You are on page 1of 154

Urednik

Gojko Tei

Recenzenti
dr Gojko Tei
dr Aleksandar Ili

TA JE TEORIJA

INSTITUT ZA KNJIEVNOST I UMETNOST


BEOGRAD 2006

PREDGOVOR

Naslov ta je teorija ve je u sebi dovoljno pitanje


i vie od jednog pitanja da mu nije neophodan
upitnik; izostavio sam ga, jer stoji nad svim to je ovde
napisano; nijedna reenica data mu u odgovor ne moe
ga ukloniti, svaka reenica bi u ovom to je napisano
mogla i sama biti novo pitanje.
Tema nikako nije nova, ali je u poslednje vreme
dospela u sredite knjievnonaune misli. Rasprave
kao to su After Theory Igltona, The Future of Theory
Rabatea, odnosno Le dmon de la thorie Kompanjona, ili Geschichte der Literaturtheorie Erharta, znaci
su takvog snanog zanimanja. XX vek je, kae se, bio
vek teorije; XXI e biti stolee koje teoriju dovodi pod
znak pitanja. Ali dok pomenute knjige uglavnom
istorizuju problem teorije, naa je namera da ovaj
problem i samog izloimo teoriji. O teoriji se mora
misliti pre svega iz nje same; njeno bavljenje sobom
uvek je dokaz njene vitalnosti, ak i kad paradoksalno, tada moda najvie sebe postavlja kao problem.
Ali ako je teorija knjievnosti u pravom smislu
nastala kad se postavilo pitanje literarnosti literature,
poetkom prolog stolea, i ako je na to pitanje bilo
odgovarano tako to su se za teorije uzimale zapravo
kritike poetike, nije li, u vreme sumnje u teoriju, sada
nuno vratiti se tom istom pitanju s druge strane,

pitanju teorije kao knjievne teorije? Stavljajui naglasak na ovaj predikat, ponovo se u sredite postavlja
sama knjievnost, ne samo kao predmet znanja, ve
kao njegov izvor. Naa knjiga pokuava da tom obrtu
u pitanju d svoj doprinos.
Tekstovi koji obrazuju knjigu nastali su ili kao
izlaganja na pojedinim naunim skupovima Instituta
za knjievnost i umetnost ili kao materijal za predavanja koja je ovaj autor drao izmeu 2002. i 2006.
godine na Katedri za optu knjievnosti i teoriju knjievnosti u Beogradu. Zadrao sam povremeni govorni
ton; on je svedoanstvo prisustva slualaca i sabesednika kojima dugujem posebnu zahvalnost. Njima je, a
naroito mojim studentima, ova knjiga i posveena.

U Beogradu,
oktobra 2006.

I
GRANICE TEORIJE

1.
ta je teorija bila u svom poetku, u staro doba?
Uopte uzevi, poput mnogih drugih vanih zamisli, i qewra je kod Grka nastala iz iskustva svetoga;
ali se ona, pratei u tome put filozofije sa kojom deli
zajedniku sudbinu, odvojila od svog poetka onako
kako su se razdvojili miljenje kao lgoj i pria o
svetome, mqoj. Zanimljivo je pratiti to odvajanje, barem njegovu osnovnu konfiguraciju. Filodem, Plutarh,
Amonije svedoe da je izraz qewra u prvi mah upuivao na sveto ili boansko, qej, na gledanje neeg jedinstvenog, izdvojenog, retkog, uzvienog, na briljivo
posmatranje posveeno onome to se takorei samo izdvaja, udaljava, mada ne previe jer ostaje ipak
dohvatno vidokrugu, iako stoji na njegovom rubu.
Postojalo je strahopotovanje koje iznutra ureuje odnos tog posmatranja: posmatra se s distance i na odreen nain u sebi, budui da je re o stvarima koje su i
deo unutranjeg iskustva sveto se doslovno ne moe
videti, ne onako kako se vidi brod na moru, kua na

obronku ili glasnik ispred tvrave. Naime, neto je ve


moralo prethodno biti odreeno kao sveto, imenovano
kao takvo da bi se moglo posmatrati; ono je moralo
biti dostupno iskustvu, iako njime iskustvo do kraja ne
vlada.
Izgleda da je tada dolo do izvesnog, ali samo
izvesnog irenja ovog prvobitnog strahopotovanja i
do prenoenja svetog sa unutranje na spoljanju ravan
iskustva. Znaenje teorije kao sticanja naelnog uvida
se promenilo, pa ovu re kod Tukidida i Herodota
sreemo kao posmatranje neoekivanog i stranog:
qewri su izaslanici, pridolice iz daljine ili iz tuine
koji su stigli kako bi posmatrali, videli, stekli uvid u
izvoenje najpre nekog obreda, sveanosti ili tajne
(kod kue bi ih, naglaava Herodot, takva praksa
mogla kotati glave), a potom i svega to je strano,
tue ili udnovato. I polazak u strane krajeve slino je
obeleen: Solon je, recimo, preduzimao putovanja radi
teorije, to jest zarad sticanja duhovnog uvida u
sluajeve prema kojima treba odrati neko odstojanje.
Ali pravo pomeranje u smislu izraza za teoriju
dolo je tek sa sofistima i njihovim uenicima. Euripid
i Platon e teoriju pre svega uzimati kao uvid u prirodu
zakona, ljudskog a ne samo boanskog, prirodnog a ne
samo svetog to jest u bit neke optosti, neke kategorijalnosti koja vie nije izuzetak, ve koja, iako iz ugla
ulnog iskustva moe izgledati neobino jer pripada
zapravo podruju duhovnog, postaje nadilaenje i
osmiljavanje svakodnevice (kako belei jedan noviji
istraiva istorije ovog izraza1). Svakodnevica i njene
1

Ernesto Grassi: Die Macht der Phantasie: Zur Geschichte


abendlndischen Denkens (Knigstein, 1979), 143-145.

prakse postaju predmet u koji treba stei uvid; te su


prakse optereene tolikim pojedinostima i raznovrsnou da ih neko mora posmatrati kao da u njima ne
uestvuje, s distance dakle, kako bi im utvrdio opta
kretanja, generalne crte, kako bi stekao uvid u prirodu
njihovih zakonitosti. Tako se rodila filozofija svakodnevice, etika i etikopolitika, to je u prvom redu
zanimalo Sokrata i Platona. Time se teorija odvojila od
ranije kosmologije i metafizike Parmenida ili Heraklita, koji su, jo poueni Talesovim primerom, radije
gledali u poredak zvezda, u kosmos i prirodu, nego u
iz njihovog ugla sitne svakodnevne pragmatike ulinih trgova. Ali kako je trg potom postao mesto gde su
se donosili i zakoni polisa, kako Agora obgrljuje Areopag, sa Sokratom je dolo do promene za uvide ne
treba ii daleko, poput Solona, nego ih valja sticati tu,
na prvom uglu, s prvim sagovornikom voljnim da
zastane i da odgovori na par navodno lakih pitanja: ta
je dobro, ta je mudro, ta je valjano, to jest, s kojim
pravilima svakodnevica ima posla. Metafizika ovih
uvida u pravila svakodnevice zapravo je porodila teoriju u znaenju koje e ostati do dananjih dana, u znaenju kontemplativnog suoavanja s tekuom pragmatikom, meditativnog udaljavanja od svakodnevice, prelaska s reima dnevnog rada na nono bdenje, kad sova snuje vlastitu, istu misao.
Premetanje u znaenju pomerilo je i razumevanje
porekla izraza qewra. Dok se za ranije znaenje pojavljivala, za ovaj izraz i za glagol qewren, kombinacija qej ili qe (bog ili boginja) i ra, panja, obzir
ili ast, sada se qewra etimoloki razume kao spoj
qa i rw. Prvo upuuje na izgled ili vid, na prizor
(po-gled), kao u izrazu qatron (teatar), a drugo na
9

samo posmatranje, razgledanje, gledanje. Od ranijeg


posmatranje boanskog ili svetog sa daljine, qewra je
postala razgledanje ili razmatranje, tj. sticanje uvida u
nain ili oblik po kojem se stvari pojavljuju u svojoj
sutini. Promena u razumevanju etimona za ovu re
dola je iz njenog pomeranja po smislu, gde e se oba
znaenja odrati ali sada kroz hijerarhiju u kojoj
potonje preovlauje nad prethodnim, iako iz njega i
dalje crpi izvestan sjaj nije u pitanju vie oslonac na
obred i mqoj, nego na misao i na lgoj, pri emu
novi qewrj zadrava neto od uvida u trajnost ili
venost koja je postojala u starijem znaenju vezanom
za mitologiju i religiju. On, qewrj, nije vie svetenik
koji pazi na boansko, nego mislilac koji pazi na
veno ili barem trajno. Treba li u tome videti zadatak
koji je novo miljenje filozofa preuzelo od starijeg
miljenja, od svetenika? Teorija e se u poetku esto
upuivati u pravcu metafizike, pa kad Hajdeger u
jednom ogledu skree panju na to da je Platonova
ida, odnosno edoj takoe iz registra ovog rw,
odnosno da je vid, izgled, ili oblik, u oba izraza, neto
to je za stare Grke bilo samo pojavljivanje, prisustvo
stvari u njenoj sutini, on time naznauje i da je
poetak teorije u znaku metafizikog isticanja istog
miljenja kao vodilje odreenog tipa ivota: za Grke
je, naime, boj qewrhtikj, teorijski ivot za razliku
od praktinog ivota (boj praktikj), kao posmatraki ivot, pogotovo u svom najistijem obliku kao
miljenje, najuzvienija delatnost2.Ukratko, qewra

Martin Heidegger: Wissenschaft und Besinnung, Vortrge


und Aufstze, Bd. I (Pfullingen, 1954), 44.

10

postaje uvid uvida, ili oblik(ovanje) oblika, ideja same


ideje.
Kao grki pronalazak koji e biti predat potonjim
epohama, qewra prati i dovrava razdvajanje koje
smo pomenuli na poetku, odvajanje onoga to je bio
mqoj, a to sada smenjuje lgoj. Zapravo, qewra je i
kljuni instrument i rezultat tog odvajanja. Stari mqoj
je znaio i govor i priu, ali novi lgoj ne znai vie
to, nego govor i misao. Miljenje kao razmatranje
same stvari u njenom sutinskom pojavljivanju smenilo je prianje kao vid postojanja u svetu. Tzv. logiko izlaganje zamenilo je naraciju. Ali jedan je
element ostao isti: govor. U oba sluaja je re o
govoru. I dok se stariji mit predavao moima govora,
izvlaei iz njega svoje oblike i preko njega dobijao na
vanosti, u novom lgoj-u govor postaje sve vie
potisnuta strana. Tanije, udeo govora u logosu postaje
sredstvo: teorija, kao logiko izlaganje podreuje taj
udeo svojim svrhama, pokuava da mu ogranii mo
na instrumentalno prenoenje svog znaenja, na predstavljanje svoje zamisli. Mit govori jer tako eli; logos
pria jer tako mora. Na odreen nain se logos deli u
sebi na logos-misao i na logos-govor, pri emu, u
teoriji, pogotovo u svom najistijem obliku kao
miljenju, logos-misao nastoji da ukloni logos-govor
u svim samostalnim moima ovog drugog, svodei ga
na puko sredstvo koje se mora samo povui ili izbrisati
im obavi zadatak prenoenja ili predstavljanja misli.
U logosu-misli sam logos-govor mora da uti; on sam
nita ne kazuje, nego govori ono to mu doznauje
misao. Otuda je teorija po svom sutinskom nacrtu
polje jednog skrivenog, dubokog sukoba, jedne
asimetrije gde ulozi i uloge dve strane, misaone i
11

govorne, postaju divergentni, ne retko konfrontirani u


ovoj sudbinskoj vezi na koju su, na bitan nain,
upueni.

2.
ta je teorija u moderno doba, u doba evropske
prosveenosti? Ona se mogla uzeti za jedan od naina
na koji umetnost, u ovom sluaju pesnika umetnost
komunicira sa znanjem. Teorija nije jedini nain
komunikacije izmeu pesnitva i znanja, ve takav
njihov odnos gde se pesnitvo javlja za znanje u vidu
kategorije. Kad je o pesnitvu re, teorijsko znanje
njime ovladava ili nastoji da ovlada preko kategorija,
optih ili najoptijih pojmovnih klasa. Bez sumnje,
knjievna teorija ima zadatak da, kao i svaka teorija,
odgovori na pitanje ta je priroda njenog predmeta, u
ovom sluaju ta je knjievnost. To je saznajni zadatak, a moderna epistemologija, onako kako je Kant,
kao otac modernosti, skicirao, ima barem tri oblasti,
ili, tanije, za Kanta, dve jasno odeljene oblasti to su
teorija saznanja kao teorija prirode (u smislu prirode
stvari, zakona onoga to jeste) i promiljanje slobode,
odnosno pravila (imperativa i drugih propisa) za iskustvo ivota (kod Kanta je to etika, ali se tome, posle
Kanta, dodaju studije politike, ideologije, psihologije,
istorije i kulture). Trea oblast, uz teoriju i, u irokom
smislu, praksu, tie se kritike. Kod Kanta je to kritika
moi suenja, odnosno, za umetnost, kritika ukusa,
kao neka vrsta srednje oblasti koja prua mogunost
povezivanja teorijskog i prakseolokog promiljanja, i
gde, budui da ima za predmet umea i umetnosti, kao
12

osnovni modus ispitivanja manje vae tzv. odredbeni,


determinativni sudovi (oni u kojima se posebno
podvodi pod opte), a vie, daleko vie, tzv. refleksivni
sudovi, gde se iz pojedinanog, singularnog, iznalazi
ono to bi bilo opte, kao propis kategorijalnog tipa.
Neophodno je uputiti na ovu Kantovu shemu,
razvijenu na prvim stranicama Uvoda u Kritiku moi
suenja3 kako bismo razumeli mesto knjievne teorije
u rasporedu modernih disciplina saznanja, u okvirima
modernosti. U toku druge polovine XIX veka prestaje
bavljenje poetikom ona bi spadala u izuavanje
prakse stvaranja a postaje sve snanije bavljenje
kritikom kao disciplinom donoenja sudova, i, naroito, teorijom, koja preuzima na sebe i zadatke nekadanje poetike, u Aristotelovom smislu, kao kategorijalnog miljenja, sada bez normativizma koju je poetika imala u predmoderno doba, jer su norme, vidimo,
u nadlenosti kritike. Kao epistemoloka disciplina,
dakle, teorija se konstituie shodno zadatku definisanja
ta knjievnost jeste, ali ona nije vie deskriptivna, ili
deskriptivno-istorijska disciplina, budui da je njen
predmet knjievnost uopte, a ne jedino skup pojedinanih dela koja treba samo pojmovno predstaviti ili
opisati.
I to je prva granica teorije: teorija se, naime, ne
bavi pojedinanim delima, ona se ne zanima za pojedinanost knjievnog dela, ve za itave klase dela,
odnosno, u krajnjoj liniji, za knjievnost kao ukupnu,
optu klasu, kao kategoriju. Kako se dosee ova
optost? Ona se dosee preko onoga to se naziva me3

Immanuel Kant: Kritik der Urteilskraft, Hrsg. W. Weischedel


(Frankfurt am Main, 1974), 78-84.

13

tod. Ako prva granica, vezana za kategorijalnost teorije, obavezuje teoriju da se ne bavi, jer joj to nije
zadatak, pojedinanim delima, to jest samim tim da
ostavi po strani pitanje norme, pitanje kritike ili suda u
uem smislu, drugo ogranienje, vezano za metod,
odnosi se na teorijsko stavljanje u zagradu svih postupaka i procedura koji bi pripadali pojedinim naukama
ili disciplinama iji predmet nije knjievnost. To je
ogranienje veoma strogo, jer upuuje na pitanje
vlastite metodologije, odnosno na problem moe li i
kako teorija da iznae metod koji bi bio primeren
njenom zadatku, zadatku definisanja knjievnosti kao
kategorije.
U tom smislu, o teoriji se moe govoriti kao o
kategorijalno-metodskom uvidu u prirodu knjievnosti. Za razliku od istorije koja se bavi deskripcijom i
interpretacijom, kritike koja ima posla sa sudovima i
vrednostima, poetike koja barata funkcijama i postupcima, teorija se slui metodima i kategorijama. Ma
koliko neki metod bio podeen prema predmetu i tako
vezan za njegov osoben sluaj, on uvek poseduje jedan
plan optosti koji ga ini prenosivim na druga polja;
odnosno, moda tanije, metod i nije nita drugo do
plan optosti do kojeg se moe dovesti neki sluaj
kako bi se pokazao u kategorijalnom svojstvu. Poev
od Dekartovog Diskursa o metodi, pa do savremenih
transmetodologija, kategorije su sastavni deo svakog
metoda, njegova imanentna graa. Bilo da su to
razluivost i jasnost (distincte et clare), bilo da je re o
Kantovoj tablici kategorija (kvantitet, kvalitet, relacija,
modalitet u okvirima jedne arhitektonike potencija,
facultatis), kategorije su opte ili najoptije klase kao
pojmovni ekvivalenti za egzistenciju sluaja u nje14

govoj idealnoj ili nunoj predmetnosti utoliko su i


oblici do kojih se um moe dovesti samo idui pravim putem (to je izvorno znaenje metoda). Povezujui kategorijalnost nekog problema sa metodolokom perspektivom, teorija se svakako razlikuje od
drugih bliskih disciplina (od nauke u raznim vidovima,
od kritike, poetike ili istorije), jer sledi put izvesne
vektorizacije ili transcendencije: u teoriji nije cilj potovati jedinstvenost dela, ve samo itave kategorije
(klase) dela. Teorija najvie trpi kad je zamene za ove
druge discipline, budui da joj se tada nameu zadaci
koji nisu njeni (zadaci funkcija ili postupaka, sudova
ili vrednosti, deskripcija ili reinterpretacija) i na koje
moe da odgovori samo posredno. Posao teorije se tie
optih uslova i optih pristupa, a posao odreenih refleksivno zamiljenih teorija sastojao bi se od rasvetljenja uslova i pristupa optosti, to e rei i njenih
vlastitih ogranienja. Uvek na granici izmeu svog
predmeta (metodskih optih uslova i pristupa) i sebe
kao predmeta (uslova i pristupa optem kao kategorijalnom problemu), teorija ostavlja utisak da se previe
bavi sobom; ali to je naprosto nuan deo nje same, koji
ne moe ukloniti a da je ne pretvori u neku od pomonih, u odnosu na nju uvek pragmatikih disciplina.
Kako odnos izmeu ove dve sfere, metodoloke i
kategorijalne, moe biti uvek iznova razliit, ve
prema idejama koje dobija za svoj rad spolja, od klase
kojoj pristupa u meusobnim optostima, teorij ima
vie, zapravo neogranieno mnogo: svaki put kad se
potuje osobenost jedne od ravni mora se iznova
formulisati njihov odnos kategorije i metoda. Ali kako
ova osobenost imanencije za teoriju predstavlja predmet koji se mora transcendirati, generalizovati i

15

objasniti u svojoj univerzalnosti, moglo bi se rei da


postoji jedna teorija, takva koja uvek iznova (invencijski) remodelira samu sebe, pokazujui nam najraznija
lica. U idealnom smislu o teoriji bi se moglo govoriti
kao o konstrukciji metode postavljene na nivo univerzalne kategorije, ali taj idealni smisao neprestano
biva razgraen pragmatikom samog teorijskog teksta
koja ga spreava da dosegne ovaj nivo. Njen idealni
smisao bila bi matema (apstraktna formula podobna da
sobom obuhvati svaki sadraj), koja bi zavisila samo
od sebe, jer bi samu sebe zasnovala s onu stranu svake
empirije4.
Takva metateorija, meutim, ne postoji: kao to je
za univerzalizam Dekartove metode potreban transcendentalni (i stoga radikalno spoljanji, radikalno
drugi) garant, tako je preduslov (uslov mogunosti)
Kantovih kategorija pluralizam razliitih i nesvodljivih
(jednih drugima spoljanjih i heterogenih) moi koje
moraju paziti na meusobne granice. U meri u kojoj
se, na primer, teorija moe formulisati kao refleksivni
postulat, ona bi vaila i kao metod; ali tada ona
prestaje da bude teorija u standarnom smislu (nije vie
jedinstvena), jer se njena ideja moe obrazovati kroz
vie govora, kao to nije ni metod (ist formalni,
apriorni, univerzalni, logiki i utoliko mehaniki obrazac) budui da ono to refleksivna teorija moe tvrditi
o nekom tekstu ili sluaju biva unapred uslovljeno i
ogranieno tim tekstom ili sluajem. Zato bi i njene
kategorije bile stvar za invenciju, uvek drukiju,
shodno sluajem koji se bavi, a njeni metodi oni koji
4

O matemi kao idealnoj strukturi, ne samo epistemolokoj, ve


i ontolokoj, v. Alain Baidou: Logiques des mondes (Paris, 2006).

16

najuspenije razrauju univerzalnost tako postavljenih


kategorija kako bi potvrdili nesvodljivost teksta, ime
razgrauju i svoje metodske identitete. Probiti ili
prevazii ogranienja teorije ne njenim vraanjem u
empirizam, u kritiku, istoriju ili poetiku, ve jaanjem
njenog refleksivnog postulata znailo bi radikalno
promeniti smisao kategorije i metoda. Takvi proboji su
mogui (kao to, na primer, svedoe pojedina Nieova
ili Hajdegerova dela, ili, u novije vreme, francuske
teorije poput dekonstrukcije aka Deride ili teorijskog
konstruktivizma ila Deleza), ali je razvoj teorije u
XX stoleu tekao ipak izmeu granica metodskog
imanentizma i kategorijalnog transcendentalizma, pa
emo se zato ukratko osvrnuti na taj njen tok.

3.
Teorija nije uvek sreno prolazila sa ovim granicama, ogranienjem svog zadatka na predstavljanje knjievnosti u kategorijalnom vidu metodskim nainom;
tavie skoro da nije nikako prolazila. Suvie su se,
najpre iz pedagokih razloga, za potrebe ire discipline
prouavanja i nauavanja knjievnosti metodi zajmili,
iz sociologije, iz psihologije, iz opte estetike, iz
raznih filozofskih pravaca, a u XX veku se inilo da
najvie izgleda na uspeh imaju dve pozajmice: jedna iz
lingvistike, kao discipline ispitivanja jezika, druga iz
filozofije, tanije iz hermeneutike, kao opte teorije
razumevanja. Hteo bih da se ukratko osvrnem na ove
dve znaajne struje koja se toliko odredile sudbinu
teorije knjievnosti u XX stoleu.

17

inilo se, na prvi pogled s pravom, i skoro samorazumljivo, da bi metode pozajmljene iz lingvistike
mogle dati odgovor na mnoga pitanja o tome ta knjievnost jeste, budui da se uvia, takoe s pravom,
mada ne ba na prvi pogled, da je knjievnost stvar
sainjena od jezika. Treba napomenuti: s pravom, mada ne ba na prvi pogled, jer baviti se jezikom kao jezikom, kad je knjievnost u pitanju, nije ba tako lako
i oigledno: esto se, pod vidom bavljenja jezikim
sklopovima, mi u stvari bavimo normama ili znaenjima, to znai, u osnovi, da prelazimo preko knjievnosti kao kategorije i bavimo se bilo subjektom
istorijskim, socijalnim, psihikim ili svetom kao
pojavom, odnosno kao skupom pojava. U stroem
smislu, lingvistika bi bila bavljenje reima i njihovim
sklopovima nezavisno od njihovog znaenja. Ali
lingvistika koju su pojedine discipline, pa i ukupna
humanistika, otkrile kao sistemsku oblast u trenucima
velike krize vlastitog zasnivanja i sistematinosti
mislim na etnologiju, na antropologiju, takoe na
psihologiju i pozniju psihoanalizu, izmeu ostalog
zapravo je vrlo stara oblast, koja se, pod imenom
filologije, odnosno gramatike i retorike, praktikovala
stoleima. U tradicionalnoj podeli saznanja na trivium
uz gramatiku i retoriku ila je i logika, a bliskost
logike i matematike je, posle Dekarta, na poecima
modernosti, omoguavala da se uopte jezik shvati kao
saznajno orue, kao instrument koji, ako se dovoljno
kontrolie logiki i gramatiki, omoguuje velike
teorijske prodore. Obnavljanje zanimanja za jezik je u
XX veku, u vidu strukturalnih lingvistika, obnovilo
ove veze izmeu logike i gramatike, u novom traenju
tzv. optih, dubinskih, generativnih struktura koje bi

18

vaile za sve jezike delatnosti, pa i za pesnike. Time


se dosta dobilo, bez sumnje, ali kako je pesnika jezika delatnost pod znatnim, ako ne i presudnim uticajem tree oblasti iz trivijuma, retorike naime, i kako
izuavanja figura i tropa nije mogue gramatiki i
logiki redukovati na opte strukture istih relacija, jer
su govorni obrti vrlo nepuzdana karta u igrama deskripcije i normativizma, to je i pozajmica lingvistikog
metoda dala teoriji knjievnosti mnogo znanja o
jeziku, ali je bila, kao i svaka pozajmica, plaena
previsokom cenom: pokuaji da se predstavi ta bi to
bio knjievni jezik kao kategorija nisu uspeli jer smo
se stalno sudarali sa figuracijama, sa tropologizacijama, pa smo se, opet, ispomagali dozivajui u pomo
bilo normativne, kritike discipline, poput estetike, ili
referencijalna znanja sociologije, psihologije, istorije.
Ukratko, ono to je teorija pozajmila od lingvistike, u
nadi da e se osloboditi od spoljanjih pritisaka estetike kritike ili optih nauka o svetu, plaeno je vraanjem ovim istim disciplinama. Kategorijalnost njenog
predmeta, same knjievnosti, tim metodom nije obezbeena, mada su lingvistiki uplivi itekako pomogli da
se barem jasnije razabere u emu je tu neuspeh5.
I druga invazija, prodor hermeneutike, takoe je
ambivalentnog karaktera, i moe jo jasnije pomoi
razabiranju problema sa granicama teorije. Hermeneutika se sastoju u odreivanju izvorita teksta, njegovog
to tanijeg znaenja, bilo da se to izvorite, kao poreklo i kao ishod, dakle kao genetiki korelat i kao desti5
V. Paul de Man: The Resistance to Theory (Minneapolis,
1968), 3-20 (The Resistance to Theory), i 21-26 (The Return to
Philology).

19

nacija smisla, smeta u mentalni sklop subjekta ili u


predmetnost sveta. Razumevanje bi, kao hermeneutiki proces, bilo to stizanje na poetak i na kraj, na
izvor poruke i na svrhu ili cilj njenog prenoenja u
jezikom optenju. Ali se pokazalo, barem za knjievnu teoriju, da je razumevanje samo deo, ma kako
vaan, ali ipak deo, ukupnog procesa knjievnog tipa
komunikacije, i da se mora uzeti ire polje da bismo se
pribliili knjievnosti u njenom kategorijalnom vidu.
To je polje itanja kao razliitog, kao obuhvatnijeg od
samog razumevanja u hermeneutikom kljuu. Jer dok
nas razumevanje usmerava bilo ka subjektu kao izvoru
ili ka pojavama u svetu kao osloncu za znaenja, pri
emu se naa panja skree sa rei i preko njih odvodi
na stvari, dotle je itanje ne samo sinteza koja pribraja
sebi, uz razumevanje, takoe percepciju, kogniciju,
memoriju, ve je i proces koji bi se usmeravao na re
kao takvu, na re kao na jeziku pojavu, a ne na stranu
znaenja kao pojavnost sveta. Problem koji itanje
istie nije ta znai neki sklop rei u smislu ime se d
zameniti, ve koje su relacije, koji naponi i sile semantike, ali i semiotike, referencijalne ali i retorike
ubaene u igru u kojoj se odrava neto to se namee kao knjievni kvalitet teksta. Teorija koja polazi
od itanja, a ne od hermeneutike itanja, ne od principa i normi razumevanja, mogla bi zato pomoi da se
pribliimo knjievnosti kao kategoriji. Ali problem je
ovde upravo da li se i kako itanje moe metodski
predstaviti, da li je itanje metod kojim dolazimo do
saznanja o knjievnosti kao kategoriji. Meni se ini da
je to mogue u meri u kojoj se pojam metoda, njegovi
mehanizmi i njegove vrednosti, moraju znaajno saobraziti zahtevima koje uopte taj termin, u vanoj

20

meri, izvlae iz tradicije modernih disciplina, iz


modernosti kao ukupnog okvira epistemologije. Tanije, ako su dve najvanije granice knjievne teorije one
vezane za kategorijalnost i za metodsko ispitivanje,
onda obe te granice upuuju teoriju da sebe situira na
samim granicama epistemologije, a to e rei da teorija neprestano, iznova, preispituje odnos izmeu kategorije i metoda, da se, iznova, uporno, i bez ozbira na
posledice po svoj disciplinarni status, bavi problemom
vlastitog utemeljenja. To e rei da sebe uvek iznova
stavlja u pitanje, da sumnja ne samo u pouzdanost
svojih tvrdnji i saznanja, ve u pouzdanost svakog
saznanja, pa i u saznanje uopte kao svoju svrhu,
ukoliko eli da se priblii literaturi koja je i sama
neprestano preispitivanje svih izvesnosti oveka i
njegovog sveta.

4.
U kojim je trenucima knjievna teorija XX stolea
ipak uspevala da dosegne stupanj otkria, a to e rei
da se domogne otkria istine tako to e sebe sueliti s
nepoznatim i s njim odrati plodotvoran odnos?
Takvih trenutaka je bilo, iako nisu esti kako bi se
moda na prvi pogled pomislilo. Uspevala je ona to,
na primer, povremeno s Bahtinom, onda kad je on,
nasuprot uvreenim predstavama bilo formalistike
bilo socioistorijske dogme, otkrivao da je potrebno
drukije misliti o svetu, a ne samo o literaturi u uem
smislu, povodom Dostojevskog ili Rablea; ili sa
Nortropom Frajom, onda kad je Fraj viestrukim
preplitanjem arhetipologije i istorije oblika doao do
21

misli o teoriji kao anatomiji koja je koliko nauka


toliko i umetnost; ili sa povremenim snanim ukrtanjima, kod snanih autora, odreenih misaonih struja
da se na njihovim meandrima ponovo razmilja o knjievnoj umetnosti, kao to su sluajevi fenomenolokih
prodora, odnosno povremenih konfrontacija sa njima
(konfrontacija jo uvek snano obeleenih onim emu
se suprotstavljamo), kao kod teoretiara pokrenutih
Huserlom ili Hajdegerom; takoe i u spletovima istraivanja koja su povezivala, ali takoe i konfrontirala
filozofsku i knjievnu misao, vezanu, na primer, za
imena tzv. francuskog poststrukturalizma, za Blanoa,
Lakana, Fukoa, Deleza, Liotara ili Deridu. U najveem
broju ovakvih sluajeva knjievnost i teorijska misao o
njoj postajali su predmet zanimanja koje nije zastajalo
na granicama nauke o knjievnosti kao institucije, ve
je pokretalo, iz nunih razloga sueljavanja sa ambivalencijama literarnog modusa, i preispitivanje vlastitog
govora, svoje gramatike saznanja, kao i vlastite retorike.
Barem su se dva napora, tradicionalno razvijana u
XX veku u knjievnoj teoriji, pokazala u takvim susretima filozofije i literature kao iluzije. Jedan predstavlja
uverenje, iroko raireno u institucijama koje se bave
naukom o knjievnosi, da se terminolokim razjanjenjima mogu reiti i problemi na koje termini samo
ukazuju. Knjievna terminologija je tehniko sredstvo,
a na predominaciju tehnikog sloja saznanja u oblasti
knjievnih izuavanja valja gledati kao na posledicu
opte usmerenosti nauke XIX i XX veka prema tehnici
kao konkretizaciji vlastitih rezultata. Ako, kako nas je
podseao Hajdeger, sutina tehnike nije u samoj tehnici ve drugde, u tipu miljenja koje tehniku izdie na
22

nivo sutine znanja, tada ni tehnoloko-terminoloki


sloj knjievne teorije nije sutina znanja za kojim teorija traga. Jo je on to manje u oblasti knjievnih izuavanja, gde bi analogna konkretizacija saznanja zarad
produkcije novih dela mogla pripadati pre poetici nego
teoriji, pri emu bi, opet, knjievna poetika, shvaena
kao umee stvaranja, bila ve notorni dokaz za
radikalan rez koji postoji izmeu znanja i umenja,
izmeu tehnike i umetnosti: knjievni stvaraoci, barem
oni koji polau na originalnost, a to e rei singularnost svojih dela, pre odstupaju od saznatih pravila
svoje umetnosti nego to ih slede onako kako ih
saznanje formulie. Uopte uzev, tehniki deo u knjievnoj teoriji, bilo da se posmatra kao terminoloka
mrea, bilo kao aplikacija te mree kroz pojedine
metode (takoe izolovane i formalizovane u tehniku
proceduru), od relativne je pomoi. Tanije, on je od
pomoi samo dotle dok moe da ukae na problem, da
ga skicira, bez iluzije ne samo da e ga reiti, ve i da
e ga iscrpno predstaviti. Jer termini, iako moda
neophodni kao pokretai knjievnog ispitavanja, svojom prirodom usmerenom ka jednoznanosti najee
prikrivaju pitanje samog predstavljanja, duboki
problem reprezentovanja nejednoznane tvari od koje
se sastoji pesnitvo, i ne samo pesnitvo. Prikrivajui
ovaj problem to je uvek i problem vlastitog govora
tehnika i terminologija u knjievnoj teoriji sama
dodaje greku na greku, odnosno uestvuju u prvom i
verovatno najveem grehu govora o knjievnosti, u
grehu redukcionizma6.

Antoine Compagnon: Le dmon de la thorie (Paris, 1998).

