LAZAR TRIFUNOVIĆ, Slikarski pravci XX veka, Priština 1982

(POP ART), NOVI REALIZAM I (NOVA FIGURACIJA) Obnova predmeta
Na početku 60/ih, kada su apstraktni ekspresionizam i enformel bili na kraju svog razvoja, došlo je do reakcije sa kojom je oživelo interesovanje za predmet i figuru. Obnova slike započela je obnovom predmetnog značenja i ponovnim uvođenjem koliko-toliko realistički naslikanog oblika. Reč obnova treba shvatiti uslovno jer su i u pop artu, i novom realizmu i novoj figuraciji obnavlja značenje slike putem predmeta ili odnos znaka prema označenom objektu a ne sam predmet, ne radi se o vraćanju na tradiciju i stara rešenja. Paralelno sa američkim pop artom u Evropi se razvijao NOVI REALIZAM – Iv Klajn, Arman, Ens, Difren, Tingili, Speri, Sezar, Rotela, Niki de Sen Fal i Kristo. Zajednički su izlagali od 19601971. Duhovni vođa grupe i njen teoretičar je bio Pjer Restani, koji napisao 3 manifesta. Novi realizam pojavljuje se u vreme krize enformela. Ideja je bila da se novom obradom stvarnosti i drugačijim shvatanjem obnove pokidane veze između umetnosti i čoveka. Novi realizam se sa takvim namerama približio pop artu, mada je postojala velika razlika u ikonografiji, tehnologiji i stavu prema svetu i životu. Restani “novi realisti prikazuju realnost u različitim aspektima njenog izražajnog totaliteta”, što znači da je stvarni predmet u centru njihovih istraživanja, s tim što je on postavljen u agresivan ili kritički kontekst i izražen u obliku asamblaža i dekolaža, reljefa i nefunkcionalnih mašina s besmislenim radom u prostoru. Sve sa ciljem da se otkriju “nova usmerenja u prirodi, jer je savremena priroda mehanička, industrijska i preplavljena reklamama. Stvarnost svakodnevnog života postali su sada fabrika i grad”. Predmeti sa otpada i njegova uvođenje u konstrukcije ukazuje na praksu dadaizma, mada je taj antiumetnički svet u novom realizmu dobio drugačiji karakter. Njihov redimejd nema negativan izraz, to je pozitivno umetničko sredstvo. Postavljeni u serijama i nizovima, presovani, pakovani i lepljeni, predmeti su promenili svoje prvobitno značenje i povratili svrhovitnost u umetničkom delu, a sa njom i estetsku vrednost, u čemu se novi realizam bitno razlikovao od dade. Novi realizam je produbio krizu slike i zato se obratio drugim izražajnim sredstvima. Iv Klajn je koristio modele kao “žive četke”, prazne prostore i sopstveno telo u akciji, a plavim monohromima uspeo je da stvori čiste metafizičke ikone, okrenute kosmosu i univerzumu. Koristio je svako sredstvo da pigment veže za podlogu: vodu, vatru, led, i ta tehnološka čistoća održava nužnu ravnotežu između metafizičke dubine njegovih dela i industrijskog vremena u kome je nastala. Klajn umetnost ne vidi ostvarenu samo u slikama, već i u idejama, projektima, metodu, teoriji, i u tom smislu je preteča konceptualizma. Kod drugih novih realista koncentracija na predmet je daleko određenija; pomoću njega se utiče na stvarnost, kako to radi Kristo sa pakovanjem objekata, zgrada pa i prostornih ambijenata. Postojao je i angažovaniji stav, u obliku ciničnog kriticizma. “Želeo sam da podsećam ljude na njihovo životarenje” – Jan Tangili, kaže za svoje zarđale gvožđurije i apsurdne mašine, jer je to bilo vreme kad se Evropa bacila na mašinu za pranje rublja, televiziju, firžider. Kult novog predmeta počeo je da se stabilizuje. “Bilo je lepo gurnuti društvu pod nos ove starudije.”Tinglijeva mašina U čast Njujorka, koja se raspala sama od sebe u dvorištu Muzeja savremene umetnosti u Njujorku. Asamblaže i slučajno nađene predmete novi realizam je uveo u kontekst menjajući im na taj način estetičku funkciju. Može se čak govoriti o poetici kvantiteta koju su razradili Arman s akumulacijama i Sezar sa kompresijama. Nagomilavanjem jednog istog predmeta postiže se svojevrstan reljef, kakve su Armanove akumulacije ventilatora i revolvera. Sezar je presovao čime oblik menja prvobitno značenje, količinom predmeta on se poništava kao predmet, ruši se njegov identitet ali novu izražajnu snagu dobija sam kvantitet, ta nagomilana masa. “Kvantitet je izraz našeg vremena” – Arman. Kvantitet je novi realizam video, otkrio i pretvorio u estetičku funkciju.

