You are on page 1of 159

Toni Morison

JAZZ

Za R.V i Džordža

Ja sam znak pisma i oznaka podele. savršeni um” Nag Hamadi . „Grom.Ja sam ime zvuka i zvuk imena.

a tetka mrtve devojke nije želela da baca novac na nesposobne advokate i podsmešljive policajce jer je bila svesna da taj trošak ne bi ništa popravio. a kad se vratila u svoj stan izvukla je ptice iz kaveza i stavila ih na prozor da se smrznu ili odlete. Nikad ga niko nije gonio zato što ga niko nije video kad je to učinio. ali je još dobro izgledala kad je banula na pogreb. oborili su je na pod i izbacili iz crkve. nisu tu. Kako god bilo. ali su članice glasale protiv zato što njoj sad jedino molitve .bruke i ostalog . Štaviše. Potrčala je kroz sav onaj sneg. zapravo. i ta duboka. Džo nije obraćao ni najmanju pažnju na Violetu i njenog . a ona se zove Violeta. Violeta je pomenuta na januarskom sastanku Salemskog ženskog kluba kao osoba kojoj je potrebna pomoć. pretpostavljam.ali nije tako. Živela je s jatom ptica u Aveniji Lenoks. Sneg kroz koji je trčala bio je tako suv da u njemu nisu ostajali tragovi. su i drugi. a ne samo ja. On se zaljubio u osamnaestogodišnju devojku. Moglo je da upali. otišla na pogreb da vidi devojku i da iseče njeno mrtvo lice. jer su znali da je njen muž. zato što ona ima muža koji je manje-više sposoban za rad (samo kad ne bi tonuo u samosažaljenje) i zato što su jedan čovek i njegova porodica iz 134. Uprkos bolu koji je prouzrokovala. Klub se dao na posao da pomogne pogorelcima i ostavio Violetu da sama utvrdi u čemu je problem i da ga reši. Čovek bi pomislio da je izbacivanje iz crkve prevršilo meru . Violeta je strahovito mršava. pa jedno vreme niko nije tačno znao gde stanuje. ulice izgubili u požaru sve što su imali. ali se čeda samoubica teško zadovolje i začas pomisle da ih niko ne voli zato što. ko mora biti.a ne pare . Džo Trag.mogu da pomognu. Violeta je dovoljno bezobrazna i dovoljno zgodna da pomisli da i bez zadnjice i mladosti još može da kazni Džoa tako što će naći prijatelja koga će dovoditi u sopstvenu kuću.Ih. Kad je njegova žena. Ali. ubio devojku. saznala je da čovek koji je ubio njenu sestričinu po ceo dan plače i da je to za njega i za Violetu gore od zatvora. Poverovala je da će to osušiti Džoove suze. Znam joj i muža. nije zadržala ni papagaja koji je govorio „Volim te”. poznajem tu ženu. pedeset joj je godina. znali ko je ona. a njoj pribaviti izvesno zadovoljstvo. potmula ljubav toliko ga je rastužila i usrećila da je ubio devojku iz pištolja samo zato da osećanje ne bi iščilelo.

svenuo je pre no što je uhvatio korena. godina i činjenice da je o njoj vladalo dobro mišljenje u uredno registrovanom frizerskom salonu. Onda je počela da prikuplja druge informacije. Od Malvone je saznala gde je devojka stanovala i čija je bila. A kad su joj pokazali kako je mrtva devojka igrala. Po svoj prilici su je iznurili Džoovi nemirni dani i noći koje su oboje ispunjavali brigama. Ispitivala je sve redom.osamnaestogodišnjakinju čije je bledo malo lice pokušala da iseče. Kao kad matori ulični golub kljuca koricu od sendviča sa sardinama koju su mačke ispljunule. iako iz njega ne bi izišlo ništa osim strugotine. a jasno mi je i zašto. Violeta je naučila da izvodi te pokrete.upravo one koja joj je i rekla za Džoovu svinjariju i čiji su stan on i devojka koristili kao ljubavno gnezdo. Dugo je saletala . nižu osnovnu školu i razgovarala s nastavnicima koji su poznavali devojku. Opsedala je 89.prijatelja. susetke sa sprata iznad njihovog . Violeta nije znala ništa o devojci osim njenog imena. Ali znam da ta rabota nije potrajala ni dve nedelje.da ponovo zavoli svog muža . Dalje nije uspela da ode. koji je bend najviše volela (Slim Bates Ebony Keys.svima je bila odvratna. ne bih znala. sve po redu.sa onako spuštenim kolenima . Violetin sledeći plan . da upozna . Violeta je bila uporna i nije dozvolila da je ometu podsmešljivci ili nepriličnost. Otrovna tišina lebdela je po sobama kao velika ribarska mreža koju Violeta tu i tamo probija svojim prebacivanjima. počev od Malvone. Dok se njihala savijenih nogu . Ali. Od uredno registrovanih frizerki saznala je koju boju ruža za usne je koristila. Možda je mislila da će na taj način uspeti da odgonetne tajnu ljubavi. Prala je njegove maramice i stavljala hranu pred njega na sto. prilično dobar bend ako se zanemari pevačica. Možda je osetio da se Violetine draži ne mogu uporediti sa sažaljenjem prema čoveku slomljenog srca u susednoj sobi. Zato je odlučila da zavoli dobro. pošto u njihovom kvartu nije bilo gimnazije za obojene devojke. kao i 139. višu koju je devojka pohađala pre nego što je počela da gubi vreme u zanatskoj. Držim ti palčeve. čak i bivšem ljubavniku. Da li ga je ona na kraju oterala ili je on nju napustio. i seti me se ako šta saznaš. kojim su joj gvožđem doterivali kosu (mada ja ne verujem da je ta devojka morala da ispravlja kosu). de. po svoj prilici Slimova žena: zašto bi joj inače dozvolio da mu vređa uši?).

To lice nije bilo nasmešeno. Tetka je pokazala Violeti sve devojčine stvari i ona se uverila (baš kao i ja) da je sestričina bila svojeglava i pritvorna. Pozvala je devojku da čuju ploču i tako je počeo sablažnjivi život utroje u Aveniji Lenoks. ali prvoklasna i neuništiva . Violeta je imala petlju da stavi fotografiju na kamin u sopstvenoj dnevnoj sobi gde su je ona i Džo izbezumljeno posmatrali. Odlazi tuga. s pločom Okeha pod miškom i s mesom za gulaš zapakovanim u kasapski papir. Pokvarenost. To možeš mirno da zaboraviš. sve dok se ova nije navikla na te posete i počela nestrpljivo da iščekuje ćaskanja o mladosti i rđavom ponašanju. Tako kažu pametni. Izgledalo je da će to biti sumoran dom. godine kad su svi ratovi okončani i nijedan više nikad neće izbiti. Ishod se razlikovao samo po tome ko je u koga pucao. Kad spustim pogled na zelene pojaseve trave duž reke. svakako. i čak joj dozvolila da je zadrži nekoliko nedelja. najzad je sve pred nama. Dole u senci ljudi se tome raduju. * Luda sam za ovim gradom. Nemoć da se bilo šta učini. Donja je u senci i u njoj se događaju zanimljive stvari na koje smo oguglali: klarineti i ljubav. kad je u grad došlo proleće. tuče i glasovi onih jadnih žena. a oni koji slušaju i čitaju njihove reči slažu se: dolazi novo vreme. Samo pogledaj. Ura. a njih dvoje su po čitav dan brisali suze. U gornjoj polovini vidim lica koja mi uzvraćaju pogled i ne znam koja od njih pripadaju ljudima. dostojanstvenu ženu koja je povremeno radila fine krojačke poslove. Dnevna svetlost koso preseca zgrade nadvoje kao žilet.kao Siti 1926. a koja su delo kamenoresca. sve ptice su odletele.devojčinu tetku. Sve ono što je svako tada na tom mestu bio. fotografiju devojčinog lica. jaka sam: usamljena. Najzad. na crkvene tornjeve i na beličasto-bakarna predvorja stambenih zgrada. To dolazi od sjajne čelične stene koja se njiše iznad senke. Tetka je pokazala Violeti još jednu posebnu stvar. . ali je barem bilo živo i vrlo drsko. Rđavost. U gradu poput ovog moji snovi rastu i osećanja prianjaju uz sve. ali. Violeta je na ulazu u zgradu videla drugu devojku s četiri viseće lokne na svakoj strani.

vode računa o odevanju i vređaju sa stilom. Pokušaj da shvatiš šta znači uhvatiti se ukoštac s velikim gradom: izložena sam svim vrstama neznanja i zločina. Drugo. Ali. sažaljive prema svakom ko ne pripada njihovom jatu.Istorija je dovršena. napasaju na tezgama s hranom i gležnjevima lakih žena dok povetarac povija bela pera na šlemovima pripadnika UNIJE. mostovima i brzim podzemnim vozovima. i svakoj strani je milo što vidi onu drugu. Muškarac joj rukom podiže bradu. niko ne kaže ni da je lako. Njena šaka. Stoje na tom mestu. Ona se iznenada smiruje. a bogme i ružni. Vidim ih svuda: imućni belci. ovaj satera njih. motrim sve i svakog i trudim se da otkrijem njihove namere i njihov način razmišljanja pre nego što ih oni postanu svesni. On joj dotiče usnu da ukloni neku mrvicu. to mi se sviđa. na njegove brižljivo trasirane ulice. sad ih tu radi trideset pet . najednom se opušta. a vrat ocrtava lepu liniju. I mada je kosa prve grupe obojenih bolničarki proglašena nepodobnom za bolničarske kape u bolnici Belvi. svi vi tamo.sve izvanredno sposobne i savesne. i najzad je sve ispred nas. upinju se da ostanu zanimljivi i. na prostoru između dve zgrade. Obični ljudi sateruju lopove po budžacima i preotimaju svoj novac. hej. znam da preduzmem mere zaštite. kojom je grčevito držala tašnicu. a ispod njega. ali kad dežura crni hirurg. Najvažnije je da o meni niko ne zna sve što bi moglo da se zna. ponos ublažava bol. hrle u stanove koje su uredile i preuredile crnkinje bogatije od njih. a ako iz gluposti napadnu pogrešnog. jedna devojka nešto živo govori muškarcu sa slamenim šeširom. Siti navodi ljude na pomisao da mogu nekažnjeno raditi šta god žele. U predvorjima i kancelarijama ljudi sede i misle o budućim naseljima. Mangupi se rugaju naivčinama. Niko ne kaže da je ovde lepo. Po načinu na koji . i ako obratiš pažnju na plan grada. onda se smeju i grle. Videla sam kako se oči crnih Jevreja. Obojeni čovek lagano se spušta s neba duvajući u saksofon. Siti te ne može povrediti. Niko ne želi da bude hitan slučaj u Harlemskoj bolnici. pošto svi u njih blenu. Krupne žene ružičastih mačjih jezika savijaju novčanice u zelene smotuljke. Ali jeste sudbonosno. Mišići su mi nikakvi i od mene se ne može očekivati da se odbranim. Muškarac se oslanja dlanovima o kameni zid visoko iznad njene glave. Ipak. za mene je jedino to život. A&P zapošljava obojenog činovnika. zlu ne trebalo.

ili obećava da će ti posvetiti svu svoju pažnju posle večere. a veterani na Sedmoj aveniji još su nosili vojničke šinjele jer ništa što su mogli da kupe za svoj novac nije tako nepoderivo niti tako dobro skriva ono čime su se hvalili 1919.ali teško je porediti sujeverje s velikim očekivanjima. ali ako si ostavljena da dreždiš kao ja dok se tvoj partner nikako ne vraća s nekog sastanka. Radi šta hoćeš u Sitiju. Govorilo se da ispod provoda i lake zarade neko zlo juri ulicama i da ništa nije sigurno . sipa onaj sneg koji se zadržava tamo gde je pao čak i u avenijama Leksington i Park. a onda zaspi čim zaustiš da nešto kažeš . A na njegovim gradilištima. promišljen. Ne znam ko je bio taštiji . šta god da radiš on je tvoja pozadina i tvoj ram. brojeve. i čeka da ga sabiju kola s konjskom zapregom što isporučuju ugalj za sve hladnije kotlove u podrumima. sopstvene snove) i poverovali da je to početak svih vrsta propasti. stvara lep prizor. Da je ta sablazan poslata da upozori dobre i zgromi neverne. Sunce se prikrada u aleju iza njih i. Da se mešam sa svetom.proroci ili Violeta . Živela sam dugo. Mir je uveliko navršio sedam godina one zime kad je Violeta prekinula pogreb.o tome da je iscrtan i za tebe. Moraš samo da vodiš računa o planu .možeš postati uskogruda ako ne pripaziš. dan uoči Violetinog ispada. prestaćeš da vladaš sobom ili će tobom zavladati neka spoljna stvar kao u onom mučnom slučaju prošle zime. A 1926. Osam godina kasnije. Gore. O tome svedoči Violetin napad na junakinju pogrebnog obreda. možda predugo. u onim velikim stambenim petospratnicama i u uskim drvenim kućama između njih ljudi kucaju jedni drugima na vrata da vide je li nešto potrebno i može li se .čak ni mrtvi. Ako to ne naučiš.pokreće vilicu i naginje glavu znam da je slatkorečiv. potrebna ti je pamet da smisliš kako da budeš gostoljubiv i da se istovremeno odbraniš. u njegovim blokovima i sporednim uličicama događa se sve što jak može da zamisli i čemu će se slab diviti. Kada nešto da zavoliš i kada da odeš. da vodi računa o tome kuda želiš da odeš i šta bi ti sutra moglo zatrebati. godina je tek zakoračila u svoj treći dan. zalazeći. Tačno je da se zatvaram. Mnogi razboriti ljudi pažljivo su ispitali znamenja (vremenske prilike. a to je poslednje što želim da budem. u sopstvenoj glavi. Širokogrudost je zlato u ovom Sitiju. Ljudi kažu da bi trebalo više da izlazim.

grupe. ulični prodavci novina. bakalnica. Nešto iskričavo. širi nego glavne ulice u gradovima u kojima su rođeni i gde sasvim obični ljudi mogu da sačekaju na stanici. bratstva. uđu u tramvaj. prodavnica nameštaja. lutrija i svi mogući klubovi. Srce ti se nadima od samog prizora. ljudi se ne predaju jer vredi truda živeti u Aveniji Lenoks zaštićen od vilenjaka i njihovih nauma. razne prečice. sa snegom ili bez njega. organizacije. sede uokolo posmatrajući prolaznike kao publika na petparačkoj subotnjoj predstavi u tri čina. žene. Gde nalaziš opasnost ili je ti sam ovaploćuješ. A jednako ti se nadima i od toga što znaš da tamo. Gde možeš da otvoriš flašu i hladna staklena usta prineseš svojima. tu gde su pločnici. Inače zabadaju nos u poslove ljudi kojima su čak i imena zaboravili i čiji ih se pošlovi nimalo ne tiču. muškarci. Šezdeset godina. munjevito. Oni koji dođu dotle. Koriste se. gde možeš da se tučeš dok ne padneš i da se osmehneš nožu kad promaši i kad ne promaši. u tvojoj zgradi. sestrinstva i udruženja. a sredovečnost ne postoji. vredi gnjaviti. savezi. naravno. kokošije ili svinjske. redovi. skupljači krpa. Neke . po opštem mišljenju. Mladi ovde nisu baš mladi. bazeni. gornja je granica do koje se. Komad sapuna? Malo kerozina? Malo masti. da se još jednom napravi supa? Čiji je muž raspoložen da izvidi je li neka prodavnica otvorena? Treba li na spisak koji su mu žene utrapile dodati i terpentin? Po tako hladnom vremenu disanje boli.nešto dobiti. društva. pošta (ali ne i gimnazija). a neke su dobro utabane i klizave od upada članova jedne grupe na teritoriju druge jer se veruje da se tamo događa nešto zabavno ili uzbudljivo. pa vise u kuhinjama obloženim snegom kao zavese na priredbi abisinijske nedeljne škole. brijačnice. ilegalne točionice (ali ne banka). mada i nema potrebe da ideš bogzna kud jer je sve što želiš nadomak ruke: crkva. kolica s ledom. otvorene pijace. zastrašujuće. frizerski saloni. pruže čoveku novčić i odvezu se gde im se prohte. ali koliko god da su teški okovi zime u Sitiju. Tek da čuju sopstveni glas i obraduju se zbunjenosti na licu onih koji ih slušaju. čak i četrdeset. postoje spiskovi koje žene pišu kad njihovi muževi odlaze na pijacu i čaršavi koji se ne mogu okačiti napolju. ili čak postanu vrlo stari. javne kuće. zabava. Znam nekoliko izuzetaka.

recimo. Dorkas? Dorkas. ali odgovara navikama tela. i upravo to odsustvo prekora budi ga iz sna punog želje za devojčinim prisustvom. fotografija nije ni nalik tome. Naizmenično smiču pokrivač. Znate kako neki ljudi stave stolicu ili sto u ćošak gde možda lepo izgledaju. Tamne sobe postaju još tamnije: u dnevnoj moraš da upališ šibicu ako hoćeš da vidiš lice. sve u sredini zgrade. Tu su još i trpezarija. Ti si tu. ustaju sa ulegnutog dušeka i na prstima prelaze po hladnom linoleumu u dnevnu sobu da bi zurili u ono što izgleda kao jedino živo prisustvo u kući: fotografiju drske. Ali. Kupatilo ima najbolju svetlost jer se nalazi tik iza kuhinje i hvata zrake popodnevnog sunca. u Aveniji Lenoks. nenasmešene devojke koja ih posmatra sa kamina. poslednje udvaranje puno osmeha i malih poklona. Raspored stvari koji su napravili Violeta i Džo verovatno nikoga neće podsetiti na fotografije iz Savremenog doma.šta god da gleda. tako da se s prozora stana ne vide mesec i ulične svetiljke. velikodušno i milo. Ponekad se usredsrede na to da osobi s kojom su dugo proživeli pruže veselo društvo i sve što je potrebno tokom noći. Lice okrenuto prema unutra . sobe liče na prazne ptičje kaveze prekrivene tamnom maramom. zato što te ja gledam. tamo.stare ljude koji ne tuku decu pod izgovorom da je batina iz raja izašla. nekoga ko drsko uzima stvari s tuđeg stola i ne zbuni se kad ga uhvate na delu. Dva-tri puta u toku noći. Ali kad ustane Violeta. koji štede snagu jer bi im mogla ustrebati za nešto važno. Lezilebe-da-te-jedem lice nekoga ko nikad nije morao da radi. Devojčino lice izgleda pohlepno. jedno od njih dvoje će izgovoriti njeno ime. oholo i vrlo lenjo. kaže. ali nikom nikad ne pada na . Ni traga od upiranja prstom. vidi samo sebe. Kao što je. To je pretvorno lice nekog ko se odšunja do tvoje sudopere da plahne viljušku položenu uz tanjir. gonjen usamljenošću koja dopire sa one strane kreveta na kojoj leži njegova žena. Njene usne ne povijaju se nadole i ne osuđuju ga. Kada ustane Džo. omogućava da se prelazi iz jedne prostorije u drugu bez sudaranja s nameštajem i da nađe ono što želi kad sedne. A lice mrtve devojke neophodna je hrana njihovim noćima. u njega gleda lice bez nade i žaljenja. Ili predana briga za starog prijatelja koji se bez njih možda ne bi izvukao. Lice joj je spokojno. u stanu Violete i Džoa Traga. dok se smenjuju pred fotografijom. dve spavaće sobe i kuhinja.

a otkako se pojavila na devojčinom pogrebu mnoge od njenih redovnih mušterija našle su dobar izgovor da same brinu o svojoj kosi ili da im kćeri greju kolmajz. a kamoli da tu sedne? Violeta to nije uradila u svojoj kući. Svaka stvar postavljena je tako da je čovek poželi i koristi. sto za kartanje na kojem stoje asparagus. nema dozvolu za rad i može da naplati samo dvadesetpet iii pedeset centi po glavi. a ponekad im sažaljenje uzmuti sjajne oči pa joj daju i ceo dolar. naravno. nema ptica. ali njih više nema i sad je tu samo fotografija Dorkas Manfred u srebrnom ramu. kraj prozora. „Muškarci te začas satru i pretvore u pihtije ako im dozvoliš. Nijedan muškarac me nikad .” „Žene”. Još je pospana i levom rukom podupire obraz. Zbog nemirnih noći kasno ustaju i Violeta mora na brzinu da skuva ručak i da se pripremi za svoju dnevnu normu glava. „Žene me satiru. ali nikad nije pohađala kurs. kaže joj jedna. „Morala bi nešto da jedeš”. Ni dnevna soba ne zvrji i ne čeka svadbeni ručak da bi se iskazala. sipaju džin u čaj i svejedno im je kako je ona obavila posao. U njoj su ptičji kavezi i ogledala u kojima se ptice mogu ogledati. još i sofa. ali sad. U trpezariji nema velikog stola sa stolicama iz pogrebnog zavoda. i da mu je pri ruci. odgovara Violeta. kad Džo preskače radne dane. Nekad Violeti i Džou Tragu nije bio neophodan sitniš od friziranja. Ona ima dara za to. koja ih noću svaki čas budi. ali sad. dakle. pošto ih je Violeta oslobodila onog dana kad je s nožem otišla na devojčinu sahranu. Kuhinja je dovoljno prostrana da u njoj četvoro može da jede i da mušterije mogu da ispruže noge dok se Violeta bavi njihovom kosom. Sad su tu samo prazni kavezi i pusta ogledala koja im uzvraćaju sliku. stolice od rezbarenog drveta i uz njih stočići na koje možeš da spustiš šolju s kafom ili činiju sa sladoledom ili da odložiš novine. Violeta sve češće nosi svoj pribor i svoje umeće u pregrejane stanove žena koje se bude po podne. kaže Violeta. Na ploči iznad kamina nekad su stajale školjke i kamenčići lepih boja. a desnom poklapa uvo. dracena i drvo života sve dok Violeta i Džo ne požele da igraju karte ili domine.pamet da im priđe. Da. „Zar ne želiš da budeš deblja od svog kolmajza?” „Umukni”. Tu su udobne velike fotelje i. nastavlja žena. „Ozbiljno ti kažem”. Tim ženama frizura je uvek potrebna.

kad ne zasipa Džoa svežim. pita se koje boje su bile devojčine oči. Violeta je zahvalna . Prištedi dah..” „O”. Male pohlepne devojke koje se ponašaju kao žene. „Baš ne valja. trebaće ti na umoru. To se jasno vidi na fotografiji. kad ne brine o njegovom gubitku apetita i nesanici. cvili noću. ali Violeta nikad nije videla osobu svetle kože sa ugljenocrnim očima. stvarno mi je žao.” Violeta se slaže da tako mora biti. već se možda i ona zaljubljuje u mrtvu devojku. „Je li se odselio? Živi li s njom?” „Ne. Cvili danju. frizerke kažu da su bile crne. a videlo se i u kovčegu koliko Violeta može da se seti. Žao mi je.. curo! Da nećeš i njega da peglaš?” „Izvini. Još živimo zajedno. Skraćivanjem za koji milimetar postiže se čudo. nije-nego”. Dugačka kosa lako procveta na krajevima.” „To je moje uvo. Odvoji žar sa cigarete. u suknjama znaš već do čega. Kad ne pokušava da ponizi Džoa. trebalo je da podreže krajeve kose. Dorkas. Uvek gubiš. Lapavica ponovo prelazi u čvrsto stanje. ne samo što gubi Džoa. Vrckaju s karminom na usnama. Jedna stvar je sigurna. Zavalivši se na stolici pritiska ušnu resu s dva prsa.” Violeta prestaje da izduvava nos i nadlanicom briše suze..ni u šta nije pretvorio. „Eh. Ona je mrtva. „Sad ćeš da mi složiš bajatu priču o tome kako ti je neka mladunica zeznula život. ne. Samo mu je ona u glavi. u providnim čarapama. uštine vrh i pažljivo spušta nedogoreli deo na pepeljaru. i kako on nije kriv jer je samo šetao ulicom i gledao svoja posla kad ga je mala droca zaskočila i odvukla u krevet. Nisu im dovoijni njihovi vršnjaci.” Violeta proverava da li je kolmajz dovoljno vruć. Ne radi. šapatom razgovara s mrtvim telom u svojoj glavi.” „Mrtva? Pa koji ti je onda đavo?” „Stalno misli na nju. divi se devojčinoj kosi.” „Sad mi je potreban. tek smišljenim pogrdama. kaže žena. uzdiše žena i koristi pauzu da pripali cigaretu.. i mada mora da prevali sedam ledenih blokova. Njena tetka kaže da su bile smeđe. Najzad izlazi iz stana pospane žene. one hoće nekog ko može otac da im bude. Dorkas. Na novinama ostaje dugačak smeđ trag. ne može da spava. „Ne valja”. Mrtvima ne možeš doskočiti. kaže zevajući.

Ili među otkucaje vremena postrance iz njihovih grudi sklizne tuga kojoj ne znaju poreklo. Nešto se mora raditi. Ali. Sve te žene su takve. to im se ne bi dopalo. i obe se smeju . sedu kosu nove mušterije mrmljajući „Bože. i obe stoje na vratima u času kad ona koja je uzajmila prepričava onoj koja je pozajmila smešan razgovor sa ženom koja živi na spratu ispod njihovog. smešno je.jedna glasno. Privlači je pomisao na odmor. Susetka vraća kalem konca koji je pozajmila. a onda najednom naviru suze koje tako brzo kaplju na sofu da se više ne mogu brisati samo jednom rukom. Tako Violeta kvasi kragnu i krajeve rukava. Pozajmiteljka zatvara vrata i. kragnom svog džempera briše tragove smeha. Otopljenog. ne može se ostati dokon. Uz to i naprsla. Dok prska vodom okovratnik bele košulje. druga dok je stomak ne zaboli. misli joj lutaju do kreveta kojem se jedna noga odvojila od rama. Proračunatog i čvrsto rešenog da na svom putu pokopa baš tu određenu stvar. Veruje da čezne za odmorom. s rukom na čelu. bože” u pauzama njene ispovesti. tanke i ravne kao u bebe. tako da se ne može ponovo prikucati. još nasmešena.što mušterija koja dolazi kod nje ima zakazano tek u tri sata jer će tako imati vremena da se pozabavi kućnim poslovima. Stalno su nečim zaposlene i neprestano smišljaju načine da budu još zaposlenije jer bi ih dotuklo vreme u kojem ništa ne mora hitno da se uradi. Mogla bi samo da mlati rukama po vazduhu ili da se trese kad je iza okuke posla koji upravo obavlja ne bi čekao drugi. nema šta. ni blaga svetlost jutra bez muva i žege. Čekaju da im život postane lakši. ali mislim da joj se odmor ne bi svideo. . bez spiska poslova i obaveza. One ispunjavaju svoje misli sapunom i popravkama i zamršenim sukobima zato što ih u času neplanirane dokolice čeka samo razlivanje gneva. Dok utrljava šampon u retku. Gustog i sporog. Violeta namešta žicu kojom su vrata peći zakačena za šarke i uvežbava redovnu mesečnu molbu sakupljaču stanarine da sačeka još tri dana. U taj međuprostor ne bi uplovili ni polje deteline. za bezbrižnim popodnevom kad bi mogla neplanirano da ode u bioskop ili da sedi u sobi s ptičjim kavezima i sluša kako se deca igraju na snegu. Onda se potpuno predaje sapunanju onih stotinak grama sede kose. ne samo konac već i dugačku iglu. da ne moraju da ispunjavaju vreme ničim drugim do slobodnim putanjama svojih misli. Uključuje peć da ugreje kuhinju. Nikako.

Ni nalik onoj detinjoj kosi koju je njena baka sapunala, s kojom se
igrala, i koju je zatim pamtila četrdeset godina. Kosi malog dečaka koji je
po svojoj kosi dobio ime. Možda je Violeta zato postala frizerka - zbog svih
onih godina kad joj je njena blagorodna baka, Prava Bel, pričala
baltimorske priče. Zbog godina provedenih sa gospođicom Verom Luiz u
lepoj kamenoj kući u Ulici Edison, gde je rublje bilo izvezeno plavim
koncem i gde nije bilo drugog posla do da se podiže i obožava plavi dečak
koji je stalno nekud trčao od njih i lišavao ih svoje obožavane i mažene
kose.
Ljudi su bili besni kad je Violeta prekinula pogreb, ali ne verujem da su
bili iznenađeni. Dugo, dugo pre nego što je Džo prvi put ugledao devojku,
Violeta je sela nasred ulice. Nije se saplela, niko je nije gurnuo: prosto je
sela. Posle nekoliko minuta prišli su joj dva muškarca i jedna žena, ali nije
mogla da shvati šta oni tu rade i šta govore. Neko joj je ponudio vodu, ali
je ona odgurnula čašu. Kad je policajac kleknuo ispred nje, okrenula se na
drugu stranu i pokrila oči rukom. Nije je priveo samo zato što su se ljudi
okupljali mrmljajući: „Ama, umorna je, pustite je da predahne”. Odveli su
je do najbližih stepenica. Polako se pribrala, otresla odeću i zakasnila kod
mušterija čitav sat, što je baš bilo po volji tromim kurvama kojima se žuri
samo kad vode ljubav.
Koliko znam, sedenje na ulici nije se ponovilo, ali - iako se to kasnije
zataškalo jer nije bilo čvrstih dokaza - Violeta je zaista pokušala da ukrade
onu bebu. Zna se samo ovo: majka i kći Damfri nisu bile kod kuće kad je
Violeta došla. Ili su zaboravile dogovor ili su odlučile da odu u frizerski
salon jer lavabo u kupatilu nije pogodan za temeljno pranje kose. To je
nesumnjiva prednost frizerke iz salona: mušterija zabaci glavu unazad
umesto da je nagne napred; ne mora da pritisne peškir na oči da bi izbegla
sapunjavu vodu jer se ona u pravom frizerskom salonu cedi u lavabo. Tako
se ponekad događa da se redovna mušterija odmetne u salon, kod frizerki
koje Violeti nisu ni do ramena, samo zbog udobnijeg pranja kose.
Dve glave na jednom mestu, prava zgoda, i Violeta se radovala
ugovorenom sastanku u jedanaest sati. Kad niko nije odgovorio na zvono,
sačekala je pomislivši da su se možda zadržale na pijaci. Još jednom je
pozvonila, a onda se nagnula preko betonske ograde da se kod žene koja je

izlazila iz susedne kuće raspita gde su Damfrijeve. Žena je odmahnula
glavom, ali je prišla da zajedno s Violetom zaviri kroz prozor i da se
začudi.
„Podižu roletne kad su u kući”, rekla je. „Spuštaju ih kad izlaze.
Svašta.”
„Možda žele da gledaju napolje kad su kod kuće.”
„Šta tu ima da se vidi?”, upitala je žena, najednom ljuta.
„Svetlost dana”, rekla je Violeta. „Žele da imaju dnevnu svetlost u
kući.”
„Nek se vrate u Memfis ako im je potrebna dnevna svetlost.”
„Memfis? Mislila sam da su odavde rodom.”
„To one i hoće, da svet tako misli. Ali nisu. Nisu čak ni iz Memfisa. Iz
Kotauna su. Selendre za koju niko nije čuo.”
„Zamisli”, rekla je Violeta. Bila je veoma iznenađena, zato što su
Damfrijeve bile otmene gradske gospođe čiji je muž i otac držao radnju u
136. ulici, a one same su radile s papirom: jedna na blagajni u Lafajetu,
druga u računovodstvu.
„Ne žele da se to zna.”
„Zašto?” upitala je Violeta.
„Zato što su se pokondirile. Od svakodnevnog brojanja para. Zar nisi
primetila? Ljudi koji svaki dan premeću pare kroz ruke nekako se udrvene.
Kao da su to njihove pare, a ne naše.” Coknula je jezikom u pravcu zastrtih
prozora. „Dnevna svetlost, šipak.”
„Ja ih friziram svakog drugog utorka, a danas je utorak, je l’ tako?”
„Čitav dan.”
„Pitam se gde li su.”
Žena je zavukla ruku pod suknju da prikači čarapu. „Negde gde se prave
da nisu iz Kotauna.”
„Odakle si ti?” Violetu je zadivila ženina sposobnost da prikači čarapu
jednom rukom.
„Iz Kotauna. Odande ih poznajem. Ovde se prave da me u životu nisu
videle. Zato što rade s parama umesto s metlom, a meni bi bilo bolje da
dograbim metlu pre nego što izgubim ovaj nebrojački posao. O, Bože.”
Duboko je uzdahnula. „Što ne ostaviš poruku? Ja ih, bogme, neću obavestiti

da si dolazila. Ne razgovaramo kad ne moramo.” Zakopčala je kaput i
pokretom ruke poručila Violeti da radi šta hoće, a ova je odvratila da će još
malo sačekati.
Sela je na široki stepenik i stavila torbu s uvijačima, uljem i šamponom
između kolena.
Kad joj je beba bila u naručju, povukla je ćebence centimetar naviše da
bi je zaštitila od vetra koji je bio suviše hladan za njeno medeno lišce boje
putera. Beba je zurila svojim krupnim očima i Violeta se osmehnula.
Spokoj joj se nastanio u stomaku, a kroz vene joj je prostrujala brza,
iskričava svetlost.
Džou će se ovo svideti, pomislila je. Sigurno. Misli su jurcale po
spavaćoj sobi tražeći nešto što bi moglo da posluži kao kolevka dok se ne
nabavi prava. U koferčetu s uzorcima nalazi se dečji sapun; moći će odmah
da ga okupa u kuhinji. Njega? Je li to on? Okrenula je lice ka nebu i
nasmejala se pri pomisli na uzbuđenje koje će je obuzeti kad stigne kući i
pogleda. Upravo taj smeh - iznenadan i vrlo glasan - bio je glavni dokaz: za
jedne da je reč o pokušaju krađe, za druge da nije. Da li bi žena koja se
prišunjala i ukrala bebu iz kolica skretala pažnju na sebe jedva trideset
metara od mesta zlodela? Da li bi dobrodušna, bezazlena žena odlutala s
detencetom koje je trebalo da pričuva dok njegova starija sestra na tren
otrči kući, i da li bi se tako smejala?
Susedi i prolaznici okupljali su se dok je sestra vikala ispred ulaza „Fili! Nema Filija! Odnela je Filija!” i pogledom pretraživala ulicu. Držala
je ručku kolica ne odlučujući se da potrči za svojim pogledom kao da će i
kolica - prazna, ako se ne računa ploča koju je u njih spustila, ona po koju
se vratila kući i koja sad leži na jastuku umesto njenog brata - nestati čim ih
ispusti.
„Ko?” upitao je neko. „Ko ga je odneo?”
„Jedna žena! Otišla sam na minut. Sekund! Zamolila sam je... rekla
sam... pristala je...”
„Ostavila si pravu živu bebu s nepoznatom osobom da bi se vratila po
ploču?” Negodovanje s kojim je jedan čovek to izgovorio nateralo je
devojčici suze na oči. „Nadam se da će te majka dobro izlemati.”
Mišljenja i saveti sevali su u gomili poput šibica koje se pale jedna za

već i čitav svet. kao svi normalni ljudi? I kakav je bio taj njen smeh? Kakav? Neko ko može tako da se smeje u stanju je da zaboravi ne samo torbu. ”Da sam to htela. kolica i „Bluz za trubu” .” „Ko li te je tako vaspitao?” „Treba zvati policiju. samo da sam htela. zabacila glavu i glasno se nasmejala. Postiđena i pokunjena. Manjini je to izgledalo neubedljivo i vrlo sumnjivo. Žena je ostavila torbu i prosto je šetala s bebom dok je starija sestra . naročito onima koji su optuživali sestru. Ne bih ostavila kolica. „Mozak joj je kao u muve. uzela bih sve. kad su se svi okrenuli u pravcu njegovog prsta. na policajce.” Mali ljudski čvor sve više se ljutio na šašavu. vidite li vi zbog čega je ostavila dete?” „Šta je to?” „’Bluz za trubu’” „Pobogu!” „Trubiće ona bluz bolje od svake trube kad joj se majka vrati kući.” „Ama. pomislila na otkriće koje je očekuje. neodgovornu sestru. devojčica nosi bebu. Zašto bi se toliko udaljila ako je htela samo da prošeta s detetom ljuljajući ga u naručju? Zašto nije šetala tamo-amo ispred ulaza. i već je bio zaboravio na otmičarku kad je jedan čovek upitao „Je li to ona?” Pokazao je prstom Violetu koja je stajala na uglu.u svakom slučaju suviše blesava da bi brinula o detetu . Dokaz njene nevinosti nađen je u torbi s frizerskim priborom koja je ostala na stepenicama gde je Violeta čekala mušterije. Violetine oči sevale su i pušile se od besa.otrčala kući po ploču koju je htela da pusti drugarici. A ko zna šta se još motalo po glavi te devojčice koja je suviše glupa da bi čuvala usnulu bebu.” Većini ljudi u gomili njene reči zvučale su istinito i razložno. a ona je baš u tom času. na ploču koja je ležala tamo gde je trebalo da leži beba.drugom. „Zar bih ostavila torbu sa alatom od kojeg živim da sam ukrala tvoju bebu? Misliš da sam luda?” Piljeći pravo u sestru.” „Zašto?” „Oni barem mogu da potraže.

tla zapravo nema. Džistan i drugi njegovi prijatelji pričali su među sobom o tim događajima. Stak. Okrugla svetlost održava i preplavljuje svaki prizor. Volela je da istera svoju volju. Ni okrugla svetlost nije savršena. Ponekad. Kažem pukotine zato što je upravo to bilo posredi.nazad uza stepenice. jarko osvetljenih prizora. Koji bi se. i to joj je polazilo za rukom. primaju se mušterije i poznanici. prokrčila je njihov put iz Tenderlojna u veliki gradski stan obećan drugoj porodici. Budi se ujutru i potpuno jasno vidi niz malih. ali njega su samo pitali „Kako je Violeta? Gura li?” Ipak. Džo nikad nije saznao za Violetino javno ludilo. Opsedajući stanodavca. Ali. zamišljala je sjaj koji se može nositi na rukama. nekud se ulazi. počinje čvrsto tlo. savila noge i sela nasred ulice. kad je izgledalo da crveni pasulj u loncu nikad neće omekšati. Ipak je ponekad. Vidi ih kako bivaju urađene. Ranije nije bila takva. Pažljiv pogled i na njoj otkriva šavove. Regrutovala je mušterije idući od vrata . Ali. zakoračila unazad. Nisu to bile ni rupe ni prelomi. tračerskim jezikom frizerke. Bilo šta. grabi torbu i kaže „Ovo je poslednji put da sam učinila uslugu nekom iz ovog bloka. i moglo bi se pomisliti da iza krivine. U svakom od njih odigrava se neka radnja: nešto u vezi s hranom ili poslom. umesto da levo stopalo pomeri napred. Čuvajte sami svoje proklete bebe!” Kasnije je uvek tako mislila o tom slučaju. sakrivao na mestima tamnim kao dno bunara. Džo je primetio tajne pukotine. u pravednom gnevu. ne vidi sebe kako radi te stvari. pamtila ga je kao nepravednu uvredu nanetu njenom karakteru. iskrsavalo sećanje na svetlost koja je pojurila njenim venama. loše slepljene delove i istanjena mesta iza kojih se nalazi ko zna šta. Violeta. Izabrala je Džoa i nije htela da se vrati kući nakon što je videla kako se njegov lik uobličuje u ranoj jutarnjoj svetlosti. Bila je hitra. tamo gde ona prestaje. Sasvim je zaboravila privremenu kolevku i dečji sapun. u tmurnim danima. ako tako mora da bude. Violeta se saplete na tim pukotinama. postoje samo hodnici i pukotine preko kojih se neprestano prelazi. kad ne obraća pažnju. odlučna devojka i vredna mlada žena sa žustrim. već duboke pukotine u okrugloj svetlosti dana. kad se iz nekih delova sobe nije mogla isterati noć. kao onda kad je.

njen udeo u razgovoru svodi se na „uh” i „pobogu”. Violeta zatvara usta. A jedna od njih odgovara: „Volim te.u stvari.” Nije joj teško da se izvuče iz tih pukotina zato što niko ne insistira. Violeta je i dalje gotovo nema. Događa li se to i njima? Možda. Prošle godine se stalno pojavljivala u avgustu .” . kaže Džo. Jedva primetno. „Šta si rekla?” „O”. ko je ta zgodna devojka pored tebe?” „Šta?” Džo se mršti. Violeta brzo trepće. Zašto mi merite stabljike. Osetila da u njenim ustima započinje nešto što nema veze ni sa čim.” „Tako se ne igra”. „Ništa. Ništa. „Mislim da ću dodati i nulu i još dva-tri broja.” Džo pregleda kolekciju Kleopatra. „Nijedna. u svakom slučaju. ali da to jeste nešto. Mislim.” „Kako god hoćeš. Ta ćutljivost u početku uznemirava njenog muža. Ubeđivala je mesare i ulične piljare da joj prodaju najbolju robu i uvek malo više od onog što pokaže vaga („Dodajte i ono parčence. čitavog leta. „Mislim da osmica nije izašla ovog meseca”. kad kupujem samo lišće?”). baš ništa. Reči koje se nisu odnosile ni na šta osim na same sebe upadale su u inače obične rečenice. Oženjen je ženom koja razgovara uglavnom sa svojim pticama. Kao onda kad ju je gđa Hejvud pitala kad će moći da se pozabavi kosom njene unuke i kad je ona odgovorila: „U dva sata..” „Zgodna devojka?” „Ništa. Možda svako ima odmetnički jezik koji radi na svoju ruku. znam da osmica mora da izađe.. Mnogo pre onog časa kad je Džo stajao u prodavnici posmatrajući devojku koja kupuje bombone. Džo.” Ona misli da tu ne može ništa da se učini.do vrata i opisujući svoje usluge („Mogu da vam sredim kosu bolje i jeftinije. gde vi hoćete i kad hoćete”). „Smisli svoju kombinaciju i ne menjaj je.. ali zabrinjavajuće. onda ga zbunjuje i na kraju izaziva potištenost. ako se pogrebna kola sklone s puta. Violeta se spotakla i propala u pukotinu ili dve. Sigumo će se uskoro pojaviti. Govori sve manje i manje. kaže ona misleći na dnevni loto.. Lakše je opravdati usta koja zastranjuju nego osamostaljenu ruku koja iza papagajevog kaveza pronalazi nož zagubljen pre više nedelja. zato je stavljam svuda.” „Ne.

i telo . ali mu još teže pada mogućnost da ga izda pamćenje i da ne uspe da oživi nežnost. Još onda.koje leži do tebe. Tako da ni ona. dok je slušao kako govori sve one strašne stvari. On se seća svojih sećanja na nju. sećanje na devojku je bolest u kući . navike koja je neophodna da se pregura noć. Teško mu pada njena smrt. Većina ljudi želi da se sunovrati u san. Svestan je da će ono nastaviti da bledi. češljanje. Već tada je počeo da prianja uz njenu kožu koju su pokvarili slatkiši. Za Džoa je drukčije. ni živa . od početka do kraja. da je tu utisne i sačuva od budućeg brisanja. Čije teško disanje te ne ljuti niti ti se gadi. Može pomoći i rad od kojeg pucaju leđa. Ne samo zato što je to slatko. kako se uspavljivao misleći na nju dok je ležao pored Violete. Neko ko te svojim dodirom umiruje. Oni žele da ih obori pesnica umora kako bi izbegli noć bučne tišine. ali oni su uvod u zaista neophodne stvari. toliko mu je žao. drskih nenasmešenih devojaka koje pilje u njih sa ploče iznad kamina. već samo njenu sliku i ličnost koju je sama skrojila na osnovu brižljivo vođenog istraživanja. pospremanje.sveprisutna i neprisutna. već je lišena i svakodnevnog obreda pokrivanja kaveza. pranje zuba. Kad je izbacila ptice. Naravno. Nakon što je rekla da želi Koni Ajland i velike zabave i još odlazaka u Meksiko. praznih ptičjih kaveza koji se više ne moraju pokrivati.prijateljsko. dirljiv način na koji je stajala s vrhovima stopala okrenutim unutra. ako ne i blisko .Ili je barem nekad odgovarala. Ta devojka bila je noćna potreba tokom tri meseca. pa opet ispočetka. Pomažu i obredi: zaključavanje vrata. jer je to počelo da se događa već onog popodneva kad je ulovio Dorkas. kad negde mora da udari. Nema ničeg što bi Violeta mogla da tuče ili gađa. ili alkohol. Violeta nije ostala samo bez društva kanarinaca i papagajeve izjave ljubavi. osećao je da gubi boju njenog glasa i da zaboravlja šta se događalo s njenim kapcima kad su vodili ljubav. Za Violetu. preostaju joj samo strugotina i otisak sepije. već zato što pokušava da je zalemi za svoj um. a ne ugrožava i ne gnjavi. a kad to mora da učini. koja nikad nije upoznala devojku. Sad leži u krevetu sećajući se svake pojedinosti tog oktobarskog popodneva kad ju je prvi put sreo. uz visoki divlji žbun koji su jastuci pravili od njene kose. već te zabavalja kao sve što dolazi od voljenog kućnog ljubimca. izgrižene nokte.

