You are on page 1of 9

Izvod iz knjige “Sport, kapitalizam, destrukcija”, Ljubodrag Simonović, “Lorka”, Beograd, 1995.

E-
mail: comrade@sezampro.rs

SPORT I RASIZAM

Zbog čega "crni" sportisti dominiraju u sportu? Pitanje koje se nameće nakon svakog većeg
međunarodnog takmičenja, ili televizijskog izveštaja sa profesionalnih sportskih borilišta u SAD.
Odgovora nema. To nije slučajno. Sportski izveštači i novinari dobro znaju da nastojanje da se da
pravi odgovor na ovo pitanje vodi ka razotkrivanju poleđine sporta, što po svaku cenu treba izbeći.
Njihova uloga, i osnovni uslov opstanka u tom sve prljavijem poslu, je da bezgranično veličaju sport
i njegove aktere. Oni se slepo drže "činjenice" da je današnji "vrhunski" (profesionalni) sport show-
business i kao takav "duhovna hrana za mase" koja donosi ogromne prihode vlasnicima kao i svima
onima koji u tome učestvuju, kao i "činjenice" da je sport slika "rasne harmonije" i "uspeha" afro-
američke populacije u "slobodnom svetu", što znači "dimna zavesa" kojom od svetske javnosti treba
sakriti pravi položaj crnačke manjine u SAD-u.

Kada se postavi pitanje o sportu i rasizmu i u našoj javnosti se pre svega ima u vidu odbijanje Hitlera
da se na nacističkim Berlinskim olimpijskim igrama (1936. god.) rukuje sa Džesijem Ovensom,
tamnoputim američkim sprinterom koji je bio najuspešniji sportista Igara. Videli smo da je Džesiju
Ovensu, "velikom američkom šampionu", bilo u sopstvenoj zemlji zabranjeno da u hotelima u
kojima je odsedala američka atletska reprezentacija ulazi sa belim članovima ekipe na glavna vrata i
da se hrani u restoranu sa njima. Za njega, kao i za druge tamnopute članove ekipe, je bio
"rezervisan" ulaz za poslugu a hrana im je, kao zverima u kavezu, donošena u sobe koje nisu smeli
da napuste. Malo je poznato i to da je na prvim Olimpijskim igrama koje su organizovane u
Sjedinjenim Američkim Državama (Sent Luis, 1904. godine) bilo zabranjeno učešće "obojenih
sportista" kao pripadnika "nižih rasa". Za njih su organizovani "antropološki dani" na kojima je
trebalo dokazati njihovu "telesnu inferiornost" u odnosu prema beloj rasi. Inače, Džesi Ovens se,
kada je reč o borbi za građanska prava crnaca, nije proslavio. Nakon povratka sa nacističkih
Olimpijskih igara učestvovao je kao plaćenik rasista u kampanji za zadobijanje crnačkih glasova. Bio
je jedan od retkih "viđenijih" crnaca koji se usprotivio bojkotu rasističke Južne Afrike. Američke
vlasti su ga iskoristile i za pokušaj slamanja protesta afro-američkih sportista na Olimpijskim igrama
u Meksiko Sitiju 1968. godine. Čitavog života trudio se da igra ulogu "dobrog crnje" prikrivajući
bedni položaj crnačke populacije u SAD, zbog čega je bio prezren od mnogih svojih sunarodnika.

Rasistička teza, koju su „dokazivali“ najeminentniji evropski i američki lekari, da su crnci "telesno
inferiorni" u odnosu prema belcima, mogla je da se održi sve dotle dok Afro-Amerikanci nisu počeli
da pobeđuju belce i osvajaju medalje, a zatim da dominiraju američkim sportom. Međutim, problem
se ne završava sa telesnim karakteristikama. Za nosioce moderne pedagoške misli Zapada (Arnold,
Kuberten, Dim...) sport je osnovno sredstvo za razvoj borbenog karaktera kod mladih, što je osnovna
odlika uzornog građanina "zapadne civilizacije". Snažni, pobednički karakter belca bio je osnovni
pokazatelj njegove "rasne superiornosti" u odnosu prema porobljenim "divljacima". Otuda je
Kuberten, kao i kasnije Hitler, insistirao na boksu kao sportskoj disciplini u kojoj do najvišeg izraza
dolaze "neustrašivi borbeni karakter" i "čelična volja", glavne osobine kolonijalnih falangi koje je
trebalo da pokore svet. I šta se desilo? Upravo u domenu boksa, tog "finog muškog sporta"
(Kuberten) koji kao otelotvorenje duha kapitalizma dobija status "plemenite veštine", belci
doživljavaju potpuni debakl. Počevši sa Džekom Džonsonom (Jack Johnson), koji je 26. decembra
1908. godine pobedio Tomija Barnsa (Tommi Burns) i osvojio titulu svetskog prvaka u boksu,
uspostavljena je gotovo potpuna dominacija crnih šampiona. Upravo po kriterijumima belih rasista,
crnci su "superiorna rasa" u odnosu prema belcima!