• POJMOVNIK, M. Šuvaković, BG-N.Sad, 1999
NOVI REALIZAM
Novi realizam pokret posle enformela koji je delovao u Francuskoj između 1960. I 1963. Nastaje kao kritika individualizma i subjektivnosti lirske apstrakcije i enformela. Nastaje kao obnova avangarde (dade) i korespondira strategijama američke neodade i pop arta. Termin je uveo Pjer Restani u manifestu 1961. On je i oformio grupu novih realista u Parizu 1960. Novi realisti su radili u različitim područjima umetničkog izražavanja, prikazivanja i ponašanja – dekolaži, otisci, monohromno slikarstvo, elementi nove figuracije, akcije, pakovanja, samouništavajuće mašine. Dve su odlike novog realizma:

1. postdišanovski pristup objektu kao ni-slici-ni-skulpturi, već asamblažu i ready made-u 2. termin realizam ukazuje na doslovno i direktno korištenje materijala i predmeta iz urbanog modernog
društva. Njihovi objekti ukazuju na eruptivno i opsesivno oslobađanje predmeta, o umetničkog posvećivanju predmetu, o predmetu kao uljezu bez koga se više ne može itd. Oni slede dadaističku pouku o agresivnom delovanju predmeta. Insistiraju na ironiji i paradoksu. Naglašavaju subjektivnost i iracionalnost, ali ukazuju i na društvene uzroke i posledice umetničkog rada. Novi realizam obnavlja predmetna značenja, ne po modelu nove ikonografije prikazivanja kao u pop artu , već po obnovi Dišanovih i Švitersovih eksperimenata sa značenjima predmeta i predmetnog sveta.

LAZAR TRIFUNOVIĆ, Slikarski pravci XX veka, Priština 1982

(POP ART, NOVI REALIZAM) I NOVA FIGURACIJA Obnova predmeta
Za razliku od pop arta i novog realizma, obnova predmetnog značenja u NOVOJ FIGURACIJI odvijala se prirodno bez skokova i naglih promena pošto je figuralno slikarstvo održalo svoj kontinuitet i u vreme enformela i optičke umetnosti. U tim trenucima bilo je po strani od aktuelnih istraživanja ali se nije ugasilo. Ipak nova figuracija poč. 60-ih nije prost nastavak realističke umetnosti, one se razlikuju po koncepciji tematskog repertoara i shvatanju funkcije slike – klasično figuralno slikarstvo je udaljavanje od života završilo u krajnjem estetizmu, dok je nova figuracija okrenula sliku prema vremenu i prostoru, socijalnim i političkim problemima, shvatajući je kao instrument intervencije umetnosti u istoriji. Mada se u nekim istorijskim asocijacijama oslanjala na ekspresionizam i nadrealizam, nova figuracija je svoje prave izvore pronašla u radovima Žana Dibifea, Frensisa Bejkna i grupe Kobra. Dibife je potpuno odbacio prostor, svetlo-tamnu modelaciju, stabilnu formu i stare funkcije boje i crteža, tj. vizuelnu deskripciju i tonsku identifikaciju predmeta. Umesto njih u sliku je uveo materiju i materijale, koje je nanosio u visokim astama, grebao i škrabao, čime je dao podstrek razvoju enformela. Ipak sem tog izleta u fazi “teksturologije” Dibife je ostao prevashodno figuralni slikar posebne vrste. Preko guste i fakturirane paste, koja je podsećala na ospucalu zemlju i zgužvane gradske asfalte, postavljao je crtež ljudske figure, ugreban ili belom linijom, inspirisam radovima umobolnika i dečijim crtežima. Time se na ciničan način osmehnuo profesionalnoj umetnosti, a istaživanje primarne forme, oslobođeno civilizacijskog nanosa, dovelo ga je do slika ludaka i naivnih, nepismenih ljudi. On ih je sakuplja stvorio veliku kolekciju art brut koja mu je služila kao podsticaj i nadahnuće za sopstvenu

