ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКИ ЗБОРНИК

Књига XVIII

У част 20. година
Етно-културолошке радионице

УДК 008:39(082.1)

ISBN 978–86–907131–3–4

WORKSHOP FOR ETHNOLOGICAL AND CULTURAL STUDIES – SVRLJIG

Book XVIII

ETHNO-CULTURAL

ANNALS
for the study of the culture of eastern Serbia
and the neighbouring regions
Editor-in-Chief

Sreten Petrović
Editor

Nedeljko Bogdanović
Editorial Staff
Petar Vlahović, Mihaj N. Radan, Dragan Žunić,
Stanka Janeva, Ivica Todorović, Rade Milojković,
Irena Ljubomirović, Vojislav Filipović, Zoran Vučić
Editorial Secretary
Slaviša Milivojević

Svrljig
2014

УДК 008:39(082.1)

ISBN 978–86–907131–3–4

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКА РАДИОНИЦА – СВРЉИГ

књига XVIII

ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКИ

ЗБОРНИК
за проучавање културе источне Србије
и суседних области
Главни и одговорни уредник

Сретен Петровић
Уредник

Недељко Богдановић
Редакција
Петар Влаховић, Михај Н. Радан, Драган Жунић,
Станка Янева, Ивица Тодоровић, Раде Милојковић,
Ирена Љубомировић, Војислав Филиповић, Зоран Вучић
Секретар редакције
Славиша Миливојевић

Сврљиг
2014

Београд Тираж 300 Штампано 2014 . тел.Издавач: ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКА РАДИОНИЦА – СВРЉИГ Боре Прице 2.kcsvrljig.rs За издавача: Раде Милојковић Рецензенти: Сретен Петровић Недељко Богдановић Војислав Филиповић Ивица Тодоровић Лектор Недељко Богдановић Превод резимеа на енглески: Марина Цветковић Класификација Татјана Филиповић – Радулашки Припрема и штампа Чигоја штампа. Сврљиг. 018/ 821–059 www.

археолошких. XVIII. Сврљиг 2014 ДУХОВНА И МАТЕРИЈАЛНА КУЛТУРА СТАНОВНИШТВА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ И СУСЕДНИХ ОБЛАСТИ У овом броју Зборника доносимо прилоге етнолошких. књ. културолошких и филолошких истраживања културе источне Србије и суседних области .Етно-културолошки ЗБОРНИК.

Дејан Крстић (Зајечар) . др Владимир П.Председник Савета Етно-културолошке радионице мр Раде Милојковић Председник Управног одбора Етно-културолошке радионице проф. др Недељко Богдановић (Ниш) др Анна Плотникова (Москва). мр Раде Милојковић (Сврљиг) др Милена Беновска-Събкова (Софија). др Драган Жунић (Ниш) др Сретен Петровић (Београд). Петровић (Београд) др Оливера Васић (Београд). др Бранимир Ђорђевић (Ниш) др Весна Марјановић (Београд). др Сретен Петровић Савет редакције зборника др Радост Иванова (Софија) др Танас Вражиновски (Скопје).

. . . . ИСКОПАВАЊА 2009. . 11 I ИСТРАЖИВАЊА СЛОВЕНСКИХ КУЛТУРА Анна А. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . И 2013. . . . . . . . . . . . . . 15 25 37 43 59 69 75 83 91 97 III ТЕОРИЈСКЕ И МЕТОДОЛОШКЕ НЕДОУМИЦЕ у истраживању и тумачењу народне културе Сретен Петровић РИТУАЛИ. 117 7 . . . . . . . . . . . . . . . Владимир П. . . . . . . . . . . . . . . Ивица Тодоровић РИБА У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ТРАДИЦИЈИ У КОНТЕКСТУ ДРЕВНИХ ПРЕДСТАВА И СТАРОЦИВИЛИЗАЦИЈСКИХ РЕЛИГИЈСКИХ ПРАКСИ . . . . . . . . . . . . . . . . . Милина Ивановић-Баришић БИЉНИ СВЕТ У ГОДИШЊИМ ОБИЧАЈИМА У СВРЉИШКОМ КРАЈУ . . . . . . . . . . . . . . . . Оксана Шалак ФОЛЬКЛОР ПОДОЛИИ (УКРАИНА) В ЗАПИСЯХ МАРКО ВОВЧОК И ОПАНАСА МАРКОВИЧА: НОВАТОРСТВО МЕТОДИКИ СОБИРАТЕЛЬСКОЙ ПРАКТИКИ . . . . . . . . . . . . . 103 Недељко Богдановић ЈЕДАН (НЕ)МОГУЋ ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Петровић ПОЗНОНЕОЛИТСКИ ОБЈЕКАТ СА ЛОКАЛИТЕТА TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Садржај Предговор . Јосип Шарић АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА TIMACUM MAIUS – НИШЕВАЦ . . . . . . . . . . . . . . . Селена Витезовић ПОЗНОНЕОЛИТСКИ КОШТАНИ ПРЕДМЕТИ СА ЛОКАЛИТЕТА ТИМАКУМ МАЈУС – НИШЕВАЦ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Плотникова КАРПАТЫ И БАЛКАНЫ В ЭТНОЛИНГВИСТИЧЕСКИХ ИССЛЕДОВАНИЯХ XXI ВЕКА . . . . . . . . . II АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА Александар Булатовић. . Ирина Коваль-Фучило ПОВТОР КАК КОМПОЗИЦИОННЫЙ ПРИЕМ ОРГАНИЗАЦИИ ТЕКСТА УКРАИНСКИХ ПРИЧИТАНИЙ . . . . . . . . . . . . . . . . . ГОДИНЕ . . Ђорђина Трубарац Матић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Иван Бугарски УЗЕНГИЈА ИЗ СВРЉИГ-ГРАДА И ОСВРТ НА НАЛАЗЕ РАНОСРЕДЊОВЕКОВНЕ КОЊАНИЧКЕ ОПРЕМЕ ИЗ ГОРЊИХ ЛЕВИЋА . . . . . ОБИЧАЈИ И РЕЛИГИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Драгана Грбић ЕПИГРАФСКЕ ВЕСТИ ИЗ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ . . . . . Војислав Филиповић. . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . октобра 2013. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Београд. . Насеља. . . . . . . . . . . . . . др Драгољуба Б. Косовска Митровица – Крагујевац – Београд 2012. . . . . . . . .Етно-културолошки ЗБОРНИК. . . . . . In memoriam: Антић Александар – Лека (Редакција Зборника) . 2013. Голуб Јашовић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Нови сарадници зборника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . порекло становништва. . . . . . . Народна библиотека „Бранко Миљковић“ Гаџин Хан 2013. . Речник заплањског говора. XVIII. . . Видоје Цветановић. . Ђорђевића. . . . . . . . . . . (Недељко Богдановић) . . . . Реч на отварању (Сретен Петровић) . Скуп археолога у Сврљигу 5. . . Едиција Корени. Одлуке Етно-културолошке Радионице . . . . . . . . . . . . . . . . . Спонзори . . 8 127 128 130 132 134 139 141 141 143 145 . . . . . . . . . . . . . . (Сретен Петровић) . . Голак. . Књажевац 2013. Група аутора: Белопоточки зборник. . . . . обичаји. . . . . . . . . . . . . . (Драган Лилић) . . . Репринт издање. . . . . . . . . . . . . (Ана Савић Грујић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . књ. . ЈП Службени гласник и САНУ. . . . Сврљиг 2014 ХРОНИКА Осврти и прикази Алексиначко Поморавље. . . . . . . . . . . . . . . . . . Бања. . . . књ. . . . (Јордана Марковић) . . . . . . Народни музеј. . . . . Тамнич на Тимоку – лексика и ономастика. 24. Пројекат се реализује на Машинском факултету у Нишу под руководством проф. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Пограничје у социолошком кључу О студијама насталим на основу пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним областима источне и југоисточне Србије. . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . 103 Nedeljko Bogdanović ONE (IM)POSSIBLE DIALECT DICTIONARY . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Oksana Shalak FOLKLORE OF PODILLYA IN RECORDS OF MARKO VOVCHOK AND OPANAS MARKOVICH: INNOVATION OF PRACTICE OF THE COLLECTOR . . . . . . CUSTOMS AND RELIGION . . . . . . . . . . . . . . . XVIII. . . . . . . . Ivica Todorovic FISH IN SERBIAN FOLK TRADITION IN THE CONTEXT OF ANTIQUE PRESENTATIONS AND OLD CIVILIZATION RELIGION PRAXIS . . . . EXCAVATIONS FROM 2009 AND 2013 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . књ. . . . . . . . . . . . . . . 11 I RESEARCH OF THE SLAVONIC CULTURES  Аna Plotnikova THE CARPATHIANS AND THE BALKANS IN THE ETHNO-LINGUISTIC RESEARCH OF THE 21ST CENTURY . . . . . Сврљиг 2014 Contents Foreword . . . . . Ivan Bugarski A STIRRUP FROM SVRLJIG-GRAD AND REMARKS ON FINDS OF EARLY MEDIAEVAL HORSE RIDING EQUIPMENT FROM GORNJI LEVIĆI . . . . . . . . . . . . Vladimir P. . . . . II ARCHAEOLOGICAL RESEARCH Aleksandar Bulatovic. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Milina Ivanović-Barišić PLANTS IN THE ANNUAL CUSTOMS IN THE AREA OF SVRLJIG . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 25 37 43 59 69 75 83 91 97 III ТHEORETICAL AND METHODOLOGICAL DOUBTS IN RESEARCH AND INTERPRETATION OF THE FOLK CULTURE Sreten Petrović RITUALS. . . . . Selena Vitezović LATE NEOLITHIC BONE ARTEFACTS FROM THE SITE OF TIMACUM MAIUS – NIŠEVAC . . . . . . . . . . Iryna Koval-Fuchylo REPETITION AS A COMPOSITE ACTION OF TEXT ORGANISATION OF THE UKRAINE DIRGES . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 9 . . . . . Petrović LATE NEOLITHIC OBJECT FROM THE SITE TIMACUM MAIUS NEAR SVRLJIG. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Josip Šarić ARTEFACTS OF THE STONE CUTTING FROM THE SITE TIMACUM MAIUS – NISEVAC . . . . . . Djodjina Trubarac Matic. . . . .Етно-културолошки ЗБОРНИК. . Dragana Grbić EPIGRAPHIC NOVELTIES FROM EASTERN SERBIA . . . . . . . . . . . Vojislav Filipović. . . .

. Golub Jasovic. . customs. . . . . . . . . . . . . . . . . . Archaeologists’ Conference in Svrljig. . . . . . . . In memoriam: Antić Aleksandar – Leka (Editorial) . Decisions of the Ethno-Cultural Workshop . . Settlements. . . Opening Statement (Sreten Petrović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dictionary of the Zaplanjski Speech. (Jordana Marković) . . . . . . . . . . . . 5th October. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vidoje Cvetanovic. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . JP Sluzbeni glasnik and SASA. . (Nedeljko Bogdanović) . . 2013. . . . XVIII. . . . . . . . . . . . . . . National Museum. . . . . . New associates in the Ethno-Cultural Annuals . . . . . . . . . . . књ. . . . . . . . . . . (Sreten Petrović) . . . . . . . . . . . 10 127 128 130 132 134 139 141 141 143 145 . . . . . Banja Golak. . . . . . . . . . . . (Ana Savić Grujić) . . 2013. . Кosovska Mitrovica – Kragujevac / Beograd 2012. . . . . . . . . . . . . Group of authors: Annuals of Beli Potok. . . 2013. . Knjazevac. Belgrade. . . . . . . . . Border Line in the Sociological Key On studies based on the project Sustainability of the Identity of the Serbs and National Minorities in theн Border Areas of Eastern and South-Eastern Serbia. . volume 24. . . . . . . . Edition Koreni. . . . . Сврљиг 2014 CHRONICLES Reviews and retrospectives Аleksinacko Pomoravlje. .Етно-културолошки ЗБОРНИК. . . . . . . . . . . . National library “Branko Miljkovic”. . . . . . . . . . . . . Sponsors . . Reprint Edition. . . (Dragan Lilić) . the origin of inhabitants. Gadzin Han 2013. . . . . . . . . . . . . . . Tamnic on the Timok – lexis and onomastics. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Edited by Borislav Celikovic. . . . . .

Кикинде. Прокупља. 11 . Објављујемо и два рада сарадника Института науке о уметности. Пожаревца. Приштине. Књажевца. Руске федерације и Украјине. Косовске Митровице.Предговор Ова XVIII свеска Зборника посвећена је двадесетој годишњици формирања Етно-културолошке радионице (1994). у раду Карпати и Балкан у етнолингвистичким истраживањима XXI века. Алексинца. Вршца. и седам Прилога културној историји Сврљига. са пратећим прилозима и дискусијом. Ирине Ковале-Фучило. У овом периоду Радионица је. У овоме великом послу суделовао је знатан број домаћих и иностраних научника и истраживача. Понављање као композициони поступак организације текста украјинских тужбалица и Шалак Оксане Ивановне. као и два репрезентативна издања Сврљишких одломака јеванђеља из XIII века. Од домаћих бележимо ауторе са научних института и факултета. у сарадњи са Етнографским институтом из Београда. Румуније. посебно у примени биља за време Божића и Ђурђевдана. Пирота. године у осам књига Зборника (XI–XVIII) објављено је стотинак ауторских радова који тематски покривају народну културу источне Србије и суседних области. организовала осам међународних скупова (1995–2006) у Сврљигу. Грчке. Фолклор Подилије у записима Марка Вовчока и Опанаса Марковича: иновација праксе сакупљача. У XVIII свесци Зборника. као и веровања у којима се јављају риба и риболика бића. Препоручујемо и текст Милине Ивановић-Ба­ ришић. У раду Риба у српској народној традицији. Ниша. Бора. Зајечара. са Института за славистику Руске академије наука у Москви. Македоније. Овоме додајемо да је у рубрици Хроника у осамнаест свезака Зборника (I–XVIII) објављен знатан број осврта и приказа књига и часописа из културе источне Србије. фолклористике и етнологије у Кијеву. Знатан је број иностраних учесника: из Бугарске. публиковани у десет свезака Зборника (I–X). Београда. Мајданпека. излаже резултате новијих теренских истраживања словенских старина на Карпатима и Балкану. у првом блоку. Ана Плотникова. Сврљига. музеја и библиотека: из Новога Сада. односно културом источне Србије. Исто тако. Биљни свет у годишњим обичајима у сврљишком крају. на којима је поднето 320 реферата. Сокобање. од 2007–2014. Радионица је у овоме периоду објавила шест књига Културне историје Сврљига. који су. Ђорђина Трубарац Матић и Ивица Тодоровић анализирају примере из српске усмене традиције и религијско-магијских пракси. Истраживања словенске културе доносимо пет радова који се баве словенском народном културом. сеоских слава.

Двадесет година Радионице. маја сваке наредне године.Други блок текстова посвећен је археолошким истраживањима. он се критички одређујући према тези да „ритуал“ важи за церемонијал политеистичких. потребно је да резиме (Abstract) на матерњем језику (руском. почев од XII свеске. Овом приликом. Ђорђевић из Ниша. док је пети са локалитета Тимакум Минус. са прилозима. у полемичком тексту Један (не)могућ дијалекатски речник. Потребно је да рад до 1 а/т. до 1. Обавештење читаоцима. Бања. код Равне (Књажевац). или је реч о различитој семантици термина. У Хроници су приказане значајне публикације: монографија Алексиначко Поморавље. Сретен Петровић Раде Милојковић Недељко Богдановић 12 . поседује и краћи резиме. Селена Витезовић тумачи познонеолитске коштане предмете са локалитета Timacum Maius. омогућио читаоцима упознавање са основним идејама рада. посебно. Етно-културолошки Зборници се у целини налазе на сајту www. Петровића анализирају се познонеолитске куће урађене у техници плетера и лепа на локалитету Timacum Maius. Богдановић. док би „обред“ важио за монотеистичке религије. Од пет радова. као и Скупштини општине Сврљиг. украјинском. којим руководи др Драгољуб Б. Голак. 2013. У раду Александра Булатовића. Богдановић се осврће на вредне студија из пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним областима источне и југоисточне Србије. код Сврљига. македонском. Назив институције у којој раде. Белопоточки зборник. Речник заплањског говора. Према одлуци Савета и Управног одбора Етнокултуролошке радионице. бугарском. Тамнич на Тимоку – лексика и ономастика. који су омогућили да обележавање јубилеја. како би. Редакција ће радове примати до 1. поред осталог. Конфекцији „David“ и „Златном Тимоку“. чиме је Зборник постао доступан најширем кругу заинтересованих читалаца. као и ужу област научног рада. поставља питање сврсисходности израде дијалекатског речника за говоре територијално и језички блиске. Овој групи припада и разматрање узенгија из Сврљиг-града као и осврт на налазе раносредњовековне коњаничке опреме. Н. Ивана Бугарског. Војислава Филиповића и Владимира П. Драгана Грбић говори о новом епиграфском налазу са подручја Равне (Timacum Minus). С.rs.kcsvrljig. Петровић у тексту Ритуали. Н. За иностране ауторе. Аутори који први пут шаљу свој текст треба да наведу основне податке о себи. из едиције Корени. буде достојно напорима да се престижна традиција Града Сврљига учини трајно присутном. У сталној рубрици Теоријске и методолошке недоумице. док Јосип Шарић има у виду артефакте од окресаног камена са исте локације. Осим претходно наведених услова. преведен на српски. и питање да ли су ритуал и обред синоними. обичаји и религија разматра. Информација будућим ауторима.500 карактера. „Транскоп Рашић-у“. за православну. без чије помоћи је тешко замислити успешно и редовно излажење Зборника. изражавамо захвалност традиционално верним спонзорима: „Статус-у“. словеначком) буде нешто дужи. и предочава разлоге за могуће решење. четири су посвећена налазима са локалитета Тимакум Мајус. поред нашег редовног спонзора Фабрике вијака МИН-ДИВ из Сврљига.

I ИСТРАЖИВАЊА СЛОВЕНСКИХ КУЛТУРА .

.

5:81`282(497. об этом.). Источне Карпате (Западна Украјина) и Западне Карпате (Словачка. Дотична истраживања служе за проучавање етногенеза Словена на Балкану. Македонија). В российской этнолингвистике глубоко укоренились ареальные методы исследования явлений народной культуры3 – как имеющих отражение в языке (культур- Подробнее в работах: [Толстая 2010. Такав прилаз грађи уз помоћ једног те истог упитника обезбеђује могућност за поређење стечених података из области језика и културе (лексика и фразеологија народних обичаја.11)”20”(091) Институт за славистику и балканистику РАН. магијских ритуала. Сарадници Инситута за Славистику Руске академије наука у Москви изводе теренска истраживања према етнолингвистичком програму који је прво био урађен за словенски део Балкана (Србија. которые находят отражение в соответствующих языках и диалектах. Кључне речи: словенске старине.Анна А. в: [Цивьян 1990. 1 2 15 . См. Плотникова 2004]. испољавајње генетичких и типолошких веза између двају планинских ареала у Европи. Плотникова УДК 398. 3 Подробнее см. так как большое число таких соответствий традиционно связывается с процессами заселения славянами Балканского полуострова. Сада се та истраживања проширују на Јужне Карпате (Мунтенија и Олтенија у Румунији). ее осмысление базируется на уже разработанных подходах к такого типа общностям. с перекрестными влияниями в языке и народной культуре. а также на возможности интерпретации их возникновения. но и как важная составляющая тех работ.). стало возможным углубленное изучение различных карпатских культурных феноменов. Карпати. планински део Мађарске. народни обичаји. митолошких празноверица итд. Москва КАРПАТЫ И БАЛКАНЫ В ЭТНОЛИНГВИСТИЧЕСКИХ ИССЛЕДОВАНИЯХ XXI ВЕКА Рад је посвећен савременом стању народне културе и реконструкцији словенских старина на Карпатима и Балкану. например. Бескиде у Пољској) а остварују се према истом програму. В настоящее время. Клепикова 2003]. с движением балканских народов на север (с «валашской колонизацией» XIV–XVI вв. [Плотникова 2004]. а именно на изучении балканского языкового союза (далее – БЯС) и балканской картины мира (БКМ)2. особенно тех. етнолингвистика. Балканская перспектива при исследовании карпатских культурно-языковых явлений важна не только в плане методологии. Балкан. Бугарска. Поскольку карпатская культурно-языковая общность объединяет генетически разнородные традиции. когда при изучении традиционной народной духовной культуры широко применяются этнолингвистические методы1. фольклорных и языковых параллелей. которые направлены на поиск карпато-балканских культурных. Етнолингвистичко проучавање сеоске средине се врши у правцу проналажења сличности између традицијске културе Словена двају великих планинских терена који показују много заједничког у народним традицијама и фолклору.

Д. 2012 гг.).). Ареальные методы исследования как продолжение опытов картографирования в этнографии и культурологии5 в этнолингвистике не только получили статус иллюстраций распространения тех или иных явлений народной культуры. Ю. см. 9 Эти исследования начаты в работах К. полевые этнолингвистические исследования северной и южной Албании А.). обеспечивает надежную сопоставимость результатов. Плотникова ные термины. Анисимовой – в Венгрии (2009–2010 гг. тенденции к их расширению в определенных направлениях и различный пространственный охват – с включением севернобалканской (румынской) зоны7.. [Плотникова 2004: 250–721].. 1977. Плотниковой. Ареальное этнолингвистическое изучение балканославянских. обрядовая лексика и др.. ритуально-магических действий и предписаний и т. Опора на единую программу. М. Г. и шире – южнославянских традиций. Соболев 2003]. в Западных Карпатах (Орава и Верхний Грон в Словакии. А. в Восточных Карпатах (Закарпатье на Украине)12. А. 8 См. Узенёвой. горный массив Баконь в северо-западной Венгрии)13. Малый диалектологический атлас балканских языков.). например. Домосилецкая. 1983). Лексическая программа. в том числе существующих на уровне текстов (былички. созданную по принципу «от значения к слову»10. С. Поэтому при изучении карпатских традиций (румынской. а также – албанской8. западноукраинской. 10 Ср. Климовой. М. А. Архаичность этих фрагментов культуры давно не вызывает сомнения. на сегодняшний день имеет основательную базу для сопоставления полученных в этой области фактов с карпатскими этнолингвистическими данными. А. иные лексические вопросники того же типа в лингвистических атласах. 13 Экспедиции Е.  В. 12 Экспедиции А.  Жугра. Толстая 1989. Олтения. [Климова 2008]. но и стали инструментом изучения балканославянских ареалов в плане их выявления и взаимодействия. Карпатские данные собирались по этнолингвистическому вопроснику в Южных Карпатах (Мунтения. 6 Подробнее см. «Проблемы картографирования в языкознании и этнографии» (Л.6 Этнолингвистические карты показали различные конфигурации балканославянских ареалов.. Мехединц в Румынии)11. Наиболее полно этнолингвистические данные по вопроснику. например. Юллы [Юллы. словацкой. Соболева и Дж. на эту тему: «Ареальные исследования в языкознании и этнографии» (Л. См. и собственно балканских (языки и диалекты.4). венгры Гонта в Словакии. греческой9. так и не находящих такового. Узенёвой на Украине (2007–2010. Голант. вербальные клише и др. Валенцовой в Словакии (2008–2009 гг. Е. С. 1974). В.. СПб. МДАБЯ (М. иллюстрацией тому служит пятитомный этнолингвистический словарь «Славянские древности» [СД]. составляющие БЯС) – с другой. Юллы.). 4 5 16 . например. сборники XX в. Горж. Н. а также символики и семантики самих явлений. охватывающих генетически разнородные языковые традиции. Плотниковой в Румынии (2006–2010 гг. Соболев 2002. баллады или их отдельные мотивы. венгерской) был применен этнолингвистический вопросник. 11 Экспедиции Н. задействованный ранее при полевом обследовании балканского ареала [Плотникова 1996]. сопоставление их на генетически единой основе способствует реконструкции древних форм народной культуры в плане языка. изначальСм. Л.Анна А. А. с одной стороны. 1997).д. 7 [Плотникова 2010].

15 По поводу термина «карпато-балканизм» уместно напомнить его принятое в лингвистике толкование: «…очевидно. соотносится с балканославянскими. 17 . вошедшие в языки ареала в результате миграции балканского населения в средние века к северу от Дуная» [Бернштейн 2000: 233]. Значительная часть этнолингвистического материала. т. В Горже зафиксирован другой новогодний обычай. Г. а их региональная дифференциация (Верховина Межгорского района  /  Гуцульщина) отражает противопоставленность центрального / периферийного ареалов Южной Славии.  Бернштейном и Г. в масштабах карпато-балканского лингвистического пространства. Н. Этот результат был ожидаем. чтобы «дому сопутствовала удача». так и расширяют общую картину ряда балкано-карпатских соответствий («карпатобалканизмов»)15. причем ритуальные действия основного участника обряда (это должен быть обязательно мужчина) соответствуют традиционным действиям известного в балканославянских традициях «полазника»: гость кочергой шевелит горящие угли. так и “балканизмы” – общекарпатские элементы. так пусть не гаснет “спор” дома!»). Румыния)16 расширила представления о традиции румынской Валахии (в данном случае – олтянской). Экспедиция 2009 г. исследований “карпатизмы” – это все специфические элементы. проводя борозду. 16 Участники экспедиции – А. А. удалось собрать в Южных Карпатах (румынские села). ЕКЗб. в том числе лингвогеографических.. Южные Карпаты. В данном случае новыми полевыми данными подтверждается непрерывный карпато-балканский ареал обычая и 14 Ср. что при изучении карпатской ситуации с учетом балканского материала. что «в диахронических исследованиях следует различать как “карпатизмы” – элементы. чтобы обеспечить процветание (spor) дома («Как не гаснут угли в печи. происхождение которых локализуется в карпатской зоне. собранные в Закарпатье (Межгорский район и Гуцульщина). Словацкие и венгерские этнолингвистические полевые данные также как пополняют лингвогеографический перечень так называемых «карпатизмов»14.е. В этом регионе был зафиксирован обряд посещения первого гостя в канун Рождества. Там же отмечен редкий для Олтении новогодний обходной обряд парней «с плугом» (cu plúgu). Олтении и Мехединце (Румыния). диалектов) карпатского ареала.  Клепиковой: «В практике синхронных. толкование термина «карпатизм» С. по снегу или по земле.Карпаты и Балканы в этнолингвистических исследованиях XXI века . характерные для языков (resp. собранного в Мунтении. XVIII (2014) но ориентированному на балканославянские ареалы. Этот обряд имеет соответствия в ритуалах имитации пахоты у южных славян («кукерские» обряды на Масленицу у болгар и на западе Южной Славии – у хорватов и словенцев).. однако число румынскоюжнославянских культурно-языковых соответствий превзошло даже самые смелые предположения. и шире – балканскими. где он обозначается развитой терминологией от +surva. в села Половрадж и Бае-де-Фьер (Горж.  П. когда участники (plugări) идут с настоящим плугом по улицам села. поскольку в данном случае высоко число карпато-балканских культурно-языковых соответствий. называемый sorcova (из болгарского)17. 17 [Плотникова 2011]. Плотникова. Голант. целесообразно использовать термин “карпато-балканизмы”…» – с той существенной оговоркой.  Б. и широко известный в восточной части южнославянского культурно-языкового континуума. Исключительно важными стали этнолингвистические сведения. независимо от их происхождения (или непосредственного источника иррадиации)» [Бернштейн 2000: 232–233]. данными.

следует отнести обычай повторного погребения покойного. и в тех местах. Готовясь к приходу демонов судьбы. кропят их маслом и вином и складывают в мешок из белого полотна. жители с. а также бытующие в Горже запреты работать в это время (dácă lucrézi în Rusálii. на земле можно 18 . тебя изувечит») обнаруживают многочисленные параллели в балканославянских региональных традициях. Половрадж. remоrmântáre. либо услышать разговор этих существ может мать ребенка или повитуха. Подобные контексты «встречи» мифологических существ. клещи или др. По полевым данным из с. проводят заупокойную службу в церкви (гроб с останками стоит одну ночь в церкви). вино и фруктовую водку. эти персонажи водят хороводы на холмах. и в греческой традициях. по некоторым сведениям – любой человек. предсказывающим судьбу ребенка: ursătóri(le). однако можно услышать их голоса. называемого a dóuă mormântáre. Их нельзя увидеть. ursitóri(le) или ursătoáre(le). карандаш. ручку (чтобы он преуспел в учебе). вытаскивают из нее гроб. «мартеницы» известны на всей территории Болгарии. предсказывающих судьбу новорожденного. как и в румынской традиции. Македонии. известны и в сербской. Само наименование Троицкой недели Rusálii. ‘те святые’) или sfíntele ‘святые’. где. а также различные предметы. более смелым.д. Греции. который будет необычным человеком в течение всей жизни: более удачливым. Половрадж ставят на стол угощение – хлеб. он исполняется на Троицу. фиксируется в имеющем четкие границы македонском ареале (включая южные зоны восточной Сербии и западной Болгарии). В сфере народной мифологии очевидны балканские параллели к зафиксированным в Горже мифологическим персонажам. К общебалканским явлениям в сфере семейной обрядности. Плотникова обозначающей его терминологической лексики. и даже у словенцев. называемый «бабы». которое проводится через семь лет после смерти. инструменты (чтобы он был хорошим хозяином) и т. Могилу вскрывают. и в болгарской. Хлеб с сахаром и вино на следующее утро делят между тремя детьми. когда гадают о погоде по характеру разных женщин в селе). Не столь частые для области Горж обходы «калушаров» были представлены в с. которые именуются жителями Горжа ắle sfínte. о мартовских нитях (mărţişoáre) имеют аналогии в разных частях балканославянского и балканского континуума: при этом мартовский период. затем гроб снова несут на кладбище. Албании (наименования обрядовой реалии преимущественно происходят от названия месяца марта во всех языках). подробно записанной в Горже. этот обряд имеет продолжение на территории Болгарии (болг.Анна А. Типичные для карпатобалканского ареала сведения из Половраджа о весенних обычаях babele (первые 9 дней марта. Типичные балканские сюжеты о рождении «в рубашечке» ребенка со сверхъестественными способностями реализуются в Горже через представления о рождении «в шапочке» (cu tichie) младенца. dezgropáre. céle sfínte (букв. Общебалканские мотивы отмечены и в отношении мифологических персонажей. калушари). вынимают из него кости. где они танцевали. te pocéşte – «если работаешь на Русалии.  Половрадж как танцы приходящих из других сел участников cu călúşu (‘с кобылкой’). а также сможет чудесным образом открыть любую дверь. который находится в той же комнате. что и ребенок. прихода которых в виде трех женщин в белых одеждах ожидают на третью ночь после рождения ребенка. указывающие на желаемые качества ребенка – книгу.

Отмеченные в Мехединце наименования hala. где зарыты клады.Карпаты и Балканы в этнолингвистических исследованиях XXI века . были записаны реликты уже встречавшегося ранее обычая повторного погребения – поминки по истечении семи лет (pomana de 7 ani). обозначающий первого посетителя. также статью Н. ЕКЗб.. нападающих на ребенка и вызывающих его плач. В данном случае восточносербско-западноболгарский ареал наименований бабице ‘демоны болезни новорожденного и / или роженицы’ находит важные ареальные соответствия на территории Румынии. собранного в Карпатах по густой сетке. и услышавший их голоса (пение). f. Голант по полевым исследованиям народной мифологии в Горже [Голант 2010]. XVIII (2014) увидеть круги. сойдет с ума или будет парализован (для обозначения подобного заболевания в Горже употребляется выражение te poceá (букв. область Мехединц в юго-западной Румынии.. как и место. Более точная ареальная картина. например занималась прядением до истечения шести недель после родов. что мать ребенка нарушила какой-либо из запретов. Георгия (аналогично в восточной Сербии и Болгарии). где можно увидеть их следы. причем первый известен широко на Балканах). Варвары) – вошедший должен какое-то время посидеть неподвижно. согласно которой существа. Записана и локальная румынская версия. обозначается терминами hóră или joc (оба термина обозначают танец. голоса которых. сходных с южнославянскими: обычай встречи первого гостя (преимущественно в день св. ритуал первого доения через хлеб в форме кольца в день св.. образованные высохшей травой или часто растущими мелкими грибами. Причиной этого считалось то. показывающая конфигурацию ареалов. «они» – pl. Человек. Нередко упоминалось. Г. Г. позволила обнаружить большое число не отмеченных ранее при полевом обследовании румынской зоны обычаев и поверий. отсутствует). в дальнейшем поможет освещению вопроса о причине бытования термина в этой зоне: как факта славянского влияния на романскую традицию либо как результата вторичного южнославянского влияния в Средние века в области Южных Карпат. Голант в 2010 г.). оказавшийся в полночь поблизости от того места. для которой изготовили «рубаху чумы» и получив которую чума ушла (в память о событии из легенды празднуется vinerea ciumei ‘пятница чумы’). тогда как ăle sfinte – добрые духи и никакой опасности для людей не представляют18. существовавших для рожениц. Этнолингвистическая экспедиция в коммуну Поноаре. услышанные ночью. называемых băbíţe. именуются éle (букв. говорили: e lovít din băbíţe «его ударили băbíţe». могут стать причиной болезни. Соответствует сербским быличкам о чуме легенда об избавлении села от чумы. который не мог спать и постоянно плакал. проведенная Н. где танцуют ắle sfínte. – демонах болезни в облике безобразных женщин (или мужчин). Танец этих существ. 18 19 . О ребенке. «тебя калечит». Встречается и представление о том. что на это место нельзя наступать. Для ареальных исследований карпато-балканского континуума важной стала также фиксация в Горже сведений о мифологических существах. относимые к прожорливоСм. Многие вопросы происхождения тех или иных явлений в терминологической лексике народной духовной культуры и соответствующих контекстах ее функционирования могут быть прояснены только при картографировании материала. чтобы наседка спокойно высиживала яйца (специальный термин. что ắle sfínte танцуют в тех местах. Кроме того. «тебя уродует»). представляемой как безобразная старуха.

борсоканя (борсоганя) ‘ведьма’. Узенёва. огромный змей якобы в настоящее время лежит в земле под Колочавой и ближними селами: «голова в Негровце. Плотникова му человеку или животному. ночни́к. Ивано-Франковская область) проводились в 2012 г. Плотникова.). включающем западную Сербию. кричун) ‘новогодний каравай’. Отмечена локальная диалектная лексика вместе с соответствующими экстралингвистическими контекстами. курайстра ‘первое молоко коровы’. См. Узенёва. А. Е. балканские аналоги перечисленной лексики). болг. А. относящиеся к так называемому колдовскому дискурсу. характерные для других традиций карпатского ареала: крэчун (кречун. человек. повiтру́ля в виде опасного ветра. копыле ‘незаконнорожденный ребенок’ (считавшийся счастливым в делах). колдун вызывает бурю и др.е. ‘прожорливое существо’. которые типичны для балканского ареала: ведьма седлает человека (борсокане се на тобi носили – о человеке со странностями). Было зафиксировано выражение су́дци суде́ли в тексте о том. «карпатизмы» по происхождению: шаркань ‘дракон’ (из венг. 22 Участники экспедиции – А. соотносятся с балканославянскими поверьями о прожорливости летающего и уничтожающего урожай змея. Восточные Карпаты. значительное число культурно-языковых различий от закарпатской традиции. Экспедиция в села Колочава и Негровец на р.. способный превращаться в волка’ (другое название – воўкун)21. [СД 2: 29–31]. «идет» с ветром. именуемого hala (серб. в которой выделяются наименования. а хвост – в горах»). как ему Участники экспедиции – А. ср. как хала’). В 2010  г. имеющих при этом аналогии у южных славян (в так называемом «центральном» ареале. во-вторых. до сих пор сохраняющей черты древней культуры славян следует отметить представления о персонажах. было продолжено этнолингвистическое обследование области Верховины в Закарпатье (Межгорский район).22 Изучение гуцульской традиции в селе Замагора показало. сферы. сопредельные регионы Хорватии. Боснию. определяющих судьбу ребенка. связанной с +bosor венгерского происхождения см. во-первых.. С. дикому или домашнему (mănîncă ca o hală ‘жрет. общность по ряду элементов с соседней закарпатской. [Усачева 2008]. нанашка ‘крестная мать’. нанашко ‘крестный отец’. северную Черногорию). т. борсокун ‘колдун. что человек в своей жизни поступает так. С. а также термины. 19 20 20 . Теребля19 значительно дополнила сведения об этой зоне и показала некоторые различия между колочавскими и торуньскими народными представлениями в рамках одной традиции. Е. также значения лексемы в южнославянских диалектах: ‘прожорливый человек’. Мифологические рассказы о встрече с нечистой силой отражают те функции демонических существ. вихря уносит человека. Из народной мифологии. Плотникова.Анна А. урочиты ‘сглазить’ (ср. В этих селах записаны многочисленные варианты былички с мотивом распознавания в волке человека-оборотня по куску платья женщины в зубах (аналогичным у балканских славян – сербов и болгар). блудни́к заводит человека в лесу. Полевые исследования на гуцульщине (село Замагора в 15 км от румынской границы. «карпатизмы» по исключительной локализации данной терминологической лексики на Карпатах: дводушник ‘ходячий покойник’20. 21 Подробнее о карпатской лексике.

Фольклорная традиция гуцульщины в целом выступает как весьма пестрая. славон. kendö:laka:sh ‘обживание платков’). см. макед. Важно отметить. приводящим в село градоносные тучи и непогоду (серб. хорв. что лексема šarkan’ венгерского происхождения в том же значении прочно вошла в соседние культурно-языковые традиции карпатского ареала (з. Игната и на Рождество. Ю. ‘лесная фея’). там же фиксируются и их мужские наименования. «na zemlji svako područje ima svog šarkanja koji međusobno vode borbu. XVIII (2014) предписывают при рождении некие мифические существа (предположительно – мужского пола). р-н Слатины.. Встречается и близкий карпатскому мотив о том.-укр. термина činilica. подобный предводителю ветров. Д. карту с комментариями ([Плотникова 2004: 694–711]). ‘ведьма’ в центральной части Южной Славии (см. чињарица и под. а также и шире – общеславянскими (например. Среди многочисленных терминов. Ю. ала. домовы́к ‘домовой демон’. с помощью которой определяется ареал с. şărkan. Во владениях того.) Д.-х. na njegovom području tada pada led (tuča)» [каждой участок на земле имеет своего «шарканя». и те комплексы представлений. затем эту ветку ставили в угол комнаты и оставляли до Святок. что соответствует сербско-болгарскому мотиву «пожирания» урожая змеем.: ‘лесной персонаж женского пола. словац. с которой приходит пастух-«полазник» в дом.). Вашка. Ипойфедемаш. мучающий мужчин’. о повторном погребении покойного и др. и они борются между собой. Здесь же зафиксированы и сведения о двух помолвках («малой» – kishlagzi ‘малая свадьба’. занимающиеся колдовством’ – в заговоре от вредоносных действий колдунов и в повествовании об их активности в опасные календарные дни. ня́ўка зд. šarkanj). которые характеризуют ее как восточнославянскую (например. который появляется летом в туче вместе с громом и молниями. ЕКЗб. в этом селе было также отмечено архаическое наименование от *činit(i) ‘делать’: чинáтор ‘человек. выпадает град] (с. [Плотникова 2004: 646–657]). представления о демонах судьбы широко известны южным славянам. называемые су́дци. Западные Карпаты. Во время этнолингвистической экспедиции в в е н г е р с к о е село Ипойфедемаш (2009 г. болг. šarkan’) и севернобалканской зоны (рум. причем в центральном ареале Южной Славии их названия происходят от *sǫ d-. которыми он бьет по земле и уничтожает урожай (с. называемую здесь apro:sent ‘мелкий святой’. Мифологический персонаж. Arhiv EAJ.Карпаты и Балканы в этнолингвистических исследованиях XXI века . «чернокниж21 . Как известно. у змея три хвоста. обозначающих ведьм и колдунов. Анисимовой записаны обряды первого посещения дома специальным гостем – пастухом (pa:stor) – в день св.. имеющие много общего с балканскими: ветку. хранящегося в Университете в Загребе. шаркань. šarkan’ – летающий змей. Анисимовой). ламjа). cJ 324). «чтобы та была свежей». Эти данные также соответствуют этнолингвистической карте. в бачских селах Сербии. что атмосферным демоном – змеем – управляет особый мифологический персонаж. ею пастух бил хозяйку по ногам. колдуну. csorda:sh kut’a:ja ‘собака пастуха’. Onaj koji izgubi. По данным Архива «Этнологического атласа Югославии». Из области народной мифологии венгерской деревни особо следует отметить венг. зап. kendőva:lta:sh ‘обмен платками’ и «большой» – ke:zfogo: ‘держание за руки’.. объединяющие ее с южнославянскими данными. отмечен в народных поверьях и нарративах северной части Южной Славии – в славонских селах Хорватии. обнаруживая и указанные архаические черты. называемый šarkanj. кто проиграет битву.

Kad ide jako velik crn oblak obično su ranije stariji govorili ide šarkan. Как представляется.. morva:n’ ‘каравай. Как и у палоцких венгров. Более полно было обследовано с. который в своей «балканской» части охватывает лишь паннонские области (север Южной Славии). kerest ‘крест’. тексты с мотивом кругового танца. связанный с окончанием жатвы. Когда идет очень большая черная туча. На шаркане едет верхом «чернокняжик». известная в этом значении в палоцких селах. где были выявлены ставшие уже традиционными при полевом обследоПо сведениям Д. обычно раньше старики говорили. крестной’ (угощение для роженицы). а также выявить специфические черты терминологической лексики и народной духовной культуры.  Анисимовой. Этнолингвистическая экспедиция в села Шашка и Дюлакеси (горный массив Баконь в северо-западной Венгрии) Д. бытующей в Западных Карпатах. хорв. совпадающих и по основным характеристикам.) записаны поверья о предсказательницах судьбы ребенка. dM 423). bosorka:n’ ‘ведьма’ и др. Arhiv EAJ. regöle:sh – детские обходы с благопожеланиями на Масленицу (Дюлакеси) и др. Плотникова нику»: «Šarkan – zmaj koji živi pod oblacima.Анна А.  Ю. что «идет шаркань». зафиксирована сходная терминологическая лексика духовной культуры: Kara:chon’ ‘Рождество’. Гельпа. vi:zkerest ‘Крещение’ (праздник). У задунайских венгров. Na šarkanu jaše černoknjažik. Селенче. которым он бьет в первую очередь хозяйку дома и далее всех женщин в доме. bosorka:njok в значении ‘нечистая сила. чтобы те «были свежими». druzhbа:k ‘сваты. 23 22 . р-н Бача. отмечены имеющие много общего с балканскими обряды первого посещения дома специальным гостем – пастухом (в Шашке – на Новый год): пастух несет ветку apro:sent ‘мелкий святой’. Отсутствует лексема sha:rka:n’ ‘дракон’. которых можно увидеть в день св. Люции через отверстие в специально изготовленном стульчике). В с л о в а ц к и х селах Верхнего Грона (экспедиция 2009 г. отправляемые в дом невесты’ и др. Анисимовой в 2010 г. деву Марию и волхвов.. репрезентант которого – с. vila). в Шашке (село впервые упоминается в конце XIV  в. komata:l букв.. верования и былички о женских персонажах. как и у палоцких. позволила провести сопоставление с уже собранными данными. серб.] (с. ‘тарелка кумы. словен. buchu ‘прощание’ – местный праздник села. Если шаркань махнет хвостом.) в настоящее время проживает около 312 аутентичных венгров и около 50 венгров с немецкими фамилиями. само н а и м е н о в а н и е +šarkanj в качестве обозначения мифического змея – погодного демона – формирует особый карпато-балканский ареал. исполняемого женскими мифологическими персонажами (в данном случае – ведьмами. в Дюлакеси (основано в XIII веке) – 750 аутентичных венгров и около 50 цыган. Ипойфедемаш). который невеста получает перед свадьбой’. символизирующими Христа. называемых sudički. который живет под облаками. Ako šarkan zamotne repom – ruši sve za sobom» [«Шаркань» – змей. действующая в период святок’. Ю. na:s ‘свадьба’. и по наименованию с южнославянскими (словац. то уничтожает все после себя. Жители обоих близко расположенных высокогорных сел – Шашки и Дюлакеси23 – говорят на задунайском диалекте венгерского языка (существенно отличающемся от палоцкого диалекта. Вместе с тем ряд обходов имеет аналоги у западных славян и в западноевропейских традициях: bethlehemeze:sh – обход деревни с макетом пещеры и маленькими фигурками.

rusalka). Карпатистика и как особая сфера знаний.. об их следах в виде круга вытоптанной травы.Карпаты и Балканы в этнолингвистических исследованиях XXI века .). поверья: славизм (от *sǫ d-) sudički – предсказательницы судьбы ребенка при рождении (ср. на сопоставление полученных этнолингвистических данных с результатами уже созданных лингвистических атласов (ОКДА и КДА) и исследовательских работ. *** Этнолингвистические экспедиции в Карпаты и основанные на собранных материалах научные изыскания направлены на введение в научный оборот большого числа данных. область Олтения) // Материалы полевых исследований МАЭ РАН. 2000.-хорв. polaznik ‘первый посетитель на Рождество’).у славян на Балканах [Плотникова 2004:  694–711]). собранных по единой программе. М. 2010. Клепикова 1996 – Клепикова Г. šarkan’ ‘змей летающий’ и др. на выявление общих карпатских и карпато-балканских явлений в народной культуре и корреспондирующей лексике и фразеологии. Семантика карпато-балканского +StrIg.. 1996. Голант 2010 – Голант Н.. Ряд отмеченных в селе признаков культурноязыковой традиции имеет аналогии в более широком карпато-балканском ареале: vila – женский мифологический персонаж. живущей в поле и появляющейся до выпадения росы. романизм striga ‘ведьма’.в свете характеристики некоторых мифологических персонажей («компонент движение») // Концепт движения в языке и культуре. [Клепикова 2008: 357–361]) содержит значительный и далеко не востребованный потенциал как в плане синхронного изучения культурно-языковой ситуации на Карпатах и Балканах. елка’ (ср.. и как часть комплексных балканистических штудий (что представляет собой уже сложившуюся традицию при изучении явлений в карпатских традициях. 24 См. 153–159. М.. Балканские элементы в мифологических представлениях жителей Юго-Западной Румынии (по материалам экспедиции в коммуну Половраджь. С. 23 . 114–126. XVIII (2014) вании карпатизмы в лексике народной культуры: polaznička ‘новогоднее деревце. СПб. серб. характерный для карпато-балканского ареала в целом24. так и в плане реконструкции славянских и индоевропейских древностей. С. жудец Горж. В плане карпатобалканских соответствий показательны также наименования мифологических персонажей и ­соответствующие. Kračun ‘Рождество’. и на Балканах. [Клепикова 1996]. посвященных отдельным темам из сферы традиционной народной культуры и обслуживающей ее лексики. Литература Бернштейн 2000 – Бернштейн С.  П. Г. ЕКЗб. карту распространения наименований от *sǫ d..  Б. Из проблематики диалектологии и лингвогеографии. сходный с южнославянским мифологическим персонажем вила (записаны былички о круговом танце персонажей. например. см. известные и на Карпатах. Вып. особенностью данной традиции можно считать контаминированный образ «полевой русалки» (polna vila. о способностях погубить с помощью танца заблудившегося в лесу или в горах мужчину и пр. 10.

М. филол. 3. 2010. М. М. П. Лексика. Тексты. М. Этнолингвистическая география Южной Славии. Этнолингвистический словарь.: 2009).. С. Вып. А. 215–229. Соболев 2002 – Юллы Дж. Клепикова 2008 – Клепикова Г. Т. С. С. Этнолингвистическое исследование румынских Карпат в балканской перспективе // Адаптация народов и культур к изменениям природной сферы. 1989. which have a lot in common in folk tradition and folklore. 1995. Соболев А. А. наук. 2009. Marburg/Lahn.. М. С. М. № 48/4. Тексты. Плотникова 2011 – Плотникова А. СД – Славянские древности.. Балканославянская культурная лексика: дериваты от + surva // Славянский мир в третьем тысячелетии. В. Соболев 2003 – Юллы Дж.. 2008. Семантические категории языка культуры. Терминология обрядов и верований как источник реконструкции древней духовной культуры // Славянский и балканский фольклор.  Н. М.. 349–379. Этнолингвистика.. Budapest. Arhiv EAJ – Архив «Этнологического атласа Югославии» (хранится на философском факультете Университета в Загребе). (Переизд. 2008.. 2003. Лингвистические основы балканской модели мира.  А. Лексика. Bulgaria and Macedonia) were first researched. социальным и техногенным трансформациям.. Соболев А.. Ethno-linguistic research of the rural area has been done in the way of discovering similarities between the traditional culture of the Slavs of the two great mountainous terrains. Климова 2008 – Климова К. М. 2003. Материалы для этнолингвистического изучения балканославянского ареала. Этнокультурная и этноязыковая интерференция в карпатском регионе // Карпато-балканский диалектный ландшафт.. 2011.. Новогреческая мифологическая лексика в сопоставлении с балканославянской: Дисс. Усачева 2008 – Усачева В. 1996. Албанский гегский говор села Мухурр (краина Дибыр): Синтаксис. М. М. А. 1. Цивьян 1990 – Цивьян Т. 2004. Очерки по славянской этнолингвистике. München. 1999.. 357–374. М. Плотникова 2010 – Плотникова А. Программа фундаментальных исследований Президиума Российской Академии наук. В... С. П. 2.. Плотникова Клепикова 2003 – Клепикова Г. Язык и культура. Юллы. Т. Н. 2002. С. М.. М. 2008. М. Юллы. Плотникова 1996 – Плотникова А. 24 . А. 13. М.. Т. Аna Plotnikova THE CARPATHIANS AND THE BALKANS IN THE ETHNO-LINGUISTIC RESEARCH OF THE 21ST CENTURY This paper is on the contemporary state of folk culture and reconstruction of the Slavonic antiquities in the Carpathians and in the Balkans. Введение // Исследования по славянской диалектологии. Т. Албанский тоскский говор села Лешня (краина Скрапар): Синтаксис. Этнолингвистика. Карпатское языкознание и «Общекарпатский диалектологический атлас» // Studia Slavica Hung. М.Анна А. 4.. 292–298. 460–467. М. Очерки карпатской диалектологии: Предисловие. Толстая 2010 – Толстая С. 139–157. 1990. Slavonic parts of the Balkans (Serbia. 2004. . 2010. Толстая 1989 – Толстая С. канд. Славянские диалекты в ситуации языкового контакта (в прошлом и настоящем). Associates of the Slavonic Institute of the Russian Academy of Sciences in Moscow have been carrying out field research according to the ethno-linguistic programme. Плотникова 2004 – Плотникова А.

неумитно пролази па се савремена наука и традиционална народна искуства углавном посматрају као две тешко спојиве људске потребе. а поједина веровања своје утемељење имају у дубокој словенској старини. Пројекат у целости финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије и делом на пројекту: Јужнословенска народна традиција: архаика и савременост. дрвећа као и одређених врста шумских гајева указао је Џ. а у којем је биљни свет битан садржај. молитвама. у годишњој обичајнообредној пракси у сврљишком крају. Чајкановића – Речник српских народних веровања о биљкама (1985). а његов значај у садашњим условима је још увек препознатљив у многим очуваним обичајима код становника сврљишких села. а све у складу са значајем који му придају народи и њихова култура. Култ биљака (дрвећа и биља) један је од најстаријих култова које познаје српски народ.11–11) БИЉНИ СВЕТ У ГОДИШЊИМ ОБИЧАЈИМА У СВРЉИШКОМ КРАЈУ У раду се указује на значај биљног света – дрвећа и биљака. Проучавање улоге и значаја дрвећа. шума и биља у обичајима и веровањима код српског народа готово да је изостало из систематских етнолошких проучавања. као и тематски зборници – Биљке (1996) и Биље у традиционалној култури Срба: приручник из фолклорне ботанике (2013).33:58(497. затим током приношења жртви неизоставна је била употреба биља. гранчица светог дрвета или самог дрвећа. обичаји. пре свега. Београд УДК 398. На значај. Софрића – Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба (1990) и В. 25 . Израда мултимедијалног интернет портала: Појмовник српске културе. Чини се да време. Фрејзер у студији Златна грана (1937: 149–177) која је и у садашњим условима незаобилазна у проучавању историје народног живота. Потпројекат 2: Етнолошко и антрополошко тумачење традиције. Биљни свет је у прошлости био незаобилазан елемент празничних обичаја. биље. сврљишки крај.1 Кључне речи: дрвеће. у којем је биљни свет имао изузетно значајну улогу у народном поимању стварности. а што донекле потврђује 1 Рад је настао у оквиру истраживања на пројекту 47016: Интердисциплинарно истра­ живање културног и језичког наслеђа Србије. Структурне промене које су обележиле последњих стотинак година значајно су утицале на преобликовање многих схватања па и оних повезаних са природним окружењем. Црква се у прошлости није противила старинском култу дрвета – на шта је својевремено упозорио Чајкановић. У готово свим познатим религијама биљни свет је у народним веровањима и обичајима заступљен у мањем или већем обиму. До релативно скорашње прошлости у многим култним радњама. У овом смислу добру полазну основу представљају студије П. Време које подводимо под XX век обележено је значајним трансформацијама народног живота на готово читавом простору који насељава људски род.Милина Ивановић-Баришић Етнографски институт САНУ.

којих је у доба цветања паганизма било врло много. Бели лук. (. али и на чињеницу да технолошка револуција иако дубоко уплетена у свакодневни живот није успела да у потпуности да потисне традиционално наслеђе. данас има само по ретком изузетку. биљке живот дугују и води са којом су такође нераздвојиво повезане (Chevalier. Поштовање дрвета и биљака на српским просторима још увек има живу и прилично добро очувану традицију. смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац. указује на постојаност народне религије. Ораховица“ (Чајкановић: 1995: 169).) За обредних приноса приликом орања или женидби зрна су боба међу жртвованим плодовима“ (Chevalier. „Светих шума и гајева. Као део празничне трпезе је у више календарских празника (Св. а чини се није ни пожељно. Употреба биља током празновања и његова разноврсност. било је у прошлости много. Митологија. магија и обичаји (1992: 202–307) на осову које је настао овај рад. Осим сунцу као манифестацији живота. леска. Ако у тексту није другачије наведено. или пак отровна. али да су раније постојали у већем броју. „Боб симболизира минерално сунце. Биљни свет је код становника сврљишког краја саставни део бројних обичаја који се прослављају током календарске године. како би то рекао Чајкановић чак божанска снага. цитирана грађа се односи на поменуту публикацију. храст.) (СМ 2001: 31). а своја лековита. Дрвећа којем се у народу приписивала демонска или. Три тек учупана струка из градине уплићу се у венац који се ставља на котао О годишњим обичајима у сврљишком крају постоји исцрпна теренска грађа објављена у: С. ембрион. Сади се на Луду среду – како би „полудео“ (248). Андреја. Свакако да је у том смислу врло илустративан пример светог дрвета – записа и обилазак литије са свим обичајним радњама које се у тој прилици подразумевају. крушке. Крушедол. 2 26 . бреста.. Св. У овој прилици указаће се на најзначајније „представнике“ биљног света и обичајне радње у којима изостављање биљака и/или дрвећа није могуће. Посматрано кроз време. За коришћене податке дате су странице у загради. На Бадње вече испод сламе за постављање трпезе стављају се три главице белог лука (219). Ставља се у хлеб који се меси на Младенце – симболизује „козу“ (254). али се као најчешће обожавани могу навести липа. Gheerbrant 1983: 46).. биљке дугују управо енергији коју добијају од сунца као и месту на коме расту. За боб се верује да су у њему душе мртвих па се припрема као задушно јело. својства. Куван се једе на Чисти понедељак (247). *** Биљка је симбол нагомилане сунчеве енергије.2 Боб. у данашњем времену. Варвара. нпр. обожавање дрвећа и биља доживело је мању или већу трансформацију.Милина Ивановић-Баришић и чињеница да свештеници узимају учешћа у обредно-обичајним радњама у годишњем циклусу празника у којима је биље битан елемент обичајне праксе. и др. Gheerbrant 1983: 46). ораха. Петровић. затим поједини истакнути примерци бора. Ставља се у хлеб који се меси на Покладе (246).

Биљни свет у годишњим обичајима у сврљишком крају ... ЕКЗб. XVIII (2014)

за прву мужу на Ђурђевдан (264). Ставља се у „белмуж“ који се припрема на
Ђурђевдан (273).

Народне традиције у европским земљама упућују на то да „кита чешњака изнад узглавља кревета или огрлица од чешњакова цвијета удаљује вампире“; пастири у карпатским областима су мазали руке белим луком да би стадо заштитили од
уједа змија. У свим поступцима је „чешњак средство заштите од злокобних утјецаја
и опасних напада (Chevalier, Gheerbrant 1983: 86–87). Бели лук спада у ред биљака
којима се приписује моћ универзалне заштите. Његова апотропејска моћ свакако да
произилази из његовог специфичног мириса.
У обичајним радњама код српског народа претежно се употребљава цела главица или појединачни ченови. Народ га је издвојио од осталог биљног света и уврстио
у најуниверзалније апотропајоне чему су свакако допринела његова препознатљива
својства – јак и врло специфичан (за многе непријатан) мирис. Стога није необично народно веровање да на бели лук „не сме никаква нечастива сила“ да удари
(Милићевић 1894: 326). Његова улога посебно је видљива у обичајима који су повезани са празницима прелазног периода године – Божић, Беле покладе, Ђурђевдан,
што је време појачаних активности тзв. нечистих сила. У циљу заштите, укућани
су мазали белим луком делове тела, а посебно табане и дланове. На Бадње вече
био је обавезан „атрибут празничне вечере“ – стављан је на трпезу испод столњака
(СМ 2001: 22). Познато је да осим што има изузетну заштитну моћ, нарочито од
урока и вештица, бели лук је вероватно најчешћа и најраспрострањенија коришћена
амајлија на нашим просторима.
Босиљак: На Водице (Богојављење) се стави у тестију и рано изјутра иде
на извор по воду (244). На Тодорову суботу се китио коњ који је ритуално
пројахан. Ставља се у воду ако се деца купају на Тодорову суботу (253).
Стручком босиока се шарају „младенчићи“ који се припремају за Младенце
(254).

Листови босиљка су испуњени магичним моћима па је стога његова употреба
неизоставна у многим обичајима који подразумевају заштиту укућана и стоке, а нарочито у отклањању злих урока и заштити против злих духова (Chevalier, Gheerbrant
1983: 60). Босиљак је изузетно значајна биљка у народној религији код Срба. Једна
је од ретких биљака која је своје место пронашла у многим обичајима који човека
прате кроз читав његов живот – чини се подједнако у радости и жалости, па стога није чудно да се у традицији српског народа за њега верује да је „биљка над
биљкама“. „Он је божији цвет; најпре у башти треба посадити босиљак, па онда
остало цвеће“ (Чајкановић: 1995: 171).
С обзиром на то да је босиљак значајан култни реквизит у обичајима, своју
широку примену вероватно има да захвали укорењеном веровању да поседује
заштитне моћи. „Као јак апотропајон босиљак је неизоставан при различитим
лустрацијама, које се изводе преко кађења босиљком, или преко пијења воде у којој
је босиљак потопљен, или купањем, или прскањем њоме“ (Чајкановић 1985: 43). У
календарским обредима у сврљишком крају заступљен је на Божић, Богојављење,
Ђурђевдан, Тодорову суботу, породичној и сеоској слави, и др.
Буква. На буковом пруту извија се ђурђевдански венац (265).

27

Милина Ивановић-Баришић

У народној религији букви се не придаје толики значај као дрвећу попут храста, цера, граба, врбе и др. Међутим, у појединим ситуацијама има своју улогу.
Њене младице су, на пример, у околини Ниша уношене у кућу рано изјутра пред
Ђурђевдан (Чајкановић 1985: 57–58).
Видова трава. Две су врсте: „мушка“ (плава) и „женска“ (црвена). „Потопи
се у воду, најчешће у чаши, па тако остане на `ведрину`; ујутру се њоме људи
умију по очима, јер верују да је посебно лековита и делује благотворно на
очи“ (278).

Осим што се у народној традицији видова трава користи као биљка за гатање,
она се на ширем балканском пространству бере као лек од очију, због чега се на
Видовдан потапа у воду и том водом умива (Чајкановић 1985: 63). Уочи Видовдана
жене су брале лековите траве и стављале у воду којом су се умивале. Трљајући
травом изговарало се: „Видовчице, богу сестрице! Што рукама ја видела то и створила!“ (СМ 2001: 78). Или се „изјутра на Видовдан девојке умивају росом и беру
расцветало пољско цвеће, завежу га у струк црвеним концем, однесу на брзак реке
и потопе у воду. Сутрадан прскају струком младиће које воле“ (СМР 1970: 65)
Врба. На Младенце се бере врба с којом се ударају укућани и стока, ради
здравља (254). Део је мађијског пролаза који се припрема за мужу оваца на
Ђурђевдан (в. леска). На врбовом пруту извија се ђурђевдански венац (265).

У обредним обичајима „симбол је напретка и подмлађивања“, „симбол бесмртности“ и замена за „плодност“ (Петровић 1992: 287). „У обредима и магији врба је
симбол раста, развитка и умножавања. (...) Врба3 која често расте поред река, језера
и рибњака, масовно је употребљавана и у обредима изазивања кише (СМ 2001: 99–
100). У народу су познавата апотропејска и лековита својства врбових гранчица. С
обзиром на то да је сматрана за апотропајон њене гранчице стављане су на врата
и прозоре, на Ђурђевдан, у многим местима, али и градовима. Врбове гранчице су
неизоставни реквизит током прославе Врбице на Лазареву суботу. „Врба има задатак да чува кућу од грома“, а „врбове гранчице не треба уносити у кућу пре Цвети“
(Чајкановић 1985: 69–70).
Дебељача. Уплиће се у венац кроз који се врши прва мужа на Ђурђевдан
(264). Поред осталог, њоме се крме се овце на Ђурђевдан (272).
Дрен. Дреном (или босиљком) се шарају округли колачићи за Младенце
(254). На Младенце се бере дрен којим се ударају укућани и стока да би били
здрави као дрен (254).

У традиционалној култури Срба симбол је снаге, здравља и младости што је вероватно повезано са његовом тврдоћом и дуговечношћу као природним својствима
биљке. Верује се да својом тврдоћом утиче на здравље, па се његовом употребом
жели обезбедити људима да буду „здрави као дрен“. На Ђурђевдан је општи обичај
опасивања дреновим гранчицама, а ставља се на врата и прозоре (СМ 2001: 165–
166; СМР 1970: 110). „Дрен има спасоносну снагу, он је инкарнација здравља. (...)
3
Врба је у народној религији повезана са светом живих и мртвих. С обзиром на то да
расте поред воде, а једним делом и у води, посматра се као веза имеђу света горе и света
доле. Више у: Менцеј 1996: 31–35.

28

Биљни свет у годишњим обичајима у сврљишком крају ... ЕКЗб. XVIII (2014)

Врло је популаран апотропајон. ради одбране од вештица и злих демона уопште
наломе се на Биљани петак дренове гранчице па се њиме ките куће“ (Чајкановић
1985: 90–91).
Здравац. Уочи Ђурђевдана девојке иду у „здравац“ (262). Уплиће се у венац
кроз који се врши прва мужа на Ђурђевдан (264).

У народној традицији здравац је симбол здравља и напретка, а поседује и
моћи апотропајона. Здравац који се бере на Биљани петак и уочи Ђурђевдана има
„нарочиту супранормалну снагу“ (Чајкановић 1985: 99). Берба здравца има „ритуални карактер и назива се идење у здравац (СМ 2001: 195). На Ђурђевдан се породица умива водом у којој је потопљен здравац а са њим и друге траве да би се било
здраво. Здравац се „вековима употребљава у народном животу као психосугестивно, психотерапијско, углавном као профилактичко средство против `видљивих и
невидљивих злих сила`“ (Туцаков 1978: 15).
Јабука. Гост позван на славу доноси јабуку (298).

„Јабука је плод који одражава младост, симбол је обнове и трајне свјежине“
(Chevalier, Gheerbrant 1983: 211). Дрво и плод јабуке симбол су „плодности, здравља,
љубави, лепоте; знак брачне везе, здравог потомства; придаје јој се светост, има заштитна и лековита свосјтва, везана је за подземно царство, за бесмртност“ (СМ
2001: 233). „Јабука се врло често даје као дар, или као понуда, или као доказ љубави
и пријатељства. (...) Прве плодове јабике, по општем српском обичају, дају као
мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове `давање из
руке`), и тек се после те жртве јабуке смеју јести“ (Чајкановић 1985: 107–108). Због
значаја у народној традицији она је неизоставна у многим календарским празничним обичајима на Бадњи дан, Божић, Ивањдан, Св. Петра и Павла.
Коприва. Део је венца кроз који се врши прва мужа на Ђурђевдан (264).

У народној култури коприва „игра улогу заштите и средства за одбијање;
сврстава се у `ђавоље` биљке, везане с `туђим` светом; истовремено, додељена јој
је симболика плодности“ (СМ 2001: 283). С обзиром на то да има јаку апотропејску
моћ она се користи у одбрани стоке од чинилица, нарочито око Ђурђевдана када
се њоме кити и ведрица (Чајкановић 1985: 137). Коприва има своју примену и у
народној медицини, а у прошлости је коришћена као врста причеста.
Кукурек. Вече уочи Ђурђевдана појата се кади „како би се онемогућио штетан утицај мађија што их посебна врста жена чини те ноћи“, а обавезно се
њиме кити простор где је смештена стока (273–274).
Кукуруз. Даван је као храна кокошкама у кругу од конопца на Св. Николу
(202). На Игњатовдан се кокошкама у кругу од конопца даје „комадић сачуваног корена што је био скуван на дан Св. Андреје“ (203). Зрна кукуруза се
остављају крај извора када се на Божић изјутра рано оде по воду (227). На
Чисти понедељак се „пуцкају пуцке“ (кокице) „јер се управо тиме магијским
путем спречава да на њиви кукуруз у клипу испуца“ (247–248). На Луду среду
кувају се зрна кукуруза са циљем да када се посади „полуди“ (248). Ставља
се у хлеб који се меси на Младенце као симбол за „краву“ (254). Уочи Св.
Андреје „кува се корење, а један од скуваних оставе те вечери негде ван куће,
на прозор, под стрехом, наводно `за мечку`“ (281). „Корен који је био ван

29

У сврљишком крају. Магично биље део је многих обичајно-обредних радњи па је разумљиво да су се у његовом прикупљању морала поштовати одређена правила да би убрано биље испољило своју „добру“ страну деловања. Леска се користи у обичајима и магијским радњама чија је сврха заштита од болести. Св. обиље млека и домаћег напретка (СМР 1970: 58–59). као у готово свим другим крајевима насељеним српским становништвом. Овај посао је претежно у домену женског дела популације. сродне културне биљке. оно се копа каменом и када се довољно опкопа. што указује да је у веровањима добио магијску улогу круга“. Младенце. евентуално приношење жртве. ујутру се испече у ватри. шипка и врбе којима прави `трљак`. Варвару. уочи Ђурђевдана први пут промусти“ (263). култна чистота и сл. Током божићних празника „у периоду када су међу живима невидљиво присутне биле душе мртвих предака“ у кући су. На лесковом пруту се извија ђурђевдански венац (265). прилике у којима се оно употребљава. Његова употреба у празничним обичајима је распрострањена и уочљива. поред ораха. Исто тако. траве које се беру уочи Ђурђевдана постају изузетно 30 . бојећи се да камен демона из биљке не привуче у себе“ (Чајкановић: 1995: 181). „Крстићи“ од лесковог прућа побадају се у житу на месту састава обиђеног круга око жита (275). брање биљака са „посебним“ својствима је опште познато. Венци од леске стављани су на Ђурђевдан на посуду у коју се први пут у години музу овце. Уочи Ђурђевдана „вију се венци од ђурђевданског биља“ које уплетено у венац треба да обезбеди плодност.. од њега се сваком укућанину даје по зрно да проба. врло цењене магичне биљке. магијски пролаз за овце које ће тога вечера. у моменту чупања. Св. Време погодно за ту сврху обично је пред или за време празника (Ђурђевдан.). и употребити за кађење куће од вештица. а у „нашој народној употреби симболише Сунце“. дивинацији.) У култу има векили значај. Ивањдан и др. нарочито у оним крајевима где је он главна људска храна. како их не би болела гуша. Магично биље. култури и народној медицини. очевидно. и зеље ишчупа док се камен још није вратио на земљу“.. важи овај пропис: зеље су копа у Међудневице. и зато је. Божић. али и начин брања – изговарање молитве. „Кукуруз има велики значај у врачањима.Милина Ивановић-Баришић куће. Он се приноси као жртва прецима. баци се камен у вис. Леска. који се често јављају у фукцији божанства плодности“ (Чајкановић 1985: 137). Првобитно је венац имао магијску улогу да заштити од демона. Лескове гране су биле у широкој употреби као заштитно средстсво. али и период Међудневице. Андреју и др. којима се регулише време брања. „Када се припрема прво мужење оваца пред мрак. „за копање великога зеља. односно то чине због горушице“ (282). посебно у празницима повезаним са мртвима и животињама: Св. посипани и лешници (СМ 2001: 338). која ће се ушити деци у амајлију. он је у тој области. Николу. Св. (. домаћин исече прутове од леске. Уносилац бадњака после обављања обичаја око огњишта добија лешнике (209). начин чувања. Бадњи дан. „Венац има кружни облик. Биље се употребљава самостално. али се и уплиће у венце. Игњата. Тако на пример. Овим поступком „биљарица жели да у биљци остане демон који је и чини лековитом. изолује од камена. од грома. За брање магичних биљака постоје строги „прописи“. наследио. од урока.

Ђурђевдан и др. Од пшеничног брашна месе се хлебови на Бадњи дан. „Божићна чесница не може бити без пасуља. У њу се ставља различит број зрна – према броју чељади (Чајкановић 1985: 307–308).) Представа о вези ораха са хтонским светом. „ражањство“ („свето ражањство“). Бели пасуљ се ставља у хлеб који се меси на Младенце као симбол за „овцу“ (254). ораси остављају у ћошковима куће или по поду (`за претке`) (. У неким селима је домаћица посипа по бадњаку и домаћину при чему се може користити и рукавица. оде по воду (227).. посредно се одразила у забрани да се ораси једу у периоду од Божића до Богојављења. а и да овце не би добиле „шугу“ (226). жив орах“ или „седа крај огњишта и. Ораси и пшеница су у свим селима обавезно присутни. Према народном веровању орах је дрво подземног света. Пшеница: „Прска“ се по уносицу бадњака. Пасуљ.Биљни свет у годишњим обичајима у сврљишком крају . Њу скупљају деца имитирајући пилиће. на Божић. Део пасуља од бадњеданске вечере оставља се за Крстовдан када га сви укућани пробају. док би му укућани бацали орахе. Пасуљ се у празничном светковању углавном користи као посно јело. „На везу са култом предака указује и то што се код нашег народа пасуљ највише употребљава у врачањима и гатањима о Бадњем дану и Божићу“. па је то један од разлога што се оне тада сакупљају и на различите начине укључују у обичаје намењене заштити куће. породичну и сеоску славу.. да се не би нашкодило душама умрлих“ (СМ 2001: 409). „богу повојницу“. а радње које се врше током божићних дана мотивисане су жељом да се пилићи успешно и бројно изводе. дакле повезан је са нечистом силом.“ (206). Употреба ораха у појединим празницима упућује на то да су „сматрани за храну мртвих“ што потврђују обичаји да се од „Бадње вечери до Богојављења.. „ковржањ“ који није истог облика у свим селима.. XVIII (2014) лековите. Младенце.. „богу-колач“. Пасуљ куван и незапржен једе се на Чисти понедељак (247). По врстама и броју издвајају се божићни хлебови које рано ујутру.. „При уношењу бадњака у кућу ставе у рукав кошуље која је пребачена преко нарамка. Ораси се стављају испод сита за време бадњеданске вечере. Бацају се на уносиоца бадњака. стоке и људи. као и плодности стоке. На Божић ујутру од посне хране се понегде проба пасуљ – посебно је то важило за оне који болују од крајника. Једење куваног пасуља. пшеницу и кукуруз (. Орах. Не ломе се током вечере (209). Зрна пасуља се остављају крај извора када се изјутра рано.) па се заједно са бадњаком уноси у кућу“ (227). Њоме се прскају (посипају) жене које су биле „у венцима“ на Ђурђевдан (268). `мрдао би`. Тодорову суботу. У народним веровањима пасуљ је повезан са култом мртвих. фингирајући покрете кокошке на јајима. вештица и злих духова (СМР 1970: 227). када су на земљи такође боравиле душе покојника.. 31 .. ЕКЗб. кукуруза и боба објашњава се тиме „да ће и јагњад која ће се патити бити `шарена`“ (247). На Луду среду сади се пасуљ како би „полудео“ од рода (248).. Уносилац губенице добија орах који сломи уз речи: „Живо пиле. на Бадњи дан меси домаћица – „кравај“ домаћин носи са собом кад крене у сечу бадњака. Ставља се у хлеб који се меси на Младенце (254).. Пшеница је посејана по земљи а изнад је слама и простирка на коју се поставља бадњеданска вечера (219).

те у своја поља и појату пребацује. „трактор“ (више: Петровић 1992: 212–220). Ђурђевдан и др.) синоним снаге. Но. „храна бесмртности“ (Chevalier. или као преджртва (Чајкановић 1985: 195). Цер се у источној Србији употребљава као дрво за бадњак који се у зависности од места различито назива. Цер: церово дрво (врста храста). У народној традицији храст је познат и као цар дрвећа (СМ 2001: 567).) средство комуникације између неба и земље“ (Chevalier. мада их је било и у садржају неких других празника (Младенци. „кртице“. када се тога дана. у селима сврљишког краја било је у функцији записа (мира) (в. У традицији шипку се приписује апотропејска снага па се из тих разлога и употребљава као заштитно средстсво од демона. али и свима у селу. Посебно је његова моћ заштите видљива у прослављању Ђурђевдана када су стављане гранчине на куће због заштите од вештица (СМ 2001: 590). користи се за бадњак. истовремено. Пшеница је храна без премца.. 32 . (. Храст. (.). док је мађијаркама. дотле је за Божић то свима дозвољено!“ (Петровић 1992: 208) Шипак.Милина Ивановић-Баришић „крсник“. „козарница“. је хлеб који се меси за јахача коња на Тодорову суботу (249). Брашно као пшенични производ од иузетног је значаја у одржавању празничних обичаја јер се од њега месе хлебови без којих би поједини календарски празници изгубили своје препознатљиво садржајно обележје. `обира поље` (жито и млеко). Свакако да стоји у некој широј смисаоној вези са једним сегментом комплексног обичаја о Ђурђевдану. а његове гране или тања стабла секу се за бадњаке. Најзначајнији хлебови су они који су припремани на Бадњи дан и Божић. „њива“. уочи Ђурђевдана меси се „кравај“ који се носи у „здравц“ и који се по повратку заједно са прикупљеним травама стави на родно дрво (262). Gheerbrant 1983: 197). подигнут на нивоу заједништва села: да свако `узимајући по мало од туђег` успоставља магијско јединство са целином села. „младенчићи“ (мали колачићи) од киселог теста за Младенце (253–254). Код Срба је храстово дрво најчешће запис. Храстово дрво. „вечерница“. „бачва“.. Уносилац после обављања обичаја око огњишта добија лешнике или орахе. магијским путем. Наиме. основна храна. „трмке“. а простор око њега често је место обављања религијских обреда. „гувно“. Петровић 1992: 299–303). остварује се исти смисао. Једно је од најпоштованих дрвета у народној религији. како их народ зове. поспешујући тиме. затим за поништавање чини. узима срећа другог. Игњатов дан и Бадњи дан. Храст је у индоевропским религијама познат као дрво бога громовника. „кућа“. У сврљишким селима бадњак се углавном сече у туђем атару. У народној религији један је од битних жртвених артикала – као самостална. забрањено да у `туђем` обирају `срећу` на Ђурђевдан. „трмченик“. „свиња“. Gheerbrant 1983: 539). „Ствар је у томе да се у овом `колу крађе` остварује готово исти принцип. леска).. „кола“. срећу својих укућана. „Храст је свето стабло многих предања. „Коњски јахач“. У кућу се уноси на Светог Николу. „виноград“. и при томе. поглавито цер.. тачније ноћи. Део је магијског пролаза који се припрема за мужу оваца на Ђур­ ђевдан (в.

33 . сматрана су за „света“.. Употребљаван је на различите начине после изношења из куће. Његова нечистоћа скида се стављањем на ватру за коју је познато да поседује лустративна својства (Петровић 1992: 235). Из угла данашњег посматрача може изгледати помало чудно да су у народу издвојене само поједине врсте биљака и да се према њима до скорашње садашњости односило с нарочитим пијететом. здравац. Њиме се. кађење деце од „бабица“. али и многе друге. Бадњак се после Божића чува и користи у случају побољевања људи и стоке па из тог разлога „све време остаје на одређеном месту где га нико неће додиривати“ (Петровић 1992: 210). Поред биљних врста издвојено је и одређено дрвеће које за ововремене генерације нема готово никакав други значај. У неким селима било је у обичају да ако се нађе „бушен камен“ он се чувао и стављао на шљиву током Бадње вечери са жељом да она боље рађа (224). осим да се користи као техничко или огревно дрво. претходно загрејаним.. него јесењег и зимског периода године. Поменуте биљке. и др. *** Биљни свет је имао изузетно значајну улогу у народној религији српског народа. шљиве. осим што су коришћена као бадњаци. а што у извесној мери потврђују и примери наведени у раду који се односе на села сврљишког краја. оно што је значајно поменути јесте чињеница да је до релативно скорашње прошлости народ много више у свакодневном раду и преживљавању био упућен на своје природно окружење са којим је морао живети у сагласју па отуда и потреба да се одређеним врстама биља и дрвећа припишу „посебне“ моћи.Биљни свет у годишњим обичајима у сврљишком крају . На Чисти понедељак се „пуцкају пуцке“ (кокице) јер се на тај начин магијским путем утиче да шљиве не постану метиљаве (247–248). Међутим. Бандић 1991: 52–57). Поред различитих биљака. У сврљишком крају неретко се обичаји са бадњаком изводе уз помоћ рукавица јер се на тај начин спречава контакт са нечистоћом особе која обавља обичајно-обредне радње. Босиљак. XVIII (2014) Шљива: Шљивово дрво употрбљава се за бадњак. Познато је да је пролећни период године време буђења природе и оживљавања успаване вегетације која стасава у највећем обиму током летњег периода када су њене благодети много доступније људима него у другим периодима године. храста. врачању и гатању. а најчешће за лечење страха. поспешивање плодности дрвећа које не рађа. биљке које се издвајају по својим специфичним особинама на различите начине су повезане са празницима годишњег циклуса. „`Крштеним` бадњаком и освећеном сламом домаћин (је) чини отпорном на град“ (222). „чиста“ и сеновита дрвета (в. нашле су своју примену у лечењу. Емпиријски материјал упућује на закључак да је биљни свет у обичајима годишњег циклуса празника далеко више заступљен током пролећног и летњег. „Светост“ бадњака се појачава начином његовог сечења и уношења у кућу. бели лук. у заштити од злих очију. Рукавицама је у том случају највероватније једна од функција да спрече додир голим рукама чиме се штити домаћин али и дрво намењено за бадњак пошто је он пре контакта са ватром у кући и сам „нечист“. у народним обичајима становника сврљишких села дрво цера. Заштита појединца унутар сеоске заједнице и његове имовине од временских непогода и људских пакости. односи између млађих и старијих битни су предуслови стабилности једне заједнице. ЕКЗб.

Милина Ивановић-Баришић

трљају „крста“ на месту бола верујући да ће се тиме бол изгубити или, бар, учинити подношљивијим.
Дрво храста има у народној религији издвојен статус због чињенице да је оно
у одређеном периоду године предмет јавног, односно сеоског култа. Готово свако
село у Србији у прошлости је имало своје „свето“ дрво, познатије у сврљишком
крају као миро, а шире у народу као запис – тако названо по обичају урезивања
крста у кору дрвета и његовом годишњем обнављању током посебне процесије.
Обично је за запис бирано храстово дрво, мада га је могла представљати и нека
друга врста. По веровањима, а обичаји који се око записа изводе то недвосмислено
указују, одабрано „свето“ дрво штити место од временских непогода, па су сходно
веровањима успостављене и забране чија се суштина своди на то да се оно ни на
који начин не сме оскрнавити (в. Тодоровић 2005).

***
Веровања о дрвећу и биљкама била су врста помоћи народу да се у дуговременом опстајању „лакше“ суочава и проналази повољна решења за свој неретко незавидан положај у односу на не увек пријатељско природно окружење. Свакако да је
константна борба за опстанак била генерацијама „инспиративна“ за проналажење
одговарајућих решења са позитивним исходом за заједницу, а с друге стране, извор
додатне енергије неопходне за преживљавање, па самим тиме и опстанак.
Из садашњег угла посматрања обичаји и веровања у чијем је средишту биљни
свет припадају најширем комплексу културе који је претрајао време и постао извор
значајних сазнања о прошлости народа. Бројне улоге које су намењене различитим
биљним врстама у животној свакодневици (празничној и ванпразничној) посматрачу откривају потребе, размишљања, а можда и понеке неостварење жеље њихових
стваралаца и корисника, али, такође, посредно указују и на утицаје који се дубљим
сагледавањем могу препознати у сачуваним слојевима традиције. Традиција, као динамичка категорија, многе утицаје је сажела и интегрисала у своју суштину постајући
временом реалија одређене средине. Богаство садржаја претпоставка је значајног
потенцијала значења дрвећа и биљака које се препознаје у широком распону обреднообичајне-магијске праксе на коју је само делимично указано у овом раду.

Литература
Бандић 1991: Душан Бандић. Народна религија Срба у 100 појмова. Београд: Нолит.
ЗР 1996. „Биљке“. Зборник радова: Кодови словенских култура, бр. 1. Београд: CLIO: 7–117.
Карановић, Јокић 2013. Биље у традиционалној култури Срба: приручник из фолклорне
ботанике.
Менцеј 1996: „Врба – посредник између овог и оног света“. Кодови словенских култура, бр.
1. Београд: CLIO: 31–35.
Милићевић 1894: Живот Срба сељака. Српски етнографски зборник, бр. 1. Београд: Српска
краљевска академија.
Петровић 1992: Сретен Петровић. Митологија, магија и обичаји. Ниш: Просвета – Сврљиг:
Народни универзитет.
СМ 2001: Словенска митологија: енциклопедијски речник. Ред. Светлана М. Толстој, Љубинко
Раденковић. Београд: Zepter Book World.

34

Биљни свет у годишњим обичајима у сврљишком крају ... ЕКЗб. XVIII (2014)

СМР 1970: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић. Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
Тодоровић 2005: Ритуал ума. Посебна издања, књ. 53. Београд: Етнографски институт
САНУ.
Туцаков 1978: Јован Туцаков. „Здравац у народном животу и стваралаштву Источне Србије“.
Народно стваралаштво – folklor, св. 65–66 (април–октобар). Београд: Савез удружења
фолклориста Југославије: 15–20.
Фрезер 1937: Џемс Џ. Фрезер. Златна грана. Београд: Геца Кон.
Чајкановић 1985: Веселин Чајкановић. Речник српских народних веровања о биљкама.
Пр. Војислав Ђурић. Београд: Српска књижевна задруга: Српска академија наука и
уметности.
Чајкановић 1995: Веселин Чајкановић. „Религија и култ дрвета биљака“. У: Стара српска
религија и митологија. Посебна издања: Одељење језика и књижевности, књ. 45. Пр.
Војислав Ђурић. Београд: Српска академија наука и уметности: Српска књижевна задруга: 169–182.
Chevalier, Gheerbrant 1983: J. Chevalier, A. Gheerbrant. Rječnik simbola. Zagreb: Nakladni zavod
MH.

Milina Ivanović Barišić
PLANTS IN THE ANNUAL CUSTOMS IN THE AREA OF SVRLJIG
The use of plants in different holiday customs is unavoidable in the annual ritual celebrations.
During celebrating Christmas, Djudjevdan, rural St Patrons’ Days, the use of plants is significant for
ritual praxis. Plant world in the past was mote present in the customs, but nowadays, inhabitants of
the villages of Svrljig recognize this.

35

 Рыльского НАН Украины. Дей [3. 1853– 55 гг. пословицы. А. на протяжении 1855–58 гг. До того записала две русские песни от своей няни в г. исполнитель. М. 10]. текстологические принципы записывания фольклора Марко Вовчок и Опанаса Марковича изучены недостаточно. новаторстве научных принципов фольклористов. Свидницкого.2)(091) ФОЛЬКЛОР ПОДОЛИИ (УКРАИНА) В ЗАПИСЯХ МАРКО ВОВЧОК И ОПАНАСА МАРКОВИЧА: НОВАТОРСТВО МЕТОДИКИ СОБИРАТЕЛЬСКОЙ ПРАКТИКИ Автор осуществила попытку анализа текстологической практики Марко Вовчок и Опанаса Марковича. Киев УДК 398(=161.  Якушкиным. О значительном прогрессе в развитии научных принципов и о позитивных изменениях в отношении к личности исполнителя свидетельствует практика Марко Вовчок (Марии Вилинской) и Опанаса Марковича. частично – Н. фольклористики и этнологии им. Руданского. Галька. Среди известных фольклористов. Украинские песни. Марковичем. Впрочем. в Немирове (Винниччина). 1851–53  гг. с будущим писателем Н. – в Киеве. вариант. в России. 1850 г. Потом поселилась в Орле в семье тетки К. Засенко [5]. 4. где познакомилась со знатоками русского фольклора П.  Данильченко. которые фиксировали фольклор и на Подолии. сказки. польських исследователей А.  Лесковым. Сиваченко [11]. А. который тут с 1847 отбывал заслание за участие в деятельности Кирилло-Мефодиевского братства (общества). К. Казаки Елецкого района Липецкой обл. Б. Шейковского. в имении Екатерининское вблизи нынешнего с. загадки М. М. 15]. А. что писательница Мария Александровна Вилинская (Марко Вовчок) родилась в семье военного 10 (22) декабря 1833 г.  Марцинковского (Новосельского). поговорки. украинским фольклористом О.  Коципинского.  Киреевским. определяющий для собирательско-исследовательской работы в регионе. Маркович начала собирать вначале 1850-х годов вместе с мужем. имена П. Ключевые слова: научные принципы. На протяжении 1846–48 гг. Дыминского. Наша задача: проанализировать их фольклорные записи и определить методы собирательской практики. П. Эти и несколько других первых фольклорных записей были опубликованы только в 1929 г. Зеров [6]. Известно. Н. верования. Н. И. Мордовиновой. Чубинского. Крутикова [9]. который активно записывал фольклор со средины 40-х годов ХІХ в. жила в Чернигове. паспортизация. С. Шалак сосредоточила внимание на прогрессивных тенденциях. – во 37 . обрядове игры. их записей фольклора из Подолии. Хоменко [14. А. Н. Ельце на Орловщине. 50–70 годы ХІХ века в изучении украинского фольклора Подолии – качественно новый период. училась в частном пансионе в Харькове. О. Фольклористическую деятельность супруговфольклористов исследовали А. которые приложили усилия в области исследования устной традиционной культуры Подолии. Вилинская вышла за него замуж и выехала в Украину.Оксана Шалак Института искусствоведения.

Братской и Петропавловской Борщаговки. Паспорта записей – спорадичны и неполны: «Паспортизации же образцов устного народного творчества писательница не придавала надлежащего значения. й молоді. Рачки на Немировщине. сверху: «грустный») по своей судьбе. 1929). “Зарізана жінка” “Тромсин” и др. к его жизни. 7. Сохранились их краткие психологические портреты-характеристики.Оксана Шалак втором выпуске «Песен. благочестивый душею. внимательный до нежности къ намъ. що зъ весною всяке зильля ожывае» [8. о прежнихъ и нынешнихъ правах. дату. добрый сердцемъ.] во что глибоко веритъ. «В фольклорних собраниях супругов Марковичей появилось немало нових записей из Немирова и соседних сел. манере рассказа или пения. существует рукописная запись на русаком языке: «Здесь подъ шелестъ о соломяную будку и ветви сливъ ветра. характеру. Киреевским» (М. о рассказчике Л. Преварки).1. в том числе образцы социального звучания – солдатские песни (“Заплакали новобранці. Звали его Левко Бартошъ» [8. й дітки” (т. ограничиваясь самыми общими сведениями. кн. о Петрусе и пани (“Далеко чути такую новину”). Обставленный поэтическою местностью печальный (зачеркнуто.  Рожновка Борзенского уезда. собранных П. поскольку не все они паспортизированы. Например. с. 34]. Гунька. о тяжкой эпохе.. который родом из с. Впрочем. поднимавшейся съ болота ровно въ полночь. Лишь изредка наталкиваемся на данные об особе. В. местечка Джуньков Бердичевского уезда (Текля Дончиха). которые имеют важное научно-документальное значение. подсчитать количество зафиксированных на Подолии образцов трудно. Сказки его есть часть его собственного существа и существования. 19–19 зв. Разсказывалъ же то[. о своей дряхлости и молодости. “Пан та біда”. Вместе с мужем Марко Вовчок осуществляла записи и от талантливых исполнительниц. что “ці пісні зібрані на Україні поміж людьми. в заметке-предисловии к сборнику “Двісті українських пісень” она отмечает. а два соби 5) Рожовку заселылы захожіи люде зъ Тильного и Свінявкы.» [4. зъ Парахвієвкы. старого владетеля усадьбы. Співали й старі. старикъ этотъ навсегда останется въ моей памяти. Марко Вовчок собирала образцы фольклора на Черниговщине. но зато доволь38 . старикъ рассказывалъ намъ предания и сказки.  арк. напоминавшего окончание лета. Эта характеристика также содержала и описание внешности рассказчика и список его любимих высказываний: «1) Дай Боже копу литъ! 2) Отъ тепер и мени веселише! 3) Батько зайцивъ жывъ 120 годъ и ще чоботы шывъ передъ смертю 4) Панщыны третій тиждень одбувалы за грапа. сидячи в неволі” и др. Большая Бушинка. стор.]. Например.]. зъ Дубового гаю 6) Якъ то Богъ дав. 540). поскольку это одно из немногих во второй половине ХІХ века проявлений внимания к личности исполнителя.  Бартоше.  19–19  зв. варианты баллад о Бондаривне (“Ой у місті Богославі – там новина стала”). “Іван і піп”. Муховцы. арк. всякий разъ встречая насъ очень добродушно и справляясь у пришедшаго объ отсутствующемъ. о безпокоившей его по ночамъ сатанинской разноголосной буре. в Киеве (от жителей Шулявщины. сказки “Семилітка”. Рассказы предварялъ и перемежалъ воспоминаниемъ о славномъ времени грапа Румянцева. которые родом из хутора Петрушовка Борзенского уезда (Палажка Китчина). Иршавця. от которой записана.). предшествовавшей Вас[илию] Василичу. села Сычевка Радомышльского уезда (Палажка Яковенкова). Ковалевка. Подольская география записей охватывает села Вовчок.

Не такъ його породыла. безъ часу смерти Богъ не дає. XVIII (2014) но часто – на место записи» [15. На свою сухотоньку Його згодовала… Тульчинъ [7. углубляло представление об исполнителе: «Що бувало задумаєшъ. треба віка добувати. размышления-отступления. 64]. что есть признаком устности и – с другой стороны – невмешательства фольклориста во время переписывания. “Пісні гречнії чи святії (на 39 . лакун. Маркович записывали не только завершенные варианты. «Тульчинъ» [7. арк. что указывает на внимание фольклористки к талантливым рассказчикам-мастерам: «Дивися. соломо. Очевидно. Так. близь Немир[ова]» [8. Не можу нитки въ голку вселити: сліпаю. Записывая сказки. Заметно. арк. Впрочем. Що робиться вдома.. 27]. ЕКЗб. Ведмежа. арк. фиксируя диалектные особенности языка на синтаксическом.]. ходю. выбеленные рукописи (которые почти не содержат зачеркиваний. Що жъ! Сказано. 159]. Некоторые сказки содержат рифмованные присказки. Марко Вовчок и О. и вилічимо твою скоро жінку» [8. ні. песни она группирует по рубрикам. Систематизация фольклорного материала давала возможность упорядочить многочисленные записи: «Видим у Марко Вовчок и попытку классифицировать свои фольклорне записи. арк. что О. подготовки к публикации в текст зафиксированного образца: «<…> якъ же! Жінка все слабаслаба. 25]. въ околотъ. которые не касались основного сюжета.. инверсий. не бачу» [8. те и зробишъ. арк. 27 зв. А вінъ каже: є. сокращений) свидетельствуют о наличии в языке рассказчика повторов. А візьми ти макогінъ Та за попомъ на-здогынъ» [8. каже. якъ буванъ якій. арк. В записях прозы из Подолии довольно точно отражен повествовательный стиль исполнителей. сяду проти сонця.Фольклор Подолии (Украина) в записях Марко Вовчок и Опанаса Марковича . 21]. лексическом и фонетическом уровнях: Породыла удовонька Хорошого сына. а тепер жиєшъ. не маю я ложки страви зъісти. с. арк. сліпаю. 159]. Якъ його змальовала. которые выделяют слова с диалектным акцентированием: «Добри́вечіръ! Пустітъ мене до хати переночувати <…>» [8. в основе которых тематический или календарный принцип: “П’яницькі пісні”. «с.  Маркович и Марко Вовчок стремились к точности записи. Это значительно расширяло контекст. Марко Вовчок фиксировала и реплики рассказчиков. но и отрывки. 29]. 27]. Лаконичностью выделяются и паспорта под образцами. зафиксированными на Подолии: «(Брацл[авщина])» [2. возгласов. арк. Лизь ти. Пытаясь отобразить объем репертуара того или иного исполнителя. для украинской фольклористики в то время проблема паспортизации еще не была актульной до степени научного постулата. шукаю лікарства и не можу вилічити. и все ходю. В отдельных записях проставлены ударения.

Маркович не утратил интерес к талантливым исполнителям песен. «не выяснено <…>. – літ 15 як отемнів» [1. В 1859 г. Их записи вошли в сборник «Народные южнорусские песни»  (1854). которые давали возможность охватить разные тематические группы. Номисом. Первичному замыслу собирателя не суджено было осуществиться. 1866). в «Малороссийские песни. с.  Маркович» [12. Марковиче – «собирателе и записывателе народных мелодий» [4. Метлинским. В сборник планировали включить восемь выпусков по 25 песен. Понимала значение нотирования и Марко Вовчок.  с. что и Марко Вовчок.). Збірники О. В Немирове О. В. “Конопляні пісні. какой принцип классификации применял О. Остальные семь тетрадей не были опубликованы. Фиксируя варианты («одміни»). В печати появился только первый выпуск издания.  В. “Звірячі пісні” “Житні пісні (обжиночні)”. Маркович фиксировал слова лирников – с характерними высказываниями. который приобрел широкую огласку и популярность. Посылая эти материалы в письме к Н. Гейдельберг). Маркович записывал и тщательно классифицировал пословицы и поговорки. Высоко оценил собрание фольклориста И. Белозерскому (письмо датированно 22 октября 1856 г. Співи і слова зібрав Марко Вовчок.].Оксана Шалак зелену неділю. прислів’я і таке інше…» (1864). 327]. Дей по рукописям и печатным источникам осуществил реставрацию этого сборника. Маркович размещали их гнездами. среди которых были подольские исполнители Каленик Денисюк и Гнат Черныш. с. Марковича і других» (1864). Мертке составила и опубликовала сборник песен «Двісті українських пісень. поскольку часто цензура запрещала дальнейшие выпуски. Н. Об О. У ноти завів Едуард Мертке» (Лейпциг-Винтертур. 36] писал А. сообщения о быте. 15 зв. арк. Маркевичем» (1857). в «Українські приказки. Як коноплі беруть”» [15. заметив: «Есть все основания думать. разных по жанровым признакам. А. собранные А. Пытаясь издать их отдельным сборником. арк. что он имел рукописное собрание народных мелодий в собственной записи» [4. фольклорист осмыслял принципы систематизации. и О. Марко Вовчок и О. но часть его паремий вошла в сборник «Українські приказки. обозначая ударениями отдельные диалектизмы. а впоследствии передавали другим фольклористам – для публикации. писательница жила за рубежом: сначала в Германии (Дрезден. вместе с немецким композитором Э. Это деление не соответствует современной научной классификации.) учился в Бугакове. народного эпоса и прозы. О. поскольку архивные материалы утрачены. В этой коллекции были и записи Марко Вовчок. изданные М. Он собирал биографические справки. Дей. остались в личном архиве писательницы. 63–64]. что неподалеку 40 . репертуаре кобзарей и лирников. На протяжении 1859–67 гг. – в Париже. Впрочем. Маркович много внимания приделяли музыкальному аспекту народной песни.  9]. записанных из голоса фольклористки. которых собрал около 50 тисяч. “Купальські”. Каленик Денисюк из Немирова о себе рассказывал: «З маліко́сти живу тут. но дает возможность проследить развитие и становление основных принципов украинской фольклористики. прислів’я і таке інше. с. на духа)”. Франко [13. а впоследствии – утрачены. Гнат Черныш со Стрильчинец (теперь Немировского р-на Винницкой обл. 37]. Известно. В частности. составленный А. не изданного в свое время полностью [10]. Такое распределение обусловлено материальными и цензурними условиями издания. На Подолии О. с 1860 г.

упоряд. зафиксированные паспортные данные под каждым образцом. думка. ангелица мати”. Збірники О. легенд. образцы разных жанров. Харківщині. Литература Архівні наукові фонди рукописів і фонозаписів Інституту мистецтвознавства. зб. Коллекция Марко Вовчок и О. которые фиксировали фольклор и на Подолии. кобзарями и лирниками. зб. – Ф. Многочисленные варианты коллекции паремий О. нотировали отдельные мелодии. Марковича стали основой сборника «Українські приказки. 9) Радуйся. 8) Пресвятая Діва Мати. 41 . пристально вслушиваясь в них. Впрочем.  Марковича содержит многочисленные варианты. 28–3. оставили подробные характеристики отдельных из них. В. художественные приемы подольских народних песен.. передм. Фольклористы стремились к точности записи на синтаксическом. сюжеты. Київщині. и уживаясь в их стиль во время переписывания набело» [4.Фольклор Подолии (Украина) в записях Марко Вовчок и Опанаса Марковича . арк.: Наук. І. 10) Пречистой: “Пречистая Діво-Мати з Руського краю”. Пісні (без мелодій). текстологическая практика Марко Вовчок и Опанаса Марковича. 18) “З болістнимъ серцемъ вопіємъ до Бога”.: Вид-во АН УРСР. І. как и у других собирателей середины ХІХ века. 13)  “Зосталася в світу []”: Вдараймося ми всі в Бога. – 654 с. 16]. Статті і дослідження: Збірник наукових праць. лексическом и фонетическом уровне. 1983. когда записывала от сказочников. свидетельствует о значительном прогрессе в развитии научных принципов фольклористики и позитивные изменения в отношении к личности исполнителя. творчість. Дей О. Дей // Марко Вовчок. Маркович (Марко Вовчок) і О. 28]. 6) Варвары: “Зийшла зора посеред мора”. М.. 11) Матері Божої Почаєвськой. 5) Гаврийіла. из его слов О. 282–310. І. 3–6. Засенко О. пане милий. 13–48. Марко Вовчок. прислів’я і таке інше. АНФРФ ІМФЕ. 16) “Припомъяни. с. записывая названия песен со всеми диалектными особенностями: «Набожних умію: 1) Ісуса Прелюбезного 2) Ісуса Назаранського. сказок. місце в історії літератури / Олекса Засенко. Марковича і других» (1864). – С. 333. Ровенщині. 23) Цару Христе. М.). Следовательно. – Од. – Ф. 12) Олексія. исполнителями. 7) Другой Варвары: “З докол благодати. 22) Зумілемся-здивовалемся.. і приміт. соби”. впоследствии использовала в своем творчестве образы. Фольклористично-збирацька діяльність Опанаса Марковича та Марка Вовчка / О. 24) Сина Блудящого» [1. 1985. Записи на Вінниччині. Маріє. – Од. XVIII (2014) Чукова (ныне Немировского р-на Винницкой обл. – К. І. чоловіче. 21) Страхъ-горе на цем світу жити. – К. 17) “Дивна твоя тайна”.: Наук. собирая фольклорный материал в селах Немировщины. А. – К. Марковича. думка. ЕКЗб. І Дей // Фольклорні записи Марка Вовчка та Опанаса Марковича / [Атрибуція автографів. Житомирщині. Дей О. Т. Фольклористы выявили заинтересованность одаренными рассказчиками. – С. 15) Дочасноє живот чоловіка. неполные. Рильського (АНФРФ ІМФЕ). Дей заметил. О кобзарях и список кобзарей. Марко Вовчок: життя.  Маркович зафиксировал репертуар лирника. 4) Лазара. 3) Миколая. фиксировали их репертуар. Народна балада про сестру та братів-розбійників і її опрацювання Марком Вовчком / О. 1964. 14) Нещаслива година настала. Дея]. что народной манере рассказа Марко Вовчок училась «прежде всего из сказок. 19) Ивана Богослова. 20) Смерти. 376. О. фольклористики та етнології ім.

– С. творів: у 50 т. Крутікова. 1965. О. 1977. Є. 1525 [Записи народної прози]. упоряд. – 216 с. Шалак се усредсредила на прогресивне тенденције. 1. – Од. російській та французькій літературі / Упоряд. – С. 50. innovation of scientific principles of specialists in folklore.: Муз.: Наук. Oksana Shalak FOLKLORE OF PODILLYA IN RECORDS OF MARKO VOVCHOK AND OPANAS MARKOVICH: INNOVATION OF PRACTICE OF THE COLLECTOR The author has carried out attempt of the analysis of a textual technique of Marko Vovchok and Opanas Markovich. – 390 с. – К. Є. – 176 с. Марко Вовчок на ниві фольклористики / Борис Хоменко // НТЕ. Франко І. Віра Агеєва. Сиваченко М. 1976 – 1986. 2002. О. 2004. Народні пісні в записах Марка Вовчка. – С. М. their records of folklore from Podillya. Номис / [упорядкув. – К. – К. Оксана Шалак ФОЛКЛОР ПОДИЛИЈЕ У ЗАПИСИМА МАРКА ВОВЧОКА И ОПАНАСА МАРКОВИЧА: ИНОВАЦИЈА ПРАКСЕ САКУПЉАЧА Аутор је спровео покушај анализе текстуалне технике Марка Вовчока и Опанаса Марковича. – К. 9. – Ф. прислів’я і таке інше. Народнi джерела творчостi Марка Вовчка: на матерiалах укр. – Т. та вступна ст.: Либідь. 326–327. Доманицького / Іван Франко // Зібр. Хоменко. – № 6. Уклав М. 42 .: Факт. думка. – 1986. І. Сиваченко// Марко Вовчок. джерелами. Українські приказки. O. Марко Вовчок. В. прози / Б. Є. њихових записа фолклора у Подилији. зб. Інститут рукопису Національної бібліотеки України ім. М. М.: Наук. Україна. 239–281. 1979. Вернадського (ІР НБУ). 1. Пазяка]. післямова і прим. – 1971. 59–66. – К. – К. – К. 1985. Зеров // Три долі. Сторінки творчого життя (Марко Вовчок в житті і праці) / Н.Оксана Шалак Зеров М. Дея. думка. Статті і дослідження: Збірник наукових праць. В.: Дніпро. 1390 Семейные [песни].. Хоменко Б. Хоменко Б. зб. иновацију специфичних принципа оних који су стручни за фолклор. Крутікова Н. До теми: Марко Вовчок і народна казка / М. ІР НБУ. прим. 293–296. Лист до В.: Вища школа. Творчість / М. Марко Вовчок в українській. та друк. – Ф. І. В. – Од. Двісті українських пісень / Реставрація за рук. Є. – С.Shalak has concentrated attention to progressive tendencies. – С.

чије трајање се простире вековима уназад све до старовековних цивилизација. Наведени примери се доводе у везу са аналогним представама из других традиција. њено помињање своди се на маркирање воде као њој својствене средине. Krstić 1984: 163. балканском и словенском контексту. компаративно представљају и анализирају посебно илустративни примери из српске усмене традиције. а о њима је писано са разних аспеката.3 Многобројне примере рибље симболике и митских представа о риби налазимо и у српској традицији. Гура 2005: 562–571. Симболика рибе као најтипичнијег становника воде тесно се преплиће са амбивалентном симболиком саме воде. рецимо.4 Без амбиције да окупимо и анализирамо сва појединачна сведочанства о представама у вези са рибом у српској 1 Овај рад настао је као плод истраживања унутар пројекта 47016 Етнографског института САНУ. 4 О риби у контексту словенских народних традиција в.248:291. 43 . рецимо са птицом која симболизује ваздух и инсектом. и Тодоровић 2005а: 314–320. живота и смрти. Уп. Радуловић 2009а: 200–201. копненом животињом која симболизује земљу. Израда мултимедијалног портала „Појмовник српске културе“. односно – из контекста религијско-магијских пракси и веровања у којима се јављају риба и риболика бића. иако је симболика рибе неминовно ужег значењског поља од оног које има вода. првенствено словенских. које у овом раду нећемо посебно разматрати.37 РИБА У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ТРАДИЦИЈИ У КОНТЕКСТУ ДРЕВНИХ ПРЕДСТАВА И СТАРОЦИВИЛИЗАЦИЈСКИХ РЕЛИГИЈСКИХ ПРАКСИ1 У раду се. О мотивима са рибом у народним песмама балканских Словена в. а у појединим случајевима. древне представе. 2 Упореди анализу мотива воде у универзалним оквирима и у епици балканских Словена у Детелић 1992: 88–110. такав је. носи и утапа. Кључне речи: риба. у виду једне врсте крајње широко конципираног осврта општег карактера. илустративни пресек. 3 О варијантама овог мотива у српским бајкама в. Етнографски институт САНУ УДК 398.Ђорђина Трубарац Матић. Уводни осврт. као и читаво поглавље VII. који је на интернационалном плану веома чест у бајкама и у коме се риба углавном јавља у групи са још две (до три) животиње које припадају различитим сферама. Етнографски институт САНУ Ивица Тодоровић. вода. риболика бића. и указује се на древност неких од ових представа.2 Овакав тип представа генерално се везује и за рибу. Гура 2001: 467–469. добра и зла“ (Детелић 1992: 88). тј. Она је основни живоносни и животодавни елемент. иако првенствено у јужнословенском. али истовремено вода може стихијски да преплављује. мотив рибе-помоћника. старе цивилизације. под називом Интердисциплинарно истраживање културног језичког наслеђа Србије. „апсолутне материје која у себи природно сједињује диспаратне особине почетка и краја. српска и словенска народна традиција. па се њена универзална симболика стално налази у оквирима опозиционе релације живот : смрт.

5 44 . Он је био бог млађе генерације коме је додељено да влада апсуом. Мардук ће поставити сунце. примордијалном елементу. у Хомољу. Веровања слична наведеним сачувала су се и међу словенским народима све до данашњих дана у виду представе о џиновској риби/риболиком сисару (кит. Не треба заборавити да се бик и јелен у неким традицијама. Гура 2005: 570–571). рецимо српској и келтској. Višić 1989: 22. концепција и обим овог рада не дозвољавају комплекснији дијахронијски приступ. ‘Када на висини’)5 који је пронађен на таблицама насталим пре више од хиљаду година пре нове ере. У њему се описује како су пре настанка света постојали само Апсу (маса слатке воде) и Тиамат (маса слане воде). 6 О воденом бику в. за који се обично везује идеја о стварању космоса након раздвајања небеске од земаљске водене масе. С тим у вези. сазвежђа и одредиће ритмове њиховог кретања. као такви. Риба и космос. Они су се међусобно помешали и тако створили младе богове. 137) раздвојити на две половине. који ће једнога дана поклекнути и тада ће подземна жута и густа вода покуљати кроз пукотине и потопити свет (Чајкановић 1973: 604. у овом илустративном осврту ограничићемо се само на нека од основних идејних поља у којима се риба јавља и указаћемо на древност појединих представа. а касније. могли да буду у некој далекој вези са већ поменутим Еом/Енкијем који има главу јарца и чији је један од епитета „јелен апсуа“ (Horry 2013). управо је било хибридно биће с телом рибе и главом и предњим ногама јарца (Hook 1961: 535. Мардук ће убити и Тиамат. у исто: 127–129. месопотамског бога Ее/Енкија (или Еа/Енкија). ширу литературу в. који би. треба се сетити и водених бикова (и њима сродних митских бића) из српске народне традиције6. као и годишње циклусе и смену дана и ноћи (в. уп. Другим речима. дубином. звезде. па ћемо се фокусирати само на неке од уочених паралела које су посебно упућујуће. месец. масом слатке воде (Colless 1970: 130. Детелић 1992: 88). Риба и њена симболика налазе се у директној вези са представом о води као исконском. као и о настајању свих облика живота (уп. о чему смо раније писали (Трубарац 2011: 647–649). Млади богови ће кренути у самоодбрану и ово ће покренути низ догађаја у којима ће прво бити убијен Апсу. штука) који на леђима носи Земљу (в. Kuper 1986: 186–187). јављају као изосемичне животиње. 30–31. Примера ради. у коначном обрачуну. Један од појавних облика Мардуковог оца.Ђорђина Трубарац Матић. 45. забележено је и есхатолошко предање по коме Земљу на роговима држе бикови. специфичне и древне. тако што ће разапети кожу да вода не може да пада доле. једну половину ће развући и од ње направити небо. 132) која се налази испод земље и која на себи држи земљу (Horry 2013). 'Када на висини небо још није имало име'. Апсуа. Правили су велико комешање и буку и тако реметили мир свог оца. Lambert 2007). а од делова тела друге половине обликоваће земљу. Horry 2013. а њу ће „као суву рибу“ (таблица IV. на српском етничком простору. па је он одлучио да их убије. који су живели унутар водених маса својих родитеља (Višić 1989: 22). Ивица Тодоровић традицији. посебно в. ТТ: ‘goat-fish’). у: Ђорђевић Белић 2013: 104–106. Реч је о инкипиту спева чији је први стих Е-nu-ma e-liš la na-bu-ú šá-ma-mu. Један од најпознатијих митова који то илуструју свакако је вавилонски мит Енума елиш (транскрибован као Enûma еliš. о овоме и сличном в.

онај који поставља питања је „коњ љељен“ који Наиме. 124. пре свега в. шећер слађи од меда и драги дражи од брата. риба често означава архетип сопства (Jung 1996: 125). донесу им цивилизацију и науче их разним вештинама (Colless 1970: 133. поглавље Змај-гутач у: Prop 1990: 342–369. дуже од поља. 8 Уп. а ово се може констатовати и када је реч о блиском змају. Тодоровић 2005б: 164–167). грађевини. Исто тако. 135). Људе је научио писмености. и Тодоровић 2004: 214–215). а позади налик риби. Г. 133). већ и неба и земље. по чему је добио наслов спев у коме се говори о томе како је нехотице одбио дар бесмртности који му је понуђен на небу. најпознатији по свом хеленском имену Оанес. Наведена проблематика свакако захтева и засебан простор. Тако је вавилонски митски мудрац. у којој се риба јавља као мудро биће које говори и открива истине (уп. Тодоровић 2004: 211–214. или као човеколико божанство с доњим делом тела као у рибе. свакако је морала бити приписивана извесна мудрост. Матсја. познат је по једном од својих надимака. а по К. као и да има знања о појавном свету ван воде и о тајнама људског срца. врховног духовног принципа (уп. тј. који у српској традици носи елементе тотемске животиње (о чему ће бити више речи касније). потпоглавље Борба с рибом као први ступањ борбе са змајем (Prop: 1990: 356–366). слађе од меда и драже од брата. Сумерско име му је било Уман или Умана.Риба у српској народној традицији у контексту древних представа . 285) девојка седи крај мора и пита се има ли шта шире од мора. законима. јединог човека који је преживео велики потоп. Примера ради. 38). Риба као исконско биће – у непосредној релацији са водом као „примарном материјом“7 – неминовно за себе везује идеју о мудрости својственој бићу старом колико и свет. риба у митским представама често гута неофита и поново га рађа избацивањем из уста9. а сем имена Оанес. први појавни облик индијског Вишне. наукама и разним практичним вештинама. људима преносе разна суштинска знања. налази и у песми Вила све зна (Ђурић АНЛП. а иза ногу је имао рибљи реп (Colles 1970: 133–135). очи брже од коња. Colless 1970: 133) и које је Еа.8 Као примордијално биће. овога пута. 9 В. Јунгу. приказиван је као риба. као и сваком родоначелнику. послао међу људе да им буду узор. Овим риба показује да познаје не само пространства мора. ехо поменутих идеја о мудрости рибе може се наћи и у српској традицији. У бројним старим традицијама натприродна бића. Матсја је Мануа подучио мудрости Веда (Williams 2008: 212–213). брже од коња. али. стр. земљорадњи. bel nemeqi (‘господар мудрости’) (Colless 1970: 133) и бог слатких вода на којима почива земља. За њега се везује мит о спасавању Мануа.. представљан као човек-риба – спреда је био човек. Тодоровић 2008: 105. ЕКЗб. 535. Он је био први од седам апкалу мудраца који су у форми људи-риба изашли из Црвеног Мора (Hook 1961. 7 45 . рецимо. које је самим тим неминовно повезано са идејом древности и мудрости. XVIII (2014) Риба и мудрост. Адапа (‘Мудри’) (Colles 1970: 121. јер је имао рибљу главу која се отпозади уздизала изнад људске. исконска вода се у древним културама прилично често замишљала „истовремено и као космички и као божански тоталитет“ (Елијаде 1991: 54). са донекле измењеним питањима. а из воде јој риба одговара да је небо шире од мора.. море дуже од поља. Узгред – у виду једне врсте дигресије – треба нагласити и да се исти сижејни образац. шарану. у песми Риба и дјевојка (Вук 1. Иако у знатно скромнијим оквирима. која су замишљана у риболиком облику.

У староегипатској митологији. што се види из ритуалних сцена које се налазе на цилиндричним печатима на којима се риба често приказује заједно са ромбовима и ромбоидним фигурама. или коња оседланог јеленским рогом.10 Веза ове женске фигуре са вегетацијом је јасно наглашена: живи на зимзеленој и сеновитој врсти дрвета. а претворена у сокола. митолошку потку на релацији риба – јелен – вила. а оно што у њој привлачи пажњу јесте чињеница да су учесници дијалога. маркира њену оностраност (Радуловић 2009а: 199–200). за које се сматра да су симболи вулве (Hook 1961: 536). Риба је у Месопотамији повезивана са женском плодношћу. рађа се из јабуке. што је поново рационализација мотива јахања на јелену. а када се насмеши. по Чајкановићу. а трећи кобили да их поједу. Тако у бајци „Три јегуље“ (Вук СНПЗ 29) сиромашни рибар током три узастопна дана не успева да упеца ништа до по једну јегуљу сваког дана. На основу функционалне паралеле која постоји између рибе и виле (познаваоци тајни универзума). указивало на то да су „дуплети једне исте митске личности“ (Чајкановић 1994: 219). У народним веровањима Срба. Очигледно се ради о некој врсти женског нумена вегетације који. иако још неразјашњену. или гаси. с обзиром на то да су побратим и посестрима. поприма облик велике златне рибе. које се у бајкама јављају као носиоци берићета и свеопште плодности (Самарџија 2013: 73). што би могло да се повеже са тиме да у епским песмама вила готово обавезно јаше управо јелена. . Ово би. када је у води. Ова песма има још наглашенији митски карактер у односу на ону у којој се јавља риба. ова девојка се рађа из јабуке коју царевић мора да пресече над водом и да одмах затим девојци брзо дâ да пије. из уста јој падају пупољци када говори. кучка два пса. иза ње ниче трава. а то што је од злата (била девојка или риба). али девојка ће поново изаћи жива из рибине крљушти. сродници у мистичном смислу (СМР: братимљење). риба је тесно повезана са плодношћу. помиње се девојка од злата која седи на јели. а девојка се тада претвори у велику златну рибу. Са њом посебно наглашену везу имају змијолике рибе као што су јегуље. а одговара му посестрима вила која на њему јаше. али веза са водом је и даље очувана. а више куће му изникну две златне сабље. која припада типу АаТh 408. а да четври закопа више куће. наиме. кобила два ждребета. Цар жели да се ожени с њом. Корени представе о женској фигури са овим карактеристикама су веома стари и могуће их је наћи у различитим древним цивилизацијама. јер ће у супротном умрети. она има моћ да учини да се свако дрво које је проклела осуши чим са њега узлети. расцветале руже. други кучки. наведено би указивало на могућу. као и других јужних Словена.Ђорђина Трубарац Матић. Риба и плодност. трећа јегуља га подучи да једну од њих закоље. У бајци Златна девојка (Мајзнер СНП 12). У другој варијанти ове бајке (Чајкановић СНП 33) девојка се не претвара у рибу. подели на четири дела и прва три дела дâ један жени. али једног дана Циганка која жели да постане царица обори девојку и баци је у бунар који је био крај јеле. за њом расте трава и има моћ да вегетацију по својој вољи подстиче. већ у сокола. Ивица Тодоровић је способан да преплива дубоко и сиње море. Циганка ће убити и појести рибу. из ње падају пупољци и процветале руже. јавља се света риба оксиринхус која је прогутала Озирисов фалус и тиме постала носилац божанског извора живота и сим10 46 О другим варијантама и паралелама ове бајке види: Чајкановић 1927: 511. Када ова девојка корача. На овај начин рибару жена роди синове близанце.

постаје момак. 11 47 . змај. свештеници су је користили искључиво као ритуалну храну. богиња вегетације. У другој Вуковој ва­ ријанти исте песме (Вук 2. Овако затруднела краљица рађа змију. О другим варијантама назива ове рибе. Наиме. ЕКЗб. након узетог десног крила. мрежа којом је хватају је од бисера и лове је „мору на извору“. тако и осталим јужнословенским традицијама в. Dirven 1997: 162). Ова змија је змија само дању. плодности и судбине. у њој је риба шестокрила. в. често приказивана као полуриба-полужена (Kampen 2003: 216). а ова вода може бити и граничне природе (Пешикан-Љуштановић 2013). где је повезивана са материцом као свеколиким извором живота. у једној од Вукових варијанти песме о змији младожењи (Вук 2. С овим је вероватно повезана и забрана староегипатском свештенству да једу рибу (Hook 1961: 535). краљ од Будима добија пород после девет година чекања и то тако што краљица затрудни након што је појела десно крило златокриле рибе ухваћене златном мрежом. рађа змију/змаја/змајевитог јунака. Могуће је да се у некој даљој или ближој сродности са женском фигуром из бајке. ако поједе лево. орловском канџом и живим огњем који му скаче из зубâ. Милошевић-Ђорђевић 1971: 76–111).. Milošević-Đorđević 1984: 224. налази и митолошка риба златокрила/златнокрила/шестокрила/крилатица. а затим. у ствари. У храмовима посвећеним овој богињи увек би се налазио базен са светом рибом. жена бана Михаила уместо десног крила поједе лево. Сама риба мора да буде уловљена на прописан магијски начин (златном/бисерном мрежом коју су плеле девојке) и враћена натраг у воду жива једном када јој је „крило“ узето (МилошевићЂорђевић 1971: 82–85. а риба је у њеном култу сматрана светом животињом – свакодневно је приношена на богињин олтар. Станиште ове рибе се везује за воду којој се приписује извесна примордијалност. за ову змију се експлицитно каже да је.Риба у српској народној традицији у контексту древних представа . па је Атаргатис. а лаици je уопште нису јели (Hook 1961: 536). За разлику од претходне варијанте. 169). Услед јетрвине обмане. за коју се касније испоставља да је змија само дању. како у српској. и тако роди змију. и Pešić. а. када скине своју змијску кошуљу. Исту врсту симболике риба је имала и код старих Сиријаца. Пешикан-Љуштановић 2013: 194. XVIII (2014) бол бесмртности. Самарџија 2013: 73).11 која у нашој народној традицији заузима сасвим посебно место међу рибама које управљају сфером људске плодности. 11). Шаран-змај као родоначелник. за коју Плиније сведочи (Naturalis Historia XXXII 8) да је била окићена златом и да би прилазила посетиоцима храма онда када би је дозвали (Birdwood 1912: 258.. на пример лови се „мору на извору“ (Вук 2. док ноћу одбацује „крила и окриље“ и постаје огњевити змај с три обележја: вучјом шапом.12 Златна риба и шаран. 12 О јужнословенским варијантама Змије младожење у прози и стиху. 12). риса риба. 12). док ноћу. због чега је повезивана са фригијском Кибелом (Dirven 1997: 163. 101–105. Рецимо. Уп. на шта указују и многобројни phalloi који чине део комплекса храмова посвећених богињи. зна се да су јој приношене добровољне жртве аутокастрацијом. сагледаним у ширем словенском и интернационалном контексту. чији је један од појавних облика велика златна риба. поново враћене назад у Дунав. Златни/златоруки синови рађају се захваљујући томе што жена (нероткиња) поједе десно крило ове рибе. Култ богиње Атаргатис би могао да има извесне везе и са идејама блиским египатском оксиринхусу.

крљушт шарана заиста може да буде златне боје. при чему од њега отпадају усијане крљушти (Момировић 1972: 41). а и свима омиљена златна рибица припада породици шарана. С обзиром на то да змај има својства митског 48 . сватови су смештени у „модри облак“/маглу/небо из којих роси киша. такав змај се дању крије по шупљем дрвећу. а веза змије-младожење са фигуром која влада атмосферским приликама (поготово водом) наглашена је на више начина: просилац добија задатак да невестином оцу донесе грожђе у време када оно не рађа. змије и змаја се у народној поезији успоставља на различите начине. а у неким варијантама младожења успешно пролази кроз провере које пред њега ставља невестин отац тако што проводи воду кроз безводне пределе. која је забележена у појединим крајевима источне Србије (Зечевић 1981: 68. која може да одликује шарана. У подунавским селима источне Србије забележено је слично веровање. по коме змај настаје од шарана који је досегао одређену старост (најчешће 40 година). 40. Ова хроматска посебност. уп. Тако се шаран са златном крљушти помиње у бајци Златоруни ован (Вук СНПЗ 12) као један од помоћника јунаку који успешно савладава тешке задатке. коју Скок дефинише као ‘crvenkast’ ‘šarovit’. он излеће из Дунава и одлази у шуму или у гору. змија и риба. Ивица Тодоровић У неколико других варијанти за женин пород се одмах од почетка каже да се ради о змају (в. није сваки шаран „змајевит“. Дрљача 1973: 125. Да му је некада приписивана извесна мера светости види се такође из забране конзумирања шарана. 50. Зечевић 1981: 68. такође је – по свему судећи – везан за боју рибе. међу Србима је забележено веровање да од шарана настаје змај након одређеног броја година. који када проведе више година у води (по различитим варијантама – 33. Skok ER: ris). дуж целе Велике Мораве распрострањено је веровање о шарану-змају. СМР: змај. а у својој основи има идеју о бићу које је господар воде (ПешиканЉуштановић 2013: 197). риба). 90. претвара се у змаја и излеће из воде (Момировић 1972: 41).Ђорђина Трубарац Матић. где живи као змај. Од оваквог змаја лети одскаче крљушт шарана у виду мноштва искри (Зечевић. Бандић 1991: 165). рецимо. ‘црвен’. 100 година). који влада облацима и олујама. већ само онај са посебним обележјем. Одавно је уочено да у српској народној традицији постоје показатељи који указују на то да је шаран некада вероватно био тотемска животиња (Зечевић. 106). За разлику од змајева који су настали од смука (за које се веровало да изазивају сушу). За златокрилу рибу се понегде експлицитно каже да је шаран. Веза између рибе. сматрало се да змајеви настали од шарана изазивају кишну годину (Зечевић 1981: 68. Блискост идеја које се везују за шарана и ову митолошку рибу говори о томе да су некада вероватно поистовећивани. Наиме. добија крила. Њему тада израстају ноге и крила. различите представе о шарану у: Гура 2005: 570). ствара јесење временске прилике и постиже да грожђе роди. Придев у називу риса риба. Појавни облици овог бића могу да буду змај. а младожења. По забележеним представама. па се самим тим односи на крљушт црвенкасте боје (в. Ово се може довести у везу са веровањем о претварању шарана у змаја и представом о змају као митском претку. а ноћу се појављује сав ватрен и док лети сипа варнице. или ствара три „живе воде“ (МилошевићЂорђевић 1971: 80. свакако у себи носи потенцијал да подстакне везивање наведене врсте за сферу оностраног и натприродног. Међутим. што може да има упориште и у реалијама. крстом на челу. Пешикан-Љуштановић 2013: 197). Примера ради. Дрљача 1973: 125). Милошевић-Ђорђевић 1971: 87. Наиме. који етимолошки долази од rus.

односно латентну змајску суштину и природу шарана. размишљање о некадашњој тотемској природи шарана свакако добија на снази и тачности. Змај љубавник се помиње и у песмама (в. У разним деловима Србије забележено је веровање у рибљу краљицу или рибљег/воденог цара. 14 Наиме. змајеви су „митски представници свог народа“ (Чајкановић 1996б: 272). мада се сродна веровања могу пронаћи и у ширим словенским оквирима. Тако је у Поморављу овом бићу приписивана посебно наглашена полна снага. ЕКЗб.14 Иначе. на основу археолошких и других показатеља анализизирајући културу и одговарајућу идеологију Лепенског Вира. јер не треба заборавити да управо ове две животиње заузимају веома истакнуто место у симболици раног хришћанства. Петровићу. што поткрепљује сродност змаја и рисе рибе. Повезаност шарана и змаја – у непосредној релацији са представама о митском родоначелнику – посебно је наглашена у српском етничком контексту. Срејовић. а многобројна су и предања о њему. као и у источној Србији. карактеристике змаја подударају се и са атрибутима српског „националног божанства“ највишег ранга (Петровић 2000: 354). о змају у општем бугарском контексту уп. Милошевић-Ђорђевић 1971: 97–98). тј. у данашњој западној Бугарској такође је распрострањено веровање да змај настаје од рибе. Такав је највероватније био и идол Лепенског Вира. Између осталог. онда је одлазио код мушкарца. Особа која је имала сексуалне односе са шараномзмајем губила је на снази и била испијена. Тодоровић 1997). долази до закључка да је првобитна концепција о настанку органског света из воде и камена у овој протоцивилизацији формулисана „на тај начин што је риби у општој генези дато хронолошки приоритетно место и најзначајнија улога“ (Срејовић 1969: 142–143). којима је приписивано да су владари риба и уопште воденог 13 Као што је познато. Штавише. 49 . као и на интернационалном плану (на пример у бајкама). „многи српски јунаци рођени су од змајева“.. XVIII (2014) претка13. односно – од шарана (Гура 2001: 468.. односно – општег родоначелника је овде представљао управо човек-риба (Срејовић 1969: 143). 108–110). У многим старим религијама и митовима родоначелници човечанства су повезивани са риболиким бићима. Змај није једино митско биће које се везује за рибу. Риба и сродна митска бића. или изабраника (ако се ради о змајици) и о начинима на које је се неко отарасио змајевих ноћних посета (Милошевић-Ђорђевић 1971: 107–108). али није смела да говори о томе. на основу чега можемо да закључимо да је од најстаријих времена на овим просторима постојао јак култ који је био у тесној вези са рибом (уп. шаран-змај се често доводи и у сексуални контекст. а ако је шаран-змај био женско. Лечила се огорелим крљуштима које су отпадале од шарана-змаја током ноћних посета (Момировић 1972: 41). Оно што треба нагласити овом приликом јесте да народ верује како се змајевити јунаци рађају из односа које су њихове мајке имале са змајевима (Милошевић-Ђорђевић 1971: 98. „у религији културе Лепенског Вира риба и јелен су свете животиње и свакако су укључене и у мит о постанку људи и света. Он је ноћу одлазио код најлепше девојке или жене у селу и живео са њом. јер би је змај „згрувао“. односно – о опасностима љубавних односа с њим по здравље његове изабранице. можда су оне и алузија на неку највишу силу.Риба у српској народној традицији у контексту древних представа . и Беновска-Събкова 1995). по представама раширеним у народној традицији. да по катакомбама и базиликама наговештавају присуство самог Христа или да означавају душе покојника које теже да се приближе богу“ (Срејовић 1969: 324). по С.

Код Карашеваца. док су на руском северу огромну штуку-водењака замишљали као биће прекривено маховином (Гура 2005: 567). Пошто се радило о рибљим господарима од којих је зависио улов рибе. или га описују као получовека-полурибу (Раденковић 2013: 164–165). Генерално. а на овај знак оне би се разбежале (Момировић 1972: 41–42). етничке групе српског порекла. веровало се да су рибљи цареви обележени посебним знаком: крстом на глави. Као и у долини Тимока. код Словена. као што су свиња. Раденковић 2013: 167). у случају да се нека риба много батрга. познат и као морски човек. Дрљача 1973: 125–126. као што је обавештавање сељака о томе када је погодно време за сејање жита и боба (Раденковић 2013: 168). зато што се верује да риба може да буде један од његових појавних облика. Ивица Тодоровић света. водењак може да се јави и у другим животињским облицима. забележено је предање по коме је шумњака. Водењак је такође довођен у везу са рибом и рибљим царем у словенским традицијама (Самарџија 2013: 75). коњ. баш као и људима. као што је морски дух. Свуда где се веровало у рибље цареве и царице био је табуисан лов на њих и сматрало се да онај који би их уловио бива проклет. У горњем току Велике Мораве. а извесно је постојала и веза између шумског духа и водењака. рибљи цареви или краљице и да имају натприродна својства (СМР: риба). а доњим делом налик риби“ (Радан 2001/2002: 173). морска цура. и да свака врста рибе има свог цара који брине само о тој појединачној врсти. Бандић 1991: 158– 159. то значи да је случајно ухваћена. који би звизнуо или свирнуо и тако упозоравао рибе на опасност. митско биће блиско змају. пас. ушло у брачну заједницу са обичном женом и из тог брака се родило дете „које је горњим делом налик човеку. Рибе једне врсте би проводиле зиму са својим царем на истом месту (Зечевић 1968–1969а: 201). Раденковић 2013: 166) – ово митско биће се у неким крајевима преклопило са рибљим царем и представе о њима су се спојиле.Ђорђина Трубарац Матић. између Сталаћа и Ћуприје. а затим нестајала у виду патке или црног облака. она је код Лужичких Срба имала телеће очи и скакала је рибарима на леђа. подложан свакојаким несрећама и изненадној смрти (Ђорђевић 1958: 30. Код Лужичких Срба и на северу Русије водењак је био замишљан у облику изразито снажне и велике штуке. Иако симболика рибе није на истој линији са водењаком и његовим функцијама – од којих је примарна та да утапа људе (СМР: водени човек. Рецимо. У Банату. Зечевић. морска жена. СМР: риба. у Неготинској Крајини је народ веровао да се 50 . Раденковић 2013: 167). јер јој још није дошао судњи дан. који је замишљан као биће са до пола људским. забележена су веровања о рибљем сајбији. рибари су покушавали да их одобровоље и изграде добре односе са њима. а у Србији се сматрало да је способан да поприми разноразна обличја не би ли себи намамио жртву. пошто код Лужичких Срба и Словенаца водењак обавља неке функције шумског духа. Веровали су да су рибе зато тако мирне када су ухваћене у мрежи и да. а од пола рибљим телом (Раденковић 2013: 163). Vuković 1977: 54. унапред одређен час када ће умрети и да тај тренутак рибама одређује рибљи цар. У Тимочкој Крајини и у југоисточној Србији веровало се да су рибе које краси посебна боја. Постојала су и друга митолошка бића која су повезивана са рибом. особеним распоредом крљушти или необичном бојом. веверица (Раденковић 2013: 165). лабуд. веровало се да он не даје рибарима да лове рибу у Тамишу. већ их хвата за ноге и вуче у дубину реке (Mihajlović. Зечевић наводи да су у подунавском делу Неготинске Крајине рибари сматрали да је рибама. или неки знак на телу (обично крст). где су рибљег цара називали водац.

водени ђаво. св. дошло је до преклапања идеја у вези са воде­ њаком и рибама и то на основу веровања да је водењак настао од утопљеника (Раденковић 2013: 166. пошто је вода. што је овај морао да прихвати. али га је човек позвао на побратимство. она је двојник његове душе. тј. с тим што варијанте могу бити нечастиви.. Представе о риби.15 У бајци Кум риба (Вук СНПЗ 54). не треба везивати за рибу као такву. У српској бајци „Усуд“ (Вук. Постоје и христијанизована предања са донекле сличним сижеом. Гура 2005: 564). XVIII (2014) водењак претвара у дете које плаче и узмиче ка води онда када се крене ка њему. а дар узми“. Риба прима овај жртвени дар и постаје крштени кум детету. живота. У ђевђелијској области се веровало да се претвара у разне животиње. Шалак 2012. потврђује везу која постоји између света умрлих и риба. пошто су његовом оцу претходно умирала деца. опет му се показала она иста риба. Ипак.16 О Рахманима в. риба се јавља као сен детета. „и тек што се шњиме опрости. По једном од њих. Раденковић 2013: 162–163. доживљавана као „капија“ између света живих и света мртвих (Раденковић 2013: 162. у српској традицији. Зависност воде и живог света у њој од људске жртве (утопљеника који постаје водењак). рибље карактеристике и облик које водењак може да поприми. већ првенствено за својство водењака да је shape-shifter. СНПЗ 13). Самарџија 2013: 75). тако и због особине да је прождрљива грабљивица. а тако га и зову у разним крајевима Србије. поготово дубока. 63) 15 16 51 . Бандић 1991: 157. да би било живо и здраво. 165). помиње се река која би да сазна зашто у њој „нема рода“. у појединим случајевима. ЕКЗб. дете је остављено на раскршћу код неке реке из које је изашла велика риба с намером да га прогута. веома занимљиве су и украјинске представе о царству мртвих. тако и са светом и душама умрлих. и то како са душама умрлих. Радуловић 2009б). Међутим. као обитавалишту блажених Рахмана. водењак је веома близак ђаволу. 168). Радуловић 2009а: 135. Самарџија 2013: 74–76). он умре. али и биће које га спроводи кроз иницијацију и штити. Врста рибе која се у српској традицији највише везује за идеју смрти је свакако моруна (Пешикан-Љуштановић 2013: 193).. најчешће у мачку (Тановић 1927: 11). У општем словенском контексту риба је због своје немости повезана са људским душама. који су полуљуди-полурибе (Гура 2001: 467. а Усуд јој поручује да је тако зато што никада није удавила ниједног човека (о овој бајци и варијантама в. по свему судећи. Зато. Риба и хтонски свет.Риба у српској народној традицији у контексту древних представа . а особина лаког мењања обличја ради обмане људи типична је за обојицу. Арханђео је дошао да неком човеку узме душу. а рибе нестане“ (о овој бајци в. како због свог имена. Наиме. баш као и оне о води. тако и нерођене деце (СД: 505). а затим „као најбржа тица полеће и остани се у сиње море“. и Агапкина 2001: 457. По својој функцији. па му је живот продужио још три недеље (СМР: братимљење. тартор (в. Када је дете требало да умре у дубокој старости. Код Руса постоји веровање да одласком водењака из воде из ње нестају рибе. У наведеном смислу. или да се рибарима приказује у облику ортака са којим рибаре и позива их на рибарење с циљем да их намами у воду и удави (Зечевић 1968–1969б: 331). а и сама вода пресушује (Раденковић 2013: 167). повезане су како са идејом плодности и рађања. односно. она застане када јој пажњу привуче драги камен обешен детету око врата и тада прочита цедуљу на којој пише: „Прими куме Бога и светог Јована.

пошто његов сен живи ван њега самог. По дете повољан поредак ствари оствариће се тек тиме што ће му риба. а сенка је двојник тела и предмета у природи“. које је било нарушено од самог почетка тиме што се дете родило сеновито. На цилиндричним печатима је често приказивана и сцена у којој птица једе или покушава да поједе рибу. 52 . Сен је двојник душе. Наиме. постати кум.17 Рађање сеновитог детета имплицира да дететово рођење. али да је због каснијег везивања за идеју поновног рођења почела да се јавља у посмртним обредима (Hook 1961: 537). прелаз детета са места на коме живе нерођени на свет рођених. односно – „сен и сенка су синоними. а другим делом у риби. који је двојник дететове душе. јер је она. на наизглед парадоксалан начин. нити са сличним демонима. сен је у телу човека и животиња. Овим се указује на разлог због кога су брачном пару из бајке претходно умирала деца која су. па изгубили. Из овога потенцијално произлази да је дете рођено сеновито. постоје мишљења (Van Buren) да је хтонска симболика рибе код Месопотамаца секундарне природе. али се у веровањима разликују“ (СМР: сен. односно – духовни двојник и заштитник. сен је мушког рода. тј. није остварено у потпуности како треба. потврђује веровање да је сфера у којој обитавају нерођена деца везана за рибе и за воду као основни живоносни и примордијални елемент (в. Ервин Гуденоу (Erwin Goodenough) доводи ове сцене у везу са разним другим представама које почивају на парадоксалној идеји да смрт божанског извора живота доноси људима вечни живот. већ само половично. подземној слатководној воденој маси на којој земља почива и којом влада Еа/Енки. стенама и др. тј. различите су могуће метаморфозе кроз које деца пролазе. а сенка се види. Сеновити људи. За нас је овде посебно битно то да риба из ове бајке. на основу свеобухватне анализе месопотамских представа са рибама. они из којих је изашао њихов сен. чиме се риба везује за идеју умирања и поновног рађања (Самарџија 2013: 73).Ђорђина Трубарац Матић. камењу. хтонског света успостављена је веома давно. Веза између рибе и подземног. може се претпоставити да је риба изворно била симбол живота. у дрвећу. сен детета. што је управо и описано у бајци када се каже да риба-сен долази да дете прогута. од којих је свакако најпознатија 17 У српској народној митологији сен је „појава која се идентификује са сенком. Овим обредним чином ће се поново успоставити јединство између детета и његовог сена. његов сопствени сен. али у народним веровањима та два појма нису исто: сен је невидљив. њу не треба поистовећивати са водењаком. тј. а на сенку може. Самарџија 2013: 73. на сен се не може стати. а у српској традицији су забележене варијанте у којима деца излазе жива из утробе уловљене рибе (ЛМС 6)18. по аналогији то можемо да претпоставимо. у народу су сматрани изгубљенима у животу и осуђенима на бесциљно тумарање (СМР: сен). Ивица Тодоровић Иако риба на раскрсницу долази да би детету одузела живот. такође била сеновита. Већ је било речи о месопотамском апсуу. која по рођењу бивају убијена/остављена/бачена у воду од стране неког злонамерног рођака/дворанина (АаТh 707). Сен. једним делом је у детету. Гура 2005: 562–564). 407). они који су га имали. Ипак. а сенка је женског. долазио је по своје и деци је узимао душу. као што се то у бајци експлицитно каже. У бајкама о прогоњеној златној (или по некој другој основи посебној) деци. 18 О варијантама ове бајке на јужнословенском простору в. јер му је душа остала располућена између два света.

Иначе.. испржи је у чистом воску с пловчијом крвљу. Рецимо. „сатрти“ и појести у јелу (Дробњаковић 1934: 48). Филиповић 1967: 200). или нека друга риба. Жуч од сома се користила као лек против жутице. а сутрадан је мужу припреме за јело – тако би их мужеви заволели и не би могли више да се раставе од њих. сматрало се да ако дојиља остане трудна њено млеко постаје отровно за одојче. Сличних случајева коришћења рибе у бројне „медицинско-магијске сврхе“ (лечење и решавање различитих проблема) заиста је било много. па зато треба од рибара да украде рибу (беовицу. Многобројни су примери употребе рибе у народној медицини и бајањима. Код Васојевића је постојало веровање да се жутица лечи тако што болесник извесно време гледа у живу пастрмку стављену у калаисани суд. а за лечење ове болести коришћена је као храна и „риба из рибе“. а ову рибу не треба да једу ни они који имају падавицу. риба може да прими болест уместо човека. ако је дете женско. а родитељи којима су деца умирала користили су их за купање деце. у води би се пронашла риба и онда јој се пљувало у уста. Као што је већ поменуто. уситни и тако даје детету да не би умрло. дрхтавица (грозница). а буљу ако је мушко). ЕКЗб. а веровало се да је жуч шарана добра да њоме мажу главу они којима опада коса. XVIII (2014) хришћанска – разапети Христос постаје симбол бесмртности. У Фочи је забележено веровање да се сушица може излечити када се ухвати жива пастрмка. Сматрало се и да онај ко има шкрофуле не треба да једе шарана да му се не би повратиле. Затим. У случајевима у којима је описан начин лечења рибом гледањем у њу извесно време (након чега би је болесник вратио живу у воду). веровало се да њу треба осушити. у народним бајањима се рибама приписује улога лечења и одношења болести. пусти је у воду и више никада током живота не окуси од те врсте рибе. Чајкановић 2007: 131). пљуне јој у уста. по народном веровању. или гледањем у њу све 53 .Риба у српској народној традицији у контексту древних представа . рибу касније треба вратити у исту реку и на исто место. како би им се одржала. Рецимо. У Поморављу се такође веровало да кад неко има астму. пришта и још неких болести.. на пример. Маст од смуђа се користила против ухобоље. уз одговарајуће речи (Булат. и у њу се гледа све док не угине. рецимо. а његово тело верници једу у нади на спасење и вечни живот (Hook 1961: 526). Такође је риба извађена из друге рибе и риба истргнута из змијске чељусти сматрана ефикасним леком против грознице. Самим тим ни не чуди што јој се у болести приписује посредништво и моћ да болести доноси и односи. треба да ухвати живу рибу. Веровало се да жене за које мужеви не хају траба да ставе рибу беовицу у вагину и преноће с њом. рибом деца нису смела да се хране док не проговоре да не би остала нема (Момировић 1972: 42). веома илустративне примере из Поморавља. а на овом месту ћемо – у поменутом контексту – представити поједине. На овај начин лечила се. „јер је шаран змајовит“ (Момировић 1972: 41–42). Вода у којој је скувана рибица из сомове утробе пила се као лек против грознице. Тако се. у овим областима бајало живим шаранчетом или неком другом рибом која би након бајања била враћена жива у воду. Риба у народној медицини и бајањима. брковима од сома се бајало да би се краве водиле. како би болест нестала (Раденковић 1996: 179. па ћемо навести само неколико посебно упућујућих. Из наведених веровања примећује се директна веза са претходно поменутим идејама у вези с рибом као бићем које поседује такав степен примордијалности да на релацији живи : мртви подједнако припада обема странама.

тако и паганским. на велике празнике који падају у време поста и током којих је разрешено јести рибу). Ипак. симбол рибе се јавља на гробовима како хришћанским. као и на путирима и вазама које су остављане у гробовима крај покојника (Чајкановић 1973: 193). риба се јавља као симбол верујућих који пливају у спасоносним водама Торе. исконском елементу. Риба у есхатолошком и сотериолошком контексту. ‘ΙΧΘΥΣ’. па се тако у појединим гроб54 . и у српској се риба користи као обредно јело. гледањем у рибу обезбеђује да му се сен врати. Најчешће објашњење које се даје за порекло рибе као симбола Христа јесте да је грчка реч за ‘рибу’. У поменутим магијским радњама уочавају се и профилактичка и лустративна својства која се приписују неким рибама. Хлеб је на овим представама у ствари Хлеб Живота. Јака симболика везана за сферу плодности и сексуалности такође је довела до употребе рибе у љубавној и сексуалној магији. докази постојања представа о риби као бићу које може да штити од болести досежу све до месопотамске Ламашту таблице. Такође. могуће је да логика лечења почива на веровању да сен у човека улази и излази преко чула вида (СМР: сен). С друге стране. Ова веза је антиципирана и еухаристичким тумачењем дела Јеванђеља по Јовану (Јов. Σωτήρ (Исус Христос Син Божји Спаситељ). а као празнична храна. могуће је наћи симбол рибе у контексту наде у вечни живот. што је све у корелацији са идејом о води као прочишћујућем. када се на болесника стављао мали камен који би се након обављеног братимљења бацао у воду. као рецимо брковима сома. У овом контексту. оне су и општехришћанске природе и у релацији су са хебрејском традицијом и старим традицијама на којима се она развијала. сам Христос. и свету умрлих и нерођених. и на којој се виде два свештеника како са рибљим маскама стоје крај болесника и чувају га од напада Ламашту и њених злих демона (Hook 1961: 535). која је служила као апотропејон. уједно акроним од Ίησουˆς Χριστός. Између осталог. као и идеји умирања и поновног рађања с друге стране. На територији средоземних земаља. Као и у осталим хришћанским традицијама. Самим тим. У раним рабинским учењима. па болесник. већина сотериолошких и есхатолошких идеја повезаних са рибом у српској традицији првенствено је хришћанског порекла. коме је живот угрожен. 6. тј. 3–13) у којем се говори о томе како је Христос нахранио пет хиљада људи са пет јечмених хлебова и две рибе (Hook 1961: 537). риба се једе и у одређене дане поста (тј. која би затим била враћена жива у воду. Иако је у претходним одељцима већ било речи о вези која се у српској народној традицији приписује риби с једне стране. лечење пљувањем у рибу. веза између рибе. или фиксира за њега. а све то уз веровање да се болест везала за камен и да ће заједно с њим бити однесена с водом (СМР: братимљење).Ђорђина Трубарац Матић. Θεουˆ Υι‛ός. Као и у претходним случајевима тако и у овом. у староегипатској религији. Ивица Тодоровић док риба не умре. или деловима њиховог тела. припрема се за подушја и за празнике. божанског спасиоца и спасених постојала је и много пре хришћанства и вероватно је поменути акроним смишљен полазећи од већ раније постојећих веровања (Hook 1961: 537). Његово тело којим се хришћани причешћују. што је највероватније касније навело Тертулијана да хришћане опише као рибе које пливају у води крштења (Hook 1961: 537). њена сакрална симболика првенствено потиче од везе која се од најранијих хришћанских времена успоставила између рибе и хлеба у иконографским представама Тајне Вечере (а у којима је риба веома често приказана). вероватно почива на истој логици као и лечење братимљењем крај реке.

1897. 19 Овом проблематиком опширно ћемо се позабавити у засебној студији. народних веровања. пак. 2. о бићу са самог почетка времена. Када је реч о прапочецима. риба-помоћник и слично). Српске народне пјесме. такве су. Повезаност ових представа је архетипске природе. књ. Тодоровић 2000). 1958.. Српске народне приповијетке и загонетке. Ђурић АНЛП – Војислав Ђурић. тј. примордијалним и космогонијским елементом из кога се све рађа и у њега се све враћа. барем у форми која се очувала. [1823]. Бабовић 1983. битно одступао од њих. религијске и магијске праксе указују на вишезначност и вишеслојност симболике коју риба има у српској култури. Караџић. Вук СНПЗ – Вук С. Београд. Тодоровић 2008. рецимо. представе о змају-шарану (као и о шарану уопште) или. јер Христос је Логос који бјеше у почетку и кроз Кога је све постало (Јов. универзалне су природе (риба-гутачица. тако да је још увек комплексан задатак говорити о природи могуће везе која између њих постоји. Српске народне пјесме. У њој је она уобличена на специфичан начин. углавном оне из бајки. Као што смо покушали да покажемо. 1–3). Антологија народних лирских песама.Риба у српској народној традицији у контексту древних представа . Оне су даље преношене и уграђиване у културе које су ницале и развијале се након њих. иако поуздано знамо да је риба заузимала једно од централних места у духовности протоцивилизације Лепенског Вира (уп. унутрашња логика на којој почива значењски опсег симбола рибе темељи се на идеји о бићу идентификованом са исконским. 55 . као и на општем нивоу. а појављивање рибе у обредном контексту.. 1958. Срејовић 1969. иако је питање које су све биле његове компоненте и одакле су све вукле своје порекло. 1958. вероватно је било континуитета сакралне и митске симболике рибе на овим просторима. књ. Многобројни примери из народне књижевности. веза рибе са митском бићима повезаним са плодношћу итд. медицине. 1. ЕКЗб. Ипак. Литература Вук I – Вук С. Вук II – Вук С. [1841]. Срејовић. Завршни осврт. Сем што се рибља симболика везује за Христа на основу идеје о риби као исходишту живота. са којим је неминовно повезана и представа о мудрости. наведена симболика је идентична или мањевише сродна представама о риби које је могуће наћи у осталим словенским традицијама (риба која носи земљу. У другим случајевима. 1.19 У сваком случају. Караџић. Поједине представе. у неким случајевима превасходно типичан управо за српске просторе. првенствено је општехришћанског карактера. повезаност између њих се подудара и са већ поменутом идејом о риби као првобитном и исконском бићу. Београд: Просвета. већина представа поменутих овом приликом изузетно је стара и може се довести у везу са митолошко-религијским садржајима најстаријих познатих цивилизација. Караџић. па је мало вероватно да је садржај примарне сакралне идеологије протоцивилизације. која је констатована на територији источне Србије.). XVIII (2014) ницама проналазе слике на којима покојник гледа у живоносну рибу оксиринхуса насликану изнад своје главе (Hook 1961: 535). Београд: Просвета. о куму-риби итд. за сада недовољно знамо о појединостима култа његовог риболиког идола. Нови Сад–Београд: Матица српска – СКЗ. што не искључује могућност да је хришћански слој накалемљен на већ претходно постојеће митолошко-религијске представе у вези с рибом.

Марин Дринов“. В. М. 2013: 193–204 . 122 (ур. у: Словенска митологија – енциклопедијски речник. Београд: Српска књижевна задруга. Момировић – Петар Момировић. 616. 2007. 1992. Агапкина. „Риболов на крајинској деоници Дунава“. СЕЗб 1. Мајзнер. Булат. Риболов на Дрини. Aquatica. В. Београд: Балканолошки институт САНУ. Систем српске митологије. св. Београд: Нолит. Љубинко Раденковић. Симболика животиња у словенској народној традицији. Пешикан-Љуштановић – Љиљана Пешикан-Љуштановић. София: Академично издателство „Проф. Ђорђевић. Беновска-Събкова – Милена Беновска-Събкова. 1981. Детелић – Мирјана Детелић. В. Ивица Тодоровић ЛМС – Снежана Самарџија. Именовање и функција“. Чајкановић СНП – Веселин Чајкановић. Београд: Етнографски музеј. СЕЗб 70 (1958). 2005. Београд: Zеpter Book World. Булат. Пуштање низ воду. Елијаде – Мирча Елијаде. 56 . Митски простор и епика. Мајзнер СНП – Милан Ј. Риболов на Великој Морави. Београд: Српска краљевска академија. Одељење језика и књижевности – књ. „Поморљива риба из граничне воде. 2001. Народне приповетке у Летопису Матице српске. Aquatica. Митолошки речник. Зечевић 1968–1969б – Слободан Зечевић. Мирјана Детелић и Лидија Делић). Београд: Балканолошки институт САНУ. Српске народне умотворине 1. Зборник радова Етнографског института 6 (1973): 111–128. Петровић – Сретен Петровић. Српска митологија књ. 1934. Милошевић-Ђорђевић – Нада Милошевић-Ђорђевић. Гласник Етнографског музеја у Београду 31–32 (1968–1969): 327–362. „Српске народне приповетке“. Змеят в българския фолклор. Д. Агапкина – Т. Толстој. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. Дробњаковић – Боривоје М.Ђорђина Трубарац Матић. Дробњаковић. Ђорђевић Белић – Смиљана Ђорђевић Белић. Чајкановић. Митска бића српских предања. у: Словенска митологија – енциклопедијски речник. 1991. Зечевић. 1995. Дрљача. „Власински водени бик – фолклорни текст. Риба. Љубинко Раденковић. 46. Гура – А. Гура. Логос. Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције. Народна религија Срба у 100 појмова. Београд: Просвета. редактори – Светлана М. Етнографски музеј. 1927. Нови Сад– Београд: Матица српска. 2013: 103–130. 1995. Радан. Београд: Српска краљевска академија. „Риболов на ђердапској деоници Дунава“. „Митска бића код Карашеваца“. 2000. Посебна издања САНУ – књ. ритуална пракса и замишљање заједнице“. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. 122 (ур. Етно-културолошки зборник VII (2001/2002): 171–174. Дрљача – С. Гура – А. I. Ђорђевић – Д. 1972. Београд: САНУ. Гласник Етнографског музеја 31–32 (1968–1969): 195–201. Нови Сад. „Митска бића народних веровања североисточне Србије“. Београд: „Вук Караџић“. Историја веровања и религијских идеја I. Чајкановић – П. Расправе и грађа 1. Ауторска издавачка задруга. Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Београд: Бримо. Зечевић. редактори – Светлана М. 1934: 95–154. 4. Бандић – Душан Бандић. Зечевић 1981 – Слободан Зечевић. Ниш: Просвета. Београд: Филолошки факултет Београдског универзитета. Посебна издања Етнографског музеја у Београду. Српске народне приповетке. Мирјана Детелић и Лидија Делић). 1971. Београд: Zеpter Book World. Толстој. Александрија. А. СЕЗб 41. 1991. Досије. Зечевић 1968–1969а – Слободан Зечевић. Гура. 2001. Радан – Миља М.

1994. Пантелић. Етно-културолошки зборник III (1997): 233–238. XVIII (2014) Раденковић – Љубинко Раденковић. 122 (ур. ЕКЗб. Ритуал ума – значење и структура литијског опхода. Раденковић – Љубинко Раденковић. књ. „Риба у обичајима и веровањима становништва источне Србије“. Словенске паралеле“. СМР – Ш. Петровић. Радуловић 2009а – Немања Радуловић. Трубарац – Ђорђина Трубарац. Представе о подводном свету у српској усменој прози“. Зборник реферата са 38. Београд: Балканолошки институт САНУ. Чајкановић 1994а – Веселин Чајкановић. 2005. Српски митолошки речник. Београд: Балканолошки институт САНУ и Филолошки факултет Универзитета у Београду. „Прилог реконструкцији базичног митолошког кода српске народне религије – Митска бића Тамнаве“. бр. Aquatica. Гласник Етнографског института САНУ XLIX (2000): 119–125. др Наде МилошевићЂорђевић. СД – Славянские древности. Интерпринт. Београд: Балканолошки институт САНУ. Мит и религија у Срба. 1. Сабрана дела из српске религије и митологије у пет књига – књ. Београд: Југо­ славија. 1998. Толстого. 1969. књ. Војислав Ђурић. 2011: 639–650. 2013: 65–84. 2005. Срејовић. Чајкановић – Веселин Чајкановић. СЕЗБ LXXX (1967). Том 4. Самарџија). Љ. 16. 57 . Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. 115 (ур. Срејовић. Београд: група издавача. Бабовић. Београд: Српска књижевна задруга. И.. 5. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт САНУ – књ. 1927. Зборник у част проф. „Из дубина и вирова. Београд: СКЗ. „Мотив јелена златокрилца и његове митолошко-религијске конотације у српској традицији“. 53. Тодоровић 2005б – Ивица Тодоровић. Уметност Лепенског Вира. Детелић. Стара српска религија и митологија. Прир. Самарџија – Снежана Самарџија. Тановић – Стеван Тановић. 1994. Сабрана дела из српске религије и митологије у пет књига – књ. Ж. Слика света у српским народним бајкама. Српско усмено стваралаштво. 1996. Чајкановић 1994б – Веселин Чајкановић. Срејовић – Драгослав Срејовић. Мирјана Детелић и Лидија Делић). Народни музеј. Тодоровић – Ивица Тодоровић. Тодоровић – Ивица Тодоровић. „Вуков Усуд и варијанта из Пањћатантре“. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. М. Београд: Звоник. међународног научног састанка слависта у Вукове дане. Етнокултуролошки зборник XII (2008): 97–106.. 2009. С. Радуловић 2009б – Немања Радуловић. „Водени дух – водењак. 2013: 163–174.Риба у српској народној традицији у контексту древних представа . Симболика света у народној магији Јужних Словена. Кулишић. Тодоровић – Ивица Тодоровић. 122 (ур. „Значење сакралне архитектуре Лепенског Вира“. 1983. 2009: 73–84. Српски народни обичаји у Ђевђелијској кази у Српски етнографски зборник 40. Београд. Н. Тодоровић 2005а – Ивица Тодоровић. Београд: група издавача. 2009. Aquatica. Гласник Етнографског института САНУ LII (2004): 205–225. Београд: Институт за књижевност и уметност. Москва: Международные отношения. Студије из српске религије и фолклора. 4. Тодоровић – Ивица Тодоровић. „Етнолошко-антрополошки поглед на Лепенски Вир“. П. Бабовић – Д. Ниш: Просвета–Балканолошки институт САНУ. књ. Београд: Етнографски институт САНУ – посебна издања. Београд: Етнографски институт САНУ. Мирјана Детелић и Лидија Делић). Лепенски Вир – нова праисторијска култура у Подунављу. Этнолингвистический словарь под общей редакцией Н. Живот и обичаји народни. 1973. Митска истина Срба. Филиповић – Миленко Филиповић. Жива реч. Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака.

Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Višić – Marko Višić. Kuper – Dž. 58 . Krstić – Branislav Krstić. 1961.1996. 2012: 107–121.upenn. 1984. Pešić. Numen 44/2 (maj 1997): 153–179. 1971. 1961. “The Author of “De Dea Syria” and His Cultural Heritage”. Studies in Judaica. Skok ER – Petar Skok. Williams – George M. Numen 17/2 (avg. Prop – Vladimir Prop. Handbook of Hindu Mythology. Colless. They are connected to similar representations from other traditions. 1977. 1984. Institute of Jewish Studies. Narodna književnost. Horry – Ruth Horry. 2008. Birdwood – George Birdwood. “Divine Education”. Dirven – Lucinda Dirven. Uvod: Mary Douglas). 36. januar 1912): 256–260. Ивица Тодоровић Шалак – Оксана Шалак. Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola. Духовна култура и религиозност некад и данас – различити контексти и традиције (ур. Vuković – V. “Fish Symbolism”. Odeljenje jezika i književnosti knj. The Open Richly Annotated Cuneiform Corpus and the UK Higher Education Academy. Indeks motiva narodnih pesama Balkanskih Slovena. Thompson. Dead Sea Discoveries 10/2 (2003): 205–220. Beograd: SANU. N. K. „‘Рахманьский великдень’ на Подолии (Украина): происхождение особенности бытования в XX и XXI столетии“. Milošević-Đorđević. which duration has been going on sine the old century civilizations. DLV. Folklore 72/3 (sep. Geller. Sarajevo: Svjetlost. Beograd: „Vuk Karadžić“. Mineke Schipper. New York: Oxford University Press. Journal of the Royal Society of Arts 60/3087 (19.2013 [http:// oracc. Lambert. Zakonici drevne Mesopotamije. Historijski korijeni bajke. 5. Благојевић). Vol.museum. Beograd: Prosveta – Nolit.edu/amgg/listofdeities/enki/]. 1989. Leiden: Brill. Kampen – John Kampen. Milošević-Đorđević – R. Београд: Рашка школа и други. “Sacred Fishes”. Г. Vuković. The Types of the Folktales. И. Posebna izdanja knj. Second revision.Ђорђина Трубарац Матић. Srpskohrvatska leksika ribarstva. Mihajlović. AaTh – A. 1990. Hook. Ancient Mesopotamian Gods and Goddesses. Williams. Тодоровић. Pešić. Sarajevo: Svjetlost. Beograd: Atos. Novi Sad: Institut za lingvistiku. “The Cult of Artemis and the Essenes in Syro-Palestine”. 1986. Colless – Brian E. Kuper. Jung – Karl Gustav Jung.): 535–538. 1970): 118–142. Mihajlović. Zagreb: JAZU. “Enki/Ea (god)”. S. primarily Slavonic and we are pointing ate the antiquities of some of these representations. Hook – S. Aion. Arne. H. Mesopotamian Creation Stories u Imagining Creation (Urednici: Markham J. G. Lambert – Wilfred G. 2008: 15–60. Helsinki. Djodjina Trubarac Matic Ivica Todorovic FISH IN SERBIAN FOLK TRADITION IN THE CONTEXT OF ANTIQUE PRESENTATIONS AND OLD CIVILIZATION RELIGION PRAXIS This paper is on the examples of Serbian oral tradition and religious-magical praxis and beliefs in which fish and fish-like creatures appear.

 Рыльского НАН Украины. Повтор как основной принцип организации текста причитания не случаен. что к нему я не имею больше текста. а подбирает каждый раз новые слова. В то же время. Л. 49]. Невская. что исполнительница оплакивания никогда не повторяет свой текст дословно. М. Это не единственный пример.83:821. ритмические. В композиции украинских похоронных причитаний принцип повтора проявляется на следующих уровнях: 59 . вещи и ее имени.)». О повторе как сквозном признаке фольклорного стиля писали П. нечетком разделении субъекта и объекта. Чистов. Подмена сущности происхождением приводит к появлению нарратива. который позволял плакальшице расширять и удлинять текст плача. украинский фольклор. Исследователи объясняют его появление особенностями мифопоэтического (архаического) мышления. на уровне текстовых фрагментов. этнограф. этнограф не записывал полностью текст причитания из-за его известности и распространенности.2–133 ПОВТОР КАК КОМПОЗИЦИОННЫЙ ПРИЕМ ОРГАНИЗАЦИИ ТЕКСТА УКРАИНСКИХ ПРИЧИТАНИЙ В статье проанализирован композиционный структурный принцип повтора как способа организации текста украинских народных причитаний. когда фольклористы. что выражается во всеобщей персонификации. Функционирование этого принципа рассмотрено на лексическом уровне. c.161. М. повтор. фольклористики и этнологии им. не надоедая слушателям. а вербальный текст представлен лишь мотивом обращения к умершей: «Ой сестрінько моя! (и т. В 1880-х годах чешский живописец. Кравцов. Ключевые слова: причитание. другие выразительные средства. происхождения и сущности. Итак. не фиксировали полностью тексты причитаний. причем причинно-следственные связи часто заменяются повторением [9. музыковед Людвик Куба (1863 – 1956) зафиксировал фрагмент причитания за сестрой на кладбище в селе Волки (ныне с. уровне словесных формул и фраз. К. тавтология. наши фиксации живого бытования свидетельствуют.Ирина Коваль-Фучило Института искусствоведения. Богатырев. Текст сопровождает такое объяснение ученого: «Это пение плакальщиц. ссылаясь на указанные причины. Это нотная запись на одну строку. он состоит из знакомых скорбящих линий» [8. произносит новый текст. Цель этой статьи – проанализировать этот творческий поэтический прием. Киев УДК 398. рассказа. организация фольклорного текста. c. В разных жанрах обращали внимание на повторы лексические. Ведущим стилистически-композиционным принципом развертывания текста плача является повтор. предмета и знака. в частности его диффузностью. единичного и множественного. 150–151]. не мешает. Волчье Турковского района Львовской области). То. пространственных и временных отношений.п. звуковые и другие. а еще на типологическое с ними однообразие и повторяемость. как я его записал на Волковском кладбище.

Та ти так листоньки писала. присущую только для этого жанра тавтологическую композицию. с. • уровень текстовых фрагментов. На лексическом уровне постоянным и самым заметным проявлением приема повтора является словесная тавтология. мамцьо. когда слово употребляется в начале и конце фразы: Мамцьо мої. используя эквивалентные средства языка. накажіт.. Чаще всего это повторение одного и того же слова или фразы в начале стихотворения (анафора) или реже в конце (эпифора). хр. Звідкіль будем вас виглядати. ед. 14. Ой хто ж тепер буде їх глядіти. Ій-йо-йой. так. 35]. отрывков текста). 1118. • уровень словесных формул и фраз. а также повторение усилительной частицы й... *** Ой мамочко рідна. Та ми так від тебе вістоньки чекали. № 867] В причитаниях находим еще одну. Накажіт їм усьо. повіджте. та внутри строки: Ой сестричко моя рідна. отдельных слов. лексические синонимы). [6. арк. Ой матусі немає.. № 697] *** Йой моя Ганусуню.. З якого й боку нам виглядати. Ци виділи-сьте там татка [2. При этом «синонимика.. Та ти нам так всьо розказувала. фрагментов предложений. 127–148] (звуковые повторы. Ой чого ж ти так ранейко забралась. мамко. Та ми так причували. повіджте нам. Та ми так листонька визирали. [6. главное. повторы фрагментов слов. А його так довго ни було. Ой хто ж буде до їх прибиратись. вместе с другими приемами его архитектоники» [11.Ирина Коваль-Фучило • лексический (словесная тавтология. 60 . c. 221. Та ти так від нас далеко поїхала. упорядочивает фольклорный текст рядом и. На всех названных уровнях (кроме случая словесной тавтологии) композиционный принцип повтора проявляется в использовании различных синонимических средств языка. Ой покинула свої дітки самейкі.

семантики. мій роботнычку! [10. ед. О важности повтора как структурообразующего фактора свидетельствует существование причитаний. арк. срібло-злото. 12]. для которых синонимические повторы (чаще парные) и тавтология является основным композиционным приемом: 61 . мамко. 1168. О специфике причетной синонимики справедливо и метко писал Филарет Колесса: «Синтаксическая градация синонимов по силе выражения плаче-ридає.д. с. Проанализируем этот важный поэтический прием украинской причетной традиции по критериям принадлежности к части речи. повіджте. 219]. 384]. статки-маєтки. батеньку. клене-проклинає.. ученый для иллюстрации взял синонимические пары из текстов народных дум. мій молотнычку. Постоянными синонимичными дуплетами является прилагательных пара смутний та невеселий. хр. 213]. грає-виграває.Повтор как композиционный прием организации текста украинских . арк. с. ранопораненько и т. живе-проживає. 14]. Разнообразные существительные-номинации умершего в обращениях приобретают значение контекстуальных синонимов: Мій сыночку. *** Чого ж ти од мене одділилась? Чого ж ти од мене одрізнилась? [2. 13]. синтаксических конструкций и функциональной нагрузки. с. так і запечаливсь? Та чого ж ти так і зажуривсь? [12. Для определения психоэмоционального состояния участников похорон причитальшица использует синонимические наречия: Да йому буде у жизні смутно і скушно [3. ед. с. с. В украинских причитаниях лексические синонимические повторы чаще всего выражены различными словоформами глаголов: Та чого ж ти. которая чаще всего характеризует «новый дом» (гроб) умершего. Мій сыночку. ЕКЗб. мій косарычку. однако может использоваться и в отношении других объектов и явлений. 52]. изменяя часть речи с прилагательного на наречие: А я жъ тебе ддаю та мени смутно й невесело [10. 52]. Ци всьо мы вам ізложили [2.. хр. XVIII (2014) *** Повіджте нам. В обращениях к умершему имеем повторение целого ряда синонимических прилагательных: Ой синку мій дорогий! Ой синку мій срібний! Ой синку мій золотий! [13. арк.) вместе с повторением синонимических значений и подобных мыслей в различных оттенках составляют основную украшение художественного стиля причитаний» [7. 1118. в то же время. Мій сыночку.

нехватки т. та моя Окрасиночко! Та моя донечко. поэтику фольклорного текста: Да моя й матінко. мотива ожидания в гости. Та тісної і непросторної. Та кого ж воно буде і матірью звате? А хто ним буде та журитися? А хто ним буде та трудитися? А хто ним буде та клопотатися? Та будуть єго чужі люде за ділом посилать. Ой відіки ж тебе вижидати. Ой я ж тебе доглядала. моя й милесенька! Та на кого ти нас оставляєш? Та на кого ти нас оставляєш І на кого ж ти покидаєш. Приведенные примеры показывают. та моя ріднісенька. А ти мене покидаєш. об моя Окрасиночко! Та якої ти собі хаточки забажала. Вот еще один текст причитания. мій синочку. необратимости. 243]. Ой я ж тебе виростала. такого і дрібненького! А де ж єму і матінку взяте. в котором повтор является основным и сквозным структурообразующим средством: Та моя донечко. незавершенности. арк. синочку [1. риторических вопросов и призывов. 94]. мотива злополучной сиротской и вдовьей судьбы. В причитаниях довольно часто встречается сочетание различных композиционных повторяющихся тавтологических и синонимических конструкций. Они выражают семантику отделения. что синонимические повторы свойственны практически для всех причетных мотивов. с. Ой нашо ж ти свого сина покинула. Та смутної і невеселої! Та в її ні дверей. такого і малісенького. эмоциональность. Та хто ж до мене і говоритеме [5. сину! Ой сину. Ой нашо ж ти свого сина покинула. совместно работающих на выразительность. Та туди і сонечко не догріє. Ой куди ж я тебе виправляю. а прежде всего для обращений к умершему. Та моя донечко та моя і зозуленько! Та хто ж до мене і в гості ходитеме. Ой моя донечко. 62 . та в її ні віконечок! Та туди і вітрець не віє.Ирина Коваль-Фучило Ой сину ж мій. моя й ріднесенька! Да моя й матінко. Синочку мій.п. Ой куди ж я тебе виряжаю. Та будуть єго чужі люде попихать. Ой відки ж тебе виглядати. одиночества. Та моя донечко та моя і дорогая.

чи з долини. хати зажєдали? Ви. Відкиля ж тебе й сподівати: Та чи з гори. Аби в ню. сделать его более эмоциональным. 214].. чи з чужої країни. Так. Щоби в ню. художественно совершенным. Мій таточку. в мотиве новый дом семантика «непригоден для жизни» выражается несколькими контекстуально синонимичны фразами: Єкої ви собі. например. например. мій соловеечку. убедительным. Постоянным композиционным принципом причитаний является семантический повтор на уровне фраз. идеи несчастливой судьбы сироты. «О функциональной значимости этого приема в поэтической речи. Основная цель семантических повторов на разных уровнях – акцентировать на оплакивании. Такая стратегия связана с функциональной прагматикой оплакивания. поэтических синонимических словесных формул характерно для вербализации причетного мотива отсутствие связи с потусторонним миром: Мои сыны. 125]. «розжилобити» слушателей. тетко. можно судить по синтаксическими данным: синонимы не беспорядочно разбросаны в тексте. с. ЕКЗб. с помощью различных мотивов и других семантико-стилистических средств причитаний. мій ридненькый. с. Покочу булочку – зацвийте. тетко. тетко. у своїй старенькій хатцї не могли бути. без дверець. Композиционный принцип повтора в причитаниях активно бытует на уровне словесных формул и фраз. 431–432].. що я й сам не знаю [6. Ви. Покочу бублычокъ – не докотыться И до твого серденька не пригорнеться [10. которые всегда внимательно прислушивались к причитаниям. В практике текстообразования этот структурообразующий подход означает описание определенной идеи. мои й маленькы! Та якого жъ я вамъ гостыньця передамъ: Покочу я яблучко – зогніе. мій канареечку! 63 . входящие в состав одной синтагмы. помимо высокой частоты его использования. Чи з того краю. тетко. с. нїхто не входив [13.Повтор как композиционный прием организации текста украинских . Другой формой усиления и упорядочения общего смысла за счет синонимических языковых средств являются параллельные конструкции. а используются как усиливающие друг друга однородные члены. которое стремится вызвать сочувствие участников похорон. тетко. новенької зажадали: Без віконець. усиливают эквивалентность смысла находящихся в находящихся в парадигматических отношениях частей этих конструкций» [11. в частности метафорической номинации определенных концептов: Мій таточку. а впоследствии даже обсуждали их в частных разговорах. в свою очередь. Щоби вам. Использование особенно выразительных. тетко. сонечко не гріло. с. которые. 221]. XVIII (2014) Та відкіля ж тебе й виглядати? Та відкиля ж тебе й виглядати. дощик не йшов. Мій таточку.

А ти все в землі лєжиш. Это особенно четко видно в длинных текстах. Ой а де ж ти. Бо гіркая годінонька. В причитаниях. Прыхылюсь я до чужого батенька – Батенько чужый не дывытьця [10. Щобъ я й горенька не знала. Та щобъ я не служыла й чужимъ батькамъ не годыла. Ой ти моя миленька. То мое й ділечко перероблене. 64 . Що вы насъ такъ зарани посыротылы? Чы вы на насъ нещасныхъ. создавая определенную цикличность в структурировании текста оплакивания. То мое й словечко переговорено. А я до тебе все спешу. зафиксированных в живом бытовании. моя рідная? Ой чого ж ти в гости не йдеш? Ой чого Куста не святкуєш? Ой ти моя руднесенька. с. Та я що не зроблю. 184–185]. Да якъ же мени жыть. мотив бесполезного поиска опоры (До кого мени головоньку прытулыть…). Оно начинает и заканчивает каждый мотив. обозвися. но характерно также для коротких текстов живого оплакивания: Ой а де ж ти. та своимъ дилечкомъ не вгожу. Щобъ я тутъ не жыла и не горювала. А ти все довго мовчиш. мое й словечко переговорено). Ой ти моя милесенька. чаще всего повторяющейся композиционно-стилистической структурой является обращение к умершему. мотив желание умереть (прыймайте и мене до себе). моя матьонко? Ой а де ж ти. Для вербализации идеи несчастливой судьбы здесь использованы метафорические номинации смерти (умер = заранее посыротылы). моя рідная? Ой чого ж ти в гости не йдеш? Ой чого Куста не святкуєш? Ой ти моя рудненька. що розлучилася родінонька. обозвися. Та я гожу. обозвися. мотив обиды сироты (мое й ділечко перероблене. Чы мени до батенька до чужого? Прыхылюсь я до дубочка – Дубочокъ одхылытьця. моя матьонко? Ой а де я ти. я до тебе все лечу. А я що й не скажу.Ирина Коваль-Фучило На кого вы гнивъ такый положылы. Чы вы на матинку безталаню? Та прыймайте и мене до себе. До кого мени головоньку прытулыть: Чы мени до дубочка до сухого.

756. ед. особенностями рецепции произведения. моя матьонко. перенести все трудности бытия [4. ЕКЗб. Исследователи-ритуалисты связывают повтор в причитаниях со способом организации информации ритуала. осмысления и сопереживания. АНФРФ ИМФЭ ф. хр. АНФРФ ИМФЭ ф. то есть значительные фрагменты текста строятся посредством использования нескольких рядов синонимов. с. Описанный композиционный прием причитания генетически обусловлен логикой построения исследуемого жанра. хр. 1196.Повтор как композиционный прием организации текста украинских . поскольку оно реставрирует утраченное знание. що розлучилась родінонька. с. не привнося нового смысла. хр. фольклористики и этнологии имени М. позволяет сильно. связанной с психологией творчества. Проанализированные уровни поэтики причитаний (лексический уровень сло­ весных формул и фраз. что позволяет каждому индивиду чувствовать себя равноправным и одинаково важным членом коллектива в тяжелые моменты жизни. чтобы высказываемое еще и еще раз было сопоставлено с высказанным. Такая тактика поведения. потому что одна из главных функций ритуала – проверка неизменности парадигмы смыслов. Кроме указанных функций сохранения и воспроизведения информации повторение связано также с восприятием этой информации. арк. которые каждый раз по-новому называют определенную реалию погребального ритуала. С помощью повторения происходит обновление в ритуале. 14–3. Ой ти ж. Рыльского НАН Украины (АНФРФ ИМФЭ). которое является основным условием жизни коллектива. 227. 29–3. хр. Все эти синонимические повторяющиеся конструкции является материалом для создания причитания. Важной функцией повтора является стремление. Повторение имеет информационную ценность. 1118. экспрессивно воздействовать на слушателя. в землі лєжиш. модели мира. ф. Композиционный принцип повтора. входя друг в друга. и формируют текст причитания. Повторение связано с эффектом опознания. эмоционально напряженных ситуаций оказывается необходимым средством регуляции психологического настроя.. переживание заранее знакомых. который функционирует на всех уровнях. ед. уровень текстовых фрагментов). Бо гіркая годінонька. восстанавливает деформированную структуру. Исследования психолингвистов свидетельствуют. Повтор. способствует выделению основного значения. что скорость восприятия напрямую зависит от сложности текста [15. чем человеку нашей культуры. Ой ти ж. Сложная система связи требует дополнительного времени для восприятия. упорядочивает фольклорный текст. 12–16]. 12–16]. Т. Литература Архивные научные фонды рукописей и фонозаписей Института искусствоведения. 1–7. ед. моя пораднице. позволяла человеку сохранить душевное равновесие при любых обстоятельствах и значительно легче. 7]. Повторение здесь имеет также эмоциональное значение. ед. 65 .. при всех ее недостатках и “нерациональности” с позиции современной культуры. обзвися [2. определяющими параметрами архаического мышления. XVIII (2014) А я до тебе все спєшу! Я до тебе все лєчу.

2012. – Т. – Полтава. Похоронні голосіння // Етнографічний збірник. Л. Т. 132. – С. П. – 792 с. Фольклорні записи та упорядкування В. 1993. Голосіння / упоряд. Рильського.. Милорадович В. the level of verbal formulas and phrases. 1994. in text fragments. The functioning of this principle is considered at the lexical level. – С.Ирина Коваль-Фучило Байбурин А. Людвік Куба про Україну / Упор. нивоа вербалних формула. Українські народні думи у відношенні до пісень. – Москва. 1984.. Статус слова и понятие жанра в фольклоре // Историческая поэтика. – 1897. Функционисање овог система се разматра са лексичког нивоа. НАН України. – М. ІМФЕ ім. С. Новик С. І. записанные в 1888–1895 г.  Іваннікова]. Степанова А. 178–222. 2005.. – С. + компакт-диск. – М. М. Ритуал в традиционной культуре. Проблемы лексикологии. М. Iryna Koval-Fuchylo (Kyjiv) REPETITION AS A COMPOSITE ACTION OF TEXT ORGANISATION OF THE UKRAINE DIRGES In the article composite structural principle of repetition is analyzed as a method of text organisation in Ukrainian folk laments. В. Синонимия как одни из способов организиции фольклорного текста // Славянское и балканское языкознание. Невская Л. – Київ. Дубравіна. 127–148. Гнедич П. 1983. А. – Москва. 1968.. Обрядові пісні Слобожанщини (Сумський регіон). Мелетинский Е. Чистов К. Колесса Ф. Г. ред. Коммуникативный аспект // История. Народные обряды и песни Лубенского уезда Полтавской губернии. 1978. [наук. віршів і похоронних голосінь // ЗНТШ. Неклюдов С. Материалы по народной словесности Полтавской губернии. Песни обрядовые. Свєнціцький І. Роменский уезд. – Суми. – Т. – Т. 31. – Львів. этнография и фольклор славянских народов. культура. – Львів. Структурно–семантический анализ восточнославянских обрядов. 16. І. 13. Коваль-Фучило. – С. 1915. Ирина Ковал-Фучило ПОНАВЉАЊЕ КАО КОМПОЗИЦИОНИ ПОСТУПАК ОРГАНИЗАЦИЈЕ ТЕКСТА УКРАЈИНСКИХ ТУЖБАЛИЦА У раду се анализира композициони структурални принцип понављања као метод организације текста украјинских тужбалица. – Санкт-Петербург. Образ и поэтическое слово в контексте. – С. 1992. 221–234. фраза и фрагмента текста. // Сборник Харьковского историко-филологического общества. 12–16. Вып. 66 . 1912. Поэтика славянского фольклорного текста. Аллитерация в карельских плачах // Фольклор. Мольнар. – Київ.

II АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА .

.

Супске (после 5 слоја). Петровић. ИСКОПАВАЊА 2009. попут Обреновца. Објекат из Нишевца је уједно и прво регистровано насеље из периода позног неолита. САНУ Војислав Филиповић. Павловца. како је утврђено. регистровани су остаци куће урађене у техници плетера и лепа са великим бројем покретног материјала – керамике. жртвеници. САНУ УДК 904:930. али и на примерке особене за комплекс Бубањ-СалкуцаКриводол. Археолошки институт.3 Габарити објекта нису могли бити јасно одређени.Александар Булатовић. године. с обзиром на то да су нам до сада били познати само појединачни налази који хронолошки приближно одговарају поменутом периоду. јер је објекат залазио у југоисточни и југозападни профил сонде. САНУ Владимир П. Археолошки институт. Петровић. градачки хоризонт винчанске културе. 15 и даље.5x2 m (сл. Гривца (хоризонти 5 и 6). у долини реке Сврљишки Тимок започета су 2008. и 2013. Timacum Maius. градачког хоризонта винчанске културе.2 У оквиру кампање 2009. Бубањ-Салкуца-Криводол комплекс. односно раног енеолита на простору Сврљишке котлине. Кључне речи: Сврљиг. 25 и даље. може се рећи да она указује на карактеристичне облике тзв.н. године извршено је сондажно археолошко истраживање (сонда 2) на простору удаљеном око 40 m североисточно од првооткривеног објекта. и 2011. познонеолитски објекат. откривен 2008. године. 1 2 69 . ГОДИНЕ У раду су представљени резултати археолошких истраживања познонеолитског објекта током 2009. камена и животињских костију. 1). 3 Petrović and Filipović 2010. Петровић и Филиповић 2013. који. 2/2 V миленијума п. док су 2012. На основу прелиминарних стилско-типолошких карактеристика керамике. Паси Пољане. Током кампање 2009. кућа. године у целини је истражен луксузни римски објекат. И 2013. Током 2010.11–11) ПОЗНОНЕОЛИТСКИ ОБЈЕКАТ СА ЛОКАЛИТЕТА TIMACUM MAIUS КОД СВРЉИГА. истраживања вршена на објекту ближе Тимоку. Већ тада је било јасно да је реч о праисторијском стамбеном објекту.1 када је истражен сегмент објекта са остацима зидног грејања.85(497. поред античке конструкције регистрована површина са већим комадима зидног лепа. године извршено је сондажно археолошко истра­ живање простора димензија 10x5 m и том приликом је у јужном делу сонде. који се налазио на релативно блиском нивоу са античким каналима за одвод отпадних вода. а у кампањи 2009. године. Сличне примерке можемо наћи на бројним локалитетима у окружењу. Филиповић и Миливојевић 2012. и 2013. Прохора Пчињског. али и на истовременим локалитетима на територији западне Бугарске.е. али се чинило да није дошло до мешања античког и праисторијског материјала. која је обухватала простор око 3. Дивостина (фаза IIb). Археолошка истраживања на подручју села Нишевац надомак Сврљига (римски Timacum Maius). представља остатке римског купатила. археолошка ископавања. 95 и даље са комплетном литературом. Балканолошки институт.

19 и даље. како би се истражила што већа површина регистрованог објекта. облепљеног блатом.32. а у Бугарској. али највише у VI). 6 Види рад Ј. и поред сталног заглачавања основе било је немогуће уочити јаме од коља и стубова објекта. на релативној дубини око 0. Гарашанин и Гарашанин 1979. додуше знатно мање него у претходним слојевима.с. fig. што указује да је кућа. Бањица-хоризонт V.6 фрагмент наруквице троугаоног пресека од углачаног серпентинита. Нажалост. године је. постављена и једна мања сонда површине 20 m2 на простору дела јужног профила некадашње сонде 2.64. 24/8.3 m) регистрована је већа површина са грумењем лепа. о. припада истом стамбеном објекту. 43/4–14. Петровић На целој површини објекта регистровани су бројни уломци већих керамичких посуда. 4 5 70 . II/4. Taf. 2013. T. С обзиром на чињеницу да на простору Timacum Maius-а приликом археолошких кампања нису до сада откривене праисторијске целине. Nikolov 2005. пршљенци од печене земље. од површине. махом жрвњева и растирача. на налазиштима Скалето и Блгарчево. какве су веома често заступљене на локалитетима у Србији. хоризонт III. Обреновац. године бар донекле разјаснила. регистрована је јама неправилног облика. Након скидања лепа. Са друге стране. Шарића у овом броју Етно-културолошког зборника. стругачи и опиљци од окресаног камена. Према стратиграфији.6 m од површине (▼357. и централној Бугарској – од хоризонта III у Каранову. Hiller. XVI/2. уз сам профил. Отворен је део старе сонде на месту где је регистрована површина са лепом.4 алатке од кости.5 уломци керамичких посуда. сечива. чиме би се ситуација из 2009. хоризонт Стојановић 2013. Марић и МирковићМарић 2012. али без сумње. због природе земље (смоница) и лоших временских услова (суша која је трајала 5 месеци). а у западном делу сонде. са покретним материјалом који стилско-типолошки не одудара од керамичких налаза из слојева са лепом. Након скидања лепа. осим поднице од набијене земље имала и зидове урађене у техници плетеног прућа. анализа која се односи на праисторијски објекат. затим делови животињских костију и предмета од камена. Taf. Види рад С. Овај материјал откривен је у неколико следећих откопних слојева. у јужном делу сонде регистрована је зона сиве набијене земље која би могла представљати подницу објекта. односно стамбени објекат. Витезовић у овом броју Етно-културолошког зборника. 44. Т. У погледу керамичких форми. I/1). као и према стилско-типолошким карактеристикама керамике може се рећи да је у сонди евидентиран један хоризонт насељавања. као и на многим другим локалитетима на овом подручју. 9. јављају се зделе задебљаних и оштро профилисаних трбуха (Т. У 8. такође се јављао покретни материјал. 7 Nikolić 2004. растирачи и жрвњеви од абразивног камена. 12. Војислав Филиповић. Pernicheva 1995. 9.1 до 357. глачана камена секира и др. Трипковић 2007. и у западној Бугарској – локалитет Блгарчево. слоја. као што су Гривац (од хоризонта IV. слоја. Владимир П. Супска од 5. поједини комади лепа имали су на себи јасне отиске плетера. такође.7 Полулоптасте зделе троугласто профилисанoг ободa са хоризонталном горњом ивицом (Т.4 m релативне дубине. уколико их је у овом делу објекта уопште и било. фрагменти украшених жртвеника на три ноге. 8. 9/312. али. која је обухватала више од половине сонде и у оквиру ње мноштво покретног материјала – животињске кости. I/2) евидентиране су у Супској од 5. иако се дно јаме завршавало на 1. поред примарних истраживања римских купатила.Александар Булатовић. Таf.

