You are on page 1of 24

Atrijum

Slobodna zbirka pesama

Damjana Ojdanic

Stranicа |1

Početak
Reci mi, devojko draga,
Reci mi kako si i dalјe tako mlada.
Odaj mi tajnu:
Kako te nisu oborile godine?
Niko na ovome svetu više nije mlad,
Svak' se rodi star
I drži nebo i zemlјu na nejakim leđima lјudskim.
Reci mi kako to da i dalјe pevaš
I kako i dalјe vidiš lepotu sunca,
Kada oblaci prekrivaju vaše nebo?
Kako osećaš muziku u krvi,
Kada užasna tišina puni vaš težak vazduh?
Kako sve vas devojke početka
Nisu slomili vekovi namerne lepote?
Kako sve te momke kraja
Nisu oslabili vekovi namerne boje glasa?
Kako ti se oči ne zaklope od gorke bare suza na trepavicama?
Zašto i dalјe ulepšavaš sebe spolјa i iznutra?
Da li je moguće da i dalјe tragaš za sobom u ovom svetu stranputica?
Gledaš, smeješ se i hodaš.
Rođena si da izdržiš stene na grudima
I da svaku bol pretvoriš u sreću.
Rođena si da uvek pevaš lјudima
I da voliš, kao sve sestre tvoje.
Neka ti još milijardu godina vetar pleše sa kosom
Na livadi gde si rasti počela.
Otvori oči, otvori srce, slušaj i dalјe zvižduk istorije,
Tako si i sama odabrala, jer si smela.
Neka te ne uplaše nepoznati budući dani;
Svaki proživlјen sekund budućnost je nekada bio.
Na svakom svetu, znaj, ima sunca i u tami,
Zajedno živimo, jedino umiremo sami.
Čeka te plavo, duboko more, čekaju te albatrosa krila.

Stranicа |2

Čeka te muzika iskona i prva reč na svetu.
Ne žali što nikada ničija nisi bila,
Knjiga je uvek tu da ti ugasi setu.
Ti i dalјe trčiš sa dobrim lјudima i dalјe
Vidiš zamah krila u svakom koraku.
Primi u srce pesmu što ti more šalјe
I gledaj samo dušom u preteškome mraku.
Obećavam ti mirise knjiga, soli i vode.
Daću ti hor najbolјih glasova sa drugog sveta;
I kada ne budeš više devojka, kada budeš stara i seda,
Pred tobom biće kristalna polјa slobode.

Stranicа |3

Pesma pesmama
Jedna moja pesma zna ko čeka sa druge strane.
Druga zna sve o sreći, o smehu i osmehu.
Jedna zna kako život seče obećane dane,
A ja ne znam ništa, osim da ih pišem.
Pesma moja jedna zna koliko ću voleti,
Druga, opet, zna i koliko će boleti.
Ja ih pitam, molim, pevam, da mi kažu sve što znaju;
A od njih samo muk, odgovor neće da mi daju.
Jedan papir smeje se, jer zna sreću davanja.
Drugi već polako gori, gori u vatri kajanja.
Ta je vatra spora i jaka, a nikada ne staje;
Ja molim papir da izgori, ali on utehu ne daje.
Jedna moja pesma zna broj godina moga tela
I zna koliko ću dugo umeti da sanjam.
Druga pesma zna, odavno, šta nikada nisam smela,
Ja preklinjem, ali one likuju nada mnom.
Koliko ću ja još puta preklinjati pesme?
Glas ću da izgubim za odgovorom među stranicama;
Izdaće me snaga dok budem prevrtala knjige,
Tražeći sebe među njima – krajnjim stanicama.
Jedna moja pesma zna da li sam još mlada,
I zna kako čujem svet i kako gledam zvuke.
Druga moja pesma zna šta sam ovo sada
I zna da već padam na zemlju i skupljam sebi ruke.
Sve napisane moje pesme znaju
Šta u sebi već imaju.
Sve pesme koje treba da se rode
Znaće šta će da čuvaju.
Jedna moja pesma zna ko čeka sa druge strane.
Druga zna sve o sreći, o smehu i osmehu.
Ja čekam noć i oluju kada će oči da mi otvore.
Znaju sve o meni, ali ništa mi ne govore.