Želja je izbila na površinu s njegovim šapatom i on je odmah počeo da je neguje. odlučili da napuste okrug Vesper i da se presele na sever.ljubav prema njoj ne izblede i ne navuku skramu kao što je bilo sa Violetom. to nije bio njegov izbor. Imali su zajedničke poznanike. prihvatio činjenicu da starost neće biti sećanje na ovo ili ono osećanje. a . Baš kao što je odlučio o svom imenu. Da će moći da kaže „Na smrt sam se uplašio”. Kad je svratio do Šile da joj isporuči proizvode iz kolekcije Kleopatra. ali je osetio da je dobrodošao. ispod orahovog drveta. Inače ne bi smogao hrabrost. ušao je u sobu punu nasmejanih žena koje su ga zadirkivale . na ulazu u stan Alise Manfred. događaje. ne bi bio dovoljno opušten da joj se obrati šapatom dok je izlazio. ali ne i da ponovo doživi strah. A onda. o komadu zemlje u dolini i o tome kada da krene u Siti. nežnosti. ubistva. verovao da se s njim pomirio. Najpre ju je stavio u džep uživajući u saznanju da je tu. devojka koja je kupovala slatkiše. poslove. Kad Džo pokuša da se seti kako je bilo kad su on i Violeta bili mladi. stajala je na vratima i pridržala ih za njega. Izvesno. Da će pred očima moći da obnovi prizore ekstaze. u Virdžiniji. Uživao je upravo u toj pohotnoj agresivnosti zato što je ranije nije koristio niti mu je bila potrebna. više je mislio na nju i odlučivao. Sreli su se u okrugu Vesper. Što se tiče njegovog braka sa Violetom. ali oceđene od svega osim jezika kojim se iskazuju. uništavala svoju kožu i dirnula ga toliko da su oči počele da ga peku. gotovo ništa ne dolazi u pamćenje. s kosom skupljenom u pletenicu i nije se čak ni nasmešila. Violeta je to učinila za njega. pomažući mu da pobegne od svih crvenih drozdova u okrugu i mukle tišine koja ih je pratila. tako je odlučio i o Dorkas. ali je osećao zahvalnost što nije morao da odlučuje.a tu je bila i ona. a posle rada živela je s jednom porodicom u kući dvadeset milja udaljenoj od njene. Mislio je da se pomirio s tim. Dugo se borio s tim gubitkom. naravno. stajala je sa stopalima okrenutim unutra. Pamti datume. uzalud se muči da prizove osećanja. iznenada. kad su se venčali. Ali. ali se varao. ista ona devojka koja je zaokupila njegovu pažnju u Dagijevoj radnji. o orahovom drvetu na kojem su spavali on i Viktori. čak i mnoge prizore. Nije žudeo ni čeznuo za devojkom. Onda bi je u slobodnim trenucima izvlačio i divio joj se. u Siti. Ona je radila u polju kao i svi drugi.

i popeli se u vagon za obojene u vozu kompanije Južno nebo. Nadao se da će svi pohrliti u vagonrestoran. ukroti je malim dodatkom. Dobro jutro. Samo kad bi oni to shvatili.verovatno su imali i bar jednog zajedničkog rođaka. nema više zelenih zavesa. pa je rekao i Violeti da to uradi. smejali se i odgovarali šinama u istom ritmu kad je naišao stjuard. kuvarice se neće osećati obaveznim da stave mali dodatak na tanjire namenjene onima iza zavese. Samo kad bi ugurali one male kutije i korpe ispod sedišta. nisu čak ni zadremali tokom četrnaest sati vožnje spokojne poput njihanja kolevke. prvi dobije. sami nisu izabrali ništa osim mesta i časa noćnih sastanaka. Džo je ustao i uhvatio se za mrežu od prtljažnika iznad glave. mladi seoski par. a podrhtavanje se pretvorilo u ples pod njihovim nogama. Violeta i Džo napustili su Tajrel godine 1906. Doručak u vagon-restoranu. Zbližili su se zato što im je blizina bila nametnuta spolja. ali je nastavio dalje. Voz se zatresao kad se približio vodi koja je okruživala Siti i njima se učinilo da oseća što i oni: uzbuđenje što je najzad stigao i paničan strah od onoga na drugoj strani.izvuci iz te zavese otrovnu žaoku. kad bi zatvorili one papirne kese i zauvek vratili sendviče sa slaninom nazad u papir u koji su bili umotani. Kompletan doručak u vagon-restoranu. Ustreptali i uplašeni. ljubazan. Visili su tu. .” Preko ruke je držao železničko ćebe i ispod njega bocu s pola litre mleka koju je pružio mladoj majci sa usnulom bebom u krilu. „Doručak u vagon-restoranu. dva kolača od kokosa složena tako da izgledaju kao jedan . sada kad to mogu. Sada. ali ne i nasmešen jer sad više nije morao da se smeši u vagonu punom obojenih ljudi. čitav restoran može da se napuni obojenima koji će biti usluženi po načelu ko prvi stigne. tri kriške limuna u ledenom čaju. Tako je bolje osećao ritam. jedan za drugim. Čim su napustili Delaver i udaljili se od Merilenda nestala je otrovnozelena zavesa koja deli obojene ljude koji jedu od drugih ljudi koji jedu. uverili su se da je ispred čvrsta zemlja.” Nije ispalo onako kako se nadao. „Kompletan doručak. Voz je zadrhtao s njima na tu pomisao. i krenuli. dok voz prilazi Sitiju. Kad je voz u punoj brzini ušao u tunel i kad se u vagonu najednom smračilo. pomislili su da je možda ispred njih zid o koji će se slupati ili stena koja visi iznad praznine.

a potom i doneo obojeni momak koji nije morao da začinjava svoje dostojanstvo osmehom. putovali su iz Džordžije u Ilinoj. Drugi su odmah znali da je ovaj grad za njih jedini. moraš da vidiš ovo mesto pre nego što umreš. zašto i kada su dolazili. Poput miliona drugih.kroz pet vagona ka vagon-restoranu gde su beli stolnjaci barem isto onoliko beli koliko i oni koje su ti putnici prostirali na žbunove smreke da se osuše. Plesali su. bakandže ostavi kod kuće. onog časa kad bi njihovi đonovi udarili o pločnik . čovek propovedničkog izgleda s lancem za sat i cilindrom ustali bi. što je još gore. zašto da ne? Došli su posle mnogo planiranja. Drugi su došli zato što im je rođak ili ortak iz zavičaja tako rekao. Bez obzira na to kako. a on im je već govorio. Neka žena u dobrim cipelama sa dve devojčice. Njeni kukovi su dodirivali njegove butine dok su stajali između dva reda sedišta ne prestajući da se osmehuju. Još nisu ni stigli u Siti. bili su nestrpljivi da već jednom stignu i da uzvrate ljubav. mnogo pisama tamo i ovamo. smucali su se tuda neko vreme. Došli su zato što im se tako prohtelo. spakuj kofer. Ponekad se to i događalo. razdvojeni stolom. Došli su u posetu i zaboravili da se vrate visokim ili niskim stabljikama pamuka. Ne u ovom času. otpušteni sa otpremninom ili bez nje. Čoveče. Najureni s razlogom ili bez njega. izravnali rukama odeću i krenuli kroz zaljuljane vagone prema penastobelim stolovima s teškim srebrnim noževima i viljuškama. Džou i Violeti to nije bilo ni na kraj pameti da plate za obed koji im nije potreban i koji od njih zahteva da sede mirno ili. sa ritmom šina u nogama. siromašni zbog ovoga ili onoga. Neki su bili spori. gde je sos isto onako baršunast kao i onaj koji su ti putnici pravili.povratka više nije bilo. Čak i kad je soba koju su iznajmili bila manja od boksa za junicu i mračnija od poljskog klozeta. Ne dok ulaze u ždrelo Sitija neprestano plešući. koliko i gde. Porudžbinu bi primio. . a onda više nisu mogli da zamisle sebe na drugom mestu. i iščekivali prvi pogled na grad koji je plesao zajedno s njima pokazujući im koliko ih voli. a zemičke sigurno ne zaostaju za njihovim sendvičima sa slaninom. zatim u San Dijego i tek na kraju su se predavali Sitiju. Poput miliona drugih. Sad imamo sobu. piljili su kroz prozor uzburkanih grudi. ili. da bi bili sigurni i da bi znali kako. gde je šav na salvetama isto onako prav kao i onaj koji su ti putnici peglali za nedeljni ručak.

Oči otupele od gađenja. 80-ih. već samo pogledaju levo i desno i zakorače s pločnika. Vilmingtona u Delavaru. s njihovim skljokanim kičmama. savitljiva igračka smišljena i napravljena za igru. što se muškarci prilagođavaju visokim zgradama i majušnim portalima. da čuju sebe u publici. Malori nikad ne bi platio pedeset centi na sat. Nju Orleansa u Lujzijani bežeći od pomahnitalih koji su urlali po svim putevima i dvorištima zavičaja. bez obzira na naglasak. to je ljubav za čitavu večnost. da osete kako se kreću niz ulicu među stotinama drugih koji su išli kud i oni. I u početku. a 1906. bataljona. a ljudi sa sela imaju tako kratko pamćenje! Kad se zaljube u grad. Delom su sve to voleli i zbog sablasti koje su ostavili iza sebe. koliko plaća belce. Armor. kao i svi drugi. a kad su govorili. i dvadeset godina kasnije. toliko su voleli taj deo sebe da su zaboravili kako izgleda voleti druge ljude . Tu. pouzdano znaju da su za to rođeni. hrapavo disanje. što žena izgleda tako kako izgleda dok se kreće kroz gradsku vrevu i što je njen profil tako dirljiv naspram pozadine Ist Rivera. 90-ih. u gradu. Talas crnih ljudi koji su bežali od nemaštine i nasilja dostigao je vrhunac 1870-ih. Kao da nije postojalo vreme kad ga nisu voleli. Springfilda u Indijani. g. nisu postali toliko novi. Montgomeri Vord dovodili da razbijaju štrajkove. kad su se u njega ulili Džo i Violeta.ako su to ikada i znali. ali pumpa želju. g. Poderane cipele dve hiljade galvestonskih dokera koje g. Spokojstvo s kojim ona obavlja kuhinjske poslove kad zna da se gas za lampu i osnovne namirnice mogu dobiti iza ćoška. To nije dovoljno da probudi ljubav. koje je ostavio na cedilu komandant za koga su se borili kao ludaci. a ne tek sedam milja odatle. Žena koja je . samo su počinjali da vole običaje ljudi u Sitiju. Ne kažem da su ih mrzeli. mirna deca onih koji su otišli iz Springfilda u Ohaju. Grinsburga u Indijani. bili ljudi sa sela. Dlanovi u molitvi. kad su prvi put došli ovamo. koliko su postali oni sami: sopstveno jače i opasnije ja.ostajali su da vide je li izvučen njihov broj. godine. Veterani 27. kad su srasli sa Sitijem. jezik je i za njih bio ista zamršena. ne. a onda ih otpuštali zato što su to učinili. Svift. to što učenice nikad ne zastaju na semaforu. Onog časa kad stignu na železničku stanicu ili siđu s trajekta i ugledaju široke ulice i raskošne svetiljke koje ih osvetljavaju. oči hiljada onih koje su g. prerastao je u postojanu struju. i ona liči na večnost. I oni su.

bliže od kape na glavi. Dok gledam kako se noćno nebo rascvetava nad svetlucavim gradom. Nema vazduha u Sitiju. rečima i očekivanjima. Pomisliće da želi baš tu ženu. sve vrste muškaraca. kad ga ne zaborave potpuno. vide kao puko obaveštenje o dobu dana ili noći. ili ako sedi na stepeništu s hladnim pivom u ruci klateći na vrhu stopala poluizuvenu cipelu. gde snažnije osećaju da su to što jesu.uzburkala krv nekog muškarca kad se nagnula preko ograde pored pustog seoskog puta. čas na suncu. nijedno noćno nebo ne može nadmašiti ovo nad Sitijem. pa moraš da se sagneš ili čučneš da bi dohvatio plodove. devojke. i podseća me na slobodnu. gde se više osećaju onakvima kakvi su uvek verovali da jesu. ako brzo kucka visokim potpeticama po širokoj gradskoj ulici njišući tašnu. ne podiže pogled da vidi šta se dogodilo s njim ili sa zvezdama koje je svetlost uzbudljivih. svetlosti i pokreta. zahvata decu. majki. a ne poseban spoj zakrivljenog kamena i zaljuljane cipele s visokom potpeticom koja je čas u senci. pun nepoznatih ljubaznih ljudi. ali mu to neće biti važno jer je i obmana deo svega. zastrašujući. u Sitiju se ne može nadati ni njegovom letimičnom pogledu. Ali. trudim se da ne pomišljam na ono što . mladih supruga i barskih žena. osećaće da mu se pluća pune i prazne. ali nedozvoljenu ljubav koja se još uspešno krije od svih. Začas zaboravlja potočić sa oblucima na dnu i stabla jabuke tako stara da im grane poležu po zemlji. Kako god bilo. Ta opčinjenost.uplovi u dubinu bez zvezda. Brzo će shvatiti obmanu. ja sam videla da Siti ume da navuče neverovatno nebo. svi su se najzad obreli u Sitiju. Ali. neminovna i trajna. gradsko nebo nadire i povlači se. Siti je ono što oni žele da bude: rasipan. Ništa ne može da ih izvuče iz toga. Ipak. Zaboravlja sunce koje je nekad klizilo poput žumanceta u svežem seoskom jajetu. topao. i te kako će je pogledati. Nije čudo što zaboravljaju potoke sa oblucima i što nebo. Ovde ono katkad potpuno zdere sa sebe površinu i . svi su se oni nekako snašli. nadire i povlači se. blizu. Tik nad vrhovima zgrada. Portiri i službenici železnice koji i ne pomišljaju da mrdnu iz grada ponekad naširoko opisuju nebo nad predelima uz prugu. gusto i narandžasto u dnu neba. ali ima daha koji svakog jutra prolazi kroz čoveka kao smešljivi gas dajući sjaj njegovim očima. rasipnih uličnih svetiljki učinila izlišnim. prevaru oblika.okeanskije od okeana . pa mu ono i ne nedostaje.

Džo i Violeta još su bili par. To vreme je dovoljno da gradsko nebo pređe iz svetloledenoplavog u ljubičasto sa zlatnim jezgrom. Džo je postao deo jednog drugog para. u njegovim zalivima i rekama koje se u njega ulivaju: mali avioni s nosom u mulju. slobodni i nezakoniti. to nije sve što gradsko nebo može da učini. da i ne pominjem smeh i pretvaranje tla u podijum za igru. Važne stvari: kako u smiraj dana miriše grm hibiskusa na obali potoka. Duž onih prozora. natopljene i usoljene novčanice u platnenim torbama. One su tamo. Dovoljno da čovek. kaže svojoj novoj ljubavi ono što nikad nije rekao svojoj ženi. Inače. i zašto bi onda verovao da će moći da vidi njenu ruku čak i ako ona odluči da je pruži kroz žbunje i potvrdi. kako u toj svetlosti jedva vidi sopstvena kolena koja izviruju iz rupa na pantalonama. zajedno s decom koja su pogrešila kad su birala roditelje. dodirljivim plavetnilom. kadar da oživi događaje. Dvadeset godina nakon što su uplesali vozom u Siti. Uveren da samo on pamti te dane i žele da ih vrati.se nalazi u okeanu. Ali. govore jedno drugom razne stvari. ali ne i osećanja koja su iz njih isticala. kad bi samo htelo. da je . i tada se odeća ljudi na ulicama presijava poput kostima u varijeteu. kad sunce potone. Videla sam kako žene potapaju košulje u kuvani štirak ili najsitnijim bodom krpe čarape. s pilotom i putnikom koji zure u jata plave ribe. ono bi moglo da mi pokaže zvezde isečene od svetlucavih kostima igračica ili odražene u očima tajnih i srećnih ljubavnika pritisnutih dubokim. iza kojih ljubavnici. zajedno s pločama kararskog kamena koje su odvaljene sa zgrada kad su izašle iz mode. a da ne izgubi narandžasto jezgro. i kako devojka izravnava kosu svojoj sestri nad šporetom dok nebo klizi duž prozora meko i tiho kao Irokez. Iznajmio je sobu od susetke koja je znala tačnu cenu svog ćutanja. čiji se slobodni krajevi blago lelujaju dok su u sredini zauvek spojene metalnim trakama. takođe. Ono je kadro da postane ljubičasto. zajedno sa žutim cvetovima koje jedu vodene bube i jajašcima koja se lagano udaljavaju od peraja. Tu su i boce napravljene od stakla dovoljno lepog da se takmiči sa zvezdama koje ne mogu da vidim zato što ih sakriva gradsko nebo. Pogodio se za šest sati nedeljno. ali nisu jedno s drugim čestito ni razgovarali. jednom zasvagda.

lepo joj je rekao. Možda je to i učinila. da i on nju dodirne. samo pokaži ruku. nije ih želeo. njena ruka koja proviruje kroz behar i dodiruje njegovu i dopušta mu.njegova majka? Stideo bi se. Nekome po imenu Dorkas. nekome kome je to ništa bilo bolje poznato nego Džoovim vršnjacima. kao i on za nju jer ga je i ona imala. Njeni prsti. njenog zvuka i bola. sa druge strane ulice. Kad bi samo odlučila da mu da znak. a ne grančice. možda. rekao je. Ništa slično. ne bi je povukao iz žbunja. ali bez razloga. Od svih šamara koje je dobila. Možda su se u žbunju pokretali njeni prsti. Dovoljno daleko da se svi uznemire što nije sasvim otišla. Možda je njeno ništa bilo gore jer je poznavala svoju majku i čak od nje dobila šamar za neki nestašluk koji je zaboravila. sin koga je rodila pre četrnaest godina i onda od njega pobegla. rekao je. Svi trče. taj je najbolje zapamtila zato što je bio poslednji. ali je svetlost bila slaba. Dolazili su izvan njene glave. Nekakvo trčanje. Žudeo je da bude ponižen i zahvalan u isti mah jer bi njena potvrda značila oboje. Ne bi čak morala da izgovori ni reč „majka”. reči mu nisu bile potrebne. Ne bi zgrabio i cimnuo tu ruku. znao je kako mogu da slažu. da pokaže da zna da je to on. Kako je pekla. Samo mi daj znak. Po vodu? Kante? Vatrogasna kola uglancana i spremna za akciju u nekom drugom delu grada? Nije se . ne bi to morale da budu reči. nekome sa srpastim ožiljcima na jagodicama. zar ne znaš da moram da znam? Ne bi morala ništa da kaže. sećala se. Ali. možda mu je promakao znak koji bi doneo barem mešavinu stida i zadovoljstva umesto unutrašnjeg ništa s kojim od tada putuje i od kojeg se razdvojio samo u jesen 1925. ali ne predaleko. čak i ako je to zapravo ne. i znaću. Samo da mu da znak. između belih cvetova. ionako niko nikad nije čuo da je nešto rekla. da već jednom sasluša ono što želi da je pita i da na neki način kaže da. ali bi bio najsrećniji dečak u Virdžiniji. da pruži ruku kroz lišće. nije mogao da vidi ni sopstvena kolena kako vire iz rupa na pantalonama. kad je mogao nekome da ga opiše. naravno. da ugreju krv i nestanu. Nagnula se kroz prozor u kući svoje najbolje drugarice zato što ti zvuci nisu pripadali njenom snu. tek da zna. Ona je to ništa ispunila za njega. rekla mu je. i kako je pekla. pljuske po licu. i dovoljno blizu da se svi uplaše zato što se šunja uokolo i sakriva i dodiruje ih i što se kikoće kao slatka mala devojčica u tršćaku. Možda se toga plašila. i to mu je rekla.

Jedan za mene i jedan za tebe. Ipak je pokušala da dođe do njih. podiže koferče sa uzorcima kolekcije Kleopatra i začikava je pre no što će ga otvoriti držeći poklopac tako da ona ne može odmah da vidi šta se krije ispod teglica i kutijica slatkog mirisa. a onda začuje sebe kako udiše i izdiše. Tada on. Zavaljuje se i držeći njegovo lice među dlanovima ljubi oba kapka njegovih dvobojnih očiju. možemo li da ih dohvatimo? Mama? Ponovo plače i Džo je privija uz sebe. Ako je u stanju. Rukama koje je ona namazala pošto je zagrabila iz teglice s ko zna čim iz njegovog koferčeta sa uzorcima. Otvara se kasno.moglo ući u kuću gde su njene lutke od štipaljki ležale postrojene jedna do druge. potrčala je po njih vičući majci da je kutija s lutkama. kaže. kutija s lutkama na ormaru. šapuće. i jedan za tebe. Ponekad joj pokriva usta dlanom svoje ruke da je ne bi čuo neko ko prolazi hodnikom. ali to je jače od njih. Dotle je ona već sabila njegove zanoktice. očistila mu nokte i premazala ih bezbojnim lakom. kaže . Jedan za mene. a ako je u stanju da to učini. baš je kako treba. s belim stolnjacima i majušnim abažurima. a onda se oraspoložila doterujući mu nokte. Ponekad misli da ga je zaustavio jer mu je ćošak od jastuka još u ustima. Daj mi. Meksiko. U kutiji od cigara. ako ga vide. Daj mi ovo. Pokušavaju da ne viču. Daj mi. Otkud znaš? pita on. ono boji njihovu ljubav drvenim bojicama. ja ću tebi ono. smeje se i smeje pre nego što obgrli njegova leđa i počne da ih udara pesnicama. Voli sama da se pobrine o rukama koje je miluju i grle ispod ćebeta. ljudi pričaju da su stolovi okrugli. mrmlja on. kad si ti već uveliko u krevetu. Nije. dovršavajući krik koji je mogao da izađe samo iz njegovog iscrpljenog grla. nagne se prema njemu sa usnama iza njegovog uha i počne da pravi planove. poklon koji je doneo za nju. Čula sam od ljudi. u haljini u kojoj je spavala. nije. udiše i izdiše. i kad on zadrema. ako se seti na vreme. To je mali luk koji zaokružuje njihov dan u času kad gradsko nebo menja svoje narandžasto jezgro u crno da bi što duže prikrivalo zvezde pre nego što ih preda jednu po jednu. posle nekoliko minuta ćutanja. Malo je plakala dok je govorila o Ist Sent Luisu. Previše je bučno. kaže ona. Irokesko nebo prolazi pored prozora. Ona se tome smeje. kao darove. Kada se umori. grize jastuk da zaustavi svoj krik. Bosonoga. Hoću da me povedeš u Meksiko.

da slušamo muziku i posmatramo ljude. Šta eh. dobro. Ostaju tamo sve do časa kad ljudi nedeljom polaze u crkvu. baš smo se lepo zabavljali. Kakvog je ukusa. te tvoje majušne lampe dovoljno su velike da se vidi ko je tu. kao i obično. Eh. kaže on. Kako ćeš se izvući iz kuće? pita on. ah. ah. Malvona živi sama s novinama i pričama drugih ljudi koje se štampaju u malim knjigama. a Meksiko je još bolji zato što niko ne može da vidi šta se zbiva ispod stola jer je na njemu stolnjak. ulici znatno posle ponoći. Alisa Manfred ili Violeta otputovale onda bi njih dvoje mogli da odlože davanje poklona do najtamnijeg dela noći. tako je bilo i prošli put. i momci koji sviraju ponekad ustanu i zaplešu s tobom. Uvek to kažeš. Smisliću nešto. pita ona. Bože. Džo. Malo šta promiče ovoj ženi koja se u šest sati po podne vozi tramvajem u suprotnom smeru od reke saobraćaja. kaži da ćeš me povesti. ta pomisao ga uzbuđuje: možda bi ponekad mogli da provedu gotovo čitavu noć zajedno. odmah posle dogovora o Meksiku Dorkas silazi niz stepenice. kaže on. Kad ne radi na tome da njene kancelarije sijaju i blistaju. ljudi iz Meksika spavaju po danu. s mladom devojkom koja u njegov život unosi blaženstvo i želju da se nije ni rodio. Niko ne vidi ispod stolnjaka. do časa kad se Malvona vraća s posla mirišući na oksidol i vosak za čišćenje.on smešeći se. pevucka ona. Vrata su zaključana. I Džo otvara oči. samo kaži da. a Malvona se vraća iz svoje kancelarije u 40. Samo želim da plešem s tobom i da posle sedimo za okruglim stolom sa lampom. Džo? pita ona. Ovo je vreme kad odlazim u krevet. Džo. a on ulazi u svoj stan pre nego što Violeta završi večernji obilazak glava i stigne kući. Ljudi nas mogu videti. kaže on. Ako bi. Može li? Ako ne želiš da igraš možemo samo da sedimo za stolom i da se gledamo pri svetlosti lampe. gde je Džo već sipao pticama svežu vodu i pokrio kaveze. kikoće se ona. Tih noći Džou ne smeta da leži budan uz svoju ćutljivu ženu zato što su njegove misli s mladom devojkom. koja pregleda korpe za otpatke moćnih belaca i . recimo. i belci ne mogu da uđu. glupo je da ubereš jabuku ako ne želiš da saznaš kakvog je ukusa. povedi me. a niko nas nije ni pogledao. povedi me. Kako sad stoje stvari. ukršta štampane priče s pronicljivim posmatranjem ljudi oko sebe. Dobro.

i zatim potpis. imala toliko rođaka i prijatelja da nije mogla svih da se seti. Dok ih je slagala i razvrstavala. lepo oprane i složene u tašnu da bude pri ruci kad Malvona reši da ode na pijacu. ulici. Malvoni to nije bilo jasno. Sluša njihove razgovore u hodniku i smeh u toaletu koji ispunjava ostavu za metle poput isparenja iz njene boce s amonijakom. samo primećuje šta rade. Barem po danu. Zaviruje u flaše sa skupim pićima i vraća male pljoske na njihovo mesto iza jastuka na fotelji i iza knjiga u kojima su reči odštampane u dve kolone.vreće za so od deset kilograma. Cakan je opljačkao poštansko sanduče u 130. Malvona je nameravala da ih zatvori i smesta ubaci u poštansko sanduče.30 ujutru. ceger je bio pun pisama bez poštanskog žiga. Ali neke stvari koje je radio u njeno radno vreme. odgovori o sopstvenom. da nije prepoznavala nju ili njega po krupnom. U potrazi za poštanskim menicama. Malvoni su ti belci nezanimljivi. nagnutom rukopisu. štivo se pokazalo krajnje nezanimljivim. novcem ili ko zna čim. zauvek će joj ostati nepoznate. sva pročitala. razočaranja. Ne prelaze na poverljivi šapat kad ostanu na poslu do kasnih sati da bi se pozabavili onim što nazivaju pravi biznis. Ako se izuzme zadovoljstvo koje joj je pružilo prepoznavanje potpisnika. ili to beše San Dijego. Jedno od tih otkrića razjasnilo je nestanak njenog cegera . međutim. obećanja. od 6 po podne do 2. ili otac koji te voli. ljudi u njenom susedstvu stvarno je zanimaju.posmatra fotografije žena i dece na njihovim stolovima. vremenske prilike. . Podizala ga je od sedme godine i boljeg sestrića niko ne bi mogao poželeti. ili ko zna koji grad koji se završava na O. L. o nekim drugim je čula kad je otišao u Čikago. ko voli svoju ženu i ko je s nekim deli. Na kraju ih je. Draga Helen Mur: pitanja o Heleninom zdravlju. gđa ta i ta. tvoja odana sestra. Jer oni ne pokrivaju slušalicu dlanom kad razgovaraju telefonom i ne naređuju joj da izađe kad na svom sporom putu kroz hodnik stigne do njihove kancelarije. voli te. Ko se svađa sa sinom i ne govori s ocem. Ali. uključujući i ona koja Cakan nije ni otvorio. Ona zna ko je strasno odan pravdi i ženskom donjem vešu. kao da je Helen primala toliko pošte. Pre nego što je promenio svoje ime Vilijam Janger u Mali Cezar. Njujork. Kad ga je pronašla iza radijatora u Cakanovoj sobi.

ali ju je brinula mogućnost da devojka ne postane pravnik i da završi kao kelnerica. Učenica srednje škole poslala je popunjen formular za upis na pravni fakultet zajedno s traženim dolarom kojeg više nije bilo u koverti. Sad se valjalo potruditi da poruka poslata pre „dve kirije” stigne u Panamu pre nego što još novca stigne u Edžkam. para što pošlješ nema za nas sve.Henderson Vudvord. a ko zna. Malvona je mogla da oseti kako zid života pritiska ženine dlanove. I naša jadna deca. Tetka nadiže dreku oko svega.” Rastužila se kad je pročitala pismo upućeno u Panamu. tvoja najdraža žena gospođa Vinsam Klark. Pošlji sve što dobiješ u Vindhem Roud gde ćemo ja i bebe biti za još dve kirije odsad. ako je ona zaista tako grozna kao što Vinsam kaže (krišom razblažuje vodom mleko za . zacelo. pisala je. Bilo je i nekoliko pisama koja su zahtevala da Malvona nešto preduzme. mada je jedna od tih zgrada bila puna bogatih došljaka sa Zapadnoindijskih ostrva koji se uglavnom nisu mešali s drugima i sa čijih se prozora širio miris njoj nepoznatih začina. pomislila je Malvona. „Ne mogu ništa da promenim. gde bi ga se mogla dočepati tetka.” Malvona nije poznavala Vinsam niti bilo koga drugog iz bloka 300 u Aveniji Edžkam. Soni kaže da ima pare od glancanja cipela za svoj put pa ništa ne brini sem da ostaneš živ. Valjda misliš da odrasto čovek ne pita takve stvari.tako neznatan da je odlučila da napusti posao. Malvona nije imala dolar za bacanje na upisninu Lili Spenser. „Ne znam šta da radim”. ona sanja o velikom drveću na Barbadosu? Većem od onog u Parku? To mora da je džungla. Zato je svojom rukom dodala belešku: „U ovom trenutku nemam dolar ali čim saznam da ste dobili ovu prijavu i da sam primljena nabaviću ga ako mi javite da vam stvarno treba. kako da toliko obojenih umire kad beli grade nešto veliko. u kojem se gđa Vinsam Klark žali svom mužu zaposlenom u Zoni kanala da je novac koji šalje smešno mali i nedovoljan . Ja sam van sebe. kako ne može da mrdne od grčevitog stiska male dece. pokupi decu i vrati se na Barbados. Davimo se načisto a možda ćemo da se davimo i kod kuće gde su tvoja majka i moja i veliko drveće. kako su joj ruke izubijane od udaranja u taj zid.” O. Vinsam kaže: „Sažaljevam što ti je drugar pogino u velikom požaru i molim se za njega i tebe.

Malvona je pažljivo odložila pismo i pomislila da bi možda još jedna poštanska marka od jednog penija pomogla da ono brže stigne u Panamu. rekao je. „Sedi.” „Tvoj je!” „Ali se brzo potrošio”. Kako si ti?” „Mogu da uđem? Imam jednu ponudu za tebe.” „A da sam ga poneo”.” „Valjda. „šta bi želela? Mislim. „Lep sapun je lep sapun. ne”. Malvona nije mogla da shvati zašto je ta osoba potrošila tri centa na marku.decu i tuče petogodišnju devojčicu kad nevešto rukuje vrelom. seoskim osmehom. Nije važno koliko traje. Pitanje je bilo da li g. mogla bi da zadrži novac za sebe. u pismu se zvao „Tatica”) poslati poruku od „tvoje uvek Žive Žeravice”. rekla je Malvona. „Kako je.” „Onda dobro.” „Ostala su mi još dva. pružio joj je ruku i prošao pored nje u dnevnu sobu. Ili su Tatica Sejdž i Žeravica u međuvremenu obavili još neku od onih ružnih i lepljivih radnji? Na kraju je odlučila da pošalje pismo sa sopstvenim dodatkom koji Taticu upozorava na oprez i skreće mu pažnju na jedan isečak iz magazina Prilika. Dok je pripremala taj anonimni savet.” „Onaj ljubičasti sapun bio je sladak.” „Ma. teškom peglom). Preznojila se samo nad jednim pismom dok se pitala kakva je to žena koja može da napiše takve reči. Džo. „Nemam ni prebijene pare. Prošlo je mesec dana otkad je pismo poslato i Žeravica se možda pita da nije otišla predaleko.” Malvona je pošla s njim do sofe. Idem da ih donesem. Džo Trag je pokucao na njena vrata. Sejdžu (tako se zvao na koverti. a pogotovo da radi ono što je radila i da obeća još. kad bi imala para. Ta koja je poslala pismo živi u istoj zgradi u kojoj i njen ljubavnik.” . Vidiš? Nisam ni poneo koferče. možda se pali na to što država isporučuje izraze njene vatrenosti? Naterala je sebe da pročita pismo nekoliko puta.” Nasmešio se svojim lakim. Malvona?” „Ne žalim se. „Ništa ne prodajem.

Dok si ti na poslu..” „Ne razumem.” „Jeste. Violeta .” „Ne bi to bilo svakog dana.” „Kakve probleme?” „Vidi.” Malvona se nasmejala. Džo. Ovako ti je to. Znaš da je postala čudna u prelaznom dobu.” „Šta ti pada na pamet. možda je Džo „Tatica” koji svoju poštu preuzima drugde i predstavlja se Žeravici kao Sejdž. „Usluga. Ali. Želim da iznajmim tvoj stan. ali izlaziš iz kuće već u četiri. „Znam da radiš u noćnoj smeni.” „Bila je čudna i ranije. Je li to nešto o čemu Violeta nema pojma?” „U redu. ti hoćeš da iznajmiš Cakanovu sobu da bi tu dovodio drugu ženu dok sam ja na poslu zato što te Violeta više neće. Usluga za mene i malo siće za tebe.ne bih da je uznemiravam. Zašto?” Malvona je okrznula pogledom sat na kaminu procenjujući koliko će još moći da razgovara s Džoom ako želi da ubaci pisma pre nego što krene na posao.” „Šta?” „Samo na jedno popodne ili dva. Ali sada -” „Džo. Malvona. Violeta. platiću za čitav mesec. ako se ne varam. Kaži mi. Malvona. kakav sam ja čovek? Tačno je da Violeta i ja nismo u ljubavi. Vidi.” „Misliš da mi trebaju tvoje pare i tvoj gnjecavi sapun?” „Ne. Još 1920.. Inače hvatam autobus u pola pet. Šta ti misliš. koje razumeju kakve probleme ima muškarac sa svojom ženom. Retke su osobe kao ti. razumeš.” „Kad je lepo vreme idem pešice. ali ja navijam za nju.” Možda su ono ime i adresa lažni. „Pređi na stvar. mogla bi da kažeš.” „Dva dolara svakog meseca.” „Neće to biti nijednog dana. Ona. Džo? Znaš da radim noću. Dopusti da ti objasnim.„U čemu je stvar. Džo. Džo? Ne prodaješ nego poklanjaš.” „Važi. ne. tako je. Rekla bih da mi se tvoj predlog ne sviđa. tu i tamo.” „Ili da ne kažem?” „Reći ćeš. ne .

” „Hteo sam. zidove i krevet. nije to pokvareno.” „Je li? A šta misliš. pod. Možda je samo usamljena. druškane. samo se nadam da ću naći prijateljicu. Samo sam mislio -” „Ha. ali ne znam nijednog muškarca koji živi sam. Pogrešno si me razumela. Hajde. A pare su tvoje u svakom slučaju.” „Tik iznad Violetine glave? Zašto od mene.” „Ni slučajno.” „A. šta ja treba da izigravam?” „Neće saznati.” „Slušaj. Zašto bi? I dalje brinem o njoj. Nikom neće faliti ni dlaka s glave. ne. ili ima decu.” „Pristojnom?” „Jeste. Zar nije bolje ono što ja tražim? Da tu i tamo navratim s pristojnom ženom. Možda ga neću ni iskoristiti.za tebe. Malvona. Teraš me na ulicu. A ti dobijaš pola dolara nedeljno i nekog ko ti čuva stan dok radiš. Nekog s kim mogu da popričam. Ne.” „Violeta bi me ubila. još ne znam. devojko. imaćeš obezbeđen stančić? To si mislio?” „Tako nešto. Ako ti se posreći s nekom budalom. Malvona. koja bi se vucarala s tobom osim uličarke?” „Malvona. pristojnom.” „A ako Violeta sazna.” „A ako joj ispričam?” „Nećeš. Za slučaj da se Cakan vrati ili da ga ovde potraži neko ko ne daje ni pet para na to što si žensko i ne gleda gde udara.” „Nemaš ti veze s tim. Blagi Bože. Ne želim neku sa ulice. Nećeš ni znati kad dolazim i nećeš ništa videti.” „Za pedeset centi u izvesnim kućama dobiješ ženu. ili -” „Ili muža s čekićem. tražiš krevet za vanbračnu radnju? Bolje zamoli nekog pokvarenjaka sličnog sebi. Malvona -” „Ko je ona?” „Niko. Za dva dolara možeš da dobiješ ženu na novom novcatom skuteru ako želiš. U stvari. . žene.

a niko ne može da nađe mamu jer se zavukla negde s tobom?” .” Džo se osmehnuo. onoga što ću ti ostavljati zato što ništa ne znaš. počev od sada. šta treba da se popravi i šta ti se ne sviđa. Reći ćeš mi šta treba da uradim.” „A ako nešto iskrsne. Ne prenosim poruke. a ključ ću ti odmah vratiti. rekla bih. Ne. kad god hoćeš.” „Prilično si siguran da ćeš ga naći. Nikakva pisma. pa neko poželi da otkaže sastanak?” „To nije tvoja briga.” „Znaćeš samo da svake subote. pa ću otići. Važi?” „Uh. Kao ja. Možeš da se predomisliš kad hoćeš.” „Ovo je tvoja kuća. Veruj mi. Razgovaramo ovde ili ne razgovaramo. Samo sam željan malo finog ženskog društva. ne pušiš.” „Ako se razboli i ne može da dođe.” „Ne radim ništa rđavo.” „Mnogo je to para za malo razgovora. Nedelju dana. nećeš ni znati kad sam dolazio. Nećeš videti ništa osim male promene na stolu. Nije mi do smucanja po barovima.” „Možda bi bilo bolje da to radiš.” „Da probamo. uh. uh. pa hoće da te obavesti?” „Malo ću sačekati.” „Samo bez poruka.” „Pojma nemaš koliko možeš da uštediš ako ne piješ.” „A ako se dete razboli. ni da li sam dolazio.” „Šta?” „Nikakve pisane poruke. „Ako ne nađem. osim što će neka sitnica biti popravljena kad zatreba. uh. devojko.” „Uh. Osim možda po tome što ti česma više ne curi.” „Uh. dve. samo ostavi moj novac na stolu i znaću da dogovor više ne važi.” „Naravno. Ne treba meni dopisna prijateljica. nikom ništa. Nema štete.Stan ćeš zateći kako si ga ostavila. Malvona. ne kockaš se i ne plaćaš porez. možeš da staviš pola dolara u kutiju od šećera.

Svaki drugi muškarac na mom mestu smucao bi se uokolo i izlazio svake noći. Postao je čovek četvrtka. Suk’s i u klubove čija imena su se menjala svake nedelje . Zašto ljudi izgledaju zadovoljni u četvrtak? Možda zato što im je na silu . Ja nisam takav. znaš i sama. Na licu im piše da će uskoro zadovoljiti neku nezakonitu želju ili da su je upravo zadovoljili. ulazi u banke zaštićeni rešetkama. jesi li čula da sam neku saletao? Nisi. dan posle isplate. daktilografkinje i piljarice nestrpljivo očekuju slobodnu subotu. primetila sam da to važi i za muškarce čije žene nisu služavke niti rade po danu. Jesam li ikad nekog uvalio u nevolju? Duže sam u ovoj zgradi nego ti. zatvorene prodavnice i miran školski hodnik. a kamoli za igru. Nisi čula zato što nisi imala šta da čuješ. pravio planove i izlazio noću kad god je devojka to tražila. učiteljice. Valjda je to normalno kad su ljudi tako dugo u braku. Odlazio je u Meksiko.” „Violeta više brine o papagaju nego o meni.. Lagao je. užurbanost pred sabat.” „Ne moraš ti ni o čemu da brineš. kao pristojan čovek. Ali. U čemu je problem?” „Problem je u Violeti. što je vikendom isključeno jer tada svi ili spavaju u kući u kojoj rade ili ustaju tako rano da nemaju vremena ni za doručak. Ili kuva svinjetinu koju ne mogu đa jedem. Ćutanje me izluđuje. Ne. Džo. ali samo na četvrtak smeš da računaš. Može se to i vikendom i drugim danima. ćutanje. Ništa drugo.” „Neću.. Ali. a od tog mirisa mi je muka.„Ko kaže da ima decu?” „Ne petljaj se sa ženom koja ima malu decu. mračne i zaključane kancelarije.” „Suviše tražiš od mene. a ljudi četvrtka su zadovoljni. ili pegla tuđu kosu. Jesi li čula da neka žena ružno govori o meni? Prodajem kozmetiku po čitavom gradu. ali je to ipak radio. Ništa ne govori i ne pušta me da joj priđem. pevačice po barovima.” Naravno da nije bio takav. već su kelnerice i kuvarice u restoranima. Siti misli o tome i priprema se za vikend: dan pre isplate. gde su slobodni dani nedelja i ponedeljak. Nemaš veze s tim.i to ne sam. Sad hoću malo da olakšam sebi život s nekom finom ženom. Nekad sam mislila da je tome razlog što posluga četvrtkom ima slobodan dan i ujutru može da se izležava.

ništa od svega toga ne događa se četvrtkom. preispitivanju i razdvajanju.o tome svedoči izraz sposobnosti na licima muškaraca i njihov pobednički korak. Kreću se sredinom pločnika i zvižduću u neosvetljenim ulazima. reči koje postaju živi čirevi u srcu . i dvadeset četiri sata kasnije ti isti ljudi prosto će usisati bespomoćnost kojom su okruženi. naravno. mrgodni. Pretpostavljam da se ovo ne bi dopalo onome po kome je taj dan dobio ime. Neminovno. neće potrajati. duete. očarana svojim strukom i oblikom svojih kukova.delu zbog kojeg su i došli ovamo . napeti. Ali. čuvaju i kasnije ponavljaju uz šporet. iako nisu takvi. Četvrtak ne sapinju preterana očekivanja i kruti zahtevi vikenda. neka žena će zabaciti glavu i zanjihati se. iako su mnoge od tih radnji praćene modricama i ponekom kapi krvi. Žalosne stvari.1 ali u Sitiju je četvrtak zaista vreme za ljubav i društvo zadovoljnih muškaraca. Ljudi jedva čekaju kraj nedelje da bi se posvetili povezivanju. a lom se zbiva upravo četvrtkom. i telo odbija da mu se pokori jer više voli triplete. jer temperatura raste petkom i subotom. četvrtku nema premca . Iz ledene u žarku. . pa u prohladnu. To.možda ima nečeg potpuno neprirodnog u sedmodnevnom ciklusu.prava melodija odzviždana u kapiji ili izmamljena iz krugova i useka gramofonske ploče može da promeni klimu. kvartete. Melodije odzviždane kroz savršene zube pamte se. Oni mame ženske osmehe. o ravnoteži zadovoljstva i udobnosti. kad govorimo o čistom zadovoljstvu.nametnut ritam sedmice . Zato su vikendi predodredeni da razočaraju. U tom delu Sitija . Ispred ogledala u blizini ulaznih vrata. grube i kisele primedbe. posuti modricama i kapima krvi. bilo šta osim tog večnog lanca sedmice koji se mora razlomiti na ljudske karike. Kao da tog dana dostižu potpunost koja im omogućuje da čvrsto stoje na nogama i izgledaju graciozno.

nezavisna žena od pedeset godina. ali bol je bolji od straha. Tu se belci naginju kroz prozor automobila i pružaju ruku sa novčanicama obmotanim oko prsta. Sad niz Petu aveniju. godine. od ugla do ugla. a ona još stoji držeći devojčicu za ruku i zuri u talas hladnih lica. U poslednje vreme ne oseća se sigurnom ni na jednom mestu južnije od 110. nema prezime. Park avenije. Ali. na to moraš da pristaneš ako ti osoblje u prodavnici velikodušno dozvoli da probaš bluzu (ali ne i šešir). ona su nema i ne trepću. zajedničku misao saopštavali su bubnjevi. Tu od žena koje govore engleski slušaš: „Ne sedaj tu. Tu ona. Ono što su umeli da kažu pisalo je na transparentu koji se talasao iznad glava ponavljući nekoliko obećanja iz Deklaracije o nezavisnosti. pa Jedanaeste avenije.” A žene koje ne znaju ni da beknu engleski. da je prošla i noć. lepljivom i sjajnom. dušo. Dok je marš trajao. a možda ne umeju. Alisa Manfred stajala je tri sata na Petoj aveniji diveći se lepim ledenim licima i slušajući bubnjeve kako govore ono što graciozne žene i muškarci u povorci ne umeju da kažu. ulice. znaš šta se sve od njih može zapatiti. Po pravom letnjem vremenu. Učila ju je da se šunja uz zidove zgrade.nju. i divna lica bila su hladna i mirna dok su polako stupala u prostor koji su bubnjevi gradili za njih. Treće avenije. ali je strah najzad nestao.jer su to dragocene osobine u društvu belaca koji govore i koji ne govore engleski. šmugne u . Bol je boli. a Peta avenija je najstrašnija od svih. pa Springfilda u Masačusetsu. nadire plima hladnih crnih lica. i koje nikad neće imati par svilenih čarapa. Bio je to juli 1917. a Alisa se već dugo plaši najpre se plašila Ilinoja. samo nju dodiruju kao robu koju će joj milosrdno prodati.Kao onog julskog dana pre gotovo devet godina kad su lepi muškarci bili hladni. Sad su važne samo Peta avenija i sigurnost devojčice koja odskora nema nikog osim nje. Bubnjevi i ledena lica zadaju bol. Alisi se činilo da je prošao dan. jer to što žele da kažu. Sakrivala je devojčicinu kosu u pletenice pričvršćene na potiljku da je belci ne bi videli rasutu po ramenima i pružili ka njoj dolarom obmotan prst. Tu je trgovci . Preporučivala joj je da bude nema i gluva . ustaju ako sedneš do njih u tramvaju. umesto njih govore bubnjevi koji savršeno opisuju sve što su videla sopstvenim i tuđim očima. kao i u društvu njihove dece.

obrve su zacrnjene izgorelim palidrvcima. Spremna-za-krevet-nasred-ulice.da umakne bilo kuda kad spazi belog dečaka starijeg od jedanaest godina. kafana i klubova koji su prodavali alkohol i nisu oklevale da prijave njihove vlasnike i posetioce policiji. bez imalo zaziranja dobacuju svakoj ženi koja prođe pored njih ne može se ponoviti pred decom. Ušivala je postave u njih kad bi joj se prohtelo da radi. tri žene sedele bi u kuhinji mrmljajući i uzdišući nad šoljama Postuma2 zbog znakova bliske propasti: nisu samo gležnjevi izloženi pogledu. Nije morala da ih ubeđuje jer su sestre već dvanaest godina nestrpljivo iščekivale Sudnji dan koji bi trebalo uskoro da nastupi. Kad je Alisa Manfred svečeri dolazila kod sestara Miler po devojčicu posle onih dana u kojima se tražio njen fini bod. zavodljivi šeširi pripijeni uz glavu s drskim obodom oko lica. Pesme koje su nekad počinjale u glavi i punile srce sad su silazile niže. nokti premazani krvlju . Nisu bile sigurne. krila je zadovoljstvo protkano zavišću i nikad nije dozvolila da devojčica primeti koliko je očarava ta odeća. već i suvišne. šminka . dok muzika nije postala tako niska da ti je preostalo samo da zatvoriš prozore i kuvaš se u letnjem znoju kad se muškarci u košuljama . Cipele s visokom potpeticom i ljupkim kaišićem preko risa. ali devojčica je rasla i Alisa je morala da smišlja nova.kapiju. Ali. i morala je dvaput da pogleda preko ramena kad su Vesele devojke severoistoka i Gradske lepotice lagano šetale niz Sedmu aveniju. koje su čuvale decu zaposlenih majki. znaš već. bile su tako divne. I oblačenjem se moglo mnogo postići. komplikovanija rešenja. rekla je šta misli o tome. Imale su spisak svih restorana.ne možeš da razlikuješ uličarke od majki. A ono što muškarci. Onda su otkrile da policiji takve informacije nisu samo dosadne. Sestrama Miler. ali su slutile da su plesovi više nego bestidni jer je muzika postajala sve gora iz godine u godinu dok je Bog oklevao da se obznani. pa žene koje ih nose izgledaju kao da su tek iskočile iz kade. ruž za usne crveni se poput paklenog ognja. A naročito nemarno ogrnuti kaputi što raskopčani klize niz ramena tako da se moraju pridržavati rukom poput kućne haljine ili peškira.sve je to bilo prognano iz kuće Alise Manfred. iščezne u gomili . a već su spremne da uskoče u krevet. već i kolena. ispod struka i zakopčanog pojasa. Sve niže i niže. Alisa se u sebi divila i tim kaputima i ženama koje ih nose.

Malobrojni su razmišljali o tome i govorili da je kontrola nad radnicima tako potpuna da nijedan od njih (poput rakova koji se čuvaju u buretu bez poklopca. Izvučen je iz tramvaja i namrtvo izgažen. s po jednim olistalim drvetom visokim dvadeset metara na svakih trideset metara. njeno jedino dete. pa čak i bez nadzora) neće izaći iz bureta. na stepenicama ispred kuća i u stanovima rođaka svirajući te stvari ispod pojasa koje su najavljivale blisku propast. bez štapa. još veće od onoga kad su stupili u vojsku. verovala da zna istinu bolje od svih njih. nepostojećim kukovima. nije se sukobio ni sa kim na ulici. okupljaju na krovovima. Njen zet nije bio veteran i živeo je u istočnom Sent Luisu još pre rata. Belaca je ubijeno toliko da novine nisu htele da objave njihov broj. te su se vratili kući gde ih je dočekalo nasilje belaca. Alisa je mislila da podmukla muzika (u Ilinoju još gora nego ovde) ima neke veze sa ćutljivim crnim ženama i muškarcima koji koračaju niz Petu aveniju da pokažu svoj gnev zbog više od dvesta mrtvih u Sent Luisu. tako dugo. Čak i ako živiš. preko puta svoje kuće. među kojima su bili i njena sestra i zet. kao Alisa Manfred i sestre Miler. dugo. međutim. spavala je na drugoj strani ulice. Neki su govorili da su pobunjenici nezadovoljni veterani iz jedinica sastavljenih od svih boja. ubijenih u pobuni. dugo.” Zato što možeš svuda da je čuješ. Nije mu bio potreban posao belca. Ili kad žena s detencetom na jednoj ruci i s tiganjem u drugoj peva: „Spuštam glavu na jastuk gde je spavao moj dragi. u Klifton Plejsu. Alisa je. borbe u unutrašnjosti zemlje bile su nemilosrdne i potpuno lišene časti. u mirnoj ulici gde je na pločniku parkirano samo nekoliko automobila. nije ni učestvovao u pobuni.. Drugi se govorili da su pobunu započeli belci uplašeni talasom južnjačkih crnaca koji je preplavio gradove u potrazi za radom i krovom nad glavom. a za razliku od bitaka koje su vodili u Evropi. bio je vlasnik jedne bilijarske sale. . možeš da je čuješ.3 tamo i ovde. te je reš izgorela u plamenu. Devojčica po imenu Dorkas. u uličicama. a onda joj je kuća bila zapaljena. a Alisina sestra je pojurila kući čim je za to čula ne bi li zaboravila boju njegove utrobe..kratkih rukava naslanjaju na prozorsku dasku. i jasno ti je kako ona utiče na devojčice jer vidiš da već izvijaju vratove i njišu smešnim. nije imao oružje. U stvari. kojima su bile uskraćene usluge HDM-a.

