Друго лице Византије

1
Библиотека
ПОЛИХИСТОР
Књига VII

Р адивој Р адић

ДРУГО ЛИЦЕ ВИЗАНТИЈЕ
неколико споредних тема

груби поморци. неуких и још више тенденциозних. сенка „мрачног“ средњег века попут тешко прозирне завесе на неки начин и даље прекрива и оновремене људе које смо склони да замишљамо као озбиљне. Beograd 2004. J.Друго лице Византије 5 I гл ав а И ВИЗАНТИНЦИ СУ УМЕЛИ ДА СЕ ШАЛЕ „Смех је средство за смирење без пропратних последица. фанатични мисионари. Византийский временник 29 (1968) 32–44. грамзиви трговци. Ипак. ни Византија. побожно усредсређене. забринуте. смирени монаси. које су дуго пратиле овај период људске историје и које су као неумесне и нетачне оповргнуте бројним радовима медиевиста ΧΙΧ и ΧΧ столећа. Miloradović i P. свирепи ратници. Намргођени оклопници. Marković. Неспорно је да овакве оцене немају никакву сциентистичку веродостојност и остају заробљене у приземној равни тривијалне дневне политике. Сюзюмов. Наравно.: М. верски затуцане богомољке. једна од најсјајнијих средњовековних цивилизација. Историческая роль Византии и её место во всемирной истории. а рехабилитација Византије истовремено чини и занимљиво поглавље у развоју европске историјске мисли и естетских стремљења у XIX и XX столећу. 7. а каткад и веома грубо уобличених оцена. Такође в. као духовне наследнице „оријенталне деспотије“ (синтагма која.1 Једино се каткад из појединих политичких кругова. није била поштеђена тако поједностављених и недвосмислено негативних. Mango. може чути оцена да земље византијског цивилизацијског круга. M. на неки начин још живе и сведоче о томе да се предрасуде тешко искорењују. аморални евнуси.“ Марк Твен (1835–1910) „Хумор је појас за пливање реком живота. S. та неправда је у научним круговима одавно исправљена. Я. prev. Међутим. уморни сељаци. Због тога је Царство са престоницом на Босфору дуго било безразложно занемаривано.“ Џонатан Свифт (1667–1745) Погрешне представе о средњем веку као периоду заостајања и учмалости. prir. уплашене и у сваком случају људе којима су осмех. наводно. . симболизује Византијско царство) нису способне за савремену демократију. чине тако уоквирен демо1 Oksfordska istorija Vizantije. а поготово гласан смех нешто страно.

