Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.

com
Created by Neevia Document Converter trial version

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com
Created by Neevia Document Converter trial version

Рецензенти:
Проф. др Јован Максимовић, Медицински факултет
у Новом Саду, Катедра општеобразовних предмета
Ђорђе M. Србуловић, историчар
Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада
Проф. др Мира Михајловић-Укропина,
Институт за јавно здравље Војводине, Сектор за микробиологију
Издавачи:
Медицински факултет Нови Сад
©Copyright Medicinski fakultet Novi Sad, 2008
Научно друштво за историју здравствене културе Војводине
Друштво за популаризацију науке Нови Сад
Уредници:
Проф. др Никола Грујић, главни и одговорни уредник
Прим. др Милош Маленковић
Проф. др Рожа Халаши
Уређивачки одбор
Проф. др Стеван Поповић
Проф. дд Александар Миличић
Проф, др Милан Симић
Проф. др Томислав Цигић
Проф. др Ђорђе Поважан
Проф. др Невена Сечен

Проф. др Дубравка Марковић
Проф. др Јован Поповић
Доц. др Ђорђе Гајдобрански
Проф. др Мирјана Мартинов-Цвејин
Др сц. мед. Силвија Бркић
Душко Кнежевић

Лектор:
Маја Стокин, проф.
Штампа
Мала књига, Нови Сад
Тираж 200
ISBN 978-86-7197-283-3

2

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

RECENZIJA
Knjigu "Dr Adolf Hempt i osnivanje Pasterovog zavoda u Novom Sadu" primio
sam na recenziju u elektronskoj verziji. Poznavajući prof. dr Laloševića i njegov interes
prema istoriji medicine i zdravstvene kulture, koji je i pre ove knjige bio pretočen u
vredne radove iz te oblasti, unapred sam očekivao da će mi ta recenzija predstavljati
poseban užitak, što se i obistinilo. Knjiga obuhvata 120 stranica teksta, zajedno sa
likovnim prilozima, uvodnim delom, pogovorom i literaturom. Podeljena je u četiri
znalački odabrana poglavlja, od kojih je u svakom zaokružen po jedan tematski i
hronološki segment materije, precizno sređen, literarno i likovno uobličen i prikazan.
Prvo poglavlje posvećeno je korenima i poreklu loze Hemptovih, koja je
posedovala plemićku titulu i grb, zatim porodici dr Hempta, te njegovoj ličnoj i radnoj
biografiji, koja je išla uzlaznom linijom od opštinskog lekara u Lukavcu kod Tuzle do
direktora Pasterovog i Higijenskog zavoda u Novom Sadu. U drugom poglavlju autor
knjige je obradio zdravstvene prilike i proširenost besnila u Srbiji s kraja 19. i početkom
20. veka, opširnije se pozabavio opisom organizacije i rada Pasterovog zavoda u Nišu,
prvog te vrste na Balkanu, kao i istorijatom vakcinacije protiv besnila u Evropi i kod
nas. Pri tome se nije postavio samo kao čisti hroničar, već se svojim komentarima
iskazao kao vrsni poznavalac rabiologije uopšte. Treće poglavlje posvetio je detaljnom
opisu osnivanja i organizacije rada Pasterovog zavoda i formiranja Epidemiološkog i
Higijenskog zavoda u Novom Sadu, čiji je dr Hempt bio upravnik, što je potkrepljeno
nizom zvaničnih dokumenata iz tog perioda. U četvrtom i poslednjem poglavlju svoje
knjige dr Lalošević je izvršio analizu naučnog značaja Hemptove vakcine protiv besnila,
te dao prikaz naučnih skupova rabiologa i stručne literature iz rabiologije onog vremena
u svetu. Jezik kojim se autor služi jednostavan je i pitak, odmeren i znalački uobličen u
narativni tekst koji je zanimljiv od samog početka do kraja, pa se knjiga čita u jednom
dahu. Dodatnu vrednost knjizi, koja upotpunjuje i višestruko obogaćuje tekst, daju
brojni likovni prilozi: lična i porodična prepiska dr Hempta, službena dokumenta
Pasterovih i Higijenskih zavoda u zemlji, spiskovi u njima zaposlenog osoblja, a
nadasve retke, zanimljive i vredne fotografije zdravstvenih ustanova i ličnosti iz
vremena koje je opisano u knjizi, kao i fotografije iz porodičnog albuma Hemptovih.
Posebnu dragocenost predstavlja fotografijama prikazan, kao na nekom filmu, čitav
proces rada i aparature korišćene u proizvodnji Hemptove vakcine u Pasterovom zavodu
u Novom Sadu.
Prof. dr Dušan Lalošević je svojom knjigom "Dr Hempt i osnivanje Pasterovog
zavoda u Novom Sadu" značajno obogatio našu medicinsku istoriografiju. Prikupio je,
sistematizovao i na zanimljiv, ali visokostručan način dao prikaz početaka organizovane
zdravstvene zaštite i preventivne zdravstvene delatnosti Kraljevine SHS i Kraljevine
Jugoslavije, posebno ukazujući i do detalja opisujući osnivanje i rad Pasterovog zavoda
u Novom Sadu i lik njegovog prvog upravnika dr Adolfa Hempta, kako sam autor u
pogovoru svoje knjige kaže "od svih novosadskih lekara do danas, jedinog poznatog
imena u svetskoj istoriji medicine".
Novi Sad, 12.11.2007. god.
Prof. dr Jovan Maksimović

3

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
Књига проф. др Душана Лалошевића „Др Адолф Хемпт и oснивање
Пастеровог завода у Новом Саду“ представља наставак пута којим је аутор
кренуо у време када сам га упознао: најпре као директор Пастеровог завода,
знамените здравствене установе новосадске, чији врло висок ниво је не само
одржао, већ и подигао за степеник више, и када је, уз своје редовне послове
започео са уређењем самог објекта у ком је Завод смештен, те извлачењем из
заборава и најширом афирмацијом најзнаменитијих прегалаца, оплемењивањем
простора у и око Завода, постављањем споменичких обележја најзначајнијих
личности Пастеровог завода, али и српског здравства. Тада је и започела
ауторова сарадња са Заводом за заштиту споменика културе града Новог Сада.
Књига представља животну и радну биографију једне личности која у
светским размерама спада у најзначајније у области сузбијања беснила и развоја
вакцине против ове опаке болести, која је до Пастера, а потом и до појаве др
Хемпта, спадала у неизлечиве. Писана је до перфекције једноставно и лако, уз
коришћење заиста великог броја докумената: архивске грађе, преписке,
записника, обиља фотографија, новинских текстова из периода које описује, даје
мноштво занимљивих примера, те чак и крајње неупућеном читаоцу показује
сасвим јасну слику и пружа прилику да лако и једноставно добије много
података о борбама и напорима које су европско, српско и новосадско здравство
чинили у борби за сузбијање беснила. Невеликог је обима, али великог садржаја.
Сама личност др Адолфа Хемпта, лекара који је рођен, а и највећи део
свог живота провео у Новом Саду и где је, на крају и умро и сахрањен, широј
јавности је, до појаве ове књиге, углавном непозната и стога би се могла без
проблема наћи у телевизијском серијалу „Заборављени умови Србије“, да и сам
серијал није заборављен. Књига обрађује Хемптово белгијско и племићко
порекло и калвинистичку веру (истичем ове податке, јер сам и сам, иако се дуги
низ година бавим прошлошћу Новог Сада и његовим знаменитим личностима
био затечен, будући да сам био убеђен да је реч о Немцу – евангелику), животне
путеве сродника, долазак оца на просторе тадашње Аустро-угарске, те почетак
живота и рада самог др Хемпта, оснивање и афирмацију Хигијенског, а упоредо
с тим и Пастеровог завода и рад на усавршавању вакцине против беснила,
оспособљавање сарадника, даје преглед здравствене културе и стања здравства у
Србији, те са научног аспекта говори о Хемптовој усавршеној методи лечења –
вакцинације.
Значај овог дела, лежи не само у његовој вредности као историјског
штива, важног за проучавање прошлости Новог Сада и Србије, већ и у томе што
нам открива једну, релативно слабо познату област наше историје – историју
здравства, како у Новом Саду, тако и у самој Србији и уједно овај сегмент
прошлости града, наше земље и нације чињенично приказује у другачијем
светлу у односу на готово укорењене стереотипе о свеопштој здравственој
запуштености и заосталости.
Нови Сад, октобар 2007.

Ђорђе М. Србуловић

4

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
Књига проф. др Душана Лалошевића под горњим насловом садржи 120
страна, 89 фотографија, као и мањи број табела и других прилога. Представља
врло интересантан допринос историји нашег здравства, а пре свега историји
Пастеровог и Хигијенског завода у Новом Саду, данас Института за јавно
здравље Војводине. Писана је са претензијама да буде научна монографија из
историје медицине, са коришћењем оригиналних извора, архивске грађе Архива
Југославије у Београду, породичне документације и фотографија које су
сачувале ћерка др Хемпта, Дагмар и удовица др Николића, Тереза, Хемтовог
наследника на месту директора Пастеровог завода. Коришћена је такође научна
медицинска литература о др Хемпту и његовој вакцини, њеним успесима и
компликацијама које су вакцине у то доба имале. У књизи је и довољан број
аутоцитата, тако да по свим критеријумима, она представља оригиналну научну
монографију која се и поред обимне фактографске грађе може читати лако и са
занимањем, као да се ради о белетристици.
Проф. др Мира Михајловић - Укропина
Начелник Сектора за микробиологију
У Новом Саду, 18. фебруар 2008.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Аутор, проф. др Душан Лалошевић, ванредни је професор Медицинског
факултета у Новом Саду на Катедри за хистологију и ембриологију и
Пољопривредног факултета у Новом Саду, на Департману за ветеринарску
медицину, предмет патолошка морфологија.
Магистрирао је и докторирао на Војномедицинској академији у Београду
из микробиологије и паразитологије; специјалиста је патолог Клиничког центра
у Новом Саду; у Пастеровом заводу у Новом Саду радио је као лекар од 1989,
истраживач-сарадник из микробиологије од 1990. године и директор у периоду
1996-2002. године.

5

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 1. Др Адолф Хемпт (1874-1943), у униформи резервног
потпуковника, са орденом Светог Саве, око 1930. године

6

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Предговор

Прошло је преко 60 година од смрти др Адолфа Хемпта, у свету
познатог експерта за беснило. Као оснивач и први директор Пастеровог
завода у Новом Саду, а и као рођени Новосађанин, није заборављен.
Његово гробно место на Реформаторском гробљу је под заштитом, на
згради Пастеровог завода 1997. године постављена је његова спомен
плоча, као и његовог ученика др Милана Николића. Улица у којој је 1936.
подигао своју породичну кућу, недалеко од Пастеровог завода, 2002.
године добила је назив “Др Хемпта”. Завод за заштиту споменика града
Новог Сада предложио је Пастеров завод за статус споменика културе
1997. године, а ову одлуку је потврдила Влада Републике Србије 2001.
године. У самој Одлуци о проглашењу, објављеној у “Службеном
гласнику” (48/2001, стр. 2) помиње се др Адолф Хемпт као велики
научник и аутор нове методе примене антирабичне вакцине.
Хемптова вакцина против беснила далеко је надживела свога аутора.
Од 1925. године када је практично Хемпт дошао до формулације своје
вакцине, њена производња у Југославији трајала је до 1983, а у
Мађарској, на пример, до 1989. године. Већина земаља Европе
прихватила је Хемптову вакцину и низ деценија је производила и за људе
и за животиње. Данас можемо рећи да је Пастерову вакцину наследила
Хемптова, као најбоља све до развоја модерних вакцина са културе ткива.
Када се појавила вакцина против беснила произведена на ембрионисаним
пачјим јајима, Меркле и Мор из Тропског института у Хамбургу у
Немачкој, која је такође примењивала Хемптову вакцину, наводе да је
Хемптова боља од нове са пачјих ембриона, која даје више локалних и
општих реакција и нижи титар антитела од Хемптове (Merkle F, Mohr W.,
Munch Med Wochenschr. 1977 Apr 22;119(16):547-50).
Др Имре Лонтаи, експерт за беснило из Мађарске, на Симпозијуму
поводом 80 година Пастеровог завода у Новом Саду 2001. године, изнео
је податак да ко год је у Мађарској примио Хемптову вакцину, није
оболео од беснила.

7

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Треба нагласити да је др Адолф Хемпт био религиозан, члан
реформаторске цркве - калвиниста, и увек је држао на столу једно
антикварно холандско издање Библије (инкунабула) коју је много волео.
Био је врло начитан, а посебно је скупљао медицинске књиге, неке и врло
ретке старе, које је поклонио библиотеци Пастеровог завода. Др Хемпт је
био директор Пастеровог завода и за време Другог св. рата, до своје
преране смрти, 1943. године. Када смо организовали прославу 75 година
Пастеровог завода, дошао је извесни господин Башић да посведочи како
је његовог рођеног брата Милоша Башића, хоровођу црквеног
“Ратарског” хора Алмашке православне цркве у Новом Саду, др Хемпт
као директор Пастеровог завода, спасао 1942. запосливши га да држи
куниће који су се тада масовно користили у лабораторијском раду
Пастеровог завода. Не треба заборавити да је тада у злогласној рацији
страдао свештеник алмашки Стеван Иванчевић, а рад хора је био
забрањен.
Материјал за ову монографију, поред већ публикованих података
првенствено пок. прим. др Мирослава Петровића, љубазно су ми
уступиле г-ђа Дагмар Хемпт-Мирић, ћерка др Хемпта, као и г-ђа Тереза
Николић, удовица прим. др Милана Николића, ученика и достојног
наследника др Хемпта, на чему им најтоплије захваљујем. Старе
фотографије, документи, писма и други материјал, одсликавају време
тридесетих година 20. века у Новом Саду и Краљевини Југославији, када
је наш Пастеров завод био један од најпознатијих у свету, у који су
долазили бројни страни лекари да се упознају са производњом Хемптове
вакцине.
У данашње време, када се традиција често доводи у питање и када
постоји опасност да важни детаљи из историје здравствене културе буду
заборављени, сматрам да је о др Хемпту потребно оставити публиковане
податке, не само као објашњење за давање назива једне мале улице у
Новом Саду или због стављања Пастеровог завода под заштиту као
споменика културе, већ због чињенице да узорна биографија једног
научника буде путоказ млађима, а пре свега мојим студентима медицине
и ветерине Универзитета у Новом Саду. Њима ово дело првенствено и
посвећујем.
Аутор
У Новом Саду, 2007.

8

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Део I
Хемптовo порекло
Хемптова породица пореклом је са територије данашње Белгије, из
места Хемптин крај Лијежа, са француског говорног подручја. На путу од
Лијежа ка Намуру налази се мало насеље Хемптин (слика 2), одакле је
бројна стара грофовска породица Де Хемптин (de Hemptinne), која има и
свој грб (слика 3). У овој породици било је много познатих чланова,
индустријалаца, лекара, професора, свештеника, војника од којих су за
Белгију више њих дали живот у Првом и Другом светском рату.
Један од истакнутих чланова ове породице био је епископ Жан
Феликс де Хемптин (Jean Félix de Hemptinne, слика 4), мисионар и
оснивач хришћанске цркве у Лубумбашију, у Заиру, а други, такође
мисионар Леон де Хемптин, који је умро у Кини 1920. године, у 38.
години живота.

Слика 2. Локација места Хемптин на путу између Лијежа и
Намура у Белгији

9

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 3. Грб породице де Хемптин (de Hemptinne) из Белгије;
Основни амблем је црвени штит са две узенгије и квадрат са
франачком ружом

Када је Аустроугарска монархија спроводила колонизацију
територије Српског војводства углавном немачким живљем, дошао је у
ове крајеве Адолф Хемпт, отац, као реформаторски свештеник мисионар
и књижар. Првобитно презиме ове хугенотске породице, Де Хемптин,
скратио је и "понемчио" у Хемпт, дошавши у Нови Сад. Оженио се
Катарином Тевели (Tewely), родом из Будимпеште.
Када је др Адолф Хемпт боравио у Паризу 1925. године, обишао је и
своју породицу у Белгији и нашао их у лошем материјалном стању.
10

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 4. Епископ Жан Феликс де Хемптин (1876-1958),
бенедиктинац, оснивач хришћанске цркве у Лубумбашију, Заир

Биографија др Хемпта
Будући доктор медицине Адолф Хемпт рођен је у Новом Саду 21.
септембра 1874. године, у Рузмаринској улици, данас Лазе Телечког, у
центру града. Убрзо се породица преселила у Сарајево где се Хемпт отац
даље бавио мисионарским радом, мајка била чувена бабица, а млади
Адолф је завршио школовање до матуре. Како је породица била
недовољно богата да га издржава на даљем школовању, Хемпт је као
војни питомац кренуо на студије медицине. У Сарајеву је умрла
Хемптова млађа сестра Олга са 16 година од срчане мане, што је њега
дубоко потресло, а и усмерило на студије медицине.
Медицину је студирао на факултетима у Грацу и Минхену, а
дипломирао је 1898. у 24. години живота, на Медицинском факултету
Универзитета у Грацу. Како је студирао као војни питомац, одмах по
дипломирању, постављен је за аспиранта у Прву гарнизонску болницу у
Бечу 15. јуна 1898. а већ од 1. октобра исте године као војни лекар остао

11

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

је у овом “шпитаљу” до јесени 1901. године. Затим је био распоређен у
коњичку регименту у гарнизону Грос-Енцерсдорф (Uhlanen Regiment No.
8, Marodenhaus Gross-Enzersdorf) код Беча, где се и оженио 14. марта
1903. године лепотицом Маријом Винклер (1884-1979).
Године 1905. др Хемпт је напустио активну војну службу и преузео
место општинског лекара у Лукавцу код Тузле, у данашњој Босни. У овом
рударском градићу остао је до Првог светског рата, када је као резервни
официр, у чину потпуковника, био командант војне болнице у Трсту.
После слома Аустроугарске, др Хемпт није отишао у Беч, где је као
млад почео каријеру, већ се вратио у Лукавац и остао општински лекар до
1921. када је прешао у Нови Сад да организује Пастеров завод.

