You are on page 1of 2

Izvod iz knjige “Sport, kapitalizam, destrukcija”, Ljubodrag Simonović, “Lorka”, Beograd, 1995.

E-
mail: simonovic@simonovic.info

SPORT I ZDRAVLJE

Ukoliko imamo u vidu prethodnu analizu, jasno je da sport, pogotovu "vrhunski", ne samo da ne
doprinosi telesnom i mentalnom zdravlju, već je sistematski obračun s zdravljem. Rana
specijalizacija i bespoštedni trening sakate čoveka i stvaraju od njega invalida. Sve šira upotreba sve
razornijih "stimulativnih sredstava", bez kojih nema "razvoja vrhunskog sporta", dovodi do sve
stravičnijeg uništavanja ljudi. Uzmimo za primer anabolike. Na osnovu mnogih ispitivanja utvrđeno
je da upotreba anabolnih stereoida izaziva teške posledice: pojavu akni, opadanje kose, pojavu
edema (nagomilavanje vode i gasova u telu), abnormalan rast grudi kod muškaraca i dece, kao i
smanjivanje grudi kod žena, uvećavanje klitorisa, dublji glas, rast malja po telu a pogotovu brkova i
brade, izaziva poremećaje kod menstruacije, pojavu netrepeljivosti i agresivnosti koja može da ima
ekstremne dimenzije. Budući da su anabolni stereoidi sintetički hormoni njihovo unošenje u
organizam ugrožava normalnu proizvodnju prirodnih hormona i menja njihovu funkciju. Povećana
koncentracija anabolnih stereoida u krvi umanjuje proizvodnju tosesterona kod muškaraca, što
dovodi do umanjivanja testisa kao i do smanjene proizvodnje spermatozoida. Istovremeno, oni
povećavaju proizvodnju ženskih hormona u organizmu što uzrokuje povećavanje grudi kod
muškaraca. Anabolni stereoidi predstavljaju veliku opasnost za žene i decu. Tokom brojnih
istraživanja je utvrdjeno da se odredjene negativne promene u ženskom organizmu, do kojih je došlo
njihovom primenom, ne mogu popraviti, a da njihovo unošenje u organizam dece pred-pubertetskog
uzrasta može da dovede do zaustavljanja rasta kostiju a time i rasta deteta. Oštećenje i rak jetre,
povećanje krvnog pritiska, bolesti srca, prerana arterioskleroza, poremećaji imunološkog sistema, rak
prostate, uvećana ili umanjena seksualna potencija, krvarenje iz nosa, poremećeno spavanje i noće
more - samo su neki od niza pratećih simptoma za koje je do sada ustanovljeno da nastaju kao
posledica uzimanja anabolnih stereoida.(1)
Što se tiče boksa ("plemenite veštine") svaki udarac pesnicom u glavu prouzrokuje smrt na desetine
hiljada moždanih ćelija. Slično je sa drugim "borilačkim" (čitaj: krvavim) sportovima: svaki udarac
nanosi tešku telesnu povredu. Još je Hipokrat, "otac medicine", (kao i kasnije Galen u antičkom
Rimu) ukazao na pogubnost boksa po mentalno zdravlje boksera. Žalosno je da su, među braniocima
i propagatorima boksa, najglasniji upravo oni koji su položili "Hipokratovu zakletvu". Francuski
lekar Filip Tisije je još 1919.godine postavio tezu: "Sportista je bolesnik." - imajući u vidu da zamor
do kojeg dolazi u sportu izaziva kod zdravog čoveka svojevrsno "eksperimentalno obolenje" i to u
oblasti "fiziologije ćelija" koja se, izmedju ostalog, manifestuje u povećanju temperature organizma.
Bila je to "intuitivna pretpostavka" koju će potvrditi moderna sportska fiziologija.(2)
O iluziji da sport doprinosi razvoju zdravlja govori i američki sociolog i bivši ragbista Džek Skot:
"Jedno od opravdanja za praktikovanje ragbija na koledžima je da on ne pomaže samo da se izgradi
karakter, nego i telo. To je glupost. Mladim ljudima se telo uništava a ne razvija. Ustvari, mali je
broj onih koji su napustili ragbi koji se igra na koledžima a da nisu na neki način trajno oštećeni. U
toku četiri godine, zadobio sam slomljeni zglob, iščašenje oba ramena, članak koji se toliko izvrnuo
da je pokidao luk stopala, tri lača potresa mozga i ruku koja je skoro morala biti amputirana zato što
nije lečena na pravi način. I još sam bio jedan od onih koji su imali sreće." (3) Skot ne štedi ni
sportske lekare: "Kada je igrač povredjen, šalju ga kod klupskog lekara koji obično više vodi računa