иначе веома наклоњеном игри и театралности. 6 Любарский. Follieri. као важан део средњовековне популације. Иронические византйцы). ed. уврежило мишљење да су озбиљни. године устао против цара Андроника II Палеолога (1282–1328). 55. . Острогорски. Историја Византије. који је писао у првој деценији XIII века. Kurtz.6 Радивој Радић графски миље средњег века. Подржан од својих војника и ослоњен на локално становништво. 442 (A. био је прирођен и особени цинизам. Београд 1959 (репринт 1998). Већина истраживача усмерава пажњу на културу смеха укорењену у фолклору и својствену нижим слојевима византијског друштва. Историја). Сасвим је јасно да се и за Византинце. 4 Die Gedishte des Christophoros Mitylenaios. E.4 Није тешко уочити иронију ни у шароликој писаној заоставштини Михаила Псела који је такође живео у XI веку. Иронические византйцы. када говори о узурпацији младог. државнику и историчару. New York – Oxford 1991. ed. № 114. Kazhdan) /у даљем тексту: ODB/. Пахимер наглашава велику подршку малоазијских провинција његовој побуни.3 Он је исмејавао халапљиве монахе или лаковерне калуђере попут Андрије који је скупљао лажне реликвије. Любарский. A. Алексије Филантропин је 2 Я. Le poesie di Cristoforo Mitileneo come fonte storica.2 Од XI века у Византији се појављује низ литерарних текстова наглашено ироничног садржаја. који је у касну јесен 1295. 326 (у даљем тексту: Острогорски. 76-80. Такође в. С мех није нешто не долично Последњих година такве представе о Византинцима почеле су не само да се преиспитују него и да се подвргавају ревизији. Иронические византйцы? Homo Balcanicus. № 135. 3 Любарский. иронија је у великој мери својствена неким стиховима песника и великодостојника Христофора Митиленског.5 Иронична нота провејава и из појединих одломака у историјском спису Никите Хонијата. 55. Античность – Средневековье – Новое время.6 И у делу историчара Георгија Пахимера. Иронические византйцы. надахнуто једном врстом провинцијског патриотизма. Москва 2001. смркнути и церемонијално уштогљени. Ипак. 91. E. P. Иронические византйцы. Поведенческие сценарии и культурные роли. и такозвана висока култура Византије у низу случајева се показује сасвим далеком од окошталих стереотипа који јој се приписују на основу поједностављеног закључивања. Н. The Oxford Dictionary of Byzantium. Kazhdan. заискри нека врста углађене малициозности. писца који пише на размеђу XII и XIII столећа. мада је унеколико запретена и није тако очигледна као код Михаила Псела. 55 (у даљем тексту: Любарский. Овом византијском филозофу. На пример. I. 55. Зборник радова Византолошког института 8–2 (1964) 133–148. Cf. али већ прослављеног и веома популарног војсковође Алексија Филантропина. На пример. Балканские чтения 6 (Тезисы и материалы). Любарский. 5 Г. Leipzig 1903.

8 Предвођена Сиргијаном. цар Андроник III Палеолог (1328–1341) одлучио се за атентат. као „тројанског коња“. а да се не изложи великом ризику. налазимо у опису занимљиве епизоде из византијско-српских односа која се датује у 1334. Greek Lexicon of the Roman and Byzantine Periods (From B. Полибија. Paris 1950. 65–68 (= Византија и Србија: пламен и одсјаји. – London – Oxford 1914. L. Dictionnaire grec français. Радић. атентатор није могао да нађе прилику и изврши егзекуцију. C. 499. Зборник радова Византолошког института 37 (1998) 102 (= Из Цариграда у српске земље: студије из византијске и српске историје. У недостатку других решења. Радић. 1433. Радић.11 а у намери да Georges Pachymérès Relations Historiques. 1100). Зборник радова Византолошког института 29–30 (1991) 193–204 (= Из Цариграда у српске земље: студије из византијске и српске историје. ed. Једну такву. олоша. Schopen – I. Београд 20122. 119–120) 9 Р. срочену попут максиме. Sophocles. Cf. 1282–1328. Београдска отворена школа: 1993– 2003. 11–22). Bailly. термина који византијски писци преузимају од античких. L.9 Будући да је византијски војсковођа непрестано био окружен својим људима. беспризорном пуку према којем су византијски интелектуалци имали веома негативан став. Византијски војсковођа Алексије Филантропин. Ћирковић). 10 година. Четири византијска пребега у Србији. Cambridge (Mass. A. светине. „На том подручју царево име се више није ни помињало“ – са немилосрдном злурадошћу бележи Георгије Пахимер – „осим када су се збијале шале. 245. па је. Реч је о бекству најбољег византијског војсковође Сиргијана у Србију на двор краља Стефана Душана и о колоплету узбудљивих догађаја који су потом уследили. што је сасвим онеспокојило цариградску владу. Р. Bekker. Београд 1986. Egger. 67). A. полихистора и великана византијске историографије XIV столећа. A. у значењу владавина руље.“10 Очито је да смех и духовитост у Византијском царству нису били прирођени само најнижим слојевима друштва.Друго лице Византије 7 релативно лако преузео потпуну контролу над областима које су му раније поверене. 82-83. D. 7 . 8 Р. Cambridge Mass. Београд 2010. III. Séchan et P. A. 827. 146 to A. 220 (С. The Foreign Policy of Andronicus II. Београд 20122. Довољно је само подсетити се термина охлократија (ὀχλοκρατία). Плутарха или Дион Касија. И. Х. éd. Bonnae 1829. у непријатељски логор послао великаша Сфранциса Палеолога. 11 E . али је још већа срамота избивати и. Chantraine. Сфранцис Палеолог – просопографска белешка.“7 Досетљиве и са пуно духа уобличене формулације могу се срести и у историјском делу Нићифора Григоре. другом граду Царства. Превод: Византијски извори за историју народа Југославије. Због тога је цару Андронику III послао поруку коју Нићифор Григора стилизује на овај начин: „Можда је срамота дуго избивати и вратити се празних руку. годину. VI. Београд 2003. Laiou. 10 Nicephori Gregorae Byzantina Historia. éd. rédigé avec le concours de E. који се после фингираног бекства придружио Сиргијану. I.) 1972. не само ништа не учинити него и негде код непријатељских капија дати свој живот. Paris 1999. Failler. Constantinople and the Latins. српска војска је победоносно наступала према Солуну.