Nisu to izazvali rat i nezadovoljni veterani. skaute i ledena crna lica. Prljava muzika. Velika provalija zjapila je između štampanog letka i deteta. . jer je čitava ulica vrištala. izvesno. Ne. I samo slušanje te muzike liči na kršenje zakona. nešto neprijateljsko što je poprimalo oblik galantnog i bučnog zavođenja.kod najbolje drugarice i nije čula vatrogasna kola kako klepeću i zavijaju niz ulicu zato što ona nisu ni došla. neprilična. bubnjevi premostili rastojanje i sve ih okupili i povezali: Alisu. Njen pogled prelazio je s jednog na drugo upinjući se da otkrije vezu. Pogledala je Dorkas i ponovo pročitala reči. posmatrače na ulici i one koji su gledali s prozora. To što je čitala izgledalo je umobolno. morala ga je videti. plesali i jedni i drugi. Pročitala je reči i pogledala Dorkas. svirali muškarci. A onda su najednom. kao i sestre Miler s kojima je duvala u šoljice Postuma u kuhinji. Alisa je čvrsto verovala u to. Postajala je svesna svog tela i nečeg tako slobodnog da je osećala miris krvi. već samo folklor obojenih. Posle pet dana prisustvovala je sahrani i nije rekla ni reč. pošto je otkrila da je pouzdano i . pročitala reči i probila se do trotoara. Samo bubnjevi i obojeni skauti koji belcima u slamnim šeširima dele letke s objašnjenjima da bi i oni saznali ono što ledena lica već znaju. o dokle”. Dorkas. Ničeg od toga nema u maršu na Petoj aveniji. svakako. Ta muzika navodi ljude na budalaste i neprilične stvari. Osim kad su muškarci koji su sedeli na prozorskom okviru prebirali prstima po dirkama trube i kad su se žene pitale „dokle.najčešće . poput dobačenog užeta za spasavanje. Ali je sigurno videla plamen. Nikad nije rekla ni reč o tome. Tada je uže pucalo i zbogom spokojstvu. Ipak se Alisa Manfred mogla zakleti da je u njoj čula klupko gneva. ali ne i stvarna. „priđi mi” muzika koju su pevale žene. Nikad nije rekla. Znala je iz propovedi i uvodnika da to i nije prava muzika. niti čopori obojenih koji su se otimali oko nadnica. štetna. niti ulice pune obojenih. mislila je Alisa. njenu sestru i zeta. Posle tog dana na Petoj aveniji Alisa je uvek nosila sa sobom uže za spasavanje. ne i ozbiljna. iako su bila pozvana. pripijeni i bestidni ili razdvojeni i razulareni. života ispod pojasa i crvenog ruža. Kriva je muzika.dobro zategnuto. Alisa je uhvatila listić koji se lelujao padajući na pločnik. suludo. da ukine rastojanje između ćutljivog deteta razrogačenih očiju i klizavih ludačkih reči.

znojiti se u letnjoj žezi tihog stana na Klifton Plejsu nego se izložiti razbijanju prozora ili prodornom kevtanju koje možda neće znati gde ili kako da prestane. neku vrstu bezbrižne gladi za borbom ili rubincrvenom iglom za kravatu svejedno.dolelujala do nje i gledala sam kako pruža jednu ruku da uhvati spasonosno uže koje joj je dobačeno pre osam godina na Petoj aveniji. Alisa ju je prevaspitavala i popravljala od leta 1917. a drugu steže u pesnicu u džepu svog kaputa. Bilo je nemoguće držati bubnjeve s Pete avenije na rastojanju od melodija u obliku kopče na pojasu što trepere iz klavira i izvijaju se iz svake Viktrole. nema pijanaca niti nemirnih beba koje dozivaju majke.„Neka i boli. Zbog nje je držala ruke u džepovima kecelje. svako je hteo da me pogosti. glasan i neumoljiv. Dorkas je to pamtila drukčije. Ne znam kako je to radila . niti je samo ona gubila bitku. samo me voli” .kako je uspevala da održi ravnotežu izvodeći ta dva različita pokreta. Čudeći se toj potpuno tihoj noći. delić melodije koju je čula ko zna gde počne da peva sam sebe. ali tek što okrene jastuk na mekšu. dobrodošlicu. da je ne bi smrskala kroz staklo. Videla sam je kako prolazi pored kafea ili nezastrtog prozora kad bi ova ili ona rečenica . nije samo ona to pokušavala. i mada je njena najranija uspomena otkad je stigla ovamo iz Sent Luisa bila parada koju je posmatrala s tetkom. a i jedno i drugo pod kontrolom glave. Ali. 4 Nemoguće. Neke noći su tihe.Ali. ta muzika iz noćnih barova. Čežnju za udarcem. Dok je tetka brinula kako da njeno srce održi u neznanju o bedrima. naravno. rascepom. ali je nije činila velikodušnom. kao na dlanu. nije brinula tu brigu. neka vrsta pogrebne povorke za njenu majku i njenog oca. lično ili iz druge ruke. ne čuje se nijedan automobil. Dorkas je ležala na . ali nije ih lako odbaciti jer njihova razuzdanost počiva. Bolje je zatvoriti prozore i spustiti roletne. Alisa može da otvori koji god hoće prozor i ništa neće čuti. birtija. na bubnjevima koji dovode u žižu Petu aveniju. može da se vrati u krevet. kupleraja. i stezala svet u šaci cedeći život iz njega zato što radi to što radi i radi i radi njoj i svakom koga je poznavala. „Kada sam bila u cvetu mladosti. bezobzirne reči. razuzdane i nadmene. Ona je lažno prikazivala sreću.” To su pohlepne. hladniju stranu. Njena sestričina. najviše od svega mrzela je u njoj želju. u njenoj glavi.

dušo. Drvo u drvenoj kutiji od cigara. kao šibica. izlagale pogledima.prekrivaču od šenile. a njihove okrugle oči sa sićušnim trepavicama i obrvama koje je tako brižljivo iscrtala. da će joj izleteti iz usta. Kad ju je tetka povela vozom u Siti. da će čekati i biti s njom kad god poželi da ga dotakne. drveno iverje. začas nestale.razletelo se po vazuhu. Za nju bubnjevi nisu bili uže drugarstva. U početku je mislila da će je napustiti ako bude govorila o njemu. i stiskala joj ruku dok su posmatrale povorku. ali pogrešnu bravu moraš ga doneti i staviti baš ovde. To joj je ulivalo hrabrost. Bubnjevi koje je čula na paradi bili su samo prvi deo. ne prebira po dirkama od slonovače. ti imaš pravi ključ. Tamo. Pamtila ih je kao početak nečega što je želela da dovrši. zapaljeno i dimljivo . Dorkas je mislila o tom životu ispod pojasa kao o jedinom životu koji postoji. Vatra se zatim okomila na njihove noge. sjajni iver skliznuo je dublje i udobno se smestio negde ispod pupka. Ššš. Još kao devetogodišnja devojčica u osnovnoj školi bila je hrabra. koje uopšte neće biti sahranjene. Koliko god bila utegnuta u svoje pletenice. zacrnela ih vrelim dahom. discipline i onostranosti. a onda i Bernardinina plava svilena kecelja i Fejina bela pamučna. Dorkas ga nikad nije pustila da izađe i nikad ga nije izbacila. Posmatrala je odlučne crne ljude i bubnjevi su je uverili da je sjaj nikad neće napustiti. Dorkas je izbegavala da misli o velikom kovčegu ispred sebe. ustreptala i srećna zato što je znala da nema mesta na kojem neko. i usredsređivala se na Rošelu. Izmičući tetkinim zaštitničkim i sputavajućim rukama. i o apotekarskom mirisu tetke Alise koja je sedela do nje. kad se srušio mali trem. ne udara po koži. u plitkim mokasinama. tu blizu. ne duva u rog dok iskusna žena peva zar me niko neće pokoriti. prva reč zapovesti. u Sent Luisu. sve što se bude dogodilo dogodiće se brzo. posmatrale su sopstveno nestajanje. nekoliko stopa ulevo. gde se i sad dimi i žari. ili nešto drugo. Kao s lutkama. Bernardinu i Fej. Haljina od crvenog krep-papira na Rošeli trenutno. koliko god joj ružne duboke cipele pokrivale gležnjeve koje su druge devojčice. Jedan iver verovatno je dospeo u njena otvorena nema usta i spustio se niz grlo. ne liže metalni lilihip. koliko god crne i debele bile njene čarape. A kad poželi da se on ponovo rasplamsa. One su. ništa nije moglo da . naravno.

uvijena poput školjke. ona kojom je okretala tanke listove Starog zaveta ili prinosila usnama cigaretu marke Old Gold. Sve za raj. ali mu se za dva dana. jedva četrnaest godina. Bog nam pomogao. Bol prouzrokovan odbijanjem bio je vidljiv jer je na njenom srcu. Nisu mogle da je potamne ni naočari. Pouke nisu postizale cilj zato što je Neolin budući mladoženja nestao sedam dana nakon što je stavio verenički prsten na njenu ruku. Ova je obećala. U sedamnaestoj godini život joj je već bio nepodnošljiv. Sestra sa obe ruke.sakrije hrabrost koja se njihala ispod njene suknje slične gvozdenom oklopu. Stroga disciplina pomalo je popuštala kad bi Frensis zadremala za kuhinjskim stolom. čitala im je Psalme. ostavljena. Desna ruka. napustila je porodicu i prijatelje i klipsala četristo milja za mladićem koji je otišao u vojsku. Neola s njom više nikad nije progovorila ni reč. njene pouke o dobroti i dobrom ponašanju rušile su se od golicanja greha koji je trebalo da ogade. a nešto u njoj bi se uskomešalo i započinjala je svoje vaspitačke priče pune razboritosti i opomene. Frensis Miler. Kod njih je često bilo četvoro druge dece. davala im je sendviče sa pireom od jabuka. Jasno im je. Neola bi se umorila od napinjanja glasa i izabrala dete koje će kresnuti šibicu za njenu cigaretu. počivala ruka na koju je stavio prsten. dva! vratila i. Raj. Kao da je pridržavala komadiće srca kukom zgrčenog dlana. zar ne koliku moć ima greh udružen sa lakomislenošću? Deca su češkala kolena i klimala glavom. Ne bi povukla ni tri dima. Lično je posavetovala prijateljicu da poštuje sebe i da ostavi čoveka koji nije bio dobar prema njoj (ili za nju). Neola. Vrlo mlada devojka. Kad je Dorkas bila mala i kad bi Alisa Manfred prihvatila posao koji će je zaokupljati mesec ili dva. Ali zgrčena ruka na grudima davala je posebnu ubedljivost njenim pričama o moralnoj propasti. Ta paraliza nije dotakla nijedan drugi deo njenog tela. ili zgrčio Neolinu ruku da bi bolje pridržavala komadiće srca. ali je barem Dorkas bila očarana topljivom mekušnošću puti i Rajem koji je navodio ženu da se vrati posle dva dana. odala se razvratu u kasarni. devojčicu su posle škole čuvale sestre Miler. Igrali su se mirno u malom kutku dnevne sobe. bila je prava i čvrsta. ni bubuljice izazvane prostim smeđim sapunom i pogrešnom ishranom. Kad razmislim . jednoruka sestra. Ali. dva! i terao devojku da putuje četristo milja do kasarne. ponekad samo jedno.

Ili da on. Brda žutih marama. obojica jednako privlačni. Najzad odlučuje i. dok prolaziš. odškrinuta su vrata tajne točionice i na tom svežem. osim da se izležavaš i nadaš se da ti se neće smejati kad budeš gola. pa je sve ispalo kao od šale. Felicijom. Prostire ruke jorgovana dovoljno nisko da te sakriju. sarađuje. u sedamnaestoj. Smeješ se stvarima koje stoje kako valja i onima okrenutim naglavačke . nudi ti dinje i zelene jabuke na uglu. do pravog mesta više ih vodi klavir koji se preliva iz okvira vrata nego broj stana. Štaviše. A Siti se. tačno znam kako se osećala. i ako si u stanju da uradiš. radiš i to drugo. saopštava tvojim leđima da je ona tatino anđeosko dete. popravlja ivice trotoara. Onda se priroda menja za tebe. radiš. Siti je pravi majstor: mirišljav. Obojica su bili niži od nje. bacali su u zasenak sve ostale. Ne bi se lako iskrala i otišla na tu zabavu s najboljom prijateljicom. U svojoj šesnaestoj godini Dorkas je jedne noći ponudila svoje telo jednom ili drugom bratu za ples. Pomisli kako je to. Zastaju i razmenjuju poglede pre . puteljak. i kad im je bilo potrebno oštro nadmetanje. spušta do tebe. nedoličan. uglačava pločnike. Jastuk za dvoje. samo napred. razdragan. tamnom mestu klarinet kašljucanjem pročišćava grlo dok se žena premišlja u kom ključu da pusti glas. dok ti šakom drži grudi. Pretvara se u sklonište.svejedno je kad već ne radiš ono što bi trebalo. A ako to nije dovoljno.o tome. Siti vešto otključava brave i zamračuje stepeništa. Učiš. reke egipatskih perli. Teško je kad nema ništa da se radi ili bar ništa vredno truda. Pečeno pile i nešto sa grožđicama privlače pažnju na otvoren prozor kroz koji dopire miris. Zabadaš zube u hranu i u ugled svojih drugarica. pamtiš. morali su da plešu sami sa sobom. Trebalo je samo pronaći neki dovoljno izazovan komad odeće. jer se ništa drugo ne može raditi iako. Šalje tajne poruke prerušene u javne znake: ovuda otvoreno opasno je pustiti obojene samo za muškarce bez pratnje na prodaju traži se žena soba za izdavanje zabranjeno za pse apsolutno besplatno dole sveži pilići brza besplatna isporuka. a trebalo bi da ležiš na nekom mutno osvetljenom mestu u njegovom zagrljaju i da te podupire samo jezgro sveta. da Alisa Manfred nije morala da prenoći u Springfildu. neće poželeti da su drukčije. ali vredi rizikovati. Strašno je to. Devojke se penju uz stepenište. Prekriva tvoje ječanje svojim. na svoj način.

Ona i Felicija najpre su sasvim skinule pojas. ali sve drugo odaje čvrstu ruku mudre starateljke: porub. dok devojke razmiču kragne na bluzama da provetre oznojene ključnjače ili brižno popravljaju štetu koju je vlaga nanela njihovim frizurama. ali ta obmana je tajna moć muzike koja im sopstvenu volju potura kao njihovu predviđajući njihovo predviđanje. Veruju da pre muzike znaju šta njihove noge. lepršavi talasi.no što pokucaju. a onda su se predomislile i premestile ga na pupak. mladić zadužen za muziku stavlja na gramofon brzu ploču koja odgovara blistavo osvetljenoj sobi. Ali. mladići pritiskaju na čelo presavijene maramice. a u spavaćim sobama uzdižu se brda kaputa. a njene cipele bi priličile nekoj mnogo mlađoj ili vrlo staroj osobi. Dorkas. Između ploča. šta njihove ruke treba da rade. Nameštaj je gurnut uz zidove i u predsoblje. Vrata se otvaraju i one ulaze. i svako oseća puls svog partnera kao sopstvenu drugu žilu kucavicu.toliko je . u šesnaestoj. ako ne jedno za drugo. Ljudi koje nijedna od njih nije ranije srela pridružuju se zabavi jednako lako kao i oni koji su odrasli u toj zgradi. Dorkas u svom partneru prepoznaje Martina koji je proveo jednu intenzivnu minutu na času dikcije u njenom razredu . Felicija joj je pomogla da rasplete kosu. Dorkas i Felicija tu nisu neznanke . još mora da nosi svilene hulahopke. i ublažava znake izdaje i napuštanja.niko to nije. Znale su da je loše obučen neko naprosto niko i Felicija je morala da cvrkuće komplimente duž čitave Sedme avenije ne bi li Dorkas zaboravila na odeću i usredsredila se na provod. Čak i u slabo osvetljenom hodniku tamna koža jedne drugarice ističe svetlu put druge. Dok ulaze. Sa uvučenom kragnom njena haljina izgleda manje detinjasto. kratki nabrani rukavi. očekivanja obeju devojaka porasla su od biranja odeće za tu priliku. a na kažiprstu se još vidi trag ruža kojim je namazala usne. Pod svetlom sa tavanice parovi se kreću kao blizanci rođeni jedno s drugim. Ni ovako ni onako nije valjalo. muzika se podiže do tavanice i izlazi kroz širom otvorene prozore. Muške ruke istog časa grabe obe devojke i povlače ih u plesni centar sobe. Pre nego što su se svetla pogasila i pre nego što su nestali sendviči i soda presečena alkoholom. pojas koji stoji tačno na struku. Pored Felicijine masne kose jače dolaze do izražaja meki. Smeh pokriva odveć otvorene poglede dobrodošlice i obećanja.

spušta ručicu. uprkos sramnim cipelama. može neometano da posmatra kroz lučni prolaz braću koja upravo završavaju svoju bravuroznu tačku. pred njom izranja i širi se polje moguće ljubavi. Drugi odmerava Dorkas koja im prilazi. procenjena i odbačena za vreme koje je potrebno igli da pronađe prvi zarez. pokušava ponovo. jedan se jedva primetno naginje ka drugom. besprekornim zubima. iako je sve što ona ima. Braća povećavaju napon svojih osmeha. slažu se Dorkas i Felicija. i dalje nasmešen nabira nos i okreće se na drugu stranu. Braća se blistavo osmehuju. Jasno je zašto Neola drži komadiće srca u zgrčenoj . Tek kad prođu još dva plesa. Neko se bori sa Viktrolom. kao i na kućnim zabavama kreću se spektakularno. Sad je na gramofonu prava ploča. gipka i izazovna. i dok Dorkas posmatra braću. Telo koje nastanjuje je bezvredno. A onda. onda stavlja drugu ploču. Odatle. Braća je dozivaju svojim širom otvorenim očima. od mladića tapšanje po leđima i mišicama. U tom zatišju braća primećuju Dorkas. kao i krompir-salata i svi znaju da se primiče čas za muziku u mraku. u času kad muzika. cepanje vremena na deliće sekunde . ispuni vazduh. i ne prekidajući nit pogleda koja spaja njegove i devojčine oči. znak je pravog interesovanja.ne tako brzo kao neki drugi. Dorkas prelazi u hodnik koji se proteže uporedo sa dnevnom sobom i trpezarijom. Dorkas dobro pleše . Smejući se prihvataju pohvale koje im pripadaju: od devojaka poglede divljenja. Svojim osmesima. Dorkas čuje šištanje igle koja traži prvi zarez. Dorkas izlazi iz senke i klizi kroz grupu. grebe ploču. pokazuju da se dobro zabavljaju i da im treba prići. Imaju divna lica. iz senke.nastavniku bilo potrebno da shvati da on nikad neće promeniti „sumljam” u „sumnjam”. Na ulici. Neverovatna pokretljivost. kao zategnuta svila ili istopljeni metal. u hodnicima. Iako je mlado. nešto mu šapuće. ona pilji u njih preko glave svoje tamnopute prijateljice.tako braća najavljuju vrhunac onog dela zabave u kojem se pleše zaista brzo. Dorkas je primećena. ta braća. Stomačni grč moguće ljubavi nije ništa prema ledenim pločama koje joj sad začepljuju vene. ali je. Sendviči su već nestali. Grč u stomaku. primećuje da braća privlače pažnju gomile u trpezariji. spora i zadimljena. svenulo je na grani pre no što je procvetalo. Viša od većine prisutnih.

od časa kad su je odbacila razigrana braća do časa kad je Alisa Manfred otišla na onaj sastanak svog kluba. Ako se izuzmu žene iz kluba. govorila je.. ti baloni plivaju ispod pene oblaka i niko ne može da skrene pogled s njih zato što se svakom čini da posmatra sopstveni san. I mada je raniji dolazak kući . Čak i bake koje su čistile stepenište zatvarale su oči i zabacivale glave slaveći svoju slatku čamotinju. usmerena. „dođi i greši”. ali se nije mogla takmičiti sa sveprožimnom muzikom Grada koja je neprestano preklinjala i izazivala.ruci. kraj tezge sa slatkišima gde ju je prvi put video i zapitao se da li joj je to pepermint koji je kupovala. Džo je sreo Dorkas u kući Alise Manfred. osim.” Tokom tri godine. kako lebde na nebu. Zato je. Takva je bila njena glad: hipnotišuća. vedro slepe. Nije želeo da ga uhvati kiša dok isporučuje robu. Osećao je kiselinu u stomaku i noge su ga malo bolele. Put koju su braća nedvosmisleno prezrela. Bezmalo. naravno. Ali. Alisa Manfred je mukotrpno radila na zauzdavanju svoje sestričine. pred njenim nosom i očima. kad je izašao od gospođe Rensom i zaustavio se na pola sata da posmatra kako se Bad i Si Ti uzajamno psuju za tablom mice. ako je on voljan da je potraži na poslu. svetlu i baršunastu svuda osim na obrazima. „Dođi”.. pokvario kožu. a kiša je pretila čitavog tog toplog oktobarskog jutra. „Niko mi to ne radi kao ti. Bez očiju. sakrivala je glad za ljubavlju koja je besnela u njoj. malo je onih koji su znali gde je Džo sreo devojku. Džo je odlučio da sačeka do sledeće subote jer mu sudbina ne zavisi od jednog dolara i trideset pet centi koliko iznosi porudžbina. Videla sam naduvene ribe. Došao je da isporuči robu Šili. uzde kojima je tetka kontrolisala Dorkas iskrzale su se i na kraju pukle. javna tajna koja lebdi tik ispod pokrivača od oblaka. ali na neki način svesni pravca. koja je pitala da li bi Džo mogao pre podne da joj donese orah-smeđu farbu #2 i krem za uklanjanje fleka u Klifton Plejs 227 jer tako ne bi morala da čeka do iduće subote niti da po mraku potegne do Lenoksa kako bi je sama uzela. odlučio je da odmah skokne do Šile i završi posao za taj dan. rođaci Malvone Edvards. Ne kod Dagija. njen život bio gotovo nepodnošljiv. u vreme kad joj je Džo Trag prošaputao one reči kroz poluzatvorena vrata.

Svađa između Si Tija i Bada oko sudbine SS Etiopije bila je vrlo dobra. masna pita. Vrata je otvorila pepermint devojka sa lošim tenom. ali je mrzeo nedeljni ručak: pečena šunka i posle nje slatka. čak srećne zbog obavljenog posla i društva. Kad bi Violeta mogla da se ograniči na supu i bareno povrće (s komadom hleba) bio bi sasvim zadovoljan. Dok joj je govorio ko je i zašto je došao. subotnji obed biće gotov pre vremena i dobar: okasneli letnji zeleniš skuvan sa kolenicom koja je pretekla od prošle nedelje. sastavljenim od ostataka. Jedva je čekao da dođe kući i navali na jelo. vidi! Mogao bi jednom i da me iznenadiš.značio više vremena u društvu sa nerazgovornom Violetom i gnjavažu sa sifonom ispod sudopere ili sa mehanizmora koji pokreće konopce za veš na njihovoj strani zgrade. Džo se radovao nemasnim obedima. Onih mladih.ne šnenokle ili karamel krem najviše kuglice s voćnim filom. vrlo zabavna: slušao ih je duže nego što je nameravao i podne je već bilo prošlo. Alisa Manfred. pristupile su kraljevskom piletu oko kojeg se Alisa prilično namučila. a apetit se. Još je voleo slatkiše. Džo Trag. tvrde slatkiše . Šila je promolila glavu u predsoblje i povikala: „Vidi. Nervirala ga je Violetina odlučnost da stekne zadnjicu koju je nekad. nije skočila kad je začula muški glas.” Nasmešio se i ušao. imala. Takav prekid sastanka doneo je ženama radosno uzbuđenje. i pozvala ga u dnevnu sobu. kao što znamo. Savesne građanke okupile su se da zajedno ručaju i dogovore se kako da nađu darodavce za prilog koji su želele da uruče Nacionalnoj ligi crnih biznismena na Dan zahvalnosti. Džo se među njima osećao kao jedan od raspevanih kicoša sa kamašnama. setivši se šta je rekla Džou. Zadovoljne. nije spustio svoje koferče sa kozmetikom sve dok nije došla domaćica. Kroz vrata se čuo ženski žagor. Mladi petlovi . nisu bile svesne da im nešto nedostaje sve dok Alisa nije poslala Dorkas da otvori vrata i dok Šila. koji su se okupljali na ćoškovima sa kravatom i maramicom u istoj boji koja je virila iz džepa na grudima. O tome je razmišljao kad je pronašao broj 237 i krenuo uz stepenice. po sopstvenom tvrđenju. Džo je pozvonio. Nekad je bio ponosan na njenu kuhinju. Pošto su isplanirale sve što su mogle i zapisale sve što treba. Ali sad je imao pedeset godina. Stajao je osmehujući se. menja.

jedi”. s muževima. devojko. kao da su mu krajeve cipela pokrivale kamašne boje peska. odmeravale njegove raznobojne oči i naređivale: „Dođi ovamo. sviđao im se njegov glas. Da ti sipam? Evo. i njihovim komentarima nije pridružila nijedan svoj. divni i užasni. prebacivale mu zbog kašnjenja i nepoštovanja. Zašto nikad nije pozvonio na njihova vrata. prekorevale i obožavale u isti mah. i da iz njega pojedu večeru. zašto nije ustrčao uz četiri niza stepenica sa odmorištem da njima nešto isporuči? Pevuckale su komplimente i žalbe. ton kakav su mogle da čuju samo kad bi posetile bandoglave stare rođake koji nisu hteli da mrdnu iz svog prednjeg dvorišta i sa svojih ispošćenih njiva i da se presele u Siti. Smejale su se. i sedi. žene su mu dodirivale kosu i gledale ga pravo u lice. koji su duvali u šoljicu s kafom i držali nož čitavom šakom .” Bile su to uglavnom žene njegovih godina. Ali. koji im je pozvonio na vrata držeći u ruci koferče sa uzorcima. ti samo donesi ovom čoveku prazan tanjir.” Bunio se. lupkale prstima po stolnjaku i začikavale ga. Rekle su mu kakva osećanja u njima budi tako visok muškarac. budi razuman. bez obzira na to koliko je visok. koliko je njegov osmeh seoski bezazlen i koliko je tuge u njegovim očima. Podsećao ih je na muškarce kojima je šešir služio i da ih zaštiti od sunca dok su orali. Dorkas. decom. pa i unucima. one su bile uporne. laskavim pogledima žena.stajali su ne čekajući kokice jer su ove čekale njih. važi? Ćuti. htele su sve da kupe. Iako je nastojao da ne jede mnogo i da ne pokvari apetit za pozno letnje povrće koje se za njega sigurno već krčkalo u šerpi. Muškarci su smešni. pitale ga ima li još nečeg u njegovom koferčetu pored onoga što je toliko uzbudilo Šilu. Naravno. sve osim Alise koja se zadovoljila jedva primetnim osmehom i uzdržanošću. Naravno. Pod izazovnim. neznancem ili prijateljem. a ja ću mu ga napuniti. U ovakvom društvancetu mogu nekažnjeno da rade ono što ne smeju kad se nađu nasamo s nekim muškarcem. vidi čega sve ima ovde. „Ovo vreme je dušu dalo za upalu pluća moraš nečim da obložiš kosti. mislile su. Pored toga. i koristile su svaku priliku da im to stave do znanja. ostao je na ručku. Imao je dubinu. Otvorio je koferče. Rintale su za sebe i za svakog kome su bile potrebne. Šila. Džo je osetio prijatnost od sopstvenog osmeha. govorile su. dušo. čoveče. „Jedi.

toga dana u kući Alise Manfred. Razmotavaj njenu platnenu salvetu koliko god hoćeš. Pitam se da li je Alisa predosetila da će Džo Trag zakucati na njena vrata? Ili je možda nešto pročitala u onim silnim novinama uredno naslaganim ispod komode. Ali. kao i tanjiri i pribor za jelo. koliko je smešan. nigde nećeš videti krmaču. Mora da ih je čitala. možda zbog njene glave u koju su bile spakovane sve majstorije krojačkog zanata. a svi koji su s njom proveli više od pola sata znali su da to nije njen stil. Razmišljala sam o tome. Ne ako želi da se mirno nagne preko bilijarskog stola i okrene leđa muževima svojih mušterija. Gledale su pravo u njega i govorile mu.dok su jeli. susretljive žene kupiti njegovu robu i na pamet mu nije padalo da se spetlja s nekom od njih. Ali. naravno. i šta joj je rekao. tokom tog oktobarskog ručka u kući Alise Manfred nešto se otkačilo. koliko je divan i užasan. i to više puta. Svakom je potreban dobar svežanj novina: da na njima ljušti krompir. Šta je mislio tada i kasnije. ne priliči njenim godinama. da ih upotrebi u kupatilu. Umela je da preseče jednim pogledom najbolji trač kad bi joj se učinilo da je mera pređena. Alisa Manfred ih je koristila drukčije. Odsutna i zamišljena. Džo Trag je računao da će nasmejane. Verovatno zbog Dorkas. Možda je tog oktobra i Alisa počela da razmišlja o tome. da zavije glavicu kupusa. sve blistavo i lepo raspoređeno. Ali. Ako se dobro sećam. Porcije su možda bile malčice škrte. naprosto nije obraćala pažnju na sitnice. Kao da to nije i sam znao. bila učtiva. Alisa je bila neodlučna i izgubljena. ne uobražena. kako su znale i umele. ta igra je najednom dobila izvesnu težinu. Došapnuo je nešto devojci dok mu je otvarala vrata da ga isprati. kolačići su hili lepi i laki. mada ne i haljina. Svi su sve znali. U januaru više nije bilo potrebe da se pretpostavlja ovo ili ono. Po njenom hodu sam mogla da zaključim da donje rublje. i u tom trenutku niko nije izgledao zadovoljniji i iznenađeniji od njega. i mislim da je imala nešto protiv putera. nije ga bilo mnogo u njenim desertima. Za ručkom je. dok je slušao njihovo zadirkivanje i na njega odgovarao. Haljina koja vam se učinila vesela postajala je drečava i aljkava u njenom prisustvu. Ta je umela da postavi sto. zašto bi ih inače . Uvek sam smatrala da je ta devojka vreća laži.

To se ipak dogodilo. Žena koja je zazirala od ulica pustila je u svoju dnevnu sobu ženu koja je jednom sela nasred ulice. Da je češće izlazila. ili kad joj je potrebno da negde ostavi rezervni ključ za slučaj da izgubi svoj. Jedan čovek. Ne samo da se osećaš bezbednom. ili ako hoćeš da otkriješ tuđe. Koji im ulični propovednici preprečuju put? Da li prolaze pravo kroz grupu dečaka koji šutiraju konzerve na trotoaru ili viču na njih da se sklone? Prave li se da ne vide čoveka koji sedi na braniku automobila ili zastanu da s njim razmene nekoliko reči? Ako izbije tuča između muškarca i žene. znala je odveć mnogo o odveć maloj stvari. Ali. da li priđu da posmatraju ili se. Najbolji način da saznaš šta se događa jeste da posmatraš kako se ljudi ponašaju na ulici. Prosto je to uradio. svačiji poznanik. Alisa Manfred je odložila igle da bi ponovo razmislila o onome što je nazvala nekažnjivošću čoveka koji je ubio njenu sestričinu samo zato što mu se tako moglo. Čovek koji u koferčetu nosi uzorke. dobar sused. već ti je njegovo društvo milo zato što se takvima kao što je on žena obrati za pomoć kad pomisli da je neko prati ili posmatra. sedela na stepenicama ispred zgrada ili ogovarala po frizerskim salonima. poslednji ljudi na svetu koje je želela da vidi bili su Džo Trag i oni koji su s njim povezani na bilo koji način. Alisa Manfred nije bila od onih koji traže razloge da provode vreme na ulici. Krajem marta. Za nju je ulica bila put do kuće kojim je išla najbrže što je mogla. Od onih koje pustiš u kuću zato što nisu opasni.čuvala? A ako je išta u tim novinama pročitala dva puta. Upozorava mlade devojke da se klone sumnjivih kafana i . Kupuješ njegove proizvode i nikad ne čuješ da je ikom učinio nešto rđavo. Prijatan. naučiće te onome što treba da znaš ili će ti razbiti glavu. Jedna bespomoćna devojka. Ako imaš tajne koje želiš da sačuvaš. Možda bi shvatila šta joj se događa pred nosom. ulice će te zbuniti. saznala bi više nego iz novina. nije čak morao ni dvaput da razmisli o opasnosti u koju dovodi sebe. za svaki slučaj. Nije to bilo teško izvesti. drže na bezbednom rastojanju? Jedno je sigurno. novine ti mogu pomeriti pamet. Kad je najzad saznala šta se događalo između tog oktobarskog i onog strašnog januarskog dana koji je sve okončao. Takav čovek te doprati do vrata kad propustiš tramvaj i moraš noću da pešačiš do kuće. zato što si ih videla s decom.

Alisa je namestila dasku za peglanje i ispod nje postavila novine da čaršavi ne bi dodirivali pod. tamo sečivo. Zaista? Kad se novinski izveštaji pažljivo pročitaju vidi se da većina tih žena. Pet žena pritvoreno. On je znao da zlo nije dobro. Barem to. Bespomoćne kao patke. ćutljivi i dostojanstveni . „Ne verujem.” Rekla je to naglas. prekraćivala je vreme pletući čipku ni za koga. Čekala je da se ugreje pegla. rep? Maska. Mogao je biti jedan od onih koji su marširali na Petoj aveniji . I te kako bi ih oboje prijavila policiji da sve što je znala o crnačkom životu nije govorilo protiv toga. Oslobođena osmorica optužena za silovanje. Žena izvršila samoubistvo. crnim ili belim. Opran i složen veš leži u korpi koju je koristila i njena majka. pokorenih i slomljenih. Rođena žrtva? Lak plen? „Ne verujem. u svakoj njenoj ulici.hladni. čitajući novine.ljudi koji u njima ubijaju vreme. Niti lak plen. da ga pusti u kuću. Muž ubio ženu. otrov u listu. Muškarci tuku. Muškarci mahniti od ljubomore. milioni koji proizvode milione? Ovde trn. Alisa Manfred je mnogo šta videla i pretrpela. Čovek je došao u njenu dnevnu sobu i uništio njenu sestričinu. slažući ih na pod. Zaludna i povučena u žalost i stid.kroz prostor koji su stvorili bubnjevi. Svake nedelje od smrti njene sestričine. a ipak je učinio zlo.” Izlizana mesta na posteljini ojačana su čvrstim koncem. barem to su naučile. Protiv toga da dobrovoljno razgovara s nekim policajcem. Žene ga začikavaju zato što mu veruju. mislila je Alisa. mislila je. ponovo ih dohvatajući. Njegova žena je upala na pogreb da ga uprlja i obeščasti. jezik. Sada ih je čitala drugačije. nije bila bespomoćna. let. Beli napadači osuđeni. kao Dorkas. da ga posmatra kako se meškolji u njenoj fotelji da bi udobno smestio plavi čelik koji ga je činio muškarcem. ispovedaju se žene. u njenoj kući. novine su iznosile na videlo kosti neke uništene žene. doživljavala je strah svuda u toj zemlji. Zar nije sve na Božjoj zemlji rođeno ili naučeno da se brani? Brzina. Tek sada se osetila zaista ugroženom zato što poživotinjeni muškarci i njihove poživotinjene žene nisu ko zna gde. već u njenom susedstvu. Žena i devojka žrtve tog i tog. ali je čekala i surovu ženu crnu kao čađ koja . tokom čitavog januara i februara. Širom zemlje crne žene su bile naoružane.

bez sopstvene dece . jasna i mutna poput morskog otpada koji su talasi izbacili na plažu.” Rekla je to glasnim šapatom kroz prorez na vratima s kojih nije skinula lanac. i zato što je ostavljao njihove žene na miru. promenila mu smisao i značenje. Pokucala je na njena vrata u rano jutro. „Nemam ništa da vam kažem. Alisa je sedela u prvom redu u crkvi i bila potpuno oduzeta.je. Ljudi su je prozvali Violentna. Alisa se sada nije plašila ni njega ni njegove žene. Čovek koga su stanodavci i stanari voleli zato što je slagao igračke razbacane na pločniku. Posle toga . sad su svi to znali. A upravo to je Dorkas tražila. započinjao glupu tuču. malo-pomalo. Žena koja je upropastila obred. Koga su deca volela zato što se nije mešao u njihova posla. Alisa je pomislila da to može biti samo neki predstavnik zakona. osećanja su se vratila.gnev. uvek je pominjana i ta žena. da popriča ili ko zna šta. Kasnije. U pedeset osmoj godini. Samo čekanje da beba poraste i stvori sopstveni osmatran i čuvan teren. Koga su muškarci voleli zato što nikad nije varao u igri. pomislila je. Prema Džou Tragu koji je to učinio: zaveo njenu sestičinu u njenoj kući. Baš ništa. Koga su žene volele zato što su se u njegovom društvu osećale kao devojke. niti spletkario. Prema Džou. Čovek koji je prodavao kozmetičke proizvode. koji joj oteo sestričinu kao zmija skrivena u travi. Koga su devojke volele zato što su se u njegovom društvu osećale kao žene. Sad je čekala Violetu s manje kolebanja. Čekala ju je s manje oklevanja nego ranije i bez imalo one mešavine straha i gneva koju je osećala u januaru kad je žena koja se predstavila kao Violeta Trag došla da je poseti.tačka. Nije morala da čuje ime da bi se uplašila ili da bi saznala ko je posetiteljka: glavna zvezda na pogrebu njene sestričine.a sad je . Ubicu. pred njenim nosom. prijatan sused kakav postoji u svakoj zgradi u gradu. Prirodno. osećala je drhtavi bes. Fini čovek. neobična i prepoznatljiva. kad se govorilo o smrti njene sestričine.osmatran i čuvan teren gde su vanbračni život i neoverljiva trudnoća bili granica podnošljivog života.nešto novo . nosila nož. dovoljno mirna da se zapita zašto je sve to tako. i stid što je trava u koju se sakrio bila njena . Najjači je bio strah i . doduše pod novim imenom.

nasilju. Sad se pitala da li bi to učinila i da joj je muž poživeo ili ostao sa njom. Taj Bog je već na putu. „Isekla me je do zuba. Naoružavale su se širom zemlje. Dok je rasla pod tim vrućim nadzorom. Na jedino dete svoje mlađe sestre. „Crnkinja”. A nenaoružane? One su našle zaštitu u crkvi i strogom. ali ipak jeste. to je smrtonosnije bilo njihovo oružje. Ponekad su stizali u bolnicu živi samo zato što su ostavili brijač na mestu u koje je zasekao. žensko sedenje (s prekrštenim nogama). sa komadima kože koji su se još samo krajičkom držali na licu. evo ga. Kad je dobila grudi. Muškarci su trčali ulicama Springfilda. naslanjanje na sto. Govorili su joj o njenom telu strogo i pažljivo: ružno sedenje (s raširenim nogama). međutim. „Zaboga. ili barem u vreme koje je pamtila. kose. Jer to je zaista bio rat. prokletstvu vanbračne trudnoće.mrtvo i ono koje joj je bilo povereno . ljutitom Bogu čiji je gnev na ljude koji su ih povredili bio toliko strašan da se nije mogao gledati. njihanje u hodu. i pomagao joj u odlučivanju. morala je da ih stegne i prikrije. dolazi da ispravi nepravde koje su . „Dozuba. Grozili su se mrlja krvi. nisu predavale. devojko!” Mrštenje kad porub ne može više da se popusti. disanje na usta. Kad se udala za Luisa Manfreda. Naglas su maštali o unucima koje će moći da gledaju i drže u naručju. crne žene bile su opasne. Crne žene bile su naoružane. Zato je odlučila da se preda i da učini sestričinu sopstvenim ratnim zarobljenikom. Toga i potrebe za novom odećom. ili da je imala svoju decu. pored nje. Alisa se zaklinjala da ona neće tako. sve je prenela dalje. a istovremeno su mrzeli vrške koji su se pomaljali pod bluzom Alisine mlađe sestre. Da je bio tu. okruglog i oštrog. strah se preobratio u svoju suprotnost. kad pojas ne može da se proširi. Alisa je jednom radila sa švedskim krojačem koji je imao ožiljak od uveta do ugla usana. Njeni roditelji bili su time opsednuti sve vreme. Druge žene se. rekao je. ruke na bokovima.razmišljala je o histeriji. nove krivine bedara.” Ledadžija iz Springfilda imao je četiri pravilno raspoređene rupe na vratu od ravnomernih uboda nečeg tankog. možda sad ne bi čekala ženu zvanu Violentna i prevrtala po glavi ratne misli. do zuba.” Osmehom i mahanjem glave izrazio je svoje čuđenje. Ist Sent Luisa i Sitija s jednom mokrom crvenom šakom u drugoj. toliko su bili prestravljeni od same pomisli na moguću trudnoću. što su manje novca imale.

već ono za čim sama žudi: siluje zato što želi da bude silovana. uzbuni blok i drži svu decu na oku. Znani i neznani muškarci dobacivali su im gadosti kroz prozor automobila svakog bogovetnog dana u njihovom životu? Ihaj. One koje su kupovale kuće i zgrtale pare kao zaštitu i sredstvo da se obezbedi zaštita. Policajci su ih udarali pesnicom u lice i tako lomili odlučnost njihovih muževa i njihove vilice? Ihaj. Ostavljala je poruku ispod Alisinih vrata svakog dana počev od januara . živa soda. prikupi priloge. obarajući mecima zakone i upirući prstom na krv i izmučeno telo. krhotine stakla obmotane nečim na jednom kraju kako bi se mogle uhvatiti golom rukom. Vidiš? Vidiš? Ono što je nekad učinio njima. da se seljaka ili opstane tu gde je.nedelju dana posle pogreba . I opasan. žena bode. da smisli način. otvori školu. sve druge vrste crnih žena bile su neme. spopadni mesnu vlast. klubu. Strašnom i nedoličnom blizinom. teši i ublažava. da zahteva. Ništa. Kolje decu zato što želi da bude zaklano dete. u mesecu martu. One koje su delile život sa naoružanim muškarcima. Ali u božjim očima. postaju ono što rade drugima. Azar nasilje ne ide pod ruku s porokom? Kockanjem. Unesrećio ih je? Da. lude ili mrtve. Zver ne čini ono što joj je učinjeno. Ko su još bile te nenaoružane? One koje su mislile da im ne trebaju sečiva. tako lep. Ovde je. Ništa što je njena sestričina uradila ne može se meriti s tim nasiljem. Gradi zatvore da bi u njima živela i grčevito prianja uz sopstveno propadanje. Psovanjem. Bile su vređane i psovane? O. Muž puca. tako jednostavan. ali pogledaj odakle izvire nesreća. ili udruženju osnovanom da spreči ili ne dopusti. Ženu koju su prozvali Violentna zato što je pokušala da ubije ono što je već ležalo u kovčegu.im učinjene. da. nađi novi stan. obuci mrtvaca. One koje nisu nosile pištolje zato što su same postale pištolji. Bile su saletane u kuhinji i sobici iza radnje? Ihaj. Plati kauciju i izvuci iz zatvora. Njihovi neprijatelji dobijaju ono što su tražili. svet sad čini sam sebi. i u njihovim. . čekala ženu s nožem. Već. Alisa je sada.a Alisa Manfred je poznavala soj crnaca kojem je pripadao taj par: učila je Dorkas da se kloni takvih. koje nisu nosile skakavce zato što su kao skakavci prosecale grupe ljudi. Godine 1926. Božji gnev. One koje su uvećavale svoju malu snagu pristupajući nekoj ligi. Gadan soj. sve te ružne reči i pokreti samo su žudnja Zveri za sopstvenom pogani. ali samo pogledaj kako svet vređa i psuje samog sebe.

primirila se. . Ali. Kao rođena majka. Previše. Naročito nije želela da vidi ženu koju su prozvali Violentna. „Je li to ona?” Alisa nije morala da se okrene. Zaista ne znam čemu ovo. „Šta vi uopšte hoćete od mene?” „O. Vidite koliko ima.. očvrsla i pustila tu ženu u kuću. pošto je čula koliko se onaj čovek kida i pošto je pročitala naslove u Dobu. s čađavom muzikom koja ih podjaruje. Lepo od tebe što si došla.?” „Izvinite.” „Tako mi je teško”. Znala je u šta se zagledala njena posetiteljka. samo bih malo posedela”. kad je prvi put pustila tu ženu u kuću.” „Podižeš tuđe dete. „Cenim vašu brigu”. rekla je Violeta dodirujući prstima vrh šešira. lak plen? Prirodna žrtva..” „Molim vas. a boli te kao da je tvoje rođeno. Felicija. „Zašto ne odete kod lekara?” Violeta je. Uplašila se kad je ispod vrata našla njenu poruku.” Pokazala je sto pretrpan hranom i dobronamerne ljude oko njega. „Vidite koliko je toga.. Barem je pokušala. prošla pored nje i krenula ka stočiću u uglu.” Tada nije želela previše da čuje i sazna. žive u mojoj zgradi. Žutim cipelama. kao namagnetisana. Ona će i tako završiti u zatvoru . rekla je Malvona. Ali nešto kasnije.” „Hvala vam. „Poslužite se.” „Imam problema s glavom”. „Ne bih rekla. I. Alisa se sad nije plašila kao u januaru i kao u februaru. u februaru.. Novostima i Glasniku. naravno. kao da želi da napravi što veće rastojanje između sebe i tih reči.” „Sve sam činila za njega. Ne bih rekla. Poslužite se. Alisa se odmakla od nje i zadržala dah.” „Oni stari pokvarenjaci. rekla je.sve one na kraju tamo dospeju.” „Zdravo. Čuli ste za Cakana. rekla je Violeta.” Tokom bdenja Malvona joj je ispričala neke detalje. „Kao da je bila moja. znate.Crvenim haljinama. „Žao mi je. mog sestrića.

Pomislila sam da možda zato dolazite.” Violeta je ćutke posmatrala lice koje je naviralo iz rama. Došli ste da istresete još malo svoje zloće. Ne mogu da nađem mesto gde bih malo posedela. U redu.” „Ne? A koga treba da se plašim?” „Ne znam.” Kad je Violeta došla drugi put.” „Bilo bi najbolje da odmah odete. U Sitiju se čovek uobrazi. Nisam nikom pravila probleme.„Jeste. Nimalo. Zato me i boli glava. Ponekad.” „Osim Dorkas. Čudno. Pre no što je stigla da pomisli da to ne bi trebalo reći. To tamo je ona?” „Već sam vam rekla da jeste. ova se okrenula od fotografije i rekla: „Ne treba mene da se plašite. Dok nisam došla ovamo. Pre nego što je smogla hrabrosti da zamoli ženu da ode. ali ne i krvožedno.” „Nemam ja svoje zloće. Dok je navlačila zavese da preseče svetlost koja je njenoj gošći bila pravo u oči. Samo minut.” „Zadavala vam je mnogo briga?” „Ne. Taj nikog nije povredio. mirnog čoveka. izletelo je pitanje. „Zašto je to uradio? „Zašto je ona to uradila?” „Zašto ste vi?” „Ne znam. Radila sam sve što su mi govorili da radim.” „Pustite me da ostanem. naoštrenim brijačima. „Ostavlja utisak finog. Alisa se unervozila.” „Ja sam u njenim godinama bila dobra devojka.” „Niste došli ovamo da kažete da vam je žao.” Čudnovato ponašanje. Alisi su se još motale po glavi one besne žene sa živom sodom. Tuče li te?” „Džo? Ne.” „I veverica. ožiljkom ovde. ožiljkom tamo.” „Molim?” . pomislila je Alisa. rekla je: „Tvoj muž. Tuče li te?” „Da li me tuče?” Violeta je izgledala zbunjena.