. I 71 .Познонеолитски објекат са локалитета Timacum Maius код Сврљига .. ЕКЗб. XVIII (2014) Т.

Коларово I. Т. 13/457–459. и на многим другим локалитетима у Србији. 9.11 Лоптасте посуде са кратким цилиндричним вратом. Т. I/15. Блгарчеву III. затим Обреновцу. у Супској од 5. Бањици III. које се у истој форми и са сличним орнаментом јављају на територији Бугарске. Обреновцу. Марић и Мирковић-Марић 2012. Струмско и др. слоју и на Скалето у Бугарској. обр. градачког хоризонта винчанске културе. fig. fig. 9/303. затим у слоју 6 у Супској. 6. 11 Гарашанин и Гарашанин 1979. 24. у Супској.38. Гарашанин и Гарашанин 1979. у Супској. Т. од слоја 3. 9. IV/4. Taf. Чохаджиев 1991. Трипковић 2007. у 5. у Обреновцу.14 Коленасто савијене дршке са пластичним наставцима на врху (Т. а може се претпоставити да је локалитет приближно истовремен са хоризонтом VI у Гривцу. Т. 9/296.15 Прелиминарном анализом стилско-типолошких карактеристика керамике утврђено је да стамбени објекат из Нишевца припада позној фази тзв. 22. 3/4. 9. и Караново VI у Бугарској. XIII/93. III/3. Pernicheva 1995. 185. 9/277. 13 Nikolić 2004.II/10. 7. као и на бугарским локалитетима – Скалето. Марић. Коларово 1.72. у Бугарској. и 8. Блгарчеву III и Каранову VI. Чохаджиев 1991. Трипковић 2007. Гарашанин и Гарашанин 1979. датују овај 8 fig. 9. Pernicheva 1995 fig. Петровић III. затим на локалитетима Бањица 3. а ова форма је заступљена на Гривцу VI. 2/1. 72 . 106/3. fig. обр. обр. 7/2. слојеви 4 и 2. 280. 9 Nikolić 2004.13. Гарашанин и Гарашанин 1979.13 У Каранову се јављају већ од III хоризонта и заступљени су у приближно истој мери (изузев хоризонта V. Pernicheva 1995. XVII/1. Коларово I и Скалето. Марић и Мирковић-Марић 2012. 13/455.77. Гарашанин и Гарашанин 1979. Владимир П.Александар Булатовић. fig. Hiller und Nikolov 2005. 183.10 Сличан украс на унутрашњој страни посуде изведен глачањем јавља се у Супској. 10 Georgieva 1990. XVI/3. Pernicheva 1995 fig. T.9 На локалитету су веома често заступљене биконичне зделе левкастог врата и оштро наглашеног рамена. 9. Hiller und Nikolov 2005. Taf. украшене углачаним линијама са унутрашње стране (Т. 132/11. I/4). Мирковић-Марић 2012. 7. 3/6. те Криводолу у Бугарској. III/7. слоја. 14 Hiller und Nikolov 2005. I/6) јављају се у хоризонтима V и VI на локалитету Гривац. X/4. 2. на локалитету Салдовец. 9. украшене лучним глачаним линијама на трбуху (Т.12 Тањири са полукружно задебљаном унутрашњом страном обода (Т. I/5) јављају се већ од хоризонта IV на локалитету Гривац. 5. 126/1–4. XVIII/1.14. 5. Pernicheva 1995. 9. 2/5. Pernicheva 1995 fig.17. XXIX/4. 9. Т. Т. 9.78. Т. 1/10. Nikolić 2004. 182. Taf.66. као што је фрагмент зделе увученог обода. Војислав Филиповић.8 Зделе увученог обода (Т. XV/2. Гарашанин и Гарашанин 1979. насељу у Обреновцу код Пирота или насељима од слоја 5 до слоја 3 у Супској.70. Т. 13/448–452. aли су најсличније нашим евидентиране у хоризонту VI. 3/1. Градац. 9. нарочито у јужном Поморављу. Сталио 1972. VI/1. I/3) су карактеристичне за позну винчанску културу и евидентиране су у хоризонту Гривац VI. Taf. Taf. Чохаджиев 1991. 5. 16) констатоване су на Гривцу V и VI. 15 Nikolić 2004. када их је много мање) до хоризонта VI. 127/1–6. Чохаджиев 1991. 11/372. II/8. 42. VI/6. Georgieva 1990. док их у касном неолиту и раном енеолиту има и у западној Бугарској. 9. обр. Многе керамичке форме и орнаменти карактеристични су за период од почетка градачког хоризонта (крај Винче I и почетка Винче II). 12 Nikolić 2004. али неки елементи. на локалитетима Блгарчево III. Т. Fig. 9.

Ibid. односно заједница Бубањ-Хум I културе (регионална варијанта Бубањ-Салкуца-Криводол комплекса).. као и локалитета из старијег енеолита. 16 17 Петровић. па се због тога сматра да култура старијег енеолита почива на културним традицијама градачког хоризонта винчанске културе. односно да је на овом простору дошло до извесног културног континуитета на прелазу из неолита у енеолит. међутим. 73 . XVIII (2014) локалитет у најмлађи период овог хоризонта винчанске културе. у долини Нишаве постоји велики број неолитских локалитета.Познонеолитски објекат са локалитета Timacum Maius код Сврљига . ЕКЗб. 55 и даље. као што су тањири задебљаног обода. Наиме. тако да не изненађује откриће насеља са краја винчанске културе у Нишевцу. Филиповић и Миливојевић 2012. на овој територији до сада су налази који хронолошки одговарају објекту из Нишевца били познати само из Преконошке пећине (позна винчанска култура). преко Сврљишких планина. Осим здела увученог обода многи од ових елемената.16 док су налази који се могу везати за комлекс Бубањ-Салкуца-Криводол евидентирани само на Сврљишком граду..17 Чињеница је. * Истраживања овог стамбеног објекта донела су значајне податке везане за културу касног неолита и раног енеолита у долини Сврљишког Тимока.. биконичне зделе левкастог врата са наглашеним раменом и коленасте дршке са пластичним наставком на врху биће једна од основних карактеристика материјалне културе старијег енеолита. 59. да недалеко од Сврљига.

И. праисторијско насеље. Keramičko posuđe. 2004. done in the technique of “pleter and lep”. 1995. P. П. Петровић. 2013. Војислав Филиповић. Monographs in World Archaeology No. L. U: Grivac. 2005. S. и Миливојевић.. Петровић Литература Гарашанин. D. V. Petrovic LATE NEOLITHIC OBJECT FROM THE SITE TIMACUM MAIUS NEAR SVRLJIG. 1991. 205–317. Periodization of the Krivodol-Salkuca-Bubanj Culture. D. Београд. V. M. и Филиповић. 23–38. Владимир П. (eds. EXCAVATIONS FROM 2009 AND 2013 This paper is on the relics of the house in Nisevac. Kragujevac. naselja protostarčevačke i vinčanske kulture (ur. D. pp. 99– 140. str. Karanovo. Стојановић. Сврљишка област у праисторији. including the sites of the Western Bulgaria. С.). Petrović. Relics of the ceramics point at characteristic forms of so-called Gradac horizon if the culture of Vinca and similar examples are found in the various sites in the surroundings. Известия на Исторически музей Кюстендил III. 19–25. Београд. Петровић. Етно-културолошки зборник XVII. Домаћинство и простор у касном неолиту: винчанско насеље на Бањици. 1972. Београд. 2010. Nikolić. Bogdanović). антици и средњем веку. as well as a great number of movable materials – ceramics.Александар Булатовић. Srejović and N. Tafeln. 167–173. Супска. I. В. В.W. In: Prehistoric Bulgaria (eds. Остаци животиња са локалитета Нишевац – Timacum Maius код Сврљига. Градац. Alexandrov). Bailey. und Nikolov. Balcanica XL. Wien. Београд. Hiller. 1990. Д. П. The house is the firs registered settlement from the period of late Neolith in the area of the Svrljig pit. pp. Panayotov and S. Трипковић.V. Чохаджиев. 22.В. 15–18. године. Филиповић. и Гарашанин. The Roman Station Timacum Maius (?): Evidence of Urbanization and Communications. 25–30. and Filipović. Prehistoric Cultures in the Middle Struma Valley: Neolithic and Eneolithic. 2012. in: Vinča and its World (eds. 1979. Madison Wisconsin. Georgieva. Б. С. Belgrade. P. Tasić). Сталио. Pernicheva. М. Ново късноенеолитно селище в басейна на река Струма. Aleksandar Bulatovic Vojislav Filipovic Vladimir P. Етно-културолошки зборник XVII. 74 .2. stone and animal bones. 2013. Б. Band IV. 2007. Нови резултати археолошких истраживања локалитета Timacum Maius код Сврљига током 2012.В.

984:930. где налази са тог вишеслојног локалитета доспевају путем ерозије. на високој стени изнад ушћа речице Белице. 92–95. већ ће овом приликом бити представљен налаз узенгије из Сврљиг-града. 5 cf. Николић 1961. преко антике и средњег века до савременог доба. 4 Бошковић 1951. позната је захваљујући рекогносцирањима и путем случајних налаза. 225–229. узенгија. 138–140. Бугарски и Иванишевић 2013.11–11) УЗЕНГИЈА ИЗ СВРЉИГ-ГРАДА И ОСВРТ НА НАЛАЗЕ РАНОСРЕДЊОВЕКОВНЕ КОЊАНИЧКЕ ОПРЕМЕ ИЗ ГОРЊИХ ЛЕВИЋА У раду се објављује случајан налаз узенгије из Сврљиг-града. Бугарски 2013. Филиповић и Миливојевић 2012. централни Балкан. ти копаонички налази су сродни сврљишком стремену. Функционално и. Предмет је случајно откривен у подножју Сврљиг-града. САНУ УДК 391. мамузе. 177021). 220. Међу предметима који указују на коришћење те повољне позиције од праисторије.1 Случајни налази те намене из села Рујковца у јабланичком округу обрађени су у три чланка. Расправља се и о комадима раносредњовековне коњаничке опреме из Горњих Левића и Дубаца на источној страни Копаоника. управнику Завичајне музејске збирке у Сврљигу који 1 75 . Највероватније припадају другој половини X и првој половини XI века и сведоче о поновном византијском запоседању ових простора. Горњи Левићи. Прошлост тврђаве Сврљиг-града.Иван Бугарски Археолошки институт. највероватније.3 Стога се нећемо поново упуштати у детаљну расправу о таквим археолошким целинама. Налази се посматрају у светлу сличних предмета са простора централног Балкана.5 Чланак је резултат рада на пројекту Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва Министарства просвете.2 Била је то прилика да се боље сагледа гвожђарска продукција наших крајева из времена X–XI века и да се исправе претходна погрешна тумачења. 2 Ivanišević et Bugarski 2012. У новије време. рани средњи век. Византија. Петровић. науке и технолошког развоја Републике Србије (бр. предмети раносредњовековне коњаничке опреме са нашег простора представљали су тему неколико радова. Захваљујем колеги Војиславу Филиповићу из Археолошког института и Славиши Миливојевићу. показујући и једну особеност раносредњовековне производње коњничке опреме на нашем тлу. којима је у новије време већ посвећивана пажња. Кључне речи: Сврљиг-град. од којих последњи садржи ширу расправу о оставама гвоздених предмета са подручја централног Балкана. 3 Бугарски 2007.4 налази се и једна узенгија из раног средњег века. жвале.85(497. хронолошки. уз осврт на објављене предмете из Горњих Левића код Бруса и налаз жвала из оближњих Дубаца. смештене на левој обали Тимока.

не располажемо подацима о археолошком контексту. бр. Висина стремена је 13. 11 Армарчук 2006. стремену с тзв. јер се већ у горњем делу узенгије развија у расковано упориште ширине 2. Garam 1995. узенгија раноаварског облика с правоугаоном ушицом за ремен из познате оставе из Стрежева код Битоља. узенгија одговара једном од два главна аварска типа. Бугарски 2013. 12 Мажитов 1981а. па је донекле сличан гробни налаз из Башкирије датован у IX век. 81. 1383. 6 cf.12 Тако се датују гробни налази приписани сајано-алтајским Турцима.10 Узенгије са омега ушицом и широком. Кружног је облика. 7 Ivanišević et Bugarski 2012. профилисаном стајном плочом. На исти начин. Abb. ширина 11. Њихови налази могу да се прате од Кине до Европе где. n. 8 Јанакиевски 1980. датовање налаза из Сврљиг-града би могло да се постави у раздобље након што је окончана аварска превласт у Карпатској котлини.g. 140–142. У том су ме упознали са условима налаза и омогућили увид и публиковање. Слични стремени из црноморске области датују се у време VIII–IX века.11 У области Јужног Урала налажени су у курганима IX–X столећа. омега петљом за ремен. 44.8 cm.9 заправо припада другој половини X или првој половини XI века. доспевају управо са Аварима. под инв. Рис. како се обично сматра. Čilinská 1966. Йотов 2007. 256.8 чак и украшена као поједини аварски стремени.7 што није случај са налазом из Сврљиг-града. имајући у виду стремен из Стрежева и споменуте позније паралеле. налик на стремен из Сврљиг-града. Ти налази су толико уобичајени на бројним аварским гробљима у Карпатској котлини да на овом месту није нужно позивати се на поједине примере.13 а за одговарајуће узенгије сибирских Кимака се наводи да настављају облик VIII–IX века. Abb. Тај примерак има и знатно шире упориште стопала него раноаварски стремени. као и извесна масивност оквира. 1). 43. 37–38. Слични облици стремена биће у употреби током наредна три столећа. упућују на позније датовање. Бугарски 2007. 22. 215. срећу се и у другим регијама у време након што је окончана аварска превласт у Карпатској котлини. док ширина ушице износи 3. 189–192. Раноаварске узенгије са омега ушицом. 9. Уз стремене са извученом правоугаоном ушицом за ремен. 5/1. Рис. 14 Могильников 1981b. Рис. 26/12. Gorelik 2002. и почетком VII века.8 cm. 24/9. 9 cf. узенгије са омега петљом улазе у ширу употребу крајем 6. Бугарски 2013. 138–140. Оквир је кратак. Ширина и профилација стопе. 76 .5 cm. 33–34. Ivanišević et Bugarski 2012. 15 e. По свом облику. 136. Рис.14 Иако би због шареноликог избора узенгија са касноаварских некропола15 ваљало задржати одређену уздржаност.6 а неки детељи израде ипак могу да поткрепе уже датовање појединих примерака. 20. Узенгија се чува у Завичајној музејској збирци у Сврљигу.2 cm. 358. 55/64. попут сврљишког. XI–13/41. 135.Иван Бугарски Узенгија је гвоздена и кородирана. тако. са ушицом савијеном у петљу и проширеним упориштем стопала с профилисаним ребром на доњој страни (сл. одликује грацилнија израда. па и оних за које. 13 Могильников 1981а. 10 Йотов 2004.

Узенгија из Сврљиг-града и осврт на налазе раносредњовековне коњаничке ... ЕКЗб. XVIII (2014)

случају, сврљишка узенгија би најпре припадала хоризонту налаза коњаничке опреме са нашег простора из времена X–XI века, при чему се поједнини налази датују
и прецизније. Архаичне црте једне од 18 узенгија из Стрежева и налаза из Сврљигграда, тако, сведоче о претрајавању старих облика, а не о раном датовању самих
налаза.16 Могуће је да исто важи и за једну узенгију из Гамзиграда.17 Тај стремен је
из културног слоја, док већина осталих налаза раносредњовековне коњаничке опреме са централног Балкана потиче из остава.18
Представљена узенгија није једини налаз коњаничке опреме из Сврљиг-града,
али остали тамошњи стремени и три налаза мамуза припадају познијем одсечку
средњег века.19

*
У другом делу чланка осврнуо бих се на објављене налазе коњаничке опреме из утврде Градац код Горњих Левића, изнад села Ђерекари на источној страни
Копаоника.20 Велико утврђење с подграђем, подигнуто на надморској висини од
1089 m, доминра над дуго коришћеним путевима који су пресецали рудоносни крај.
Најстарији археолошки налази потичу из III века, а током сондажних ископавања
откривена je црква и низ објеката из рановизантијског времена.21 Неколико случајно
нађених комада коњаничке опреме, међутим, сведочи о поновном заузимању тог
положаја. Налази су били предати Душану Рашковићу, коме је том приликом и показано место, како се чини, скупног налаза гвоздених предмета. Другом приликом
биле су му предате и пољопривредне алатке, за које се такође мисли да су чиниле
скупни налаз.22
Објављени су пар мамуза и жвале, а коњаничкој опреми је могла да припада и
једна копча. Мамузе су дужине око 15 cm, равних су кракова полукружног пресека
и проширених крајева који се у луку спајају у трн. Распон кракова је око 9 cm (сл.
2/1–2). Масивне коване жвале су сачуване у целости. Дводелне су, ширине 22 cm,
са псалијама висине око 14 cm (сл. 2/4). Масивна гвоздена копча, димензија 4,9 cm
х 4,4 cm, израђена је у виду оквира са усправном пречагом која одељује пређицу и
оков, око које је обмотан трн (сл. 2/3).23

Йотов 2004, 142; Ivanišević et Bugarski 2012, 140; Бугарски 2013, 38.
Живић 2003, 153, Кат. бр. 309; cf. Бугарски 2013, 38–39, нап. 53–54.
18
cf. Бугарски и Иванишевић 2013.
19
cf. Петровић, Филиповић и Миливојевић 2012, Кат. бр. 127–131. Војислав Филиповић
ми је показао и фотографију једне необјављене узенгије познијег датовања.
20
Налаз се у литератури везује и за село Ђерекари, али је накнадном провером утврђено
да је локалитет на подручју села Горњи Левићи; cf. Рашковић 2005, 186; Тошић и Рашковић
2007, 39.
21
Тошић и Рашковић 2007, 39–41.
22
На необјављеним подацима и ближим објашњењима услова налаза дугујем захвалност колеги Душану Рашковићу. Предмети коњаничке опреме се чувају у Народном музеју у
Крушевцу. За ову прилику их је нацртао колега Марин Бугар, коме такође срдачно захваљујем
на пријатељској помоћи.
23
Рашковић 2005, 189, Т. III.
16
17

77

Иван Бугарски

Душан Рашковић је налазе датовао у време IX–X века.24 Главно упориште за
такво временско одређење биле су управо мамузе. Аутор их је повезао с гробним
налазима из Далмације и западне Херцеговине који се тумаче као франачки утицај.
Такав налаз у овом делу Србије, сматрало се, може бити у вези с ратним догађајима
из раног IX века.25 Далматинске мамузе ранијег датовања своје паралеле имају пре
свега на немачком простору.26 Нема сумње да су њихову употребу усвојили и Византинци, по традицији склони да прeузимају успела функционална решења у домену
војне опреме. У рановизантијском периоду ти упливи су стизали махом са истока,27
али мамузе су засигурно биле прихваћене из франачког окружења.28 Могуће је да
су управо Византинци посредовали да средином XI века мамузе усвоје и руски
коњаници.29 Са нашег простора, пак, углавном долазе налази каснијег датовања.30
Премда не чуди прва асоцијација на далматинске сетове и франачки културни
круг, примерци са тамошњих гробаља чији су крајеви проширени у облику правоугаоних пређица, слични онима из Горњих Левића, познији су. Датују се у XI век или,
уже, око средине тог столећа.31 Сличних мамуза има и у Бугарској. Наши примерци би одговарали типу 4, варијанти В по класификацији Валерија Јотова. Слично
Рашковићу, и Јотов препознаје сродне примерке ранијег датовања, али бугарске налазе типа 4В одређује у време X–XI века. Као и у Далмацији, већина одговарајућих
налаза из Бугарске има проширења кракова у виду уздужно раздељених пређица,
али је један налаз из тврђаве Стана и по том критеријуму сличнији мамузама из
Горњих Левића.32
За датовање нашег скупног налаза ипак су одлучујуће жвале. Најсличнији
комади долазе из велике оставе гвоздених предмета Гамзиград I, коју је Ђорђе
Јанковић датовао у XI век,33 као и из споменуте оставе из Стрежева која је уже датована у другу половину X и прву половину XI века.34 Сличне жвале IX–X века са
пространстава од Волге и Дњепра до Карпатске котлине опредељују се у тип Csorna
типологије Метхилд Шулце-Дерлам,35 а одговарајући су и представници типа 1В
жвала у Бугарској по класификацији Валерија Јотова. Те жвале се датују од краја
IX до XI века.36
Рашковић 2005, 189; Bulić 2013, 204, Cat. No. 192, n. 742.
Рашковић 2005, 189–190.
26
cf. Petrinec 2009, 168–170.
27
cf. Бугарски 2007, 254, нап. 4–7.
28
Томе у прилог сведочи и ликовна грађа. Мотив мамуза је, као „директнo позајмљен“ из
западноевропске уметности, прилично касно уведен у византијску иконографију (Grotowski
2010, 394).
29
Nicolle 1998, 117.
30
cf. Popović 1999, 260–261, нап. 913–918, Sl. 221; Поповић и Иванишевић 1988, 141,
нап. 63, 162, Сл. 13/1, 33/1.
31
Petrinec 2009, 267–268, T. 335.
32
Йотов 2004, 164–169, Обр. 102.
33
Јанковић 2010, 209–201; cf. Бугарски и Иванишевић 2013, 137, Сл. 4/1–4.
34
Јанакиевски 1980, 101; cf. Йотов 2007; Ivanišević et Bugarski 2012, 140; Бугарски
2013, 37–38, Сл. 7.
35
Schulze-Dörrlamm 1991, 416–417, Abb. 42, 43.
36
Йотов 2004, 135, Т. LXVII/724–730.
24
25

78

Узенгија из Сврљиг-града и осврт на налазе раносредњовековне коњаничке ... ЕКЗб. XVIII (2014)

Копча из скупног налаза би, према неким застарелим тумачењима, представ­
љала варијанту раносредњовековних копчи облика лире (lyraförmige Schnallen), с
којима ипак дели тек особину да су „дводелне.“ Сличан налаз потиче са налазишта
Шомођвар-Купавархеђ у Мађарској. Заједничка особина копчи ове варијанте је да
су прављене од гвожђа, а не од бронзе. Због уједначених величина, које одговарају
нашем примерку, сматра се да су служиле као појасне копче.37
Пре свега на основу налаза жвала, остава из Горњих Левића би вероватно
могла да се датује као и већина централнобалканских остава гвоздених предмета,
укључујући и најпознатију из Стрежева, у другу половину X и прву половину XI
века. Споменути скупни налаз пољопривредног оруђа са локалитета можда је чак
припадао истој растуреној остави, што би копаонички скуп тада определило у групу остава мешовитог састава, попут стрежевске и рујковачке.38
У сваком случају, једнако датовање би важило и за необјављен случајан налаз жвала са Градишта у селу Дупци, које сасвим одговарају претходно коментарисаним примерцима.39 Градиште је висинска утврда, иако на прилично нижој коти
од оближњег утврђења из Горњих Левића. Покретни налази указују на датовање
у време касне антике и рановизантијски период,40 а налаз жвала јасно упућује на
коришћење локалитета и у раном средњем веку.

***
Процес поновног насељавања неких касноантичких и рановизантијских утврда са
нашег простора одавно је уочен и потврђен у бројним случајевима.41 Број објављених налаза из времена раног средњег века са таквих локалитета нараста, па је ова појава постала
предмет актуелних прегледа42 и студија у припреми. Представљање коњаничке опреме
из Сврљиг-града и Дубаца, уз коментар оставе из Горњих Левића, мали је прилог таквом
развоју. Исказна вредност тих предмета, а нарочито оних са последњег локалитета, ипак
није неважна. Налази коњаничке опреме и пољопривредног алата из утврђења подигнутог на 1089 m надморске висине тешко да могу да се тумаче као траг страног, номадског
присуства,43 па на њих ваља гледати у светлу ширих процеса увећања становништва и
опоравка економије. Судећи по тумачењима историјског тока,44 као и нумизматичкој45 и
Révész 1987, 272, Abb. 6/6.
cf. Бугарски и Иванишевић 2013. Нашем списку требало би додати и оставу
пољопривредног алата са Градишта у Љубинцима у Жупи александовачкој (Рашковић, Димовски и Црнобрња 2010, 36–37, Т. 14, 15), која уз неке друге предмете сведочи о коришћењу
те вишеслојне утврде у раном средњем веку (Мркобрад 1993, 232; cf. Bulić 2013, 204, Cat.
No. 184, n. 734). О оставама гвоздених предмета на ширем простору постоји већ доста обимна литература. Најновију синтезу дао је Флорин Курта (Curta 2011).
39
Још једном сам у прилици да захвалим колеги Душану Рашковићу на податку о налазу и фотографији која сасвим јасно упућује на типолошко и временско опредељење жвала.
40
Тошић и Рашковић 2007, 43; Bulić 2013, 204, Cat. No. 193.
41
e.g. Popović 1999; Popović i Bikić 2009; Милинковић 2010.
42
Bulić 2013.
43
cf. Йотов 2007, 175, 177–178; Јанковић 2010, 211.
44
Krsmanović 2008, 132–145.
45
Радић и Иванишевић 2006, 27–31, Карта 3.
37
38

79

1:4. налаз из Сврљиг-града би представљао још једну потврду да су византијски ковачи правили узенгије и према другим предлошцима. 145–149.46 остајемо при утиску да и представљени археолошки налази сведоче о поновном успостављању византијске контроле над централнобалканским простором. Ти узори.48 па нe може бити из неке оставе у којој је била и наша узенгија. Пириватрић 1997.49 Уколико су исправно сагледани. 52 cf. овде представљени налази допуњују сазнања о средњовизантијској коњаничкој опреми. Maksimović 1999. цртеж М. br. Бугар cf. из XII и прве половине XIII века. или уже. Пар из Горњих Левића је. приписан култури „позних номада“ (Мажитов 1981b. Р. 1:4. мамузе нису биле масовно прихваћене. 49 Јанакиевски 1980. Marjanović-Vujović 1993. 46 47 80 . Иако је тај процесијски крст нађен далеке 1923. Представљене жвале се потврђују као карктеристичан облик X и XI. Суботић Сл. жвале и оруђе.52 пак. 90/14). и поред тога што је познији него што се мислило. Сл. Уз поменути стремен из Стрежева. 48 Николић 1961. 173–176. Налази из Горњих Левића. 2. 50 Бугарски 2013. cf. у којем је. понајбоље познати из аварског окружења. Узенгија из Сврљиг-града. а не само савременим мађарским.47 О овоме вероватно говори још један случајан налаз подно Сврљиг-града. 803–805. Бугарски и Иванишевић 2013. уз стремене.50 можда су у својим позним одсјајима допирали из Русије. године. 38. 222. био управо и предмет такве намене. Kat. Р. друге половине X и прве половине XI века на централном Балкану. цртеж А. најстарији мени познат такав налаз из средњег века на нашем простору.51 преко црноморске области. ипак се намеће сличност са скупом из Стрежева. Имајући у виду састав оновремених остава. Рис. Бугарски и Иванишевић 2013.Иван Бугарски спорадичној сигилографској евиденцији. 51 Из јужноуралске области Башкирије потиче и најпознији облик узенгије са омега ушицом. 1.

1998. А. 2007. 135–142. 2010. И. 2013. М. Bibliothèque de l’Antiquité Tardive 22. А. Кале. 1981a. 2012. Budapest. Gorelik. Ђ. В. Maksimović. Проблеми на прабьлгарската история и култура 4–2. 97–110. 2004. Старинар LXIII. 171–180. Beograd. Бугарски. Т. 2013. Варна. 137–233. И. 437–438. Битолско. B. 1993. Petrinec. М. Остава из Стрежева: узенгије у рановизантијском контексту. 272–277. Bulić. 2010. Belgrade. 2010. Гамзиград у средњем веку. Вьорьyжението и снаряжението от бьлгарското средновековие. Das awarenzeitliche Gräberfeld von Tiszafüred. Живић. Москва. Бугарски. Милинковић. Belgrade – Athens. West and South Slavs: Civitas. Йотов.. 29–43. Београд. Arms and Armour in South-Eastern Europe in the Second Half of the First Millenium AD. Ниш. Split. Мркобрад. Starinar XLII/1991. Относно датировката на сборната находка от Стрежево. Кимаки. А. Конское снаряжение из могильников Северо-Восточного Причерноморья X–XIII веков. 6–7 novembre 2009. 2008. London. The Byzantine Province in Change (On the Treshold Between the 10th and 11th Century). Рановизантијски град и средњовековно насеље. 220–222. M. Гласник Српског археолошког друштва 9. Южный Урал в XII–XIV вв. The Fortifications of the Late Antiquity and the Early Byzantine Period on the Later Territory of the South-Slavic Principalities. Јанакиевски. Средњовековни споменици Источне Србије II. Мажитов. Strasbourg. И. С. Николић. Arms and Armour of the Warrior Saints: Tradition and Innovation in Byzantine Iconography (843–1261). Н. 43–45. Јанковић. В. Тюрки. G. В. Южный Урал в IX – начале X в.  D.. Woodbridge. Москва. stoljeća na području ranosrednjovjekovne hrvatske države. 1981b. Стрежево – Битолско. А. É. V. Р. Villas and Archeological Evidence (7th to 11th Centuries A. Степи Евразии в эпоху средневековья. Ђ. P. Лесковачки зборник LIII. 222–223. Grotowski. Oppidas. Београд. 221–244. А. 1999. Пети научни скуп. et Bugarski. Ł. ЕКЗб. Tvrđava Ras (M. Marjanović-Vujović. 1981a. 2007. Д. Ниш. Степи Евразии в эпоху средневековья.D. Е. Leiden – Boston. XVIII (2014) Литература Армарчук. Groblja od 8. 1993. Les étriers byzantins: la documentation du Balkan central. Garam. Степи Евразии в эпоху средневековья. Саопштења IV. 1981b. София. 251–267. 165–168. Nicolle. Један раносредњовековни бронзани крст. D.). Нов налаз византијске узенгије из Рујковца. A Companion to Medieval Arms and Armour. 1961. 228–235. Могильников. Felix Romvliana. M. Krsmanović. Раносредњовековна остава гвоздених предмета из Рујковца и слични налази са подручја централног Балкана. Medieval Warfare Source Book: Christian Europe and its Neighbours. Lj. 3–5. Ниш и Византија. Macedoniae Acta Archaeologica 6. I. Йотов. Le cheval dans les sociétés antiques et médiévales. 1951. Москва. Liturgical Cross from Sočanica. Olovni pečati vizantijskog porekla. Н. Зајечар.. Зборник радова V. Могильников. 50 година одгонетања. Popović). В. Actes des Journées d’étude internationales organisées par l’UMR 7044 (Etude des civilisations de l’Antiquité). Москва. and Their Re-occupation. Степи Евразии в эпоху средневековья. The World of the Slavs – Studies on the East. 2009. 1980. В. Felix Romvliana – Гамзиград. 2006. 201–212. do 11. јун 2006. Старинар II. Градина на Јелици. Мажитов. Москва. Turnhout. 1995. 131–152. Бошковић. извештај од  заштитно археолошко истражување..Узенгија из Сврљиг-града и осврт на налазе раносредњовековне коњаничке . 2013. Ivanišević. Бугарски. 127–147. 33–48. 80–82. Жупа александровачка – нови археолошки споменици. и Иванишевић. 2003. 2002.  81 .

309–332. Beograd. 1966.. 173–201. Н. Untersuchungen zur Herkunft der Ungarn und zum Beginn ihrer Landnahme im  Karpatenbecken. Acta Archaeologica Academiae Scientiarum Hungaricae 39. Ниш и Византија. Зборник радова III. Београд. Curta. Трећи научни скуп. Поповић. 5–9. Ниш. 2011. С. и Иванишевић. Kasnoantičko i srpsko ranosrednjovekovno utvrđenje. Византијски новац из Народног музеја у Београду. С. Finds of horse riding equipment from Gornji Levići (Fig. Ниш. Schulze-Dörrlamm. Vrsenice. и Рашковић. Ivan Bugarski A STIRRUP FROM SVRLJIG-GRAD AND REMARKS ON FINDS OF EARLY MEDIAEVAL HORSE RIDING EQUIPMENT FROM GORNJI LEVIĆI A chance find of a stirrup from Svrljig-Grad (Southeastern Serbia) is hereby published (Fig. 2) and Dupci on the Kopaonik Mountain (Southwestern Serbia) are commented on as well. С. 1). i Bikić. 2010. Град Браничево у средњем веку. Studien zur Archäologie Europas 14. 82 . 2005. New Remarks on Early Medieval Hoards of Iron Implements and Weapons. M. Византијска тема Морава и „Моравије“ Константина VII Порфирогенита. Рашковић. јун 2004. Breclav. Bonn. 2012. М. Jahrbuch  des  Römisch-Germanischen  Zentralmuseums 35–2 (1988). L. Čilinská. В. Slawisch-awarisches Gräberfeld in Nové Zámky. Jahrestag des Beginns archäologischer Ausgrabungen in Pohansko bei Breclav. 1988. M. 10. П. Tschechische Republik. и Црнобрња. Most probably they come from the second half of the tenth and the first half of the eleventh century. В. Сврљишка област у праисторији. Lyraformige Schnallen in dem Karpatenbecken. 29–52. Жупски зборник 5. 1991. Г. В. Зборник радова Византолошког института 44. 2009. Београд. Тошић. и Миливојевић. 257–285. Z. The finds are reviewed in light of the recently observed similar objects from the Central Balkans. 27–45. 1997. Internationale Konferenz und Kolleg der Alexander von Humboldt-Stiftung zum 50. 1987. 2006. 1999. F. Рановизантијско утврђење Градиште у Љубинцима – Жупа александровачка. Стање истражености рановизантијских утврђења на северозападу области Наиса.2009. Frühgeschichtliche Zentralorte in Mitteleuropa. Beograd. Popović. и Иванишевић. Старинар XXXIX. антици и средњем веку. М. 183–194. Пириватрић..Иван Бугарски Петровић. Popović. В. 373–478. Филиповић. Радић. 2007. В. Димовски. 125–179. Bratislava. Д. Зборник радова Византолошког института 36. and testify to Byzantine re-occupation of this area. Рашковић. Ранохришћански споменици на источним падинама Копаоника. Tvrđava Ras. V. 3–5. Revesz. Д. Д.

2 Петровић. године. коначна форма и трагови употребе. углавном крупнијих животиња (највероватније говечета). са цитираном литературом. откривен је и хоризонт из позног неолита – раног енеолита. интеграциони фактори. Филиповића и В. коштана индустрија. начин израде. откривени су остаци праисторијског објекта. технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије. Beldiman 2007. као и накнадним пажљивим прегледом фауналних остатака. у обзир су узети избор сировине. тако и фрагменти само са очуваним траговима обраде и/или употребе. години. Археологија Србије – културни идентитет. Timacum Maius.Селена Витезовић УДК 904:930.3 Током ископавања. Увод Локалитет Тимакум Мајус (Timacum Maius) налази се на подручју села Нишевац код Сврљига.11–11) Археолошки институт. издвојено је и једанаест артефаката од коштаних сировина. и систематска археолошка истраживања трају од 2008. Керамички налази имају одлике градачке фазе винчанске културе и културног комплекса Бубањ-Салкуца-Криводол. 4 Уп. ОИ 177020. 1 Рад представља резултат пројеката које финансира Министарство просвете. и смештају овај објекат у период финалног неолита – раног енеолита.2 Током кампање 2009. тачније. издвојени су како типолошки распознатљиви предмети. и то најчешће од ребара (девет предмета). који је истражен у току 2013. и Биоархеологија древне Европе – III 47001. 83 . издвојено је укупно једанаест артефаката од коштаних сировина. дала је значајне податке пошто је коштана индустрија из овог периода и у овој регији готово непозната. Мада је збирка предмета бројчано невелика. рад А. 3 В. године. Међу покретним археолошким налазима. Петровића у овом броју Етно-култу­ро­ лошког зборника. Кључне речи: Сврљиг. неолит/енеолит. Предмети су претежно израђивани од костију. САНУ ПОЗНОНЕОЛИТСКИ КОШТАНИ ПРЕДМЕТИ СА ЛОКАЛИТЕТА ТИМАКУМ МАЈУС – НИШЕВАЦ1 Током ископавања на локалитету Тимакум Мајус – Нишевац у 2013. који су анализирани у овом раду.85(497. винчанска култура – градачки хоризонт.4 Техно-типолошка анализа Сировине. В. Петровић и Филиповић 2013. Бубањ-Салкуца-Криводол културни комплекс. Булатовића. науке и технолошког развоја Републике Србије. односно. технологија. Витезовић 2011. Анализирани су са технолошког аспекта. Филиповић и Миливојевић 2012.

и групе VIII – некомплетни предмети (табела 1).12 Међутим. Newcomer 1974. 7 Уп. поред осталог. I. Ово је стандардни. 43. Beldiman 2007. Sztancs. Технологија израде и типологија На основу типолошког система предложеног за праисторију југоисточне Европе. III – предмети за глачање. и Bačkalov 1979. Сви ови скелетни елементи заступљени су и међу фауналним остацима. 47 12 Уп. 27 10 Beldiman. 5 6 84 . Perišić 1984. Bačkalov 1979. Кост је подужно раскољена. 2013. може закључити да су све коришћене коштане сировине биле непосредно доступне. и уочени су трагови најмање две алатке – финозрне и нешто грубље. Сам шиљати врх је оштећен. а у дисталном делу се уочавају наглашена углачаност.8 а познат је.7 У позном неолиту и раном енеолиту периоду такође се често среће. Semenov 1976.Селена Витезовић једна је алатка од метаподијалне кости овикаприна. предмети су класификовани на основу намене и морфологије радног врха. према томе. pl. Зашиљени предмети. и то двама подтиповима шила. 9 Lang 2005. Већина коштаних предмета са Тимакум Мајуса припада првој. Стојановић 2013. и потом неким перкутером усмери ударац. Zidarov 2005. Vitezović 2007.13 Глачање је вршено алатком од неке абразивне стене.6 У анализираној збирци заступљени су предмети групе I – зашиљени предмети. широко распрострањени тип у готово свим праисторијским коштаним индустријама у Европи још од раног неолита. тачније да се на место жељеног лома (између две коштане плочице) постави длето. Израђивана су тако што је прво од ребра издвојен сегмент за даљу обраду – највероватније ломљењем – и затим подужно раскољен тако да се раздели на две коштане плочице. 42. у винчанској култури је добро заступљен. Bačkalov 1979.5 па се. Beldiman 2007. групи шиљатих предмета. Уп. Vitezović 2007. Бочне ивице су потом дотеране глачањем. и једна од сегмента рога јелена. 2011. од ребара крупних животиња (као што је говече). Legrand 2007. стрије и линије од употребе. 8 Уп. Vitezović 2011. уп. На бази је задржана половина дисталне епифизе.11 У подтип шила од пљоснатих костију (I 1 Б) спада укупно шест предмета (сл. У подтип шила од дугих костију (I 1 A) сврстан је један предмет од метаподијалне кости овикаприна (сл. 187.9 у Румунији10 и Грчкој. Алатка се даље формира од једне коштане плочице стругањем и глачањем и трагови ових каснијих фаза су видљиви на већини предмета – трагови стругања кременим алатом су очувани на појединим. благо заглачана на дорсалној и на вентралној страни. 109 11 Stratouli 1998. Сви су израђени од подужно раскољених ребара. на локалитетима у суседним областима – у Бугарској. са литературом. 2). а трагови глачања на готово свим предметима дуж бочних ивица. t. 13 Уп. могуће да је прво урезан жлеб неком кременом алатком и потом је расцепљена. t. Christidou 1999. Ilie 2013. 1). могуће и искључиво. pl. трагови о овим раним фазама обраде нису очувани. углавном. Ово се могло изводити путем индиректне перкусије.

Нпр. 16 У западној Европи – Voruz 1984. израђен од сегмента рога јелена. а одређена истрошеност се уочава и на самој дршки. године у односу на ископавања 2004–2006 – Vitezović 2007. бројчани однос између артефаката од ребара са локалитета Дреновац – Турска Чесма који потичу са ископавања 1968–1971. спонгиозно ткиво на доњој површини је излизано. интензитета и густине. танким шиљцима. 149. Митов 14 15 2013. који показује да је предмет могуће ношен обешен о појасу или на неки сличан начин. T. у Бугарској – Lang 2005.. 77. слабо распознатљиви уколико су фрагментовани. 20 На пример.15 заступљене су на бројним неолитским16 и енеолитским17 локалитетима у Европи. 44. 42.18 међутим. а на горњој површини видљиве су стрије и линије. fig. 9. односно површина на којој је изложено спонгиозно ткиво. њихова учесталост варира од локалитета до локалитета.20 и то на сличан начин. густе. вероватно делом и због начина прикупљања и прегледа фауналних остатака – како су ово једноставни. представљају траг употребе од контакта са меким материјалима органског порекла (кожа. Виногради-Грабовац – Perišić 1984. са стријама и линијама различите оријентације. али и да би се уклониле природне неравнине рога). биљне сировине). искоришћена је као активна. Legrand 2007. од фрагмента кортекса стабла и мањег парошка. Присутни су на и многим винчанским локалитетима. Maigrot 2003. Двострана шила нису откривена.19 III. 10. Vitezović 2007. Stratouli 1998.Познонеолитски коштани предмети са локалитета Тимакум Мајус – Нишевац . t. Ова је форма предмета крајње неуобичајена. ЕКЗб. Истрошеност у виду углачаности и сјаја. Peltier 1986. На прелазу из радне површине у дршку. Сегмент стабла је овално исечен. али ради се о финим. уочава се плитак жлеб. 190. шила од подужно раскољених пљоснатих костију (ребара) широко су распрострањена у праистоји Европе – јављају се у старчевачкој култури. шила од ребара углавном су доста истрошена. Димензије активне површине су око 3. Уп. док је рог одозго оструган неком абразивном алатком грубљег зрна (да би се лакше користио. неатрактивни предмети. тако Уп. добијен употребом.. 189. оштећеног врха. Трагови исецања видљиви су на ивицама радне површине. на ивицама предмета се виде и фине линије и стрије од употребе. на пример. радна површина за послове глачања. дешава се да остану непримећени током ископавања и уколико се фаунални материјал не прегледа довољно пажљиво. фине и испреплетане. Дистални крајеви исто нису у потпуности очувани код свих примерака. често и потпуно абрадирано до нераспознатљивости. Бањица – Perišić 1984.. 19 Упореди. Уопште. и други локалитети. XVIII (2014) Базни део није очуван код свих шила овог подтипа. Уп. У ову групу предмета сврстан је један необичан артефакт.14 Овај тип алатки. Спонгиозно ткиво на радној површини је наглашено истрошено и абрадирано. 17 18 85 .8 x 2 cm. крзно. t. T. често наглашено истрошеним од употребе. Предмети за глачање. мада се рогови јелена користе као глачалице на бројним праисторијским локалитетима. Vitezović 2011. али су најмање два имала базу лучно исечену (варијанта Б 1 – једнострана шила). Мотел Слатина – Vitezović 2007: 87–88. док је парожак искоришћен као нека врста дршке. и доња.

постоје и регионалне разлике. Преовлађује стандардни репертоар техника обраде (комбинација сечења и стругања кременим алатом и глачања абразивним каменим алаткама) и типова алатки који се срећу још од ранонеолитског периода и који су познати на широј географкој територији (шила од подужно раскољених метаподијалних костију са дисталном епифизом на бази. мада у последње време више не толико занемарени аспекат анализе покретних археолошких налаза. Отпаци од производње нису констатовани. Овај предмет показује да. Одсуство масивних алатки. још увек су недовољно познати. и у погледу избора техника. и у погледу избора сировина. Углавном се ради о ситним алатима коришћеним за обраду меких органских материјала. Глачалице од ребара познате су. Један фрагментовани предмет од ребра вероватно такође представља предмет за глачање. Ивице нису очуване. 21 22 86 Митов 2013. Посебно је значајно што је фаунални материјал пажљиво прикупљен и потом прегледан. између осталог. како по форми. тако да је губитак информација сведен на минимум. као што су предмети за сечење и различити перкутери. али. Коментар и закључак Предмети од коштаних сировина. нема ad hoc алатки.22 Уочавају се интензивни трагови употребе – углачаност.21 као и на винчанским локалитетима у средњем Поморављу. али се вероватно ради о издуженом предмету код ког је цела доња површина служила као активна радна површина. тако и по начину на који је искоришћена. иако бројчано мала.Селена Витезовић што се спонгиозно ткиво искористи за саме послове глачања/ стругања. нема ни неуобичајено пажљиво израђених предмета. могуће и биљних влакана. пре свега коже и крзна. док је на доњој спонгиозно ткиво наглашено истрошено. досад непознатој међу познонеолитским-раноенеолитским коштаним индустријама у суседним областима. али је ова форма са дршком од парошка засад непозната на грубо истовременим локалитетима у окружењу. Некомплетни предмети. чак и када у коштаној индустрији преовлађују широко распрострањени и стандардизовани типови. испреплетане ситне стрије на горњој површини. исполираност. један само са очуваним траговима употребе и други са траговима глачања на бочним ивицама и углачан од употребе. Vitezović 2007. делом и поптуно абрадирано. односно. шила од раскољених ребара са различито обрађеним базним делом). тако да је. Израда предмета је стандардизована. у Бугарској. сјај и фине. збирка предмета од коштаних сировина са Тимакум Мајуса дала одређене нове податке. Два артефакта су била исувише фрагментована да би се могла ближе типолошки одредити – два мања фрагмента ребара. може се повезати са малом истраженом површином. . готово на сваком локалитету би требало очекивати и неку локалну специфичност. VIII. Спатула од рога представља изузетак. и форма предмета се не може у потпуности реконструисати.

