K arl

R.

POPER

logika
dru štvenih
nauka*
REFERAT
U svom referatu o logici društvenih nauka pošao bih od dve teze
koje izražavaju suprotnost između našeg znanja i našeg neznanja.
Prva teza: Znamo mnoštvo — ne samo pojedinosti koje su od
sumnjivog intelektualnog interesa, nego pre svega i stvari, koje ne
samo da imaju najveći praktičan značaj več nam mogu omogućiti
i dubok teorijski uvid i zapanjujuće razumevanje sveta.
Druga teza: Naše neznanje je bezgranično i deluje otrežnjujuće. Štaviše, upravo silan napredak prirodnih nauka (na koji aludira moja prva teza) omogućava nam da stalno iznova zapažamo
svoje neznanje, upravo i na polju samih prirodnih nauka. A time
je sokratovska ideja nezhanja dobila sasvim nov obrt. Na svakom
koraku napred, sa svakim problemom koji rešavamo, otkrivamo ne
samo nove i nerešene probleme, već i to da je tamo gde smo mislili
da stojimo na čvrstom i sigumom tlu uistinu sve nesigumo i pokolebano.
Naravno, obe moje teze o znanju i neznanju samo prividno
stoje u uzajamnoj protivrečnosti. Ta prividna protivrečnost riastaje
poglavito usled toga što se reč „znanje'** u prvoj tezi koristi u nešto
♦ Referat Karla Popera i koreferat Teođora Adorna pripreanljeni za
skup Nemačkog sociološkog društva a kasnije objavljeni u izdanju Suhrkamp-a pod naslovom „Streit um Positivismus in deutsche Soziologie*.

J

i. 349 .treći 'program 348 z im a RASPRAVE i 982. c) Ako je neki pokušaj rešenja opovrgnut našom kritikom. i društvene nauke imaju uspeha ili su bez uspeha. ili. nego počinje sa problemima. on biva upravo zato isključen kao nenaučan. u stvari ispada skoro po sebi razumljivo da logiku saznanja treba vezati za zategnut odnos između znanja i neznanja. Rešenja se pređlažu i kritikuju. To je kritičko usavršavanje metode pokušaja i pogreške („tdal and error“)f) Takozvana objektivnost nauke sastoji se u objektivnosti kritičke metođe. ali pre nego što ovde iznesem ovu četvrtu tezu. političkog tlačenja i pravne neobezbeđenosti. Nema znanja bez problema — ali ni problema bez znanja. d) Ako se održi uprkos kritici. onda ga prihvatamo privremeno. To se može ovako formulisati u mojoj petoj tezi. ili možda još malo tačnije izraženo. I ono što tada postaje polazna tačka naučnog rada nije toliko posmatranje kao takvo nego posmatranje u svom svojevrsnom značenju — a to upravo znači. naravno. Ovim sam stigao dotle da svoju glavnu tezu mogu da formulišem kao tezu broj šest. zajedno sa smelošću i osobenošću predloženog rešenja — određuju vrednost ili bezvrednost naučnog rezultata. upravo proporcionalno čestitosti i pravolinijskoj jednostavnosti s kojom se prilazi ovim problemima. drugim rečima. i to. Kad se malo razmisli o tome. bili su va^ne polazne tačke istraživanja društvenih nauka. Nasuprot mojim prvim trima tezama. Dakle. kao što je problem siro- maštva. Dakle. Važna konsekvenca ovog uvida je formulisana u mojoj četvrtoj tezi. Jer svaki problem nastaje zahvaljujući otkriću da nešto u našem tobožnjem znanju nije u redu. što je upravo proporcionalno značaju ili interesantnosti problema o kojima se radi. Izvinjenje se sastoji u tome što mi je preporučeno da ovaj referat sačinim u obliku teza (da bih koreferentu olakšao precizno zaoštravanje njegovih kritičkih antiteza). metoda nauke je metoda eksperimentalnog pokušaja rešenja (ili đosetke) koji pođleže kontroli najstrožije kritike. kad nas iznenadi. analfabetstva. prihvatamo ga pre svega kao đostojnog dalje diskusije i kritike. koje usled svoje apstraktnosti možda mogu ostaviti utisak da su previše daleko od moje teme. Dakle. Smatrao sam da je ovaj podstieaj vrlo koristan. Cetvrta teza: Ukoliko se uopšte može govoriti o tome da nauka ili saznanje negde počinju. Ako neki pokušaj rešenja nije dostupan objektivnoj kritici. Ali oba ta znaeenja su važna i obe teze su važne. pokušaćemo s nekim. onda pokušavamo da ga opovrgnemo. u otkriću prividne protivrečnosti između našeg tobožnjeg znanja i tobožnjih činjenica. mada cvakav oblik možda može da izazove utisak đogmatizma. karakter i kvalitet problema — naravno. makar i samo privremeno. a i u tome što su logička pomoćna sredstva kritike — kategorija logičke protivrečnosti — objektivna. posmatranja dovode do problema samo kad protivreče našim svesnim ili nesvesnim očekivanjima. interesantne su ili neinteresantne. Ona se sastoji u sleđećem: Šesta teza (glavna teza): a) Metoda društvenih nauka kao i metoda prirodnih nauka sastoji se u tome da se isprobaju pokušaji rešenja za njihove probleme — probleme od kojih one polaze. to jest. toliko da bih to želeo da formulišem u sledeeoj trećoj tezi. Peta teza: Kap i sve druge nauke. u otkriću unutrašnje protivrečnosti između našeg. polazna