Stranicа |4

Silueta
Izgubljen pogled i lutanja dah...
Svuda miriše strah.
Kroz noć lebdi muzička skala
Providna, slaba, mala.
U ledenom ćošku ugaženog lišća
Crna silueta stoji i peva.
Lice se ne vidi, vidi se osmeh samo,
Osećaju se godine u tom ćošku tamo.
Ubistvena sitna kiša rominja sva siva,
Ubija sreću, radost i smeh.
Kapi su preteške, stvarnost je kriva,
Kao krivi i teški, vatreni greh.
Ne čuje se glas, ni šapat, ni vriska.
Mladi su po sobama u polumraku;
Piju svoju mladost jer ih silno pritiska,
Upadaju u čaše kao zver u zamku.
Silueta stoji posmatrajući grad.
Njene oči vide dalje od leta ptice selice;
Njene oči vide kraj sveta i novi početak,
Vide anđeoske boje i đavolovo lice.
Sve vide oči te siluete
I žele da nikada se više ne otvore.
Srce njeno čeka da dođe krajnji dan
I da se oči, tugom zamagljene, zauvek obore...

Stranicа |5

Kavez od stakla
U noći pokrivenoj svilom, sa muzikom kao sa bilom,
Preko dijamantskog mora, sa lјubavlјu iz pora,
Pre nego što doleti do crvenih dolina,
Moja želјa biće slobodna.
Jer, nisam mogao da vidim svet u ovom kavezu od stakla.
Nisam znao ko drži klјuč, dok se sopstvena ruka nije pomakla.
Čekao sam dan da me neko oslobodi, čekao da se to dogodi,
A onda video klјuč u svojoj šaci koja je mrtva plutala po vodi.
Nisam mogao da vidim izvan ove uplakane ćelije,
Nisam mogao jer nisam slušao pažlјivije.
Nikoga nije bilo tamo da me barem čuje, da mojim rečima sebe truje,
Sve poslao sam dođavola, sve osim vatre, koja uvek tu je.
Zasijale su nečije oči u mom sopstvenom mraku i dale mi knjigu.
Pevalo je nečije grlo beskrajnu pesmu, pevalo je dok je umiralo.
Glas se stišavao, boje su nestajale, moja se krv u vrelinu pretvorila;
Staklena su se vrata baš meni otvorila.
Savršenstvo između dana i noći, neki zovu ga zora,
To vreme kada si kao dete od hilјadu vekova provedenih u raju,
Vreme kada sjaj se rađa iz dubine grimiznog mora,
Kada kao dete stojiš na litici starosti i primičeš se kraju.

Stranicа |6

Dijalog
HAEL:
„Dobrodošli natrag, gosti mili!
Otkada ne videsmo se mi!
Pa gde ste dosad bili?
Srušili se divni sni?
Baš vas mi smo čekali, jer znadosmo da ćete doći –
Ko paklu uvek teži, u raj neće moći!
Napustili se nas misleći...“
LEVIJATAN:
„Grehu je kraj, pravac u raj!“
HAEL:
„Ne prekidaj me demonu! – mada imaš pravo;
Dragi naši gosti zbunili su se samo!
Ta u prirodi je čoveka da sebe laže doveka...
Mi vam opraštamo, jer istinu znamo.
Na onom mestu gde ste ostavili nas...“
LEVIJATAN:
„Zamalo!“
HAEL:
„... tamo prestao je crnog konja kas.
Al' nama teško nije da ga probudimo sada.
I on voli da gleda kako duša propada.
Pogledajte svoja lica, priđite ka vodi...
Pogledajte jata gavranova, oni su na slobodi!
Ovde nema grlica niti rajskih ptica,
Nipošto! – samo mase preuglјenisanih lica.“
„Uđite, uđite! Čekaju vas svi!