Слика 5. Олгин гроб у Сарајеву, снимак др Хемпта
(запис на полеђини: Olga's grab, Sarajevo)

12

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 6. Школска слика Хемпта у Сарајеву, стоји у четвртом реду
други десно

Слика 7. Детаљ
претходне слике,
Хемпт у средини

13

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 8. Maria Teresa Hempt рођ. Winkler, (1884-1979)
супруга др Хемпта, из породичног албума

14

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 9. Посуда из Венеције, успомена са
брачног путовања др Хемпта и
Марије Терезе из 1903. године

Слика 10. Неуролошки чекић др Хемпта

Др Хемпт као практични лекар
Какав је др Хемпт био као практични лекар и каква је медицина била
у Бечу почетком 20. века, драгоцене податке налазимо у једном
публикованом раду самог др Хемпта из 1902. године, вероватно првом
који је објавио. Из тог разлога овај рад приказујем у скраћеном изводу
(превод г-ђе проф. Марије Мирић-Вујић, унуке др Хемпта). Чланак је
објављен у "Бечким медицинским новинама" (Wiener Medizinische Presse

15

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

1902, 43: 1-6) а посвећен је испитивању једног дијететског средства
"Hygiamа" намењеног у лечењу оболелих и реконвалесцената. Своја
искуства са овим дијететским производом др Хемпт је стекао на шест
болесника, војника које је лечио. Резултати су систематично приказани
кроз анамнезу, status praesens, дијагнозу и терапију болесника.
Први оболели, кадет стар 21 годину, уназад две недеље жалио се на
притисак у желуцу после јела и за време јахања, повраћао више пута.
Статус: Метеоризам, бол на притисак у епигастријуму, температура 37,5.
Дијагноза: Субакутни катар желуца са сумњом на ерозију. Терапија:
Magnes. ust. Natr. hydrocarb. aa. Bism. subnitric. Исхрана искључиво са
препаратом Higiama у млеку 4 пута дневно. За пет дана болесник се
опоравио и прешао на кашасту храну.
Други пацијент био је улан (коњаник) стар 21 годину, од пре два
дана повраћа и има пролив, повремено сукрвичав и жестоке болове у
хипогастријуму, због чега је у поноћ доведен у стационар. Статус:
грацилне конституције, добро ухрањен, абдомен метеористичан, на
притисак лако болан, пулс 80, афебрилан, дневно има 10-15 столица.
Дијагноза: акутни гастроентеритис. Терапија: каломел, Higiama скувана у
млеку 4 пута дневно охлађена, ледене пилуле. За два дана столица се
нормализује а седмог дана опорављен враћа се у службу.
Трећи пацијент је улан стар 22 године, прошле године три месеца
лечен од бронхијалног катара. Од пре неког времена поново интензивно
кашље и ноћу, ноћу се и презнојава и мршави. Хередитарно је оптерећен
у односу на туберкулозу. Статус: бледожућкаста обојеност коже,
panniculus adiposus готово нестао, висок, витак, грацилан, узаног торакса,
супраклавикуларне јаме упале, ребра се јако истичу услед омршавелости,
тежина 65 кг. Перкусија: спреда супраклавикуларно и све до доњег руба
трећег ребра обострано пригушен шум, даље наниже нормалан плућни
звук. Позади пригушеност све до скапуле. Аускултација: горе обострано
бронхијално дисање, у доњим партијама суво чегртање и звиждање.
Телесна температура 39,5ОС, телесна тежина 65 кг, у вискозном спутуму
Koch-ов бацил се лако налази. Дијагноза: Infiltratio apic. pulm. t.b.c.
(одмакли апикални туберкулозни катар плућа). Терапија: Мировање,
водене купке, антипиретика и креозот, гвајацетин, морфин и кодеин
против кашља. Кура гојења почиње са млечном дијетом са куваном
Хигијамом. За две недеље престаје вечерњи пораст температуре, смањује
се кашаљ, перкуторна тмулост над врховима плућа се повлачи, апетит се
враћа. За два месеца реконвалесцира, добио 5 кг.
Четврти пацијент је регрут стар 21 годину, раније наводно никад
болестан, од пре два дана жестоки болови у трбуху и леђима, отичу му
ноге и трбух. Прободи у грудном кошу и осећај притиска у пределу срца,
мука, главобоља, затвор, смањена секреција мокраће. Статус: Едеми по
16

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

целом телу, упадљиви нарочито око капака и на глежњевима. Над
плућима почев од деветог ребра позади апсолутна тмулост. Абдомен
отечен, флуктуира. Количина мокраће 800 мл, замућена, садржи крв и
беланчевине. Дијагноза: Nephritis acuta, Hydrothorax, Ascites. Терапија:
Вруће купке, Kal. aceticum per os, млечна дијета. За четири дана секреција
мокраће повећана на 1500 мл, без крви, беланчевине у трагу, отоци се
повлаче, прима Хигијаму у млеку коју добро подноси, за девет дана
опорављен прелази на мешовиту исхрану, хидроторакс и асцит у
нестајању.
Пети пацијент је регрут стар 21 годину, наводно оболео у регрутном
транспорту пре четири дана са жестоким прободима у грудима, грчевима
у стомаку и учесталим повраћањем слузавих маса. Општа слабост, ноћу
се презнојава, и ранијих година често болестан са кашљем и грозницом,
хередитарно оптерећен туберкулозом. Статус: Неухрањен, кожа жућкаста
без тургора и без масног ткива. Грудни кош раван, позади у доњим
деловима избочен. Перкусијом од позади од оба врха плућа до скапула
пригушен тон. Аускултацијом на врховима бронхијално дисање и ситне
крепитације, а преко доњих плућних партија гласно шуштање и
звиждање. Суво и веома болно кашље. Температура ујутру 39,8, у подне
38,5 а увече 40оС. Дијагноза: Апикални плућни катар у егзацербацији.
Терапија: Preissnitz - ово паковање (?), хероин, сиролин наизменично са
креозот микстуром. Због стомачних тегоба само течна храна, млеко са
Хигијамом четири пута на дан. За шест дана знатно боље, прелази на
кашасту храну са додатком Хигијаме. За двадесет дана престали су
вечерњи скокови температуре и презнојавање, кашаљ сасвим слаб, апетит
добар. За два месеца послан је на контролну комисију опорављен, са 6,4
кг више.
Последњи приказани пацијент је каплар стар 23 године, врло
слабуњав, реконвалесцент после тешког зглобног реуматизма, изразито
малокрван. Терапија: Арсен и кура гојења искључиво Хигијамом
скуваном у млеку. За две недеље добио је четири килограма.
Према приказаним резултатима др Хемпт је био јако задовољан
препаратом који је тада био модеран, а нама се приказао као одличан
дијагностичар, иако млад лекар, самостално је дијагностиковао и лечио
тада најтеже болести, у првом реду туберкулозу. Применом перкусије и
аускултације могао је тачно да дијагностикује рани инфилтрат врхова
плућа, а без Рендгеновог апарата који тада још није примењиван у
медицини. У то време бојење Коховог бацила, кога је први пут приказао
Роберт Кох 1882. године, др Хемпт, пуковски лекар у Грос-Енцерсдорфу,
приказује као рутински метод.

17

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 11. Насловна страна рада др Хемпта из 1902. године
18

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Какво је било образовање др Хемпта говори и податак да је говорио
немачки, српски, француски, мађарски, енглески и италијански.
Медицинска литература била је у то време углавном на немачком и
француском. Др Хемпт је посебно скупљао старе медицинске књиге и
касније их поклонио библиотеци Пастеровог завода. На многим
антикварним књигама остао је запис његовом руком “Поклон др Хемпта”.

Слика 12. Запис на књизи у библиотеци Пастеровог завода
у Новом Саду
Посебно велико медицинско искуство др Хемпт је стекао у Босни,
где је сузбијао разне заразе, нарочито пегавац, а упознао се и са бројним
случајевима беснила код људи. Иако су тада у Бечу и Будимпешти радили
Пастерови заводи, у Бечу од 1894, у Пешти од 1890. а први на Балкану, у
Нишу 1900. године, већина пацијената озлеђених од бесних паса није се
одлучивала на тако далек пут и без вакцинације је умирала. Зато је др
Хемпт поднео босанској влади предлог да се и у Сарајеву оснује Пастеров
завод, али је Аустроугарска овај пројект одбила услед мутних прилика
пред Први светски рат. Тек после рата у Сарајеву је основан Пастеров
завод и почео је са радом 7. новембра 1922. године, у оквиру Хигијенског
завода. До 1. априла 1927. вакцинисано је у Сарајеву 2699 пацијената, а
од њих је 7 умрло од беснила.
Пре Првог светског рата др Хемпт се упознао са др Андријом
Штампаром, у Краљевини СХС начелником Министарства здравља. По
сећањима породице др Хемпта, Штампар је имао проблема са
аустроугарским властима и др Хемпт га је спасао затвора. Вероватно је то
био залог њиховог пријатељства, те када је после рата Штампар постао
начелник Министарства, омогућио је др Хемпту да пређе у Нови Сад и
оснује Пастеров завод. По сећању г-ђе Дагмар, кћерке др Хемпта, др

19

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Штампар је био врло религиозан, а после пута у Кину, где је видео
страховиту беду и немаштину, постао је комуниста.

Слика 13. Антикварна књига “Tрактат о грозницама” из 1641. године
у Библиотеци Пастеровог завода, поклон др Хемпта

20

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 14. Антикварно издање Библије у заоставштини др Хемпта

21

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Прелазак у Нови Сад
Период од 1905. до 1921. године, са прекидом за време Првог св.
рата, провео је др Хемпт у Лукавцу у врло скромним условима, као
практични лекар. У народу је био омиљен, а данас Здравствени центар у
Лукавцу њега помиње као оснивача.
Од 9. децембра 1921. године др Хемпт ради као здравствени
референт у Одсеку Министарства здравља за Бачку, Банат и Барању у
Новом Саду. Априла 1922. била је завршена нова зграда у којој је
Пастеров завод почео са радом, а др Хемпт је званично именован за
директора 24. новембра исте године.
У то време са породицом је живео у релативно скромној дрвеној
згради на спрат, бараци подигнутој у кругу Болнице и Пастеровог завода,
од ратних репарација од Немачке, после Првог светског рата. Такве
монтажне дрвене куће, тзв. Декерове бараке подизане су тих година око
здравствених установа као помоћне зграде и за становање особља. У
Архиву Југославије постоје фрагментарни документи о овим дрвеним
зградама, тако да је сигурно да су подигнуте од ратних репарација (Архив
Југ. фонд 39, фасц. бр. 8, јединица 24, документ од 19. марта 1931). У
тако скромним условима, провео је др Хемпт са породицом неколико
година, док није подигао породичну кућу недалеко од Пастеровог завода,
у данашњој улици “Др Хемпта”.

Слика 15. Хемптова кућа, дрвена барака поред Пастеровог завода
подигнута 1922. године од ратних репарација од Немачке

22

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 16. Документ о “малим и јевтиним” кућама на име репарације
од Немачке, Архив Југ. фонд 39, фасц. бр. 8, јединица 24.

23

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

После неколико година рада, др Хемпт је почео са припремама за
подизање сопствене породичне куће. Сачуван је документ у Архиву Града
Новог Сада, Хемптова молба за дозволу за подизање куће на плацу
добијеном од Града, недалеко од круга болнице и Пастеровог завода, као
и позитивно решење градске управе. Дајем препис ове молбе др Хемпта:
“Градском Мерничком Звању у Новом Саду.
На темељу приложених нацрта молим да ми се изда дозвола,
да саградим кућицу на земљишту, додељеном ми од стране
Сената Града Новог Сада, крај Јодног Купатила, парцела број 18,
и то у средини земљишта, а то због тога, да са свију страна
добија кућа зрака и светла.
Пошто је суседна парцела 17 сада без господара (судија
Гавриловић коме је додељена била, умро је прошлог месеца – без да
је кућу саградио или затражио дозволу за градњу куће) молим да
се будући сусед обавеже, да на исти начин сагради кућу усред
парцеле бр 17 без пожарног зида.
Надам се што више благохотном решењу што начин градње
– за који молим, пружа економских, хигијенских и естетичних
предности – особито погледом на тип куће коју желим да
подигнем – а који захтева осамљено подизање зграде.
У Новом Саду 23. јула 1924
Др Адолф Хемпт
Управник Државног
Пастеровог Завода”

Слика 17. Потпис на молби др Хемпта Градској управи

24

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Услед превеликих обавеза, када је руководио великим Хигијенским
заводом и зидањем две нове зграде на по три спрата, данашње
Инфективне клинике, др Хемпт је добио апоплексију 1930. године. Његов
сарадник др Николић одмах је звао др Штампара, који је Хемпта упутио у
одмаралиште Краљице Марије на Локруму. Тамо се др Хемпт опоравио и
после годину дана вратио на посао. Године 1935. др Хемпт је провео три
месеца у Беринговом институту у Немачкој, уводећи код њих своју
технологију производње вакцине против беснила. За хонорар од 60.000
динара који је добио, купио је плац, а затим продао стару кућу, јер није
био њоме задовољан и подигао врло лепу нову у данашњој улици “Др
Хемпта” на броју 8.
Од 16. маја 1935. године др Хемпт је био у пензији, већ нарушеног
здравља, а и депресивног расположења. О томе сведочи сачувано писмо
које је упутио др Николићу, свом следбенику у Пастеровом заводу.
Супетар на Брачу, 27. августа 1938.
Драги пријатељу!
Рада ћу испунити Вашу жељу гледе превода, само Вас упозорујем
на један случај из Француских колонија (Тонкин) публикован у Annales
Pasteur ex 1935. Мораћете Вашу публикацију попунити овим случајем
пошто се изричито позивате на “преглед” литературе. Жао ми је, да Вам
је рад толико отежан разним борбама, које су и мени огорчили живот.
Срећа, да се бар у фамилијарном животу можете осетити задовољним.
Радује ме чути да мило Ваше дете тако лепо напредује и да се милостива
госпођа такођер налази добро. И мени су деца и унучад – која ме овде у
великом броју опкољују једина утеха и једина веза која ме још спаја са
животом, који би ми иначе несношљив био, јер сваким даном више осећам,
да су ми крила за увек сломљена.
Много лепих поздрава Вама, драги пријатељу и Вашим од свих
мојих и од оданог Вам
Др А. Хемпта
Хвала на књизи, коју ћу Вам доскора вратити. Видим, да сте и Ви
опазили са чуђењем не само оскудне него и лажне наводе о скраћеној етерметоди. Штета би била узрујавати се!
(Могуће да се ради о књижици Јежић Ј. О превентивном цијепљењу паса
против бјесноће. Загреб, 1934. која даје врло мало о Хемптовом раду.)

Априлски рат и слом Краљевине Југославије затекли су др Хемпта
са породицом на Брачу. Тамо је добио телеграм да се хитно јави у Нови
Сад и преузме управу Хигијенског завода, од 1. маја 1941. године. Са
25

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

породицом се вратио, скелом преко Дунава, јер су мостови већ били
порушени, и наставио стручни и научни рад на вакцини против беснила,
не штедећи своје здравље, све до преране смрти, 20. јула 1943. године, са
69 година живота.
Др Хемпт је имао осморо деце. Још у Грос-Енцерсдорфу родио се
први син Ханс, 1904. године, док су остала деца рођена у Лукавцу, укупно
пет синова и три кћери. Деца др Хемпта рано су се разишла по свету.
Најстарији син Ханс завршио је студије хемије у Београду, кратко радио у
Хигијенском заводу у Новом Саду, 1940. прешао у Суботицу, а пред рат
побегао у Шпанију и радио у Барселони у фармацеутској индустрији.
Познат је по развоју пенушавих таблета аспирина. Умро је 1976. године.
Други син Ото Ерих завршио је студије медицине у Београду. У
Споменици Медицинског факултета (1970. год) под бројем 1054 налази се
Хемпт А. Ото Ерих, дипломирао школске 1935/36. Касније је
специјализирао интерну и бактериологију. Умро је у Холандији 1995.
године. Трећи син Херберт као стипендиста реформаторске цркве
завршио је студије теологије у Стразбуру, умро 1994. Четврти син Петер
млад је умро у Новом Саду 1927. од реуматске грознице. Најмлађи син
Харалд завршио је трговачку академију и радио као економ болнице у
Ријеци. Умро је 2003. Занимљиво да му је жена, пореклом Рускиња, била
лекар бактериолог, као и њихов син Георг, који ради у Копру. Најстарија
ћерка Маргарета била је учитељица у Америци, преминула 1988. Млађа
ћерка Дагмар јако је волела да свира клавир, али др Хемпт није дао
женском детету да иде на страну на конзерваторијум. Удала се за
хотелијера из Врњачке бање Мирића, а данас живи у Новом Саду.
Најмлађа Херта остала је са оцем до његове смрти, а онда се удала за
ветринара и данас живи у Баварској.

Прича о путу у Дубровник
Ову причу, која на прелеп начин одсликава атмосферу у кући др
Хемпта, записала је његова ћерка, г-ђа Дагмар Хемпт-Мирић.
...pripovedao mi je otac jednog jutra na izletu na planinu Srđ, veoma
visoko uzdignutu nad Dubrovnikom, kada sam bila sa svojih 15 godina na
letovanju u Dubrovniku, a koja je zbog svoje retke lepote - a posebno zbog
toga što danas živim u jednom surovom materijalističkom svetu - to ostala u
živom sećanju i do moje devedesetdruge godine života.

26

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 18. Др Хемпт са породицом, жена Марија рођ. Winkler и деца,
по доласку у Нови Сад 1921. год.

Слика 19. Детаљ из службеничког формулара који је др Хемпт
попунио о својој деци 1942. године за мађарске окупационе власти.

27

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Beše to 1928. godina, kada me je otac probudio u praskozorje, u 4
časa i rekao: "Dete moje, sad ću da te vodim stazama moje mladosti, i to na
vrh one velike planine koju vidiš". I tako pođosmo vrletnim stazama, bolje reći
"kozjim stazama". Kada smo stigli na vrh iscrpljeni i gladni, ukaza se jedna
mala mehana, kako je narod tamo zvaše. Ljubazna žena dade nam još sveže
kozje mleko i sir.
Sa te visine pružala se cela panorama prekrasnog Dubrovnika obasuta
prvim zracima sunca - a ispred tog bisera plavog jedinstvenog mora. Čoveka
u takvom času zaista uhvati nesto čudno - rekla bih nezemaljsko osećanje, a
pogotovo za mladu dušu; to se zapravo ne da opisati, to valja doživeti.
Tada mi otac reče da me je tu doveo zato da bih bolje osećala ono o
čemu će mi pričati. On poče:
"Bilo je to u Sarajevu gde mi je otac misionar držao malu knjižnicu
svetih knjiga, a ja bejah student medicine u Gracu i stigoh baš na uskršnji
odmor. Tek što stigoh, zatekoh oca kako tovari silu tih knjiga na unajmljenu
mazgu, da bi zatim krenuo peške put Dubrovnika. Budući da sam bio skoro
lekar, a moj otac sitan i krhkog zdravlja, ali velikog srca, ne dozvolih da on
sam krene tim dugačkim putem kroz bespuće i krš, te mu se pridružih. Kupio
mi je tropski šlem, čizme do kolena, remen sa čuturicom za vodu, i mi
krenusmo. Hodali smo uglavnom zorom i predveče, a danom se odmarali.
Beše to meni kao hodočašće, jer behu baš uskršnji praznici pred nama."
No, dođe i kraj tom putovanju, a to beše baš zora u Belu nedelju
Vaskrsa, a pred nama ona nezaboravna panorama koju opisah i more koje
prvi put u svom životu videh. U tom trenu razglasila su se sva zvona sa crkava
da objave narodu veliki praznik. Gore na toj visini pod plavim nebom to je
zvučalo kao da su orgulje, te meni, njegovoj kćeri, pođoše suze na oči
gledajući svog oca isto suznih očiju od silnoga sećanja.
Na kraju bih dodala jedan mali epilog: Dođe jesen i time i kraj ovom
divnom letovanju. Pođoh opet u školsku klupu, a na prvom času srpskog jezika
profesor nam zadade zadatak: "Оpiši kako si provela leto". Ja tada opisah ceo
onaj doživljaj na planini, uz pripovetku moga oca iz njegovih mladih dana, i
još dodah kako sam se čudila kako u tom bespuću, u malenim kamenim
potleušicama sa jednom kozom i nešto živine, mogu da žive. Zapitah to
krčmaricu, a ona mi reče: "Gospodična moja mala, ovde je živeti pravi život nebo iznad nas, more ispred nas, a mir rajski"...