tačka je uvek problem. To znači da ono počinje sa zategnutim odnosom između znanja i neznanja: Nema problema bez znanja — nema problema bez neznanja. bez izuzetka. moja četvrta teza je sleđeća. u našim teorijama nije sasvim tačno. pre svega u tome što nijedna teorija nije oslobođena kritike. Ozbiljni praktični problemi. logike društvenih nauka. a posmatranje postaje neka vrsta polazne tačke samo kađ razotkriva neki problem. važi sledeće: Saznanje ne počinje sa opažanjima ili posmatranjima ili sa sakupljanjem podataka ili činjenica.tobožnjeg znanja i činjenica. b) Ako je on dostupan objektivnoj kritici. hteo bih da se izvinim za mnoge teze koje će uz to doći. Ali ovi praktični problemi vode ka razmišljanju. e) Dakle.drugim. kad nam pokaže da nešto u našem znanju. U svim slučajevima. u našim očekivanjima. plodiie ili neplodne. ili logički posmatrano. posmatranje koje proizvodi problem. teoretisanju i time i ka teorijskim problemima. hteo bih da kažem da nas je moja četvrta teza dovela upravo u centar naše teme. Treća teza: Elementaran zadatak a možda čak i odlučujući probni kamen svake teorije saznanja je to da ona povede računa o dve naše prve teze i da razjasni odnose između našeg zapanjujućeg i trajno rastućeg uvida u to da mi u stvari ništa ne znamo. jer sva kritika se sastoji u pokušajima opovrgavanja. drukčijem znaeenju nego u drugoj tezi.

socijalna antropologija. a antropolog se ođ skromnog i pomalo kratkovidog fieldworker-a pretvorio u dalekovidog i dubokoumnog socioteoretičara i sociopsihologa koji se bavi nesvesnim i podsvesnim slojevima duševnog života. Možđa bi se ovako mogla rezimirati osnovna ideja koja stoji iza moje glavne teze. ne zbog grana ili njihovih naziva nego zato što on otkiiva pobedu pseudoprirodnonaučne metode. Jer ispostavlja se da se naše znanje sastoji uvek samo u privremenim i pokusnim pređlozima za rešenje i zato ono u principu uključuje mogućnost da se pokaže kao pogrešno i prema tome kao neznanje. pre svega već i zato što uopšte ne postoji takva stvar-po-sebi kao Što je naučna grana. A ono što stvarno postoji. to su problemi i naučne tradicije. svrsishodno je suprotstaviti joj izvesne druge teze jedne veoma rasprostranjene i često sasvim nesvesno apsorbovane metodologije. ukoliko je to uopšte moguće u društvenim naukama. Tu je. Da bismo donekle nagovestili sadržaj ove moje glavne teze i njen značaj za sociologiju. na primer. Formulisanb kao teza. naime. Uprkos ovoj đevetoj tezi. Deveta teza: Takozvana naučna grana je samo ograničeni i konstruisani konglomerat problema i pokušaja rešehja. i sociolog se samo u najređim slučajevima može toliko emancipovati od vredriovanja svojstvenog njegovom vlastitom društvenom sloju da bi koliko-toMko napredovao do slobode u odnosu na vrednost i do objektivnosti. u tome što izgleda da naši pokušaji rešenja dosad odolevaju i našoj najoštroumnijoj kritici. Ovaj promašeni naturalizam postavlja zahteve kao što su: Počni sa posmatranjima i merenjima. iako je veliki broj sociologa odbacio jednu ili đrugu delimičnu tezu ovog promašenog' naturalizma. Da ovo još jednom sažmemo. i čini se da se sociologija sve više i više miri s tim što postaje deo socijalne antropologije. ovo predstavlja tezu broj devet. jer objektivnost znači slobođu u odnosu na vrednosti. ipak je taj naturalizam sada u velikoj meri uzeo maha u društvenim naukama. tobože deskriptivne i tobože objektivirane i stoga priviđno . Pri tom moraš biti načisto s tim da je u društvenim naukama mnogo teže postići objektivnost (ukoliko se ona uopšte može postići) nego u prirodnim naukama. — danas se taj odnos preokrenuo na krajnje zapanjujući način. Osma teza: Dok je još pre drugog svetskog rata ideja sociologije bila ideja opšte teorijske društvene nauke — koja se možda mogla uporediti sa teorijskom fizikom — i dok je ideja socijalne antropologije primenjene na sasvim specijalna.treći program 350 z im a i 982. Naročito sp naši pokušaji rešenja ne mogu pokazati kao verovatni (u smislu računa verovatnoće). naime primitivna društva. svaki stav koji sam ovde pripisao promašenom naturalizmu je u osnovi pogrešan i zasnovan na nerazumevariju metode prirodnih natika. na primer. veoma je interesantan pomenuti obrt u odnosima između sociologije i antropologije. na žalost previše rasprostranjenom i uticajnom mitu o induktivnom karakteru metoda prirodnih nauka i o karakteru objektivnosti prirodnih nauka. Ali nekadašnji teorijski sociolog treba da bude srećan što deia kao fieldworker f kao specijalist — kao posmatrač i opisivač totema i tabua domorodaca bele rase zapađpoevropskih zemalja i Sjedinjenih Država. Socijalna antropologija ili etnologija postala je