Odgovor "bele" Amerike na pobede crnih šampiona je bio stravičan. Nakon pobede Džeka Džonsona
nad "velikom belom nadom" Džejmsom Džefrijem (James Jeffrie) u Renou (Nevada) 4. jula 1910.
godine, u mnogim gradovima SAD je došlo do pogroma crnačkog stanovništva. Na stotine
muškaraca je obešeno i kastrirano, žene silovane i zaklane, deca do smrti bičevana... Niko od
počinioca tih monstruoznih zločina nije izveden pred sud.
Interesantno je i to kako je afro-američka populacija doživela borbe svojih sunarodnika. Crnačka
pevačica Lina Horni (Lena Horne) je poraz Džoea Luisa (Joe Louis) od simbola nacističke Nemačke
Maksa Šmelinga (Max Schmeling) (22. jun 1935. godine) doživela na sledeći način: "Džoe je bio
nepobedivi crnac, onaj koji se suprotstavio belcu i pobedio ga svojim pesnicama... Ali ove noći, on
je bio samo još jedan crnac koji je dobio batine od belca". (1) Dramska spisateljica Maja Angelou
(Maya Angelou) opisala je kako je crnačka sirotinja iz Arkanzasa doživela kraj meča: "To nije bio
samo neki crnac u konopcima, već je to bio naš narod koji pada. Bilo je to još jedno linčovanje, još
jedan crnac koji visi na drvetu. Još jedna napadnuta i silovana žena. Bičevani i osakaćeni crni dečak.
Bili su to lovački psi koji slede trag čoveka koji trči kroz muljevitu močvaru. Bila je to bela žena
koja šamara svoju služavku zato što je ova bila nemarna. Prestali smo da dišemo. Prestali smo da se
nadamo. Čekali smo". (2)

Kao odgovor na sve inferiorniji položaj belaca u sportu beli rasisti posežu za "argumentom" da su
crnci "predodređeni" da pobeđuju u sportu zato što su "intelektualno inferiorni" u odnosu prema
belcima. O tome američki profesor Ričard Lapčik (Richard Lapchik): "Naravno, teorije su se
menjale. U vreme dok se smatralo da crnci nisu u stanju da trče duge distance imali smo za to
genetsko objašnjenje sve dok Afrikanci nisu počeli da pobeđuju na dugim stazama. Odjedanput su, u
prošlih nekoliko godina, američki atletski treneri počeli da se interesuju za Afriku. (...) Belci su
priznali fizičku superiornost crnaca jer se to uklapa u sliku po kojoj su oni ti koji imaju pamet. Drugi
"genetičari", poput trenera Kromvela (Cromwell), tvrde da su crnci preživeli u Africi zato što su bili
brzi i snažni. Njima nikada ne bi palo na pamet da je to možda bilo zbog inteligencije, maštovitosti i
kreativnosti što im je omogućilo ne samo da prežive, nego da stvore visoko razvijenu civilizaciju pre
nego što su Evropljani uopšte čuli za Afriku. Ali to se ne uklapa u već stvorenu sliku. Tako smo
imali teoretičare poput Artura Jensena (Artrhur Jensen) koji su "dokazivali" da belci nasleđuju višu
kvotu inteligencije". /Pod.R.L./ (3)

Inače, sama biografija Ričarda Lapčika ukazuje kako na položaj crnačke manjine tako i na stepen
zaštite ljudskih prava u SAD-u. Profesor Lapčik (važno je, nažalost, napomenuti da je belac) je i sam
igrao košarku. Njegov otac je bio nekada poznati igrač i kasnije trener Džo Lapčik koji se angažovao
u borbi za priznavanje građanskih prava crnačkoj populaciji. Hodajući očevim stopama, Ričard se
suprotstavio rasistima rizikujući svoj život. Doživeo je i to da ga je grupa belih rasista mučki napala i
makazama mu urezala na stomak pogrdni naziv za cnce - "nigger" ("crnčuga"). Umesto da su
počinioci kažnjeni i umesto da je dobio policijsku zaštitu, on je bio optužen od zvanične (bele)
Amerike da je to sam sebi učinio iz političkih razloga!