A. Sztancs. S. Outillages osseux et dynamisme industriel dans le néolithique jurassien. S. Editura Pro Universitaria. Artefacte din materii dure animale în colecţia Muzeului de Istorie Galaţi. Ilie. Koštana industrija u starijem i srednjem neolitu centralnog Balkana. Beldiman. Sofia. што је омогућавало мајсторима стварање читаве лепезе типова и подтипова предмета. comunităţi umane şi tehnologie din paleoliticul superior până în neoliticul timpuriu.und Geweihobjekte. мада постоје извесне регионалне варијације. Koštana industrija u neolitu srednjeg Pomoravlja. 2013. Ilie 2013. Lang. Analiza praistorijskih koštanih predmeta – neka metodološka razmatranja. Овај неоубичајени предмет са Тимакум Мајуса дозвољава претпоставку да је индустрија рога била добро разијена у периоду позног неолита и раног енеолита у Сврљишкој котлини. Phoibos Verlag. Acta Archaeologica 76 (1). S. 87 . 185–187. Eneolitic (Osseous materials artefacts in the collection of History museum of Galaţi. * Мада малобројни. Vitezović. 2011. Filozofski fakultet. Archäologisches Institut mit Museum der Bulgarischen Akademie der Wissenschaften. Univerzitet u Beogradu. Vitezović (ur. 1984. Filozofski fakultet. Zidarov. Studii dePreistorie. 2013. P. Lîga. Vitezović 2007. ЕКЗб. Copper Age strategies in Bulgaria: 124–131. Beldiman. Resurse naturale. Srpsko arheološko društvo-Blago Sirmiuma: 107–132. 1993–1999. Univerzitet u Beogradu. C. Magistarski rad. Lausanne. Hiller und V. Литература Bačkalov. 2005. Radovi bioarheološke sekcije Srpskog arheološkog društva. Будућа истраживања ће допунити слику о коштаној индустрији. Predmeti od kosti i roga u preneolitu i neolitu Srbije. Bačkalov 1979. Editura Mega. U: N.Познонеолитски коштани предмети са локалитета Тимакум Мајус – Нишевац . Bone artefacts. Archäologisches Institut Der Universität Salzburg. Die Ausgrabungen im Nordsüd-Schnitt. Bucureşti. In: S. Cluj Napoca. Savez Arheoloških društava.. Band IV. D. S. 263–340. и самим тим створити основ за даља проучавања занатске производње и других економских аспеката овог периода праисторије у Сврљишкој котлини и околним областима. F. Aeneolithic). Supplementum 2. Miladinović-Radmilović. Knochen.-L. Wien. 1979. 23 Уп. добро искоришћавање расположивих сировина. Vitezović.1984. Vitezović. Acta Archaeologica Supplementa 6. 2007. C. односно да је рог био често коришћена сировина чија су својства била добро позната. Beldiman. Voruz J.-M. Industria materiilor dure animale în preistoria României. Doktorska disertacija. C.) Karanovo. коштани предмети са Тимакум Мајуса дозвољавају да се поставе обриси неке од основних карактеристика познонеолитских-раноенеолитских коштаних индустрија у источној Србији: присуство стандардизованих типова мањих алатки за различите занате. Bilans i perspektive. Beograd-Sremska Mitrovica. 2007.. Sztancs. XVIII (2014) Рогови су иначе добро заступљена сировина на неолитским и енеолитским23 локалитетима у окружењу. 2005. добро развијена и типолошки разноврсна индустрија рога.). Asociaţia Română de Arheologie. Beograd. Bioarheologija na Balkanu. Nikolov (Hrs. pp..

1 cm 5. 2013. Perišić. Етно-културолошки зборник XVII. France). A. В. П. Bonn. Fabrication et utilisation de l’outillage en matières osseuses du Néolithique de Chypre: Khirokitia et Cap Andreas-Kastros. С. roga i kamena. Митов. Костни оръдия изработени от ребра на едри животни от къснонеолитен обект Хаджи Димитрово. 2012. Остаци животиња са локалитета Нишевац – Timacum Maius код Сврљига. An experimental study of the oldest tools and artefacts from traces of manufacture and wear. Semenov. A. Paris.3 x 1. године. Табела 1.8 cm 6. И. Cervus elaphus Costa. средње крупни сисар Рог. R.4 cm 2. антици и средњем веку. Peltier. Ямболско. Thèse de Doctorat. World Archaeology 6/2: 138–153. Stratouli. Université de Paris I.Селена Витезовић Legrand. Каталог коштаних предмета са Тимакум Мајуса. тип шило I 1 B шило I 1 A 1 шило I 1 B 1 шило I 1 B 1 шило I 1 B 1 шило I 1 B шило I 1 B фрагментована алатка VII 2 спатула-глачалица III 1 фрагментована алатка VIII 3 предмет за глачање VIII 2 . Стојановић. Costa. 2013. Maigrot. Thèse de doctorat.6 cm 11. Петровић.8 x 1.1 cm 9. Bulletin de la Société Préhistorique Française 83/1: 5–7.5 x 1.9 x 2 cm Елемент и вррста Costa. средње крупни сисар Metapodium. Predmeti od kosti. Étude expérimentale des surfaces osseuses façonnées et utilisées. София. G.4 x 2 cm 8. ovis/capra Costa. S. Y. 1999.2 cm 7.8 x 1. В. Christodou.5 cm 6.2 x 0. indet. Costa.. Beograd. Newcomer. Oxford. 1974. Outils en os néolithiques du Nord de la Grèce: étude technologique. Catalogue of bone artefacts from Timacum Maius. крупни сисар Costa. крупни сисар Costa. 1986. крупни сисар Costa.9 x 2 cm 4. В. indet. Предмет ТМН 01 ТМН 02 ТМН 03 ТМН 04 ТМН 05 ТМН 06 ТМН 07 ТМН 08 ТМН 09 ТМН 10 ТМН 11 88 Димензије 3. La station 4 de Chalain (Néolithique final. 19–25. Knochenartefakte aus dem Neolithikum und Chalkolithikum Nordgriechenlands. и Миливојевић. Филиповић. 2007. R. Etude technologique et fonctionnellede l’outillage en matières dures animales. П. 1984. Нов Български Университет. В.6 x 1 cm 9. Етно-културолошки зборник XVII. К. Paris. Сврљишка област у праисторији. 1988. Université de Paris I – Nanterre. Study and replication of bone tools from Ksar Akil (Lebanon). indet. Петровић. M.1 x 1. 2007. Бакалавърска теза. Jura. Costa. 2003.4 x 1. Prehistoric technology. 15–18. Muzej grada Beograda. Habelt. Wiltshire: Barnes and Noble. и Филиповић. Нови резултати археолошких истраживања локалитета Timacum Maius код Сврљига током 2012. 2013. Table 1. BAR International series S1678. S. Београд. indet. A 1976.

Слика 2. ЕКЗб. Шила од ребара (I 1 Б). Figure 2. Awl from metapodial bone (I 1 A). Figure 1.. 89 . Шило од метаподијалне кости (I 1 A). Awls from ribs (I 1 B). XVIII (2014) Слика 1.Познонеолитски коштани предмети са локалитета Тимакум Мајус – Нишевац ..

flint and faunal remains. Apart from pottery. Selena Vitezović LATE NEOLITHIC BONE ARTEFACTS FROM THE SITE OF TIMACUM MAIUS – NIŠEVAC During the archaeological excavations at the site of Timacum Maius – Niševac in 2013 a horizon dated to Late Neolithic – Early Aeneolithic was discovered. this assemblage yielded some information on the otherwise poorly known bone industry of this period in the Svrljig area. 90 . Figure 3. Спатула од рога јелена.Селена Витезовић Слика 3. Spatula from red deer antler. also eleven artefacts from osseous materials were discovered. Although small. that had characteristics of the Gradac phase of the Vinča culture and of the Bubanj-Salcuţa-Krivodol culture complex.

Булатовића. енеолит. 10). В. с. Током ископавања на локалитету Timacum Maius. који је финансиран од стране Министарства за просвету. 3. Аутор овог текста најтоплије захваљује наведеним колегама на материјалу уступљеном за обраду. Међу рожнацима се налази и пет примерака који би могли да се определе као опалски рожнаци. с.34(497. Највећи део артефаката припада групи сечива која су била саставни део композитног оруђа. што указује на коришћење сировина из примарних налазишта. Петровића у овом броју Етно-култу­ ролошког зборника. 4). балкански кремен. Кључне речи: окресани артефакти. из сонде 9 (о. 91 . с обзиром на то да је реч несумњиво о стамбеном објекту. науку и технолошки развој Републике Србије. на основу хронолошки осетљивог материјала. технолошки процеси и улога централног Балкана у еволуцији европске праисторије (бр. Филиповића и В. интеграциони фактори. кости и рога.Јосип Шарић Археолошки институт. Timacum Maius. 13. опсидијан. Значајнија је појава девет примерака од тзв. 2 Види рад А. Ова групација артефаката је интересантна јер. истраживачи датовали у познонеолитски период.85:398. код села Нишевца. балкански кремен сведочи о живим контактима са удаљеним зонама у којима се те стене примарно налазе. ОИ177020).11–11) АРТЕФАКТИ ОД ОКРЕСАНОГ КАМЕНА СА ЛОКАЛИТЕТА TIMACUM MAIUS – НИШЕВАЦ1 У раду је приказана збирка од 85 окресаних артефаката из познонеолитског слоја на локалитету Timacum Maius. у дубљим откопним слојевима појавили су се остаци објекта који су. САНУ УДК 904:930. 7–9. даје слику о карактеристичном инвентару који се могао налазити у свакодневној употреби у једној кући.2 Део покретних археолошких налаза чине и артефакти од окресаног камена који потичу са простора „јужно од полукружне камене конструкције“ (о. Реч је о класичном инвентару једног стамбеног објекта. Када је реч о коришћеним сировинама и типовима окресаних артефаката њихова заступљеност приказана је у табели 2. балкан1 Текст је резултат пројекта Археологија Србије: културни идентитет. могуће и у непосредном географском окружењу самог локалитета. 4–8). из сонде 8 (о. 14 и из јаме) и из сонде 10 (о. с. Приметна је апсолутна доминација разних варијетета рожнаца од којих неки носе бели карбонатни кортекс. нису посебно издвајани јер не представљају статистички релевантну групу. Заступљеност артефаката по сондама и откопним слојевима приказана је у табели 1. На другом месту по заступљености су стругачи коришћени приликом обраде коже или предмета од дрвета. Појава сировина као што су опсидијан и тзв. По концентрацији налаза можемо претпоставити да је сондама 8 и 9 покривен централни део стамбеног објекта. с. о чему сведоче јасни трагови употребе. С обзиром на то да имају исту тврдину и карактеристичан шкољкасти премом као и обични рожнаци.

Лаке беле Сировина УКУПНО Рожнац Кварцит Опсидијан стене Тип артефакта 3 Одбици / сечива за припрему 3 / / / 3. 3 о.41% 1. просторија Б / / / / / 1 / / / / / 1 1.7% 11.52% 3.7% 23. новији радови указују на постојање и других зона са примарним налазиштима.17% Сонда 9 1 / / / 1 21 10 / 3 4 20 60 1. тзв. 9 о. с.52% 9. Бројчана и процентуална заступљеност налаза по сондама и откопним слојевима.88% 1 1 / / / Перфоратери 1. 6 о.7% 1.41% 1.с. о. с.88% 5. 7 о. 8 о.17% 1.17% 1. јама УКУПНО Сонда 10 13 14 Јужно од полукружне / 5 / / / / / / / / / 5 камене конструкције 5.17% 1.17% 1 1 / / / Назупчано оруђе 1.17% 1. .52% УКУПНО 1 8 8 1 4 23 10 3 3 4 20 85 1.52% 4.17% 1 1 / / / „Ољуштени“ 1. с. с.17% 100% Табела 2.52% 4.52% 1.Јосип Шарић ског кремена који на територији данашње Србије почиње да се користи почевши од носилаца култура старијег неолита.52% 3.05% 11. с.17% 1. проширење / 3 8 1 3 1 / / / / / 16 ка западу 3.23% 13 13 / / / Неретуширана сечива 15.88% Сонда 8.82% Терме.17% 82 1 1 1 85 УКУПНО 96. с.52% 70.88% 5.52% 3. с.52% 5 5 / / / Стругачи 5.17% 24. о. Gurova 2012.52% 100% Табела 1. Иако је у литератури до данас та врста рожнаца била тумачена увек као импорт са простора Пребалканске платформе (што у геолошком смислу није тачан назив). Димитровска.47% 1. балкански кремен може да послужи као показатељ неких потенцијалних транзитних праваца. с.7% 27.3 У сваком случају.76% 3.29% 15. с.7% 23. Откопни слој о.58% Сонда 10 / / / / / / / 3 / / / 3 3.17% 9.52% 55 1 1 1 58 Неретуширани одбици 64. 5 о. Бројчана и процентуална заступљеност основних типова артефаката и сировина од којих су начињени.17% 18. у штампи.76% 3.17% 3.17% 1.17% 1. 4 о.41% 9.17% 4.17% 1.17% 1.29% 3 3 / / / Ретуширана сечива 3.17% 68. 3 92 Šarić 2002.52% / промену оријентације језгра 3.

опсидијан је свакако значајан показатељ одређених транзитних праваца и контаката међу мање или више удаљеним заједницама. – Ретуширана сечива су заступљена са три примерка (T. – Неретуширани одбици (Т. Међу укупно 85 окресаних артефаката заступљени су следећи основни типови: – Одбици и сечива за припрему језгра односно промену оријентације језгра. I/10. Најјаснији пример имамо код сечива која су коришћена као саставни делови композитне алатке – српа или трибулума (Т. Чак и тада.. I/1–3) и неретуширана сечива (Т. јер се на неким артефактима од рожнаца налази сличан меки бели карбонатни кортекс. далеко на северу. док су ова три примерка за припрему односно промену оријентације језгра у објекат унесени како би и тако необрађени послужили у одређеним радним активностима. лаке беле стене можда и не би требало да буде издвојен као посебно коришћена сировина. Њихова појава у овом објекту указује на могућност да су у њему окресани артефакти и израђивани. 18). 12. У праисторијским културама на тлу Србије. и на којима се уочава употребна политура. У том контексту треба сагледати и овај примерак који се потпуно усамљен јавља на овом локалитету. а за обављање одређених врста послова и најгрубље. кварцит је у употреби због тога што се у природи лако налази. па је и овај одбитак можда настао у припреми језгра од рожнаца. Употребљен је уобичајени полустрми до стрми ретуш. опсидијан почиње да се користи већ у старијем неолиту. Ретуш је микромаргиналан до нормалан. неретуширане или грубо ретуширане. I/7–9. директан (T. што указује на рационално коришћење сировина. То је и очекивана појава с обзиром на то да такви примерци могу да се користе у најразличитијим пословима без потребе да буду. реч је о артефактима који увек указују на положај радног места или праве радионице. – Стругачи су заступљени са пет примерака од којих су три једноструки (T. мада недостају језгра и перкутери и ретушери. опсидијан нема велики значај с обзиром на то колики је био степен његове заступљености у поређењу са другим сировинама. 13) и инверзан (T. алатке могу увек да послуже. ЕКЗб. делимично провидног опсидијана. I/10). I/10. уклањањем меког кортекса. након окресивања. посебно обликовани ретуши­ рањем. I/12) и на свим примерцима је изведен у тој мери да не утиче на примарни облик сечива.. вероватно јесте импорт са простора Токајско-прешовске восоравни. с тим што су у случају ових артефаката фацете неправилне. I/17. XVIII (2014) Од осталих сировина једним примерком је заступљен кварцит који је вероватно на свим праисторијским локалитетима „нужно зло“ јер због своје гранобластичне структуре не пружа контролисано одбијање у мери у којој је то могуће са рожнацима.Артефакти од окресаног камена са локалитета Timacum Maius – Нишевац . 11). Врло ретко се 93 . Но. I/7–9. Један артефакт начињен од тзв. првенствено са рожнацем. 13) од којих се на једном уочава употребна политура што указује на то да је и тај артефакт био саставни део композитног оруђа (T. 11) представљају најзаступљеније окресане артефакте у овој збирци. На основу њиховог недостатка могли бисмо да претпоставимо да су артефакти техником окресивања прављени ипак на простору ван саме куће. а кулминацију достиже током млађег неолита. Одбитак од црног. Свуда где се користи. I/14–16) и два двојни (T.

I/19). Но. који су у енеолиту обично двострано окресани.4 Окресани артефакти са овог локалитета. Стагнација у обради камених алатки техником окресивања осећа се већ у старијем неолиту док крај неолита односно енеолит на историјску сцену доноси нове сировине и нове технолошке поступке што као последицу има коначно одумирање индустрије окресаног камена. – Назупчано оруђе. пронађени примерци могу да се уклопе у две од три групе које је дефинисала Радовановићева. Проблем представља то што о енеолитским артефактима са локалитета на тлу Србије није много писано па ни сама индустрија није још увек у пуној мери јасно дефинисана. 4 5 94 . Појава керамичких фрагмената комплекса Бубањ-Салкуца-Криводол у овом стамбеном објекту дозвољава да се и збирка окресаних артефаката сагледа као представник ране енеолитске индустрије. Трећа група коју је издвојила Радовановићева су пројектили који у материјалу са локалитета Timacum Maius нису били заступљени. као и материјал са локалитета Ливаде5 и Кудош. – Најлепши артефакт у овој малој збирци јесте перфоратер начињен на дужем неправилном сечиву (Т. И поред тога. На дисталној половини оба руба изведен је директни полустрми до стрми ретуш неправилних фацета којим је формиран леп шиљак троугаоног пресека. не значи да као пројектили нису могли да се користе и обични одбици погодног облика. Шарић 2005. ретуширана сечива и назупчано оруђе као примерци који су били саставни делови композитног оруђа или су могли да се користе на тај начин. на одбитку бр. Трагови употребе на овом примерку нису изражени. Шарић 2005. а алатка се вероватно користила приликом резања. недостатак јасно дефи­ нисаних пројектила. – „Ољуштени“ артефакт представља заправо продукт технолошког процеса приликом окресивања које се обавља на тврдом наковњу и није посебно обликован накнадним ретушем. 6 Радовановић 1995.7 У првој групи би се налазили стругачи и перфоратер као типови артефаката који у погледу морфологије нису претрпели значајне промене од када су се појавили први пут током палеолита па све до краја праисторијских периода у којима су коришћени. 7 Радовановић 1995. С обзиром на масивност врха алатка је вероватно коришћена приликом бушења тврђих материјала када је и дошло до оштећење и одламања самог врха. 4 са табле I изведен је неправилан микро­ маргинални ретуш којим је формирана благо назубљена ивица. Ниједан од ових стругача није коришћен довољно дуго да би се на њему формирали уочљиви трагови употребе. 14 на табли I. Нема изражених трагова употребе. Другој групи би припадали неретуширани одбици и сечива.6 представљају инвентар коришћен у једном стамбеном објекту па је јасно да због невеликог броја примерака не могу да буду репрезент свих типова алатки коришћених током енеолита и показатељ у којој мери се та индустрија разликује у односу на каснонеолитску. Један од Радовановић 1995.Јосип Шарић на стругачима користи инверзни ретуш као што је то случај са примерком бр. Радовановић 1996.

Stone as material for production of chipped artifacts in Early and Meddle Neolithic of Serbia. Прелиминарна анализа окресаних артефаката из енеолитске куће са локалитета Кудош код Шашинаца (17). И. 1996. И. Сл. Београд.. Gjurova. као и географских праваца којим су се они одвијали почевши још у старијем неолиту и који су били актуелни и након неколико хиљада година. http://be-ja. which were the integral part pf composite tools. са локалитета Ливаде код Каленића. Колубара 4. пролећна кампања. “Balkan Flint” – fiction and/or trajectory to Neolithization: Evidence from Bulgaria. Иако је реч о бројчано скромној збир­ ци. A Preliminary Report of the lithic assemblage from the Archaeological site Mramor (R.org Радовановић. Ископавања 1994.Артефакти од окресаног камена са локалитета Timacum Maius – Нишевац . ЕКЗб. Радовановић. Archaeologica Bulgarica. U štampi. Београд. Гласник Српског археолошког друштва 11. Примерци израђени од тзв. 11–26. 41–51.. J. 65–67. у: Aрхеолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем. V. It is about classical items of the object where people lived.8 Типови окресаних артефаката који чине ову збирку не издвајају се ни по чему у односу на већ познати инвентар енеолитских налазишта. и сигурно представљају просечан садржај једне енеолитске куће. XVIII (2014) таквих примерака је и пентагонални пројектил са ивичним ретушем. 2002. 89–113. балканског кремена и црног. Be-JA Bulgarian e-Journal of Archaeology 1/2012. Šarić. bone and horn objects. Литература Dimitrovska. подаци добијени њеном анализом свакако представљају корисну допуну досадашњим знањима о тој врсти оруђа која су коришћена на самом крају еволуције окресаних артефаката. 95 . Каленић. Ј. прозирног опсидијана јасни су показатељи трговачких и културних контаката. 2005. Артефакти од окресаног камена са локалитета Ливаде. Starinar LII. Josip Šarić ARTEFACTS OF THE STONE CUTTING FROM THE SITE TIMACUM MAIUS – NISEVAC This paper is on the collection of 85 artefacts of the stone cutting from the late Neolithic layer at the site Timacum Maius. In the second place we have peelers used for hyde processing or wooden. Beograd. 1995. Нови Сад. and clear traces of use prove this. M. Macedonia). 2012. Most of the artefacts belong to the group of blades. Шарић. 7/19. 8 Шарић 2005. Прелиминарна анализа кремене индустрије са локалитета Бодњик.

10. 14–18. Неретуширани одбици. Ретуширана сечива. 5–9. Перфоратер 96 .Јосип Шарић Т. Назупчано оруђе. 12. 19. 4. 11. Стругачи. Неретуширана сечива. 13. I – 1–3.

Aur(elius) Mucathius | M.jpg (фот. која је била резултат спонтане реакције (o чему в. Harl.1 Осим тога.org). 196). Околности и тачно место наласка споменика нису објављени. транскрипција почетка шестог реда гласила би: [[Ṣẹv(erianae) Ạḷ(exandrianae)]].org/img/monuments/19511.11–11) ЕПИГРАФСКЕ ВЕСТИ ИЗ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ У раду се говори о новом епиграфском налазу са подручја Равне (Timacum Minus). У издању Lupa бр. од којих ћемо се овде сасвим укратко осврнути на оне из подручја Равне. духовно-материјална култура и комуникације у праисторији и раној историји Балкана“ (№ 177012) који финансира Министарство просвете. нап. S.org/img/monuments/D5522_G1.jpg (задњи приступ: мај 2014). У последње време. 5522. како је тамо наведено.2 са врло добром фотографијом. 57. 2 Фотографија је доступна на: http://www. латинска епиграфика. уз мање промене у читању првог и последњег реда: ‑‑‑] | M. Кључне речи: Timacum Minus.85:81`373(497. О. IMS IV 3. 1 97 . Iul(ius) Victor | M. Уп. издавачи нотирају слова видљива у оштећењу. који је подигао легијски ветеран VII Claudiae. 2013. Како се види на основу датог цртежа у питању су делимично видљива слова S и E и умањеноV урезано изнад лигатуре AL. E. Petković / B. Натпис се добро чита. Ael(ius) Bithus | C. 5522. Aur(elius) Decebalus | M. AE 1997. већ је натпис занимљив с обзиром на свој помало загонетни карактер. Leiden 2004. трачка имена. ILJug 1404. подручје источне Србије дало је више нових римских епиграфских споменика. Недавно је објављена једна ара посвећена предачком Јупитеру Најбољем Највећем.ubi-erat-lupa. Aur(elius) Candidus | M. 53–72: I(ovi) O(ptimo) M(aximo) | Paterno | L. Споменик је добио своје издање у он-лајн епиграфској бази података Ubi erat Lupa (http://www. а по свему судећи у питању је случајан налаз.ubi-erat-lupa. Aur(elius) Bithus | [‑‑‑‑ || ‑‑‑‑] | M. На почетку реда 6. У томе случају.Драгана Грбић Балканолошки институт САНУ УДК 904:930. Votive altar of Lucius Petronius Timachus. чији је аутор. 101. по имену L. Aur(elius) Antonius | M. Petronius Timachus. Марковић. а у бази је осим фотографије споменика дато читање. помен у: Petković / Ilijić (нап. 15.ubi-erat-lupa. Aur(elius) Ṃ[ax]ịmus | M. 2003). у питању је споменик са списком имена дедиканата који носе трачка когномина. Ilijić. Ubi erat lupa. Горња Мезија. који заслужује осврт не само што је у питању нови споменик — а такви су увек атрактивни. Aur(elius) [‑‑‑] | T. Iul(ius) [‑‑‑] | M. Starinar LXIII. 1413. јер је разура настала намерним брисањем епитета легије с именом цара Александра Севера — damnatio memoriae (уп. Mutilation and Transformation: Damnatio Memoriae and Roman Imperial Portraiture. Aur(elius) Bithus | P. CIL III 8173. 101). Varner. вреди поменути још један непознат епиграфски споменик из тога крајa. Aur(elius) [---] | T(itus) Чланак је резултат рада на пројекту Балканолошког института САНУ „Друштво. Petronius | Timachus |5 vet(eranus) l(egionis) VII C(laudiae) | [S]e[v](erianae) A(lexandrianae) ex opt(ione) | v(otum) p(osuit). бр: 19511. науке и технолошког развоја Републике Србије. античког Timacum Minus-a одакле потичу два. које овде доносимо. разура није нотирана. Марко М. 1301). R. http://www. бр. нпр. Aur(elius) [---] | M.

Dinit[ra]lis Tarsae (IMS III/2. Personal Names in the Western Roman World. У Равни је раније посведочено сродно име Mucianus (T. V[lp(ius)? ‑‑‑] | T. 8 Dana 2012. додуше. У Timacum Minus-у оно је посведочено више пута IMS III/2. као и Петроније Тимах из новог натписа.). Bithus (в. 101. јесте C. ниже).8 Decebalus (deki-) — Detschew 124. у: T. Mucathius (muca-). 2012. V[al(erius)]. Реч је о обичном трачком имену. која је ту била стационирана. Detschew. Antonius. V[lp(ius)]. Р. 4 D. који је служио у кохорти II Aurelia Dardanorum. индекс IMS III/2. 83).3 Споменик се помиње и у једном скорашњем раду Д. Δεκίβαλ(λ)ος. 44. La différenciation interne de l’onomastique thrace. чије димензије нису наведене. распро­ страњено у свим трачким областима. Decebalus. Lupa: M[---]mus. горња и десна страна споменика су одбијене.7 могуће иста личност из натписа IMS III/2. Последње име у другој колони може се прочитати као C. док је са леве стране рам натписног поља делимично очуван. Iulii (2). held at Pembroke College. Die thrakische Sprachreste. Оно што је од текста сачувано јесте списак имена распоређен у две колоне. уколико је допуна добра. Bitus за кога се може претпоставити страно порекло на основу карактера његове посвете: он је подигао споменик предачком Јупитеру (I. један T. A[ur(elius) ? ‑‑‑] | C. 108). где је дат ономастички коментар. нап. 3. које се јавља у варијантама Decibalus. 1: M. V[al(erius) ? ‑‑‑. почива на допуни. још један Aurelius Bithus. Затим.M. 6 D. Candidus. У извесном смислу. ово је једина значајнија потврда у натпису. Detschew 312–320. Meißner (ур. Aide. ниже). један M.O. посвећеном трачкој ономастици. 37). 60). José Luis García Ramón and Paolo Poccetti. Три личности из новог натписа носе когномен Bithus (‑bithus-). а већина њих су Marci Aurelii. које се сматра трачким. Dicebalus. Detschew6 65–68. Diurpagisa (IMS III/2. а за њихове носиоце се углавном може претпоставити страно порекло: Aide (в. нпр. 7 В. односно дачко-мезијско име. Paternus). затим C. IMS II 53 и OPEL I. Valerii су бројни у Timacum Minus-у. 5 Уп. Личности у натпису — као што је случај са већином епиграфски посведочених личности у Тimacum Minus-у — носи царска гентилна имена. Једино нецарско име. 238. s. V[al(erius)]. такође је обично трачко име.Драгана Грбић Ae[l(ius) ‑‑‑] | M. родитељи једног легионара IV Flaviae (IMS III/2.4 Реч је о фрагментарном споменику од кречњака.v. Aurelia Dinentilla (IMS III/2. в. војник кохорте I Thracum Syriaca. Cambridge. 14). јавља се у различитим варијантама и сложеницама. будући да има врло велики број потврда у свим трачким областима. Споменик се спрам тога може датовати у период друге половине II – и прве половине III века. У питању је дачко историјско име. те Aur(elius) Bithus vet(eranus) са женом Aur. Aelius Mucianus.5 нарочито популарна међу војницима или трачка когномина допуњава инвентар посведочених трачких имена на подручју Timacum Minus-а. 3 98 . Личности махом носе или обична латинска имена Victor. Aur(elius) Ṃ[ax]ịmus. 16–18 September 2011. Studies in Classical and Comparative Onomastics I. Proceedings of a Workshop convened by Torsten Meißner. затим. 223–245. 5: Fl. које. веома распрострањеном у свим трачким областима. IMS III/2. Tesa (IMS III/2. која нису толико бројна. Aelius и. Дане. Wien 1957. 28). Dana.

IDR III/3. Δικέβαλος / -λις. на пример. Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik 188. Наиме. 1483. и чије је порекло забележено у натпису.10 примери се могу наћи другде. како почетак текста недостаје није сасвим јасно о којем је жанру натписа овде реч. 2014. 450–460 и IMS II 53. 1724. Уп. где се јавља известан број личности која носе трачка имена. у питању може бити и какав другачији списак. за шта не недостаје аналогија — можемо као пример узети један натпис из Сингидунума посвећен Трачком хероју. 11 Уп. приписао и овај споменик легионарима VII Claudiae. Д. 272. OPEL II 94. у Горњој Мезији се јавља први пут. AE 1993. може бити и вотивни споменик. која овде недостаје. Дана је повукавши врло сувислу паралелу са чувеним виминацијским латеркулом из 195.Епиграфске вести из источне Србије . ILBulg 438AE 1992. АЕ 2006. ILNovae 54. Додуше. а да су испод посвете.. већина личности које су епиграфски посведочене у Timacum Minus-у припадају војном персоналу или се на неки начин може довести у везу са присуством војске. године (IMS II 53). Имајући у виду место налаза споменика у подручју Равне и карактер епиграфског материјала тога краја.. 1495. потписани дедиканти натписа. нпр. XVIII (2014) Δεκέβαλλος. IMS I 2. 9 10 99 .9 Судећи по епиграфским аналогијама у питању. ЕКЗб. 1833. вероватно да је овде у питању група регионално регрутованих војника.11 Dragana Grbić EPIGRAPHIC NOVELTIES FROM EASTERN SERBIA The paper looks at recently discovered epigraphic document from the environs of Ravna (Timacum Minus) that has been published in Ubi erat Lupa database. AE 2005. Feraudi-Gruénais / F. Teichner. уп. нпр. 275–283. It is a fragment of an inscription containing a “name list” in two columns. majority of persons mentioned in the inscription bare Thracian names. на пример списак имена жена (Nomina mulieroru(m)(!)) са новог натписа из Улпијане: F. бр. IDR III/5. У питању не мора нужно бити попис војника.

.

III ТЕОРИЈСКЕ И МЕТОДОЛОШКЕ НЕДОУМИЦЕ у истраживању и тумачењу народне културе .

.

митологија.Сретен Петровић Филолошки факултет. 2 Марин Младенов. Albin Vilhar.. обичаја и религије. У словеначко-српском речнику читамо: „obred m obred. неки наши аутори настоје протумачити као два семантички противстављена. -nik m trebnik. 3. стр. 391. страни језици. ceremonijalan. ритуал. „ритуала“ тиче [чије је порекло у латинском]. „обрядовый обредан. иако је сасвим маргинално заступљено у нашој савременој етнологији. ритуалан“. обичај. а и другим. Москва 1967. док је „ритуáл м.001 РИТУАЛИ. 1927. Утисак је да ни и у западно-словенским језицима ствари не стоје другачије. православне. У бугарском: „óбред м. о потреби стриктнога семантичког диференцирања два термина: „ритуала“ и „обреда“. иначе. 388. 4 Slovensko-srbskohrvatski slovar. поглавито хришћанских цркава и религија. У томе склопу у раду се критички разматра уверење. стр. церемонијал“3. у наведеном речнику стоји: „ритуáл м. „обред“. а онда и у другим индоевропским језицима. Бугарско српскохрватски речник. У раду се управо овај проблем. 3 Исто. Обичај.“. У речницима словенских језика наилазимо на присуство два. 1. како изгледа. Založila Jugoslovanska knjigarna v Ljubljani. церемонија ж. Београд УДК 39. европским језицима. обред. Петранович. док термин „обред“ значењски покрива церемонијал. 113 1 103 . религија. пропитује из угла језичке компаративистике. Састављач Merhaut под одредницом „обред“ бележи: „obřad m obred m. обичај. ОБИЧАЈИ И РЕЛИГИЈА У раду се разматра узајамни однос: ритуала. и 604. ritual. треба искључиво везивати за церемонијал монотеистичких религија. Кључне речи: ритуал. церемонија ж. политеистичким религијама (митологијама). Као пример наводим решење из Češko-hrvatskог rječnikа. -nik m obrednik m“. 1967. најпре од праксе у словенским. а и у руском. Овоме термину по смислу Русско-сербскохорватский словарь. Sestavil Dr. при чему се друга реч. а затим: „ритуáльный ритуалан.. морфолошки различити. -en adj. Нолит. Што се другог термина. церемонијал м. обред м. но што је у јужнословенским језицима. Составили С. Да пођемо. обред и/или ритуал – као језичко питање Два термина обред и ритуал.. 575. посебно.“. изд. семантички истоветна термина: „обред“ и „ритуал“. ceremonijar“4. У литератури на словенским језицима. За њих је „ритуал“ скуп церемонија које припадају незнабожачким системима веровања. церемонијалан“1. Obredni. Београд. верску службу у храмовима монотеистичких. иако теоријски маргиналан. као важних антрополошких категорија. Иванович и И. таква диференција не постоји. тачније. -ni obredni. религијски церемонијал“2. У руско-српском речнику стоји: „обряд м.

Ристић и Ј. Нови Сад. „Ritual. црквена књига прописа. уопште не реферише о термину „ритуал“. ex ordine facio: Првом се чашом обредили“7. с тим што је обред истовремено „обичај“ али и „религијски церемонијал“ и „ритуал“. Јужних. као што и синтагма: der Reihe nach geben – имплицира: дати према реду. На крају изложићемо и решење Вука Ст. Sitte f. Светомира Ристића и Јована Кангрге. òбрêдûм v.. по обредима. Кангрга. обичáју) der Brauch. 5 6 104 . Као што видимо. das Thun der Reihe nach. ни словеначки не прави разлику између обреда. ex ordine facere“. обредник. 1975. обред“8. Београд. 2008. истозначни. из чега произлази да су ритуални и обредни семантички истоветни. правац енглеске цркве који нагиње католичанству)“. Српски рјечник. Уосталом. 7 Вук Ст. -ten). Корисно је да се позабавимо и решењима наших лингвиста. „Ritualismus [lat] m …pl. Великом речнику страних речи и израза. процедура која се врши уобичајено и аутоматски“6. ритуализам (давање важности обредима. „Ritual [кат. Merhaut. 182. „rituell [фр. У Бечу. mos. Становиште српских лингвиста углавном је подударно са гледиштем других слависта.). рел.: ~ buch n = mäßig a према обреду. 1936. Једном речи – Umreihen = das Thun der Reihe nach – значи да се нешто чини по реду. најзад. наиме. Zagreb. 1201. ритуала и церемоније. иначе. Караџић. 1089. Иван Клајн и Милан Шипка у Великом речнику страних речи и израза проблем артикулишу на следећи начин: „Ритуал. obred m“5. а често и са термином „ритуал“. од лат.] a обредни“. при чему ритуал кореспондира и са церемонијом. Београд. али и место одржавања ритуала и приношења жртве. Занимљиво је да овај релативно обиман речник од преко 500 страна.. „обређивање n. Нолит. Прометеј. Једном речи обред и ритуал су истога значења. Ritus m (-.. pf. то може значити и потребу да се принесе жртва. 4. који се семантички доводи у блиски однос са изразом церемонија.. налазимо примарну употребу морфолошки истог термина – обред. 3. 429. С. тј. ствари стоје овако: „Običaj Brauch m (. Источних. За Вука је. цркв. thun. У хрватско-српско – немачком речнику. за Ристића и Кангргу ритуал је истозначан са верским обредом и обичајем. Ritual. а и појма обичај. Са српскофонетскичном ознаком изговора књижевнога немачкога.Сретен Петровић је близак. -ала м [нем. уочавамо како су словенски обред. поштујући ред. „обрéдити. У том смислу.. (). вероватно. Енциклопедијски немачкосрп­скохрватски речник. Ritus ‘верски обичај. у различитим словенским језицима. der Reihe nach geben. Češko-hrvatski rječnik. 8 Немачко-српскохрватски речник. Караџића који у своме Рјечнику дотиче и питање које нас овде занима. по правилу. као и у Западних Словена. изд. Ritualis обредни] 1. са текстовима и правилима за извођење обреда изван мисе. 31 Иван Клајн и Милан Шипкa. израз: „ceremonie f (obřad) ceremonija f. 1852. Скуп обреда и церемонија у некој религији. consuetudo“. с тим што обред укључује у себе и религијски моменат – требник. „Obred Gottesdienstordnung f (-). 2. обредник m“. састављача речника немачко српског језика. „Ritus [lat] m…верски обичај. Тако и у бугарском. das Umreihen. Литургијска књига. ritual. Gewöhnheit“. „обичај м (loc. односно прихваћена туђица ритуал. Дакле.. 434.. обред’] n 2g1 требник m. најзад.. ~ mord m обредно убиство n“.

односно српски термин „обичај“ немачким Brauch. ritus »obred« > ritus »obred«“11. III Zagreb. Ritus m“9. (na istoku) trebnik“10. Francusko hrvatski ili srpski rječnik.Pl. уистину. Овде би. приређивач француско хрватског или српског речника. Bertelsmann Lexikon-Verlag. да Скок не уважава диференцију ритуала и обреда. <kath. Код Петра Скока не налазимо у Етимолошком речнику ни термин обред. -li’en> Gesamtheit der Riten (eines Kultes) [lat. Валентин Путанец. обичаји и религија . Док о термину ритуал. што је истоветно литургији. на пример. при чему се ради о сложеној речи састављеној од префикса „об“ и именице „ред“. -n). Texte“. стр. „rituel. већ их узима као синониме. Познаваоцу немачког није тешко разумети поистовећивање латинског термина „Ritu’al“ са церемонијалним радњама једнога култа. С обзиром на основно значење термин „об-ред“ као датост нечега у коме влада „успостављени ред“. dopunjeno i prerađeno izdanje. као литургију. zu ritus ‘feierlicher religiöser Brauch’] ~buch <n. Међутим. уобичајеног.. ritual. feierliche Handlung f (-. „Ritual Ritual n (-s.. Како видимо. 906. хрватски лингвисти Антун Хурм и Бланка Јакшић преводе хрватски. 3051. „Ri-tu’al <. ЕКЗб. 1971. 1979. Deutsches Wörterbuch). „Rite [rit] m. obrednik.-. -ten> religiöser Brauch. у смислу нечег обичног. светковини у кући домаћина. Zagreb. Riten. може се претпоставити да је и сваки религијски чин. После завршеног заједничког обреда у цркви. које је готово истоветно са зна­ че­њима „спорних“ термина у другим језицима. Компарације ради. Gütersloh. ритуалу у част Бога. m. od lat. захтев против „нереда“. али и Sitte. Rituale. дакле. признање „реда“ имплицира стање уређеног комплекса елемената. 331. 10 Valentin Putanec. не специфицирајући да ли је овде реч о верском обреду или обичају уопште. 148. 12 Wahring. Kirche> Sammlung liturg.. породичним светитељем. Zagreb..Ритуали. 11 Petar Skok. култом. „Ritus <m.ien). Deutsches Wörterbuch. што је супротно стању „нереда“ и „хаоса“. Treće dopunjeno izdanje. 567 . Pl. 1987. Други хрватски лингвист. »obrednik. -en). анализираћемо решење које пружа велики Варингов Немачки речник (Wahring. сам термин „обред“ ближе одређују као поштовање реда / обреда у служби Бога. што имплицира сферу моралног. Školska knjiga. Zeremonie f“. ваљало дати неколико напомена о словенском термину „обред“. trebnik (katolički crkveni termin)«. 2.> Buch religiöser Bräuche u. Hrvatsko ili srpsko-njemački rječnik. 4. два морфолошки разнородна израза: ритуал и обред недвосмислено доводи у семантички истозначан однос. Neutrum zu ritualis ‘dem religiösen Brauch entsprechend’. само укратко стоји како је „ritual m. a. сâм термин „обред“ је словенског порекла. Gen. r: na -alis rituale. pridjev sr. Školska knjiga. узгред. Kulthandlung. Најпре. 105 . -le [rituel] 1. додајући овде и трећи немачки еквивалент Gewöhnheit. Knj. Исход је очекиван. 1974. тотемом. односно церемонију. Сасвим је извесно. obred“. die Gesamtheit der Bräuche bei einem Gottesdienst“12. са „свечаним религијским обредом“ [feierlicher religiöser Brauch]. XVIII (2014) Liturgie f (-. 335. Када је реч о „ритуалу“ Хурм и Јакшић га искључиво везују за ритус. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. дакле. -e i . а ни обичај. да наведемо само неке примере бројних форми 9 Dr Antun Hurm / dr Blanka Jakić. obredni. Poimeničen lat. долази до сједињења чланова заједнице са неком моћном силом – божанством. Поштовање „реда“. a.

схватити. у чијој је основи латински корен (clare = јасно). вуче ка сфери метафизичког и религијског. тек овим последњим сазнањем кадри смо да досегнемо највишу. идеје. Бића. наилазимо на дистинкцију: „разговетно али нејасно“ и „јасно или интуитивно“. односно словенских термина: „Ред“ и „Об-ред“. због префикса „об“ а у истој сложеници. онај други немачки термин Erklären. Према томе. исто тако. лежи и могућност тумачења српских. приношења жртве. филозофски гледано. „ред“ и „поредак“. овосветовни поредак лишен ауре сакралног. казаће се како све што се чини на овај начин врши се по „божјем реду и закону“. Наиме.Сретен Петровић Светога. сакралном. које је у бити синтетичко. тачније. и умног – као синтетичког и свеобухватног. Вишега дигнитета. Реч је о томе што се управо наведена супротност далеко пластичније исказује у нашим терминима: разумског – као аналитичког или ограниченог сазнања. како термин Verstehen долази од Verstand – од Разума. Кант је диференцирао Раз-ум (Verstand) и Ум (Vernunft). код Лајбница посебно. Термин „ред“ упућује на тзв. тј. Управо у тој чињеници. на другој страни. имплицира „објашњење“. и до кога се. сасвим је извесно. трансцендентални статус. Најзад. у теорији сазнања наилазимо на хијерархијски устројени пут сазнања које стреми ка највишој истини. ипак. па утолико оба термина Об-јашњење и Об-ред имплицирају узлет ка наднаравном. У филозофској литератури ове епохе. профани. односно да треба урадити све „по реду“. Иако обе речи квалитативно имплицирају нешто истоветно. на самом крају те процедуре учесници уздижу до неког Вишега „поретка“. трансцендентног. у основи аналитичко. али не и Разумом. На крају. нпр. И ево смо код питање: Шта у оној сложеници „об-ред“ може значити префикс „об“? У постренесансном раздобљу филозофије. или на Разуму заснованога сазнања које је дистинктивно или демонстративно. наиме. Према томе. Оставићемо за сада по страни неке. метафизичку истину – самога Бога. уколико следимо Кантов пут. разуме(ва)ти. претпоставља да се у вршењу ритуалне радње. У поменутом речнику Ристић / Кангрге је забележено: „verstehen 1. као што је име106 .] појмити. апсолутно сазнање. Као што у филозофској гносеологији израз Разговетно има ограничени. док „об-ред“. Подсетићу овде на познату диференцију: разговетног. код нас. каже се како треба обавити „ред“. пре свега лингвистички. Об-јашњавајуће сазнање. јер је у употреби ради стицања знања о чињеницама овостраног реалитета. или барем у овој ствари.. долази Умом. то су Verstehen и Erklären. постоји разлика. метафизичко сазнање. па отуда именица: „разумевање“ имплицира пристизање истини разумским. а и с обзиром на прецизност коју је Кант увео у филозофски говор. Зашто је ова дистинкција важна? Најпре. [. у методологији филозофских наука добро су позната два поступка долажења до истине. Али. одувек ми се чинило како је у српском језику од посебне теоријскисазнајне важности разликовање два термина нарочито продуктивно.. појимати“. Многи су филозофи прихватили Декартово методолошко начело да највиша истина претпоставља „јасно и разговетно“ знање. дотле Јасно. које још није јасно – и другог или интуитивног као сасвим јасног и највишег. демонстративним путем. да је „такав ред“! Не ретко. изгледа ми. У немачкој терминилогији. погрешне преводе ових термина. а то даље претпоставља синтетички и свеобухватан захват одређене ствари. „тумачење“. но. аналитичким. када се наш народ спрема да прослави своје крсно име или да о задушницама ода пошту мртвима.

означава разумевање. разјаш|њење. Erklärung f. изворном смислу. То се даље односи и на оне чинове који су временом изгубили стриктно верску. истиче и утврђује веровање. „об-љубити“. ис-. -ење n. на пример.. и имају општи. тумачење n. ис‌‌‌‌|тумачити (се). чиме се готово без изузетака и апсолутно. по форми или споља гледано. Немачко-српскохрватски речник.. рас-. На другој страни је сада термин „erklären [. додуше. „об-грлити“. Према томе. ЕКЗб. наликују. за Појам). -авање n. Све то одиграва се због снажних цивилизацијских промена у животу заједнице. односно етичку димензију. про|тумачење [. у смислу откровења. објављ|ивање. каткада и сасвим обавезујући карактер за чланове једне социјалне групе. каткада невољно. и то: Verstehen n. а више моралних вредности.. наиме.] 1. радња доводи „до краја“! Због тога изгледа како и термин „об-ред“ говори о успостављању Реда вишега. најзад. на земљи успоставља. обичаји и религија . значи об-јашњавање. (sich ~) (про)тумачити (се). чинили су. па их људи упражњавају сасвим с оне стране њиховога изворног сценарија. у немачком су примарна следећа значења термина. Erklärung. он чува мо13 Ристић / Кангрга. наиме. култ и морал. грљења. У сваком случају. као методолошки облик његове формализације и негације. потребе да се на улици поштују „службе реда“. објаш ‌‌|њавање. досег до највише истине. 1. А тачан назив за такво упражњавање ритуала. Елијаде. -ење. божанског нивоа. приметна је историјска дијалектика. оглаш|авање. n.Ритуали. 2. чак у још израженијем виду прати и обичаје. обја|снити (се)“.. када актери не поседују јасно знање о религијској смисаоности обреда назива се ритуализам. док је „Erklären. 1020. видимо како сви они имплицирају радње које воде до некога ширег захватања. првобитна сврха поменутих поступака временом се преосмишљава све до потпунога ишчезавања. Обичај и ритуал Обичај и ритуал (обред) су термини који говоре о понашањима и радњама које упражњавају људи у свакодневном животу или у за то одређено време. која се упражњавају без јасне свести о њиховом правом. 107 . об-јављивање (Бића). XVIII (2014) ница „Verstehen n разумевање. Дакле. Како видимо. Ритуали и обичаји обухватају радње и поступке чисто религијске или моралне природе. световно. „У примитивним цивилизацијама мит игра неопходну улогу: он изражава. те их људи изводе аутоматски и по навици. до љубљења. својеврсно неразликовано јединство. О тој изворној синкретичкој функцији раних људи инвентивно је говорио М. 479. стр. Таква понашања. устаљене навике. најчешће по сили законске принуде. да би временом постали све мање носиоци религијске. Иста дијалектика. -ење“13. „об-јединити“. појимање“. тумачење.]. називамо испразним практицизмом. попут „об-ухватити“.. својеврсни динамизам који прати обичаје и ритуале. ако погледамо семантичку структуру термини нашега језика.. Мит и обичаји. за разлика од „реда“ који се. код раних народа обичаји су још увек били чврсто повезани са корпусом религијских веровања групе. 3. схватање. Додуше. сједињавања делова у целину. док Erklären. поимање (везано за Разум. Понашања на линији обичаја и ритуала. оним првобитним радњама које су обављале старије генерације без јасне свести о изворној природи њихове „религиозности“ или „етичкој“ сврсисходности.