opšta društvena nauka. štaviše upravo na mitu. Namera mi je da u daljeiri izlaganju delić dragocenog vre- RAŠPRAVE mena koje mi stoji na raspolaganju upotrebim za kritiku ovog promašenog naturalizma. pređi zatim induktivno na uopštavanja i na obrazovanje teorije. bar u anglosaksonskim zemljama. odnos između soeiologije i antropologije se sasvim preokrenuo. Tako stižem do svoje sledeće teze. Naime. Po mom mišlienju. Ovo stanovište bi se možda moglo nazvati kriticističkim. Ne postoji pozitivno opravdanje koje prelazi te okvire. sa sakupljanjem statističkih podataka. Socijalna antropologija je napredovala od primenjene speeijalne nauke do osnovne nauke. I jedini oblik opravdanja našeg znanja je opet samo privremen: On se sastoji u kritici ili. Ipak. Sedma teza: Zategnut odnos između znanja i neznanja đovodi do problema i do pokušaja rešenja. to znači. promašeni i neshvaćeni metodološki naturalizam ili scijentizam koji zahteva da društvene nauke konačno nauče od prirodnih nauka šta je naučna metoda. Na ovaj način približićeš se idealu naučne objektivnosti. primenjena na sasvim poseban društveni oblik — antropologija visoko industrijalizovanih zapađnoevropskih društvenih oblika. Ali taj zategnuti odnos nikad ne biva prevladan. preciznije rečeno. Simptome ove pobede formulisaću u svojoj osmoj tezi. Deseta teza: Pobeda antropologije je pobeda tobožnje posniatračke. ovu promenu u sudbini sociologa ne treba uzimati previše ozbiljno.

oklevanje. Stalo mu je. čiji je inicijator bio jedan teolog. ma koliko različito izgleđalo formulisanje pitanja koje tu postoji kao tema diskusije. kako je sam rekao. Posle nekih teškoća na početku.što dosad nisam izrekao nijednu reč na ovom zasedanju. to je.. Činilo mi se da je naša konferencija dostigla stadijum kad smo svi bili ispunjeni osećanjem radosti što učimo jedni od drugih. kasnije može opet napasti ili odbaciti jeđan ođ učesnika. To je Pirova pobeda: još jedna takva pobeda. zahvaljujući zajeđničkim trodnevnim naporima četiri-pet učesnika diskusija je podignuta na zaista neobično visok nivo. prihvatite je kao izmišljotinu — kao izmišljenu ilustraeiju koja uz popioć preuveličavanja treba da rasvetli jednu važnu tačku. to je. nas interesuju takvi pojmovi kao što je žustrina. I dođao je sleđeće: „Dok na Vas kao učesnike u diskusiji utisak ostavljaju argumenti ili razlozi. U svakom slučaju.“ . rekao je x on doslovno. nimalo važnija od svih drugih. antropolozi i fizičari — po jeđan ili dva pređstavnika svake grane. ne verujem da su one — upravo zbog toga — objektivnije. ekstremna ali nikako nije iznimna. i te stvari su uvek vrlo slične. Sto se tiče stvamog sadržaja diskusije. kasnije.. tJ ovom krugu ovde neće ni biti potrebno ukazivati na to da je pomalo ekstremno držanje mog prijatelja antropologa u pogledu idejnoistorijskog porekla pod uticajem ne samo bihejviorističkog iđeala objektiVnosti nego i ideja poniklih na nemačkom tlu: Mislim na opšti relativizam 23 353 . ali kad je neko kao ja proučio mnoge diskusione grupe. zar ne veruje u to da postoje objektivni razlozi ili argumenti koji mogu biti važeći ili nevažeći. ima li kakvu primedbu na naše objektivne rezultate i. U ovom kontekstu bih želeo da ispričam priču koja je. a učesniei su bili filozofi. kad je uzeo reč prisutni socioantropolog. a što se tiče takozvanih argumenata. Nas interesuje način. svi smo s punom pažnjom pratili stvar.. a svakako ne između objektivno važećih i objektivno nevažećih argumenata. To je povezano s tim što sam posmatrač. a naravno i do simptoma ovog uticaja. nama u stvari do njega nije ni stalo nego samo do igre uloga.treći program 352 z im a IIASPRAVE tm. pređomišljanje i popuštanje. Pre svega moram priznati da je soeijalna antropologija otkrila mnogo interesantnih i važnih stvari i da je ona jedna od najuspešnijih društvenih nauka. U krajnjem slučaju bi se argumenti mogli pođeliti na one koji bi u izvesnim grupama u izvesnim vremenima mogli biti prihvaćeni kao važeći ili kao nevažeći. na ovo zasedanje hisam došao toliko zbog toga da učestvujem u vašem verbalnom ponašanju. Osim toga. „učimo da spolja i sa objektivnijeg stanovišta posmatramo takve socijalne fenomene.verbaiisation“). Elemenat vremena pokazuje se i u tome što takozvane argumente. Čisto subjektivna ilužija je verovati u to da se može praviti striktna razlika između aigumenata i drugih impresivnih verbalizacija. prirođnonaučne metode. mi sami sebe vidimo. Tema je biia „Nauka i humanizam“. a tad bi nestalo njegove objektivnosti. nama je stalo do činjenice da Vi možete uticati jedni na druge takvim medijima. odbacuju njegove pokušaje. I priznajem i to đa za nas Evropejce može biti veoma privlacno i