„Najpre sam mislila da dolaziš ovamo da mi naudiš.” „To me ne zanima.” „Ovde svi traže pare. Ima tu još nečeg.„I zečeva. I sa šeširom koji nikad nije skidala. Ali. Nije odmah dobio posao u hotelu. Tri kuće na dan. Onda sam pomislila da želiš da mi se zahvališ što nisam pozvala policiju. Znam gde su meni bile misli. Fazana. Gde su bile tvoje?” „Sad me i prekorevaš. i srna. Ali je samo rekla: „Skini tu haljinu da ti popravim porub.” Violeta je ućutala i zagledala se u fotografiju.” „Koješta. Violeta je sedela u gaćicama i kaputu dok je Alisa sitnim bodom zašivala porub na rukavu. Ja sam počela da se bavim friziranjem. Da ćeš me pustiti. kod kuće. Džo je noću čistio ribu. Alisa joj je dozvolila da je odnese svojoj kući. a viđala si je svakog dana. Onda sam pomislila da želiš da ponudiš utehu.” Violeta je uvek nosila istu haljinu i Alisu su nervirali končići koji su virili iz rukava.” „Da. to je bilo mnogo para.. Mislila sam da ću ovde moći. baš kao ni ja. zanimalo me je kakva bi to devojka trebalo da budem da bi ostao. U početku sam radila po kućama. Sutradan se vratila i izgledala je tako loše da je Alisa poželela da je ošamari. kao što i jesi. kao i ja Džoa.. Tražio je pare. To ti neću dozvoliti. bila pocepana barem na tri mesta. Oposuma.” „Ne znaš ništa o svom rođenom mužu. Da.” „Ne.” * Alisa je složila čaršave i počela da pegla prvu haljinu kad je Violeta . tebi nije do toga. Trebalo bi da imaš osamnaest godina. to je sve. a očekuješ od mene da ti pomognem. a Džo.” „Ni ti nisi znala da se sastaju. ali ovde možeš i da ih zaradiš.” „Zašto ste otišli odande?” „Kućevlasnik nije primao zečeve. koliko je videla. je l’ da?” „Morala sam negde da posedim. kao i postava kaputa koja je. Znam da nisam mnogo učinila da zadržim Džoa u kući. Ali. Dobro se jelo tamo.

mnogo godina ranije povlačila je vrh pegle po šavu belih muških košulja.” „To bi bilo dobro”. Alisa se drukčije osećala i drukčije je govorila u njenom društvu. Kao da su obziri i ljubaznost među njima suvišni.” „One su samo žene. rekla je Violeta. Krpe za prašinu.pokucala. zavese. Mnogo. Taman šešir činio je njeno lice još tamnijim. vrećice sa solju za izbeljivanje zuba. Kao mi. Pritiskala je sve dok tkanina ne postane glatka i kruta od štirka.” . i možda niko ne bi primetio razliku. podmetači za saksije. bile su složene na stolu. Prepoznala je kucanje. Možda ih niko ne bi pravio. nešto potrebno . Zamenjuje ih nešto drugo. za veliko spremanje. Alisa je ispustila mali uzdah. trake vezane oko zglobova vodovodnih cevi da se ne bi zaledili.” „Ko bi onda pravio lepe ženske frizure?” Violeta se nasmejala. zapanjena što otvara vrata jedinoj osobi koju željno iščekuje. Svejedno. „U martu čovek može gadno da se razboli. Te košulje su sada krpe. znaš. Preka. rekla je Violeta. parčići na kojima isprobavaš da li se pegla dovoljno ugrejala i kojima obmotavaš vrele drške. Kad bi Violeta došla u posetu (uvek nenajavljena). Oči su joj bile okrugle kao srebrni dolari. još tople na dodir. Čak i fitilji za uljane lampe. nešto se otvaralo. Ona vrsta jasnoće koju ludi ljudi traže od neludih. „Sve moje nevolje bi prošle kad bi mi se razbolelo telo umesto glave. „Niko. Škrta.” „Razlika nije samo u frizuri. ali nije bila načisto treba li da se obraduje ili da se naljuti.” „Zamalo”. „Smrzla si se. I dva krevetska čaršava. možda. Sad je brigom svojih otmenih ruku darovala sopstvene haljine. S Violentnom je bila neučtiva. Sa zakrpljenom postavom i pričvršćenim manžetama. Četiri jastučnice. Violeta je morala da vodi računa samo o čarapama i šeširu da bi izgledala sasvim normalno. Sledeće nedelje.možda jasnoća. Ne kao s drugim ljudima. ali su mogle najednom da se suze.

Potegla si nož na mrtvu devojku. a i sada.” „Ali. jeste. molim te”. „Ne razumem žene kao što si ti.” „Ne zanima me. nisam nikad.” „Ne pričaj mi o tome. Mislim .” „Hajde. i zbog njih takođe. rekla je Alisa.” „Ona nije bila neprijatelj. Ja i Džo imamo šta da jedemo zahvaljujući njima.” „One dele muškarce. Nisi čak imala ni dostojnog neprijatelja.” „Ne mislim na zanat. rekla sam ti.” Violeta se osmehnula. Moj neprijatelj. Što da ne. Ne želim da slušam o tome i otkud im pare.” . „Nisam se rodila s nožem.” „Grozno. Sipaću ti čaj. da li bi ti to uradila?” „Pitam se.žene. „Da si saznala pre nego što ju je ubio. Čak ni kad je moj muž otišao s drugom. Rđe.” „Ti nisi nikad?” Violeta je uduvavala mehuriće u čaj. tuku se s njima. Nijedna žena ne bi smela da bude prinuđena da tako živi.” „Bile su dobre prema meni kad niko drugi nije. mogu po ceo dan da zarađujem na njihovim glavama.” „Kad god ostanemo bez para ili naiđe nepredviđen trošak. Rado. „Nisu.„Ne”.” Alisa joj je dodala čaj. ali si ga uzela u ruku. Muškarci. Hoćeš li čaj?” „Da. „Mani to. A ti. Zar se one ne svađaju sve vreme? Ne bojiš se da će početi da se tuku dok ih friziraš?” „Samo kad su trezne.” Sipala je čaj. Onda. tako je bolje zar ne? Šteta je već bila počinjena. podigla šolju s tanjirićem gledajući u Violetu. Zašto ne želiš da slušaš o tome?” „Eh. kad to nisam znala. rekla je Alisa.” Alisa je prešla jezikom preko zuba. Nisu kao ja.” „Ne.” „O. „Stomak mi se prevrće. nekog koga vredi ubiti.” „Nijedna žena ne bi smela tako da živi. „Aaa. tako. Žene s noževima.” „Ne.” Zgrabila je bluzu s dugačkim rukavima i izravnala je na dasci za peglanje. „Ne.

ali u to nije baš sigurna. sve dok se drolja ne pretvori u izmrcvarenu fleku na drumu. Alisa Manfred. Odelo. preko sočnog i drhtavog tela žene koja je zimi nosila bele cipele. kravatu. bila je žedna krvi. Možda i lobanja. ne. Bez prstiju kojima bi podigao njene bokove kao što je podizao druge.„Zašto? Zato što je bila lepa i mlada i što ti je preotela muža?” Violeta je sipala čaj. On je izabrao. detinjasto nasilje. Alisa je začula pitanje kao pucanj iz dečjeg pištolja. upitala je Alisu Manfred: „Ti ne bi? Ne bi se borila za svog muškarca?” Posejan u detinjstvu i zalivan svakog bogovetnog dana. Ali. nasmejala glasno kao dete koje nikad nije videlo venčani list . Violeti je rekla istinu.možda bi učinila neku ludost. Samo otkriveni zubi.” Izabrao je. još jednom. Njena žeđ usredsredila se na crvenu tečnost koja je tekla kroz vene druge žene. tek da mu oteža svakodnevni život. Njemu je namenila šećer u motoru. zubi bi izvesno bili unutra. Mislio ratne misli koje je nakupio. O. dok je gledala ovu ženu. pokidane čarape. Nikad nije potegla nož. posle sedam meseci noćnog galopiranja. ništa ni nalik onom osmehu koji ju je naveo da kaže: „Biraj. Možda bi se. najviše je volela san koji joj je noćima nadimao jastuk: uzjahuje konja. Ako bi kopala dovoljno duboko i podigla poklopac. isečene kravate. bez krvi. i još jednom. strah je celog života strujao kroz njene vene. Pakosno. Ali. Ali je propustila da kaže nešto što joj se sad vraćalo. a što je takođe bilo istina: svakoga dana i svake noći tokom sedam meseci. spaljena odela. na nju je red. Bilo bi dovoljno šilo za led. ona. na konju koga nije ni imala ni znala da jaše. izbušene cipele. košulju koju je najviše voleo. nalazi tu ženu samu na putu. Negde u Springfildu ostali su samo zubi. Sad. Ne njegove. prelazi u galop i gazi je s četiri potkovana kopita. Da li bi je kanap uvijen oko vrata i zategnut svom snagom koju je Alisa imala naterao da propljuje tu tečnost? Ipak. morala je da izabere nešto drugo. kad je prošlo tih sedam meseci. procvetao u nešto drugo. zabodeno i naglo gurnuto dublje. A čarape? Ne može valjda bos? Naravno. . Posle dužeg ćutanja i posle razgovora o sitnicama. I tako ih niko neće videti. da ga podseti. Bez usana koje bi se mogle podeliti sa onom ženom s kojom ih je delila. a onda i o skučenosti života. Rekli su joj da nema svrhe bacati i cipele.

ni ožalošćena u nepriličnoj haljini. I kakve je veze imalo to što je njena zakleta i omražena neprijateljica položila na kovčeg buket belih ruža i pritom izvukla iz drugog buketa ružu koja joj se slagala s bojom haljine? Već trideset godina se on u Springfildu pretvara u zube. .rekao je pogrebnik. ni ona. „Ne znaš ti šta je gubitak”. Alisa je odložila peglu. Čarape su neizostavne. i niko tu ništa ne može. rekla je i oslušnula sopstvene reči jednako pažljivo kao i žena koja je sedela pored njene daske za peglanje sa šeširom na glavi iako je bilo jutro.

ne bi se setila šta je s njim uradila. ona Violeta prošiša pored bele žene i sruči se na sedište vozila koje je zakasnilo puna četiri minuta. krenuli ka odru i opkolili ga. Kad ona. Smirujuće dejstvo čaja koji joj je ponudila Alisa Manfred nije dugo trajalo. na travnjake s visokim ogradama. od štapova kojima su mnogo godina slali tvrde loptice preko krovova automobila. kad bolje razmislim. sveže obrijani. Mesec dana je tražila taj nož. primeti hladnu dečju ruku kako viri iz prekratkog rukava nasleđenog kaputa. sabijanja grudvi u ledeno tane. poslednja u redu na tramvajskoj stanici. iz njenog razreda. Pre nego što je shvatila šta se zbiva.Sa šeširom zabačenim na čelo Violeta izgleda kao vetropirka. Ali ona Violeta je znala i krenula je pravo ka njemu. ona druga Violeta koja šeta Sitijem u njenoj koži. ona Violeta čuje kako škripe okna na opakom martovskom vetru. Mladići su videli nož pre nje. Tamo gde ona vidi praznu stolicu napuštenu kao siroče na uskom travnjaku uz reku. Kad ona odvrati pogled od lica koja sa ulice gledaju mimo nje kroz prozor restorana. I to nije sve. s belim rukavicama na rukama. kad su njih šestorica obrazovali grupicu u dnu crkve i. zapravo. Njih je ona Violeta morala da odgurne laktovima. ona Violeta dobro je znala da se nož nalazi u papagajevom kavezu. pa čak. Ipak. Ona Violeta setila se nečeg čega prva nije mogla da se seti ni u snu: struganja kamenca sa papagajevih kandži i kljuna od pre mnogo nedelja. Ona zaboravlja na koju stranu treba okrenuti ključ u bravi. viri kroz njene oči i vidi druge stvari. kad su se okupili nosači kovčega. ona Violeta znala je na koje od ta dva mesta treba doći i kada. mladići istih godina kao i pokojnica. a ne u kuhinjskoj fioci. mada. Tik pred zatvaranje kovčega. Sada sedi u Dagijevoj radnji srčuči ledeni slad kroz slamku i pitajući se ko je. njihove snažne šake . Ustuknuli su i pustili je da prođe misleći da to neka očajnička ljubav želi još jednom da se pokaže pre no što se usnulo lice zauvek skloni od njenog pogleda i surva u zaborav. to i nije neka mudrost jer su samo dva mesta dolazila u obzir. kad su se ljudi koji će se onesvestiti već onesvestili i žene u belim haljinama ih hladile lepezama. kroz .očvrsle od bacanje klikera i strelica. Da joj je život zavisio od toga. Znala je i gde se održava pogreb. ona druga Violeta vidi kako ledena kora preliva crne železničke stubove ubilačkim sjajem. postrojeni u dve jednake kolone.

Nož je odskočio i okrznuo je ispod uveta. očevima. iza ograde. Da zaborave pouke i usredsrede se na široko. o.kojima su ih obasipali čitavog života . kad je tovarila seno i vodila kola s mazgom kao . Tad su mladićima prišli i namršteni odrasli muškarci i poneli napolje onu Violetu koja se bacakala i režala pred zapanjenim očima ove. i u unutrašnjost stanova na četvrtom spratu. sjajno sečivo. ali ona Violeta se nije smirila i rvala se sa snažnim nosačima kovčega tako žestoko da su je jedva savladali. Morali su da zaborave da je pred njima pedesetogodišnja žena u kaputu s krznenim okovratnikom i šeširom navučenim tako nisko preko desnog oka da je bilo čudo što je pogodila vrata crkve.otvorene ili zatvorene prozore. I oni bi prestali. majki ili majčinih najboljih prijateljica koje nisu samo mogle da se požale na njih već i da im podviknu. ujacima i odraslim rođacima. Zvuk koji je ispustila priličio je nečem što nosi sopstveno krzno.te ruke su se pružile ka sečivu koje nije videla najmanje mesec dana. baka. da ih ohlade rečima „Prestani s tim glupostima!”. s ma kog ćoška u krugu čiji prečnik iznosi oko dva bloka. prijateljima i susedima zašto su stajali kao kandelabri i pustili tu ženu s krznenim okovratnikom da napravi budale od njih i da uprlja časnu dužnost koja je iziskivala bele rukavice. tetaka. te se iznenadila kad ga je spazila nad drskim. najradije. sličan naboru na koži. jedva primetan trag. ili bi nastavili negde drugo. u zapuštenom parku ili. jer ko zna? Možda njoj nije na umu samo jedan ubod nožem. Bože! muškarcima. Samo je u Virdžiniji bila toliko jaka. Moglo je da ostane na tome. ruke koje su nosile težinu čitavog dečačkog tela nad šinama na Železničkom mostu . Pouka koje su dobili od svojih mlađih starijih (poput nje).o poštovanju prema starijima. na tom naboru. U trenu su morali da se otarase propovedi . doviknutim s ma kog prozora ili ulaza. komentarisale i nazivale pravim imenom sve što su radili. lukavim devojčinim licem. Ili su možda videli sebe pokunjene dok za stolom u trpezariji pokušavaju da objasne tim istim ženama ili čak. u senci Železničkog mosta gde nikakva svetlost nije osvetljavala ono što te žene nisu dopuštale ni svojoj ni bilo čijoj deci. Ali bi ipak nastavili. da i ne govorimo o mestu na koje je naciljala nož. Morali su da je obore na pod pre no što učini to što je naumila. Pouka dobijenih od starih članova porodice čije su mlečnosvetle oči pratile. a ne kragnu od tuđeg.

rekla mu je. ali papagaj je video nju i tiho zakreštao „Volim te” s druge strane prozorskog okna. Dovršila je slad i. a bogme i odraslim muškarcima. ona Violeta. „Volim te” su bile poslednje reči koje bi ona i ona Violeta poželele da čuju. od vrata svoga stana do ulaza u zgradu. pustu ako se izuzmu par policajaca i mačke koje su pišale u sneg. niti se potrudila da mu nadene ime . tako je Siti učinio izlišnom snagu njenih leđa i ruku kojom se nekad hvalila. Sve te godine zvala ga je „moj papagaj”.” Da li su ga dohvatili psi? Da li ga je neki noćni prolaznik ulovio i odneo u kuću u kojoj nije bilo ogledala niti zalihe kolačića od đumbira? Ili je shvatio poruku . „Moj papagaj”.da je ona govorila „Moj papagaj”. pa u četiri. ali kad je dotrčala kući iz crkve nakon što su je doslovno izbacili mladići snažnih ruku i namršteni muškarci. zagledala se u tamnu ulicu. Nikad mu nije dala ime. Snagu koju ona Violeta očigledno nije izgubila jer inače ne bi zadala toliko muke mladićima. „odlazi. pa nije došao ni te ni naredne noći da pojede bob koji je skuvala. ne bi li ugledala Džoa na ulici. „Volim te. naručila drugi i prenela ga od stalka sa raskupusanim magazinima do jednog od malih . Znala je. da je papagaj tamo jer je nastavila da šeta po stepeništu. Krila se ukrute od neupotrebe i oslabe pri svetlosti sijalice u stanu koji ne gleda ni na šta vredno pomena.” Ujutru ga nije bilo. Drhtureći i jedva okrećući zeleno-zlatnu glavu. „Gubi se”. u podrumu.odrastao muškarac. dakle. mada joj se stomak uskomešao.” „Volim te. i da mu nikad nije uzvratila izjavu ljubavi. Stšla je u dva po ponoći. Nije više znao da leti i samo je drhturio na simsu. Sve što je videla. Džistan i Stak svratili su da otkažu partiju karata zakazanu za petak i da zbunjeni postoje u predsoblju pod Violetinim netremičnim pogledom. papagaj joj je svaki put saopštavao: „Volim te”. a on „Volim te”. Dve decenije friziranja u Sitiju omekšale su joj ruke i otopile oklop koji joj je nekad pokrivao dlanove i prste. Nije trebalo da pusti papagaja. bilo je jedno svetložuto pero sa zelenim vrhom. Džo nije dolazio kući od Nove godine.i uspeo da odleti na krilima koja se nisu raširila šest godina. Pokušavala je da ga ne gleda dok je koračala po sobama. podalje od najnižeg stepenika. Kao što su cipele učinile izlišnom grubu kožu kojom su se nekad štitila njena bosa stopala.

verovatno je utišavao ton da bi je čuo kako peva zajedno s horom. imala zadnjicu koju je ova izgubila. Htela je da donese i paketić Doktor-Dijevog sredstva za jačanje živaca i mišića i da ga umeša u slad koji sam po sebi ne pomaže.) Kad je dobio bonus u vrednosti od dvadeset pet dolara zato što je sve proizvode prodao za mesec dana lampu za budoar sa plavkastim abažurom ili žensku kućnu haljinu od satena . glatku i hladnu. majstorski ošišanom kosom? Ili muškarcima u cipelama za golf i puloverima sa V-izrezom? Nemoguće. crvene. kao devojka kraj stalka za magazine koja je ubijala vreme čitajući Kolijer. niti su uredno složene izvirivale iz džepa na grudima. već su bile velike. Mogla je da bude osamnaestogodišnjakinja. već koferče sa uzorcima kozmetike Kleopatra. zamazane i zgužvane. u tome nije bilo ni stida ni gađenja. koja je znala gde je nož i bila dovoljno jaka da ga upotrebi. Možda je ona Violeta. A kad bi puštali „Krila nad Jordanom”. „Položi moje telo”. Ali ako je bila jaka i imala zadnjicu. dok je bila živa. čitala Kolijer? Magazin Liberti? Da li se divila plavušama sa kratkom. Tu je mogla da sedi i posmatra kako se razilazi pena i kugle sladoleda se smanjuju i gube jasne obrise kao sapun ostavljen u lavoru punom vode. Da li je tražio od nje da u hladnim zimskim noćima svojim telom ugreje krevet pre nego što on legne? Ili je to on činio za nju? Sigurno joj je dozvoljavao da svojom kašičicom pokupi šlag iz njegove porcije sladoleda. džukela. Okretao je svoju čeljust prema svetlosti sijalice da bi mogla da istisne noktima koren dlake zarobljen u pori. (Led se otopio i slad se pretvorio u supu. To je bilo samo njeno i zato se krila iza tezge za jednim od Dagijevih ilegalnih stočića i igrala sa slamkom umočenom u ledeni slad.stolova koji je Dagi tu nezakonito postavio jer zakon kaže da jedan sto čini restoran. zašto se ona Violeta ponosila pokušajem da ubije mrtvu devojku? Šta god mislila o onoj Violeti i šta god ona Violeta videla kroz njene rođene oči. zašto bi inače sebi našla muškarca dovoljno starog da joj bude otac? Čoveka koji nije nosio štap za golf. Zadnjica s kojom je došla ovamo nestala je zajedno sa snagom njenih leđa i ruku. Da li je Dorkas. I onu drugu prokletu stvar. Čije maramice nisu bile od tankog svetlog platna. umesto da ga pojača i priguši njen prevod. kučkinom sinu nije smetalo što je šakom grabila iz njegove kutije kokica. a kad su sedeli u zatamnjenoj sali Linkolna.

bilo je hladno i bilo mi je hladno i niko se nije zavlačio među čaršave pre mene da ih ugreje za mene niti je povlačio pokrivač do mog vrata ili čak do ušiju jer je ponekad zaista bilo veoma hladno i možda je zato kasapski nož naciljao liniju vrata baš ispod uveta. zamisli. podalje od kovčega s omicom koja je uzela ono što je bilo moje. izdvojila i odlučila da uzmem i zadržim. I zato su morali toliko da se pomuče da bi me oborili i zadržali na podu. sranje. otpijali sitne gutljaje iz čaša koje se šire prema vrhu. i pijuckali džin kojem je dodato nešto crveno da bi ličio na bezazlenu sodu. VIOLETA. ali u tami. njegove butine. mnogo puta me je nadzornik oplaveo zato što sam sledećeg jutra kasnila na njivu. Džo. i kupovao joj je donje rublje s vezom u obliku ružinih pupoljaka i ljubičica. Moj. dobovala ispod stola ritam po unutrašnjoj strani njegove butine. NE! ona Violeta nije neko ko šeta ulicama noseći moju kožu i služeći se mojim očima. iako je bilo tanko i nedovoljno toplo za sobu u kojoj je radijator po podne bio isključen. ne. i ona ga je nosila za njega. što sam ja izabrala. mnogo puta sam cepala dvostruko više drva nego što je bilo potrebno u male cepanice i iverke da bih bila sigurna da će budale imati dovoljno i da neće koješta vikati za mnom kad krenem na sastanak sa svojim Džoom Tragom a crknite ako hoćete on je moj Džo Trag. stoka? Vodio ju je u Indigo subotom i sedeli su sa strane gde se muzika dobro čula.boje orhideje . Svaka bi žena danju toliko sanjala o njemu da bi skretala s brazde i morala da se muči da vrati mazge . ona koja nije držala čašu u obliku cveta.je li joj i to poklonio. eh. Ja sam ga izabrala među svima onima niko nije bio kao Džo. a postolje im je tanko tako da liče na cvet. njegove butine. taj bi naveo svakog živog da stoji u trsci usred noći. piće za devojku njenih godina. butine. Mnogo. Zato. butine.dođavola sa zmijama kad moj čovek dolazi po mene i ko ili šta ga može sprečiti da mi dode? Mnogo. ona Violeta sam ja! Ja koja sam tovarila seno u Virdžiniji i vodila četiri mazge. dok je njena ruka. dok sam ja bila gde? Bauljala po ledu pokušavajući da stignem do neke kuhinje u kojoj me čeka mušterija? Drhtala u nekom ulazu u koji sam se sklonila da sačekam tramvaj? Gde god da sam bila. Strpljivo ga čekala po mrkloj noći u polju šećerne trske koja je svojim šuštanjem prekrivala šištanje zmija zadržavajući dah da bih ga čula . za jednim od onih okruglih stolova sa sjajnom crnom pločom prekrivenom besprekorno belim stolnjakom.

je li znala? I druge stvari. s kosom koju je prvi put rasplela. je li osećala da je ta koža nekad bila zategnuta kao bubanj? Da je gotovo pucala od nadimanja čeličnih mišića? Je li osećala. a ako poludim sigurno ću ga izgubiti. mog Džoa Traga iz Virdžinije koji je nosio svetlost u sebi. kao i on meni. dok je bubnjala po butini mekoj poput dečje. samo moram da ga zadržim kako znam i umem. ako je bilo tako jer sam ga poznavala i volela više nego bilo koga drugog osim Prave Bel koja mi je njim napunila glavu. Smirila sam se zato što stvari koje ne mogu da kažem ipak izlaze iz mojih usta. a ne s kratkom? Ili uopšte ne mene? Mene koju je voleo u Virdžiniji zato što te devojke. Smirila sam se zato što ne znam čega će se prihvatiti moje ruke kad obave svakodnevni posao. a vidi onoga? Ispod stola u Indigu. a ja sam prianjala uz njega želeći da je on zlatni dečak koga nikad nisam videla.na pravi put. s ružem koji je prvi put nanela na usne. one koje je trebalo ja da znam. nije Džoova. Svaka žena. Je li to ono što se dogodilo? Stojeći u polju pokušavao je da dohvati devojku koju će tek videti. O svojoj majci. Šta je videla mlada devojka poput nje. te Dorkas. Je li to bilo to? Ko je to bio? Na koga je mislio dok je trčao kroz tamu da se sastane sa mnom u polju trske? Na nekog zlatnog nalik mom sopstvenom zlatnom dečaku koga nikad nisam videla. Što znači da sam mu od samog početka bila zamena za nešto drugo. Ne pedesetogodišnjeg čoveka koji kaska s koferčetom u ruci. Bože. Možda je ona to videla. . Sedeći u oštroj svetlosti Dagijeve radnje i igrajući se dugačkom kašikom u visokoj čaši razmišlja o drugoj ženi koja u njenom telu sedi za stolom praveći se da pije iz šolje. skrivene ili nedostupne mom pogledu? Možda joj je zbog toga dopuštao da svoju kašičicu umoči u njegovti porciju sladoleda i pokupi šlag i ono što se otopilo uz ivicu čaše i da grabi iz njegove kutije slanih kokica. u cipelama s visokim potpeticama koje je prvi put obula? A on? Mladu mene s dugom talasastom kosom. Nije želela da bude takva. O. To što se događa u meni nije moja stvar. ali koji mi je ipak razdirao devojaštvo kao najbolji ljubavnik? Pomozi mi. već mog Džoa Traga. ali nisam? Tajne stvari. tek izašla iz srednje škole. ne samo ja. Da li je mogla da gleda ovoga. nije bilo ni na pomolu. čija su ramena bila oštra kao brijač i koji me je gledao svojim čakarastim očima i nikad nije video nikog drugog. ali je njegovo srce znalo sve o njoj.

koji se nisu odselili na zapad. Neće ti On poslati ništa što ne možeš da podneseš. došla je čim je čula. na mesečini. Onda su ušli u kuću a mi.ne gledajući ni u koga . i onda. Ovu kičmu ovde. niti na sever. u svakom slučaju nerazbijenu. Prava Bel je četiri godine dovodila . srčući kafu iz bele porculanske šoljice sve dok u njoj ima kafe. Streseš je i ona završi na podu. šerpu. Najpre su odneli plug. deca. loše razumeo baš ovu grbaču. Da sedi sama za stolom. mazgu. bućkalo i presu za puter. Oni koji su ostali donosili su stvari: slamarice. u Čikago ili Blumington. Donosili su i savete: „Ne dozvoli da te ovo smrvi. vratili su se i prodrmali stolicu na kojoj je sedela. Rouz. Polako. rekli su. Prava Bel. i pošto je i dalje sedela . Izvan dohvata. uzimaju šta hoće . ali sigurno. Bilo ih je pet. Misli na mališane. i da tako ostane neko vreme gledajući šolju. u Indijani. ali udaljeniju nego maločas. iako smo mi u tome kuvale i prale čaršave. u Kanzas Siti ili Oklahomu. može da poleti napred i padne. Ništa strašno jer mačka ima četiri noge. Devojčice su se odmah zaljubile u nju i sve je krenulo nabolje. Rouz. i praveći se da srče kad je više nije bilo. kosu.ono što je njihovo. Ovog puta. Ali ljudsko biće. jele iz toga. i prevrću naše stvari. Mi smo tu. pogaču i kanticu mleka. i svi su najzad ušli u kuću i rekli Mama. Draga Rouz. Nije odmah skočila. sa šoljom u ruci. Rouz.prosto su je stresli kao što radiš s mačkom kad ne želiš da je dodirneš telom ili uzmeš u ruke. dok je tu sedela sama i kao van sebe. jaču od sebe.nikad takva. Rouzina majka. kad su. godine. s Violetom u sredini. Ostavila je svoj lagodni posao u Baltimoru i sa deset kovanih dolara zašivenih zasebno u suknju da se ne bi čulo zveckanje vratila se na stanicu zvanu Rim u okrugu Vesper da preuzme stvar u svoje ruke. zavisili od milosti suseda koji su još bili tu 1888. svako dete je došlo i reklo Mama dok je ona govorila samo uh-uh. svinju. stajali smo s jednim stopalom preko drugog i gledali. natrpani u napuštenoj brvnari. Preko jedne od porodica koje su otišle među poslednjima. pa su cimnuli jače. Nisu od nje čuli ništa drugo u danima koji su usledili. vest o nevolji Drage Rouz stigla je do Prave Bel. izmakli su ga ispod nje.” Zar baš neće? A šta ako je ovog puta ipak preterao? Loše procenio. Kad su prišli stolu za kojim je majka milovala praznu šolju. sedele na tome. žena. čekajući ono jutro kad će doći muškarci koji govore dubokim glasom kao da su sami.

Njegova putovanja bila su i obesna i tajna jer je bio do guše upetljan u poslove Partije popravljača. da veruju da dečja noga može rasti u nedogled. ko zna gde skupljao i gomilao blaga da ih donese svojima. nekog hladnog. pantalona. a možda i bez zuba zbog kojih su mu sestre sve praštale kad bi se osmehnuo. fizičko bi upalilo. nada nije. bilo kud počisti. Za Violetu (kao i za njene sestre i one koji su ostali u okrugu) on je negde. Sve osim Prave Bel. Bilo kad bilo kad. Sporiji je. Za Dragu Rouz je doneo vezeni svileni jastuk da ga podmetne pod leđa na sofi koju nikad nisu imali. novčanicamaod dva dolara za žene i zmijskim uljem za muškarce. kad je čuo šta je Rouz uradiia. u međuvremenu. zaboravljaju zašto je .stvari u red. i pojaviti se pred njima s podrugljivim. Deca su jela čokoladu sa zlatnih listića i među sobom trampila rajski papir za svirale od trske i ribarski konac. „Dođavola”. dođavola”. prebacujući pogled s njega na svog zeta i nazad. A onda je Draga Rouz skočila u bunar i propustila veselje. pre svega. godinama su se ponavljali njegovi basnoslovno opasni i čudesni povraci. Možda je smišljao način da ih sve povede sa sobom. sredstva za čišćenje i vodice za sve zamislive vrste toalete druželjubivo zveckaju u njegovoj izlizanoj tkanoj torbi. Ko bi zaustavio drskog vetropira koji šakom i kapom deli poklone i priča tako očaravajuče priče da svi na tren zaboravljaju izlizani orman i ispošćenu zemlju. Dok flaše ražane rakije. Dvadeset jedan dan kasnije opet je otišao. Dve nedelje posle sahrane stigao je njen muž natovaren zlatnim listićima za decu. Ona je opipala srebrenjak i. naravno. cipela. a Violeta se udala za Džoa i krenula u Siti gde je saznala od sestre da je otac ponovo učinio istu stvar: došao u Rim s blagom koje se prelivalo iz džepova i ispadalo iz kape. kao britva oštrog ponedeljka ili u sparnoj vrelini nedeljne večeri mogao bi se oglasiti zviždukom sa druma. pa je bilo poželjno da se nekud. i kad zemljoposednici ne bi ništa postigli verbalnim ubeđivanjem. „O. drskim dolarima koji štrče iz kape. doduše sve ređi. odmahnula glavom i nasmejala se. Žene su zagrizale srebrenjak pre no što bi ga zašile u odeću. ali bi na njemu zaista udobno počivala njena glava u borovom sanduku. Sa slatkišima nabijenim u džepove kaputa zajedno s Fridinom egipatskom pomadom za kosu. samo da je stigao na vreme. rekao je. i mada se verovatnoća da je još živ smanjivala. Sad bi mu bilo oko sedamdeset. Da.

I odlagala sve dok Prava Bel nije uzela stvari u svoje ruke. „ i hvala životu za smrt. tako tamno da je odahnula kad ju je videla opruženu u drvenoj kutiji. pitam se? Prava Bel je bila tu. vešta. Šta je bilo? Šta je bilo. „Hvala Bogu za život”. Ili o mladom tenoru iz hora. Violeta nikad nije zaboravila Dragu Rouz. od šolje.” Rouz. U njegovom društvu zaborav je sipio kao polen. Šta je bilo to. žene dva dana kasnije. a danju obrađivala baštu i skupljala letinu. boljim od njenih. šta je bilo to poslednje što nije mogla da izdrži ili ponovi? Je li se haljina od poslednjeg pranja tako pocepala da se više nije mogla zakrpiti? Ili je načula nešto o četvorodnevnim vešanjima na Kamenom bregu: muškarci u utorak. odlučila šta će učiniti? Jednog dana. Možda je to bilo to: saznavši da su njene kćeri u dobrim rukama. Sipala čaj od slačice na ogrebotine i modrice i držala devojčice na uzdi opčinjavajući ih pričama o Baltimoru i dečaku koga je tamo čuvala.i omogućio joj da se okrene od vrata. iako je mrlja nestala već posle trećeg pranja. pitam se. Sahranili su ga u bratovim pantalonama dok je starica punila još jedno vedro čistom vodom. Važna stvar.mesto tako usko. Draga Rouz se najzad oslobodila vremena koje više nije teklo jer je zanavek stalo kad su je istresli sa kuhinjske stolice. i da zakorači u bezdano dozivanje iz bunara. govorila je Prava Bel.otišao i zašto je morao da se prikrada rođenoj kući. Da li je pamtila daske poda kao vrata. smešljiva. kad je pala i ležala na podu. Draga Draga Rouz. najveća stvar koju je Violeta iz toga naučila jeste da nikad . Zato je skliznula u bunar i propustila veselje. odbacila i pobegla bez obećanja da će se vratiti i ponovo je napumpati kao gumenu loptu? Ili je bila kriva stolica sa koje su je istresli? Da li je tada. i o njegovoj babi koja nije ispuštala iz ruku pantalone ispunjene jalovinom i neprestano ih je iznova trljala. usred uživanja u raspodeli njegovog i pravog i lažnog izobilja.sa zavijajućim bolom ili kipućim besom . Ili je možda tog jutra čežnja (ili nada) izmakla iz ruku? Da je nije žudnja iscedila. Usred radosnog uskrsnuća fantomskog oca. niti mesto u koje se ona bacila . zatvorena i zaključana? Je li videla golu istinu u nesalomljivoj porculanskoj šolji? Kupovala svoje vreme dok se taj čas nije vratio . šila je pri svetlosti vatre. uškopljenom i vezanom za drvo. Ali za Violetu polen nikada nije prekrio Rouz.

ako si ga sam odgajio. vrela i vedra. Prava Bel je odlučila umesto nje. jeli su ono što su im davali i delili livade i zvezde sa ljudima iz okoline kojima se nije isplatilo da idu kući zbog pet sati spavanja. nije imao vremena da ga napadne. podalje. Mama? Kad je odrasla. Tu je legla da spava jedne noći. jer je reklo Jao. deset centi na dan za žene i četvrt dolara za muškarce. Devet dolara po jednoj bali. Violeta nije pokazala naročitu veštinu. odlučila je da se vrati u Rim. Violeta se sklupčala od straha. Prostrla je ćebe ispod lepog crnog oraha na ivici šume koja je okruživala polja pamuka. Ljudima je stao dah. Pričalo se da je nadnica deset centi za mladu ženu. Prava Bel je poslala Violetu i njene dve sestre u četvrtim zaprežnim kolima koja su pošla ka Palestini. ali ne predaleko od svojih sestara. ali je onda jedan čovek pao s drveta iznad njene glave pravo pred nju. Mekši od svile. nikakvo malo tamno stopalo neće pritiskati drugo isto takvo dok gladna usta govore. Zatim jedan dan lake. četiri suva dana. Njegova dva crna radnika šetala su duž brazdi dodirujući nežne cvetove. rekli su neki. Violeta nije bila u stanju ni da ostane ni da ode. ali su joj dali da radi sa dvanaestogodišnjacima koji su zaostajali na kraju brazde ili se mimoilazili s onima što se već vraćaju. ali je onda stala . Da s već obranih stabljika pokupi ono što je promaklo hitrijim rukama. Tri dvostruke loše sezone zaredom uništile su sva očekivanja. koji je napustio polja pre mnogo godina. pojavio se tako brzo da žižak. a zemljoposednik je začkiljio i pljunuo. nesposobna da progovori. Sve se mora obaviti za tri nedelje ili manje. četvrt dolara za muškarca. Tri nedelje. ali se plašila odlaska. pokunjena i postiđena. a onda su najednom iskočili penasti debeli cvetovi. Svako ko ima prste u prečniku od dvadeset milja pojavio se i istog časa dobio posao. Imala je sedamnaest godina. To što je bupnulo pored nje sigurno nije bilo rakun. U Palestini je bogato rodio pamuk i ljudi koji su živeli dvadeset milja uokolo skupljali su se da ga beru. Bunar joj je isisavao san. sveže kišice. opipavajući zemlju i pokušavajući da odgonetnu namere neba.nikad neće imati dece. i čitava Palestina bila je pokrivena najčistijim pamukom koji su ikad videli. Šta god se dogodilo. A beračima. počeli da rade u zoru. jedanaest dolara ako imaš belog prijatelja koji će ga poneti na procenu. Ponižena do suza. Putovali su celu noć.

rekao je čovek.” Posmatrao je kroz tminu krajeve grana. „Ne šali se da mi se opet popneš iznad glave. „Vidiš? Eno ga. Zvao se Džozef.” Seo je i oslonio se leđima na stablo. „Spavaš na drveću?” „Kad nađem neko dobro.” „Ja spavam. zašto spavaš na drvetu kao šišmiš?” „Nemaš nijednu lepu reč za ranjenika?” „Imam: nađi neko drugo drvo. gospodine Veliki Pametnjakoviću. isprobao da li ga drže i prišao drvetu.” „Još mogu ako mi ruka nije slomljena. dok se još krilo u šumi. .” „A da ga podelimo?” „Bogme nećemo.” „Ne berem ja pamuk. „Uže je puklo. Pravim džin. Nećeš ti sutra ništa brati niti ćeš se verati po tuđem drveću. Ko je onda glup?” „Mogao si da me ubiješ. rekao je. „Moraću da sačekam da se razdani”.” „Niko ne spava na drveću. i Violeta je kasnije pomislila: zato što je njihov prvi razgovor počeo u mraku.” „Šta onda radiš ovde.” „Ovo je valjda tvoje?” „Jok.” „Glupo. tvoje je.” „Ovde zmije noću gamižu po zemlji. i pre nego što je granulo sunce. a završio se u zelenkastobeloj zori.” Videla je obris čoveka koji sedi i trlja koleno.” „Samo da uzmem ceradu”. Nikad se više u snu neće boriti sa uskim bunarom.” Ustao je i otresao noge. To je to. Nikad nisam pao. Aha. Možda ima zmija tamo gore. rekao je. Niti će se sa svitanjem preplitati tuga zaostala od jutra kad su našli Dragu Rouz zgrčenu u odveć plitkoj vodi.” „Nadam se da jeste. „Ovo mi se još nije desilo”. pa ruku. noć za nju više nikad neće biti ono što je bila ranije. „Spavam gore svake noći. pa glavu.na sve četiri spremna za napad. Visi tamo.

nego kad je. istovaruju brodove veće od crkava. Na kraju ih je poslala po sestrama. bezobrazan. Gde obojeni muškarci rade u lukama za 2. sve kuće imaju zasebne sobe i voda dolazi kod tebe umesto da ti ideš po nju. Nije brinula šta će se dogoditi za tri nedelje kad bude pokupila svoja dva dolara i deset centi da ih odnese baki. vilicu i duge prste prisvojila je sve. Tu su njeni dlanovi i tabani stekli oklope s kojima se ne mogu meriti nikakve cipele i rukavice. objašnjavao.i bio oran za sve. a sama je ostala da potraži posao u okolini. ali to nije . Zar joj nije gotovo pao u krilo? Zar nije ostao? Čitave noći. trinaest godina kasnije. A svitanje ga je postepeno otkrivalo: osmeh i krupne oči koje je posmatraju. zalaze u šumu da se olakšaju. Nadzornik nije imao visoko mišljenje o njoj pošto ju je gledao kako se takmiči s decom da napuni vreću. Sve za Džoa Traga. A gde ćeš ti?” „Pod njim”.ali on je rekao: „Noćas ću ponovo spavati na našem drvetu. Tu se pretvorila u snažnu mladu ženu koja vodi mazge.50 dolara na dan. Opisivala je Baltimor od pre dvadeset pet godina. ali njena odlučnost je najednom postala rečita. a drugi dolaze pred sama vrata tvoje kuće da te odvezu kud god želiš. rekla mu je. Uplašila se kad je čula da se radnici bude i protežu u iščekivanju poziva na doručak. Nastanila se kod šestočlane porodice u Tajrelu i činila je sve što je bilo u njenoj moći da bude s Džoom kad god može. ravnu liniju ramena. po potrebi klao.ali već oživljavalo zelenilo sveta i blještavu belinu pamuka naspram tamnocrvenog obzorja. Svesna da pilji u njega. mrmljaju jutarnje reči . orao. odgovorila je i ustala sa deteline kao žena pred kojom je važan zadatak. trskom. Zato se njegova porodica i prijatelji nisu zaprepastili kad je pristao da se oženi Violetom. Voleo je šumu. onaj deo grada u kojem ona i Džo ne bi mogli da iznajme stan. ali različite boje njegovih očiju terale su je da mu ga vrati. pamukom i kukuruzom. Stubove njegovih nogu. ali joj je govorio. govorio kroz tamu. Voleo. Violeta ga je prisvojila. Košulja raskopčana do čvora na struku otkrila je pleća koja je prisvojila kao sopstveni meki jastuk. čakarastog usvojenog devetnaestogodišnjaka koji je pravio džin i radio s drvetom. pokušala je da skrene pogled. lovio ribu. pristao da je odvede u Baltimor gde. začikavao. žalio se. prodavao kože i divljač . slaže seno u bale i cepa drva kao bilo koji muškarac.

Poveo je svoju mladu ženu na put vozom u kojem je bilo dovoljno struje da im oči iskoče i da zajedno s njim uplešu u Siti. baš kako treba.nisu bili gubitak. sedeo u predsednikovoj kući jedući sendvič s piletinom u gradu koji zovu prestonicom. Bio je više od toga. Ni Džo nije želeo decu tako da svi oni pobačaji . i u tim osmesima bilo je sažaljenja. Možda je večera koja je zagolicala sve prisutne odigrala neku ulogu i u menjanju Džoovog mišljenja. Kad su stigli na železničku stanicu daleke 1906. ako prištediš. Odolevao im je. Ako je Biker T.znala niti će ikad saznati zato što su na kraju otišli u Siti. da od čitavog lovačkog pribora zadrži samo jednu stvar i da pozajmi kofer. Gradski život je mnogo bolji bez njih.da krene u Siti. Violeta nikad nije saznala šta ga je namamilo . u blizini onog u kojem je Prava Bel tako lepo živela. oboje su se osmehivali ženama s malom decom nanizanom nad koferima poput perli.dva u polju.iznenada. Violeta je mislila da će se razočarati. Ti ljudi su pričali priče od kojih bi se Baltimor rasplakao. oboje su shvatili da savršen nije prava reč. s koferom u koji je stalo sve što su imali. Deca su ih privlačila. nije znao šta ga je navelo da napusti svoja polja. čak ni Violeta. a onda je najednom promenio mišljenje. Čak su ih . da Siti neće biti tako divan kao Baltimor. Niko. U stvari. čitavi blokovi lepih obojenih muškaraca i žena smeju se po čitavu noć i zarađuju po čitav dan. pa čak i čišćenjem tuđih cipela . rekli su. Džo je četrnaest godina slušao te priče i smejao se. Čelična vozila klize ulicama i. noža za dranje divljači. ali kasnije nego većinu drugih . govorili su. Kad su stigli. prihvataš njihov prtljag. možeš jedno da kupiš i da se voziš sve dok ima puta. napraviš ili nađeš možeš da prodaš na ulici. samo jedan u krevetu . Džo je poznavao neke ljude koji su živeli u Sitiju. Belci te doslovno zasipaju parama samo zato što se ponašaš kao dobar sused: otvaraš im vrata taksija. Da se odrekne ribarskog štapa. šume i skrovite puste doline. Batimorske snove zamenili su jači. u nekim ulicama vlasnici svih radnji su obojeni. A sve što imaš. nošenjem poslužavnika. stajanjem pred vratima. Novac se može zaraditi lakim radom. već obična neprijatnost. onda sve mora biti kako treba.za jedan dan više novca no što je bilo ko od njih zaradio tokom čitave žetve. Džo je verovao da će biti savršen.

aj. S vremenom je čežnja postajala teža od seksa: dahtanje. Tada je sebi kupila poklon koji je sakrila ispod kreveta i izvlačila kad je bila sama i nije mogla da odoli. Crvendać se jedan na njih sažalio i lišćem jagoda glave im pokrio. devojčica. Violeta bi duvala u njenu hranu da bi je ohladila za nežna usta. Godinama kasnije. Malaksavala je i grčila se u nastojanju da je se oslobodi. devojčica medeni sopran. njen muž je ubio iz pištolja devojku koja je mogla da bude ona brižljivo ošišana i moderno očešljana ćerka.voleli. Žena je milovala dečkića i ljuljala ga kolenom. koji je umeo s njima. Violeta alt. Brzo bi se ljutila kad bi neko uputio detetu oštru reč. Violeta je počela da zuri u decu i da zastaje pred izlozima prepunim igračaka u vreme Božića. možda ravno odsečene šiške iznad obrva? Zulufi? Istanjeni pramenovi koji uokviruju lice? Blagi talasi. ali golo mesto na glavi. glava u obliku slova T? Violeta se davila u dubokom sanjarenju. sećaš li se.” Aj. ili kad bi videla da neka žena nespretno ili nemarno drži bebu. davno. uzela šta je htela i baš je briga za posledice? Ili mamina dundica? Žena koja joj je otela muškarca ili ćerka koja je pobegla iz njene . nekontrolisana žudnja. kad je napunila četrdesetu. Violeta je promrljala izvinjenja i žena se nije uzbuđivala dok nije otkrila da je jedan pramen izgoreo. Ali nisu želeli nevolje. Jednom je opekla slepoočnicu mušteriji koja je držala dete u krilu. Violeta je zaboravila sopstvenu ruku sa gvožđem za uvijanje kose. Kasnije bi je Violeta češljala po poslednjoj modi: kratka kosa. Kad je počela da se budi. Izvesno. Žena se trgla. Zamišljala je koliko bi njeno poslednje pobačeno dete imalo godina. a na koži joj se istog časa pojavio trag. Violeta je morala da je ućutka novcem. Nokautirala.. zasijale zvezde. Koga bi više volela? Kako bi joj zvučao glas kad bi počela da govori? Kad bi je odbila od dojke.. Kasnije bi zajedno pevale. kad su bradavice prestale da štrče. Koža će zarasti. A kada je sunce zašlo. dva deteta mala pošla su u gustu šumu i tu zalutala. jadna deca umrla su od gladi i jeze. „Davno. po svoj prilici. Naročito Džo. Devojčica. koja je smelo stupila u život. glad za materinstvom pogodila ju je kao malj. udubljena u taj prizor. Baš onda kad su joj grudi postale dovoljno ravne da više nije morala da ih podupire. Ko je spavao u tom kovčegu? Ko je budan pozirao na fotografiji? Proračunata kučka koja nije davala ni pet para za Violetina osećanja.

je li?” „Mislila sam da je lepa. „Možda”. nisam uvek.” „Nemoj me učiti šta ja mislim. majka i kći. To neću trpeti. a ja ti ga ne mogu dati. žestinom tog doma? Nesvesna. mislim. bilo joj je nelagodno da ga preda domaćici koja će svakako primetiti postavu.” „Ne ljuti se. Samo ovaj.” „Dobro. ne to. da bi imala najlepšu frizuru u gradu samo da joj bekstvo nije uspelo. možda. mislim da želim.” „Probudi se. mogle zajedno šetati Brodvejem i zuriti u izloge sa odećom. Ne želim da čujem šta on ima da kaže o tome. Kao ti. rekla je Alisi Manfred. Na boju kože. Zajedno sedeti u udobnoj kuhinji dok joj Violeta pravi frizuru. Nije shvatila. Ali to nikad nećeš saznati.. ti i ja. oproštaj. Nije to.” „Šta onda? Šta je video u njoj?” „Sram te bilo. „U neko drugo vreme i ja bih je volela.” „Ljutiću se ako hoću. je l’ tako?” .” „Ni ti ne znaš.. sad želim. „Možda.” Čvrsto je držala kaput. Odrasla žena da tako nešto pita.” „Onda pitaj onoga ko zna. rekla je Violeta. a ne da sam odrasla i da bi trebalo da znam. U izloge i dečja kolica ostavljena na trenutak na suncu. kučka ili dundica. Viđaš ga svaki dan. Sladak ili gorak. Nisam. Hoću da mi kažeš nešto stvarno. soli i ricinusa? Uplašena.” „Moram da znam. jasno?” „Rodile smo se otprilike u isto vreme. A nije. rekla je Alisa.” „Misliš na kosu... Želim malo da se zasladim u ovom životu.” „Ne. rekla bih.” „Tražiš oproštaj. drugog nema.” „Dovoljno lepa. Tražiš nemoguće. Šta da radim? Da ostanem s njim? Želim. Kao Džo. ti i ja”. Znaš šta tražim. da je podnela mamine gorke lekove i iznenadne ćuške. možda. da su njih dve. Ne želim njega da pitam. A sad je ona morala da pilji u punačka kolena tuđe dece. „U neko drugo vreme”. Imam pedeset godina i ništa ne znam.utrobe? Nestala u plimi sapuna. Stvarno lepa. „Dve žene.” „A šta je? Ne izazivaj sažaljenje.

