако
да је способност његова уочена од црквених и државних поглавица довела га на управу Црногорске
цркве. Према приликама и средствима са којима је могао располагати Митрополит Митрофан за
вријеме свог дугог Владиковања много је учинио за Црногорску цркву“.
Свети архијерејски синод Васељенске патријаршије у Цариграду 19. III 1920. године донио је Одлуку бр. 2056, којом даје благослов на присаједињење уједињеној Српској православној
цркви одређених епархија, па се, уз остало, каже: „У границама овог Уједињеног Краљевства Срба,
Хрвата и Словенаца ушле су и аутокефалне православне цркве, Карловачка и Црногорска, као и
двије далматинске епархије, Задарска и Которска“. Васељенска патријаршија тим актом „признаје
проглашено уједињење аутокефалних цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија“. Ово је званични акт Васељенске патријаршије у којему се наводи аутокефалност
Црногорске цркве, али ни то за Амфилохија није релевантно са становишта канонистике!!! Коме
вјеровати, актима Васељенске патријаршије или ставовима Амфилохијевих експонената.
Проглашење Српске патријаршије објављено је у Сремским Карловцима 12.(25) септембра
1920. године. Убрзо потом састао се Архијерејски сабор Српске патријаршије 15. (28) септембра
1920. године, који је донио одлуку да се архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије
Павловић прогласио ipso jure првим патријархом Српске патријаршије. У тој одлуци, поред осталог,
се каже: „Слично томе поступало се и код оснивања националних аутокефалних области у свима
православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије у престоним градовима: Атини за цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву у Краљевини Србији, на
Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је
архијерејски престо друге престонице у Москви на ступањ патријаршије“.
У Томосу Цариградске патријаршије и патријарха Мелентија IV донијетог у Цариграду 19.
II 1922 (број протокола 1148) изричито се наводи да је Црногорска православна црква била аутокефална.
Познати мађарски научник, професор Универзитета у Будимпешти, члан Мађарске академије
наука, др Бајз Јожеф у књизи Црногорско питање, објављеној на мађарском језику 1927. и на
италијанском језику 1928. године у Будимпешти, говори о аутокефалности Црногорске православне
цркве сљедеће: „Година 1766. означава незабораван датум у историји Црне Горе. Турци су те године укинули Пећку патријаршију и због тога је православна Црногорска црква добила аутокефалност“.
Новак Аџић
(ИЗВОР: Лучиндан број 42/2012, стр. 57-61)

ЦПЦ ЈЕ СВЕТИЊА У СРЦИМА ЧАСНИХ ЦРНОГОРАЦА

Ваше Блаженство,
Митрополите Михаило,
драги пријатељи,
И ове године смо се окупили да одамо почаст и приćетимо се Блаженопочившег Митрополита Антонија, првог Владике обновљене Црногорске православне цркве, изабраног, како то црногор-

213

ска традиција налаже, на Општецрногорском народном збору. Сувишно је помињати колико је тежак
„крст“ који је са нама заједно кренуо носити путем ове црногорске Голготе, која ево још увијек траје
и којој се бар за сада не види краја, усуђујем се рећи, захваљујући кратковидости оних који су погазили завјет предака и не желе носити своје, вјековима стварано име црногорско, већ су пригрлили
„лажне пророке“ и своје светиње повјерили онима који их неометано одијевају у туђе рухо, па остаје
да се запитамо, ако ми одустанемо што ћемо имати понудити нашим потомцима.
Приćетимо се библијских ријечи које је као опомену често знао изговарати Блаженопочивши
Владика Антоније:
„Удариће Пастира а Стадо ће се разбјежати!“ То је матрица, која се упорно користи и дан
данас, но ипак сљедбеници се нијесу разбјежали, јер знамо да смо неугодни свједоци страдања,
потирања најразличитијих врста притисака, почев од елементарних, егзистенцијалних па до оних
чије је паклене намјере тешко препознати, а упаковане су у наводне помиритељске и ујединитељске
науме за које жалосни званичници пар година унапријед добијају одликовања од највећих црковних личности православног свијета, рачунајући ваљда да се Божја Воља може „кројити“ из неког
центра политичке моћи. Ми знамо да није тако и знамо да Црква, једном створена по Милости
Божјој, не може бити укинута човјековим злим наумом! На једно нијесу рачунали: Наша Црногорска Света Православна Црква није грађевина која се може срушити, јер се не налази ни на једној
урбанистичкој парцели; она је у срцима свих часних Црногораца, а тамо не могу допријети они који
су у Зло упредени.
Надајмо се да ћемо ускоро недалеко одавде имати и наш храм у чијој ćени ће Земни Остаци
нашег Владике Антонија коначно наћи свој мир и ђе ћемо се у миру моћи помолити и за оне које је
мржња заслијепила, да им Бог просвијетли разум и пробуди срца како би могли коначно одахнути и
у миру се приćетити свих који почивају овђе и на другим мјестима наше Свете црногорске земље, на
којој се никада туђином није осјећао нико ко је ту долазио са добрим намјерама.
Помолимо се за све о којима и тамо, вјерујем очински брине наш Архипастир, Владика
Антоније, а Њему уз поруку да нијесмо погазили дати Завјет, нека је вјечна хвала и слава!
(Ријеч Сретена Вујовића, Секретара Светог Синода Црногорске православне цркве, 19.
11. 2011.)
(ИЗВОР: Лучиндан број 42/2012, стр. 72-73)

Научни скуп „Статус ЦПЦ и однос државе према њој“
Хотел “Црна Гора“, 12. март 2012. године
(Поздравна ријеч Митрополита ЦПЦ Господина Михаила на Научном скупу у Подгорици, одржаном,
12.03.2012.)

СПЦ КАО ГЛАВНА ПОЛУГА ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ
Поштована Господо, драги пријатељи
Желећи вам успјешан рад на данашњем скупу, дозволите да се у кратким цртама осврнем на
значај оваквих окупљања, која дају незаобилазан допринос Црној Гори, њеној култури, духовности
и укупном напретку.
Актуелни неријешени статус обновљене Црногорске православне цркве, представља сталну
пријетњу заокруживању црногорског културног и националног идентитета, и сљедствено томе сталну опасност да наша домовина Црна Гора дугорочно гледано изгуби мукотрпно стицану и обновљену
црногорску државност.
Оваква неприродна ситуација је препуна апсурда, који право грађанства не би стекли ни у
једној цивилизованој земљи на Планети. Прије готово једног вијека рушитељи црногорске државе су
добро знали да је урушавање црногорске државности непотпуно без укидања вјековне Црногорске
Православне Цркве.
Слиједи догађај, који нас прати до данашњих дана, и потврђује да је Српска митрополија у
Црној Гори главна полуга за остварење великосрпског пројекта, који је оставио тешке посљедице на
Балкану, чиме се данас бави и Хашки трибунал.
Нажалост ову више него очигледну истину многи црногорски званичници или не виде или је
не желе виђети. Из ових кругова на сцени је унижавање црногорских државних симбола, уставног
уређења, фалсификовање нашег културног насљеђа, које поприма размјере културоцида.
Са аспекта неповредивости црногорских државних граница присуствујемо бескрупулозном
нарушавању суверене територијалне цјелокупности од стране Српске православне цркве у Црној

214

Гори, преко које Патријаршија у Београду несметано газдује комплетном нашом црквеном имовином.
Иоле информисаном грађанину познато је да се надлежност сваке православне цркве простире у властитим државним границама, што код нас није случај. Српска митрополија у Црној Гори
је направила такву епархијску подјелу црногорске територије да цијеле црногорске области, у црквеном смислу, фактички припадају другим државама.
То значи да приликом вјерских празника, рецимо у Бијелом Пољу српски званичници,
вјерници, немају потребе да се најаве официјелно црногорским властима, јер долазе у своју црквену
област, епархију. И ту није крај.
Да апсурд буде већи, чланови црногорске владе, међу којима има изузетака (Лазовић,
Иван Брајовић, Андрија Ломпар), имају намјеру прославити јубилеј Манастира Ђурђеви Ступови, афирмишући на тај начин туђу историју, истовремено заобилазећи властиту, дакле, ради се о
прослављању туђих јубилеја у епархији Српске патријаршије а на државној територији Црне Горе.
Тешко да се са правног аспекта може објаснити овакав случај у православљу.
Уважена господо, надамо се да ћете у данашњим излагањима покушати да објасните овакав
феномен.
Вјерујем да ће данашњи скуп помоћи влади Црне Горе да на прави начин сагледа проблем и
улогу Црногорске Православне Цркве.
Поштовани грађани,
На нашој су страни двије највише силе. Право и Правда. И трећа, пуна истина о Црној Гори
и Црногорцима. Позовимо у помоћ ове силе да би утемељили и очували свој опстанак и будућност.
Наша судбина је у нашим рукама. Нарочито, ако се будемо користили принципима ових сила и ако
се што уједињенији масовно окренемо и посветимо себи и властитом опстанку, добру и напретку.
Будите Благословени
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
†МИХАИЛО

ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ ОСВРТ НА СТАТУС САКРАЛНИХ
ПРАВОСЛАВНИХ ДОБАРА У ЦРНОЈ ГОРИ
-ДРЖАВА ЦРНА ГОРА ЈЕ ВЈЕКОВИМА БИЛА ВЛАСНИК ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕПише: Новак АЏИЋ
СПЦ, односно, њена епархија Црногорско-приморска је импортована на црногорску
територију од анексије и окупације Црне Горе 1918. године и насилног укидања њене државне независности и бесправног укидања аутокефалне Црногорске Православне Цркве и постоји у том називу
и облику од 1929. године. Она је данас посљедњи реликт окупације и анексије Црне Горе из 1918.
године и представља политичку институцију која је опасна по безбједност у Црној Гори и која нарушава уставно-правни поредак и суверенитет Црне Горе. Заправо, она је институција стране државе
која има суверенитет стечен окупацијом и над значајним дијелом територије независне Црне Горе,
господари црногорским културно-историјским и државотворним благом и насљеђем Црне Горе, те
негира црногорско национално биће и подрива субјективитет и суверенитет Црне Горе. На жалост,
она је најмање религијска установа и хришћанска црква, она је највише политичко-идеолошки мастадонт, те јој основна друштвена функција и мисија није служба Божија, већ у свом конкретном
чињењу, она представља демоновог шегрта, чији припадници су веома агресивни у оспоравању
другима и другачијима основних људских права и слобода.
Даље, СПЦ у ЦГ нема право својине над сакралним православним покретним и непокретним добрима у Црној Гори, већ има оно што се у грађанском и стварном праву и закону зове, незаконита, несавјесна и мањљива (вициозна) државина, а понаша се према сакралним објектима,
од којих су највећи дио споменици културе и огромном имовином и земљишним површинама, као
неприкосновени владалац.
Зато је битно у разматрању ове проблематике да се испита од стране државних органа, било
по службеној дужности или на захтјев заинтересованих трећих лица, правни основ и начин стицања
посједа над црквеним добрима од стране МЦП СПЦ у Црној Гори (да ли је она у посјед тих добара
дошла на право ваљан и допуштен начин-било завјештајем, тестаментом, куповином, поклоном,
насљеђем или на други начин) или је једноставно без правног основа, волунтаристички уписивано у посједновне листове непокретности да је она титулар права без претходно ваљано утврђеног

215

правног основа стицања. Ако је тако, а све упућује да је тако, подаци из посједовних листова непокретности и сами посједовни листови су проблематични са становишта валидности и материјално
утврђених чињеница чији су формални исказ и дају се лако оспорити, јер посједовни лист је претпоставка о имаоцу права (обориви доказ) који важи док се супротно у законском поступку не докаже.
Надлежни државни органи могу ex offo покренути тај поступак да се утврди право стање
ствари, исто као што наша држава може и треба поништити декрет регента Александра о укидању
ЦПЦ и све државно-правне акте који су му претходили и који су и из њега потом произишли, чиме
ће урадити да се у погледу статуса цркве и црквене имовине пониште све реалне правне посљедице
подгоричке скупштине 1918. године. Да се разумијемо, одлуке подгоричке скупштине из 1918. године су објективно, када се то тиче државности Црне Горе, најприје, дјелимично поништене и то индиректно одлукама АВНОЈА (иако се у тим одлукама оне не помињу), а потпуно Одлуком Скупштине
Црне Горе о проглашењу независне Црне Горе након референдума од 21. маја 2006. (иако се у њој не
помињу), а недавно доношењем посебног закона када се тиче статуса потомака династије Петровић
Његош којим су поништене одлуке Подгоричке скупштине о конфискацији имовине краља Николе
и његове династије, али нијесу кад је у питању огромно културно-историјско благо Црне Горе сакралног карактера и велика имовина којом као узурпатор господари СПЦ у Црној Гори, већ су у том
смислу оне реално и даље фактички на снази. Јер историјски и правно гледано, прво нам је укинута
држава 1918, па је онда позивајући се на одлуке подгоричке скупштине 1918. године укинута бесправно и Црногорска црква у процесу од краја 1918. до 1922, па су органи цивилне, државне власти
КСХС доносили акте са законском снагом у којима је у централистичкој држави створена централистичка црква која је прогутала Црногорску цркву и својеручно их потписивали и тиме промулгирали
њихову важност, правну снагу и обавезност. Зато је неопходно поништити те акте, јер они досад ни
директно ни индиректно када се то тиче статуса Цркве и њене имовине никад и ничим нијесу конкретно анулирани, напротив, они су неколико деценија фактички на снази и производе конкретне
посљедице у реалном животу и друштвеним и правним односима.
До краја независности Црне Горе и до бесправног укидања аутокефалне ЦПЦ сакрална православна добра (манастири и цркве и њима припадајуће непокретности) у својинском смислу биле
су власништво државе Црне Горе (која је имала ius abutendi- право располагања над њима) док је аутокефална ЦПЦ управљала тим добрима право употребе, коришћења и убирања плодова (ius utendi
и ius fruendi, али не и ius possidendi). Епархија СПЦ у рангу Црногорско-приморске митрополије је
окупацијом дошла у посјед цркава и манастира и црквених непокретности, који су били у власништву Црне Горе, а којима је управљала ЦПЦ. Она није могла стећи окупацијом право својине, јер на
непокретности се окупацијом не може засновати својина, у том смислу не важи правило “res nullius
cedit occupanti “/ ”ничије ствари припадају ономе ко их први заузме”/. СПЦ је путем окупације дошла у посјед тих добара и она деценијама њима господари, рентира их, остварује профит, иако нема
својинска права, већ “манљиву државину”, то јест има фактичку стварну власт над њима, стечену силом преваром и злоупотребом повјерења (Vi, Clam et Precario). СПЦ у Црној Гори, није могла постати њихов власник ни путем грађанско-правног института који се зове Одржај (Usucapio, praescriptio
longi temporis), зато што није имала правилан законити разлог, правни основ (iusta causa) и зато што
се понашала зломислено (mala fides) и несавјесно. То ће рећи, СПЦ је била свјесна или је могла и
морала бити свјесна да ствари које држи у посједу нијесу њене, већ су отете од другога. У члану 845.
Општег Имовинског Законика за Црну Гору (из 1888.) се дефинише незаконити и несавјесни одржај
и у том смислу се каже ”Разумије се да онај који нешто држи у злој мисли, никада не може ствар
одржајем стећи”. У доба независне Црне Горе до 1918. године било је регулисано да се непокретна
црквена добра (црквене и манстирске зграде и земљишне непокретности) не могу продавати, уступати, замјењивати. То је регулисано и у Уставу Православних Консисторија у Црној Гори из 1904.
године члану 109 и 116. Значи, држава Црна Гора је била та која је својински располагала црквеном
имовином.
Православне цркве, храмове у независној Црној Гори до 1918. години градили су, подизали и обнављали држава Црна Гора и црногорски народ и црква, односно, органи свјетовне власти
–владар- суверен, уз помоћ духовне власти, те братства, села, племена. Примјера ради, од 1860. до
1910. године, кад је Црном Гором управљао књаз Никола у независној Црној Гори подигнуте су 163
нове цркве, обновљено је 112 цркава, подигнута су два манастира док је 12 манастира обновљено.
Не постоји ниједан валидан акт којим се црногорска држава 1918. године, одрекла своје својине
над сакралним православним добрима, нити постоји канонски, законити акт којим се Црногорска
црква одрекла својих права управљања тим добрима. Краљ, Влада Црне Горе, Црногорска народна
скупштина и ЦПЦ никад се нијесу, нити су хтјели, нити су правно имали могућност да то учине,
одрекли права својине и управљања над тим добрима. То нијесу урадили ниједном врстом правног
посла. Ни пословима, разним уговорима међу живима (actus inter vivos) ни у случају смрти (mortis
causa), дакле, ни завјештајем (тестаментом), ни даровштином (поклоном, donacio), ни било каквим
купопродајним уговором (emptio), нити било којим институтом насљедног права, насљеђивања (ab
intestate) то није урађено, нити је могло прећи у својину СПЦ, односно, њене митрополије Црногор-