23

Druga iluzija kojoj se teorija u XX veku esto predavala bila je iluzija epistemoloke autonomije knjievnosti. Knjievnost poseduje estetsku autonomiju,
ali ne i saznajnu. Podela kod Veleka i Vorena, u
institucionalno glasovitoj Teoriji knjievnosti, na
ekstrinsine i intrinsine tipove pristupa, pri emu bi
spolja, izvan granice nauke, ostajala propitivanja knjievnog dela koja se tiu njegovih socijalnih, psihikih
ili autobiografskih vidova, moda je mogla imati
propedeutiku, a to znai i ekstrinsinu funkciju,
naroito u veku u kojem je misao o knjievnosti esto
postajala rtvom bilo ideolokih (staljinistikih ili
nacistikih) doktrina, bilo vulgarizovanja od strane
sociologije, psihologije ili biografskog redukcionizma.
Ali kako se u samom itanju koje je osnova svih
naih iskustava, svih naih saznanja o knjievnosti
stalno susreemo sa onim to je udeo socijalnog, ili
upliv psihikog, odnosno upueni smo, s vremena na
vreme, na istoriju autora, bauk podele na spolja i
unutra prestaje da nas plai im odbijemo mogune
vulgarizacije i redukcije, koje, u pravom znaenju, ni
ne mogu predstavljati istinski argument za zatvaranje
saznanja u sebe samo. Knjievni govor, i kao leksis i
kao logos, ima za jedan od osnovnih predmeta i pitanje
razgranienja onoga to je unutra i onoga to je spolja,
bilo da su to smisao i znaenje, znaenje i znak, oratio
i ratio, odnosno dijegeza i dijanoja; te se granice postavljaju da bi se potom inioci razdvajanja prenosili
preko onoga to su razdvojili, ukrtali izmeu sebe,
ponekad opkoljavali ono to treba da njih same opkoli,
i u veini sluajeva razgraivali ono to su sagradili

24

kako bi iznova uspostavili polje vlastite igre sa


sreditima i rubovima7. ta je zbilja spolja a ta unutar
knjievnog teksta, o tome odluuje tekst, a ne saznanje
koje mu uvek stoji spolja, iako ga prati, i koje knjievni tekst, na nivou saznajne jednoznanosti i epistemoloke pouzdanosti, uvek iznova razgrauje upravo kao
jednoznano i pouzdano svojom nejednoznanou i
dinamikom. Podela na spoljanje pristupe i unutranje
izuavanje ukazuje najvie na strah metafizike, uglavnom novovekovne epistemologije da se jezik saznanja ne pomea sa predmetom i jezikom onoga to
se saznaje, a najpre da se tzv. racionalni, diskursivni
modus nauke kao monologa ne pokae kao samo jedan
od momenata knjievnog i dijalokog govora, da se,
jednostavnije reeno, proza nauke ne otkrije kao jo
jedna od perspektiva knjievnosti. Nauka o knjievnosti i teorija e se radije prepustiti samokritici, istoriji
osporavanja i zamenama svojih paradigmi, nego to e
se izloiti korenitim kritikama od strane same knjievnosti, to jest kritici od strane onog tipa miljenja
koje je bez sumnje nejednoznano i koje teorijski ideal
saznajne jednoznanosti vidi kao vlastito osiromaenje, a ne kao put ka otkriu.

7
Slobodni smo da uputimo na razmatranja tog problema u
naoj studiji Moderno shvatanje knjievnosti (Beograd, 2002), 740.

25

II
KNJIEVNOST IZMEU POETIKE I
TEORIJE

1.
Res quarum disciplina est: stvar koja se moe
nauiti. Obe discipline teorija i poetika, sredinje za
znanje o knjievnosti govore o stari koja se moe
nauiti. Teorija to ini predoavajui nam ta pesnitvo jeste koje predstave o njemu imamo, i kako do
tih predstava dolazimo; teorija je posmatranje, gledanje, uvianje stvari onakvih kakve one jesu. Utoliko je
teorija sredinja jer bez odreene predstave o stvarima
kakve jesu, bez uvida u pojavnost njihove pojave, ne
bi bilo bi drugih disciplina, poput kritike, ili istorije.
Makar teorija ostajala neizreena, podrazumevana, pa
ak i potisnuta, bez nje nema nikakvog pokuaja prikupljanja i ustrojavanja znanja o literaturi, i to treba
imati u vidu kad god se govori o samoj literaturi.
U stvari, teorija iz istog izvora crpi svoju prednost i
svoj nedostatak. Prednost je da pokuava da govori o
biu svog predmeta onako kako se ono javlja za svako
pretpostavljeno saznanje. Njen je govor u isti mah ka-

26

tegorijalan i metodski. Kategorijalan je utoliko to


govori o svom predmetu kao o najvioj klasi pod
kojom su obuhvaene sve nie vrste, oblici i primeri;
metodski utoliko to nastoji da se izdigne iz nasuminih zapaanja i da svoje uvide uspostavi u poretku
koji bi se mogao ponoviti. U isti mah, u tome lei
nedostatak teorije: pored predvidljivosti, ona uvek
govori o itavoj klasi dela, nikad o pojedinanom;
poredak ponovljivosti njenih znanja, prema kojem
vrednuje istinitost svojih uvida, upuuje i na stalno
bavljenje sobom, to esto moe delovati odbojno. Pre
spekulativna nego akribina, teorija kao da zanemaruje
singuralnost pesnikog dela, odnosno, ako je uzima u
obzir, to je kako bi se samo bavila njenom optom
funkcijom: naelna i sredinja, teorija iz bliskosti
filozofiji crpi svoj temeljni naum.
S druge strane, poetika takoe ima zadatak da nam
govori o stvarima koje se mogu nauiti, ali iz teoriji
suprotnog, reklo bi se nadopunjujueg ugla. Ona ne
predstavlja vrstu znanja o tome ta pesnitvo jeste, ve
kako se do pesnitva moe doi stvaranjem, tanije
pravljenjem, budui da u korenu izraza poetike stoji
postajanje kao tvorba, sastavljanje, graenje. Ona se
pre zanima za genezu nego za normu, mada poetika
esto zavrava kao normativna. Ta normativnost smeta
njenoj generativnosti, jer su uvidi u vrednost oblika ili
izraza samo teorijski i stoga, strogo govorei, ne vie
poetiki vidovi znanja o postupcima koje je neko
delo moralo proi kako bi nastalo. anrovske poetike,
recimo, posmatraju rodove i vrste kao procedure, a ne
kao norme, odnosno, kad ine ovo drugo, tada svoja
znanja nalau kao uputstva, a ne predlau ih vie kao
savete: modeli, za koje se poetika najvie zanima, svoj
27

modus ponovljivosti mogu nai samo u teoriji, ali ne u


praksi. Kad poetika uspostavlja normu izvornosti
(originalnosti), ona je uzima kao diferencijalni element, kao istinu jedne vrednosti koja bi u svakom
sluaju u sluaju svakog pojedinanog dela morala
biti drukija. Za razliku od mora optosti u kojem
plovi brod teorije, poetika se kupa u nijansama i
singularnostima. Kako je onda uopte moguna kao
znanje?
Smatra se da ono to pesnici stvaraju ima nekog
izraza u znanju, da se ti izrazi mogu opisati, a da se
pomou njihovih opisa moe nauiti kako da se stvar
napravi, ako ne i stvori. Poetika u tom smislu, a za
razliku do teorije, ne posmatra ta stvar jeste, ve
pokuava da utvrdi njenu konturu, njeno razlikovanje
od drugih, slinih stvari ili od stvari iz sline vrste,
uei da postoje odreena pravila koja, ako ba nisu
sam zakon stvaranja, a ono jesu izrazi-zakonitosti
pravljenja. U meri u kojoj i ona jeste disciplina,
poetika, poput teorije, mora poi od pretpostavke mogunosti znanja, kao od znanja koje se moe nauiti. I
tu pretpostavku poetici nudi upravo teorija. ak i
sluaju tzv. autorskih poetika, onih kojima se, svesno
ili nesvesno, rukovodi pesnik prilikom koncipiranja
svog dela, polazi se od odreene pretpostavke o tome
ta bi knjievno delo morala biti, to jest ta uopte
knjievnost jeste a tu predstavu poetici dotura
teorija. Poetika potom predstavu teorije modifikuje
prema zahtevima koje dalje ne nalae kategorija bia
dela, nego pojam njegovog postajanja. Dalja geneza
dela, ono za ta se zanima poetika, nije metod ponavljanja znanja, nego postupak njegovog izdvajanja iz
mase drugih dela. Poetika samo moe da prati to
28

izdvajanje, koje poinje teorijski, ali svoj konaan


izraz nalazi u tvorakoj praksi.
Pogledajmo najpoznatiji primer jedne poetike, one
koja je, pod naslovom O pesnikom umeu, ostala iza
Aristotela. Brojne redakcije Aristotelovog teksta, naroito u modernosti, od renesanse pa do dananjih dana,
ostavljaju nas u uverenju da je re o koherentnom,
stabilnom tekstu. Ali ono to nam je poznato pod
imenom Poetike najverovatnije se zvalo drugaije (po
svoj prilici , kako je
obino bila klasifikovana u helenistiko doba, u
prevodu Postupanje poetikog umea, ili Rasprava o
umeu tvorbe sva tri grka izraza su vieznana), a
sam sauvani tekst je niz beleaka za predavanja, sa
mnogim lakunama i prazninama koje je Aristotel po
svoj prilici popunjavao ex tempore. Danas ga mi,
zahvaljui brojnim prireivaima, itamo kao
kontinuirani spis, to on nije, i previamo brojne
nedoumice filozofa. Od njih, jedna od najznaajnijih
pada u sam poetak i na njega ovde moemo obratiti
posebnu panju.
Naime, na poetku Poetike Aristotelu oigledno
nedostaje kategorija pod kojom bi obuhvatio raznorodne pojave koje se odnose na ono to znamo pod
imenom pesnitva. U stvari, za taj opti pojam o kojem
filozof hoe da misli uvek je u filozofiji poetni
problem pronai opti pojam, odrediti mu sadrinu i
granice nedostaje i ime. Aristotel kae da su stvari o
kojima se sprema da govori unekoliko jo bezimene,
annumoi, anonimne, da nema zajednikih ili optih
imena ili imenica (onmasai koinn). S jedne strane,
dakle, u pitanju je niz raznorodnih dela koja se ne
odazivaju na isto ime, ili, ako to i ine, ne ine uvek na
29

ispravan nain, pa se u pesnitvo ubrajaju i stvari koje


tu ne moraju spadati (Aristotel navodi primere muzikih dela koje se guraju u pesnitvo, iako tu ne spadaju,
ili istoriografskih spisa koji, ako su pisani u stihovima,
takoe bivaju ubrajani u pesnika dela, mada
neopravdano). S druge strane, termin pesnitvo je
kod starih Grka bio preirok: poihtik je oznaavalo
kako pesnitvo u modernom znaenju verbalne imaginativne umetnosti, tako i sve to se moe napraviti od
strane oveka poihtj je bio pesnik, ali svako ko
pravi neto, stvara vetaki, artificijelno, od kovaa do majstora za izradu inuva. Postepeno e se ustanoviti izraz tecn poihtik za dela pesnike verbalne umetnosti i Aristotelova zasluga, kroz Poetiku, tu
je moda bila presudna kao i blizak izraz
grammatik, koji je, opet, pokrivao sve to se pie ili
se moe pisati (otprilike kao slovenska re slovesnost).
Latinska re litteratura koju Kvintilijan i drugi latinski
retoriari jo uvek uzimaju u irokom smislu svega
napisanog ili ak i same pismenosti, nema onaj status
koji e dobiti mnogo kasnije na poetku hrianskog
srednjeg veka ovaj je izraz sinonim za paganske,
bezbone spise, pa se u Psalmima u prevodu tzv. Vulgate moze nai i quioniam non cognovi litteraturam
introibi in potentias Domini, poto mi nije znana
literatura stupiu pod okrilje Gospoda, dok je za
Tertuliana litteratura naprosto paganska, mnogoboaka mitologija oko ega e se dosta patati i
renesansa koja e ime poezije as razumeti u njenom
modernom znaenju, a as kao duhovnu orijentaciju
koja nadilazi imaginativno podruje, sve dok se preko
izraza bonnae litterae od XIV veka to oznaava
poznavanje dobrih spisa, odnosno onih koje vredi
30

itati i, kasnije, preko bonnes lettres i belles lettres,


od XVI veka, ne doe do beaux-artes, i, konano, u
drugoj polovini XVIII stolea, ponovo do izraza
literatura kao imena za knjievnost imaginacije. Na,
moderni pojam literature je otuda sasvim skoranji i
star je jedva dva-tri veka, a to govori mnogo o istoriji i
promenama u shvatanju onoga za ta je evropska
kultura imala stari, antiki naziv pesnikog umea
kao umetnosti tvorenja ne nuno ogranienog na
verbalno polje.
Aristotel se na samoj prvoj stranici Poetike suoava
s pitanjem imena i, samim tim, sa problemom kategorijalnosti predmeta o kojem hoe da govori. ta je,
drugim reima, pesniko umee, tecn poihtik, ta
sama poihtik? ta je pesnitvo? O tome se mora
prethodno doneti teorijska odluka, a ona se donosi
imajui u vidu filozofske zahteve za oblikovanje
pojma, odnosno kategorije. Poetika otuda poinje kao
teorijski spis. Ona e ostati teorijski spis i na svim
onim mestima gde Aristotel, neposrednije ili posrednije, bude pravio aluzije na raun svojih filozofskih i
teorijskih prethodnika, najvie na raun Platona, kad,
recimo, bude govorio o pojmu mimesis (ta je kategorija u prvom redu filozofska, i nikako nije ograniena
samo na pesnitvo). Poetika e postati poetika onda
kad bude prela na svoj ui predmet, na tragediju, ali
ne uvek: glasovita definicija tragedije kao oponaanja
zavrene, dostojne radnje itd., ili uenje o katarzi, jo
uvek duguju mnogo toga teoriji ili teorijama, od
etike do psihologije a poetika bi se, u stroem i uem
znaenju, ticala pre svega postupaka koji bi
obavezivali pesnike ako ele da se upuste u stvaranje
tragikih dela. Budui da Aristotel sam pojam pesnika
31

uzima jo uvek u antikom znaenju kao prireivaa


ili redaktora ve postojee mitoloke grae antici i
dobrom delu srednjeg veka, sve do pojave Dantea i,
potom, renesansnih pesnika i mislilaca, naelno je
strano shvatanje pesnika kao onoga ko stvara takorei
iznova i ni iz ega, a takva e predstava biti u temelju
modernog razumevanja autora kao originatora,
kasnije kao genija eminentno poetiki slojevi i delovi u samoj Poetici odnosie se najvie na generike
forme verbalnog stvaranja, a ove forme budui da su
opteg karaktera, i kao takve obavezne po svom pojmu
filozofiji imae i ulogu ponovljivih obrazaca ili
matrica. Ukoliko su ti obrasci ve ostvareni u delima
koja se smatraju za visoko vredna, uzorita, poetiki
sloj u Poetici doprinee razumevanju Aristotelovog
spisa i kao normativnog traktata, kako e on i biti itan
kroz tolike vekove, sve do tzv. sloma normativnih
poetika sa zalaskom klasicizma u XVIII stoleu.
Ovaj kratak podsetnik na istoriju pojednih pojmova
treba samo da nas vrati na sredinje pitanje, na odnos
teorije i poetike u poretku naih znanja i shvatanja
knjievnosti. I kod Aristotela, iji je monoloki obrazac silogistikog argumentovanja postavio normu za
vievekovno praktikovanje znanja u zapadnoj kulturi,
potiskujui raniji dijaloki ili jo stariji aforistiki
modus saznavanja preko rasprave ili preko uvida, postoji jedna prikrivena borba, ponekad sa vie, ponekad
sa manje napetosti, izmeu onoga to je teorijsko i
onoga to je poetiko. Sama kategorija pesnitva i
pojmovi potrebni da se ta kategorija razloi nastaje
izmeu te dve discipline, izmeu generalizacija i metodinosti teorije, s jedne, i singularnosti i tehnikog
vida knjievnosti, s druge strane. Tom izmeu emo
32

sada posvetiti panju, posmatrajui ga ne vie iz


klasinog, unekoliko naelnog, koliko iz posebnog,
modernog ugla.

2.
Litterae reliquaeque res, quarum est disciplina
tako zapravo glasi Kvintilijanova reenica iji je priblini smisao: za ta postoji uenje, to e biti naueno. A ipak, iako postoji neko uenje koje se zove
teorija, i mada ima neko znanje koje se zove poetika,
sa izvesnou moemo rei da, kad je o knjievnim
stvarima re, niko jo nije iz takvih znanja postao
pesnik, niti sasvim nauio kako da tvori stvari koje
potom knjievno i jesu. Ono to uimo, to nije pisanje,
nego itanje, ukus primanja a ne dar stvaranja. Od svih
zakona koji se mogu pripisati pesnitvu, ovaj nalazi
svoju potpunu primenu: uimo itati, znanje se tie
ukusa, i mada nam je jasno da nam ta itanja-znanja
mogu pomoi ne samo da razaberemo ta je pesnitvo,
ve i da ga moda stvorimo mada nam, dakle, mogu
pomoi ne samo u teoriji, nego u praksi oslonac
samo na ta znanja kao na dovoljna pravila ili neophodne razloge ne mora nas odvesti do pravljenja same
stvari. Drugim reima, ako je istina neke knjievne
stvari u tome da je ona stvorena, povrh, posle ili s onu
stranu svih znanja, teorijskih ili poetikih o njoj, onda
je istina o knjievnosti na neki nain izmeu teorije i
poetike, izmeu u onom smislu u kojem neto lei izmeu a da ga obe strane oko njega ne pogaaju do
kraja. Moj naslov ima pre svega taj smisao, ali ima i
jo jedan, na koji u odmah prei.
33

Naslov naeg skupa*, naime, zadatak na koji treba


da se odazovemo svojim prilozima, glasi: Interdisciplinarnost teorije knjievnosti. Razumem da se tim
naslovom ne pretpostavlja jedino disciplinarnost
teorije, kao jedne od glavnih ili moda, sa odreenih
stanovita, i same glavne oblasti naih znanja, ve vie
od toga. Jedno inter, izmeu samih disciplina naeg
znanja treba osvetliti, pre svega teorijski, kao neto to
preostaje, ili izostaje, to je viak same knjievnosti, a
manjak njenih disciplina: neto, dakle, to one ne
pogaaju kao takve, i to ne sluajno, ne usled manjka
svojih koncepcija, nego usled samih tih koncepcija,
zbog sebe kao zamisli znanja. Interdisciplinarnost u
ovom pozitivnom i produktivnom znaenju predstavlja
ukazivanje na nedovoljnost naih disciplina kao
disciplina. Ma koja disciplina bila u pitanju, ma koji
bili njeni temelji, metodi i dometi, postoji neto kae
naslov interdisciplinarnosti to jo treba otkriti,
saznati, opisati, objasniti, moda i proizvesti, neto
dalje, vie, drukije i izmiue. Ima neko mesto, a to je
mesto izmeu izmeu naih teorijski i istorijski
postavljenih saznanja oko ega se vredi baktati. I
vredi se o tome pitati, reklo bi se, ma do ega se dolo,
i u ma koju od ve postojeih disciplina uspeli da
uklopimo ostvareni uvid: inter u ovom smislu
pretpostavlja jedan beskrajni razgovor izmeu naih
znanja i same stvari, izmeu naih disciplina i njenog
predmeta, izmeu nas i knjievnosti.
*

Rad je prvobitno pisan za potrebe skupa o Interdisciplinarnosti teorije knjievnosti beogradskog Instituta za knjievnost i
umetnost, i njegova skraena verzija objavljena je u zborniku sa
tog skupa. V. Interdisciplinarnost teorije knjievnosti, prir. M.
uti (Beograd: Institut za knjievnost i umetnost, 2001), 133-137.

34

U tom smislu, moj je podnaslov ui, skromniji


pokazatelj velikog pitanja istaknutog glavnim
naslovom, pitanja o odnosu znanja i pesnitva. Trei
smisao izraza izmeu, koji elim ovom prilikom da
istaknem, tie se takoe odnosa znanja i pesnitva.
Ako zapravo ima neeg to prevazilazi naa znanja u
bitnom smislu izmicanja, a to mesto ne elimo da
napustimo i proglasimo ga pukom varkom, tada ima i
neke istine izmeu znanja i knjievnosti. Samo, ta
istina je teko dohvatljiva. Ona je teko dohvatljiva ne
usled toga to je ne dohvatamo kako valja, ve usled
same njene naravi: kad je dohvatimo, uvek od nje
ostaje viak nepoznatog; kad uhvaeno uklopimo u
disciplinu, sama e disciplina biti unekoliko promenjena i saobraena onim to smo uspeli da saznamo,
ali viak koji preostaje nae saznanje da nam je neto
izmaklo, uvid u to izmicanje omoguen samim preobraajem naeg prethodnog znanja predstavlja novo
zapoinjanje saznanja. Novo zapoinjanje saznanja ne
liava se prethodnog, ve, zarad dodira sa onim to
izmie, preobraava prethodna saznanja tako da se ona
iznova mogu usmeriti na cilj, na pokuaj dodira.
Nisu ovi preobraaji postojeih disciplina u nove
oblike uvek mirni, niti je kretanje saznanja kontinuirano i glatko. Postoje prelomi, skokovi, nesinhronizovani ritmovi i ne retko prekidi, praznine u znanjima, za
koje najvie to moemo, na osnovu samih konstitucija
disciplina naih znanja o knjievnosti, jeste da im
priznamo status izmeu, status istinitosti, kako
bismo iz drugaijeg ugla, ili iz nove konfiguracije,
pokuali da im pristupimo. Ne misli da tamo iza,
odakle se nita ne uje i gde se nita ne vidi, i nema
niega, poruuje Nie. Ime interdisciplinarnosti bi zato
35

bilo naziv za jedno kretanje znanja koje se jo nije, a


moda nikad ni nee, uobliiti u disciplinu, ali koje
ima mo promene i snagu novog poetka. To je ime
istine koja se jo ne zna, nepoznatog kao mesta istine
do koje jo nismo stigli. Inter ovakve interdisciplinarnosti upuuje nas na izmeu kao na neko
usred, gde jo ne zatiemo nita, ali gde nita nije
prazno i puko nita, ve mesto gde se istina nepoznatog dodiruje sa istinom poznatog: izmeu toga odigrava se sluaj knjievnosti.
Postavka koju elim da obrazloim tie se tog
mesta izmeu. Uiniu to iz ugla discipline, ne ove
ili one, ve iz onog to ih konstituie kao znanje, kao
nauku, shodno trostrukoj igri predmeta, metoda i
rezultata. Kad to kaem, mislim na igru u pomalo
vitgentajnovskom smislu jezikih igara, gde pravila
igre zapravo nisu poznata sve dok je ne odigramo.
Nevolja s naom igrom, igrom izmeu znanja i pesnitva, dvostruka je, jer je pesnitvo bez sumnje vrsta
jezike igre, a znanje raspolae promenljivim pravilima u svom zahvatanju nepoznatog. Na primer: za
razliku od drugih disciplina znanja, jedna knjievna
disciplina ne formulie na jednostavan, jednosmeran,
pa ni jednoznaan nain odnos predmeta i metoda.
Ovde od toga ta smatramo predmetom naeg prouavanja recimo da li je to stih, ili pria, ovaj ili onaj
anr, ili ovo ili ono istorijsko stanje zavisie svakako
i konstrukcija metoda pogodnog da se taj predmet
opie; ali ta metodska konstrukcija itekako ume da
unazad, naknadno, preobrazi sam predmet. Ne mislim
da je ovo potrebno posebno dokazivati, jer svaki
knjievni istraiva ima iskustva te vrste. Kad je re o
treem iniocu svake discipline, o rezultatima do kojih
36

se dolazi, ni oni nisu izvan ove igre unapred pretpostavljenog i naknadno proverenog a to znai i
osporenog, ili barem preobraenog. Uvek ima neeg,
neeg izmeu, koje jedne rezultate zamenjuje
drugima: na je razgovor sa pesnitvom uistinu beskrajan i po tome to svoja saznanja s vremena na
vreme iznova proveravamo, to potonji rezultati itekako menjaju prethodne, ako ne neposredno, a ono
posredno, kroz drugaiji smisao. ak i u onim istraivanjima gde se polazi od vrlo pouzdanih predmeta i
metoda, kao to je sluaj sa filologijama, lingvistikim
stanovitima, versifikacijskim ili stilistikim pristupima, od formalizovanih objekata i procedura, postoji
izvesna hermeneutika horizonta izvan koje i ponovo:
izmeu koje nova postignua menjaju stara. Recepcija ne postoji samo izmeu knjievnosti i njenog
primanja, izmeu pesnitva i tradicije, ve i izmeu
tradicije znanja, izmeu disciplina. Interdisciplinarnost
je jo jedno mogue ime za ovu igru istorije, znanja i
knjievnosti.
Iz ugla mog naslova o istini knjievnosti izmeu
poetike i teorije, postavka ima vie oblika. Izreena
prema predmetu, ona kae: u igri znanja i pesnitva,
istina uvek pripada ovom poslednjem. Izreena prema
pitanju metoda, ona ima oblik pravila: ne aplicirajmo,
ve implicirajmo, ne primenjujmo, ve istraujmo.
Izreena kroz rezultat, njen zakljuak je da izmeu
znanja o pesnitvu i pesnitva kao nepoznatog uvek
valja odabrati ovo drugo.
I prvo i poslednje ve je ovla ocrtano, pa u stoga
odloiti njihovo detaljnije ispitivanje. Osvrnuu se
kratko na ono u sredini, na pitanja metoda, koja stoje
izmeu svakog predmeta i svakog rezultata. U sluaju
37

kad postoji neko dosegnuto znanje, uoblieno kao


disciplina, reklo bi se da novo, nepoznato ili drukije
moemo saznajno savladati tako to emo prethodno,
ve disciplinovano primeniti na novo. To je uobiajen
postupak, put bez lutanja, methodos u njegovom standardnom epistemolokom znaenju. Meutim, bez
obzira na ovu metodu aplikacije i njene zakone, naa
istraivanja esto jesu ametodska. To ne znai da su
nasumina ili sasvim predata sluajnosti, ve da su
esto zaobilazna, da teku mimo metodskih znanja i
pravila, kroz intuiciju, odnosno kroz refleksiju.
Refleksivno miljenje, kae Kant, svakako najvei
metodiar u povesti miljenja, predstavlja takav sud
gde se odreena sinteza znanja usmerava ka pojedinanom, singularnom, kako bi mu pronala opte: zu
dem Besonderen das Allgemeine zu finden. Ona je
obrnuta tzv. odredbenom ili determinativnom miljenju gde se pojedinano podvodi pod opte, odnosno, u
mojim terminima, gde se opte primenjuje ili aplicira
na posebno. Za refleksiju o pesnikom, gde je singularnost dela uvek ono to pripada njegovoj sutini,
metod je vodilja, ali nije prav put. Zapravo, ako ovo
traenje opteg kroz singularno uzmemo kao metodski
uput, tada nam vie pitanje nije: pod koja disciplinirana saznanja da podvedemo predmet, ve: ta se iz
predmeta moe izvesti, koje su njegove implikacije po
nae discipline, naa saznanja, nae metode.
Kantovo razlikovanje determinativnog od refleksivnog suda kljuno za projekat njegove Kritike
moi suenja (1790), a to e rei za modernu filozofiju
i teoriju umetnosti moglo bi se snano povezati sa
pitanjem odnosa teorije i poetike. Jedan teorijski sud je
u prvom redu determinativan, po tome to na osnovu
38

onih optih principa koji odreuju ta je to, na primer,


knjievnost, ukljuuje ili ne ukljuuje u tu kategoriju
ova ili ona dela. Poetiki sud je, pak, refleksivan utoliko to nastoji da promilja osobenost pojedinanog
dela. Ali, kako Kant obrazlae, jedna refleksija moi
suenja nuno pretpostavlja da u samoj prirodi stvari
postoji neko opte pravilo Kant ga specifikuje kao
transcendentalnu svrhovitost kad je re o umetnostima
iako je pretpostavka tog pravila samo subjektivna,
a to e rei pripisana prirodi stvari. Preneto na na
problem, poetika refleksija i sama pretpostavlja jedan
teorijski sud, polazei, na primer, od toga da postupci
ili sredstva pesnikog diskursa kojima se bavi imaju
svrhu u tome da se delo uspostavi kao knjievno delo;
meutim, umesto da poput teorije te postupke ili
sredstva podvede pod opte pojmove o tome ta je
knjievnost, poetika ovu pretpostavljenu teorijsku
svrhovitost ostavlja iza sebe, u nekoj vrsti rezerve,
nastojei da iz samog pojedinanog sluaja izvue mogua pravila. Razume se da ona ostaju uslovna, singularna, i takorei sluajna (jer su vezana samo za pojedino delo, iako im se moe pridati naelna vanost).
U stvari, ono to naim sudovima obezbeuje refleksija tie se ove pretpostavke o teorijskoj svrsi, a time i
o saznajnoj vrednosti, koju poetika unosi kao ono to
stoji izmeu nje, teorije, knjievnosti kao ukupnog
polja i same singularnosti knjievnog dela.
Da se svi nai sudovi bez razlike i bez posredovanja refleksije, odnosno njenog izmeu, mogu neposredno uklopiti u saznanje ili izraziti samo kao saznajni sudovi, tada ni Kantovo razlikovanje dva tipa suda,
determinativnog i refleksivnog, ne bi bilo neophodno.
Tada bi sva refleksija neophodna za prosuivanje
39

umetnosti mogla da bude i sama jedno sredstvo koje bi


se uklonilo im dosegnemo saznajne rezultate, odnosno mogli bismo refleksivne sudove do kraja redukovati na determinativne. Svakako, saznanje tako i
postupa, ali u sluaju umetnosti ono bi previdelo jednu
nepreglednu provaliju (unbersehbare Kluft) koja
stoji izmeu prirode i slobode, ulnog i natulnog,
empirijskog i apriornog itd., odnosno izmeu bia i
postajanje ili izmeu samog saznanja i stvaranja. Kad
je o umetnosti re u tome bi bila poenta Kantove
Kritike moi suenja za potonju modernost saznanje,
uprkos svoj svojoj naelnoj vanosti, igra podreenu
ulogu. Iz ugla refleksivnosti manje je vano saznajno
odrediti, deskripcijom ili determinacijom, ta umetnost
jeste, koliko kako do umetnosti doi, tj. kako nainiti,
odnosno stvoriti delo umetnosti. Stvaranje stie
prednost nad saznanjem, kao i vrednost nad istinom,
utoliko pre to je saznanje neto to takoe treba
stvoriti (na razliit, razume se, nain, od umetnosti),
kao to i istine vae tek poto im se ustanovi vrednost
(ili perspektiva: nisu sve istine jednako vane, niti
imaju istu snagu u svim perspektivama za koje postoje).
Ako se sada vratimo specifinom problemu knjievnosti vidimo da saznanje nastaje ne samo kao
determinacija onoga to smatramo da jeste, ve i kao
refleksija o onome to je nepoznato. Kant e istai, u
odeljku o tzv. uzvienom, da tu treba da postupamo
onako kako ine pesnici, a pesnici ne ine nita
drugo nego reflektuju o nepoznatom. Svakako ne o
onom nepoznatom koje je nekom od njih privatno
neznano, ve o Nepoznatom za koje se pretpostavlja
da je od naelne vanosti, da ima vrednost kao istina
40

koju tek treba otkriti. Pesnitvo je u celini posveeno


uspostavljanju vrednosti za otkria Nepoznatog, ne da
bi ono prelo u saznanje i tako bilo konano determinisano, ve da bi se izmeu poznatog i nepoznatog
uspostavila relacija, da bi se otkrie ili invencija
nepoznatog nametnuli kao ono to je najvrednije naeg
postojanja. Prekidi, rezovi, pukotine, nepregledne
provalije predstavljaju topiku nad kojom lebdi
upitnost svakog pesnikog teksta u meri u kojoj je ono
pesniko ili stvaralako, a ne samo saznajno.
Na primer ali odmah emo videti zato je to vie
od primera da li nae itanje nekog dela treba da
usmerimo tako da tee shodno unapred formulisanim
pravilima, neke teorije ili neke poetike, pa ono to se u
te ve saznanjem osvojene tokove ne uklapa, da taj
viak, ono to prestaje, odbacimo kao nerazumljivo,
nepravilno, neitljivo? Pitanje je naizgled elementarno
po tome to lii na retoriko (ne, nikako ne treba da
odbacimo bio bi odgovor ve upisan u pitanje);
ali je ono duboko elementarno zbog toga to je itanje
sama elementarna, osnovna operacija za sve nae
druge operacije ili dodire sa delom. Takoe, suprotno
retorikom odgovoru, rekao bih da ima jo jedan
odgovor, i to vrlo problematian.
Taj odgovor glasi: da, mi tako uvek inimo, nae
discipline, naa metodska itanja uvek ono to
odredbeno ne uklapaju u sebe zapravo preutkuju, proglaavaju za manje vano, istiskuju iz polja teorije kao
ono to ne pripada nekom knjievnom jeste, ili iz
polja poetike odstranjuju kao ono to je izvan pravila. Vano je uoiti neizbenost takvog postupka
koju namee svaka disciplina. A ipak, i uprkos svakoj
neizbenosti, i svakoj disciplini, itanje ita i takva
41

mesta, makar ih saznajno ne opaalo. itanje je vie


od saznanja, a ne samo vie od opaanja, od sricanja
slova i prostog hoda kroz slike, stihove ili obrte. Rekao bih da je itanje oblik refleksije, jedno nadvijanje
nas nad tekst i teksta nad nas, meusobno previjanje
svih instanci ukljuenih u rad itanja. itanje moe
imati svoje teorije, kao i svoje poetike, svoj predmet,
kao i svoja pravila, ali ih nikada ne moe imati kao
ono to se jednom zauvek naui, i potom primenjuje,
ve i otuda to snano zavisi od predmeta, od teksta,
koji je nov, drukiji, ili promenljiv, a ija pravila nisu
zaustavljiva. Ne samo u onom smislu u kojem itanje
biva uvek, kao poetika ili kao teorija kao disciplina
iznova pokrenuto im se nadvije nad novi tekst, ve i u
onom smislu u kojem kaemo da dva itanja nikad
nisu ista, pod im ne podrazumevamo ili ne impliciramo samo razliku izmeu tumaenja, interpretacija,
ve impliciramo i postojanje jedne nesvodljive, neuklonjive, u neku ruku neodredljive razlike koja postoji izmeu teksta i itanja, izmeu itanja kao teksta
i teksta koji se ita. itanje i samo jeste tekst, jeste
verzija ili prevod, prenos proitanog u misao koja
ita; ali izmeu tog teksta i teksta originala postoji
sutinska razlika, otpor originala da sebe preda verziji,
prevodu ili prenosu.
Mi, zapravo, nikada nemamo posla sa samim
originalom, ve samo sa onim prenoenjima koja ine
tivo naeg itanja, drugim reima itanje je vazda
rad izmeu poetnog originala i nae verzije,
discipline poimanja. Stoga i poetno pitanje ima li u
itanju neitljivog glasi pre potvrdno, nego odreno,
vie je od retorikog suda, a blie refleksiji jedne
kritike dela, pa time i kritici svake discipline. A time,
42

na samom kraju, ukazuje na potrebu za interdisciplinarnim izvoenjima izmeu teorije i poetike, u istini
knjievnosti koja je dovoljno neitljiva da za svaku
disciplinu ima mesta, sve dotle dok vodi rauna o
granicama svog itanja, tanije mesta koje zauzima
izmeu znanja i pevanja. Interdisciplinarnost teorije (i
poetike) itanja eto ta je naslov (ili ime) problema
naeg odnosa prema literaturi, naeg izmeu.