28

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 20. Из породичног албума др Хемпта, 1933. на Брачу

Др Хемпт је сахрањен на Реформатском гробљу у Новом Саду, у
Футошкој улици. Његов гроб под заштитом је Градског завода за заштиту
споменика, а 1996. године обновио га је г. Карољ Береш из Екуменске
хуманитарне службе.
Пре проглашења Пастеровог завода за споменик културе 1997.
године, при реконструкцији фасаде под надзором арх. Миодрага Пецића,
поред главног улаза постављени су плитки рељефи у бронзи, портрети др
Хемпта и др Николића, рад прим. др Владимира Јокановића.

29

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 21. Решење мађарских окупационих власти о постављењу
др Хемпта, бившег директора Хигијенског завода, за хонорарног
управника новосадског одељења Државног хигијенског завода из
1942. године, у потпису др (Бела) Јохан, државни секретар, по коме носи
име данашњи Централни епидемиолошки институт у Будимпешти

Сведочење проф. др Штефана Винклеа
Штефан Винкле (Stefan Winkle) рођен је у Новом Саду, медицину је
дипломирао у Београду 1937. године, каријеру је направио у Немачкој,
где је био професор микробиологије на Медицинском факултету и
директор Хигијенског завода у Хамбургу. За пријатеље Србе Стева, за
30

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Мађаре Пишта, др Винкле, када је сазнао да припремам ову књигу, позвао
ме је телефоном 8. марта 2005. године и око један сат причао са великим
узбуђењем своја сећања на др Хемпта и његову породицу. Професор
Винкле је био пријатељ са млађим сином др Хемпта, Харалдом, а
најдирљивији део његове приче односио се на Ота Ериха. Ото је за време
Другог светског рата био мобилисан као лекар и радио је у Хигијенском
заводу у Хамбургу. Једном је добио наређење да изведе експеримент на
заробљеницима које је требало да лабораторијски инфицира. Васпитан у
духу хуманизма, он је то одбио и за казну је премештен на руски фронт.
Успео је да преживи рат и после је радио у Холандији.
Винкле је добио прилику да направи каријеру микробиолога у
Хамбургу захваљујући и препорукама др Хемпта. Као професор хигијене
и бактериологије Универзитета у Хамбургу, издао је изузетан уџбеник
дијагностичке микробиологије 1955. године и посветио га др Хемпту
(Mikrobiologische und Serologische Diagnostik, Gustav Fischer Verlag, Stutgart,
1955).

Сведочење проф. др инж. Милана Јовановића
Инжењер електротехнике Милан Јовановић, када је сазнао да
припремам књигу о др Хемпту, октобра 2007. године описао ми је
догађаје у Пастеровом заводу за време Другог св. рата. Рођен је 1932.
године у Биљу у Барањи, где је његов отац Славко, инжењер шумарства,
службовао као управник Шумске управе. Када је 1941. године почео рат,
породица Јовановић се склонила у Руму, а после проглашења НДХ и
опасности по Србе, мајка са два сина одлази у Нови Сад а отац у Чачак.
Како је брат мајке инж. Милана, био др Милан Николић, др Хемпт као
директор, дозволио је да се ова избегличка породица усели у сам
Пастеров завод, у службени стан где им је гарантована безбедност и где
су провели цео рат.
Инж. Милан Јовановић и данас се сећа детаља о др Хемпту, његовој
породици, као и о раду и производњи вакцине против беснила за време
рата, када је део опреме био измештен у кућу др Милана Николића у
Футогу, да би био сачуван.

31

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 22. Гробница породице др Хемпта на Реформатском гробљу
под заштитом је Завода за заштиту споменика Града Новог Сада.
Петер Хемпт (5. 04.1908 - 3.02.1927) је син др Хемпта преминуо у 19.
години од реуматске грознице, Кате Хемпт (18.01.1878 -8.05.1933) је
сестра др Хемпта, др Адолф Хемпт (21.09.1874 -20.07.1943)

32

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Прилог из Споменице поводом 135 година Српског лекарског
друштва, 2007. године, стр. 31-35:

33

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

34

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

35

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

36

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

37

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Спомен плоча на
фасади Пастеровог
завода, рад прим.
др Владимира
Јокановића 1996.
године

Литература
1. Архив Југославије, Београд, фонд 39.
2. Conference Internationale de la Rage, Paris 1927, tome III.
3. Ђаковић Б. Хорско певање у Алмашком храму Св. три јерарха у Новом
Саду. У: Милинковић З, ур. 200 година Алмашке цркве. Парохија
Алмашка, Нови Сад, 1997, 22-25.
4. Hempt A. Versuche mit Hygiama. Wiener Medizinische Presse 1902, 43: 1-6.
5. Интернет
презентација:
Association
Familiale
HEMPTINNE
(http://www.dehemptinne.net/doc)
6. Историјски архив Града Новог Сада.
7. Јовановић Милан. Енциклопедија Новог Сада, књига 10, стр.91.
8. Kaiser M, Piringer W. Adolph Hempt+. Wiener Klinische Wochenschrift
1943, 56 (49/50): S. 721.
9. Lalošević D. Boravak Dr Adolfa Hempta u Parizu 1925. godine. Med Pregl
1998; LI Suppl. 1 : 61-63.
10. Лалошевић Д. Клуб новосадских лекара. Споменица поводом 135 година
СЛД и 60 година ДЛВ, Уметничка секција ДЛВ-СЛД, Нови Сад, 2007.
11. Петровић М(ирослав). Аливизатос и Хемпт-њихов допринос југословенској и светској рабиологији. Мед Прегл 1986; 34(9-10):489-493.
12. Sl. glasnik R. Srbije 48/2001, str. 2.

38

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Део II
Раширеност беснила и здравствене прилике у
Србији крајем 19. и почетком 20. века
Немоћ лекара против беснила у српској медицинској литератури
импресивно је приказао лекар и књижевник др Лаза Лазаревић (18511890) у опису једног случаја девојчице од дванаест година. "Мати
детиња причаше ми да је дете од јутрос нешто нерасположено, да
тешко гута воду и да глава побољева. Ја нађем пулс и температуру
сасвим нормалну. Обратио сам нарочиту пажњу на зеницу и на фаринкс,
али не нађох никакве промене. Дете је међутим изгледало сасвим
расположено, мирно и смешило је се као и обично увек, кад сам га пре
тога ради других обољења по ходио. Покушах одмах с водом, нађем да с
гутањем иде врло тешко: дете се загрцњује, гади се и половину
течности испљује; при том прави гримасе, у којима се види страх. Онда
покушам са слатким и с вином, али је подједнако тешко ишло. Одмах сам
помислио на ујед бесна пса... Тога вечера били смо код детета ја, др
Владан Ђорђевић и др Докић. Они су на име обојица у том међувремену
били код болеснице, и оба сваки за се ставили дијагнозу на хидрофобију.
Тада око девет сати, дете је већ почело добијати екламтичке нападе, и
сам појам течности (на пр. реч "вода") изазивао је грчеве... Покрај наше
немоћне терапије, која се састојала због апсолутне немогућности
гутања, искључно у клороформисању (јер мислисмо тиме бар олакшати
нападе), еклампсија рапидно отимаше мах и дете умре у два сата по
поноћи, од прилике дакле на 16 сати после појављивања првих знакова..."
(Др Лаза Лазаревић, Сабрана дела).
Историчар ветерине и медицине Драгољуб Дивљановић (1920-1980)
између многих података о беснилу, наводи извештај др Јована Машина из
1848, једног од петнаесторице оснивача Српског лекарског друштва и
његовог првог потпредседника, као физикуса Ваљевског округа, о једном
случају беснила пса. Пас је ујео двоје деце, а терапија коју је доктор
применио била је да је ране добро испржио, препоручио строгу дијету и
прашак од шпанских буба - pulvis cantharidum (Вет. гласник, 1972, 3: 210).
Још тежа клиничка слика беснила описана је у "Српском архиву за
целокупно лекарство" (Стевановић М, 1912, стр.244). "Ко је једном видео
лису (беснило) код човека, тај се никада више неће преварити у
дијагнози: Онај нарочито поплашени израз лица, онај укочени поглед као
израз страховитих душевних болова, онај поплашени узвик када

39

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com
Created by Neevia Document Converter trial version

болеснику понудите чашу с водом, стегнуте вилице, разгорачене очи,
испружене дрхтаве руке према чаши, којима се брани од ње, а одмах
затим тонични грчеви свију мишића, а нарочито ждрела, остављају
неизгладими траг у души посматрачевој... Ови грчеви долазе у наступима
и праћени су знацима најужаснијег страха и највеће патње."
Мало ко данас размишља о огромном делу Луја Пастера, о великом
броју разних открића у микробиологији, о откривању узрочника и
спречавању болести свилених буба која је правила велике штете
свиларској индустрији, о "пастеризацији" коју је Пастер увео у
технологију вина и пива, открићу вакцине против антракса, већ пре свега
Пастерово име и назив Пастеровог института везују се за профилаксу
беснила. Ово последње и највеће Пастерово откриће толико је одјекнуло
широм света да је Пастер чак и од мале краљевине Србије, од краља
Милана Обреновића добио орден Св. Саве првог реда. Првог свог
пацијента дечака Жозефа Мајстера, изуједаног од сигурно бесног пса,
Пастер је вакцинисао 6. јула 1885. а орден Св. Саве, који је и данас
изложен у Музеју Пастеровог института у Паризу, добио је 24. маја 1886.
године. Пастеров институт у Паризу основан је 1888. године.

Слика 23. Орден Св. Саве
првог реда који је краљ Милан
доделио Лују Пастеру, снимак из
Музеја Пастеровог института у
Паризу, љубазношћу г-ђе Аник
Перо (Annick Perrot), конзерватора

40

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 24. Диплома којом краљ Милан одликује Пастера
26. маја 1886. године, копија добијена љубазношћу г-ђе Перо

41

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 25. Увећан детаљ претходне слике
Калиграфски писано сведочанство о одликовању Пастера орденом
Св. Саве такође је сачувано у Музеју Пастеровог института у Паризу. На
њему је текст: "Ми Милан I по милости Божјој и вољи народној краљ
Србије желећи дати доказа нашега Краљевског благовољења одликујемо
Господина Пастера (M Pasteur) професора у Паризу Нашим Краљевским
орденом Светога Саве I-вим редом". У потпису је Милан, као и ађутант
генерал Тих. Николић.
Први од Срба, др Милан Јовановић-Батут (1847-1940), био је на
усавршавању код Пастера 1883-85. године, као и у другим европским
центрима где се микробиологија развијала. Meђутим, по повратку у
Србију остао је без посла две године, јер ондашње власти нису биле
заинтересоване за отварање једног микробиолошког завода. Први
Пастеров завод на Балкану основан је 1900. године у Нишу, дванаест
42

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

година после Париског или десет после Будимпештанског и то под војном
управом на периферији Ниша, недалеко од Ћеле-куле, јер у Београду није
могло да се нађе земљиште за подизање нове зграде. Београдска општина
није дозволила оснивање завода јер ће "у овом заводу бити разних
патогених микроба, који могу из својих затвора измилити и чуда
починити од београдских становника" (Милојевић В, Пастеров завод у
Нишу 1900-1985. Ниш, 1990). Др Милан Јовановић-Батут у то време пише
"... у Србији више од половине (58%) деце умре пре своје 14. године..."
(Предговор за "Књигу о здрављу", Српска књижевна задруга, Београд,
1896).
Како је Пастер био почасни члан Српског лекарског друштва,
поводом његове смрти ово је друштво организовало комеморацију којој
су присуствовали и краљ Александар Обреновић и митрополит
београдски Михајло. Др Милан Јовановић-Батут одржао је тада надахнут
говор који је у целини штампан у Српском архиву за целокупно лекарство
1895. године.

Слика 26. Др Милан
Јовановић-Батут (1847-1940)

Да је Пастерово дело било познато стручним круговима у Србији
сведочи и рад ветеринара Антонија Коблишке у Српском архиву под
називом “О псећем беснилу; дијагноза и профилакса” 1896. године. Др
Коблишка, “сточни лекар”, студирао је у Болоњи, а радио у Црној Гори и
Србији, у многим градовима, од Пирота до Смедерева (према
43

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Дивљановић Д. Ветеринарски кадрови у Србији од 1800. до 1918. године,
Београд, 1974). Коблишка пише и “Антирабијска вакцинација ... без
сумње је један од највећих проналазака данашњег века.”

Слика 27. Др Антоније Коблишка,
сточни лекар (1860-1920)

Слика 28. Рад др Коблишке, детаљ

44

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Интересантан податак да је Пастерово откриће било познато у
народу је и објављен чланак у “Бранику”, српским новинама које су
излазиле у Новом Саду. Текст је изашао у два наставка, 22. јуна и 4. јула
1889. године и у форми путописа приказује пут од Руме преко Беча до
Париза, др Мечникова, Пастеровог асистента и самог Пастера.
“Пастера смо виђали сваки дан где иде по институту, разгледајући и
надзиравајући, да ли све иде у реду. Он не уштрцава болесницима ону
материју, но његови асистенти. Пастер је старији човек, који је могао
превалити шесдесет година. Омален и блед, глава велика и поглед
озбиљан. Седа коса, брада и брци кратко ошишани. На једну ногу
храмље. Како се његова ствар у медицини још сматра као нерешен
проблем, то се разуме, да му је мило кад види сваки дан све нове
пацијенте из разних крајева, који верују његову лечењу.”

Слика 29. “Браник”
од 22. јуна 1889,
детаљ, љубазношћу
г. Богољуба Савина,
кустоса музеја

45

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Историјат оснивања Пастеровог завода у Нишу, чиме се Србија
сврстала у ред културних држава, врло детаљно је описао Милојевић
(поменуто дело). Пастеров завод у Нишу своју узвишену мисију у првом
реду на производњи вакцина против беснила и вариоле морао је да
прекине услед ратних прилика 1915-1918. године, тако да је тек по
ослобођењу и уједињењу у Краљевину СХС његов рад настављен и
унапређен, а основани су и Пастерови заводи у Новом Саду, Цетињу,
Сарајеву, Загребу и Новој Горици. У то време великог напретка
превентивне медицине, ови заводи су брзо прерасли у хигијенске заводе
чији је задатак био борба против свих заразних болести и здравствено
просвећивање становништва.

Слика 30. Особље и годишња плата у Пастеровом заводу у Нишу 1922. год.

46

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Рад Пастеровог завода у Нишу између два Светска рата обележио је
др Герасим Аливизатос. Не залазећи у детаље који су већ објављени о
нишком заводу, износим документ о висини годишњих плата 1922.
сачуван у архиву Југославије (слика 27). Из њега се види да је тада у
Пастеровом заводу радио само један лекар и уједно управник, са
годишњом платом од 9,752 динара и додатком на скупоћу од 14 динара.
У то време др Хемпт прелази из Лукавца у Нови Сад, 9. децембра
1921. године на место одговорног референта јавно-здравственог одељења
Министарства здравља за Банат, Бачку и Барању, а 24. новембра 1922.
поставља се за управника Пастеровог завода у Новом Саду. Од зидања
зграда новог завода до развоја нове вакцине против беснила која му је
донела светску славу, те до развоја великог Хигијенског завода у Новом
Саду, др Хемпт је преко десет година изузетно напорно радио, не
штедећи ни своје здравље. На велику раширеност беснила указује и рад
др Хемпта у Југословенском ветеринарском гласнику из 1929. године
(слика 32). Раширеност беснила у нашој држави подсећа на
"средњевековне епизоотије lyssae", пише др Хемпт и залаже се за
обавезну превентивну вакцинацију паса против беснила.
Табела 1. Бесне животиње у Београдској области 1927. године
(Архив Југославије, Фонд: Мин. пољопривреде КЈ, бр. 67, група 164-179,
год. 1924-1927, бр. фасц. 23)
Општина
Врачар
Панчево
Вел. Кикинда
Тител
Нова Кањижа
Вел. Бечкерек
Ковачица
Јаша Томић
Нови Бечеј
Жабаљ
укупно

пси

говеда свиње

2
11
11
2
9
4
3
2
6
50

1

1
3
1

1

5

коњи
1

1

Од 1921. године за територију целе Краљевине вођени су 14-одневни
извештаји Министарства пољопривреде и вода о сточним заразама. У
Архиву Југославије сачувани су подаци колико је било бесних животиња,
на пример у београдској области, која обухвата и територију данашње
Војводине. За годину 1927. стоји да је број бесних паса сведен на
47

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

минимум наређењем контумаца за псе, "док их је према прошлим
годинама на стотине и стотине било" (Архив Југославије, Фонд: Мин.
пољопривреде КЈ, бр. 67, група 164-179, год. 1924-1927, бр. фасц. 23).
Међутим, на другом месту могу се наћи и већи бројеви бесних
животиња за исту област и исту годину, тако да као и данас, број
регистрованих бесних животиња сматрамо само релативно тачним, док је
стварни број могао само бити већи. Па и тада видимо најмање 50 бесних
паса у Војводини и то после великог труда у превентивним
ветеринарским мерама. Код људи нарочито у Војводини било је случајева
беснила са врло кратком инкубацијом 12-13 дана (lyssa praecox), што
сведочи о јако вирулентном вирусу. То је натерало др Хемпта да
побољша постојећу методу вакцинације.
Време између два рата у Краљевини Југославији поред великог
полета у организацији здравствене службе, подизања домова народног
здравља, хигијенских кућа по селима итд, карактерише и добро уређена
легислатива у случају сузбијања беснила и других заразних болести. Из
акта Среског начелства у Новом Бечеју, на пример, види се да у случају
појаве бесног пса наређује се убијање свих скитајућих паса, везивање
кућних паса и извођење на улицу са брњицом, ако би сумњив пас ујео
човека, таквог пса треба по могућности уловити и затворити ради
ветеринарског прегледа. Убијену или скапалу такву животињу мора
ветеринар сецирати. Ако буде која домаћа животиња од бесне угризена, а
сопственик не приволи да се убије, то се мора таква животиња засебно и
под обласним надзором држати и то коњи и говеда 4 месеца, овце, козе и
свиње 3 месеца. Како се појаве знаци бесноће, мора се одмах убити...
(Среско начелство у Новом Бечеју, 16. јуна 1920. год., Архив Југославије,
фонд 67, фасцикла бр. 21). И поред тога налазе се и случајеви незнања и
надрилекарства.