Teza da su crnci "genetički predodređeni" da budu "glupi fizikalci" (što se potkrepljuje "činjenicom"
da Afro-Amerikanci po pravilu obavljaju "najgluplje" i "najprljavije" poslove), što znači da "ne
mogu da dosegnu intelektualni nivo belaca", dovodi do toga da oni nastoje da se dokažu tamo gde
dolaze do izražaja njihove "genetske osobenosti". Nije, dakle, volja za pobedom u svom čistom
obliku ta koja ih vodi ka cilju, kao što je to slučaj sa "belim džentlmenima", već je to frustracija zbog
njihove "intelektualne inferiornosti" i podređenog položaja u društvu koji je posledica te
"inferiornosti". Crnci ne samo da "ne dosežu intelektualni nivo belaca", već su motivi za njihovo
angažovanje u sportu ispod vrednosnih (civilizacijskih) motiva belaca. Boreći se za pobedu u sportu
crnci ne samo što nastoje da promene svoj društveni položaj (što je za građanske ideologe, na čelu sa
Kubertenom, najveći zločin), već žele da se revenširaju belcima zbog njihove "superiornosti" u
drugim (intelektualnim) sferama društvenog života. A to već ne spada u fair-play-a već u sferu
"niskih strasti".
Hitler je, uplašen pobedama crnih sportista na nacističkim Olimpijskim igrama, zahtevao da se
crncima, čiji su "preci došli sa drveta", zabrani učešće na budućim olimpijskim igrama jer oni "ne
predstavljaju fair takmičenje". Da su nacisti pobedili, nesumnjivo je da bi se to i desilo: gospoda iz
MOK-a nikada nisu skrivala svoje oduševljenje nacističkim režimom i njegovim idejama o
"budućnosti". U današnjim uslovima takva radikalna pozicija je teško ostvarljiva budući da je sport
postao izuzetno značajna potrošačka roba i kao takav nezamenljivi reklamni instrument. U sportu se
stvari odvijaju na osnovu fair-play-a koji diktira kapital: dobro je sve ono što donosi pare. Da li su
sportisti beli, crni, žuti, zeleni ili šareni - to je sa aspekta kapitala nevažno, ukoliko ne ugrožava
business.

Rasistička pozicija se komplikuje i sa tim što su se, istovremeno dok je u SAD-u uspostavljena
dominacija Afro-Amerikanaca, sportisti SSSR-a (mali broj nije pripadao beloj rasi), Istočne
Nemačke i drugih zemalja tzv. "istočnog bloka" ne samo uspešno nosili sa crnim sportistima,već su
ih,kada se imaju u vidu ukupni rezultati, ubedljivo premašivali. Polazeći od analize društvenih
odnosa,kao i političke prakse, ovakav razvoj događaja se može lako objasniti. Ako se, pak,
rukovodimo rasističkom logikom, moglo bi se zaključiti da su belci u SAD i Zapadnoj Evropi
"degenerisani" deo bele rase.
Ako napravimo istorijsku analizu uključivanja crnačke populacije SAD-a u sport, videćemo da je to
bio deo nastojanja bele vlasti da izvrši "pacifikaciju" nezaposlene crnačke mladeži, koja je živela u
sirotinjskim getoima velikih gradova, i da ih integriše u kapitalistički poredak ne menjajući njihov
društveni položaj. Teodor Ruzvelt (Theodor Roosewelt), tadašnji šef njujorške policije i budući
predsednik SAD (1901-1909.), još je krajem XIX veka poveo kampanju za izgradnju bokserskih
dvorana u sirotinjskim delovima grada čije su stanovništvo uglavnom činili Afro-Amerikanci.
Ruzvelt se rukovodio praktičnim, a ne filantropskim motivima: da se ne bi bavili kriminalom i borili
za promenu svog bednog društvenog položaja, nezaposlenoj crnačkoj mladeži dat je prvo boks, a
zatim košarka i drugi sportovi. Bio je to način "civilizovanja divljaka" ili, lepše rečeno, "pozitivno
usmeravanje i kontroli sanje agresivne (čitaj: “životinjske”) prirode crnaca". Otvaranje prostora za
crnce u sportu bila je cena koju su beli vlastodršci morali da plate da bi održali u pokornosti sve
svesnije i politički organizovanije crnačko stanovništvo. Radi se o istom metodu koji je primenjen od
strane Velike Britanije u kolonizovanju "nižih rasa" koji je Kuberten, putem svoje olimpijske
filozofije, promovisao kao univerzalni metod vladanja: sport postaje najvažnije sredstvo za
odvlačenje potlačenih sa polja borbe za slobodu i njihovo integrisanje u uspostavljeni poredak.