sirovu umetnost. “Kada radim je ne mislim samo na uživanje šake specijalista već želim da moje slike zabave i zainteresuju čoveka sa ulice, koji nema nikakvo obrazovanje”. U značajne prethodnike novoj figuraciji spadaju i slikari Kobre, međunarodne umetničke grupe – P. Alešinski, A. Jorn, Kornej i Konstan. Zajednički izlažu od 1948-1959. Cilj je što veća neposrednost i automatizam u postupku. I njima je uzor bio Dibifeov art brut, a metode psihičkog automatizma približile su ih akcionom slikarstvu. U isto vreme kad i Dibife u Francuskoj u Engleskoj je stvarao Frensis Bejk. Pročuo se posle rata ciklusom slika na temu Raspeća, koje su se kao metafora uklopile u atmosferu hladnog rata. On je studirao stare majstore – Velaskeza, Ticijana, Van Goga – i slobodno parafrazirao njihove teme, uvodio ih u nove kontekste, i uspeo da stvori posebnu ikonografiju sa tragičnim sadržajem. Mesarnice sa obešenim polutkama, leševi, deformisane glave. Naročitu je pažnju posvećivao deformaciji koja nastaje kretanjem. “Ono što želim je da deformišem stvar da bude daleko od svog izgleda, ali i da u tom deformisanju ona na kraju ponovo dođe do svog izgleda”. Za takvu vrstu metamorfoze nalazi je pouke u Mejbridžovim fotografijama u kojima su prikazivane faze pokreta. Fotografski predložak i inače je igrao značanu ulogu u njegovom stvaralaštvu, kao model za određen tip forme (kadar iz flma Oklopnjača Potemkin), ili kao zamenu u slikanju portreta jer se tako može koncentrisati na čoveka a da on nije prisutan. “Na osnovu fotografije otključavam ono što smatram stvarnošću predstavljenog”. U drugom talasu nove figuracije 60-ih postoji izrazito interesovanje za “svakodnevne mitologije” što je dovelo do toga da se predmet pretvori u izraz subjektivne projekcije, tako da njegovo značenje ne zavisi od strukture već od ideologije koje su stvorene mimo njega i izvan slike. Na taj način nova figuracija se umešala u život ali sa namerom da se pretvori u društvenu kritiku. Što veća angažovanost postignuta je bizarnim i drastičnim temama, starom tehnologijom i ličnim doživljajem sveta koji je stajao kao emotivna protivteža metežu i haosu savremenih društava, preglednim i ilustrativnom crtežom. Nova figuracija nije slikarski pravac u užem smislu, već skup različitih slikarskih izraza, narativnih i simboličnih, koji imaju zajedničku oznaku u korištenju čovekovog lika kao medijuma za uspostavljanje odnosa sa životom i istorijom. Ta ikonična predstava proizašla je iz ubeđenja da slikarstvo ne može izgraditi svoj jezik bez predmeta i čoveka, bez obzira na to koliko su oni deformisani. U toku nove figuracije u kome pretežu NARATIVNOM SADRŽAJU (Ajo, Arojo, Telemak, Kremonini, Vos itd) umetnik neposrednu vezu sa stvarnošću i “hladan pogled” ostvaruje proširivanjem tematike na svakodnevnicu i na novi žanr urbanog života. To su prizori iz kupatile, ulice, kuhinje, ulični seks…identifikacija sa gledaocem. U prodiranju u svakodnevni život umetnost se služila običnim i banalnim predmetima, viškom stvari kojima je čovek opteretio svoj život, pretvarajući ga u neku vrstu besmislenog antikvarija u kome se gubi smisao njegovog postojanja. U drugoj struji, SIMBLIČNOJ FIGURACIJI, priča je svedena, a ulicu je zamenilo metaforično razmišljanje o životu i čovekovoj egzistenciji. To su često depresivne slike, sa zagonetnim sadržajima, surove i brutalne u formi, ali i sa izrazitim nastojanjem da se sačuvaju pikturalne vrednosti i likovno dovede u skladnu estetičku ravnotežu s idejnim. Sredstva su uglavnom klasična, mada kod pojedinih sklonost ka kolažu, što potiče iz enformela i neodade. Treći tok nove figuracije, ANGAŽOVANA UMETNOST, nastaje kao neposredna reakcija na socijalnu i političku situaciju savremenog sveta. Masovno, potrošačko društvo Zapada, kapitalizam, rat, ekonomske i političke diktature, nezaposlenost. Umetnost nije mogla da ostane po strani. Slikarstvo se uključuje u borbeni talas progresivnih snaga, naročito u Španiji, protiv Frankove diktature. Tematika – politički zatvorenici, hapšenja, demonstracije, štrajkovi, tuče. U prvom planu je tema, važnije je šta nego kako, pa se preuzimaju sredstva plakata i novina, neki oblici političke borbe: ilegalni proglasi, karikatura, grafika. Angažovana figuracija je korisitla svako sredstvo ako služi svrsi.