43

III
TEORIJA KNJIEVNOSTI

1.
eleo bih da barem jedno od predavanja ove godine posvetim pitanju o tome ta je knjievna teorija.
Zaista, ta je to knjievna teorija? Postoji li tako
neto? ta bi bilo da knjievna teorija postoji ili ne
znaio taj izraz?
Ali zato se, zajedno s pitanjem ta je to knjievna
teorija ili ta bi ona znaila, odmah postavlja i pitanje
njenog postojanja? Moda zato to je izraz knjievna
teorija a ne teorija knjievnosti neobian izraz. Ta
dva pojma, s jedne strane knjievna teorija, s druge
teorija knjievnosti, po mnogo emu stoje nasuprot
jedan drugom. Kad, na primer, Rene Velek i Ostin Voren piu svoju Teoriju knjievnosti (Theory of Literature, 1949), oni zapoinju Definicijima i distinkcijama. Prvo od tih odreenja i razlikovanja tie se razlike izmeu knjievnosti i knjievnog prouavanja:
prva je stvaralaka, umetnost; drugo, ako i nije ba
nauka, jeste vrsta saznanja ili nauavanja. I odmah,
kako bi uvrstili ovako povuenu razliku, dodaju:
Naravno, bilo je pokuaja da se izbrie ova razlika.
44

Na primer, postoje tvrdnje da se ne moe i ne treba


izuavati Poup ako se vlastita ruka ne oproba na
herojskim distisima ili elizabetinska drama ako i sami
ne piemo dramu u slobodnom stihu8. Ono to ovim
obrazloenjem Velek i Voren ele da potvrde jeste
pripadnost teorije, kao teorijskog prouavanja knjievnosti, kao teorije o knjievnosti, onome to se zove
objektivno saznanje: knjievnost jednog Poupa ili ekspira mogla bi se objektivno saznati a da ne budemo
sami subjekti kakvi su bili Poup odnosno ekspir.
Uprkos svoj specifinosti, uprkos svim distinkcijama,
knjievnost bi bila objekt za izuavanje poput drugih
stvari u svetu, imala bi odreenu disciplinu saznanja
(ako ne ba i nauku, kako kau) koja bi joj odgovarala i zato bi najpre trebalo ponuditi odreenu definiciju te stvari, knjievne stvari, koja e jamiti nju kao
objekt za saznanje. Iz te, nuno objektivistike definicije knjievnosti zapravo i potie pomenuta distinkcija: ona samo treba da je dalje uvrsti i razvije.
Kao to je poznata, Velekova i Vorenova Teorija
knjievnosti bila je uspena knjiga. Ne samo da o tome
svedoe njena brojna izdanja i prevodi, ve i njen
status: ta je knjiga zapravo po mnogo emu, sredinom
XX veka, utemeljila komparatisku kao izuavanje tzv.
opte knjievnosti. Opta knjievnost (general literature, littrature gnrale itd.), to je, jo od Van Tijema, prouavanje knjievnosti nezavisno od nacionalnog jezika na kojem se stvara prouavanje pokreta i
oblika koji nadilaze nacionalne, lokalne crte kao kad
se prouava opta poetika romantizma ili naela koja
8

Rene Wellek and Austin Warren: Theory of Literature (Penguin, 1966), 13.

45

vae za sonet ili roman. Kao takva, opta knjievnost


je eminentno teorijski pojam: on dolazi iz poetike kao
teorije knjievnih oblika i vrsta, odnosno upuuje na
principe knjievnosti9. Iz te teorijske definicije
dolazi ponovo jedna distinkcija koja je sutinska za
Velekov i Vorenov projekt, distinkcija koja ga je
verovatno najvie proslavila, a to je razlikovanje izmeu tzv. unutranjeg i spoljanjeg pristupa knjievnosti.
ak i pre nego to se spoljanji pristup, the extrinsic
approach, odredi kao prilaz knjievnosti iz ugla biografije, psihologije, sociologije, istorije ideja, a unutranji pristup, the intrinsic approach, kao prouavanje
tzv. imanentnih odlika kao to su eufonija, ritam,
metar, stil, slika, metafora, simbol, mit, modusi fikcije
ili knjievni anrovi, uz pitanje vrednovanja i istorije,
ve je bila povuena razlika izmeu onoga to bi bilo
unutar i onoga to bi bilo spolja. Spolja bi, shodno
teorijskom pojmu knjievnosti kao opte knjievnosti,
ostajao nacionalni jezik neka je vrsta, dakle, sluajnosti da su Poup ili ekspir ba pisali na engleskom
jeziku XVI-XVIII veka dok bi unutar bila naela
jezikog oblikovanja, principi kao oblici knjievnog
govora. Unutranji, imanentni pristup trebalo bi, stoga,
da obezbedi saznanje samog knjievnog dela, dela kao
takvog, dok bi suprotni, spoljanji pristup bio pod
znakom transcendovanja ove knjievne imanencije,
kao kad se, krajem XIX ili u prvoj polovini XX veka,
knjievno delo razumevalo, recimo, po obrascu pisca
i dela, iz biografije, privatno-psiholoke ili socijalnoistorijske. Sada bi se delo, pak, razumelo iz njega
samoga.
9

46

Ibid., 49.

To su lepa obeanja razumeti neto iz tog samog


ali, da odmah kaem, u znaajnoj meri iluzorna ako
se ovako rasporede, kao parovi suprotnosti, imanencija
i transcendencija, spolja i unutra, intrinsino i ekstrinsino, opte i posebno, sluajno ili kontigentno i sutinsko ili supstancijalno. Ovi parovi, kao binarne distinkcije, moda mogu biti orijentiri, ali teko da bi se
kao takvi mogli odrati pri ozbiljnijem ispitivanju. Jo
od vremena Kanta a Velek je bio pisac jedne studije
o Kantovom nasleu imanentno bi se ticalo tzv.
stvari po sebi, Ding an sich, to je, po Kantu takoe,
nemogue kao saznajni princip, jer je za saznanje
stvari po sebi zapravo neophodan idealni um, um
boga, a ne um ogranienog, konanog stvorenja kakvo
je ovek, sa svojim ogranienim sposobnostima, posebno saznajnim; zato Kant trai izvore i granice
saznanja u transcendentalnoj oblasti koja se, usled
ljudske konanosti, namee kao ovekova imanencija,
a ne obratno. U tome i lei smisao tzv. kopernikanskog
obrta Kantovog, to, izgleda, Velek i Voren, usled
njima vanijih razloga legitimisanja institucije u ije
ime piu, previaju u svojoj opoziciji imanencije i
transcendencije kao onoga spolja unutra. (Usput:
taj prostorni raspored, topologija spolja unutra,
odakle ona dolazi ako ne iz tzv. transcendentalne
estetike o kojoj Kant govori na poetku Kritike istog
uma; a tu transcendentalna estetika nikako nije ono to
e biti estetika kao teorija lepog ili kao teorija ukusa
posle Kanta, posebno kod ilera, na ta emo uskoro
stii).
Uzmimo samo problem jezika. Neko knjievno
delo, ma koje, uvek nastaje u sasvim konkretnom,
odreenom jeziku: ne samo u leksici i na gramatici
47

nekog jezika, kojem je atribut nacionalnog pruao


blie ime, ve i u jeziku koji je uvek iri od svoje
leksike i gramatike, kao sloen sklop istorijskih, pojedinanih i kolektivnih strata simbolikih, imaginativnih, retorikih, aksiolokih, pa ak i epistemolokih
obrazaca i potencijala, u itavoj masi ili magmi iskaza
koji ga ine. Jezik u kojem nastaju ekspirova dela
nije samo engleski jezik, nego je to engleski jezik XVI
i s poetka XVII veka, u kojem su ve nataloena iskustva koja nadilaze sam fond rei i pravila njihovog
povezivanja u reenice: to je, na primer, jezik koji je u
to vreme primio izraz makijavelizam tada jo nov,
sve oko ega se sabira iskustvo obrta izmeu politike i etike, iz ega e ekspir, na njemu svojstven
nain, razviti mogunosti poznate pod imenima pojedinih svojih junaka i njihovih dramskih sudbina. U
svojim simbolikim funkcijama jezik je uvek i istorijski a ne samo sistemski, dijahronijski a ne samo sinhronijski. Takoe, jezik kojim ekspir pie jeste i ekspirov jezik, a to znai da su znaci i znaenja koja koristi ponekad u znatnoj meri proeti samom ekspirovom subjektivnou, pre svega njegovom imaginacijom: izraz dark lady, iz njegovih soneta, recimo, nije
proet istom subjektivnou i imaginacijom kao kod
drugih autora, ili kod drugih subjekata iz istog doba.
Ali Velek i Voren u svojoj Teoriji knjievnosti
upravo smatraju da bi istorijski ili biografski pristup
delu bili ekstrinsini, spoljanji pristupi, prilazi delu
koji mu nisu imanentni. Da bi se delo prouavalo imanentno, iznutra, da bi to prouavanje bilo objektivno, pitanja simboliko-istorijske i imaginarno-biografske subjektivacije treba staviti na stranu. Poueni iskustvom ranijeg shvatanja zadatka prouavanja knji48

evnosti, gde se razumevanje knjievnog dela redukovalo na tumaenje uticaja sredine kao istorijskog
sklopa i ivota autora kao biografske podloge, a to je
iskustvo XIX veka, oni s pravom smatraju da treba,
barem za potrebe objektivnog prouavanja, staviti na
stranu i istoriju i biografiju. Ali to ini da je i njihov
zahtev jedan istorijski zahtev.
I on je istorijski u vie ravni. Najpre, istorijski je po
tome to istorijsko-biografska ranija prouavanja XIX
veka ele da izbegnu, usled ranijeg redukcionizma.
Potom, Veleka i Vorena zanima da ustanove jednu
teoriju knjievnosti koja bi bila objektivna a objektivizam koji trae treba da odgovara novim zahtevima
saznanja onako kako saznanje postoji u institucijama
koje oni zagovaraju kao prava mesta za prouavanje
knjievnosti. Ta prava mesta jesu univerzitetske
katedre, tanije katedre za komparatistiku.10 Jedna
katedra, a naroito ona za komparatistiku, koja hoe da
se bavi ispitivanjem raznih knjievnosti, u raznim
vremenima, ima svakako potrebu da se opravda, da se
zasnuje i legitimie kao nauna disciplina meu drugim disciplinama na univerzitetu. Ona mora da opravda svoj predmet, svoje metode, svoje resurse. To je i
bio u prvom redu zadatak koji se postavio pred Veleka
i Vorena: opravdati bavljenje knjievnou u okvirima
nauno-akademske institucije. Objektivizam bi bio
vrsta odgovora koji kae: ako dokaemo da su nai
10
Oni se, u predgovoru za drugo izdanje knjige iz 1955. godine i eksplicitno pozivaju na poetno poglavlje pod anslovom Prouavanje knjievnosti na fakultetu (The Study of Literature in the
Graduate School), koje od tada nadalje iskljuuju iz knjige,
budui da je ono ve obavilo svoj legitimacijski zadatak i preneto
je u druga naelnija poglavlja. Ibid., 10.

49

metodi, pristupi i pojmovi dovoljno objektivni, onda


vie nema razloga da se ispitivanje knjievnosti stavlja
pod sumnju kao neto to nije dovoljno nauno; ono
sada moe da se stavi pod zatitu akademske instance,
pod zatitu univerziteta, kao to je to ve odavno
sluaj s drugim naukama. Teorija knjievnosti treba da
to pokae, i da opravda komparistiku nauku o knjievnosti u okvirima univerziteta sredinom XX veka.
Najzad, jo je jedan razlog istorijskog karaktera
koji odreuje profil Velekovog i Vorenovog projekta.
Ovoga puta on je donekle i biografski. Rene Velek je
evropski, nemaki Jevrejin izbegao pred nacizmom u
Ameriku; sa sobom je poneo iskustvo evopskih izuavanja knjievnosti, pre svega formalizma dvadesetih
godina i prvih pokuaja strukturalizma, onog koji kristalie rusku formalistiku misao u odreene postavke
bliske strukturalnoj lingvistici; ime Romana Jakobsona, koji objedinjuje obe struje pominje se ve na poetku Teorije knjievnosti. Tu su i iskustva nemakih
romanista, Kurcijusa i Auerbaha, koji su svojim delima takoe ve trasirali put za odreen objektivizam u
pristupu knjievnosti, prvi preko svog uenja o topici,
drugi preko izuavanja prikazivanja, mimemisa u
istoriji knjievnosti. To su sve znaajna iskustva do
sredine XX veka. Drugi autor, Ostin Voren, pripadnik
je onog to se oznaavalo kao nova kritika, new
criticism, to je anglosaksonska varijanta formalizma
koja je od poetnog bavljenja pitanjem knjievnih
vrednosti to pitanje lei u sreditu onoga to se naziva knjievna kritika dola na prouavanja vezana
za pesnitvo, na prouavanja formi, temeljnih simbola,
oblika i vidova pesnike rei. Voren je, kao i dobar
deo novih kritiara, pesnik; novokritiarsko iskustvo
50

pesnitva blisko je iskustvu ruskih formalista; i oni su


u svojim prvim teorijskim postavkama bili okrenuti
pesnitvu simbolista i postsimbolistike avangarde. S
tim linim i optim iskustvom, Volek i Voren su smatrali da treba, posle ruevina II svetskog rata, obnoviti
jedno akademsko, objektivistiko prouavanje knjievnosti koje bi, izmeu ostalog, posluilo kao obnova
onog humanizma koji se, od prosvetiteljstva pa nadalje, kroz ideju pesnitva kao naina humanizacije
oveka, vezivao za knjievnost u kojoj je traio ostvarenje najviih ideala ljudskosti.
Dakle, tu imamo jo jedan istorijski krug koji lei u
pozadini Velekovog i Vorenovog projekta. Naelni
objektivizam za koji se zalau treba da bude u skladu
sa prosvetiteljskim humanizmom. To da knjievnost
moe i treba da bude u slubi humanizma, u slubi
oveka koji se oblikuje, obrazuje i vaspitava preko
literature, to je u velikoj meri zamisao prosvetitelja i
njihovih romantiara, pre svega ilera iz Pisama o
estetskom obrazovanju oveka (1798). To je zamisao o
knjievnosti kao estetskom organu: sumirajui, u
znaajnoj meri uproavavajui Kanta, iler je u
umetnosti, a u knjievnoj umetnosti posebno, video
sredstvo, instrument kojim se ovek vaspitava tako da
estetsko bude naelo povezivanja, objedinjavanja i
usklaivanja raznih ljudskih saznanja, sposobnosti i
moi. I dok je kod Kanta, estetsko problematina osnova za ova usklaivanja (naroito u njegovom shvatanju uzvienog u Kritici moi suenja, 1790), kod
ilera je estetsko zapravo instrument sklada, ne samo
ue umetnikog ili knjievnog sklada, kompozicione
ili stilske harmonije, ve i sklada u irem smislu: sve
ljudske sposobnosti, od znanja do imaginacije, od
51

percepcije do refleksije, usklauju se preko estetskog.


Estetika je zato disciplina koja treba da nas ui i vodi u
naem obrazovanju, ona je i osnova i cilj, jer time sebe
moemo izgraditi, oblikovati, vaspitati, usavriti i
uzvisiti kao skladna, potpuna, celovita bia.
Velek i Voren e ovu ideju prosvetiteljsko-romantiarske estetike kao discipline sklada, a to znai
celovitosti, zadrati u svojoj Teoriji knjievnosti kao
implicitno naelo. Tzv. imanentni pristup, uz njegov
objektivizam koji treba akademski da legitimie
komparatistiku, zapravo se dopunjuje idejom da je
takav pristup u isti mah i onaj koji delo izdvaja kao
celinu, kao celinu za sebe: imanencija dela nije samo u
tome da se u tekstu pojedini delovi razumeju iz
relacija koje imaju, pre svega, jedni prema drugima,
shodno ideji strukture kao unutranjeg sklopa relacija,
nego i u tome da se ovo razumevanje delova, elemenata koji se inae uvek mogu, iz ugla objektivizma,
izdvojiti iz jednog dela i posmatrati kao naelni
elementi knjievnosti uopte uvek izvede iz ukupnog
sklada, iz celine dela. Objektivizam za kojim se traga
u Velekovom i Vorenovom projektu teorije knjievnosti tie se pre svega celine dela, tj. estetskog sklada
kao celine. A to je u isti mah i ogranienje tog projekta, njegova odreenost horizontom prosvetiteljskoromantiarskog projekta estetike kao discipline usklaivanja ili sinteze totalizacije preko sklada.
U emu je to ogranienje? Ono je viestruko.
Najpre, imanentni pristup, sa svojim objektivizmom,
moe da izdvoji u ravan principijelnih elemenata ili
formi razne knjievne postupke i svojstva, razne elemente knjievnog govora, od elemenata dikcije i
ritma, pa do povratne simbolike i toposa. Teorija
52

kakvu predlau Velek i Voren to omoguuje i na tome


se zasniva dobar deo njenog akademskog potencijala.
Ali to izdvajanje u ravan teorijskih pojmova i kategorija a posao teorije je upravo ovo izdvajanje elemenata
na ravan kategorije ve samim tim prekida sa idejom
jednog dela kao harmonine sinteze, kao celine. Bez
obzira na teorijsku metodiku koja ide u pravcu
kategorijalnosti elementa, svaki od elemenata ima
svoju imanentnu funkciju ipak samo u okvirima dela u
kojem postoji. Imanentizam objektivistikog tipa, pa i
kategorijalnog, teorijskog tipa kri vlastito naelo
upravo naelo imanencije onda kad transcendira
granice jednog dela; a on tu granicu prelazi svaki put
kad izdvaja, transcendira element u naelnu odliku, u
kategoriju. Ne moe se tako ostati pri elementima kao
kategorijama koje su transcendentne delu, jer vae za
mnoga dela, za itave klase dela, u naelu za sva dela
koja se ubrajaju u knjievnost, s jedne strane, a s druge
strane ponovo zastupati princip jedinstva dela kao
estetske sinteze; jedno ne ide s drugim.
Posledice ove interne potencijalne kontradikcije u
Velekovom i Vorenovom projektu mogu biti krupne.
Izvedene do kraja, one kau: ili imamo elemente kao
teorijske elemente knjievnosti, dakle teoriju knjievnosti kao teoriju o naelima, o naelnim elementima
knjievnosti, ili, pak, imamo estetiku kao uenje o
harmoninoj celini, o delu kao o skladu elementa. Kod
Veleka i Vorena, kao i kod znatnog broja prouavalaca
knjievnosti koji dele zajedniki projekat imanentnog
objektivizma u teoriji, problem e se reiti tanije:
zatvoriti i privremeno otkloniti najee tako to
emo i celovitost dela proglasiti, uzeti za jedan od
elemenata, samo to emo mu dati prvenstvo u kojim
53

bi se ostali elementi, poto smo ih izdvojili u teorijske


kategorije i kao takve obraivali u naem ispitivanju,
nazad vratili prema delu, rekonstruiui sada njegovu
celinu iz teorije kao estetsku celinu. Teorija bi, sa
svojim imanencijama, objektivizmima, metodima, bila
sredstvo za estetsko potvrivanje dela. To moda ne
zvui loe kao izlaz iz tekoe poetne sukobljenosti
teorije i estetike, ali je tako neto mogue realizovati
samo ako celinu redukujemo na jedan element, ako je
takoe razumemo kao teorijski pojam, tj. obraujemo
kao jo jednu jednoznanost. Meutim, upravo je
estetika i zamiljena, kod prosvetitelja i romantiara,
kao neto to je projekt sinteze, a to znai sklopa i
povezivanja raznog, razliitog; nema potrebe za
estetikom kao sintezom ako je u pitanju jedno, jednoznano i ne-razliito. Otuda sintetika rekonstrukcija
celine u estetskom vidu iz teorijskog transcendiranja
imanentnih elementa knjievnosti u kategorije ostaje
samo privlano obeanje; ali obeanje u pogrenom
pravcu.
Takoe, posledica istorijske obaveze Velekovog i
Vorenovog projekta sa teorijom imanentnog pristupa
unutar horizonta prosvetiteljsko-romantiarske estetike
jeste jo jedno ogranienje koje se tie istorije knjievnosti u samoj njenoj raznolikosti. Naime, estetski
humanizam koji je trebalo obnoviti naroito posle II
svetskog rata, kako su po svoj prilici verovali Velek i
Voren, i ponovo objektivistiki legitimisati, poiva na
ideji o sintezi kao estetskom skladu. Ali ta emo sa
delima u kojima princip sinteze povezivanja, uvezivanja elemenata nije to i princip jedinstva, celine,
totaliteta? Ve je romantizam znao za tzv. fragmentarno pismo koje nije neskladno, iako nije celovito;
54

avangardna e to naroito eksploatisati. Ili ta ako, ve


u samom prosvetiteljstvu ne, naravno, onom koje
pripada ilerovskom krugu estetske humanizacije nastaju dela koja svedoe vie o raskolu ljudskih potencija, o raskolu subjektivnosti, nego o skladu, poput
Didrovog Ramoovog sinovca (1761), ili, posebno, dela
markiza de Sada s kraja XVIII veka? A ta e se
knjievna praksa koja upostavlja u delu privremene,
nestabilne celine kako bi njima naglasila kontrast raskola u subjektivaciji nastaviti kroz XIX i naroito XX
vek, kroz dela Klajsta, Hofmana, Gogolja, Dostojevskog, Ibzena i Strindbega, Kafke, Prusta i Dojsa. Dok
je iler jo mogao sanjati o Bildungsromanu kao o
romanu estetske humanizacije i ostvarenja, kroz
pesnitva i sredstvima pesnitva, ideala humanizma,
Dojsov Portret umetnika u mladosti (1915) daje
drukiju sliku i ulogu samog Bildungsromana: umetnik nije bie koje sa sobom postie sklad, ve se pre
razdvaja u sebi, odvaja od sveta, odbija da slui ma
kojoj humanizaciji, estetskoj, etikoj ili religioznoj.
Ono na ta hou da skrenem panju jeste da projektu
Velekove i Vorenove teorije pripada samo deo dela,
redefisan kanon knjievnosti, jedna parcijalna istorija
koja moe da prui primere i da preko njih udovolji
ogranienju tog projekta za estetskom rekonstrukcijom
celine kao sklada iz teorijskog transcendiranja imanentnih elementa knjievnog tkanja.

2.
ta je, da se vratimo pravoj temi ovog predavanja,
onoj o kojoj sam hteo da kaem nekoliko rei pre nego
55

ta sam zapao u ove digresije, ta je to imanentni,


intrinsini, unutranji pristup knjievnosti? I u emu se
on sutinski razlikuje od spoljanjeg? Kad ovako
pitamo, onda razlike sutinske nema. Ne barem u
onome to kau Velek i Voren. Svaki pristup, bio on
po njima spoljanji biografski, socioloki, istorijski u
nekom drugom kljuu (a na ovo istorijsko u se jo
malo potom vratiti) ili bio on unutranji onaj,
dakle, koji bi ispitivao metar i ritam, stil ili topiku,
anrove ili kanone uvek je spoljanji. Kako to? Pa
tako to, ako je re o teorijskim kategorijama, one
uvek stoje izvan dela, pripadaju govoru koji nije
knjievni; uvek se pojedine odlike iz nekog dela ili iz
grupe dela uzimaju kako bi se prenele u govor koji je,
u odnosu na knjievni govor samog dela, njemu neimanentan. Pod uslovom, naravno, da pod imanentno
knjievnim nainom govora podrazumevamo onaj
govor kojim neko delo govori, to delo kao ba kao
knjievno delo. Svaki drugi govor, svaki drugi pristup
nije u polju imanencije knjievnog dela.
Nekoliko napomena odmah, uz ovu tvrdnju koja se
tie topologije:
1. Bez ozbira to su svi govori koji govore o nekom
delu, za to delo, u ime tog dela, njemu neimanentni,
spoljanji, nisu svi govori o delu podjednako spoljanji. Postoji vei ili manji stupanj, vea ili manja
distanca u odnosu na govor dela i u odnosu na samo
delo. Neki su blie delu, neki daleko, a stupanj udaljenosti zavisi od vie inilaca. Na primer, jedno teoloko
razumevanje nekog knjievnog dela, kakvo je, recimo,
Knjiga o Jovu iz Starog zaveta, jer je re o govoru o
knjievnosti iz ugla teoloke teorije i preko teolokog
diskursa i njegovih kategorija, u ovom sluaju ne mora
56

biti dalje, iako je posredi spoljanji pristup, od govora


o tome istom delu iz ugla metrike, koja je u ovom
manje vana. Pojedina socioloka tumaenja tzv.
antikolonijalnih romana mogu biti blia tom tipu
romana od rasprava o tipu njegove metaforike, esto
ionako iz repertoara tzv. optih mesta. Pojedine
biografski orijentisane analize, ukoliko su dovoljno
pametne a takve jedino i valja uzimati u obzir recimo Rusoovih Ispovesti (1765-70) mogu nam vie rei
o tim Ispovestima, nego osvrt na anrovske kanone
koji su prethodili tom delu, koje Ruso obnavlja, ali
koje i radikalno transformie. I tako dalje. Ne odreuje
sam tip pristupa bliskost delu, ve neto drugo
vetina da se jedno teorijsko razumevanje, pa i
interpretiranje, priblii onom iskustvu na koje se
uopte oslanja svako nae iskustvo knjievnosti. A to
se iskustvo, koje je jedino unutranje, imanentno,
intrinsino za delo, zove itanje.
2. Moemo dalje rei: stupanj udaljavanja u odnosu
na delo, i na itanje kao iskustvo dela, utoliko je vei
ukoliko je pristup preko pojmovnog, kategorijalnog
govora reduktivniji. I to vai za ma koji pristup, ma
kako on bio unapred klasifikovan, kao spoljanji ili
unutranji. ta obuhvata pomenuta reduktivnost?
Ako pogledamo kako Velek i Voren odreuju zadatak
prouavaoca knjievnosti (the task of the student),
videemo da se odreuje ovako: On mora da prevede
svoje knjievno iskustvo u intelektualne termine, da ga
asimiluje u koherentnu shemu koja mora biti racionalna ako treba da bude saznanje (He must translate
his experience of literature into intellectual terms,
assimilate it to a coherent scheme which must be ra-

57

tional if it is to be knowledge.11). Moemo se upitati o


ovom zapovednom tonu, o dva mora i jednom treba, koji iz ugla autoriteta, onoga-ko-zna, saimaju i
orijentiu, jer je cilj, telos koji upravlja ne samo
zadatkom prouavaoca, nego i ovim imperativnim
saimanjem jasno imenovan kao saznanje, knowledge.
Nigde se autori Teorije knjievnosti nee upitati zato
bi tako valjalo postupati sa knjievnou, zato bi je
trebalo imperativno potiniti saznanju. Umesto njih, o
tome je ve odluila institucija iji su oni funkcioneri,
ustanova saznanja u liku univerziteta, fakulteta za humanistiku, odnosno katedre za komparatistiku. Uopte,
univerzitetskim profesorima, kojima je posao da prenose saznanja, po pravilu retko pada na pamet da se
upitaju o smislu tog saznanja, tj. o horizontima vlastitih institucija; da knjievnost nije moda uopte pisana
kako bi se prevodila u saznanje institucionalno-akademskog tipa, nego iz drugih razloga, koji nisu to i
razlozi saznavanja, ta je misao profesorima strana, jer
je strana institucijama iji su propovednici, zastupnici i
uvari. A knjievnost nije pisana zato da bi se prouavala na nekoj katedri; ili barem ovaj profesor ovde
sumnja da su to imali na umu ekspir i Kafka.
Meutim, Velek i Voren dosta precizno odreuju,
iako se ne pitaju o smislu tog odreivanja, pomenutu
reduktivnost govora o knjievnosti. Cilj reduktivnosti
je saznanje, a ono se postie imperativima koji imaju
nekoliko odlika ili koraka. Najpre se pominje prevoenje, prenos ili transfer iskustva, u tzv. intelektualne
termine. ta su to intellectual terms? Moemo to takoe prevesti, te intelektualne termine, u razumljive
11

58

Ibid., 7.

znake, odnosno, na drugom kraju mogueg spektra


ekvivalencija, u pojmljiva odreenja; terminus je
mea, granica, beleg na kraju koji prua pregled neke
celine, ono to pritee stvar da se ne prelije, takoe
zakljuak ili zavretak. Prevod na intelektualni termin
ve bi bilo neto to se prevodi kako se dalje ne bi
prevodilo, to se pritee kako se ne bi dalje prelilo,
ono to namee kraj. Po mnogo emu je to izraz za
antitetiku aktivnost, kao to je i odreena tautologija
intellectus je sposobnost razumevanja, razuma, pa e
se ovaj deo Velek-Vorenove definicije zadatka prouavanja knjievnosti iz ugla epistemoloke institucije
ponoviti neto kasnije, kad se bude zahtevala asimilacija u koherentnu shemu koja mora biti racionalna:
razum tu treba da podri samoga sebe, kao intelekt,
svojim ogranienjima-terminima, i kao racionalnost,
svojim koherencijama-shemama. Proces redukcije
knjievnog iskustva, daleko od toga da je jednostavan
kako bi imperativi ove definicije predstavljali, i sastoji
se stoga od prenosa, ograniavanja, razuma koji se poziva na razum, od asimilacije, shematizacije, nametanja koherencije kao forme, to znai od formalizacije,
a sve u cilju saznanja.
Velek i Voren itav taj proces mogu pravdati
analogijom sa drugim poljima saznanja, to u nastavku
odmah i ine, spominjui istoriara slikarstva, muzikologa, sociologa i anatoma. Ovaj niz od etiri profesije
treba da opravda problemske antinomije i tautologije
iz definicije zadatka prouavanja. Ali analogije, ako
zaboravimo njihovu naelno malu vrednost za
pouzdanost saznanja, i koje bi moda i mogle, pod
prethodnim uslovom, jo funkcionisati u sluaju
istoriara slikarstva i muzikologa, tee to mogu u slu59

ajevima sociologa i, naroito, anatoma. Jer iskustvo


knjievnosti, ako se sastoji od itanja, dakle od posla
sa knjievnim tekstom, a ne od parafraza ili analognih
posrednih pristupa, bitno je razliito nego posao nekog
anatoma. Dugo je izgledalo sasvim prirodno da se o
ma kojem iskustvu govori kao o naelno prevodljivom
ili prenosivom u pojmovni govor, toliko prirodno da se
taj naturalizam ne naputa ni u dananje doba. Ali ako
pogledamo barem dvojicu autora koji su ispitivali taj
prenos, tj. sam postupak gradnje pojmova, ako itamo
rani Nieov spis O istini i lai u izvanmoralnom smislu
(1873), odnosno Huserlove fenomenoloke analize u
Idejama za jednu istu fenomenologiju i fenomenoloku filozofiju (1913), videemo da su pojmovi u
naelu neto vrlo posebno, i da su daleko od toga da se
poklapaju sa terminima kao krajnjim odrednicama.
Za Niea je pojam neto vrlo neprirodno: svaki
pojam nastaje kroz izjednaenje nejednakog, jeder
Begriff entsteht durch Gleichsetzen des Nichtgleichen;
na tzv. poriv prema istini, na osnovu kojeg se
hvalimo, naroito u moderno doba, kao bia koja su po
svojoj prirodi upuena na saznavanje, der Trieb zur
Wahrheit, pri emu je intelekt glavno orue za
saznavanje istine, taj poriv ne postoji drugaije nego
kao naa slabost. A slabou se ne treba hvaliti, jer se
mi, ljudska bia, prema Nieovom nepogreivom
uvidu, radije varamo i laemo nego to smo spremni
na istinu. Intelekt je pre sredstvo samoobmane, orue
jednog preruavanja, pretvaranja, a kao sredstvo
odranja pojedinca, razvija svoju glavnu snagu u mimikriji, als ein Mittel zur Erhaltung des Individuuums,
entfaltet seine Hauptkrfte in der Verstellung. Treba

60

paljivo proitati poetne stranice iz Nieovog spisa12


kako bismo u njegovom opisu geneze pojmovnog
saznanja kao izvesnog saznanja, onog istinitog na koje
bi valjalo da se oslonimo, razumeli katastrofalne razmere samoobmane kojoj se predaje moderno doba,
doba nakon kartezijanstva, kad god uzima kao svoj cilj
nauno znanje u obliku konceptualne terminologije.
itav sloen sistem prenoenja i zamena je na delu kad
se rei prenose u ravan pojmova, a potom pojmovi uzimaju kao izrazi istine; stvari tu nisu prirodne ili
samorazumljive, a najvaniji Nieov prigovor protiv
naturalistikog epistemologizma modernosti moda je
sadran u onom durch Gleichsetzen des Nichtgleichen
u tome da pojmovi, kroz jednaenje nejednakog, saznajno odbacuju ono to nije jednako, nego razliito, a
vrednosno mediokritizuju nameu ocenu osrednjosti
za sve to je izuzetno, to izmie prethodno postavljenim pravilima, to se otima redukciji.
A knjievnost se upravo otima redukciji. Huserl je
na drugi nain opisao proces geneze koncepata. Njega,
kao matematiara-filozofa i neokartezijanca, zainteresovanog za filozofiju kao strogu nauku, manje
zanima Nieov opis katastrofalnih posledica terminolokog mediokriziranja i izlaz u odreenoj diskursivnoj disperziji; on hoe da spase projekat moderne
nauke, polazei od dijagnoze da je taj projekt zapao u
ozbiljnu krizu i da ga treba preispitati sve do njegovih
temelja. ta su temelji? Ponovo su to konceptualne
redukcije raznog na isto. Huserl ove redukcije prihvata
kao neminovni uslov, kao zakon ili kao horizont ge12

Friedrich Nietzsche: ber Wahrheit und Lge..., KSA I,

875 ff.