” Violeta je mislila da je dvadeset godina života u Sitiju više od . U vreme za kućne poslove koje ona sama više nije obavljala.” „Izgleda da nije baš tako”.” „Budala”. Svi sa kojima sam odrasla su tamo.„Znam dovoljno da bih znala kako da se ponašam.” Violeta je ustala i skinula kaput pažljivo ispetljavši ruke iz pocepane svile. Imam samo njega. kod kuće. „Drukčije. ili bolje. „Drukčije je nego što sam mislila”. „Da li si privukla pažnju svog muža?” „Ne. slušaj.” „Ali on može da kaže tvoje. rekla je.” „Šta si htela time da postigneš?” Violeta nije odgovorila. rekla je Alisa i prekinula konac.” „Treba li da ti ponovim?” „Da sam budala? Ne. Imam samo njega. Mama. Došla je rano.” „Otvorila grob moje sestričine?” „Ne. Zatim je sela i posmatrala kako vešta švalja pristupa poslu. rekla je Alisa. ali mi reci. hajde! Ko su odrasli ljudi? Jesmo li to mi?” „O. Violeta je pomislila to isto: Mama. dok je sedela u Dagijevoj radnji i igrala se kašičicom.” „I to je sve? Nema ničeg drugog?” „Ničeg drugog?” „Ma.” Izletelo je i Alisa je rukom pokrila usta.” „Neka. Ne mogu više da gledam tu postavu. „Onda sam poželela da mu vratim milo za drago. Nemamo dece. Kasnije u martu. Violeta je mislila na sve što se zbilo tog jutra kod Alise. „Ne bih mogla da kažem njegovo ime ni da mi život zavisi od toga. Ćutanje je potrajalo dok Alisa Manfred nije rekla: „Daj mi kaput. Mama? Je li to ono gde dođeš i više ne možeš? Senka bez drveća gde te ne voli i gde te više nikad neće voleti neko ko može da bira? Gde prestaje sve osim govora? Skrenule su pogled jedna s druge. Njeni bodovi se nisu mogli videti golim okom.

” „To je znak prvoklasnog peglanja. „I ja”. Violeta je uzdahnula. „Uradiće to ponovo. Dokone ruke. Sad su se jedna s drugom osećale tako prirodno da reči nisu uvek bile potrebne. i opet.” „Škripanje. bilo šta.Alisa nakostrešena. Nisam znala da prekrstim ruke. Šavove na kraju.” „Gde si naučila tako da šiješ?” „Kad smo bili deca morali smo stalno nešto da radimo.savršenstva. Violeta je oslonila obraz o dlan. „Peglaš kao moja baka.” „Ako je tako.” „Hoćeš nešto stvarno?” upitala je Alisa. brati. birati najbolji trenutak za šav.” Alisa je krpicom obmotala ručku pegle. Mrzim aljkavo peglanje. Ako ti je ostalo išta što možeš da voliš.” „A onda mora ponovo da ih prepegla. S vremena na vreme. Onda ćutanje dok Violeta pije čaj i sluša šištanje vrele pegle. i opet.” Pegla je šištala na vlažnoj tkanini. Alisa je peglala.” „I šta ćeš onda?” Violeta je odmahnula glavom. Ili je Siti proizveo to nastrano žaljenje za suparnicom koja je mogla da joj bude ćerka. ali sam mislila da će biti veće. Alisa se nasmešila.. Znala sam da neće trajati. sa svojim pravim ulicama. „Nekad sam ga volela”. bolje da ga oteram. Violeta posmatrala. „Valjda ću zuriti u pod.” „Neko pegla prvo šavove.. kuvati. cepali drva. Razgovarale su o prostitutkama i ženama koje se tuku . „Mislila sam da će biti nešto veće od ovoga. ali je Alisa nije pitala šta misli.” . Opet.” „Mi smo brali pamuk. Violeta ravnodušna. voli. rekla je Violeta. reći ću ti. „E pa. jedna bi nešto promrmljala. znaš. razbudio ljubomoru tek onda kad je bilo kasno za sve osim gluposti. je li? Sigurno ne ukus. „Samo telo zna. „To je izluđivalo mog muža. orali. Sad prvi put gledam kako moje ruke ne rade ništa. rekla je. Nije je pitala da li je Siti. shvativši odmah da Violeta misli na štirak.” Alisa je slegnula ramenima.” Jesti štirak. šiti. samoj sebi ili drugoj. cepati drva. i tako to. Misleći o svemu tome.

. Koliko god da je bila rešena da dobije zadnjicu. ozbiljnija nego suze. „S kim da se boriš? Za šta? S detetom koje se ružno ponaša. s ramenima koja su podrhtavala.tečan. Tada je Violeta naučila ono što je kasnije zaboravila i čega se sad setila: smeh je ozbiljna stvar. naravno. Složenija. Onda ih je najednom obe spopao smeh. podigla je peglu i videla što i ona: kroz šav je izvirivao crni brod obavijen dimom. izašla iz . Presamićena. topao i bljutav. Smejala se dok se nije zagrcnula i Alisa je morala obema da spremi čaj za smirenje. Ali su se osećali bolje. koje je videlo kako mu gore roditelji? Koje je bolje od tebe i mene znalo kako je sićušan i rascepkan ovaj život i kako brzo proleti? Ili ćeš možda hteti da udariš neku s troje dece u poderanim cipelama? Neku u pohabanoj odeći s porubom koji se vuče po blatu? Neku koja razmišlja o oružju kao i ti. napravi nešto. besmisleno. Violeta nije uspela da popije preostali slad . ali porub haljine joj je blatnjav i ljudi koji stoje uokolo ne razumeju kako su nečije oči mogle postati tako prazne. Violeta je pokušavala da zamisli kako je izgledala na pogrebu i zašto je uopšte tamo otišla.. Zakopčala je kaput. i onda ćeš otići tamo i dograbiti je. Zatim Alisa. kako grabi nož. u svakom slučaju prekasno. „Sranje!” viknula je Alisa. kako? Niko ne traži od tebe da se pomiriš. Violeta se setila kako je Prava Bel ušla u njihovu brvnaru smejući se grohotom. Gledala je sebe kako pokušava da učini nešto očajno. Nasmejali su se i oni. mrzeli. Tada su je. Ustali su s poda mrzeći je.” Onda je primetila da je Violeta razrogačila oči.” „Kažeš mi da se pomirim? Da se ne borim?” Alisa je spustila tešku peglu. „A kad ponovo to uradi? Da ne brinem šta svet misli?” „Brini o onome što ti je ostalo. Ne poraženo. to ti kažem. ni peć nisu imali. „Kakvo sranje!” Prva se osmehnula Violeta. ne izgubljeno. čak i Draga Rouz se osmehnula i svet je iznenada opet stao na noge. morala je da se nasloni na zid da se ne bi i sama našla na podu. gladni i razdražljivi. Prateći njen pogled. Bolje. Ona ih je gledala previjajući se od smeha. na podu. Učini nešto. Zbili su se kao miševi blizu konzerve u kojoj je gorela vatra.Violeta je podigla glavu.

. da je stiglo proleće. u istom času kad i ona Violeta.Dagijeve radnje i primetila.

ali se ljudi navikavaju da ga vide kako briše lice i nos crvenom maramicom kakve imaju mašinovođe dok mesecima sedi kraj prozora koji ne gleda gotovo ni na šta. Dečja lica koja tu i tamo spaziš iza prozora izgledaju kao da plaču. a svetla im ublažava izmaglica. stolove i perionice. Jeste neobično. Navodi te da maštaš o sobici u kojoj živiš kao samac i da žudiš da je podeliš s nekim koga si samo okrznuo pogledom na ulici. nesvakidašnji prizor: muškarac koji javno plače. koliko god da je bila luda.A kad proleće dode u Siti. to je pre stanje: sve ono što lukavi Siti ume da učini. niz okna klize kišne kapi. Ulaze i izlaze. po kišnom popodnevu. smeštaju zadnjice na klupe u tramvaju i parku na kojima su sedele stotine pre njih. ne deteta već odraslog muškarca. a Ciganke provere zubima. ohrabruje te da kupiš hranu na ulici kad uopšte nisi gladan. svako ko podigne pogled dok prolazi pored izvesne stambene kuće u Aveniji Lenoks. najpre po snegu. Automobili klize kao crne kutije od gagata. Ne rade to oni. Čudan. ljudi primete jedni druge na ulici. ili na stepeništu pred zgradom. a turobna tmina pod mostovima ustupa mesto boji svežine. tri grane liče na mokre prste što se igraju u zelenom runu. kako plače zajedno s prozorskim oknom. štiteći se od lake vodene sačme. Po svilenkastom pločniku kreću se prilike s glavom uvučenom među ramena. koliko god da je postala aljkava. nije mogla da podnese prljavo rublje. primete neznance s kojima dele hodnike. u stvari. može da vidi jedno lice. Zar se zadovoljila pokušajem da ubije mrtvu devojku i staranjem da maramice njenog muža budu uredne? Ako mene pitate. Rekla bih da je Violeta prala i peglala te maramice zato što. ulaze i izlaze kroz ista vrata koja pridržavaju jedni za druge. Bakarne novčiće spuštene na dlan deca ponekad progutaju. ali to. u stvari. U proleće 1926. Asfalt se topi pod petama. a kasnije na suncu. Nema tu. Kad drveće olista posle lake kiše. Šta može da se meri s ciglama ugrejanim od sunca? S povratkom tendi nad ulaze u dućane. Ali. svi su se umorili iščekujući da vide šta će Violeta još učiniti. U to doba godine Siti najviše podstiče protivrečnost. Sa uklanjanjem ćebadi s konjskih leđa. očekivala sam da će ona jednog dana poslagati te maramice i pospremiti ih u fioku i da će onda pokušati da posvetli njegovu . nikakve protivrečnosti. ali to je ipak novac i ljudi mu se osmehuju.

Crni ljudi bluza. Rado bi u to poverovao. Stručnjak za gde-je-otišla-i-zašto. Džo verovatno misli da je to pesma o njemu. Džemper ispod kaputa zakopčan je do kraja. Zato što se nikad nije petljao s drugim ženama. Nije to uradila. Videla sam ga kako hrani male životinje na koje niko drugi ne obraća pažnju. Slepci dobuju i pevuše u blagom vazduhu dok polako odmiču trotoarom. Eh. Njegova drvena noga udobno je opružena. samosažaljenje se pretvara u zavist koju ne razume baš najbolje. Ne žele da stanu blizu staraca koji usred bloka sviraju gitaru sa šest žica. Pogledaj. Stručnjak za na-smrt-usamljen. kad je jasnije nego u bilo koje drugo doba godine da se gradski život zbiva na ulici. ali je veoma dobro usredsređuje na sjajne i brutalne šeike koji stoje na uglovima ulica. U koferčetu Kleopatra malo je stvari koje bi muškarac poželeo da kupi . Svako zna tvoje ime. Ne slobodan da prelomi hleb i da nahrani svet jednom ribom. naterala ga je da sve ponovo proživi . Ili možda sažaljeva sebe zato što je veran. ali zar ne bi bilo bolje da jeste? Umesto onog što je uradila? Namerno ili nehotično. Ne baš kicoški. Žene koje može da gleda. . ali njegove misli nisu. Niti da vaskrsne iz mrtvih poginule u ratu. zato što je odlučio da zavoli tu mladu devojku. ni da se s njima nadmeću. to tvrdim. Pogledaj vernog muškarca koji se bliži pedesetoj. budne oči lepojki pružaju više zadovoljstva nego njene. ali me nije prevario. Baca pogled prema lepojkama na ćošku koje imaju nešto što on želi.u proleće. Ali slobodan da uradi nešto žestoko. Bilo da se saginjao da pokupi konjsku balegu ili da je išao u svoj šljaštavi hotel. Svako zna tvoje ime.ako se izuzme vodica za brijanje. s kojima može da razgovara i flertuje. sve ostalo je za žene. Sećam se kako je nameštao šešir kad je izlazio iz zgrade: stavi ga na glavu i malo nakrivi ulevo. znam ja njega. misli da je slobodan. ali svakako nakrivljen.kosu palidrvcetom. ona prava nosi ritam i težinu gitare. Bluzeri. Ako ta vrlina nije na ceni i niko mu na njoj ne čestita. Pevača je teško ne primetiti jer stoji na gajbi za voće nasred pločnika. šešir je morao da stoji tako i nikako drukčije. a ko zna šta mu je još na umu? A ako mu njen pogled kaže više od toga koliko je sati.

Iako je svima jasno da oni više vole čokoladu ili nešto s kikirikijem. Džo. Zamišljam ga kao jednog od onih muškaraca koji su se zaustavili negde oko šesnaeste. i da je samo na tren prestao da juri za tom brzom zverčicom po čitavom gradu i poverio se Staku. U kojoj mu se otvara njegova lična kutija s bombonama. uvek završavaš na onom mestu sa kog si krenuo. To i klarinet. Da neprestano opisuje krugove po gradu. Sve vreme misliš da si slobodan. a Siti će te obavestiti da li se sme hodati po pokošenoj travi. To ne možeš da kažeš drugom muškarcu. Voli da ga pepermint bombone prate čitavog dana. Pored svih onih specijaliteta iz Vindemera. da uništiš zdravlje ili dočekaš duboku starost. ko zna kako bi ispalo.poput bombone. Nudi ih Džistanovim dečacima koji se ludiraju na ćošku. to je bila Dorkas. zapravo. ali mudra.ljubavi koja počinje. zapravo je dečak. Iako nosi džempere zakopčane do poslednjeg dugmeta i cipele sa zaobljenim vrhom. kuda te vode njegove kao lenjirom iscrtane ulice. Drugom muškarcu? Ne. plaća za bajati lepljivi pepermint gotovo isto koliko i za sobu koja mu služi za ševu. Ali ovde nema šikare. To me tera da se zapitam ko je. a čak i njega nazivaju sladić. vezan je za lokomotivu koja ga vuče kao iglu kroz useke Bluberdove ploče. Samo za tebe. i to napola. Tako te Siti začara. jer sam morao. To je najbolja stvar ako si mlad i ako si tek došao u Siti. i misli da svi to vole. Ali nije moralo. Ne čudi me što se sve tako završilo. Sve iznose na pazar. Džistanu ili nekom susedu koji bi pristao da ga sasluša. Mlada. Odlaziš tamo gde on želi da te vidi. Jeste. Šta god da se dogodi. bilo da se obogatiš ili da ostaneš siromašan. Ne možeš da skreneš s koloseka koji je postavio za tebe. deran koji se još raduje slatkišima. da možeš da uskočiš u šikaru kad god ti se prohte. gladan onoga što svako izgubi . Ona je bila Džoova lična poslastica . Iznutra. Pacov. Džistan bi se i tako samo nasmejao i pobegao da ne sluša . Tako postupaju zato što ne mare za ženu i baš ih je briga šta će ljudi misliti o njoj. Ja sam rekao samo Malvoni. Znam da mnogi muškarci jedva čekaju da jedan drugom ispričaju šta rade sa strane. Ali Džo je u Sitiju već dvadeset godina i više nije mlad.Veruj mi na reč.

dalje. Ne gorkog kao što je muški. u pravi čas. i prepisao bi mi toliko i toliko duplih viskija da se izlečim. Kad sam ušao u stan. Ni dan-danas ne znam zašto sam joj se obratio na vratima. Glava mi je bila tako laka da sam osećao vrtoglavicu. pudera za lice i blagog ženskog znoja. progutaš . Stak bi se zagledao u svoja stopala. Odmah prepoznaš ženu koja hoće četiri čaše nečega. da joj dozvolim da ne obrati pažnju na mene. Tako ona ispija jednu čašu. ona je otvorila vrata. sisaš. Osetio sam miris kolača sa suvim voćem i punjenog pileta. Oslanjala se kukom o naslon stolice u dnevnoj sobi dok su žene hrlile iz trpezarije da me dovedu u red i da se sa mnom našale. Žene su se okupile da im pokažem svoje uzorke. Baš kad zatreba. ubeđen da sam nagrabusio. ne bih mogao da ga sprovedem. nekom koga znaš odranije. Osećao sam potrebu da budem tu. mislio sam. Nije me pogledala niti je išta rekla. Znam samo da sam je video kako kupuje bombone i da je to bilo nekako slatko.i gotovo. ali čak i da je bilo prilike. Ja sam tu. a i da jesam. Nijednom od njih ne bih govorio o njoj. gde je sve pomešano kako treba. Tako se one brinu o čoveku. Nisam čuo gotovo ništa drugo. ali samo kad poželiš da sam tu. sačekaš da ispije dve trećine i dospeš. Ali. ali sam ostao i pokazao im sve uzorke. Diskretan novac dvaput šuška: kad ga stavljam u džep i kad ga vadim. Bombona je nešto što topiš u ustima. Bio sam spreman da čekam. nisam ni mislio na to lice. Dorkas. . To je najbolji način. Sličnije plavoj vodi. Ovo je bilo nešto drugo. gurale me prema stolici. dovode u red ono što štrči. Nikad ne navaljuj. dugo. ali ne voli da traži četiri puta. osim možda vrlo bliskom prijatelju. a on plaća četiri. Onda je neko viknuo njeno ime. puštajući ih da same prodaju. Kao kad sam posluživao u Vindemeru. smešeći se. nekom kao što je Viktori. nisam mogao da dam ime licu koje sam video kod Dagija. Nisam imao plan. smejući se i radeći ono što žene rade: kidale končiće koji su virili iz mog kaputa. To nije stvar koju ikom kažeš. gde je Dorkas. dugo. Slanog. Donosim viski koji izgleda kao kafa. Ali sam svakog trena znao gde stoji i kako. belim cvetovima i šećeru u vazduhu. ne verujem da sam mogao da mu kažem zato što ni sam ne znam. otvorila ih za mene. od jakog mirisa limuna. i gde je sve to. onda sve ide glatko. Ja prodajem poverenje. Ne.

Roda i Frenk Vilijams odmah su me usvojili i podigli zajedno sa šestoro sopstvene dece. Nikad se nije pretvarala da sam joj rođeni sin. rekao sam. dušo. Vadio sam parčence stakla iz tabana. Zvao se Viktori. pa nisam morao da pogledam Viktorija. rekao sam učitelju. nestali su bez traga. ja sarn bio „trag” bez kojeg su nestali. rekla bi „Kao da si moj”. po svom ocu. njeno najmlađe dete imalo je tri meseca i bili smo bliži nego mnoga prava braća koju sam video. Da sam Violetu gledao kao komad nameštaja. „Zašto si mu to rekao?” upitao je. Džistanu i Staku. Prvi put onda kad sam sebi dao ime. Nisam mogao da kažem nikome osim Dorkas. „Ne znam”. lepom. opet nov. ali ne kao s nekim ko te zna od rođenja i s kim si zajedno odrastao. 1873. rekao sam.” Tada sam prvi put saznao da to verujem i želim. Ali posle Viktorija nikad se ni s kim nisam zbližio. ne kako je stvarno bilo. ali ni ona ni gospodin Frenk nisu mislili o prezimenu. Pre nego što sam je sreo sedam puta sam postao nov.” Bili smo u školskom dvorištu. osmehnula se najslađim osmehom. Do kojeg ti je stalo iako svakog dana moraš nečim da ga podupireš. Doći će kod nas. ko je?” „Jedna žena. Vratiće se ona.gde su mi pravi roditelji. u Virdžiniji. I tata. Bosonogi. „Onako. Pogledala me je preko ramena. ali punom đubreta. Ne znam. Kako sam tada točuo i razumeo. Kad me je gospođa Roda uzela. a njoj sam rekao stvari koje nikad nisam rekao sebi. „Tvoja mama nije moja mama. Prvog dana u školi morao sam da imam dva imena. S Džistanom i Stakom sam blizak. Mene je gospođa Roda nazvala Džozef. Viktori se celim telom okrenuo ka meni. „Neće”. u mestašcu po imenu Vijena. Viktori Vilijams. S njom sam bio svež. Kad je delila dužnosti ili nešto lepo.” „Mama će se ljutiti. ali nekako tužnim i rekla mi.” „Ako nije ona. nas dvojica. Rodio sam se i odrastao u okrugu Vesper. I tata. Valjda sam je zbog tog „kao” upitao . Viktoriju bih rekao kako je bilo. pošto mi ga niko drugi nije dao i niko nije znao kakvo bi moglo ili trebalo da bude. Doći će po mene.mislim da još nisam imao tri godine . njima bih mogao da kažem nešto približno. Viktori je rekao: „Znaju gde su te ostavili. O. Džozef Trag. Znaju da si .Mogu da zamislim šta svet priča.

Najbolji u okrugu izabrao je mene i Viktorija da nas podučava i da s nama lovi. kakva je ljubaznost belaca: moraju da se sažale na nešto da bi im se dopalo. Nije mi nedostajao otac jer sam najpre imao gospodina Frenka. trebalo bi da se zoveš Vilijams. Da budem nezavisan i da jedem bilo šta. Naučio me je dve stvari po kojima sam se upravljao čitavog života. tako nisu morali da mu priznaju pamet i veštinu.. možete zamisliti kako mi je. Druga promena dogodila se kad sam napustio kuću i učio da budem odrastao muškarac. i da me pokupe. A majka. Bio je tako dobar da je pušku nosio tek reda radi jer je tačno znao šta će njegov plen uraditi. kao njegova sestra. Niti je iko ikad došao po mene. rekla je. Ograde i stubovi su me razdraživali.” Morao sam krišom da je pogledam.” Rekao sam: „Moraju da me prepoznaju. ne događa im se ništa dobro. čuo sam jednu ženu u hotelskoj trpezariji i prenerazio se. Da se prizna. Treba imati petlju da se to kaže. Razgovarala je sa dve druge žene dok sam im sipao kafu.” „Baš gadno. Ne znam šta se desilo s komadićem stakla. Lovac nad lovcima. Lukav koliko se može biti. decom. Sećam se njegove senke u prašini ispred mene. Među svima vama.kod Vilijamsa. prosto me nešto iznutra tera.” Viktori se nasmejao. kako da prevari zmiju. „Znaju da si kod Vilijamsa. kad su sa mnom. uhvati zeca i mrmota u zamke od grana i žice. Oni koji odu procvetaju. Njoj je to odlično uspevalo i toliko se pravila važna da je Viktori stalno vežbao. Ali najvažnije je to što je mene i Viktorija izabrao najbolji čovek u okrugu Vesper da mu pomažemo u lovu.drugo sam zaboravio. Prvo. „Nije namerno. „Rđava sam prema svojoj deci”. Zbog njega. Ja sam Trag. da ispusti zvuk kojem rečne ptice ne mogu odoleti. zbog onoga što sam od njega naučio. to je to. ali je njima bolje bez mene.” Pokušavao je da hoda kao na oprugama. To me strašno tišti. Nikad ga nisam izvadio. Ljudi koji su me . Govorim o ponosu. oni koji ostanu muče se. ono bez čega su otišli. Dobra sam majka. nije pravio razliku među nama. Drugo . Čvrst kao stena.. Nikad nisam upoznao svog rođenog tatu. Belci su govorili da je vrač. bilo mi je prijatnije u šumi nego u gradu. zagrlio me oko vrata i oborio na tlo.

a imanje je vredelo osamdeset. Violeta je održavala našu kuću i okućnicu. ispraznila sva polja. Kroslenda i Gošena tražeći posao i radeći. žalio se. đubrivo i sve ono što mora da se kupi. Kad je Vijena izgorela do temelja. pojeo sendvič u predsednikovoj kući. Venčali smo se i skrasili na imanju Harlona Riksa. Dug je iznosio sto osamdeset dolara. U početku smo živeli u Tenderlojnu. i orala njegovu zemlju. Prava budala. Kamate. Prevarili su nas pomoću dva papira koja nikad nisam video ni potpisao. a danju klozete dok nisam počeo da poslužujem za stolom. Violeta i ja smo je obrađivali dve godine. Pet puta su nas selili iz vagona u vagon zbog zakona Džima Kroa. zajedno s dugom.znali bili su sigurni da nikad ne bih uspeo da svarim grad. blizu Tajrela. kad sam čuo da je Buker T. češće radio u pilani. najurila nas iz kuća tako da smo trčali iz jednog dela okruga u drugi ili nikuda. To nam je uzelo pet godina. kad smo žnjeli samo kamenje. rekao je. ja i Viktori. Hiljadu osamsto devedeset treće promenio sam se treći put. radili i hodali. petnaest milja do Palestine. bio sam dovoljno hrabar da poslušam nešto novo: odlučio sam da kupim komad zemlje. pa je prodao imanje nekom Klejtonu Bidu. pomislio sam da će mi dozvoliti da ga zadržim. Ponekad sam obarao borove. Starom Riksu je dozlogrdilo.i kad sam zamenio južno nebo severnim. jeli smo ono što ja ulovim. Noću sam čistio ribu. Tu sam sreo Violetu. plaćam i plaćam. Mislio sam da sam se konačno smirio u svom trajnom. On je imao najgoru zemlju u okrugu. u stančiću pored pruge. Crvena vatra brzo je uradila ono što beli čaršavi dugo nisu uspevali da završe: zbrisala sav trud ljudskih ruku. i ujedljive pacove iz zapadne Pedeset . a cene stalno rastu. Četvrti put sam se promenio 1906. Violeta je radila po kućama. a ja sam radio sve: od štavljenja kože za cipele belaca do cigara u sobi gde su nam čitali dok smo zavijali duvan. kad sam poveo ženu u Rim železničku stanicu u blizini njenog rodnog mesta . petom ja kad smo napustili smrad ulice Malberi i Male Afrike. Kad više ništa nije uspevalo. Zbijene zgrade? Asfaltne staze? Ja? Jok ja. ali smo uspeli. a ja sam išao između Bera. Onda sam počeo da postavljam šine za Južno nebo. Imao sam dvadeset osam godina i bio naviknut na promene. Hodali smo i radili.

lepo smo izlazili na kraj. Obojenog su mogli ubiti iz pištolja samo zato što je tuda prolazio. stanari svetle kože pokušali su da nas oteraju. To je bolje od posluživanja u restoranu jer u hotelu ima više načina da dobiješ napojnice.ono društvo. tamo gde su nekad bile male farme poput one koju sam hteo da kupim. Džistan kaže da je to svima sedelo na grudima: da nije puklo zbog ubijanja. Onda je naišlo teško vreme. beli i crni. otimali oko kirije obojenih. I pobedili. Tokom rata odvodili su na rad rojeve obojenih. Lepe. Trudio sam se da i pred kućom bude isto tako lepo kao i unutra. Kad smo se preselili iz 140. ulice u veći stan u Aveniji Lenoks. Ludaci na jugu besneli su zato što crnje odlaze. Onda je došlo leto 1917. ko može da zaradi pedeset-šezdeset dolara mesečno. ludaci na severu besneli su zato što .treće ulice. Džistan kaže da ih je došlo na hiljade. jer je malo nedostajalo da me ubiju. ili kako je rekao Džistan . baš pred rat. Jedan od njih se smilovao i zadržao ostale da me ne dotuku na licu mesta. počeo sam da prodajem po susedstvu Kleopatrine proizvode. ja i Violeta. ponovo sam bio nov-novcat. i kad su se cene govedine u našem delu grada udvostručile iako su za belce ostale iste. Ne kao u centru grada. pa čak i deset. Gradili su blokove i zasebne kuće s velikim dvorištima i povrtnjacima. Zgrade su ličile na dvorce sa slika. pa su se stanodavci. Svuda smo imali ptice i biljke. useljava se. puklo bi zbog nečeg drugog. Tada sam već radio u hotelu. Sa stanovima od pet ili šest prostorija. iznajmili su čitave kvartove obojenima. već se bavila samo friziranjem. A onda. kako su govorili kelneri s kojima sam radio. Kad su kirije ponovo porasle. Uz mnoge druge. Mada Violeta nije više radila po kućama. Skupljao sam balegu sa ulice da nađubrim zemlju u saksijama. rekao je. koje je belcima slalo pozivnice da gledaju kako obojeni živi gore. što je bilo u redu jer smo mogli da živimo u pet soba iako su neki dve iznajmljivali. Violeta i ja smo se borili protiv njih kao da su belci. Tada su već bile nestale sve svinje i krave. mi smo od početka čistili svačije đubre i najbolje smo znali kako da ih održavamo. kad su oni belci dograbili šipku. ali je bakšiš padao na dlan kao orasi u novembru. nicale su zgrade. Plata je bila mala. Možda onako kako je pisalo u novinama. naravno. Ne znam tačno kako je počela pobuna.

ja i Violeta. Gadne povrede. Preživeo sam. Onda se to dogodilo. Kao da mi je dvadeset godina i da tamo. Da će me ona ubediti da nisam upoznao slatku stranu nijedne stvari dok nisam okusio njen med. U Sitiju su ljudi usamljeni. i možda sam se zato promenio i sedmi put dve godine kasnije. Nije Violeta kriva. 1919. Prekasno. u Palestini. sve što sam video. Ali. Možeš da kažeš da sam čitavog života bio nov crnac. Godine 1925. Dogodila mi se jedna promena odviše. Video sam male dečake kako trče ulicom. Nikad. Postao sam nov jednom odviše. rekli su. Na neki način.dolaze. pa sam potrčao ka njemu. čovek sa sela. Pobuna se nastavila bez mene dok smo ja i Violeta brinuli o mojoj glavi. Obična devojka. Onda je Violeta počela da spava s lutkom u naručju. U Virdžiniji. Bila je i ona devojka. Razumeo sam na neki način. Nikad neću sebi oprostiti ono što sam uradio toj devojci. Dvojica od moje neprave braće. Krenulo je. Sve je moja krivica. s tobom će krenuti i stotine drugih. Za Dorkas. svima je krenulo. Došla u posetu svojima kraj Kroslenda. a svakako je bila najbolja zato što je rat došao i prošao. i što mi je ponos na obojene borce iz 369. Ne mogu da se setim da sam ikad plesao na ulici osim tada. Ali. Verovao sam da je to poslednja promena. prvi put utoljujem glad. jedinicom. Kako sam mogao da znam šta osamnaestogodišnja devojka može da pobudi u odraslom muškarcu čija žena spava s lutkom? Da ću zbog nje upoznati usamljenost kakvu nisam mogao ni da zamislim u šumi u kojoj nema ljudskog bića petnaest milja unaokolo. ne samo jedna od tih promena. Samo napred. Gospođa Roda je gotovo presvisla. kad sam prešao svaki korak puta sa 369. samoća mi ne može ništa. ipak. Gadne. pripremali su me za nju. Video sam neke stvari u svoje vreme. Kažu da zmije nakratko oslepe pred poslednji svlak. Dečak sa sela. Sve. Nemoj me pogrešno razumeti. Jedan je pao i nije odmah ustao. . ili na obali reke gde mi je jedino društvo bio živi mamac. kad su svi to radili. Džistan mi je našao posao u drugom hotelu gde su napojnice više šuškale nego zveckale. ali pošto je mene podučavao najbolji lovac svih vremena. cepao srce nadvoje. sve što sam proživeo. ako se ovde pobuniš. Svi su bili iznenađeni kad smo otišli.

nasumice. iako bez tog srca ne možeš da živiš. ili možda na Long Ajlendu piljeći u koze. pa se zato gomila nije raspršila kao jato crvenih drozdova na koje je ličila. možeš da ustaneš iz fotelje i pođeš da kupiš dve-tri cigarete. Četvrt litre vode dva puta na dan rešilo bi problem. On je tražio mene. u svakom slučaju ne gospel kao obično. Da je uhvatim pre nego što padne i povredi se. Prvo Visoka moda na 131. Ali kad trag govori. Potrajalo je dok mi nisu . Ako ti trag ne govori. Nisam morao da se trudim. ali njima nisu rekle ni reč.a kad je počeo da mi govori nisam ga odmah čuo. Svirali su nešto čađavo. slepi blizanci svirali su na gitari. šta god da ti se ispreči na putu. i da završiš negde na Stejten Ajlandu zato što si vikao iz sveg glasa. Svakog prvog utorka u mesecu. Tu i na čelu. s novčićem u džepu. drugi folira.* Imala je dugu kosu i rđav ten. i bilo je tačno onako kako si mi rekla . ulici zato što sam mislio da tamo ideš u utorak kod frizera. a kamoli blizanci. Imao sam pištolj. očistilo kožu. začarana snagom plesa i ritma koji je nisu puštali da se raziđe. Nešto drugo uzme stvar u svoje ruke kad trag počne da ti govori. Ni da razmišljam. i znam da su se dobro provodile. već je ostala zbijena. Njihova mamica je smislila kako da dopuni budžet. ispušta tako jake signale da više ne moraš ni da gledaš. Pet dana tumaranja. a onda sam pratio Dorkas iz jednog dela grada u drugi. Želeo sam da ostanem tamo. ali nisam hteo da te dodirnem pištoljem. kao izbledeli tragovi kopita. Onda kad je pištolj opalio tuuu! i niko ga nije čuo osim mene. obrećeš se u prepunoj sobi i poslati metak pravo u njeno srce. već svojom rukom. Nisi bila tamo. čitavim Sitijem. jeste da nađeš trag i da ga slediš. najpre laganim korakom. i žene koje prodaju riblji ručak pričale su ružno o njihovoj majci. Nisam tražio trag. ali mi je bilo drago što ne deluju. Možda nisu ni braća. Nisu obraćale pažnju na mene. Da izbrišu moja mala kopita? Najbolja stvar na ovom svetu. pa trkom.samo jedan je slep. Hteo sam da ostanem tamo. jedina. sviđala mi se takva. jer je jedna od najglasnijih toliko lupala stopalom da je jedva uspevala da cokće. Išao sam za tragom svoje majke u Virdžiniji i našao sam je. Tumarao sam. Kupovao sam joj pomade koje je tražila. Mali polumeseci ispod jagodica. Došle su neke žene s ribljom večerom iz Salemskog baptiste. ali joj to nisam rekao.

znam da nisi mislila. još nije ni deset sati ujutru.samo čekaju da kokice prođu i pokupe ih. Ali. a oni se presijavaju kao lakirana koža. Može to da ti uradi. Nije bilo potrebe.pomele su me. Strukirani kaputi i maramice uboji kravata. Samo mi je Mini kazala da si u subotu došla da ti doteraju kosu nasuvo. već zato što to škodi kosi. Mladi. gitare . Trideset stepeni. a ne dolar i četvrt kao za kompletnu uslugu. Kad sam te našao i još jednom doveo u našu sobu. zato mi je palo na pamet. ipak. Da je ta pesma dolazila iz klarineta. i sledećeg dana sam stajao sleđen na stepeništu ispred kuće i brinuo toliko da mi je pripala muka. Zašto si išla da doteraš kosu? To mi je prvo palo na pamet. i da je ona protiv toga ne zato što zaradi samo pedeset centi. posumnjao sam u sebe i izgubio trag. Nemaju više od dvadeset-dvadeset dve godine. Dovoljni sami sebi. a drugom iz džepa viri maramica iste boje kao i kravata.rekle da te nema u knjizi za taj dan. Eto. ali blizu. Prošle subote? Rekla si mi da ideš s horom u Bruklin da pevate u Silohu. Stoje. Osim. složno njišući glavama. izvesna vrsta sviranja na gitari. Ali. Jedan ima kamašne. kad Mini subotom ne otvara radnju pre dvanaest jer radi do ponoći zato što svi žele da budu lepi u nedelju? I ot kazala si redovni termin u utorak? Odbacio sam ružne misli jer sam pomislio da me je sludela muzika slepih blizanaca. Podalje su stajala tri kicoša naslonjena na gvozdenu ogradu. Misliš da bi Malvona pokrila usta pred njima? Ili da bi tražila da joj plate . Glatki. mudri. mladi petlovi. puckajući prstima. Znam da nisi mislila sve ono što si mi rekla. Ne baš kao klarinet. podgrejava prljavštinu i oštećuje vlasi gore nego išta. kako si prošle subote mogla da odeš kod frizera. naravno. eto zato. a da ipak stigneš na stanicu u devet ujutru. Ne moraju prstom da mrdnu . To što si rekla. Bolelo je. trajne. Nisam sačekao da Violeta izade iz kuće da bih otključao Malvonin stan. Gradski ljudi. Ali nije pokrila oči koje su mi se smejale. da moraš da kreneš u devet ujutru i da ćeš se vratiti tek uveče. U blizini nije bilo nikog osim Malvone koja je sipala pepeo na led. Rekla si da si propustila poslednji nastup i da je tetka to otkrila. Otišao sam kući i ponovo ga spazio sutradan kad me je Malvona pogledala i rukom pokrila usta. a onda počinju da pevuše. odmah bih znao. Ramena na kaputu su nabrana. pa ovaj put moraš da ideš. smeju se i iako to. To je Siti za tebe. znaš šta hoću da kažem.

Jedan od tih pasa morao je imati četrdeset kilograma. mokar do gležnjeva. Ostali su bili mali. izvrtala gležnjeve da bi se divila potpeticama. Spustio sam se na zemlju odmah pored njih i oni su ubrzo potražili drugo mesto. Moje stope su napravile zbrku. gledao sam tvoja kolena. Na njemu su se videli tragovi pasa. Kokice ih same nađu. gristi do kraja. a u ustima će mu do kraja života ostati ukus prve jabuke na svetu.unapred za stan koji koriste četvrtkom? Ništa od toga jer petlićima nije potrebna Malvona. Zagristi. Posmatraju. borovi. zgađeni. Čuo je praskavi zvuk i pustio da mu crvena kora slomi srce. one su te koje prate tragove. jedan je hramao. Dok si trljala stopala. stigao sam pre tebe. smišljaju. Ponovio sam ti da je zbog tebe Adam pojeo jabuku. a same nađu i mesto. Zato sam . Otišao sam pravo na to mesto. ali ih nisam dodirnuo. i stvarno sam misiio da je to raj. Prvi je saznao kako je to. Prvi put kad smo se tu našli. zar nije oženjen ludom starom Violetom? Samo stari petao poput mene mora da ustane sa stepenika. Imao je Evu. znao sam. Drveće jorgovana. Petlići čekaju zato što se na njih čeka. a i zečeva. Žuta topola kod koje su se okupljali Indijanci izgledala je kao kralj. Stari sneg je razmekšao nebo i zacrneo koru drveća. jasni kao šara na nedeljnoj kravati. sećaš se? Glog se povijao od cvetova. Gledala si me kao da me poznaješ. Nije mi bilo hladno jer sam se sećao kako je bilo u naše vreme. Ne moraju nikoga da prate. Kad sam se okrenuo i pogledao kuda sam prošao. Dva belca su sedela na kamenu. Da je bio bogat čovek kad je napustio raj. preseče Malvonu u pola rečenice i pokuša da krene mirnim hodom. Onog toplog oktobra. da se preznojavaju u frizerskom salonu dok pitaju za devojku pred ženama koje jedva čekaju da odem da bi mogle na mira da cupkaju nogom uz bezobraznu muziku i govore kog vraga se ovaj raspituje za devojku koja još ide u školu. i video sebe kako stojim tamo u cipelama. bez kaljača. i nisam mogao da upijem tvoje oči zato što sam obožavao male tragove kopita na tvojim obrazima. da ne potrči do Invuda gde smo sedeli prvi put i ti si prekrstila noge u kolenima tako da sam mogao da vidim zelene cipele koje si iznosila iz kuće u papirnoj kesi da tetka ne bi znala da si kuckala niz Aveniju Lenoks i uz Osmu ulicu u njima umesto u mokasinama koje si imala na sebi kad si izašla iz kuće. Kad si u njihovoj blizini moraš da radiš ili da se praviš da radiš.

pa sam ti dao dolar da kupiš šta hoćeš. Samo za tebe. na neki način. . biranje. Urezao sam naše inicijale na onaj kamen s kojeg su se belci sklonili. D. tvoj prvi put i moj. Izabrao sam te. ali se bar niko nije usudio da dobacuje. kad smo našli stan i počeli redovno da se sastajemo. to je zabranjeno. Jeste. kad sam bio mlad. Ikad. Moj talenat za šumu kojem se divio čak i on. ali nekad. i Dž. I meni. Da bi izgledalo kao da isporučujem nešto važno. Kod kuće. Tebi prvi put. misleći svaki put o tome čime da ti izmamim osmeh i navedem te da dođeš i idući put. ali si bila razočarana. izdvajanje. Niko mi te nije dao. Nikad nemoj pomisliti da sam izgubio glavu ili da sam pao u zanos. najbolji koji je ikad postojao. tada to nije bilo samo stanje duha. To je davalo mom prisustvu na tom mestu pomalo opasan izgled.poneo koferče sa uzorcima. Ja sam te izdvojio. To je nešto što sam naučio kod kuće. Kažem da sam bio nov sedam puta pre nego što sam te sreo. Niko nije rekao: ova je za tebe. Kolonjska voda u plavoj bočici. šepurio po čitavom vrtu. znam. Kasnije. Jednom cveće. Zbog toga bih se. Nije bio pravi čas. sećaš li se? Ružičasta metalna kutija s voćem na poklopcu. i ružno sam se poneo prema svojoj ženi. Moja odluka je bila i da te pratim. tamo. već sam se u tome uzdigao. Možda ti nisam ispričao to o sebi. Koliko gramofonskih ploča? Koliko svilenih čarapa? Mali pribor za hvatanje petlji na čarapama. Da snažno zagrizem. dušo. opasniji od činjenice da smo ti i ja zajedno. to je bila čitava dnevnica. šepurio! sve dok me ti držiš pod ruku. donosio sam ti poklone. Svoju odluku. Ti stari ljudi. Video sam te i doneo odluku. U sobi Malvoninog sestrića sa firmom ledadžije na prozoru. koja je mirisala kao kurva. sve su znali. Sve samo za tebe. puna Šraftovih čokolada. da. ponavljam. ako si bio obojen ili hteo da to budeš. sve do jezgra i da ukus kore crvene jabuke bude sa mnom do kraja života. Dorkas. I veruj mi. Ali. devojko. morao si da budeš nov i da ostaneš isti svakog dana kad izađe sunce i svake noći kad zađe. Nisam pao u to. devojko.

Srećom. Dvaput im je. Ustao i otišao. pokušaj da se dokuči nečije stanje duha. Bez kuće i zemlje. lonce i stolicu na kojoj je sedela njena kći Draga Rouz. kao slobodna žena. da mu je dozlogrdila beskorisnost sopstvenih leđa i ruku.da ti ljudi imaju pravo. kao robinja. Rouz je rekla ljudima da je njenom mužu prekipelo. Negde gde može da sedi i razmišlja o tome. Ni reči o tome da se muž pridružio partiji koja se zalaže za crnačko pravo glasa. jer sumnjam da mu je Violeta ikad govorila o svojoj baki . imala je šta da vidi: pored nekoliko pozajmljenih slamarica i odeće koju su nosili na sebi. ne zna.Nezgodna stvar. Unuci su imali od četiri do četrnaest godina. Otišla je iz Vordsvorta. Njeno stanje duha kad se iz Baltimora vratila u okrug Vesper . pravim mesom. da je pobesneo zbog cene kafe i oblika nogu najstarije kćeri i naprosto otišao. Dakle. Njena ćerka i unuci živeli su u bednom mestašcetu po imenu Rim. ili da samo sedi. Bilo je bolje da nešto izmisli nego da kaže ono što zna. a jednoj unuci. okružnog središta. dovoljno da Prava Bel pomogne . tu je bio i papir koji je potpisao muž Drage Rouz . a vratila se 1888. žalosna mala porodica krila se u napuštenoj brvnari koju su pronašli neki susedi i jela ono što su ti susedi mogli da odvoje od usta i što bi devojčice napabirčile po šumi i polju. da sve pokupe ako kiša odluči da ne padne ili ako se umesto nje s neba stušte komadi leda i stuku lišće i plodove sa stabljika. valjda čak i dužnost. iako mi nije teško da zamislim kako je moralo biti. pošto je bio septembar. ipak. vredi truda ako si kao ja .radoznala. da ga je obuzela žudnja za mesom. bilo je dvanaest kad je videla Pravu Bel. Ali. Umiranje je potrajalo jedanaest godina. rekla bih. Violeti. Džo se ponaša kao da mu je sasvim jasno šta je starima davalo snage da istraju. sveštenikov sin doneo mladu vevericu da se pogoste. Onda kad su došli da sve pokupe. Prava Bel je umirala i želela da umre u okrugu Vesper nakon što je dala čitav život gospođici Veri Luiz u Baltimoru. a ne kožom.to je sigurno čitav roman. maštovita i dobro obaveštena. da se umorio od prženih zelenih paradajza i zrnevlja. ne samo po lonce. dvanaest milja severno od grada koji je napustila. da to urade. na primer. Ne znam ni ja. raznih suvih bobica. Mnogo okre i pasulja i. Mogli bi ponovo da dođu. Kad je stigla. tiganje i kuću. ali sigurno ne zna mnogo o Pravoj Bel.a o majci sasvim sigurno nikad.

sve znala zato što. daleko od okruga Vesper u kojem su se rodile Vera Luiz Grej i Prava Bel. ama baš svaku semenku. a to znači mnogo puta svakog bogovetnog dana punih osamnaest godina. pisanju pamfleta i obožavanju siročeta. Bogata i tvrdoglava došljakinja zadovoljila se luksuzom i sama povećala rastojanje. četiri puta vidi kako se vraća njen muž. Njih troje su živeli u lepoj kući od peščara u baltimorskoj ulici Edison. Povela je sa sobom sluškinju i jedno siroče koje joj priraslo za srce nadajući se da će u Baltimoru naći širi i istančaniji život. Vera Luiz ga je kvarila. Ni blizu tako plavi kao što je nekad bila kosa Vere Luiz. Ako su mislili da će je tako prevaspitati. . mnogo godina kasnije). Nikom nije moglo da promakne koliko puta nedeljno je pozivan crni mladić iz Vijene da jaše sa gospođicom Verom. prevarili su se. hranila ga kolačima i ne bi mu davala parče lubenice dok iz njega ne bi izvadila svaku. Ne odmah. susedi i nesuđene prijateljice okružili su Veru Luiz rastojanjem onoliko pristojnim koliko su bili pristojni. Zlatno Sivo.prelepom mladiću čije je ime. naravno. zato što je to bilo prezime gospođice Vere Luiz (njegove oči su postale sive mnogo. ali je Prava Bel zavolela dečaka baš zbog njihove sunčane boje i sitnih talasa. Prava Bel je. zato što su bebeću svetloružičastu kožu i paperje na glavi smenili blistavo zlatna put i meki zlatni uvojci koji su padali preko čela i ušiju. iz očiglednih razloga. gotovo sifražetska stvar. pre svega.Dragoj Rouz. Golden. Bila je to otpadnička. a Prava Bel mu je u svemu popuštala i smejući se. senovitoj kući. a bela gospođa ispričala je susedima i prijateljima donekle istinitu priču: nije mogla da podnese skučenost rodnog okruga. Golden Grej. a u veleposedničkoj kući nijedna. Potpuno se posvetila čitanju knjiga. preseli se trinaest puta i napuni Violetinu glavu pričama o svojoj beloj gospodarici i svetlosti njenog i svog života . i u kom delu šume su najradije jahali. Nešto kasnije. u Vordsvortu nije moglo da se sakrije mnogo stvari. Grej. uvek nasmejana. Od samog početka bio je svetiljka u toj tihoj. Glasno bi se nasmejala kad god bi joj pogled pao na njega. ubediti da potraži muža. isplete šest prekrivača. otimale su se o svetlost koju je rasipao. sahrani je. Vera Luiz ga je oblačila kao princa od Velsa i čitala mu živopisne priče. Svakog jutra iznova zadivljene njegovim izgledom.