216

ско-Приморске. У доба независне Црне Горе до 1918. сва имовина, па и црквена имала је свог власничког и државног титулара. Члан. 843. ОИЗ каже: ”Пошто у Црној Гори нема земље за коју се не
би знало чија је (јер кад није појединца човјека или Куће, тад је братства, племена, цркве Итд.), нека
нико не мисли да, раскрчив или оградив међом или плотом какву земљу, он тијем постаје њен власник. Таква земља и послије тога остаје онога чија је, па баш и кад би је власник и сасвим запустио.”
Држава Црна Гора је имала врховну, суверену власт (suprema potestas) и својину над православних храмовима (црквеним објектима и манастирима). У Уставу Православних Консисторија у
Књажевини Црној Гори из 1904. године у члану 109. се каже: “Непокретна добра црквена не могу
се продавати, замјењивати или иначе уступати. Ако интерес дотичне цркве захтијева да би требало
какво добро продати или промијенити са другим, у оваквом случају консисторија ће претходно учинити све потребне извиђаје и тада ће поднијети предлог Министарству просвјете и црквених дјела.
Последња ријеч у оваквим стварима припада Књажевској Државној власти”. Норме су јасне и оне
зборе да је држава власник, јер је она једино могла одлучити могу ли се продавати или уступати непокретна православна добра. То право Црква није имала.

Округли сто: Статус ЦПЦ и однос државе према њој

Аутор: Стево Вучинић
Ваша светости, даме и господо,
Прије двадесет година, 6 јануара 1991 године, на тргу краља Николе, наложен је први црногорски бадњак након завршетка Првог свјетског рата. Ни три пуне године касније владика Антоније
изабран је на том истом тргу за духовног поглавара, а Црногорска Православна Црква је обновљена.
Четири године касније Бугарска православна црква нам је додала руку помоћи и у Софији је хиротонисала за епископа његову светост владику Михаила. Данас наша црква има митрополита, двојицу
епископа, дванаест свјештеника, јеромонаха и четворицу ипођакона. Имамо их зато што су се жртвовали за нас, нашу земљу и нашу цркву. Обавезни смо да ту њихову жртву поштујемо јер су њихова
имена слава наше нације, цркве и државе. Зато сам дужан да у име свих нас изрекнем захвалност
његовој светости господину Михаилу који је пред нама понио свој крст кад је на њега дошао ред.
Понио га је и часно га носи,
Зато свети владико на многаја љета.
Ово је погодна прилика која нас обавезује да још једном јавно изјавимо и потврдимо више
пута речено и написано. Уједињење двају цркава, Српске и Црногорске, није могуће, нити је могуће
рјешавање црногорског црквеног питања једном јединственом црквом, нити је то могуће ријешити
изјавама клирика цетињске митрополије да они нијесу филијала београдске патријаршије и да
нијесу Српска црква. Цетињска митрополија је по својој нарави српска и нема те враџбине којом
се она може лишити српства као своје црквенополитичке суштине, наћерати да буде лојална Црној
Гори и присилити Црногорци да клекну пред олтарима на којима служи београдско свјештенство.
Ово с разлогом. Такав је ред у цијелој васељени и неможе се измијенити ма што ко о њему мислио
или желио. Свака православна црква је депозит културе, традиције и повијести њојзи повјереног народа и тако ће бити док је свијета и вијека. Српска црква у себи депонује повјесно памћење српског
народа и чува његову традицију, културу и културну баштину. У тим вриједностима се Црногорци не
препознају и немогу се препознати јер смо посебан народ који има особене обичаје, повијест, културну баштину и културу која је производ тих националних посебности. Свјесни тих својих особености желимо да се као народ очувамо и зато се бринемо о својој Црногорској православној цркви и
нећемо, несмијемо и неможемо дозволити да она буде поништена уједињењем са било којом црквом
јер би тај чин био уперен против нас као народа и наше земље као слободне и независне државе.
Дјелови државне администрације уперили су све своје моћи и воде фронтални рат против
Црногорске православне цркве, и јавно и тајно, и у земљи и вани, и отежавају њено дјеловање на све
начине с циљем да је коначно пониште. А истовремено подржавају београдску патријаршију, и шаком и капом, а на штету државних и националних интереса. Политичарима који с времена на вријеме
истичу питање црногорске цркве она служи само да би се у јавности представили као Црногорци у
циљу стицања црногорских гласова на изборима.
Црногорској православној цркви је запријечена служба и улаз у свим црквама и манастирима, сем у неколике сеоске. Државна администрација одбија да њеном свјештенству уприличи услове
да служи у било ком црквеном објекту, било да је у државном било у народном или сеоском власништву. Скупштина годинама не показује намјеру да поступи по нашој иницијативи подржаној са
6000 потписа и поништи акт Александра Карађорђевића о анексији Црногорске Српској цркви као
предуслов да јој се врати статус домицилне цркве ликвидиран 1918 године. Док средства која држава
издваја за њу, њену дјелатност и њених 20 свјештеника и 10 лаика су увредљиво мала и мјесечно
износе око 7.500 еура.
У питању незаконито уписане црквене имовине на Српску цркву државна управа удружена
са Судовима злоупотребљава правне институте на нашу штету. Покренуте управне спорове о ис-

217

правци грешака у катастру непокретности одуговлачи, враћа на поновно пресуђивање, доноси двосмислене пресуде или ћутањем одбија да их рјешава. За такав однос има подршку највиших државних адреса. Спор о повраћају имовине који је пред међународном арбитражом покренула Српска
црква с намјером да државну и народну црквену имовину послије Другога рата изузету манастирима
упише на београдску патријаршију води се на начин који пријети да буде ријешен у њену корист. С
благословом дјелова власти ове земље најврједнија покретна црквена културна баштина се износи
и депонује у музеју Српске цркве у Београду и Српској академији наука па чак и поклања црквеним
високодостојницима. Цркве и манастири су изложени разарању и преобликовању грађевинских и
естетских особина с циљем поништења свих културних особености које су исказ нашег особеног
бића које нас и чини Црногорцима. Док су ливаде, пашњаци и шуме у црквеном власништву, нарочито у приморју, чија се укупна вриједност процјењује на око милијарду еура предмет трговачких
шпекулација између локалних администрација и клирика цетињске филијале Српске цркве. Стога је
београдска патријаршија у свези с дјеловима државне администрације узрочник корупције енормних размјера која се може квалификовати као организована криминална дјелатност која подрива све
темељне вриједности ове земље и народа. А таква политика ужива и високо државно покровитељство.
Сваки акт напада на нашу културну баштину има вишеструке циљеве који су међусобно
кохерентни. Дакле, уништење материјалних трагова старих црногорских култова с циљем да се они
реинтерпретирају опречно црногорском бићу. Потом супституисање наше културне и духовне баштине на начин што би се ритуал и циљеви култа прилагодили великосрпским намјерама. Рецимо, на
Румији су посадили лимени биљег који би требао да обиљежава такозвани српски простор и служи
београдским шовинистима као доказ о умишљеном вјековном српском присуству на овом простору
с циљем да се око њега у будућности окупљају сви њихови истомишљеници. На концу, у тој тачки
на врху Румије у симболичкој равни се сукобљавају црногорска и великосрпска идеја. Резултат тог
сукоба одредиће и будућу судбину Црне Горе, или као слободне земље, или као београдске колоније.
Свеукупно црногорско насљеђе, културна, духовна и политичка баштина исчитавају се и
истражује у Венецији, Барију, Риму, Бечу, Петровграду и Цариграду, али не и у Београду и на Косову.
Јер смо само за ове велике свјетске културне и политичке центре везани и били везани многозначно
у историјском, политичком и културолошком смислу. Ове чињенице се бјелодано потврђују у архитектури црногорских објеката сакралне, па, и профане намјене. Зато, баш, српска Цркве насрће,
управо, на ову баштину јер је то најсофистициранији вид разарања бића црногорскога народа. Дакле, нетолеранција српске Цркве према нашем затеченом сакралном архитектонском насљеђу веома је намјерна и опасна јер у свијести, нарочито, младих генерација које је визуелно констатују и
доживљавају оставља неизбрисиве трагове. А они по својој суштини и поруци коју носе гледаоцу
имају за циљ да у његовој свијести оставе визуелни утисак да су широки простори од Дунава па до
Јадрана у питањима естетике и архитектуре јединствени, што није тачно. Такође, и да вриједностима
аутентичног српског архитектонског наслеђа обиљеже њихову свијест и живот упркос чињеници
да смо се родили у другом знаку и васпитавани на другим вриједностима јер смо Црногорци. Зато
и проводе значајне интервенције у изгледу пејзажа и у архитектонској естетици Црне Горе. Па,
умјесто да архитектонске облике прилагођавају пејзажу они их неумјесно намећу и то монументалне моделе који указују на њихове империјалне амбиције. А намјерно не показују респект према пропорцијама и материјалу градње с циљем да империјалним кичом-стилом обиљеже просторе
сопствених компетенција и аспирација. Зато, на концу овог мог излагања, апелујем на црногорску
културну и научну јавност да устане у одбрану културне баштине и свих наших светиња на које
фронтално насрћу здружени дјелови државне администрације и клир београдске патријаршије. Уколико им се организовано не одупремо потомство нам то неће опростити. А дошао је ред на нас да
понесемо свој крст као што су га својевремено носили и наши преци који су залажући главе чували
и сачували и земљу и народ и све оне вриједности које нас чине Црногорцима.