Uspehu crnačke populacije u SAD-u su doprineli mnogi razlozi, ali je osnovni i najvažniji razlog -
njihov društveni položaj. Sistematskom i bespoštednom getoizacijom crnačke populacije je trebalo
sprečiti da se Afro-Amerikanci ravnopravno sa belcima uključe u "utakmicu" za vladajuće društvene
položaje i ostanu na nivou "prljave" radne snage. Sport je za ubedljivu većinu crnačke dece (zajedno
sa muzikom) praktično jedina šansa da napuste geto i domognu se vladajućih vrednosti. O tome
Karim-Abdul Džabar (Kareem Abdul-Jabbar), legendarni centar "Lakers"-a: "Da, bio sam isti kao i
oni crni sportisti o kojima ste čitali, koji su uložili svu svoju pokretačku energiju u savladavanje
određenih pokreta. To bi mogao da bude žalostan komentar o Americi uopšte, ali će se stvari tako
razvijati sve dok crnci ne budu mogli da se bez predubeđenja pojave u bilo kom zanimanju koje
mogu da savladaju. Za sada nam još uvek preostaju muzika i sport". Bil Rasel (Bill Rusell), još jedna
legenda američke košarke, za svoj uspeh u sportu je dao sledeće objašnjenje: "Trenirao sam i po
osam sati dnevno tokom dvadest godina". (4)

Evo kako Ričard Lapčik opisuje položaj mladog crnca u sportu: "Društveno gledano, on će biti u
tuđem svetu, izdvojen od drugih u studentskom domu, u trening-kampu, na putovanju i u krevetu.
On će biti "dobar čovek" ukoliko odabere pravi put - put belca. Ali, ako to učini, on će se odvojiti od
onih koji nisu "dobri ljudi", što znači, od onih koji su izabrali crnački način života. Izgleda da crni
sportista ne može da pobedi. Ukoliko, nakon što je prepatio sve ove probleme, ne stekne diplomu,
koji je osnovni razlog što se izložio svemu tome? Odgovor je jednostavan. On smatra da je sport
njegov put izlaska iz geta.
Tvrdi se da je sport nada za crnce. Isuviše često su to samo prazne nade koje vode u propast. Idite u
Harlem ili Vats (crnačka geta, prim. aut.) i videćete rezultate - crnačka deca nastoje da daju koš,
dopru do zlata. Vraćajući se kasno kući u hladnim noćima često sam slušao kako lopta udara po
pločniku školskog dvorišta dok je, na škiljavoj svetlosti četrdeset stopa udaljene ulične svetiljke,
nekolicina dečaka pokušavala da uoči gde je koš. Ta deca imaju vere. Radi tu mukotrpno i steći ćeš
kontrolu. Kontrolu čega? Driblinga? Skoka? Oni mogu bez prekida da šutiraju na koš i da se osećaju
dobro. Ovi crni mladići više nisu problem. Oni postaju deo sistema, premda su njegovo dno - upravo
tamo gde treba i da budu. Igraj, igraj... Ako si dobar, igraj do osamnaeste. Ako si veoma dobar,
nastavi do dvadeset druge. Ako si izvanredan, igraj do tridesete. Ali dok nastoje da ubace loptu u
koš, oni klize sve bliže i bliže ka rupi u kojoj se nalazi nestručna radna snaga. Oni zaboravljaju na
svoje studije dok idu na skok". (5)

Postoje i drugačiji primeri. Lapčik navodi slučaj ragbiste Freda Batlera (Fred Buttler) koji je,
zahvaljujući "pomoći" moćnika iz sporta i školskih vlasti kojima je u interesu da imaju "dobre
sportiste", prošao praktično kroz čitav sistem američkog obrazovanja i došao na domak diplome
koledža - a da nije naučio da čita! Nakon tragičnog raspleta njegove sportske karijere i smrti oca, on
nije bio u stanju da pronađe očev grob jer nije mogao da pročita njegovo ime. (6) Po procenama
američkog profesora sociologe Harija Edvardsa (Harry Edwards), sa kraja sedamdesetih, od 25-35%
crnih sportista srednjoškolaca praktično je nepismeno; u junior-koledžima 20-25%, a na
četvorogodišnjim koledžima 10-20%. Po procenama iz 1983.godine, od 65-75% crnih sportista koji
dobiju stipendiju nikada ne diplomiraju. Od 25-35% onih koji to učine, oko 75% stiče diplomu iz
oblasti fizičkog obrazovanja ili iz oblasti koje su stvorene za sportiste i koje ne uživaju visoki ugled.
U istom periodu, oko tri miliona mladih crnaca preko dvanaest godina starosti opredelilo se za
sportsku karijeru. Manje nego 1 400 crnih igrača igralo je u NBA, NFL, USFL i u glavnim bezbol
ligama. Po Edvardsovoj proceni, početkom osamdesetih je oko 2 400 crnih amerikanaca moglo da
živi od sporta, uključujući tu i poslove od recepcionera do generalnog menadžera. Manje od 500
igrača je igralo u nižim ligama. Od 12 000 onih koji nastoje da se domognu profesionalnog ugovora,
samo jednom polazi za rukom da to učini. Ostali se, osramoćeni, vraćaju u svoja geta. (7) Gledano sa
kreativnog aspekta, smatra profesor Lapčik, sportovi mogu da unaprede proces celovitog
obrazovanja. Nažalost, kada je reč o crncima, čak i kada se uzmu u obzir važni izuzeci, "sportovi
doprinose da se većina crnaca zakopa u živi pesak neznanja što samo ovekovečuje njihovo
siromaštvo". (8) Sociolog Džek Olsen (Jack Olsen), bivši sportista, još je 1968. godine napisao:
"Sport je, u najboljem slučaju, omogućio bolji život za nekoliko hiljada crnaca istovremeno
potstičući neostvarljivi san stotine hiljada drugih crnaca. On je pomogao da se ovekoveči represivni
sistem". Najvažnije je, zaključuje Olsen, da se "tržište jeftine američke radne snage uvećava". (9) Na
pravi smisao ovih reči najbolje upućuje činjenica da je početkom osamdesetih u SAD 55% mladih
radno sposobnih crnaca bilo bez posla.