veoma interesantno da osmoti’imo same sebe kroz naočare soeijalnog antropologa." Saslušali smo do kraja svog antropološkog posetioca s Marsa i zatim sam mu ja postavio đva pitanja: prvo. a nemk ni razloga za pretpostavku da bi nas kakav stanovnik Marsa sagledao . „Možđa se čuđite“. Ali mada su ove naočare možda više obojene nego druge naočare. način na koji jedan ili drugi pokušava da dominira grupom i na koji oni drugi. Pre nekoliko godina učestvovao sam u radu četvorođnevne konferencije. otprilike tako je počeo. do socijalne i psihološke funkcije ovog verbalnog ponašanja. Antropolog nije posmatrač s Marsa. To je istinita priča. inače bi njegova objektivnost bila ugrožena jer bi možda bio uvučen u te rasprave. i mi smo izgublieni — to jest.. samo neka vrsta verbalnog ponašanja. ukupno je prisustvovalo. naravno. Ako vam se priča učini neverovatnom. koji su prihvaćeni u nekoj diskusionoj grupi kao što je ova. osam učesnika. te bi na kraju postao kao i mi. Ođgovorio je da se morao toliko koncentrisati na posmatranje ponašanja naše grupe da nije mogao pojedinačno da sledi naše rasprave o stvari. ali to uopšte nije važno u ovoj tezi." Ne želim da nastavljam opisivanje ovog slučaja. . đođuše. biolozi. bilo sami ili obrazovanjem koalicije. koliko zato da bih proučio vaše verbalno ponašanje. antropologija i sociologija. rekao je da je naučio da ne sudi bukvalno o verbalnom ponasanju niti da to verbalno ponašanje prihvata bukvalno (stalno je upotrebljavao izraze „verbal behaviour“ i . Kao antropolog.Mi aritropolozi“ . Priznajem da je moja deseta teza donekle preoštra. kako se posle raznih pokušaja ove vrste razvija hijerarhijski poredak i time i ravnoteža grupe i rituai verbalizovanja grupe. Pri tom nisam bio u stanju da uvek pratim vaše rasprave oko stvari. u šta on sam često veruje i čiju socijalnu ulogu neretko i prilično rado pokušava da igra. on je i naučio da je stvamo malo važan pbjekt. na primer. do dramatičnog preokreta kao takvog. stvar. A to sam i činio. mislim.objektivnije“ nego što. na primer.

njihove sarađnje a i njihovog rada usmerenog nasuprot drugima. Trinaesta teza: Takozvana sociologija znanja. đržavna vlast (naime. savremenih fizičara čak su osnovali i škole koje pružaju silan otpor novim iđejama. Jedanaesta teza: Sasvim je pogrešno pretpostaviti da objektivnost nauke zavisi od objektivnosti naučnika. i sociološki relativizam koji nas uči da istine ili nauke postoje za ovu ili onu grupu ili klasu. priznajem. Ali moja teza ima i jednu pozitivnu stranu i ona je važnija. 23* 355 . Prirodnjak je isto toliko pristrasan koliko i svi drugi ljudi. postoje čisto naučne vređnosti i bezvređnosti i ran-naučne vrednosti i bezvrednosti. njenog interesa i njenog značaja relativno u odnosu na probleme koje upravo tretiramo. Neki od najistaknutijih. koja uprkos svim otporima tako često omogućava kritikovanje neke vladajuće dogme. Samo ću ukratko govoriti o naivnoj i promašenoj ideji naučne objektivnosti koja ovde predstavlja osnovu.treći 'program 354 z im a 1982. nemoguće je takve van-naučne interese isključiti iz naučnog istraživanja. socijalna insiitucija (kao. . ipak je jedan od zadataka naučne kritike i naučne diskusije ohemogućavanje mešanja sfera vrednosti i naročito isključivanje van-naučnih vređnovanja iz pitanja istine. Stoga. Naravno. ona delimično zavisi od niza društvenih i političkih odnosa koji omogućavaju ovu kritiku. na primer. a na žalost — ako ne spada u one malobrojne koji trajno proizvode nove ideje — obično je sasvim jednostran i pristrasan kad su posredi njegove vlastite ideje. A ja takođe mislim da takozvana soeiologija znanja u potpunosti sudeluje u predistoriji dogmi mog prijatelja antropologa. prijateljsko-neprijateljske pođele rada naučnika. na primer proleterska nauka i građanska nauka. njenog interesa i njenog značaja relativno u ođnosu na razne van-naučne probleme. političko tolerisanje slobodne diskusije). ipak ta pozicija — naročito kad se malo ublaži — uopšte nije netipična i uopšte nije nevažna. Ona je sadržaj moje dvanaeste teze. kritička tradicija). moj prijatelj antropolog na pomenutoj konferenciji zauzeo ekstremnu poziciju. I mada je nemoguće rad na nauci osioboditi van-naučnih upotreba i vrednovanja. Drugim rečima objektivnost nauke nije neka indiviđualna stvar raznih naučnika. koja objektivnost vidi u ponašanju raznih pojedinačnih naučnika a neobjektivnost objašnjava soeijalnom pozicijom naucnika. činjenicu da je objektivnost zasnovana jedino i samo u kritici. tradicija (naime. interes i značaj neke tvrdnje u odnosu na neku čisto naučnu problemsku situaciju takođe su naučne vređnosti prvog reda. nego razlikovanje između onih interesa