МАСОВНО КРШЕЊЕ ЉУДСКОГА ПРАВА НА СЛОБОДУ
ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ВЈЕРНИКА И СВЈЕШТЕНИКА
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Жељко Томовић, адвокат,
Правни заступник Црногорске православне цркве,

1. ОПШТЕ
Развојем система подјеле власти, посебно кроз цјеловит универзални систем Људских права,
Право на слободно исповиједање вјере добија значај елементарног, основног, темељног Људског
права. Као такво, ово Право је јавности презентирано чланом 18 Универзалне Декларације о

218

Људским правима из 1948. године. Ваља подсјетити да држава Југославија није гласала за усвајање
Декларације. У овој чињеници треба тражити разлог због којега су Људска права и данас на маргини
уставне и законске регулативе, иако је њихова заштита основна обавеза државе. Даљом интернационалном разрадом општеприхваћених Људских права, на нивоу Организације Уједињених Нација,
Право на слободно исповиједање вјере добило је мјесто грађанскога Права кроз члан 18 Конвенције
(Пакта) о грађанским и политичким правима из 1966. године. У Европи ово Право заштићено је
чланом 9. Европске Конвенције за заштиту Људских права и основних слобода из 1950. године као
и чл. 2 Првога Протокола уз Европску Конвенцију. Од значајнијих интернационалних докумената
усвојених ради заштите Људских права а који обухватају заштиту Права на слободно исповиједање
вјере навешћемо још Декларацију Организације Уједињених нација о елиминацији свих облика
нетрпељивости и дискриминације заснованих на вјери или увјерењу из 1981. године и Повељу Основних права Европске Уније (Повеља из Нице) из 2000. године, члан 10 и члан 12.
У националном систему Црне Горе ово право заштићено је Уставом, чл. 46, и Законом о правном положају вјерских заједница. Овим законом, чл. 7 ст. 3, прописано је да нико не може забранити
грађанима да учествују у вјерским обредима и другим испољавањима вјерских осјећања.
Право на слободно исповиједање вјере штити урођену индивидуалност и непоновљивост
људскога бића без које би човјечанство било преточено у једноумну, безличну аморфну масу и
на тај начин уништено. Овоме праву претходи заштита слободне мисли и савјести. Слободна мисао дозвољава човјеку више могућности између којих појединац самостално бира за коју ће се
опредијелити или конституисати нову. Слободна мисао дозвољава и слободно формирање савјести
а вјера је прочишћени, коначни и трајни израз слободе мисли и слободе савјести. Кроз вјеру, човјек
има могућност да утемељи свој став о Творцу, постанку, стварању, као и о много осталих елемената
живота, живљења, односа међу људима и односа према природи.
Субјекат Права на слободно исповиједање вјере је сваки човјек, појединац, без обзира на
природне различитости које обухватају расу, боју, пол, језик, као и на различитости које обухватају
политичко или друго мишљење, национално или друштвено поријекло, имовину или друге сличне
околности. Обзиром да исповиједање вјере добија свој пуну значај кроз исповиједање у заједници
са другим људима, субјекат колективнога Права на слободно исповиједање вјере је организација која
исповиједа одређену вјероисповијест – Црква или слична организација.
Садржај Права на слободно исповиједање вјере чине:
1. слобода појединца да изабере, подржава и изражава своја вјерска убјеђења;
2. слобода промјене вјерског убјеђења;
3. слобода изградње заједнице вјерника;
4. слобода од принуде и било којег облика насиља;
5. слобода богослужења која захтијева изградњу и одржавање простора за такву намјену;
6. слобода изражавања вјере.
Садржај Права на слободно исповиједање вјере чине и ограничења прописана законима а
неопходна су због заштите јавне безбједности, поретка, здравља и морала или основних слобода и
права других лица.
Субјекат одговорности за уживање Права на слободно исповиједање вјере, као и осталих
Људских права, је држава односно државна власт.
Ово Право има толико снажан утицај, на законодавства држава, да је појединцу код којега је
усљед забране убијања, проистекле из вјероисповијешћу изграђене савјести која забрањује убијање
људи (Приговор савјести), признато специфично служење војнога рока без оружја.
Из праксе Комитета за људска права, органа УН са сједиштем у Женеви, јасно произилази
да први чин поштовања једне државе од стране цркве или друге заједнице вјерника произилази
из пријављивања дјеловања конкретне цркве надлежноме органу државе на чијој територији црква
дјелује и шири своје учење. Нема стандарда који указује који је то надлежни орган.
Дакле државе имају слободу да самостално одреде надлежни орган код којега ће цркве
пријављиват своју дјелатност. Битно је истаћи да државе немају слободу да дају дозволе за обављање
вјерских дјелатности. Овдје је у примјени систем пријаве јер држава само евидентира вјерске
организације. Управо је такав Закон о правном положају вјерских заједница у Црној Гори. Закон
из 1977. године који је прилагођен данашњици одлукама Уставнога суда Црне Горе. Овај закон је
поштован од цркава и осталих заједница вјерника у Црној Гори осим од Српске православне цркве
која, није пријављена надлежноме органу државе Црне Горе а, као што знамо, учесник је вјерскога
живота и правнога промета. Дакле један нелегалан субјекат се појављује изнад интернационалних и националних стандарда, изнад закона државе Црне Горе а надлежне институције ништа не
предузимају.

219

2. ПОСЕБНО У ОДНОСУ НА ЦРНОГОРСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

Овом приликом није потребно говорити о значају Црногорске православне цркве за
конституисање и обнову државе Црне Горе. Како у прошлости тако и данас. О томе је довољно било
јавних говора. Многе су књиге о томе дате јавности да сазна чињенице.
На жалост, неактивношћу одговорног лица– државе Црне Горе принуђен сам да изнесем
само дио чињеница којима доказујем масовно кршење људскога Права на слободу вјероисповијести
вјерника и свјештеника Црногорске православне цркве и посљедице на културно благо Црне Горе.
Ограничено вријеме излагања ми не дозвољава да изнесем чињенице о незаконитом
спрјечавању вршења обреда ЦПЦ у Никшићу, Даниловграду, Мојковцу и осталим градовима Црне
Горе.
Презентираћу само дио масовних кршења у Пријестоници Цетиње и Главноме граду Подгорици. Дакле, општинама по којима се препознаје независност и суверенитет Црне Горе.
Истовремено дозвољавам себи да укажем да град Котор није себи дозволио такав, уздржавам
се да не кажем, вандалски однос према људским правима.
Наглашавам да питање масовнога кршења људских права каналише даље проблеме. Конкретно проблеме заштите културе и својине. Сваки савјесни грађанин Црне Горе разумије овај проблем а више не гајим илузију да су такви и овлашћени представници и носиоци овлашћења државе
Црне Горе. Овлашћења која имају и на основу којих су дужни да поступају само су им терет у
остваривању амбиција које немају основа у путу којим иду јер на прави начин не остварују квалитете својих личности. Уживати само привилегије власти а не вршити овлашћења једнако је злоупотребама власти. Исто је и са одлагањем рјешавања најважнијих питања као што је питање положаја
Црногорске православне цркве у Црној Гори.
Ово питање је од кључног значаја. Прије свега, због утицаја на независност државе Црне
Горе а тиме и на развој.
Враћам се на тему скупа.
Прво, Пријестоница Цетиње јер грађани Цетиња заслужују да су грађани Пријестонице за
разлику од грађана Подгорице која је само административно Главни град Црне Горе.
Опште је познато да вјерници и свјештеници ЦПЦ не могу вршити обред у Цетињскоме
манастиру.
Поводом тога наводим само дио доказа којима располаже Црногорска православна црква а
који се односе на остваривање људских права вјерника и свјештеника ове заједнице вјерника и на
заштиту споменика културе државе Црне Горе.

Први случај:

Дана 18. априла 2007. године Полиција је спријечила вјернике и свјештенике Црногорске
православне цркве да мирно обаве вјерски обред у Цетињскоме манастиру. Упркос законској норми,
чл.7 ст.3 Закона о правном положају вјерских заједница у Црној Гори којим је прописано да нико
не може забранити грађанима да учествују у вјерским обредима и другим испољавањима вјерских
осјећања Полиција је најјачим својим снагама спријечила вршење обреда Црногорској православној
цркви.
На питање новинара због чега је тако поступљено директор Полиције је, између осталог, навео „да су у Цетињскоме манастиру у то вријеме била наоружана безбједоносно интересантна лица
из криминогених структура“. Истакао је и да је Митрополија која користи Цетињски манастир „први
пут похвалила активности управе полиције“.
Да није у питању повреда људских права било би веома смијешно истицање оваквог
коришћења овлашћења полиције која је спријечила примјену људскога права вршењем вјерскога обреда умјесто да је разоружала криминалце у Манастиру, омогући вршење вјерског обреда и поведе
законом прописане поступке против лица која су са оружјем била у Манастиру.
Јавно постављам питање: Да ли је, Полиција Црне Горе себе ставила на страну криминалаца
који су били у Манастиру а на штету вјерника, свјештеника и поштовалаца Црногорске православне
цркве чиме је извршила повреду Људскога права на слободу вјероисповијести људи окупљених у
Црногорској православној цркви? Сматрам да јесте јер се на овај начин не штити јавни ред и мир.
Поводом овога догађаја Црногорска православна црква се представком обратила Савјету
за грађанску контролу рада полиције. Упркос више ургенција и захтјева за доношење препорука по представци, добијен је одговор да је Савјет размотрио представку и да “до даљњег није у
могућности одлучити о њеној основаности услијед чињенице да и поред више обраћања Управи
полиције нијесмо добили информације потребне за одлучивање јер Управа полиције тражене податке и околности третира као “строго повјерљиво” из којих разлога их не доставља Савјету”.
Одговор је датиран на 14. септембар 2007. године. Од тада немамо података да је било што
рађено по представци.
Дакле што друго закључити осим да су под заштитом тајности “строго повјерљиво” наоружани криминалци против којих није покренут никакав законом прописани поступак.

220

Поводом овога догађаја обратили смо се и Омбудсману, али никакав одговор није добијен а
у годишњим извјештајима Омбудсмана се овај догађај и предствка не помињу.
Истичем да не гајим наду да ће институција Државнога тужиоца користити своја овлашћења.
Да је у питању било која заједница вјерника, посебно она иза које стоји заиста суверена и независна
држава, тако би понизно уз назнаку поштовања људскога права Државно тужилаштво стало у заштиту Људскога права. Међутим, кад је у питању ЦПЦ –тога нема. Што рећи осим - неспособност.
А ми смо их створили.
Молим присутна средстава информисања, јавност Црне Горе и ЕУ да обрати пажњу на ову
аргументацију. При томе не интересује ме, било какав непотизам. Интересује ме само изградња
Црне Горе на основама грађанске државе, примјерене садашњости Балкана и Европских интеграција
Црне Горе. Остали нека се развијају у складу са својим вриједностима, могућностима и културом.
При чему, понављам, културом сматрам допринос изградњи општеприхваћених нивоа одрживости
који се огледа кроз могућност развоја појединца. Истичем да се појединац у Црној Гори не може
развијати под заштитом ни Босне ни Херцеговине, ни Србије ни Хрватске ни Албаније. Може се
развијати само под заштитом Црне Горе.
Услов заштите развоја грађана Црне Горе је поштовање вриједности Црногорске православне цркве, хтјели то да признају тзв. политичари или не.

Други случај:

Дана 14.04.2008. године Црногорска православна црква је поднијела захтјев за предају
Цетињског манастира на управљање Црногорској православној цркви.
Захтјев је легално заснован на чл. 54 ст. 1 Закона о заштити споменика културе јер је тадашњи
и садашњи корисник Манастира извршио бројне девастације овога објекта који је под посебном заштитом државе и чини културно благо државе Црне Горе којим се презентирамо.
Девастације су утврђене од надлежног органа - Завода за заштиту споменика културе, о чему
постоје вјеродостојни документи.
На захтјев је одговорено правним и грађанским нонсенсом. Вјеровали или не Пријестоница
Цетиње је овај захтјев доставила Основноме суду Цетиње “на надлежност”.
Једини могући закључак је да Пријестоница није имала капацитета за одлуку по захтјеву већ
је јавно презентирала модел неодговорности који произилази из мота “Муко моја пређи на другога”.
Неодговорност према сопственоме културноме насљеђу а тиме и према себи. Што друго
рећи, јер морал није тема овога скупа.

Трећи случај:

У Главноме граду – Подгорици већ више од једне деценије Црногорска православна црква,
сваке неђеље у 10 сати, врши вјерски обред на Крушевцу између Дворца и дворске цркве. Обред
врши на отвореном простору иако је у близини дворска црква која је дата на коришћење православној
цркви стране државе. Дакле на отвореном простору. У то су се увјерили и многи амбасадори који
нијемо напуштају простор након обиласка.
Тврдим да у Црној Гори и Европи ни једна друга црква ни заједница вјерника није, од државе, принуђена на овакво вршење вјерског обреда.
Као што сам истакао ово су само појединачни случајеви којима, овом приликом, указујемо на
масовно кршење права на слободу вјероисповијести Црногорске православне цркве.
Због тога ЦПЦ захтјева равноправност у односу на остале цркве и заједнице вјернике у
Црној Гори.

ТИХА ОКУПАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ
У свом правничком ставу Никола Белада, сматра да је огромна имовина Црне
Горе, без ваљаног правног основа уписана на Српску Цркву, чиме је извршена тиха
окупација Црне Горе, па предлаже

У сфери имовинских права, да надлежни органи Црне Горе формирају стручну и експертску
радну групу, која ће остварити увид код Управе за некретнине Црне Горе, у све листове непокретности које гласе на Српску цркву и као обавезан документ хронологију уписа појединачно за све
непокретности. Такав извјештај о нађеном стању да се достави Међународном суду у Стразбуру и
Савјету Европе.
У сфери споменичког права, да се спроведу закључци Владе Републике Црне Горе од октобра 2005. године настали на основу извјештаја Комисије за утврђивање стања непокретне културне
баштине у Црној Гори.

221

Да се извјештај Министарства културе и медија из маја 2005. год. за утврђивање стања непокретне културне баштине у Црној Гори достави релевантним међународним организацијама
ICCROM-у и ICOMOS-у, као и законодавном тијелу Савјета Европе.
Уколико се након увида у хронологије уписа непокретности утврди да је дошло до уписа
без ваљаног правног основа, да се спроведу неопходни управни поступци и имовина укњижи на
субјекта коме по праву и правди и припада, а то је држава Црна Гора и Црногорска црква.
Никола Белада

ЗАКЉУЧЦИ СКУПА:
Ми:

Окупљени на округлом столу на коме је расправљано о статусу Црногорске православне
цркве у земљи и односу државе према њој

ЗАХТИЈЕВАМО

1. Да власт омогући Црногорској православној цркви да служи у свим православним
црквеним објектима.
2. Да поништи акт Александра Карађорђевића донешен 1920. године о анексије Црногорске Српској цркви и да се пониште сви правни акти који су му претходили и који су из
истога акта проистекли.
3. Да се сви православни црквени споменици културе врате у власништво државе.
4. Да влада на темељу сопствених закључака девастиране споменике културе врати у
првобитно стање.
5. Да се о стању културне баштине обавијести Савјет Европе и УНЕСКО и од њих затражи помоћ и подршка.
(ИЗВОР: Лучиндан број 43/2012, стр. 23-32)

ПОĆЕТА ИТАЛИЈИ

У поводу посјете руководиоца Министарства вањских послова Црногорске православне
цркве, Њ. Е. Симеон Архиепископ Которски, је 02. 06. 2012. прославио дан Свете Тројице, уједно и
Празник Цркве Пресветог Тројства Црногорске православне цркве у италијанском граду Campo di
Carne, заједно с викарним епископом O. Alessandru, свјештенством, ђаконима и ипођаконима.
У току Свете литургије је рукоположен један ђакон и одабрана два нова лектора.
Након Свете литургије, којој је присуствовао велики број вјерника Заједнице, Архиепископ
Симеон је упутио честитке, поводом дана ђетета, које је управо тада прославило свој рођендан.
(ИЗВОР: Лучиндан број 44/2012, стр. 7)
Саопитење за јавност,15.08.2012.г.