Слика 31. Чланак из “Политике”, од 16. јануара 1934, стр. 10.

48

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 32. Насловна страна рада др Хемпта у Југословенском
ветеринарском гласнику из 1929. године

49

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Oд Пастера до Хемпта, 1885-1925.
Историјат вакцинације против беснила
Прву експерименталну имунизацију против беснила покушао је
француски ветеринар Галтије (Galtier), који је 1881. године инокулисао
овце и козе саливом бесних животиња у Ветеринарској школи у Лиону.
Међутим, прве озбиљне истраживачке радове на беснилу почео је Луј
Пастер 1880. године, мада етиологија узрочника још дуго није била
разјашњена. Први Пастеров успех био је доказ да се инфективни агенс
беснила налази у мозгу и кичменој мождини оболеле животиње и да се са
успехом може пренети на здраве животиње. Пастер је пренео вирус
беснила субдурално на кунића и након 178 пасажа на кунићима добио је
вирус чија је инкубација увек трајала шест дана, а даљим се преношењем
није скраћивала, и назвао га је "virus fixe". Након угинућа, кичмену
мождину кунића сушио је на собној температури изнад хидроскопних
кристала калијум-хидроксида, при чему се вируленција сваки дан
смањивала и после 14 дана потпуно изгубила. Употребивши своја ранија
искуства у проучавању кокошије колере и антракса да је заштита
имунизацијом могућа ако се вируленција узрочника смањи, са 5%
суспензијом овако сушене кичмене мождине Пастер је са својим
сарадницима Шамберланом и Руом (Chamberland, Roux), започео
експерименталну имунизацију паса 1883. године. По његовој методи,
вакцина се давала сваки дан и то све јаче вируленције, односно све мање
сушене изнад калијум-хидроксида, а третман се завршавао убризгавањем
свеже потпуно вирулентне суспензије која би иначе изазвала беснило код
нетретиране животиње.
Исте године Пастер је изнео идеју да би због дуге инкубације
беснила оваква имунизација могла бити могућа и код човека након уједа
бесне животиње. Пред комисијом Министарства просвете извео је Пастер
експеримент на псима држаним заједно и изложеним уједима од бесног
пса, од којих је 23 вакцинисао а 19 су послужили као контрола. После
неколико недеља, на завршетку огледа, сви вакцинисани пси су остали
живи а 14 невакцинисаних је угинуло (Pasteur L, Chamberland MM, Roux
E. A new communication on rabies. Ed. by Hanon N. Selected Papers in
Virology. Prentice Hall, Inc. Englewood Cliffs, N.Y. 1964, 30/36; Baer G,
Neville J, Turner G. Rabbis and Rabies, a pictorial history of rabies through the
ages. Laboratorios Baer, S.A. de C.V. Mexico, 1996, 1-133).
На завршетку овог огледа, јула 1885. доведоше у Пастерову
лабораторију деветогодишњег Жозефа Мајстера, немачког порекла из
Алзаса, тешко изуједаног од бесног пса, чија дијагноза је потврђена
секцијом. Недељни састанак Академије наука одржан је 6. јула и Пастер

50

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 33. Луј Пастер, графика F. Desmoulin-a поводом пријема у
Академију наука 27. априла 1882, објављена у журналу La Vie Moderne
од 29. априла 1882.
51

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

је изнео овај случај. Чувени лекари који
су дошли да виде дечака, на основу
броја и дубине рана дали су прогнозу да
ће сигурно подлећи беснилу и
саветовали Пастера да одмах примени
своју методу разрађену на псима. Два
дана од уједа, дечак је у кожу трбуха
примио прву дозу кичмене мождине
кунића угинулог од беснила, сушену 14
дана, а следећих дана све јаче
вирулентне дозе и на крају 16. јула
сасвим свежу мождину. Дечак је
преживео и касније радио као вратар у
Пастеровом институту, да би када су
Немци окупирали Париз за време
Другог светског рата и ушли у
Пастерову гробницу, извршио самоубиство. До Пастерове смрти са успехом
је вакцинисано против беснила око
20.000 људи. Тако је Пастер цео век Слика 34. Жозеф Мајстер, први
после Џенера развио другу хуману
Пастеров пацијент вакцинисан
вакцину, а сам поступак у Џенерову част
против беснила
назвао вакцинацијом.
Пастерово дело је од толиког значаја за развој медицине, да на овом
месту дајем превод на српски најважнијег Пастеровог саопштења о
развоју вакцине против беснила поднетог на седници Француске
академије наука (Methodе pour prevenir la rage apres morsure. C R. Acad. of
sciences, October 26, 1885, Ci, p. 765-773 et p. 765-773 and p. 774. - Bull. de
l’Acad. de medecine, October 27, 1885, 2e sér., XIV, p. 1431-1439. Oeuvres
VI, 603-612.).
METODA PREVENCIJE BESNILA NAKON UJEDA

Luj Paster
Prevencija besnila, onakva kakvu sam ja izlo`io u svoje ime i u ime
svojih saradnika, u prethodnim bele{kama, dovеla je sigurno do progresa u
prou~avawu te bolesti; napretka koji je bio vi{e teoretski nego
prakti~an. Me|utim, primena nije uvek bila uspe{na. Na 20 pasa koje sam
tretirao, nisam mogao garantovati da }u vi{e od 15 ili 16 wih u~initi
otpornim na besnilo.
Sa druge strane bilo je korisno zavr{iti taj tretman posledwom
inokulacijom jednim veoma virulentnim kontrolnim virusom, da bi se
potvrdio i oja~ao imunitet. Osim toga, opreznost je zahtevala da se psi
dr`e pod nadzorom du`e od vremena potrebnog za inkubaciju bolesti,

52

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

prouzrokovane neposrednom inokulacijom gore navedenog virusa. Ponekad
je bilo potrebno mawe od 3 до 4 meseca da bi se ~ovek uverio u ste~eni
imunitet prema besnilu.
Takvi zahtevi bi umnogome ograni~ili primenu metode.
Najzad, ovu metodu bi bilo veoma te{ko odmah primeniti, {to je
neophodno, zbog nepredvidqivosti koje se javqaju kod rabi~nih ujeda.
Trebalo je, dakle, ako je mogu}e, do}i do br`e metode koja bi bila
potpuno bezbedna za pse.
A kako bi se, uostalom, ~ovek i mogao usuditi na bilo kakav ogled
na ~oveku pre nego {to bi se do{lo do tog napretka.
Posle bezbrojnih eksperimenata, do{ao sam do preventivne,
prakti~ne i brze metode, ~iji su uspesi na psima ve} dovoqno sigurni i
brojni, i time sam stekao mogu}nost globalne primene na sve `ivotiwe i na
samog ~oveka.
Ova metoda se su{tinski zasniva na slede}em:
Po{to se kuni}u, putem bu{ewa lobawe (trepanacija), pod mo`danu
opnu ubrizga mo`dana sr` psa lutalice zara`enog besnilom, te `ivotiwe
uvek obole od besnila posle prose~nog trajawa inkubacije od oko
petnaestak dana.
Ako se virus prenese sa prvog kuni}a na drugog, sa drugog na tre}eg
i tako redom, putem gore navedene inokulacije, uskoro se manifestuje
tendencija u smawivawu trajawa inkubacije besnila kod uzastopno
inokuliranih kuni}a.
Posle 20 - 25 pasa`irawa virusa sa kuni}a na kuni}a, dobija se
du`ina inkubacije od osam dana, koja se odr`ava tokom novog perioda od 20
до 25 preno{ewa (pasa`a). Potom se dosti`e du`ina inkubacije od sedam
dana, koja se iznena|uju}e odr`ava tokom nove serije preno{ewa koja
dosti`e brojku od 90. Na tom broju sam i ostao; sada, jedva i da se uo~ava
tendencija ka smawivawu du`ine trajawa inkubacije na mawe od sedam dana.
Ova vrsta eksperimenata, zapo~eta u novembru 1882, traje ve} tri
godine, a da serija preno{ewa nikada nije bila prekinuta i da nikada nije
bilo potrebno pribe}i drugom virusu, a ne onom iz kuni}a koji su jedan za
drugim stradavali od besnila. Prema tome, ni{ta lak{e no imati stalno na
raspolagawu, tokom zna~ajnog vremenskog intervala, virus besnila
savr{ene ~isto}e i uvek identi~an. To je PRAKTI^NA osnova metode.
Mo`dina tih kuni}a je celom du`inom zara`ena virusom i to
podjednako u svakom delu.
Ako se te mo`dine od nekoliko centimetara du`ine, uz najve}e
mogu}e higijenske mere predostro`nosti, izlo`e dejstvu suvog vazduha,
virulencija u wima lagano i{~ezava da bi se na kraju potpuno ugasila.
Trajawe ga{ewa virulentnosti varira u zavisnosti od debqine komada
mo`dine a naro~ito od spoqa{we temperature. [to je temperatura ni`a
to je opstanak virusa du`i. Ovi rezultati predstavqaju NAU^NU osnovu
metode.
Po{to su ove ~iwenice utvr|ene, evo na~ina da se pas u~ini imun
na virus besnila za relativno kratko vreme.
U niz fla{ica u kojima se vazduh odr`ava suvim pomo}u komadi}a
kalijum-hidroksida postavqenih na dno posude, svakog dana se unese po jedan
komad sve`e mo`dine zara`ene besnilom kuni}a uginulog od besnila nakon
sedam dana inkubacije. Isto tako se svakog dana pod ko`u psa ubrizgava pun

53

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

"Pravaz" {pric (Charles Gabriel Pravaz, лекар из Лиона, конструктор модерног
шприца 1853. год.) sterilizovanog bujona u kojem je rastvoren mali komad
mo`dine iz suvog vazduha, po~ev od mo`dine sa rednim brojem dosta
udaqenim od dana kada se vr{i eksperiment, da bi se bilo sigurno da ta
mo`dina nije uop{e virulentna. Prethodni eksperimenti su, u tom smislu,
dali odgovaraju}a obave{tewa. Narednih dana se na isti na~in vr{e
eksperimenti sa ranije uzetim mo`dinama, izme|u kojih ima dva dana
razmaka, dok se ne stigne do posledwe, veoma virulentne mo`dine koja ve}
dan - dva stoji u fla{ici.
Tretirani pas je dakle otporan na besnilo. Wega je potrebno
inokulisati virusom besnila potko`no ili ~ak po povr{ini mozga
trepanacijom, jer se u protivnom besnilo ne pokazuje.
Upotrebom ove metode uspeo sam da imam 50 pasa svih uzrasta i rasa
otpornih na besnilo, sve dok se, iznenada, u ponedeqak 6. jula, nisu pojavile
tri osobe u mojoj laboratoriji koje su stigle iz Alzasa:
Theodore Vone, bakalin iz Meissengott- a , u blizini Schlestadt-a, koga
je 4. jula wegov pas zara`en besnilom ujeo za ruku.
Joseph Meister, devet godina, koga je tako|e 4. jula, u osam ~asova ujeo
isti pas. Ovo dete, koje je napao pas, imalo je mnogo ujeda po {aci, nogama,
butinama; nekoliko veoma dubokih rana koje su mu ote`avale hod. Wegove
prve rane bile su spaqene samo 12 sati posle nesre}e u 20 ~asova, od strane
dr Weber de Villeé-a;
Tre}a osoba, koja nije bila ujedena, bila je majka malog @ozefa.
Autopsijom psa, kojeg je ubio wegov vlasnik, bilo je prona|eno da mu je
`eludac pun sena i deli}a drveta. Pas je bio besan, a Joseph Meister sa svih
strana obliven krvqu i pquva~kom.
G. Vone je na ruci imao jaku kontuziju, ali me je ubedio da wegova
ode}a nije bila iskidana od strane pse}ih o~waka. Kako nije imao ~ega da se
pla{i, rekao sam mu da, ako `eli, mo`e ve} istog dana da se vrati u Alzas
{to je on i u~inio. Ali, ipak sam zadr`ao malog Majstera i wegovu majku.
Na nedeqnoj sednici Akademije nauka, 6. jula, video sam na{eg
kolegu dr Vulpian-a, kome sam ispri~ao {ta se dogodilo. G. Vulpian i g.
Grancher, profesor na Medicinskom fakultetu, odmah su do{li da vide
malog Majstera, da utvrde stawe i broj povreda. Bilo ih je najmawe 14.
Mi{qewe na{ih kolega je bilo da je po broju ujeda i intenzitetu, Majster
bio izlo`en letalnoj dozi virusa besnila. Pri~ao sam g. Vulpian-u i g.
Grancher-u o novom rezultatima do kojih sam do{ao prou~avaju}i besnilo, i
to po~ev od predavawa koje sam dao u Kopenhagenu prethodne godine.
Zbog gotovo sigurne smrti koja je pretila ovom seoskom detetu,
odlu~io sam se, uz veliku strepwu, da poku{am da na wemu primenim metodu
koja je stalno postizala uspeh na psima.
Ta~no je da mojih 50 pasa nisu prethodno bili ujedeni, ali znao sam
da }e ova prilika pomo}i da budu otklowene moje sumwe, jer sam ve}
postigao stawe otpornosti na besnilo na velikom broju pasa nakon ujeda.
Ve} sam uveravao ~lanove Komisije za besnilo o uspehu i va`nosti ove
metode.
Prema tome, 6. jula u 20 ~asova, dakle 60 sati nakon ujeda, u
prisustvu dr Vulpian-a i dr Grancher-a, inokulisao sam pod ko`u slabine
malog Majstera polovinu "Pravaz" {prica koji je sadr`ao mo`dinu mrtvog

54

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

kuni}a, od 21. juna, a koja je do tada bila ~uvana u fla{ici sa suvim
vazduhom ve} 14 dana.
Narednih dana nove inokulacije, uvek u slabinu, davane su pod
uslovima koje dajem u tabeli:
1/2 {prica "Pravaz"
7. jula
7. "
8. "
8. "
9. "
10. "
11. "
12. "
13. "
14. "
15. "
16. "

9
18
9
18
11
11
11
11
11
11
11
11

h .................... mo`dina od 23. juna
h ....................
"
25. "
h ...................
"
27. "
h ....................
"
29. "
h ....................
"
1. jula
h ....................
"
3. "
h ....................
"
5. "
h ....................
"
7. "
h ....................
"
9. "
h ....................
"
11. "
h ....................
"
13. "
h ....................
"
15. "

starost 14 dana
"
12 "
"
11 "
"
9 "
"
8 "
"
7 "
"
6 "
"
5 "
"
4 "
"
3 "
"
2 "
"
1 "

Tako sam dobio broj od 13 inokulacija za 10 dana tretmana. Kasnije
sam mogao re}i da je i mawi broj inokulacija bio dovoqan, ali treba
razumeti da sam u prvom poku{aju morao biti posebno obazriv.
Primenom razli~itih mo`dina, inokulisana su trepanacijom dva
nova kuni}a da bi se proverila stawa virulencija tih mo`dina.
Posmatrawe kuni}a je omogu}ilo da se utvrdi da mo`dine od 6, 7, 8, 9. i 10.
jula nisu virulentne jer ne izazivaju besnilo kod kuni}a. Mo`dine od 11,
12, 14, 15. i 16. jula su sve bile virulentne a koli~ina virusa u wima se
postepeno pove}avala. Besnilo se uo~ava nakon 7 dana inkubacije na
kuni}ima od 15. i 16. jula, nakon 8 dana kod ovih od 12. i 14. jula, a nakon 15
dana kod ovog od 11 jula.
Posledweg dana sam inokulisao @ozefa Majstera sa veoma
virulentnim virusom besnila, poreklom od istog onog psa koji je oja~an
brojnim pasa`ama sa kuni}a na kuni}a i koji kod ovih `ivotiwa izaziva
besnilo nakon 7 dana inkubacije, a nakon 8 ili 10 dana i kod pasa. To je
dokazalo opravdanost poduhvata kroz koji je pro{lo onih 50 pasa o kojima
sam ve} govorio.
Kada je stawe otpornosti na visokom nivou, mo`e se bez smetwi
inokulisati i sa najvirulentnijim virusom u bilo kojoj koli~ini. Uvek mi
se ~inilo da postoji samo taj efekat koji bi u~vrstio otpornost na besnilo.
@ozef Majster se, dakle, spasao ne samo besnila koje su ujedi mogli
razviti, nego i besnila kojim sam ga inokulisao radi kontrole imuniteta i
to virusom virulentnijim od svih uli~nih virusa.
Zavr{na inokulacija jakim virusom predstavqa prednost jer
ograni~ava strepwe koje bi smo mogli imati prilikom ujeda. Ako bi
besnilo moglo izbiti, ono bi se mnogo br`e pokazalo sa virulentnijim
virusom nego sa obi~nim virusom iz samog ujeda. Od sredine avgusta
pa`qivo sam posmatrao zdravstveno stawe @ozefa Majstera. Danas, tri

55

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

meseca i tri
zadovoqavaju}e.

nedeqe

nakon

nesre}e,

wegovo

zdravqe

je

sasvim

Слика 35. Пастеров запис о вакцинацији Жозефа Мајстера.
(Vallery-Radot P. Pasteur. Images de sa vie. Hachette, 1967.)
Kako tuma~iti novu metodu - spre~avawe razvoja besnila nakon
ujeda do koje sam upravo do{ao? Nije mi namera da se danas bavim ovim
pitawem u potpunosti. @elim ista}i samo nekoliko preliminarnih detaqa
kako bi se shvatio smisao ovih eksperimenata sa ciqem da se ustanove nove
ideje za najboqe mogu}e izvo|ewe.
Pozivaju}i se na metodu slabqewa smrtonosnog virusa, mo`e se
zakqu~iti o uticaju vazduha u atenuaciji. To zna~i da se boravkom mo`dine