61

neze pojmova. Naime, da bismo jedan pojam, recimo


geometrijski pojam kruga, mogli uzeti u njegovom
idealnom vidu, u njegovoj idealnoj, tzv. ejdetskoj
sutini, kao ist oblik koji u sebi zadrava vlastitu
istinu nezavisno od spoljanjih okolnosti od toga u
ijoj je svesti, mojoj ili tuoj, ili nezavisno od toga da
li je praktino ili drukije upotrebljiv ili ne treba
staviti u zagrade, redukovati celokupno stvarno
iskustvo, treba sve ono to nam se inilo prirodno
skloniti na stranu. Svi stvarni krugovi na ovom svetu,
sam svet kao krug za sve krugove, dakle sve to
doslovno, pa i metaforiki postoji mora se redukovati
da bismo dospeli do ejdetskog kruga, do ideje kruga.
Jer svi drugi krugovi samo su aproksimacije i kao
takve pribline, nedovoljno tane, varljive predstave
ideje kruga. Zato to nisu dovoljno strogi i treba ih
svesti, ukoliko elimo da nam matematika ili geometrija bude vodilja u poslu ponovnog utemeljenja
naunog saznanja i naunog filozofiranja.
ta se dobija u zakljuku Huserlovog ogromnog
posla fenomenolokog ienja i pokuaja deskripcije
istih oblika svesti? Dok se u Idejama ili, ranije, u Logikim istraivanjima (1900), Huserl jo dri ove neminovne redukcije neidealnog na idealno, u jednom od
zavrnih spisa, pod naslovom Poreklo geometrije
(1936-7), Huserl dolazi do sledeeg: idealni krug, kao
pojam kruga dobijen iz same ideje ili sutine kruga,
poiva na neemu to je znak za krug, na oznaci koja
ga uvek iznova vaspostavlja ili rekonstruie u njegovoj
idealnosti. Pojmovi, dobijeni iz ideja, nisu u svom
temelju ili na kraju svih krajeva mentalne slike
onako kako obino zamiljamo region ideja, idealnih
sutina ili istina ve idealna, mentalna, duhovna
62

rekonstrukcija pojmova polazi od jedne konstrukcije


koja ima svoju poslednju osnovu u oznakama. Izraz
krug nije samo pisani, fiksirani znak za neku mentalnu
sadrinu koja mu prethodi, pa bi on zato bio izvedeni,
sekundarni njen predstavnik, koji bi se kao takav dao
redukovati; mentalna slika kruga, kao idealna sutina,
rekonstruie se poev od pisanog znaka, od oznake, pa
je ona u sekundarnom, izvedenom stanju; misaoni
sadraji imaju za temelj pismo, oznake, jezik, a ne
obratno. Odnosno, mentalne predstave su i same vrsta
pisma. Pojedini paljivi itaoci Huserla, poput, na
primer, aka Deride u studiji Glas i fenomen (1967),
odatle izvode zakljuak: ako hoemo rekonstrukciju
idealnih sutina, ejdetskih sadrina, onda to moemo
dobiti po cenu redukcije sveta na nae mentalne
predstave, to se, manje vie, znalo jo od Dekarta, ali
se nije ba prihvatala i priznavala cena koju treba da
platimo, a cena je itav svet, sve to nas okruuje kao
neidealno, aproksimativno itd.; ali kako je tu cenu
nemogue platiti (dobili bismo misaonu istinu ali
izgubili stvarni svet, pa i ono u emu ivimo), i kako
mentalni idealni sadraji nisu, uprkos svemu, poslednji
temelj, rekonstrukcija poiva na jednoj konstrukciji
govora. Govor je poslednji temelj, a ne um. ta ostaje
izmeu ove eljene, idealne rekonstrukcije, i konstrukcija u koje nas unapred gura jezik? Neka vrsta razgradnje, ili dekonstrukcije itavog tog polja u kojem se
kreemo izmeu uma i jezika.
Tako se, hteo ne hteo, Huserl na kraju, u zakljuku,
poklapa sa Nieovom dijagnozom o intelektu koji nas
vara jer ga zapravo iznutra postavlja i grade mehanizmi govora. S jedne strane, jezik prua mogunost
za nae iskustvo, za njegovu raznovrsnost, za to da
63

naa ula mogu imati posla sa stvarima kao stvarima,


pojedinanim, singularnim; ali s druge strane, jezik
omoguuje da jedno od naih ula one koje se zove
intelekt, i kojem je filozofija uvek u naelu odricala
ulnost ima posla sa stvarima i kao skupovima,
redukujui njihovu singuralnost u optije klase, u pojmove i u kategorije. Redukcija singularnog u generalno uvek je praeno okretanjem lea ulnosti; intelekt
bi kao ulo, nae misaono ulo, bio ulo koje se okree
od ulnosti na drugu stranu, neka vrsta neulnog ula,
ili neka vrsta ula za neulno. Kakav je posao jezika
kod tog ula bez ulnosti, ula za neulno? Pa, da
umesto stvari kao singularne, kao ove ili one konkretne stvari, uzima u obzir znak za tu stvar, da na
osnovu njenih potencija to su potencije jezika
krene na put stvari kao forme, da formalizuje,
uoptava, generalizuje, univerzalizuje. Taj put se zove
pojmovno ispitivanje istine stvari, filozofija ili teorija.
Jezik intelektu prua mogunost za ovakav posao, pravac za takvo kretanje ili putovanje. Za prenos, prevod
ili trranslaciju iz polja singularnog u apstraktno.
Teorija se dugo odreivala kao takav put
formalizacije, translacije, prenosa ili prevoda into
intellectual terms, kako kau Velek i Voren. U svojoj
definiciji zadatka teorijskog prouavanja knjievnosti
oni ne kau nita drugo nego to kae sama institucija
teorije knjievnosti kad se uzme iz ugla akademskog
sticanja saznanja o knjievnosti. Ve rekoh da toj
instituciji ne pada na pamet da se zapita o tom uglu ili
cilju; ona ga pretpostavlja kao svoj temelj. Vi moete,
u naelu, biti dobar poslunik te institucije, bilo kao
njen uenik ili njen nastavnik, moete prevesti
iskustvo knjievnosti u intelektualne termine, ali to
64

vam uopte ne garantuje da ete, iz tog prevoda, moi


da steknete sposobnost da neto knjievno i napiete,
odnosno stvorite. Na tip institucija i o tom problemu
uti. On ga i ne vidi jer to njegova slepa taka. Budimo otvoreni: mnogo je mladih ljudi koji poinju da
studiraju knjievnost kako bi i sami stvorili neto to
e biti knjievnost. Ali studije knjievnosti su po
mnogo emu mesto koje takvu elju ometaju poev
od toga to ete ovde vie asimilovati gomile optih
mesta, s kojima malo ta moete poeti ako hoete da
napiete pesmu, priu, dramu ili knjievni esej, pa do
toga da e vam memorisanje intelektualne, teorijske i
ostale knjievno-naune terminologije nametnuti teret
koji moe obmanuti da je re o stvarno-praktinom
umeu, umesto da je re samo o pojmovno-teorijskom
znanju. Znai li to da je studiranje knjievnosti uzaludno? Da, mada ne sasvim: asimilicija optih mesta
moe pomoi da ih ne ponavljate, dakle moe biti
negativan uslov za neto pozitivno, to vie ne zavisi
od znanja, nego od stvaranja, kao to pojmovnoteorijski baga moe posluiti za tip orijentira u
ukupnom, teko preglednom i naelno neogranienom
polju iskustva. Ali izuavanje knjievnosti koje bi
otvorilo kod ljudi njihov dar da rizikuju nova knjievna dela, to nije uenje kao memorisanje, ve pre
ispitivanje i preispitivanje svog iskustva kao knjievnog iskustva i svakog drugog knjievnog iskustva kao
svog za ta instuticija akademskog knjievnog nauavanja nije naelno zainteresovana.
Zato se, na kraju svoje knjige, Velek i Voren
opredeljuju da kao njen zakljuak, o tome ta je zapravo cilj akademskog knjievnog nauavanja, navedu
tzv. knjievnu istoriju. Oni, naime, kau: literary
65

history. To bi bio cilj njihovog objektivizma, njihova


knjievna teorija bi bila sredstvo da kako valja proemo istoriju knjievnosti i postanemo znalci knjievne
istorije. Velek i Voren, pak, nigde nee rei literary
theory osim sluajno, kao sinonim za izraz koji je po
njima doslovno opravdan a koji glasi: theory of
literature, teorija knjievnosti jer nigde ne mogu
rei, ve iz razloga svog objektivistikog usmerenja,
literary science, knjievna nauka ili slino, ve samo
science of literature, nauka o knjievnosti. Ovo o je
konstitutivno. Pa ipak, na kraju, u finalu svoje Theory
of Literature, oni e pokuati da razlikuju a history of
literature od a literary history. Pogledajmo pokuaj
tog razlikovanja, jer je pouan.
Pouan jer nas uprkos svim ranijim imperativima
prouavanja i nauavanja kao prenosa prevoda,
formalizacije, shematizacije, ukratko konceptualizacije
i redukcije dovodi pred neto to je opiranje, otpor
redukciji. Najpre, na samom poetku svog 19.
poglavlja Velek i Voren pitaju: Is it possible to write
literary history, that is, to write that which will be both
literary and history? Oni podvlae re possible, to bi
bio dobar naglasak na mogunosti jednog odnosa
izmeu literary i history, odnosa koji bi ukljuivao u
sebe oba ta lana: Da li je moguno pisati knjievnu
istoriju, to jest, pisati ono to bi bilo i knjievno i
istorija? Ali odmah u nastavku, Velek i Voren
analiziraju itavu listu razloga zbog ega je to, ako ne
ba ne-moguno, dakle impossible, a ono jako teko.
Meu tim razlozima, na primer nemamo vremena da
ulazimo u njih sve nalazi se i onaj koji dolazi iz
jedne anistorijske tradicije, onaj koji kae da je
knjievnost neto to je van istorije, ili barem unutar
66

istorije ali tako da je se odrie kao promene (Velek i


Voren, naime, uzimaju tradicionalno poimanje istorije
kao onoga to se menja, i to menja zakonito, kauzalno,
slino organskim promenama u prirodi). Bilo bi dobro
analizirati taj razlog, jer on nije samo vodio jednom
anti-istorizmu, odricanju mogunosti istorije kad je re
o knjievnosti, i ire o umetnosti, ve bi nas analiza
takvog razloga protiv istorije mogla dovesti pred
pitanje o tome zato se umetnost, knjievnost takoe,
uporno, istrajno opire vlastitoj istorizaciji.
A ona se tome opire jer Velek i Voren, uprkos
svojem poetnom pitanju o mogunosti knjievne istorije (koja bi bila i knjievna i istorija), zapravo sve
vreme u nastavku govore ponovo o istoriji knjievnosti, objektivistikoj istoriji. Za njih dotadanje istorije
nisu bile dovoljno knjievne jer su knjievnost
tretirale kao socijalni dokument, ili kao fakt kulture,
kao injenicu ire istorije, a malo kao knjievnost, to
e rei kao umetnost. To e rei, njih dvojica e biti
zadovoljni jednom istorijom knjievnosti ukoliko je to
istorija koja govori o knjievnosti kao knjievnosti,
ukoliko svoj objekt tretira u skladu sa postulatima tzv.
unutranjeg pristupa iz njihove knjige, ukoliko to bude
istorija formi, oblika, anrova, stilova ili motiva.
Time nije ni najmanje dat odgovor na poetno pitanje poglavlja o knjievnoj istoriji, nego na pitanje o
istoriji knjievnosti. Teorija je ve oformila, kategorizovala i metodski uobliila svoj objekt knjievnost
i sada daje naloge istoriji. To, da bi u istoriji knjievnost mogla postojati samo preko pojedinanih dela, i
samo kroz iskustva itanja, takoe pojedinanih
dakle, jedno razumevanje knjievnosti kao singularnosti koja se opire aproksimaciji, formalizaciji i
67

generalizaciji to se na kraju ostavlja po strani.


Nimalo zavrna skica istorije knjievnosti kod Veleka
i Vorena nije vie jedna knjievna istorija kao to ni
njihova Teorija knjievnosti nije nimalo jedna knjievna teorija. im se knjievnost pretvori u predmet saznanja, im se on izbrie kao predmet stvaranja,
knjievno iz toga iezava. itav sistem zapovednog
tona, koji u celini proima knjigu Veleka i Vorena,
slui da prikrije ovo ieznue. To je pedagoki ton
institucije koja, kako bi sebe oformila kao ustanovu
saznanja, i tako se legitimisala pred kulturom univerzitetskog trita, mora da prisvoji sebi i efektivno poniti
instituciju same literature kao autonomnu instituciju.
ta na kraju ostaje od velike binarne opozicije
unutranji / spoljanji pristup? Ostaje da je uvek re
o spoljanjem pristupu, im je re o institucionalnim
interesima. Odnosno, ako uzmemo u obzir ovaj zakljuak, ostaje put na kojem se jasnije vidi meuzavisnost
ili prepletenost ovih lanova opozicije to onda
remeti tu opoziciju kao temeljnu, i daje joj samo
orijentacionu vrednost koja vie nije presudna to
jest, preostaje da se uvek iznova analizira otpor literature koji se pokazuje u svakom njenom premetanju iz
statusa predmeta stvaranja u status predmeta saznanja.
Neto to bi se zvalo knjievna teorija moe nastati
samo kroz uzimanje u obzir tog otpora.

68

IV
KNJIEVNO U TEORIJI

1. Pojam teorije
Ponimo jo jednom. Neko izlazi i kae:
knjievna teorija je spekulacija o tome ta je knjievnost. Time daje jednu definiciju knjievne teorije. Ali
kako bi ta definicija neemu mogla posluiti trebalo bi
da znamo ta je njen srednji, posredni lan: spekulacija. Izraz spekulacija bi, kad bismo ga razumeli,
pruio odgovor na pitanje ta je knjievna terorija, a
onda bi knjievna teorija pruila odgovor na pitanje ta
je knjievnost. Dakle, treba saznati ta je to spekulacija. Ali gde emo to saznati? I ta ako, moda, ovde
srednji, posredni lan spekulacija uopte nije nikakav odgovor, ako taj izraz zauzima mesto pitanja, ako
je on, drugim reima, takoe pitanje pred pitanjem ta
je knjievnost?
Ponimo odatle. Naime, razlikovaemo empirijski
dogaaj vezan za knjievnost on je uvek doivljaj ili
iskustvo pojedinanog knjievnog dela, iskustvo
osnovano na itanju, a itamo uvek neko, ovo ili ono
delo, a ne knjievnost kao takvu kao i refleksiju
koja prati to iskustvo, koja ga razvrstava, diferencira,
69

ureuje, klasifikuje, od postupka ili nivoa same


spekulacije, one ravni ili polja miljenja gde se iskustveni doivljaji i refleksivne diferencijacije obrazuju
shodno izvesnim optim klasama, tanije kategorijama. Teorija je u naelu spekulativna, to je razlikuje
od drugih, katkad razliitih, katkad slinih oblasti
miljenja; ona, kad je re o knjievnosti, ne posmatra
svoj predmet kao obian skup raznorodnih dela, nego
kao optu klasu, kao kategoriju. Ova kategorijalna
orijentacija teorije njena je prednost prednost u tome
to trai opte crte knjievnog fenomena kao takvog,
tzv. literarnost literature kao to je i njena mana
najee opaljiva u apstraktnom govoru koji uzima za
svoj idiom. Ali ono to esto zbunjuje, ak i strunjake
za knjievnost, ne mora biti toliko apstraktna ravan
njenog govora, koliko njena sklonost da taj govor
neprestano preispituje, to ostavlja utisak da se teorija
vie bavi sobom nego onim to uzima kao svoj
predmet. est je taj prigovor teoriji: da se manje bavi
knjievnou a vie sobom. I jo ee neopravdan
prigovor: jer, teorija se mora baviti sobom, ali ne sebe
radi, nego stoga to sebe gradi i, videemo, razgrauje u odnosu prema knjievnosti, u odnosu izmeu
sebe i knjievnosti. ta sve to znai koje su, naime,
vrednosti, pa stoga i granice teorije ostavljam za
drugu raspravu. Ovde mi je najpre stalo da bacim
neto jae svetlo na pojam savremene knjievne
teorije.
Drugim reima, ovde u se pre svega baviti problemima same teorije, upravo onako kako ih imenuje
naslov: teorije kao savremene savremene pre svega
sebi, a ta je savremenost u njenoj istrajnoj problematizaciji svojih zakljuaka i kao knjievne po tome u
70

kojoj meri, kako uopte, i ako ne, zato onda ne, neka
teorija moe biti knjievna. Time sam rekao barem
dve stvari. Najpre, savremenost iz mog naslova nije,
ne u prvom redu barem, jedna istorijska odrednica; ne
bavim se nekim pregledom knjievnoteorijskih
stavova u ovom trenutku istorije (na poetku XXI
veka), nego problemom same teorije onako kako ona
vidi sebe u jednoj simultanosti koja je neophodna za
njenu samorefleksiju i njenu spekulaciju; usled simultanosti svoje pozicije ona iz istorije, blie i dalje,
uzima za stvar rasprave sa sobom teme koje su
pojedine konkretne teorije, najvie one iz blie, a
ponekad i dalje prolosti, uobliile ili predloile kao
reenja njenog problema. Re je zato o savremenosti
koja je fluidna jer se konstituie kroz ponovljena pitanja, pre nego kroz sukcesivnu hronologiju odgovora.
Potom, teorija se esto mea sa znanjem, kritikim,
istorijskim, filolokim, poetikim, estetikim: ali teorija ima za problem i konstituisanje znanja u njegovom
modernom vidu kao metodskog znanja; a teorija koja
bi pokuala da se priblii knjievnosti na optoj ravni,
na nivou kategorijalnosti svog predmeta, trebalo bi da
to uini i na nivou postupka otuda da bude pre
knjievna teorija nego teorija knjievnosti. Ovaj drugi
problem teorije, da odmah dodam, iri nego modernost
metodskog saznanja, vezan je za razvrstavanje govora
na one koji su, jo od antikih vremena, smatrani
podobnijim za predstavljanje istine od onih koji su se
mogli igrati istinom. Pitanje o tome da li je mogue
ustanoviti teoriju kao knjievnu zato bi moralo da se
pozabavi pitanjem odnosa predstave i istine, igre i
govora tamo gde je to pitanje na znaajan nain otvo-

71

reno (i bilo onda zatvoreno), u koncepcijama filozofskog logosa antike, tj. kod Platona.
Moe uditi da se savremena knjievna teorija bavi
Platonom. Ali ako manje udi to se ona bavi Nieom,
Hajdegerom, Frojdom, a naroito Lakanom, Deridom,
de Manom ili Delezom ovim poslednji su oito ve
iz skoro neposredne savremenosti onda je to iz iluzije hronologije; teorija se bavi neposrednim savremenicima zbog toga to su oni na nove naine otvorili
problem platonovskog, a to znai metafizikog logosa,
koji je konstituivan za ideju teorije i danas, simultan
njenom projektu, tako da jo uvek sutinski odreuje
njenu savremenost, ugraujui u nju najvanije otpore
njenom postajanju knjievnom. A zanimanje autora
ove knjige jest da teoriju pokua da zamisli upravo kao
knjievnu. Naime, ovde nee biti ne samo pregleda
raznih teorija, njihovih istorija nastanka, razvoja, smenjivanja, ve ni njih kao dovrenih sistema. Pre e me
voditi pitanje o tome kako se teorije prave neka vrsta
poetike teorijskog diskursa. Pretresaemo teorije tamo
gde one misle da funkcioniu, a zapravo zapinju, i na
tim mestima gde se javljaju teorijski problemi u pravom smislu (a to znai kao tekoe, kao zadaci, i kao
izgovori za sada ostavljamo ovo tree znaenje problema po strani, videemo zato i ega je problem izgovor) predloiemo odreene zamisli. Kako se stvaraju prave teorije, eto naeg pitanja, kako bismo
usput sainili par teorija, i o tom pitanju, i o samim
teorijama. I videli zato je problem doi do onoga to
bi zasluilo da ponese ime knjievne teorije.
Kako se, dakle, prave teorije? Kako i odakle
nastaju, koje elemente podrazumevaju, ta iziskuju za
svoj oblik, osnovu, dejstvo? Bilo bi to pitanje grae.
72

Ali pitanje kako se prave teorije tie se i problema


savremenosti, na drugi nain nego maloas. Ono upuuje na jedan rascep u savremenosti, na savremenost
kao rascep. Obrnuto od uobiajene navike, savremenost ume sebe da konstituie i kao nesavremenost, kao
vreme koje, ako hoe sebe da predstavi i shvati, mora
od sebe da se odmakne, da precrta svoju neposrednost,
da radi protiv nje i protiv predstave o njoj, pa i o sebi.
Savremenost nije tako jednostavna kao to se misli.
Dozvoljiva li naa teorijska savremenost da se postavi
pitanje teorije na ovaj nain? Jer ako se tako postavi
onda time kaemo i otprilike ovo: otkriemo kako se
teorije prave, znaemo koji su inioci i oblici potrebni
za njih, praviemo ih ili stvarati kad i kako poelimo.
Tada bi se savremenost, ova naa, ali i ona koja neposredno dolazi, bila jedno vreme proliferacija, invencija
teorije. Meutim, isto to pitanje moe nam nagovestiti
i da, obrnuto, teorije vie ne moemo otkrivati, jer je
otkrivena tajna njihovog ustrojstva, mehanizma, dejstva. Nae vreme bi bilo onda vreme nemogunosti
daljeg nastanka teorije, vreme u kojem se teorija kao
misaoni i saznajni projekt iscrpla. Jo teorija, jo
mnogo teorija ili, pak, ne vie, uopte ne vie teorija
to je dilema pred koju nas pitanje uvek moe dovesti.
Teorija je moda, po svom vremenu koje ne mora
biti nae, kojem mi moemo pripadati usput, sluajno
ili iz daljine, upravo jedno vreme izmeu otkria i
tajne. Ili: izmeu tajne i otkria. Jedno otkrie, jedna
invencija, pa i invencija teorije, invencija u teoriji,
moe imati vie likova. Meu njenim figurama dve
stoje kao opreni, krajnji polovi te konfiguracije
nepoznatog: s jedne strane invencija kao patentirani
mehanizam, kao mehanika za prozvodnju miljenja,
73

znanja, pojava ili dela, figura poev koje mislimo ili


znamo da mislimo da sve znamo, pretpostavke,
osnove, naela ispoljavanja i delovanja kada se
invencija javlja kao program koji treba realizovati; i, s
druge strane, invencija kao tajna, kao nepoznato koje
treba otkriti kao nepoznato, bez unapred napisanog
programa, izvan svega to je dotle miljeno, znano,
pretpostavljano ili zasnivano invencija iz tajne i
invencija kao tajna. Mogue je da su ove dve krajnje
figure invencije kao dva njena trenutka, kao vreme
koje je konfigurie, a preko toga ustrojava nae
miljenje i znanje. Teorija bi se smestila u polju izmeu tih figura. Ona ne bi imala zadatak da bude
neposredna invencija, ne bi sebe izjednaila ni s
prvim, niti s drugim polom, ve bi imala zadatak da
obrazloi kretanje izmeu, da ispuni kolebanje smera,
oscilaciju vremena. Niko ne oekuje od teorije da
prui programe, da d patente ili recepte za stvaranje
dela, knjievnih dela; knjievna teorija nije tehnologija
knjievnosti, ona nije metod u tom smislu, ona svoju
metodinost brani time to se legitimie kao kategorijalna misao, a kategorijalna misao nema posla sa pojedinanim delom, pa otuda ni neim to, pojedinano,
treba stvoriti.
Ali od teorije se, bez obzira na njenu legitimaciju
a njena je legitimacija uvek sporna, po vie od jednog
osnova oekuje da presretne invenciju u njenoj tajni,
u tajni stvaranja izvan programa ili recepta: ako nita,
a ono da prui razloge zato i kako bi neka knjievna
invencija mogla biti knjievna, uvrstiti se, priznati ili
legitimisati kao knjievnost. Teorija bi, makar i
preutno, morala neto znati o tome ta je knjievnost,
makar to ne morala rei u jezicima na koje su druge
74

teorije navikle u govorima pojmova, na primer,


uprkos kategorijalnosti koju projektuje kao svoj zadatak morala bi, naime, znati kako da sretne neznano,
nepoznato. Od teorije se zato i ne oekuje i oekuje,
ona u sebi obuhvata i moment poetike i moment
kritike, ideju kako praviti i merilo kako prepoznati ili
oceniti, i ta dva momenta, koja se ponekad presecaju a
ponekad udaljuju, zahtevaju jo jedan, moment konfigurisanja kretanja izmeu tako postavljenih obrnutih
ciljeva, figuraciju i postupke koji bi jedino moglo doi
iz onoga to je predmet neke teorije, iz onog to je
knjievno ili se pretpostavlja da moe poneti to ime.
Teorija, uprkos onome to se misli o njoj kao o znanju
ili kao delu, mada problematinom delu nauke, ima
potrebe za tim da bude knjievna, da se osloni na
iskustva onoga to tek treba da otkrije ili sretne.
Moglo bi se to i drukije, moda jednostavnije
kazati: ta bi se dogodilo teoriji, spekulaciji o tome ta
je knjievnost, kad bi se u razmatranju tog pitanja
posluila sredstvima kojima se slui knjievnost
dakle invencijom, figuracijom, fikcijom, imaginacijom, igrom istine, naracijom, dramatizacijom, metaforizacijom, parabazom, paradoksom, svim ovim i jo
mnogo drugim to spada u knjievni prosede, ne uzimajui taj prosede kao ukras ili dodatak ozbiljnom,
naunom diskursu, nego kao postupak otkria za
pitanje ta je knjievnost, kao vrstu procedure, takorei metoda? Moe li knjievnost biti ne samo predmet
za logos, nego i izvor logosa, makar taj drugi, knjievni logos bio jako razliit od onoga na koji nas je njegova istorija navikla u dugoj tradiciji metafizike posle
Platona? Platona, koji je imao svoje teorije logosa, od

75

kojih su neke u znaajnoj meri bile upravo knjievne?


Sluaoca ili itaoca moe da zaudi ovakvo
polazite. Naroito ako je kao student po kolama
navikao na kurseve gde se poetika, kritika, estetika
ili retoriko-stilistika znanja predaju pod imenom
teorije. Ali njega ne treba da udi zbrka nastala iz
kolskog sueljavanja istorije i teorije koliko ona iz
sueljavanja teorije i prakse. Ova potonja opozicija je
novijeg porekla; kod Platona, ak kod Aristotela,
teorija je jo uvek bila deo prakse, delatnost kojim
miljenje radi na sebi. Herodot belei da su theoroi bili
putnici, neka vrsta izaslanika u druge zemlje, kud su
odlazili radi teorije, sticanja uvida u postupke, religijske, moralne, politike, koje nisu mogli posmatrati
kod kue; teorija je potom postala posmatranje zarad
uvida, vrsta saznavanja, posebno kontemplativnog, a
zaboravilo se da je potekla u ideji dodira sa stranim,
udnim, neobinim, ak opasnim ili zabranjenim, tj. s
Nepoznatim ili Drugim. Kao prisvajanje Znanja, i
sama prisvojena od Znanja, teorija je pretvorena u
neku vrstu slukinje opte prakse za razne discipline,
metafizika pratilja koja treba da pomogne uspostavljanju poretka haotine ili nasumine empirije.
U trenucima kad je teorija postajala metafizika, ona se
mogla uzimati kao Znanje samo: znanje kao sklop
predstava najvieg reda, olienih u tzv. vene istine,
reprezentacija samog Logosa koji stoji s onu stranu
svakog delanja suvie uronjenog u haos prodrljivog
Hronosa. Ono to je bila ambicija svake metafizike
teorije i tu ni stari Grci nisu bili izuzetak sastojalo
se u borbi Logosa i Hronosa: Zevs e zbaciti svog oca
koji je gutao sinove, onako kako vreme prodire sve
76

svoje dimenzije, a njegova ki Atina, roena iz Divove


pobednike glave, postae zatitnica grada u kojem e
se graditi teorije, teorije koje e obnavljati pobedu
logosa, to jest ponavljati re-prezentovati ovo
potiskivanje prezenta koji, kao vreme, postoji samo u
razlici prema nekom drugom prezentu, bivem ili dolazeem, prezentu koji je prisutan samo kroz vlastito
odsustvo. Teorija je trebalo da re-prezentuje pobedu
venog prezenta, onog koji je stalno prisutan, ne samo
za druge, nego pre svega za sebe, koji je sebi sam otac,
boanstvo, um, znanje, kao i zakon, usud: kroz prisustvo sebe u sebi, taj misaoni, spekulativni, teorijski
prezent bi poneo ime Bia.
Grka metafizika je s Parmenidom otpoela
teorijsko reprezentovanje Bia kao Miljenja, sutinsku istovetnost neega to je ranije bila sveobuhvatna
Priroda sam princip postajanja, menjanja, geneze i
Uma. Fisis i Logos teorijski su proglaeni za Jedno.
Kod Heraklita, dodue, Priroda je bila sve samo ne
Isto: a naroito ne Isto s Miljenjem i, posebno, s
Govorom. Naveu samo dve Heraklitove ranije misli,
kad je teorija jo imala dodir s Nepoznatim. Priroda
() voli da se skriva, kae Heraklit. Ne misli
Heraklit na Prirodu kao na divljinu, ume, polja i
planine, tj. ono to je izvan oveka i to bi mu stajalo
nasuprot, ve na Fisis kao sveobuhvatnost, kao na
bie. Bie voli da se skriva, sveobuhvatno ili sveproimajue naelo postajanja svega to jeste sebe
sklanja, povlai, utajava. Neto jeste; ali to po emu
neto to postaje da jeste zbilja i jeste, naelo tog
postajanja, to je skriveno, zatureno, tajno. Zadatak
miljenja, logosa, u meri u kojoj je zadatak dolaenja
do istine, nije u tome da sameri svoju predstavu,
77

misaonu reprezentaciju, s onim to postaje to u


pravom smislu nije mogune, jer predstava je takoe
jedno postajanje, a dva postajanja, postajenje u misli i
postajanje u stvari, nesamerljivi su, u tu reku se ne
moe dva puta ui ve da otkrije. ta znai otkriti?
To znai doi do istine. Kada? Tamo gde neko poklapanje najvie obmanjuje, gde neki privid identinosti
prikriva duboku, sutinsku, nesvodljivu razliku. Ko to
ini? Niko do vlastito ja, ja koje govori u svoje ime
govorei za drugoga. Kako to?
Heraklitova druga uvena izreka, upravo o logosu,
govori o istini kao o igri otkria i tajne: Nemojte
sluati mene, nego logos, koji kae da je Sve Jedno.
Naizgled, Heraklit ovom kae ono to e rei Parmenid a to e sve do Hegela i neto posle njega ostati
kao princip metafizike kako su bie i logos, Sve i
Jedno, isto. Ali kae li to Heraklit? Ili Heraklit kae
neto drugo: da to ne kae on, ve Logos. Jezik
Heraklita, njegov leksis, zapravo kae neto to je
skriveno u ovoj izreci: ja kae da ne treba da sluamo
ta to ja kae, nego da posluamo ono to kae drugo
jedno Ja, koje nosi ime logosa. Gramatiki subjekt i
logiki subjekt se ne poklapaju; i vie od toga ta se
dva subjekta iskaza dijametralno razlikuju, dotle da
jedan od njih, subjekt logosa, porie subjekt leksisa.
Logos, kao subjekt, trai da se leksis, kao subjekt,
povue: neemo sluati rei koje nam govore, ve
misao koja zbori. Da li je u pitanju kontradikcija?
Takva da ne znamo vie koga da sluamo? Ili je pre u
pitanju jedna razlika, skrivena iza kontradikcije,
utoliko to se ovde logos-subjekt mora posluiti leksissubjektom, jer jedino ovaj drugi uistinu govori, kao da
misao mora da sebe postavi i ustanovi neim to ona
78

sama nije, naime da progovori kroz rei koje e odmah, u istom tom medijumu, porei u njihovom subjektu, u onome to bi one ponele kao izraz? Paradoks
kojem smo svedoci nagovetava da je sam Logos nem,
ali da svoju tajnu prikriva iza Govora u kojem e
kazati istinu koju sam ne porie, ve nalae da to
poricanje u vidu samoporicanja objavi, otkrije Govor. Istina Logosa se tako otkriva kroz samoporicanje
govora, kroz njegovo povlaenje na mesto tajne,
njegovo skrivanje. Govoru e biti postavljen zakon: da
sebe uutka kako bi kroz njega govorila misao.
I kad taj zakon prekri, miljenje e govoru oduzeti
akreditiv smisla, delegitimisati ga kao govor istine. Jer
istina nadalje pripada logosu, a ne leksisu, i ona se
moe udeliti ovom potonjem samo od strane logosa, u
meri u kojoj to logos dopusti ili da ovlaenje, u meri
u kojoj se leksis, u svojim moima, prepusti vlasti
logosa, poriui se, briui se, skrivajui se iza nekog
poklapanja sa milju ili sa stvari na koju se misli, kao
kad se senka poklopi sa stvari u zenitu pune svetlosti.
Apogej logosa naloie govoru da postane istinit onda
kad bude izraz poklapanja ili adekvacije misli i stvari,
kad kroz tu adekvaciju prui uverenja svoje saglasnosti da treba da se, kao govor, povue iza stvari kako bi
nju predstavila misao, da prihvati presudu na odsustvo
u ime prisustva logosa. Teorija istine kao predstave o
poklapanju u isti se mah raa kad i teorija o tome da su
bie i miljenje isto; zamisao prisustva, prezencije,
reprezentacije, transevaluacija logosa i devaluacija
leksisa, zakon uma i obezakonjenje svake rei koja bi
odbila da se potini predstavama tog zakona, deo su
sistema teorijske metafizike ija e se prevlast iriti od
antike do modernosti. Heraklitova pukotina izmeu
79

dva subjekta u istoj izreci pomae da nazremo neto


od pitanja koja se mogu postaviti genezi metafizike
teorije na njenim poecima.
To pitanje glasi: a ta se deava kad leksis odbije
poslunost logosu, kad rei krenu ispred misli, tako da
one vode smisao, kad odbiju da budu puka orua,
organon ili instrument znaenja? Kad vie ne oznaavaju ni ovo ili ono, ni stvar ni njenu misaonu ili
mentalnu predstavu, ve to znaenje uzimaju samo za
jedan od elemenata svoje igre, moda manje bitan
element nego to je to zvuk samih rei, kao u lirici, ili
dogaajno nizanje, kao u prii, odnosno takmienje
replika, kao u drami? ta se deava kad govor odbije
poslunost umu shvaenom kao prisustvo miljenja u
sebi, sebi uvek jednakom i postavljenom za apsolutni
identitet bia i miljenja, i prepusti se svom postajanju, retorikom, lirskom, narativnom, dramskom,
kad govor odstupi od pravila metafizikog logosa i oda
se svojoj moi, svojoj pesnikoj, knjievnoj genezi?
Kad postane stran svakoj unapred postavljenoj meri,
pa vie ne predstavlja, ni neko poklapanje, niti neko
prisustvo, ve se oda slikama igre sa sobom, igrajui
se usput i s miljenjem? I kad se vie ne odaziva na
zahteve logike ozbiljnosti, naroito onda kad svoju
neozbiljnost pone najozbiljnije da razvija? Kad
postane ili pone da postaje neto drugo nego ista
misao, i za misao neto novo, nepoznato, razliito, ak
strano? Za to novo polje, tu drukiju teritoriju u kojoj
odnos logosa i leksisa vie nije odnos gospodara i
roba, kakvi bi theoroi dostajali? Kakvi bi uvidi tu
valjali, i ko bi ih mogao formulisati? emu bi sluili,
ako bi uopte sluili? Kako bi tada mogla izgledati

80

neka teorija koja bi se suoila sa govorom koji je


postao knjievni?
Takva pitanja e postaviti Nie, a takoe, na svoje
naine, Delez, Derida ili Pol de Man. Posebno ovaj
poslednji: kako je mogue, ako knjievno odredimo
kao retoriku potenciju govora, kao trop (obrt) izmeu
rei i misli, kako je mogue misliti i znati neto o
knjievnom? De Man e to postaviti kao problem o
epistemologiji tzv. retorikog modela tropa. Vratiu se
iscrpnije na tu temu, kao i na problematiku koju su
razvijali Delez, Derida, Lakan, kao i pre njih, u drugim
registrima, pominjani Nie, uz Frojda i Hajdegera.
Ovde bih najpre kazao da je takvo pitanje pitanje o
tome ta biva kad rei krenu po strani od misli
postavio jo Platon. Znaajan deo Platonove filozofije
bavi se upravo tim pitanjem: ta biva, s miljenjem, sa
subjektom miljenja, s dravom, moralom, saznanjem,
i njihovima subjektima, ako bi se dopustila sloboda
govoru da govori a da ne slua uvek, do kraja, misao?
Dakle, ta bi bilo sa svetom uma i svetom uopte kad
bi se dopustila sloboda pesnitvu? U Platonovoj kritici
sofista, besednika, rapsoda, kao i konkurenata iz
drugih filozofskih struja, kritika pesnitva nije samo
uzgredan motiv, ve sutinski: to je kritika govora koji
se oslobodio za drukije postajanje od logikog. I nije
okolnost jedne istorijske kontigencije ili artistike
idiosinkrazije to je Platonovo razmatranje ovog
kapitalnog problema odnosa govora i miljenja koliko
filozofskoteorijsko, u znaenju ve ocrtane konture
teorijske metafizike, toliko i knjievno, u obliku dijaloga a dialogos nije samo razgovor u znaenju izmene replika izmeu dva ili vie govornika, jo manje
sporazum, ve je to metod dolaenja do istine kroz
81

govor, dia-logos to e rei i postupcima, uz


refleksiju i spekulaciju, invencije mesta i vremena,
likova i radnje, metafora i paradoksa, dramatizacije i
naracije, postupcima za koje mislim da su jednako
sutinski, kao metod, koliko i tematsko-pojmovni,
kategorijalni aparat, upravo mehanizam njegovih
Ideja. Platonova glavna Ideja sastoji su u tome da se
aparatom kategorija, idejama logosa, pobedi ili barem
predupredi slobodna igra govora, pesnitvo leksisa, ali
ta pobeda ili otklanjanje opasnosti od govora koji bi se
oslobodio metafizikog postava ne bi bila potpuna, pa
ni valjana, ako se to ne bi uinilo upravo na mestu gde
se zapliu metafizika i pesnitvo, filozofija i literatura.
Nije re, dakle, samo o tome da se demonstrira
prevlast logosa za logos, ejdetska istota Ideje, pravo
logosa na nomos, ve da se razdvoji filozofija kao
metafizika uma od knjievnosti kao besede govora, i
to upravo na mestu, i u vremenu, u kojem prevlasti,
istote i prava bivaju sutinski ugroeni od pobune,
opiranja, zamrene hibridizacije, zastranjivanja i
neodgovornosti, ne samo rei kao leksisa nego i rei
koja sebe, igrajui se i postavljajui se kao fantazma,
poinje da otkriva i kao logos. Samu genezu ove
zamrenosti, obrta i postajanja jednoga drugim,
znanog neznanim, bliskog i svoga tuim i stranim
ukratko: genezu samu treba prekiniti u vremenu
njenog nastanka ukratko: u vremenu knjievnofilozofskog dijaloga, tamo gde knjievnost postaje iz
duha filozofije, odnosno filozofija iz muzike
knjievnosti, logos iz leksisa, i obratno. I ako je italac
pomislio na moju nieovsku aluziju u prethodnoj
reenici, na raanje tragedije iz duha muzike, dobro
je pomislio; a ako se jo dosetio da bi duh mogao
82

biti ne samo logos-ideja, nego i fantazma, tj. sablast ili


prikaza, a da je muzika oznaavala kod Grka neto
vie od svirke, naime umetnost kao ono to je dar
Muza, onda se dosetio jo bolje. S tim to neu uzeti
ovo poslednje kao konaan dokaz o tome da rei mogu
prethoditi i voditi misao, umesto da ih samo slede i
sluaju, ve u se ipak detaljnije pozabaviti argumentisanjem na samom Platonovom tekstu.