Prava Bel je znala što i svi robovi, i više, jer je njen jedini posao bio da
brine o potrebama i željama gospođice Vere Luiz, a to znači i o njenom
rublju koje je jednom mesečno morala da namače u sirćetu preko noći. Kad
to više nije bilo potrebno, kad se lično rublje moglo svakog dana prati
zajedno sa ostalim, Prava Bel je znala zašto, a Vera Luiz je znala da ona
zna. Nije bilo potrebe da se govori o tome. Nisu znali jedino očevi. Budući
otac - crni mladić - nikad nije ni saznao, mislila je Prava Bel, jer Vera Luiz
nikad više nije pomenula njegovo ime, niti mu se ikad približila. Stari otac,
pukovnik Vordsvort Grej, nije znao ništa. Baš ništa.
Sigurno mu je žena na kraju rekla. Na kraju. Iako o tome nikad nije
razgovarala s ćerkom, niti je, nakon otkrića, s njom razgovarala o bilo čemu,
sigurno je obavestila Pukovnika koji je, kad je čuo šta je imao da čuje,
ustao, pa seo, pa opet ustao. Ruka mu se razmahala po vazduhu kao da
nešto traži: gutljaj viskija, lulu, bič, pušku, demokratsku platformu, srce Vera Luiz nikad nije saznala šta. Nekoliko sekundi izgledao je ranjen,
duboko, duboko ranjen. Onda je njegov bes pokuljao u sobu, zamaglio
kristal i pretvorio uštirkani stolnjak u mlitavu krpu. Shvativši strahotu koja
se dogodila njegovoj kćeri, preznojio se; na njegovom imanju bilo je
sedmoro mulatske dece. Znoj mu je izbijao iz slepoočnica i skupljao se
ispod brade, natapao košulju pod pazuhom i na leđima dok je bes kuljao i
plavio stvari. Puzavica na stolu se uspravila, a srebro je postalo klizavo na
dodir. Onda je obrisao čelo, sabrao se i uradio pravu stvar: udario Veru
tako da je odletela do stola za serviranje.
Poslednji udarac je ipak zadala majka: ne pomerivši obrve, pogledala je
devojku koja je pokušavala da se pridigne s takvim gađenjem da je ova
osetila kiseli ukus pljuvačke koja je izvirala pod majčinim jezikom i punila
joj obraze. Samo je vaspitanje, brižljivo vaspitanje sprečilo tu pljuvačku da
poleti ka njenoj kćeri. Nije izgovorena nijedna reč, ni tada ni kasnije.
Nikad. A sanduk za rublje do vrha ispunjen novcem, koji je sledeće srede
stavljen na Verin jastuk, bio je, uz svu velikodušnost, težak od prezira. Više
novca nego što je ikome bilo potrebno za sedam meseci daleko od kuće.
Toliko novca da je poruka bila jasna kao dan: umri ili živi. Ali ne ovde.
Povela je sa sobom Pravu Bel. Ne znam koliko je jednoj robinji bilo
teško da napusti muža koga zbog rada i udaljenosti i inače nije mnogo

viđala, i da poveri brigu o dve kćeri staroj tetki. Draga Rouz i Mej tada su
imale osam i deset godina. Neka bi Bog bio u pomoći svakom u tom
uzrastu, a nije bio ni od kakve pomoći majci koja je živela u Vordsvortu,
miljama daleko od muža, u kući bogataša gde je danonoćno brinula o
njegovoj kćeri. Možda i nije tako teško zatražiti od starije sestre da se
pobrine za muža i ćerke kad se polazi u Baltimor sa gospođicom Verom
Luiz, i to na određeno vreme. Prava Bel je imala dvadeset sedam godina i
kako bi inače videla veliki grad?
Pored toga, možda joj je gospođica Vera Luiz pomogla da ih potkupi
papirnim novcem jer ga je svakako mnogo dobila. Ali, ko zna, možda i nije.
Možda je Prava Bel namrštena sedela u prtljažnim kolima i truckala se
zajedno sa kutijama i sanducima, nesposobna da posmatra zemlju kroz koju
je prolazila. Možda joj je bilo teško. U svakom slučaju, nije imala izbora,
ostavila je za sobom muža, sestru, Dragu Rouz i Mej; ako su je morile
brige, plavi dečačić ih je ublažavao zaokupljajući njenu pažnju punih
osamnaest godina, sve dok nije otišao od kuće.
Onda je 1888. godine Prava Bel ubedila sebe i svoju gospodaricu da je
na umoru, uzela deset dolara sa orlom, dvadesetdvogodišnju platu koju je
gospođica Vera počela da joj obračunava čim se zavrsio rat (ali je sama
čuvala novac da njenoj služavci ne bi koješta palo na pamet) - i odgovorila
na vapaje Drage Rouz. Vratila se u okrug Vesper s baltimorskim pričama za
unuke koje je tada prvi put videla. Iznajmila je kućicu, kupila šporet i
očarala devojčice opisujući im život sa divnim dečakom koji se zvao
Golden Grej. Kako su ga kupale tri puta na dan i kako je na njegovom
rublju plavim slovima bilo izvezeno slovo G. Kakvog je oblika bila kada i
šta su stavljale u vodu da bi mirisao sad na ruzmarin, sad na lavandu. Kako
je bio pametan i pravi mali gospodin. Kakve je smešne starmale stvari
govorio kao dete i kakvu je vitešku hrabrost pokazao kao mladić kad je
krenuo da pronađe, a s malo sreće i ubije svog oca.
Odjahao je; Prava Bel ga više nije videla i nije znala da li je Vera Luiz
bolje prošla. Sećanja o dečaku bila su joj više nego dovoljna.
Mnogo sam mislila o njemu, pitala se da li je on zaista bio to što su
volele Prava Bel i, kasnije, Violeta. Ili je bio tašt i ohol naduvenko koji je
brinuo samo o svom kaputu i dugmetima od slonovače na prsluku? Koji je

prešao čitav taj put da bi povredio ne svog oca, već svoju rasu.
Lepa kosa nikad nije predugačka, rekla mu je jednom Vera Luiz. Pošto
je izgledalo da se ona razume u te stvari, poverovao joj je. Gotovo sve
drugo što mu je rekla bilo je pogrešno, ali tu poslednju stvar smatrao je
neprikosnovenom istinom. Zato su zlatni uvojci pokrivali okovratnik
njegovog kaputa, iako je savet o pravoj dužini kose u sitničavom i
zahtevnom Baltimoru dobio od žene koja ga je slagala gotovo o svemu, pa i
o tome šta mu je ona: vlasnica, majka ili ljubazna susetka. Nije ga, doduše,
slagala ni onda (a trebalo joj je osamnaest godina da to prevali preko
jezika) kad mu je rekla da je njegov otac crni-crncati crnja.
Vidim ga u u lakim otvorenim kolima. Konj mu je plemenit - vranac.
Pozadi je privezan kovčeg: veliki, pun finih košulja, rublja, vezenih čaršava
i jastučnica; tu su i srebrna tabakera i srebrni toaletni pribor. Pored njega je
uredno presavijen dugačak kaput boje vanile sa tamnosmeđim manžetnama
i okovratnikom. Daleko je od kuće, kiša počinje da pljušti, ali avgust je,
nije mu hladno.
Levi točak udara o kamen i on začuje, ili mu se čini da je začuo, tup
zvuk. Možda se kovčeg otkačio? Zauzdava konja i silazi. Da nije neka od
njegovih stvari oštećena? Otkriva da se smaklo uže i da se kovčeg naherio.
Vraća sve na svoje mesto i čvršće zateže kanap.
Zadovoljan svojim poslom, ali ne i pljuskom, štetom koju trpe njegova
odeća i brzina putovanja, gleda oko sebe. Među drvećem s leve strane vidi
golu ženu, crnu kao kupina. Koža joj je mestimično pokrivena blatom, a
kosa puna lišća. Oči su joj krupne i strašne. Spazila ga je i potrčala, ali
gleda u njega, a ne ispred sebe, i udara glavom o drvo. Prestravljeno telo
poletelo je pre no što su oči uspele da nađu liniju bekstva. Sudar s drvetom
je obara na tle i onesvešćuje.
Posmatra je i onda, držeći obod šešira, žurno kreće ka kolima. Ne želi da
ima nikakve veze sa onim što je video - u stvari, siguran je da ne beži od
stvarne žene, već od „prikaze”. Dohvata uzde i ne može da ne primeti da je
i njegov konj crn, go i sjajan od kiše, konj s kojim su povezana osećanja
sigurnosti i ljubavi. Uočava nešto čudno: konj u njemu izaziva ponos; žena
mučninu. Malo je postiđen i odlučuje da se uveri da je zaista posredi
prikaza, da nikakva gola žena ne leži u travi.

Uzima kaput sa praznog sedišta. smrada ili nečeg sličnog. A sve to ima neke veze i sa onim odakle je došao i zbog čega. Saginje se zadržavajući dah da bi se odbranio od zaraze. da se devojka ne probudi. Nada se da neće umreti . Pod uslovom. ali blatnjavu čizmu. Onda primećuje talasasto kretanje njenog stomaka. Nečeg što bi moglo da ga dotakne ili uđe u njega. Ali još diše. Događaj se uobličuje u priču o pustolovini koja će naljutiti Veru Luiz i ublažiti kaznu za oceubistvo. raširenih nogu. Neprijatna mu je ta slika i ne želi da je ugradi u svoje sećanje. Ne može da vidi sebe kako je dodiruje. Sad to čini i primećuje krvav potočić koji izvire na vilici i teče niz vrat.Vezuje konja za jednu mladicu i gaca po kiši do mesta gde je žena pala. razmotava ga i njime pokriva ženu. penje se u kočiju i po drugi put je ostavlja. Onda je podiže na ruke i nosi do kola posrćući. Zanimljiva mu je. Plaši ga pomisao da bi se mogla osvestiti i postati nešto više od njegovog sopstvenog mračnog nauma. mokrom ženom na rukama. boso stopalo dodiruje izvanrednu. Ta pomisao mu donosi olakšanje. Mlada je. Možda. naravno. teža je nego što je očekivao. čak smešna pomisao da će se pojaviti pred tim crncem koga nikad nije video (i koji nikad nije ni pokušao da vidi njega) s crnom. i da se komešanje u njenom stomaku ne pojača. Napreže se da je postavi u sedeći položaj. ne pre nego što stigne do kuće čiji mu je .još ne. Ili je mrtva ili u dubokoj nesvesti. Otvorenih usta. Unutra se nešto miče. kuda ide i zašto putovanjeu njemu izaziva upornu. Nije se onesvestila od sudara s drvetom. Blago ošine konja iz straha da bi zbog rupa i blata na putu mogla da ga dotakne i nekim drugim delom tela. Ne može baš ništa da učini za nju. ali vidi sebe kako odlazi po drugi put. Telo joj je iskošeno: glava najdalje od njega. po svoj prilici je udarila glavom o neki kamen kad je pala. svesnu uzrujanost. Još je tu. Ide prema kući koja se nalazi nadomak gradića po imenu Vijena. Nada se da će tako i ostati. U toj kući živi njegov otac. Na glavi joj se uobličuje mala bara. glava bi mogla da poleti na njegovu stranu kočije. iako ne može da pomeri prljavo stopalo: ako je ponovo uspravi. Neko vreme je nije ni pogledao. Stomak joj je veliki i napet. opružena na tlu.

Pošto je smestio prtljag. sto. Zapravo se nada da je tako. Uklanjanje kovčega poremetilo je ravnotežu i kola su se malo nagnula. a gostioničar ga je uveravao da će stići pre mraka. na ognjištu se uzdiže gomila pepela. Tome posvećuje mnogo vremena. ali ne i zabravljena. Kad stigne do brvnare. tek što pomisli da jenjava. ispunjen sećanjima na raskoš i bol. Odvezuje ga i tovari na rame. najmanje toliko. primetio je). Ulazi i traži pogledom pogodno mesto za kovčeg. Sad više nije u to siguran. možda dva. možda i nema nikoga. Spušta ga na prljavi pod i razgleda kuću. Baca mu ćebe na leđa i kreće da potraži vodu i hranu. ali bez žara. Sad ona leži na ćebetu i on nema čime da je pokrije osim svojim kaputom. nalazi žensku haljinu. ognjište. stolica. U jedan od njih uvodi konja i pažljivo ga briše. a nije ni sasvim siguran da ga neko ne posmatra iz kuće. Kiša najednom prestaje. Ne bi baš rado proveo noć sa ovom putnicom. ona se posle nekoliko metara pojača. Koža joj je gotovo prevruća za dodir. a onda opsuje što nije skinuo ćebe. Otvara vrata i izvlači je. To je najduži sat. Kad stigne do malog trema i ne pokušava da pokuca. U svakoj od dve sobe: poljski krevet. Pošto je zbrinuo konja (jedna potkovica moraće da se popravi. Skromno. Stalo mu je. Peć je hladna. muški. Spušta je na poljski krevet. Dok ga nosi u kuću njegov kaput i svilena košulja još se više gužvaju. praktično. dečjim potezima. vraća se po ženu. Smiruje se kad naiđe na dolinu . pretura po drvenom sanduku. Niko ne izlazi da mu se obrati. Onda otvara kovčeg i vadi belu pamučnu košulju i prsluk od flanela. vrata su zatvorena. u jednoj i peć.položaj i izgled nacrtala Prava Bel jasnim. Kiša je odlučila da mu pravi društvo. nada se da ga crnac gleda otvorenih usta kroz pukotinu između debala od kojih je napravljen zid. vraća se do kola po kovčeg. Namešta košulju na naslon jedine stolice jer strahuje da bi je klin ukucan u zid mogao .trebalo bi da je pređe za jedan sat i da onda stigne do kuće na milju-dve ispred Vijene. uteruje kola u dvorište i nalazi štalu sa dva pregratka za životinje. ali bez ikakvog obaveštenja o ličnosti vlasnika. Dugački kaput u koji je umotana vuče se po blatu dok je nosi ka kući. Putuje već šest sati. Stanar je verovatno odsutan jedan dan. Oprezno podiže kaput i pokriva ženu haljinom koja čudno miriše. Odlazi u drugu sobu. Može da se oprosti od tog kaputa.

Dok je tražio šibice. Zatim se posvećuje ognjištu. ako se izuzme skromna reputacija lovca zasnovana na dve-tri pustolovine u kojima je došla do izražaja njegova sposobnost čitanja tragova. crnčuga. Čoveka bez značaja. Ona ga je snabdela svim pojedinostima. ali zar je ikom važno ime jednog crnje. i tačka. pošto se Vera Luiz zatvarala u sobu ili okretala glavu na drugu stranu kad joj je postavljao pitanja. Očevo ime i položaj kuće u kojoj je nekad živeo. bela žena i kuvarica. Čoveka koji se.svoju. Davno je to bilo. Uvek su drugi palili vatru za njega. da njegova koža nije imala boju koju je videla samo na jutarnjem nebu i u čašama šampanjca. Sad može da sedne. koja mu je slala korpe suvih šljiva. Osim ženi koja je zažalila što ga je saznala i zatvarala se u sobu da ne bi morala da ga izgovori. Kao Henri Letroj.ona kojoj je pripadala Prava Bel. Sasvim zlatan!” Zato su ga tako nazvale i zato ga nisu odnele u Katolički dom za siročad. To mu je poznato već sedam dana. Crno. u njenom osmehu bilo je više čudenja nego zadovoljstva. koja je davala njegove iskrzane košulje skitnicama da ga ne bi gledala u njima. Ali. mada Prava Bel čudno izgovara to ime. često su bacale brižne poglede na njegove dlanove i opipavale mokru kosu. . uporan je i najzad ima pravi hučan plamen. šunku i vekne hleba svake nedelje dok je bio u školskom internatu. kerozin je ispario. Vera Luiz je brinula. Pažljivo pregleda suve stvari. Ali. Pet šibica. Nije vičan ovome. U stvari. Do tada je mislio da postoji samo jedna vrsta . zamotane u komadić grubog platna. Kajala bi se i zbog deteta koje joj je dao. zapali cigaru i pripremi se za povratak čoveka koji tu živi. Od Prave Bel je čuo da se Vera Luiz osmehnula i rekla: „Pa on je zlatan. kupale. sad bogme i osam. da budemo precizni. žena koja se osmehivala i mahala glavom kad god bi ga pogledala. po svemu sudeči. Crnčuga kao i on. i ne bi ga zadržala da nije bilo zlatno. a sad zna i zašto. sad zna i za drugu . Čak i kad je bio dečačić sa gustim loknama boje šampanjca i jeo kolačiće koje mu je pružala.oštetiti. rekla je Prava Bel. Henri Letroj ili nešto slično. Kad su ga njih dve. nema šibica. Prava Bel se samo smešila. zove Henri Letroj. Ali. Njime poliva cepanice koje je naslagao. a u najdaljem uglu sobe nalazi se konzerva s kerozinom. Uputila ga je žena koja je kuvala i čistila za Veru Luiz. U sanduku za drva ima cepanica. Dugo traži šibice i najzad ih nalazi u konzervi. gde su se bele devojke ratosiljale svojih poniženja.

možda je to učinio zato što je ona strašna stvar koja je ležala u travi bila sve što on nije. Kiša mu mrsi i potamnjuje kosu koja pada preko okovratnika i pravi baricu između njegovih čizama. dovoljno udoban da bi se u njemu mogao razbaškariti? Možda. beli komadić sunca topi se na nebu. U tišini koja je smenila kišu čuje zvuk kopita.Kiša je. Možda su zato dva bekstva od te kose. Sive oči trepću pokušavajući da prodru kroz vodeni zastor. nešto što ne mora da se kuva. A onda put ulazi u dolinu i kiša najednom prestaje. Konj mlati glavom tamo-amo da se oslobodi roja mušica. Više tamo. i ošinuo konja. porodi ili. Uspravan sedi u kočiji. Napolju vidi jahača koji pilji u njegova kola. Poznaješ li Letroja? Henrija Letroja ili tako nekako? Jahač ne trepće. Vijena. Možda će moći da zaspi. Zajedno s njom vraća se da sedne pored vatre. Mogao bi da se vrati vlasnik kuće ili bi sjajna crna žena mogla da se probudi. Zdravo. Padanje oraha i stresanje jarebica koje su odmakle kljun od srca. Mokro lišće koje se raspliće. umre. Kad je zaustavio kola. nazad. izgleda. privezao konja i krenuo nazad kroz kišu. Ili ga je možda to stvorenje prikaza. ali i prava zaštita. A i prilično je pijan. da bi mogla skliznuti ulevo i nasloniti usnulu glavu na njegovo rame. Nalazi samo bocu s rakijom. Tako pažljivo osluškuje da mu promiče vertikalno upisana oznaka na kamenu: . Ako se stresao pri pomisli da bi se mogla nasloniti na njega. „Ne. u času kad je njegov strah bio najveći. od te kože bila nezamisliva..dirnulo i pre pada? Podsetilo ga na ono što je video u očima slugu u internatu kad su skretali pogled. izgledala i kao dom. Dopada mi se da tako mislim o njemu. Gleda oko sebe tražeći nešto za jelo. gospodine. Progutao. on je to gađenje i savladao. Uljasti.” Ništa ne razume. Ili je prikaza. Srećom. Veverice koje su se popele na vrh drveta i zastale da procene opasnost. pravi lek protiv onog što je bio njegov otac. možda. pa dakle (ako se to može izjednačiti) . konačno stala. Prilazi mu. Ne bi trebalo. Sad može da čuje stvari izvan sebe.. Zar bi neko mogao živeti u toj kosi punoj lišća? Zar nije već živeo u njoj i sa njom? Prava Bel je bila njegova prva i najveća ljubav. u čoveku crnom kao čađ koji je na ulici stepovao za sitniš.on sam. kako je pomislio .

ali ih ne čuje i ne vidi. Silazi i približava se da osmotri vodeći konja. Jedan je pun nekih oblika. ali gde su druge životinje? Oseća njihov miris. ali ne zastaje da pogleda da li se to ona budi. zajedno sa bednom ogradom oko prljavog dvorišta u kojem se nalazi prevrnuta stolica na ljuljanje bez naslona. sa vratima razglavljenih šarki. okruženo uglačanim kamenjem iz kojeg se pružaju dve metalne ruke da pridrže kotao. Voda za konja. konj žedno pije a kočija se ponovo naginje zbog loše raspoređenog tereta. oseća njihov miris.jedna milja. bilo čija. znam da više ne mogu mnogo da ga mrzim. Kad priđe štali. To što prvo misli o svojoj odeći. Čuje iza sebe ženino ječanje. misli. Tome je vičan. zastaje na prljavom podu nemoćna da se popne iznad mladićevog struka. vodi ga udesno i otkriva.kroz kapiju može da prođe debela žena. ako ne i sasvim napuštena. Golden Grej priteže uzde. To me pomalo zabrinjava. a ne o ženi. Kao i sviranju na klaviru. možda ona pruža utočište njegovom ocu. slomljen plug. Ali. ali brvnara izgleda prazna. privezanim komadom kanapa. vreće. ali ništa šire od nje. vuneno ćebe boje rđe uredno zategnuto preko tankog. štalu sa dva otvorena pregratka. Ali možda ona. Vezuje vranca za kolac ispred štale. Voda. Nije kukuruzovina. presa za puter i metalni kovčeg. Proverava da li je kovčeg bezbedan. vidi da su oni oblici cevi. Najlepša stvar u sobi je ognjište. Parčići zaista neupotrebljivih tkanina nabijeni u navlaku od grubog platna. ali kad ostruže blato sa svojih baltimorskih đonova pre no što uđe u kolibu s prljavim podom. To ga podseća . Ostalo: drveni krevet. Prolazi pored nje i onda spazi vrh brvnare udaljene jedva kilometar odatle. Čisto. pljusak koji je tek minuo napunio je izdubljeno deblo pored panja za cepanje drva. trupci. Mogla bi biti svačija. Ispreže konja. Teško prihvatljivo. Golden Grej proverava da li je kovčeg dobro vezan i odlazi do vrata brvnare privezanih užetom. Krpe. umorna od probijanja kroz masne hartije naslagane ispred prozora na zadnjem zidu. Svetlost nailazi polako i. iza kolibe. neravnog dušeka. Vlasnik očigledno nije očekivao posetioca s konjem i kolima . Tu može da napoji konja. umire ili pada sa sedišta. U blizini ima životinja. a ne da li ona diše.VIJENA . izvesno nije ni perje ni lišće. točkovi. spremno za novu vatru. Oslobođen rude. ispred drveta čije ime ne zna. Vidi pumpu u daljini i sekiru još zabodenu u jednu kladu.

Osoba koja ovde živi jede sama za stolom. Razgleda letimično. iako je sam. ali ima dva kreveta: jedan u drugoj sobi sa čvršćim. Tako treba. što izlazi na isto.na jastuk koji je Prava Bel napravila da bi King spavo na njemu pored njenih stopala. Dva kreveta. Možda su otvorene. biti sklopljene. Već je video kako ga oči košute netremice posmatraju kroz kišu dok se njeno telo okretalo. Ona je još tu. U toj drugoj sobi nalazi se i kutija preko koje je prebačena zelena ženska haljina.da jeste. Kad se vratio po nju nije verovao da će je naći . tešku: vratio se i izvukao je iz travuljine koja mu se kačila za pantalone. Na žalost. Nisu bile. Jedva se izdvaja iz senke krova na kolima pod kojim . spremno da potrči. A onda se najednom pokolebao. izlazi u dvorište.ali se nadao da će oči. na vreme bi videla džinovski javor. nepristrasan poznanik. Na vreme. ipak. oči košute. Trudio se da ne vidi ni kosu. Drži se uvek kao da te strogo gleda pronicljiv. ali ga onda haljina podseća na ono što nije trebalo da smetne s uma: ženu koja diše na usta u drugoj sobi. bolje napravljenim vratima nego što su ulazna. i olakšanje mu je dalo snagu da je podigne i prenese u kola. Pošto je zbrinuo svoj kovčeg. i jedna stolica. Vidiš li kako se polja u daljini nadimaju i suše na vetru? Kako se jato kosova pojavi niotkuda. nije imala izoštreni nagon košute i nije pogledala u pravcu u kojem je poletela . Pomišlja li da će se ona probuditi i pobeći i osloboditi ga onog što je izabrao ako je ostavi samu? Ili da će umreti. Ponaša se kao da ga neko posmatra. ali ipak uzdrman saznanjem o gustini malja na onom mestu. pokušavajući da ne vidi ono što se moglo videti od njenih intimnih delova. znam. Duboko udiše.mogla je da ustane i pobegne . ni lice uronjeno u travu. Izbegava je. halapljivo uvlači vazduh potreban za snagu i istrajnost svakog života. Pošto je uradio veliku stvar. Ime snažnog muškog psa nosio je beskarakterni ulični mačak koga je Prava Bel zavolela i zadržala kraj sebe baš zato što nije imao izraženu ličnost. Sunce ga tera da i on sklopi oči. zaleprša i nestane? Vonj nevidljivih životinja pojačava se na toploti i meša sa prodornom nanom i nečim voćnim što bi trebalo obrati. Podiže haljinu i poklopac i sprema se da pregleda sadržaj. Zaklanja ih rukom i gleda kroz prste dok se ne navikne na svetlost. a posebno njegovog.

da izvadi jedan od dva rukom vezena čaršava ili čak svoju kućnu haljinu i da nečim od toga pokrije devojku. Usne. valjda zato što je gola ispod kaputa. Možda bi izgledala manje divlje. uzeo haljinu koju sam tamo našao i umotao je najbolje što sam znao i umeo. opasnije je ovo čudovište bez krljušti i vatrenog daha. on u njenom. Mogao je da otvori svoj veliki debeli kovčeg. ali ih nisam imao na sebi kad sam je podigao i nosio. kao ni košulja kakvu vidiš sad i nikad više. ali ništa drugo nisam mogao da učinim. Valjda sam mislio o krvi. krv koja je odatle istekla prekrila joj je oči. pitam se. zadiviti oca svojom preduzimljivošću i čašću. s delovima koji se mrdaju. dovoljno su debele da se nasmeju i slome mu srce. iz kočije u ko zna čiju brvnaru. svom ocu. . Mlad je. Tako je mlad.spava. žena je tu. Ali. Misli da je njegova priča sjajna i da će. još tamnije nego krv. ne može se to popraviti. neće se lako otvoriti jer su zapečaćene krvlju. naravno. Iz travuljine u kočiju. Oči su sklopljene i. ko zna. Rukavice su mi napravljene od kože vrlo mlade junice. da u svojoj glavi uobličava priču koju će nekom ispričati. Tako je izgledala još više gola nego pre. ako je ispriča na pravi način. nos i jedan obraz pre nego što se zgrušala. S čela joj visi komadić kože. Kako se vozio i spasao divlju crnu devojku. hvala Bogu. Trebalo bi je ugurati u navlaku zajedno sa dronjcima i dobro zašiti da se ne vide njena ispupčenja i ono što se mrda u jednom od njih. nisam hteo da se dušek isprlja. Ali ja znam malo više od njega. Zašto joj ne obriše lice. ova devojka s licem umrljanim krvlju. sa sjajnim očima i usnama koje mogu da ti slome srce. licemer. Bez oklevanja. Pogledaj na šta mi liči kaput. Samo. Ko zna čiju. Znam da je licemer. i u žurbi sam zaboravio da smaknem ćebe. Laže. ili još gore. i on gleda u senku pokušavajući da razazna lice. pa i oči košute ako baš mora. On bi da se naslađuje tom pustolovinom. i ništa ne može da uveri Goldena Greja da gola žena neće eksplodirati u njegovom naručju. Bez imalo kolebanja. pa sam otišao u drugu sobu. Dotakao sam je golim rukama. kao što se lutajući vitez naslađuje svojom hladnokrvnošću u času kad vadi trn iz zmajevog srca i udahnjuje život u plamene nozdrve. Ali. možda je već bio prljav? Kasnije nisam hteo da je pomeram. Sve je na njoj žestoko ili tako izgleda. Odmah sam je spustio na drveni krevet jer je teža nego što izgleda.

mlad je on. otvara vrata i gleda u dvorište. ali je ipak dečak. krvlju i zemljom. „Zdravo”. Dečak je čupkao svoju tkanu . Pritom i pijan. jer je obučen kao gospodin koji posle vesele sedeljke spava u dvorištu. ne i za devojku. o svom sledećem potezu. „Gospodine. Spremio se da kaže „Dobro jutro”.ili krzno. mukle udare kopita. i ako je crni dečak na tren posumnjao da je pred njim belac. da skine odeću još mokru po šavovima i porubima. isprljanu znojem. dođavola . Henrija. Niko se ne bi obradovao da su govorili ono što im je bilo na pameti. mlad i povređen. eh.Jasnije bi se videlo da je spasena. ili nešto drugo što mu je g. U kovčegu ima pištolj i srebrnu tabakeru. Duž ograde ka njemu kaska crni dečak na mazgi. baš sad. negovao je i hranio. ni najmanje ga ne mrzim. Ali. a ne u krevetu svoje žene. pomislio je. sedi za stolom na jedinoj stolici i razmišlja o tome da li da se presvuče. Baca pogled na devojku da proveri da li su haljina i krv na svom mestu. mada je jutro uveliko prošlo. prazne gestove. kad začuje spore. zabrinut za kaput. i čije se poslednje saznanje na ovoj zemlji ticalo nepopravljive prirode zvečarke. Ovaj belac. ovaj pijani gospodin.” „Ne? A odakle si?” „Iz Vijene. i budi se kad mu njegov pas oliže lice. u to se potpuno uverio kad je video njegov lažni osmeh. to bi mu sasvim odgovaralo i potvrdilo bi poučnu priču Prave Bel o čoveku koji je spasao zvečarku.” „Ovde živiš?” „Ne. i dok ga posmatram kako odveć žurno sipa rakiju od šećerne trske koju je pronašao u kući. rekao je pijani gospodin. Kad bi ustala i izgrebla ga. gospodine. traži g. čeka ga zato što mu je baš sad potrebna divlja ćurka. a onda mu se učinilo da je čovek koji posrće niz stepenice belac i da ne sme da mu se obrati bez dopuštenja. Henri obećao ili prodao. zato mu praštam samoobmane i razmetljive.” „Je l’ tako? I sad dolaziš otud?” Dobro je što su uglavnom postavljali pitanja. Da li da unese u kuću slomljenu stolicu iz prednjeg dvorišta? Da pogleda konja? Razmišlja o tome.

zašto si došao ovamo?” „Da pogledam životinje. to. i sad se. on ne poznaje g.torbu. Podiže pogled s dečakovog lica i posmatra polja koja se još komešaju na vetru. ali ga traži. ovo je njegovo.. jer je morao da je obode svetlim petama da bi ga poslušala.. Mesto na koje je hteo da dođe.” Pokazuje očima i rukom.” Dečak je zacoktao mazgi . Henri kaže da ih ja vratim. „U ovoj ovde.uzalud.” „Gde živi? U kojoj kući?” O.” „Ovo? Ovo je njegova kuća? Ovde živi?” Krv mu se povukla s lica i sad su mu se bolje videle oči. iznenađen što je tako i bilo. da niko neće morati da mu kaže. gospodine. „Ponekad malo zabasaju.” „Kad se vraća?” „Mog’o bi svakog dana. „Šta reče.” Golden Grej ne čuje ponos u dečakovom glasu: „G. „Da. To je. G. gospodine.” „Tamo pozadi.” Golden Grej prelazi prstom preko donje usne.” „Gde je on? Blizu?” „Ne znam.” „Kojoj?” „Ovoj. gospodine. Lice mu je promenilo boju. idi. Otišao je. „Henri?” upitao je čovek. Sad je u njemu bilo više krvi. a sad bi se svakog časa mogao pojaviti i najcrnji čovek na svetu.” jer najednom počinje da se smeje od straha. G.” „Koje životinje? Ovde je samo moj konj. Henrija. Henri kaže da ih ja. Kad je kod kuće. gospodine. očito. Idi.” Osmeh je iščezao. pomislio je dečak. . dakle. Mislio je da će prepoznati kuću.” Golden Grej se mršti. „Siguran si? Siguran si da on ovde živi? Henri Letroj?” „Da. Sad nije. „Henri. „Dobro. okreće da je pogleda. Henri je rekao da pogledam. pogledaj životinje. „Da obiđem životinje. kažeš?” „Da.

nije me hranila. izoštriću ga tako da nam obojici bude jasno odakle dolazi.” Golden Grej odlazi u drugu sobu da se presvuče . Prasak kosti koja se lomi. Ili možda džiglja na pustim čistinama. Ali ću osvežiti bol. bubnja dubokim tonovima dok spavam. Nisam mogao da učinim ništa drugo osim da odem. prsluk boje putera . Kad je sve to izvadio i položio na krevet . To je sablast koju moram da vidim. Odande gde on nije tamo gde je nekad bio i gde je možda i sada. Ruka koja se nikad nije pružila. koji me nikad nije dotakao. Ne.izgledalo je kao da tu leži prazan čovek s jednom rukom podvijenom ispod sebe. niti me je ikad izvukla kad bih pao u jarak. Budi me svojim zvukom. Ali moram da saznam kako bi bilo da sam je imao. nije mi potrebna. osvetljena uljastim suncem? Onaj deo mene koji me ne poznaje. Pravi čas. Neka to što mlatara i grči se vidi šta mu nedostaje. pomislio je. Za izuzetno otmenu košulju. pod kojom god granom. Mogu bez te ruke. jer ko god ga je kasnije poznavao u Vijeni viđao ga je samo u odeći koju je tada obukao. neću naći odsečenu ruku. Nije me milovala po kosi. Uznemirenost nerava koji mlataraju i grče se u praznini. u kojoj god pukotini. iskidano tkivo i presečene krvne sudove. Pravi čas za to. kojoj moram da se prepustim ma gde se krila. nisam ljut. Vratiću se. zapanjenost krvotoka. gospodine. Neću se isceliti. neka bol peva prašini po kojoj je gazio tamo gde je nekad bio i gde je možda i sada.izabraće nešto zvanično. Ranije sam mislio da je svako jednoruk kao ja. Da mi pomogneš.„Slušaj!” Golden Grej ga hvata za ruku. nije podupirala teret na jednom kraju da bih ga lakše nosio. Raspevani bol. Davi moj san. Jasno?” „Da. i jedini. a nije bio.žutu košulju i pantalone s koštanim dugmetima na šlicu. osećam njegovo odsustvo: mesto na kojem je trebalo da bude. nikad protegla iz mog tela da me pridrži dok sam prelazio . otmeno. Seo je na grubi dušek i shvatio da plače tek kad su se na odeći pojavile tamne mrlje. „Kad završiš vrati se ovamo. nikad zastao u mojoj blizini. za tamnoplave pantalone koje mu savršeno stoje. Odbegla ruka koja mi nikad nije pomogla da preskočim ogradu ili da prođem pored zmajeva. Sad osećam taj hirurški zahvat. tek sada kad znam da imam oca. Tek sada.

Ima hrabrosti da uradi ono što vojvotkinja od Marlboroa radi sve vreme: da se odrekne položaja obožavanog pupoljka bez budućnosti. Ali. okruglih i opasno klizavih. Umesto njega sreo je divlju crnu devojku koja je od straha naletela na drvo i sad leži u drugoj sobi dok crni dečak napolju okuplja stoku. a onda pocepao neke haljine svoje majke. Amin. ali ima je on. bio je spreman za susret sa divljim crnim čovekom koji ga je kinjio i koji mu je oteo ruku. Možda ona tada više neće biti sablast. Bio je kao maljem pogođen kad je čuo ko mu je i šta mu je otac. Svetlaci su mu igrali pred očima. i napajati se krvlju iz glasnog pevanja koje je pronašlo svrhu svoje serenade. Prvo je opipao. sad vidi da će to morati da bude sam sebi. nasapunala njegovu zamršenu kosu i rekla mu šta mora da uradi. ispričaću mu o tom odsečenom delu sebe i saslušaću njegov pokajnički plač. Imao je samo kovčeg i nepokolebljivu rešenost. Izgubio se. Ko će preuzeti brigu? Sapunom oprati stid? Namakati ga dok ne padne pred moje noge kao prljavština iz koje mogu da iskoračim. koja viteška sprema mu dolikuje. Onda ćemo se trampiti: ja ću njemu dati svoj. važno je da pođeš. da li će mi mahnuti? Pozvati me da joj priđem? Da li će uopšte znati ko sam ili šta sam? Nije važno. spakovao se i krenuo. rekla je. Mislio je da će mu ona biti koplje i štit. „Objasniću ti kako da ga nađeš. Moraće da pogleda u oči košute koje imaju sivu boju sumraka kao i njegove. Onda je sedeo posmatrajući nered na travnjaku i u svojoj glavi. razmakne latice i . a očajanje ga je zapahnjivalo gadnim mirisom. njega ili ono što je ostalo od njega. Za to je potrebna hrabrost. da se širom otvori. a uzeću njegov.” Tako je pokupio sve što mu je rekla da može da pokupi. Na putu je mnogo brinuo o tome kako izgleda. uzroka svoje nakaznosti. Kad je pronađem. Namestiću je tako da se patrljak priseti reza. razviti sopstvene mišiće i kosti. „Pođi”. njega ili ono što je ostalo od njega. Prava Bel mu je pomogla da ustane s trave. Nije važno da li ćeš ga naći ili ne. ali se bez nje ne može dobiti založena vrednost? Šta me se tiče boja njegove kože ili njegov odnos s mojom majkom? Kad ga vidim. prepletenih ruku.preko šina ili debala. i obojica ćemo biti slobodni i celi. Hoće li on? Hoće li me on iskupiti kao potvrda iz zalagaonice koja sama po sebi nije vredna. već će poprimiti sopstveni oblik.

keženjem bez osmeha. Gledajući tik iznad puta. govorila su kopita. duha natopljenog i pritisnutog žalošću. Samo da stignemo. da posmatram njegov bol i time ga olakšam i umanjim. i . Razumeo je čak i konj. i još jedan o njemu. za pravom da bude na tom mestu. pogleda uperenog u prazno. Hoću da budem jezik koji mu želi dobro. da ga zavolim. ali ipak ostaje. raspoređujući snagu tako da je sačuva i uveća. dok čak i ne gleda prema bunaru. i nema ničeg što bi on mogao videti ili čuti. Nije znao ni put ni cilj puta. bez potrebe za maskom. dok tu stoji u prijatnoj svetlosti. poput zaostalog osmeha na mrtvom licu. kroz reke bez mostova i skela. Moram to uraditi. I tada se tu. iako sam možda osuđena na neki drugi nesporazum. hoću da vrhovima prstiju dodiruje kamenu ivicu. neuznemiren sitnim životom što kidiše ka njegovim kopitima. Uporno je kaskao kroz doline bez staza.gledano odozdo. kao nabor na čaršavu. ili suvog i krtog od beznađa koje dolazi od manjka znanja i viška osećanja (tako krtog. pažljivo. podsticajne. Sad moram ponovo da razmislim o svemu. niti razloga da tu stoji. nesvestan njegovog plesnjivog mirisa i malog života koji vrvi po kamenoj ivici. a onda i zbog društva. bez ičeg osim natopljenosti i krtosti pri ruci. i nosio je Goldena Greja gotovo bez opomene biča. lako. ne smem da posustanem. ali je znao prirodu svoga posla. Moram da promenim stvari. Želim da sanjam divan san za njega.u njemu. Hoću da stane kraj bunara iskopanog podalje od drveća da grančice i lišće ne bi upadali u vodu. sad je oseća. Nije dovoljno to što ga ne mrzim.svima pokaže svoje prašnike. tako suvog da mu preti suprotna opasnost: da ne oseća ništa i da zna sve). Bila sam nepažljiva i glupa. Pa i zbog sebe . Stigni tamo. ne bi ničemu služilo da mi se dopadne. Ali. dobroćudna ljubav podiže se iz tame. izgovara njegovo ime. i užasno me ljuti što (ponovo) uviđam koliko sam nepouzdana. Da legnem do njega. budi ga kad oči treba da su otvorene. gde svetlost ne dopire . vedre moći koja sevne kao oštrica brijača i sakrije se. već samo stoji pored njega ili . Moram da budem senka koja mu želi dobro. Šta mi je bilo na umu? Kako sam mogla tako bedno da ga zamislim? Da previdim ranu koja nema nikakve veze s bojom njegove kože i krvi što bije ispod nje? Koja je povezana s nečim drugim što žudi za autentičnošću. neka kratka. mreška zbirka preostalih osmeha. govorničkom pozom.s nekom vrstom samopouzdanja. Zbog sigurnosti.

Krv na njemu jednako suva kao i koža. Dečak se vratio s punim vedrom i praznom vrećom od jute. Nežno je odvajao čitave ploče usirene krvi sa obraza. štošta će ponovo doći: doći će sumnja. . Šoljom je zahvatio bunarsku vodu i polako je sipao u ženina usta. Ali je sevnula oštrica brijača . nosa. Tada je pogledom okrznuo drugu sobu i čoveka za koga je verovao da je belac. Nije ni gutala ni izbacivala. „Otkad je ovakva?” „Manje od sata”.samo kad bi ponovo došla! Bez sumnje. Podigao je rukav haljine i prešao rukom preko kraste na devojčinom čelu. Imaće je na raspolaganju. moći će ponovo da je oživi. Lice joj je bilo vrelo. Nije podigao oči sa devojčinog lica osim kad je Golden Grej rekao: „Tamo sam našao haljinu i pokrio sam je”. i stvari će tu i tamo izgledati nejasne.zapamtiće je. Golden Grej je pošao za njim. * Dečak ima trinaest godina i video je mnoge muškarce i žene skljokane preko pluga ili primirene posle porođaja. rekao je Golden Grej. Golden Grej je posmatrao verujući da je spreman za pogled košutinih očiju. Dečak je kleknuo da joj očisti lice. i dovoljno udavljene dece da bi znao razliku između živog i mrtvog. Čim je spazio ono što leži na krevetu pod sjajnom zelenom haljinom pomislio je da je živo. jednog i drugog oka. rekao je i izašao. „Vode”. ali je zastao na vratima kao zaglavljen. a ako je zapamti.

oči kraj njegovih stopala. ne duboko u šumi niti u rečnom koritu. već negde u polju šećerne trske . a mogli su biti samo njeni. Nema svrhe lupati glavu. Sečenje trske polazi sasvim naopako kad mladići osete da je ona tu negde. rekao je. Najpodložnije su trudne devojke. glicinija.Takva osoba može da naškodi. oni koji odavno ne mogu da seku trsku. zapamtio je kako se smejala i kako je bila mirna nekoliko dana posle ujeda. Razmišljanje o njoj . izmučenu mladu ženu. Kad bolje razmislim. niti su znali kako će im noge zadrhtati . iza brežuljka ili sa tla.na njegovom obodu ili se možda šunja oko njega. i ko bi joj bio kriv? Tada loše seku .stabljike trske šibaju po licu ili bodež sklizne i gotovo poseče suseda. zato što mu je. pa ona je divljakuša. sasvim bezbedni. Tako je bilo sve dok čoveka koga su zvali Veliki Lovac nisu potapšali po ramenu neki prsti. one i starci. divlja žena. skrivena. a kad ga je ujela. Jedan zamah mačete može da joj od seče glavu ako postane rasejana ili se odveć primakne. ali mogu da je vezuju i da pune burad za šećer.bila ona tu ili ne . Video je da se trska talasa. već rastužio. Nekad se verovalo da su starci. Zato starci nisu bili spremni na ono što će im sopstvena krv prirediti kad je spaze. ni starcima poput sebe koji više nisu mogli da seku po čitav dan. Ali. neke stvari su prosto takve. Ko bi pomislio da i starce treba upozoriti. Upozorenja data devojkama odnose se na mnoge stvari koje treba izbegavati da bebi ne bi nešto nedostajalo ili da majka ne bi pomerila pameću.može da upropasti čitav jutarnji rad u polju. nos i uši? Živi u blizini. ali nije čuo ni najslabiji šum. govorili su. dok je o njoj brinuo. uže i. Trinaest godina nakon što je Golden Grej naterao sebe da pogleda u tu devojku ljudi još veruju da ona može da im naudi. Razne stvari mogu da ostave beleg na novorođenčetu: dinje. pa ga dodir njenih prstiju nije uplašio. Pre sviknut na šumski nego na kućni život. zečevi. U početku je bio siguran da neguje krotku. Jasno vam je zašto se zbunio: dodir prstiju po ramenu. Blizu. najgora od svega. i da ih možda posmatra. O. Trgao se i pogledao oko sebe. Toliko da nikome nije ispričao šta je video. da im treba reći da pokriju oči. Odmah je pomislio na ženu kojoj je pre trinaest godina nadenuo ime. još gora od zmijinog svlaka. znao je da li ga neke oči posmatraju s drveta. pala na pamet ta reč: Divljakuša.

Kasnije. niti bauk za brzo i pravovremeno obuzdavanje neposlušne dece. vapila za prisustvom majke. Onor. prožeta Divljakušinim nematerinskim bićem. Trudne devojke stavljale su nešto protiv uroka ili nisu. a mladići su oštrili mačete sve dok sečiva ne bi zafijukala. Nije govorio o tome.šenuli i odlazili iz šećerane. zašto je ostala i koliko joj je bio važan onaj neobični mladić. Nije znao čega. kako je izgledala. Henrija za vreme njegovog odsustva i svratio je da malo oplevi baštu i proveri da li su svinje i pilići još živi jer je čitavog jutra padala strašna kiša. pomislio je da se u brvnaru uselio duh.bila je razdražljiva. i kad je na ulazu ugledao čoveka s mokrom plavom kosom i zlatnom kožom. ako ne kose u boji mladićevog imena? Ko ih je video zajedno morao je da se trgne od čuda: mladićeva plava kosa dužine psećeg repa uz njeno crno kudravo runo. Divljakuša. U vreme kad ju je čovek koga su zvali Veliki Lovac poznavao . Svega mi. Da je postupao kako treba možda bi ostala u kući. mokrili u gaće. Njega nije videlo mnogo ljudi. Obilazio je kuću g. Onda je shvatio da je pred njim belac i nikad ga niko nije mogao uveriti u suprotno. Prvi je bio Petijev sin. Još je tu . da je još gladna. ali bi starci . i rastužilo ga je saznanje da se nije smirila. Neko je video da se čovek zvani Veliki Lovac trgnuo i uhvatio za rame. Kad mesecima nije davala znaka od sebe.duga. ustajali iz kreveta u gluvo doba noći. gajila dete.stvarna. kad bi pomislio na nju. ali se ipak pročulo: Divljakuša nije priča o nekadašnjoj ludoj devojci čiji su vrat nadničari rado zamišljali pod sečivom. Ali starci su počeli da sanjaju. promrmljao je dovoljno glasno da bi taj neko mogao čuti: „Divljakuša.” Trudne devojke samo su uzdisale nastavljajući da čiste i polivaju prljava dvorišta.kad začuju piskavi smeh male devojčice. . bio je siguran da je mrtva. doduše. Ljudi su pričama o njoj plašili decu i trudne devojke.negovao . Kasnije je rekao majci da je koliba bila uokvirena dugom. Niti ga je prvi video Veliki Lovac koji je baš u to vreme lutao šumom tražeći lisice. Henrija kad mu se belac obratio sa Tata. Prisećali su se kad je došla. uzdahnuo bi i setio se vremena kad je njegova kuća. zaboravljali imena sopstvene odrasle dece i zaboravljali gde ostavljaju kaiš za oštrenje britve. Gde god pogledaš . a kad se okrenuo i zagledao u polje trske. naučila da se oblači i razgovara sa svetom. mada je video lice g.neupozoreni .

U času kad su stigle do njegovih. Onor. Na odeći bi mu pozavideo propovednik. „Žena je gadno pala. Noga belca nikad nije kročila u njegovu kuću.. Stajao je na vratima sopstvene kuće trudeći se da shvati ono što vidi. nijedan konj u okrugu nije imao tako podrezanu i očešljanu grivu. Henri. a zlatokosi čovek stajao je nadvijen nad oboma. Sve je na njemu bilo mlado i meko . al’ se raskrupnj’o. uzrujao se. Onor je prenosio pogled s jednog na drugog. a ruke su bile gotovo ženske . od grudi do glave.osim boje njegovih očiju. Lovac se borio sa osećanjem da je ulovljen . Sem Bube.” Lovac nije video pištolj na zlatokosom čije tanke čizme očigledno nisu poznavale seoske puteve.” . Sive oči pratile su svaki njegov pokret.Kad se Henri Letroj. gospodine.u rođenoj kući. Henri. Video je kako sav njegov trud odlazi dođavola. Veliki Lovac progutao je pljuvačku. „Drago mi je što ste došli.. „Uter’o sam živinu i većinu svinja. on ju je don’o. Još je mlad. pogledom koji je ličio na jezik. pa lagano prešle od Lovčevih čizama do kaputa. Kad se plavi mladić okrenuo da ga pogleda. Ovaj gospodin. Žena ne valja. g. Šešir na glavi. Lovac je prišao i spustio torbak na sto. sive oči su se raširile. crnokrvave mrlje na rukavu. čovek tako vešt u šumi da je postao Veliki Lovac (tako su mu se obraćali i govorili o njemu). Nije poznavao nikog ko vozi takva kola. Puška mu je i dalje bila ispod miške. ali sad se budi. pa suzile. I prozlio. vratio kući i video kola i plemenitog konja privezanog u blizini svoje štale. Petijev sin. rek’o bih. Jednim zamahom bacio je nanizane šljuke u ćošak. Onda je video Petijevu mazgu i malo se smirio.nikad taj stranac nije stegnuo šaku dovoljno čvrsto da njom razbije lubenicu. Očistio sam krv kol’ko sam mog’o.” Hanter je primetio zelenu haljinu. klečao je uz krevet na kojem je ležala trudna devojka. g.” „Ko su ovi?” „Bili su ovde pre mene. Čak ni ječanje s kreveta nije umekšalo čelik neznančevog pogleda.” „Ko su ovi?” „Ne znam.