Ц П Ц НИЈЕ НЕВЛАДИНА ОРГАНИЗАЦИЈА НЕГО ЈЕ ЦРКВА
- ВЈЕРСКА ОРГАНИЗАЦИЈА /ЗАЈЕДНИЦА/

Црногорска православна црква је црква - вјерска заједница. У складу са тијем обновљена
Црногорска православна црква је како то закон налаже извршила пријаву код надлежног државног
органа Републике Црне Горе код орг. јединице 15. број 8766/1 од 26.7.1995. године. На њену пријаву
надлежни државни орган, Министарство унутрашњих послова РЦГ, Центар безбједности Подгорица, Одјељење безбједности Цетиње је под бројем 34-01/99-4357/1, дана 17.01.2000 године на Цетињу
издало Увјерење. Увјерење има сљедећи текст:
„На основу члана 161 Закона о општем управном поступку, Одјељење безбједности Цетиње,
на основу службене евиденције издаје
УВЈЕРЕЊЕ ....

222

223

Оснивање вјерске заједнице Црногорска православна црква са сједиштем на Цетињу, Груда
бб, пријављено је Одјељењу безбједности Цетиње, сагласно члану 2. Закона о правном положају
вјерских заједница“.
На основу цитираног Закона о правном положају вјерских заједница („Сл. лист СРЦГ“, бр.
9/77, 26/77, 29/89, 39/89) Ц П Ц је даље заокружила свој правни статус, пуни легалитет и легитимитет, па јој је Републички завод за статистику као вјерској заједници - цркви издао РЈР, Обавјештење
о разврставању број 07-12/4357-1 од 10.10.2005. г. којим је ЦПЦ разврстана у дјелатност вјерских
организација са шифром подгрупе 91310.
Исти овај поступак важи и за све остале цркве и вјерске заједнице у Црној Гори.
На основу члана 2. Закона о правном положају вјерских заједница и на основу већ цитираних
бројева Сл. листа СРЦГ те Сл. листа РЦГ број 27/94 и 36/03, МУП ЦГ Сектор за управне унутрашње
послове је дана 14.04.2011. г. под 03 Бр. 051/11-7320/1 је издао ПОТВРДУ којом се потврђује да је
ЦПЦ пријављена код надлежног органа на основу члана 2. Закона о правном положају вјерских
заједница, под евиденционим бројем 34/01/99-4357/1. Потврду је потписао помоћник министра господин Осман Субашић.
Као што се из изложеног види и да закључити, вјерске заједнице и цркве се не региструју код
државе која би им у том случају била оснивач, већ се само код ње пријављују, односно, пријављују
своје постојање чиме их државна власт евидентира констатујући њихову пријаву у регистар надлежног државног органа.
За разлику од цркава и вјерских заједница, невладине организације (НВО-и) и невладина
удружења (НУ) се оснивају оснивачким скупштинама чланова-оснивача, заинтересованих грађана,
те на основу записника са оснивачке скупштине, пријаве, тј. захтјева, статута као и списка чланова
оснивача пријављују се за регистрацију, раније код Министарства правде а сада према важећим законским прописима код МУП-а. Надлежно Министарство правде (а сада МУП) вршило је њихов
упис, односно регистрацију на основу члана 13 Закона о невладиним организацијама (Сл. лист РЦГ
27/99, а касније и 30/02) о чему им је издавало рјешење о регистрацији. Тако су НВО-и стицали правни субјективитет, легалитет и легитимитет који им је верификован рјешењем Министарства правде
а сада МУП-а. На основу тог рјешења НВО-и су добијали од Завода за статистику своју шифру
дјелатности која се разликује од шифре-подшифре вјерских организација. На основу свега изложеног доказано је да вјерска организација- црква, у овом случају Црногорска православна црква, није
невладина организација и са невладиним организацијама и удружењима нема никаквих додирних
тачака и сличности.
Подсјећамо црногорску власт од врха до дна и све институције у земљи да је више пута до
сада нетачно у јавности приказиван законити статус ЦПЦ, те да се са њиме не може манипулисати.
(ИЗВОР: Лучиндан број 45/2012, стр. 49)
Архива Лучиндана

ЦРНОГОРСКА ЦРКВА У ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИМ
ИЗДАЊИМА

Пише: Сретен Перовић
У свјетским енциклопедијама које су писале о Црној Гори и Црногорцима, писано је и
о Црногорској цркви, а садржај је зависио од извора на које су се ослањали аутори
Обично се, у наше вријеме, под појмом Црногорска црква подразумијева Црногорско-приморска митрополија са сједиштем у Цетињском манастиру. Мање се спомиње Барска надбискупија,
о којој се говори још за вријеме цара Лава Муцавца (886-912), истина, као бискупији, која је ранг
надбискупије добила за вријеме папе Климента III („између 1142. и 1189. изгубила је метрополитански карактер; обновљена је 1199, као дукљанско-барска метрополија“). Најмање се, у савремености,
говори о Исламској вјерској заједници у Црној Гори, што би прије могло да буде комплимент тој
Цркви, јер се бавила више вјерским, а мање политичким дјелатностима.
Један од наших најревноснијих научних радника, који се баве проучавањем историје
црногорске културе, и, посебно, Црногорске (аутокефалне) православне цркве, др Данило
Радојевић, говорио је на Симпозијуму (ЦРНА ГОРА И ЦРНОГОРЦИ У ДОМАЋИМ И СТРАНИМ
ЕНЦИКЛОПЕДИЈАМА, Лексикографски завод Црне Горе, 1985) о црногорским црквама, истичући да
је за сваку енциклопедију од посебне важности на које се „изворе информација“ ослања. Сматрајући
да обрада једне јединице умногоме зависи од „политичких односа и идејне опредијељености редактора“, др Радојевић мисли да то потврђује „и драстична разлика у обиму текстова, и броју чињеница
о Црној Гори, па и о њезиним црквама, у неким европским енциклопедијама с краја XIX вијека, када
је црногорска држава била међународни субјект, у односу на новија издања тих истих енциклопедија
након 1918. године“. Тако, у чешкој енциклопедији SLOVNIK NAUČNY (том II, 1862; том VI,
1893), јединица о ЦРНОЈ ГОРИ износи десет и по страна, а издању између два свјетска рата, из

224

1931. иста енциклопедија, под истим насловом (Černa Hora), свега десет редова. Иста је ствар и са
ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИМ СЛОВАРОМ, С. Петербург, 1903. јединице „Черногорија“ и „Черногорци“
обухватале су двадесет једну страницу, а ВЕЛИКА СОВЈЕТСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, из 1954. истим јединицама посвећује свега седам страница. Тако се догађа и са другим енциклопедијама: о
Црној Гори и Црногорцима писано је опширно и с пуно детаља (некад и хипотетичних) све док је
Црна Гора била самостална држава; њено мјесто, сасвим логично, смањило се и у енциклопедијама
- када је „избрисана са политичке позорнице“ (1918).
SLOVNIK NAUČNY за православну цркву у Црној Гори каже да је „самостални (аутокефални) дио православне цркве“ и да на њеном челу „стоји цетињски митрополит“. Ова енциклопедија
информише о црногорским манастирима, о принципу ’Вјерске толеранције“ (чл. 27, Берлинске
конвенције) у Црној Гори, о обнови Барске надбискупије, те о постојању углавном мухамеданаца
(Муслимана) чије је сједиште у Подгорици.
У руском ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКОМ СЛОВАРУ (Москва, 1903) налази се слиједећа
констастација: „ЦРНОГОРСКА ЦРКВА ЈЕ САМОСТАЛНИ (аутокефални) ДИО ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕ“. Овдје се наводи да се црногорски свјештеници у свакодневном животу нијесу разликовали од осталих Црногораца, те да су раније „духовна лица, слично свјетовним, носила оружје и
узимала активно учешће у војном дјеловању Црногораца, понекад чак предводили одреде“. И ова
енциклопедија говори о обнови Барске надбискупије. (Овдје је прилика да се исправи грешка која се
стално, и протоколарно понавља: барски надбискуп није „примас српски“; његова титула је - од XVI
вијека „Serbiae primas, totius regni Serviae primas“. Дакле, ПРИМАС СРБИЈЕ, а не „примас српски“,
како се то обично, без основе, каже. У „ОПЋОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ“ ЈЛЗ-а, наводи се да је ватиканско-црногорским конкордатом 1886. Године „јурисдикција барске надбискупије протегнута на
католике читаве Црне Горе“ и да је године 1902. Папа Лав III надбискупу барском обновио титулу
„PRIMAS SERVIAE“!)
У поменутом „Енциклопедијском словару“ констатује се да се „ЦРНОГОРСКА ЦРКВА НАЛАЗИЛА У ЗАВИСНОСТИ, ЧАС ОД РИМА, ЧАС ОД БИЗАНТА“. Др Радојевић сматра да аутор
ове енциклопедијске јединице гријеши када каже да је у Црној Гори, након диобе цркава, (1054)
’Владало православље“, а да је истовремено био „распрострањени католицизам“, па и да је „богумилска јерес“ имала много присталица. Радојевић констатује: „Полазећи од нетачне информације,
да је у XII стољећу у Црној Гори било проширено православље, аутор поменуте јединице.... вели да
је Немања (умјесто његов отац!) позвао ’латинског свјештеника’ да би му крстио сина, зато што је‚
православно свјештенство било заражено од јереси’ (богумилства)“.
ВЕЛИКА (совјетска) ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, из 1957. истиче да су, поред Црногорског збора, ’Велику улогу имали митрополити, те да је православна црква била најкрупнији феудални
посједник“. Па и у овако стручно писаном тексту, поткраду се кардиналне грешке, као што је она да
је Шћепан Мали „изабран од Црногораца за митрополита“. У БРИТАНСКОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ,
из 1911, каже се да је „ЦРНОГОРСКА ЦРКВА АУТОКЕФАЛНА ГРАНА ИСТОЧНОГ, ОРТОДОКСНОГ ОБРЕДА (... ) Владике и владари - бискупи формално су зависили од пећког патријарха. Теократски систем владавине, који је постојао од 1516. до 1851. имао је за циљ да уједини патриотске
и религиозне побуде народа“. Исцрпне податке о организацији Црногорске цркве, о храмовима и
свјештенству, те „њиховом судјеловању у друштвеном животу“, које налазимо у поменутом издању
- нећемо наћи у истој енциклопедији, обновљеној послије првог свјетског рата.
Референт наводи да енциклопедијска публикација „Знаменити и заслужни Хрвати“ (Загреб,
1925) говори о Барској надбискупији као дијелу хрватске цркве, а дукљанске, барске и которске бискупе и надбискупе сврстава у хрватске прелате (Није јасно како би црногорски католици, већином
Албанци, могли постати Хрвати, односно како је Надбискупија барска, која је подређена само Светој
столици, могла бити дио хрватске католичке цркве!)
ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, у свом првом издању, наводи да су приморски (црногорски) градови и „њихово најближе залеђе“ били уочи шизме под јурисдикцијом „РОМАНСКИХ
КАТЕДАРА“, очуваних у већем броју у Дукљи и око Скадарског језера“. Др Радојевић сматра да
писац ове енциклопедијске јединице тенденциозно сужава јурисдикцију бискупија „црногорске
католичке цркве“, јер је та јурисдикција „одговарала територији тадашње црногорске (дукљанске)
државе“. У ЕЈ овог издања, у јединици ’Црногорско-приморска митрополија“ нетачно се наводи да
је бивши пећки патријарх Василије Бркић, добјегао у Црну Гору и ту „продужио своју управу као
патријарх“, што није тачно; Бркић није успио да се наметне Црногорцима, нити да потисне црногорског митрополита Саву Петровића, јер је „наишао на одбојан став црногорског свјештенства и
монаштва“.
У НАРОДНОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ (1928) писац јединице „Црногорска митрополија“ (Рад.
Грујић) каже да кад је укинута Пећка патријаршија (1766), Црногорска митрополија „није подређена
Цариградској патријаршији“, већ се „ослонила на руску цркву, која јој је признала аутокефалност“!
(Таква тврдња понавља се готово дословно и у књизи „Поглед у прошлост српске цркве“ др Душана Љ. Кашића, издата у Београду 1984. у издању Светог архијерејског синода Српске православне

225

цркве. У тој књизи, на стр. 60-ој се вели: „КАКО ДО ОБНОВЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (Пећке!) НИЈЕ ДОШЛО продужила је Црногорска митрополија свој самостални живот, ослањајући се на Руску цркву,
КОЈА ЈОЈ ЈЕ ПРИЗНАЛА АУТОКЕФАЛНОСТ“. И даље, на страни 61-ој: „Проширењем црногорске
државе после ратова 1876. и 1878. створена је још једна епархија у Црној Гори, Захумско-рашка, а
после балканског рата обновљена је 1913. године Пећка епархија“! Не каже, у овој књизи, ко је обновио Пећку епархију, а јасно је да је црногорска држава, пошто је у првом балканском рату заузела
Метохију, у оквиру Црногорске цркве -обновила и Пећку епархију! Не патријаршију, већ епархију!
А то је видљиво из књиге др Кашића, који у наставку већ цитираног текста каже: „Са тим својим
епархијама ушла је Црногорска митрополија 1920. у састав обновљене Српске патријаршије. „)
У поменутом Грујићевом тексту (енциклопедијска јединица „Црногорска митрополија“)
констатује се да је у црквеној организацији и просвјети највише успјеха имао „ПОСЉЕДЊИ АУТОКЕФАЛНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ“ Митрофан Бан, у чије вријеме је установљен Синод Митрополије Црногорске, као и Конзисторије. У „СВЕЗНАЊУ“ (1937) исправно се констатује
да је Црногорска митрополија „наставка старе зетске епархије“, те да „није признала власт Пећке
патријаршије, кад је ова прешла у грчке руке..“
О Црногорској православној цркви данас се зна много више и зато што је њено насилно
укидање 1920. и недавно обнављање на Црногорском збору на Цетињу у јавности с правом повезивано са њеном историјском улогом у црногорској државној и националној историји.
(ИЗВОР: Лучиндан број 45/2012, стр. 42-44)
Лучинданско-Петровданска академија