***
U pop artu, novom realizmu i novoj figuraciji predmet je centar istraživanja ali im semantičke vrednosti nisu iste. U pop artu on znači tačno ono što predstavlja

u novom realizmu njegovo značenje je promenjeno kontekstom u koji je doveden u novoj figuraciji određeno je društvenim i političkim stavovima umetnika. Pop art je bio inertan i kritički neangažovan novi realizam je dao pozitivan smisao didaktičkom antiumetničkom gestu nova figuracija otišla je najdalje u reakciji na društvene pojave. Koliko umetnost u svojoj nagažovanosti treba da bude uvučena u konkretne društvene i političke situacije? Problem je kako ostvariti svoju angažovanost: u sebi, polemikom i destrukcijom sopstvenih struktura, na slici, slikajući određene situacije, scene i prizore. U svakom slučaju, obnovom predmetnog značenja između društva i umetnosti uspostavljen je napet odnos koji će dostići kulminaciju 1968.

• POJMOVNIK, M. Šuvaković, BG-N.Sad, 1999
NOVA FIGURACIJA
Nova fuguracija – zbirni naziv za figurativne pokrete od kraja 50-ih. Zasniva se na kritici apstraktne umetnosti kao dovršenog i istrošenog koncepta koji je otuđen od ljudskog sveta. Ipak prikazivanje čoveka i predmeta ne zasniva se na humanističkom modelu koji ima reference u svetu, već kao oblik anegdotskog i narativnog slikarskog govora koji svet potrošačkog društva i masovne kulture prikazuje kroz tipične predstave filma, fotografije, stripa ili reprodukcija iz istorije umetnosti na humoran i brutalan način. Krajem 50-ih, kritika i odbacivanje moderne umetnosti i kulture. U Beogradu Medijala – metafizičko integralno slikarstvo po uzoru na renesansu. Iz Medijale se 60ih razvila beogradska nova figuracija koju određuju tendencije:

1. zasnivanje reduktivne figuracije kao slikarstva znaka ili strukture ikoničnih znakova kroz slike plaža
Radomira Damjanovića Damjana i bele slike skladišta Leonida Šejke

2. ironijska i humorna situacija Radomira Reljića 3. brutalna postnadrealistička fantastična figuracija Dade Đurića, Vladimira Veličkovića i Ljube
Popovića

4. razvoj post-pop-artističke figuracije narativnog i kvazimetafizičkog karaktera tokom 60ih (Dragoš
Kalajić) i 70ih (Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski, Vladimir Jovanović, Dragan Mojović).

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful