You are on page 1of 40

Број 2, година 7521.

СЛАВА
Часопис посвећен родној вери

red vama je drugi broj rodnovernog åasopisa „Slava!”. Nakon velikog interesovawa koje je izazvao prvi broj nastavqamo daqe sa istim entuzijazmom. Sve rubrike koje su vam se svidele u prvom broju zastupqene su i u ovom, a isti sluåaj ñe
biti i sa sledeñim brojevima. Koncept åasopisa ostao je isti, kao i osnova – rodnoverni kalendar.
U meœuvremenu, reãili smo da „Slavu!” obogatimo novim sadræajem. Dodata je rubrika „Rodnoverje i umetnost” koja ñe se baviti radovima domañih i stranih umetnika
inspirisanih verom predaka. Predstavqañemo pesme, priåe, odlomke romana, ali i
muziåke sastave, slikare, vajare. Poåeñemo sa opusom Miloãa Petkoviña alijas
Perunovog hroniåara. S wim je uraœen intervju, a tu je i odlomak iz wegovog romana
„Rog slovenskih bogova”.
Kako je jedan od ciqeva rodnoverja oåuvawe starih obiåaja i mudrosti predaka, od ovog
broja poåeñemo sa radom na tom oåuvawu. Po jedan ålanak u svakom broju biñe posveñen
starim receptima, kao ãto su recepti za pravqewe tradicionalnih jela, piña ili
narodnih lekova. Zdrav æivot u skladu sa prirodom imperativ je svih onih koji se
bave obnovom starih religija, pa ñe promovisawe ovakvog æivota biti i jedna od
misija „Slave!”
I to nije sve… Tokom rada na drugom broju „Slave!” organizovali smo åak dve prezentacije åasopisa. Prva se odræala u Beogradu, a druga u Gorwem Milanovcu, u organizaciji „Staroslavca” Miodraga Ñirakoviña. Tom prilikom upoznali smo neke
divne i veoma posveñene qude, koji se bave starom slovenskom verom. Radi se o
talentovanim umetnicima åiji ñe radovi biti predstavqeni u nekom od sledeñih
brojeva. Saradwa je ostvarena i sa åasopisom „Omaja”, kao i sa dve inostrane
rodnoverne organizacije. Åitaoci ñe imati prilike da saznaju neãto viãe o
„Slovenskim starovercima” i „Slovenskoj veri”, pa od ovog broja åasopis dobija
internacionalni karakter.
Period kojim ñemo se baviti u ovom broju „Slave!” je sretewe proleña i leta. To je period bujawa prirode, rasta i cvetawa, vreme u kome i qudi i æivotiwe rade na
zasnivawu potomstva. Ujedno, to je i vreme svadbi, obreda plodnosti i svetkovina
tokom kojih se slavi duh vegetacije. Po rodnovernom kalendaru, praznici koji su
vezani za ovaj period su Biqni petak, Jarilov dan, Æivin dan, Mokoã proleñna,
Rusalna nedeqa itd. Mi ñemo se baviti onim najbitnijim, a spomenuñemo i sliåne
praznike koji su se slavili u drugim zemqama. U skladu sa aktuelnim periodom u
godini, ovaj broj posvetiñemo vodenim vilama. Prema verovawu Slovena, ali i
ostalih evropskih naroda, u ovo vreme vodene vile napuãtaju svoja uobiåajena
staniãta i odlaze u ãume. Moæe se reñi da je ovo period u kome su rusalke mnogo
prisutnije u svetu qudi. Zbog toga su se vrãile, a i danas se vrãe, odreœene obredne
radwe.
Æivot u skladu sa prirodom podrazumeva prepoznavawe svih wenih faza, ali i
usklaœivawe sa periodima solarnog i lunarnog ciklusa. Kako je ovo vreme plodnosti,
buœewa i bujawa prirode, vreme jaåawa Sunca i opãte regeneracije, iskoristite ga na
najboqi moguñi naåin. I, naravno, uæivajte u åitawu novog broja „Slave!”.
Vesna Kakaãevski

1

Uvodna reå: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1
± Predstavqamo vam:
„Slovenska vera”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
± Rodna vera:
Prirodna i veãtaåka religija kao binarne opozicije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Iz mog ugla... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
± Folklor:
Magijska upotreba noæa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
± Narodni æivot:
Sokolarstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
± Intervju:
Miloã Petkoviñ — Perunov hroniåar. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
± Rodnoverje i umetnost:
Odlomak iz kwige „Rog slovenskih bogova” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
± Deãavawa:
Staroslovenski sajam u Sloveniji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
Promocije åasopisa „Slava!”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
Skup rodnovernih „Vesnin dan” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
± Tema broja:
Sretewe proleña i leta. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
18.4. Biqni petak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
23.4. Jarilov dan . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
Zeleni Juraj proslava boæanstva vegetacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22
14 – 21.5. Rusalna nedeqa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
Vodene vile u evropskom folkloru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Izmeœu svetova. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28
Plodnost kao dar predaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
± Kalendar biqaka:
Lipa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Zova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
Boæur . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
± Slovenske bajke:
Zvonka lipa – bajka Luæiåkih Srba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

Izdaje: Vesna Kakaãevski, Jovana Isailoviña 42, Beograd
Glavni i odgovorni urednik: Vesna Kakaãevski
Broj pripremili: Andrej Stefanoviñ, Vesna Kakakaãevski, Jelena Ãolak, Milan
Dmitraãinoviñ, Gorjanka Panajotoviñ, Branko Belavina, Lazar Mitiñ, Nebojãa Jeremiñ
Grafiåko ureœewe: Saãa Peãiñ, Novi Sad
Ãtampa: Codex print, Stanimira Raloviña 99, 32300 Gorwi Milanovac
Cena åasopisa: 150 din.
Tiraæ: 100 primeraka

2

Predstavqamo vam:

apadnoslovensko versko udruæewe „Slovenska
vera” (ZZW ”Slowiazska Wiara”) je jedno od najveñih rodnovernih udruæewa u Poqskoj. Sediãte se nalazi u gradu Opole. „Slovenska vera”
nastaje 2006. godine udruæivawem viãe rodnovernih organizacija. Status ravnopravne verske
zajednice zvaniåno dobija 9. oktobra 2009. godine.
Lideri su Pãemislav Mrugaå i Pjotr Vojnar.
Organizacija deluje na prostoru cele Poqske, tako
ãto je u sedam gradova u zemqi postavqen po jedan
ålan kao zvaniåni predstavnik tog regiona.
Udruæewe ima åetrnaest zakletih ålanova, oko
åetrdeset obiånih ålanova i veliki broj zainteresovanih, koji åekaju da postanu deo udruæewa.

Za ålanove „Slovenske vere” postoji pet najbitnijih svetkovina u toku godine koje proslavqaju
na: proleñnu ravnodnevicu (Jare Gody), jesewu ravnodnevicu (Swieto Plonow), zimsku kratkodnevicu
(Szczodry Wieczor), letwu dugodnevicu (Noc Kupaly).
Zaduãnice (Dziady, Swieto Przotkow) koje se obeleæavaju oko 1. novembra, veoma su bitna svetkovina
rodnovernih Poqaka. Osim ovih praznika, obeleæavaju i dva meœunarodna rodnoverna praznika:
Perunov dan u Slovaåkoj i Mokoãin dan u Åeãkoj
republici. Posebna dogaœawa za svakog pripadnika
ove zajednice su i zakletva prilikom primawa novog
ålana kao i obredi rodnovernih venåawa. „Slovenska vera” organizuje proslave i obrede ãirom
Poqske, ali najbitniji su oni u podnoæju planine
Sleze (Sleza), koju smatraju svetom. Na istoj planini
nalazi se nekoliko hiqada godina star ærtvenik kao
i veoma stari solarni simboli urezani u stene.
Na internet prezentaciji „Slovenske vere” dostupni su sveti tekstovi (meœu kojima je najbitniji
tekst „Veroispovesti Slovenske vere”), kao i pravilnik o ålanstvu i hijerarhiji. Planiraju da
poveæu sva slovenska druãtva u jedno. Za sada imaju
predstavnike u Slovaåkoj (Jan Arbet), Åeãkoj (Ãtefan Vitoslav Pilat) i Srbiji (Zorana Lutovac).

Neki od ciqeva ove zajednice su: produbqivawe
slovenskih verovawa, stvarawe jedinstvene filozofije æivota kao i oåuvawe poqske kulturne
baãtine. Ålanovi „Slovenske vere” su tradicionalisti. Smatraju da hrast (simbol muãkog elementa) i lipa (simbol æenskog elementa) meœusobno
prepleteni åine zdravu porodicu. Porodicu vide
kao osnov svake åvrste zajednice. Protive se meãawu prirodnih uloga polova u druãtvu, jer veruju
da muãkarci i æene treba da ispune razliåite uloge
u druãtvu.

3

1.

Mi verujemo u slovenske bogove. Mi verujemo u
mudrost, dobrotu i lepotu, skrivene pod
wihovim sopstvenim likovima. Slovenski
bogovi su izvori æivota, moñi i sreñe. Vera u
naãe bogove, jeste tradicija koju nastavqamo.

7.

Neprijateqi smo podlosti, a najviãe od svega
osuœujemo nedostatak voqe da se ista nadvlada.
Prenosimo ono ãto je najboqe u nama. Nosimo
odgovornost za sopstvena dela. Rastemo i
stvaramo, jer to je naãa sudbina.

2.

Slovenski bogovi, koji su poãtovani
milenijumima, jesu najlepãi odraz boæanske
moñi, i najbliæi naãim srcima. Bogovi
stvaraju hijerarhijski, raznoliko i meœusobno
upotpuwujuñi red. Red koji je nastao iz haosa.

8.

Branioci smo naãih vrednosti, porodica i
naãe zajednice. Branimo pravo da æivimo na
sopstvenoj teritoriji, branimo prostor naãe
civilizacije. Ova duænost proizilazi iz
najoåiglednijih zakona prirode.

3.

Verujemo da bogovi daju smisao naãem
postojawu, verujemo da oni ãtite od zaborava
dela naãih praotaca, kao i naãa dela, dela
naãe dece i naãih unuka. Ono najvrednije biñe
prenoãeno, i postojañe u veånom krugu koji
obnavqa æivot.

9.

4.

Pretpostavqamo da je smrt åoveka, kraj wegove
fiziåke biti. To je stawe prelaska u novi
oblik postojawa. To je odbaåeni deo starog,
istroãenog oblika. Plemeniti i uporni, biñe
nagraœeni ulaskom u neprekidne i sve viãe
nivoe postojawa, promiãqeniji, znamenitiji
i bliæi bogovima.

Naãi rituali upravqaju se ka prañewu ritma
prirode, ka pronalaæewu mudrosti meœu
zakonima prirode i ka boæanskim pravima
koji su predstavqeni u woj. Naãi rituali
neguju odnos sa etniåkom i duhovnom
zajednicom. Zajedniåke su molitve i zajedniåki
je obrok. Odavawe poåasti naãim precima i
ærtva za naãe bogove. Vrañamo znaåaj naãim
rodnovernim gozbama.

5.

6.

Znawe åoveåanstva nije dostiglo nivo koji bi
nam pomogao da utvrdimo suãtinu vaseqene, no
ipak, svesni smo wegovog rasta. Sada moæemo
postati deo wegovog rasta. Trajni napredak
ispuwava naã æivot smislom, i daruje nam
veru u opstanak naãih dela.

10. Verujemo u razum, izvor qudske spoznaje.
Verujemo u naãe moñi, razlog naãe stalne
promene. Verujemo u duãu, boæanski deo u
åoveku.
11. Naãa zajednica okruæuje nas pomoñi i
podrãkom. Zajedno iznosimo najvrednije
unutar nas, jedine stvari vredne pomena.
12. Svastika, triskelion, kolo i jednakokraki
krst, simboli su rodnovernih Slovena,
simboli koji sadræe znawe o poretku vaseqene.

Primewujemo stroga etiåka pravila. Æivimo
kako dolikuje, åasno i plemenito. Osuœujemo
lewost, kukaviåluk, nemar i licemerje.
Najsramnija za nas je izdaja.
„Veroispovesti Slovenske vere” preuzete sa sajta: http://fourfaces.republika.pl/relacje/wyznanieserbia.html.
Sa poqskog prevela Zorana Lutovac.

4

Rodna vera:

Galina Lozko

Tabela koju vam predstavqamo preuzeta je iz kwige „Rodna vera” (Beograd, 2012). Iz ove tabele moæemo da
vidimo u kakvom su odnosu prirodne i veãtaåke religije, kao i politeizam i monoteizam.

Veãtaåka religija:
monoteizam (levi pokret)

Prirodna religija:
politeizam (desni pokret)

Veãtaåki stvorena od strane osnivaåa
(proroka) kao svetska meœunarodna religija
(Mojsije, Hrist, Muhamed).

Nastaje prirodno kao etniåka, nacionalna
religija, stvarala se tokom vekova.

Ãiri se na teritoriji drugih qudi sa ciqem
osvajawa (bogañewe na raåun drugih),
uspostavqawa svetskih carstava, uniãtavawa
nacionalnih razlika.

Deluje na svojim teritorijama, koje
tradicionalno pripadaju narodu, ne ide daqe
od wihove etniåke grupe, postoji kao naåin za
samooåuvavawe etnosa.

Propoveda se misionarima, strancima, åesto
uz pomoñ vojske, nasilnom metodoma za druge
narode.

Predstavqa nasleœe predaka roda i prenosi se
mlaœim generacijama jedne etniåke grupe kao
voqa i moralni zakon.

Jedan bog, uzurpator vlasti na nebu i na
zemqi, Vanzemaqsko stvorewe, jedinstveno ili
iskquåivo, koje negira druge bogove, kaæwava
mnogoboãce itd.

Svet je raznolika prirodna boæanska
suãtina, koja se manifestuje preko
razliåitih elemenata u svemiru, i koja se
ogleda u mnogim imenima bogova.

Nepoãtovawe i mræwa prema ispovednicima
drugih vera, naroåito onih etniåkih; verski
fanatizam: uniãtavawe svetih mesta drugih,
ubijawe sveãtenika, uniãtavawe tuœih svetih
pisama i tuœih svetiwa.

Tolerantan odnos prema religijama susednih
naroda i prema wihovim verskim svetiwama,
verska tolerancija, ali i osuda izdaje
sopstvenih bogova.

Æeqa da se ujedine sve crkve, stvarawe
jedinstvene zemaqske verske imperije s jednim
centrom, netolerancija nacionalnih razlika,
æeqa da se ujedine svi rituali, pravila itd.

Prisustvo mnogih regionalnih zajednica i
hramova, poãtovawe razliåitih bogova
etniåkog panteona u zavisnosti od tradicija
svog mesta, poãtovawe regionalnih obiåaja,
tradicija i verskog oseñawa.

5

Uredbe o æivotu vernika: ispovesti,
zapovesti, post, izazivawe straha, zapovest
pasivnosti na zemqi åekajuñi carstvo
nebesko; ropska posluãnost bogu i vlasti,
åelnicima, osvajaåima.

Liåna i druãtvena sloboda, aktivan æivot,
samopouzdawe, dostojanstvo, shvatawe bogova
kao roditeqa, roœaka ili prijateqa koji
pomaæu, poãtovawe i sveti odnos prema
rodnim bogovima.

Potiskivawe prirodnih osobina i emocija
(muåewe), kao posledica straha od
zastraãivawa pred kaznom od boga, sudwim
danom, poniæavawe qudskog dostojanstva;
skromnost rituala, crkvene sahrane.

Oslobaœawe najviãih umetniåkih i
prirodnih sila åoveka, moralno ponaãawe
ali ne iz straha, veñ kroz razumevawe svog
odnosa prema bogovima, qudsko dostojanstvo i
vedrina rituala, pesama, plesova, tradicija.

Vera u bogoåoveka, sina boæjeg, istorijsku
liånost, kojoj se pripisuje sposobnost da
utiåe na æivote qudi, veãtaåki kalendar s
datumima praznika, proroka itd.

Vera u bogove prirode kosmosa, koja åini
ekoloãko razmiãqawe i ponaãawe; kalendar
je sinhronizovan s ritmovima prirode i
univerzuma.

Joã jedna tabela iste autorke. Iz ove uporedne analize takoœe se moæe saznati neãto viãe o rodnoj veri i
wenom odnosu prema avramovskim religijama.

Haos

Kosmos

Levo

Desno

Globalno (ceo svet)

Lokalno

Internacionalni

Nacionalni

Materijalno

Idealno

Bog je uzviãen

Bog je imanentan

Globalna religija

Etniåka pripadnost, nacionalna
veroispovest

6

Iz mog ugla...
odna vera u Srbiji joã uvek nije
priznata kao veroispovest, za razliku od skoro svih ostalih slovenskih zemaqa. Kod nas ona joã uvek nije
ni rekonstruisana u potpunosti. Ipak,
veliki deo rodne vere saåuvan je u pravoslavnim obredima i narodnim obiåajima. Sve ovo znaåi da je vreme da se
neãto preduzme. I zaista, veñ nekoliko
godina nezanemarqiv broj qudi u Srbiji radi na obnovi vere predaka.
Poãto, kao ãto rekoh, joã uvek nemamo
celu sliku veñ samo skicu, ja ñu ovde
pokuãati da objasnim ãta rodna vera
znaåi za mene. Kao qubiteq logike teãko mi je da prihvatim bilo koju teoriju o
antropomorfnom bogu ili bogovima. Ne
verujem da na nebu postoji grupa slovenskih (ili bilo kojih drugih) bogova
koji konstantno gledaju ãta radimo,
kroje nam sudbinu i tome sliåno. Verujem da se svi slovenski bogovi kriju u
prirodi. Ono ãto je fantastiåno i
boæanstveno u prirodi neki ñe videti
kao grom, a ja ñu videti Peruna, neki ñe
videti kao kiãu, ja ñu videti Dajboga,
neki ñe uæivati u izlasku sunca, a ja ñu
pozdraviti Vida koji kreñe u bitku,
neki ñe jedva åekati da poåne proleñe i
ode zima, ja ñu jedva åekati Vesnu,
radujuñi se Moraninom odlasku itd. U
tom smislu priroda oko nas dobija lik,
postaje æivqa nego ranije, postaje nam
bliæa, a samim tim i draæa, pa ñemo je
viãe åuvati i paziti na wu. Time
stvaramo sebi zdravije okruæewe i uåimo da ponovo æivimo u skladu sa prirodom, a ne da je samo besomuåno
iskoriãñavamo ne pruæajuñi niãta
zauzvrat.
Promena ñe doñi, kad-tad. To neñe biti
neka nagla promena u qudima koji su do
sada poãtovali pravoslavne obiåaje,
samo ñe nauåiti da svoje slave zovu
pravim imenom. Saznañe i ãta zapravo
znaåi zapaliti badwak i pomoñi mladom Koledu da ojaåa. Vratiñe se preskakawe vatre, igrawe kola i paqewe

lila, a sve to ñe doñi tako prirodno, da ñe qudi imati utisak da
to radili åitavog æivota. Jer to nam je u krvi i duboko u naãim
srcima i naãim umovima. Sve ãto su naãi preci radili ima
smisla, samo treba da se prisetimo...
Bogove ñemo slaviti, a ne moliti im se, a samim tim ñemo
slaviti i prirodu. Na slavama se neñemo uzdræavati od nekih
vrsta jela ili piña, kao, recimo, na posnim slavama. Uæivañemo
u slavqu, jer to je proslava, veseqe... Tom prilikom se señamo
predaka i pijemo i jedemo u wihovu åast (slavu). Qudi sve ovo veñ
rade, samo im treba otkriti prava imena onih koje slave i prava
znaåewa obreda. Treba im objasniti da ne treba da se plaãe
nekakve kazne ili Straãnog suda ako slave u skladu sa naãom
istinskom tradicijom.

Ponovo treba probuditi señawa na ogaw i pretke, na porodicu i
slovensko gostoprimstvo. A kada ponovo poånemo da se shvatamo
sebe kao jedno pleme, kao jednu veliku porodicu, tada viãe
neñemo imati probleme koje sada imamo. I tada ñemo konaåno
poåeti da volimo i poãtujemo svu naãu slovensku brañu, jer je
besmisleno da zbog pola veka ruæne istorije budemo neprijateqi svojim susedima. Da zaboravimo vekove i vekove saradwe i
sloge. Setiñe se Dajbogovi unuci da su deo åopora, a ne deo stada,
kome je potreban nekakav pastir.
To za mene oznaåava rodnu veru. Rodna vera znaåi slogu, prirodu,
povratak korenima, istinu, åast, slavu i sve one lepe stvari na
koje smo kao narod zaboravili. I da zakquåim, rodnoverje je
prava, iskonska i prirodna vera Slovena koja æivi, raste i
mewa se zajedno sa narodima iz kojih potiåe. Iz tog razloga ona
nije vrañawe unazad veñ osvrt na proãlost, radi jasnije slike
buduñnosti.
Lazar Mitiñ

7

Folklor:

aãi preci su predmete od gvoæœa, posebno one sa zaãiqenim vrhom ili oãtricom koristili za magijsku zaãtitu. U takve predmete spadaju maåevi, sabqe, kose, ekseri, i,
naravno, noæ. Posebno moñnim oruœem smatrao se noæ sa crnim
koricama, ili britva iste boje.
Noæem su se najåeãñe ãtitile porodiqe i novoroœenåad. Smatralo se da su oni najpodloæniji uticaju htoniånih sila –
babica, nava, veãtica... Najefikasniji naåin da se zaãtiti dete
bio je da se postavi noæ u kolevku. Na ovaj naåin decu su ãtitili
i Stari Germani, ne samo naãi preci. Noæ u kolevci ãtitio je
dete i od gråeva (verovawe iz Voliwske oblast). Iz istih razloga, majka je nosila noæ sa sobom kada bi izlazila napoqe. Na
sahranama je noæ u kolevci spreåavao smrt da „priœe detetu”
(Æitomir, Ukrajina). U Belorusiji se noæ stavqao u deåju kolevku iz sasvim drugih razloga. Naime, ovo oruœe stavqalo se u
kolevku muãkog deteta da bi ono, kad poraste, postalo drvodeqa.

Poroœaj je predstavqao jedan prelazni æivotni period, dok je
samo roœewe oznaåavalo prelazak iz jednog u drugi svet („dete je
doãlo na svet”). Tokom svakog prelaznog perioda åovek je mogao
biti ugroæen od strane htoniånih biña, ili bar podloæniji
wihovom uticaju. Period stupawa u brak bio je takoœe jedan
ovakav prelazni period, pa se i u svadbenim obredima koristio
noæ kao sredstvo zaãtite. Wime su se, dakle, ãtitili mladenci, ali i vrãili obredi drugaåije vrste. Recimo, noæ se zabadao
u svadbeni sto da bi se spreåilo da gosti previãe jedu (Rovewska
i Voliwska oblast). I pri meãewu svadbenog kolaåa koristila
se magijska moñ noæa (Åernigovska oblast). Ova moñ bila je neka
vrsta sile koja uåestvuje u meãewu kolaåa, ãto vidimo i iz
beloruske basme koju je recitovala domañica: „Åetiri noæa/
imaju nañve/ peti je moja sila/ kolaå zamesila”.
Vidimo da je bilo veoma bitno da se svadbeni kolaå „ojaåa” magijskom snagom. On je predstavqao simbol plodnosti, kao ãto
su, uostalom, i obredne pogaåe, pãenica koje se baca na mladence,
slavsko æito... Naãi preci su vodili raåuna da ãtite ono ãto
im omoguñava blagostawe i odræava wihovu egzistenciju. Zato
su, pored ostalog ãto smo naveli, na magijski naåin ãtitili i
stoku. S tim u vezi vrãio se obred „zasecawa” tokom kog se,
naravno, koristio noæ. Evo kako se u Belorusiji izvodio ovaj
obred: seqak bi odveo stoku na paãu i traæio od vraåa da za wega

8

proveri da li je mesto dobro za stoku.
Vraå bi zabio noæ u drvo i ostavio ga da
tamo stoji preko noñi. Ako bi se sutradan na noæu pojavila neåistoña, to je
znaåilo da stoka nije zaãtiñena na mestu ispaãe. U suprotnom, mogla je nastaviti da pase na tom mestu.
Sliåan obiåaj zabeleæen je u Åeãkoj.
Tom prilikom stvarao se „gvozdeni zid”
koji se magijski „gradio” oko ãtale.
Domañin je potpuno obnaæen tråao tri
kruga oko ãtale sa noæem ili kosom
ispod levog pazuha. Nakon toga, on bi
„zasekao” zid ãtale tj. zabio seåivo u
wega. Na taj naåin je „zakquåavao” gvozdeni zid koji je stvorio kruæeñi oko
ãtale, a ovaj zid ãtitio je stoku od htoniånih sila. Pored obreda „zasecawa”
noæ se u zaãtitne svrhe koristio i na
drugi naåin. Npr. kada bi u Ukrajini
primetili da izmuæeno mleko ima tragove krvi, smatrali su se veãtica pogostila kravqim mlekom. Tada bi stavili
noæ preko cediqke za muzilicu i tako je
spreåili da to åini i daqe.
Interesantno je da se noæ smatrao tipiånim magijskim oruœem veãtica, iako se koristio za zaãtitu od wih. I
drugi evropski narodi pripisivali su
veãticama ovo oruœe, posebno noæ sa
crnom drãkom. Noæ se kod naãih predaka koristio i za zaãtitu od demona
nepogoda. Ovo vidimo iz sledeñeg verovawa Zapadnih Slovena: ako se noæ baci
u olujni vetar, pogodiñe œavola, a na
noæu ñe se pojaviti krv. Oåigledno je da
je „œavo” preuzeo ulogu ale, duha nepogoda protiv kog su se borili zduhaåi. I u
naãim krajevima, kada bi zduhaå zaspao
i otiãao da se bori sa alom, wegovi
prijateqi su ga ãtitili noæem. Oni su
mahali ovim, ili nekim drugim seåivom
iznad wegove glave, istovremeno spreåavajuñi da neka htoniåna sila zaposedne telo zaspalog zduhaåa.
Vesna Kakaãevski

Narodni æivot:

astanak sokolarstva se vezuje za potrebu åoveka
da lovi uz pomoñ divqih ptica grabqivica. Ne
zna se taåno kada i gde je nastalo, ali prve
pisane tragove nalazimo u Kini oko 2000 god. p.n.e.
Od tada se ovaj vid lova sreñe u svim civilizacijama, sve do danas. Kao dokaz da je sokolarstvo
kroz istoriju bilo sastavni deo æivota qudi
nalazimo mnoge tragove u pisanom obliku, kao i na
raznim podnim mozaicima (naroåito u centralnom
delu Evrope). Kod nas ove tragove nalazimo na nadgrobnim spomenicima i raznim graœevinama gde su
najåeãñe prikazani sokolar, pas, kow i ptica grabqivica. Tehnike hvatawa, gajewa i obuke sokolova su
bivale poverene posebnim qudima, kojima je to bilo
glavno zanimawe. Sokolari su najåeãñe uzimali
samo po jednog mladunca iz legla i tako se trudili da
ne ugroze opstanak vrste. Dovitqivi qudi davnih
vremena stvorili su posebne rase golubova koje su
isprva sluæile za obuku lovnih sokolova. Golubari
su puãtali golubove koji su leteli brzo i visoko, a
kada bi dostigli odreœenu visinu, tada su na scenu
stupali sokolari i wihovi qubimci. Na ovaj naåin

su mogli da veæbaju i procewuju letaåke i lovaåke
sposobnosti svojih ptica.
U sredwem veku su postojale åitave porodice koje su
se bavile uzgojem i obukom ptica za lov, i kao privilegovane bile su osloboœene obaveza plañawa
poreza. Obuåeni sokolovi su iz Srbije preko Dubrovnika stizali na razne meridijane. Pored zlata i
svile, bili su najceweniji poklon, koji je darivan sa
dvora na dvor. Samo najimuñniji qudi tog vremena
su lovili sokolovima, dok su siromaãniji velikani lovili jastrebovima. Opet, samo su vladari imali privilegiju da love sa orlovima, koji su sposobni
da ulove åak i srnu ili lisicu. U Srbiji je Studenica bila jedan od vodeñih centara sokolarstva u
ovom delu Evrope. Dokaze za zastupqenost sokolarstva na naãim prostorima nalazimo u nazivima
raznih planina i gradova: planine Veliki i Mali
Jastrebac, grad Kragujevac (po vrsti jastreba – kraguju), Soko Bawa i tako daqe. Joã jedan vaæan izvor
dokaza je i narodna epska poezija u kojoj je sivi soko
opisan kao lovac na utve zlatokrile, a junaci se porede sa sokolovima koji su simbol viteãtva, snage,
brzine i spretnosti.
Sokolarstvo je bilo zastupqeno u svim evropskim
civilizacijama, a jedan od najveñih sokolara starog
veka je bio Xingis Kan. Wega je u lovu, po nekim
podacima, pratilo oko 1000 sokolara sa 10000 sokolova. Kod slovenskih naroda, na teritoriji savremene Rusije, postao je popularan lov negde krajem
VIII-IX veka, verovatno pod uticajem Hazara koji su
æiveli na teritoriji danaãweg Dagestana i Dowe

9

Volge. U XII veku, knez Oleg na svom dvoru ima odgajivaånicu sokolova. Rusko sokolarstvo dostiæe procvat pod carem Aleksejem Prvim Mihajloviåem.
Tokom wegove vladavine, viãe od 3000 razliåitih
ptica grabqivica odgajane su u selima u blizini
Moskve, Kolomenskom i Semenovskom. Sve ptice su
bile podeqene u grupe, a za svaku grupu je bio zaduæen
glavni sokolar. On je ispod sebe imao viãe obiånih
sokolara i jastrebara. Na dvoru se åak uvodi poseban
ceremonijal-majstor, „Åuvar sokolova”.
Postoji viãe naåina lova sa sokolarskim pticama,
a sve u zavisnosti od toga koja je vrsta u pitawu. Lov
sa ruke sa sokolom nekada je bio jedini naåin lova.
Ptica se dræala na ruci pod kapicom, i kada bi
isterali neku divqaå, puãtali bi sokola da leti za
wom (sokolovi love uglavnom sve pernate æivotiwe, od veliåine prepelice i mogu da savladaju plen
do veliåine labuda.) Sa jastrebovima moæe da se
lovi i tako ãto ñe sokolar da ãeta kroz ãumu, a
jastreb ñe da ga prati, odnosno da leti za wim od
drveta do drveta. Ako sokolar istera neku divqaå,

jastreb ñe napasti i pokuãati da je ulovi. Od opreme
je bila neophodna sokolarska rukavaca, sokolarska
torba u koju se stavqa mamac za pticu kada treba da se
vrati i meso kojim se ptica hrani. Zatim, sokolarske veze pomoñu kojih se ptica veæe, stalak na kojem
ptica stoji u toku sezone lova, volijera u kojoj boravi u periodu mitarewa, sokolarska kapica, koja
sluæi da se ptica uvede u mrak i tako umiri. Daqe,
zvonca ili praporci, koji se stavqaju na pticu kada
je pala zajedno sa plenom negde u visoku travu ili
ãibqe, pa ne moæe da se vidi, veñ se traæi po zvuku.
U danaãwe vreme, sokolarstvo viãe nije statusni
simbol, veñ naåin æivota. Sokolarstvom se bave
samo iskreni zaqubqenici u ove nesvakidaãwe
ptice, a zvawe sokolara dobijaju nakon viãegodiãweg rada sa mentorima i pticama, nakon åega sledi
polagawe ispita. U Srbiji postoje dva udruæewa
sokolara. Prvo, osnovano 2000. godine u Senti, a zatim je nekoliko ålanova tog druãtva osnovalo novo
„Druãtvo sokolara Srbije” sa sediãtem u Vinåi.
Milan Dmitraãinoviñ i Gorjanka Panajotoviñ

Œurœevdanski obiåaji
riãñanski Œurœevdan, koji se slavi 6. maja nasledio je nekadaãwi praznik posveñen Jarilu.
Zbog toga se na ovaj dan proslavqa bujawe vegetacije, ali i vrãe brojni stoåarski obredi. Izdvajaju se obredi vezani za prvu muæu i prvo klawe
jagwadi, kao i za ritualno ispijawe mleka i konzumirawe jagwetine. Evo ãta o ovome piãe Sima
Trojanoviñ:
„Uoåi Œurœevdana prvi put se muzu ovce i koze. Pre
muæewa, dok su ovce i koze joã u toru, iskopa se pred
ulazom jedna rupa, u koju se metne jedno u pepelu
ispeåeno jaje (ne sme biti kuvano) i paråe soli. Kad
se to uåini, onda se nad iskopanom rupom namesti
vedro ili bakraå, nad wim se metne veliki pãeniåni kolaå, koji je na sredini probuãen; povrh
otvora na kolaåu metne se brdo, zatim se ozgo metne
uspravqena cev od bazara (zove), a na cev se namakne
prsten i probuãen kamen. Kad se sve to namesti,
onda domañin sedne na ulaz, otvori vrata i poåne da
propuãta stoku. Od prve ovce nekoliko kapi
propusti kroz cev, brdo i kolaå, i sve to ostavi sem
vedra, pa onda namuze prvu stoku. Pri muæewu gleda
da posledwi put pomuze onu ovcu (ili kozu), koja se
posledwi put ojagwila. Kad se i posledwa ovca
pomuze, onda uzme ono jaje ispod vedra i razbije ga o
åelo te posledwe ovce, zatim joj obesi venac od

10

obiåne livadske trave s cveñem. Onda obigra tor
triput, i kad treñi put doœe na ulaz, on uzme iz one
rupe paråe soli i pokupi belance, æumance i quske
razbijenog jajeta, pa onda svrãi „nuædu” (veliku ili
malu – svejedno) u onu rupu i polazeñi za ovcama,
rekne:

Åorba od sitnurije
Kad se zakoqe jagwe, od bele xigerice, srca
i creva pravi se åorba. Crna se xigerica ne
meñe u åorbu, jer se kuvawem stvrdne. Creva
se prvo prevrnu, dobro operu i oåiste, pa se
sa belom xigericom metnu u bakraå da se
obare. Poãto se sve to malo prokuva, izvadi se iz bakaraåa, pa se satarom na loparu (dasci) sitno isecka i metne u lonac
da se kuva. Kad bude kuvano, lonac se osoli,
zapræi, zakiseli, na isti naåin kao i
pileña åorba. I ova åorba smatra se kao
zdrava i dobra hrana.