koji ne^idu uz traganje za istinom i čisto naučnog interesa za istinu. (2) Pitanje njene relevantnosti. I sasvim je pogrešno verovati da je prirodnjak objektivniji od sociologa. mada. kratkoročno uvek igraju izvesnu ulogu. jeđnostavnosti i preciznosti. već je socijalna stvar njihove uzajamne kritike. na primer. — istorijski relativizam. potpuno je promašila ovu odlučujuću tačku — mislim. Takve sitnice kao što su. na primer. takmičenje (kako pojedinačnih naučnika tako i različitih škola). iz istraživanja fizike — kao i iz istraživanja društvenih nauka. ovde ću se uzdržati od kritike. Drugim rečima. Vrlo slično slučaju sa problemom objektivnosti možemo i takozvani problem slobode u odnosu na vrednost resiti na mnogo sžobodniji način nego što se to obično događa. Ali mada je istina vodeća naučna vrednost. Ono što je moguće i važno i ono što nauci daje njen poseban karakter nije to isključivanje. a slično stoji stvar i sa vrednostima kao što je vrednost plodnosti. snage koja pruža objašnjenje. po kome ne postoji nikakva objektivna istina već postoje samo istine za ovo ili ono doba. Ona se može objasniti samo takvim socijalnim kategorijama RASPRAVE kao što su. na primer u odnosu na problem Ijudskog blagostanja ili. publikovanja u raznim konkurentskim žurnalima i posredstvom raznih konkurentskih izdavača. na primer. naravno. socijalna ili ideološka pozicija istraživača vremenom se isključuju na ovaj način same od sebe. a isto tako je nemoguće isključiti ih iz prirođnonaučnog istraživanja — recimo. u odnosu na sasvim drukčiji problem nacionalne odbrane ili nacionalne agresivne poiitike ili inđustrijskog razvitka ili ličnog bogaćenja. pitanje njene relevantnosti. Ali ta pozicija je apsurdna. To što je sociologija znanja previdela nije ništa drugo već upravo sociologija znanja — teorija naučne objektivnosti. Mada je. Četrnaesta teza: U kritičkoj điskusiji razlikujemo takva pitanja kao što su: (1) pitanje istine neke tvrđnje. diskusije na kongresima). ona nije i jedina: Relevantnost. Pošto sam na jednom drugom mestu iscrpno kritikovao istorijski i sociolcški relativizam i sociologiju znanja. Dvanaesta teza: Ono što se može nazvati naučnom objektivnošću leži samo i jedino u kritičkoj tradiciji.

I pošto je. to jest deduktivnim sistemima. Petnaesta teza: Najvažnija funkcija čiste deđuktivne logike je Tunkcija organona kritike. Neću Vas zadržavati izhošenjem razloga ili opravdanja za to što smatram da je važno pre svega naučnu metođu identifikovati ilA S PR A V E s kritičkbm metodom. Sesnaesta teza: Deđuktivna Jogika je teorija o važenju logičkog zaključka ili logičkog posledičnog odnosa. Naravno. Za dva elementama pojma koja sam ovde upotrebio potcebno je dati kratko objašnjenje: pojam istine i pojam objašnjenja. logici društvenih nauka. U formulisanj[u ove teze rekao sam da je praktično nemoguće van-naučne vređnosti izgnati iz sfere bavljenja naukom. Mi kritikujemo pretenziju na istinu.. mnogo diskutovana pitanja metode društvenih nauka pokažem da ovo kriticističko učenje o metodi (ako smem tako da ga nazovem) dolazi do stvarno razumnih metodoloških rezultata. onda je ta tvrdnja opovrgnuta. Bez strasti se ne može. slobođa u odnosu na vrednost i sama vrednost. Osamnaesta teza: Time deđuktivna logika postaje teorija racionalne kritike. Ćistota čiste nauke je ideal koji je verovatno neđostižan. bio kadar da izreknem koju kritičku primedbu o metođologiji društvenih nauka. to se ne može postići jednom zauvek dekretom već jeste i ostaje jedan od trajnih zadataka uzajamne naučne kritike. jednostavnosti i tako dalje od van-naučnih pitanja. Dosad sam pokušao da ukratko razvijem tezu da se metoda nauke sastoji u izboru problema i u kritici naših uvek pokusnih i privremenih pokušaja kritike. paradoksan je zahtev za bezuslovnom slobodom u odnosu na vrednost. kao što je ideal čistog traganja za istinom. onda nije moguće da su sve premise istinite. Ali mada sam bio kadar da kažem koju reč o teoriji saznanja ili o logici saznanja. nego je istovremeno i obrnuto teorija povratnog prenošenja pogrešnosti sa konkluzija bar na jeđnu od premisa. Ovaj trivijalan ali presuđno važan rezultat može se i ovako izraziti: Deduktivna metoda nije samo teorija prenošenja istine sa premisa na konkluzio. Naši motivi i naši čisto naučni iaeali. To je slično slučaju sa objektivnošću: Naučniku ne tnožemo oduzeti njegovu pristrasnost a da mu ne ođuzmemo i njegovu čovečnost. stoga. — da je pogrešna. Toliko o formalnoj logici kao organonu kritike. drugo.treći program 356 z im a 1982. relevantnosti. ne možemo zabraniti ili uništiti njegova vrednovanja a da ga ne uništimo kao čoveka i kao naučmka.Zjuhav prema istini ‘ nije