Stranicа |7

Mefistofeles, Behemot, pir propuštate vi!
Faust sa Margaritom Bibliju čita,
Od srca smejemo se mi.“
LEVIJATAN:
„Od srca? Kakvog srca, ne razumem ja?“
HAEL:
„Tako kažu lјudi, od srca se smeju...“
LEVIJATAN:
„Znam da kažu lјudi, al' ti čovek nisi.
Govori kako se ovde priča, pa i neka ne razumeju –
Đavo tako ne kaže, a Đavo ne sme da laže!
Naš će jezik lјudi shvatiti, drugačije ne umeju.“

Stranicа |8

Renesansa (novog doba)
Slušaj vetar koji nosi zvuke istorije,
Pravo kroz vrtlog plastične sadašnjosti.
Da li vidiš kraj vremena u oblacima ispod vode?
Da li osećaš mirise knjiga koje će goreti u plamenu budućeg neznanja?
Osećaš li hladnoću inkvizicije naših mozgova
I vrelinu mladih duša koje izgaraju na lomači?
Da li vidiš početak novog pakla na našoj majčinskoj planeti,
Osećaš li cepanje naslovnih strana našeg vremena od stakla?
Da li si i ti navikao na zvuk oružja i glasove demagoga?
Da li su te naterali da se navikneš ili si sačuvao sebe?
Imaš li dostojanstva barem mrvu, imaš li glavu bez okova,
Da li si sam ili ima nekoga pored tebe?
Gledaj oluju koja dolazi sa Istoka, gledaj kako guta prostor i vreme;
Gledaj svojim očima ma koje boje one bile;
Ukus blata i krvi već osećaš na nepcima.
Ukus metala i prlјavštine već ti se lepi po zubima.
Gubiš li osećanja? Gubiš li razum i samokontrolu?
Nedostaje ti ono nešto da raskomadaš vodeće figure,
Treba ti glas koji peva reči poznate tvome srcu,
Treba ti ruka koja udara po nesalomivom aparatu vođstva.
Potrebna ti je vera da očvrsne tvoje utopističke misli
I srce neuprlјano prokletim pesmama mračnih pesnika.
Potrebna ti je sirova snaga i jaka leđa
Da izneseš teret budućnosti do krajnje stanice razuma.
Nema vetra promene dok mozak se ne pokrene;
Nema mirisa cveća dok mehanizam se ne okrene;
Nema pijedestala niti trona od počasnog mermera;
Nema novog, zdravog drveća dok spotičemo se o trule korene.

Stranicа |9

Oda nove generacije
Moje ruke same pišu pesme žalosti,
Pesme vodi, ode devojaštvu, himne radosti,
Tužna slova prepliću se sa nadrealnom srećom,
Iz pisalјke izliva se krv uzburkana od mladosti.
„Mi smo deca tamnih vremena,
Deca zlata, neona i policijskih racija,
U blatu neznanja ipak vidimo plamen,
Radosna smo, uplakana, srećna generacija.“
Teške kiše pevaju moje stihove
A sunce ubija prirodu smeha.
Mastilo beznađa pokriva šarene papire,
Srce čeka ideje da u vatri se smire.
„Na leđima nosimo nasleđe zlih lјudi,
Čeka se naša reč, dobijena u ratu.
Momci polomlјene snage padaju na ženske grudi.
Devojkama uništene lepote po boji glasa se sudi.“

S t r a n i c а | 10

Ubica
(Tužno li je kada jedan nevini ubica
U ćeliji truloj završi, a kriv nije...)
Nije li strašno kada ubiješ nekoga,
A to nisu tvoje ruke, nije tvoj glas, niti tvoja glava?
Kada mlado srce u san svakog trena upalo bi,
Al' ne može – od rešetaka ne može da spava.
Naviklo je mlado srce da mu bude hladno
I naviklo je da toplotu nikad ne dobija.
I godina je takva – sunca skoro i da nema,
Tek pokoji hladni zrak kroz oblak se probija.
Kiše olovne stale su, al' padaju još;
Reke bujne spale su, al' kamen sa grudi nije.
Da li je na grudima ili je u grudima?
Da li je tako samo mladom srcu ili je svim lјudima?
Mlado srce jedan strašan zločin počinilo je.
Ubilo je jednu svetlost koja želela je da dođe...
...A da ostane? Ne, to mladost ne može znati,
A kamen ne zna da moli sunce da mu se vrati.
I šta da ubica radi? Kako da se brani?
Strgao bi sa sebe zatvorsku košulјu.
I gleda srce kroz rešetke i gleda po strani
Prati mesec, čeka zoru, čeka presudu od vani.
I kada dođe presuda – šta će tek tad ubica?
Da li moći će da čita znakove sa lica
Da l' postaće slobodan? Ili će doveka
Putokaze osvetlјene morati da čeka
Da li će ga ikada više gledati kao čoveka?