„Ko hoñe da obere moju stoku, on prvo da obere ovo …
pa onda moju stoku.” - Kad stigne ovce on skine onaj
venac, ãto je maloåas bio natakao o vrat posledwoj
ovci, pa sutradan zajedno s onim paråetom soli i
ostacima razbijenog jajeta, isitni, i metne u trice i
da ovcama i kozama da pojedu.
Istog dana (uoåi Œurœevdana) u prvi mrak brat i
sestra (obiåno mali, a åesto kad wih nema, onda to
åine i veliki, pa i oæeweni ili udate) odu na vrata
tora, tu se svuku sasvim goli i poœu oko tora – obiœu
oko tora, i uvek kad se sretnu, mimoiœu jedno drugo,
oboje rekavãi:
„Kad se uzmu brat i sestra tad da mi oberu stoku.”
Poãto i treñi put obiœu tor, doãavãi na ulaz, gde
su se svukli, uzmu koãuqe, pa ih metnu unakrst nad
vratima ulaza, pa onda obuku druge za taj sluåaj
spremqene, a odelo navuku isto.

B. Grubaåiñ, M. Tomiñ: „Srpske slave”,
Litera, Beograd, 1988.
Na Œurœevdan, svaki domañin zakoqe po jedno jagwe,
i to kraj potoka:
„Da ima u toj godini mleka kao vode.” Poãto jagwe u
druãtvu pojedu, kosti ne bacaju, veñ sve zakopaju u
mraviwak: „Da se pati* stoka kao mravi.”
Sima Trojanoviñ: „Glavni srpski ærtveni obiåaji”, Prosveta, Beograd, 1973
*da se pati=da se mnoæi

11

Intervju:

iloã Petkoviñ roœen je 1986. godine u
Niãu. Sa Aleksandrom Teãiñem predstavqa
vodeñi dvojac srpskih pisaca koji preko
epske fantastike obraœuje i slovensku mitologiju.
Autor je trilogije „Vukovi sudbine” koja je
ãtampana u tri izdawa, romana „Perunov
hroniåar” (Portalibris, 2012) i nastavka „Rog
slovenskih bogova” (Portalibris, 2013). Za 2014.
najavqen je i treñi deo trilogije „Perunov
hroniåar”, pod naslovom „Ãapat Œavoqe varoãi”
i novo, åetvrto izdawe „Vukova sudbine”. Autor je i
nekoliko popularnih priåa koje su objavqene u
tematskim zbirkama i åasopisima ãirom Srbije,
meœu kojima se odvajaju: „Karavan Insomniusa”,
„Dah ledene grobnice” i „Darovi iz sanduka”. Æivi
u Niãu, oæewen je i ima ñerku.

Nakon ãto je Portalibris objavio „Perunovog
hroniåara”, mnogi åitaoci su polemisali da li je
pisac koji preko mistiånog lika, gospodina
Akademika, otkriva tajnu najstarije legende drevne
Sorabije, moj alter-ego. Verovatno i jeste tako ali
ja toga, barem dok sam radio na rukopisu, nisam bio
svestan. Sliånost je velika, lik iz romana se
susreñe sa svim problemima prqave, difuzne
svakodnevice, bori za egzistenciju, traæi pravi
put... Tako je i sa mnom, naæalost, i sa velikim
brojem mladih qudi u Srbiji... A onda kreñe ta
plemenita, veliåanstvena i bajkovita priåa iz
proãlosti, priåa o naãim precima, slovenskim
bogovima... Priåa o nadi. Dok sam pisao „Vukove
sudbine”, upoznao sam tajne spisateqskog zanata,
ali mi je trebalo neãto ãto ñe dati „teæinu” mom
radu. Slovenska mitologija se sama nametnula...
Nimalo se ne kajem ãto sam istraæivaåki deo rada
posvetio samo woj.
Da li za tebe slovenska mitologija predstavqa samo
umetniåku inspiraciju ili je ona neãto viãe od
toga?
Pisci fantastike najboqe ”stoje” s inspiracijom,
to odgovorno tvrdim. Ja liåno inspiraciju mogu
nañi svuda, ali mi je slovenska mitologija bila
najprimamqivija. Lepo je, izazovno i zanimqivo
istraæivati legende vezane za Atlantidu, egipatske
piramide, keltski Stounhenx, Aleksandra
Makedonskog, Atilu, Xingis Kana ali… Niãta mi
nije bilo izazovnije od ”kopawa” po proãlosti
naãih predaka. Ukoliko za deset, dvadeset godina
budem video da klinci znaju o naãoj koliko danas
znaju o gråkoj mitologiji, biñe mi neizmerno drago
ako sam i sam nekim delom doprineo tome.

Da poånemo prvo od imena pod kojim si poznat...
Perunov hroniåar... Onaj koji åuva señawe na moñ i
slavu starih slovenskih bogova, koji odræava drevni
plamen æivim... Koliko si ti zapravo sliåan tom
Perunovom hroniåaru o kome piãeã, i ãta te je
uopãte podstaklo da piãeã romane inspirisane
slovenskom mitologijom?

Kako uklapaã hriãñanstvo sa bavqewem starom
slovenskom verom? Kao i Perunov hroniåar iz kwige,
i ti si pravoslavac...
Vrlo lako… Naãa stara vera, rodnoverje,
prethodnik je hriãñanstva ali je, u nekim mawim
okvirima, ostala na ovim prostorima i nakon
dolaska pravoslavqa. Iz stare vere hriãñani su

12

preuzeli mnoge obiåaje, slavu i paqewe badwaka
pre svega, mnogi sveci su zapravo isti kao stari
slovenski bogovi, ima tu mnogo dodirnih taåaka.
Volim da kaæem da je rodnoverje poput starog
drveta åiji koreni seæu duboko u proãlost… Na
to isto drvo nakalemqena je kroãwa pravoslavqa,
tako da sada to drvo raœa mnogo zrelije, ”ukusnije”
plodove. Mislim da bi naãa sveãtena lica trebala
viãe da uåe o ovim stvarima, a da ne ih guraju u
zapeñak. I Grci su pravoslavci ali se ne stide
svoje proãlosti veñ je i dan-danas istiåu u prvi
plan. Ja to pokuãavam da uradim sa naãom, preko
svojih kwiga.
Samo mali broj pisaca epske fantastike bavi se
ovom tematikom... Ãta misliã da je razlog tome?
Dva su razloga. Prvi je svakako uticaj zapadwaåkih
pisaca fantastike, koji svoje priåe smeãtaju
uglavnom u kompletno izmaãtane svetove, sebi daju
svu slobodu koju æanr pruæa.. To je lakãi put.
Drugi razlog je vezan za osobinu koja, naæalost,
krasi naã narod. Uvek nam je tuœe bilo draæe,
dostupnije. Ukoliko neko hoñe da kao izraz koristi
slovensku mitologiju, mora dobro da zasuåe rukave
i mnogo vremena posveti istraæivawu. Nisu svi
spremni na takvu ærtvu, qudi jednostavno viãe
vole liftove od stepenica. Ja spadam u ovu drugu
grupu koja je, kako godine prolaze, sve brojnija. To
me raduje.
Koliko je bitno za nas kao narod da åuvamo duhovno
nasleœe predaka? Kakva je uloga tog nasleœa u naãoj
istoriji, u naãim æivotima, i na koji naåin
moæemo da saåuvamo taj stari plam?
Mislim da je od presudnog znaåaja. Naãi preci su
æiveli na ovim prostorima mnogo pre dolaska
Rimqana, uostalim, Rusi u ãkoli uåe da im preci
potiåu sa Balkana. Vreme ne treba meriti od
trenutka kada je car Konstantin rekao „Da”
hriãñanstvu, to treba istañi u prvi plan. Trebalo
bi dati viãe prostora tom periodu u obaveznoj
ãkolskoj literaturi, konsultovati kompetentne
etnologe, nema ih puno ali ih ipak ima. Isto vaæi
i za javne servise, a tu pre svega mislim na RTS,
dosta je bilo Drugog svetskog rata, ili perioda pod
Turcima, treba snimati i edukatvne emisije, serije
i filmove koji ñe obraœivati naãu najstariju
istoriju. Hvala bogu, pa je sve viãe autora koji
preko svojih kwiga dotiåu, mawe ili viãe, ovu
preko potrebnu temu, ali bojim se da individualni
napori nisu dovoqno proprañeni. Nismo mi
Amerikanci, koji su nastali juåe, pa da nemamo
bogatu istoriju. Naprotiv, imamo je i moramo to
malo viãe poãtovati. Jedino ñemo tako opstati

kao narod u vremenima u kojima dræave nestaju za
tren oka.
Popularnost tvojih kwiga pokazuje da je sve veñi
broj mladih zainteresovan za staru slovensku
religiju. Da li si se ikad pitao otkud toliko
interesovawe za jednu staru veru u dobu u kome
æivimo?
Mislim da je to normalna i oåekivana pojava.
Naime, qudima se smuåilo da åitaju tabloidne
priåe nekih netalentovanih, iskompleksiranih
osoba koje sebe smatraju piscima, æele da se zabave
i steknu neka nova znawa. To slovenska mitologija
i epska fantastika mogu da im pruæe. Zasluge idu i
na raåun stranih pisaca, pre svega Tolkina, zbog
åije popularnosti qudi postaju ”fanovi” æanra, a
kasnije nalete i na dela domañih autora, izmeœu
ostalih i moja. Nakon toga nema povratka. Opãte je
poznato da su fanovi fantastike najverniji i
najzagriæeniji åitaoci, znam iz liånog iskustva
(smeh).
Oslawaã se na teorije Aleksandra Asova koji je
smatrao da su veñina slovenskih bogova u nekom rodu
ili da stupaju u braåne odnose. O tome nemamo
nikakvih dokaza, jer stari izvori ne spomiwu ovakve
odnose meœu bogovima. Smatraã li da treba
prikazati i ovakvo lice slovenske mitologije, ili
si se vodio time da je ”u kwiæevnosti sve
dozvoqeno”?
Pored Sretena Petroviña i Veselina Åajkanoviña,
dvojice najistaknutijih autora koji su se bavili
slovenskom mitologijom kod nas, Asov mi se
najviãe dopao, tako da sam se dosta oslawao na
podatke koje sam nalazio u wegovim delima. Volim
da, kada piãem, nemam ograniåewa, iz tog razloga
mi je Asov bio najprijemåiviji. Mislim da nisam
pogreãio jer nisam preterivao. Nisam mewao
imena bogova, wihove karakteristike, trudio sam
se da obiåaji i verovawa budu autentiåni, isto je i
sa mitskim biñima i lokalitetima ali sama priåa
je, veñim delom, izmaãtana. Kada doœem u odreœene
godine poradiñu i na jednoj ozbiqnijoj kwizi, gde
ñu imati ulogu prireœivaåa, a ne pisca… Tada neñe
biti mesta za maãtu veñ samo za dobro potkrepqene
åiwenice.
Isto pitawe odnosi se na dualistiåki koncept
slovenske mitologije u tvojim kwigama... Na jednoj
strani imamo Moranu i Striboga kao principe
zime i smrti (tu je i wihov sin Mrazlo Meñavnik),
a na drugoj strani su Perun, Svarog, Svetovid...
Naãi preci nisu bili dualisti, pa zaãto je onda u

13

tvojim kwigama, kao i u serijalu o Vukodavu, Morani
data uloga ”negativca”?
Ako pisac æeli da, uslovno reåeno, zabavi åitaoce,
mora da koristi sve prednosti koje mu odreœeni
æanr pruæa. Lakãe ñemo popularizovati naãu
mitologiju preko komercijalnih romana nego
preko struånih, enciklopedijskih izdawa, koja
znaju da budu suvoparna, dosadna… Nakon toga, oni
koji æele joã latiñe se i wih. Morana je, kao
bogiwa smrti, lik iz naãe mitologije koji se sam
nameñe za tu ulogu, zato sam je prihvatio i
predstavio kao takvu. Mnogo je vaæno da pisac
ostane dosledan samom sebi, da u romanu ãto
verodostojnije prikaæe slike koje mu se ukazuju dok
piãe, time ñe i finalni produkt biti boqi,
dugotrajniji. Tada sve drugo nije toliko vaæno.

Dok smo privodili kraju rad na drugom broju
„Slave!” saznali smo da je prvo izdawe „Perunovog hroniåara” rasprodato da posledweg
primerka! Drugo izdawe prvog dela ove hronike
biñe ãtampano uskoro, javqaju iz „Portalibrisa”. Evo joã nekih lepih vesti iz sveta
kwiæevnosti: Deveti broj åasopisa „Omaja” sada
je u prodaji. Promocija novog broja „Omaje”
odræala se 24.3. u klubu „Leila”.

Inspirisan si i mitologijom drugih naroda kao ãto
su, recimo, Kelti i Germani, pa se u tvojim
romanima pomiwu druidi, rune, Avalon... Hoñeã li se
u nekim od sledeñih romana baviti ovim
mitologijama ili ostajeã „veran” Slovenima?
Ostajem veran Slovenima. Ipak, kao i u danaãwe
vreme i u proãlosti su se narodi meãali, tako da
se deãavalo da, npr., na jednom brodu koji plovi
rekom Ural budu Viking, Sloven, Mongol i Arap.
Zato sam ja, namerno, tako vodio priåu i dovodio
likove u situacije u kojima ñe se pojavqivati i
pripadnici drugih naroda, koji su se klawali
drugim bogovima, imali drugaåije obiåaje, jezik,
oruæja… Glavne uloge u „mojim filmovima”
rezervisane su za Slovene, ali meœu „statistima i
sporednim” glumcima biñe mesta za Kelte,
Nordijce, Germane ili Helene.

Nove kwige izdali su i „Peãiñ i sinovi”. Viãe
informacija moæete nañi na wihovoj veb stranici: http://www.pesicisinovi.co.rs/

I za kraj jedno konkretno pitawe... Kako se pravi
patuqaåka rakija?
Naæalost, to verovatno nikada neñu saznati. Ipak,
znam da su patuqci, nakon ãto bi je ispekli, rakiju
åuvali stotinu godina u hrastovom buretu, zatim
joã stotinu godina u treãwinom buretu, na kraju je
prebacivali u staklene boce i ostavqali joã deset
godina u hladne i mraåne prostorije, da odstoji.
Tek nakon svega ovoga rakija bi bila spremna za
degustaciju. Mi, Srbi, peåemo jaku rakiju, ali…
Niti smo strpqivi niti dugoveåni kao patuqci,
tako da verovatno nikada neñemo moñi da istrajemo
u nameri da napravimo gmurovaåu (gmur* - stari
naziv za patuqka kod starih Slovena).
Hvala na odgovorima i sve najboqe u daqem radu.
Hvala vama na sjajnim pitawima. Sve najboqe.

14

I za kraj, lepa vest za sve
qubiteqe kwiga o „Vukodavu”. Nakon 11 godina, Marija Semjonova
objavila je novi roman o
posledwem ålanu plemena Sivog psa. Za sada
postoji samo rusko izdawe kwige (naslovqene
„Mir po doroge”) koje
imate prilike da vidite
na slici.