Bio je uzdrman do srži. otvorena. a svakom. i svi žitelji okruga mogu slobodno da uđu u lovčevu brvnaru. . Da dođu po njega. prozborio je na kraju. više nisu čuli. svakom može zatrebati sklonište. dodirnuo povređeno lice i zakikotao se. niko ne dira rakiju osim onih koji vrlo dobro poznaju vlasnika. Svi ljudi koji imaju posla u šumi.” Nije mogao da kaže nemoguće. Lovac je proverio njen sadržaj. posle onog vriska. moralo je da sačeka jer je žena baš u tom času vrisnula. gospodine. vratio čep na mesto i zapitao se iz koje li zemlje dolazi ovaj čudni čovek koji tako slabo poznaje pravila gostoprimstva.” „I potraži rakije.” „Da.” Lovac se sagnuo da pogleda majku čiji glas. salamure. što je pripremio. „Kaži mami da dovede neku ženu. Brvnare su stanice na putu. Lovac je poslao Petijevog dečaka kući. Ne poznajemo se. Inače neće osvanuti. „Poznajemo li se mi?” Lovac je mislio da je izostavljeno „gospodine” glasno kao pucanj. Sagnuo se bliže. poput duvanskog soka. Ali. „Ne. „Nisam znao da postojiš”. Kad je okrenuo glavu da bi pokrio ženu ćebetom. gospodine. Prianjalo je uz zidove zapenjene šupljine. ali ono što je plavi čovek imao da kaže.Flaša s rakijom. Pod prljavštinom na ugljenocrnoj koži video je tragove loših stvari. Ali čovek ga nije čuo jer se i sam spremao da puca. Znoj joj je oblio lice. ali Onor i Lovac nisu samo gledali obične i očekivane porođaje na farmi. Odskočio je. Ovo nije lako izlazilo. a majka nije bila od velike pomoći. Tata. beli ili crni. teško dišući polizala ga je s gorne usne. ona se pridigla i zarila mu zube u obraz. stajala je na stolu pored šolje. poduprla se laktovima i zagledala među svoja podignuta kolena. Da uzmu šta im treba i ostave šta mogu. niko. već su cimali i izvlačili novorođenčad iz svih vrsta kanala. Čovek iz grada je prebledeo. jednog zanatlije i njegovog shvatanja igre. sve je postalo jasno: majka nije htela da uzme bebu niti da je pogleda.” „Da. to bi morala da potvrdi babica ili slika iz medaljona. Kad se konačno pojavilo.

” „Ne mogu da kažem da ti ne odgovara. Evo šta ćeš.” „Dirljivo. Vera Luiz.” „Da li si mislio na nju? Jesi li se pitao gde je?” „Prava Bel?” „Ne! Vera.” „Ili s kim?” „Otišla je s pukovnikovom ćerkom.” Lovac je zavirio ispod ćebeta da vidi kuca li još detetovo srce.” Lovac je protrljao vilicu. da.” „Pogodi zašto. I da obuče zelenu haljinu. „Slabašan dečkić. baš se nešto pitam gde ti je ćerka. Ko ti je rekao da dođeš kod mene?” „Prava Bel. šta hoćeš sada? Da ostaneš .” „Da vidimo. „Nisi mi rekao gde su. Pukovnika Vordsvorta Greja. Zovem se Golden Grej. pukovniče Grej. sada. reci joj lepo da je čekam i da izađe. Brzo su otišle. nas dvoje.” „Aaa.” „Stvarno nisi. Vidi. To svi znaju. Odavno nismo zajedno jahali. Razbila je glavu o drvo. Znaće ona gde.” „Da li bi tebi odgovaralo Golden Letroj?” „Ne u ovom kraju. „Gde si pokupio divlju ženu?” „U šumi. Nisam mogao da je ostavim. „Uplašio sam je. Odakle dolaziš?” „Iz Baltimora.” „Eh. onu koja se ne vidi u travi.” „Znaš li ko je ona?” Odmahnuo je glavom. „Gde je ona? Nikad nisam čuo kud je otišla. Odem ja kod pukovnika. Na šta bi ličilo da se ja raspitujem kud je otišla bela devojka?” „Moja majka!” „Zamisli samo. Šta ti hoćeš? Mislim. a? Ovako. Nisam znao da postojiš.„Divljakuša. Gde rastu divlje žene. a?” Onda je pogledao u bledog dečaka-muškarca koji ga je nazvao „Tata”.” Lovac se nasmešio. Uskoro će mu trebati dojilja. čoveče.” „Sad ne moram da pogađam.

Ili su ga posekli pre nego što je samo palo. Ali ako izabereš crno. Nije sin ono što žena kaže. Da vidiš koliko sam crn. Možda je još tamo. Dolaziš ovamo.ovde? Izvoli.” „To svi želimo. Sutra. ohrabrenih puškama i hašišom. Verovatno ga je devojka navela da promeni mišljenje. dva dana pakovanja i devetsto crnaca. i zajedno su lovili i radili gotovo svuda u okrugu. tako se i ponašaj. Možda je puklo po sredini od gmizavog života koji takođe mora nekako da se snađe. Ako hoćeš da se ponašaš kao moj sin. sad bih možda bio rob!” „Crnci se oslobađaju.” „Znam ja zašto si došao. Da otmu čoveka od smrti ili da ga u nju sunovrate. Vidi. ono neće biti isto. otišli iz gradića zaprežnim kolima . preturaš po mojim stvarima i misliš da ću trpeti tvoj bezobrazluk samo zato što si mi rekao Tata? Ako ti je rekla da sam ti ja tata. Mogao si da budeš jedan od njih.” „Ne želim da budem slobodan crnac. Pretvorili u panjeve i cepanice da bi deca zurila u veliku vatru. želim da budem slobodan čovek. najbolji drug. Viktori možda pamti. piješ moju rakiju. i mani se belih detinjarija. marš iz moje kuće!” „Nisam došao da ti se ulizujem i da ti se svidim. Mislio si da si beo. Neću trpeti bezobrazluk. Uvek je bilo slobodnih crnaca. Biraj. izvoli. zar ne? Pustila te je da to misliš. postani muškarac . Da ti prekinu san i da se probudiš na zemlji pod drvetom koje više nećeš moći da nađeš zato što si izgubljen. On je Džou bio više od izabranog brata. Devojke to mogu. Nedelju dana glasina. Saberi se. ali bi se Viktori setio.beo ili crn. ako nećeš. sve dok se čitava stvar ne stropošta od služenja drugima. Sin je ono što čovek uradi. Da me kazniš? To izbij iz glave. Nadala se da ćeš misliti.brzo. u nečijem dvorištu. i trezan je poželeo da tom čoveku smrska glavu.” „Htela je da me zaštiti! Da je svima objavila. napustili su Vijenu. A i ja bih se zakleo. iako su polja pamuka i njihovo obojeno susedstvo spaljeni i sravnjeni sa zemljom. i puzi i vrvi i gricka i buši. Budi šta hoćeš . Ako ga i nađeš. rekla ti je više nego meni.” Golden Grej je sad bio trezan. Ni na šerifovoj mapi nema drveta s kojeg je Džo pao.

Za dva dana? Kako da smisliš kuda ćeš? Čak i ako znaš neko mesto na kojem se možeš nadati dobrodošlici. Neku farmu koja će trinaestogodišnjim crnim dečacima dati malo prostora za spavanje i malo hrane u zamenu za krčenje.ili pešice. gorelo je mesecima. Onog proleća kad su trećinu okruga prekrile debele lopte belog pamuka. Znali su da je Kroslend daleko iza njih kad su prošli orah na kojem su spavali dok su lovili daleko od kuće jer se na njegovim visokim granama mogao naći svežiji vazduh. niti zalepršana zlatna kosa? Da će ti progutati dah ako pokušaš da je poljubiš ili dotakneš? Mala groblja. pa do Kroslenda i Gošena. pre svega morao da sazna živi li tamo još ona koju je smatrao svojom majkom . Lovac nije otišao. nisu odolela vatri. zatim je bio opsednut i na kraju odbačen. drugog popodneva su vukli debla u Kroslendu. a ne bolesnici . a onda su se odvojili. niti cveće koje ide ka njoj.ili je pobrkala vatru s kosom i prestala da diše. Ili mlin sa spavaonicom. u pilani. ka Palestini i raskošnoj nadnici za branje pamuka. ali Veliki Lovac ga je pogledao . Triput je pokušao da je nađe.jer su kao mirna voda odražavali neutešnost koju su svakako osećali i jer su podsećali druge na sramne radničke nadnice. s lepim krstovima i ponekom kamenom pločom koja te urednim štampanim slovima preklinje da ne zaboraviš. posmatrajući ili mirujući. U Vijeni je najpre živeo u strahu od nje. videli su kako se diže dim iz onoga što je preostalo od vijenskih polja i trske. Nije prikačio rudu na kola. logorovali u poljima kraj puta jer su bili bolest sama. Kad bi pogledali niz put. a onda našli stalni posao u Gošenu. Polje trske u kojem se Divljakuša krila smejući se. Jednog jutra su radili u Beru. Džo je ostavio Viktorija da pomaže u gošenskoj kovačnici i zaputio se petnaestak milja dalje. ko zna (i koga je briga) kuda. ionako je više živeo u šumi nego u brvnari i izgledalo je da se raduje što će poslednje dane provesti tamo gde mu je najudobnije. Ne tim rečima. Niko nije rekao Džou da mu je ona majka. otkud ti pare za put? Stajali su na stanici. Ali je pre svega. U dimu je lebdeo miris šećera. Niti je hodao putem do Bera. pa usred šala o njoj. Da li je znala? pitao se. Da li je mogla da shvati da vatra nije svetlost. i dalje ka Palestini tražeći posao kao Džo i Viktori. Džo i Viktori su neko vreme išli sa drugima.

Mnogo vremena je trošio na poricanje. Niti na rubu šume na belčevoj farmi.jedne večeri pravo u oči: „Ona je razumno biće. dok se Džo starao za vatru. mrvice i ostatke ukradenih namirnica. Na njegovom vrhu. a pre mesta gde reka ponire i pod zemljom nastavlja prema mlinu. Lovac je tu dvaput razgovarao s njom. . ali moglo je biti i nešto s krznom. On je okretao ražanj. „Učio sam vas da ne ubijate ništa bespomoćno i žensko ako ne morate. Ponekad se stideo do suza. rekao je Lovac. Mislio sam da o ljudima ne treba da vam govorim. obala naglo ide uvis prateći obris jednog brdašceta. Ona ih zbog nečeg privlači.” Viktori i Džo su se šalili. Lovac i Viktori viđali su njene tragove u šumi: isceđeno saće. zamišljali kako bi ubili Divljakušu kad bi na nju naleteli. Iako je luda. ta žena je nečija majka i neko bi morao da pripazi. Ponekad je od besa promašivao metu i pucao naslepo. Džo je kasnije mislio da su jeli neku pticu. On. Zapamtite: ona nije plen.” Viktori i Džo su se pogledali. Kad bi ih trag. S one strane reke. odveo pravo do njenog skrovišta.” Pojeli su nešto što su ulovili i u tom času su raspremali sto. Da su ludaci razumna bića. koji su sva trojica tu i tamo viđali. Od tada se rvao s pomišlju da mu je divlja žena majka. plavo-crnu pticu sa crvenom prugom na krilima. ali Džo je znao da šuma nije njeno omiljeno mesto. znali su da je Divljakuša u blizini. Ludaci su razumna bića. a često i znak koji je Lovac smatrao najvažnijim crvenog drozda. a naročito njegov pogled. kad bi videli četiri ili više tih ptica. ili pogađao divljač gde ne treba. Pogledao je pravo u Džoa (ne u Viktorija). Viktori bi se setio. Morate znati razliku. iza mesta gde pastrmke i grgeči jurišaju na mamac. tako da se jedva mogla iskoristiti. ali ohladili su se samo Džoova krv i grlo koje je bezuspešno pokušalo da proguta pljuvačku. Nije uvek bila u trsci. Divljakuša mu je uvek bila u mislima i nije hteo da pođe u Palestinu pre nego što još jednom pokuša da je nađe. Nizak plamen sa ognjišta upalio mu je pogled: „Znate. posle nekoliko sati izuzetno uspešnog pecanja. Onda im je Lovac to rekao. Prvi put je krenuo u potragu za njom bez mnogo volje. ubeđujući sebe da je pogrešno protumačio Lovčeve reči. Pa ipak.

a Džo je siguran da iznad njega lebdi pomešani vonj meda i izmeta. Džo je prošao pored tog mesta i začuo otud nešto što je ličilo na pomešane zvuke pljuskanja vode i vetra u granama. „Hej. nije video ništa što bi jedna žena mogla . ničeg prepoznatljivog. „Hej. Džo je zaneto sluša. Kad je došao do okuke. Ali. sunce zaseca u zaostalo tamno plavetnilo noći. odložio je putovanje u Palestinu i vratio se u Vijenu. i Džo juri iz sve snage ka vrhu uzvišenja probijajući se kroz žbunje trnjine. Pažljiv šumar se osmehne i sklopi oči. Na suprotnoj obali leži srebrna linija. nalazi se prirodno sklonište u steni. jedva vidi svoje noge. Polako. Svetlost je slaba. kad je za sat izvukao deset pastrmki. Ni traga od nje. tekunica se ukoči. Muzika koja hipnotiše sisare. tiho dišući na usta. Popeo se iznad otvora. Delić pesme iz ženskog grla dopire do njega. Jelen podiže glavu.petnaestak stopa iznad reke. Doziva. Zastaje i pažljivo osmatra okolinu. Odlazi zgađen i prilično uplašen. orlovih noktiju i hibiskusa koji je od starosti dobio boju rđe. ima li koga?” Pesma je trenutno zamrla i umesto nje se začuo prasak kao kad pukne grana. ali ne može da uđe s te strane. čobanima i ljudima koji zalaze u šumu. Nalazi otvor u steni. Nad njim i s njegove leve strane šire se gusti stari hibiskusi. okrećući glavu od koliba koje su sad bile samo usijane cigle na onim mestima gde je stajalo korito. ti tamo!” Ništa nije ni šušnulo. u svitanje. poznata ribarima. vidi dovoljno tragova i zna da je ona tu. Mora da se popne iznad njega i da odatle sklizne nadole. Drugi put je potražio Divljakušu posle velikog požara. a onda mu se učini da razabire i poneku reč. Cvetovi čekaju dan da se otvore. Zna da u muzici sveta nema reči. proverio je da li mu puška dobro stoji na leđima i spustio se na zemlju. Pošto je video dim i okusio zašećereni vazduh. Zaobilazeći spaljenu zemlju i ugljenisane stabljike u polju. Muzika sveta. išao je ka viru u kojem se pastrmke roje kao mušice. Jednom. puzio je prema steni zaklonjenoj zelenilom koje je bezobzirno bujalo na suncu i vazduhu. Ulaz je zatvoren živom ogradom od hibiskusa. ali kad je skliznuo nadole i obreo se u kamenom tunelu.

I jedno i drugo. Ovo stvorenje nema pameti za to. odgovorio je Viktori.. Da. Ženu koja je plašila decu i zbog koje su odrasli muškarci oštrili sečiva. Samo ne ovo ništa. „Izdržljiva je”. Okrećući se oko sebe posmatrao je mesto koje je upravo napustio. Nije se stideo samo pred Viktorijem. Ne moraš ništa da kažeš. umakla? Da li su je savladali dim. Ne. „Daj mi neki znak. Sveprisutno i odsutno. luđi od nje i jednako divalj dok puzi kroz blato. bespomoćnost? Osluškivanje ga je omamilo. Neki dečaci imaju kurve za majke i to nikad ne prebole. Ima majki . Koja je za sobom ostavljala gnusne tragove svoje ličnosti nesputane zidovima.. nevidljivo. gamiže sa termitima. sapliće se preko crnog korenja. kojoj su mlade žene ostavljale hranu ispred kuće (da je ne bi krala). kad su četiri crvena drozda prhnula s nižih grana belog hrasta. „Živeti tako napolju čitave godine. Šapućući u žbunju hibiskusa i osluškujući disanje. panika. Varala su se. Mala deca verovala su da je veštica. Nemoćno je. obećavam. svoju tajnu majku koju je Lovac jednom poznavao i koja je svoju bebu učinila siročetom umesto da je doji. Samo znak. ali u tom trenutku Džo se osećao kao budala koja ima vatu umesto mozga. a tragovi ljudskog stanovanja već su se ohladili. Kad se probudio. Pruži je i otići ću. vatra. a naročito pogled. Ali sad je šuma bila puna nje. Samo pokaži ruku. Jedno ili drugo.” Molio je.” Možda. Bilo šta. Koja nije znala ni ono što zna najbednija krmača: da gaji ono što je rodila. preklinjao da mu pruži ruku sve dok svetlost nije počela da gasne. uveliko je svanulo i cvetovi hibiskusa ličili su na njegov dlan. Je li pobegla. i već se spremao da ode. Džo je pao na ruke i kolena i prošaputao: „Jesi li to ti? Samo kaži. Sišao je sa uzvišenja. Majke nekih dečaka teturaju se po gradskim ulicama kad se birtije zatvore. odjednom je video sebe kako puzi po blatu tražeći ženu koja nije samo luda već i prljava. umobolne žene koja nije umela ni da prosi. razorno glupo. mazi i ostaje s njom u kući. U svakom pokretu i šumu video je i čuo Divljakušu. pa je odspavao jedan sat ili više. Voleo je šumu zato što ga je Lovac naučio da je voli.upotrebljavati. Veliko i usamljeno drvo raslo je na neobičnom tlu .upetljano u sopstveno korenje.” Neko je disao u blizini. koji se nije ni nasmejao ni začkiljio kad mu je rekao kako tumači Lovčeve reči. mora da je izdržljiva.

međutim. što dalje od tog mesta.ono čije korenje raste uvis i obmotava stablo . Kad je pamuk u Palestini obran. Sekao drvo i trsku. i gde se tačno nalazi. uvezan u bale i utovaren. i polazi. Opalio je prema granama belog hrasta. njihao se u ceradi.i uredio sebi život kako je hteo? Godine 1926. Da ne voli da ga ljudi smatraju lenjivcem. Zato uopšte ne razmišlja o tome. Na putu do Palestine prihvatao je svaki posao koji mu je ponuđen i za koji je čuo. koliko puta paunica upotrebljava isto gnezdo. Svaka od njih bolja je od ovog bednog. I nije lovina. orao dok više nije mogao da podigne ruke. a slavlje će verovatno dobro zaći u noć. Džo razmišlja o svemu tome jednog ledenog januarskog dana. Drugi su znali da Džo prosto ne voli da sedi skrštenih ruku. padajući. Tada je počeo mahnito da radi. Većina ljudi umorna je od prethodne noći. daleko od svih tih mesta. naoružan. da ubije nešto bespomoćno. Prvi je dan u godini. Ona je žensko. Da li je neko posebno drvo .koje bacaju decu ili ih razmenjuju za novac. građevinski kamen i stoku. vukao drva za ogrev. Okidač je bezazleno kliknuo. Džo je mislio da se najverovatnije preselio u blizinu Vordsvorta. Siti izgleda pust kao zabita varošica. šunjajućeg ludila. Recimo. Ponovo su se okupili po danu. kako je Lovac rekao. Oblači kaput i stavlja kapu gotovo osećajući Viktorija kraj sebe. pa se nije ni vraćao da prespava pod krovom. Da li je Lovac ostao u Vijeni posle požara? Vratio se u Vordsvort? Kupio komad zemlje . ali se ništa nije pomerilo jer su mu meci ostali u džepu. nemuštog. A ipak je lovi. a u lovu je oružje jednako prirodno društvo kao i Viktori. „Želim samo da je vidim. žito. najradije na orahu ako ga je bilo u blizini.kao što je govorio da će učiniti . a Viktori bi se sigurno setio (ako je živ i ako nije pobrljavio u zatvoru) jer Viktori sve jasno pamti i svega se seća. još slave. Nekad je radio do kasno. Ulice su klizave. da nađe Dorkas. hoću to da . Daleko je od Virdžinije i još dalje od Raja. Džo se oženio i počeo još više da radi. čerupao piliće i pamuk. Gde je riđi tepih od borovih iglica dubok do kolena. Neki su mislili da je pohlepan na pare.propupelo pre dva dana. Spavao je napolju. Pretražuje Siti koji se ne buni i ne meša. Znam da ne misli ono što je rekla. Obojeni. Ne namerava da joj naudi ili. Vičući. suljajući se. pojurio je niz strminu i pratio obalu koja ga je vodila dalje.

Devojke imaju crvene usne. Tri muškarca ih čekaju i svi odlaze u parovima. venčaćemo se’. Džo trči da je izvadi iz slivnika u koji je pala. ali neće promašiti zato što neće nišaniti. Planu zbog sitnice. svetlosti. Ka lišću. a plivanje među njima možda je škakljivo. Vetar juriša iz otvora tunela i odnosi mu kapu. Ne vidi da se na njen vrh zakačila traka s cigare Bela sova. zaloga za njegovu pušku. putnici poleću napred. Mlada je. Padine i brežuljci . Jedna crna žena zabrinuto maše glavom. potražio je drvo na strmeni . Ulazi u voz.. Tri devojke žure ka izlazu i trupkaju niz zaleđene stepenice. U džepu od kaputa je mali četrdeset pet. Kad je treći put krenuo za njom (već kao oženjen čovek). Mraz štipa. Papirna vreća s treskom pada na pod. tlo koje vodi do tog mesta je izdajničko. Zbog kese? Zbog njenog sadržaja? Ne. Nikad neće povrediti mlade: jaja u gnezdu. Ne u tu oštećenu kožu. ’Dobro. zgrabiti je. Ali. Moć koju će one razmeniti za pravo da budu pokorene. na kraju. I rekao sam. Nikad. ili spokojno. Ispod tog drveta teče reka koju belci zovu Izdaja i gde ribe jurišaju na mamac. On odbija. znoji se. I ja sam ponekad pucao iz prazne puške u krošnje drveća. prodreti u nju. žutokijunce. vetru.. oborene. a onda se uverilo da je jalova i popelo se ka stablu da odatle uzme ono što mu je potrebno. Violeta. morao bi dobro da se potrudi da promaši.. Kao da se odjednom setio da Džo mora tu da siđe ako želi da nađe Dorkas. proširiti i umiriti. Mladi začas izgube kontrolu.joj kažem. Prosto da prostije ne može biti.. Džo posmatra prste putnika koji je dohvata i pruža mu je. a njihove noge se došaptavaju kroz svilene čarape. Zahvaljuje se klimanjem glave i gura kesu nazad u džep od kaputa. zbog znoja koji mu curi niz lice. zaći iza nje.” Ulice su klizave i crne. Pruža mu čistu maramicu da se obriše. Moć crvenih usana i svilene puti. skida kaput. kao da je najpre poslušno krenulo u zemlju. Oblači kaput i kroz vrata posmatra brzinu i noć.ono čije je korenje raslo uvis. samo zato što nisam mogao da vidim pruža li Divljakuša ruku ili ne. mlađ. Smejao se kad je uzeo u ruke bucmasti pištolj za decu koji je verovatno bučan kao top. Prkosno i protiv logike. Muškarci pored njih vole tu moć zato što će. Voz se iznenada zaustavlja. srndaće.

i to bolje. Sama mi je rekla. Ne ona. „Šta bi ona radila s petlićem? S nekim ko se šepuri na ćošku i merka kokice.blago se spuštaju ka reci. Petlići to rade. hibiskusa i humusa zemlja je šupljikava kao sito. trave. Sve što oni imaju. Na svakom koraku može da ti proguta stopalo ili čitavo telo. i ne bih. rekla je. Njegova odeća neće biti pomešana s njenom. Biće sama. Mladići ne misle ni na koga osim na sebe. ali su samo prividno gostoljubivi. Tvrdoglava kao mazga. Nikad je ne bih terao da živi kao pas. Ali sama. dečaci u dvorištima i na igrankama puni su sebe. . Znam i da se ponašam prema ženi. Nikad nijednu nisam povredio. Divlja. imam i ja. divljih bobica.da je neću naći s nekim od njih. ispod tepiha od loze. Ne Dorkas. Znam kladim se u život .

Tamo dole svetluca Izdaja. Domaći mirisi . Zelena haljina. njegov je otvor zatvoren. Nijedna ženka koja sprema dom za mladunce ne bi bila tako aljkava. Upoznao sam gadna vremena. Od zlatne do boje ribljih škrga.Iznad drveta. Zadovoljna je što sam je našao. Nema vonja izmeta ili krzna. Samo od jedne do druge strane brežuljka. I preživeo ih. Nisam bezosećajan. Tu se krije? Zar je tako mala? Saginje se da ispita tragove i ne nalazi nijedan. iza hibiskusa. Previše stegnute pletenice joj smetaju. Samo ja. mora najpre da iziđe da bi se okrenuo i vratio istim putem. Možda misli da sam ljubomoran. Niko drugi. Izvlači se i domaći mirisi postaju jači. Kameno . ali ne. Okrenuće se ka meni. Ne mora da kaže ni reč. Stolica za ljuljanje bez naslona za ruke. Ulje cvrči na vrelom suncu. ali lice joj je čisto i tako se ponosim njom. U pretesnom tunelu ne može da se okrene. kao da nešto čeka. ali kad se nađeš unutra možeš da radiš šta ti je volja. To je skrovito mesto. Na kraju zavlači glavu u otvor. Da dodiruješ. Kao kad se bliži čas večere. Čini mu se da je pao na sunce. Podnevna svetlost prati ga kao lava u kamenu sobu u kojoj neko kuva na ulju. ja sam blag čovek. Odlučuje da se vrati.navode ga da uđe dublje. pomeraš i preturaš. Iza njega otvor tako loše sakriven da nema sumnje: to može biti samo delo ljudskih ruku. Onda ugleda nagnuti prolaz i spušta se niz njega na zadnjici. ali baš u tom času blato pod njegovim rukama prelazi u kamen i jarka svetlost primorava ga da ustukne. raspliće ih dok ide ka meni. Pružiće ruku i prići mi u ružnim cipelama. izvija se u luk. Puzi i vrluda kroz tunel dovoljno nizak da mu tavanica izgrebe glavu. Mrkli mrak. Sva je mekana. nalazi se veliki kamen. traži. Osećam baš kao i svako drugi. želi da to uradim. Zidovi polako menjaju boju. Razgleda stvari. Prirodna jazbina koja ne vodi nikuda.ulje. Biće sasvim sama. U početku oseća spokojstvo i usredsređenost. Znam kako je to. pepeo . Desetak metara je puzio u mraku i sad njegova glava izviruje iz južnog lica stene. Da sve promeniš i namestiš onako kako niko nije predvideo. Ne mora da objašnjava.

lonci. Da. korpe. Ali.osim na šavovima. sunčanu boju. I par muških pantalona sa dugmetima od kosti. isprane žute boje . lutka. fotografija. gomila štapova. komplet srebrnih četki i srebrna tabakera. gde je ona? . vreteno. i to. minđuše. Pažljivo presavijena svilena košulja. Tegle.ognjište. Tu su konac i tkanina zadržali jarku.

Platiš dolardva na ulazu i sve što kažeš biće mnogo pametnije i zabavnije nego u tvojoj kuhinji. ali ti nije potrebno ni jedno ni drugo zato što dodir kolena. neumoran i pomalo okrutan. Soba je dupke puna. vrhovi prstiju nepomični. ili da ostaneš pri pivu ako želiš. On se povija da joj pomogne. Ono za čim žude. iza žatvorenih vrata. Srećnija nego ikad. On obećava. zglobovi i koštana srž sarađuju. niti je na to pomislio. Svesna da je srećna. muzika će odgovoriti na svako pitanje i raspršiti svaku nedoumicu. Dorkas je srećna. ako ih na tren obuzme sumnja. a tajne nisu zabranjene. Ovo je zabava za odrasle . Nekad je tamo gde je rekao da će biti. Muškarci mumlaju svoje zadovoljstvo. tetive.Evo je. Duh ti se penje do tavanice gde na tren lebdi osmatrajući sa zadovoljstvom obučenu golotinju ispod sebe. srećna. podstiče ih da žive i uživaju. . Muzika se povija. U brkovima njenog partnera ne rastu sede. jeste njegovo neprobojno ja. nastavlja se dok ne zanemoćaš. slučajan ili nameran. Smeh liči na zvona koja neprestano zvone iako niko ne povlači uže. Obavijaju je dve ruke i može da nasloni obraz na sopstveno rame dok doručjima miluje njegov vrat. ali ne uvek. žene pevuše svoja očekivanja. Možeš bezbedno da piješ džin. Složni su u svemu iznad i ispod struka: mišići. Druge žene ga žele . šta čekaš? Zar nisi baš ovo tražio? Partner joj ne šapuće na uvo. Dobro je što im nije potrebno mnogo prostora za ples. čime on može da ih usreći.a on je izbirljiv. ima dovoljno zaslepljujućeg sjaja i obesti. Nikad joj nije dao poklon. Dorkas je srećna. gde se partneri pripijaju jedno uz drugo ili se razmenjuju pokoravajući se čežnjivom vokalu. Nema ovde razigrane braće. Propinje se da obuhvati njegov vrat. Njegova obećanja već su izrečena: brada utisnuta u njenu kosu.i te kako . Budan. Ali i ovde. uzburka krv kao čaša žestokog burbona ili kao dva prsta koja ti štipaju bradavicu. Ilegalni alkohol nije tajna. Šta je par svilenih čarapa u poređenju s njim? Ni primaći. niti devojke bez daha čekaju da belu sijalicu zameni plava. pada na kolena da ih sve obgrli. Tvoja duhovitost preliva se kao pena iz kade.sve se događa pri punom osvetljenju. Znaš da se nešto grešno zbiva u onoj sobi. Srećnija nego ikad. A ako plesači zastanu. jer ga nema. Dorkas je zadovoljna.

Možda noćas. To stvarno nisam mislila. Htela sam lepo da mu kažem. Ni pored sebe. rekao je. ali nije išlo. jednu po jednu: sakrivanje. učinilo mi se da stoji u kapiji do poslastičarnice. Znaš šta mislim. rekao je. da mi je muka. Zato što. Zašto? upitao je. Znam da me traži i znam da sada dolazi. Nije tako. Uvežbavala sam. Samo me ostavi na miru. Zato. da ga želim i da želim da devojke govore o tome. O takvim stvarima. ali to nije bio on. Znam. rekla sam ja.. Zato što mi je muka od tebe. Ovde. Još ne. Odlazi od mene. Zato. njegova žena i ostalo. pred ogledalom sam isprobala sve važne stvari. O svemu. Ni reč o Aktonu... Kad smo izašli iz tramvaja. Nisam pomenula naše godine. Ne želim te u sebi. Svuda mi se priviđa. rekla sam. Zato. Ako mi doneseš još jednu bočicu kolonjske vode popiću je i umreti. ni Aktona. Mrzim ovu sobu. čak ovde. Počeo je da se prepire sa mnom. Svuda me traži. Nije mi bilo muka od njega. Ne! viknula sam. ja. Ne umire se od kolonjske vode. pa se zagledala u mene i namrštila.? rekao je on. Hoćeš da ostavim ženu. I kako su posle toga bežale od mene. Ne želim da budem ovde i ne želim da ideš za mnom.. nasmejala se. Htela sam samo da mu stavim do znanja da imam izgleda kod Aktona. Nisam mogla sve to da mu kažem zato što sam uvežbavala druge stvari i sve mi se zbrkalo u glavi. Kuda smo sve išli i šta smo radili. Čemu tajne ako ne možeš nikom da ih ispričaš? Kad sam nešto natuknula Feliciji o Džou i meni. Dolazi po mene. Akton i Felicija. Možda će me sutra naći. Znam da dolazi.* Dolazi po mene. . ako me ne ostaviš na miru. Hoću da ostaviš mene. Muka ti je? Muka ti je od mene? Muka mi je od mene i od tebe. znam kako su mu se oči zamutile kad sam mu rekla da to ne radi. pa sam mu rekla da me ostavi na miru.

Brine o meni. Možda će stići noćas. Svi su zgodni. Pozadi se moja suknja leluja i miluje mi listove dok se njišemo napred-nazad. Dozvoljavao mi je da crtam sličice ružem za usne na mestima koje nije mogao da vidi bez ogledala. To me je nekako izluđivalo. Da držim glavu na svom ramenu. Dolazi po mene. Bilo bi bolje da jeste. novi parovi . Ne sviđa mu se da ga tako dodirujem i okreće glavu. levo-desno.njemu je potaman. Ništa ne može da stane između nas. a kod kuće imam cipele od reckave kože koja izgleda kao čipka. Nikad ne nosim naočare kad sam s njim i sad se smejem onako kako se njemu dopada. ali ništa nije nalik samoj akciji i ritmu koji pumpa srce. Posle će se ćaskati. Partneri i suparnici nemilosrdno se uništavaju. Prestajem. Ponekad zakačim čarape ispod. Preko risa mi prelaze tri kaišića. Glamurozno. tako smo blizu. Nije važno šta će se desiti posle ove zabave. Sad imam svoj izgled. sabirati i oduzimati. Džou bi bilo svejedno. Želim da imam ličnost i sa Aktonom je polako dobijam. Sada se igram s hranom. Mnoge devojke ovde htele bi to da rade s njim. Sve je sada. da uradim bilo šta . a ne iznad kolena. A ne kao Džo. Znam da mu se ono ranije nije sviđalo. Akton mi. Mogu da budem bilo kakva. Obrve tanke kao linija . Akton me samo mirno pogleda kad zatražim dodatak. kaže da ne voli kako se češljam. Trljam mu palcem vrat tako da devojke znaju da znam da ga žele. Dodirujemo se čitavom prednjom površinom tela. Meni je važno. sklapaju se i kidaju savezništva. Sad sve narukvice nosim tik ispod lakta. Kao da je crvena tečnost u tuđim venama samo naročito sjajno rumenilo za lice.Njemu je svejedno kako izgledam. Uopšte mu nije bilo važno kakva sam ja žena. možda ovde. svako je lukav i proračunat. Džo je bio srećan kad sve pojedem i poželim još. a ruke oko njegovog vrata. U ratu ili na zabavi. sjajni i razmišljaju o tuđoj krvi. Onda se ja očešljam onako kako mu se sviđa. Ne znam. Mogla sam da ga trljam gde god sam htela. Vidim ih kad otvorim oči i pogledam pored njegovog vrata. Kao u ratu. Mislim da mu se dopada. postavljaju se i menjaju ciljevi. Zavodljivo. na primer.da ne poveruješ kako mi se lice promenilo. Ako dođe videće da Akton i ja plešemo pripijeni.

ovo je mesto za romansu. Akton je skinuo košulju. probila se kroz kaput na košulju. razigrani prsti ispituju i miluju. devojko? Ko ti je to uradio?” Žele da kažem njegovo ime. soba . Daleko. Evo ga. Sa Džoom sam ugađala sebi. Pospana. razvezanim cipelama i zakopčanom džemperu ispod kaputa ovde je stranac. „Ko je to uradio. tiho. * Ah. Prejako mi steže ruku. Mračno je. svi mi govore nešto što ne mogu da čujem. ona žena mu vraća kaput koji nije onako čist kao što je bio i kao što on voli. Na ovom mestu se stvari rasprskavaju. Padam li to ja? Zašto padam? Akton me drži. Ljudi zakrčuju vrata.ljudi naslonjeni na ragastove. on je tako hteo. Krv ga je uznemirila. Na ovoj pijaci gest je sve: munjevit dodir jezikom. Propala joj je zabava. događa se nešto važno. Plače. I neka žena peva. On to očekuje od mene. Domaćica nešto viče. videće da više nisam njegova. u dnu kreveta. hladno je. Sad neko koga su čekali svira klavir. Ležim na krevetu. ali tako mi je hladno. Pogledaj! Bože. kao u ratu . A kad dođe. Mislim da je to moja krv. Felicija se nadnosi nad mene. Sa Džoom sam upravljala svetom. Fantastične mogućnosti obaraju Dorkas s nogu zato što ovde među odraslima.trijumfuju. vidim Aktona. Usne se pomeraju. Dolazi po mene. Trebalo bi da se razbudim. Akton izgleda ljut. Sada ih čujem. moć je bila u mojim rukama.ljudi igraju na sve ili ništa. Da ga najzad javno izgovorim. Pokušavam da joj . Nije ovo mesto za stare ljude. Briše krv sa sakoa belom maramicom. cepanje jedre šljive noktom palca. Glave se okreću da vide kako padam. Odbačeni ljubavnik u mokrim. „Ko? Ko je ovo uradio?” Umorna sam. Tiho. Aktonova sam i njemu želim da ugodim. ali ja znam reči napamet. ali ipak padam. a sad odjednom svetlo. neko se propinje iza njih da bi bolje video. Siluete se ljube iza zavesa. Gramofon je zaćutao. Neko mi briše znoj sa čela. Sad mu jedna žena skida kaput.muzika .

ali sad je jasno. prepuna pomorandži. Vrata su otvorena. Oči su joj veće od sijalica na plafonu. ali znam reči napamet. . vidim sto. Pomorandže. Čini mi se. Mislim da vičem. ravna. Svet se ljuljao o štapu koji sam držala u ruci. Sada je pusto. Slušaj. Felicija primiče uvo mojim usnama i ja joj sve to vičem. Na njemu je smeđa drvena činija. ali Mama neće ništa reći. Želim da spavam. Bernardina i Fej. Žele da kažem njegovo ime da bi mogli da ga gone. u onoj sobi sa firmom ledadžije na prozoru. Tako su jasne smeđa činija i gomila pomorandži. Pita me da li je to bio on. Tamo. Ne znam ko je ta žena što peva. plitka kao poslužavnik. Sjajne. Felicija.kažem da priđe bliže. Znam njegovo ime. ništa drugo. Ljudi odlaze. Da uzmu njegovo koferče u kojem spavaju Rošela.

ulice i Leksingtona. Upravo tada je počelo. Čovek bi pomislio da je sve oprošteno. duž 135. muzika je ličila na svetlost tog dana . čujem muškarce kako sviraju iz srca od javorovog slada što curi iz drveća starog četiri stoleća. donekle u uniformi. a kad su ga ponovo stavili u usta i dunuli iz obraza. tik do njega. broja 131. najeli se i sad zavijaju cigarete sedeći na pločniku kao u Mažestiku. Tutnjava M11 i M2 dopire iz velike daljine. Čak su se i bučni fordovi primirili. A žene kuckaju potpeticama koje se ponekad zaglave u pukotinama jer su se njihove vlasnice zagledale u drveće da vide odakle dolazi ta čista. Na krovovima. Vidim kako se Avenija Lenoks širi. ali postojana svetlost. s nogama u hladnoj vodi. Najlepši dan u godini. I tako od Lenoksa do Sent Nikolasa. uostalom. postojana i nekako blaga. blaga. Milina dana ih je pomilovala i spremni su da doviknu „Daću ti sve što imam! pođi sa mnom” ženi koja se sapliće preko pukotina na sjajnim crnim potpeticama. Po ovako čistom i postojanom danu drveće se doteruje. Ljudi izlaze iz svojih radnji da je pogledaju. Mladi duvači možda nikad nisu videli takvu devojku. niti takav potok. ima koliko ti duša želi. od Konventa do Osme. odnekle u civilu. ali takav je ovaj dan. Mladići na krovovima promenili su melodiju. ne gledaju više radnike mrkim pogledom.čista. Broja 254 gde nema zaštitne ograde. Klarineti su u nevolji jer su tako fino izrađeni. kao i brundanje pakarda. broja 133. Jer tu je sveže i komarci ne mogu da dolete tako visoko i zašto bi. kraj uličnih svetiljki. već je visok i tanak kao glas devojke koja ubija vreme pevajući kraj potoka. Opkoljeno betonom. sliva se niz stablo i neće ničemu poslužiti jer momci niti . i. pljunuli su i doterali pisak. Tako su zvali ovakvo vreme. Obogaljeni veterani. otišli su do kola oca Divajna. zastaju s rukama pod keceljom ili u zadnjem džepu. doteruje se. ostavili nežno tkivo vrata kojeg dole.Milovina. slažem se. uplašeno za sopstveni život. Besmisleno. i niko nema volje da legne na trubu ili da izviri kroz prozor i prepadne nekog ko odveć sporo prelazi ulicu. s rezervoarom za vodu zelenim kao jabuka. procenuju da li se ulica dovoljno proširila da primi u sebe ceo taj dan. ali su ih tog dana izmislili. gde paradajz raste u velikim konzervama od šunke uz jednu slamaricu na kojoj se može prespavati. tako tanki da se zvuk ne povija nadole kao što bi hteli.

Moji roditelji su živeli u Teksidu. ali slobodno. ali u glavi nema bogzna šta. Čađi koja se skuplja na simsu i potamnjuje stakla. ali Violeta. podigli svoje trube ka nebu i pridružili se svetlosti jednako čistoj. Penje se uz stepenice. sa četiri viseće lokne i ostalim. Puštaju ga da teče celog dana. olako veruje da prema njoj uz stepenice dolazi druga Dorkas. stajali su na krovovima. okrenuli su im leđa. i pojede svinjetinu da bi popunila haljinu otpozadi. Pod miškom nosi Okehovu ploču. Ali. mesto koje je zauzimala na kaminu još je stvarno. Tako su toga dana zvučali mladi duvači. Već ste je upoznali. Obično i po ovako toplom vremenu nosi kaput da ljudi ne bi sažaljivo klimali glavom kad prođe pored njih. Ali. Nije to dan da se razbije život već napukao kao jevtin prozorski ram. ne žive oni u Teksidu. ljupkog dana. ovog dana. i ona mi je govorila: „Felicija. Ruke su joj pune. tamo rade. Nervira me. Ako ne požuri. Već me uznemirava slika pepela koji pada na ulice iz plave daljine. ovog blagog. skuvaće ga u ruci umesto na plotni. pravo ka ulazu gde je čeka Violentna. pitam se da li će lepo vreme nadživeti ovaj dan. dok stoji pred ulazom ne mareći za zadnjicu.. sa prekrštenim rukama i čarapama spuštenim do gležnjeva. a u ruci pola kilograma mesa zamotanog u ružičati kasapski papir.imaju kantu da ga skupe. polako ili brzo. sumnjam u sebe dok je gledam kako se vuče po ovakvom suncu. Lenjivica. Misli samo na to da popije slad pun DoktorDijevog sredstva za jačanje živaca i mišića. najpre licem u lice. Sluša kako muzika prodire u Džoove jecaje koji su sad nešto tiši. ne misli na svoju nepostojeću zadnjicu dok stoji pred ulazom u zgradu. Živela sam s bakom. po volji drveća koje je puklo da bi ga ispustilo iz sebe. postojanoj i blagoj kao njihova muzika. Možda zato Violeta. iako je sunce prejako da bi se zastajalo na ulici sa kvarljivom robom. ali živa.. Dok je gledam. Sigurni u sebe. niti to žele. sigurni da su sveti. a kad su se uverili da su nadjačali klarinete. a . ista. Retko sam ih viđala. Možda zato što je fotografija Dorkas Manfred vraćena njenoj tetki Alisi. Sad me i ona uznemirava.

pođi nekud i smiri se”. Radnik.večere. okupljanje posle pogreba . Prazne reči: žive. bakom i prijateljima koji dolaze na kartanje. dok pročita gomile novina koje smo mu baka i ja sačuvale. devojko. Mumla i gunđa dok čita. za Božić i za Uskrs. a ponekad se i nasmeje. otac da spava. uzburkava krv. izuzetak!” Nisam znala šta da odgovorim i počela sam da plačem. sastanci. za promenu. Jednom sam pomislila da ću moći s njim da se prepirem ako pročitam novine. i nisam je pitala zašto mora da kupuje za njih u slobodne dane jer me onda ne bi povela kod Tifanija u Trideset .plus dva praznika jednako četrdeset i četiri dana. zato ih ja mnogo ne čitam.žive sa nama”. pogrešne. Baka čita. ali ne odustaje iako mu sve to.što ja ne radim jer one prođu u pakovanju i trčanju na voz . Baka je rekla: „Sinko. ali jako pazi da ih ne izgužva i ne pokvasi. Otac najviše voli da se razvlači u kućnoj haljini i da se na njega čeka. Kriza. Voli da dnevne novine budu uredno složene. „Priča je dospela u novine zato što je to izuzetak. Kad dođu kući ljube me i daju mi razne stvari. Posle smo zajedno otišle da kupimo neke stvari za njene gazde iz Teksida. Doba. a nedeljnici bez fleka i otisaka prstiju. Neke nosi sa sobom u Teksido jer ih tamo nema. ostavi je na miru. Zato više od svega žudi da čuje tračeve od žena iz udruženja Krug A o svemu što se događa. Nedeljom idemo u crkvu. Glasnik. iako žele nešto drugo: majka da ode nekud na ples. Dolazili su jednom u tri nedelje na dva i po dana. ali majku i to rastužuje zbog svega u čemu bi želela da učestvuje . a želi i da pleše i da igra vist. izgleda. rade.a ne može jer radi u Teksidu. Uzela sam. zapravo trideset i četiri jer ne treba računati polovine. bilo je krajnje vreme. adaptiranje podruma za zabave Nedeljne škole. kaže baka. a majka: „Voltere. Brojala sam. Trideset i četiri dana godišnje. Ništa ga tako ne ljuti kao loše složene novine. Četrdeset i dva dana ako računaš i polovine .” Pogledao me je i viknuo. Pročitala sam članak o belim policajcima koji su uhapšeni zato što su ubili crnca i rekla sam „Baš mi je drago što su uhapšeni.” Objasnila mi je šta je hteo da kaže: da za svakodnevna ubistva crnaca niko ne hapsi bele policajce. Amsterdam. Srećan je kad sve pročita i kad o tome raspravlja s mojom majkom.

Oblačenje izazovnog donjeg veša. napadale smo. ali ništa od toga. ali neka. Sad imam sedamnaest godina. Nisam imala mnogo drugarica u školi. U tučama su stradali moja odeća i njene naočari. Moja baka je popreko gledala na naše druženje. Nije rekla zašto. Sve vreme sam morala da budem mirna. ali mislim da znam. Svakog dana u nižim razredima srednje škole. Trideset četiri dana. Kome smrdi iz usta. Dorkas se slagala sa mnom. negde. ali ona nije znala da znam. Bilo je divno boriti se sa Dorkas protiv tih devojčica. Znala sam od samog početka.sedmoj ulici gde je tiše nego kad Prečasni zatraži minut nečujne molitve. i da joj je stalo samo do poklona. Kad to nije bilo dovoljno. muvo. Uvek je volela tajne.prema boji kože. pa sam je pustila da u nju veruje. I nije ga . Otac sedi s knjigom u ruci. Devojčice su se okupljale . oboje. Kao u Teksidu. roditelji su želeli da živim tamo. Imala je fotografiju njih dvoje pod naslikanom palmom. zar ne? Nije uvek govorila o tome ko dobro izgleda. sa njima. pre nego što sam pošla u školu. Ali. Najpre sam mislila da se stidi svega toga ili njega. Sakrivanje. gde je mlekce?” ili „Hej. Kad bi neki prljavi jezik doviknuo „Hej. Tada neki ljudi pomeraju noge i izduvavaju nos. i što mogu da ih pozovem ako se razbolim ili da sednem na voz kad ih se zaželim. Pre mnogo godina.po boji kože . Majka stoji s rukom na očevom ramenu. Dorkas je stalno ponavljala da su oboje jako zgodni. Dva puta sam ostala tri nedelje. a ko ne. Nije se plašila i ludo smo se zabavljale. Dorkas je govorila da sam srećna što ih uopšte imam.ne i dečaci . kudrava. Nadmudrivanje sa gospođom Manfred. Tako su lepi. ko ume da pleše. presvlačenje u mojoj sobi.bile različite. kad sam bila mala. To mi je bilo odvratno. Nas dve smo u tom pogledu . manje od šesto dana za sve ovo vreme. ko ima lepu odeću. Htela je tajnu. Govorili su da će napustiti taj posao. Kod Tifanija niko ne izduvava nos. Više me nisu vodili. a tepih upija zvuk koraka. Meni su izgledali tužno. a ko je prost. znači. ona je volela tajne. To je prestalo na nekoliko meseci kad je počela da se sastaje sa onim matorcem. gde je lepojka?” plazile smo jezik i prstima zatvarale nos. Njeni roditelji su umrli na grozan način. Videla ih je mrtve pre nego što su ih pripremili i stavili u kovčeg. Pozvali su baku da se preseli kod nas i da me čuva.