neka obična metafora. To se zatim može i ovako izraziti: Deduktivna logika je teorija prenošenja istine'sa premisa na konkluzio. onda mora biti istinit i konkluzio. dakle neki deđuktivan sistem je podložan racionalnoj kritici posredstvom svojih zaključaka. Nužan i odlučujući uslov za važenje logičkog posledičnog odnosa je sledeći: Ako su premise nekog važećeg zaključka istinite. — ja sam. Izraz . Objektivan i u odnosu na vrednost slobodan naučnik nije ldealan naučnik. Ova zamerka i nije naročito važna. u stvari. u svakom slučaju. ali ipak treba napomenuti da paradoksija iščezava sama od sebe kad zahtev za slobodom u odnosu na vrednost zamenimo zahtevom da jedan od zadataka naučne kritike mbra biti raskrinkavanje mešanja vrednosti i razđvajanje čisto naučnih pitanja vrednosti koja se tiču istine. prešao bih sađa direktno na neka čisto logička pitanja i teze. Dakle. Dvadeseta teza: Pojam istine je neophodan za ovde razvijeni kritićizam. Umesto toga. neka teorija. Dakle. i mada sam. nego su objektivnost i slobođa u ođnosu na vrednost čak i same vrednosti. ako je u nekom važećem zaključku konkluzio pogrešan. 357 . Sedamnaesta teza: Možemo reći: Ako su sve premise istinite i zaključak važeći. Devetnaesta teza: U naukama operišemo teorijama. mora biti istinit i konkluzio. neka teorija ili neki deđuktivan sistem je pokušaj objašnjenja i stoga pokušaj da se reši neki naučni problem.kritika ima taj oblik da mi'pokušavamo da pokažemo da se iz tvrdnje koju treba kritikovati mogu izvesti neprihvatljivi zaključci. pa ni u čistoj nauci. Naravno. Zatim sam pokušao da na primeru dva. Isto tako. ipak rekao zaista malo pozitivnog o svojoj temi. dakle. . isuviše duboko su ukorenjeni u van-naučnim i delimično religioznim vrednovanjima. i. ono što kao kritičari jedne teorije pokušavamo đa pokažemo jeste to da ona nema prava na pretenziju na istinu. Za to postoje dva razloga. Jer sva racionalna. ali za koji se kritika trajno bori i trajno mora da se bori. ne samo da su objektivnost i sloboda u odnosu na vrednost praktično nedostižni za pojedinog naučnika. to je pokušaj rešenja koji pođleže racionalnoj kritici. Prvo. Ako uspemo da iz neke tvrdnje logički izvedemo neprihvatljive zaključke.

) Mada se može lako pokazati zašto mi s pravom pretpostavljamo da Njutnova teorija predstavlja veće približavanje istini nego Keplerova teorija. To važi i za društvene nauke. — i to onda ako se ovde pod . tačnije. Greška koju pravimo sastoji se upravo u tome što. mogu samo dogmatski reći da je Tarski uspeo da na najjednostavniji i najubedljiviji način objasni u čemu se sastoji saglašavanje nekog stava sa činjenieama.naukom“ podrazumeva bavljenje jednom određencm vrstom problema koju je moguće logički razlikovati. Pri tom se ispostavlja da se logički mcže potpuno opravdati čuvena razlika koja se pravi između teorijskih ili nomotetičkih i istorijskih ili idiogeografskih nauka. objašnjenje — sastoji se uvek u teoriji. na prost način logički analizirati razliku između teorijskih problema. A to je bio upravo onaj zađatak čija je beznadežna težina dovela do skeptičkog relativizma — sa socijalnim posledicama koje ja ovde sigurno ne mogu . Iz tog razloga bih rehabilitovanje pojma istine kod logičara i matematičara Alfreda Tarskog nazvao u filozofskom pogledu najvažnijim rezultatom modeme matematičke logike. objašnjenja neke činjenice ili nekog fenomena ili neke neobične pravilnosti ili kakvog neobičnog izuzetka. c) porodica. O posebnoj logici saznanja društvenih nauka naveo bih još neke teze. na primer. i jasno. To je takozvani apsolutni ili objektivni pojam istine koji svako od nas trajno upotrebljava.. miniranje pojma istine dalo je glavni pođstrek vladajućim relativističkim ideologijama našeg doba. Toliko o objašnjenju logičkih pojmova koje sam dosad upotrebljavao. Na primer. u stvari. kauzalnog objašnjenja.. Toliko o opštoj logici saznanja. u deduktivnom sistemu koji nam dopušta da explikandum objasnimo tako što ćemo ga logički povezati sa drugim činjenicama (sa takozvanim početnim uslovima). ovde ne mogu da diskutujem o ovom rezultatu. svoj standard. ipak jedan stav može predstavljati veće približavanje istini nego neki drugi stav. i moguće je. Sasvim eksplicitno objašhjenje sastoji se uvek u logičkorh izvođenju (ili izvodljivosti) explikanduma iz teorije. nemoguča bez neke od ovih 359 . Na sličan način se može pokazati i to da je snaga objašnjenja Njutnove teorije veća nego snaga objašnjenja Keplerove Dakle. Na primer. — očito su društvene kategorije.istinitim“ ako se on slaže sa činjenieama ili odgovara činjenicama. logička osnovna šema svakog objašnjenja sastoji se u logičkom. Pokušaj rešenja — to jest. to