56

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

u suvom vazduhu uspe{no smawuje intenzitet virulencije koji ide sve do
potpunog anulirawa.
Sve ovo do sada omogu}uje da se poveruje u ovaj metod профилаксе koji
po~iva na upotrebi virusa najpre bez aktivnosti, a potom virusa
podvrgnutog pasa`ama kojima postaje sve virulentniji.
Izne}u kasnije i ~iwenice koje se ne sla`u sa ovim na~inom
gledawa. Dokaza}u da su produ`ewa u du`ini trajawa inkubacije besnila
kod kuni}a iz dan za dan, posledica osiroma{ewa koli~ine rabi~nog virusa
sadr`anog u isu{enim mo`dinama, a ne posledica slabqewa same
virulencije.
Mogu}e je dozvoliti inokulaciju virusom ~ija je virulencija uvek
ista i sposobna da prouzrokuje stawe otpornosti na besnilo putem wene
primene u malim koli~inama, ali sa svakodnevnim pove}avawima. Ovo je
obja{wewe ~iwenica metode koju sam eksperimentalno izu~avao.
Novoj metodi mo`e se dati i drugo tuma~ewe, ~udno na prvi pogled
ali vredno po{tovawa, jer je u skladu sa ve} poznatim rezultatima koje nam
nude fenomeni prime}eni kod nekih ni`ih bi}a, a naro~ito kod nekih
razli~itih patogenih mikroorganizama.
Mnogi mikrobi razmno`avawem, u wihovim kulturama produkuju
materije koje ko~e wihov vlastiti razvoj.
Godine 1880. na~inio sam eksperiment kojim bi se utvrdilo da
uzro~nik kolere kod koko{i mo`e da proizvede jednu vrstu otrova od samog
sebe. Nisam uspeo da utvrdim prisustvo jedne ovakve materije, ali danas
smatram da se ovo prou~avawe mora ponoviti - i {to se mene ti~e, ni{ta me
ne}e spre~iti. Radi}u u prisustvu gasa ~iste karbonske kiseline.
Uzro~nik bolesti crvenog vetra kod sviwa razvija se na veoma
razli~itim podlogama, ali te`ina kulture koja se formira veoma je malih
razmera ukoliko se jave oscilacije u sastavu hranqive podloge. Reklo bi se
da se gotovo istovremeno stvara i neki proizvod koji zaustavqa razvoj tog
mikroba, bilo da se kultivi{e u vazduhu ili u vakуumu.
G. Raulin, moj stari pomo}nik, danas profesor na Lionskom
fakultetu, u svojoj veoma cewenoj tezi koju je branio u Parizu 22.03.1870,
utvrdio je da kultura Aspergillus niger-a razvija supstancu koja zaustavqa,
jednim delom, produkciju ove plesni kada hranqiva sredina ne sadr`i soli
gvo`|a.
Moglo bi se desiti da ono {to ~ini virus besnila bude sastavqeno
od dve odvojene supstance. Pored `ive, sposobne da se brzo razmno`ava u
nervnom sistemu, postoji i druga ne`iva supstanca, sa osobinom da kada je u
odgovaraju}oj proporciji, zaustavqa razvoj prve. Sa pa`wom }u
eksperimentalno ispitivati ovo tre}e obja{wewe metode za za{titu od
besnila.
Nisam imao potrebu da skrenem pa`wu na niz ozbiqnih pitawa koja
se ti~u posmatrawa intervala izme|u trenutka ujeda i onog kada je po~eo
ovaj tretman. Ovaj interval je za @ozefa Majstera bio 2,5 dana. Ali
trebalo je ~ekati, jer je kod drugih to vreme bilo mnogo du`e.
Posledweg utorka, 20. oktobra, uz obaveznu asistenciju g. Vulpian-a i
g. Grancher-a, morao sam po~eti le~ewe de~aka od 15 godina, ujedenog 6 dana
ranije, sa ujedima na obe ruke, u izuzetno te{kom stawu.

57

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

@urio sam da obavestim Akademiju {ta }e se desiti pri ovom novom
poku{aju.
Akademija ne}e ostati ravnodu{na kada ~uje moju pri~u o de~aku
koga sam le~io pro{log utorka i wegovom hrabrom delu. To je pastir, od 15
godina, Jan - Baptiste Jupille, iz Villers - Farlay (Jura), koji je video psa
sumwivog pona{awa; izdvojiv{i se iz grupe od {est de~aka koji su svi bili
mnogo mla|i od wega, on je stao sa {ibom ispred `ivotiwe. Pas je {~epao
Жупила za levu ruku. Жупил je potom oborio psa, ali se i na{ao pod wim.
Uhvatio mu je ~equst desnom rukom da bi oslobodio levu i da ne bi dobio
nove ujede; kasnije mu je sa trakom svog bi~a vezao wu{ku i klompom ga
ubio.
Napomena g. Vulpian-a (члана
Akademijе
(
Akademij nauka) povodom saop{tewa
г. Pastera
Akademija se ne}e za~uditi ako kao ~lan Sekcije za medicinu i
hirurgiju tra`im re~ da bih izrazio divqewe г. Pasteru. Ube|en sam da }e
ti utisci biti podeqeni me|u ~itavim medicinskim корпусом.
Besnilo, ta u`asna bolest, protiv koje su svi terapeutski poku{aji
propadali, sada je kona~no добила svoj lek. G. Paster koji na svom putu nije
imao prethodnika, kroz seriju neprekidnih ispitivawa, ra|enih godinama,
prona{ao је metod koji sigurno spre~ava razvoj besnila kod ~oveka skoro
ujedenog od strane besnog psa. Ka`em "sigurno" jer posle onog {to sam
video u laboratoriji г. Pastera, ne sumwam u uspeh ovog tretmana koji se
primewuje neposredno nakon ujeda od strane besne `ivotiwe.
Od sada je neophodno da se oformi slu`ba za tretirawe besnila
Pasterovom metodom. Potrebno je da sve osobe ujedene od strane besnog psa
imaju koristi od ovog velikog otkri}a, koje daje pe~at na slavu na{em
~uvenom kolegi i daje sjaj na{oj zemqi.
G. Larey tra`i re~ i daje slede}i predlog
Va`nost ovog otkri}a pru`a priliku г. Pasteru da istakne
pona{awe mladog pastira, ~ije ime zaslu`uje da bude objavqeno. Onaj koji
je iznenada imao inspiraciju, hrabrost, smelost i snagu da se suprotstavi
besnom psu, koji je ugro`avao `ivot wegovih prestravqenih prijateqa i
onemogu}io besnoj `ivotiwi da {iri strah: ovakav ~in hrabrosti
zaslu`uje nagradu. Zbog toga imam ~ast da zamolim Akademiju nauka da
preporu~i Francuskoj akademiji ovog mladog pastira za nagradu, kao
primer bezgrani~ne neustra{ivosti.
G. Predsednik uzima re~
Akademija je upravo iskazala, kroz aplauze, svoje ose}awe divqewa
i zahvalnosti koje je izazvala vest o novom otkri}u г. Pastera.
Predsednik Akademije ima zadatak da se pridru`i izrazima
divqewa које је изнео др Vulpian.

58

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Imamo pravo da ka`emo da }e datum ove sednice od ovog momenta
ostati u ve~nom se}awu u istoriji medicine i ve~ito slavan za francusku
nauku, jer je ovo jedno od najve}ih medicinskih dostignu}a. Napredak je
ostvaren kroz otkri}e efikasnog tretmana и prevencije bolesti koja je
tokom vekova bila neizle~iva. Od danas, humanost i preventivna slu`ba su
oru`ja u borbi protiv besnila. Mi to dugujemo gospodinu Pasteru i nikad
ne}emo imati dovoqno re~i divqewa i zahvalnosti za sve u~iwene napore
koji su doveli do tog lepog rezultata...

Слика 36. Жан Жупил, мозаик у Пастеровој крипти
Своја открића Пастер је извео у малој лабораторији као професор
хемије у школи "Ecole Normale Superieure" у улици Улм у Латинском
кварту, у центру Париза, где је радио од 1857. године. Откриће
вакцинације против беснила довело је до прилива великог броја
пацијената у његову лабораторију. Како је ова просторија била неподесна
за пријем, а ни сам Пастер није био лекар, са својим сарадницима основао
је приватну фондацију за подизање института за вакцинацију. Пастеров
институт у Паризу подигнут је 1888. године, многобројним прилозима
добротвора широм света. Један од највећих приложника био је руски цар
Александар III који је дао милион франака у злату за подизање института,
а Пастера је одликовао орденом св. Ане.

59

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Оригинални Пастеров метод користио
се у Француској и њеним колонијама све до
1953. године, док је у другим државама
претрпео различите модификације у циљу
лакше и безбедније примене. Прву
модификацију урадили су Пастерови
сарадници Калмет и Ру (Calmette, Roux)
1891. године а односила се на конзервирање
кичмених мождина кунића у 30% глицерину,
што је омогућавало транспорт и дуже
очување вируленције.
Хеђеш Ендре (Högyes) Пастеров ученик
и оснивач Пастеровог института у
Будимпешти, 1887. је избацио сушење
кичмених мождина у циљу слабљења вируса,
већ је користио различита разређења свежег
нервног ткива инфицираног вирусом fixe,
Слика 37. Боца за сушење
која су се давала два пута дневно 14-20 дана.
кичмене мождине кунића
Овако припремљена вакцина давала је мањи
изнад калијум-хидроксида
проценат компликација, а била је и лакша за
припрему. Његов поступак је својевремено примењиван широм света, а у
Мађарској око 50 година, до 1942.
године, када је замењен Хемптовим
(Николић, М. Беснило код човека и
животиња. Пастеров завод, Нови Сад,
1955, 1-539).
Ферми (Fermi) из Италије 1908. je
припремао вакцину као 5% суспензију
мозга оваца или коза са додатком 0,5
до 1% фенола, што није потпуно
инактивисало вирус већ је обавезно
остајала ниска вируленција. Сер
Дејвид Семпле (Semple) у Индији
1911. модификовао је ову методу тако
што је суспензију нервног ткива са
фенолом грејао на 37ОС током 72-76
сати, чиме је комплетно инактивисао
вирус. И данас се овај тип вакцине
Слика 38. Ендре Хеђеш (1847користи широм Индије. Виктор Бабеш
1906), оснивач Пастеровог
(Babes) из Букурешта 1912. је увео
института у Будимпешти
грејање вакцине на 58ОС чиме је брзо
добио инактивацију вируса, али је ова
60

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

вакцина давала честе компликације. Ремлинжер (Paul Remlinger) је у
Истамбулу 1918. године увео етар за инактивацију вакцине у трајању 7284 сата. Са Ремлинжером, директором Пастерових завода у Истанбулу и у
Тангеру, у Алжиру, др Хемпт се познавао и сарађивао, што се види из
делом сачуване преписке.

Слика 39. Remlinger (десно) са сарадником, фотографија у
архиви др Хемпта

61

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

У првом Пастеровом заводу у
Србији, у Нишу, др Герасим
Аливизатос (Alivizatos) пореклом
Грк са Аргоса, 1918. израдио је
своју "етар - методу". Вакцина је
припремана од инфицираног мозга
кунића и инактивисана стајањем у
етру 72 сата у ледењаку. Суспензија
вакцине давана је у укупној
количини 150-200 милилитара под
кожу трбуха, а пацијенти су
остајали у азилу завода и до 24 дана
(Петровић М. Аливизатос и Хемпт њихов допринос југословенској и
светској рабиологији. Мед Прегл
1986; 34(9-10):489-493). Следеће
велико откриће било је Хемптова
вакцина, коју је он публиковао 1925.
године у Паризу.

Слика 40. Др Герасимос
Аливизатос, директор Пастеровог
завода у Нишу 1918-1926.

Слика 41. Рад др Аливизатоса из 1922, са посветом
аутора др Хемпту на сепарату.
62

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Литература
1. Baer G, Neville J, Turner G. Rabbis and Rabies, a pictorial history of rabies
through the ages. Laboratorios Baer, S.A. de C.V. Mexico, 1996, 1-133.
2. Дивљановић Д. Ветеринарски кадрови у Србији од 1800-1918 године,
Београд, 1974.
3. Ђаја И. Пастер. Југоисток, Београд, 1937.
4. Хемпт А. Које становиште да заузмемо у погледу сузбијања беснила помоћу
превентивне вакцинације животиња – с особитим обзиром на вакцинацију
пса - као главног преносача ове заразе. Југ. Вет. Гласник 1929, 12.
5. Јовановић-Батут М. Луј Пастер. Српски архив за целокупно лекарство 1895;
1(23-24):797-810.
6. Јовановић-Батут М. Предговор за "Књигу о здрављу", Српска књижевна
задруга, Београд, 1896.
7. Коблишка А. О псећем беснилу; дијагноза и профилакса. Срп. архив 1896, 8:
426-430, 468-471.
8. Лазаревић Л. Сабрана дела (II), Глас Подриња, Шабац, 1985; 152-153.
9. Lalošević D., Lazarević-Ivanc Lj, Stankov S.: Mogućnosti ekonomične
proizvodnje vakcine protiv besnila sa kulture ćelija. Med Pregl 1997; 50(11-12):
565-568.
10. Lalošević D, Stankov S, Lazarević-Ivanc Lj, Lalošević V, Knežević Ivana.:
Immunogenicity of BHK- rabies vaccine in human volunteers. Med Pregl 1998;
LI Suppl. 1 : 17-19.
11. Lalošević D, Pavlović R, Jovanović M, Jermolenko Gordana, Petrović M.
Aktuelni problemi u dijagnostici i profilaksi besnila kod ljudi i životinja. Clinica
veterinaria 2001, Budva 11-15. jun, Zbornik radova, 39-43.
12. Lalošević D. Osamdeset godina Pasterovog zavoda u Novom Sadu i 100 godina
naučne profilakse besnila u Srbiji. Med Pregl 2001; 54(Suppl 1): 7-22.
13. Lalošević D, Lalošević V. Besnilo. U: Dimić E, Jovanović J, uredn. Akutne
infektivne bolesti. Medicinski fakultet Novi Sad, 2001, 387-397.
14. Милојевић В, Пастеров завод у Нишу 1900-1985. Ниш, 1990.
15. Pasteur L. Methodе pour prevenir la rage apres morsure. C R. Acad. of sciences,
October 26, 1885, Ci, p. 765-773 et p. 765-773 and p. 774. - Bull. de l’Acad. de
medecine, October 27, 1885, 2e sér., XIV, p. 1431-1439. Oeuvres VI, 603-612
16. Николић, М. Беснило код човека и животиња. Пастеров завод, Нови Сад,
1955, 1-539.
17. Pasteur L, Chamberland MM, Roux E. A new communication on rabies. Ed. by
Hanon N. Selected Papers in Virology. Prentice Hall, Inc. Englewood Cliffs, N.Y.
1964, 30/36.
18. Петровић М(ирослав). Аливизатос и Хемпт - њихов допринос југословенској
и светској рабиологији. Мед Прегл 1986; 34(9-10):489-493.
19. Стевановић М, Срп. Архив 1912, стр. 244.
20. Vallery-Radot P(asteur). Pasteur. Hachette, Paris 1938. Превод ове књиге
Пастеровог унука, члана Медицинске академије, на српски проф. Душана
Поповића, изашао је 1939. год. у Скопљу.

63

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Прилог:

Луј Пастер и др Гранше, који инокулише вакцину против
беснила, насловна страна “Републике” из 1886. године.

64

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Део III
Оснивање и организација Пастеровог завода
у Новом Саду
Од доласка у Нови Сад 1921. године, др Хемпт се налазио на месту
референта у Здравственом одсеку за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду
Министарства народног здравља у Београду. У Архиву Југославије
сачуван је попис запосленог особља овог одсека на дан 6. март 1922.
године из кога се види и годишња плата др Хемпта од 5100,00 динара.

Слика 43. Чланови Здравственог одсека У Новом Саду, др Хемпт под
бројем 3 (Архив Југославије, фонд 39, фасц. 5, од 6. марта 1922.)
Решењем Министарства народног здравља у Београду бр. 41049 од
24. новембра 1922. године др Хемпт је постављен за управника
Пастеровог завода у Новом Саду. До тада је изграђена нова зграда у којој
су били заједно смештени Краљевски државни бактериолошки завод,
основан 1920. године под управом др Петра Шварца и Краљевски
државни Пастеров завод у Новом Саду под Хемптовом управом. Раније
мишљење да је Пастеров завод у Новом Саду почео са радом 1921. године
65

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com
Created by Neevia Document Converter trial version

није тачно, пошто су још целе 1921. пацијенти из Војводине упућивани у
раније основани Пастеров завод у Загребу. О овоме у Архиву Југославије
постоји документ (слика 45) у коме стоји: "Према наређењу Минис. Нар.
Здравља од 14.VIII 921. бр. 14960 имају се сви угрижени по бесном псету
одпремити у Пастеров завод у Загреб и уживају према наредби од 5. XI
921 од бр. 2623 погодност бесплатне вожње на држ. железницама тамо
и натраг скупа са својим пратиоцем."

Слика 44. Зграда Бактериолошког и Пастеровог завода, др Шварц
први слева, детаљ фотографије из 1922. године.
На првој сачуваној фотографији главне зграде Пастеровог завода из
1922. године (слика 44), око које још стоји грађевински материјал, виде се
две табле са називима установа, и Бактериолошког и Пастеровог завода.
"Новосадски завод је довршен и од јуна месеца (1922) врши послове. То је
врло лепо удешен мали завод... За седам месеци прошле године прошло је
кроз овај завод 1194 лица. Згодан положај Новог Сада са добром
саобраћајном мрежом учиниће овај завод најбоље посећеним у нашој
земљи." (Гласник Министарства народног здравља 1923, стр. 42-45:
Пастерови заводи - рад у 1922. години).
На основу ових података може се закључити да иако је др Хемпт већ
од децембра 1921. био у Новом Саду и сигурно радио на његовој
изградњи, јер је још пре Првог св. рата предлагао изградњу Пастеровог
завода у Сарајеву, вакцинација пацијената против беснила започела је у

66

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Пастеровом заводу јуна 1922. а тек 24. новембра 1922. год. др Хемпт је
званично именован за управника.