2. Logos i teorija
Zbiva se to u desetoj glavi Drave, na poznatim
mestima gde se iz Drave iskljuuje pesnitvo. Ali ono
to je iskljueno i osueno u Dravi, nije do kraja istisnuto i odbaeno u Dravi: Platonova osuda pesnitva
nije jednostavna i bez priziva. A to e rei ni bez
povratka. Jedni pesnici izlaze iz polisa kako bi se u
njega drugi vratili. I ne samo pesnici: iz Platonovog
polisa izlaze jedni mislioci, kako bi u njega stupili drugi, njegova Politeia je jedno neprekidno premetanje. I
kao takva, mesto raanja teorije kao posmatranja istine
na delu. Ne bilo kakve istine i njenog dela, ve je re o
filozofu kao velikom duhu, onom koji ivi u posmatranju svih vremena i sveg bia (486a8
), o filozofiji kao
velikoj uzvienoj, velianstvenoj, nadasve plemenitoj misli, takvoj da ivi kao teorija sveg vremena,
ali i sveg bia ili sutine; valja ovde prevesti i nijanse,
poput anakolutskog koje vezuje ne samo
suprotno i razliito, nego i slino i srodno, jedno i
drugo, poput i i, odnosno ili ili, i ali, ali i, itd.
Vezati vreme i bie, kao isto i drugo, isto i isto, drugo
83

od drugoga, u spletu ili meteksi, to moe velika misao


koja je teorija, odnosno filozofija. Anakolutsko vezivanje ili splitanje razliitog u istom, gramatika koja
pretvara ono to je zavisno, podreeno, sekundarno u
glavno, ali i retorika koja se oslanja na elipsu, na rez u
smislu, nesklad u nizanju, njegov preskok, poremeaj
u reenici gde nedostaje re koja se mora dopuniti po
smislu. Anakolut je i povezivanje i nedostatak u vezi.
To je postupak miljenja koje nadomeuje izostanak
rei, ali i pantomima vremena i bia, tamo gde se
vreme javlja kao povezivanje koje razvezuje, gde
viak u biu pokazuje na svoj manjak. Izlazim oito
mnogo napred, sve do Hajdegera koji je anakolutski
mislio vreme i bie, ali to inim samo da bih uputio na
ovaj trop, na obrt u vezi misli koja pokazuje razvezanost u rei. Ali moe se, zar ne, vezati samo ono to je
bilo razvezano. No, moe li se vezati i sama razvezanost, nije li vezivanje jedno razvezivanje, veza koja
umesto da ojaava zapravo slabi, kida, prekida?
Veza je ono to zanima Platona u X glavi Drave,
veza pesnitva, govora koji je mimetiki, sa govorom
koji bi bio govor miljenja, filozofije, sa tetikim
govorom. Jer i mimetiki govor je tetiki; on takoe
postavlja, tvrdi, izlae stav. I kao takav on razvezuje.
Pesnika mimesis uspostavlja ili hoe da uspostavi
bie tamo gde ga nema, u nebiu: naslikani krevet
primer Platonovog Sokrata za takvu vrstu veze eli
da postavi bie kreveta tamo gde ne samo da nema
nikakvog kreveta, ve gde je takvo postavljanje prazno
jer uspostavlja privid. I dok stolar barem pravi stvar
koja se moe sravniti sa idejom te stvari, i odatle
proceniti u pogledu valjanosti svoje izvedbe, pesnik
pravi a u oba sluaja je re o poiesis neto to lii
84

na stvar ali to vie nije slino Ideji. I utoliko je


neslinije Ideji ukoliko vie lii na stvar slinost se
javlja kao mesto razlaza istine ideje i lai oblika. U
slinosti postoje i i , i idea ali i eidos, pa je
pitanje u tome ko ili ta kontrolie ovaj anakolut u
kojem nastaje slinost, veza i razvezanost, viak i
manjak. Ako to ine pesnici, oni kojima govor slui da
nadomeste ili ispune manjak koji se javlja izmeu
istine i lai, tada stvari loe stoje. Ali koje stvari?
Stvari miljenja, teorije, filozofije. Po sebi, ako bi se
tako uopte moglo rei, pesnike rei nisu ni dobre ni
loe: one su tu, lebde ili stoje kreui se izmeu,
izmeu istine i lai, izmeu dobrog i loeg, katkad vie
istinite a katkad vie lane, katkad i istinite i lane, to
sve znai da merilo istinitosti ili lanosti nije najvanije merilo koje na njih valja primeniti. Ali ako je
tako, onda jedan od najvanijih razloga miljenja, onaj
vezan za polis i politiku, i onaj vezan za etos i etiku,
razlog razluivanja, razdvajanja istine od lai, i dobrog
od loeg, nalae da se pesnike stvari, stvari pesnitva,
iskljue ili potisnu iz polja etikopolitike, iz polisa i iz
morala. Meutim, Platonovo iskljuivanje nije jednostavno.
Na koji nain Platon iskljuuje pesnitvo iz svoje
metafizike drave? Rei, pa i pesnike, nisu ni istinite
ni lane, besede su samo podraavanja i naknadna
slika onoga to se deava u dui, a nisu neposredna
prevara, kae Sokrat (382b). Stoga se o onome to
pesnici govore, njihovi logoi, procenjuju prema
mislima ili slikama koje im prethode, prema tome
kako podraavaju svoje teme, bogove, junake i ljude.
A to ine naroito Homer govorei neistinu:
bogovi su kod pesnika zavidljivi, junaci nerazumni,
85

ljudi slabi. Za obrazovanje vrlih dravnih podanika to


je loe, i takve pesnike tvorevine treba iskljuiti iz
drave. Bog, naime, nije uzrok svega, nego samo
onog to je dobro (380c), a bog nije laljivi pesnik
(382e).
Ali nakon to je tematski osudio pesnike, odelivi
logos kao govor u ime istine na osnovu logosa koji ga
kao misao vodi, od logosa kao govora u ime neistine
koji nije voen ispravnim miljenjem i koji stoga samo
zavodi, Sokrat se vraa pitanju pesnikog logosa po
drugi put. Ovoga puta pretresanje nije tematsko ili
prema sadrini, nego prema oblicima, nainima, prema
tipovima ili dikciji. Zato se ponovo pokree isto
pitanje, zar tematska osuda pesnitva nije dovoljna?
Ne, oito, jer je Platonovim dravotvorcima potrebno
pesnitvo koje e vaspitavati u duhu metafizike, jedno
dobro pesnitvo za razliku od homerovskog, etikopolitiki opasnog, utoliko opasnijeg ukoliko je formalno uspeno; treba prisvojiti pesnika sredstva, forme i
moduse zarad ciljeva koji e sluiti metafizici. Treba
obratiti panju na mesto gde Platon uvodi novo
razlikovanje, na topiku tog razlikovanja kao i na samu
tipologiju. Jer sada pored logosa postoji i leksis. Oba
izraza pokrivaju govor, jer oba dolaze od ,
govoriti. Pojam logosa ostaje odreen tematski, iz ugla
miljenja, kao nosilac sadrine, i podlee merilima
istine i lai. Leksis, pak, oznaava govor u svojstvu
njegovih oblika, stila, rei uzetih za sebe. Prema
onome to je ve reeno, govor kao leksis ne bi bio ni
istina ni la, u svakom sluaju ne neposredna obmana, to je Sokrat ve bio utvrdio. Kojem merilu
podlee leksis? Ima li merila koja bi vaila za njega?
Ako postoji uspean, ubedljiv ili za sebe ubedljiv go86

vor, onda bi to znailo da ima takvih merila, merila


koja se ne tiu istine i neistine, ve uspeha ili neuspeha. Ali upravo takva merila treba, po Sokratu,
potiniti merilima miljenja, pesniki leksis valja
prisvojiti shodno zadacima metafizikog logosa, filozofskog miljenja. Vei deo tree knjige Drave odvija
se u pravcu ove aproprijacije leksisa za potrebe logosa
(392d-398b).
Najpre, valja primetiti da je razlikovanje logosa i
leksisa u isti mah i jedno apsolutno razlikovanje kao
razlika misli od govora i razlikovanje koje je
relativno, sekundarno, izvedeno utoliko to to ini
sam logos razlikujui u sebi i od sebe neto to mu
pripada kao nevoljan deo. Deo koji mu je tu ukoliko i
sam tei osamostaljenju, deo koji moe da prihvati kao
vlastiti onda kad taj deo i sam pokae elju da se
potini, da sebe svede, umanji ili skloni pod okrilje
logosa. Dobar leksis je onaj kojim vlada logos; lo
leksis onaj kojim logos ne vlada, koji se logosu otima
ili ga prelazi. Taj odnos bi se mogao iskazati i ovako:
leksis koji je uspeo je neuspean, jer nije ostao pod
vlau logosa, svog oca, on je poput razmetnog sina;
takav leksis je neupean u pogledu istine, jer istinom
vlada logos. Govor koji se razvio, osamostalio, oslobodio, govor je transgresije ili ekcesa, a biti ekcesivan
prema logosu znai izai iz oblasti zakonite upotrebe
govora za raun miljenja. To bi znailo predstavljati
ili podraavati neto to nije u oblasti logosa, miljenja
ili zakona, istine ili valjanosti. Ne mora to znaiti da je
govor preao svaku meru, ve samo da je preao meru
logosa; i Platon sebi upravo stavlja u zadatak da meru
logosa ustanovi i postavi za meru leksisa, odnosno da

87

leksis izvue ispod nadlenosti svakog merila koje ne


bi bilo merilo metafizike.
U tom pravcu idu Platonova razmatranja. On
razlikuje tri naina upotrebe govora kod pesnika i
mitologa: prosto prianje ili izlaganje ( ),
podraavanje gde se onaj ko govori, njegov logos,
pretvara kao da predstavlja logos nekog drugog, i
kombinaciju, odnosno meavinu ova dva naina. S
prvim nainom je najmanje problema: dijegetika
naracija je kvalifikovana kao aple, jednostavna, prostoduna, neposredna, iskrena, a to znai i istinita.
Govornik se ne skriva, slualac ima na raspolaganju
merilo sravnjivanja prikazanog dogaaja s dogaajem
samim, kriterijum istine i lai je na delu. Ali mimesis
je drukija no dijegesis. Tu je govornik skriven iza
drugog govornika, kao u tragediji ili komediji, odnosno, jo gore, iza vie drugih govornika: od asa kad
jedno pone da govori drugo, drugo ne ostaje jednostavno, ve se umnoava, slae preko drugoga, zaplie
u alteritete i u mnotva. Dok dijegetski leksis ostaje
vezan za logos i potinjava mu se u asu predaje i u
asu primanja, mimetiki leksis se prikriva, maskira,
predrugojauje, oslobaa, umnoava, oslanja na sebe
vie no na kontrolu logosa: on se ponaa kao da je
logos. On se predstavlja kao da je logos, iako to,
prema Platonu, nije, niti sme da bude. Mimetika zastranjenja, aberacije podraavanja, samo su posledice
ove aberacije koju sobom donosi predstava, govor bez
nadzora, neobuzdani i razmetni jezik, tj. leksis koji je
prigrabio za sebe ovlaenja logosa. Pesnitvo, tamo
gde se slui mimesisom, nije nita drugo do ovo
povlaivanje leksisa na raun logosa, smatra Platon,
jedno prisvajanje logosa u svrhe koje od predstave
88

ine sliku, od reprezentacije fantazmu ili simulakrum,


gde rei delaju kao da su dogaaji, sluajevi sa
vlastitom misli, idejom ili logikom. Platon ne smatra
da je pesnitvo mogue preduprediti u tom poslu, jer
se ono oslanja na sutinske, nesvodljive mogunosti
govora; ali je mogue ograniiti ga na prostoru visoko
kontrolisane drave. Sposobnom, pravom pesniku
bismo ukazali boansku poast, kao da je svetac koji
zasluuje divljenje, a ipak bismo mu rekli da kod nas u
dravi nema takvih i ne sme ih biti, poslali bismo ga u
neku drugu dravu poto bismo mu prethodno na
glavu izlili mnogo mirisa i ovenali ga vunenim
vrpcama (398a). Izgnanstvo iz drave je proterivanje
iz polja zakona, egzil pesnitva iz logosa je posledica
suialijencije leksisa.
U svom stavu prema leksisu Platon je dosledan.
Sve manifestacije u kojima leksis staje ili moe stati
na mesto logosa podvrgnute su kritici: bilo da je to
pesnitvo kao u Dravi, rapsodistika kao u Ijonu, besednitvo u Protagori, sofistika u Sofisti, pisanje u
Fedru. Logos je jedan, isti, tienik boanskog uma,
njegov otisak u oveku; leksis, govor, rei, jesu ljudska sredstva i kao takva ve svedoe o slabosti. To je
slabost koja moe da se izdaje za snagu, da slabo ini
jakim, delimino celovitim, odsutno prisutnim, nerazumno razboritim, sloeno jednostavnim ili mnotveno
jednostrukim. U pitanju je uvek neka vrsta varke,
varke istinom ili slikom istine. Teko je razgraniiti
istinu od lai u samom govoru bez pomoi nekog
sredstva koje bi govoru moralo, makar delom, stajati
po strani: logos je upravo takav, jer ma koliko ga
leksis uvlaio u sebe, prisvajao za svoje potrebe,
preinaavao i krivotvorio, on se moe sravniti sa
89

sobom, vezati za sebe, ostati pri sebi. To mesto logosa


kad naputa govor i sve predstave, kad umie leksisu
kako bi se potom mogao vratiti kao njegov gospodar,
to je mesto van svakog odreenog mesta, idealno i
transcendentno, poput ideje Dobra, koja daje istinu
iako je je s onu stranu sutine ( ,
509c), odnosno poput onoga to je imenovano kao
(hora), u Platonovom smislu neka vrsta majke
svakog mestu a sama nije ni na jednom mestu, topogenetika i atopika u isti mah; kad treba takvoj ideji dati
re, predstaviti je u jeziku, kako bi se o njoj uopte
moglo misliti, onda e to biti u polju verovatnih
mitova ( , cf. Timej 29d, 44d, 48d,
59c).
Dva pitanja se mogu postaviti uz jednu prethodnu
konstataciju. Najpre, Platonov obraun filozofa logosa
s pesnikom leksisa naelan je, tie se medijuma govora i njegovog odnosa prema miljenju, medijuma koji
je zajedniki i filozofu i pesniku. Nije posredi neka
Platonova idiosinkrazija, niti samo specifian etikopolitiki motiv; posredi je naelan posao svake filozofije
koja mora da ogranii moi govora. U tom znaenju je
spor filozofa i pesnika jedan stari spor (Drava, X,
607b). Taj spor se mora rekonstruisati uvek iznova, u
svakoj filozofiji, na mestu njenog nastavka. On mora
biti rigorozan, sledei pravila koja logos izvlae iz
leksisa i vraaju ga leksisu kao nadzornika. Tekoe
nastaju i eto dva pitanja kad konkretni teren spora,
njegove granice i topologiju, treba sravniti s tipologijom merila. Platon, tako, pie protiv mimetikog predstavljanja kroz tui glas i sam se sluei predstavama
drugih glasova; filozofski, sokratovski dijalog se u
pogledu sredstava ne razlikuje sutinski od tragikog
90

ili komikog. Da li je u pitanju protivrenost? Ili samo


suprotstavljanje namera (osuda mimesis) i sredstava
(posredstvom mimesis)? Da li ta protivnost, ako je
takva (i kojoj tek treba odrediti prirodu), slabi ili ojaava Platonov argument? Govori li ona moda ponovo
u korist namera a protiv sredstava, ime bi snaga dokaza zapravo rasla, a ne smanjivala se, uprkos protivrenosti? Ili je moguno, upravo zarad jaanja snage,
prava, nadlenosti i dometa logosa, imati na delu neto
kao to je kontradikcija, performativna kontradikcija? Koliko, naime, u raun logosa ide jedno protivljenje njemu koje je takoe u njegovo ime, i ta govori
o njemu, o spisu, ta o pesnitvu? Takoe, mesto gde
logos moe izmai leksisu, idealnost i transcendentnost poloaja gde sebe utvruje kao sebi ravnom, moe se uvek smatrati, primiti, razumeti ili proitati kao
jedno mitoloko mesto, kao fantazma ili simulakrum
od kojeg to mesto u prvom redu treba da izmakne.
Metafizika tako biva shvaena kao rezultat jedne
knjievne igre, sasvim suprotno nameri svog nastanka
i ciljevima svoje izgradnje. A ako je u pitanju izgradnja metafizike posredstvom verovatnih mitova, koja
je uloga pesnitva u konstituisanju metafizike? Ne ide
li jedno bez drugog, i ako da, kako i zato da?
Ovom pravilu ukrtanja jednog da i jednog ne, uz
njihovo dalje zaplitanje i umnoavanje, pravilu anakoluta metafizike i mitologije, ni Platon ne moe izmai.
Moe pokuati da umanji njegovu zakonitost, pozivajui se na namere i ciljeve koji nisu pesniki, ve filozofski, i filozofija e stalno morati da podsea na sebe
kao na neto drugo od pesnitva. Ali to pozivanje ne
mora vaiti za pesnitvo: ono se legitimie drukije od
namera i ciljeva, njemu su legitimacija ve sama
91

njegova sredstva. To znai da je izlino postavljati


pesnitvu pitanja o tome ta je pesnik hteo, odakle dolaze njegove rei, slike ili prie, odnosno na ta smera
ili cilja kad slae reenice. Prednost nad analizom intencija i teleologijom uvek e imati analiza sredstava,
tehnika i tehnopoetika. A ipak, ovo razlikovanje, izmeu genetike namere i teleolokog cilja, s jedne, i
tehnopoetike forme s druge strane, dolazi iz metafizikog razmatranja problema pesnitva: kad se postavi pitanje, kao to to inio upravo Platon, o istinitosti
pesnikog sveta, onda se ono postavlja iz ugla filozofskog razlikovanja namera i svrha, sadrine od forme, stila ili dikcije, tj. razlike logosa od leksisa.
Tehnopoetiko razmatranje pesnitva bilo bi legitimisanje pesnitva unutar i u okviru polja koje ga je ve
delegitimisalo ili je barem krenulo u tom smeru;
tehnopoetika je rezultat pritiska filozofskog pitanja o
ontolokom statusu pesnitva, a ne posledica rada samog pesnitva; njemu teorija o sebi, makar i kao teorija o svojim formama, nije u naelu potrebna.
Re je o dosta vanim konsekvencama situiranja
miljenja o pesnitvu, znanja o njemu, disciplina ili
nauka koje je njime bave. Miljenje i uopte znanje o
knjievnosti dolazi iz njegove konfrontacije s metafizikom. Pesnitvo sebe ne osvetljava drukije nego kroz
raspravu, kroz raspravu ili spor s filozofijom. Ono
sebe prikazuje onda kad ga druge predstave stave na
probu, bilo kroz naelna razmatranja iz ugla filozofskih disciplina, bilo kroz razmatranja iz potreba nekog
tumaenja, gde mu se ovako ili onako odreuju namere i ciljevi i potom oni sravnjuju sa sredstvima. Ni
poetika kao misao o pesnitvu samome, o njegovim
naelima, principima njegove tvorbe, ne bi nastala bez
92

ovog unekoliko spoljanjeg pritiska teorijskog interesa, a taj interes nije izvorno interes pesnitva. im
pesnitvo treba opravda svoje postojanje kao kulturna
ili uopte svetovna injenica, tada se ono predaje
miljenju koje ga ospoljava i prevodi u medije koji
nisu njegovi ni po motivu niti po telosu; pesnitvo i
nema drugi motiv niti telos osim sebe. Posledica moi
govora da se osamostali od metafiziki odreenog
logosa, da rei kazuju i ono to je za misao u njenom
logikom dispozitivu zazorno ili ak nemogue na
primer, da sebi protivrei, sebe udvoji i sebi se
suprotstavi na vie od jednog naina, da upadne u bezizlaze i nadalje funkcionie u vidu aporije ili paradoksa, da bude varijacija dileme koja se ne moe presei ili odluiti itd. pesnitvo je rad na takvoj moi i
igra njome; ono je razvijanje leksisa upravo u onome
to je toliko plailo Platona, u dogaaje kojima logos
ne vlada i koji sebi prisvajaju logos u vidove za koje
on ne zna, niti eli da zna.
Zato je stari spor ( ) koji Platon
pominje u X glavi Drave, jedan naelan spor, kao to
je i njegova osuda pesnika pokuaj odbrane metafizike
od opasnosti koje je vrebaju pred jezikom fantazijom
najvie olienom u pesnitvu.

3. Istina i govor
Postoji, u Platonovom uenju o dui, jedan razuman deo i na njega se oslanjaju mogunosti logosa da
sebe obrazuje za istinu i vrlinu. Tvrdim, tvrdi
Sokrat, kako nijedan ovek ne voli da vara sebe, niti

93

da mu kazuju la umesto istine, niti da bude u neizvesnosti kad se istine tie, te da, u tom sluaju, u svojoj
dui najdublje mrzi la (Drava 382b). Dodue, na
istom mestu, Sokrat kae i da se zarad potreba drave,
moe govoriti la: tad se lanim reima (
) sluimo kao kakvim lekom () kako
bismo zavarali neprijatelja ili one koji nam hoe zlo. I
ne samo to: Platonova kasnija osuda umetnosti dolazi
otud to ljudi rado veruju mimetikim prikazama,
fantazmima, izgledima, vie nego istini ideje i praoblika. Izgleda da ljudi ipak vole da varaju sebe, uprkos i nasuprot razumnom delu due, intelektu koji ih
vodi k istini.
Nie e okrenuti stvari. U svom ranom spisu O
istini i lai u vanmoralnom smislu (1872/3), rei e
kako razumni deo due, intelekt, oveka pre svega
vara i slui tome da se ovaj vara. Ljude pri tom ne
pogaa toliko injenica da su prevareni koliko injenica da su prevarom oteeni. Na ovom stupnju, u stvari,
oni ne mrze varku, nego rave, mrske posledice izvesne vrste varki. Samo u takvom ogranienom smislu
ovek eli istinu: on udi za prijatnim, ivotonosnim
posledicama istine. Suprotno tome, prema istom
besposledinom saznanju je ravnoduan, ak neprijateljski raspoloen prema mogue tetnim i razornim
istinama. Intelekt, u koji se toliko uzdao Platon i potonja metafizika, za Niea je Meister der Verstellung:
majstor preruavanja, prikrivanja, pretvaranja, izmene
i licemerstva, to sve pokriva izraz verstellen, uz
doslovnija znaenja premetanja, pomeranja, pomicanja, promene mesta. Intelekt je, naime, ono to nikad
nije na svom mestu, uvek je drugde, to se ne moe
fiksirati ili jednoznano, monotopiki odrediti, i
94

njegovi proizvodi pojmovi, u prvom redu, kategorije,


identifikacije, identiteti vrludaju i prostorom i vremenom toliko da iz nestabilne, promenljive, neodluive topologije tog majstora, u isti mah gospodara
i uitelja, dolazi i skliska, izmiua, izmenljiva
tipologija koju nudi kao svoj dar. Mi, ljudi, mislimo da
posedujemo intelekt kako se ne bismo varali; ali, Nie
tvrdi, intelekt pre poseduje nas, vara nas, i mi sebe
varamo u pogledu njega. I to je najgore najgore iz
ugla jedne parcijalne perspektive koju nazivamo moralom, uvereni u nunu jednakost dobra i istine ili
najbolje najbolje iz ugla jedne drugaije, moda ire
perspektive u kojoj pre svega ivot hoe da ouva
sebe, pa i po cenu korenite razlike izmeu dobra i
istine intelekt nas moda najvie vara onda kad nas
uverava da je samo instrument, orue za nae dobro i u
korist naih istina. Kao organ ili organon istine i
dobra, on je neto drugo od toga, na drugom mestu od
mesta koje mu se metafiziki dodeljuje.
Pa gde je mesto tog majstora? Mesto intelekta je
u jeziku. Nie izmeu intelekta i jezika utvruje sasvim drukije odnose od tradicionalne metafizike.
Jezik je, prema metafizici, trebalo podrediti logosu.
Nie, pak, kae da nije realno oekivati da ono to je
unutar jezika vlada celinom kojoj pripada. Prema metafizici, jedan pojam, kao logiki konstrukt, rad je
intelekta na proienju, ogranienju jezika: pojam
treba da ustanovi odreeni identitet smisla, da neko
znaenje izvoji iz sklopa koji re nosi sa sobom i
odredi ga u njegovoj formalnoj strukturi. Ta struktura
ili forma pojma je binarna po karakteru: jedno A mora
biti A (naelo identiteta), ono ne moe biti u isto
vreme i ne-A (naelo nekontradikcije), jer to A ili jeste
95

ili nije pa ne moe biti neto izmeu, neto tree (naelo iskljuenje treeg). Naela identiteta, nekontradikcije, iskljuenja treeg jesu naela logike, organon
koji je sistematizovao Aristotel; u metafizici su ta
naela u isti mah i principi miljenja uopte. Nie e
postaviti pitanje da li ono to je rezultat miljenja, i
treba kao norma da vai samo u posebnim prilikama,
valja da vlada miljenjem kao takvim? Ne koriste li se
tvorevine miljenja logika i logika gramatika da
miljenje ogranie, zaustave, spree u njegovoj ivosti
i plodnosti, da ga utamnie? ta je pojam, ako su mu
potrebna tolika ogranienja, i sme li se moe li se
svaka re redukovati na smisao pojma?
Pojam je, prema Nieu, rezultat jedne konstrukcije,
jedne geneze u kojoj se mnogo toga vanog zaboravlja, potiskuje, brie. Svaki pojam nastaje poistoveenjem neistovetnog. Iz mnotva raznolikih stvari,
singularnih u svojem postojanju, razliitih i po mestu i
po vremenu, mi na osnovu njihovih slinosti gradimo
re koja ih potom pod sobom obuhvata. Tako moramo
postupati kako bismo se sporazumeli, moe neko rei,
stvar je potpuno prirodna jer ne moemo uvek govoriti
ovo drvo ovde sada a ne ono tamo, naroito kad elimo da govorimo o drvetu koje nije tu; najzad i ovo,
ono, ovde, tamo, sada, onda takoe su
krajnje neodreene odredbe, to bi znailo da bismo,
ako bismo hteli da do kraja potujemo nesvodljivu singularnost stvari, morali da govorimo stvarima, a ne
onim to ih zamenjuje, reima. Nie ne osporava moranje ovog argumenta, ali osporava da je postupak prirodan, a jo vie da je to neto to nam donosi prednost. Jer, to to moramo tako, moramo usled tog to ne
moemo drukije, to nismo kadri, usled nae slabosti
96

kojoj je potrebna pomo, proteza, govor kroz poistoveenje neistovetnog; jezik je vetako sredstvo nadopune i zamene, supstitut i suplement. I naroito, jeziki konstrukti nameu nekoliko vanih zaborava: zaboravljamo na artificijelnost i govorimo o prirodnosti,
zaboravljamo na slabost i govorimo o snazi, zaboravljamo na razliitost i govorimo o istovetnosti. To
to prihvatamo kao nunost svedoi o nunosti za nas,
a ne o nunosti po sebi: svet je iri nego jezika mrea
koja nastoji da ga prekrije, on je ispod ili iza svog
prekrivaa, mi smo u toj mrei sapeti kao u prinudnoj
koulji i istina nam pre izmie nego to njome vladamo. Preko jezika kao organa istine, kao instrumenta
za organsko reprezentovanje stvari, mi smo u vlasti
viestrukih zaborava, dajui identitet onome to je razliito: Sada je, naime, utvreno ta ubudue treba da
bude istina, to jest jednoobrazno vaea i prinudna
oznaka stvari, pa ova zakonomernost jezika nudi i
zakone istine: jer ovde se po prvi put pojavljuje kontrast istine i lai. Laljivac se koristi vaeim oznakama, reima, kako bi nestvarno uinio da izgleda kao
stvarno. Organsko reprezentovanje stvari preko rei i
pojmova uvruje logiku kao normu miljenja, a logika je samo robovanje u okovima jezika. Meutim,
jezik sadri jedan alogiki element, metaforu, itd. Prva
snaga izvrava positoveenje neistovetnog; ona je,
dakle, delovanje uobrazilje. Na tome poiva egzistencija pojmova, oblika itd., dodaje Nie.
Zapravo, metafora kao prenos, zamena, preruavanje jeste ono oko ega se intelekt pre svega trudi,
jer je on sam u vlasti uobrazilje, fantazije. Pojam je
fantazma jer je ve re fantazma. Pre nego to izjednaimo nejednako u pojmu, mi smo ve viestruko
97

premestili, preneli i preruili nae doivljaje. Stvar


po sebi (bila bi to upravo ista besposledina istina),
ak je i za oblikovatelja jezika potpuno nedokuiva i
ne zasluuje napor koji iziskuje. On oznaava jedino
sprege stvari s ljudima i za njihovo izraavanje ispomae se najsmelijim metaforama. Nervni nadraaj najpre preneti u sliku! Prva metafora. Slika se potom
iznova uobliava u glas! Druga metafora. I svaki put
potpuni skok iz jedne, usred koje je, u sasvim drugu i
novu sferu. Nie zakljuuje: Verujemo da znamo
neto o samim stvarima govorimo li o drveu, bojama, snegu i cveu, a ipak ne posedujemo nita sem
metafora stvari, koje ak ni ne odgovaraju izvornim
sutinama. Viestrukim prenosima, skokovima iz
polja u polje, viestepenom metaforizacijom krivotvorimo istinu; prenosimo neto to je dogaaj iz njegovog spolja u nae unutra, a potom to nae unutra
iznova prenosimo spolja tako da vai za sve sline sluajeve kao nuna, potpuna jednakost. Na svakoj taki
prenosa, u svakom segmentu skoka, pri svakoj zameni
celine delom i dela celinom, u itavoj fraktalizaciji
jezika i totalizaciji sveta, po jedan nov zaborav se
slae za zaborav, potiskivanje na potisnuto, brisanje
brisanja. Nieov genealoki hod unazad po tragovima i
postupcima metaforikog ustrojstva relacija izmeu
intelekta i govora, logosa i leskisa, treba da preoceni,
prevrednuje kako njihove odnose tako i odnose prema
istini, lai, seanju, zaboravu. Kakav je to novac jezik
i koliko on vredi za sve kategorija tradicionalnog, metafizikog miljenja? ta je, dakle, istina? Pokretan
odred metafora, metonimija, antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i retorski bile uznesene, prenesene, ukraene, i koje nakon duge