Rodnoverje i umetnost:

rlik usamqenog vuka dopirao je iz guste dubrave
ãto se prostirala u nedogled. Da li me to
Svetovid poæuruje, pitao se åarobwak dok se
lagano pewao uz padinu niz koju je gamizala gusta
magla. Sezala mu je do ålanaka, ali nebo beãe vedro.
Tamni purpur nadvio se te noñi nad silvanskim
zemqama dok su treperave zvezde sjale poput dalekih,
nedokuåivih svitaca.
Ogrnut u svoj plaãt, Saladin Xal-Pur je pod nogama
osetio hladni kamen i shvatio da je stigao do stepenica. Vodile su do masivnih stena grubih, okomitih ivica, ali se nisu mogle videti zbog magle
koja je silazila s vrha Drakulovih hridi. Wegov ciq
beãe davno napuãtena utvrda åiji grudobrani behu
okupani srebrom blistavog meseca.
Ovde je bilo previãe nepristupaåno za wegovog
ãkopca, zato ga je Saladin i ostavio kraj Belvukove
vodenice i sam krenuo da poseti mesto na kojem je
roœen zmajkraq Drakul. Uspon mu je teãko padao
tako da je zastao da predahne kada se naãao na
ãqunkovitom proãirewu koje je sezalo do kapije
zamka. Masivna vrata ukraãena gvozdenim zvekirima bila su otvorena na unutra. Odatle je magla i
kuqala napoqe, kao da beæi pred neåim i pokuãava
da upozori åarobwaka da treba da se vrati natrag.
Meœutim, kada je povratio snagu, on nastavi daqe
oslawajuñi se na svoj verni kvrgavi ãtap. Srebrni
maåevi meseca kao da su se zarivali u sure prkosne
zidine i krovove kula-motriqa. Kada je proãao
ispod kamenog svoda i naãao se u unutraãwosti
legendarnog zdawa, åarobwak pogledom potraæi
stepeniãte koje bi ga moglo odvesti do gnezda Drakulovog, prostranog obrediãta o kojem su spevani
mnogi epovi. Brzo ih je pronaãao i ubrzao korak,
nadajuñi se da ñe pre zore obaviti ono zbog åega je
doãao.
Na samom ulazu u obrediãte saåekaãe ga kamene glave Drakulovih sinova, Ratibora i Ogwila, te dok je
prolazio kraj wih, Saladin tiho proãapta: „Tvoj
rog nosim, o moñni Ratibore... podaj mi snage.” Neæive, kamene oåi kao da na trenutak zasjaãe srebrom
ãto je dolazilo od meseca. Sledeñeg trena, åarobwak
se naãao u ovalnom svetiliãtu, kaleidoskopu oã-

trih senki od kojeg ga samo na tren zaboleãe oåi.
Prizvao je iskru magijske svetlosti ne bi li odagnao
tamu iz tog svetog mesta i ugledao devet mrkih lica
koja su, sve do jednog, gledala ka srediãtu gnezda
Drakulovog. Drveni kipovi devetorice bogova Vaseqene behu podignuti oko centralnog ærtvenika
nad kojim se uzdizao kip zmajkraqa Drakula. Jedino
on beãe saåiwen od kamena, velik, moñan i gracioznan, s raãirenim krilima i razjapqenim åequstima. Nad wim se prostirao beskrajni nebeski
svod, dok su se nad drvenim kipovima bogova nadvijali luåki, kameni krovovi. Saladin nije æeleo
da uzaludno gubi vreme, odmah je priãao do kamenog
zmaja i iz torbe izvadio dugaåak, povijeni bodeæ.
Oãtra ivica britkog reziva preteñe je zasjala pod
svetloãñu magiåne iskre. Åarobwak je tada ispruæio levu ruku i bodeæom se posekao po raãirenom
dlanu. Sveæa, kao letwa kiãa topla krv potekla je
napoqe i poåela da kapa na povrãinu kamenog
ærtvenika. Kada Saladin vide da i deveta kap pade
na æeqeno mesto, pomeri poseåenu ãaku u stranu,
okrenu se i laganim koracima priœe do deset stopa
visokog kipa boga Svaroga. Zagledan u tmurne,
nejasne oåi gospodara nebeskog svoda, istoåwak tiho
zapeva pesmu staru koliko i tajni red kojem je
pripadao:

15

Zavrãivãi molitvu, Saladin ponovo doãeta do
statue zmajkraqa Drakula, te odbaci svoj kvrgavi
ãtap na hladno tle. Iako star, veoma veãto se popeo
na leœa kamenog zmaja i kada se naãao meœu wegovim
krilima, posegnuo je za koæuhom. Ratiborov rog
primaknuo je usnama i tren kasnije huk moñniji od
horde Perunovih gromova prolomi se kroz vazduh.
Delovalo je kao da zemqa drhti i da ñe se tvrœava
sruãiti, ali åarobwak nije odustajao. Joã osam puta
je dunuo u rog slovenskih bogova ãto beãe optoåen
krquãtima zmaja Ratibora pre nego ãto je siãao sa
statue. Odjednom, stigao ga je straãan umor, te se
sklupåao poput neke krhke æivotiwice kraj zmajevih nogu i laktovima osovio na kolena. Uradio je
ono zarad åega je doãao, sada mu je preostalo samo
jedno – da bude strpqiv i saåeka da bi video hoñe li
ñe se prognani odazvati wegovom pozivu.

16

Deãavawa:

taroslovenski sajam (Staroslovanski semenj)
odræan je 15. marta u centru Qubqane. Organizator manifestacije bio je Veles Grafika na
åijem se åelu nalazi Irena Urankar. Sajam je organizovan s namerom da se javnosti pribliæe slovenska mitologija i prethriãñanski obiåaji.
Uåesnici manifestacije i izlagaåi promovisali su
slovenaåku tradiciju, ali i zdrav naåin æivota u
skladu sa prirodom.
Predavaåi:
Matjaæ Anæur, nama najpoznatiji slovenaåki
„Staroverac” dræao je predavawa o slovenskoj mitologiji i predstavio svoje kwige. Bojana Zupanåiñ
Borenoviñ objaãwavala je kako sakupqati lekovito
biqe, kako ga åuvati, suãiti itd. Joæe Munih govorio je o svetim kamenim krugovima u Sloveniji, ali
i u ostalim slovenskim zemqama. Bila je tu i Silva
Poælep, koja se bavi uzgajawem organskih biqaka,
kao i Boris Åok sa svojim predavawem o staroslovenskoj veri.
Osim predavawa, na Staroslovenskom sajmu organizovana su i druga deãavawa. Recimo, prikazan je
film o tradiciji Karsta „Sveta voda Uroåka”. Muziåki program i program za najmlaœe upotpunili su
ovu manifestaciju. Na sajmu su bili postavweni i
ãtandovi sa zdravom hranom, prirodnim kozmetiåkim preparatima, rukotvorinama... Izloæeni su
i proizvodi åiji je dizajn inspirisan slovenskom
mitologijom. Izmeœu ostalih izdawa predstavqenih na Sajmu i naã åasopis je naãao svoje mesto
na jednom od ãtandova.

Na beogradskom predstavqawu govorili su: Vesna
Kakaãevski – urednik åasopisa, Andrej Stefanoviñ
– jedan od osnivaåa udruæewa „Staroslavci” i autor
teksta o kalendaru, Vojin Stankoviñ – predsednik
Saveta „Staroslavaca” i Nebojãa Jeremiñ – predsednik udruæewa. Uvodnu reå imao je Miloã Kneæeviñ, iz Foruma Doma kulture „Studentski grad”.
Tema prezentacije je bila obnova slovenske duhovnosti. Posetioci su imali priliku da åuju viãe o
samom znaåaju pokretawa ovog åasopisa, kalendaru
predaka, rodnoj veri, udruæewu „Staroslavci” kao i
da postave pitawa vezane za ove teme. Nakon izlagawa nastavqeno je druæewe uz osveæavajuñe napitke
u prijatnoj atmosferi.
Promocija åasopisa u Gorwem Milanovcu u upeåatqivom zdawu kulturnog centra „Norveãka kuña”
protekla je obeleæena pesmama inspirisanim slovenskim bogovima, koje su iz publike proåitali
autori Milena Prokoviñ i Miloã Kapetanoviñ.

Vesna Kakaãevski
U mesecu seåku (februaru) odræane su dve promocije
åasopisa „Slava!”, Prva je odræana 2.2. u domu
kulture „Studentski grad” u Beogradu, a druga 22.2. u
kulturnom centru „Norveãka kuña” Gorwi Milanovac.

17

Kao domañin, pisac Vawka Powaviñ autor kwige
„Deca bogiwe majke Slave” vodio je prezentaciju.
Govorili su: Vesna Kakaãevski, Vesna Peãiñ iz
izdavaåke kuñe „Peãiñ i sinovi” i „Staroslavci”
Milan Dmitraãinoviñ i Nebojãa Jeremiñ.
Glavna tema bila je, kao i na prvoj promociji,
obnova slovenske duhovnosti i znaåaj upoznavawa
ãire javnosti sa slovenskom mitologijom uopãte.

U okviru teme govorilo se o obnovi prirodnih
religija u drugim zemqama, rodnoj veri kod nas,
rodnovernom kalendaru, udruæewu „Staroslavci” i
veb sajtovima koji se bave ovom tematikom. Nakon
izlagawa uåesnici su odgovarali na brojna pitawa
iz publike.
Nebojãa Jeremiñ

smi skup rodnovernih odræan je 22.
derikoæe (marta) kod Hajduåke åesme na Koãutwaku. Tom prilikom
slavila se proleñna radnodnevica koja
predstavqa kraj zimskog perioda i poåetak „svetle” polovine godine. Okupqawu je prisustvovalo oko pedeset qudi
po izuzetno prijatnom i sunåanom vremenu, idealnom za poåetak proleña.
Skup je odræan u organizaciji rodnovernog udruæewa „Staroslavci”.
„Vesnin dan” nije bio samo proslava
dolaska proleña i skup obrednog karaktera, veñ i dogaœaj tokom kog se promovisala naãa tradicija u svakom
smislu reåi. Posetioci skupa upoznali
su se sa raznim vrstama starog oruæja i
isprobavali tradicionalna jela i piña.
Strelci su pokazali kako izgleda tradicionalno streqaãtvo i svako zainteresovan je mogao da se oproba u gaœawu
mete. Nekoliko ekipa se takmiåilo u
nadvlaåewu konopca. U sumrak je spaqena Moranina lutka, i u skladu sa
narodnim obiåajima, isprañena Morana-Zima i doåekana Vesna proleñna. Na
skupu su primqeni i novi ålanovi u
udruæewe.
Proslava proleñne ravnodnevice zavrãena je paqewem i preskakawem svete
vatre, kao i åitawem obrednih stihova.
Naredno okupqawe udruæewa „Staroslavci” najavqeno za 21. treãwar (jun),
tj. letwu dugodnevicu.
Branko Belavina

18

Tema broja:

eriod koji je vezan za ovaj broj „Slave!” je period
izmeœu proleña i leta. To je vreme bujawa
prirode koja se pribliæava vrhuncu svoje moñi.
Praznici koji se slave u ovom periodu u relaciji su
sa jaåawem Sunca, i kao takvi predstavqaju slavqewe
wegove snage. Sunce se tada poãtuje u liku Jarila, pa
je jedan od najbitniji praznika upravo Jarilov dan.
Neãto ranije slavi se Biqni petak, jer ovo je vreme
rasta i cvetawa. Tu je i praznik posveñen rusalkama,
vodenim vilama koje su poãtovali svi stari Evropqani pa i naãi slovenski preci.

etak pre Jarilovog dana poznat je u narodu kao
Biqni ili Biqani petak. Ove godine to je 18. 4.
Biqni petak je dan kada, uglavnom æene, beru
lekovito biqe. Veruje se da biqke ubrane na ovaj dan
imaju posebna lekovita svojstva. Bere se razno biqe:
kopriva, kopitwak, cisaåa, omalen, odolen, petlova
kresta, petlovo pero, œurœevak, povrata, oman, brizdavac, mleåika, jeåam, zlatnoglav, beli slez, zeåje
uãi, privatnica, debelica, vratiå, kravqaåa, podbel, navala, kozlac, gorocvet, kukurek, meåja ãapa…
Takoœe, lome se granåice od leske, drena i graba.
Svaka travka i cvet imaju svoje znaåewe. Majke vode
kñerke „u trave”, a svekrve snaje, pa im pokazuju koja
je koja trava. Izabrane trave donose se kuñi i

ostavqaju na neko skriveno mesto da tu doåekaju
Œurœev tj. Jarilov dan. Ovim danom zavrãava se
zabrana brawa cveña, koja traje od Vesninog dana.
Zanimqiva je ova zabrana u kojoj nalazimo tragove
starog prethriãñanskog obiåaja. Hriãñanski pravoslavni kalendar kaæe da je zabraweno brawe cveña
od Cveti do Duhova zato ãto se u tom periodu duãe
umrlih mogu nalaziti u cvetovima (pogotovo livadskim). Meœutim, po istom tom kalendaru vidimo
da se cveñe bere na Biqni petak i Œurœevdan
(Jarilov dan), a oba praznika su pre Duhova. Druga
nelogiånost je ãto su i Cveti i Duhovi u hriãñanstvu pokretni praznici vezani za Uskrs, pa je
nemoguñe da su duãe umrlih åekale odreœen hriãñanski praznik da bi preãle u cvet ili ga napustile. Posebno zbog toga ãto hriãñanstvo ne
poznaje koncept inkarnacije duãe u biqke, æivotiwe ili predmete. Jasno je da se radi o nekom
starom prethriãñanskom obiåaju, i da je nekad u
proleñe postojalo taåno vreme kada se nije bralo
cveñe zbog duãa umrlih. Vesnin dan tj. dan posle
proleñne ravnodnevice povezan je sa praznikom
Cveti i moguñe je da je to nekad davno bio isti
praznik. Poãto znamo da se, po naãim narodnim
obiåajima, na Vesnin dan bere cveñe kao i na Jarilov
dan, jedini period koji ostaje za zabranu je vreme
izmeœu ova dva praznika.
S.M. Grbiñ u kwizi „Srpski narodni obiåaji iz
sreza boqevaåkog” opisao je kako izgleda brawe
biqaka na ovaj dan. Åim se åuju prvi petlovi æene,
deca, mladiñi i devojke okupqaju se i kreñu u
planinu „u trave”. Devojke koje prve ustanu pesmom
objavquju da je vreme za polazak:

Svako ponese malo presnog pãeniånog testa, grumen
soli, neãto za jelo (jaje, hleb, sir, malo rakije) i

19

alatku kojom ñe kopati biqe. Kada se svi skupe,
zajedniåki kreñu na put. Tokom puta pevaju i muãki
i æenski. Momci najåeãñe pevaju ovu pesmu:

Devojke mnogo viãe pevaju, a jedna od pesama je ova:

Œurœevdan nakrmi stoka. Devojke i momci gledaju da
naœu travu cariåicu, pa kad je naœu, kidaju je zubima.
Dok je kidaju niãta ne govore, ãtaviãe, trude se da
kradom naœu ovu travu. Kada je naœu, momci stavqaju
cvet za pojas da bi ih zavolele devojke, a devojke to
isto åine da bi ih zavoleli momci. Zatim se beru
trave za zdravqe qudi i stoke: zdravac, koãutica,
raskovnik, kopriva, bobovnik, œurœevak, debeqaåa,
goveœe oåi, goveœa rebra, petrov krstiñ, goreñi
jezik, meåja ãapa, musuveq, mlekuqa, povrat, beli
slez, divqi selvin, podbeo, itd. Sve se ove trave
stave u cedilo, a cedilo opet stavi u torbu. Kad se
zavrãi brawe trava svi posedaju i zajedno ruåaju,
nakon åega se vrañaju kuñi. Kad doœu kuñi, izvade iz

U zoru sakupqaåi biqa obiåno stignu u planine, gde
ñe kopati trave. Prvo gledaju da naœu travu mleå, pa
åim je naœu, ispod we zakopaju malo od onog
pãeniånog testa, i stave jedan grumen soli govoreñi: „Ja tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir.”
Hleb i so koji preteknu nose se kuñi, da se time na

20

torbe nabrane trave uvijene u cedilo, a cedilo
ostave da visi na nekoj ãqivi do Œurœevdana. Te se
trave ne unose u kuñu da bi jagawci bili napredni i
zdravi. Neke od ovih trava åuvaju se radi leka kod
qudi i kod stoke, a nekim od ovih trava se krme ovce
na Œurœevdan. Oni koji su iãli po trave, tog dana
niãta ne rade.

U juænoslovenskoj mitologiji Jarilo je predstavqen
kao mladiñ izuzetne lepote koji, obuåen u belo, jaãe
belog kowa. Jarilovi dani su u proleñe, i oni su u
naãim krajevima simbol proleñnog buœewa prirode, leta i plodnosti uopãte. Meœutim, postoji
verovawe da ratniåki karakter Jarila nije ostao
zapamñen samo na Baltiku, nego i kod nas. O tome
svedoåe narodne pesme iz 19. veka:

arilov dan slavi se 23. laæitrave (aprila) . Ovo
je jedan od bitnijih rodnovernih praznika.
Jarilov i Mokoãin dan su „glave od godine” jer
dele godinu na dva jednaka dela.
Teãko je taåno definisati izgled i osobine boga
Jarila. Jarilo se danas povezuje sa baltiåko-slovenskim bogom Rujevitom (Ruœevidom), ali i sa Jarovitom (Gerovitom). Gerovit je bio ratniåko
boæanstvo, kao i veñina bogova baltiåko-slovenskog panteona. U wegovom svetiliãtu nalazio se
ogroman ãtit prekriven zlatnim listiñima. Atribut Gerovita bilo je i kopqe. Na kamenoj ploåi
naœenoj u Volgastu predstavqena je qudska figura
pored koje se nalazi veliko kopqe. Gerovit bi mogao
imati i sedam glava, kao Rujevit, i mogle bi mu, kao i
Rujevitu, pripisati funkcije boga rata, srxbe,
jarosti, qutwe. Meœutim, on je istovremeno i bog
proleña, leta i plodnosti.
Koren „jar” u Jarilovom imenu oznaåava vatru, æestinu i gnev. U gradu Korenici na ostrvu Rujan
postojalo je svetiliãte ovog boæanstva, u kome se
nalazio ogroman kip. Danski hroniåar Sakso
Gramatik beleæi: „On je stajao u jednom svetiliãtu
zastrtom dvema crvenim zavesama. To beãe idol sa
sedam glava, u desnoj ruci dræaãe maå, a sedam
drugih maåeva vise mu o pojasu. Struk mu je debqi no
u åoveka. Bio je toliko visok, da mu je vladika
Absalon, diæuñi se na prste, jedva mogao dotañi
bradu svojom sekiricom koju obiåno uza se nosaãe.”
Sedmoglavi kip ovog boæanstva pokazuje da je Jarilo
solarno boæanstvo povezano sa sedam letwih meseci, koji na proleñe poåiwu laæitravom (aprilom), a zavrãavaju se na jesen ãumopadom
(oktobrom). Odmah pored Jarilovog (Rujevitovog)
svetiliãta nalazilo se Porevitovo. Porevitov kip
imao je pet glava koje bi mogle da simbolizuju pet
zimskih meseci. Ovo znaåi da je Porevit bio
htonsko boæanstvo, nasuprot Jarilu. Jarilov dan
nekad je obeleæavan upravo u proleñe u mesecu
laæitravi. Netaånost julijanskog kalendara i vezivawe Jarila za svetog Œorœa (Œurœevdan) pomeraju
ovaj praznik u mesec cvetaw (maj).