Kada je reč o vlasničkim, menadžerskim i trenerskim pozicijama, krajem šezdesetih u američkom


profesionalnom ragbiju, u obe lige, nije bilo ni jednog crnog menadžera ili glavnog trenera; u
profesionalnoj košarci (NBA i ABA liga) među menadžerima nije bilo ni jednog crnca, dok su među
trenerima samo dvojica bili crnci; u profesionalnom bezbolu, u obe lige, nije bilo crnaca ni među
menadžerima ni među glavnim trenerima. Istovremeno, nije bilo ni jednog crnog trenera u
celokupnoj američkoj olimpijskoj ekipi. Što se tiče vlasnika klubova, ni u jednom od navedenih
sportova nije bilo crnaca.
U sezoni 1982-83.godine, u bezbolu je bilo 25 belih glavnih trenera i jedan crni trener, a među
pomoćnim trenerima bilo je 123 belca i 13 crnih i drugih "obojenih" trenera; u košarci je odnos bio
21 beli u odnosu prema 2 crna trenera, odnosno, 32 bela pomoćna trenera u odnosu prema 4 crna
trenera; u ragbiju među 28 glavnih trenera nije bilo ni jednog crnca, dok je u pomoćnom trenerskom
kadru odnos bio 242 belca prema 27 crnih trenera. U ukupnom zbiru, 96% glavnih i 90% pomoćnih
trenera činili su belci. (10) Što se tiče administracije i osoblja koje vodi i organizuje profesionalni
sport stvari stoje još gore nego kada je reč o trenerima. Po podacima iz 1982. godine od 399
zaposlenih samo su 12 bili crnci. (11) Objašnjavajući položaj crnog sportiste David Halberstam
(David Halberstam), pisac jedne od najboljih studija o američkoj profesionalnoj košarci ("The
Breaks of the Game"), konstatuje da on igra u ligi u kojoj su "vlasnici uvek bili belci, treneri obično
belci, sportski novinari gotovo uvek belci, kao i sudije i publika". (12)

Kada se radi o igračima, javna je tajna da su mnogi beli igrači u timu na osnovu "rasnog ključa".
Američki list "Sport" je još krajem 1978. godine izneo da "ima mnogo igrača u NBA koji nisu u
timovima zbog svojih sposobnosti, već zato što su belci". Leni Vilkins (Lenny Wilkins), jedan od
malobrojnih crnih trenera u američkom profesionalnom sportu, svojevremeno je izjavio: "Nepisano
je pravilo da najmanje tri bela igrača treba da budu u svakom timu". O čemu se zapravo radi
pokazuje i istraživanje novinara "Daily News"-a iz Filadelfije, po kojem je 57% od 955 ispitanika iz
gledališta izjavilo da "bela publika neće da plaća da gleda crne sportiste". (13) Zaključak se sam po
sebi nameće: onaj ko hoće da ima belu publiku mora da ima svog belog "super-stara". To je jedan od
osnovnih razloga što su američki klubovi zainteresovani za evropske igrače koji su po svojim
igračkim kvalitetima često daleko ispod nivoa mnogih crnih igrača koji, zbog rasne kvote, ne mogu
da dobiju profesionalni angažman.
Na rasizam u američkom sportu ukazuje i način na koji se određuju i dele igračke pozicije. Pravilo je
da (beli) treneri nastoje da na poziciju play-maker-a dovedu belog igrača sa obrazloženjem da on, za
razliku od "glupih crnaca", "ume da misli". Američki sociolog Džonatan Brover (Jonathan Brower)
je postavio pitanje (belim) trenerima kako bi okarakterisali igračke pozicije na kojima dominiraju
belci. Odgovor je bio: "Inteligencija, sposobnost da se bude vođa, kontrola emocija, sposobnost
donošenja odluka i tehnika". Kada je reč o igračkim pozicijama na kojima dominiraju crni igrači,
odgovor je bio: "Snaga, brzina, instinkt". (14)