S t r a n i c а | 11

Možda još će morati suncu da se nada
A dok čeka, telo će pasti bez trunke snage.
Ubica mladog srca u zoru u san pada...
(Tužno li je kada jedan nevini ubica
U ćeliji truloj završi, a rekosmo, kriv nije...)
Pravedno li je?

S t r a n i c а | 12

Dvadeset i osam dana očišćenja
Klatno velikog sata kuca, a pesnik nema vremena
Došlo je vreme da napiše još jednu pesmu,
Došlo je vreme da stvori poslednju bajku
O bolјem svetu u kojem 'mesto zgrada rastu slova
Opominje klatno pesnika, da ne zanosi se iluzijom bolјeg sveta
Da sve što je na svetu bilo dobro, prošlo je
Opominje ga da ga vreme neće čekati,
Pesnik ne sluša iako ga kucanje pretvara u kamen
Razbijena stakla na prozorima puštaju februarski vetar
U njegovu odaju sa knjigama, pisaćom mašinom i mastilom
Večna zima ledi njegovu krv, nekada vrelu i brzu
Žile se lede kao korita zaboravlјenih reka
Zbog scenarija spolјnog sveta, pesnik gubi vid
Zbog sveprisutnog opreza, pesniku se izoštrava sluh
On drži svoje papire i čuva ih životom
Krasnopis svojih ruku smatra jedinom lepotom
Kao lјudi pred kraj života, on gleda u nebo
Gleda gore iako mu vetar šiba mlado lice
Radost mladosti i seta dolazeće starosti
Prepliću se u bici za prevlast
Svoju knjižicu drži tako da ga ruke već bole
Svoj život drži tako da mu se srce već raspada
Leđa ga izdaju dok na njima nosi uspomene
Uspomene ne smeju da padnu na zemlјu, ne smeju da se razbiju
Sećanja i osećanja, jedno slovo ništa ne menja
U duši stišava se prejaka vatra strplјenja
U srcu gasi se kucanje velikog sata
I klatno sve je sporije i sporije
Dvadeset i osam dana gledaće u krte grane zavejanog drveća
Živeće bez zlatnih znakova šarenog proleća
Večno će gledati u ledene bujice promašenih želјa
A setni miris starih knjiga provejavaće kroz stoleća

S t r a n i c а | 13

Osuda
Šibajte malog pesnika, udarajte ga kamenjem starim hilјadu godina
Nijedna se pesma bez udaraca iz njegovog pera nije rodila
Palite ga dok oživlјava plave latinske reči iz preteške zemlјe
Izvadite mu srce da konačno ohladi tajne goruće krvi
Nije mali pesnik ni poslednji ni prvi
Koji je zarad pesama tonuo u ledene dubine tirkiznih okeana
Nije mali pesnik čuo pesme sirena
Koje je nosio slani vetar kristalnih i zaroblјenih dana
Vatra u očima gorela je sama
Dok se voda polako slivala sa uleplјene kose
Dok je plutao po okeanu nemira udarajući u stene
Vatru u očima nisu videle morske ptice širokih krila
Pustite zveri na malog pesnika, oslobodite ih sa lanaca
Neka rastrgnu njegovo mlado telo, zavežite ga za kočiju
U njega gledaće krvožedno milijarde lјudi stranaca
Protiv njega pevaće milijarde lјudi zatvorenih očiju
Neka njegove ruke novu pesmu ne počinju
Sam je kriv što ne ume da šeta po palubi
Neka ga proguta okean kog je tako silno voleo
Neka gore pesme pred njegovim očima
Neka svako izgorelo slovo u neznanim grobovima počiva
Da, ako preživi ovo, ne može nikada više da ih nađe
Mada ne verujem da preživeće smrt svojih dela od mastila
Pesnici besmrtni nisu, a mladost nije čvrsta kao kamen
Polako, polako, ne požurujte plamen
Zaslužio je da izgara polako, kao što mu se gase želјe
Mislio je da može da piše dok je živ
Oduzmite mu te papire iz ruke, neka umre bez njih
Plamen neka bude veoma tih
Kada bolјe razmislim malo, neka nikada se ne ugasi
I neka spava na svakih sto godina, snovi će ga održavati živim
Dok ne odluči da ga konačno progutaju mramorni talasi