U proleñe ili poåetkom leta u mnogim slovenskim
zemqama åak do 19. veka odræavane su razne narodne
svetkovine u åast boga Jarila. Pevane su pesme koje su
najavqivale Jarilov povratak iz daleke zemqe preko
mora, povratak proleña, plodnosti i uspeãnu æetvu
koja ñe doñi. Pravqene su lutke od slame koje su
predstavqale Jarila i kiñene vencima od zelenog
grawa i poqskog cveña. Zapamñeno je mnogo razliåitih obiåaja i verovawa vezanih za Jarilov dan.
Vencima od zelenih granåica nabranih veåe pred
praznik kiñeni su vrata i prozori na kuñama i
ostajali su do sledeñe godine. Veliku vaænost ima
kupawe u reci pre izlaska sunca kao i spuãtawe
lutke Jarila u reku u nadi da ñe obezbediti plodnu i
uspeãnu godinu. Smatra se da na ovaj dan deluju razne
zle sile, pa su paqene velike vatre da bi se oteralo

21

23. 4. Jarilov dan slave sledeñe rodnoverne zajednice: „Vserossiyskiy religioznûy soýz Russkaþ
Narodnaþ Vera”, „Ob’êdnannþ Ridnoviriv Ukraïni”,
„Velesov krug”, „Soýz slavþnskih obõin slavþnskoy
rodnoy verû”, Udruga „Perunova svetiwa” i dr.
Srpsko udruæewe rodnovernih „Staroslavci” takoœe je ove godine proslavilo Jarilov dan.

Jarilo

zlo, a u iste svrhe pravile su se i velike brazde
kruænog oblika oko imawa.
Naãi narodni obiåaji vezani za Œurœevdan nemaju
mnogo toga zajedniåkog za hriãñanstvom, veñ u wima
vidimo tragove nekadaãweg obeleæavawa Jarilovog
praznika. Na ovaj dan se prvi put koriste biqke
ubrane na Biqni petak, o kome je veñ bilo reåi. Veåe
pre praznika u posudu sa vodom potapa se razno
proleñno cveñe (zdravac, dren, grabeæ…) i ostavqa
se da odstoji ispod ruæinog grma. Sutradan, rano
ujutru, vodom se umivaju ukuñani da bi bili zdravi,
deca, da bi bila jaka kao dren, a devojke da bi se
momci grabili oko wih. Ovo je prvi dan kada
poåiwe da se pije ovåije mleko i jede jagweñe meso.
Praznik se nekada obeleæavao åitavog dana, a
posebno zanimqivo bilo je veåe kada su preskakane
vatre, paqene lile, a mladi duvali u „duduke” i
obilazili selo. O ovome piãe Miloã Milojeviñ u
kwizi „Pesme i obiåaji ukupnog naroda srpskog”:
„Kada svi zaduvaju u duduke, podigne se takav urlek,
pisak, vrisak, mumlawe i bog te zna kakvih tu glasova
nema, jednom reåju urnebes takav da je strah boæiji to
sluãati. Sve kalamure vaãke, kuåiñi, psi, åpire,
rundovi, viæle itd. pa åak i lisice i vuci i druga
zverad po selu i van ovoga zaurlaju; kokoãi se
razbude i stane jih kakot, guske ãiãte itd. Da se ne
moæe prestaviti sebi ta bezlabornost i smesa
raznih glasova. Ovako duvajuñi obiœu devet puta oko
sela…” U nastavku teksta dobijamo, moæda, joã jednu
potvrdu o ratniåkom karakteru Jarila: „Dokle ovakva åudnovata galadba, ãum, larma, gungula, gromila
itd. ide i vaqa se, dotle u kuñi kuñna stareãina, koja
je ostala sama od muãkiwa kod kuñe, vadi svo oruæje
i åisti, a belo oãtri. Åesto su Turci uveåe i na
Œurœevdan napadali na kuñe i otimali oruæje od
Srba, jer su znali da se tada svo, pa i ono sakriveno,
iznosi”.

severnoj Hrvatskoj i juænoj Sloveniji, u vreme
hriãñanskog praznika svetog Œorœa, odræavani su festivali po imenu Jurjevo, Zeleni Juraj
ili Zeleni Jurij. Po nazivu i vremenu odræavawa
moglo bi se reñi da su ovo bile svetkovine u åast
svetog Œorœa, ali skoro svi elementi proslave su
bili „paganskog” porekla i izuzetno sliåni onim
posveñenim Jarilu kod drugih slovenskih naroda.
Dolaskom proleña, a kasnije u vreme Œurœevdana, kod
gotovo svih slovenskih naroda odræavane su svetkovine bogate razliåitim narodnim obiåajima. Åesto
su pravqene lutke od slame koje su predstavqale
staroslavenskog boga Jarila ili åak „ærtvu” posveñenu istom boæanstvu. Lutke su kiñene vencima od
zelenog grawa i proleñnog cveña. Noseñi ih, mladi
su svirali, igrali i pevali pesme tako da je cela
svetkovina obeleæavana veoma veselo. Sliåno je
bilo i u krajevima danaãwe Slovenije i Hrvatske
gde je glavna figura œurœevdanskih obreda bio
„Zeleni Juraj” (ili Jurij). Kao Jarilo kod Srba tako
je i Juraj simbol proleñnog buœewa prirode i plodnosti uopãte. Zelenog Juraja predstavqao je deåak
(ili mladiñ) koji je od glave do pete bio prekriven
zelenim rastiwem. Prateñi Zelenog Juraja povorke
mladih qudi obilazile su sela pri tom zaustavqajuñi se ispred svake kuñe i pevajuñi pesme u kojima
æele napredak, uspeh i obiqe u predstojeñem godiãwem periodu. Domañin bi izlazio i davao sitne,
simboliåne, poklone u znak zahvalnosti. Pesme su se
razlikovale od mesta do mesta, u nekim delovima
Hrvatske pevano je:

22

atrakciju nego tradicionalno obeleæavawe starog
Jarilovog praznika. Ipak, bez obzira na koji naåin
se danas proslavqa ovaj praznik, moæemo biti
ponosni ãto se kontinuitet slavqewa jednog prethriãñanskog praznika odræao do danaãwih dana.

Zeleni Juraj

U slovenaåkoj pesmi vidimo simboliåku borbu i
pobedu Jurija (proleña) nad Baba Rogom (zimom):

Slovenci iz Ãtajerske oblasti su pevali: „Sveti
Jurije, ti imaã kquå, otvori nam nebeski svet!” i
pri tome drvenim kquåem kopkali zemqu „da bi je
otvorili”. Veruje se da je ovaj obiåaj povezan sa
podsticawem plodnosti zemqe kako bi boqe raœala.
Sliåan obiåaj postoji i u Belorusiji, gde su povorke
qudi prilikom obilazaka sela na Œurœevdan
„budile” Jarila:

Kao i u drugim slovenskim zemqama u periodu
slavqewa praznika sv. Œorœa (nekad Jarila) tako su
i praznik Zelenog Juraja pratili razni narodni
obiåaji. Mnogobrojna venåawa, svirawe, igrawe i
pevawe, paqewe i preskakawe vatre, kiñewe cveñem
kuña, ãtala, åobana i stoke bile su samo neki od
propratnih obiåaja koji su uveliåavali ovu
svetkovinu.
Festivali posveñeni Zelenom Juraju odræavaju se u
Sloveniji i Hrvatskoj i danas ali u dosta izmewenom obliku, i predstavqaju viãe turistiåku

eruje se da su rusalke tj. vodene vile lepe
dugokose devojke koje igraju po proplancima
ovenåane cvetnim vencima. U nedeqi posle
hriãñanskog praznika Duhova one izlaze iz vode,
hodaju po poqu ili se pewu na drveñe. Praznik
rusalki Rusalije jedan je od naãih najstarijih prethriãñanskih zabeleæenih praznika. Dimitrije
Homatin, ohridski arhiepiskop u periodu od 1217.
do 1236. godine, zapisao je: „…poãto u wihovom
kraju vlada drevni obiåaj koji se zove Rusalije, u
sedmici posle Pedesetnice sakupqaju se mladi, da
obilaze sela u tom kraju i da nekakvim ãalama,
plesovima, skakawem i pozoriãnim opscenostima
izmamquju za sebe darove od stanovnika…” Iz teksta
vidimo da se praznik slavio nedequ dana posle
Pedesetnice, odnosno, Svete Trojice Duhova. I
danas se nedeqa posle Duhova naziva Rusalna nedeqa,
i to u gotovo svim slovenskim zemqama.
U mnogim naãim krajevima imamo obiåaje rusalki,
ladarica, kraqica, negde i qeqa, devojaka koje pevajuñi obilaze selo, i u pesmama spomiwu slovenska
boæanstva Qequ, Ladu i Qeqa. Meœutim, praznik
koji spomiwe ohridski arhiepiskop bio je drugaåiji. I tu imamo povorke, ali ne devojaka veñ
maskiranih muãkaraca koji su nosili ãtapove.
Praznik se zavrãavao opãtenarodnim veseqem, a
åesto pijanstvima i tuåama. Poznato je i da su igrane
igre pri kojim su uåesnici padali u trans kako bi
magijskim obredima pomogli bolesnima da ozdrave.
Praznik nas veoma podseña na pokladne praznike
koje imamo u koledaru (decembru) i derikoæi
(martu). Zanimqivi su i obiåaji u Makedoniji: u
vreme „nekrãtenih dana” (u koloæegu tj. januaru)
grupe koje se nazivaju rusalijama i koje se sastoje od
mladiña obilazile su sve domove. Pri posetama
mladiñi su ñutali, nisu se krstili niti su
pozdravqali qude koje su susretali. Spavali su u
kuñi kod domañina, bavili su se vraåawem, a
smatralo se i da wihov dolazak povoqno utiåe na
zdravqe ukuñana.
Naziv praznika Rusalije neodoqivo podseña na jednu
vrstu cveña ruæe. Zanimqiva je i sliånost naziva
slovenskog praznika Rusalija i starorimskog
praznika Rosalia ili Rosaria. Moguñe je da ovaj
praznik ima veze sa starosedelaåkim etrurskim

23

O rusalkama kao vodenim vilama svedoåe brojne
srpske narodne pesme. Jednu od wih zabeleæio je
profesor Sreten Petroviñ u kwizi „Mitologija
Srba”:

Trans rusaqe

stanovniãtvom koje nauånici poput Radivoja Peãiña smatraju srodnim danaãwim Slovenima.
Praznik Rosalia svetkovao se u vreme cvetawa ruæa i
bio je posveñen kultu predaka. Na taj dan spomiwani
su prevremeno umrli mladi qudi, a na wihove
grobove stavqani su cvetni venci. Znamo da divqe
ruæe cvetaju u maju u vreme naãih Rusalija, koje, ako
uporedimo sa pokladama, takoœe imaju veze sa kultom
predaka. Moæemo se zapitati da li se radilo o
nekom starom, ãirom Evrope slavqenom prazniku
koji, izmeœu ostalog, povezuje starosedeoce Balkana
sa starosedeocima danaãwe Italije. Ipak, gotovo da
nema naåina da taåno i u potpunosti rekonstruiãemo sve stare praznike. U naãoj narodnoj
tradiciji danas nemamo obiåaje vezane za ovaj period godine u kojima uåestvuju maskirani muãkarci. Meœutim, tragove ovog obiåaja moæemo nañi
u obredu „kraqica” tokom kog se devojke maskiraju u
muãkarce (stavqaju laæne brkove, muãke ãeãire,
oblaåe muãka odela, nose maåeve itd.)
Odreœena veza postoji, dakle, izmeœu obreda „kraqica” i obiåaja koji su vezani za praznik vila
rusalki. Ãto se tiåe veze izmeœu ovog praznika i
Rosalie poneãto o tome moæemo saznati iz enciklopedijskog reånika „Slovenska mitologija”:
„…odgovarajuñi scenario proterivawa rusalki
predstavqa deo ritualno nastalih verovawa, koja su
posvedoåena kod Istoånih Slovena, o sezonskom
pojavqivawu na zemqi duãa neudatih devojaka ili
dece na prvi dan Rusalne nedeqe, i wihovom
povratku na onaj svet posledweg dana te nedeqe”. Ovo
zaista podseña na stari italijanski obiåaj señawa
na prerano umrle tokom Rosalie. I ostali evropski
narodi verovali su da su vodena biña povezana sa
svetom mrtvih. Folklor Germana, Kelta, UgroFinaca i ostalih naroda obiluje verovawima u biña
obog tipa. Viãe o ovome biñe reåeno u tekstu
„Vodene vile u evropskom folkloru”.

Tragovi obiåaja posveñenim vilama rusalkama
ostali su saåuvani ne samo kod juænoslovenskih
naroda veñ i kod ostalih Slovena (Rusa, Belorusa,
Ukrajinaca, Poqaka i Slovaka). U juænoruskim
predelima, na Rusalnu nedequ, postojao je obred
„isprañaja rusalke”. Devojke su izmeœu sebe birale
„rusalku”, stavqale na wu vence od cveña, ponekad je
kitile zelenilom, zatim bi je kasno uveåe odvodile
do reke, ãume ili groba, skidale joj vence i bacale
ih u vodu, vatru ili na grobqe. Posle toga su beæale
sa mesta „isprañaja” da ih „rusalka” ne stigne i ne
naudi im.
Predstave o spoqaãwem izgledu rusalki su razliåite: u nekim mestima one se zamiãqaju kao mlade i
lepe devojke, nage ili u beloj odeñi; kao pokojnice
sahrawene u svadbenom ruhu (s vencima, velom na
glavi); u drugim se opisuju kao straãne, ruæne,
kosmate æene, åupave kao veãtice, sa nesrazmerno
velikim grudima koje prebacuju preko ramena. Da bi
izbegli susret sa rusalkom i da im vile ne bi
naudile, qudi su tokom Rusalne nedeqe poãtovali
mnoge zabrane: nisu radili u poqu i vrtu, nisu
kreåili zidove i peñ (da ne bi kreå prsnuo
rusalkama u oåi), izbegavali su poslove u vezi sa
predewem, tkawem i ãivewem (da ne zaãiju rusalku
ili da se ona ne bi umrsila u konac), nisu odlazili
po drva u ãumu (da sa sobom ne dovedu rusalku), itd.
Po crkvenom kalendaru Rusalna nedeqa dolazi posle
Svete Trojice Duhova, pokretnog praznika koji
moæe biti i u cvetwu i u treãwaru. Ako se pri-

24

setimo onog ãto je reåeno o ruæama i Rusalijama,
jasno je da je praznik nekada bio mesec cvetaw (maj),
i vreme kada cvetaju prve ruæe. Po rodnovernom
kalendaru, Rusalna nedeqa poåiwe prvog utorka
posle Mokoãinog dana. Utorak, kao poåetak Rusalija usvojili smo od istoånoslovenskih naroda, koji
smatraju da se tog dana pojavquju rusalke. Rusalne
dane slave gotovo sve rodnoverne zajednice, samo se
vreme slavqewa praznika razlikuje.
Andrej Stefanoviñ

erovawe u vile bilo je rasprostraweno ãirom
Evrope. Stari Grci verovali su u nimfe koje su
naseqavale ãume, reke, jezera i ostala prirodna
staniãta. Kelti su verovali u vilinska biña poznata pod zajedniåkim imenom ãiji (Sidhe). Germani
su imali svoj Alfar, a ovo zbirno ime oznaåavalo je
svetle i tamne vile. Svetle vile ili Ljosalfar bili su
duhovi prirode koji æive u ãumama i jezerima, a
zamiãqali su se kao biña neverovatne lepote.
Nasuprot wima, Tamne vile ili Svartalfar zamiãqale su se kao stvorewa koja æive pod zemqom,
izrazito ruæne spoqaãwosti. Svartalfar zapravo
oznaåava rasu patuqaka-kovaåa koju nalazimo i u
drugim mitologijama. Baltiåki narodi verovali u
biña poznata kao Pusait, a ugro-finski narodi u
haltije.