већ истинско утврђивање примитивне религије и практичне разборитости“14. ритуале у градском окружењу. Наиме. 22. за учеснике религијског ритуала ова максима није на снази. па их тако користимо. него они у цивилизацијскоме окружењу. уколико такве чинове не прати јасан смисао о сврси обреда. далеко од тога да буде испразно причање. дотле. утисак је антрополога. он никако није апстрактна теорија или низање слика. и на другој страни. у случају савременог вршења религијских ритуала у градском окружењу. Најпре нам пада у очи то што о ритуалима говоримо. видимо ритуале у селу. иако су душевно изван тога. али сасвим извесно. учесници који упражњавају ритуал већ су на корак од феномена названог ритуализација. и без истинског осећања за смисао тога чина. без обзира што актери уопште „не морају знати“ дубљи [религијски] смисао обредних радњи које изводе. остварују непосредан контакт с природом. својеврсном „морању“. без дубљега разумевања. Mit i zbilja. Али. Насупрот томе. тако да је у свести људи остало веома мало од њиховог дубљег. Каква је разлика између обичаја и ритуала. успоставила у реалном животу. Отуда на питање зашто људи уопште упражњавају један обичај када му не знају смисао. најчешће.Сретен Петровић ралне принципе и намеће их. чак и ако изостане јасна свест о примарном смислу ритуалних поступака. као да учесници овога градског простора. основни елемент људске културе. односно када су се ова два понашања. јер је такав адет остао од прадедова! И ту смо сада код почетнога питања. социолошком и антрополошком смислу. Наиме. та чињеница не умањује код тих људи истинитост њиховог душевнога капацитета у партиципирању. због осећања притиска социјалне средине. када је реч о упражњавању ритуала у строго културолошком. Док за људе који држе до обичаја важи правило да у његовом вршењу учествују само зато „што се ваља“. у амбијенту природних. када присуствујемо неким религијским церемонијама. и тај увид није увек праћен довољном јасноћом. он осигурава делотворност ритуалних обреда и пружа човеку практична правила. Zagreb. Људи на селу. У д. бивају почесто нагнани да суделују у обреду. пошто нам поглед застаје пред једном другом. Већина учесника ритуалних радњи осећа како то чини по некој „изнуди“. На пример. важном чињеницом. поштује тек спољашњу његову форму. запажамо како се разликују две врсте учесника. он је жива стварност којој се непрестано прибегава. 1970. ми осећамо да се ритуали разликују од обичаја.МЗ. темељније. у обреду. у радњи које упражњавају. дакле. како се то чини јер се „тако ваља“. 14 108 Mircea Eliade. суштински и непогрешиво. Полазећи од те чињенице многи су научници формулисали став како народи на рудиментарном ступњу егзистенције. Као да већина њих напросто отаљава норме ритуала. за разлику од цивилизованих. тексту Елијад. интензивније осећају моћ наднаравних сила. Са једном значајном разликом у погледу амбијента у коме се обреди изводе. . не морају уопште бити свесни изворног садржаја ритуала да би их. Напротив. У цивилизацији којој припадамо обичајне норме код њихових извршилаца аутоматски попримају испразни карактер. вршилаца ритуалних радњи. У сеоској средини. а да при томе немамо сасвим јасну свест о њиховој специфичној разлици? Дакле. руралних услова живота. Мит је. емотивно дубље упражњавали. примарног смисла. а као различита. за ову ствар. често се одговара у духу прагматичне рационализације.

„принуда“ која важи у ритуалу. формално гледано. које се одигравају или у тачно одређеним временским одсецима. У извршењу моралног поступка јединка је дужна да то чини у потпуној сагласности са својом савешћу. будући да се прекршајима моралних норми доводи у питање свакодневни животни ритам дате групе. а да се при томе. духовне али и материјалне нарави. по ритму одигравања секвенци из тзв. 109 . унутрашње дистанцира од смислености. Услов је да не испољава јавно. санкције из спектра моралних обичаја. Овде се ради о томе да је јединка. од обреда крштења. уколико се не врше норме из круга религијског ритуала. антрополошког циклуса. Но. уколико не жели да трпи санкције које аутоматски следе. Ако би овде уврстили и радње моралнога карактера. по природи ствари. претпостављају одређене санкције уколико се не би уважавале? Уколико се обичаји не би вршили. религијске. ни гестом. XVIII (2014) Оно што је заједничко у мотивацији извршилаца ритуал. примењује се и бојкот али и изолација дате јединке. или пак. па и не долази до јавне осуде његове радње. утилитарних интереса и циљева. дакле. са јасном свешћу да дату радњу врши искључиво ради добра заједнице као такве. или селективно. неће бити физички угрожени. битно различитих и од религијских и правних. ЕКЗб. Све ове налоге. додуше. следује подсмех. јединка. као личност. Презир и бојкот могу изостати само уколико. свадбених и погребних. За ону [принуду] која се односи на обичај казаћемо да је овде ниво „морања“ нижега интензитета. на пример. овде је битно то што тај субјект не показује своје уверење на демонстративан начин. С друге стране. с једне. за њих би било карактеристично да учесници то раде „јер тако треба“. а сагласно општем мњењу дате средине.. свој атеизам. обичајне.. односно обредној церемонији. Код пренебрегавања ритуалних чинова. на пример. али ће духовни интегритет заједнице бити осујећен. без обзира на свест или савест учесника. Када је реч о вршењу моралних норми. каква је смрт. независно од њихове љубави или мржње према закону. свесно и емоционално. најпре. Постоји читав низ ритуалних поступака. наиме. нужан услов да један поступак стекне атрибут „моралног“ је следећи. моралне. годишњих и славских церемонија. осим презира који виновник у заоштренијем смислу трпи од стране социјалне групе. опстанак и егзистенција заједнице. Учесник зна да нешто чини. сврсисходности таквога чина. у погледу делања у складу са законским нормама сусрели бисмо се са налогом за извршење радњи са императивним карактером. То значи. Бојкот. На другој страни. обичаји и религија . без обзира каквога су карактера. Што се религијскога ритуала тиче он се. да она на одређени „моралан искорак“ пристаје вољно. упражњава с времена на време. или какве друге инструменталне користи. односно социјална група „принуђена да безусловно мора поступати“. Због те чињенице на удару групе долазе. Али та се „принуда“ сада нијансирано појављује. Најзад. бурна реакција средине веома су приметни. Једно дело се не може сматрати „моралним“ уколико га појединац обавља због јавнога признања. презир. готово изричито захтева од актера да то „чини јер је нужно“. али то ради пре свега „јер се ваља“. или што је исто. обредних радњи које се темеље на религијској вери. да не кажемо лицемерно. односно негативни теоријски став према таквој врсти религиозности. ради сопственога угледа. законске. прихвати учешће у вршењу одређенога ритуалног чина.Ритуали. а не због личних. Морална радња појединца свакодневно је изложена суду јавности. и оних који се придржавају обичаја јесте нека врста „опште принуде“.

посебно у домену вере . као принуда. На крају. уважава.Сретен Петровић Томе су радикално супротна деловања у складу с правним законодавством. Наиме. али ретко када одобрава. Зато се закон. супстанцијално. Међутим. и д. Овде је битно само једно: појединац је „приморан“ да се понаша у складу са законом. У супротном. па тако и према религијској. происходећи из религијских и строго моралних радњи у чијем су склопу биле. па у том смислу не производе већи друштвени проблем. да је теоријски и језички лакше одредити разлику обичаја и ритуала него што се на практичним примерима. Законска норма. без драстичних преформулисања а и преосмишљавања. непријатељи свакој снази догматизације. Апсурдним примером: „‘Тамо где је то обичај. воли из Душе или Срца. Напротив. „обичај (Sitte) се схватао као оно стварно. Још одређеније. Он је приложио занимљиве примере којима се поткрепљује тезу о неодређености појмова „обичаја“ и „обреда“. Београд 2002. и тиме. У вршењу / невршењу правних радњи уопште није од значаја да ли јединка свесно. јер до сржи ужива у потврђивању свога патриотизма. и крава се ставља у кревет’“. сагласно са законом зато што јој то лично годи. Обичајне норме. када се повинује слову закона. Овде су у игри санкције за неизвршено. временом се осамостаљују у толикој мери да данас функционишу у модалитету формалистичкога отаљавања. наводимо неколико решења немачког етнолога Хермана Баузингера. Разуме се. процедура која се понавља по одређеним правилима. XX век. најчешће није пријатна. за кога је обичај „‘израз живе заједнице’. када је о обреду реч. У наставку ћу се усредсредити пре свега на однос између обичајних и ритуалних радњи. религијски ритуали остају стриктно фиксирани за одређени корпус верских и моралних идеја и веровања. њему блиских аутора. неважно је да ли она чини неко добро. он сматра да је проблем разлике у значењу ова два израза могуће разрешити ако се ствар посматра као „разлика у тежиштима“. отвара простор ка атеизацији света. а обред Херман Баузингер. Етнологија. Обичај и ритуал (обред) у антрополошком кључу Утисак је. Баузингер наводи аргументе неколико. А та чињеница.134. хтео не хтео. Најпре се позвао на Мартина Фрајтага. Међутим. личне лагодности. разуме се. Техника и наука су природни опоненти. цивилизацијски процес по природи ствари учвршћује критички став према свакој врсти догматизације. а у циљу профилисања поменутих значења. Од проучавања старине до културологије. обавезу да се нешто учини на одређен начин“. Да би смо то показали. жели поткрепити теза како термин „‘обичај’ сигнализује одмах опште важење. обичај карактерише „опште важење“. он каже како се тада „углавном подразумева спољни облик. еволуирајући. 15 110 . између њих могу повући прецизне линије демаркације. нужно се прихвата из Разума. чак никакво зло. 3. С језичког становишта то исто важи и за реч обичај (Sitte)“15. Дакле. он подразумева налог који је за једну групу људи „обавезујући“. иначе. док је обред (Brauch) нешто спољно и подложно хировитим променама“. као далеко веће зло и неугодност од зла и непријатности коју индивидуум осећа. упражњава законску норму. са ауром принуде. следи санкција. свестан да то чини одричући се од индивидуалног суверенитета. и у томе сагласно својој савести. а зависно од величине прекршаја. Библ.

свакако. Сам Баузингер указује како је у немачком језику термин обичај (Sitte) „сродан речи моралност (Sittlichkeit)“.. он није у толикој мери обавезујући. односно ритуал нешто спољашње. Прецизније. коју су. поред осталога. док се обреди могу мењати’“. предлаже израз устаљено (das Gebräuchliche). култни чин. На крају. ритуал бива искључиво сведен на процедуру. тај ритуални. временом изгубили.Ритуали. 16 Исто. процедура која се одвија по устаљеним. Наиме. видели смо. обичаји и религија . обред је ‘супротан обичају. сакралним. 135. док је обред. Хеферник користи термин обичај. који је поменуту разлику објаснио на исти начин. будући да немачки термини Brauch и Gebräuchliche. неку „потребу“. Но. мада без везе с првобитним смислом. док се на другој страни налази култ – као практична демонстрација вере коју упражњава једна група људи. као теоријска свест о одређеном типу вере. оно што у словенским језицима слови као „обред“. Преовлађујуће је. процедурално. Потом наводи мишљење Јозефа Динингера.. укључивати. увео је у игру и становиште Валтера Хеферника коме је као полазна основа послужио прилог социјалног психолога Петера Хофштетера. 111 . вишим бићем. ЕКЗб. само са промењеним тежиштима. инсистирање наведених аутора. према томе и јесте нешто унутрашње и суштинско. обичај се упражњава сходно мњењу. свакако. он је мртав обичај’“. религије. и морални аспект. мишљење да је обред „спољни облик“. која остаје константна. „што је просто фактум“. Обред се може мењати. управо Немци синтагмом религијска потреба (religiöser Brauch. док обичај означава „оно суштинско. да представља морални императив. устаљене форме понашања Хофштетер користи израз конвенционална форма. Па ипак. док израз обред (Brauchtum) резервише за свесно неговане форме и ознаке појединих група“16. Има се утисак да се овим жели казати како је обичај иманентно повезан са моралом. наиме. Другим речима. божанством. међу њима је и Баузингер. тј. може претпостављати комплекснији процес. нека врста сценарија за драматизацију обичаја. већ „ритуал“. и који се. док за оно што „Хофштетер назива конвенционалним. Kulthandlung) ближе одређују не обичај. обред чији је немачки еквивалент Brauch језички асоцира оно што се усталило (das Gebräuchliche). па би то онда значило како је обичај у тесној вези са облашћу моралног. Тако се данас обичајна пракса одвија не само без неопходне свести о моралу већ и без ослонца на друге битне вредности. Код Баузингера обред. па се онда разлика међу појмовима: обичаја и обреда сагледава из угла степена важења. „‘Обичај је поштовање предатог закона. ону унутрашњу страну. А са друге стране. Овде је проблем. Но. и која се у ритуалу непосредно идентификује са својим идолом. доиста имплицирају нешто што „Треба“. у старини могли имати. за оно што Хофштетер сматра као да се „необориво подразумева“. Наиме. додуше. XVIII (2014) оно што се и даље чини. Хеферник резервише израз обред и одређује га као свесно обликован начин понашања једне групе. често конвенционалним правилима. Шта је до сада утврђено? Ритуал – чији је у словенском језику истозначни термин обред – директно кореспондира са религијским култом. церемонијал. Са друге стране. док за тзв. као пракса коју сви под­ разумевају иако не морају имати јасну свест о томе. постоје обичаји сасвим ослобођени моралне интенције. стр. на једној је страни мит. али су је. на начин диференцирања разлике између обреда и обичаја. непроменљива“. обред је спољно практиковање предате форме’. Свакако. обичај се ‘у свом унутарњем смислу не мења.

Међутим. А ако се већ користи термин Brauch. Анализирајући три маркантне хришћанске цркве. да ли разгранатост и формализација ритуала води ритуализму. где она скоро сасвим ишчезава и допушта опстајање само литургије речи“17. емпиријски испитати одрживост следећих хипотеза. протестантског домена. да не кажемо. ишчезава. свечарења. да се. који превасходно није повезан са моралним императивом. он би тада захтевао да се ближе одреди као религијски чин. традиције. дакле. 4. преко католичанства ка протестантизму – ритуалност слаби. Ова чињеница би се могла разумети и тако. митологије – као „природних“ религија. како показује Кизније. која је апострофирала култ рада. док је „ритуално“ најмање уочљиво у протестанатизму. 131–132 . духовним или унутрашњим религијама. морао бити само спољашња. Са одбацивањем економског традициона17 112 Жан Кизније. Ако је ритуал саставни део свакога веровања. а колико израз суштинског слабљења вере појединаца? Не стоји ли снага индивидуалне вере данас и у обрнутој сразмери са све већим снажењем цркве као институције и политичког фактора? Другим речима. а посебно у хришћанским црквама. Укратко. унутрашње вере појединца? Овоме питању је Жан Кизније. унутрашњим. телесни домен у вери. али на уштрб изворне. у монотеистичким хришћанским религијама пораст црквенога ритуала у функцији јачања. он је свој резултат сасвим пластично приказао. Дакле. додуше. овде је реч о религијском ритуалу [religiöser Brauch. са своје стране понудио један део одговора. а поводом присуства у њима ритуалнога аспекта. церемонијалност пре свега карактеристична за оне религије које наглашеније изражавају тзв. Супротно томе. ритуал објективно разгранава. која је сагласна са напредујућим духом и етиком капитализма. остаје за истраживање важно питање: у коликој је мери данас.Сретен Петровић према томе. дух рационалности. да све више опада снага ритуала. ритуализма. примарно је ослобађање од празноверја. Подсетимо овде на ставове Макса Вебера. да ли је у неким религијама „ритуални“ аспект наглашенији док је у другим сведен на најмању меру? Еволутивно. на пример. „спољашњих“ типова вере: магије. да је ритуалност. нешто мање од тога у католичкој цркви. небитна страна религије. најзад. Или су аргументи на страни супротне тезе. Наиме. у којем је она нешто сведенија „почев од II ватиканског концила и. домен вере који се изражава кроз ритуал у хришћанским црквама. који је индикатор опадања моћи вере као индивидуалног и колективног чина? Треба. за стратегију протестантизма. монотеистичким. Ритуал и ритуализам у савременим религијама Овим поводом пред савременом антропологијом остају нека отворена питања. Једном речи: идући од православља. Није тешко увидети како би „ритуал“. у монотеистичким. Етнологија Европе. тј. католичког домена“. ка „духовним“ – тј. према Кизнијеу. а мање духовни. већ Ритуал. Разлике су „осетне између православног домена којем је ритуализација религијске праксе богата и интензивна. у немачким речницима примаран термин за наш израз „обред“ није Brauch. Београд 1996. тотемизма. данас је доминантан у православљу. најдиректније односи на унутрашњу повезаност са религијским култом. чулни. Што више идемо од тзв. Kulthandlung].

већ са ослонцем на унутрашњи. требало би да је преовлађујућа духовна супстанца. односно. он не би да таласа. Какве се примедбе могу упутити таквоме становишту. вредносно инфериорнијој у комуникацији са Светим. Protestantska etika i duh kapitalizma. требало да преовлађујући буду Дух и Промисао. остао везан за традицију и њене институције. чија Види Max Weber. а ни у црквеним институцијама. док католик мисли само на спокојан живот. Томе насупрот. Јер. Наиме. попут анимизма и аниматизма. Ограниченост Кизни­ јеове теорије је што она ритуал сагледава. да ли је. култа и магије.. само као спољашну страну религије. приметићу на овом месту како таква залагања прећутно фаворизују. мера дубине човековог односа према предмету обожавања. на другој страни. 1989. да у стварној егзистенцији има што више добара. он жели да успе у реалном животу. не марећи за циљеве економског просперитета. протестанти су ставили ad acta сваки конзерватизам. према томе и сматрају вредносно супериорнијим оне религије које су историјски касније настале.. ислама и будизма. на другој страни. приношењем жртава. на сваком кораку протестанти „показивали специфичну склоност за рационализам“18. према томе и у хришћанству. XVIII (2014) лизма. „Католик је. портретирајући у својој студији два различита животна и верска становишта. док католик хоће да мирно спава“19. дакле. такво гледиште имплицира став да је присуство ритуалног домена у једној монотеистичкој религији. тј.. 1901. изнео је пластично њихову супротност. одсуство ритуала. а не као озбиљну функцију душевне. наглашава се. духовне и моралне интеграције. као и.Ритуали. ЕКЗб. ове рецидиве природних религија налазимо у православљу знатно више но у протестантизму. 18 113 . личности према Богу. и црквених обичаја. упркос чињеници што су и једна и друга вера форме спиритуалне религије. народне религије. стварно. и тако остао веома отуђен од света и световног. метафорички речено. Отуда су.мирнији. кога Вебер цитира. попут хришћанства. с мањим смислом за привређивање“. како је протестант вазда у рационалним пројектима. док би у духовним религијама. обичаји и религија . Мартин Офенбахер. Преведено на дословни исказ то треба да значи. 68. на скромно отаљавање традиционалних. а о хришћанству је овде реч. Sarajevo. а у духу монотеизма. То онда значи да се однос према Богу не успоставља. 19 Martin Offenbacher. католика и протестанта. ни у друштвеним. 8. Као да се овим жели рећи да осетно присуство ритуалног у једном типу вере говори о њеној инсуфицијенцији. У нашој историји веровања. Konfession und soziale Schichtung. према томе и „верску традицију“. духовни однос индивидуе. тако? Да се не бих касније диференцирао од становишта Кизнијеа. Tübingen und Leipzig. мање ритуалног у једној религији гарантује присталицама ове вере дубљи продор. „Veselin Masleša“. посредством чулнога реалитета. као и сваки „традиционални ауторитет“. осећајно и доживљајно искушавање Светога. у духовним религијама. католицизам је све до Другог Ватиканског концила (1963–1966). посредством ритуала. Но. То би се. Eine Studie über wirtschaftliche Lage der Katholiken und Protestanten in Baden. нити да учествује у побунама. бар теоријски. и не само од његовог. то би пре свега могло важити за тзв. Према Кизнијеу. Истовремено. могло изразити речима овога писца како „протестант воли да једе добро.. стр. 11–12. Logos. у природним религијама прошлих епоха на делу су Тело и Реч. као у ранијим веровањима. доиста.

ови пријатељи различитога опредељења. било да су. како у примитивној религији нема лицемерства које запажамо у појавама ритуализација данас. могу одредити као „спољашњи“ и спрам самој вери не толико предано. не стоји ни супротна теза. Подсетио бих и овом приликом на став М. повучени. овде протенстантизма. и сâм се појам „ритуала“ узима као негативна чињеница. сасушени и удаљени“ од онога што виде и чују од православног свештеника који држи опело. Далеко важније питање остаје: да ли је само извођење ритуала и. али у доброј мери сагласно пре свега са теоријском стратегијом Мирча Елијадеа. који смерно присуствују обреду сахрањивања пријатеља. поименице. сасвим довољан услов да се појединац који у томе суделује поистовети са истински верујућим човеком? Овде се стога мора учинити важна дистинкција о којој је раније већ понешто речено. како она каже. Због тога је тешко одржива. ниједним гестом не показују како такав ритуал сматрају Мери Даглас. како је хијерофанија – појава Бога и Божанскога. У д. Према томе. партиципирају у ритуалу. јесте њен став да у тзв. они на верском обреду последњега испраћаја остављају утисак „уљуднога“ саучествовања. Они знају да им је пријатељ другачијег верског опредељења. „мртви баласт ‘ритуализованог’ ритуала“. хуманистичко вредносно узев. У том смислу. а да се. већ се код њега „ритуал“ све време посматра из угла „ритуализма“. Свакако. Тексту Даг.20 Оно што је посебно значајно у теорији Мери Даглас. не постоји. у верском погледу због тога већ и супериорнијим у односу на било који други тип вере.Пс. 20. рекла како „ритуалиста постаје онај који изводи спољне покрете“. а успостављена вредносна скала до које Кизније држи. Тиме се жели казати. многи његови поступци које сценариј ритуала налаже. па и партиципација у њима. примитивним религијама где појединци иманентно. и дубина вере која се испољава у било ком типу вере: од анимизма и магије. 1994. Уосталом. фаворизује ове две цркве. па све до монотеистичких религија. Светог. да се због већег присуства ритуала у православљу и у католичанству. Дагласова је. политеистичких и природних митологија. да богатство ритуалне и литургијске драматургије у православљу и католичанству. јавља на једнак начин. умањује њихова престижност као вере у односу на протестантизам. формално гледано. а има и католика међу њима. према томе. сасушен и удаљен“. иако је исти тај ритуалист „гледано изнутра. „гледано изнутра. будући да су с њим били бројним другим нитима повезани. Светови. Наиме. Природни симболи. преко култова. целином бића. чинећи их. према томе. ношен вером. Елијадеа. прихватајући идеје социолога Мертона. Утолико он не прави неопходну разлику између ритуала и ритуализма. повучен. у церемонији као таквој. Наиме. присталице неке друге вере или су пак атеистички настројени. Наиме. но. из уверења. ипак. присуствујући обреду сахрањивања и. религијски. а овај је користио „термин ритуалист за некога ко изводи спољне покрете без унутрашње припадности идејама и вредностима које се изражавају“. човек може упражњавати ритуал на начин да у томе предано учествује целим својим духовним бићем. учествовање у обреду. 20 114 . Истраживања о космологији. У савременој антропологији Мери Даглас је овоме проблему посветила више својих радова. који само изгледају тако да је јединка предана „извесном скупу вредности“.Сретен Петровић је пунина видљива управо кроз ритуал. подсетићу на знатан број цивилизованих људи. Нови Сад.

или. Sreten Petrovic RITUALS. без икаквога унутрашњег „пристанка“. а нови социјални поредак стабилизовао. па све са опелом. Но. 23). консолидацијом јавног сектора. учествовање у ритуалу. Књижевна заједница Новог Сада. и ритуализиране (Даг.Ритуали. институционализује кроз цркву. bout the strict semantic differentiating of the two terms: custom. пак. у фази борбе са постојећом вером. пошто се „прилагоди“ и стабилизује дата група на власти. друштвеним животом људи. то ће рећи „цивилизовано“. „пристојно“.Пс. с том разликом. Рене Жирар је у праву: „Да би ред могао поново да се успостави потребно је да прво неред дође до врхунца“21. „друштвене форме постати мање или више рутинизиране“. тј. било у сектору вере. 115 . CUSTOMS AND RELIGION This paper is on the mutual relation among these: rituals. колико је уопште потребно. А постоје и они. у домену цркве. а на другој страни. although mentioned occasionally. particularly Orthodox religion. када нека странка или партија освоји власт и успостави контролу над јавним сектором. а онда и њени ритуали. како би се устоличена вера учврстила. нова религија. У наведеним примерима ритуализам није ништа друго до формално. Када се једна религија устали. разлози за отворени антиритуализам били би следећи. а према Мери Даглас. Након преузимања кормила. обичаји и религија . на верском нивоу. 1990. стр. следи период успостављања организације. Свака нова религија. он отаљава „ред“ но. жестоко напада њихове ритуале. 89. као знак да су ранији обичаји превладани. У ширем смислу. сектама. што интимно сматрају да је ритуал испраћаја на онај свет. деструирани. ritual. но. а ја бих додао. како би се успоставио нови поредак. 21 Рене Жирар. и они ће с правом понети етикету ритуалиста уколико присуствују обреду сахрањивања. односно у политици над јавним. customs and religion as significant anthropological categories. Насиље и свето. Минимално. тада ће.. дакле. и форсираним нарицањем и целивањем умрлога крај отворенога ковчега. који су [као и умрли] формално припадали одређеној верској заједнице и који присуствују сахрани пријатеља. И сада. крајње неукусно. XVIII (2014) сувишним. нова власт мора посегнути за новим. непотребно и нецивилизовано. што је у суштини исто. and the word ritual should be connected to the ceremony of monotheistic religion.. We are critically discussing the belief in our contemporary ethnology. у коме партиципијент према самом обреду показује став унутрашње дистанце. „својим“ ритуалним формама које ће у новом руху обављати исту ону а стару функцију. ЕКЗб. у државним пословима.

.

У исто време отворили су многа питања дијалекатске лексикографије. села које је. него теоријским осмишљањем ове (могуће) гране (или гранчице) наше језичке науке. и обзнањени. односно са оним што је могло бити резултат мојих личних запажања и бележења матерњег говора. „процвата“ дијалекатске лексикографије. источна Србија). радом на лексикографским пројектима који су давно већ били засновани. по правилу завичајаца. Бучум.11–11) ЈЕДАН (НЕ)МОГУЋ ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИК У раду се разматра сврсисходност израде дијалекатског речника за говоре територијално и језички блиске. највећи број објављених речника дошао је по личном плану и личном. Током вишедеценијског бављења народним говорима источне и југоисточне Србије. Тимочки дијалекатски речник. и оно се засад решава више практичним прилозима и приносима са терена. Највише је те грађе из говора мога родног села Бучума (општина Сврљиг. дајући за нека и сопствена решења која им је наметнула конкретна грађа и лично схватање лексикографског задатка. и промишља једно могуће решење. У одсуству друштвених планова који би. Питање ће и овде остати у сенци практичних потреба. можда.Недељко Богдановић Филозофски факултет. потхрањивало идеју да се најзад прикупљена грађа лексикографски обради и публикује на уобичајени начин (као речник. појавило се питање како један могући речник оформити када га у великом проценту излишним чини већ објављени резултат вишегодишњег рада другог 117 . као и иницијативе колега па и институција. баш зато продуктивног). захтевали и оправданост избора дијалекта за лексикографску презентацију. социолингвистима. Кључне речи: српски језик. несебичном труду аутора. али и етнолозима. дијалекатски речник. или непројектованог. најчешће из дуга према завичају. односно ужурбаног настанка.163. Као да се хтео надокнадити вишедеценијски застој у проучавању лексике народних говора. Ниш УДК 811. тим више ако су ти терени даљи од основице књижевног језика и специфичнији у односу на књижевнојезички стандард. а сада нема но тек нешто преко четрдесетак.41*282.2(497. па су знатижељни аматери и агилни завичајци похрлили да надоместе заостатак. И успели су да нас обогате приносима и приновама са забитих терена. у зависности од обима и од степена лексикографске обраде). У условима скоро неконтролисаног (и. па и публиковања речника народних говора (понајвише са подручја призренско-тимочких говора српског језика) јавља се нужно питање дијалекатске лексикологије. социолозима или психолозима). дијалектолозима. Тако се десило и са нашим речником. или речничка збирка. могли бити од користи неким другим посленицима у науци о српским народном језику (етимолозима. прилог речнику. Али. скупило се доста језичких података који би. да су обједињени. поред осталог. нарочито око пројекта Дијалектолошка испитивања српског језичког простора.2:398. То је. и заузетост стручних снага чији је број далеко испод националних потреба. како статистике кажу. расло и до преко 400 душа.

b. Бучум. а нема га у другом. због стварне разлике у лексичком фонду. али успоставити однос са себи географски и језички најближим сличним остварењем. Дели их једно село. воденице које су млеле за десетак села из планинске околине. опет.1 Могло се прићи и изради Речника Бучума без обзира на Динићев. при посто­ јању речника Каменице (Динић). аутора Властимира Јовановића). Ad „a” Упркос заједничким историјским приликама. Неподударности би биле а. Бучум је село једва десетак километара удаљено (на запад) од Доње Каменице која је била извориште Тимочког дијалекатског речника (ТДР) Јакше Динића. али поуздано знамо да тако није. могао потражити у првом. било због атрактивности онога што би у односу на познато било допуна или новина. а свака диференцијалност треба да кориснику буде позната и читљива. ипак неизвесном путу. према претходном. говору тимочколужничког типа призренско-тимочке дијалекатске области српског језика.Недељко Богдановић аутора на блиском дијалекатском подручју. а могло се и одустати како се не би трошило време и новац. има цркву. било би очекивано да свака школа на подручју Ниша има примерак јединог речника народнога говора са њене територије (то је Речник села Каменице – код Ниша. па и лексикон. како би оно што претпоставља за оба говора. у највећој мери. Каменица је место на Тимоку. Најједноставније је лишити се оног што још није објављено. 118 . Не само да није за то било пара. Најпре. Наметнуло нам се размишљање о једном. црквени сабор. и на путу (Књажевац – Пирот). али се и ту могу јавити оправдани разлози одступања од те генералне одлуке. већ није било ни свести о потреби да тај речник буде део културне и језичке баштине средине у којој је настао и коју репрезентује. из сентименталних разлога према идеји која је потхрањивала вишегодишње припреме. Са таквим питањима сусрели смо се при помисли да израду речника свога матерњег говора зауставимо. и то је могло утицати на ширу комуникацију. Мучибаба. у делу значења у једном говору у односу на други. ако му је доступан (а и то је у условима наших малих тиража и неразвијене библиотечке комуникације врло сумњиво). припадају истом говору. c. Оно што је на том плану представљено Тимочким дијалекатским речником (ТДР). 1 Примера ради. како успоставити однос потоњег речника. вођено личним разлозима: сачувати забележену грађу и ставити је на увид стручне и научне јавности у уобичајеном облику. вери и обичајима. он би морао бити дифе­ ренцијалан. Ипак. или напустимо. и рационализовати целу замисао. онда. питање оправданости израде речника Бучума. али и више високих врлети тако да је комуникација Бучума и Каменице била врло слаба. архаичнији. Поставило се. и оно што би било представљено Бучумским речником у великом би проценту било подударно. а ако се та оправданост и потврди. у значењу или облику лексема које су познате и једном и другом говору. било због обавезе према уложеном раду. природним и привредним околностима. Исти им је говор.

места акцента) или облик (другачије морфолошко решење) који репрезентује говор Б.2 Ad „b” Поред стварне разлике у значењу појединих лексема. јавља се и 2 Овакав поступак је применио Миле Томић у Речнику радимског говора (в. абајýе се. ње. Ипак. абајýе. Практични потези могли би бити такви да се обрађује само оно што већ није обрађено. могу доћи и од концепције речника. у брдима и даље од комуникација могао је сачувати нешто од архаичности лексикона. рецимо. Иако ТДР има кратицу „заст. могу се створити и привидне разлике када један или други аутор региструју само значења која су одабрали за „пласман“. Ту је у предности аутор који следи. кумулативно. јер би (и са становишта времена и са становишта трошкова) било несврсисходно да их понавља. приметили смо да се у ТДР уноси доста речи које одавно нису у употреби. означи његовом елиминацијом./ наводе речи које постоје у Б. Каменица је ближе чаршији. 3 Што се Бучума тиче. абајýе. можемо размишљати да у ствари оперишемо само опсегом који је аутор. јер увек зна шта је допуна у односу на већ објављено.која је судећи по записаним ликовима већа у Каменици него у Бучуму. дакле. /а. Лите­ ратуру). Разлике. XXVII).. иако ова реч никако није део активног лексичког фонда... Поред велике вероватноће да су оне и говорницима Бучума биле познате. могуће су фонетске или обличке разлике у изговору истих лексема. абь�р/. абáи. успео захватити. што може бити и ствар личне перцепције записивача.] поред одговарајуће речи ТДР дода лик (различитог фонетског инвентара. па је могуће да је постојање абаџија у томе говору било евидентније. једино сам од пок. У нашем случају то би изгледало овако. XVIII (2014) затворенији. ако жели представити целину свога фонда. и абаџије и терзије заслужују неку ознаку која их смешта у прошлост. абáи се [обáји]. абáи се. док абаџије није познавао. деде Живка (рођ 1892. мора да упућује на речи које су већ обрађене. али они су већ имали шиваће машине.Један (не)могућ дијалекатски речник .. in kontinua. ЕКЗб. 119 . Пошто никад нећемо „ухватити“ целину тога фонда. Одлучили смо се за овакво решење: У азбучник се. Неповољност је што потоњи речник. умро 1988) чуо да су се такви кројачи у нас звали терзије. један или други. застарело“ (стр. када један аутор инсистира на значењу (или употреби) које се другом чини мање важним. а информативније би било да се на неки начин наведе шта је то што је испуштено с разлога „што се већ налази у ТРД“. нема код речи абаџиль�к.. али су већ дате у ТРД: /а. Поред очигледног настојања аутора (ЈД) (1) да редукованост гласа -ј. стоји и поприлична вероватноћа да их данас нико не употребљава. У нашем случају. у секцијама између косих заграда /. абајýе се [бáји се2].3 Затим. абьр�/. и као речи и као реалије. Могуће решење било би да се у секцији заједничких речи (које се не обрађују) у угластим заградама [.. абáи [обáји1].

па и кад се у речнику јаве. али и у неком другом моменту. која је позната и у Б. áвне.. дирка.Недељко Богдановић појачано отварање вокала изван акцентованог слога (о > а). áвгус. и подразумева опис у ТДР. Пробе ради. творбеном. Пошто облици авне / лавне: авњује / лавка имају деминутивну (хипокористичну) нијансу у значењу. Очигледно се итеративи у Б и у Каменици другачије образује што ствара паралелне ликове авњује и авка (в.. рецимо: /абéње. дакле облик авка. а не успостава потпуне паралеле семантички заједничке лексике. Ad „c” Постоји могућност да се у неком од значења лексеме већ описане у ТДР у Б јави разлика. У случају (2) имамо другачији начин грађења итератива. али не код свих наведених речи. áби. а сь�г једвá лáвне понéкад. Иако овакви процеси нису без везе са обликом лексикона. узимамо 100 првих азбучничких позиција ТДР. (до)дирњује. áва. неће бити сувишно да представимо азбучник Речника села Бучума. дамо додатак. абь�р* само у изразу ’прати абь�р’ – пошаље неку поруку. Азбучник доноси и такву реч (која већ постоји у ТДР). áветан. áби се. у Б је баји се. биће више сигнал за другачија проучавања. То би се технички решило на следећи начин. мислимо да су ствар дијалектолошког описа.. али на лексичком плану имамо исте речи. како би се рекло.. лајало је ко курјак. Уместо обајуе се у Каменици. што ствара фонетску разлику између говора ова два села. у свему сем у другачијем облику. што значи да је реч позната и у ТДР. свирка.). а додаје само оно што је допуна из говора Бучума. а у Б другачијим наставком с лементом -к-: (као лавне : (л)ав-ка. Да у случају вишезначности буде више или мање од значења већ пласиране речи. прихватљиво нам је било да региструјемо.). авњýје [áвка]/ авне* обичније лáвне. облик авњује требало би да дође на другу позицију. Кад томе има разлога (а без штете по Б то би се могло и занемарити). 120 . допуну. и сходно изложеном налазимо следеће стање. У свему другом реч је иста. У Каменици преовлађују облици на -ује. напред обајује се : баји се!). пивка. Та допуна може бити у значењу. áв. она се остварује у К променом у глаголској основи: -не-: (као копне : копњује. Пошто. авијóн. – Остарéло ни кучéво. После ових напомена. Лишавајући се могућности да се у таквим случајевима назначује и оно чега у Б нема у односу на ТДР. централна тема нашег речника јесте Бучум. биће овако: (л)áвне [авњује*]. али се она означава звездицома [ * ]. уколико се жели успоставити однос према ТДР.

ајмани�ше се 56. áвољак 22. абајýе се 8. áвгус 17. абéње 12. áвне 20. ЕКЗб. ајмáнсћи1 57. áла алóсана 73. ајдукýе 43. адýмка 27. áја 34. алавýжда Бучум – – ајдýчка травá – áјлук ајманисувáње [алманисýје] [ајманисýје се] – áко áко ли? – 121 . акробатичар 70. ајмáнсћи2 58. áет 29. ь 3. ајкáр 50. áлав1 74. áкне 67. ајманисáње – 53. áлав2 75. аи�нин 32. áка се 63. акáње 64. акь�лан 66. авијóн – – 19.. áветан 18. ајдукувáње 42. ајдукль�к 41. áкне се – – 68. ајдýче 44. акь�л 65.. а – – 2. ак1 60. ајмани�т 54. áкреп 69. адвокатль�к 25. абь�р 10. áјд1 35. ајмана 52. ајдýчћи 46. áе 28. áби – 13. абьџиль�к 11. áв 15. áла 72. ајдарáча 38. áка 62. XVIII (2014) ТДР 1. ајдýк 40. ајдамáк Бучум a! а? [ạ?] [ạь�] ь�ạ [обáји] [обáји се] [бáји] [бáји се] [áбен] * – абипарá áбре-ýбре! * авли�ја авли�ска врáта [áвка] – * [двокáт] – [ájaт / áјет] [áс] – аздисáл – – ТДР 37.Један (не)могућ дијалекатски речник . абьн 9. áјсне 59. ајмани�ше 55. ајдýчица – 45. áјка 49. абајýе 7. ьь� – 4. абáи се 6. áз 30. адвокáт 24. абáи 5. áби се – 14. áз-бáшча – 31. áва 16. адéт 26. ак2 61. авњýје 21. áјде 39. áј 33. ал 71. áјд2 36. аврýг 23. áје 48. ајкáрсћи – 51. ајдýчћи мелéн 47.

54. 18. Свих ових речи има и тамо и овамо. због чега се ставља у [ ]. 28. Неке би. и друго место у азбучнику. азб. Тринаест речи у Бучуму показује неко одступање у односу на ТДР. 22. алáка се 78. 55) имају другачије образовање. Алдинорéчанка – 92. 3. значења у мично друг. означене су звездицама (9. алеви�је се 100. ту су разлике привидне. Ту треба узети у обзир да су одреднице 89–96 везане за постојање Каменици блиског села и Алдинци / Алдина Река. према значењу у томе говору. Алдинорéчанин – 91. алáл ти чýк 79. алáт 86.Укупно ТДР и Буч. 8. Заједн. Такође треба обрадити и оних 20 речи које постоје у Бучуму. Áлдина рéка – 90. у Бучуму нема 20 речи (ознака: –). али нећемо се бавити претпоставкама зашто их у ТДР нема. Речник Бучума садржао би нових 20 речи којих нема у ТДР. у ТДР такође појављује али на каснијим позицијама азбучника. 7. áлдинсћи – 94. Неке (2. што значи да постоји потреба да буду делимично објашњене у Речнику Бучума. * [] 100+20=120 63 20 20 13 4 120 Табела би се овако могла прочитати. Друге (6. Áлдинчанка – 97. могле бити у оба азбучника. које се у Бучуму и не могу јавити. Четири речи. áле 98. алдинорéчћи – 93. 122 . аламáн 82. али их не даје ТДР. уопштено гледано. Насупрот томе. алáли – – 81. који се. Дакле. алачýга 87. у неједнаким ликовима и на неједнаким позицијама у азбучнику. 5. áлев 99. секције А. Áлдинчанин – 96. Од сто насловних речи азбучника Тимочког дијалекатског речника. – Буч. алалéње 80. Речи којих Речи којих Речи другог Речи дели. аламýња 84. алавýждес 77. áлевко Објед. 23. речи нема у ТДР нема у Буч. аламýњес – 85. 20. 4. 78). аламáнсћи 83.Недељко Богдановић ТДР 76. 29) имају другачији фонетски лик. албáтин – – Бучум – * алáлен алáлом алапáча албáтница албáтсћи кли�нци ТДР Бучум – албáтсћи кљештéви – албáтсћи нóж 88. ваља рећи. áлваџија – 89. Áлдинци – 95.

Проценат новине ипак доводи у сумњу сврху израде Речника Бучума. 123 . који је одавно подоста одмакао. and the only one possible solution is expressed. слична размишљања прате и рад др Љубише Рајковића на Речнику Средњег Тимока.. ако се не води рачуна о понављању главнине фонда суседних говора. Ипак.. поготову што лексикон у секцији А ни пореклом речи.Један (не)могућ дијалекатски речник . и чврсту решеност „да се не понавља“. ни бројем не може бити ваљан репрезентант целине лексикона.4 Nedeljko Bogdanovic ONE (IM)POSSIBLE DIALECT DICTIONARY This paper is on the necessity of creating a dialect dictionary for the speech of territorially and linguistically close languages. или се бар наше оклевање да томе приђемо (ако наслућујемо шта у овом случају значи селективност у односу на ТДР). XVIII (2014) Разуме се. да ли се овим ипак не изневерава начело да је дијалекатски речник лексичка слика једног потпуног говора. и друго: не чини ли се потребним да се израда дијалекатског речника мора планирати (а то је могуће само на пословима институционално заснованим) јер у начелу свако село може имати дијалекатски речник. Прво. ЕКЗб. из чега се могу очекивати решења која би и другима била од помоћи. и уздамо се у ауторову инвентивност. 4 Колико нам је познато. може лакше схватити. слика коју видимо у светлу првих сто одредница азбучника ТДР не мора бити подударна са стањем у осталом делу Речника који има преко 900 страна. све ово намеће бар још два питања.

.

ХРОНИКА .

.

Дат је изврстан прилог песама уз послове. о говору и привреди народа. Ова је монографија богато илустрована сликама из живота и обичаја народа. порекло становништва. од коледарских. Коруновића. Насеља. али и социолошке и психичке особине народа. објављен у Загребу 1926. У овај блок радова о Алексинцу спада и неколико значајних прилога. композиција и кретање становништва. На крају дат је преглед народнога стваралаштва. године који говори о духовној култури народа Алексинца. Овај рад пружа комплетан увид у порекло становништва. становништво. села. Петровића о Божићним обичајима Алексиначког Поморавља. године. Београд. историјским приликама. У корпусу текстова о Сокобањи прештампана су још два значајна. који су посвећени гусларима. историчара. Најзначајнији део представља студиозан преглед обичаја и веровања народа Алексиначког Поморавља. који су по Упутствима Јована Цвијића започели изучавања порекла становништва. најзад. Драгослава Антонијевића и студија Сокобања. антропогеографа. Међу првима објавио је обиман рад из 1924. Петар С. Веома је опсежно представљен блок научних прилога који се односи на Алексиначко Поморавље. а други Милији Шундрићу. гуслару Алексиначке Мораве из 1962. преко песама уз рад и игру. прилога. XVIII. забележене су бројне епске песме и у томе гусларске. Прва два су од истог аутора. најзад. 2013. али говори и о археолошким налазима. антропогеограф. заветних и свадбених. Преглед орских и дечјих игара употпуњује прилог који се односи на фолклор. Петровић. Драгослав Антонијевић је најобимније заступљен пре свега својим докторским радом. Најзначајнији је Посебан део студије у којој су минуциозно обрађена 23 насеља Сокобање. чији су аутори репрезентативна имена српске антропологије. али и живота људи.Етно-културолошки ЗБОРНИК. Богато су илустроване обредне. професор Филозофског факултета у Скопљу. у глави о Народним знањима аутор говори о народној медицини. Коначно. Јовановић. и антрополог Петар Ж. затим академик. дела еминентних научника. Приредио Борисав Челиковић. Сврљиг 2014 Осврти и прикази Алексиначко Поморавље. монографијом Алексиначко Поморавље (1971). професор универзитета. године. Ђорђевић. књ. године: Бања. Врло је значајан трећи прилог Петра Ж. етнолога и антрополога. П. Бања. ЈП Службени гласник и САНУ. до славских. Едиција Корени. а које су се сачувале у памћењу народа. Антонијевића. 24. о народним мерама и. заједнички послови. етнолог Драгослав Антонијевић. и то Милени гусларки из 1960. обичаји. обичајне песме. Голак. аутора Стан. Д. етнолог и историчар Тихомир Р. Реч је о антропогографском истраживању Сокобање. Николе Стојковића. насеља и обичаја која су трајала готово до краја XX века. иако краћа. Посебно су обухваћена разматрања породице и питања сродства. коначно о одређивању и предсказивању времена. књ. о богатству обичаја који су везани за широк опсег Божића и Бадњега 127 . У замашном пројекту Службеног гласника наставља се објављивање наше драгоцене заоставштине. У раду се разматра географска средина (природни и друштвени утицаји). Бања (1989). Репринт издање. У прилогу овоме блоку дат је албум са 16 фотографија и мапом Сокобање и околине из 1922.