98

upotrebe, uvrene, kanonizovane u obavezne, nalikuju na neki narod: istine su iluzije za koje smo
zaboravili ta su, metafore pohabane i sa izgubljenom
ulnom snagom, novii iji je otisak istrven i sada se
jedino mogu posmatrati ne kao novii nego kao puki
metal.
Odlazi li Nie predaleko u ovom preocenjivanju
pojmova i rei, nije li njegova genealoka misao izgubila vlastitu osnovu onda kad je stavila pod znak pitanja vrednost istine govorei o njoj kao o zaboravljenoj
iluziji? Kad Nie govori protiv patosa istine i njenih
metafizikih sedimentacija, skloni smo da te uvide
primimo kao vredne. Takoe, oito je da on eli da
ono to je u metafizici bilo na dnu lestvice ulnost,
fantaziju, metaforu izdigne gore, a da ono to je bilo
na vrhu intelekt, logiko zakljuivanje, pojam
spusti dole. Umetnost i kultura bi tako bile sauvane
od metafizike logosa. Ali Nie ne govori o ovim
novim hijerarhijama u ime nove istine o neistini istine.
Neto je drugo posredi. Bez neistine nema ni drutva
ni kulture, kae on u jednoj napomeni. Sve to je
dobro i lepo zavisi od varke: istina ubija ubija ak i
samu sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda). Moe li, sve u svemu, govoriti ita
valjano, istinito, onda kad se ukloni istina kao fundament i ona oceni kao zabluda?
Pitanje je da li Nie ba to ini: eliminie istinu,
kako bi na njeno mesto stavio od nje suprotno: la.
Time bi se sam vratio u okvire binarne logike izvan
koje nastoji da misli, odnosno ostao u eljustima jedne
kontradikcije iz koje nema izlaza (tvrdio bi, na primer,
da nema istine, ali to nema istine bila bi sada istina:
tako bi ona pobijala sebe). Pitanje je ire, i ne tie se
99

samo Niea: moe li misliti izvan metafizike i njene


binarne logike, izvan naela nekontradikcije? Traiti
da se to ini sasvim ili potpuno izvan bilo bi opet
jedno metafiziko polazite. Ostaje da se to izvan
formulie na drugi nain: misliti izvan, misliti drukije
od metafizike ne znai misliti nezavisno i po strani od
nje, ve initi to na njenom okviru, izmeu, na margini
koja je udno zvui, ali je tako zapravo u
metafizikom sreditu. Naime, misliti ovde kao Nie,
znai misliti polazei od metafore, od leksisa i njegovih moi, od onoga to je metafizici rubno, to ona
nastoji da otisne na stranu; ali to je otiskivanje na rub,
u ime logosa i sredita, zapravo ono to je sredinje
njoj samoj, centralno za njenu konstituciju.
Pogledajmo izbliza Nieovu revalorizaciju metafore13. Za Niea je sutinsko poput Kantove stvari po
sebi nesaznatljivo bez posredovanja jezika, rei,
koja sa svoje strane nije izraz sutine; ono to je
svojstveno stvari moe se rei samo preko metaforikog konstrukta koji je upravo izraz nesvojstvenog,
nesutine. To znai da ne postoji pojam kao prvobitni
izraz svojstva ili sutine; postoji metafora kao prvi
izraz nesvojstva ili nesutine. Obrt je znaajan u
odnosu na tradicionalnu metafiziku, gde je pojmovno,
svojstveno, sutinsko ono to je prvo, polazno,
temeljno: metaforiko i simboliko bili bi derivativi,
sekundarne i zavisne pojave, tvorevine prvog. Ovde
se, kod Niea, pojam izvodi iz metafore, iz rada metaforizacije; metafora je temeljna, ona je fundament, ali
taj fundament nema vrednost istine, ve iluzije. Tradicionalna definicija metafore kod Aristotela (Poetika
13

100

V. Sarah Kofman: Nietzsche et la mtaphore (Paris, 1972).

1457b) kae: Metafora je prenoenje na stvar imena


druge stvari, prenos s roda na vrstu ili s vrste na rod, ili
s vrste na vrstu ili prema odnosu analogije. To bi znailo da ve postoje sutine, pre metafore, sutine rodova i vrsta, analogija bia. Ali samo to prenoenje ili
doprinos () ve je i transpozicija, donoenje,
posledica ili ponavljanje koje tek sobom donosi podele
na rodove i vrste, zakljuak o analogiji; ne postoje
kategorije bia pre ovog primarnog prenosa. Sama
ovakva definicija metafore prua nam njen pojam koji
je i sam metaforian; pojam metafore je metafora.
Znai li to da nema pojma, samim tim sutine ili onog
svojstvenog, i da je sve metaforiko, izvedeno, prenosno? Ne sasvim: sutina, pojam, svojstveno jesu prenosi, izvedenice, metafore koje stoje u neprestanom
odnosu distanciranja ili razlike od prenosa koji ih
gradi, izvoenja kojem duguju postojanje, metaforinosti od koje izmiu. Pojam je metafora koja je u isti
mah antimetafora.
Ali znai li to i da je ono to bi bilo nekontradiktorno identititet vezan za pojam zapravo kontradiktorno u sebi? Moglo bi se tako rei dokle god
drimo da postoji neto takvo kao to je u sebi, po
sebi, sebe ili sopstvo koje je izvor sve sutine u
jednakosti sa sobom. Po Nieu, sopstvo je takoe
konstrukt jezika, identitet produkt nae potrebe za metafiziki stabilnim, trajnim ili venim, a nastaje usled
nae ljudske, suvie ljudske nemoi da mislimo na
drugi nain nego kroz logiku nekontradicije. Jedan
pozni Nieov zapis javlja se kao eho na rana razmatranja iz ogleda O istini i lai... i kae: Nismo kadri
da potvrujemo i odriemo jednu te istu stvar: to je
subjektivno iskustveno pravilo, a ne izraz neke
101

nunosti, ve samo jedne nemoi. Nije re o


logikom zakonu, nego o nem(ogu)(nost)i subjekta:
metafiziki subjekt izgraen je po pretpostavci identiteta, pretpostavci o nemogunosti da u isti mah osea,
na primer, neto tvrdo i neto meko; Nie upravo hoe
da dovede u pitanju takvu pretpostavku iz koje se
nemo subjekta pretvara u zakon. Ali ako su pojedini
subjekti kadri za istovremenu afekciju suprotnim, onda
je pretpostavka pogrena. Takoe, Nie e staviti u
pitanje da li je re zbilja o binarnoj suprotnosti, o
kontradikciji u pravom, logikom znaenju; za njega
su pojave pre svega razliite, imaju razliita svojstva, a
ta svojstva razliitosti jezikom i metafizikim pravilima pretvaramo, prenosimo kao binarne opozicije i logiki tumaimo kao protivrenosti. Kontradikcije kao
takve ne postoje; one su konstrukcije, metafore koje
skrivaju razlike, pa pojmovna zabrana kontradicija,
zakljuuje Nie, proizlazi iz verovanja da mi moemo
formirati pojmove, da pojmovi ne samo oznaavaju
sutinu stvari ve je i zahvataju... U stvari, logika
(poput geometrije i aritmetike) primenjuje se samo na
fiktivne istine koje smo mi stvorili. Logika je pokuaj
da razumemo stvarni svet posredstvom shema koje
smo mi postavili, tanije: da nam bude lake da ga
formalizujemo i proraunamo.14
Mnoge, brojne probleme otvara ovakva Nieova
pozicija, poznata kao perspektivistiko miljenje. Ona
pre svega polazi od jedne korenite razlike koja postoji
izmeu vrednosti i istine. Jedna ista istina kao forma
ili proraun stvarnosti moe razliito da vredi u
razliitim segmentima ili dogaajima stvarnosti. Tako,
14

102

KGA, VIII, 53-58.

na primer, 1-1=0 jeste isto ali ne vredi isto za trgovca


koji treba da napravi razliku izmeu kupljenog i
prodatog (veito 0 znailo bi kraj njegovog posla, pa
time i postojanja), jedna kruka minus jedna jabuka ne
daje nita i sl. Bie, ono to jeste, jeste u vrednostima
koje ima, a to znai u razlikama koje razvija ili iz kojih
nastaje; vrednost je uvek diferencijalna kategorija.
Pojmovna ravan, sa vrednostima sutine, svojstvenosti,
trajnosti, postoji dotle dok postoji razlika izmeu ravni
koja nije pojmovna, ve metaforika, prenosna, prelazna; u jednoj ravni gradimo iskaze na iju istinitost
polaemo kao na trajno vaee, jer je to u interesu
dogaaja ili perspektive koja nas obuhvata, u drugoj
ravni stvaramo iskaze kojima pridajemo relativnu
vanost, koje vrede dokle vrede i pod uslovima u
kojima vrede. Ali ono to u ovome najvie vredi jeste
razlika izmeu takvih nivoa, perspektiva, dogaaja,
razlika koja uvek izmie svojem zaustavljanju u trajno
istinit iskaz, iako ostavlja tragove na sve iskaze,
istinite ili kvaziistinite. U tu razliku, koja je i tenzija
izmeu vrednosti i istine, i koja se ponavlja kao ono
to im daje pojmovne i sve druge identitete, kao u ono
to tvori jezik, valja nam da dublje ili drugaije
pogledamo.

4. Od znaka do smisla
Ferdinand de Sosir je pitanje jezika postavio u
prvom redu kao pitanje vrednosti. U kojoj perspektivi,
naime, jezik moemo posmatrati kao objekt vredan ili
pogodan za nauan opis? Po Sosiru, jezik postaje
takav objekt onda kad se posmatra kao sistem, na
103

jednom apstraktnom nivou, kao struktura ili


podstruktura svih svojih konkretnih manifestacija, kad
se iz njega iskljui vreme menjanja ili prolaenja, to
jest kad se on posmatra kao fenomen tzv. sinhronije.
Iskljuiti vreme iz jezika, zar to ne znai odmah u
startu poi od pogrene postavke, krivotvoriti fenomen? Da, ali s tom razlikom to jezik i sam iskljuuje
tanije: redukuje, stavlja u zagrade vreme, upravo
onda kad istupa sa zahtevima sistema, logike, pojma.
Pojam ne zna za vreme (prolaznosti i menjanja), pa
stoga i posmatranje jezika kao logikog ili pojmovnog
objekta (kao objekta za nauku) jeste vrlo relativno
krivotvorenje; pre nain da se sa apsolutnog objekta
pree na takav objekt u kojem on moe da susretne
sebe, u ravni u kojoj se funkcije krivotvorenja, redukcije, susreu sa funkcijama pojmovne deskripcije, to
je cilj naunog kontruisanje istine. Sosirova sinhronija
je perspektiva u kojoj se vreme iskljuuje iz jezika,
ime se prati njegov sistemski napor u funkciji logosa,
odnosno, nita manje, totalno ukljuenje vremena u
jezik, njegovo obuhvatanje jezikom-leksisom tako da
je sve u vremenu sa-vremeno, sin-hrono; to je
perspektiva jednog paradoksalnog dogaaja u kojem je
vreme i radikalno izvan i radikalno unutar jezika, kako
bi se jezik mogao sresti sa sobom.
Nama nije ovde cilj da ulazimo u sve vidove
Sosirove teorije jezika, ve samo da osvetlimo neke od
pretpostavki te teorije koje su igrale ili mogu igrati
ulogu za misao o knjievnosti. U odeljku o vrednosti
svojeg Kursa opte lingvistike de Sosir definie jezik
kao sistem oznaka. Kakav je to sistem, ta je oznaka?
Mi smo navikli da fenomen oznake, znak posmatramo
kao pozitivan termin: znak je, jo od antike, neto to
104

stoji umesto neega, aliquid stat pro aliquo, kako su


formulisali sholastiari. Funkcija znaka bila bi da uini
na neki nain prisutnim odsutnu stvar, da je ponovi
predstavom, re-prezentuje. Ono to poziva predstavu
jeste materijalna (fonika, grafematska) strana znaka,
oznaavajue ili oznaitelj, dok bi mentalna slika u
predstavi bila strana oznaenog; razlika signans i
signatum je nasleena. Kao inioci leksisa, oznaitelji
mogu biti konvencionalni po obliku, ali jo od antike
mentalne slike koje oni pozivaju da se ponove i iz
odsustva dou u prisutnost jesu prirodne, odnosno
njihova je prirodnost garantovana logosom: to su
duevna stanja ( ) za koja je
Aristotel tvrdio da su jednaka kod svih15. Znak je
tako kombinacije dve strane, fizike i mentalne, a
odnos izmeu te dve strane je i konvencionalan i
nuan. Metafizika e povlastiti nunu, identiku, mentalnu stranu na raun konvencionalno fizike, i u tome
e slediti prednosti logosa nad leksisom.
Kod de Sosira e se odnosi unutar znaka odrediti iz
odnosa izvan znaka, odnosno izmeu znakova. On e
rei da je znak arbitraran: ne nuno proizvoljan, ve
proizvoljno nuan, ako se tako moe okrenuti redosled
izraza i njime makar priblino nagovestiti Sosirova
misao o arbitrarnosti, nemotivisanosti, proizvoljnosti
jezikog tipa. To izgleda da je jasno iz ma kog primera: mentalna slika koju imam o drvetu moe imati
za svoj oznaitelj drvo, arbor, arbre, Baum, tree, to
svedoi o proizvoljnosti forme oznaitelja, ali za tu
mentalnu sliku moram upotrebiti jednu od tih formi,
to je svedoanstvo prinude ili nunosti. Meutim,
15

O tumaenju 16a.

105

naglasak u arbitrarnosti nije toliko na ovome, koliko


na neemu drugom, to je u njenim pretpostavkama:
nain artikulacije je dvostepen, najpre uobliavanjem
zvuka u jeziki prihvatljive zvuke, u foneme, a potom
uobliavanjem fonema u jedinice koje bi neto znaile,
u moneme. Kod ovih artikulacija je presudno da se one
postavljaju tako da ine jedan ureeni skup u kojem
nema preklapanja: kako bi se potom mogle foneme
ponavljati u kombinacijama monema one se najpre
moraju postaviti kao distinktivna obeleja jezika, kroz
sistem uzajamnih razlika. To sistemsko razlikovanje
vai i na nivou monema: kako bi re mogla funkcionisati u govoru ona mora biti ponovljiva kombinacija ili
jedinica razliita od svih drugih. Jezik se tako oformljuje kroz ponovljive artikulacije razlika, a Sosirova
arbitrarnost znaka treba da podvue ovo razlikovanje,
pravilo drukije od ostalog.
Kad se jednom ovako definiu primarni sklopovi
jezika, tada se prednost daje strani oznaitelja, jer na
njegovoj strani tee proces artikulacije. Prednost data
oznaiteljskoj strani ima barem dve posledice: najpre
se time ukazuje na izvesnu slobodu znaka koja stie iz
proizvoljnosti na strani oznaitelja, a potom na mogunost da i na strani oznaenog, onog to se nazivalo
mentalnim slikama, vai naelo artikulacije preko
zakona razlike. Prvo nagovetava da izbor ovog ili
onog oznaitelja moe da zavisi od vrednosti njegove
ponovljivosti koja ne mora biti samo idealnologika, ve, recimo, estetsko-zvuna a drugo nagovetava da smo se udaljili od toga da su sve mentalne
predstave koje imamo kao znaenja za znake prirodni,
nuni, uvek identini fenomeni iako oznaitelj drvo
izaziva priblino slinu predstavu kod mnogih, ne
106

mora nuno da to bude kod svih, kao to i pojedinani


ulni utisci mogu zadrati svoje vaenje u predstavama i mogu singularno obojiti znaenja u primanju
ili odailjanju nekog znaka. Ukratko, sve to otvara
polje za drukije razmiljanje o jeziku nego to nam je
tradicija nalagala, gde jezik nije vie samo instrument
za prenoenje duevnih sadraja, ve je u njegovoj
moi da re-prezentuje relacije ponavljanja i razlikovanja, a to igra fundamentalnu i skriveniju ulogu nego
to je metafizika predoavala idejom o leksisu, o
reima kao pozitivnim terminima koje, preko svojih
predstava, kontrolie logos.
Sosir zato u odeljku o vrednosti podvlai: u jeziku
postoje samo razlike. I vie od toga: jedna razlika
obino pretpostavlja pozitivne termine izmeu kojih se
ona uspostavlja, dok u jeziku postoje samo razlike bez
pozitivnih termina. Uzmemo li bilo oznaeno bilo
oznaitelj, videemo da jezik nema ni ideja ni zvukova
koji bi postojali pre jezikog sistema; ima samo
pojmovnih i foninih razlika koje proizlaze iz tog
sistema.16 Na dva naina, u dve perspektive se moe
razmiljati o jezikom znaku: prema vertikalnoj osi
koja povezuje, na arbitraran nain, oznaeno i
oznaitelj, i prema horizontalnoj osi koja povezuje
znakove. Ose su izraz paradoksa arbitrarnosti, to jest
relacije dopune i suprotnosti izmeu njenih lanova.
Odatle proistiu barem dva modusa vrednosti znaka u
jeziku: vrednost znaka da zameni neslinu pojavu, i
vrednost znaka dobijena poreenjem sa slinom pojavom. Prva vrednost predstavlja osnovu za znaenje
znaka znak kao jezika pojava se moe zameniti za
16

Ferdiand de Sosir: Kurs opte lingvistike, IV, 4.

107

neslinu pojavu u nejezikom polju, polju stvari ili


polju misli; tada znak znai ovo ili ono. Ali kad bi
postojala samo ta vrednost znaenja tada bi svakom
znaku odgovarala samo jedna referencija i on bi bio
svodljiv na nomenklaturu. Druga vrednost dolazi iz
poredbenog polja samog jezika, kroz uzajamno suprotstavljanje znakova: ona se odreuje samo uz
sudelovanje onoga to postoji izvan nje, iz razlika
svakog znaka od svih drugih znakova. Strana ideje
nekog znaka, nekog znaenja ne poklapa se sa vrednostima koje proistiu iz sistema. Kad se kae da one
odgovaraju pojmovima, podrazumeva se da su ti
pojmovi isto diferencijalni, definisani ne pozitivno,
svojim sadrajem, ve negativno, svojim odnosima sa
drugim terminima sistema. Njihova najtanija karakteristika jeste da su ono to drugi nisu.
Arbitrarnost znaka je zato korelativna diferencijalnosti, ali ne samo znaka u svojstvu oznaitelja, nego i
u svojstvu oznaenog. Time se omoguuje da, na
primer, moemo vertikalnu vrednost znaka drvo
smatrati jednakom istini pojave drveta, ali da ne moramo izjednaiti horizontalnu vrednost s tom istinom
ili znaenjem; moemo misliti na isto znaenje, ali ne
moramo to znaenje misliti na isti nain. Znaenje,
kao nosioca istine, moemo razliito ocenjivati. tavie, usled sistemske diferencijalnosti jezika vrednosni
poloaj nekog njegovog elementa moe se viestruko
razlikovati od znaenjskog poloaja. Status vrednosti
koja nas vodi znaenju paradigmatika nekog znaka
moe biti nadodreena vrednostima neposrednijim i
posrednijim okruenjima znaka njegovom sintagmatikom. Smisao kao ukupnost signifikacije znaka usled
toga je skup, sinteza raznih vrednosti, raznih relacija i
108

upuivanja, raznih znaenja. Znak nikada nije jednostavan, jednosmislen, jednoznaan, monovalentan da
bismo dobili takve znakove kao idealne paradigme
(poput brojeva u matematici, pojmova u metafzici)
potrebno je da ih viestruko nadodredimo, tj. ograniimo konktekstima i sintagmatskim sloenim sklopovima. To bi znailo da u poetku i nije bio logosa kao
istog jedinstva misli, identiteta predmeta i znaka, ve
je pre bio leksis kao diferencijalni sistem razlika.
istota ili snaga identiteta nekog paradigmatinog
znaka zavisi od moi ponavljanja koju obezbeuju
diskretne razlike, razlike transformisane u negacije
sloenosti ili polivalencije tog znaka, a to je posao posebnih kontekstualizacija i sintagmatskih ogranienja.
Logika je, recimo, niz pravila za sintagmatsko limitiranje polivalencija i polisemija, proizvod velike diferencijacije miljenja unutar sebe preko sistema negacija;
njeni ideali identiteti jaaju interna ponavljanja
koja dolaze iz sistemskih razlika u jeziku; njen
kontekst je metafiziko verovanje u mogunost redukcije vrednosti na jedno znaenje, uzeto za istinu.
Moemo se, na kraju ovog kratkog prikaza kljune
Sosirove ideje o arbitrarnosti znaka17, tj. diferen17
O arbitrarnosti znaka kod Sosira postoji velika literatura.
Ona je znatnim delom pobrojana u kritikom izdanju Sosirovog
Kursa Tulija de Maura (srp. prev. 1996, v. napomene). Upuujemo
na jedan od kljunih radova, onaj Benvenistov, Nature du signe
lingvistique, objavljen u Acta lingvistika (1, 1939), 23-29, ponovljen u njegovim Problmes de lingustique gnrale (Paris, 1966), I,
49-55. Polemike o prirodi jezikog znaka (nemotivisanost, proizvoljnost, arbitrarnost), uz onu o odnosu sinhronije i dijahronije,
vezane su za tzv. praki krug (Jakobson, Karcevski, Trubeckoj), tj.
za naglaavanje sinhronije kao sistema, strukture, to je u korenu
formalistikih i potom strukturalistikih orijentacija.

109

cijalnosti vrednosti, zapitati o polaznoj njegovoj pretpostavci ili perspektivi sinhronije. Opozicija sinhronije
i dijahronije je esto uzimana za internu kategoriju
sosirovske lingvistike, kao suprotnost sistema i istorije, strukture i geneze itd. Ali re je pre o graninoj
postavci koja je Sosiru neophodna da bi otkrio jezik
kao sistem razlika bez pozitivnih termina; postavci
koja je dovoljno paradoksalna, polivalentna da bi je
trebalo redukovati opozicijom prema dijahroniji.
Sosirova sinhronija je u isti mah, kako smo ve
nagovestili, jedno iskljuenje vremena kao prolaznosti
i njegovo ukljuenje u jezik; jezik bi obuhvatao svako
vreme, tj. vremena ne bi moglo ni biti bez jezike
diferencijacije elemenata, bez jezikih vremena i
uopte jezike shematske obrade temporalnosti. U tom
smislu je Sosirova pretpostavka o sinhroniji kao atemporalnosti nuna pretpostavka jedne diferencijalne
lingvistike. Ali je ta pretpostavka takoe fikcijska: ona
ima svoje vreme, ona vreme odstranjuje kako bi vreme
prisvojila, sinhronija je, posle atemporalnosti, kontemporalna. Ili, drugim reima, samo u fikciji jednog bezvremenog, venog trenutka jezik se pokazuje kao diferencijalna struktura vrednosti koja se moe uzeti kao
fakt jezika, kao faktiki iako apstraktni sistem (langue)
kao njegovo totalno znaenje ili istina za nauku; i im
se obavi taj posao uvida u faktiko stanje fikcija biva
zamenjena nizom manje strogih fikcija, polivalencijama ili polisemijama u kojima parcijalni elementi
igraju drukije uloge, kao u onome to se prevodilo
kao iva re (parole) ili kao govor u uem, konkretnom smislu (language), gde su na delu uzajamna
prevrednovanja, ponavljanja i razlikovanja, snage ureenosti, snage nereda, viestepeni, viestruki, vie-

110

smerni prenosi, metaforizacije u Nieovom smislu.


Jezik se tada pokazuje kao neprestana dijahronizacija,
poliperspektivizacija, govori i rei tu mogu zastupati
druge govore i druge rei, referencije mogu biti posredne, izmetene, prenosne, logiko-gramatike restrikcije i redukcije mogu ustupiti mesto retorikim
proirenjima, dopunama i kombinacijama, ukratko
svim onim to je Sosir karakterisao kao rad dopune i
suprotnosti. tj. suplementa i opozicije, rad nadopunjavanja koje zamenjuje i sobom ve donosi viak
otkrivajui tako jedan manjak u suprotnosti prisustva i
odsustva. Ukratko, fikcija o sinhronijskom sitemu razlik pokazuje se kao knjievna postavka i u dijahroniji
jezika kao dogaaja.
Nezavisno od Sosira, drugi jedan mislilac jezika,
ameriki pragmatiar arls Sanders Pirs predloio je
jednu definiciju kao ma ta to odreuje neto
drugo (njegov interpretant) kako bi uputilo na neki
objekt na koji i samo upuuje (njegov objekt) na isti
nain, interpretant postaje sa svoje strane znak, i tako
dalje ad infinitum18 i klasifikaciju znakova prema
tipu arbitarnosti na ikonike, indikativne i simbolike
znake; nas najvie zanima njegova ideja o tome da je
znak uvek interpretant drugog znaka. Drugim reima,
ono to nazivamo znaenjem znaka ne odnosi se nikad
neposredno na mentalnu predstavu, odnosno stvar; jezike referencije su skroz-naskroz jezike, tj. znaenje
18
Elements of Logic, 302, in: Collected Papers of C. S. Peirce,
Vol. II (Cambridge, 1965), 169: Anything which determines
something else (its interpretant) to refer to an object to which itself
refers (its object) in the same way, the interpretant becomes in turn
a sign, and so on ad infinitum. (Prevod ne moe iscrpsti bogatstvo
Pirsovih nagovetaja u ovoj definiciji znaka.)

111

znaka je uvek tumaenje preko drugog znaka ili preko


drugih znakova.
Sosir je takoe nagovestio da su i na strani
oznaenog kljune diferencijalne vrednosti od kojih se
jedna smatra znaenjem. Re je o proirenju lingvistike u optu nauku o znacima, u semiologiju. Pirsova
postavka je takoe semioloka: znaenje je uvek
tumaenje znakova znakovima, a ne znakova stvarima.
Ve je Nie govorio o tome da postoje samo tumaenja, i tumaenja tumaenja, i da se ne moemo izdii
na takvu apsolutnu ravan u kojoj bismo mogli imati
posla sa stvarima po sebi, gde bi ist logos mogao
bez posredovanja govora a to odmah znai vrednovanja, preocenjivanja, pretumaenja kontemplirati
vlastite ideje kao iste reprezentacije sebe samog. Nieova genealoka kritika metafizike kao da se u ovoj
taki slae sa Pirsovom pragmatikom.
Pirs je proliferaciji tumaenja, njihovoj ekspanziji
naizgled paradoksalnoj: tumaenje ima za cilj da
izdvoji jedno znaenje i ponudi ga kao poruku teksta;
ali jednom pokrenut, proces rumaenja otvara se za
nova, drukija tumaenja, za vie od jedne poruke
dao klju u definiciji znaka kao interpretanta za neki
drugi interpretant ad infinitum, a pragmatiki je polje
interptetacije ograniio na tri kljune oblasti. Jedna je
oblast logike, u dva znaenja: u uem, kao uenje o
uslovima neophodnim za dosezanje istine, i u irem,
kao uenja o pravilima neophodnim za miljenje. Obe
grane logike su deo opte semiotike (general semeiotic), koja se ne bavi samo istinama, niti samo
istinama miljenja, nego optim uslovima pod kojima
znaci postaju znaci, a to je jo u sholastici odreeno
kao grammatica speculativa. Uz logiku i gramatiku,
112

postoji i trea oblast koja se tie prouavanja nunih


uslova prenosa znaenja znakom od jednog duha
drugom, a to se moe nazvati rhetorica speculativa.19 Iako se spekulativna gramatika i logika nazivaju
i istim, ta je istota ugroena jednom zamenjivou: i gramatika, kao formalno uenje o upotrebi
znakova, i logika, kao formalno takoe formativno
uenje o pravilima upotrebe znakova za istinite
predstave, saimaju se u gramatiko-logike doktrine,
onda kad gramatika, kao nauka o reenici, daje osnove
za logiku, kao nauku o istinitoj reenici, o propoziciji.
Retorika je, pak, nesvodljiva na ove dve prethodne,
ona od njih odstupa po tome to se tie geneze smisla,
semantikih prenosa, transfera, gde znak raa drugi
znak, stvarajui znaenje koje je takoe znak, drugi
znak odnosno gde misao stvara misao. Pirs ne misli
samo na staro ime koje obnavlja dajui ga svojoj novoj
zamisli o interpretaciji znaka kroz znak, nego je u
imenu spekulativne retorike nagoveteno itavo jedno
polje istraivanja semiotiko-semantikih figuracija
19

C. S. Peirce: Principles of Philosophy, 444. Na drugom


mestu Pirs ovako defnie svoju podelu: Semiotika ima tri grane.
Prva je prema Dunsu Skotu grammatica speculativa. Moemo je
zvati istom gramatikom. Ima zadatak da odredi ta treba da je
istinito u predstavi koju koristi duh saznanja kako bi mogao da
izrazi neko znaenje. Druga grana je logika u uem smislu. To je
uenje o onome to je gotovo nuno istinito u predstavama ma kog
duha saznanja koji bi mogao imati ma koji objekt, tj. biti istinit.
Drugim reima, logika u uem smislu je formalno uenje o uslovima istine predstava. Treu granu u zvati, oponaajui Kantov
nain obnavljanja starih veza meu reima kad se nazivi uvode za
nove zamisli, ista retorika. Ona za zadatak ima da odredi pravila
po kojima u duhu koji saznaje jedan znak raa drugi znak, a posebno po kojima jedna misao stvara drugu.

113

govora i miljenja, teorijsko polje koje i sam, na jednom mestu, poredi, na primer, sa Hegelovom, takoe
spekulativnom, logikom.
Retorika bi bila najpre to odstupanje, distanca od
gramatiko-logikih modela, a kao spekulativna bila bi
obrt miljenja i govora jednoga ka drugom, logosa
prema leksisu. Ali ne da bi se jedan sveo na drugi, ve
da bi u svojoj naelnoj podeli sfera ispitali prenose izmeu tih sfera, transfere izmeu polja. U pitanju je
zato odstupanje, obrt i prenos, distanca ili rezistencija,
trop i transfer, tri naela (nunih uslova, optih uslova) nastajanja smisla. Pirsovo uvoenje retorike u
teorijsko polje spekulacije o govoru jedna je novina
koja je malo koriena kao takva retoriko ispitavanje se uvek krijumari, i u gramatici, i u logici nakon gaenja ove discipline kao normativne poetkom
XVIII veka, sa Dimarseom i Fontanijeom. Naime,
klasina retorika, nastala u antici kao uenje i vetina
ubeivanja bila je i uenje o figurima i tropima; njena
duga istorija je obeleena normativnim zahtevima
(kako biti uspean govornik ili pisac), sve dok se u
njoj samoj nije dogodila jedna blokada, aporija njene
normativnosti. I to se desilo u raspravi izmeu Dimarsea i Pjera Fontanijea, tanije kod ovog drugog koji je
priredio, iznova klasifikovao i komentarisao Dimarseov prirunik O tropima, u svojim izdanjima izmeu
1818. i 183020. Tada je Fontanije naiao na problem
figure koja se imenuje kao katahreza ili abusio, kad se
jedan znak prenosi kao znak za pojavu kojoj ne prilii,
20
V. o tome u izdanjima koje je priredio enet: Dumarsais
Fontanier: Les tropes, t. I-II (Genve, 1967), i Pierre Fontanier:
Les figures du discours (Paris, 1977).

114

koja je bez znaka, pa je stoga re o odreenom nasilju


nad normama govora, o njegovoj zloupotrebi (kao kad
se kae noga stolice: ako je i tano da stolica takoe
stoji, nije tano ili ne pripada pravilima govora o nogama da stolica hoda). Abusio, pak, moe da pod sebe ukljui i druge figure, tavie katahreza to stalno
ini metaforu, metonimiju, antropomorfizam, sinegdohu itd. a ako to ini onda ova figura otkriva neto
nasilno u svim drugim figurama, u samoj figuraciji
govora, ime se rui njegova pravilnost, norma ili
obiaj, pa se tako onemoguuje valjano klasifikovanje
jezikih pojava, pravilna podela figura i tropa.
Fontanijeova kritika Dimarseove klasifikacije i nedoumica oko katahreze iznele su na vid bespue normativne retorike, a kako je retorika vekovima bila pre
svega takva, bilo je to i bespue retorike kao discipline. Kako bi se ova disciplina obnovila, trebalo je
upustiti se u same njene aporije, to je upravo spekulativni zadatak s onu stranu normativnosti, vratiti se
na retoriku onako kako je, na primer, zamiljao Aristotel, iji je istoimeni spis vie od klasifikacije figura
i tropa, tj. spekulacija o jezikim, leksikim kao i logikim odstupanjima, koja u sebi ukljuuje psihologiju
i misao o kategorijama, stoga teorijsku misao, odnosno
promiljanje retorike kao imena za probleme prakse
jezika kad on odstupa od norme, dakle kad ini nasilje nad onim to su postavile kao normativne ili formativne discipline gramatika i logika. Pirsova zamisao
spekulativne retorike bie uostalom moguna onda kad
se drukije odredi polje jezika i njegovi osnovni inioci, znak i znaenje, oblik i smisao.
Ovo zamiranje retorike kao normative i potonje
njeno vaskrsnue kao spekulativne deo je velike pro115

mene koja se u zapadnom miljenju odvijala poev od


XVIII veka, a tie se novih relacija izmeu prirode i
kulture, prirode i duha ili miljenja. Nije tada, krajem
XVII i poetkom XVIII veka, slom doivela samo normativna retorika; slino se dogodilo i sa normativnim
poetikama, onim koje su, na antikoj podlozi, razvijali
renesansa, barok i klasicizam. U raznim raspravama
koje se u ovom periodu rane prosveenosti piu o
jeziku i o njegovom poreklu, jezik prestaje da bude
neposredno vezivan za prirodu: nema prirodnog jezika, on je konvencija. Utoliko nema ni prirodnosti njegovih normi; ali norme nisu ni nasilne, vetake, jer
nemaju vie prirodu kao objekt za svoju nasilnost.
Dodue, u poetku, kod Rusoa, na primer, jo uvek se
odrava opozicija izmeu prirode i kulture, ali se sile
ova dva polja lagano prerasporeuju u snage koje se
okreu jedne oko drugih, ponekad sukobljavaju a
ponekad podravaju; nove klasifikacicije prirode,
njene nove gramatike uobliuju osnovu za novo
znanje, novu epistemu, oveka o sebi, za njegovu novu
figuraciju21. Zamiranje normativnih poetika, na primer, kasnije je otvorilo put za novo razmiljanje o
knjievnosti, za pokuaje stvaranje nauk o knjievnosti, pa i za stvaranje teorije knjievnosti, koja e
svoju institucionalizaciju doiveti u drugoj polovini
XIX veka22. Ranije, romantike spekulacije o knjievnosti, kao kod brae legel, bile su pre deo filozofije
nego institucionalizovane nauke, i teorija e u XX
21

Prouavanju ovih dubinskih, epistemskih promene posveena je Fukoova studija Rei i stvari M. Foucault: Les mots et les
choses: Une archologie des sciences humaines (Paris: 1966).
22
V. o tome prevedenu raspravu Antoana Kompanjona: Demon
teorije (Novi Sad, 2001), posebno pogl. VI.