што доводи до социјалне интеракције јер смех твори емотивни контекст разговара и односа са другим. Осим тих облика познати су и патолошки изливи смеха – на пример тзв. с друге стране. при чему се у овом другом спајало божанско и људско.8 Радивој Радић означе ситуације у којима су се власти домогли они са дна друштвене лествице. Соболевского. Beograd 1990. том II (Μ – Ω). VII. кикот. red. Москва 1958. prev. Тако се. испољио као својеврстан амалгам озбиљности и трагичности. као спонтаној мимичкој експресији одређеног емоционалног стања. Gurevič. па онда добија облик позитивне повратне информације. а овоземаљски живот завршио разапет на крсту и у друштву двојице окорелих разбојника. провејавају и у делима која с разлогом убрајамо у врхунске домете византијске „лепе“ књижевности. Subotin. 14 A . а други проистиче из одређених афективних стања која су настала у посебним (комичним) ситуацијама. н ау чно У енциклопедијама. велелепног и гротескног. узбуркану и стихијну народну културу смеха. Problemi narodne kulture). као и у одговарајућој научној литератури. односно спољашњих надражаја као што је голицање.14 Смех је један од сегмената људског понашања и представља изражавање среће или осећања радости. односно такав да изазива смех и код других. на свет је дошао у штали. Enciklopedija psihijatrije. С тим у вези. 79. дисајних органа и понекад и вратних и стомачних мишића. prev. Zagreb 1964. L. и узвишени чин претварање Бога у Човека. ждрела и гркљана. гласан смех. M. Оне нису одвојене непремостивим јазом него се на особен начин додирују.13 У смеху. Бог. комици и хумору. оваплоћен у човеку Исусу Христу.)“. ‘грч смеха’ итд. 79 (у даљем тексту: ELZ). може се прочитати да је смех „изражајни покрет који се састоји од неких типичних мимичких реакција и гласова различитог интензитета (смешак. дакле. Poro. Bašić et al. Први је последица рефлекторно-физиолошких радњи. под редакцией С. величанственог и смешног. од оних најопштијих. 621.12 О смеху. на пример. Древнегреческо-русский словарь. V. 1213. Каткад може бити „заразан“. Beograd 1987. а чак су и припадници цркве умели да искажу своју духовитост. свечану и према небесима усмерену религиозну културу. VII. 15 ELZ. с једне. и статичну.. заправо артифицијелна. умесно је упозорити да је окоштала подела на два супротстављена модела. Он је начин да људи искажу своје намере.15 У најмању руку постоје два начина која могу изазвати смех. сарДворецкий. учествују мишићи уста. . Смех и хумор. Problemi narodne kulture u srednjem veku. 12 A . И. Adamović. 13 Enciklopedija Leksikografskog zavoda. 278 (у даљем тексту: Gurevič.