Po Hariju Edvardsu, profesionalni sportisti su "svojina" profesionalnih branši koje su u rukama belih
vlasnika. Za razliku od svojih belih kolega, crni sportisti su u potpunosti lišeni svojih ljudskih
osobenosti i svedeni na "roba sa statusom najamnika". Na terenu, ukoliko pogreši, crni sportista će
biti ismejan od svojih belih kolega i trenera. "Većina njegovih belih drugova, kao i vlasnika, odnosi
se prema crnom sportisti kao prema mašini - koja će biti upotrebljena od strane belca dok je u
dobrom stanju a onda, kada mladost prođe ili kada su je povrede toliko oštetile da su troškovi veći od
onoga što može da donese, odbačena. Tada se "mašina" jednostavno preprodaje za novi model (...) ili
se prosto odbaci." (15) Lapčik je blizak Edvardsu: "Vlasnici timova postupaju s crncima upravo
onako kako to čine vlasnici korporacija u fabrikama. Nastoje da ih što više iskoriste, a onda ih
odbacuju." (16)

U deklaraciji Olimpijskog komiteta za ljudska prava (Olympic Committee for Human Rights), koji je
osnovan u SAD u predvečerje Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju (čiji je član bio i legendarni borac
za građanska prava crnaca Martin Luter King), kaže se: "Ne smemo više dopustiti Americi da
iskoristi (pod. u org.) nekoliko "crnaca" da bi pokazala svetu koliki je progres napravila u rešavanju
njenih rasnih problema dok su Afro-Amerikanci više nego ikada ranije izloženi ugnjetavanju. Ne
smemo više dozvoliti sportskom svetu da se prikazuje kao tvrđava rasne pravde dok su rasne
nepravde sportske industrije sramno legendarne. Svaki onaj crnac koji, u vreme dok ugnjetenu rasu
uništavaju na ulicama, dozvoli sebi da bude upotrebljen na navedeni način, nije samo glupak - jer
dozvoljava da bude upotrebljen protiv sopstvenih interesa - već izdajnik svoje rase. Drugo i
najvažnije, on je izdajnik svoje zemlje jer belim rasistima omogućava luksuz da ostanu u ubeđenju
da se crnci nalaze u getima zato što tamo pripadaju, ili zato što tamo hoće da budu. U takvim
okolnostima, ova zemlja i ova vlast čine manje nego što mogu da bi rešili problem rasne
nejednakosti u Americi." (17) Takve sportiste Edvards naziva "crnim gladijatorima XX veka". (18)
Interesantno je da se u ovom dokumentu, polazeći od talenta crnaca i njihovog smisla za inovacijom,
insistira na "pretvaranju sporta u umetničke forme", odnosno, na uspostavljanju "elegancije i lepote
tamo gde je nekada vladala brutalna telesnost i dosadna rutina". (19)

Kakav je bio odgovor bele Amerike na protest crnih sportista, na Olimpijskim igrama u Meksiko
Sitiju (1968. godine), zbog rasne diskriminacije u američkom sportu i društvu? O tome Lapčik:
"Kada su Tomi Smit (Tommi Smith) i Džon Karlos (John Carlos) podigli na pobedničkom postolju
svoje u crnim rukavicama stisnute pesnice, oni su rečito izrazili ono što je bela Amerika nastojala da
ignoriše: sport, kao i društvo, je bio rasistički.
Reakcije koje su sledile pokazuju kakvu je važnost imao ovaj gest. Bela zajednica je kaznila Smita i
Karlosa još u Meksiku, a više godina nakon toga oni nisu mogli da se zaposle. Sportski establišment,
od Brendidža (Avery Brundage) (tadašnjeg predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, inače
člana Lindbergove (Lindbergh) Fašističke partije u SAD i fanatičnog rasiste, prim.aut.) pa naniže, se
svim silama trudio da pokaže kao da se ništa nije desilo. U odgovoru na pitanje kako olimpijske igre
mogu da prežive kada politika sve više učestvuje u njima, Brendidž je uzvratio: "Ko je rekao da se
politika sve više meša u olimpijske igre? Smatram da nije tako. Vi dobro znate da politici nije
dozvoljen pristup na olimpijske igre." (20) Evo šta je Džim Briver (Jim Brewer), član američke
košarkaške selekcije koja je učestvovala na Olimpijskim igrama u Minhenu (1972. godine), rekao o
"nepolitičkom" načinu na koji ih njihovi (beli) treneri pripremaju za utakmicu: "Kažu ti da je to sve
zbog bratstva. A onda igraš utakmicu protiv Japanaca i sve što možeš da čuješ od nekih tvojih
trenera je: "Sredi kosooke, sredi kosooke!" Kakvo je to bratstvo? Mislio sam da je svemu tome bio
kraj 1945. godine. Vodimo protiv njih sa velikom razlikom a treneri traže još ubedljiviju pobedu.
Čitava njihova priča se svodi na sređivanje kosookih i komunjara." Čovek počinje da strepi,
zaključuje Briver, "da bi sledeći na listi mogle da budu "crnčuge"." /pod. D. H./ (21) Inače,
Sjedinjene Američke Države nisu podržale ni jedan predlog da se bojkotuje Južna Afrika uprkos
tome što je velika većina nacije bila složna u tome da se prekine takmičenje sve dok apartheid
dominira u njenoj politici. "Šta nam to govori, pita se Lapčik, kada bojkotujemo Olimpijske igre
(Moskva 1980, prim. aut.) da bismo se suprodstavili komunizmu, a ne činimo ništa protiv rasizma i
fašizma? Mnogo, ukoliko stvari pogledamo izbliza." (22)