књизи Корена. Речник заплањског говора. овим говорима су се бавили и бројни страни истраживачи. лужнички речник. књ. а најновији се у издању Народне библиотеке из Гаџиног Хана појавио 2013. Сретен Петровић Видоје Цветановић. У овом тренутку постоје: речник лесковачког говора. речник говора јужне Србије (Врање и околина). иновиране најновијим научним увидом у стање одређене области. етнолошког и географског угла. године. Аутор Речника заплањског говора је Видоје Цветановић. Сврљиг 2014 дана. агилни историчар Борисав Челиковић. Од тога доба до данас не јењава интерес за ове говоре. из 1900. написан 1934. Био је то речник Глише Елезовића са косовско-метохијског простора. XVIII.Етно-културолошки ЗБОРНИК. обрађена је предеона целина под именом Голак. затим. речник говора Црне Траве. године. рад из 1900. обичаја и порекла становништва. у свом Поговору даје нам богат преглед историјских и библиографских података који се тиче истраживаних подручја. И сам потиче из краја чију лексику бележи. На крају у овој Гласниковој 24. Обимне референце у Поговору. речник пиротског говора. Када се говори о Голаку. Белешке о тајним језицима (у Алексинцу). а бележи речи „са макар по једном локалном одликом“. драгоцен су путоказ истраживачима који би да наставе рад на истраживању проблема којима се ова серија издања бави. На овим просторима је своја истраживања народних говора отпочео и лингвиста светскога гласа Александар Белић и пре више од сто година дао научни суд и прецизан и исцрпан опис ових говора. јабланички речник. Како то бива у овој едицији Корени. а ту је и Оглед из граматике народног говора у Алексиначкој Морави. Књажевачког и Сврљишког. Говори источе и јужне Србије спадају у најпроучаваније српске говоре. речник говора Каменице код Ниша. Први дијалекатски речник појавио се 1932. Овај простор је пре свега културолошки занимљив јер пружа могућност за компаративна проучавања. као и самих писаца који су у овој свесци заступљени. а из историјског. Овде наводимо краћи рад Гојка Миловановића Порекло становништва у насељима Моравског Голака (2003). Осим домаћих истраживача. После 52 године (1984) појавио се први такав речник са призренско-тимочког простора (речник лесковачког говора Бране Митровића) и од тога доба је највећи број таквих речника публикован баш са овог говорног подручја. године. године и доноси лексичку грађу из Заплања. године. Народна библиотека „Бранко Миљковић“ Гаџин Хан 2013. језика. иако нешто скромније по обиму. речник говора Црне Реке. треба имати у виду да ова предеона целини обухвата простор некада три среза: Сокобањског. Тихомир Ђорђевић је заступљен са своја три краћа рада о Алексинцу и то: Алексинац после ослобођења од Турака 1833. Тимочки речник. како каже у 128 . приређивач издања. поткрепљујући своје тврдње обиљем грађе.

О начину на који се некада одређивало време без употребе сата сведочи лексема икиндија. XVIII. Као речничке одреднице у овоме речнику су се нашле све врсте речи: глаголи (приврзује). дзиљке представљају потврду да овај глас има статус фонеме у говору Заплања. слаже листове дувана“ сведочанство је о мукотрпном раду заплањске сиротиње и борби да по сваку цену заради који динар. Аутор је сматрао да у овај речник треба уврстити и нови лексички слој. У речнику се налазе и бројне лексеме са гласом дз (ѕ) и неке од њих: дзива. како су се прилагодиле језичком систему народног говора Заплања. али семантичка информација „роба за робу“ необична је за глаголску одредницу. а ту су и неке друге ситнице које нису довољне да умање вредност и значај овог речника као извора речничког блага са једног одређеног простора. 129 . а нема одреднице кавтан. именице (лештар). предлози (врз). Тако ће трнка бити доказ да су чували пчеле и у оно време када није било кошница у данашњем облику. биг жега (највећа врућина у току дана). -а. дате основне одлике говора Заплања. по схватању самог аутора. У такве се могу сврстати: постојање одреднице кавтанина са значењем 'велики кафтан'. а играорка женска особа „која радо и лепо игра у ору“. Трлица је предмет за који садашње генерације не знају. будући да се човек неминовно сусреће са новим подацима. прилози (онаг). код одреднице трампеља (трампљује) даје се граматичка информација несвр. у којој су укратко. на основу које би требало закључити да се ради о глаголу. Осим једночланих. а оне се односе на: назив биљке – бела рада. Извесне непрецизности сведоче о томе да нема књиге у којој се не поткраде која погрешка. шта раде и шта све знају. Истина. Глаголска одредница калапи и њено значење „равна. па је играорац мушка. Глагол извија и семантичка информација „уврће опрано рубље“ биће нејасни онима који веш перу искључиво уз помоћ машине за прање веша. заменице (оној. то и не мора бити грешка – то може бити став аутора са којим се не слажемо. и речце (еве. технологијама и са њиховим прихватањем прихвата и лексику којом се именују. онија). узвици (А-а). као речничке одреднице налазе се и двочлане јединице. и по њему је сврха овога речника „подсећање на завичајни говор“. а банде – „музички састав свирача дувачких музичких лимених инструмената“. И време разоноде је нашло своје место. На 226 страна (од 19. тј. Сврљиг 2014 уводном делу. а у овоме речнику стоји податак да је свака породица у дворишту имала трлицу.Етно-културолошки ЗБОРНИК. Како би читаоцу приближио говор представљен инвентаром од око 6000 лексичких јединица. -о). Своје место у овом речнику такве речи обезбедиле су начином на који су се уклопиле у лексички систем. предметима. еј). до 245) у два ступца дат је речник говора Заплања. Бројне друге речничке одреднице нуде драгоцене податке из живота Заплањаца. Нема у овоме речнику антропонима или топонима. пре речника аутор даје Напомену о језику речника. дзиван. ретко: бројеви (четерес). Инвентар лексике публиковане у овоме речнику остаће као трајно сведочанство о томе чиме се Заплањци баве. О томе да су пекли ракију – сведочи назив за шљиву тргоњка и илустративни материјал: „од тргоњке најбоља ракија“. Изостале су одреднице под словом ф и х као податак о одсуству ових гласова из народног говора овога краја. изреке и изразе: бок-те-пита. придеви (џвогљав. књ.

Поред значаја за језичку науку. као и Влашке и Бугарске. културних утицаја. како оно што одумире. Сврљиг 2014 Речник заплањског говора представља језичко богатство краја из којег је и сам аутор и сведочанство је о људима тога краја и њиховом животу. Монографија Голуба Јашовића Тамнич на Тимоку – лексика и ономастика настала је у оквиру рада на пројекту „Дијалектолошка истраживања српског језичког простора“. може у једном оваквом споменику остати да живи и сведочи о нечему што је било. а одумиру читава села. дијалектологију. Окупљене у овоме речнику. Јордана Марковић Голуб Јашовић. Тамнич на Тимоку – лексика и ономастика. пре свега. у Неготинској Крајини. Оно нам омогућава сусрет с духовном и материјалном културом народа и од великог је културно-историјског и етнографског значаја. Лексеме су дате у дијалекатском лику. тј. контекст у коме је лексичка јединица забележена. проширује и на друге просторе на којима се налази српски живаљ с косовскометохијских простора где је доспео услед многих сеоба кроз своју несрећну историју. Један од тих простора је и село Тамнич на Тимоку чији добар део становништва чине потомци пресељеника с Косова и Метохије.Етно-културолошки ЗБОРНИК. али и других подручја с југа Србије. религије. српског села на Тимоку. али то није све. највећим делом досељених крајем XVII и почетком XVIII века. па и крајеви у овом делу Србије. Из самог наслове ове монографије да се наслутити њен садржај – попис и опис лексичког и ономастичког блага Тамнича. XVIII. речничко благо носи печат историје. Косовска Митровица – Крагујевац – Београд 2012. народне психологије или погледа на свет. Као такве могу бити извор драгоцених података за бројне будуће истраживаче: лингвисте. језичког развоја. Истраживања српског народног језика на простору Косова и Метохије аутор. економисте. како се може одужити своме крају. Схваћен је значај рада на речницима народних говора и резултат су бројни речници у којима је прикупљена грађа. Скренућемо пажњу на неке делове монографије. историчаре. иначе професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици. међусобних веза. ове речи остаће као трајни податак о једном крају. нарочито говора с ових наших про130 . И аутор речника је штампајући једну овакву књигу оставио траг о себи. У Речнику је дата лексичка грађа (укупно 3200 одредница) из разних области материјалне и духовне културе. отргнуте од заборава. Прикупљање и бележење лексике народних говора има вишеструки значај. а нажалост и садашњост. социологе и др. једном времену и људима тога краја. Речници народне лексике су јединствени споменици културне баштине једног народа. акценатски и граматички обрађене и дате су њихове семантичке дефиниције уз опримеравање. традиције. обичаја. књ. Стога овај речник може показати младима како човек може бити од користи и.

Они су аутентични сведоци битисања. неслужбена. особености и изгледа тла. састава. народа на неком простору. како показује грађа. по стварним и измишљеним догађајима. и та сазнања о простору пренесе другима. Настајали су по именима људи. лесковачког. Надимци. настали у суживоту човека с простором. Рашини . и код мушких потомака се нису мењала у животу. мотивисана су каквом телесном или психичком особином. Презимена долазе касније с развојем друштва. постојања вода. осим именовања. док су га женске особе. па тако. Породични надимци такође одржавају везу предак – потомци. Антропонимијски инвентар испитиваног насеља чине презимена. или надимка. лични надимци и хипокористици. и диференцијацију једних од других. А они су настајали и под утицајем човековог деловања на искоришћавању простора. захваљујући своме пореклу и трајању. неписани су споменици народног стваралаштва и историјско памћење народа. постају и знак који указује да породице нису у родбинским односима. хипокористик и надимак. У Тамничу. а могла су настајати и од топонима или каквог апелатива. Књига Тамнич на Тимоку – лексика и ономастика је вишеструко 131 . антропоними су значајни и за шира. антропоними. У патријархалним срединама настајали су и употребљавани за идентификацију породица. врањског. који је он помоћу њих настојао да на најбољи могући начин упозна. То званично име је касније постало и административно име за службене потребе. подручја источне Србије (речници тимочког. крштено име. Затим долазе надимена: породични надимак. XVIII. као и према родној вези. Највећи део је словенског порекла што говори о дугом трајању словенског живља на том тлу. што је од значаја код женидби и удаја. мењале удајом.. узимајићи мужевљево презиме. социолошка. Сврљиг 2014 стора. и заједно с личним именима чине двочлану структуру која је и официјелна у именовању људи. патронимског су порекла. секундарна. пиротског. неким догађајем. они су резултат народног стваралаштва. Топоними или географска имена су називи реалија у простору и чине сложен систем именовања у зависности од физиогеографских карактеристика тога простора: конфигурације терена. У анализи ономастикаона приказани су мотивационо-семантички и структурно творбени модели онимског система Тамнича. Као језички знаци. Миљковци. некадашњег и садашњег. или хпокористика претка. у патријар­ халној средини често непожељна. Топоними. спорта. И оно је само његово. право име. етнокултуролошка … истраживања. лична имена.. јер су настајала од имена.). с изузетком једног (Шеган) донетог с другог простора на коме се презимена граде на други начин. Она су наследна. идентификује и оријентише се у њему. али и према садржајима материјалне и духовне културе. књ. верификатори су њихови. како се још зове. И док су топоними својеврсни оријентири у простору. које се у патријархалним односима у друштву добијало од кума. Дају се и према занимању родитеља или предака. она су на –ић. Тешко би било замислити ситуацију када таквих адреса на којима се сналазимо не би било. културе. Често шаљива и погрдна имена. породични надимци. помоћу њих се они укључују у друштво. психолошка. чисто име. црнотравског… говора). Сваки човек има име. Осим за језичка истраживања. сличношћу с неком личности из јавног живота. животињског света који обитава или је обитавао остављајући траг на тлу.Етно-културолошки ЗБОРНИК. имена људи. биљног покривача. У систем именовања Тамничана улази и овај тип имена (Барбулови.

Етно-културолошки ЗБОРНИК. др Недељко Богда­ новић. Значајна је и за аутора. ово расељено село са тромеђе сврљишке. Иницијатор за настајање Белопоточког зборника је проф. књажевачке и сокобањске општине. године научној и читалачкој јавности представљен је први број Белопоточког зборника. Зборник. Подаци из ње указују на шири спектар утицаја говора (српских дијалекатских влахороманских говора) те може бити од користи при изучавању језичке интерференције. Будући да је реч о завичајној публикацији. књига доноси многе податке о говору српске штокавске периферије у привирању. који је пред читаоцима. У уводним напоменама (Уз ово издање 5–6) уредништво је изнело основну замисао Зборника „оставити неки писани траг о животу људи (сточара и ратара) у селу које је имало своје успоне. Поред изузетне занимљивости за ареалну лингвистику. професору Томиславу Јанаћковићу. Сврљиг 2014 значајна за нашу науку о српском језику. нарочито у прекрајању морфолошких образаца. значајно обележени. окупило је толико људи да у селу није било просторије која ће их све примити зарад виђења и представљања Зборника (кад већ одавно заборављене литије нису могле оживети!). који је концепцијски окренут старинама. и то у самом Белом Потоку. пок. године Говори Бучума и Белог Потока (којим почиње његова научна и високонаучна каријера) говор сврљишког краја детаљно представио научној јавности. Тога дана. Народни музеј. изазове оволику пажњу јавности те је то још један разлог више да овом приликом у неколико реченица проговоримо о њему. књ. мештанину који је био директор школе. али које се сада наклонило своме заласку“ и оправдало његово покретање чињеницом да је „судбина Белог По132 . свој развој и историју. И посебно за Тамнич и Тамничане јер су овом књигом добили трајно сведочанство за будућност о својој прошлости и садашњости и уврстили се у ред оних руралних средина која се могу похвалити да имају своју монографију. Књажевац 2013. XVIII. какав је и овај. па и Тамнича. Први број Белопоточког зборника објављен је и промовисан под покрови­ тељством Завичајног музеја из Књажевца. а после њеног гашења оснивач Музејске збирке (данас Завичајног музеја) у Књажевцу. структуре позајмљеница. Није чест случај да један зборник завичајног карактера. развоју полисемије – чиме су говори источне Србије. а својим магистарским радом из 1979. Драган Лилић Група аутора: Белопоточки зборник. Први број. уједно представља дуг завичају и успомену на место где су аутори текстова живели или одакле потичу. јер је још један рад у низу његових радова који захватају проблематику имена и именовања. који је у Белом Потоку започео наставничку службу. посвећен је једном од најзаслужнијих житеља Белог Потока. На Спасовдан 2013.

вероисповест. али и указали на потребу за даљим и подробнијим истраживањем којим ће и многе друге теме из живота и рада Белопоточана бити обухваћене. Невелик по обиму (свега 121 страна).. с обзиром на обимност Зборника.) источне Србије“.... Кошутића о Белопоточанима Солунцима (Поводом стогодишњице ослободилачких ратова Србије 61. (Бели Поток 9–12). па је из овог рукописа.Етно-културолошки ЗБОРНИК. а као самостални напис објавио Микротопониме Белог Потока (54–60). Милијана Срејића и Слађане Василијић (69–75). први број Белопоточког зборника настао је на основу документарне грађе и личног сећања аутора и као такав допринео да се Бели Поток представи у аутентичном друштвено-историјском културном контексту. У Зборнику се налази и чланак Миле Тасић Родослов фамилије Иванковци (76–96). аутор је Хронике Белог Потока. Значајан простор. а самим тим и слика о Белом Потоку употпуњена. Зборник доноси и комеморативни текст Владане Стојадиновић и Милене Милошевић Мицић. Надаље следе прилози Зорана Аранђеловића (Сличице из Белог Потока 21–35) и Леле Милошевић Радуловић (Бели Поток између безбрижне прошлости и (не)извесне будућности 37–50). Драгољуб Анђелковић 61–66. као и неколико записа које је сачинио професор Недељко Богдановић из разговора са Белопоточанима. прочитан поводом смрти Томислава Јанаћковића (7–8). као и основне податке везане за географски положај Белог Потока. као и неколико записа усменог песништва из Белог Потока (Свадбене песме из Белог Потока 98–102) објављени у рубрици Наши ствараоци. године) (13–20). планинске. Последњи у зборнику. Уредништво је изложило неколико тема којима се садашњи и будући сарадници позивају на даљу активност са заједничким циљем да се историја Белопоточана не заборави! Ана Савић Грујић 133 . издвојен уводни део (до ослободилачких ратова 1876. Зборник садржи и Напомене уредништва (116). Текстови различите садржине омогућили су да се бројне теме везане за Бели Поток расветле са различитих аспеката. Теме за Белопоточки зборник II (117). јесте још један текст професора Богдановића Бели Поток – мој случај (110–115). горштачке. Видоје Младеновић Брка 66–68) и казивања Томаније мудрице сврљишке (103–106). становништво. XVIII. Професор Томислав Јанаћковић. школство. Зборник је опремљен ликовним прилозима Саше Атанасковића. Белешке о ауторима (118) и Садржај (120–121). обављеним пре више од пола века (Казивања из насушног живота 107–109). коме је ово издање посвећено. али не мањи по значају. заузели су уметнички текстови Лилице Минић. књ. Сврљиг 2014 тока поучна слика новог времена и демографске слике (нарочито сељачке. Зборник доноси и записе Владете Р. за ову прилику. Професор Недељко Богдановић је на основу сазнања других чланова уредништва обликовао текст Називи белопоточких фамилија (51–53). где је он емотивно проговорио о Белом Потоку као важној животној дестинацији.

уређењем односа са влашћу. смањена економска моћ земље лишава и одсељене делове сеоских породица могућности да у потпуности брину бригу о селу које су оставили (имање. Кладово. и то скоро у пропорцији са потребама остарелог и осиромашеног становништва за превозом. са гашењем школа село се институционално дезавуише.Етно-културолошки ЗБОРНИК. здравства. школа. школи и школовању више ће одговарати бистрије чељаде чија породица има могућност да га школује. завичајне) па се и занемарује потреба завичаја. а пре свега родитеље и културне тековине – црква. Голубац. по цену да се породица распадне а село заборави!) прате још неке законитости: таленат са села афирмацију може потражити само изван села. што је резултирало и занимљивом публицистиком. Сврљиг 2014 Пограничје у социолошком кључу О студијама насталим на основу пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним областима источне и југоисточне Србије. Београд. У оквиру научноистраживачког пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у програничним областима источне и југоисточне Србије. који се реализује на Машинском факултету у Нишу На Машинском факултету у Нишу реализује се научноистраживачки пројекат Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним областима источне и југоисточне Србије. годинама се већ истражују питања материјалног и духовног опстанка села у пограничју источне и југоисточне Србије. покретни иметак. По Пројекту се у пограничним општинама дуж источне и југоисточне границе Србије (Прешево. удаљенија села расељавањем замиру. Бујановац. Пирот. лекарском помоћи. променити социјални статус…. Становништво се с висинских предела спушта у низину. фамилијарне. Књажевац. Велико Градиште) истражују поједине теме и сачињавају зборници расправа. Босилеград. Мајданпек. Ту логику што боље – то горе (задобити град. одлазак из села је без повратка. Димитровград. Крагујевац. стећи квалификацију. Живот на селу показује се као бивши. Последњих година дошло је до обједињавања истраживачких задатака ових двеју асоцијација (пројекта и научног скупа). смањењем становништва губе се нека економска оправдања функционисања неких служби (саобраћаја. државне управе). појачати квалитет живота. Одавно је уочено да замирање живота на селу показује извесне законитости. Руководилац пројекта је проф. др Драгољуб Б. и његове социјалне. пут…). Неготин. Бабушница. моралне и културне вредности остају само захвално наслеђе за социолошка. и што даље од њега. Ђорђевић а сарадници су научни радници са Универзитета у Нишу и неких универзитета у Србији (Нови Сад. језичка и друга 134 . променити радно место. подићи културни ниво. подручја које је у многим правцима понело обележја државне. етнолошка. Несумњиво. Зајечар. периферијска села нестају пре него она ближа центрима и саобраћајницама. гробља. Трговиште. привредне и културне периферије. зграде. XVIII. Косовска Митровица). Сурдулица. књ. утемељењем у урбаној средини престаје зависност од сеоске (родитељске. Скоро двадесет година трају и Власински сусрети социолога посвећени истраживању села. Црна Трава.

оних које су без шансе да наново социјално (економски. још више ако су национално-мањинска. у беспућу. Драгољуб Б. образовања (у кући и на пољопривреди стичу се укућани који су прошли и кроз школу). Нови Сад. Вуковић. демографски) оживе. Резултат рада на пројекту је библиотека „Пограничје“. књ. да се сведе на виртуелни конструкт. Сврљиг 2014 проучавања. Сирово борово: социолошка генеза прешевског Цакановца. Петровић Јасмина и Ивана Илић Крстић (прир. Старији људи у пограничју. Милошевић Радуловић Лела. Ниш: Прометеј. Ниш: Службени гласник. Ђура и Драган Тодоровић (прир. као крајњи облик постојања. Милован (прир.) 2014. Драгољуб Б. Београд. Тодоровић. а локални језик расељеног села са целокупним лексичким (појмовним) садржајем постаје споменик људског памћења. Врање: Учитељски факултет. Славољуб и Владан Петровић 2014. занимљивија с протоком времена. Студије села захваћеног процесима које наведосмо појављују се као атрактивни споменици некадашњег живота. Проучавање друштвених појава: методолошка разматрања. културно. комплетне породице (више генерација на заједничким пословима). Људи из пограничја говоре. у којој су досад објављена следећа издања: Ђорђевић. Породично газдинство у пограничју. Милан. На таквим премисама појављује се научноистраживачки пројекат Село у пограничју источне и југоисточне Србије. Петровић. Стевановић. Све што од овога важи за српско село на почетку трећег миленијума. Ђорђевић.. Ниш: Прометеј. Јасмина. Машински факултет.) 2014. XVIII. Данијела и Дејан Крстић (прир. Вашар у пограничју. оснажују се успомене (које ће с временом нестати). Тасић. Машински факултет. Драгољуб Б. Ниш: Прометеј. Ђорђевић. Машински факултет. Тако настаје апсурдна ситуација да је села све мање у животу а све више у литератури. Драган и Дејан Крстић (прир. Ђорђевић.. неретко мешовитим: у погледу стицања средстава за живот (пољопривреда и служба).. у појачаном виду важи за погранична села. Нови Сад.) 2013. Драгољуб Б.Етно-културолошки ЗБОРНИК.) 2014. Машински факултет. поготову ако су планинска. Машински факултет. Ђорђевић. са добрим наслеђем и рационалном економијом (у погледу земље и механизације за обраду земље). 135 . Београд. Ниш: Филозофски факултет.. Узуновић. Јавља се реална опасност да се вишевековна стварност редукује на ухваћену слику. Нови Сад. Здравковић. и опет правило: најатрактивнија сазнања и најпрецизнији закључци долазе из најзабаченијих средина. извлачи из меморије. (прир. живот се претвара у уметности. Машински факултет. као кад се жива историјска стварност тихом и незауставивом елиминацијом конкретне реалности претвара у легенду. Ниш: Службени гласник. све мање сигурнијих докумената о њој! – што се надомешта причом. Село у пограничју.) 2012. Драгољуб Б. Расте број репортажа са јарким понекад и стравичним сликама са подручја сеоског живота на путу ка коначном смирају и забораву. Што занимљивија прошлост. Мада и у овоме има изузетака у виду ретких домаћинстава која опстају и у новим условима.) 2014. пишу се потресне приче са мотивима завичаја.

чије сељане не напушта нада. јер је понајвише претрпела у деценијама друштвених промена које су углавном ишле на штету периферних. поред света. као и: Проучавање друштвених појава: методолошка разматрања.. Према информацији из предговора приређивача (Д. Занимљиви Роми. Брлог (Пирот). Жељуша (Димитровград). у већини на ивици опстанка. Судећи по налазима истраживача са којима смо се сусретали у текстовима публикација зборника. Она и јесте најзанимљивија за проучавање.. Ђ. већма у најсиромашнијим општинама са границе. По принципу да се из једног села оствари разговор са једном (одабраном) особом. ове се општине. 2014. Д. на његовом језику. Тодоровић. Занимљиви Роми. у успомену. Бели Поток (Књажевац). везују се за њу. Велико Градиште). Београд: Институт за економику пољопривреде. Цакановац (Прешево).). Рогљеви (Неготин). и фотосима из његовог животног и социјалног окружења. наратори. узорници). Учитељ у пограничју. 2014. по карактеру негде између расправе и студије. и Драговић. В. Влаоле (Мајданпек). – шире у пограничју. Ђорђевић. слабе самоорганизованости и активизма становника. вашар. 136 . В. (прир. Поред издања о којима реферишемо. касније појављују у свим зборницима. Сврљиг 2014 Бити социолог села. Њ. Б. негде и верски мешовитом. Ниш: Филозофски факултет. Ошљане (Књажевац). јер се добар део стварности села у пограничју претворио у сећање. где се чувају верски и народни обичаји. и Здравковић. оформљено је 17 радова. сем Вашара. Д. или још даље – у причу. Грлиште (Зајечар). као пограничне. Село у пограничју Зборник доноси радове о истраживању одабраних питања у селима Тополовик (општ. појединац (старији људи. (прир. Доња Љубата (Трговиште). стр. Машински факултет. сеоско домаћинство. идентитет Срба и националних мањина. Д. Тодоровић). Нови Сад. или пред издавањем и следеће књиге ове библиотеке: Јовановић. да се тај разговор коментарише у социолошком кључу и да се пропрати илустративним материјалом. Б. 2014.“ Иначе. Б. Основу проучавања чини сеоска средина. „То су села: на граници. Д.). Ниш: Прометеј.. у додиру с Румунијом. Александровац (Бабушница). у простору етнички. Брза Паланка (Кладово). Учитељ у пограничју. Лопардинце (Бујановац). са субјективним осећањем мештана о напуштености од стране државе. Стевановић. Нека од њих су већ у штампи. Ниш: Филозофски факултет. за нека проучавања је већ касно. М. Узорник у пограничју. и скоро све теме. Масурица (Сурдулица). књ. Ђорђевић. 10–11. Трифуновић.Етно-културолошки ЗБОРНИК. Ђорђевић. Пре осврта на поједине публикације пројекта да нагласимо да су обрађене теме: село. Д. XVIII. Старији људи у пограничју. и која. у два правца: цитирањем одговора саговорника. Српско удружење за социологију села. најављена су и: Узорник у пограничју. Бугарском и Македонијом. штите границу. уз пратећу литературу. Добра (Голубац). 2014. У припреми су. Преслап (Црна Трава). сиромашних села. Трифуновић. пограничних.

Обрађена је тема вашара као привредне и културне манифестације уже средине у центрима где се могло стићи. струке. обурделим зидовима. транзиције довело до приче у микрофон као последњег вида и доказа свога постојања. а да с истом сврхом. Одатле ће социолози.. кућа. па и напуштеним богомољама и оглувелим школама... прикупљена су сазнања о можда најтрагичнијем резултату миграције. статуса. најудаљенијим не само географским но и социјалним просторима српског народа и мањина. уз допуштење да својим сећањима оживљавају време које су у селу проживели. Могло би се рећи. по истом пројекту. иако се закључци лако могу претпоставити. са дужим памћењем. без људске потпоре измештене породице. и опредељење социолога да управо на том тлу нађу информаторе. Радови су праћени и са доста фотографија панорама. чиме се остварује тражена слика доживљаја друштвене стварности и промена у њој током једног људског века. с обзиром на некадашњи живот. многи би из животне збиље најстаријих у напуштеним селима могли прочитати слику коју виде не само на излоканим путевима. покућства. и затирања села. јер и поред пажње суживотника. са непреболним остацима сећања и успомена. иако има и загледања у дубљу стварност. старци и старице чекају судњи дан. на подручју истих пограничних општина али с променом села као пунктова истраживања. који су на разговор подстицани унапред припремљеним питањима. закоровљеним њивама. и ини. Људи из пограничја говоре. Вашар у пограничју. 19) Зборником је обухваћено 16 села кроз разговор са исто толико саговорника. Бирани су саговорници који су. и почињати и завршавати своја занимљива зборничка саопштења. нарочито у забавном делу. старије особе.. него и у души последњих носилаца живота које је једно стихијно време револуције. који су са променом социјалног окружења.. Са одласком младих. очестарелим пасиштима. Њихов живот у правом смислу је паћенички. XVIII. књ. алата.. по правилу. и имали су и сложеније програме. индустријализације. без прецизнијих одређења (тип изјава: наши стари су се.. на актуелно стање и унеколико с погледом на будућност села. комшија. у селима је остао живаљ – сваким даном све старији. продуктивна је намера руководиоца пројекта и сарадника.. више зарад науке него зарад обнове живота у пограничју (јер они који би радили на тој обнови вероватно неће ни читати наше студије!). без средстава за живот.Етно-културолошки ЗБОРНИК. али наглашеније 137 . Кад би се хтело. Поред аутентичних изјава радови представљају интерпретацију разговора у социолошком кључу. често заборављени од својих рођених. Ради се о разговорима са одабраним људима из одабраних села пограничних општина Србије на теме свакодневног живота у селу. Радови су остали без неког обједињавања и делују као обраћање случајевима. саговорнике и сведоке друштвених промена које су се и у миру и у рату поразно одразиле на судбину породице и појединца. уз повремену бригу и интервенцију друштвене заједнице. Сврљиг 2014 У оквиру ове књиге. да се при установљењу вашара водило рачуна да они покривају целокупну територију. Та ситуација је колико трагична толико поучна. идеала. провашарити и вратити се кући истога дана. Значајнији вашари трајали су и више дана. стр. са мање наде и моћи. урбанизације. по пројекту.

представљено је изабрано домаћинство. Монографија је илустрована са преко 150 фотографија. У некима се додаје и Протокол (инвентар оријентационих питања за конверзацију са ауторима и прикупљање материјала о дотичним темама). одсељеним узорницима. кратке анотације о приређивачима. Трговише сведоче да је на тим местима било оно што се данас обухвата садржином пијаца. доноси ономастички материјал (имена. или социолошка генеза села Цакановца у пре­шев­ ској општини. презимена и надимци људи и фамилија). Сврљиг 2014 економском. осамотелим старцима. Издања овог пројекта тако су опремљена да поред аналитичких прилога доносе и регистар имена. и директним увидом у економско стање. у којима су одабрани случајеви слика разореног села. избором по једног домаћинства из сваке општине обухваћене Пројектом. у општинским центрима постоје пијачни дани и пазари. Недељко Богдановић 138 . али и у другим случајевима често на крају остаје нада да ће се нешто поправити. а сазнања драстично супротна од оних о нестајању села. Да појаснимо: информатор се. забатаљеним селима. имањем. али и од вођа истраживања. и указује на могућности даљих путева (и опет по питањима која сугерише испитивач). * Код скоро свих тема износи се стање истраживачке теме у прошлости. кад год је реч о истраживању преко разговора са информаторима-појединцима. XVIII. девастиране природне околине и социјалне структуре. „ако неко помогне“. осврће на историју питања пре „времена данашњег“ (како је некада било у вези са оним што се истражује). самотиње. проучавана су домаћинства која подупиру наду да се у селу „још може живети“. или вашара. и пропраћена богатом литературом. са пуном породицом (обично са три генерације). понекад и од људи који сами нису истраживачи на пројекту. За разлику од неких других зборника. и још краће (али довољне) информације о ауторима. књ. техником за обраду земље. и назнака евентуалних будућих кретања. начин живота. По правилу то су домаћинства за узор. Поред сировара. добрим кућама..Етно-културолошки ЗБОРНИК. актуелно стање. пазарних дана. описује гробље. описује данашње стање (преко осмишљених путања интервјуа). То се нарочито односи на зборник Људи из пограничја говоре. Социолошка монографија. обрађује се обичај лазарица и доносе двадесетак записа лазаричких песама. чамотиње и сиромаштва. ова монографија се шире задржава на неким културолошким моментима. По уходаној методологији. Рекло би се.. Приградски топоними типа Пазариште. иметак и породицу. Породично газдинство у пограничју. За разлику од истраживања која се репрезентују зборницима радова о појединим темама. које уз много тешкоћа рационално уређују свој живот и регулишу своју економску моћ. Сви зборници имају предговоре. или да би се бар нешто дало поправити. Сирово Борово. овај зборник обухвата солидне кућне заједнице.

да се у овим крајевима живело по мери обичајности која буквално задире у сам почетак древне словенске егзистенције. двотомна Културна историја Сврљига. Био сам добро обавештен како се баш на овом тлу налазе најстарији огранци словенскога етноса. морало се нешто одмах предузети. Али. веровања. због убрзанога раслојавања становништва и губитка стваралачке масе у нашим сеоским срединама. који је то разлог који је многе генерације пре мене.Етно-културолошки ЗБОРНИК. ствар мојих личних преокупација. године. Понешто сам о томе знао. гајде и фрула. без одлагања. Сврљиг 2014 Сретен Петровић Реч на отварању скупа археолога у Сврљигу 5. Потом је уследило одржавање осам међународних скупова у Сврљигу са преко 400 саопштења. XVIII. Међутим незаобилазни социјални факти озбиљно су опомињали: Сада или Никад! Наиме. да су се неговале орске а и друге још многе игре. хтео бих да искажем моје велико усхићење. музике. Кренули смо 1985. Поучен сазнањима и искуством. научника који су својим радовима покривали домене културе и митологије. у пројекту који смо зацртали. увиђао сам како је на овим просторима дух народа жилаво истрајавао каткада и у великим невољама. Наиме. најзад. први међународни скуп посвећен антрополошким и етнолошким истраживањима. која је важна за пројекте у компетенцији наше Радионице. знао сам и то како су баш овде похрањене. препознају нешто духовно значајно. већ и стари инструменти. Једну. Друга је наша жеља била да се коначно обелодани Сврљишко јеванђеље. окарина. а и нада да ће моја генерација која је поникла на овим просторима бити кадра да огромну духовну и материјалну заоставштину прикупи и среди. Ондашње локалне снаге Сврљига. године почео са радом. Одважио сам се. магијских пракси. слично ономе које сам осећао када је 1995. народне књижевности. незнатни округ. биле су одлучне да пруже подршку оснивању Етнокултуролошке радионице 1994. и у томе поглавито лирика. заједно са групом истраживача. 1279. сложити их и ако је могућно проучити. Наиме. Направљен је пројекат истраживања који је ондашње руководство варошице подржало. у српској ћириличној редакцији. До сада је објављено 17 свезака Етно139 . Почели смо од обичаја. књ. да урадимо нешто на прикупљању старина. са амбициозним задатком: прикупити их. етномузикологије и историје. И ево првих резултата. Константин Чатац. одавно ме носила идеја. али и велико за овај наш. али и пре садашњег словенског живља. урадио је овај рукопис баш у граду Сврљигу. Крајњи би резултат био да се покуша одгонетнути велика тајна која ме од времена када сам почео квалитетно да мислим. са не малим бројем ентузијаста родом из Сврљига. које се чува у Архиву САНУ. односно наводила на питање: шта се то налази унутар ових Сврљишких масива. односно Војсил Граматик. придржавао за ове просторе. провоцирала. професионалних лингвиста и песника. захваљујући вери и праотачким светињама. Писац / преписивач Јеванђеља. Већ 1992. и као такве се још памте не само древне песме. појавила се обимна. октобра 2013. Групи интелектуалаца из Сврљига. уметности. по броју становника. Отварајући овај скуп. језика. овде у Сврљигу. Овом приликом истакао бих две ствари. пружили су подршку многи агилници варошице који су имали слуха да у нашем истраживачком напору. митологије. док је друга.

покуша нешто да уради са Градом Сврљигом. а у програму је. да се бар оцртају етапе истраживања на Тимакум Мајусу. које је написано у српској ћириличној редакцији. Сврљишко јеванђеље. како би тиме започела истраживања претпостављеног Тимакум Мајуса код Нишевца. који је био у тој згради. Но. публикована су два издања Сврљишких одломака јеванђеља. Прерана смрт др Петра Петровића. уплаћена на рачун Завода за заштиту споменика у Нишу. као и на основу бројних емпиријских факата. нађен једини документ из XIII века. На локалитету Нишевца. а ни више од тога. XVIII. остала је још једна амбиција мојих сарадника и мене лично. Поред тога. После свега. наставила тамо где се намеравало нешто урадити крајем деведесетих година. Средства су. пронађени су остаци не једне већ пет ранохришћанских цркава. смештен на окомитој литици. Ове чињенице. године у старој цркви сврљишкога села Извор. врело духовности. Али. године одлучено је да тема научног скупа Етно-културолошке радионице буде посвећена истраживању Природе у обичајима и веровању. на којем је и древна утврда Град Сврљиг. 1997. истакнутог српског археолога и директора Археолошког института у Београду. неколицине нас у Радионици. у згради званој „Гркиња“. негде се стало. књ. а у којој би се сместиле две збирке: етнографска и археолошка. да се крајем прошлога века. Носила нас је. а ни успутно. Услов је био да се обезбеде адекватне просторије за измештање службе. осим обиласка Кула на Граду Сврљигу. планирано одржавање раднога дела симпозијума. Сврљишко јеванђеље је случајно пронађено 1866. осујетила је ове припреме. и на овоме пољу изгубио се дах. Данас. око чије локације у оно доба још није било потпунога сагласја. указивале су како је простор око Нишевца био истовремено. Покренута је широка акција. никако случајно. је сасвим извесно да је екипа археолога Археолошког института из Београда. Најзад. саме собом. чији су се последњи остаци урушили 1999. Успели смо да од тадашњега Министарства културе добијемо средства да се срушено обнови. од Министарства културе добијена је писмена сагласност којом се даје на коришћење простор за будући Музеј у Сврљигу. од којих прво представља публикацију за коју би се могло рећи да је својеврсно критичко издање. жарка помисао да заједно са руководством Културног центра. као значајан град средњовековне немањићке државе. таква претпоставка о могућној локацији била је високо рангирана. у пројекту тога августа требало је да се добије и одлука меродавнога истраживача о изгледима за почетак археолошких радова на простору древнога Сврљига. пак. центар јавнога живота. Због тога. на простору Нишевца. Према личном осећању ствари.Етно-културолошки ЗБОРНИК. Али. али и политички центар који врхуни у Градској утврди „Сврљиг-град“. Фокусирали смо се на сâм Нишевац. 6 књига Културне историје Сврљига и 7 мањих свезака Прилога Културној историји. тј. несумњиво. али и са релевантним знањима којих је већ било у научној литератури. према договору. Коначно. Сврљиг 2014 културолошког зборника. покренемо послове око реконструкције простора око самога Града Сврљига. првих година новога миленијума. Завода за социјалну заштиту. Прецизније. чији је ондашњи челник институције био господин Аца Радовић. и последње. године. Или. није било тешко претпоставити како је управо на простору источне Србије. ако ништа друго. 140 . а ипак највредније.

агилне археолошке екипе. XVIII. уместо Душице Живковић којој је истекао мандат. са археолозима Владом П. Исто тако. Сврљиг 2014 Имам. обавестим све вас како смо се приближили остварењу једног од давнашњих веома важних циљева. етномузиколог. професор физике. ванредни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици (области: лингвистика. данас у име врло мобилне екипе са сином покојнога др Петра Петровића на челу. стилистика). кандидат филолошких наука. такође археологом из Београда. НОВИ САРАДНИЦИ ЗБОРНИКА др Селена Витезовић. изабрана је др Оливера Васић. професором. редовни професор Филозофског факултета у Нишу (области: дијалектологија. Одлуке Етно-културолошке Радионице На седници Савета и Управног одбора Радионице у мају 2014. Петровићем. Ужа област научног интересовања: праисторијска археологија. доктор археологије. предмети од окресаног камена. 141 . научни сарадник Института науке о уметности. ред. Ужа област научног интересовања: праисторијска археологија. археологом др Владимиром Петровићем из Београда и мр Војиславом Филиповићем. као и сврљишким чланом. 2.Етно-културолошки ЗБОРНИК. За Секретара редакције Етно-културолошког зборника изабран је Славиша Миливојевић. др Драган Лилић. др Јордана Марковић. Сфера научних интересовања: народна ритуална култура. Област научног интересовања нумизматика. изборили простор у којем ће бити смештена Музејска збирка. професор Музичког факултета у Београду. Војом Филиповићем. предмети од кости и рога. књ. савремено стање украјинског фолклора. научни сарадник у Археолошком институту у Београду. доктор археологије. доктор филолошких наука. На упражњено место члана Савета Редакције Етно-културолошког зборника. част и задовољство. Са великим степеном вероватноће може се рећи да је пред нама чињеница са снагом историјске валидности. доктор филолошких наука. старином из овога краја. да после деценије и по од тада. сарадник Зборника и члан археолошког тима који истражује Тимакум Мајус на локацији Нишевца (Сврљиг). Славишом Миливојевићем. виши научни сарадник у Археолошком институту у Београду. можемо се похвалити и са успехом те исте. Украјина. фолклористике и етнологије у Кијеву. дугогодишњи сарадник Зборника. др Јосип Шарић. но. године донесене су следеће одлуке: 1. који су добром сарадњом са челницима политичке управе у Општини. Коваль-Фучило Ирина Мирославовна. погребни обреди. Резултати досадашњих истраживања на претпостављеном Тимакум Мајусу нису више у домену хипотезе. старословенски језик).

мр Иван Бугарски. истраживач сарадник у Археолошком институту у Београду.Етно-културолошки ЗБОРНИК. укључујући и херменеутички приступ текстовима из усмене народне баштине. фолклористике и етнологије у Кијеву. регионална фолклорна култура. Ужа област научног интересовања: рани средњи век на Балкану. доктор филолошких наука. Украјина. историја украјинске фолклористике. XVIII. виши научни сарадник Института науке о уметности. књ. научни сарадник у Етнографском институту у Београду. магистар археологије. 142 . др Ђорђина Трубарац Матић. као и истраживање феномена културе и митологије. Сфера научных интересововања: фолклор. Сврљиг 2014 Шалак Оксана Ивановна. кандидат филолошких наука. Њен домен су компаративна истраживања европске и индоевропске народне поезије.

Лека Антић. Не само својим саветима. Будући да је Лека одустао да лично објави овај добрано прикупљени материјал. са највећим пијететом исказују Леки Антићу захвалност на драгоценој помоћи коју је пружао на пројекту Културне историје. Лека Антић је. посебно у Лукавици. књ. 1964. почев од последње деценије XX века. Петровић. ношен. а досељене из Шљивовика. Петровића. забележивши следеће: „Александру Антићу – Леки. посебно на шестој књизи. у свом Предговору (2006). Сврљиг 2014 In memoriam АЛЕКСАНДАР АНТИЋ – ЛЕКА 1921–2014 Етно-културолошка радионица у Сврљигу. пре свега у истраживању културе Сврљига. године. на несебичан начин задужио Сврљиг. до пензионисања 1979. иначе дипломирани економиста.Етно-културолошки ЗБОРНИК. чини се. Скупштина оп143 . ангажовала је велики број сарадника. почев од шездесетих година прошлога века до краја осамдесетих. каква је мене грејала за Сврљиг у целини. економског значаја. до Београда. орденом рада са златним венцем. Осим одређених допуна на основу материјала из Историјског архива у Нишу и неких мојих провера и прецизирања појединих детаља о породицама на поменутим локацијама. За свој изузетан рад Антић је 1952. публиковања радова на ове теме. У тој групи било је и прегалаца из овога краја чији је професионални ангажман био ван роднога места. године у селу Шљивовику. Ту чињеницу најбоље је исказао сам аутор књиге. У овом смислу незаобилазно је име Александра Антића. оценивши да би њихов допринос био значајан за нашу заједничку ствар. У Сврљигу није непознато да су бројни руководећи људи нашега краја имали у Леки Антићу искренога и добронамерног саветника кад год би се нашли пред одлукама од стратешког. Лека Антић може себе сматрати коаутором поглавља књиге у коме су обрађени Поповци и Лукавица“. Од 1972. и другим поводима. Зајечара и Бора. XVIII. радио је у Инвестиционој банци у Београду на дужности помоћника генералног директора за инвестиције. а затим. све до слома друштва у целини. почев од Ниша. Чланови Савета и Управног одбора. аутора С. благодаран сам за низ података које је он дуги низ година прикупљао. Показало се. не само из Сврљига. затим. имао је поверење да ми га без имало суревњивости стави на увид и коришћење. а 1976. било је то од изузетне користи за привреду Сврљига у тридесетогодишњем њеном развоја. у својим разгранатим пословима. С. У Београд прелази 1959. посебно у временима новога Успона Сврљига. већ и врло конкретним ангажовањем у изради и координацији бројних пројеката. истом оном љубављу за своје претке лоциране у засеоцима Поповци и Лукавице. већ и читаве земље. који је рођен 1921. године одликован орденом рада III реда. добио је повељу са златном плакетом за допринос у раду Југословенске инвестиционе банке. Успон Сврљига. био је на бројним руководећим пословима у банкарском сектору.

XVIII. и у томе посебно демографских прилика. додељена Мајска плакета. књ.Етно-културолошки ЗБОРНИК. доделила му је Захвалницу 2001. овом приликом. Сврљиг 2014 штине Сврљиг. Редакција Зборника 144 . исказују му своју најдубљу захвалност. али и због његовог учествовања у истраживању културних. Због доприноса економском развоју Сврљига. Леки Антићу је постхумно. Савет и Управни одбор Радионице. 2014. за допринос привреди и укупном друштвеном развоју Сврљига.

књ. XVIII.О.О. Сврљиг 2014 СПОНЗОРИ “LASER VISION” Д. – Сврљиг .Етно-културолошки ЗБОРНИК.

.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије. Београд 008:39(05) ЕТНО-културолошки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области = Ethno-cultural annals for the study of the culture of eastern Serbia and the neighbouring regions / главни и одговорни уредник = Editor-in-Chief Сретен Петровић . 1995 – (Београд : Чигоја штампа).SR–ID 110765831 . – 1995. – 24 cm ISBN 978–86–907131–2–7 = Етно-културолошки зборник COBISS. 1– . Сврљиг (Боре Прице 2) : Етно-културолошка радионица. уредник = Editor Недељко Богдановић. књ.