Brana, recimo), Tu je i legenda o svetom Gralu koji
daruje veåni æivot itd.

zlagawe o evropskim vodenim vilama i ostalim
biñima poåiwemo Keltima i to iz viãe razloga. Prvo, kult vila najduæe je opstao kod
keltskih naroda, pa åak i danas seosko stanovniãto
veruje u narod Sidhe. Takoœe, keltski folklor se
dobrim svojim delom moæe svesti na narodne priåe
i pesme o vilama, obiåaje i obrede vezane za wih,
razna verovawa, tabuisane radwe itd. Na koji god
naåin se bavili keltskim folklorom i ãta god
istraæivali, naleteñete na vile. Treñi razlog je
ãto postoji velika sliånost izmeœu keltskog i
slovenskog shvatawa vila, postoje åak i neke identiåne legende vezane za ova biña. Sledi krañi spisak
keltskih vodenih vila i duhova, åija priroda je po
svom htoniånom karakteru i drugim osobinama
sliåna slovenskim rusalkama.
Irska benãi (Beansidhe) – ili Æena vila, predstavqala se kao lepa æena duge kose, sliåna rusalci.

U ovom tekstu baviñemo se samo vodenim vilama,
odnosno duhovima koji æive u barama, jezerima i
izvorima. Ta biña, kao ãto smo videli iz teksta o
rusalkama povezana su sa podzemnim svetom, odnosno
svetom u kojim borave mrtvi. Zaãto se voda povezivala sa podzemnim svetom? Odgovor na ovo pitawe
dañe nam psihologija, studije ãamanskih kultura i
uporedna mitologija… Voda je oduvek oznaåavala
granicu izmeœu svetova. U evropskim legendama,
kada åovek umre, on prelazi preko vode u svoje veåno
boraviãte. Åitajuñi legende evropskih naroda
nailazimo na ostrva neumiruñih, koja se najåeãñe
nalaze na zapadu. Najpoznatije takvo boraviãte je
keltski Avalon u koji, posle smrti, odlazi kraq
Artur. Kada ãamani odlaze u podzemni svet, da bi
doãli po zalutalu duãu bolesnika ili da bi komunicirali sa duhovima predaka, oni „prolaze”
kroz vodu. Posmatrajuñi iz ugla psihologije voda
predstavqa matericu, u koju se na kraju ciklusa sve
ponovo vraña i obnavqa. Iz ove veze proizilaze
mitovi o legendarnim peharima bogova i kotlovima
iz kojih se mrtvi ponovo raœaju (kotao irskog boga

25

Povezivala se sa smrñu iako joj nije bila uzrok.
Weno drugo ime bilo je Praqa sa obale ili Praqa
mrtvaåkog pokrova (pokrov je ovde tkanina u koju se
uvijao pokojnik). Kada bi je videli u ovom izdawu
Irci su znali da nekom preti smrt. „Sveobuhvatna
enciklopedija mitologije” spomiwe benãi Sans
Mersi koja je svojom lepotom oåaravala heroje. Nakon
susreta sa wom oni su iznenada gubili voqu za
æivotom. Ostavqeni sami da lutaju pored jezera ove
benãi, heroji bi svoj vek provodili oåajni i bezvoqni, nesposobni da napuste mesto svog zatoåeniãtva. Sliåna sudbina zadesila je i gråkog heroja
Odiseja koga je zaåarala nimfa tj. vila Kalipso.
Oåaran wenim glasom i lepotom Odisej je ostao na
nimfinom ostrvu dugo vremena, bez æeqe da ga
napusti.
Ãkoti su verovali u biñe nalik na benãi koje je
bilo poznato kao Ban nigheachain. Ona se predstavqala kao lepa devojka, uplakanih oåiju, koja se
oglaãava naricawem za onim koga åeka smrt. Takoœe
se zamiãqala i kao ruæna æena sa dugim dojkama,
jednom nozdrvom i perajima na nogama.
Gospa od jezera – Keltska „jezerkiwa” poznata je pod
raznim imenima: Nimue, Nivijan, Vivijan, Argante
(Srebrna Kraqica). Bila je åarobnica i jedna od
bitnih liånosti iz legendi o kraqu Arturu. Ona je
mu je, naime, dala legendarni maå Ekskalibur, a
takoœe ga je i leåila kada je bio rawen. Kada je veñ bio
na samrti, Gospa od jezera odvela je Artura na svoje
ostvo Avalon. Ona je, dakle, kao i ostale vodene vile
i druga vodena biña, medijator izmeœu sveta æivih i
sveta mrtvih.
Ban Naomha je „izvorkiwa”, ãto i znaåi weno ime.
Nevidqivo biñe koje je uzimalo formu pastrmke
kada bi odluåilo da se prikaæe qudima.

stavni deo skandinavskog folklora. Nisse su nam
zanimqivi po tome ãto se ovim imenom nazivaju i
razna vodena biña htoniåne prirode, a neka od wih
smatrana su veoma opasnim. Da vidimo kako su
razliåiti skandinavski narodi zamiãqali ove
vodene Nisse i pod kojim se joã nazivima pojavquju.
Preci danaãwih Holanœana verovali su u Nixen koje
po svojim osobinama veoma nalikuju naãim rusalkama. One se zamiãqaju kao lepe devojke obuåene u
belo, koje nose vence od vodenih qiqana i koje veoma
vole da igraju. Kada vide seqake u kolu, one izlaze iz
vode i pridruæuju im se. Jedna od wih igrala je tako
sa mladiñem iz sela i buduñi da joj je od igrawa bilo
toplo, ostavila mu je svoje rukavice na åuvawe. Kada
je izbila ponoñ vile su morale da se vrate u vodu, ali
su rukavice ostale kod mladiña. On je otiãao do
obale i jedino ãto je mogao da naœe bio je trag krvi u
vodi. Moguñe da je ova, ili naka druga varijanta
legende o Nixen posluæila kao osnova za stvarawe
bajke o Pepequzi koja je, doduãe, izgubila cipelicu.
Za razliku od æenskih Nissa, muãki Nix ili Nøkken
bio je mnogo opasniji po åoveka. On je napadao qude
bez obzira na wihove zasluge, åak su i deca bila u
opasnosti Nix ih je odvlaåio kukom u vodu.
Ãveœani veruju u „izvorkiwe”, a ove vile smatraju
duhovima paganskih sveãtenica koje su svoje obrede
vrãile pored izvora. One su prinosile ærtve
starim bogovima i bile su poznate kao Horgabrudar.
Nakon prihvatawa hriãñanstva, lokalno stanovniãtvo nastavilo je dolazi na svete izvore, s tim da
su se sada ærtve prinosile svecima. Horgabrudar
nisu zaboravqene veñ su u svesti naroda postale vile
koje åuvaju izvore pazeñi da neko ne naruãi wihov
mir. Ukoliko posetilac oåisti izvor i vodi raåuna

Sirene – mogle su biti i æenskog i muãkog pola.
Pesmom su odvlaåile mornare u vodu. Deca nastala u
vezi izmeœu qudi i sirena mogu dobiti isceliteqske moñi, ukoliko imaju natåoveåko poreklo po
majci.
Morgens (Morgans, Mari Morgans) – vodeni duhovi
koji dave qude. Da je wihova priroda htoniåna vidi
se i iz imena ovih biña. Ono ima isti koren kao ime
keltske bogiwe smrti Morigan, i ime slovenske
Morane.

ao ãto smo veñ spomenuli, stari Germani
verovali su u biña poznata pod zbirnim imenom
Alfar, koja odgovaraju naãim vilama. Pored wih,
nailazimo i na Nisse, i oni predstavqaju neizo-

26

o okolnom drveñu, „izvorkiwe” mu neñe naneti zlo,
veñ ñe ga åak i nagraditi. U suprotnom, zlonamernog
posetioca mogla je oåekivati vilinska kazna.
Spomenuñemo joã neka vodena biña jer su po nekim
osobinama sliåna rusalkama ili drugim vodenim
vilama. Ona imaju moñ da zaåaraju åoveka pesmom
ili svirawem i da ga na taj naåin odvedu u smrt.
Neki od wih predstavqaju duhove davqenika, a veñ
smo videli da biña koja se slave tokom Rusalne
nedeqe i Rozalija predstavqaju duãe mrtvih. Htoniånoj prirodi samih rusalki posvetiñemo i poseban tekst, buduñi da je u pitawu jedno od wihovih
najbitnijih karakteristika.
Sirene – Germani su sirene zamiãqali sliåno kao i
ostali narodi. Za wih su to bile lepotice koje sede
na steni i åeãqaju svoju dugu zlatnu kosu. Uglavnom
su smatrane bezopasnim. One su, ãtaviãe, upozoravale mornare na oluje, podvodne stene i druge
opasnosti. Izuzetak je predstavqala smtonosna Lorelaj sa reke Rajne koja je pesmom mamila mornare u
vodu (na slici). Sliåne Lorelaj bile su i gråke
sirene koje su pokuãale da u vodu odvuku mudrog
Odiseja i wegovu posadu. Meœutim, on i wegova
posada voskom su zapuãili uãi i tako izvukli æivu
glavu.
Rajnine kñeri – Poznate iz epa o Nibelunzima, ova
biña koja æive u Rajni bile su åuvarke reånog blaga.
Kada im je blago bilo ukradeno proklele su sve koje se
blaga dotaknu, ãto je uzrokovalo propast porodice
heroja Sigurda (po epu, i propast samih bogova). U
„Enciklopediji vila u folkloru i mitologiji”
nailazimo na interesantan detaq. Rajnine kñeri
migrirale su iz reka u istom periodu kada su to
åinile naãe rusalke.

ult gråkih nimfi veoma je star i potiåe iz
premikenskog perioda. Bilo je to vreme Pelazga,
a neãto kasnije, na scenu stupaju i Minojci
(Kriñani). I Pelazgi i Kriñani æiveli su u matrijarhatu. Ovo moæemo zakquåiti iz pelaãkog mita
o stvarawu sveta i trgovima kulta Bogiwe majke na
Kritu. Buduñi da kult nimfi potiåe iz ovog perioda, ne åudi ãto su ova biña bila toliko
poãtovana. Prinosile su im se ærtve i slavili
praznici u wihovu åast, ãto je zabaleæeno u izvorima o religiji starih Grka. Kult nimfi postojao je
i u Italiji, joã u ãestom veku pre nove ere. Ovaj
kult, dakle, nije bio preuzet od starih Grka, kao ãto
je bio sluåaj sa kultovima veñine rimskih bogova.
Wegovo poreklo verovatno je etrursko, kao ãto je
sluåaj i sa poreklom festivala Rosalia. Rimske

nimfe bile su poznate kao limfe, mada se åeãñe
koristi gråki naziv za ove vile. Neke od nimfi koje
su Rimqani oboæavali bile su Anna Perenna, Iuturna,
Furrina, Egeria, itd. I rimske nimfe bile su povezane
sa Bogiwom majkom tj. velikom bogiwom plodnosti,
Ceres.
Starost i raãirenost kulta vila objaãwava zaãto
su sliåni obiåaji i verovawa postojali na naãim
prostorima, Gråkoj i Italiji. Recimo, Grci su, kao
i Sloveni, verovali su u vilewaåko poreklo svojih
junaka. Najpoznatiji takav junak je Ahil, åija je majka
bila nimfa Tetida. Tu je i verovawe da vile mogu da
zaåaraju smrtnike, u ãta su verovali i ostali
evropski narodi. Vile mogu da pomute um åoveku, da
ga veæu za jedno mesto, da ga nateraju da se zaqubi u
wih i tome sliåno. Recimo, gråka vodena nimfa
Kalipso oåarala je mudrog Odiseja, nateravãi ga da
na wenom ostrvu provede dugi niz godina, bez æeqe
za bekstvom. Argonaut Hilas se izgubio nakon ãto ga
je jedna vodena nimfa zaåarala svojom lepotom. S
druge strane, preci danaãwih Italijana i naãi
preci slavili su sliåan praznik u isto vreme. Bile
su tu pomenute Rozalije, koje odgovaraju naãim
Rusalijama. Ovaj praznik je kod nas bio u direktnoj
vezi sa vilama, a kod jednih i kod drugih naroda sa
duãama prerano umrlih.
Gråke vile dobijale su imena po mestu na kom su
boravile. Ãumske vile su, recimo, bile Drijade,
planinske Oreade, dok su vodene vile bile Danaide
(kñerke boga Danusa). Ãto se vodenih vila u opãtem
smislu reåi tiåe, one su se delile na Oceanide
(okeanske nimfe), Nereide (morske) i Naiade (slatkovodne). Ove posledwe su nama najinteresantnije
jer su po svom mestu boravka najsliånije rusalkama.
Svaka Naiada vezana je za neku reku u Gråkoj, i po
ovim vilama reke su dobile imena. Vodene nimfe
vezuju se i za izvore, potoke, moåvare i sliåna
vodena staniãta. Gråke „izvorkiwe” bile su poznate
kao Pagaeae, „jezerkiwe” su bile Limnades, a vile
vezane za ribwake Crinaeae. Stari Grci su verovali
da obredno åiãñewe u vilinskim vodama moæe da
dovede do ozdravqewa bolesnih. U ovakvim vodama

27

Xon Vilijam Voterhaus-Najada

æivotiwe su ritualno davqene, a proroåiãta
graœena u blizini.
Ãto se Rimqana tiåe, za wihove nimfe vaæilo je
isto ãto i za gråke. Dobijale su imena po mestu
boravka, a svoja imena davale rekama, izvorima,
jezerima. Recimo, vile koje vladaju izvorima bile su
poznate kao Camenae, i one su kasnije dentifikovane sa Muzama. Neke od „izvorkiwa” bile su
Egeria, Carmentis, Antevorta i Postvorta.

idimo, dakle, da je kult vila bio rasprostrawen
ãirom Evrope. Bio je vezan za odreœena mesta
kao ãto su sveti gajevi, izvori, reke, i sl. i kao
takav, predmet oboæavawa lokalnog stanovniãtva.
U tom smislu, razlikovao se od kulta boæanstava
koje je oboæavao ceo narod. Vilinski kult bio je
veoma star i prethodio je religijama u klasiånom
smislu reåi. Potiåe iz vremena kada se verovalo da
je cela priroda nastawena duhovima, i kao takva,
boæanska. Ovo je bio period animizma, ali je kult
vila bio vezan i za matrijarhat u kome se takoœe
slavila priroda kao boæanstvo (Bogiwa majka).
Brojne su sliånosti izmeœu verovawa razliåitih
evropskih naroda o vilama, a ovo vaæi i za vodene
vile, kojim smo se u ovom ålanku bavili. Sve su one
zamiãqale na sliåan naåin. U principu su smatrane lepim devojkama sa zlatnom ili zelenom kosom.
Kosa ovih vila uvek je bila mokra i smatralo se da
zbog toga one mogu da borave na suvom. Iz istih
razloga neke evropske vodene vile nosile su sa sobom
åeãaq, koji ih je povezivao s vodom odræavajuñi
wihovu kosu mokrom. Ponekad su se zamiãqale kao
ruæne æene sa dojkama toliko dugim da su morale da
ih prebacuju preko ramena. Ipak, ovakvo shvatawe
vodenih vila bilo je reœe. Keltska Praqa sa obale
ponekad se zamiãqala na ovaj naåin, a u ”Srpskom
mitoloãkom reåniku” nalazimo na informaciju i
da su se rusalke nekad ovako zamiãqale.
Vodene vile mogle su da zaåaraju åoveka, da mu pomute
um, ili da ga svojom lepotom veæu za sebe. Verovalo
se da one mogu doneti bolesti (rusa), ali i da budu
isceliteqke (keltska Gospa od Jezera). Vilinske
vode mogle su imati lekoviti dejstvo. U to su verovali, recimo, Grci i Rimqani, ali i naãi preci.
Sima Trojanoviñ navodi verovawe u lekovitost
voda u kojima su se kupale vile, pa su se ovim vodama
leåeni qudi i stoka. U slovenskim zemqama se åak i
period migracije rusalki vezivao za leåewe (Rusalna nedeqa). Smatralo se da oni koji uåestvuju u
rusalnim povorkama mogu da iscequju bolesne. Zato
se za vreme Rusalne nedeqe vrãilo obredno leåewe.