Слика 45. Допис Одсека у Новом Саду Министарства нар. здравља
о упућивању пацијената у Пастеров завод у Загреб од 15. децембра
1921. (Архив Југославије, фонд 39, фасц. 3, једин. 4)
67

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Такође и у извештају Хигијенској организацији Друштва народа
поводом организације конгреса о беснилу 1927. године, др Хемпт наводи
1922. годину као почетак рада Пастеровог завода у Новом Саду.
У то време Државни бактериолошки завод са др Шварцом је већ
радио уназад годину дана. Cачувано је једно интересантно писмо др
Шварца Здравственом одсеку о потреби организовања курса за
лабораторијске помоћнике од 14. XI 1921. године. Др Шварц предлаже
десетомесечну наставу и даје програм који обухвата хигијену, хемију,
бактериологију и серологију (Архив Југославије, фонд 39, фасц. 3, једин.
4). Министарство је овај план прихватило и курс је покренут у новој
згради Пастеровог завода. Због интересантног стила дајем препис у
целини:
ДРЖАВНИ БАКТЕРИОЛОШКИ ЗАВОД У НОВОМ САДУ
Бр 58/921.
Здравственом Одсеку за Б.Б.Б.
Нови Сад
Побуђен од околности, да је еминентан интерес државе, да грађани
култивирају сва занимања, јер држава требе да администрује своје установе
својим грађанима, и с обзиром на то, да се у нашој држави уопће не може
наћи асистент за лабораторијум, а из иностранства долазе такови, који у
својој отаџбини не могу да добију службу, слободан сам предложити
Здравственом Одсеку:
Да изволи отворити курс за лабораторијске асистенте и изволи
примити оне који се пријаве и према могућности буџета да сваки курсиста
добије месечну стипендију, а после успешно положеног испита да добије
службу у разним државним лабораторијума.
Наставну основу ниже подастрем:
Трајање курса је десет месеци.
Наставно градиво дели се:
I. на теоретски и
II. на практични део.
I. Теоретски наставни предмети јесу:
1). Хигијена, са малом анатомијом, читавом и патолошком
физиологијом, са нарочитим обзиром упознавање оних делова, који
сачињавају предмете лабораторијског испитивања.
2). Хемија. Отприлике у таквом простирању, које одговара захтевима
више женске школе, много полажући на објашњивања оних реакција и
радова, који се догађају у лабораторијуму.
3). Практична бактериологија и серологија, која би обухватила осим
теоретског образовања и основних упознавања практичних метода,
подразумевајући и руковање микроскопа.
68

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

II. Практична настава: учешће у свима радовима, који се догађају у
лабораторијуму. На пример: методе бојења, микроскопски прегледи,
лечнички кемијски прегледи (мокраће, столице, пљувачке, садржине стомака
и.т.д.), тла за храну (Mährböden), серолошки прегледи (Васерманова
реакција, аглутинација, и.т.д.) веџбање експерименталним животињама, и
веџбање мањих операција на њима (нпр.: узимање крви, субкутана и
интравенозна инјекција) дезинфицирање и руковање разним апаратима и.т.д.
Уредни часови:
пре подне 8-9 теорија, и то недељно 2 сата хигијена, 2 хемија и 2
бактериологија.
9-11 и
после подне 3-5 практично образовање у лабораториуму.
Предспрема молиоца и молитељки да буде минимум 4 разреда средње
школе и осим перфектног знања српског језика и знање немачког, с обзиром
на литературу у овој струци.
Нови Сад 14. Нов. 1921
Др Петар Шварц
управник држ. бакт. завода у
Новом Саду

Слика 45. Делови писма др Петра Шварца о потреби организовања
курса за лабораторијске помоћнике из 1921. године (Архив
Југославије, фонд 39, фасц. 3, једин. 4)
69

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Др Лаза Марковић, шеф Здравственог одсека, овај план је прихватио
истог датума, а већ 17. новембра 1921. одобрио га је и министар народног
здравља у Београду др Спахо (Архив Југославије, фонд бр. 39, фасц.бр. 3).
Метода вакцинације против беснила коју је др Хемпт примењивао у
почетку рада била је по Хеђешу, која је била у широкој употреби већ
тридесетак година. Недостатак ове методе био је између осталог, да се
вакцина мора припремати свежа и давати и по три недеље у инјекцијама
растуће концентрације вируса. Како су пацијенти морали примати
вакцину у самом заводу, око главне зграде Пастеровог завода постојало је
низ Декерових барака, од којих је једна служила као тзв. азил за смештај
пацијената и до три недеље, док траје вакцинација (слике 47 и 47).

Слика 46. Азил Пастеровог завода
у Новом Саду у Декеровој бараци,
снимак из двадесетих година.
Слика 47. Детаљ слике 46,
Азил Пастеровог оделења
(Епидемиолошког завода)
У почетку је др Хемпт користио
куниће за инфицирање фиксним
вирусом беснила, добијеним из
Пастеровог завода у Загребу, ради
припреме вакцине, а касније овце.
70

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 48. Припрема кунића за трепанацију и инокулацију вируса,
техничари Мадацки и Бурзински, снимак из 1920-тих година

Слика 49. Др Хемпт вакцинише пацијента у стомак
71

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Као и у другим Пастеровим заводима тог времена, др Хемпт је у
Новом Саду имао губитака код вакцинисаних пацијената и покушавао је
да побољша израду вакцине и сам поступак вакцинисања.

Формирање Eпидемиолошког и Хигијенског
завода у Новом Саду
У складу са реорганизацијом превентивне медицинске службе у
Краљевини СХС, више Пастерових завода и бактериолошких завода по
већим градовима, реорганизовани су у епидемиолошке заводе, а за
неколико година преименовани су у хигијенске заводе, добивши више
нових одељења. Новосадски Пастеров завод спојен је са бактериолошким
заводом и преименован прво у Епидемиолошки завод 1924. године, а
затим у Хигијенски завод 1927. (Мартинов-Цвејин М. Институт за
заштиту здравља Нови Сад, 1920-2005.), под управом др Хемпта.

Слика 50. Пастерово одељењe Епидемиолошког завода у Декеровој
бараци са пацијентима на вакцинацији. Детаљ фотографије, oкo 1924.

72

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 51. Детаљ слике 50, увеличана табла са натписом
Првобитна главна зграда, иако врло складног изгледа, постала је
претесна за низ нових одељења, хемијско, ветеринарско, антирабично –
пређашњи Пастеров завод, бактериолошко, администрацију...
До 1930. године проширена је главна зграда у којој је остао кабинет
директора и антирабично одељење и назидане су две још веће посебне
зграде за остала одељења Хигијенског завода. Основана је и изузетно
лепо уређена библиотека, која је овој установи дала изглед правог храма
науке. У библиотеци се налази каљева пећ, сама за себе уметничко дело, а
витрине за књиге су прављене по мери висине до близу таванице. Поред
вредних књига из целокупне медицине, библиотека садржи неколико
периодичних публикација из микробиологије, почев од годишта из
двадесетих, а најважнији су Анали Пастеровог института у Паризу
(Annales de l’Institut Pasteur) и немачки Zentralblat für Mikrobiologie.

Слика 52. Печат др Хемпта на коверти за писмо из 1932. године

73

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 53. Државни хигијенски завод у Новом Саду,
првобитни изглед главне зграде, у позадини Декерове бараке.
На многим сачуваним фотографијама стоји знак
“Copyright by Foto Harkanji – Novi Sad, Kralja Petra 7”

74

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 54. Кабинет директора, на витрини биста Краља Петра

Слика 55. Библиотека у главној згради Пастеровог завода
75

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

На фотографији дијагностичке лабораторије (слика 56) виде се два
монокуларна микроскопа на столу пред прозором, са посудом за
имерзионо уље. Лево је термостат са плинским грејањем, из зида излазе
два црева, једно до термостата, а друго до Бунзеновог пламеника лево од
микроскопа. У то време у Новом Саду је радила плинара и гас се
спроводио цевима до потрошача. Десно се налази челична боца са угљендиоксидом, обрнуто постављена, јер је служила за брзо смрзавање ткива и
резање на леденом микротому-криотому, који се види на столу испред
прозора крајње десно. На централном столу виде се стаклене посуде за
хистолошко бојење и крајње десно, Маласекова полица за парафинске
хистолошке препарате. На основу ове фотографије може се закључити да
је дијагностика беснила вршена методом бојења Негријевих тела.

Слика 56. Дијагностичка лабораторија Пастеровог завода
У то време није још била решена дилема о природи вируса беснила.
Др Хемпт је сматрао, како наводи у одговору Друштву народа у
припреми за први Конгрес о беснилу у Паризу 1927. године, да се код
беснила ради о протозои која у једној фази циклуса има филтрабилне
особине. Аделхи Негри, италијански хистолог и ученик Голџија, описао је
76

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

интрацелуларне инклузије у неуронима код беснила 1903, а Ремлинжер је
доказао филтрабилност беснила 1907. године.

Слика 57. Детаљ слике 56, испред микроскопа налази се низ кивета за
хистолошко бојење

Слика 58. Техничар Јаковљев у дијагностичкој лабораторији
У подруму главне зграде налазила се просторија са кавезима за
куниће (слика 59) који су коришћени не само за производњу вакцине,
него и за дијагностичке тестове на беснило, за изолацију вируса из
анималног и хуманог материјала. Сам др Хемпт радио је обдукције
умрлих од беснила, а тридесетих година за то је ангажован патолог који је
прешао из Загреба, др Кронфелд.
77

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 59. Просторија за држање кунића, сутерен главне зграде
Због великог броја пацијената, др Хемпт је врло брзо, још у
самосталном Пастеровом заводу, 1923. године добио првог асистента, др
Милену Стефановић – Ћеремов. Међутим, она се задржала свега три
године и на њено место 1926. године примљен је др Милан Николић
(1896, Футог - +1974, Нови Сад), Хемптов највернији сарадник и касније
такође рабиолог светског угледа. Др Николић је као Рокфелеров
стипендиста био на усавршавању у Минхену. Из тог доба сачувана су три
писма која му је Хемпт послао из Пастеровог завода. Како ова писма
изузетно занимљиво осликавају атмосферу тридесетих година у Новом
Саду и Краљевини Југославији, наводим их у препису у целини.
Хемпт Николићу у Минхен, 4. новембра 1932.
Драги Колега!
Мило ми је да тако марљиво пишете и да се трудите, да Ваш боравак
у Минхену што више искористите; само ми је жао, да од тог рада неће
бити ништа, што је додуше донекле разумљиво, јер се за право неможе
очекивати од Шпилмајера (Spielmeyer) да ће он дозволити, да се на
његовом заводу врши тако рекући једна контрола званичног немачког
78

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

антирабичног поступка – под околностима који би могли довести до тога
да се испостави да је немачки поступак опаснији и лошији од нашег.
Требали смо бити опрезнији и не тражити немачку вакцину – него сами
начинити Хеђешове дилуције – онда се Шпилмајер неби бојао. Наравски
да се не боји од lyssae – него од тога што би могло изићи из овог рада
неповољног по садашњу немачку методу!
Тим више је потребно да Ви што боље савладате посебну
хистолошку технику (нарочито и у погледу Глиа ... или како они то зову
Glia – reaktion) – јер периваскуларне инфилтрате и остале паренхиматозне
промене ганглија познајем и ја. Пак ћемо онда након Вашег повратка сами
се латити тог рада.
На доцента Корнфелда неможемо рачунати, јер се нажалост Државни
савет у својој пресуди сагласио са Главном контролом – да он тобоже нема
законску квалификацију за просектора. То су последице тога, што у
Државном савету нема ниједног лекара – иначе се овако нешто неби могло
догодити. Бојим се, да ће нашем угледу много нашкодити ова афера – ако
се прочује у академским круговима да један универзитетски доцент
патолошке анатомије нема квалификације за обичног просектора! Исто
тако ће нам много нашкодити афера о дератизацији – о којој сте сигурно
читали. За сваки случај прилажем два чланка из Политике из којих ћете
видети, како је срамотно свршио хохштаплер Рамзин и његов друг Др
Џунковски и цела компанија. Већу и бољу моралну сатисфакцију ... нисмо
могли добити. Истодобно изашао је у Zentralblattu fur Bakteriologie
“Referate” Band 107 No 17/18 од 20. октобра ове године – реферат Др
Шпета Димитријевића о Вашем раду “О рабичној термореакцији” – кратко
али прецизно се осуђује Рамзинов рад. Честитам Вама и себи. Замолићу и
Ремлингера, да се побрине – да би у француским листовима изашла
белешка о овом Вашем раду, што би тим потребније било, јер је и сам
покојни Проф. Јоанновић насео Рамзину и изнео његово “предавање” о
проналаску вируса термофора у Међународном Офису за Хигијену у
Паризу – где је чланак in extenso одштампан. То није нажалост једини
случај био у коме се +Проф. Јоанновић показао врло нелојалним према
Штампару, за кога је знао да ће бити више погођен овом лажном
полемиком него наш завод.
Псето инфицирано Aujeszky-евим вирусом још увек је живо и
здраво! Не преостаје друго него да сутра поново покушамо инфицирати
јадну животињу. Чим имадемо мозаг послаћу вам хитно.
Истина је, да је Schukri-beg изнео неколико лепих хистолошких
радова у којима излаже неурохистологију lyssae и њезину велику сличност
са епид. енцефалитисом али то није сам радио него у друштву са Spatz-ом
– а питање је да ли ћете Spatz –а још затећи у Цариграду. Мислим да Spatz
има главни удео у овим радовима. Како било да било – само Ви
профитирајте што више могуће у Минхену од те бабе – бољег учитеља
сигурно небисте могли наћи. И ја сам већи дио онога што знам научио од
једног старог послужитеља – такови стари “мебли” универзитетских и
79

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

других завода обично више знаду него асистенти – који се мењају сваки
час а који – и ако шта знаду – неће да показују другоме ништа.
Ја потпуно разумем и одобравам, да се и о другим стварима
заинтересујете - и да у том циљу искористите згоду за г. Др Штампаром, а
можда да ћете и у другим градовима моћи за нашу специјалну струку
нешто профитирати – али сигурно не онолико као у Минхену. Према томе
удесите Ваш план и гледајте да останете у што теснијој вези са
Шпилмајером.
Примите много искрених поздрава од мене и мојих,
Ваш одани
Др Хемпт.
Интересујте се за “млинове” (Lymphmühlen) у Берлину у заводу за
израду анималне лимфе (за цепљење против богиња) -! неби ли могли
сличне справе употребити и за нас – јер нисам задовољан са садашњим
нашим поступком пригодом емулгирања мозгова.

Слика 60. Детаљ писма Николићу у Минхен 1932. године
__________________________________________________
Хемпт Николићу у Минхен, 22. новембра 1932.
Драги Колега!
Сада сте мало дуље морали чекати на одговор – јер нисам хтео да
Вам пишем пре, него што видим што ће бити од толиких паса, које смо
поново инфицирали, и тек данас су се две животиње и то типично
разболеле. Замолио сам Доцента Кронфелда да lege artis извади не само
мозак и кичму него и интервертебралне ганглије, које ће за тамошње
колеге бити од нарочитог интереса, јер се “наводно” код њих показују
најраније и најјаче хистолошке промене.

80

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 61. Др Милан Николић као млад лекар по доласку
у Пастеров завод, 1926. године
Незнам, да ли сам Вам писао да је Доц. Кронфелдова жалба од
Државног савета одбијена – јер тобоже нема прописану квалификацију (2
године болничке службе) – и да је остао без плате. Унаточ мишљења
Главног санитетског савета и извештаја Министарства – да је служба
универзитетског доцента у најмању руку еквивалентна болничкој служби –
ставио се Државни савет на исто становиште као и Главна контрола – да он
нема никакове законске квалификације за просектора – и сиромах наш
Кронфелд остао је без хлеба. Прошле недеље био сам на конференцији
Биолошког одбора у Министарству заједно са Професором Прашеком – па
смо интервенисали за њега. Начелник је обећао да ће га привремено
поставити за дневничара и да ће покушати поднети предлог, да се дотични
закон измени. Можете си представити у којој се ситуацији – и душевној
депресији сада налази тај вредни човек. У Загреб се не може повратити –
јер му је место већ попуњено – а и овде тешко да ће моћи под овим
уветима да живи. Изгледа да му неће преостати друго, него да тражи
пензију – само ако и то добије? У Београду сам се случајно састао у
81

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Министарству и са г. Collins-ом. Наравски да сам га одмах запитао: што ће
бити са продужењем ваше стипендије – на што ми он није могао или није
хтео дати никаквог децидираног одговора. Рекао је само – да су и њима
буџети јако скресани и да ће се то тек касније одлучити у Паризу – хоће ли
се коме продужити стипендије или не. Ја Вам то пишем због тога, да се
благовремено обратите госп. Др Штампару – за његову помоћ и
интервенцију, ако доиста намеравате дуље остати у иноземству, јер без
њега, чини ми се – да Вам се неће хтети више дати од Фондације никакво
продужење стипендије, такав сам барем утисак добио.
Араницки је марљив, вредан и чини ми се врло добра аквизиција за
нас. Сада смо почели преоправљати аутомат за пуњење ампула – што ће
прогутати доста новаца, тако да се бојим, да бар ове године нећемо више
моћи приступити пројекту о којем сте ми говорили и писали. Свакако
мислим, да ћу сачекати Ваш повратак – и тек онда, ако Ви на Вашем
путовању не нађете какав јефтинији млин, да приступимо израду једне
справе, по идејама овдашњег инжењера односно механичара. Прекјучер је
у новинама изишао предлог новог буџета – који је за скоро једну
милијарду мањи од овогодишњег. Значи да ћемо се поновно морати
скучити. Досад нам је још некако могуће било изићи на крај – али сваког је
дана све теже – али унаточ свију потешкоћа – још увек нам се шаље нови
персонал – који никад нисмо тражили – и за који незнамо, како ћемо га
платити. Др Поповић је добио сада једног помоћника – неког Др Антића.
Изгледа – да је сада ипак мирнији и мање нервозан него пре, кад је био
сам. Бојао сам се већ озбиљно, да ће се и он сломити исто као и ја.
Пре неколико дана добили смо опет извештај из Загреба о 2 смртна
случаја, један са сасма кратком инкубацијом (нарочито тешка озледа лица
– ока и носа код детета) – а други са инкубацијом од 36 дана код одраслог
човека сељачког ковача – који је у Антирабичној станици у Карловцу
добио унаточ 6 доста знатних крвавих озледа – (ожиљци су се још видили
након оболења односно смрти – пригодом обдукције) добио само 4
ампуле!! Ја незнам што би се могло учинити, да лекари боље читају и
схваћају индикације и дозирање. Овом сам пригодом опет констатовао – да
у нашим задњим “Формуларима за вакцинацију” имаде неколико
штампарских погрешака, које ћемо ових дана поправити пригодом новог
издања. Али ипак те погрешке нису такове – да се неби индикације могле
добро разумети – особито од лекара по станицама – који су сигурно раније
похађали информативне курсеве при Хиг. заводима. Погрешака наравски
увек је било и увек ће их бити докле год свијет постоји – и код других
вакцинација и код примене разних серума. Увек ћемо наићи на неспретне
људе, који ће дати превише или премало – то је једина утеха, али је штета
– да се то канда неможе избећи бар од наше стране.
Из приложеног Вам исечка Политике видићете – да истрага о
пацовској афери још није много напредовала – и изгледа да ће се ушутити
све, јер су осим тих руских лекара и други фактори уплетени. У осталом је
Иванићев брат изнео једну одбрану великог и заслужног учењака Рамзина
82

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

у “Правди” и има наде, да ће се он опет повратити у Хиг. службу. И
творница која продуцира то гласовито срество против пацова (гипс са
шећером) изнела је у Политици једну велику рекламу о исправном дејству
свог препарата на темељу једног уверења издатог од Хемијског оделења
Центр. Хиг. Завода – који је у препису одштампан био у тој реклами.
Изгледа дакле да ће се све лепо свршити као обично. Примите драги
Колега, много поздрава од мојих и од оданог Вам
Др А. Хемпта.
_________________________________________________
Хемпт Николићу у Минхен, 23. новембра 1932.
Драги Колега!
Јучер сам Вам писао а данас сам примио Ваш лист од 21. о.м. који је
као што видите, врло брзо стигао. Жао ми је, што Вам нисмо могли пре
жељу испунити.
Хитим, да Вас известим да смо јучер по подне преко Доц. Кронфелда
дали извадити мозак и кичму – нажалост су интервертебралне ганглије
биле такно ситне, да их је једва видио – и тешко да је која остала са
кичмом без да се не откине. Данас ћемо однети препарате на Царинарницу
и ако нам их приме – добићете их вероватно брзо. Пошто се вирус из
глицерина показао пре слабим, учинили смо више пасажа на зецовима и
тек онда су се задња два пса разболила - и то врло типично, један од њих је
сасма изгризао бутину и био је сасма крвав. Већ сам хтео субдурално
инфицирати једно псето – кад су се срећом јучер и после поновне
интрамускуларне инфекције задња 2 псета разболела.
Весели ме, да сте и приватне везе нашли са кућом Проф. Шпилмајера
и желим Вам и надаље угодан боравак у Минхену.
Књиге, о којима сте ми писали покушаћу наручити – ако хтедне Др
Поповић потписати наруџбе. Невероватно је тешко добити нешто новог.
Араницки је молио, да му се стави једна обична домаћа каљева пећ светле
боје у собу за трепанацију – јер му је хладно – место каљеве пећи дали су
нам једну сасма стару гвоздену пећ, која је стајала већ годинама на тавану.
И ја немогу да добијем што тражим – наводно се за набавку сваке нове
ствари мора тражити претходно одобрење Министарства – услед тога се
невероватно скучује могућност рада и диспонирања срествима, који би
нам евентуално још стојали на расположењу. Ваљда то неће увек тако
трајати те ћемо ипак још и боља времена дочекати. О редукцији плата
oдавно се говори али још ништа дефинитивног није решено.
Много поздрава од нас свију нарочито од оданог Вам
Др Хемпта.