Kada je reč o "komunizmu" i načinu na koji se on "prikazuje" crnačkom stanovništvu u "slobodnom


svetu", indikativan je događaj koji se, sredinom sedamdesetih, zbio u Beogradu. Igrala se povratna
košarkačka utakmica u Kupu šampiona. U gostujućem timu nalazio se, inače izvanredni, crni
američki igrač koji "nije smeo" da izađe iz svlačionice jer su mu u Americi utuvili u glavu da je
Jugoslavija "komunistička zemlja" i da "komunisti jedu crnce"!
Što se tiče načina na koji sportski reporteri izveštavaju o sportu, Edvards tvrdi da je njihovo
izveštavanje uslovljeno "željama i potrebama sportske industrije". U Americi je sport "veliki
business i ima značajni društveni, ekonomski i politički uticaj kako na nacionalnom, tako i na
internacionalnom nivou". Sportski reporteri predstavljaju svet sporta kao "tvrđavu rasne harmonije i
rasnog mira". Mnogi reporteri "ne osećaju odgovornost prema društvu ili pravdi, nego prema
njihovim sportskim urednicima". Ovi ljudi, kao i mass-media kojima suže, "nastoje da budu
konzervativni zaklon u društvenim i političkim pitanjima. Mnogi značajni i vredni sportski izveštaji
su bili stavljeni pod led zato što njihov ton nije bio u skladu sa političkim i društvenim stavovima
urednika." (23)

Edvards smatra da je jedan od osnovnih načina da se promeni položaj crnaca u sportu da oni
"kontrolišu veći procenat sportske industrije u Americi", jer je "čitava sportska industrija u Americi -
amaterska i profesionalna - kontrolisana od strane belaca u njihovu korist. Svaki dolar zarađen u
sportu, koji se ulaže u drugi projekt koji je vlasništvo belaca i koji kontrolišu belci, zakinut je crnoj
zajednici. Prava tragedija je u tome što je veliki deo dolara iz sportske industrije proistekao iz napora
crnaca. Treba se samo upoznati sa posebnom listom dostignuća crnih sportista (koju Edvards daje na
kraju knjige, prim. aut.) da bi se shvatio njihov ogromni doprinos ekonomskom razvoju sportske
industrije. A onda treba pogledati deo koji nabraja koliko njih je dobilo mesta u toj industriji da bi se
prosudilo da li su se postignuća isplatila." (24)
Ne potcenjujući značaj borbe za kontrolu sportske industrije, treba reći da bi se njen krajnji ishod
sveo na to da se određeni broj crnih kapitalista priključi belim kapitalistima, što znači da bi se belim
priključili crni goniči robova. Promenom boje kože se ne iskorenjuju uzroci niti se ukidaju
mehanizmi ugnjetavanja.