ЦПЦ ТРАЖИ ИСТИНУ И РАВНОПРАВНОСТ

Драгољуб Драго Рашовић
Предćедник УО Фондације “Св. Петар Цетињски”

Поштовани чланови и пријатељи Фондације „Свети Петар Цетињски“,
Уважени гости, Ваше Екселенције, Даме и Господо
СВЕ ВАС СРДАЧНО ПОЗДРАВЉАМ, УВЈЕРЕН ДА ЋЕ И НАША ЦРНА ГОРА, КАО И
ОВАЈ СЛОБОДАРСКИ ГРАД - СМОЋИ СНАГЕ ДА ОБНОВИ ВЛАСТИТО САМОПОУЗДАЊЕ,
ДА ОСАВРЕМЕНИ НАЈБОЉЕ ТЕКОВИНЕ НАШЕГ ДУХОВНОГ НАСЉЕЂА, ПА И ДА ОСИГУРА ДРЖАВНО И НАЦИОНАЛНО ДОСТОЈАНСТВО И ОБЕЗБИЈЕДИ ПУНА ЉУДСКА
ПРАВА ЗА СВАКОГ СВОЈЕГ ГРАЂАНИНА!
Дозволите ми да и овом приликом посебно поздравим Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског Господина Михаила, и да Његовим напорима придружим нашу упорност - да у
властитој земљи изборимо пуну равноправност за нашу Свету аутокефалну Црногорску цркву.
Наше традиционално окупљање не би имало смисла ако бисмо на овај скуп долазили и са
овог скупа одлазили мрзовољни и покуњени, без обзира што нам садашње околности не уливају
нарочито повјерење у скорију будућност. Сви ми које окупља наша хуманитарна организација Фондација „Свети Петар Цетињски“, ма колико незадовољни, увријеђени или обесхрабрени, - имамо јаку моралну обавезу и према прецима и према потомцима. На то нас упозорава и наш Свети Патрон, којему није било лакше са ондашњим него нама са садашњим Црногорцима. Ондашњи су били
умногоме самовољни, силобатасти, осветољубиви; данашњи су - пречесто зловољни, безвољни,
снисходљиви и према најмањим моћницима, а сасвим ријетко - задовољни. Није ни чудо што се ни
они отријежњени, прекаљени борци за достојанство своје грађанске Домовине, све ређе јављају и
као борци и као добровољци - за практичну подршку циљевима и пројектима наше Фондације, иако
су свјесни да без широке подршке добронамјерника не можемо испунити важне задатке - прије свега
у одгоју црногорских младих историографа, стручњака за црногорски језик и књижевност, па ни за
финансирање студената који се припремају за свјештенички позив у Црногорској цркви.
Проблеми који прате и оптерећују Црну Гору нијесу само или нијесу превасходно материјалне,
финансијске природе, иако и посредно и непосредно утичу на све одлуке владајућег, па и опозиционог естаблишмента. Црногорска опозиција, међутим, ма колико међусобно различита и по идејама
и генези, може за себе наћи одређена извињења, али владајућој коалицији то никако не припада. И
зато сва одговорност за овако агресиван, готово заповиједни тон и сет најновијих антицрногорских
акција - пада на савјест владајућег државног врха.
Митрополит Српске светосавске цркве у Црној Гори г. Амфилохије Радовић се, не од јуче,
понаша као сувладар Државе Црне Горе, али га многи црногорски грађани све више препознају као
менаџера Српске цркве. То се не догађа случајно, па се намеће закључак да између овог „менаџера“
и самог врха извршне власти постоји неки специфични облик кохабитације.
Велико је назадовање, ако није и велико изненађење, кад наши државници - противно
свакој државотворној логици, грађанском моралу и сваком ставу Универзалне декларације о

226

људским правима - да водећи државници и политичари „савјетују“ Црногорску православну
цркву да се сама снађе, да буде упорна у остваривању својих права, а притом се митрополиту и
„менаџеру“ светосавске Српске цркве пружа обилата државна финансијска помоћ и делегацијска
подршка највишега државнога ранга. Као да се заборавља да је тај исти Амфилохије Радовић, родом
из Мораче, Црногорце безброј пута назвао Титовим бастардима, копиладима, а црногорски језик говеђим и брављим језиком. Да не подćећамо да је, као папига, понављао како је Црногорска црква
у ствари групица невјерника који су своју организацију регистровали у полицији.
Намјерно се прећуткује и превиђа да је тај исти Амфилохије деведесетих година прошлога
вијека молио Сверуског патријарха да избрише из општеправославног регистра - аутокефалну Црногорску цркву, што је срамни преседан који није упамћен у досадашњој историји Хришћанства.
Понављамо већ много пута: Црногорци и Црногорска црква - не траже за себе апсолутна
права; они траже само равноправност, у свему равноправност! Зар није срамно што вјерници и поштоваоци Црногорске цркве, предвођени својим свјештенством, не могу да се Богу моле у својем
- Цетињском манастиру? И у другим црногорским црквама и манастирима широм Црне Горе ! Зашто
се то толерише? Зашто још увијек стоји на Румији оно провокаторско чудовиште од ластре, сад већ
појачано камењем? Не, није требало прихватити идеју да се на Цетињу, историјској пријестоници
слободне Црне Горе, подиже лилипут-црквица Црногорске цркве! Зар није довољан Цетињски манастир? А Влашка црква, а друге мјесне цркве у околини Цетиња? Ја мислим да том будућем храму
можда и јесте мјесто на Цетињу, али само као објекат који ће остати као пријекор садашњима и опомена будућим државницима да не дозволе понижење историјског Црногорског народа и историјског
Цетиња! Може ли та будућа црквица бити и у симболичном смислу замјена за Цетињски манастир?
Не може, и зато је нетреба ни градити.
Па ипак, Фондација „Св. Петар Цетињски“ не посустаје. Она и даље може да опстане само
уз ваша доброчинства, уз подршку добровољним прилозима, симболично и од ваше чланарине. Ако
тога не буде мораћемо да укинемо стипендије студентима које помажемо, да обуставимо рад на
одређеном броју пројеката („Монографија о Светом Владимиру Дукљанском“, историографски лексикон „100 најзнаменитијих Црногораца“, те хрестоматију „Политички списи Краља Николе“ и др.).
Ја не вјерујем да ће Држава Црна Гора у пуном опсегу помоћи ова значајна издања. Као што
још нема обнове рада на Црногорској енциклопедији Дукљанске академије наука и умјетности; као
што нема ни уједињења двије академије наука у Црној Гори; као што се жмури пред очигледним
девастацијама и рушитељским амбицијама... И да не набрајам више.
Ми смо дужни да се својој Домовини одужујемо, а они који то неће или не умију - нека трају
у својој немоћи, незнању или у својој презасићености...
Свако изграђује или разграђује своју личност, своју биографију и своју домовинску обавезу.
Наше је да се поклонимо сјенима часних и витешких предака и да се, будни као и досад, прихватимо задатака који нас чекају, ма колико нам било тешко, јер било је и тежих времена и неизвјеснијих
рјешења.
Захвални смо свима који помажу наше хуманитарне акције, пројекте и планове.
Још једном хвала и - гледали се у бољим данима и срећнијим околностима!
Цетиње, 31. X 2013.
(ИЗВОР: Лучиндан број 47/2014, стр. 18-19)

СПЦ МОРА ВРАТИТИ НЕЗАКОНИТО СТЕЧЕНУ ИМОВИНУ
Питање имовине Црногорске православне цркве је један од проблема који је створен насилном анексијом и укидањем црногорске државе 1918. године и нелегалним и неканонским укидањем
Црногорске православне цркве. Укидањем Црногорске православне цркве не само њено свештенство већ и њена имовина стављени су под контролу нове црквене институције са сједиштем у Београду. У питању је била политички условљена одлука која није уважила ниједно право Црногорске
цркве, а доношењем Устава Српске православне цркве 1931. године ово правно и политичко насиље
је формализовано, а имовина Црногорске цркве проглашена је имовином Српске православне цркве.
Тиме је све оно што су Црногорци вјековима стварали, градили и завјештали својој цркви одједном
постало власништво Београдске патријаршије. Што значи да је Српска православна црква у Црну
Гору дошла 1918. године и од тада траје њена узурпација цјелокупне имовине, јер све до 1918. године сва црквена питања рјешавана су на Цетињу, у оквиру Црногорске православне цркве и њеног
Светог синода, а од тада све одлуке се доносе у Београду, као и дан-данас. Из разлога насилне
анексије црногорске државе и црногорске цркве и данас се одређени број свештеника Српске православне цркве у Црној Гори и ван ње насилно и неканонски понаша, дозвољавајући себи одређене активности које не можете наћи ни код једног свештеног лица других православних цркава. Свједоци
сте и ви да дио свештеника Српске православне цркве у Црној Гори, а и сам српски патријарх мисли

227

да је мјера свега и да им је све допуштено када су Црна Гора и Црногорци у питању. Црна Гора је
обновила своју државност, Црна Гора је ријешила питање имовине династије Петровић, Црна Гора
треба и може да ријеши питање Црногорске цркве, и то на демократски и законит начин. Држава
Црна Гора треба да врати у своје окриље своју имовину, коју јој је узурпирала и насилно одузела
Српска православна црква 1918. године и да начин њеног коришћења ријеши на добробит Црногорске православне цркве и свих грађана православне вјероисповијести. Рјешавањем овог питања
православним вјерницима не може бити ускраћено ниједно вјерско право, већ ће се само ускратити
право институцијама изван Црне Горе, која су стекли на насилни, незаконит и неканонски начин.

ЦРНА ГОРА НИЈЕ МАЛОУМНА ЗЕМЉА
Проблем доношења изборног закона је реалан, али не и нерјешив проблем и ја очекујем да се
он ријеши у складу са државним и националним интересима Црне Горе, а не у складу са Стратегијом
очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба и региону, Владе
Србије. Јер показали смо да сва питања и проблеме које имамо у Црној Гори можемо рјешавати
сами, налазећи најбоља рјешења, у интересу свих наших грађана, јер Црна Гора није малоумна
земља па да нам требају тутори са стране који се, прије свега, воде својим националним интересима
и великодржавним амбицијама према Црној Гори, а у циљу поновног уништења црногорске државе
и црногорске независности.
Мићо Орландић
Директор Управе за некретнине
Црне Горе
(ИЗВОР: Лучиндан број 41/2011, стр. 17)

ПОЛОЖАЈ ЦПЦ

Положај Црногорске православне цркве (ЦПЦ) је још у неповољнијем стању, јер јој нијесу
враћени храмови које је декретом краља Александра Карађорђевића 1920. године, Српска православна црква (СПЦ) приграбила у свој посјед. (СПЦ у Црној Гори има преко хиљаду свјештеника и
монаха - већином извањаца - међу којима нема ниједан национални Црногорац, и њена укупна јавна
мисија у Црној Гори је усмјерена у фанатизованом ширењу српског клеронационализма оличеног у
светосављу). Зато ЦПЦ вјерску службу одржава на отвореном простору и у неколико сеоских цркава у Катунској нахији, гдје су најбројнији њени подржаваоци. Црногорска држава показује, кад је
православна црква у питању, још мање способности да заштити националне интересе него у језичкој
проблематици. Стога је ЦПЦ остављена на цједилу, без потпоре у рјешавању њених кадровских,
материјалних и статусних проблема, иако је Српска православна црква главни центар великосрпског национализма у Црној Гори. Остављена на маргини, у озрачју опште апатије и дезорјентације,
гласноговорници ЦПЦ се слабо сналазе у неравноправној борби с моћном СПЦ, која осим логистике
из Србије и опозиционих политичких странака у Црној Гори, има подршку дијела власти и већине
електронских и штампаних медија. Наиме, свеколики брутални притисак на припаднике ЦПЦ допринио је да и они, по закону спојених судова, почну истицати националност и државност као главне
атрибуте аутокефалне цркве. Супротстављати се агресивном светосавском етнофилетизму сличним
вокабуларом, несагласно је с хришћанском вјером и политички је штетно, јер је Црногорска православна црква, за разлику од Амфилохијеве митрополије, која је подржавала етничко чишћење и
штитила ратне злочине, цијело вријеме ратова у бившој Југославији је јавно упућивала поруке мира
и екуменизма. Чак и да занемаримо питања која се иманентно тичу хришћанског послања, с политичког аспекта је непродуктивно за ЦПЦ да се надгорњава са светосавском црквом у теократском
поимању нације и државе.
Разлика у традицији црногорске и српске цркве је умногоме синонимна са њиховом различитом историјско-политичком генезом.
Милорад Поповић
(ИЗВОР: Лучиндан број 43/2012, стр. 43)

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА - КУДА И КАКО
ДАЉЕ?