116

veku kliziti izmeu filozofije i nauke, popunjavajui,


izmeu ostalog, prazan prostor ovog izmeu.
Jo je jedna disciplina od vanosti za misao o knjievnosti. Re je o hermeneutici, koja je takoe bila,
kao ars interpretandi, umee tumaenja, normativna
u svojoj istoriji, a iji je moderni obnovitelj, Fridrih
lajermaher, poetkom XIX veka u njeno okretanje
kritici (najvie u kantovskom duhu, dakle spekulativnoj kritici) ugradio jednu vanu normativnu notu koja
e je pratiti i tokom kasnijih vremena, skoro do danas.
lajermaher je iz stare egzegetike hermeneutike u
novu, spekulativnu, preneo zahtev da se ona naroito
posveti zadatku rekonstrukcije nekog nedovoljno jasnog, ambivalentnog ili problematinog smisla zarad
njegove integracije u neko pouzdano, stabilno ili normom obezbeeno znaenje, to je, u osnovi, postupak
jedne redukcije23. Tek e se, posle Niea i delom Hajdegera, hermeneutika osloboditi ovog nasleenog normativizma i postati od doktrine spekulacija o tumaenju, o tumaenju koje ne mora biti voeno samo
normama ili teleologijom razumevanja, ve e, kod
Fukoa, Deride ili anija Vatima, postati hermenutika
kao genealogija, dekonstrukcija, odnosno teorija interpretacije. Ona e se vie okrenuti figuraciji tumaenja,
23

To je i rekonstrukcija tradicije zarad njene integracije u savremenost, kako istie i velikih mislilac hermeneutike u XX veku
Gadamer Hans-Georg Gadamer: Rhetorik, Hermeneutik und
Ideologiekritik, Kleine Schriften, I (Tbingen, 1972), 35. Kod
lajermahera se istie moment norme ili pravila kao kljuni ve
u definiciju hermeneutike kao a) vetine da se svoje misli pravilno prenesu, b) vetine da se govor drugog pravilno saopti treem,
c) vetine da se govor drugog pravilno razume. F. D. E. Schleiermacher: Hermeneutik und Kritik (Frankfurt, 1977), 75.

117

njegovoj igri sa smislom, nego ciljevima na koje bi


se smisao sveo.
Nemamo vremena da se iscrpnije bavimo ovim
istorijskim kretanjima. Ona su tek podsetnik za problem norme i tumaenja, odnosno razumevanja. Kad
Pirs kae da je znaenje nekog znaka takoe znak,
znak koji treba tumaiti, i tako u nedogled, on razumevanje ne razume kao finalistiki dogaaj, iako doputa
da se, iz pragmatikih razloga, taj dogaaj ogranii ili
svede. Kad Nie kae da ne postoje injenice po sebi,
nego samo tumaenja injenica, koje tek odreuju
mesto nekom dogaaju kao injenici, i da postoje tumaenja tih tumaenja, koja mogu biti u sporu, u nesaglasnostima, u razlikama, on kae neto slino, iako
i sam uvia da se, iz pragmatikih, istorijskih razloga,
igra tumaenja redukovala ili svodila na izdvajanje
jednih na raun drugih, na hijerarhizaciju interpretativnih postulata i rezultata. Kad Hajdeger kae da je
kljuna odlika postupka tumaenja i razumevanja tzv.
hermeneutiki krug u koji treba ui iako se pokazuje
miljenju preko predstave kao circulus vitiosus, onda i
on kae slino da imamo samo iluziju kako moemo
sa neke spoljanje take posmatrati taj proces tako da
iz nje sudimo na finalistiki, deterministiki normativan ili definitivan nain. Miel Fuko je u takvim i
slinim zahtevima prepoznao naela jedne nove hermeneutike, ije bi karakteristike bile sledee: 1. Tumaenje, interpretiranje je postalo beskonaan zadatak.
Tumaenje nema za cilj da stigne na cilj, da se okona
u ovoj ili onoj svrsi, iako moe usput da proizvede
ciljeve, svrhe, konce ili krajeve. 2. Ako se
tumaenje ne moe nikad zavriti, to dolazi otud to
nema ta da se tumai, to nema poetka, izvora ili
118

pokretaa koji bi bio izdvojen, nema znaka koji bi


stajao izvan beskonanog lanca tumaenja kao osnova
na koju se treba vratiti. Ne postoji interpretandum koji
nije i interpretans, kae Fuko, tumaenje je uvek
tumaenje neeg to je ve tumaenje. 3. Time se
prostor tumaenja oblikuje kao vreme, tumaenja se
distribuiu u vremenu, pravi objekt tumaenja je
vreme i ova temporalna distribucija, a ona je uvek nasilna, na odreeni nain arbitrarna, poinje i zavrava
skokom iz jednog tumaenja u drugo, istorijom interpretacije vlada diskontituintet. 4. Poto je manje vano
ta se tumai, jer se stvar za tumaenje stvara
tokom tumaenja uprkos iluziji nju takoe gradi tumaenje da je ta stvar prethodna, postaje vano
ko tumai: subjekt interpretacije pretee nad njenim
objektom, i mada tumaenje takoe izgrauje tokom
svog rada taj subjekt, ono ini to na drugi nain nego
to ini s objektom. 5. Tumaenje gradi svoj subjekt
vraanjem na sebe, ponavljanjem na sebi, obrtom prema sebi. Interpretacija nije samo refleksija ili odraz
prema objektu kao ogledalu, ona je i spekulacija, ogledalo postavljeno prema sebi, sa beskrajnim likovimaodrazima, subjektima-fantazmama. Izmeu tih karakteristika Fuko izdvaja prvenstvo tumaenja nad
znakom kao kljuno za ovu hermeneutiku, zakljuujui kako su hermenutika i semiologija dve ljute
neprijateljice24 Fuko to govori na jednom skupu o
Nieu 1964. godine, u vreme kad se velika vera
istraivake javnosti polae u strukturalnu semiologiju, kad je strukturalizam kao nova paradigma na
24

M. Foucault: Marx, Nietzsche, Freud, Cahiers de Royaumont, t. VI: Nietzsche (Paris, 1967), 200.

119

usnama svih; ne, naravno, i Fukoovim iako bi se


moglo takoe rei da po ovome hermeneutika nije
nikad bila blia semiotici, barem onoj Pirsovoj.
I nikad dalja od svoje ranije istorije, bilo egzegetike, bilo moderne nakon lajermahera, s Diltajem,
Betijem, Gadamerom i Rikerom kao nastavljaima. Do
te mere da se poelo, nakon ovakvih fukoovskih
stavova, govoriti o post-hermeneutici. Na slian nain
e se i za mislioce u koje se ubraja Fuko, uz Deridu,
Deleza, de Mana, Liotara, Lakana, govoriti kao o poststrukturalistima, a kasnije i kao o post-modernistima
ili post-modernima, obuhvatajui itavu jednu liniju
miljenja u XX veku nakon Niea, Frojda, Hajdegera
kao post-metafiziku misao. Kako nas ta linija miljenja ovde najvie zanima i pokree, da se ukratko osvrnem na ovo post- koje se umee i izdvaja kao prefiks
za misao koja se drugaije odnosi prema istoriji, istoriji miljenja i miljenju istorije.
Najpre, to post, kako bi bilo upotrebljivo, prekida
s hronolokom istorijom. Lakan, na primer, svoja
zanimanja za strukturu jezika poinje jo tokom 40-ih
godina XX veka, i teko bi, hronoloki gledano, za
njega rei da je post-strukturalist u razdoblju koje
tek najavljuje strukturalizam25. Fuko e istrajno govoriti da nikada nije ni bio strukturalist, da u delu koje
se, u godinama kad je objavljeno i nairoko uzimano
kao strukturalistiki dokument prvog reda, u Reima i
25

To, u jednom predavanju, s pravom naglaava prireiva


Lakanovih seminara, ak-Alen Miler. Jacques Alain-Miller: An
Introduction to Seminars I and II: Lacan's Orientation Prior to
1953 (I), Reading Seminars I and II: Lacan's Return to Freud
(Albany, 1996), 12.

120

stvarima, nijednom nije ni upotrebio izraz struktura.


Delez e, dodue. pisati za jednu enciklopedijsku istoriju filozofije lanak pod naslovom Po emu prepoznajemo strukturalizam?, ali to po emu moemo
prepoznati strukturalizam za Deleza postaje ono po
emu emo pre kritikovati nego prihvatiti taj pravac26.
Slino je i s Deridom ili de Manom. Jedini koji je iz
pomenute grupe mislilaca prihvatao pomenuti prefiks
bio je Liotar, ali i on kao oznaku koja nije neko posle
u hronolokom znaenju, nego u hermeneutikom27:
post- iz post-modernog kod njega treba razumeti kao
okretanje prema modernom, koje je i okretanje od
modernog kako bi se iznova, jo jednom, u modernome kao projektu istorije, koji je vaio od pre
nekoliko vekova do u nau savremenost (i vaio na
razne naine, s raznim poecima, u filozofiji od Dekarta XVII veka, u knjievnoj estetici od Bodlera XIX
veka, u politici moda jo kasnije, od poetka XX
veka itd.) ta dua ili kraa savremenost koju moderno zahvata suoila sa sobom i spekulativno promiljala. Ta se savremenost ne zavrava ovim promiljanjem, ona se eventualno menja, nastavlja, s ovim ili
onim prekidima, ali se prema njoj zauzima stav odreene distance, stav jedne nesavremenosti, onako
kako je jo Nie govorio kad se u svojim Nesavremenim razmatranjima o nesavremenosti zapitao ne
radi li ona protiv vremena, a time i na vreme i za
26

Gilles Deleuze: A quoi reconnat-on le structuralisme?, La


Philosophie, t. IV, ed. F. Chtelet (Paris, 1973), 293-329.
27
Postmoderno ne treba uzimati u znaenju periodizacije.
Jean-Franois Lyotard, JeanLoup Thbaud: Au juste (Paris;
1979), 34. V. i Jean-Franois Lyotard: Le Postmoderne expliqu
aux enfants (Paris, 1996).

121

vreme. Svim ovim pomenutim misliocima je upravo


vreme moda glavna, manifestna ili latentna tema, i
ako bi se za njih vezivala oznaka post- onda je to u
jednom vremenu koje nije vreme hronologije. Ali kako
se time upravo stvara paradoks na koji nae vreme
izgleda jo nije naviklo izmeu jednog vremena koje
je ve prolo i drugog koje, izgleda, jo nije stiglo, i
izmeu svih ve i jo u kojima vreme varira nau
misao, govor, i sudbinu moda je bolje umanjiti nesporazume izostavljanjem te oznake. Jo jedna istorijska etiketa ne govori, uostalom, nita posebno o istoriji.

122

V
TEORIJA U KNJIEVNOME

1. Postavljanje problema
ta bi to bila knjievna teorija? Knjievno u teoriji?
Koji bi se to metodi ili barem postupci, tehnike,
protokoli mogli uzeti kao sredstva za teorijsko istraivanje knjievnosti?
Na primer, iz lirike bi to mogla biti, malarmeovskim renikom kazano, tehnika diseminacije, semantikog rasejavanja, znaenjska dijaspora koja dolazi od
prednosti koju u lirskom iskazivanju dobija oznaitelj
(fonika ili grafematska struktura) nad oznaenim.
Diseminacija ili nomadizacija smisla ono to se ranije zvalo polisemija, a to emo mi odreivati kao
alosemiju28 u tekstu znai vie od jednog (a manje
od dva) znaenja formula koja bi nagovetavala, u
prvom redu, da je smisao nesvodljiv na jedno znaenje, na jednoznanost neke propozicije, ali takoe da
nije ni svodljiv na dva (tri, etiri...) znaenja kao iz28

V. Dodatak na kraju knjige.

123

brojiva, odvojiva, meusobno razdvojena. Diseminacija predstavlja semantiki uinak vezan za logiku
neodluivosti, ponavljanje koje se ne zatvara u sebe,
ve pokree viak svojih efekata: koje se kree kroz
kontekste varirajui ili oscilujui u sebi, rastakujui i
ponovo uspostavljajui promenljive identifikacije kao
sutinu svog nepostojanog identiteta. Recimo, kad
kaem da bi pesnitvo bilo re koja trai svoj smisao
(leksis pre logosa), takva sintagma mogla bi se uzeti
kao diseminativna, njoj treba tek odrediti znaenja
koja ne ograniavaju smisao, ve ga otvaraju za nova
znaenja, za vibracije u radu teksta kojim napreduju, u
kojem se obnavljaju, ponavljaju, razotkrivaju. Upotreba takve sintagme bila bi knjievni nain ili metoda
da se neto kae o knjievnosti na nivou jedne teorije.
Takoe, mogue je teorijski diskurs naratizovati, a
to znai uiniti govorom nekog dogaaja, sa svojim likovima, vremenima, prostorima, figuralno i hronotopski ga obraditi kako bi se znanje preplelo sa pripoveu o sebi, o svom razvijanju ili skokovima. Genelogija
je jedan od teorijskih metoda narativizacije znanja.
Kao to je mogue upotrebiti i tehnike dramatizacije,
kroz agonalne, konfliktne konfiguracije figura ili
stanovita; mogue je, i poeljno u meri u kojoj se u
nekoj teoriji njeni uvidi singularizuju, koristiti i
tehnike esejizacije, a to e rei deskripcije ugraditi u
horizont nekog iskustva kao transcendentalni okvir
pisanja, onako kako sa iskustvom postupa esej, kad ga
vezuje za svog naratora kako bi subjekt premestilo u
ravan jedne nadiskustvene istance koja polae prava
na iru istinu od obine empirije. Zapravo, kad god se
teorijski tekst konfigurie prema naelima neke
tropologije, on se slui knjievnim sredstvima, postaje
124

knjievna teorija knjievnosti, a ne ostaje samo teorija


knjievnosti. Diseminacija, narativizacija, dramatizacija, esejizacija samo su velike anrovske sheme, klasifikacijska naela ili kategorijalni obrasci za niz
tropolokih procedura u kojima znanje moe da sebe
ustrojava i kao knjievno znanje, a ne samo kao znanje
o knjievnosti. To ne znai da ove knjievne procedure ili tehnike suspenduju i znanje o svom predmetu;
izvesna analogijska struktura (u isti mah metaforika i
metonimijska) izmeu metoda i predmeta obezbeuje
ukrtanja, a to znai i transfere saznanja.
Ali ne samo transfere saznanja. Saznanje je ve
jedan transfer, prenos, prenoenje, ne samo u unutranjem polju znanog, poznatog, kao nauavanje u nauci,
nego je i putanja ili prelazak kroz to polje ka svojim
granicama. Na tim granicama eka nepoznato. U meri
u kojoj je saznanje oblikovanje, ureivanje saznatog, u
toj meri je ono uvek, u naelu, otvoreno za granicu iza
koje nema vie unapred date ureenosti, za granicu s
nepoznatim. Ovo drugo se esto i rado zaboravlja od
strane institucija znanja, budui da se tim ogranienjem ili obezbeenjem granica prema nepoznatom
utvruje polje moe, potvruju osvojeni ili zauzeti
autoritet. Ali saznanje nije samo ureivanje znanja,
ve je i njegovo otkrivanje tamo gde se dodiruje s
Nepoznatim. Saznanje nije samo vlastita formalizacija,
ve je i invencija. Ponekad je ta invencija rezultat
formalizacije, barem se oekuje da tako bude, kao u
sluajevima modernih metodologija, gde metod ima
zadatak da uredi polje poznatog, da istini koju zna
prida i vrednost moi, mo stabilnosti i stabilnost
moi, ali i da bude mesto transfera, most ili prelaz
onog nepoznatog u poznatog: metod treba da obezbe125

di da se na mestu susreta s nepoznatim naa ve osvojena znanja pokau kao podobna za ovladavanje nepoznatim, njegovo prelaenje ili svoenje na ve poznato. Prelaz ne mora biti reduktivan, mada metod
uvek rauna na vrednost redukcije u formalizaciji
istine. Kao to ni susret s nepoznatim ne mora biti
prelaz, ni u metodskom ni u ametodskom znaenju,
ve moe biti sueljavanje, sukob, sudar, odnosno
obazrivo, skoro na slepo opipavanje, postupak oprobavanja, iskuavanja ili opita, ono to i zovem esejizacija
kao postupak. Invencija ima mnoge vidove, i vie njih
nepoznatih nego poznatih. Ona je uvek eksperiment s
nepoznatim.
Skoro da sam upravo ispriao jednu priu, kazao
jednu naraciju koja je pola od ideje saznanja-kaotransfera, usput dramatizujui njegove potencije,
okreui ili tropologizujui ih jedne ka drugima, jedne
protiv drugih, uz ili kroz druge; zavrio sam uputom
prema esejizaciji. Diseminovao sam jednu ideju. Jer
upravo bih idejom nazvao polazite diseminacije, uzimanjem jednog izraza u smislu leksis pre logosa. U
asu kad sam rekao saznanje-kao-transfer rekao sam
neto ije sam implikacije mogao samo da naslutim, i
te slutnje sam potom razvijao ili eksplicirao u onome
to se zove argument koji je, nemojmo to smetnuti s
uma, ne samo dokaz ili razlog u znaenju postavljanja
teze nekog racionalnog ili racionalizovanog diskursa,
ve i narativni saetak ili prikaz. Platon, za koga, uz
Lajbnica i, u novije vreme, Huserla, moda preesto i
verovatno prejako vezujemo ime ideje, njen pojam,
ak njenu ideju ideja ideje, to zvui paradigmatiki
platonovski, zar ne nije o njoj mislio tako; naprotiv.
Ideja je sve samo ne leksis pre logosa, ona se u
126

miljenju metafizike uspostavlja kako bi se ova druga


zamisao, ili ideja, mogla liiti svoje pretenzije, svog
prava na postojanje. Pa ipak, to postoji: zamisao nekog
iskaza, neke rei koja upravo priziva misao, koja jo
nije misao, u punom znaenju te rei koja nikad ne
moe da dosegne to puno znaenje kojem, kao svom
cilju, neprestano tei, koja tek treba da postane misao.
Postajanje misli, to je, rekao bih, ideja ideje,
zajednika i Platonu i onima koji, poput mene, Platona
vole da gledaju vie kao majku nego kao oca, vie
kao na horu prostor, mesto, razmak iz Timaja, koja
je primateljka svih stvari, pa i stvari miljenja
nego kao na onoga ko bi bio otac logosa, poput Parmenida ( ) u Sofisti.
Kao na majku metafizikog miljenja, a to znai i kao
na majku miljenja koje se, unutar metafizike, njoj
moe suprotstaviti. Ideja ideje bila bi, dakle, ono to
pokree miljenje da postane, ne misao koje jo nema,
jer je tek u zaetku, ve rei koja je uvek i neka misao,
nemiljena misao, misao koju tek treba misliti ili
otkriti. Hajdeger, jo jedna majka novog miljenja,
pre nego otac, ima u knjizi pod naslovom ta znai
misliti? (ili ta se zove misliti?, ta poziva na
miljenje? Was heisst Denken?) jednu misao, ili
jednu re, koja je upravo diseminativni zametak, seme
koje kree u svoje dijasporiko postajanje
rasejavajui se, evo, ak i kod mene, u ovom spisu a
koja kae: Ne-miljeno je uvek tek ne-miljeno.
(Celo to mesto glasi: Moramo pustiti da miljeno svakog mislioca doe k nama kao neto uvek jedinstveno,
nepovratno, neiscrpno i, takoe, da nas nemiljeno u
njegovom miljenju prodrma. Nemiljeno u miljenju
nije neki nedostatak koji prianja uz miljeno. Ne-

127

miljeno je uvek tek ne-miljeno. to je miljenje izvornije, tim je bogatije njegovo nemiljeno. Nemiljeno je najvei poklon koji neko miljenje ima da
preda). Hajdeger razdvaja, poput nekog pesnika, bio
on lirski nalik na Malarmea, ili prozni, nalik na Dojsa
iz Bdenja Finegana, re ne-miljeno (Un-gedachte),
kako bi naglasio jedan od dva njegova lana, kako bi,
unutar te rei, rei koja i upuuje i ne upuuje na
misao (nemiljeno, to je uvek neto to je vezano za
misao kao za svoj zadatak; nemiljeno jo nije misao,
to nikad nije ni bila misao) postavio nove relacije,
iskovao nove veze. I to veze u vie nego jednom
pravcu: u misli, u miljenju, uvek ima onog to nije jo
miljeno, bilo da to nikad do sada nije miljeno, bilo
da to jo, poev od sadanjosti koja se time sklanja na
stranu, jo i tek treba misliti, kao u onome to misao
ne misli, ali ne misli upravo zato to svojim miljenjem skriva nemiljeno pa je ona tako uvek jedan
neobian, ali nezaobilazan, rekao bih: aporiki spoj
miljenja i nemiljenja koja e se tek misliti. Ove
nove veze, povratne koliko i zaobilazne, refleksivne
koliko i spekulativne, nemiljenja i miljenja u misli
remete prednost svakog identiteta miljenja sa sobom,
logosa dakle, kao i njegovog vremena jednog veitog
prezenta, trajne prisutnosti. Ali one, nita manje,
govore upravo o ideji ideje na jedan drukiji, neplatonovski i antimetafiziki nain, diseminujui taj govor
kroz istoriju koja, uostalom, poinje i pre Platona, a
traje i posle Hajdegera.
U ideji te ideje, u ideji samoj, reklo bi se, ima
neeg to je uvek kazano vie od onog to je reeno,
ima jo-uvek nekazanog u onom reenom. Ko e to
nekazano u reenom, ili nereeno u ve kazanom, tek
128

rei, jo rei? Ko je pozvan da to kae? I kada? Gde?


Ni otac ni majka, iako oni tu, kao mesta i vremena
zainjanja, imaju svoje uloge. Oni koji e to tek rei ili
e to jo kazati mogu, u polju ove metaforikometafizike filijacije, biti samo deca. Diseminacija
nije samo ime semantikog rasejavanja, ve i bacanje
semena, sejanje ili saenje, pravljenje novog ivota,
biopoetika ili bioerotika. Mesto takve diseminacije je i
seminar, njeno vreme je i semestar. U itavoj ovoj
porodici izraza nije samo semen, nego je i
znamen, znak, ak peat ili ono to znak moe peatiti
u ulozi dokaza. Znaci neke diseminacije jesu deca
nekog seminara ili semestra: deca koja su, kao znaci
za druge znake, i sama u ulozi majki ili oeva, to
i namee potrebu za ovim navodnicima. To su deca,
sinovi ili keri, koji se oslobaaju poslunosti
roditeljima, koji i sami postaju roditelji, bilo kao
razmetni sinovi, bilo kao neposlune keri, Oresti
ili Kordelije, koji esto to postaju, ili bivaju tako
oznaeni, u ime jedne dublje vernosti, vernosti koja,
da bi ostala ili potvrdila svoju vrednost vernosti,
odbija poslunost. Bila bi to vernost samoj filijaciji,
pripadnosti porodici sema, lancu bia kao lancu
oznaka, pre nego vernost oznaavanju kao utvrivanju
oznaenosti. Vernost, ako hoete, onom leksis pre
logosa, odakle svaka dalja diseminacija, lirsko- ili
prozno-pesnika, seminarska ili semestralna, knjievna
dakle ili teorijska, polazi na put svog postajanja.
Dva pitanja iskrsavaju na ovom mestu, povezana
izmeu sebe. Najpre, ako je ideja kao optost ili kategorijalnost zapravo ono ime se bavi teorija u samom
svom ustrojstvu, da li se pojam knjievne teorije
obezbeuje kao teorijski pojam, da ne kaem teorijska
129

ideja, im se u igru uvede figura ideje ideje, onako


kako smo to maloas uinili, govorei o njoj kao o
zametku i ukrtanju, o zametku ukrtanja, povodom
diseminacije, narativizacije, dramatizacije ili esejizacije, o postupcima kojima teorija postaje knjievna?
Ve se u ovom pitanju vidi jedno oscilovanje izmeu
knjievnog u knjievnoj teoriji i teorije onako kako je
njen nacrt zadala metafizika. I ve bi odatle proizlazilo
da knjievno u knjievnoj teoriji nikad nije to i teorijsko: ono se ne da svesti, prisvojiti i zatvoriti u strogo
teorijsko polje, u idealnost ili paradigmatinost neke
teorije. A to, takoe, znai da se ni ideja ne moe izjednaiti kao pojam s figurom ideje ideje, da u
smislu koji vlada ukupnom konfiguracijom neke ideje
uvek postoji jedna oscilacija koja upuuje na vie i na
manje od ideje kao ejdetske strukture. I pre (pojma)
ideje javila se ideja koja je pokreta (figure) ideje, kao
zametak njenog postajanja, njenog ukrtanja sa sobom
ili s onim to ona nije a na ta moe upuivati, to
dalje moe pokretati. Ili to moe stavljati na put, ideja
je uvek jedno stavljanje na put, ne samo upuivanje na
stvar, nego i upuivanje u znaenju polaenja na put.
Otud, na tom putu, i drugog pitanja. Ako bi jedna
knjievna teorija prema svojim kategorijama postupala
ne samo kao s idejema otim klasama, gde se naelo
klasifikacije izvodi iz idealnosti, iz ejdetskog ugla
neke paradigme, ideje nego i kao s idejama ideja,
veno oscilujui izmeu onoga to je pri njoj knjievno i onoga to je teorijsko, ta su te figure koja se
uvode u igru oscilacije kao elementi postupka, diseminacija, narativizacija, dramatizacija, esejizacija, za
koje smo ve rekli da su sticaji, ukrtaji, kompleksi ili
sloenice drugih, brojnih postupaka ili sklopova tropo130

logizacija i konfiguracija? Mogu li se ti postupci, za


koje se veli da su knjievni, uzeti kao vrednosti nekog
metoda? Setimo se: teorija se metafiziki definisala
kao primena metoda na kategoriju. Jesu li, ukratko,
knjievni postupci neka vrsta metoda? I ako jesu, koja
vrsta? Ima li metoda vie vrsta? Metod, methodos, kao
prav ili ispravan put u svom modernom znaenju, od
Dekartovog Diskursa o metodu (1636), ima svojstva
jednoznanosti, ponavljanja koje je i samo jednoznano kako bi dovelo do jednoznanog rezultata
nain ili postupak ispitivanja istine treba da dovede do
jednoznanosti istine. Ne moemo se ovde baviti
analizom koju sam sproveo drugde, u Modernom shvatanju knjievnosti (2002, 41-91), a koja je pokazala da
je Dekart, upravo u Diskursu o metodu, jednoznanost
saznajnog ili naunog metoda odredio kao vrednost
upravo je razgraniujui od knjievnosti i njenih
ekstravagancija, kako on sam kae, od pesnikih
preterivanja, a to znai i lutanja, to sve ne bi bilo
svojstvo pravog ili ispravnog puta, tj. metoda u
njegovom istom, ejdetskom ili metafizikom vidu,
razgraniujui time i diskurs o metodu od diskursa
metoda, govor koji govori o metodu kao putu, gde se,
zarad svakog razgranienja, povlaenja granice, mora
nuno govoriti i ono to je oko te granice, bilo to
metodsko ili ametodsko, od metodskog govora kao
govora istinitog saznanja, saznanja nauke i njenih
metafizikih ispunjenja u jednoznanosti, jednoznanoj izvesnosti. Granica i put se tu razdvajaju. Postavljanje granice razgranienje kod Dekarta je neto
drugo nego postavljanje puta, upuivanje, stavljanje na
put, metodsko putovanje. To, bez sumnje, namee
granicu samom metodu, njegovoj jednoznanosti ili

131

njegovom izvesnom ponavljanju. To jest, s onu stranu


kartezijanske izvesnosti, otvara se jedan horizont koji
koliko obezbeuje metod u granicama jednoznanosti
toliko i daje prostora da se, na rubu ili s onu stranu tog
horizonta, govori o drugaijim vrstama metoda, o metodskom ponavljanju ili putovanju koje ne bi moralo
biti jednoznano, koje bi imalo posla s drugim vrstama
istine, ne vie s istinom ponovljivog saglaavanja ili
adekvacije izmeu stvari i intelekta, ve o istini kao
otkriu, kao invenciji ili kao dogaaju. Metod u
vankartezijanskom smislu ticao bi se manje puta k
jednoznanosti i njenim izvesnostima, a vie jednog
puta koji povlai granice, koji razgraniava. Taj drugi
metod nije vie nuno prav put, najkraa crta izmeu dve take, ve moe biti put kojim se luta, zaobilazi, vraa, okree ili obre, put tropa koji jo uvek
ostaje vezan za ponavljanje kao temeljni postupak
tvorbe nekog identiteta, razgranienja istog od drugog.
Po svoj prilici razgranienja koje se i samo razgraniava, koje nije jedinstveno, koje povlai nove granice
za svoj put.
Recimo, nova granica koja se moe, u ovoj
potonjoj metodi vezanoj za tropologizaciju, povui
izmeu aplikacije i implikacije, primene i razvijanja.
Uzmimo kao primer, ne bismo li ovo uinili neto
jasnijim i razgovetnijim (potujui, dakle, jo uvek
kartezijanske vrednosti distincte et clare nekog metoda), postupak tzv. toka svesti. Kod Dojsa, takav se
postupak relativno slobodnog povezivanja ili asociranja ideja i percepcije (to e rei rei i stvari) moe
donekle formalizovati, kao i svaki drugi postupak,
prosede ili stilski obrazac stavljanja ideja u percepciju
i obratno: Dojs u Uliksu, u njegovom 14. poglavlju
132

(Volovi sunca), koristi tako formalizovane obrasce


kako bi usput proao kroz stilsku istoriju engleskog
romana. Ono to vai za te istorijske postupke sintakse
i figuracije vailo bi i za postupak toka svesti. Da li se
onda o tom postupku moe govoriti kao o metodu? Da
li je stil metod? I da, i ne. Da, ukoliko primena takvog
postupka, kao i primena nekog metoda, dovodi do
odreenih, pravilom ve nagovetenih uinaka. Ovde
bi metod imao vrednost moderne aplikacije. Ali,
takoe, Dojsova aplikacija nije to i Diardenova,
navodnog pronalazaa postupka toka svesti (ije
pretee onda nalazimo kod Tolstoja, ali ije tragove
takoe moemo nai kod Sterna, pa i ranije), niti je
jednaka u sluajevima Stivena Dedalusa, Leopolda ili
Moli Blum. Po strani od moderne, kartezijanske
aplikacije susreemo vrednost postupka koji je u implikaciji. Drugaije se taj postupak razvija kod
Stivena, Bluma i Moli, drukije kod Diardena nego
kod Dojsa, a drukije u postdojsovskoj literaturi,
kod Foknera ili Beketa. To bi znailo da s metodom
samim moemo postupati ili kao sa idejom, nepromenljivim obrascem ili paradigmom, koja se sama ne
menja, ne razvija, ne postaje, ve je otisak ili trag bia,
pa se kao kakav peat, forma ili model utiskuje u ono
to je postajanje, kako bi se proizveli efekti kopiranja,
a drugaije, sasvim drugaije, ukoliko metod razumemo kao postupak, put koji se moe i sam razvijati,
menjati, podeavati, usmeravati prema raznim granicama, kao granicu razvoja nekog dogaaja koji nije utiskivanje ili otiskivanje koliko je na putu razgraniavanja bia i postajanja, istog i drugog. Ne znam koliko je
dananja nauka u vlasti kartezijanskog, metafizikog
ideala metoda kao ideje a koliko je zbilja, u svojim

133

stvarnim naporima, rezultat metoda kao implikacije,


razvoja, razgraniavanja; skloniji sam ovom drugom.
Ali knjievni metod svakako je na ovoj drugoj strani,
na obali implikacija, pre nego aplikacija. On se
razvija, razgraniava, razvijajui se i razgraniavajui
se od ejdetskog metoda metafizikog tipa, nametnutog
idealu nauke po modelima jedne stare geometrije (nove geometrije su i same drugaije). Dodue, moderan
metodski diskurs, posle Dekarta, i sam nastoji da
ogranii vrednosti metoda na ove stare obrasce, da
smanji ili ak onemogui da o knjievnim postupcima
govorimo kao o metodima, tj. da uz aplikaciju govorimo i o implikaciji. Ali, kako rekoh, moderni kartezijanski metod je nastao i odrao se u opoziciji saznanja
i pevanja, nauke i pesnitva, ideje i njenih figura, istine
kao izvesnosti adekavacije i istine kao otkria ili
dogaaja. Nastao kako bi taj sistem opozicija podrao
i odrao inei od svojih razgranienja jedini put,
jedini pravi put. U tu ispravnost, pravo i jedinstvenost
danas moemo iznova sumnjati.
Vraajui se posle ovog izleta ili zaobilaznice
pitanju knjievne teorije, mogli bismo rei da u primeni knjievnih prosedea na teorijsko polje sada teoriju
manje definiemo kao primenu metoda na kategoriju a
vie kao razvijanje tih kategorija prema metodima koje
implicira sama knjievnost. Istorija teorije to, rekao
bih, potvruje. im se neki teorijski postupak, kao
nain ili metod analize, primeni na niz raznorodnih
knjievnih dela, mi kao da unapred znamo ta traimo
i znamo ta emo nai ili otkriti: takva primena,
aplikacija metodologije na knjievnost malo je zanimljiva, iako predvidljivost rezultata pomae da se u
polju knjievnog teoretisanja oseamo kao naunici,
134

da reprodukujemo vlastiti socioistorijski ili disciplinarni status. Sve je tu ve kazano na poetku, nova
su sama dela koja ubacujemo u metodsku mainu.
Stvari postaju s teorijom i njenim metodolokim ishoditima zanimljive onda kad pustimo da neko delo
dela u svojoj nepredvidljivosti, u jedinstvenosti sopstvenog dogaaja, kad se ne potinjava primeni nekog
kategorijalno-metodskog aparata kako bi potvrdilo taj
aparat nego ga razvilo i tamo gde njega jo nije bilo,
menjajui i otkrivajui ga prema sebi, i menjajui i
otkrivajui sebe prema njemu. Delo tada otkriva da
pored metafizikih istina koje bi aparat utisnuo u njega
kao peat vlastite ispravnosti postoje i istine-otkria
koje se moraju razgraniiti od ovih utiskivanja, od
impregnacija aparata, istine koje su invencije i za delo,
a jo vie onda kad im se dopusti rad razgranienja
invencije za aparate teorije, za teoriju, njene kategorije
i metode. Ako bismo, da se vratim na primer dojsovskog toka svesti, taj tok pokuali da analiziramo primenom psihoanalikog metoda, dobili bismo u
rezultatu potvrdu onog to smo znali i na poetku, da
aparat tog metoda tako i tako funkcionie tok svesti
bi onda pokazivao svoje opte crte u granicama prema
nesvesnom, pa bilo to nesvesno frojdovsko, jungovsko
ili lakanovsko. Ali ako bismo, uz ovu primenu, pokraj
nje ili preko nje, nastojali da tok svesti razvijemo u
perspektivi psihoanalitikog aparata, tada bi i sam taj
taj tok, kao predmet analize, i sama analiza kao postupak ili tok morali da pretrpe izmene, modifikacije,
ve prema otkriima do kojih na ovom putu ukrtanja,
okretanja, tropa i ponavljanja dolazi. Otkrili bismo
neto novo i o toku svesti i o psihoanalizi. Lakanova
itanja Dojsa, na primer, upravo su takva jer nisu

135

primena, ili nisu samo, nisu u prvom redu i u


poslednjoj instanci aplikacija frojdovskog metodskokategorijalnog aparata, psihoanalitike teorije ukratko,
na dojsovski tekst, nego su jedno ispitivanje tog tipa
teksta i njegovih postupaka s obzirom na implikacije
koje se mogu povui i prema tekstu ali i prema aparatu, prema teoriji od koje se polo. Tanije, polazita
su (barem) dvostruka, i frojdovska teorija se menja
pod pritiskom samog dojsovskog teksta Lakanova
teorija je zato u velikoj meri i sama diseminativna, bilo
da je re o nivou leksike (Lakan, poput Dojsa, gradi i
sam mnoge neologizme i portmanteau izraze), bilo o
nivou sintakse i stila (kod Lakana je takoe re o
jednom toku svesti, o dojsovskom asociranju ideja i
stvari, ideja jedne teorije i frojdovske stvari), bilo na
nivou samih kategorija (Lakanov pojam psihoanalitikog simptoma se menja pod dejstvom onog to je
otkrio kod Dojsa kao sinthome) ili metoda (psihoanaliza duguje koliko i nauci frojdovskog tipa toliko i
literaturi s kojom je uvek na vezi), itd.