Ovakva verovawa nalazimo u severno-istoånoj
Srbiji i severnoj Bugarskoj, a isto vaæi i za Makedoniju gde se, doduãe, rusalni obredi vezuju za
zimski period.
Videli smo da je voda vezana za æivot i obnovu, ali
ona takoœe stoji u relaciji sa smrñu i svetom
mrtvih. Zbog toga je priroda vodenih vila kao i
ostalih vodenih biña htoniåna. Stvorewa kao ãto
su rusalke, sirene i Nix mogla su odvuñi åoveka u
vodu i tako ga udaviti. Svoje ærtve su ova biña
mamila u vodu pesmom, zvucima violine, ili na neki
drugi naåin. Neãto mawa opasnost pretila je od
biña koja mogu samo da zaåaraju åoveka, ali ne i da ga
ubiju. Ovakav åovek postajao bi samo sen bez voqe i
æeqe za æivotom, zauvek vezan za mesto koje predstavqa vilinsko staniãte. Sposobnost da se utiåe
na åovekovu voqu nije samo osobina htoniånih vodenih biña, veñ i vilinskog soja uopãte. Takvu moñu
su vilinskom rodu pripisivali svi stari narodi,
od predaka danaãwih Skandinavaca na severu, do
Starih Grka na jugu.
Slovenske rusalke bile su najopasnije tokom Rusalne
nedeqe. Smatralo se da tad napuãtaju vodu da bi se
quqale na granama breze i vrbe. Plivawe je bilo
strogo zabraweno, jer je postojala opasnost da
rusalke povuku plivaåa na dno. Sima Trojanoviñ
piãe da je postojala i zabrana prelaska preko vode u
ovo doba. On takoœe beleæi verovawe da su poplave
koje su karakteristiåne za ovaj period delo nekakvih
vodenih duhova, odnosno, demona. O strahu od vodenih vila u vreme perioda wihovih migracija saznajemo i iz ruskog obreda „isparañaja rusalke”.
Naime, devojke koje isprate „rusalku” do vode beæe
od we glavom bez obzira ãto se moæe pripisati
wihovom strahu da ih „rusalka” ne odvuåe sa sobom
na dno. Zbog toga se i proslava Rusalnaje zavrãavala
obrednim isterivawe rusalke (sliåno isterivawu
Morane) i „sahrawivawem rusalke” (na kraju Rusalne nedeqe).

edan od naåina na koji su naãi preci shvatali
prirodu vodenih vila bilo je tumaåewe da se
ovde radi o duhovima prevremeno umrlih devojaka. Bile su to devojke koje su se ubile zbog neuzvrañene qubavi ili, pak, one koje su umrle pre
svadbe, trudnice koje se umrle nevenåane, utopqenice… Sve su to bile izmuåene duãe, osuœene da
lutaju izmeœu svetova, ne mogavãi da naœu svoj veåni
mir. Duhovi ovih devojaka stalno su se vrañali na
mesta na kome su nekad æivele. Postojalo je verovawe
da su one åak i pomagale u poqskim radovima na

28

Svet onostranog zaista je drugaåiji od naãeg, ali ne
stoji wemu nasuprot. On egzistira paraleno s wim, u
univerzalnoj i prirodnoj harmoniji. Kao ãto
znamo, nikakav dualizam ovog tipa, kao ni dualizam
uopãte, nije postojao u veri naãih predaka, veñ je
dualistiåki pogled na svet karakteristiåan za
hriãñanstvo. Smrt se nije smatrala neåim „loãim”, negativnim, pa ni svet predaka i ostalih
htoniånih biña. Smrt je samo prelazak u drugo
stawe, kao ãto vidimo iz „Veroispovesti Slovenske
vere”. To je samo promena jednog oblika egzistencije.

Rusalka, Boris Zabirokin

wivama koje su kao æive obraœivale. O ovom
verovawu saznajemo iz kwige D.K. Zeqewina
„Oåerki russkoy mifologi”. On beleæi da je u
Rusiji postojalo verovawe da oni koji su prerano
umrli ne odlaze na ovaj svet, veñ lutaju naãim svetom kao duhovi.

z legendi i verovawa o vodenim vilama vidimo
da one predstavqaju vezu izmeœu dva sveta sveta
æivih i sveta mrtvih. Pre nego ãto pokaæemo
na koji naåin su naãi preci shvatali prirodu ove
veze ukazañemo na neãto veoma bitno… Naime, za
prethriãñanske narode, svet mrtvih nije bio svet
bilo kakvih duãa umrlih, veñ je to bio univerzum u
kome borave duhovi predaka. Preci nisu naprosto
duãe koje viãe ne borave u naãem svetu. Nisu samo
seni sa kojim je izgubqen svaki kontakt i koje , ni na
koji naåin, ne stupaju u odnos sa svetom æivih. U
pitawu su bili duhovi koji ostaju u odreœenoj vezi sa
svojim roœacima i potomcima, i od kojih se, po
potrebi, mogla traæiti pomoñ. Preci su pitani za
savet, prizivali su se u pomoñ za vreme bitke, a
mogli i da povoqno utiåu na sudbinu novoroœenåeta
(ãto vidimo iz verovawa u roæanice).

Ãto se tiåe samih rusalki, wihovim periodom
smatra se vreme sretewa proleña i leta. Ove godine,
taj period tj. Rusalna nedeqa poåiwe 13-og maja.
Rusalna nedeqa vezuje se za proslavu hriãñanskog
praznika Duhovi. Samo ime hriãñanskog praznika
je interesantno jer ukazuje na to kome je praznik
zapravo bio posveñen. Vidimo da se ovde radilo o
nekakvim duhovima, duãama mrtvim, a ne o svetom
Duhu koji, po tumaåewu Crkve, silazi meœu apostole.
Koliko je praznik posveñen duãama mrtvih star,
vidimo i po tome ãto je slavqen joã za vreme Etruraca (kasnije prihvañen od Latina i slavwen pod
imenom Rozalije).

Kada su æeleli da saznaju tajne buduñnosti, prethriãñanski narodi slali su svoje izaslanike u
podzemni svet. Tamo bi im bile otkrivene mnoge
tajne, i davani saveti u vezi buduñnosti. Oni koji su
poseñivali podzemni svet nisu, naravno, bili
obiåni qudi. Bili su to sveãtenici (recimo,
islandski goðar), ãamani (koji postoji i danas meœu
altajskim i sibirskim plemenima) itd. Videñemo da
su i Sloveni slali svoje izaslanike u podzemni svet.
Takoœe se smatralo da se preci iz podzemnog sveta
staraju o svojim potomcima, trudeñi se da im
obezbede sigurnost i blagostawe. O ovome saznajemo
iz verovawa u domovoja (duha pretka zaåetnika
porodice), nordijske „plemenske majke” Disir (isto
ãto i roæanice tj. zaãtitnice jednog roda), itd.

Buduñi da rusalke borave izmeœu dva sveta, one predstavqaju vezu izmeœu naãeg univerzuma i onostranog. One su medijatori i wihova htoniånost moæe da
se shvati upravo na ovaj naåin. Htoniånost zapravo
i nije negativna osobina, nekakva „mraåna priroda”, to je naprosto povezanost sa svetom mrtvih.

Preci su mogli doneti i plodnost. Vezu izmeœu
kulta predaka, rusalnih obreda i obreda prizivawa
plodnosti prouåavala je Natalija Veleckaja, a svoja
zapaæawa izloæila u kwizi „Mnogoboæaåka simbolika arhajskih rituala”. Veleckaja posmatra rusalne
rituale kao obrede vrãene u ciqu obezbeœivawa

29

blagostawa zajednici u predstojeñoj godini. Rusalni
rituali bili su, dakle, neka vrsta prizivawa plodnosti koja se, pak, dovodila u vezu sa svetom predaka.
Do svojih zakquåaka Veleckaja je doãla prouåavajuñi
istoånoslovenski obred „sahrawivawa rusalke” tokom kog se lutka-rusalka napravqena od pruña baca u
vodu.
Posmatrana na ovaj naåin „rusalka” bi onda bila
izaslanik poslat u podzemni svet, poslat precima
od strane potomaka. Iz obreda vidimo da se ona
zaista isprañala do vrata koji vode u podzemni svet
(isprañaj do vode). Veleckaja je prouåavala i rusalne
obrede Juænih Slovena, nalazeñi u wima joã jednu
potvrdu veze izmeœu rusalnih obreda, predaåkog
kulta i plodnosti.
Razliåiti elementi praznika rusalki ukazuju na
povezanost ovog praznika sa kultom predaka. Recimo, tu je oproãtajna veåera koja se za rusalku pravi
na kraju Rusalne nedeqe. Ovakva veåera se, kao ãto
znamo, tradicionalno ostavqala precima. Takoœe,
za rusalke, kao i za pretke, veruje se da borave iza
ogwiãta. Ovo mesto bilo je „srce kuñe” i obredni
prostor predaåkog kulta. O vezi praznika rusalki i
kulta predaka saznajemo i iz rusalnih obiåaja u
Istoånoj Srbiji. Naime na dan rusalnog sabora
æene-rusaqe padaju u trans i u tom stawu razgovaraju
sa duãama umrlih. Iako rusaqa direktno komunicira sa duãama mrtvih, i ostali prisutni uåestvuju u
toj komunikaciji. Oni igraju kolo oko rusaqe, a
ovakve igre Veleckaja posmatra kao pribliæavawe
svetu predaka.
Ãto se tiåe elemenata kulta plodnosti u rusalnim
obredima, Veleckaja ih nalazi u obredima koje su
praktikovalii Juæni Sloveni. U tim obredima
uåestvuju maskirane povorke ãto veoma nalikuje na
pokladne obiåaje tokom kojih se isteruje zima
(princip neplodnosti). Pa i sama „sahrana rusalke”
nalikuje na pokladnu sahranu Morane, primeñuje
Veleckaja. Tu imamo lutku od pruña koja se bacala u
vodu, kao i Moranina lutka. Na kraju imamo i
verovawe da rusalke ãtite useve i povoqno utiåu na
æitne prinose, na taj naåin uåestvujuñi u omoguñavawu blagostawa zajednici.
Vesna Kakaãevski

30

Kalendar biqaka:

ipa (lat. Tilia L.) je rod listopadnog drveña koji
obuhvata viãe od trideset vrsta. U naãim
krajevima najåeãñe rastu bela ili srebrna lipa,
krupnolista i sitnolista lipa. Moæe biti visoka i
preko trideset metara i stara viãe stotina godina.
Kod Srba i ostalih Slovena lipa je bila sveto drvo.
Visoke i razgranate lipe tradicionalno su rasle
pored crkava i hramova, pogotovu onih starijih. U
naãim krajevima crkve i xamije su u pojedinim
sluåajevima podizane na mestima gde je raslo ovo
sveto drveñe, åesto i åitavi gajevi. Pod tim lipama
nekada su odræavana suœewa, slavqeni su praznici,
stanovniãtvo se okupqalo zbog svakog bitnijeg
dogaœaja. Pored lipe su se zaustavqale povorke s krstovima za vreme obilaska wiva i useva, tu su prireœivane trpeze, itd. Kod Slovenaca je, na primer,
lipa koja raste u sred sela bila tradicionalno saboriãte momaka, koji su svoj praznik slavili na dan
sv. Florijana. Tu su paqene vatre, voœeni razgovori,
odatle je poåiwan i uobiåajeni prazniåki obilazak
sela da bi se zapalila nova vatra na ogwiãtu.
Pojedine svete lipe spomiwu se åesto, npr. postojala je „haxi-lipa” u Bawaluci, lipa kod sela
Lipnika (okolina Bihaña), lipa kod Trebiåa (Slavonija). Ime „Trebiå” postalo je svakako od treba =
ærtva i verovatno ukazuje na kult lipe tj. boæanstva
povezanog sa ovim drvetom. Zanimqivo je da je u
blizini lipniåke lipe bio manastir i da je tome
manastiru poklonio aga zemqe „koliko je hvatao
lipin hlad” (a to je, s obzirom na duæinu senke pri
zalasku i izlasku sunca, bilo dosta).
O pojedinim lipama priåane se legende. Pored svete
lipe u Bawaluci bio je potoåiñ. Jedan poboæan åovek, muslimanske veroispovesti, uoåi svog polaska
na haxiluk opere u wemu ruke i obriãe ih, okaåi
peãkir na granu lipe ali posle zaboravi da ga uzme.
Kada je stigao do Meke, vidi tamo onu istu lipu i na
woj svoj peãkir. On peãkir obeleæi i kada se posle
vratio u Bawaluku, ode do lipe i tu naœe svoj
obeleæeni peãkir. Po tom åudu prozove se ona lipa
„haxi(jina)”. Priåa se da je pod istom tom lipom
neka æena rodila dete. Desi se åudo: lipa se odmakne
tri metra u stranu, a na mestu gde se dete rodilo
izbije izvor bistre vode koji je dugo smatran svetim.

spavati, niti se smelo blizu we nastaniti. Neki
åovek otkine granu, pa mu pobesni kow, a kad je granu
vratio, kow mu ozdravi. Poqaci su takoœe strahovali od seåe i lomqewa lipe. Verovali su da ñe, u tom
sluåaju, umreti sam åovek koji poseåe drvo, ili neko
iz wegove porodice. Takoœe su govorili o „krvareñim lipama”, koje posle seåe jednostavno poånu da
krvare, i tako sve dok ne zaœe sunce.
Kult lipe je od davnih vremena u dekadenciji,
verovatno je da je ta dekadencija otpoåela joã pred
kraj slovenskog mnogoboãtva – dolaskom hriãñanstva na naãe prostore. Danas nema mnogo lipa u
naãim krajevima, meœutim, veliki broj toponima,
mnogo viãe u odnosu na ostalo drveñe (izuzev
hrasta), dokazuje da je lipa pre moralo biti mnogo
viãe, i da je wen kult bio mnogo snaæniji.
O velikom religijskom znaåaju lipe svedoåi i
åiwenica da se od we izvodi „æivi ogaw”. Ovaj ogaw
se upotrebqava za obnavqawe vatre, za lustraciju
qudi i stoke, i kao lek od mnogih bolesti. O znaåaju
lipe u staroj veri govori i wena povezanost sa
gromom, pa je moguñe da je to drvo bogiwe koje je bila

U Malom Vrpoqu kod Gradine postojala je jedna sveta
lipa, pod kojom se niko nije smeo odmarati ni

31

pandan gromovniku Perunu ili je na neki drugi
naåin bila povezana sa wim. Slovenci veruju da u
lipu ne udara grom. Obratno, Srbi kaæu da pod
lipom ne treba spavati niti se od kiãe zaklawati,
„jer u wu rado grom puca”. Lipa je korisna i kao
zaãtita: wenim granåicama kite se vrata i prozori
o Œurœevdanu (nekad Jarilovdanu). Åiwenica da se
lipa åesto sadi na grobqu dokaz je da se ona shvatala
i kao „senovito drvo”.
U narodu je lipa poznata kao „sreñno drvo” i stari
srpski kumiri bogova, po svoj prilici pravqeni su
i od stabla lipe („lipov bog” i „dræiã se kako
lipov bog” kod Slovenaca, takoœe i srpski izraz
„krstovi lipovi”, a ne treba zaboraviti da su krstovi kod Srba zamenili stare bogove). Da je lipa
„sreñno drvo” vidi se iz obiåaja da svatovi, kad
doœu, barjake najradije ostavqaju naslowene na lipu
(dok drugo drveñe, npr. bagrem i dud, izbegavaju). U
domañem kultu lipa je takoœe igrala odreœenu ulogu.
U Hercegovini se, kaæu, nekada venåawe sastojalo u
tome ãto su momak i devojka, u nedequ pre zore,

dolazili u crkvu sa dva svedoka, pa bi obiãli tri
puta oko bogomoqe, i za to vreme jedan svedok bi
dræao iznad wih lipovu granåicu i govorio: „Kao
ãto vi obilazite bogomoqu, onako i vas svako zlo
obilazilo!”
Kao sveto drvo, lipa je igrala bitnu ulogu u narodnoj
medicini. Raznim magijskim radwama, bolesti sa
åoveka prenoãene su na drvo, tako ãto bi se komadi
bolesnikove odeñe, nokti ili kosa, zabadali u
stablo. Bolesne qude i stoku su kadili dimom od
spaqenog lipovog drveta. Æivim ogwem od lipe
naroåito se leåi stoka. Ugqenom od lipe leåe se rane
koje teãko zarastaju; pije se u vodi kod bolesti
stomaka; posipaju se wime noge kada se mnogo znoje;
od æara lipe leåi se kaãaq, promuklost i glavoboqa; åaj od lipe, leskovog i vrbovog korena daje se
æeni koja nema dovoqno mleka. Naroåito je dobar
lek lipin cvet ubran na Meœudnevice. Bolesnik od
tuberkuloze treba svako jutro åetrdeset dana da
obilazi lipu pa ñe ozdraviti.

ova (lat. Sambucus nigra) je nisko listopadno
drvo ili æbun sa ispucalom korom. Raste od tri
do deset metara. Reå „zova” nastala je od „buzova”
ili „bzova” i praslovenskog je porekla. U naãem
narodu poznati su i nazivi: bazga, baz, baza, bazdov,
bazika, boza, bzovka, zovika, bezgovina.
Kod mnogih indoevropskih naroda zova je „demonsko
drvo”. Po narodnim verovawima veoma je loãe
poseñi ili oãtetiti zovu. Onaj ko bi se ipak usudio
da naãkodi zovi mogao bi da oåekuje smrt ili
oduzetost nekog dela tela (uglavnog tog kojim je
naudio drvetu). Poznata je i narodna kletva koja
kaæe: „Zova ti na ogwiãtu niknula”. Nasuprot tome,
onaj ko åuva zovu i brine o woj kao nagradu moæe
oåekivati sreñu i napredak u æivotu.
Jedan od razloga zaãto je zova posebno drvo je i to
ãto se u narodu veruje da na woj æive vile. Dolaskom
hriãñanstva umesto vila na drvetu su viœani „œavoli”, ãto je verovatno posledica uticaja sveãtenstva koje je pokuãavalo da uplaãi narod, kao i da
promeni i iskoreni verovawa koja nisu baã u skladu
sa novoprimqenom religijom.
Teãko je bilo iskoreniti stare obiåaje pa je do
danaãweg dana ostalo verovawe da zova ima magiånu
snagu, naime da otkriva tajne i da je dobra za odbranu
od zlih sila. Moñ zove da otkriva tajne najboqe

ilustruje opãtepoznata pripovetka „U cara Trojana kozje uãi”. U jednoj bajci na sliåan naåin zova je
otkrila tajnu o banu sa krmeñim uãima.
3ova ima naroåitu primenu u vraåawima oko stoke.
Wome se baje preko kravqih krsta, „da bi krava
imala mleka”. U nekim krajevima, kad kravu nisu
mogli da pomuzu, nasekli bi zove, trave povratiå,
graba i leske, pa sve to zameãano „nenaåetom” vodom,
zajedno sa mekiwama, davali kravi da jede. Dok krava
jede, govori se: „Zovo! Dozovi mi moje; povratiåu,
povrati mi moje; grabiñu, dograbi mi moje, a, leãåice, po bogu sestrice, ti budi svedok svemu tome!”