S t r a n i c а | 14

Schmerz
Dolazi dvadeset i prva jesen,
Opašće sa drveća greške, pogrešni stavovi i ideje.
Zima će iznedriti par novih pesama
Obojenih patnjom sveta i srećom istog.
Ne znam mogu li da pišem na lepim mestima Za stihove potrebna je tama.
Ovde previše svetlosti ima.
Moja tugalјiva inspiracija polјulјana je mirnoćom parka.
Ja želim da upoznam sve te mlade lјude
Koji svoje misli na papir prenose –
Jer znam da i njima treba Weltschmerz,
Germanska hladnoća i vazduh sa Alpa.
I želim da im kažem da nisu sami
I da nas ima mnogo – samo što niko
Ne bi da sluša o unutrašnjoj lepoti,
O šahu sa mladošću i bici za istu.
Malo njih hoće da dozvoli iskrenim notama
Da uđu u uši; da poremete ustalјenost površnosti;
Da zapale vatru stvaranja koja tinja u svakome;
Da i oni zapevaju jer na to imaju pravo.
Nemojte mi reći da niko ništa ne bi menjao.
Svi bi da menjaju svet a pitaju se zašto ne mogu.
Ne mogu jer ne vide šarenilo lepote i lepotu šarenila
I jer ne gutaju ispovesti iz tegetnog mastila.

S t r a n i c а | 15

Neljudima
Tu gde gori večna vatra vaših blatnjavih srca,
Tu gde se rđa stapa sa metalom vaših mozgova,
Tu gde se izvija dim od vaših sprženih jezika,
Tu doći ćete kada potražite Istinu posle Kraja.
Naći ćete svoj Moral visoko na pijedestalu Evolucije
Kojoj zahvaljujete za ispravnost dela svoje dece,
Koja žive život u beloj boji svetle budućnosti,
Koja klečeći zrače svetlošću roditeljskih oreola.
Naći ćete svoje crne fantom maske nad plamenom Ljubavi
I miris njihovog topljenja nateraće vam suze na zaslepljene oči.
Osetićete svaki deo bola ljudi manjih od vas,
Svaki lanac koji ste im oko zglobova vezali, urezivaće vam se u hladnu kožu.
Niste priznavali Drugačije, ali priznavali ste Ispraznost;
Hrišćanski ste kamenovali poljupce dok su vaša deca grlila Raskalašnost;
Vaši sinovi kupovali su nečije kćeri pod prigušenim svetlima Megalomanije,
Vaše kćeri prodavale su se nečijim sinovima u mrakovima ljubavi kojoj ste ih
učili.
Razdvajali ste svaki zagrljaj žene i žene,
Bacali ste usrdna prokletstva na zagrljaj muškarca i muškarca,
Dok ste crkvene praznike ponizno poštovali crvenim novčanicama,
Simbolima skromnosti i razumevanja bivstvovanja vašega.
Mislili ste da ćete doći u vrtove Raja posle sve mržnje?
Vaš Bog je voleo vas kao što ste i vi voleli druge.
Vaša Duša živeće u onakvoj svetlosti kakvu ste vi slali drugim Dušama.
Nećete čuti Muziku Anđela jer čistu Muziku svog Srca niste slušali.
Ove odvratne zmije svuda oko vas, vaša su Čistota Uma.
Osećate li miris paljevine? To čeka vas, dragi naši gosti,
Kasno je za Oprost, na mestu ste gde nema Milosti!
Vremena ste dovoljno imali, ništa večno nije.
Razmislite zašto ne čuste umilni glas Anđela,
Razmislite zašto ne stigoste pred Kapije Večnosti,
Setite se svojih tamnih, Đavoljih misli,
Da li vam je žao? Kajete li se? Kasno je!

S t r a n i c а | 16

Vaši okovi su ubili decu vašu, a vaša deca tuđu decu –
Dobrodošli u Sodomu svog milostivog podučavanja!
Ovu paklenu vrućinu u venama sami ste zaslužili,
Prejake reči vaše zatrpale su stazu do Istine.
Osećate li Kraj da se bliži? Sada, u Smrti, otvorite srce,
Kada već u Životu niste tako hteli. Sada već ne biste smeli
Da tražite put nazad, jer on skriven je iza noževa vaših licemernih misli,
Čujete li topot konja? Pregaziće vas kao što vi za života gazili.
Vaš Moral sa pijedestala pao je prvim topotom istoga konja,
Jer bio je istinit i čvrst kao i vaši oreoli kojima ste se ukrašavali
Za spoljašnju svetinu, za licemerje masnih, užasnih lica, ubiće vas...
...Prokletstvo usađeno u srca dečaka i devojčica.