Пише: Академик Радован Радоњић
Куда иде и гдје ће стићи Црногорска православна црква, уколико се настави актуелни црногорски друштвени тренд - питање је које, из много разлога, заслужује најширу пажњу. Утолико

228

више, што се ради о судбини установе којој се, основано, приписује толика и таква инволвираност у
карактер и исходишта нововјековног црногорског повијесног тока тако да се с разлогом може рећи:
што буде с њом, биће и са Црном Гором!
Одговор на то питање ће, по логици ствари, зависити од тога ко ће, и по ком основу, имати
највише утицаја на његово „формулисање“.
Деси ли се, тако, да се одлука о судбини ЦПЦ препусти свијести и савјести „друштвених
кругова“ изван и мимо њених вјерника и поштовалаца, онда не треба сумњати да ће тај одговор
имати сва обиљежја реквијема.
Деси ли се, пак, да главну ријеч у том погледу добију вјерници и поштоваоци ЦПЦ, реално
је очекивати да би тај одговор могао бити у знаку пуне подршке - дакако, не само у вербалном већ у
фактичком смислу - опстанку и даљем несметаном раду ЦПЦ.
Проблем је, међутим, што се одговор о коме је ријеч без првих (тј. „друштвених кругова“
изван и мимо вјерника и поштовалаца ЦПЦ) не може дати и што други (тј. вјерници и поштоваоци
ЦПЦ), у трагању за њим, углавном и даље иду споредним колосјеком. О првоме говори већ и то да
су проблеми ЦПЦ суштински проблеми црногорског друштва и државе који не могу бити превладани без одговарајућег ангажовања у том смјеру свих којима је до Црне Горе одиста стало. Друго,
пак, зорно илуструје чињеница да вјерници и поштоваоци ЦПЦ, усљед превелике заокупљености
разним не баш прецизним и поузданим историографским и иним причама на теме из ближе и даље
прошлости, не успијевају чак ни да „примијете“, а камоли да озбиљно схвате:
прво, да је црква, уз сву своју специфичност („светост“), ипак само једна од многих човјекових
творевина (организација), увијек онаквих какав је и он сам;
друго, да специфичност функције коју би по првобитној замисли њеног творца требало да
има не чини ту творевину (организацију) изузетом из оквира општих принципа и закона на којима
људи у свакој дионици свог повијесног развитка, саобразно налозима и разлозима које им дато
вријеме намеће, остварују неке своје циљеве и интересе;
треће, да и та организација, попут свих човјекових творевина те врсте, почиње од самог
оснутка да дјелује по неким својим унутрашњим законима, међу којима и оном што га Михелс назива гвозденим законом олигархије, тако да је контрола над њом оних који су је створили, у смислу
вршења утицаја да ради оно због чега су је створили, увијек равна степену фактичке остварености
њихових основних људских права и слобода.
Казати то, јасно и отворено, не значи атаковати на било чији интелект, односно добре намјере
и спремност на личну жртву за опште добро. Не значи, наравно, ни оспоравати право било коме да
вјерује - религијски, политички и свакако друго - у што хоће и колико хоће. Значи, међутим, упозорити, и то с разлогом, да непознавање суштине питања о коме је ријеч, поготово кад се под његовом
егидом фактички дјелује, представља нешто много више и по својим могућим импликацијама много
теже од пуког „права на грешку“. И значи скренути пажњу, такође с разлогом, на двије ствари.
Прва ствар је у томе да ће драма ЦПЦ трајати све дотле док њени главни актери не буду
схватили да се ту не ради о нечијем пуком „идентитетском“ хиру већ о друштвеном проблему чије
есенцијалне политичке импликације, осим сфере елементарног етичког и здраворазумског, жестоко
тангирају и оно што би се могло назвати смислом постојања црногорског народа и државе и изгледима за њихов опстанак.
Друга ствар је да драма о којој је ријеч уистину може бити превладана тек онда када се они
који се тог посла прихвате стратешки буду учврстили на претпоставкама:
прво, да проблеми с којима се суочава обновљена ЦПЦ, суштински гледано, нијесу ни доктринарне, ни канонске, већ еминентно демократске, а тиме и par excellence политичке нарави;
друго, да све главне недаће ЦПЦ, и поред њене непрекидне изложености разним (не баш
увијек пријатељским) спољним утицајима, произилазе из домаћих политичких (не)прилика и односа - наслијеђених и нових;
треће, да рјешење проблема са којима се ЦПЦ суочава није ствар само вјерника и поштовалаца ЦПЦ и не зависи битно од каквоће њиховог „духовног материјала“ (религијске свијести, прије
свега) и њиме индуковане политичке свијести и етике, у смислу да би се неким њиховим промјенама
нешто драматично промијенило у њеној позицији и улози;
четврто, да рјешавање проблема ЦПЦ, као у бити демократског и политичког, има све
атрибуције државног разлога и подразумијева радикалну промјену политике актуелне власти према
питању људских права и слобода, односно према питању суверенитета и територијалног интегритета црногорског народа и државе;
пето, да су још увијек мали изгледи да ће актуелна власт у Црној Гори промијенити свој однос према питању људских права и слобода, односно према питању суверенитета и територијалног
интегритета земље, уколико то буде зависило од датог стања демократске свијести и воље грађана
као фактора утицаја на ту промјену.
Има ли се изложено у виду, није тешко закључити:
прво, да је политика која је ЦПЦ довела у позицију убогог, немоћног подстанара у властитој

229

земљи, и која такву њену позицију користи за осигурање властите егзистенције, независно од тога
чиме је детерминисана (националним, религијским и идеолошким предрасудама, елементарним
незнањем, политичком кукавношћу, невјеровањем у озбиљност и одрживост црногорског државног
пројекта или беспризивном спремношћу да се суштински интереси народа и државе „пондеришу“
интересима и циљевима појединих друштвених група), неспојива с круцијалним вриједностима
културно-духовног, националног, државног и сваког другог бића и битка Црне Горе и мора бити
похрањена тамо гдје јој је мјесто - у ропотарницу историје;
друго, да уколико се раскиду са таквом политиком не приступи без одлагања и темељито,
сва прича о ЦПЦ и њеним невољама, на крају, неће представљати ништо друго до реквијем и њој и
Црној Гори самој;
треће, да одлучујуће потезе политичко-правног карактера на том плану, у конкретном случају
кроз акт рекогнације, тј. законског враћања ЦПЦ права на коришћење њених вјерских објеката и народних добара, треба да повуче управо онај ко је такву политику створио и ко се њоме и даље служи
- актуелна власт;
четврто, да без добро организованог и довољно јаког притиска на власт да се ангажује на том
плану и скине са себе јанусовску кошуљицу политике која, у име тобожње заштите људских права
и слобода, те принципа одвојености цркве од државе, дозвољава да на црногорском друштвеном и
државном простору израсте сила у служби туђих интереса која битно ограничава њихов суверенитет и територијални интегритет, с тенденцијом да их сасвим потре, ова неће промијенити ни ћуд, ни
понашање;
пето, да „критичну масу“ оних који ће свјесно и одлучно, из властитих животних, а не из пуких сентименталних или неких других разлога извршити потребни демократски притисак на власт
да се ангажује у наведеном смислу тек треба створити, усљед чега том задатку, и само њему, треба
да буде окренут сав труд и напор вјерника и поштовалаца ЦПЦ.
Све друго се, у датим околностима, чини ирелевантним. Особито, није мудро вјеровати:
да проблем о коме је ријеч није акутан, у смислу да ЦПЦ и Црна Гора с њим на леђима могу
„колико хоће“;
да ће тај проблем умјесто грађана Црне Горе ријешити неко други, и да то може урадити на
начин који не подразумијева њихову демократску акцију на остваривању властитих права и слобода;
да без добро организованог и упорног рада у том погледу може доћи до промјене у свијести
црногорских грађана, након које ће им бити јасно да закинутост у основним људским правима и слободама постулира највећи дио свих њихових друштвених и политичких ограничења и неслобода, те
да њихова фактичка позиција у том погледу, у крајњој линији, зависи од њих самих.
П. С.
Поводом напријед реченог ваљало би, можда, имати у виду и неколико натукница теоријске
нарави, попут ових:
да “одрећи се своје слободе - како је говорио Русо - не значи ништа друго до одрећи се
свог својства човјека, човјечанских права, чак и своје дужности”, при чему “није могућна никаква
одштета за сваког оног, који се свога одриче”, будући да “такво одрицање није у складу с људском
природом”;
да човјек није, како би Хердер рекао, пасивни производ случајних збивања, већ “краљевско
биће уздигнуте главе”, које природа и историја сложно воде према култури “чији је врхунац религија
човјечности”, при чему, разумије се, главни чиниоци тог процеса нијесу појединци, него народи;
да би не вјеровати у могућност, с једне стране, како Монтескје каже, „одгоја народа за
демократију“ и, с друге, важног утицаја који је ЦПЦ управо у том погледу имала након своје обнове, значило исто што и сумњати у могућност постојања демократске Црне Горе и смисао постојања
ЦПЦ као једног од историјских стожера њене духовности;
да би занемарити, или потцијенити, те моменте значило исто што и огријешити се како о
ЦПЦ саму, тако и о суштину елементарног људског, будући да је вјеровање у демократију и снагу
оних који у њу вјерују смислено већ и због тога што она, како би К. Косик рекао, „произилази из
егзистенције човјека“.

230

НОВИ, ДО САД НЕРЕПРОДУКОВАНИ ИЗВОРИ О
АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ
БРОЈНИ МЕДИЈИ У ПОĆЕТИ ЦПЦ
Од 1998. до почетка 2004. године ЦПЦ и њен Владичански дом у којем столује Митрополит
Михаило обишли су високи представници 115 медијских и дипломатских делегација.

ЦПЦ ЈЕ ПРВА УЗЕЛА ЦРНОГОРСКИ КАО СВОЈ СЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК
Августа 2003. године ЦПЦ је увела Црногорски као свој службени језик – прва у Црној Гори.
Лучиндан 9/2003/стр.78.

СТРАНЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ У ПОĆЕТИ ЦПЦ
ЦПЦ су поред осталих поćетили делегације из Јапана, Енглеске, Француске, Италије,
Шведске, Аустрије, Србије, БиХ, Словеније, Хрватске, Русије, Украјине, САД, Пољске, Чешке,
Румуније, Шпаније, Бугарске, Грузије, Грчке, Шкотске, Норвешке, Финске и многих других земаља.

ПОĆЕТЕ СТРАНИХ АМБАСАДОРА ЦПЦ
ЦПЦ су између осталих службено, поćетили бројни амбасадори страних држава акредитовани
у Црној Гори, међу којима су амбасадори Турске, Хрватске, Словеније, Македоније, БиХ, Аустрије,
Румуније, Кине, Њемачке, САД, Бугарске, Италије и осталих земаља које имају амбасаде у нашој
земљи.

МЕЂУНАРОДНА И ДРЖАВНА ПРИЗНАЊА ЦПЦ
ЦПЦ су признале многе помјесне сестринске православне цркве а од држава прве су је
признале Хрватска и Турска.
Из канцеларије ЦПЦ

231

ИЗ ЉЕТОПИСА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ПОСЈЕТЕ ВЛАДИЧАНСКОМ ДОМУ
Од чина своје обнове ЦПЦ је из дана у дан развијала и ширила своју мисију доказујући
да је жива црква којој се свакодневно враћају као својој матици бројни Црногорци. Снажан
доказ дубоке и снажне мисије наше цркве је и велики интерес свих врста медија, било да су
из земље и иностранства, за њен предани, достојанствени и плодоносни рад. На овом мјесту
објављујемо дио хронологије посјета представника “седме силе” нашој цркви према црквеном љетопису ЦПЦ.
25.06.1998. г.
Посјетио je ЦПЦ Француз Jean, a преводилац je била Гордана Стевовић, пријатељ и познаник
принца Николе Петровића и позната личност из Бијенала. Пуно име Француза je Jean-Luk Moreau.
04.04.1999. г.
Француски новинар и дописник листа “La Croix” господин, Francois D’Alancon, из Париза.
04.04.1999. г.
Посјетио ЦПЦ дописник “L’EXPRESS” господин Jeen-Michel Demetz из Париза.
18.04.1999. г.
Студио 99 - Сарајево.
Интервју са новинаром проф. Слободаном Рацковићем и са новинаром из “ОБЗОРА” из Загреба, учествовали са Михаилом о ЦПЦ и др.
18.04.1999. г.
Посјетио ЦПЦ новинар Милан Јеловац, (политички тједник ОБЗОР). Разговарали о ситуацији
у Црној Гори у овом времену. Са њим je био Слободан Рацковић -новинар, a сада je конзул у Штутгарту.
19.04.1999. г.
Посјетила ЦПЦ француска телевизија TF1, новинар господин David Cosset, преводилац била
госпођа Церовић. Разговор о ЦПЦ и Црној Гори.
21.04.1999. г.
Црногорску православну цркву посјетила je Норвешка Телевизија првог државног програма
(NORSK RIKSKRINGKASTING). Новинар господин BJORN EGIL EIDE. Интервју о ЦПЦ, о Црној
Гори, о садашњој ситуацији у Црној Гори, о господину Новаку Килибарди, о предсједнику Милу
Ђукановићу и Маровићу.
24.04.1999. г.
TV-3. Barcelona - Шпанија.
Интервју о ЦПЦ, о СПЦ, преводилац госпођа Надежда Ђермановић из Београда, изјавила да
не жели интервју са Амфилохијем.
24.04.1999. g.
Посјетио ЦПЦ новинар NATALIE NOUGAYRÉDE, дописник дневног листа “LE MONDE”.
Разговарали о ЦПЦ, о ЦГ, режиму и самосталности.
26.04.1999. г.
Новинар из Данске-Denmark, господин JAN EWENS, (DR Danisch Broadcasting, Corporation
News). Снимио je камером разговор o ЦПЦ, СПЦ, o Црној Гори и о рату на Косову.
28.04.1999. г.
Dr. Mient Jan Faber директор General Helsinki Citizens’ Assembli. Разговор o ЦПЦ, o СПЦ, o
ЦГ, o Петровићима итд. Преводилац je био Милошевић.