Što se tiče Lapčika, on smatra da "sport koji je oslobođen od rasizma može da postoji samo u društvu
koje je oslobođeno od rasizma". (25) Na kraju svoje studije o rasizmu u američkom sportu Lapčik
rezignirano zaključuje da se "malo toga promenilo za crne sportiste otkada je sa Džeki Robinson
(Jacki Robinson) počela integracija crnaca u američki sport". (26) "Pre pedeset godina, nastavlja
Lapčik, mog oca su proglasili nigger-lover-om (pogrdni naziv za belca koji se druži sa crncima i bori
za njihova građanska i ljudska prava, prim. aut.) zato što je sa svojim timom igrao protiv ekipa koje
su sačinjavali crnci. Pre trideset godina on je bio još veći nigger-lover kada je doveo Neta Kliftona
(Nat Clifton) u "Knicks"-e. Pre dvadeset godina prozvali su me nigger-lover-om kada sam doveo
svoje prijatelje crnce da žive u našem susedstvu koje se skoro isključivo sastojalo od belaca. U
najvećem delu svoje mladosti za neke sam bio nigger-lover zbog angažovanja u pokretu za zaštitu
građanskih prava kao i u anti-aparthead pokretu. Sada je moj sin Džoj (Joey) nigger-lover za one
koji mrze njegovog oca ili njega zato što u školi ima puno crnih prijatelja. Kada će to da se završi?
Da li će se ikad završiti?" /pod.R.L./ (27)
Kako stvari stoje u "slobodnom svetu" u u osvit trećeg milenijuma? U "Newsweek"-u od 6. aprila
1992. godine objavljen je tekst o položaju crnačke populacije u SAD pod naslovom "Gubeći tle"
("Losing Ground"). U podnaslovu: "Nova strahovanja i sumnje u vreme kada su perspektive crne
Amerike sve crnje". U njemu su objavljeni i sledeći podaci: smrtnost crnačke dece u SAD porasla je
na 17,7 slučajeva na 1 000 porođaja, što je dva puta više nego kod belaca, a veća je nego na Maleziji;
43,2% od ukupnog broja crnačke dece živi u siromaštvu; 28,8% od svih slučajeva oboljenja od SIDE
otpada na crnačku populaciju, od čega u ukupnom broju obolelih žena crnkinje čine 52%, a deca
53%; ubistvo je osnovni uzrok smrti među crncima starih između 15 i 34 godine, s tim što skoro
polovinu od ukupnog broja ubijenih u SAD čine crnci; u 1989. godini 23% od svih crnaca između 20
i 29. godine starosti bilo je u zatvoru, uslovno pušteno ili opomenuto, tako da 20% crnaca u dobu
između 15 i 34 imaju kriminalni dosije.

Na osnovu istraživanja Galupovog instituta, 40% crnaca veruje da se radi o smišljenom istrebljivanju
crnaca u SAD. Po rečima metodističkog sveštenika Sesila Vilijamsa (Sesil Williams) (San
Francisco’s Glide United Methodist Church) radi se o "genocidu u stilu devedesetih". Na to upućuje
i tekst Lorini Kari pod naslovom "Zašto to nije samo paranoja" - "Američka istorija "planova" za
crnce", u kome se analizira i tzv. "Tuskegee Study" koja je pokrenuta 1932. godine i koja je
razotkrivena 40 godina kasnije zahvaljujući novinaru "Associated Press"-a. Reč je o projektu lekara
Američke državne zdravstvene službe (U. S. Public Health Service) koji su desetinama godina
posmatrali, kao zamorčiće, 400 crnaca za koje su znali da su zaraženi sifilisom ( koji, ukoliko se ne
leči, dovodi do smrti), ali im to nisu rekli niti su ih lečili od te opake bolesti. U tom monstruoznom
"medicinskom projektu" učestvovali su i Ministarstvo za zdravlje Alabame, "Tuskegee Institute",
kao i neke druge "zdravstvene" ustanove.
Inače, 62% ispitanika smatra da nezaposlenost predstavlja jedan od najznačajnijih razloga za stanje u
kome se nalazi crnačka populacija u SAD. Po rečima dr. Alvina Puseinta (Alvin Poussaint),
profesora psihijatrije na "Harvard Medical School", crnci su u gorem položaju danas nego u bilo
kom periodu od 1960. godine. "Ako pitate crnačku decu šta očekuju u budućnosti, oni kažu: ’Nadam
se da ću još biti živ sledeće godine u ovo doba’. Za mene je to užasno mračno", zaključuje dr.
Puseint.

xxx

Fusnote

1)Allen Guttmann,Sports Spectators,120.s,Columbia University Press,New York,1986.


2)Isto,182.s.
3)Richard Lapchik,Broken Promises,181.s,St.Martins/Marek,New York,1984.
4)Isto,181.s
5)Isto,200.s.
6)Kod :Lapchik,201-203.s.
7)Kod:Lapchik,205.s.
8)Isto,244.s.
9)Isto,206.s.
10)Uporedi:Lapchik,238.s.
11)Isto,241.s.
12)David Halberstam,The Breaks of the Game,35.s,Ballantine Books Edition,New York,1983.
13)Kod:Lapchik,218-222.s.
14)Kod:Lapchik,227.s.
15)Harry Edwards,The Revolt of the Black Athlete,24-26.s,The Free Press,New York,1970.
16)Lapchik,243.s.
17)Kod:Edwards,190,191.s.
18)Isto,106.s.
19)Isto,191.s.
20)Lapchik,150.s.
21)Kod:Halberstam,116.s.
22)Lapchik,162.s.
23)Uporedi:Edwards,32-34.s.
24)Isto,117.s
25)Isto,247.s.
26)Isto,247.s.
27)Isto,256.s.

xxx