У коментару ових писама види се какав је др Хемпт и као
руководилац и као научник. Види се да је познавао тада најугледније
истраживаче беснила какав је био Ремлинжер. Такође се види да су
83

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

економске прилике постале тешке тридесетих година. Томе у прилог
говори и “Пацовска афера” коју др Хемпт помиње у писму. Др Рамзин
Сергије и др Евгеније Џунковски били су руски лекари, емигранти,
запослени у Централном хигијенском заводу у Београду. Мада др Хемпт
није имао никаквог удела у овој афери, с ликовањем приказује овај
догађај, јер је Рамзин почетком тридесетих покушавао да направи
вакцину против беснила другачију од Хемптове. Како није имао довољно
искуства ни знања, неки пацијенти које је вакцинисао су умрли, и овај рад
је брзо прекинут, а Хемптова вакцина постала је званична за целу земљу.

Слика 62. “Пацовска афера” о дератизацији Београда преко приватне
фирме “Слип”, Политика 1. новембра 1934.

Индустријска производња Хемптове вакцине
Др Хемпт у Пастеровом заводу у Новом Саду, комбинујући најбоље
процедуре публиковане до тада, 1925. године објавио је своју
модификацију припреме вакцине против беснила, која се инактивисала
етром и фенолом. Вакцина се справљала од мозга кунића, а касније
јагањаца који су инфицирани вирусом fixe. Петог дана од инфекције
84

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

јављали су се први знаци обољења, а седмог дана у стадијуму парализе
животиње су жртвоване и стерилно су вађени мозак и кичмена мождина.

Слика 63. Секција јагњета и вађење мозга,
техничар Михајло Петровић , фото др Хајнрих из Беча, 1971. год.
Нервно ткиво је стављано у
етар током 96 сати, након чега је
етар аспириран помоћу вакум пумпе и нервно ткиво је
хомогенизовано у специјалном
млину. Етар је коришћен да би
растворио
непотребне
масне
материје, пре свега мијелин, а
имуногеност вакцине тиме није
била оштећена. Етар из нервног
ткива аспириран је под стерилним
условима испод челичног звона
помоћу вакуум – пумпе.
Слика 64. Етеризација
нервног ткива у првој
фази припреме вакцине

85

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 65. Аспирација етра из нервног ткива вакуум-пумпом

Слика 66. Порцеланске посуде за млевење нервног ткива
86

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Затим је прављена суспензија нервног ткива у физиолошком
раствору са 1% фенола, тј. карболне киселине, чиме се вирус комплетно
инактивисао-умртвио. Нервно ткиво се затим хомогенизовало у посебном
млину, у порцеланским посудама у којима су биле куглице од
неглазираног порцелана.

Слика 67. Електрични млин за млевење нервног ткива у
порцеланским посудама
После млевења, хомогенизована маса нервног ткива је аспирирана
помоћу вакуум-пумпе у стерилну посуду, при чему је филтрирана кроз
газу. У специјалном апарату вакцина је разливана по 5 милилитара у
стаклене ампуле, са претходно одштампаним етикетама. Стаклене ампуле
су под стерилним условима затваране топљењем на пламену на посебној
полуаутоматској машини и паковане у врло лепе картонске кутије.
“Сада смо почели преоправљати аутомат за пуњење ампула – што ће
прогутати доста новаца, тако да се бојим, да бар ове године нећемо више
моћи приступити пројекту о којем сте ми говорили и писали. Свакако
87

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

мислим, да ћу сачекати Ваш повратак – и тек онда, ако Ви на Вашем
путовању не нађете какав јефтинији млин, да приступимо израду једне
справе, по идејама овдашњег инжењера односно механичара” – пише др
Хемпт Николићу у Минхен. До оваквог развоја догађаја је и дошло и
оригинални уређаји за производњу вакцине произведени су у Новом
Саду. На можда најважнијој машини за производњу Хемптове вакцине, за
пуњење ампула, налази се метална плочица са угравираним логотипом
“Аеромеханика” – индустрија - за израду машина и апарата - Нови Сад”.
Ове машине покретане су електромоторима, на једном је сачувана етикета
“Bergmann - Berlin” и радиле су деценијама. Многи лекари из света
долазили су тада у Пастеров завод да се упознају са Хемптовом
технологијом, напр. сачувана је фотографија др Лишке из Прага.

Слика 68. Метална плочица на машини за пуњење ампула

Слика 69. Прибор за аспирацију самлевеног нервног ткива
88

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 70. Лабораторија за пуњење ампула. Лево машина за пуњење
ампула а десно за штампање етикета на ампулама

Слика 71. Електрична машина за штампање натписа на ампулама
89

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 72. Г-ђа Тереза Николић за машином за пуњење ампула са
вакцином, фото др Хајнрих из Беча, 1971. године.

90

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 73. Детаљ механизма машине за
пуњење ампула после
реконструкције 1934.
године.
Стаклени резервоар
за вакцину замењен је
нерђајућим челичним.
Машина помоћу електромотора стално меша садржај резервоара,
дозира по 5 милилитара и помера стаклене
ампуле на место за
пуњење.
На кућишту машине
налази се метална плочица са угравираним
називом фирме:
“Аеромеханика - Нови
Сад”.
Вакцина се давала под кожу трбуха по 5 милилитара током 6
узастопних дана и једна доза након 30 дана. Деци се давала половина
дозе. Када је др Хемпт стандардизовао поступак, произвођене су две
серије вакцина, јача за постинфективни третман и слабија за превентивни
91

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

третман, уколико животиња која је озледила пацијента није била
нарочито сумњива.

Слика 74. Полуаутоматски уређај за затаљивање стаклених ампула
аутогеним пламеником
Сачувано је више модела амбалажа Хемптове вакцине, од пре и
после Другог св. рата. Поједине серије које су се извозиле после Другог
св. рата имале су натпис на енглеском.
Оригинална Хемптова вакцина производила се у Пастеровом
одељењу Епидемиолошког и Хигијенског завода, као и у поново
самосталном Пастеровом заводу после Другог св. рата, од 1925 до 1954, а
затим модификована Хемпт-Николићева вакцина до 1974, a oнда поново
оригинална Хемптова до 1984. године. Ово је била прва стабилна и
конзервирана, транспортабилна вакцина, тако да више није требало да
пацијенти бораве у Пастеровом заводу током примања. Вакцина се
поштом слала у низ тзв. антирабичних станица при домовима здравља,
општинским лекарима и Хигијенским заводима, где су је пацијенти
примали. Овим је извршена децентрализација антирабичне службе по
територији целе Краљевине Југославије и вакцина је постала доступна у
свим већим местима. Новосадски Хигијенски завод са Антирабичним
одељењем постао је централни, једини који је производио Хемптову
вакцину.

92

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 75. Картонска кутија за Хемптову вакцину
од пре Другог св. рата и једна ампула вакцине

93

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 76.
Картонска кутија и ампуле
Хемптове вакцине од пре
Другог св. рата, други модел

Литература
1. Николић М. Беснило (lyssa) и његово сузбијање у Краљ. Југославији. Нови
Сад, 1931. 1-78.
2. Лалошевић Д. Беснило и антирабична заштита. Годишњак Пастеровог завода.
Нови Сад 1997. 1-72.
3. Lalošević D. Osamdeset godina Pasterovog zavoda u Novom Sadu i 100 godina
naučne profilakse besnila u Srbiji. Med Pregl 2001; 54(Suppl 1): 7-22.
4. Lalošević D., Lazarević-Ivanc Lj, Stankov S.: Mogućnosti ekonomične proizvodnje
vakcine protiv besnila sa kulture ćelija. Med Pregl 1997; 50(11-12): 565-568.
5. Lalošević D, Stankov S, Lazarević-Ivanc Lj, Lalošević V, Knežević Ivana.:
Immunogenicity of BHK- rabies vaccine in human volunteers. Med Pregl 1998; LI
Suppl. 1 : 17-19.
6. Lalošević D, Lalošević V, Knežević I, Lazarević-Ivanc Lj. Biološka proizvodnja u
preventivnoj medicini. Razvoj vakcina protiv besnila u Jugoslaviji. Savetovanje o
biotehnologiji u Vojvodini, SANU ogranak u Novom Sadu, 12-13. 09. 2002. Zbornik
radova 179-183.

94

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Део IV
Научни значај Хемптове вакцине
О развоју нове методе припреме и примене вакцине против беснила
сам др Хемпт дао је детаљни извештај, не само у публикованим радовима,
него и на тада најмеродавнијем месту, Првој међународној конференцији
о беснилу, одржаној у Пастеровом институту у Паризу, 1927. године.
Сачувани су документи о два Хемптова боравка у Паризу, првом
студијском 1925. и другом, на конференцији о беснилу 1927. године.
Нови поступак припреме вакцине и скраћeни протокол вакцинације на
само 6 дана, др Хемпт је прво публиковао на француском, кога је добро
познавао, у тада једном од најугледнијих часописа, Аналима Пастеровог
института у Паризу, 1925. године. Тада је био на студијском боравку у
Пастеровом институту, као Рокфелеров стипендиста, а из тог времена
сачувана је разгледница коју је послао др Милени Стефановић-Ћеремов,
својој првој асистенткињи. Када је из медија сазнала да припремамо
прославу 75 година Пастеровог завода, ћерка др Милене Стефановић, г-ђа
Мирјана Витјук из Новог Сада, донела нам је на увид ову разгледницу,
коју чува као највећу породичну успомену. Печат поште на станици
Монпарнас је од 25. јануара 1925. а текст дајем у препису:
Paris XV. Institut Pasteur 25 Rue Dutot Dr A. Hempt
Štovana gospodjo Kolega! Ovde se radi još sasma kao pred 40
godina i iz pijeteta neće da napuste staru metodu, dok su još živi stari
saradnici Pasteurovi. Mladja generacija vrlo se zanima za našu rapidnu
metodu – koja će imati sigurno budućnost. Pre podne radim u divnoj
biblioteci – sabiram celu noviju literaturu naše struke, koja je rastrešena
po svim mogućim žurnalima na više jezika nego li mogu svladati – ali
većinu ipak razumem. Posle podne radim praktično histološki i
bakteriološki. Pozdravljam Vas i Vašega supruga. Srdačno Vaš Dr
Hempt.
Текст ове разгледнице много говори не само о тренутку историје
Пастеровог института у Паризу – “Овде се ради још сасма као пред 40
година” – него и о самом др Хемпту, који се вредно усавршавао, иако је
већ дошао до нове методе вакцинације против беснила са којом је имао
успеха.

95

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com
Created by Neevia Document Converter trial version

Слика 77. Разгледница са сценом вакцинације у Пастеровом институту у
Паризу, свеже припремљена вакцина даје се у стомак (25. јан. 1925)
Године 1927. др Хемпт је учестовао на Првој интернационалној
конференцији о беснилу у Пастеровом институту у Паризу, од 25 до 30.
априла. После пет година практичног рада у Пастеровом заводу у Новом
Саду, стекао је велико искуство у профилакси беснила и наступио је не
као равноправан учесник, него као један од најутицајнијих, заступник
модификације вакцинације у смислу примене потпуно авирулентне, тј.
инактивисане вакцине и за то време врло кратког протокола вакцинације
од само 6 дана.
96

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 78. Рад др Хемпта у Annales de l’Institut Pasteur 1925.
Учесника ове конференције, тада најчувенијих рабиолога, било је 59
из 26 држава, од Јапана и Кине до Сједињених Америчких Држава.
Конференцијом је председавао директор Пастеровог института у Паризу,
професор Емил Ру (E. Roux), један од првих Пастерових сарадника.
97

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Годину дана пре ове конференције, припремљен је упитник на који је
одговорила већина институција које су се бавиле вакцинацијом против
беснила, из Краљевине СХС, Пастерови заводи из Новог Сада и Сарајева.
Одговор на овај упитник припремио је др Хемпт на француском,
енглеском и немачком и као на гештетнеру умножен материјал, понео у
Париз. На страни 84-85. је резиме на енглеском који дајем у препису:
“Our new process is as follows:
The spinal cord and brain of rabbits infected subdurally with fixed virus
and killed at the beginning of the agony, are removed by a sterile process. The
meninges and vessels adhering there to are removed in a dark room. The cord
is then placed in an ether vessel which is provided with wire netting, the cord
being suspended in the ether so as to be penetrated evenly by the ether. The
brain on the other hand after all the ventricles have been opened wide, is laid
open and rolled out into a flat leyer which must be as even as possible. A few
parallel incisions are made in the tissue of the midbrain and cerebellum, and
the whole is then spread out on the wire netting so as to ensure uniform action
by the ether on all parts. The cord is removed from the ether after 72 hours,
after which period it is, in the great majority of cases, entirely non-virulent.
The brains are left to the action of the ether for 96 hours and are laid, as is the
etherised cord, in a 1% carbolic glycerine solution (30 parts glycerine beaume
30 neutral plus 70 parts distilled water), being left to lie in dark-coloured
receptacles protected against the light and at the temperature of the ice chest
for not less than 20 days before being used for the preparation of vaccine.
By spreading the cord and brain on the wire netting placed in the ether
vessel (or on a fine sieve of German silver) we prevent them from remaining
steeped in the layer of their own grease and lipoid which is deposited at the
bottom of the vessel from the very beginning of the etherisation process, as
otherwise large parts of the surface of the brain and cord would completely
escape the action of the ether and remain virulent.
In this way we obtain brain and cord which have been slowly and
evenly attenuated and are completely nonvirulent. The brain and cord not only
preserve their complete immunising capacity, but as a result of the thorough
extraction of fat become entirely hydrophile, so that they yield much finer
emulsions than original substances or substances that have been subjected to a
less thorough fat-removing process. They are accordingly much more easily
and speedily adsorbed when injected sub-cutaneously, and they provoke
immediately a powerful irritation resulting in the direct formation of rabicide
substances.”

98

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 79. Закључци Прве међународне конференције о беснилу у
Паризу, 25-30. априла 1927.
99

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Од средине 1925. године, мада још увек експериментишући са
дозама, др Хемпт примењује потпуно инактивисану, тј. мртву вакцину, по
чему је први у свету, “Hence, we now work with completely dead vaccines”.

Слика 80. Банкет за време Међународне конференције о беснилу у
Паризу, 1927. године, др Хемпт седи крајње десно
Детаљан рад о развоју нове вакцине др Хемпт је објавио у Српском
архиву за целокупно лекарство, подстакнут текстом у истом часопису о
два случаја беснила (Милошевић М, Бојовић О. Срп. архив 1930). Мада је
Хемптова вакцина била увелико међународно призната после Прве
интернационалне конференције о беснилу у Паризу 1927. године, у
Централном хигијенском заводу у Београду др Сергије Рамзин покушавао
је да направи своју антирабичну вакцину. О томе др Хемпт пише: “...хоћу
овде само то једино да констатујем, да ни један ни други случај није
третиран оригиналном мојом вакцином него једном произвољном и
далекосежном туђом модификацијом, којом је не само виталитет вакцине
поништен него и њено антигено дејство у толикој мери смањено, да је и
сам аутор дотичне модификације одустао од њене даље примене већ
након трећег у дотичном реферату и не споменутог леталног случаја. То
је тим значајније што у том задњем случају третирање није трајало 5-6
него пуних 12 дана. Вакцина која је примењена у та три случаја битно се
разликује од новосадске...” (Хемпт A. Срп. архив 1931, 3: 242).
100

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Посебно детаљан извештај др Хемпт даје 1938. године у
монографији Беринговог завода у Марбургу на Лани, где је био ради
увођења своје технологије у Немачкој (Hempt A. Ueber eine karbolisierte
antirabische Aether-Vaccine und ihren Schutzwert bei Mensch und Tier.
Behringwerk-Mitteilungen/Heft 9, 1938, 1-60).