Артур Шопенхауер сматра да комичност израња из „одједном уочене неподударности између неког појма и реалног предмета“. 19 ELZ. У фигуративном значењу то је подругљив. која се често означава као једна категорија естетског“. Немачки мислилац Имануел Кант сматра да се у основи комичног налази доживљај бесмисла. Sardonia herba. збуњености. али су се оне сасвим расплинуле ни у шта. комика је увек нека погрешка. 1111. презира.17 Распрострањено је мишљење да је смех једна од најелементарнијих инстинктивних радњи. Клајн – М. 18 Исто. али безболна и нешкодљива. наивности. неочекиваности које је праћено наглим буђењем осећаја властите надмоћи. пакостан смех. У изворишта комичног могу се убројати уочавање неког противречја. 782. аутоматизам. заблуда или извитопереност облика.20 16 Сардонски или сардонични смех представља покретање мишића лица које личи на смех. VII. И. Велики речник страних речи и израза. . Лексикон страних речи и израза. Нови Сад 20083. 19 Према старогрчком филозофу Аристотелу. Француски филозоф Анри Бергсон тврди да је комична „она страна људске личности по којој она наликује на ствар. онај вид људских збивања који својом укрућеношћу на сасвим особит начин опонаша једноставни механизам. великог и узвишеног са малим и баналним. односно победе над туђом или сопственом инфериорношћу. односно „оно што побуђује смех. Вујаклија. укратко кретање без живота“. а изазива га отровна трава са острва Сардиније. кокетерије. Смех се рађа као угодно ослобађање енергија окупљених у неком очекивању. веселост. 79. а нису исход никаквих спољашњих узрока. Шипка. Ипак. 20 Исто. а у прилог тој тези наводи се и чињеница да се смех може изазвати спољашњим надражајима и код новорођенчади. па чак и беспомоћне патње. 17 ELZ. односно циничан. од чијег се укуса развлаче уста.“18 У тесној вези са смехом је и комика. Београд 20069. 289. односно као „коректив мањих друштвених грешака.: М. Поједини естетичари наглашавају појам смеха као својеврсну реакцију на одређене основне облике комичног. осећаја надмоћи. сукобљавање контрастних симболика. Уп. преплитање идејно садржајног и значајног с бесмисленим и безначајним. бројни покушаји да се суштина комичног одреди јасно и недвосмислено остају у равни недореченога. симпатије.Друго лице Византије 9 донски смех16 – који се јављају код неких душевних болесника. отменог и достојанственог с простим и незграпним. IV. Енглески филозоф Томас Хобс суштину комике види у изненађењу. и код високоразвијених врста мајмуна. он се јавља и као израз ироније. Ако се узму у обзир разнолике врсте смеха и бројни поводи.