S t r a n i c а | 17

Pad
Suze su se istrošile kao reči na odru
Noć je pala brzo kao vernica pred sjajem zlata
Svetlost dana se izgubila kao čistota tela
Dobrota se razbila kao vrline u vremenu brzine
Oltar iskrenosti urušava se u oluji i padu olovne kiše
Vazduh je začinjen ukusima lepote ludila
Pesnici uzalud pevaju pesme hiljaditog sveta
Slikari uzalud slikaju vizije obojenih mozgova
Trpeza slabosti i greha odavno je postavljena
Pali su oreoli ljudi sa visina na prljavu zemlju niskosti
Samo se čekalo na taj dan Istine prema sebi
Hiljadu jezika se zna, ne zna se jezik nijedan
Konji bi da trče, ali stavljeni su u gvozdene okove
Ptice bi da lete, ali krila im se natapaju otrovnim vodama
Ribe bi da plivaju, ali škrge im se pune teškom hemijom crnila
Samo još zmije slobodno gmižu ovim putevima
Dvadeset je i jedna godina, dvadeset i jedna hiljada ideja
Dvadeset je puta više zabrana, lanaca i lovačkih zamki
Jedna je glava, milion je zidova za udaranje
Jedan je vid, beskrajno je stvari koje ne treba videti
Toliko je ljubavi, toliko je lepote i razumevanja
Pokrivenih prokletstvom mizantropije
Toliko je iskrenosti, toliko je istina i predanosti
Pokrivenih licemerjem čovečijim
Gubimo glas, gubimo glas
Jedan jedini glas
Glas cele Vasione
Jedan jedini glas

S t r a n i c а | 18

Klatno
U mračnoj sobi punoj sećanja i nade,
Sedi pesnik sa suzama na licu.
Jedne slepljene na hladnim obrazima,
Druge padaju na njegovu knjižicu.
U toj su knjizi sve njegove životne dobi,
Sada pomešane sa vatrom i ledom njegovog srca.
U njemu se sve prepliće – oduvek je pisao samo za sebe.
A klatno starog sata kuca.
Opominje ga.
Vreme je da napiše jos jednu pesmu,
D a je niko ne zna, da je niko ne vidi.
Da je sakrije na samo dno duše.
Da se sam sebe stidi.
Pesnik se hvata za glavu.
„Ništa značajno nisam uradio.
Za ovoliko vremena koliko sam pisao,
Ništa o životu nisam shvatio.“
Pisao je, pisao i pisao...
Iz njegovog pera izlivale su se najlepče reci.
Stvarao je dok je disao.
I ništa nije moglo u tome da ga spreči.
Dugo je živeo pod vedrim nebom,
Sa Ciganima, kao Puškinov Aleko.
Video je slobodu, video je sebe...
Bio je nešto i bio je neko.

S t r a n i c а | 19

Prva pesma napisana usput
Traži se mir u previše nemirnim senkama
I traži se ljubav u očima koje vole samo jednu noć
Traži se pesma na hladnom novembarskom asfaltu
I traže se krila kod ljudi koji čak ni odskočili nisu
Poverenje u nepoznatima je oslonac u nestabilnima
A jedan sekund smeha dovoljan je –
Da se ostane na ratištu, poljuljan pređašnjim suzama
Traži se tren sreće u godinama bez nje
I cela mladost zove se potraga;
Istraživanje, što bi stručni ljudi rekli
Tražiće se svrha do poslednjeg udisaja
Lakog vazduha ispunjenog mirisima mora

S t r a n i c а | 20

Druga pesma napisana usput
O istoriji mogu pisati jer stara sam hiljadu vekova
O svetu mogu pisati jer osećam njegov puls
O ljudima mogu pisati jer i sama sam čovek
Sve moje pesme mirišu na antikvarnicu plave boje
Dah stare biblioteke meša se sa mirisima nove ere
Crno i belo mešaju se sa bojama duge
Sive zone uma same boje se u žuto
Suvišna pitanja se sama međusobno ubijaju
Kada me pitaju zašto svesno pravim greške,
Kažem da nemam odgovor ni na šta,
Odgovori su skriveni u paletama šarenila
Odgovori su negde u notnom sistemu muzike sveta