232

02.05.1999. г.
Посјетио по други пут ЦПЦ француски новинар FRANCOIS D’ALANCON, дописник листа
“LA CROIX”. Дошао je са разлогом да допуни први интервју.
02.05.1999. г.
ЦПЦ je посјетила француска телевизија TF1, poznati новинар je био водитељ интервјуа
PATRICIJA ALLEMONIERE, гранд Репортер. Разговор je био о ЦПЦ и држави Црној Гори.
08.05.1999. г.
Француски новинар Francic Kochert, дописник Le Rebublikain Loran - разговор o држави и
цркви. Преводилац je био новинар Нена Стојовић.
08.05.1999. г.
Посјетио ЦПЦ новинар, Француски господин Dominiqe de Laage, дописник “SUD QUEST”.
Разговор o држави Црној Гори и ЦПЦ.
11.05.1999. г.
Посјетио ЦПЦ новинар Paul Anderson из BBC-NEWS, снимала телевизија. Сниматељ je био
из Београда. Разговор о ЦПЦ; и о изборима у то вријеме.
15.05.1999. г.
Посјетио ЦПЦ новинар JAMES М. DORSEY, (THE WALL STREET JOURNAL EUROPE) из
Турске -Истанбул. Преводилац je био господин Мартиновић. Разговарали о ЦПЦ, о Црној Гори и
милитантном Амфилохију. Испричали су ми да су посјетили и Амфилохија који je свашта нељуцки
говорио о мени.
14.06.1999. г.
Телевизија Чешке (Los Angeles Times) посјетила je ЦПЦ. Водитељ телевизијског програма
David Holley. Преводилац госпођица Сератлић. Разговарало се о Косову и Цетињу, итд.
19.06.1999. г.
По други пут je посјетила ЦПЦ Чешка Телевизија. Жељели су да сниме репортажу о Манастиру Острогу, a Српска црква у Црној Гори то није дозволила, a разлог je да не дозвољавају
снимање зато што су у сарадњи са НАТО Пактом. Сниматељ и водитељ Телевизије Чешке je био
DANIEL VOLF - редактор.
23.06.1999. г.
Посјетила ЦПЦ Телевизија BBC. Разговор обављен у Владичанском дому и испред капеле
св. Петра Цетињског. Разговор се водио о ситуацији у Црној Гори, о ЦПЦ и о СПЦ, о ставу СПЦ према ЦПЦ. О милитантном Амфилохију и друго.
06.07.1999. г.
Њемачка новинарка RENATE FLOTTAU (DER SPIEGEL), разговор са митрополитом Михаилом о самосталној ЦПЦ, о могућности сукоба војске и полиције, о могућности напада на Црну Гору
Србије и предсједника Слободана Милошевића.
12.07.1999. г.
Посјетио ЦПЦ новинар из Минхена господин GUDRUN DOMETEIT, дописник “FOCUS”.
22.07.1999. г.
Новинар из Фиренце Cirispodente dai Balkan. Разговарао са њим о ЦПЦ, ЦГ и о Владајућој
кући Савоја.
тел: 0339/411-42-14.
25.07.1999. г.
Посјетила ЦПЦ из Радио Слободна Европа новинарка Славица Брајовић и интервју са Митрополитом Михаилом објавила на радију Слободна Европа.
07.09.1999. г.
Посјетио ЦПЦ талијански новинар из Трста господин Fausto Biloslavo. Интервју се водио о
ситуацији у Црној Гори и ЦПЦ.

233

24-26.09.1999. г.
У Херцег Новом одржан je семинар Хелсиншког Комитета за људска права. Поднешен реферат -Михаило.
28.09.1999. г.
Посјетио Antonio Genzano - European Community Mission, са њом била госпођа Олга из
Сарајева.
01.012.1999. г.
Посјетила ЦПЦ Посматрачка Мисија Европске Заједнице из Подгорице, господин JOSE
ANTONIO CUEVAS FERNANDEZ.
01.012.1999. г.
Посјета од EUROPEN COMMUNITY MONITOR MISSION, господин ERIC DESSART, TEM
P2-BAR. Преводилац je био господин Милић. Разговор о ЦПЦ, о држави, о СПЦ и о црквама на Чеву.
19.01.2000. г.
Интервју са новинарком Caroline Davies, дописник The Dialg Telegraph, разговор o ЦПЦ,
њеној регистрацији и црногорској историји. (Из Лондона).
26.01.2000. г.
Посјетио ЦПЦ новинар ЗОРАН СТЕВАНОВИЋ, International Assignment из CNN-a. Разговарали о држави Црној Гори и ЦПЦ.
19.02.2000. г.
Новинар Проф. Др. Peter Scholl-Latour из Париза. Разговарали о ЦПЦ и о ситуацији у Босни
и на Косову. Преводилац Иконић из Зворника.
19.03.2000. г.
Новинар Tanja Turqin Spicanovic, директор “FLAMEN”. Разговор о ЦПЦ и држави Црној
Гори. (12, Redington Road London NW-37RG.)
22.03.2000. г.
ЦПЦ je посјетила и Сарајевска телевизија (Сарајево - БХ). OBN - Open Broadcast Network.
Разговор ce водио o ЦПЦ, притиску на њу СПЦ, о Амфилохију, и o његовој кривици за Хашки трибунал. Новинар je био Амарилдо Гутић.
02.04.2000. г.
Новинар BBC господин Salty Јохнстон и телевизија из Лондона посјетили су ЦПЦ. Њихова
телевизија je tora дана снимила склапање брака црногорског, између господина Пејовића и његове
ђевојке Вујовић у капели Св. Петра Цетињског. Присутна je била и телевизија Монтена из Подгорице. Потом интервју са Митрополитом Михаилом о ЦПЦ и њеној улози у држави Црној Гори.
13.04.2000. г.
Посјетио ЦПЦ господин DAVID SOLOMON из HD из Geneve. Разговор се водио са Михаилом о СПЦ и ЦПЦ, о случају српских војника и њиховом нападу на Црногорске свјештенике у цркви
у селу Ђиновићи.
17.04.2000. г.
Марија Николета, новинарка из Рима ca сједиштем у (GAIDA s. r. I.). Разговарали o ЦПЦ и
црногорском народу.
24.04.2000. г.
Новинар BBC из Лондона (Britich Broadcasting Corporation). Разговор о ЦПЦ и њеном
устројству, о Источној и Западној цркви и о притиску СПЦ на ЦПЦ. Подсјетио на 1918. годину.
01.05.2000. r.
Посјетила ЦПЦ Шведска Телевизија са новинаром господином CLAES ЈВ LOFGREN. SVTSVERIGES ТЕLLЕVISION. Преводилац је био новинар из Београда господин Јурић.
05.05.2000. г.
Новинари Philip Shenvell и Julian Simmonds (The Sundag TELEGRAPH), посјетили Његуше,

234

породицу Мила Радоњића, a потом и ЦПЦ.
05.05.2000. г.
Посјетила ЦПЦ Хрватска Телевизија - ХРТ -ХРВАТСКА РАДИОТЕЛЕВИЗИЈА ТВ СТУДИО
- ДУБРОВНИК. Репортер Иван Шкрабо. Обављен интервју са Митрополитом Михаилом о ЦПЦ.
09.05.2000. г.
Посјетио ЦПЦ новинар из Беча, gospodin Dr. Bernhard Kuppers, дописник листа
“SUDDEURSCHE ZEITUNG”. Преводилац je била новинарка Олга Обрадовић, била дописник Монитора, Либерала, a сада дописник једног листа у Хрватској.
12.05.2000. г.
Посјетио ЦПЦ турски амбасадор гос. Ahmet АСЕТ, (Ambasador of Тигкеу) из Београда. Био
je са пратњом. Разговарао са Митрополитом Михаилом о ЦПЦ и Црној Гори и борбама са Турцима,
ништа политичко.
12.05.2000. г.
Преводилац на енглеском језику била новинарка Васиљевић. Била je телевизија BBC, a
снимање и интервју je обављен у капели св. Петра Цетињског у Владичанском дому.
18.05.2000. г.
Свјештеник из Вашингтона - Протестант, господин David A. Steele, посјетио Владичански
дом и Митрополита Михаила. Разговарали да се одржи семинар у Црној Гори пo питању религиозних конфликата. Семинаре одржавају у Босни и Херцеговини и Србији. Његова адреса je: David A.
Steele, Fellow Religion and Confiit Resolution. По овом питању je задужена госпођа Косач Соња из
Игала, тел: 088-56-0 62 или 052.
18.05.2000. г.
Посјетио ЦПЦ професор GIULIO VIGNOLI, универзитетски професор, Талијан, разговарао о Владајућој кући Савоја, о династији Петровића. Пише књигу о II Свјетском Рату и о учешћу
Италије у њему, односно талијанске војске.

Куге.

20.05.2000. г.
Радио Слободна Европа, разговор о ЦПЦ, СПЦ и садашњој ситуацији цркве. Новинар Алија

20.05.2000. г.
Радио Слободна Европа, Radio Liberty, представник руски novinar Andrei Chariy. Разговор о
ЦПЦ, о Руској православној цркви и СПЦ.
02.06.2000. г.
Посјета ЦПЦ из Холандије, Холандска телевизија, a интервју je дао инжењер Таки Латковић.
03.06.2000. г.
Посјетила ЦПЦ Либанска телевизија, новинар ASSAD ТАНА, интервју je обавио инжењер
Таки Латковић.
10.06.2000. г.
Посјетила ЦПЦ Њемачка Телевизија. Разговор се водио о ЦПЦ и самосталности црногорске
државе. Разговор je водио њемачки новинар господин Peter Miroschnikoff.
10.06.2000. г.
Посјетио ЦПЦ уредник тједника “ГЛОБУС” из Загреба господин ВЛАДО ВЕРУШИЋ. Разговарали о самосталности Цркве и државе.
11.06.2000. г.
Посјетили ЦПЦ: Cristophe Chatelot из Париза, дописник “Le Monde” и новинар Henri
Guirchoun, дописник листа “Observateur” из Париза. Разговор о ЦПЦ, о изборима, a било je и незваничних разговора.
14.06.2000. г.
Посјетила je Аустријска Телевизија ЦПЦ и Црну Гору. Посјетили Музеј на Цетињу и Др.

235

Анђу Капичић.
16.06.2000. г.
ЦПЦ je посјетила Аустријска Телевизија по други пут. Преводилац je био Веско Јанковић. О
ЦПЦ и Црној Гори.
27.06.2000. г.
Посјетио ЦПЦ пуковник PAVEL SHAMAROV ca Косова - UMNIK, (United Natural Interim,
Administration Mission in Kosovo).
15.07.2000. г.
Дописник дневних њемачких новина “ШПИГЛ” госпођа FLOTAU RENATE. Разговарало се
о догађајима на Његушима и о ЦПЦ.
31.07.2000. г.
Посјета Њемачке Телевизије, поред главног и одговорног уредника ТВ- Њемачке било још 6
чланова - људи Њемачке телевизије. Одговорни уредник je био Проф. GERD RUGE. Главни преводилац je била госпођа Даница Јовановић из информативног центра из Подгорице.
07.08.2000. г.
Интервју ca новинарком Николић из Лондона која je Црногорка.
16.08.2000. г.
Посјетио ЦПЦ руски новинар из Москве FRANK BROWN. Разговор о ЦПЦ и политичкој
ситуацији у Црној Гори. Ca њим je био и новинар BRAUN FRANK ROBERTOVIČ из Москве.
29.08.2000. г.
Интервју ca њемачким новинаром Hans - Joachim Deckert. Разговарали о изборима 24. септембра 2000. г. и о Црногорској православној цркви.
31.08.2000. г.
Посјета јапанског новинара Fukui Satoshi, (Vienna Bureaucchief). Разговарали o ЦПЦ и
ситуацији у Црној Гори. Обећао je да ће интервју послати из Јапана на јапанском језику.
31.08.2000. г.
Мађарска телевизија посјетила ЦПЦ. Разговор о ситуацији у Црној Гори. Вођа Мађарске
телевизије je SZANISLO FERENC, az mtv fomunkatarsa.
14.09.2000. г.
Посјета ЦПЦ из Stockholma новинара Hans-Henrik Ronnow, дописника листа “DAGENS
NYHETER”. Разговарали o ситуацији у Црној Гори, о нападима свјештеника СПЦ на свјештенике
ЦПЦ и другим догађајима у Црној Гори.
15.09.2000. г.
Норвешки новинар Gunnar Nyquist, (THE NORWEGIAN NEWWS AGENCY, INC). Разговор
o ситуацији у Црној Гори, ЦПЦ, a да ли може доћи до грађанског рата у Црној Гори.
17.09.2000. г.
Посјетио новинар Carlotta Gali - Balkans Correspondent. Интервју обавили о ЦПЦ и Црној
Гори историчар Новак Аџић и Митрополит Михаило.
Kosovo+ 377-44-112-099
Croatia +385-91-524-68-34.
17.09.2000. г.
ЦПЦ посјетио новинар из Француске дописник француског листа“LЕ FIGARO”, госп.
Isabelle Lasserre. Ca митрополитом Михаилом био je и историчар Новак Аџић, ca којом су разговарали о Црној Гори и ЦПЦ.
17.09.2000. г.
ЦПЦ посјетила je и телевизија из Бањалуке. Разговарали о могућности избијања грађанског
рата и о Црногорској православној цркви. Ово je била АЛТЕРНАТИВНА ТЕЛЕВИЗИЈА. Водитељ
je био ДРАГАНА СЕРБО.

236

19.09.2000. г.
ЦПЦ посјетио норвешки новинар из Осла господин ULF ANDENAES, дописник листа
“AFTENPOLITEN”. Разговарали о ЦПЦ, и ситуацији тадашњој у Црној Гори.
22.09.2000. г.
Посјетио ЦПЦ-у јапански новинар ASAHI SHIMBUN (Toshiya Umehara - Vienna Bureau
Chief). Разговарали o ЦПЦ и ситуацији у Црној Гори.
24.09.2000. г.
Новинарка Jennifer Glasse, Public Radio International WGBH - Boston. Интервју o изборима,
o ЦПЦ и могућностима сукоба.
15.10.2000. г.
Посјетила je ЦПЦ и Холандска Телевизија. Преводилац je била новинар Tijana Prokić - Pers/
Press Radio en Television.
13.11.2000. г.
Mar. Ferdinand CH. Wehrschutz, стални дописник Радиа и Телевизије Аустрије у Београду.
Разговарали о ЦПЦ и држави Црној Гори.
16.11.2000. г.
Посјетио ЦПЦ француски новинар ANDRE VALENTIN. Разговор се водио о ЦПЦ и држави
Црној Гори и њеној самосталности. Такође се разговарало о Амфилохију и Хашком трибуналу.
01.12.2000. г.
Новинари из Сплита, дописници листа Слободна Далмација, новинар Дамир Шарац, фотограф Феђа Кларић. Обавили интервју ca Митрополитом Михаилом.
09.12.2000. г.
Посјетио ЦПЦ из Норвешке господин DAG GRUNDSETH (AFTENPOLTEN) - разговор о
ЦПЦ, о рату у Југославији, и др. Преводилац Црногорка Ђурковић.
20.01.2001. г.
Посјетио ЦПЦ gospodin Antony Ј. Cordle ca групом свјештеника из Америке, Енглеске и Ирске. Свјештеници су били из различитих цркава: католици, Протестанти, православни ... Разговара
са њима о ЦПЦ и њеном спасењу, о Христовој цркви. Такође je обављена и заједничка молитва сваки
у име своје цркве за спас ЦГ и њене државности и црногорског народа. Упитан сам: да ли ћу бити
присутан на заједничком вашингтонском доручку у Бијелој Кући, ђе ће бити присутно 180 нација,
одговорио сам да сам материјално сиромашан да бих дошао у Вашингтон. Ту смо се растали.
25.01.2001. г.
ЦПЦ-у je посјетила Словенска телевизија. Разговори су били о понашању српске цркве према ЦПЦ, као и актуелној ситуацији тада у Црној Гори.
15.02.2001. г.
Телевизија Српске Републике посјетила ЦПЦ и митрополита Михаила. Разговор се водио о
ЦПЦ и СПЦ, о цркви уопште и о свјештенству. Разговор водила новинар Биљана Бокић
23.02.2001. г.
ЦПЦ посјетила Литванска Телевизија, присутни Литвански новинари ATIS KLIMOVIČS и
SANDIJS SEMJONOVS. Разговарали о ЦПЦ, референдуму, изборима, те како се Србија понаша према Црној Гори.
25.02.2001. г.
Посјетила je ЦПЦ универзитетски професор из града Лвова. Припрема студију о црногорском језику. Проф. Људмила Васиљева ca Лвовског Државног универзитета.
02.03.2001. г.
Ha Конгресу Хелсиншког Комитета у Херцег Новом, присуствовао Митрополит Михаило.
Разговарао са господином Jan ter Iaak, (NHC - NETHERLANDS HELSINKI COMMITTEE). Долазио
je у ЦПЦ на Цетиње.