Razgledale smo ljubičasti pliš s prstenjem. Otimala im je posao i zato nisu imale ništa dobro da kažu o njoj osim da. Trebalo je da Dorkas bude lepša. sve je kako treba . Barem je verovala da se krije. Možda nisu voleli što ih podbada. Izistinski star. nije bilo to. U školi su svi dečaci hteli s njom da popričaju. inače se ne bi krila s njim po budžacima. Kad gledaš zasebno. Sigurno je uradio nešto opasno kad ga je prvi put srela. dole iskrzanu. Dva sata sam slušala šta su imale da kažu o njoj i njemu. i videla je sebe vezanu za šine ili zarobljenu u zapaljenom šeikovom šatoru. Pokazala je devojci narudžbinu i ostale smo da sačekamo (čak je i na ulazu morala da pokaže taj papir). Ali. ili da opsuju nekog ko ju je mrko pogledao. ili da se vrate u prodavnicu i ošamare belu prodavačicu koja nije htela da je usluži. blago talasastu kosu. na tome se završavalo. Znam da je moja majka ukrala taj prsten. Rekla mi je da ga je dobila od gazdarice. Lep oblik lica. ni najmanje. zna znanje. Njoj je sve izgledalo kao film. Srebrni prsten sa glatkim crnim kamenom koji se zove opal. Nemam pojma. onom noćnom klubu. Otišla sam kod nje da potražim svoj prsten i uverila se da uopšte nije luda.kosa. Pedeset. nekako. On je star. Što ih nagovara da rade nedozvoljene stvari. Nije bila uobražena. Dugačku. Uzimale smo . Tajnost i to što je oženjen. Mladići su je gledali. Prodavačica je otišla po paketić koji je moja majka trebalo da ponese gazdama. najviše zbog toga što nisu volele njegovu ženu. Nije ih odbijala njena ličnost. Ali zadovoljava njena merila dobrog izgleda. i o drugim ljudima koji još nisu čestito ni izišli iz radnje. Svetlu kožu. Malo joj je nedostajalo. Nije koristila sredstva za izbeljivanje. Ne znam u čemu je stvar. Mislim da joj se zato toliko svideo onaj matori. to moram da priznam. Ništa više. a da nije tako luda mogla bi da dobije dozvolu i radi pošteno umesto da im krade mušterije. Umela je lepo da govori i volela je šale i zadirkivanja. oblik. Imala je sve potrebne sastojke. Varaju se. boja. gore dobru. Ali. ali sećam se da sam ga onog dana videla kod Tifanija. dve frizerke su je videle s njim u Meksiku. čak i luda.se stidela. Zabavljala ih je ta priča o Dorkas. A celini nešto nedostaje. zviždali za njom i dobacivali. to. Da nešto ukradu. ne.

ali ja ipak znam da ga je majka uzela sa pliša. Ni slučajno. Kad se Dorkas spetljala sa Aktonom viđale smo se kao i ranije. ali mi ga je dala. Posle onog sa Dorkas. Moram da požurim kući. rekla je majka.ga u ruku i isprobavale dok nam čovek u divnom odelu nije prišao i odmahnuo glavom. „Zašto? Zašto moraju da paze? Izneli su stvari iz vitrina da bi ih ljudi razgledali. Dobila ga je od gazdarice. Ali. Stvarčice koje se njemu uopšte nisu sviđale jer su bile jevtine. Čovek se osmehnuo. Znam šta je od njega dobijala zato što bi gospođa Manfred pre crkla nego što bi sestričini kupila klizavo donje rublje ili svilene čarape. Ako predugo ostanem ovde. Moramo da pazimo.” Kad smo izišle. Majka me je pozvala i dala mi prsten. Mislim da je od matorca naučila kako da bude dobra prema nekom. zar ne? Zašto onda mora da pazi?” Mrštila se i gundala. On je mislio da se to podrazumeva. Iz osvete. majka je rekla. Teško je njega zadiviti. i ja ga volim. i ona i svaka druga devojka kojoj se dopadne. Nikad joj nije davao poklone kao onaj matori. Dorkas je mnogo navaljivala da joj ga pozajmim jer se dobro slagao s njenom narukvicom. Sledećeg jutra su se spremili da krenu nazad u Teksido. Ne znam da li je napustila matorog ili ih je viđala uporedo. ali se ona promenila. Stvari koje nije mogla da nosi u kući ili u crkvi. Niko nije video Dorkas u potrazi za poslom. želim samo . Želela je da zadivi Aktona. Dugo smo čekale taksi da nas odveze kući. Jedva primetno. a ni maramicu. Tako je pogledala oca da mu nije palo na pamet da prigovara. kaže moja baka. uživaj i plati šta košta. Živi. ali se prilično naradila smišljajući gde da nađe pare za poklone. „Čekam paketić za gospođu Nikolson”. i sad je to znanje traćila na Aktona. da je prirodno da mu titraju. „Naravno. takav je običaj. taj sve kritikuje. rekla je. Ponašala se prema Aktonu kao matorac prema njoj kupovala mu je poklončiće od para koje su joj davali matorac i gospođa Manfred. Baka misli da je Dorkas sama kriva za ono što se desilo. neko bi mogao pomisliti da tražim provod. takođe zbog boje. Možda prave mnogo takvog prstenja. možda. Nikad nije stavio onu drečavu iglu za kravatu.

Srećniji je nego ikad. Bolesna je i više ne radi u Teksidu. „Postoje dve vrste”. Ponela se baš drugarski. Što izlazi na isto jer te ni jedni ni drugi ne poštuju. boga mu”. Milo mu je što belci zaziru od takmičenja s crncima. „Oni koji te žale i oni koji te ne žale. pa sad uglavnom ja kuvam. Prolazila sam pored zgrade u Aveniji Lenoks. „Nagledao sam se sveta”. svratila sam do Feltona da kupim mami ploču koju je tražila. Kad sam čula da je i dalje loše. da plače i slično. pretpostavljam. ne samo zato. Razmišljala sam tri meseca. Nije znao kako je podbadala ljude. Da ga imam i da pokažem majci da ga još imam. Da zarađujem sopstvene pare. Bila sam na toj zabavi. Napustio je posao i nije ni za šta. ali bi to radila i njemu da je dovoljno poživela i da je on dovoljno ostao s njom. ali ih sad prvi uzima u ruke. i primedbe su tiše. ali srećniji jer iz voza viđa crnce koji igraju bezbol. Frizerka je rekla da je matori potpuno skrhan. Ja najpre želim dobar posao. Hoće da kaže da se nagledao Teksida i železničkih stanica u Pensilvaniji. jeste. Nije je dovoijno poznavao. misli da ju je ubio. one u kojoj se Dorkas sastajala s njim. i meni je govorila dok je ležala. a majka bolesna. Iz gladi za pažnjom i uzbuđenjem.” Još je svadljiv. Baka je sporija. Mrzela sam Dorkas neko vreme. a na ulazu je stajala žena koju su zvali Violentna zbog onog što je uradila na pogrebu. I svih vrsta belaca. Majka želi da nađem nekog finog čoveka i da se udam. Nisam bila tamo. Videla sam je kako umire kao budala i bila sam suviše ljuta da bih išla na pogreb.svoj prsten. Kao gospođa Manfred pre nego što je Dorkas pristala da umre. Htela sam samo svoj prsten i. Ko ne bi. Ohaju. Sve osim Aktona. Indijani i Ilinoju. Nedostaje mu Dorkas. prvi ih otvara. Ponekad me pita za njega. kaže. „pravi crnci na pravom terenu. Kad sam se vraćala s pijace. Još gunđa i svađa se sa slovima kad čita novine i nedeljne revije. Otac se zaposlio kod Pulmana. Ali. Svratila sam da vidim da nije moj prsten kod njega jer me majka stalno zapitkuje i jer ga nisam našla u kući gospođe Manfred posle sahrane. Nisam odmah otišla ni kod njene tetke. želela sam da kažem matorcu da . odlučila sam da mu kažem ponešto o njoj. ponavlja. Kao ona. O onome što mi je rekla. muškarce. Kao gospođa Trag. Plače po čitav dan i noć.

Svi sastojci lepote bili su tu. A i zgodan je. Ne govorim o flertovanju. Lep oblik glave. ili bar tako kažu frizerke. odmah je rekla: „Dorkas je bila ružna. a kosa joj je ravna i začešljana unazad. Volim kad me gleda. Kad sam prvi put došla kod njih. i ne poznajem nikog takvog. U tome joj je sigurno pomogao muž. Ko bi drugi? Nikad nije kročila u frizerski salon. sedeo je pored prozora i ćutke gledao u .voli svoju ženu. A gospođa Manfred je stroga.kao da je ono što mislim i osećam važno. oči su mu različitih boja. Jedno je tužno i pušta te da vidiš njegovu unutrašnjost. Dorkas je bila budala. spolja i iznutra. moja baka bi rekla kao čačkalica. posebno i. ako je dovoljno dobra da posećuje gospođu Manfred. Mogu da zamislim kako joj muž doteruje liniju iza vrata. Ima u njemu nečeg. kao ugalj rekle bi devojke u školi. šta ja znam.prestane s tim. Ni najmanje mlohav. Gđa Trag je ljubomorna. za mnoge ljude je rekla da ih nikad ne bi primila u kuću i nije volela da Dorkas s njima razgovara. on ih voli bez toga i mislim da stvarno ..” Dorkas je bila moja drugarica. Čakarast je. Ne govori laži kao većina starijih ljudi. Nikad se ne umoriš od takvog lica. zanimljivom.. Mislim da voli žene. Lepo podšišana iznad ušiju i to u sopstvenoj kuhinji. ne. Jasno mi je zašto je gospođa Manfred prima. zalizana kao muška. pa sam zaključila da Violentna. umesto da čami na železničkom čvoru u Teksidu. mora biti dovoljno dobra i za mene. Tanka je. drži se kao da je neko. ali znam da je gđa Trag na neki način u pravu. To bi ličilo na njega. Poput mog oca kad je postao ponosni Pulmanov stjuard i nagledao se sveta i bezbola. da s njom razgovaram i da je se ne plašim. Sad svi luduju za takvom frizurom. Ona je vrlo vrlo tamna. Nije se pretvarala. Nisam se plašila njegove žene zato što sam znala da je gospođa Manfred prima u kuću i da te posete prolaze mirno.ovo bi naljutilo frizerke . Ali mu oči nisu hladne kao oči mog oca. gđa Trag. ali kad sam videla matorog donekle sam je razumela. Dok gleda u mene. čini mi se da sam duboka . ali recept nije valjao. Mislila sam da nije lepa. Gospodin Trag gleda pravo u tebe. onda puder. Ona ne laže. ali jeste. zanimljivo. drugo je sjajno i vidi tvoju. Osećam se. Prvo makaze ili trimer. Znam o čemu je Dorkas govorila dok je krvarila na onom krevetu posle zabave. pomislila sam.

Otkad ga poznajem. samo se osmehnuo kao da sam rekla nešto novo ili vrlo zabavno. Šta čovek uopšte može da radi na selu? U Teksidu sam bila kao dete i čak i tada sam se dosađivala. I kad sam rekla da su životinje u zoološkom vrtu srećnije od onih na slobodi jer su zaštićene od lovaca. htela sam da vidim kakav je i da slušam gđu Trag koja govori na poseban način. dušo. Zar ne bi volela da bude nešto više nego što jeste?” „U čemu je stvar? Ne mogu da ga promenim. Zato sam otišla ponovo. da ne gledaš u gomilu drveća. rekla mi je. kad me je gđa Trag pozvala na večeru. Način koji je uvek uvali u nevolju. i da mu kažem da se ne kida zbog Dorkas jer ona. „Koliko drveća možeš da vidiš? Koliko dugo možeš da gledaš drveće. „Pre nego što sam došla na sever bila sam razumna. osmehnuo se tek kad sam došla četvrti ili peti put. Podelićemo”. G. Rekla mi je da odem u 143. „Hvala.svetlarnik. Trag to kaže kao da to stvarno misli. Kako je samo to rekao. i šta onda?” Rekla mi je da nije stvar u tome.” . a takav je bio i svet. Kad izlazi iz sobe. možda. Nekad po glavi. izgleda kao dete. ulicu i da pogledam veliko drvo na uglu. žena ili dete. to ne zaslužuje. zna li gde je. Nismo imali ništa i ništa nam nije nedostajalo. to je samo reč. i da pogodim da li je ono muškarac. Prvi put sam samo htela da ga pitam za prsten. Ali. „Napravila sam haos od sopstvenog života”. dodirne svoju ženu u prolazu. Nasmejala sam se. Onda mu je gđa Trag donela tanjir pun hrane za starije ljude: povrće s pirinčem i hleb od kukuruza. Kad moj otac kaže „hvala”. da li je kod njega. Tada zaista niko ne bi pogodio koliko ima godina.” Da li ste ikad čuli nešto slično? Život u Sitiju je najbolja stvar na svetu. Kad se smeje. dva puta se osmehnuo i jednom glasno nasmejao. rekao je. ali nisam stigla da se složim sa frizerkama u pogledu njenog ludila jer je odmah dodala: „Šta će ti svet ako ne možeš da ga doteraš kako želiš?” „Kako želim?” „Da. Drugi put. kako želiš. Nije ništa rekao. Nekad je potapše po ramenu. Kao da je zaista zahvalan. Koliko drveća možeš da vidiš? Baš to sam je pitala.

„U ovome. Ako ti njega ne promeniš, promeniće on tebe, i sama ćeš biti
kriva što si mu to dopustila. Ja sam mu dopustila. I upropastila sebi život.”
„Kako ste ga upropastili?”
„Zaboravila sam?”
„Zaboravila - šta?”
„Da je moj. Moj život. Trčala sam ulicama gore-dole žaleći što nisam
neko drugi.”
„Ko? Ko ste želeli da budete?”
„Više šta nego ko. Bela. Svetla. Ponovo mlada.”
„Sad to ne želite?’
„Sad želim da budem žena koju moja majka nije stigla da vidi jer nije
dovoljno dugo poživela. Baš ta žena. Žena koja bi joj se svidela i koja se
nekad sviđala i meni... Baka me je kljukala pričama o malom plavom
detetu. Bio je to dečak, ali ja sam ga ponekad zamišljala kao devojčicu, kao
brata, kao svog momka. Živeo je u mojoj glavi. Tiho kao krtica. Ali to sam
saznala tek kad sam došla ovamo. Kako je se rešiti? Te druge osobe u
mojoj glavi.”
Tako je govorila. Ali, znam šta je htela da kaže. O drugom u tebi koji ti
nije ni nalik. Dorkas i ja smo ponekad zamišljale ljubavne scene i opisivale
ih jedna drugoj. To je zabavno i pomalo ljigavo. Nešto mi je u tome
smetalo. Ne ljubav i to, već slika koju sam imala o sebi dok sam pričala.
Ni nalik meni. Nalik nekom koga sam videla na filmu ili u nedeljnoj reviji.
Samo sam tada mogla da opisujem. Kad sam gledala sebe kakva zaista
jesam, sve je ispadalo pogrešno i lažno.
„I kako ste je se rešili?”
„Ubila sam je. Onda sam ubila onu sebe koja je ubila nju.”
„I šta je ostalo?”
Zaćutala sam. Opet sam pomislila da su frizerke možda u pravu - kako
je samo rekla „ja”. Kao da prvi put čuje tu reč.
Onda se u sobu vratio g. Trag i rekao da će malo posedeti napolju. „Ne,
Džo”, rekla je ona. „Ostani s nama. Devojka ne ujeda.”
Mislila je na mene i na još nešto što nisam shvatila. Klimnuo je glavom i
seo pored prozora. „Ostaću malo”, rekao je.
Gđa Trag je gledala u njega, ali sam znala da se obraća meni: „Tvoja

mala ružna prijateljica ga je povredila, a ti ga podsećaš na nju.”
Bilo mi je veoma neprijatno. „Ja nisam kao ona!” rekla sam glasnije nego
što sam želela.
Oboje su gledali u mene. Zato sam im rekla, iako nisam nameravala.
Rekla sam im pre nego što sam pitala za prsten: „Dorkas je umrla zato što
se prepustila. Metak ju je pogodio u rame, ovde.” Pokazala sam gde. „Nije
dozvolila da je pomere; rekla je da hoće da spava i da će sve biti u redu.
Da će ujutru otići u bolnicu. ’Nemojte nikoga zvati’, rekla je. ’Ni hitnu
pomoć, ni policiju, nikoga.’ Mislim da nije htela da njena tetka, gđa
Manfred, sazna. Gde je bila i slično. A žena koja je priredila zabavu plašila
se da pozove policiju. Svi su se uplašili. Stajali su oko nje, govorili i
čekali. Neki su hteli da je ponesu, stave u kola i odvedu u hitnu pomoć.
Dorkas je rekla ne. Rekla je da je dobro. Da je - ’najlepše vas molim’ ostave na miru. Potrebno joj je malo odmora. Ali, ja sam, ipak, pozvala;
hitnu pomoć, pozvala sam je. Došli su tek ujutru, iako sam zvala dva puta.
Led, rekli su, ali nisu došli zato što im se nije žurilo kod obojenih.
Iskrvarila je na smrt kroz čaršave i dušek one žene, i mogu da vam kažem
da se to onoj ženi nije svidelo. Ni najmanje. Samo su o tome pričali. Ona i
prijatelj s kojim je Dorkas došla. Krv. Kako krv sve uprlja. Samo su o tome
pričali.”
Tada sam morala da zaćutim jer sam ostala bez daha i rasplakala se.
Mrzim tako da plačem.
Nisu pokušavali da me zaustave. G. Trag mi je pružio svoju džepnu
maramicu. Bila je potpuno mokra kad sam se smirila.
„Je li ovo prvi put?” upitao me je. „Prvi put da plačeš zbog nje?”
Nisam pomislila na to, ali zaista je bilo tako.
G. Trag je rekao: „O, sranje.”
Onda su me samo gledali, oboje. Mislila sam da više nikad neće reći ni
reč, ali je gđa Trag progovorila: „Dođi na večeru, hoćeš li? U petak uveče.
Voliš li somovinu?”
Rekla sam da volim, ali nisam mislila da ću otići. Dođavola s prstenom.
Ali dan ranije, u četvrtak, setila sam se kako me je g. Trag gledao i kako je
gđa Trag rekla „ja”.
Rekla je to... Ne kao da je „ja” neko jak ili neko koga je sklepala za

pokazivanje. Već neko... neko ko joj je drag i na koga može da računa.
Neko tajan koga ne mora da sažaljeva, s kim ne mora da se bori. Neko ko
ne mora da ukrade prsten da bi se osvetio belcima i da posle laže da ga je
dobio na poklon. Želela sam svoj prsten, ali ne zato što me majka svaki čas
pita da li sam ga našla. Već zato što je lep. Ali iako pripada meni, nije moj.
Volim ga, ali u njemu je obmana, i moram da pristanem na obmanu ako
hoću da ga nazovem svojim. Podseća me na obmanljivo plavo dete koje je
živelo u glavi gđe Trag. Poklon uzet od belaca i darovan meni kad sam bila
suviše mlada da kažem Ne, hvala.
Sahranjen je s njom. To sam saznala kad sam došla na večeru, na onu
somovinu. Gđa Trag ga je videla kad je napala Dorkas u kovčegu.
Imala sam čudno osećanje u stomaku i nisam mogla da gutam, grlo mi je
bilo suviše suvo, ali sam ipak morala da je pitam - zašto je tako upropastila
pogreb. G. Trag je pogledao u svoju ženu kao da je on postavio pitanje.
„Izgubila sam sebe”, rekla je. „Negde sam zaturila tu gospođu i
zaboravila gde.”
„Kako ste je našli?”
„Tražila sam.”
Neko vreme smo ćutali. Onda je neko pozvonio i gđa Trag je ustala da
otvori vrata. Začula sam glasove. „Ovde, i još malo ovde. Dva minuta.”
„Ja ništa ne radim za dva minuta.”
„Molim te, Violeta, ne bih to tražila od tebe da nije apsolutno
neophodno.”
Ušle su u trpezariju, gda Trag i žena koja je molila za nekoliko uvojaka
„ovde, i još malo ovde. I možda bi ovo mogla da uviješ. Ne lokne, samo
jedan talas, znaš šta mislim?”
„Vas dvoje pređite tamo, brzo ću ja”, rekla je g. Tragu i meni kad smo
mi rekli „Dobro veče” užurbanoj mušteriji, ali nije nas upoznala.
G. Trag sad nije seo pored prozora. Seo je do mene na sofu.
„Felicija. To znači srećna. Jesi li?”
„Naravno. Ne, nisam.”
„Dorkas nije bila ružna. Ni iznutra ni spolja.”
Slegnula sam ramenima. „Koristila je ljude.”
„Samo one koji su hteli da ih koristi.”

Biću to do kraja života. Onda je rekao: „Ljuta si što je mrtva.. rekla sam.” „Zašto ste pucali u nju ako ste je voleli?” „Iz straha. Da ti kažem nešto. ne u telo. Gledao me je u lice. i to da kažem. Hvala Bogu što to više ne može da radi.” „Ja. iako je sama to dopustila.” „Dorkas? Još vam je toliko stalo do nje?” „Da li mi je stalo? Volim ono što sam osećao prema njoj.” „Ima još nešto?” „Trebalo bi. „Do samog kraja nije pustila ni suzu. ipak ste vi razlog. Nisam znao kako treba nekog voleti. Znaš li ti.” „Dorkas je bila hladna”.” „Ali vi ste razlog što je tako.„Da li ste vi to hteli?” „Mora biti. Felicija?” „Imam pametnija posla. Haljina mi se zateže na grudima šta god da uradim.” „Sad znate?” „Ne. Nikad je nisam videla da plače. Ti poznaješ njenu tvrdu stranu. Ako misliš na to.. ja nisam.” „A gospođa Trag? Šta je s gospođom Trag?” „Trudimo se. Svi su vrištali: ’Ko je pucao. zaspala. Pre nego što je. pa sam dodala: „Nisam vam sve rekla.” „Ja jesam. Ide brže otkad si ti svratila i rekla nam šta si imala. Poslednje što je rekla. stalo mi je. I ja sam. ko je to uradio?’ Ona je . valjda. Niko pre mene nije pokušao da je voli.” „E. Samo ja sam je takvu poznavao. Devojka koju sam ja poznavao.” „Znam. Meka.” Nije se nasmejao. Pružila mi se prilika da se pobrinem. a ipak sam se unervozila kad sam ostala nasamo s njim.” „Iako je niste vi ubili. Nikad nisam sreo bespomoćnije stvorenje. To što je imala krljušt ne znači da nije bila mekana iznutra. Znam.” „Dorkas? Meka?” „Dorkas.” Zažalila sam što sam skinula džemper. ja sam video meku.

pravi anđeo. dušo. rekao je. gđa Trag sručila se na stolicu. Osetila sam miris voćnog likera u njenom dahu. Felicija. jasno naglašavajući svaki slog. I ponovio „Felicija. A onda su zaplesali. a ne kao moj otac. rekla je. mislila sam.” Tad sam drugi put videla njegov osmeh. s mojim prstenom. Trag je pratio ritam klimajući glavom. Dopustila je da umre pred mojim nosom. Trag je rekao: „Dođi. Smešni su. da potkrepi svoje reči. ćao. Da ne treba da ih gledam.’ Zvučalo je kao ’jabuka’. Požuri.’ „Vidite? Na samom kraju mislila je na vas. bliže. kao stari ljudi. „Ljudi su zli2. kako se ono beše ti zoveš. G. Felicija”. Kad su završili i kad sam zatražila svoj džemper. a nije ni pomislila na mene. a i ona s njim. i tad sam se istinski nasmejala. Violeta. Onda me je pozvala. Da vidimo šta znaš. Sad sam sve rekla. iako sam htela da im se pridružim. Komično. Onda je razrogačila oči i glasno rekla: ’Postoji samo jedna jabuka. gđa Trag je rekla: .’ Pribila sam lice uz njeno.” G. pored nje.odgovarala: ’Ostavite me na miru. Tako je bilo. Reci Džou. G.” Pružio je ruku prema meni. „Stvarno zli. Smejala sam se i ja. Izvela je pred njim kratko stepovanje i on se osmehnuo. vidimo se. Ne zato što su bili smešni. dođi. mada ne od srca jer mi ta žena nije izgledala naročito smešna. zabacila glavu i opustila ruke. „Felicija”. Gđa Trag je rekla: „Hajde. Žena s uvijenom kosom prošla je pored nas ćavrljajući. Felicija. nema još mnogo do kraja. više tužan nego zadovoljan. Najbolja prijateljica. Reći ću vam sutra. Rekla sam da i ja moram kući. Džo. Kapci su joj padali. U kući preko puta neko je stavio ploču na gramofon i muzika je dolebdela kroz otvoren prozor. Znojila se i šaputala nešto za sebe. Bila sam tu. ali ne dovoljno najbolja da bi zbog nje otišla u hitnu pomoć i ostala živa. Mnogo ti hvala. Eto. iako sam klečala uz nju: ’Felicija. Prosto sam osetila da ne treba da budem tu.’ Mislila je da će i sutra biti ovde i čak sam i ja u to poverovala. ’Samo jedna. a gđa Trag je pucketala prstima. pravi si anđeo. izvini što sam ovako upala.” Odmahnula sam glavom. Trag je rekao: „Nisu. Dođi blizu.” Malo se nasmejao.

što se usudila da izigra belca koji je pomislio da krade onda kad joj to nije padalo na pamet.” „Čuješ li. a ljudi u radnji i kondukter gledaju je kao da nije sasvim čitava. Trag je seo i protegnuo se: „Ova kuća vapi za pticama. moj otac se uhvati za glavu. Možda nije stigla da je okreči u svoju omiljenu boju i da doda druge ukrase pored božićne činije s pomorandžama. Tragom i počela da jurca naokolo sa svojim ’ulovom’. S nekim koga su mnoge devojke starije od nje želele . Njena spavaća soba bila je belo-zlatna.” „Jezik za zube.” „Vidim da ću morati da potražim drugi posao. Sa srebrnastobelim zidovima i tirkiznim zavesama. reći ću joj da znam. Besplatno. ja ću doneti ploče. Znam da se ponosi što je ukrala taj opal.„Svrati kad god želiš. Pošla sam sa Dorkas i Aktonom. Samo je trpezarija bila tamna i nedoterana. Kad dođem zbog kose.” G. a staze koje je domaćica umotala i sklonila u spavaću sobu bile su bele. vratila kondukteru novac koji je našla na sedištu.i imale. Moramo da odsečemo te krajeve.” Rekla sam majci istinu. Nisam imala dečka za zabavu. bila je obična.” Okrenuo se ka meni i dotakao mi laktove dok sam izlazila. Tek smo obnovile naše prijateljstvo nakon što je prestala da se sastaje s g. Stvarno se slagao s njenom narukvicom i sa kućom u kojoj je bila zabava. a ona u koju je stavila Dorkas. Moja majka je tako poštena da joj se ljudi smeju. „Felicija. Džo? Doneće ploče. Ponosi se što je jednom prekršila sopstvena pravila. Dorkas je morala da nađe alibi i ja sam joj ga dala. Imaj to na umu.” „I za gramofonom. Drago mi je što ga je Dorkas zadržala. Baš ti pristaje. Srediću ti kosu. Kao da ne živi u velikom gradu. Jednom je vratila par rukavica u radnju jer su joj greškom zapakovali dva umesto jednog koji je platila. Ali. i u koju se ulazilo iz trpezarije. i da mnogo više volim to što je uradila nego sam prsten.” „Ako nabavite gramofon. Uživala je u njihovoj . I mebl na nameštaju bio je tirkizan. devojko. Kad uradi nešto takvo. Zato znam koliko joj znači taj prsten. čak ružna.

„Pobedila sam. Drveće još nije olistalo. pa sam pila mnogo vode. Sve vreme je mozgala o tome kako da zadrži njegovu pažnju. i mama dok su joj pluća još bila dobra. Mojoj majci bi to odgovaralo . Baš tako je rekla. Tako razmišljaju sve devojke koje poznajem: kako da ga dobiju. nisam sigurna. Možda proleća neće ni biti i uplovićemo pravo u leto. u tome što je izabrao baš nju. Nisam htela da povredim gđu Trag.a i ocu koji sad juri naokolo u potrazi za crnim igračima bezbola. Previše bibera u smesi za pohovanje. kako da ga sačuvaju. a tu su i prijatelji koji žele da ga imaš. što je pobedila. Valjda mora tako da se razmišlja o tome. i neprijatelji koji ne žele. Ne baš kao što su pravile moja baka. Moj je!” Zaboga. Kako da eliminiše svaku devojku koja pokuša da ga preotme. Kao da je učestvovala u ratu. Kakva je to bila pobeda? Nije se lepo ponašao prema njoj. Somovina joj je bila prilično dobra.ne trpi hladnoću . ali ona je mislila drugačije. Ono drvo tamo prosto puca od čežnje. ali je dovoljno toplo. Ili žena.ljubomori. Tako sam ublažila bol. . A šta ako ja ne želim? Toplo je večeras. i galami i skače dok prijateljima opisuje utakmice. Nije muškarac. Uskoro će i to biti. mislim da je dete.

stisnutih usana. oni jedno drugom šapuću o meni. Munje i gromovi. . pošto se ne mogu spasti bez mene. pitam se. Znaju da nisam pouzdana. kad izmišljam priču o njima priču koja mi izgleda tako lepa . ćutljiva i neprimetna. zar ne? Naravno.Bol. A ja u oku uragana. potpuno sam omanula. a oni su me sve vreme držali na oku. ogovaram i da popunjavam njihove živote. Smišljam kako da ih spasem. Potpuno sam previdela ljude. Žalim rascepljena stabla i kokoške koje crkavaju na krovu. šta bih ja uopšte bila bez nekoliko sjajnih kapi krvi nad kojima mogu da pametujem? Bez bolnih reči koje postavljaju metu i promašuju? Moram da se pokupim odavde. I mada je bol njihov. Kidam živote kako bih pokazala da mogu da ih zakrpim. Da izbegavam prozore. Ubeđena da je prošlost pokvarena gramofonska ploča koja može samo da se ponavlja i ponavlja. je li? . mnogo. Izgleda da ne mogu da mu odolim.to je moj uragan.dok sam ja bila predvidljiva jer sam od samoće postala zbunjena. Da sam. I kad se. Mnogo su radili. Nelagodno mi je. a od zbunjenosti ohola. i da ništa na svetu ne može podići ručku u koju je uglavljena igla. komplikovani. Sasvim sigurna da će se dogoditi. da se odmaknem od rupe koju sam probila u podu da bih ulazila u tuđe živote umesto da imam svoj. Osećam se pomalo lažnom. kao neki ljudi slatkišima. Ljubav prema Sitiju me je pomela i koječim mi napunila glavu. Ponekad su me i sažaljevali. Mislila sam da ih poznajem i nisam brinula što oni ne znaju ništa o meni. promenljivi pretpostavljam da vam je navrh jezika: čovečni . jeste drugačije. Šta bih. Verovala sam da se dobro krijem dok sam ih posmatrala kroz prozore i vrata i grabila svaku priliku da ih uhodim. da moje sveznajuće ja pokriva bespomoćnost prilično bednom i otrcanom maskom. Sad mi je jasno zašto su mi protivrečili na svakom koraku: sve vreme znaju da sam tu. trudili se da budu originalni. Ali. Ne bih htela da bude drugačije. Bila sam tako sigurna. poželim da umrem. kad se toga setim. Bila sam sigurna da će neko nekog ubiti. Samo sam čekala da to opišem. Na milost i nemilost. pogađa i mene. Gledaju me ispod oka.potpuno u njihovoj vlasti. Dakle. Naravno. a oni su me pregazili plešući. Pomislila sam da mogu da govorim njegovim bučnim glasom i da će taj zvuk zvučati ljudski. osećam sasvim nevidljivom.

uverena da je moja busija, moj pogled, jedino što ima smisla. Toliko sam se
zanela dok sam mućkala i mesila da sam promašila očigledno. Gledala sam
ulice, oduševljena pritiskom zgrada i pritisnuta kamenom; srećna što gledam
stvari spolja i iznutra, izgubila sam iz vida ono što se događalo u
zaključanim komorama srca.
Kad sam videla Feliciju, Džoa i Violetu, učinilo mi se da vidim Dorkas,
Džoa i Violetu. Njihov odraz u ogledalu. Bila sam sigurna da mi nije
promaklo ništa važno što su uradili i da na osnovu toga što sam videla
mogu da zamislim ono što nisam: egzotične ljude koje nešto neodoljivo
vuče. Nalik opasnoj deci. To sam htela da verujem. Nikad mi nije palo na
pamet da premeću po glavi drugačije misli, da osećaju drugačija osećanja,
da sklapaju svoje živote, komad po komad, onako kako ne mogu ni da
sanjam. Džo, na primer. Ni sad ne znam tačno zašto je plakao, ali sam
sigurna da je tu bilo još nečeg. Dorkas i još nečeg. Dok je trčao ulicama po
onom kijametu, mislila sam da traži nju, a ne Divljakušinu zlatnu odaju.
Onu kuću u steni; mesto koje sunce obasjava gotovo od izlaska do zalaska.
Nešto čime se niko ne bi ponosio, što niko ne bi pokazivao, gde niko ne bi
želeo da živi. Osim mene. Ja želim mesto koje je neko napravio za mene, i
ušuškano i otvoreno. S vratima koja se nikad ne moraju zatvoriti, s nagibom
koji pripušta svetlost i bledo jesenje lišće, ali ne i kišu. Gde je mesečina
zajamčena ako je nebo vedro i zvezde ne znam kakve. A dole, tik ispod
stene, teče Izdaja u koju se možeš pouzdati.
Volela bih da se zatvorim u mir zaostao za onom ženom koja je tu živela
i svima uterivala strah u kosti. Nevidljiva zato što zna da nije najbolje biti
viđen. Najzad, ko bi i hteo da je vidi? Nerazumnu ženu koja živi u steni?
Ko se ne bi uplašio? Pogleda u njen pogled? Ja ne bih. Zašto bih? Videla
me je i ne plaši me se. Grli me. Razume. Pružila mi je ruku. Dotakla me.
Oslobodila u tajni.
Sad znam.

*
Alisa Manfred odselila se iz stana koji je gledao na tri ulice i vratila se u
Springfild. Tamo živi žena sklona haljinama jarkih boja; grudi su joj sad
verovatno meke torbice od fokine kože, i možda joj je nešto potrebno.

Zavese, dobra postava na kaputu, valja misliti na zimu. A možda i veselo
društvo nekog ko bi se postarao za noćne potrebe.
Felicija još kupuje Okehove ploče kod Feltona i tako se polako vraća iz
kasapnice da se meso pokvari pre nego što dotakne tiganj. Misli da će me
još jednom nadmudriti - tim hodom što ljude oko nje pretvara u trkače. Ni
slučajno: brzina joj je skoro zanemarljiva, ali njen tempo su vesti iz naredne
godine. Bilo da se u njenom društvu šake smrzavaju ili otvaraju za
rukovanje, Felicija nije ničiji alibi, ni čekić, ni igračka.
Džo radi u Kometi. Noćni posao u otmenom noćnom klubu dopušta mu
da posmatra Siti dok ovaj pravi svoje neverovatno nebo i da šeta s
Violetom kroz popodnevnu svetlost. Na putu kući, u svanuće, sići će niz
stepenice metroa i, ako su mlekarska kola već stigla, kupiće možda pola
litre jučerašnjeg mleka da ublaži ljuti kukuruzni hleb koji je sinoć pojeo.
Kad stigne do svoje zgrade, pokupi otpatke koje su ostavile noćne zamlate,
baci ih u kantu i pospremi dečje igračke ispod stepeništa. Ako među njima
nađe lutku, namesti je da stoji udobno oslonjena o stub. Penje se uz
stepenište i pre nego što stigne do svojih vrata oseti miris šunke koju
Violeta i dalje prži na masti da začini kačamak. Glasno je doziva dok za
sobom zatvara vrata. Ona mu se odaziva njegovim imenom: „Vi?” „Džo?”
Kao da bi to mogao biti neko drugi, neki bezobzirni komšija ili mlada gošća
sa lošim tenom. Onda doručkuju i, najčešće, odspavaju. Zbog Džoovog
posla - i Violetinog - a i zbog drugih stvari, prestali su da spavaju noću i
zamenili to gubljenje vremena kratkim dremežima po nahođenju tela, nimalo
iznenađeni što im takav raspored prija. Ostatak dana prolazi onako kako
žele. Kad ona završi frizuru, na primer, nađu se kod Dagija i naruče slad s
vanilom i karambol.
Šetaju 125. ulicom i Sedmom avenijom. Kad se umore, sednu na klupu i
popričaju o vremenu i nevaspitanosti mladih ljudi sa ženom koja se
nalaktila na prozor najbližeg stana. Ili laganim hodom odu do Govorničkog
ćoška da čuju čoveka čije su oči uperene u budućnost. (Vole takve ljude,
mada Violeta strahuje da će ovaj ili onaj jednom pasti sa drvene kutije ili
rasklimane stolice, ili da će neko iz gomile doviknuti nešto uvredljivo. Džo
voli te proroke i podržava ih ohrabrujućim rečima u pravom trenutku.)

S vremena na vreme odvezu se metroom do 42. ulice da uživaju u
onome što Džo naziva lavljim stepeništem. Ili se razvlače po 72.
posmatrajući ljude koji kopaju temelje za novu zgradu. Duboke rupe plaše
Violetu i opčinjavaju Džoa. Oboje misle da je to skandal.
Ali uglavnom ostaju kod kuće smišljajući razne stvari, pričajući jedno
drugom male lične priče koje im nikad ne dosade i zamajavajući se s
pticom koju je Violeta kupila. Za male pare jer nije bila u dobrom stanju.
Nikakav apetit. Pila je vodu, ali nije htela da jede. Nije pomogla ni
specijalna mešavina zrnevlja koju je Violeta nabavila. Ptica je gledala
mimo nje i nije htela da okrene glavu dok je Violeta cvrkutala i pućkala
kroz rešetke na malom kavezu. Ali, kao što sam odavno rekla, Violeti se ne
može prebaciti manjak upornosti. Pogodila je da pticu ne muči usamljenost
jer je bila tužna i u velikom kavezu u prodavnici, gde je bila okružena
čitavim jatom. Dakle, ako nije hrana, i nije društvo, i nije potreba za
krovom nad glavom, sve što se još može želeti i voleti jeste muzika, rekla
je Violeta, a Džo se složio. Jedne subote odneli su kavez na krov gde su
duvali vetar i muzičari u zalepršanim košuljama. Od tada je ptica bila
ugodna sebi i njima.
Pošto je Džo morao da bude na poslu tačno u ponoć, posebno su voleli
vreme posle večere. Ako nisu igrali vist sa Džistanom, Stakom i Stakovom
novom ženom Fej, ili ispunjavali obećanje da će pripaziti nečiju decu, ili
pozvali Malvonu da ogovara kako se ne bi osećala loše zato što je glumila
privrženost oboma, a onda ih oboje izdala, igrali su poker udvoje sve dok
se ne bi zavukli pod pokrivač koji će uskoro, dogovorili su se, zameniti
lepim plavim ćebetom sa satenskim obrubom. Svetloplavim, možda, iako se
na toj boji odmah primete čađ i prašina, ali Džo mnogo voli plavo. Želi da
se zavuče ispod tog ćebeta i priljubi uz nju. Da stavi njenu ruku na svoje
grudi i stomak. Želi da zamišlja, dok leži s njom u tami, plave obrise
njihovih tela. Violeta ne mari za boju. Svaka je dobra. Samo kad pod
njihovim bradama traka od besprekornog satena hladi njihovu lavu zauvek.
Ležeći do nje, glave okrenute ka prozoru, vidi kroz staklo kako tama
poprima oblik ramena s tankom krvavom linijom. Zatim se polako, polako
pretvara u pticu s crvenom prugom na krilu. Violeta spušta ruku na njegove
grudi kao na suncem obasjanu ogradu bunara, a dole u dnu neko sakuplja

spokojno. i prebacila je preko glave i ramena. opranu tog jutra. davne 1906.poklone (olovke. Nekoliko puta je pljusnula lice dok se znoj nije rastvorio u vodi i dok joj se čelo i obrazi nisu rashladili. Ispod belog rukava potkošulje virila je mišica. Začudila se tolikom umoru. Pokriven peškirom da u njega ne bi upadali insekti. u zemlju egipatsku. Na stolu blizu šporeta stajao je plavo-beli emajlirani lavor izjedenog oboda. Mnogi čvorovi vezani tog jutra olabavili su pod maramom i sad je provlačila ustreptale prste kroz klupka meke vune. pođi tamo daleko. godine. Osmehnuo se. pripadao. Onda je zamočila peškir i pažljivo obrisala čitavo telo.” Odazivali su se jedan drugom iz dvorišta u dvorište tim stihom ili nekim sličnim. Izgledala mu je krhka i probojna svuda osim na jednom stopalu. S dlanovima okrenutim nagore. na perju snova u boji. srećnim smehom koji nikad ranije nije čuo. primetila je da se nije izula. Voda u njemu bila je bistra i mirna. Zastavši na vratima video je Violetino tamno devojačko telo opušteno na krevetu. sapun s mirisom ruže) da sve njih daruje.. s rukama uronjenim u zabranjeno zadovoljstvo sopstvene kose. topao i plavičast kao soba u kojoj je sedela. Onda je sela na krevet i raspustila kosu. Jedne večeri. obuvenom u mušku radničku cipelu. . Sedeći tu. skinuo slamni šešir i seo na ivicu kreveta. Jednu ruku podmetnula je pod lice. Pogledao joj je nokte. bombone. Duboko. Džo je radio dva meseca u Kroslendu i baš tad je došao kući. i prvi put primetio lepotu njenih ruku. tvrde kao i koža na dlanu. Violeta je uronila ruke u vodu i umila se. S prozorske daske uzela je belu potkošulju. Polako je skinula radnički kombinezon. levom. očito. Pritisnula je palcem levog stopala petu desnog i smakla tešku radničku cipelu. druga je počivala na butini. Mora da joj je to pomoglo u snu jer se nasmejala lakim. Violeta je ostavila plug i ušla u njihovu kolibu još sparnu od vreline tog dana. Odvezao je pertlu i skinuo cipelu. pre nego što su Violeta i Džo došli u Siti. To je iziskivalo nesrazmerno veliki napor. Nije osetila kad joj je rame dodirnulo dušek jer je uz put čvrsto zaspala. Žega je bila nepopustljiva. ali glatka poput dečje. čvrsta od rada u polju i strašno tanka. Poput ženskih glasova koji su pevali u susednim kućama: „Pođi. A onda se na nju spustio šešir.. izbledelu bluzu bez rukava i maramu. a koji joj je. bezobzirna.

Oštro fokusirani i reski. u živoj ogradi duž avenije. ali da je u ljudima zastranio zato što put. ništa manje ne voli sladunjavi miris devojke u . u iskričavim resama na smelim kratkim suknjama što se njišu i klize uz muziku opojniju od šampanjca. Klizi kroz sobe kao da nešto posprema. ona se širi .baš tu . Eno je tamo. tiktak. Srećnici. znaju li oni da su zvuk kojim palac i srednji prst diktiraju ritam pod drvoredom platana? Kad bučni voz uđe u stanicu i mašina zaćuti.Sad ih gledam i vidim da još nisu sepija. nekad se više prikrada nego što ljubazno klizi. i mladih koji se uz njih šepure. zateže. ka šetalištu uz more. Pre nego što kucne. već nešto što treba odbiti štapom. kad blokovi u centru grada i jutra travnjaka u Seg Harburu ne mogu da ih vide. Počinjem da verujem da je život stvoren samo zato da bi svet mogao da razmišlja o sebi. Zaštitnička. Pitam se. ne zev. prianja uz njega s takvim zadovoljstvom. Neki od njih to znaju. Grčevito drži ogradu bunara i dečakovu zlatnu kosu. Zubi su im blistavo beli. Puckanje crnih pucketavih prstiju vuče ih ka Roslendu. Čak i kad njih nema u blizini. Kud god krenu liče na mađioničarev sat sa kazaljkama jednake dužine. a ipak gube obrise u svetlosti budućih popodneva. Za mene su stvarni. I od senke. ka Baniju. Gurnuta u izvesne ulice. puckanje prstima ih tera da se njišu u mračnim ulazima dok Viktrola svira u nečijoj dnevnoj sobi. ali čuješ tik-tak. dostupna. puckanje prstima je tu. a koja majke od brige i ne pominju.na rubu sna ili klizi u pukotine kikotanja. Ali. ne uvek. U očima starih ljudi koji posmatraju te devojke. proterana iz nekih drugih čiji stanari mogu da odahnu i mirno zaspe. Ne znaš koliko je sati. okovana bedom. lupne ili pucne prstom. Kad uhvate pod ruku devojke s kaišićima i povedu ih dalje od gomile i prejakih svetiljki. Ka mestima koja očevi pokazuju strogim prstom. U cipelama s kaišićima u obliku T kakve nose debitantkinje na Long Ajlendu. kosa glatko začešljana s razdeljkom na sredini. pažljivo uho može da ga čuje. Uhvaćeni na pola puta između bilo je i mora biti. U ljupkom nehatu muškaraca s rukama u džepovima crnih pantalona. I strogost i briga dolaze od puckanja prstima. Skuplja se na pločniku i krije osmeh pod šeširom sa širokim obodom.

postoji još nešto. godine. daleko iza. Ali ne mogu da kažem naglas. nikome ne mogu da kažem da ovo čekam . odrasli ljudi. što otresa trun s njegovog plavog odela od serža kad izađu iz bioskopa na svetlost dana. Ja sam upoznala ljubav samo u tajnosti. nema više zlih očiju koje će skinuti čini. u krevetu koji su zajedno izabrali i zadržali iako mu je jedna noga poduprta rečnikom iz 1916. ne bi ih više bilo. Da želim da mi uzvratiš ljubav i da mi to pokažeš. uleže se pod njima svake bogovetne noći i prigušuje šaputanje te duge ljubavi. Oni posežu. iskrivljen kao propovednikov dlan što doziva svedoke u Njegovo ime. Nešto lupeško. kako me puštaš da ti priđem sasvim blizu. Nešto tu nedostaje. Bez prestanka. Lepo je kad odrasli ljudi šapuću ispod pokrivača. daleko ispod tkiva. Volim tvoje prste koji me miluju i uzbuduju. dušek. Dok šapuću. Volim da ti govorim i da slušam tvoje odgovore . Sad su ispod pokrivača jer više ne moraju da gledaju jedno drugo. Dugo već gledam tvoje lice i dugo mi nedostaju tvoje oči kad odu od mene. možda-ne. Ono što dodiruje prste kad jedno drugom dodaju šolju na tanjiriću. Nešto drugo što moraš sam da uneseš da bi mogao da ga zamisliš. Da volim kako me grliš. oh žudela da je pokažem . sećaju se karnevalskih lutaka koje su negde osvojili i baltimorskih brodova kojima nikad nisu plovili. Ono što joj namešta šal dok čeka tramvaj. Njihov zanos je više šuštanje lišća nego njištanje. delila je u tajnosti. da sam celo svoje neustrašivo ja predala tebi i nikom drugom. a ne cilj. vezani i spojeni karnevalskim lutkama i parobrodima što isplovljavaju iz luka koje nisu videli. i daleko. Ali. i žudela. Sad više u to ne verujem.to je ono pravo.da glasno kažem ono što oni uopšte ne moraju da kažu: Da oduvek volim samo tebe. Okrenuti su jedno drugom iznutra. Krušaka koje su ostavili na grani: ako bi ih ubrali. i zar bi još neko mogao da vidi kako zru ako bi ih oni uzeli za sebe? Kako bi onda neki prolaznik mogao da zamisli njihov ukus? Disanje i mrmljanje pod pokrivačima koje su zajedno oprali i prostrli da se suše. Zavidim im na njihovoj javnoj ljubavi. manje tajno.plamenu nego neodlučnu ruku: možda-da. Eto šta je ispod njihovog šaputanja pod pokrivačem. za nečim iza. i telo je sredstvo.

rekla bih.org Thalia . a ja sam slobodna da ti dopustim jer vidi. Vidi gde su ti ruke. Umem da čekam zato što sam za to izabrana. Rekla bih: rodi me. Da mogu. vidi. Slobodan si da to učiniš. Sada. za balkandownload.čitavog života. preporodi me.

prev.1 Verovatno se misli na Tora. . prev.Prim.Prim. . boga groma. 3 Hrišćansko društvo mladića. po kome je nazvan Thursday (četvrtak). 2 Zamena za kafu. Prev.Prim. . Prev. . 4 Marka gramofona. .Prim.