o tome da vrati sportistu u igru nego o bilo čemu drugome. Ova zamena prioriteta vodi ka
neverovatnim zloupotrebama. Jedna od najčešćih intervencija je davanje inekcije igraču pred
utakmicu da bi se umrtvio bolni povređeni deo tela koji bi ga inače sprečio da igra. On može da igra,
ali to može da dovede do novih povreda na tom delu tela koji je umrtvljen." (4)
Što se tiče tzv."masovnog sporta" (jogging i drugi oblici konzumerskog i narcizoidnog aktivizma),
svake godine milioni ljudi zadobiju teška telesna oštećenja tako da više od polovine ortopeda u
razvijenim kapitalističkim zemljama živi od sportskih povreda. Kada se ima u vidu praksa tzv.
"sportskih lekara" postaje jasno da sportska, kao uostalom i čitava medicina, nije usmerena na borbu
protiv bolesti (preventiva, pre svega), nego na stvaranje što većeg broja profitabilnih pacijenata.
Novac koji se ulaže na saniranje njihovih povreda umnogome prevazilazi sredstva koja se ulažu za
obezbeđivanje elementarnih zdravstvenih uslova stotinama miliona ljudi u nerazvijenim zemljama
sveta. Zemlje, u kojima je smrtnost medju obolelima najveća, nemaju (po tvrdnjama Svetske
zdravstvene organizacije) više od 4 dolara godišnje po glavi stanovnika! Imajući u vidu da se
potrošački standard (u koji spada i tzv."masovni sport" kao oblik konzumerskog aktivizma) u
najrazvijenijim kapitalističkim zemljama temelji i na bespoštednoj pljački svetske sirotinje, dolazi se
do zaključka da kapitalizam ubogaljujući jedne, uništava druge ljude.
Što se tiče tvrdnje da ("vrhunski") sportisti "žive duže od običnih ljudi", treba imati u vidu (ukoliko
je ta tvrdnja uopšte tačna) da se život sportista po završetku karijere sve više svodi na saniranje
posledica bavljenja "vrhunskim" sportom. To nije radost življenja, već grčevita borba za opstanak.
"Prednost" sportiste, u odnosu prema "običnim" ljudima, je u tome što je on u daleko većoj meri
(zahvaljujući dugogodišnjem "radu" na svome telu) svestan značaja telesnih vežbi, što je
disciplinovan i u najvećoj mogućoj meri angažovan (ukoliko mu nije "pukao film" zbog pada u
zaborav i nije počeo da pije i iživljava se u ždranju) da bi očuvao ono što mu je od zdravlja
preostalo. Za laika, telo je, kao i zdravlje, apstrakcija. On malo zna kako telo funkcioniše sve dok mu
se nešto ne desi. Sportista je od malih nogu opsednut svojim telom. Nije to narcisoidnost, već
pragmatična opsednutost. Iskustvo ga uči da se u organizmu ništa ne dešava slučajno i da samo
uporna i precizna preventiva može da spreči raspad organizma. U toku svoje karijere bespoštedno je
gonio organizam na najveće napore da bi dosegao do medalje; sada će ga sa istom bespoštednošću
goniti da ostane u životu. Telo "vrhunskog sportiste" podseća na trkački automobil: samo puna
mobilnost, rad "pod punim gasom" može da obezbedi njegovo uspešno funkcionisanje. Zato je
"vrhunski sportista" do kraja života i bukvalno rob svoga tela. Telesni aktivizam nije stvar slobodno-
voljnog opredelenja, već egzistencijalni imperativ. "Trči ili umri!"- to je pas-gonič koji, iskeženih
čeljusti, uvek iznova primorava čoveka da smogne snage da pokrene stroj i da sačuva osmeh za
javnost, koji sve više postaje samo grč koji treba da prikrije sve stravičnije škripanje, brektanje,
truljenje raspadajućeg tela i koji treba da sačuva uspomenu na "šampionsku veličinu", na sjaj
medalje koja visi negde na zidu, na "uspešni život" koji je, pokazalo se, bio samo iluzija. I "legende"
umiru u grču jer, nakon svega, dobro znaju da nema te pobede i rekorda koji vrede toliko da bi se za
njih žrtvovao život.

xxx

Fusnote

1)Uporedi:Melvin H.Williams,Rekorde durch Doping?,107-109.s.;William N.Taylor,Anabole


Stereoide im Leistungssport,131-133.s,Novagenics Verlag, Arnsberg,1990.
2)Uporedi:John Hoberman,Sterbliche Maschinen,42.s.
3)Jack Scott,The Athletic Revolution,60.s,The Free Press,New York,1971.
4)Isto,60.s.

xxx