S t r a n i c а | 21

Atrijum
On sedi na tronu od hladnog kamena
I drži grehove skuplјene u desnoj ruci.
Nјegove oči su miris leda, ukus plamena
A srce ukotvlјeno u crvenoj luci.
On ne zna za praštanje niti vrlinu,
Nema osećaj niti zna da umre.
On zna za led Sibira i afričku vrelinu,
Da poštedi i da pruži život on ne ume.
Nјegovi dani su ponoćni svi,
Zora katkad svane, crna kao čovek.
I onda kada sanja, košmarni su sni,
Bez srca, bez duše, on živeće dovek.

S t r a n i c а | 22

Reka
Malom pesniku majka reče jednog dana
Da će izgubiti razum ako bude pokušavao da razume svet.
Ona reče, pesnik sasluša, ali reči nije čuo.
Nije čuo.
Sedeo je mali pesnik na kamenu i video ceo svet.
Godina je nebitna, mesto je brdovito i puno reka.
Pred šarenim očima pesnikovim lete pitanja;
Ona pitanja koja dođu u vreme ćutanja.
Ko je prvi odredio šta je prava ljubav
Ko to prvi nije razumeo tuđa očekivanja od života
Ko prvi nije obojio svoj svet pastelnim bojama lepote
Ko je prvi dao sebi pravo da kroji tuđe živote
Ko je prvi sebi dao pravo da pusti zlokoban glas iz grla
I ponovi istoriju ispunjenu otrovnim gasom straha
Ko će to svom detetu reći kakva je ljubav ispravna
Ko će to mržnjom braniti svoje dete od istine
Kakva su to bića koja svoju crnu pravdu dele
I drugima ne daju da pokazuju veličinu svojih srca
Zašto oni imaju pravo da ih ceo svet vidi
A duše sa druge strane reke zatvaraju u četiri zida
Kako se zove taj Bog u koga oni veruju
I koji je to Bog koji voli samo ljude sa desne strane reke
I kakvo je to srce koje druge baca u tamnicu izgrađenu od gluposti
Čemu služe njihova crvena slova okačena na zidu
Ko to pušta neupevane tonove iz svog uskog grla
Ko se to plaši da vidi pravi pejzaž ove planete
Ko to gradi tvrđavu koju čuvaju milioni zatvorenih misli
Od čega je taj krst u koji veruju i za šta je umro čovek čije slike u kućama
čuvaju
Od čega je ta crkva u kojoj se mole za mir i ljubav
I kakva je to ljubav i kakav je to mir
Ljubav koja određuje dovoljnu količinu željene mržnje
Mir koji ispisuje krvave bitke i večiti nemir sa leve strane reke

S t r a n i c а | 23

„Nije to mržnja, to je strah, šarenilo moje uplašeno.
Nije to ispravan stav već uske grudi optočene gvožđem.
Nije to vera njihova, već krive ideje praznih mozgova.
Nije to istina, to je naša istorija koja je stala pre mnogo vekova.
Ja nisam u njihovoj crkvi od mračnih pesama,
Ja nisam u njihovoj istini koja laže njih same do zadnjeg daha,
Ja nisam sa desne strane reke i nikada biti neću,
A nisam jedini koji voli dušu, a ne površnu pojavu na tlu.
Svako vreme nosi svetsko zlo,
Ruka koja piše istoriju očeličila se i ne piše iz zgloba.
Zapamti, između vas i mene i vas i njih je reka prepuna vode,
Vode koja nosi istinu svakog starog i novog doba.
Oni će videti površinu reke i uplašiti se dubine
Ja ću gledati kroz vodu i radovati se tajnama ispod nje
Oni će videti sebe kako se utapaju u hladnoći koja će im zaustaviti krv
Ja ću videti sebe kako otvorenih očiju gledam zrake sunca u vodi
Oni će zauvek ostati sa desne strane reke
Desno je ispravno svetu koji se svega plaši
Ja ću zauvek voleti levu stranu reke
Srce mi je preveliko da bi osetilo strah.“

„Hvala majci koja me je naučila da volim ispod površine i da stojim sa leve
strane.“