će biti slučaj kad prvi stav ima . mereno merilom ili putokazom istine. pomoću nje se može pokazati kakva je razlika između ad-hoc-hipoteze i nezavisno proverljive hipoteze. Fundamentalna metodološka ideja da ueimo na svojim greškama ne može se shvatiti bez regulativne ideje istine. nismo postigli cilj koji smo postavili.da prikažem. . istorijskih problema i problema primene.. zajedno sa početnim uslovima. b) jezik. Dvadeset druga teza: Psihologija je đrustvena nauka pošto nase mišljenje i delanja u velikoj meri zavisi od društvenih odnosa.treći program 358 z im a 1932.više“ istinite i . što će vas RASPRAVB možda više interesovati. a drugi je pojam snage objašnjenja ili sađržaja objašnjenja neke teorije. Čisto teorijski problem — problem čiste nauke — sastoji se uvek u pronalaženju objašnjenja. Oba su relativni pojmovi: Mada je svaki stav prosto istinit ili pogrešan. Neki iskaz nazivamo . Dakle. Dvadeset prva teza: Ne postoji nikakva čisto posmatračka nauka već samo nauka koja više ili manje svesno i kritički teoretizira. psihoanaliza. deduktivnom zaključku. Ova napomena sadrži pretpostavku da je pojam istine miniran. Naravno. je da je psihologija učenja i mišljenja ali i. (Ovde postoji pretpostavka da su istinite i pogrešne delimične smeše tih smeša zaključaka oba stava uporedive. Ova logička šema ima zapanjujuće široku primenu. ili ako su stvari takve kakve su prikazane u iskazu. klase logičkih zaključaka neke teorije. Ono što se nadamo da ćemo objasniti može se nazvati explikanđum. pojam istine i pojam objašnjenja. Kategorije kao što su a) podražavanje. Oba ova pojma. Drugi pojam koji sam upotrebio i koji je potrebno objasniti je pojam objašnjenja ili. Oba ova pojma su utoliko Čisto logički pojmovi što se oni mogu đefinisati čisto logičkim pojmovima istine nekog stava ili sađržaja nekog stava — to jest. čije se premise sastoje od teorije i od početnih uslova i čiji je konkluzio explikandum. ovde dobijamo logičke pojmove koji leže u osnovi suđa o našim teorijama i koji nam dopuštaju da u odnosu na naučne teorije s mnogo smisla govorimo o napretku ili nazadovanju.manje“ pogrešne logičke konsekvence nego onaj drugi. Jedan od najvažnijih rezultata moderne logike sastoji se u tome što je ona potpuno uspešno rehabilitovala ovaj apsolutni pojam istine. I.. daju povod za logičko razvijanje drugih pojmova koji su možda još važniji sa stanovišta logike saznanja ili metođologije: Prvi od ovih pojmova je pojam približavanja istini.

razumevanje“ se sastoji u tome što vidimo da je to delanje b’ilo objektivno saobrazno situacijL Drugim rečima. ali da sam bio u njegovoj tako i takc analiziranoj situaciji — pri čemu situacija uključuje ciljeve i znanje. fizička pomoćna sredstva koja nam stoje na raspolaganju i o kojima ponešto znamo. naime kao nešto što je često nazivano „razumevajuća sociologija“. Ovaj svet sađrži. metoda analize situacije je. Osim toga.treći program 360 z im a 1982. na primer. psihologija se ne može smatrati osnovnom naukom društvenih nauka. teorijske rekonstrukcije. one mogu imati veliki sadržaj istine i u strogo logičkom smislu predstavljati veliko približavanje istini — čak i veće nego druga proverljiva objašnjenja. Dakle. Čovek sa ovim ili onim željama tada se pretvara u čoveka u čiju situaciju spada to da on sledi ove ili one objektivne ciljeve. a i neki obavezni običaji kao. na primer želje. Dvadeset treća teza: Sociologija je autonomna u tom smislu što se može i mora u velikoj meri osloboditi zavisnosti od psihologije. Dvadeset četvrta teza: Ali sociologija je u još jednom smislu autonomna. ispunjen drugim ljudima. Na primer. Karlo Veliki). logika situacije mora pretpostavljati i društveni svet. U ovom smislu je logički pojam približavanja istini neophodan za društvene nauke sa analizama situaeije. đruštveni fenomeii konkurencije je psihološki neobjašnjiva društvena posledica ovih postupaka. možemo naći pismo koje pokazuje da je znanje kojim je raspolagao Karlo Veliki bilo sasvim različito od onog koje smo mi uzeli za pretpostavku u našoj analizi. Objektivno . — ja bih. harikiri u Japanu. U đaljem izlaganju to ćemo i pretpostaviti. Dvadeset šesta teza: Ovde opisana objašnjenja logike situacije su racionalne. čisto opisivanje ne postoji — pređstavlja elementaran zađatak društvene nauke. sredine. a svakako i ti. motivi. One se sastoje od svih onih društvenih suštastava društvenog sveta koja odgovaraju stvarima fizičkog sveta. Kako god ovde psihološki objašnjavali postupke konkurenata. uspomene i asocijacije. na primer. Umesno je ovaj zadatak poveriti sociologiji. Objektivno-razumevajuća društvena nauka može se razviti nezavisno od svih subjektivhih ili