237

11.03.2001. г.
Мађарска Телевизија je посјетила ЦПЦ, разговор о изборима и референдуму, a водио га je
ВЕКЕ MIHALY ANDRAS, новинар - MDF - Hungary - 1027 - Budapest.
11.03.2001. г.
Посјетила je Талијанска Телевизија TG-2 ЦПЦ-у. Разговор обављен о будућности Црне Горе,
и о Црногорској православној цркви.
15.04.2001. г.
Њемачка и Холандска телевизија посјетили ЦПЦ и митрополита Михаила. Разговори се водили о ЦПЦ и држави Црној Гори.
18.04.2001. г.
Посјетио ЦПЦ Новинар Paul Anderson из BBC-NEWS, снимила телевизија. Сниматељ je био
из Београда. Разговор о ЦПЦ, и о изборима у то вријеме.
18.04.2001. г.
Посјета ЦПЦ Аустријске Радио и Телевизије ORF — Osterreichischer rundfunk. Ово je била
Аустријска телевизија. Разговор о црногорској државности, ставу Српске цркве у Црној Гори и
недјелима Амфилохија Радовића. О имовини ЦПЦ итд.
19.04.2001. г.
Посјетили су ЦПЦ из Британског Хелсиншког Комитета за људска права (ЛОНДОН),
gospodin Dr. John Laughland и Mark Almond. Разговор o Црној Гори и ЦПЦ.
02.09.2002. г.
Новинар Њемачке господин IGAL AVIDAN из Берлина ca новинарком из Литваније, разговарао о ЦПЦ, држави Црној Гори итд.
10.03.2003. г.
Из хрватске телевизије директор ИВИЦА ВЕНЕТИ, посјетио ЦПЦ и његове пријатеље.
10.06.2003. г.
Англиканац Eric Janssen (Belgrade Corespondent) говорили o ЦПЦ, Грчкој цркви, о
Константинопољском патријарху, о рају и паклу, и о англиканској цркви.
15.08.2003. г.
Посјетио ЦПЦ господин Miguel Radiš (Balkan Zone Advisor). Црногорац je из града ЋАКО
из Аргентине. Био je у контакту ca господином Војом Бановићем. Разговарали о ЦПЦ, о Црној Гори.
Говори врло добро црногорски језик.
2003. г.
Посјетио Владичански Дом генерални конзул Хрватске у Црној Гори, господин Петар
Пољанић.
22-25.04.2004. г.
Вадим Михалев ca супругом Марином Мигуновом из Москве, посјетили ЦПЦ. В. Михалев je
замјеник директора московске телевизије, a супруга Мигунова филмски режисер.
29.05.2004. г.
Замјеник директора Руске телевизије првог програма господин Сергеј ca Женом Марином
Мигуновом режисером филма, и директором филма московског.
07.06.2004. г.
Посјета CPC Capt (Navy) Stepanchenko, NATIONS UNIES. Mision d’Administration Interimaire
des Nations Unies au Kosovo.
20.08.2004. г.
Посјетила ЦПЦ Европска Мисија Европске Уније ca господином JAN О. HAUKAAS из Подгорице. Преводилац je био господин Даниловић из Подгорице.

238

22.08.2004. г.
Др. Стефанка Кстева из Софије, директор и главни уредник Научно информативних
комуникација, посјетила ЦПЦ.
14.09.2004. г.
Из ДАНСКЕ (Denmark) посјетио je ЦПЦ gospodin Hans Melgaard Andersen, који je уједно и
члан - из друштва Малтешких Витезова. Разговарали смо и о хуманитарној помоћи.
27.09.2004. г.
Посјетио ЦПЦ ALAN Ј. Carlson, савјетник за Политичка и Економска питања (UNITED
STATES CONSULTATE), у пратњи JENET Ј. Mayland, Foreign Affairs Officer. Department of State VASHINGTON.
09.10.2004. г.
Посјетила група Италијана ЦПЦ из Рима и Милана на челу ca Francieslcom Ceterino и др.
www.lexpress.fr. Новинар Mare Epstein из Француске.
Dtt. ssa Милица Остојић Пусара новинар -Танјуг и дописник “Ослобођења” новинар Сања
Михаљинац.
Новинар SOPHIE SHIBAB, дописник дневног листа “LE MONDE”, no други пут посјетио
Црну Гору и ЦПЦ. Новинар из Париза.
Посјетио ЦПЦ новинар из Канаде - “NATIONAL POST”, господин Patrick Graham.
Посјета ЦПЦ норвешког новинара господина HALVARD HELLE, дописник листа
“DEGBLADET”. О рату у бившој Југославији, о ЦПЦ, СПЦ, о Црној Гори, Косову и Србији.
Посјетио ЦПЦ фото новинар дописник “GAMA” -Presse images из Француске.
Посјетио ЦПЦ архитекта Mirko Di Lazzaro из Рима. Савјетник Трибунала у Риму.
Посјетио ЦПЦ новинар JAMES RUPERT дописник “THE WASHINGTON POST”
Посјетио ЦПЦ турски амбасадор из Београда господин АНМЕТ АСЕТ.
Посјета ЦПЦ Радио-телевизије Србије “PTC”, Интернационални програм. Дописник ВЕСНА ЈУГОВИЋ.
Посјетио ЦПЦ Јапански новинар из Беча, господин YOSHITO SHIISASAKI (THE YOMIURI
SHIMBUN).
Посјетио ЦПЦ новинар господин ЈАДРАНА КАПОРА, дописник “ЈУТАРЊИ ЛИСТ” из Дубровника.
Посјетио ЦПЦ новинар из Подгорице и дописник “REUTERS” господин FREDERIK DAHL.
Посјетио ЦПЦ из ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ из Подгорице аташе KARL R-WOELK.
М.М.

239

240

241

242

243

„ɀȹ ɈɉȹȻɇ, ɐȹɊɋ Ɂ ɊɄɇȺɇȽɌ ɏɉɆȾ ȼɇɉȾ“ 
>2>@ I2CD : 926@4@ZCD4@ 62 2C A@9@47>@ ?2

!BKE8IC@A6ACD=; @3CA7@; :4AC
4.YE=2 2014. 5@6:?7
7D[2 A@9@B?:H2 (7D:[7
!@I7D2< 17 EB2

ȹɩɮɡɞɨɡɪɣɧɨ ɏɞɫɡʂɪɣɡ
ɡ Ʌɡɫɩɧɨɧɤɡɫ
Ʌɡɫɩ
ɫ ɧɨɧɤɡɫ ɏɩɦɧɜɧɩɪɣɡ,
ɏɩɦɧɜɧɩɪɣɡ,
Ʌ ɮəɡɤɤɧ
Ʌɡ
† Ʌɡɮəɡɤɧ

ɀȹ:
-"A@;KE8]8 A7>F=3 @8>863>@8 "A76AC;J=8 D=FBKE;@8 1918. 6A7;@8 ; D5;H 3=3E3
BCA;DE8=>;H ;: ]8;
-"A5C3^3[ IC=A5@8 ;?A5;@8 ; D3=C3>@;H A4[8=3E3 F 5>3D@;KE5A 7C9358 )C@8 AC8;
-!E53C3]8 D3=C3>@;H A4[8=3E3 :3 D58, 48: A4:;C3 @3 @3I;A@3>@A ; C8>;6;[D=A
ABC87[8\8]8;
-"A=C8E3]8 =C;5;J@A6 BADEFB=3 BCAE;5 >;I3 =A[3 DF AEFU;>3 ; A@;H =A[3 DF
A?A6F^;>3 @8:3=A@;E; FB;D IC=A5@8 ;?A5;@8 F 5>3D@;KE5A $") ; ]8@8 ?3E;I8
7C9358 $C4;[8;
-3=A@D=A D3@=I;A@;D3]8 D5;H, 48: ;:F:8E3=3, =A[; F@;9353[F F6>87 )C@8 AC8,
FCFK353[F ]8@A &DE35@A FC8U8]8 ; C378 BCAE;5 ]8@;H 5;E3>@;H ;@E8C8D3.

244

245

BIBLIOGRAFIJA

1984.

Adžić Novak, Crnogorska crkva je bila autokefalna, Cetinje, 1994.
Adžić Novak, Stvaranje i razvoj crnogorske nacije, Cetinje, 1995.
Adžić Novak, Balšići 1360-1421, Cetinje, 1996.
Adžić Novak, Posljednji dani Kraljevine Crne Gore, Cetinje, 1998.
Adžić Novak, Kratka istorija crnogorske pravoslavne crkve, Cetinje, 2000.
Dr. Andrijašević Živko, Crnogorska crkva 1852-1918, 2008.g.
Dr. Barbulesku Ilije, Iz Balkanskog svijeta, Bukurešt 1912.g..
Ban Mitrofan, Životopis ili uspomene iz života (priredio Vuk Minić), Cetinje, 1991.
Božanović Božidar, Korijeni Crnogoraca, 2002.
Bogišić Valtazar, Pravni običaji u Crnoj Gori, Hercegovini i Sjevernoj Albaniji, Titograd, 1984.
Bojidarevitch G. De Wesselitsky, Dix Mois de ma vie, 1875-1876, Paris 1929.
Bronevski Vladimir, Zapisi o Crnoj Gori i Boki (prijevod i predgovor Gojko Vukčević), Podgorica,

Brković Savo, O postanku i razvoju crnogorske nacije, Titograd, 1974.
Brković Savo, Etnogenezofobija, prilog kritici velikosrpstva, Cetinje 1988.g.
Dr. Bogićević Čedomir, Heroida crnogorska, 2005.
Cetinje i Crna Gora, Zbornik radova, Beograd, 1927.
Cjelokupna djela Petra Petrovića Njegoša, Pisma (1830-1837), knj. VII; Pisma II (1837-1842),
knj. VIII; Pisma III (1842-1851), knj. IX, Beograd, 1951, 1953, 1955.
Cjelokupna djela Nikole I Petrovića Njegoša (Pisma, Spjevovi, Memoari, Govori, Pjesme, Drame),
Cetinje, 1969.
Crna Gora pred izazovima sadašnjosti i budućnosti, Zbornik radova, Matica Crnogorska, Cetinje,
1996.
Ćosović Miroslav, Njegoš je izmislio srpsku nacionalnost Crnogoraca, Cetinje 2013.
Ćupić P. Glasnik pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji (organ arhijerejskog Sabora Srpske
pravoslavne crkve), br. 3 i 5, 1901.
Dedijer Vladimir, Borba (30. VIII 1970) i Umjetnost (br. 27, 28, 1971).
Dimitrijević Stevan, Građa za srpsku istoriju iz ruskih arhiva i biblioteka, Spomenik SKA, 1922.
Dragićević Risto, Crnogorske štamparije (1493-1918), Istorijski zapisi, 1-2, 1935.
Dragićević Risto, Mitropolit Petar I i mirenje krvne osvete, Zapisi, knj. XII, 1935.
Dragićević Risto, Guvernaduri u Crnoj Gori (1717-1830), Zapisi, knj. XIII, 1940.
Dragović Marko, Mitropolit Vasilije Petrović ili istorija Crne Gore od 1750 do 1766, Cetinje, 1884.
Dragović Marko, Prilozi za istoriju Crne Gore iz vremena vladika iz raznih crnogorskih plemena,
Starine JAZU, Zagreb, 1887.
Drljević Sekula, Balkanski sukobi 1905-1941, (reprint izdanje, pogovor dr Danilo Radojević),
Zagreb, 1990.
Durković-Jakšić Ljubomir, Petar II Petrović Njegoš, Varšava 1938.
Durković-Jakšić Ljubomir, Njegoševa Crna Gora i Poljaci, Zapisi, knj. XXI, 1939.
Durković-Jakšić Ljubomir, Istorijski zapisi, (knj. IX, 1953) i Zeta, br. 47, 18. XII 1938.
Dučić Nićifor, Književni radovi, knj. 9, Beograd, 1889.
Dožić Gavrilo, Poslanice Svetog Petra mitropolita cetinjskog, Cetinje, 1935.
Dožić Gavrilo, Memoari, Pariz, 1974.
Džaković Mitar, Životno djelo patrijarha srpskog Gavrila, Pariz, 1983.
Đorđević Vladan, Crna Gora i Austrija u 18. v., Beograd 1912.g.
Đorđević Vladan, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u 18. v.
Đurđev Branislav, Turska vlast u Crnoj Gori u XVI i XVII vijeku, Sarajevo, 1953.
Đurđev Branislav, Praksa, br. 4, Titograd, 1981.
Elementa Montenegrina, 1/90, Crnogorski narod i srpska politika genocida nad njim ( glavni i
odgovorni urednik Sreten Zeković), Cetinje, 1990.
Eleme