2. Pitanje metoda kao odgovor kategoriji


ta bi nam ranije ispitana iskustva Platona, Niea,
de Sosira i Pirsa govorila o pitanju koje konstituie
teoriju, a koje glasi: ta je knjievnost?
Kad postavljamo takvo pitanje ta je knjievnost
tada se pitamo o knjievnosti kao o kategoriji.
Kategorija je nain kojim se utvruje bie neke stvari
ili pojave, to po emu oni jesu. Poto je to po emu
neto jeste najoptiji pojam koji moemo imati o stvari

136

ili pojavi, kategorija se i uzima kao najvia, najoptija


pojmovna klasa. Ipak, pogreiemo samo ako
definiemo kategoriju u znaenju pojmovne optosti,
to jest samo kao oblik formalizacije i generalizacije.
Formalizacija kad, recimo, prenebregnemo sadrinske razlike izmeu romana Gospoa Bovari i romana
Sentimentalno vaspitanje, pa govorimo o Floberovom
romanu kao obliku samo je jedan, prvi korak u kategorijalnom uspostavljanju nekog miljenja. Generalizacija, sledei, drugi korak ako sad uzmemo da se
Floberov oblik romana moe uoptiti u neto ti bi se,
recimo, zvalo floberovski roman, i pod sobom
obuhvatalo ne samo Floberov roman, ve i druge romane pisane drugom polovinom ili krajem XIX veka
oslonjena je na formalizaciju u okviru kategorijalnog
miljenja.
Tu se kategorija, meutim, razvija kao put podele
na vrste i rodove, pri emu bi drugo obuhvatalo prvo.
Platonove podele u naelu idu tim putem. Tu kategorijalno miljenje ve potpada pod odreen metod: pesnitvo je od vrste jezike poeisis, a uvruje se u rod
jedne mimesis koja, sa svoje strane, kao kategorija i
sama pripada deobi na istinito i neistinito oponaanje; pesnitvo kategorijalno potpada pod ovo
poslednje. Aristotel e i sam formalizovati i generalizovati Platonove podele, na odreen nain kategorisati
kategorijalnost kao metod, i predae je tradiciji kao
uenje o kretanju miljenja kroz (nie) species i (vii)
genus to jest kao teoriju u kojoj se metod primenjuje
na kategoriju, kao sama njena kategorijalnost.
Ali osnova za kategorijalnu metodiku, sada u
znaenju postupnosti formalizacije i generalizacije lei
drugde, a ne u ova dva koraka ili stupnja. Nije re
137

samo u grupisanju pojmova u vie klase, u vrste i


rodove. Kad Nie sree panju na genealogiju pojma,
na to da pojam nastaje kroz postoveenje neistovetnog, durch Gleichsetzen des Nichtgleichen, on
ovu pojavu, u kojoj se ne briu samo sadrinske
razlike zarad formalizacije ili tako dobijene forme
okupljaju u ira genera, razume kao samu osnovu kategorijalnosti. Kategorija je sutinski oslonjena na
neto to moemo nazvati aproksimacijom, pa je aproksimacija prethodni korak, uslov mogunosti29 za
korake formalizacije i generalizacije. Nieovo Gleichsetzen des Nichtgleichen nije samo poistoveenje neistovetnog to je posledica aproksimacijskog postupka ve je, u tanijem i bitnijem prevodu jedno
postavljanje istim onoga to nije, to e rei uspostavljanje istog iz ne-istog preko ega se uklanja, skriva ili
potiskuje razliito. Kategorijalna aproksimacija je
postavljajui gest, ono to metafizika ontologija naziva tetikim inom, a taj se in tie bia stvari ili pojave: ona se postavlja kao takva za miljenje. Drugim
reima, razlike koje se sklanjaju u stranu, skrivaju,
potiskuju ili povlae kako bi se isto dobilo od ne-istog,
nisu do kraja iezle isto ih uva na svom rubu ili u
svom tajnom sreditu ve se premetaju: aproksimacija je kategorijalni otpor prema razliitom ili mnotvenom kako bi se dogodilo takoe kategorijalno
premetanje razliitog, sada kao razlike, na svoj nain

29

A to odmah znai i uslov nemogunosti. Aprokisimativno


miljenje, koje ini moguim formalno uoptavanje, u korenu u
isto ovo uoptavanje uvodi sutinski inilac iluzije, implicitno
obeavajui a eksplicitno maksirajui nepreciznost (netanost,
samim tim i neistinitost) koju samo stvara.

138

preoblikovane i uoptene, u dalji rad formalizacije i


generalizacije.
Aproksimacija bi se za obian govor prevela kao
pribliavanje, kao uzimanje pribline vrednosti, ali i
kao prvi korak na putu, kao usmerenje prema metodu.
Teorija je uvek pokuaj pribliavanja, u naem sluaju
pribliavanja knjievnosti znanju. Otuda se govori o
teorijskim pristupima kad se misli na metode. Ali taj
pristup otkriva da teorija u svom poetnom, aproksimacijskom vidu ve povezuje kategoriju i metod, ve
je kategorijalno-metodski in, pre nego to je uopte
poela da specifikuje i uoptava, formalizuje i generalizuje. Da bismo u veoj meri videli ta su ulozi i
uloge ove osnove teorije u aproksimaciji, ta je zapravo kategorijalno-metodski neksus kao sutina teorije,
vratiemo se naem pitanju s poetka, tome da se
knjievna teorija otvara, postavlja i unekoliko stvara
pitanjem ta je knjievnost.
Na to pitanje su moguni nekoliki odgovori. Ako
bismo krenuli putem formalizacije, onda bismo to
pitanje razumeli kao da se pitamo ta je knjievnost po
svom obliku. To ne znai po svojim internim oblicima,
nego ta je njena sutina polazei od samog oblika koji
namee govoru. Na taj smo nain takoe ve pretpostavili da je knjievnost ima odreenu sutinu, izvesnu
literarnost, kao i da tu literarnost najpre treba traiti
u formi kojom se ona izraava u jeziku. Postojao bi
knjievni oblik govora, uz, recimo, one oblike govora
koji se, svaki na svoj nain, koriste u nauci, u filozofiji, ili u svakodnevici. Saznanje, miljenje, tekua
praksa ili tzv. prirodni govor, uz pesniku re, bili bi te
najvee forme, naini upotrebe ili vidovi strukturacije
govore. ta se iz dalje analize takve govorne forme
139

moe zakljuiti o sutini literarnosti literature, to je


bilo razvijano u teorijama formalizama, ruskog, ekog ili anglosaksonskog, uz kasnije varijante strukturalizma. Ma koliko ovakvo uspostavljanje teorije kao
formalizma ili strukturalizma specifikovalo svoj predmet, ono u osnovi ve polazi od toga da je taj predmet
jedan od nekoliko velikih predmeta u svetu govora, ili
u svetu kao govoru.
U stvari, ovo poslednje svet kao govor ve nas
dovodi na drugaiji put razmiljanja o tome ta je knjievnost. Sada se ona ne uzima samo kao jedan od
nekoliko vrsta jezike forme ili upotrebe, ve se ona
razume kao nain razumevanja sveta. Svet je govor,
knjievnost govori, svet se moe razumeti putem ili
preko knjievnosti. Knjievnost nije samo vrsta, nego
je i rod, njena optost nije u njenoj formi koliko u
tome da je ona nain razumevanja sveta. Ona je jedan
od vidova na koji se odnosimo prema svetu, jedna od
kategorija tog odnosa. To je, u knjievnoj teoriji, put
hermeneutike. Hermeneutiku ne zanima samo da uvidi
koji su oblici na delu kad je re o knjievnosti, ve da
li je nae razumevanje sveta kao govora sveta u
kojem su svi njegovi inioci neka vrsta simbolikih
potencijala, znakova obdarenih smislom mogue,
kako, i u kojoj meri, kroz knjievnost. Svakako da je i
knjievnost jedan od oblika sveta kao govora, ali
hermeneutika ide korak dalje ili korak u stranu od
formalizacija strukturalnog tipa kad pretpostavlja i da
nam pesnitvo moe rei neto bitno o smislu govora
sveta kao to nam to mogu nauka, filozofija ili svakodnevna re. Knjievnost za nju nije samo jedna od
stvari ili predmeta u svetu, ve i nain na koji se odnosimo prema stvarima ili predmetima.
140

Postoji i trei nain ispitivanja ta je knjievnost


koji se ne kree formalistikim ili hermeneutikim putem, ve se pita o teoriji kao aproksimacijskom preduslovu. Aksiom takve teorije nije ni forma niti kategorija kao opta pojmovna klasa, ve bi se ona gradila iz
strpljivog, istrajnog sueljavanja onoga to Nie naziva postavljanje istoga iz ne-istoga. Ona bi sueljavala
isto i razliku, ono to je isto u teoriji i u knjievnosti, i
ono to je u njima razliito. ta je to isto i ne-isto, isto
i razliito, i ta se za njim zbiva u postavljanju, to jest
u teorijskom kategorijalno-metodskom uspostavljanju?
ta tu jo znae vrednosti forme i klasifikacije, ta su
tu kategorija i metod?
Ono to je isto i teoriji i knjievnosti, i to je opet
ne-isto i razliito i to razliito na ne-isti nain to je
ponovo govor. Ali ne kao upotrebna forma niti kao
nain razumevanja. Svakako da te upotrebne forme i
moduse razumevanja, svojstvene teoriji, odnosno pesnitvu, moramo u uzeti u obzir. Tanije, upravo kad ih
uzmemo u obzir na strog nain kao sutinski razliite
toliko razliite da se iz tih razlika tek oblikuje sutina
oba polja moemo doi do smisla prethodnih pitanja,
ako ne i do odgovora na njih.
U pitanju je obrt. Niti je knjievno samo forma, niti
samo hermeneia, tj. niti je ono oblikovanje govora u
upotrebu jezika, niti je knjievnost tek nain tumaenja sveta, ve je knjievno obrt; i to najpre obrt izmeu
ovih strana, izmeu upotrebe i tumaenja, forme i razumevanja, ak kategorije i metoda. To je obrt kao
igra sa istinom, koji izmeu istine i privida kuje nove
veze kako bi ih uspostavio i tamo gde vie, kao u tradicionalnom logosu, nisu spojive, pa nisu ni u kakvoj
sutinskoj vezi osim odnosa uzajamne negacije.
141

Dodatak:
O ALOSEMIJI

Svi knjievni metodi imaju svoju osnovu u pojavi


koju emo nazvati alosemija. ta je alosemija? Kao
izraz, alosemija bi dolazila od dva bogata starogrka
izraza, od ili , to bi znailo drugi,
drugaiji, i od , glagola za oznaavanje, za
znaenje. Oznaiti ili znaiti drugaije bio bi to
osnovni smisao alosemije. To je smisao da se govori
jedno kao da se govori ili izgovara drugo, smisao govora kao izgovora. Pokuau da neto vie kaem o
alosemiji kao temeljnom pesnikom metodu tehnici
ili postupku preko jedne preliminarne skice tog
smisla u znaenjima koja ga ine i u odnosima koje ta
znaenja meusobno grade, uspostavljaju ali i podrivaju. I pokuau to da uinim na primeru ovog smisla
govora kao izgovora.
ta bi to moglo znaiti, smisao govora kao izgovor? Da je pesnitvo u svojoj najoptijoj pojavi,
onda kad se u toj rei uzima sveukupna knjievnost,
kao i u svojoj osnovnoj mogunosti, onda kad pod tim
podrazumevamo pre svega umee stiha, lirsku dikciju,
prozodiju vezano za odreen izgovor, za nain na
142

koji se u jeziku pojavljuju tzv. melodijski i ritmiki


momenti kao srazmerno osamostaljeni od isto semantike ili reprezentacijske funkcije govorenja, za melos
ili za ono to u imenu lirskog naglaava jedan muziki
instrument (lira, frula, kitara ili svirala), to ne treba naroito isticati. Pesnitvo se izgovara. Ono se izgovara
po tome to u njemu treba uti ove melodijske i ritmike momente. Stih, kao osnovni lirski element, ima
ulogu da ih izdvoji kroz segmente ili jedinice koji su
tonski ili silabiki, da ovaj melodijski ili ritmiki niz
odvoji od sintaksikog niza usmerenog na znaenje ili
na predstavljanje. Kad kaem da se pesnitvo izgovara, ne mislim pri tom na nuno doslovno izgovaranje,
na fiziki ekvivalent pesnike dikcije u nekom glasu;
naprotiv, esto se pesniki segment izgovara tj.
naglaava svoju melodiku ili ritmiku uspenije kad
se ne uje glasno, kad se prepusti tzv. izgovoru u sebi,
itanju koje u vlastitom utanju preputa govoru
njegove izraajne ili izgovorne moi. Poezija, lirika
moe u svojoj vokalizaciji, sopranizaciji ili tenorizaciji, prenaglasiti ovaj melodijski niz, moe da ritam
uini tako jakim da iza ulnog izgubimo znaenja; ali
njegova najvea uloga nije u tome da se znaenja
sasvim izgube, kao u graninim primerima eksperimentalnog stiha kad ostaje samo tonska struktura, ve
u tome da se ova tonska struktura razdvoji od semantike, da se uspostavi mogui rez izmeu dva niza, izmeu dva poretka, kako bi se izmeu njih mogle izgraditi nove, drukije relacije. Pesnitvo se izgovara, to
znai da se ono izgovara kao da se iz govora izvlai
njegova primarna dvostrukost: s jedne strane elementi
na strani oznaitelja, upravo oni tonski, melodijski i
ritmiki, s druge strane elementi na strani oznaenog,

143

semantiki ili sintaksiki, reprezentacijski ili predmetni. Izgovor je sam naziv za ovaj rascep u jeziku
izmeu dva njegova mogua pravca, izmeu njegove
materije i njegovog duha.
Ali smisao svega toga, smisao pesnikog govora
kao izgovora nije tek da ojaa ovu razliku, da je dovede do suprotstavljanja dve ravni bia, dva sveta, sveta
tvari i sveta duha. Postojanje te dve ravni je posledica
pomenutog rascepa ili razlike u jeziku. I to jedna od
posledica. Smisao pesnitva je da razlike u jeziku
horizontalne, vertikalne, imanentne, transcendentne,
sinhrone, dijahrone itd. dovede do izgovora, da iz
govora izvue govor, da d izgovor. Pesnika re,
egzemplifikovana u stih, ne samo formalno, ve i sutinski prekorauje sebe30. ta to sada znai? Vratiu se
jo jednom na nau formulu pesnitva smisao da se
govori jedno kao da se govori ili izgovara drugo, smisao govora kao izgovora ali sada na moda njen jo
elementarniji vid, na samo ovo kao koje u sebi sabira
alosemiki potencijal, na kao od kojeg poinje svaki
pesniki izgovor. ta je jedno kao? I da li je kao jedno? ta se zbiva sa govorom u izgovoru nekog kao
nekog govora kao drugog govora, ali i nekog govora
kao govora, kao drugog ali i kao takvog, pa ak
i kao takvog istog? Izmeu dva kao?
Komparativna reca kao najpre slui da uspostavimo odreenu slinost. Ona ima ulogu da uporedi,
povee, na odreen nain sintetie. Kad kaemo da je
Ahil kao lav, poput lava, nainili smo jedno poreenje
po slinosti izmeu dva fenomena, fenomena A i fenomena L, izdvajajui ili razluujui u njima svojstvo
30

144

V. Giorgio Agamben: Idea della Prosa (Milano, 1985), 21

koje im je zajedniko, upostavili smo neku vrstu


zajednice, klase ili kategorije kojoj dva fenomena pripadaju, u koju stupaju, sintezu te dve pojave na jednom nivou koji je vii od nivoa na kojima se njihova
ostala svojstva pojavljuju kao inioci razlike. Ovo
prebacivanje na vii (ili nii, temeljniji, sutastveniji)
nivo lei u temelju postupka metaforizacije kao prenoenja u pravcu jednog transcendiranja, jednog prevazilaenja koje poinje analokim prenosom, ali se ne
zavrava samo analogijom. Ahil kao lav je poreenje
koje daje metaforu (skraeno poreenje) lava Ahila, a
lav Ahil nije vie samo analogija izmeu Ahila i lava,
nije samo puka slinost ve je sada i ime, kategorijalno
ime za sva hrabra bia, ime u kojoj je transcendirano
ono to je otpalo iz ove slinosti koja je postala
sutinska ili slina, sve slabosti Ahila, njegova peta,
naprasitost, ljubavna zastranjenja, odnosno sve grive
ili predatorske sklonosti nekog lava itd. Nismo samo
ovim izgovorom, koji nas je prebacio na plan metafore, ostavili netaknutu prvobitnu analoku slinost,
ve smo se iz jednog plana govora preneli, uspeli ili
smo skoili na drugi jedan plan, kao da smo prvim
prenoenjem, najpre postupnim i analognim, doskoili,
stupili na prenos koji nas je zadrao na nivou jedne
sutine; jedno kao, koje je posluilo u ulozi lestvica za
skok na metaforiku supstantivizaciju, vie nije samo
to prvobitno, jednostavno, jedno kao, ve je postupak
kategorijalne sinteze u ijem se napredovanju prelo
na drugo jedno kao, na drukije kao, na kao jednog izgovora u kojem kao da nita posebno nije izgovoreno,
ali je ostalo sutinski drukije kazano kao ima uz
stranu svoje postupnosti ili kontinuiranog prelaza i
stranu jednog reza, moment diskontinuiteta kad iz

145

prvobitne analogije ostavlja iza sebe ono to bi tu


analogiju oslabilo, kad naputa razlike koje ne stupaju
na put uporedne slinosti, i kad belei skok, rez ili
odskok od tih smetnji prema jednoj identifikaciji po
sutini. Ovu metaforiku, supstancijalnu identifikaciju
u metafori kao kategorikoj tezi kao ostvaruje zanemarujui potisnute razlike izmeu polaznih fenomena,
singularija, da tako kaem, ali ne tako to uopte
potiskuje princip singularnosti ili naelne razliitosti
izmeu pojava, ve tako to princip razlike sada prebacuje na drugi plan u tome i jeste odreen skok, a ne
samo postupnost prelaza odnosno tako to razliku
okruuje identifikacijom, uvajui se sada u ravni
govora, pre nego u ravni samih stvari ili njihovih
pojava. Razlika je skrivena, potisnuta, okruena i unekoliko zatiena ono to smo dobili metaforom u
ravni kategorije je identifikacija, ali ona nije unitena;
ona ostaje u govoru koji se predstavlja nadalje kao izgovor nekog identiteta, iako taj identitet skriva, preko
svog otpora, preko negacije potisnutog, u sebi transponovanu razliku.
Ali neko kao osnovni element pesnikog izgovora, mali aparat za mehanizme metaforizacije moe
uvek funkcionisati i kao potvrivanje, kao ponavljanje.
Jedno kao drugo ne mora nam ispostaviti kategoriju
jednog-kao-drugog u znaenju nekog treeg, jedne
identifikacije na nivou supstance ili transcendencije na
nivou forme, ve se, umesto ma kog analokog
fenomena, moe vratiti na sebe: jedno kao takvo,
moemo rei, Ahil ne vie kao lav, nego ba Ahil
kao Ahil. I, razume se, lav kao lav. Svaka stvar kao ta
stvar, ali i svaka re kao ta re: govor kao sam taj
govor. Mitska slika raanja poezije daje nam Narcisa
146

koji veno istrauje slinost izmeu svog lica i odraza,


sve dotle dok ne izjednai vlastiti izgled u izvoru i
sebe samoga; ali nam mitska slika daje i Eho, nimfu
koja je beznadeno zaljubljena u metaforikog Narcisa
i od te ljubavi vene, tako da od njega ostaje samo glas,
samo odjek. Te dve mitske figure prva koja istrauje
slinosti i tone u njihovu dubinu, druga osuena da
nikad prva ne progovori i da nikad ne uti kad drugi
govore dva su pola za mogunosti kao rece, za
njenu alosemiju. Jer dok nas prvi pol odvlai, u nimalo
jednostavnoj tehnici analogija, a potom identifikacija,
ka metafori, drugi pol nas naizgled titi od slinosti
koje mogu i varati, i vraa nas pojavama kao takvim, u
njihovim singularnim egzistencijama, u njihovim pojedinanim, ali stvarnim istinama jednakosti sa sobom.
Blizu tog drugog pola, koji bi se u svojoj idealnoj istoti mogao zamisliti samo kao enumeracija ili tautoloka singularizacija, kao povratak realistikoj epistemologiji stvari kao takve (stvari po sebi), lei i mogunost da se singularije porede po izvesnom sticaju
okolnosti, po kontigvitetu, po sluajnim a ne bitnim
slinostima ili bliskosti, a to je mogunost metonimije.
I dok metaforiki pol zaboravlja na nemogunost komparacije, metonimijski tu nemogunost istie.
Tekoa je, meutim, to ova realistika epistemologija na svoj nain blokira samu sebe. Govoriti neto
kao neto, kao to samo, , znai predati
se tautologiji, odustati od povezivanja, poi na stranu
beskrajne enumeracije, i u nekoj vrsti logikog mucanja gde je svako A samo A, a svako L samo L, izgovarati govor kao niz imena izmeu kojih je sintaksa
moguna samo kao identitet koji se dri o sebi, koji se
zatvara nad sobom, ija je predikativna mo ravna
147

nuli, a hermeneutika mogunost svedena na ponavljanje oznaka, na oznaiteljski eho koji uzalud pokuava da dosegne ravan znaenja, gde zapravo jedini
smisao koji bi govor imao jeste da u beskrajnoj
raznolikosti svega u isti mah potvrdi ovu raznolikost s
onu stranu svake slinosti u identitetu vlastitog diskontinuteta, rascepa na elemente, na imena, na oznaitelje.
Jedno kao jedno, kao takvo, kao takvo samo ili
kao takvo isto nije stoga samo to jedno, nije samo
izraz krajnjeg identiteta, ve je i izraz krajnje razlike,
jer je govor o jednom kao takvom uvek i izgovor
nekog drugog kao takvog. I mada jedno kao takvo
treba da naglasi, to snanije moe, znaenje pojave u
njenoj identifikaciji sa sobom, u njenoj suiidentinosti,
mogunost tog naglaska poiva na beskraju singularnih razlika koje izgovara preutno, koje ostavlja u
sebi, u izgovoru obvijenom utnjom, odakle uvek
moe da istupi govor beskonanih razlika. Tautoloka
identifikacije je, istim onim kao, sada utnju prebacila
ponovo u govor, u izgovor govora, samo na drukiji
nain nego malopre.
Ne nudim ove primere za mehanizme koje reca
kao moe da pokrene u govoru samo da bih nagovestio
sloenost jezike infrastrukture onda kad se ona
ukljuuje u pesnitvo, u pesniki izgovor, ve da bih
naglasio neto drugo: ti mehanizmi nisu neto to
prethodi pesnitvu, neto to pesnitvo koristi a to je
ve postavljeno ili ustanovljeno u jeziku izvan pesnitva, nekom prirodnom ili logikom jeziku gde
je pesnitvo onda superstruktura, nadogradnja ili izvedenica. Ti su mehanizmi govora kao izgovora u osnovi
samog govora, govora i kao logikog i kao pesnikog, govora kao takvog. Sam je logos govora takav
148

da sobom gradi mehanizme identifikacije preko onoga


to uva u sebi kao sistem razlikovanja. Kad govorim
o alosemiji kao o postupku, mehanizmu, tehnici ili
metodi pesnitva ili knjievnosti mislim da ovaj temelj
jezika kao identifikacije preko razlike, kao prenoenja
koje izjednauje i premeta razlike, premeta i njih i
izmeu njih. Takoe, ovde je re o dva sutinska
jezika principa: jedan je princip razlike, a drugi princip nije princip identiteta, identifikacije, nego je
princip ponavljanja. Ta su dva principa povezana, ak
i u tautologiji su povezani razlika i ponavljanje. Moe
se postaviti i pitanje nije li re zapravo o jednom, ali u
sebi podeljenom, zamaskiranom, premetenom ili
izmetenom naelu, za koji jo nemamo imena, i za
koji je jo rano da mu damo naziv. Vratimo se sada
naoj alosemiji.
Alosemija nije samo naziv za pojavu govora kao
drukijeg govora, nego i za govor koji kae vie nego
to misli, ili manje nego to je rekao, koji ak ne kae
ono to misli, koji govori a da ne kae (pa ak i za
govor koji uti). Alosemni efekat je znaenjski teko
identifikovati; tanije, alosemija se i sastoji od nemogunosti da se semantiki uinak identifikuje drukije
nego kroz premetanje i otpor premetanju, kroz metaforu i metonimiju. Staro teorijsko ime za alosemiju je
polisemija, vieznanost. Ideja vieznanosti, meutim, maskira alosemiju, a to znai da je ponavlja, samo
na drukiji nain. Kod polisemije bi moralo biti rei o
vie znaenja, o nekoliko znaenja u isti mah, u naelu
izbrojivih, odvojivih, ija je sinteza vieznani element. Ta izdvojena znaenja bi se mogla identifikovati, staviti naporedo, i analizirati svako posebno.
Meutim, kod alosemije to nije sluaj: tu nije re o ne149

koliko znaenja, ve o jednom znaenju koje je izgubilo svoju jedninu, odnosno dobilo jedan viak koji ga
nikad ne ostavlja na miru, koje ga u raznim prilikama i
vremenima, okolnostima i sluajevima odvodi izrazu u
raznim znakovima; alosemija je uvek vie-od-jednog (i
manje od dva), i ona nikad nije u isto vreme (kao to
je polisemija vie znaenja u isto vreme, tj. u jednom
vremenu koje vie i nije vreme). Tu nema finalne
identifikacije niti je moguna finalistika interpretacija
koja je, u naelu, uvek moguna kod polisemije.
Jo se na jedan bitan nain alosemija razlikuje od
polisemije. U ovom drugom sluaju imamo ne samo
nekoliko znaenja, ve je smer uvek semantiki. Vieznanost, to je vie znaenja. Alosemija nema svoje
uinke samo u ravni semantike, u ravni znaenja, ve i
u ravni znakova. Ona nije samo stvar oznaenog, nego
i stvar oznaitelja, ne samo narcizam smisla, nego i
eho u jezikoj materiji. Zapravo, kad govorim o viku
znaenja (uvek vie-od-jednog), to je pogreno, jer bi
ekonomiju alosemije trebalo odrediti sasvim obratno:
semantiki, alosemija je sam smisao kao sinteza znaenja, uvek manje-od-jednog znaenja, ali je, semiotiki, uvek vie-od-jednog znaka. Rei za alosemiju da
je vie od jednog znaenja, to znai posmatrati je
analogno polisemiji, to nije najbolji nain iz ugla semantike, ve bi pre odgovaralo semiotikom uglu,
budui da alosemija proizvodi varijacije u znakovima,
daje vie znakova, omoguuje njihovo umnoavanje,
disperziju ili znakovnu dijasporizaciju. Alosemija je
blia, iz toga ugla, malarmeovskoj diseminaciji, rasejavanju znaenja ili smisla kroz vie-od-jednog znaka.
Alosemija sebe uvek maskira, uvek se predaje kroz
maske, te maske su novi znakovi, ona je semiotika
150

diseminacija koja potom moe odvesti semantikoj


polisemiji, kao jo jednom svom ponavljanju pod
maskama, ovog puta znaenjskim.
Sada smo u prilici da sumiramo. ta je alosemija?
To je govor preko izgovora: govoriti drukije, oznaavati ili znaiti drukije. Njeni idealni polovi bili bi
metaforika totalizacija i metonimijska segmentacija.
Alosemija je beleg razlike u sistemu jezikih identifikacija, ona sama je beleg jedne hermeneutike i epistemoloke indeterminacije. Alosemija se moe odrediti
samo kroz premetanja (ponavljanje pod maskom) i
otpore (otpore redukciji), kroz ponavljanje i razliku.
Semantiki, ona je manje-od-jednog znaenja, semiotiki ona je vie-od-jednog znaka. Skriva se pod imenima polisemije (polivalencije) i diseminacije (znakovne disperzije). Kao temeljni pesniki metod (i kao
osnovni mehanizam govora), alosemija bi iziskivala
dalje analize, posebno u vezi sa onim knjievnim metodima kao to su narativizacija, dramatizacija, esejizacija.
Neto od toga je ve reeno. Narativizacija, pripovedanje sveta, nije izlaganje sveta prema modelu jednog govora. Knjievna pria nije izvetaj, predstava,
re-prezentovanje dogaaja koji je postojao pre, i
nezavisno od govora. Naprotiv; tek kroz govor se
dogaaj ustanovljuje kao takav, izdvaja iz struje
opteg zbivanja kako bi se onda prepoznao u svom
poretku. Kad Aristotel u Poetici kae da tragika pria
treba da ima poetak, sredinu i kraj a to vai za
svaku priu, za naraciju samu onda je to ili najbanalnija konstatacija svoje vrste, ili, to e pre biti sluaj,
upravo skretanje panje na dve take oko kojih se vrti
svaka narativizacija: poetaki kraj su temeljni
151

postupci segmentovanja iskustva, ono ime se dogaaj


izdvaja kao dogaaj za jezik i za miljenje, a sredina
je ime za princip ustrojavanja govora kad utvruje
logiku dogaaja o kojem navodno izvetava. Narativizacija je alosemika po tome to izmeu principa segmentacije i principa ustrojavanja uspostavlja jednu
razliku koja se moe dalje varirati, i koja miljenju, pa
i teorijskom, otvara pristup dogaaju uopte.
Ta se varijacija ili razlika moe smanjivati ili
poveavati, odnosno dramatizovati. Dramatizacija najpre oznaava sueljavanje, razliku dovedenu do napetosti; ali ona je u svakom sluaju variranje razlike po
stupnju i po snazi. Miljenje je uvek dramatiko pa i
alosemiko; kad se slui dramatizacijom, tad interne
potencijale govora-dogaaja varira prema nekom
subjektu ili za neki subjekt. Ako su radnja, zaplet,
intiga interna struktura prie, junak i njegove relacije
prema drugim subjektima govora-dogaaja jesu osnovni elementi drame.
Drukije stoji stvar sa esejom. I on uspostavlja
odnos nekog govora-dogaaja za neki subjekt, to jest
singularizuje misao za neko iskustvo. Montenj to ini
iz strane u stranu, iz reenice u renicu. Ali esej je iz
ugla alosemije jo neto: njegove take singularnosti
prolaze kroz beskraj koji skoro da ima metafiziki
kvalitet. Kod Borhesa, recimo, esej je naratizovan, i
upuuje na beskonanost varijacije jedne ideje, ak se
tematizujui kroz motive beskonanosti. Kod Niea,
opet, esej je dvostruko alosemizovan: s jedne strane je
govor upuen ka izgovoru kao mestu geneze samog
miljenja, u tehnici tzv. aforizma, gde re uvek trai i
iziskuje promiljanje (ono vie-od-jedne misli, kako
bi joj se dokuio smisao); s druge strane je on tek deo
152

tzv. fragment ili, moda bolje reeno, fraktal jednog govora koji se moe tumaiti na vie-od-jednog
naina, shodno skoro beskrajnim mogunostima novih
veza koje takvi fraktali mogu uspostaviti izmeu sebe
u slici celine koja ne postoji osim kao slika koju
stvaraju o sebi samima, ponavljajui se na sebi i na
svojim mnogobrojnim vezama.
Znanje koje bi se odvijalo kao dogaaj alosemije
koje bi, dakle, podlegalo naelima diseminacije, narativizacije, dramatizacije, esejizacije bilo bi u sutinskoj meri knjievno znanje. Da li je to neko novo, jo
neuveno, budue znanje? Ili je, moda pre, svako
znanje uvek ve bilo i uvek ve jeste upravo takvo
znanje? Skloniji smo ovom drugom, nego prvom pitanju. Ali za znanje o tom pitanju, za prepoznavanje
znanja kao takvog, potrebno je bilo postaviti najpre
pitanje o tome ta je teorija, posebno tamo gde je jo
nismo videli kao knjievnu.

153

Beleka o autoru
Novica Mili (1956), dugogodinji nauni saradnik
Projekta za teoriju Instituta za knjievnost i umetnost u
Beogradu, radi kao vanredni profesor na Katedri za
optu knjievnost i teoriju knjievnosti Filolokog fakulteta u Beogradu, gde predaje savremenu knjievnost i savremenu knjievnu teoriju, i kao redovni profesor beogradskog Fakulteta za medije i komunikacije,
gde predaje semiologiju medija. Autor je stotinak radova u naunoj i knjievnoj periodici, kao i sledeih
knjiga:
Antinomije kritike 1982;
Sluaj Nie 1997;
ABC dekonstrukcije 1998;
Ljuba ili o etici 1999;
Predavanja o itanju 2000;
Pesnita: Prilozi pesnikoj ontologiji Martina Hajdegera 2001;
Moderno shvatanje knjievnosti 2002;
Istina apokalipse: Knjievnost i filozofija na poslednjem sudu 2003.

155

Sadraj

Predgovor /5
I Granice teorije /7
II Knjievnost izmeu poetike i teorije /26
III Teorija knjievnosti /44
IV Knjievno u teoriji /69
V Teorija u knjievnome /123
Dodatak: O alosemiji /142
Beleka o autoru /155

157