32

Zova na ovaj naåin priziva mleko. Negde se smatra da
zova moæe olakãati poroœaj tako ãto priziva
novoroœenåe da bræe izaœe iz majåine utrobe. Cev od
zove, na koju je nataknut u prirodi naœen probuãen

kamen, upotrebqava se u œurœevdanskim (jarilovdanskim) vraåawima oko stoke. Izvestan kultni znaåaj
zovin moæe se naslutiti iz åiwenice da se wome
kite dodole. Cevåicom od zove bodu se kolaåiñi
„mladenåiñi”. Postoji i verovawe da zovu ne vaqa
loæiti na vatri „jer ñe te boleti zubi”.
U narodnoj medicini zova je imala ãiroku primenu.
Åaj od cveta je lek od grudnih bolesti i glavoboqe;
list se upotrebqava protiv glavoboqe i od wega se
pravi melem za rane; od mladog grawa i kore takoœe
se pravi melem za rane; da bi æena lakãe rodila,
kvase je vodom sa srcem iz zove; zovina kora je lek kad
se zabode trn pod nokat; zovine æile lek su od nekih
koænih bolesti; zovom se leåi i reumatizam, teãko
mokrewe, kao i izluåivawe mleka iz dojki; zovin
cvet dobar je za znojewe; åaj od zove sa medom dobro je
uzimati kod teãkoña sa disawem.
Kada sazri plod zove, koji izgleda kao sitno groæœe,
Luæiåki Srbi od wega prave supu. Supa je crne boje
ali prijatnog ukusa i veoma je zdrava.

oæur (Paeonia) je rod viãegodiãwih biqaka iz
istoimene familije (Paeoniaceae). Vodi poreklo
iz Kine gde se uzgaja preko 1300 godina. Razne
vrste boæura rastu divqe i gaje se kao naãe narodno
cveñe. U narodu je boæur poznat kao:
– Paeonia officinalis: arapåe, boæurak, boæuriñ,
brozgva, devetak, duhovska ruæa, æenski boæur,
kraqev cvijet, kurjak, maåur, prstenik, trojaåke
roæe, trojaãka roæica, turkarica.
– Paeonia corallina: boæur, mosur, muãki boæur,
planinski boæur, trava od tri roæåiña,
crqeni boæur.
– Paeonia peregrina: baæur, boæur, brozgva,
kosovski boæur.
Nekada se u narodnoj medicini upotrebqavao cvet,
reœe krtola i seme, za leåewe padavice, velikog
kaãqa, za umirivawe uzbuœenog nervnog sistema, za
leåewe hemoroida i dr. Biqka nije dovoqno ispitana ni hemijski ni kliniåki. U narodu se joã
ponegde upotrebqava boæur kao lek. U korenu ima
tanina, etarskog uqa, masti, ãeñera, nekih alkaloida i drugih nepoznatih sastojaka. Homeopatska medicina upotrebqava sveæ koren. U cvetu ima tanina i
peonidina (jedna glikozidna antocijanska boja). On
se nekad upotrebqavao protiv epilepsije, a danas

joã ponegde protiv gråevitog kaãqa. Takoœe, kao
sastojak åaja za dimqewe i kaœewe astmatiåara.
U semenu ima masnog uqa, ãeñera, tanina, smole i
boje. I ono se nekada upotrebqavalo protiv epilepsije. Izaziva povrañawe. Kod nas su ga koristile
æene za ureœivawe menstruacije, ali je zbog nepaæwe
åesto dolazilo do trovawa.
Postoje razne priåe o nastanku boæura. Po jednoj
priåi boæur je nekada bio bele boje pa je od krvi
junaka poginulih na Kosovu poqu postao crven i kao
takav se raãirio po celom svetu. U svim narodnim
verovawima boæur cveta na mestima gde su bile
velike bitke. Tako u blizini Ñustendila, gde ima
mnogo boæura, veruje se da raste od prolivene krvi
Srba i Bugara koji su se tu nekada sukobili. Sliåno
verovawe gde na mestu prolivene krvi izraste cvet
imamo i u drugim mitologijama: po gråkom mitu, iz
krvi Adonisa, koji je poginuo u lovu, nikle su
rumene ruæe; iz krvi sirijskog boæanstva Atisa
nikla je qubiåica; sliåna verovawa postoje i u
Egiptu itd. „Za boæur na Dobriåu (topliåki okrug),
koji je razliåite boje, priåa narod da je postao posle
jedne velike bitke, u kojoj su se borile razliåite
„vere”: crni boæur postao je od ciganske krvi, plavi
od turske, a crveni od srpske...” - zapisao je Veselin
Åajkanoviñ u kwizi „Reånik srpskih narodnih
verovawa o biqkama”.

33

U raznim obiåajima vezanim za boæur vidimo tragove naãe stare vere. Kasnije su ti obiåaji povezani
sa hriãñanskim praznicima. U pomenutoj kwizi
Åajkanoviñ daqe navodi da: „boæur ima u sebi
izvesnu supranormalnu snagu (tome je svakako mogla
doprineti i narodna etimologija koja wegovo ime
dovodi u vezu sa „bog”). Kad bi, uoåi Vidovdana,
polazila åeqad iz kuñe na oro, domañin bi svakome
predao po struk boæura i rekao: „Da budeã kao ovaj
cvet crven i jak”. „Komu svet mrca pred oåima, da
pije seme boæurovo koje preœe sunåeva istoka i da ga
nosi kod sebe i u vode i na svako mesto dobro je”.
Boæur se nosi okoåen o vratu kao sredstvo protiv
padavice, ludila, promuklosti i vratoboqe. Pored
ærtvenih jela koja se o Œurœevdanu nose na zapis,
mora se obligatno nalaziti i boæur.”
Andrej Stefanoviñ

Slovenske bajke:

iveli otac i majka, i imali kñer Mirku. Pre
nego je Mirka odrasla, umre majka. Drugog
meseca po majåinoj smrti ode devojåica svojoj
kumi na prelo. Kuma joj poåe govoriti kako bi dobro
bilo da se wen otac ponovo oæeni, i da wu, kumu, za
æenu u kuñu dovede.
– Ja ñu te mnogo boqe od prave majke paziti, jer ñu ti
svake veåeri noæice u mleku prati – govorila je.
Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za æenu.
Prve veåeri, zbiqa, opra ona svojoj pastorki noge u
mleku, ali druge veåeri ne, a kasnije – nikad viãe.
Vremenom dobi Mirka åetiri sestrice. Prva je
imala jedno oko, druga dva, treña tri, a åetvrta,
najmlaœa, åetiri oka. Sada je morala i za sestre
raditi, wihove haqine prati, sve prqave i teãke
poslove u kuñi obavqati, pa åak i stoku napasati. A
mañeha joj je davala da sa sobom na paãu nosi samo
stari, stvrdnuti hleb i zaquñeni sir. Pa ipak,

izraste Mirka u lepu devojku, obraza beqih i
rumenijih od svojih sestara.
To je mañehu muåilo i trudila se da sazna od åega joj
pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kñer
sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su
stada i krda na livadi pasla, reåe jednooka sestra:
– Mirka, pleti mi kose i pevaj!
Mirka poåe da åeãqa sestrinu kosu i da je plete u
kike, a dok je to radila, pevuãila je tihim glasom:
„Spi jedno oko, spi!” I devojka usni. Tada doœe
ãarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa
drugog da pije. Kada su se naveåe kuñi vratile, upita
mañeha svoju kñer:
– Ãta si videla?
Ali devojka niãta nije videla. Zato je sutradan
sestra sa dva oka morala stoku na ispaãu goniti.
Kada su bile izvan kuñe, reåe ona Mirki:

34

– Hodi, oåeãqaj me!

– Ãta si videla?

Mirka je sestri åeãqala kosu i pri tom pevala:
„Spi jedno oko, spijte oba!” I opet doœe ãarena
krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog
da pije. A naveåe, kad stigoãe kuñi, upita mañeha
svoju kñer:

A kñi joj odgovori:
– Dok su moja tri oka spavala, doãla je ãarena krava
i naãoj Mirki dala sa jednog roga da jede, a sa drugog
da pije.
Mañeha se silno razgnevi i odluåi da ãarenu kravu
zakoqe. Stoku je predala svojim kñerima, a pastorki
je zapovedila da sedi kod kuñe. Zato je Mirka svakoga
dana, gorko plaåuñi, otprañala iz ãtale svoju
ãarenu kravu. Jednom joj reåe krava:

– Ãta si videla?

– Danas ñe me zaklati. Zamoli mañehu da moj burag
urediã. U wemu ñeã nañi koãticu; wu zasadi pored
prozora. Iz koãtice ñe izrasti lipa, koja ñe biti
od stakla. Pod lipom ñe kevtati psiñ.
Pastorka uåini kako joj je ãarena krava rekla. Iz
koãtice izraste ãarena lipa, pod wom se stvori
studenac, a kraj studenca zakevta psiñ. Sada je Mirka
na studencu odeñu prala i hladila svoje raskrvavqene ruke.
Jednom naiœe naoåit momak. Htede da proœe mimo,
ali ga privuåe kevtawe Mirkinog psiña i nekakva
prijatna zvowava. Ugleda divnu lipu koja je
treperila i zvonila, pod lipom studenac, a na
studencu prelepu Mirku. Sve mu to priraste za srce,
a najviãe mu se dopade Mirka, iako je bila u
neuglednoj odeñi. On je zaprosi kod mañehe.
Ali devojka niãta nije videla. Zato je kñi sa tri oka
morala drugoga dana da stoku na paãu tera. Kada su
bile na paãwaku, reåe ona sestri:
– Sedi, Mirka, i oåeãqaj me!
A Mirka je i wu åeãqala i istu pesmu pevala: „Spi
jedno oko, spijte dva, spijte sva tri!” Ponovo doœe
ãarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa
drugog da pije. Kad bi veåe, prenu se sestra i reåe:
„Vreme je, poœimo kuñi!” Kod kuñe upita mañeha
kñer:
– Ãta si videla?
A ona, takoœe, nije niãta videla. Drugoga dana
potera najmlaœa, åetvorooka kñi, stoku na paãu. A na
paãwaku reåe ona sestri:
– Priœi, Mirka, i oåeãqaj me!
Mirka priœe, sede i poåe pevuãiti: „Spi jedno oko,
spijte dva, spijte tri!” Ali na åetvrto zaboravi.
Opet doœe ãarena krava i dade Mirki sa jednog roga
da jede, a sa drugog da pije. Za to vreme, dok su tri oka
spavala, åetvrto je sve videlo. Naveåe se sestra
toboæe prenu iz sna i reåe: „Vreme je, poœimo kuñi!”
Kod kuñe upita mañeha:

Mañeha htede da pukne od jeda ãto je tako naoåit
momak, kraj wenih kñeri, zaprosio pastorku. A kada
shvati da je wega privukla staklena lipa sa svojom
neobiånom zvowavom, zapovedi kñerima da uzmu
sekire i drvo poseku. Momku, pak, reåe da po devojku
doœe kad proœe sedam dana.
Za to vreme åetiri sestre su udarale sekirama u
stablo, ali lipa nikako da padne. Kada momak posle
sedam dana stiæe pred Mirkinu kuñu, sruãi se
staklena lipa i pade na wegova kola, grane joj se
polomiãe, liãñe presta da zvoni. Momak se
rastuæi, ali odluåi da zajedno sa Mirkom poveze i
wenu lipu. Kada su krenuli i psiñ potråa za kolima,
pa i wega povedoãe.
Mirka je dobila sina. Kada je mañeha za to saznala,
viãe nije mogla da izdræi. Opsedale su je zle misli.
Jednog dana poœe Mirki u posetu, a sa sobom povede
svoju kñer sa dva oka. Mirka je leæala u posteqi.
Mañeha sede kraj prozora i zapita:
– Kñeri, kako se oseñaã? Da nisi bolesna?
– Nisam – odgovori joj Mirka.
– Kñeri moja – reåe tad mañeha – onda moæeã ustati.
Priœi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom
studencu igraju!

35

Mirka ustade i priœe prozoru, ali je mañeha gurnu
preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali
se u vodi pretvori u patku, koja izroni i poåe tuæna
da plovi po studencu. Mañeha pogleda kroz prozor,
ali ugleda samo plovku i poverova da se Mirka
utopila. Brzo svuåe haqinu sa svoje kñeri koja je
imala dva oka i zapovedi joj da legne u Mirkinu
postequ.

povila i poloæila u kolevku, poåe silno da plaåe i
govori:
– Moja lipa ne zvoni, dobri psiñ ne laje, a moj sin
jako, jako plaåe! Sinåiñu moj, ovo je posledwa noñ, i
nikada, nikada viãe neñu doñi!
U isti åas iskoåi åovek iz svog zaklona i uhvati

Kada se mladi domañin kuñi vrati i svoju æenu u
posteqi ugleda, zaåudi se i upita:
– Od åega si tako poruænela? Da se nisi razbolela?
– Ah, mnogo sam bolesna! – odgovori devojka,
podraæavajuñi Mirkin glas. – Ko zna da li ñu ikada
viãe biti onako lepa.
– Ne æalosti se – reåe joj tada on. – Neka se samo tvoje
dobro srce ne promeni.
Oko ponoñi ulete patka kroz otvoren prozor u sobu,
prometnu se u staricu i, plaåuñi, okupa svog
sinåiña. Kada ga je povila, sela je uz kolevku i,
quqajuñi dete, govorila:
– Moja lipa ne zvoni, dobri psiñ ne laje, a moj sin
jako, jako plaåe! Sinåiñu moj, joã ñu te dve noñi
pohoditi, a potom nikada, nikada viãe neñu doñi!
Druge noñi ulete patka ponovo kroz otvoren prozor,
prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i
okupa sina. Uto zakevta psiñ i probudi mladog
domañina. On ustade, pogleda kroz prozor i na svoje
veliko åudo spazi da se lipa uspravila. Poœe on u
sobu da to saopãti æeni, ali tamo, umesto svoje
æene, ugleda staricu. Sakri se iza zavese da vidi ãta
ta stara æena tu radi. A ona quqa wegovog sina i
govori:
– Moja lipa ne zvoni, dobri psiñ ne laje, a sin mi
jako, jako plaåe! Sinåiñu moj, joã ñu te jedne noñi
pohoditi, a potom nikada, nikada viãe neñu doñi!
Onda se starica prometnu u plovku i kroz prozor
izlete napoqe. Åovek, koji je iza zavese sve åuo i sve
video, protrqa oåi misleñi da sawa, a kad vide da je
budan, odluåi da druge noñi u zasedi åeka.

staricu za ruku pre nego je uzmogla da se u patku
prometne. Ona poåe da jeca i da moli:
– Pusti me, pusti, dragi, dok je pravi åas!
– Ne puãtam te! – odgovori ovaj, poznavãi glas svoje
æene. – Neñu te pustiti dok mi ne kaæeã ãta treba
da uåinim.
Tada starica reåe:
– Ja imam pojas okolo trbuha. Ako uspeã da taj pojas
jednim zamahom seåiva prereæeã, ostañu kraj tebe,
ako li ne uspeã, biñe velikog zla.
Mladi domañin odmah zamahnu seåivom, preseåe
pojas otprve i pred wim se stvori Mirka, joã lepãa
nego pre. Ona mu ispripoveda ãta joj se pre tri dana
dogodilo, pa mladi åovek, ne åaseñi åasa, dograbi
mañehinu kñer sa dva oka i najuri iz kuñe. Mañeha kad
je vide, od jada presvisnu.
Sada opet lipa zvoni, ispod we laje psiñ, a sinåiñ se
osmehuje.
Priredila Jelena Ãolak

Treñe noñi ulete patka ponovo kroz prozor, pretvori se u staricu, okupa i uredi sina. A kada ga je
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
39
Slava! : åasopis posveñen rodnoj veri / glavni i odgovorni urednik Vesna Kakaãevski. – 7522 [2014],
br. 2 –. – Beograd (Jovana Isailoviña 42) : Vesna Kakaãevski, 7522 [2014]
– (Gorwi Milanovac; Kodeks Print). – 29 cm
Dva puta godiãwe
ISSN 2334-9271 = Slava! (Beograd)
COBISS.SR-ID 202612748

36

Једнога топлог дана,
под сенком мирисног хлада,
На своме цветноме трону
штедра је седела Лада.
Већ шесет пута је Сварог
обиш земаљским шаром,
Нездраве, пролетње магле
сунчаним гонећи жаром.
И Лада гледаше земљу,
И росно гледаше цвеће,
И њене божанске груди
испуни осећај среће.
Војислав Илић
„Лада”
„Песме”

ISSN 2334-9271

9 772334 927001