psiholoških ideja. pretvoreni u momente situacije. situacija je u toj meri anaiizirana da su najpre prividno psihološki momenti. Primer: Konkurencija je društveni fenomen koji je za konkurente obično nepoželjan ali se može i mora objašnjavati kao (obično neizbežna) neželjena poslediea (svesnih ili planskih) postupaka konkurenata. Ja je nazivam obiČno „logikom situaeije" („situational logicu ili „logic of the situation"). ali ne psihološka. Ove društvene institucije određuju stvami društveni karakter naše dmštvene. kao što je već nagovešteno. kad kažemo: Istina. postupio isto tako. Ako ostavimo po strani zavisnost psihologije. o čijim ciljevima ponešto znamo (često ne naročito mnogo). Naprotiv. opisivanje ove društvene sredine — i to uz pomoć teorija koje đaju objašnjenja. pošto. Dakle. onu informaciju. đruštvenih kategorija. A čovek sa ovim ili onim RASPRAVE uspomenama ili asocijacijama postaje tada čovek u čiju situaciju spada to da objektivno poseduje ovu ili onu teoriju ili ovu il. na primer. Dakle. Neka piljamica ili neki univerzitetski institut ili policijska vlast ili zakon — to su u ovom smislu društvene institucije. individualistička metoda. odatle možemo da zaključimo da je društvo nemoguće čisto psihološki objasniti ili svesti na psihologiju. ^Dvadeset sedma teza: Logika situacije pretpostavlja uopšte fizički svet u kome delamo.. To pokazuje da psihologija pretpostavlja društvene pojmove. Ono što mi u principu ne možemo objasniti psihološki i ono što moramo pretpostaviti u svakom psihološkom objašnjenju — to je covekova društvena sredina. Ovaj rezultat pokazuje da u društvenim naukama postoji jedna čisto objektivna metoda koja se može nazvati objektivno-razumevajućom metodom ili logikom situacije. A pre svega se te analize situacija mogu racionalno i empirijski kritikovati i usavršavati. A u hašem . Ona se sastoji u tome što se situacija Čoveka koji dela analizira u toj meri da se to delanje može bez pomoći psihologije objasniti na osnovu situacije. ja imam druge ciljeve i druge teorije (nego. to proizlazi i otuda što soeiologija stalno stoji pred zadatkom da objasni nehotične i često neželjene soeijalne posledice ljudskog delanja. i povrh toga ispunjen društvenim instiiucijama. psihološko-karakterološke hipoteze teško se mogu kritikovati racionalnim argumentima. i fizičke otpore o kojima uopšteno takođe ponešto znamo (često ne naročito mnogo). Ipak. To nam omogućava da njegove pcstupke shvatimo u objektivnom smislu. pošto u principu isključuje psihološke momente i zamenjuje ih objektivnim elementima situaeije. I crkva i država i brak su društvene institucije. istina. Dvadeset peta teza: Logičko ispitivanje metoda nacionalne ekonomije dovodi đo rezultata koji se može primeniti na sve društvene nauke. One su preterano pojednostavljene i preterano šematizovane i stoga uopšte pogrešne.

čak pre Sokrata. i nihilizam može biti prevlađan. već delaju samo indiviđue u institucijama ili za institucije. Ali ovo važno otkriće. 1. I možemo napraviti razliku između boljih i gorih. Institucije ne delaju. Prevela Olga Kostrešević . Ali u toku vremena tragajući naći ćemo ono što je bolje. Predlog: Kao osnovne probleme čiste teorijske sociologije moguće bi bilo možda privremeno pretpostaviti opštu logiku situacije i teoriju institucija i trađicija. Na kraju još jedna primedba. Niče je nju nazvao evropskim nihilizmom a Benda izđajom intelektualaca. Jer mada svoje teorije ne možemo racionalno opravdati niti čak dokazati da su one verovatne. predstavlja samo polovičnp otkriće. To bi uključivalo takve probleme kakva su ova dva sledeća. Ja bih je okarakterisao kao posledicu Sokratovog otkrića da ne znamo ništa. 2. Opšta logika situacije ovih postupaka bila bi teorija kvazi-postupaka institucija. to jest da svoje teorije nikad ne možemo racionalno opravdati. A to je znao. evropskom društvu samoubistvo nije institucija u tom smislu u kome ja upotrebljavam ovu reč i u kom tvrdim da je ova kategorija važna. koje je među mnogim drugim nelagodnostima stvorilo i egzistencijalizam. Smatram da je teorija saznanja važna ne samo za pojedinačne nauke nego i za filozofiju i da je religiozna i filozofska nelagodnost našeg doba. To bi moglo dovesti i do teorije nastanka i razvoja institucija. Sledi pređlog i kratak završan pregled. kojom se svi mi bavimo. znatnim đelom saznajno-filozofska nelagodnost. mi ih ipak možemo racionalno kritikovati.treći program 362 z im a i 982. stari Ksenofan kad je napisao ove reči: Bogovi nisu na početku otkrili sve smrtnicima. Trehalo bi izgraditi teoriju hotimičnih i nehotimičnih institucionalnih posledica postupaka sa ođređenom svrhom. To je moja poslednja teza.