27 Исто. Rečnik straha). весело и пријатно расположење. A . и повећава блискост и смањује дистанцу међу људима. Данас реч хумор означава смисао за комично. III. односно посебну психичку способност да се у различитим ситуацијама. дух и хумор сматрајући да су они средства помоћу којих се може празнити психичка енергија и его заштитити од утицаја претећих мисли или догађаја. нарави и расположењу појединца. III. Erić.24 Истовремено.22 Веома је занимљива етимологија ове речи која долази из латинског језика (humor). догађајима и односима или вербалном изражавању уочи њихова смешна страна. 469. течност. Rečnik psihologije). A Dictionary of Psychology.21 У психоаналитичкој теорији важан је и хумор који се сагледава као здрав и нормалан психолошки механизам одбране. 159 (у даљем текст: Erić. посебно анксиозности и страха. пресудно одлучују не само о телесној конституцији и физиолошким особинама него и о психичким својствима. пошалица.26 Аустријски научник и оснивач психоанализе Сигмунд Фројд сматрао је шале и омашке феноменима који откривају постојање несвесног. Он снижава анксиозност и страх. Rečnik straha. стихова. анегдота.27 На основу животне и психотерапијске праксе показало се да хумор има важну функцију у друштвеној интеракцији. 341. 24 ELZ. На пример. досетки. а њено првобитно значење је влага. 25 Исто. хумор је и уобличавање комичних доживљаја у виду различитих шала. 28 Исто.23 Израз потиче из медицинских теорија античких лекара о тзв. 469.28 Клиничка психотерапијска пракса је 21 Исто. Он је разликовао комично. Beograd 20084. Colman. која је заправо израз брутално-трагичног. може изазвати грохотан смех код детета и примитивног човека. Rečnik psihologije.10 Радивој Радић Ма како то можда парадоксално звучало. распоређени у различитим размерама у људским организмима. животним соковима који. комично показује непрестану везу са трагичним будући да и оно истиче дисхармоничне моменте нашег бића. као што је то случај код неких других психолошких механизама одбране. Ž. надимака. Управо на тој привидној противречности и преплитању комичног и трагичног израста оно што називамо трагикомедијом. Beograd 2007. 26 Lj. 23 ELZ. Trebješanin. али притом не прелази границу нормалности.25 Особа хумором истовремено задржава принцип осећања задовољства. С временом се значење речи лагано мењало и почело примењивати на само један сегмент расположења – на ведро. 22 . M. нека гротескна фигура. 178 (у даљем тексту: Trebješanin. сок. књижевних састава. Oxford 2001. Отуда је првобитно значење речи хумор означавало расположење.

329. Исто. Антиохије. Janićijević. односно пријемчивост за хумор. да постоји само у горњем свету. Смисао за хумор. Византинци су умели и да се бескрајно радују. Život i običaji u vizantijskom društvu. Александрије или Солуна. ноћне демоне.33 Уз то. У таквим приликама наступала је свеопшта опуштеност и заборављале су се класне разлике. Приређивали су обилне гозбе на којима су певали и играли. Отуда недостатак смеха у неком друштву постаје знак за одређену врсту узбуне. под којим се подразумева осетљивост. Beograd 2003. A. и ишчекивали су их са великим нестрпљењем. али ипак није ефикасан током трајања акутног напада панике. A. 31 Erić. смејали се. Poljakovska. prev. 32 . да газда игра са слугама неке друштвене игре. Као што су се потпуно предавали жалости у тренутку смрти својих најмилијих.34 У тим данима улице великих византијских градова Цариграда.Друго лице Византије 11 показала да се хумор често користи у психотерапији. неко хумор на сексуалне теме.29 Смисао за хумор је одлика зрелих личности јер само оне имају способност да се дистанцирају од себе и бодрости и самопоуздања да живот схвате са ведрије стране и да се подсмехну својим манама. 30 Исто. да исто као што петлово певање растерује подземне. неко доброћудни. збијали шале. Неколико дана раније они би из ковчега вадили своју најбољу одећу и брижљиво је чистили и дотеривали. Život i običaji). Тако неко воли црни хумор. старали су се да имају нову обућу и припремали су велике залихе хране за трпезу. смешно и комично. неко луцкасти. 33 A . лупали једни другима на врата. За смех се још може нагласити да има „магичну снагу. није подједнако развијена код људи. од којих су неки дуго задржали пагански карактер. 49 (у даљем тексту: Čekalova – Poljakovska. испуњене добрим расположењем и смехом. он је не само знак доброг расположења већ је то и најјача манифестација живота“. 29 Trebješanin. биле су бучне и живе. тако и породичној. Rečnik psihologije. 49–50. Тада је било сасвим уобичајено да господар седи са својим робовима. да је утук за демоне. Čekalova – M.30 Меродавни стручњаци нарочито истичу да је „смех један од најделотворнијих начина одбране од анксиозности и страха“. да се сви заједно веселе. Житељи Царства су се темељно припремали за празнике. Rečnik straha.31 Он је у стању да тренутно ублажи страх. 34 Исто.32 Т реба с е радовати жив от у Одавно је проницљиво примећено да је смех једна од најозбиљнијих ствари. али и улице малих сеоских насеља. како индивидуалној. V. 449.