Слика 81. Рад др Хемпта из Behringwerk-Mitteilungen 1938, са
посветом др Николићу, свом наследнику у Пастеровом заводу

101

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Интерес светске стручне
јавности за Хемптову вакцину
постепено је био све већи. На
овом месту само фрагментарно
показујем доказе за то, сачувану
фотографију др Лишке из Прага,
који је у Заводу остао шест
месеци, како ради на машини за
пуњење ампула, као и једно
писмо од Друштва народа из
Женеве којим се упућује др Тао,
из Кине, да се упозна са
производњом Хемптове вакцине.
Ово је тим пре интересантније,
јер је ово писмо насловљено на
др Николића, пошто је 1936.
године Хемпт већ био у пензији.

Слика 82. Др Лишка из Прага,
ради на машини за пуњење
ампула, снимак из 1932. год.

Слика 83. Посета Пастеровом заводу делегације Хигијенске секције
Друштва народа из Женеве 1930. године, др Хемпт седи у средини, у
белим мантилима лекари новосадске болнице и Хигијенског завода
За наставак производње вакцине после Другог св. рата, посебно је
заслужан Хемптов ученик и наследник прим. др Милан Николић. Он је о
102

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

беснилу објавио велики број радова, од којих се неки цитирају и у
модерним уџбеницима, као и велику монографију “Беснило код човека и
животиња” (Пастеров завод, Нови Сад, 1955, 1-539). Између осталог,
Николић са својим сарадником, доц. др Здравком Јелесићем, први је у
Европи изоловао вирус беснила из слепих мишева 1956. године (Schneider
LG, Cox JH, 1994).

Слика 84. Писмо Друштва народа из Женеве о упућивању др Таоа
др Николићу ради упознавања са производњом вакцине
103

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Компликације код примене Хемптове вакцине
Као и друге вакцине против беснила порекла нервног ткива
животиња, и Хемптова вакцина је давала неурокомпликације код
вакцинисаних. Најтежа компликација био је алергијски енцефалитис који
се манифестовао усходним парализама Landry–јевог типа. Код појединих
нарочито предиспонираних особа, после вакцинације створена антитела
против животињског нервног ткива на коме је умножен вирус беснила,
унакрсно су реаговала са сопственим нервним системом и неколико
недеља након почетка вакцинације, развијале су се парализе, прво ногу а
затим виших нивоа мускулатуре, захватајући и сфинктере. То је био
разлог да се вакцина против беснила примала са великим страхом, од кога
је био већи само страх од беснила.
Међутим, због примене етра којим су одбачене баластне материје,
пре свега мијелин, као и скраћеног третмана на свега 6 дана, ове
компликације код Хемптове вакцине су се јављале ређе него код других
типова вакцина, код једног на око 10.000 вакцинисаних.
Ни данас нема потпуно безбедне вакцине против беснила која би
заштитила у 100% случајева код било каквих околности. Савремене
вакцине са културе ћелија могу дати не само алергијске него и
неуролошке компликације, мада врло ретко. Код једног таквог случаја,
после уједа бесне мачке вакцинисаног вакцином произведеном на
култури ћелија пореклом од бубрега мајмуна, недавно смо имали прилике
да радимо обдукциону дијагностику (Lalošević D, Lalošević V, Sarić M, i
sar. Smrtni slučaj tokom postekspozicione vakcinacije protiv besnila obolelog
od Parkinsonove bolesti. Med Pregl 2004). Такође је могућ и код правилне
употребе вакцине недовољно имуногени ефекат и смрт од беснила упркос
вакцинацији. Разумљиво је да старе вакцине међу којима је Хемптова
најбоља, имају сличних недостатака и у знатно већој мери, у првом реду
то је алергијски енцефаломијелитис, као и подбацивање вакцинације код
јако тешких озледа, какве су наносили на пример бесни вукови.
Постоји доста обимна литература о компликацијама код давања
Хемптове вакцине, као уосталом и других вакцина произведених од
нервног ткива животиња. Код Хемптове вакцине ове компликације су
биле ређе и најчешће, потпуно реверзибилне (Косановић-Ћетковић Д,
Костић А. Случај менингоенцефалитиса после антирабичне вакцинације.
Војносанит. Прегл. 1961). Један врло тежак случај који је остао са трајним
парализама доњих екстремитета, какви су се у Југославији јављали
изузетно ретко, помиње проф. др Василије Миљковић са Ветеринарског
факултета у Београду (у прилогу). Према званичној статистици
104

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Централног хигијенског завода Србије (1955) неурокомпликација код
антирабичне вакцинације по Хемпту било је 4 на 14.000 вакцинисаних,
приближно 0,028% (Ћорић Р. Срп. архив 1955), а на већем броју и мање,
до 0,009%, на 80.715 вакцинисаних до 1935. године (Госпавић Ј. Срп.
архив 1963). Госпавић на Неуропсихијатријској клиници описује 8
случајева неурокомпликација код вакцинисаних од 1949. до 1956. године,
типа мијелитиса који су се већином опоравили, али један са
енцефаломијелитисом је летално завршио.
У поступку израде вакцине од нервног ткива одраслих животиња
без примене етра, каква је била широко коришћена вакцина сир Дејвида
Семплеа, неурокомпликације су се јављале необично често, у једном
извештају чак 1 : 200 вакцинисаних (Bahri F, еt al. Neurological
complications in adults following rabies vaccine prepared from animal brains.
Presse Med. 1996). У извештају о примени Хемптове вакцине у Немачкој
неуролошке компликације су регистроване у 0,069%, приближно 10 пута
ређе него код Семплеове (Lafrenz M. Complications after antirabies
treatment using the Hempt-vaccine. Z Gesamte Inn Med. 1975).
Вероватно најбоље експериментално објашњење о предности
Хемптове вакцине у односу на Семплеову или међународну референтну
вакцину дали су мађарски истраживачи 1977. године. У овом раду
доказано је да је Хемптова вакцина много мање реактогена, тј. штетна, јер
има чак 3500 пута мање енцефалитогених фактора у односу на нервно
ткиво овце узето као контрола. (Nyerges G, Jaszovszky S, Pintér A, Hompó
Z. The encephalitogenicity of the Hempt vaccine. Dev Biol Stand. 1977).
Још је Пастер покушао да објасни природу ових компликација као
паралитичку форму беснила у случају неуспеха вакцинације. Праву
природу неурокомпликација вакцинације против беснила објаснио је
професор Ђорђе Јоанновић (1871, Беч - 1932, Београд), један од оснивача
Медицинског факултета у Београду. Породица му је пореклом је из
Беодре (данас Ново Милошево у Банату), као изабрани професор
патологије на Медицинском факултету у Бечу, одазвао се позиву да пређе
у Београд и преузме катедру патологије. На пацовима је изазвао
експериментални алергијски енцефалитис тако што им је убризгавао
интраперитонеално раствор нервног ткива (Јоанновић Ђ. Срп. архив 1920,
11-12: 445-455). Он се није бавио беснилом, већ су његова истраживања
била инспирисана испитивањем рањеника са повредом главе и мозга
током Првог св. рата. Код многих су се после примарне повреде касније
јављала огњишта размекшања нервног ткива које је Јоанновић први
правилно схватио као аутоагресију и експериментално је доказао на
пацовима.
Др Хемпт је знао за ове радове, али је дао врло занимљиву хипотезу
да се не ради заправо о компликацијама вакцине, него о истовременој
105

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

инфекцији неким од агенаса унетим уједом пса, који после одређене
инкубације доводи до неуролошке болести код малог броја вакцинисаних.
Каснија наука дала је за право Јоанновићевом објашњењу.

Примена Хемптове вакцине код животиња
Хемптова вакцина коришћена је и за животиње. У почетку је др
Хемпт за анималну употребу произвео “липовакцину”, уљану вакцину са
живим вирусом “fixe”, а касније је коришћена класична Хемптова мртва
вакцина. О почетку вакцинације животиња против беснила код нас
податке даје срески ветеринар Мирко Вранић у “Југословенском
ветеринарском гласнику” из 1927. године. Због занимљивости и
историјске вредности о примени Хемптове вакцине на животињама, и то
код три краве постинфективно, после уједа бесног пса за губицу, део овог
рада дајем у оригиналу (слика 85). Предлог закона о сузбијању сточних
зараза из 1927. године још не предвиђа вакцинацију против беснила
(Архив Југ., фонд 67: Мин. пољопривр., фасц. 21). Зато Конференција
Вуковарске секције Југословенског ветеринарског удружења, одржана у
Илоку 29. и 30. августа 1927. године, даје предлог да на својој територији,
сремској области, започне вакцинацију паса Хемптовом липовакцином.
Први организовани теренски оглед вакцинације на преко 1000 паса
извели су др Иво Кенда, директор Централног ветеринарског
бактериолошког завода у Београду и др Милан Николић из Пастеровог
завода у Новом Саду, у селу Станишић код Сомбора 1935. године,
стандардном Хемптовом етер-фенолном вакцином. После 7 месеци
изабрали су 10 паса и затворили их са 5 вештачки инфицираних уличним
вирусом беснила. Ни један вакцинисани пас није оболео, за време надзора
од 18 месеци.
Године 1947. постала је превентивна вакцинација паса против
беснила законом обавезна. Производњу анималне вакцине по Хемпту
преузео је Ветеринарски завод у Земуну и она је трајала све до 1980.
године, када је практично искорењено урбано или псеће беснило у
Југославији. Због потребне производње великог броја доза анималне
вакцине, користиле су се не само овце, него и коњи инфицирани
вакциналним вирусом, од којих се добијала већа количина нервне
супстанце. На територији Војводине, некад највише зараженој беснилом,
почев од 1947. године вакцинисано је Хемптовом вакцином годишње
близу 200.000 паса и 1958. године није више било ни једног случаја
псећег беснила. Каснијих година било је појединачних случајева,
106

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

нарочито када је епизоотија беснила почела да се шири међу лисицама од
границе према Мађарској и Румунији, али су то увек били спорадични
случајеви и практично од 1958. године у Војводини нема беснила које се
ширило са пса на пса.
Податке о кретању беснила код нас сакупило је више аутора,
Дивљановић, Добренов, а нарочито Николић у Пастеровом заводу и
публиковани су у домаћој и у страној штампи (Николић М. Кретање
беснила у Југославији. Хигијена 1950; Nikolitsch M. Präventive antirabische
impfung der hunde. Die Kleinertierpraxis, 1965). На овом месту само
фрагментарно износим званичне податке о раширености беснила који
показују успех у превентивним мерама на нивоу Војводине, пре свега
вакцинацијом паса Хемптовом вакцином. Ђорђе Добренов, директор
Покрајинске ветеринарске управе за Војводину, наводи да је 1947. године
од око 200.000 паса вакцинисано 152.707, а тада је у Војводини радило
свега 80 ветеринара. Те године било је регистровано 163 бесне домаће
животиње са 66 паса, а било је петоро умрлих људи и 2202 вакцинисана
пацијента. Слично је било и 1948. а каснијих година број случајева
беснила јако је смањен и код животиња и код људи (Добренов Ђ. и сар.
Кретање беснила у Војводини од 1946. до 1963. године. Вет. гласник
1964).

7

5
4
3
2

0

0

0

umrlo qudi

6

1
0

1959

1957

1955

1953

1951

1949

180 163
160
160
140
106
120
96
100
80
65
37
60
29 23
29 23
40
20
4
0
1947

registrovano `ivotiwa

Slu~ajevi besnila u Vojvodini

Графикон 1. (стубићи - број бесних животиња; линија - умрло људи)

107

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 85. Детаљ рада М. Вранићa у Југ. вет. гласнику 1927, стр. 132. o
првој антирабичној вакцинацији животиња у Југославији
108

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Како је сузбијано беснило код паса, тако је било све мање случајева
и код људи. Последњи случај беснила код човека у Војводини био је
1964. године и то после низа од 9 година без случајева хуманог беснила, а
у Југославији последња два случаја била су 1980. на Косову и Метохији.
Тек од 1971. у Војводини, а касније и централној Србији беснило се
поново раширило, али са лисицама као вектором. Из тог разлога данас је
поново постало актуелно питање развоја вакцине против беснила и за
хуману и ветеринарску употребу, пошто је Хемптова престала да се
производи 1980. године за животиње, а 1983. и за људе.

Слика 86. Др Хемпт у старијим годинама,
из рада: Дивљановић Д. Др А. Хемпт - оснивач Пастеровог завода у
Новом Саду (1874-1943). Срп. архив 1976.

109

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 87. Прим. др Милан Николић и проф. др Штефан Винкле,
велики поштоваоци др Хемпта, снимак из 1960-тих

Прилог: Писмо проф. др Василија Миљковића (+2008), професора у
пензији Ветеринарског факултета у Београду.

СЕЋАЊЕ НА “ЦРЕПАЈСКУ БОЛЕСТ”
Пре пола века, почетком педесетих година минулог столећа био
сам асистент почетник на Клиници за породиљство Ветеринарског
факултета у Београду и слушао од старијих колега и професора о
погубној “Црепајској болести” крава изненада избилој крајем лета једне
од тих година на испаши око села Црепаје – јужни Банат. Неке од
оболелих крава биле су допремане на Ветеринарски факултет у Београд
и хоспитализоване на Клиници за бујатрику (унутрашње болести
папкара), чији је управник био поч. професор Урош Братановић. Моја
клиника за породиљство налазила се насупрот поменуте у непосредној
близини, тако да смо имали стални увид у стање хоспитализованих
крава, које су убрзо за неколико дана угињавале, после депресивног
стадијума са обилном саливацијом. После угињавања краве су отпремане
на сецирање у оближњи Институт за патологију чији је управник био
поч. проф. Богдан Јакшић, а упавник моје клинике био је такође поч.
проф. Новак Вареника. За живота, краве су биле смештене у бетонске
боксеве и непрекидно су махале главом лево-десно, тако да су образовале
мокри полукруг од сталне саливације, што је било карактеристично.
Сецирање лешева угинулих крава и узимање узорака мозгова ради
110

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

патохистолошке анализе на Негријева телашца обављао је у то доба
млади колега асистент Веселин – Веса Марковљев, сада одавно упокојен.
тада се само сумњало на опаку заразу беснило.
У то време, једног поподнева с јесени кад сам био дежурни
ветеринар на клиници, замолили су ме моји професори Урош Братановић
и Богдан Јакшић да им помогнем у биолошком огледу у циљу дијагнозе
обољења крава, тако што ћу узети крв од једне болесне краве и да је
убризгам у припремљену телад коју је обазбедио почив. Ранко Чалић,
тадашњи шеф ветеринарске службе у Министарству пољопривреде.
Одмах сам се одазвао и уз помоћ старог болничара чика Благоја, ратника
са Солунског фронта, и тад младог Новака Бацетића, такође болничара,
успео да узмем крв од краве из вене југуларис. Из предострожности и
због сумње на беснило, опремио сам себе и оба болничара заштитним
оделима, гуменом кецељом, чизмама и рукавицама. Чак сам чика Благоју
везао маску од газе на лице, јер се много бојао. Он је имао задатак да
стави крави носну брунду и изведе је из бокса, док је други болничар
штапом терао у салу за операције. Кад сам шупљом иглом после
компресије вене југуларке продро у вену, крава је истог трена поскочила у
вис и пала на бок са јаким дефансом. Успео сам лако да узмем крв у
велику бризгалицу запремине 200 милилитара. Краву смо вратили у бокс и
узету крв сам одмах убризгао једном телету 100 мл интравенски, а
другом телету 100 мл крви интрамускуларно. Телад су била одвојена у
посебним боксевима. После преношења крви ја и болничари смо
напустили бујатричку клинику, пошто смо претходно одбацили одело,
чизме и остали прибор. После 2-3 дана теле које је добило интравенску
инфузију крви било је здраво, док је друго теле које је добило крв
интрамускуларно оболело са типичним знацима саливације и депресије.
За 2-3 дана теле је угинуло и такође је сецирано на Институту за
патологију и опет је секцију урадио Веса Марковљев. Клиничка и
патолошка истраживања црепајских крава су потрајала месец - два
дана, са сумњом на беснило. За то време оболело је и угинуло више
десетина крава из истог стада које су биле на испаши око Црепаје. То су
биле домаће шарене краве приватних власника које је чувао и напасао
колективни кравар – чувар стада. Будући да су краве преко лета и јесени
ноћивале на паши, ветеринари су посумњали да су краве преко ноћи
уједале дивље животиње (лисице, глодари, текунице) и тако пренеле
заразу.
Кампања истраживања црепајске болести (1952. год.) имала је
фаталан завршетак. Млади асистент Веселин Марковљев на
Институту за патологију који је обављао сецирање оболелих крава из
Црепаје био је приморан да прими антирабичну вакцину и убрзо потом
оболео од Ландријеве парализе. Био је паралисан од кукова на доле
111

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

(моторичка и сензибилна парализа). Лечио се од парализе ногу у Београду
и Лондону дуго, али без успеха и умро је после много година парализован,
готово заборављен.
Убрзо после страдања црепајских крава од беснила, током
наредне зиме дијагностиковано је беснило код неколико мачака, које су
због тешког мацења биле донете на Клинику за породиљство овог
факултета и потицале су са територије Београда. На неким мачкама је
рађен и царски рез, који нису преживеле. Најчешће су угињавале један до
два дана после акушерског помагања. Због клиничких симптома депресије
и саливације оболелих мачака, у самом почетку се сумњало на беснило, па
су post mortem мачкама отсецане главе и слате у лабораторију на
анализу. Извештаји су били са налазом Негријевих телашаца у Амоновом
рогу, тј. позитивне на беснило. У прегледу и третирању оболелих мачака
које нису могле да се омаце и у прављењу sectio caesarea учествовао сам и
ја асистирајући доценту Петру Драчи. Из предострожности и
изражене сумње на беснило, од почетка сам користио хируршке
рукавице, маску преко лица и заштитну одећу. У то време владао је и
страх због парализе нашег асистента Весе Марковљева. Због страха смо
ја и доцент Драча одбили писмени налог управника наше клинике проф.
Новака Варенике да се вакцинишемо против беснила. Доцент Драча је
радио без рукавица, оперишући бесне мачке, иако је на длану једне руке
имао повелику посекотину од жилета. Живео је дуго у страху, али није
хтео да се вакцинише и доживео је 80 година.
Наредне 1953. године доцент Драча и ја смо позвани од једног
ветеринара из села у јужном Банату да видимо једну овцу под сумњом на
беснило. Овца је показивала јаку саливацију, узнемиреност и јако
изражене знаке сатиријазе (појачаног полног нагона). Два дана касније
овца је угинула и њен мозак је био достављен на анализу и налаз
лабораторије је био позитиван на беснило.

_________________________________
У коментару на сећања професора Миљковића може се закључити
да је беснило пренето крвљу оболеле краве при мускуларној инокулацији.
Опис карактеристичних симптома код оболелих крава и процедуре
вршене на њима на Ветринарском факултету у Београду, због своје
интересантности заслужују да се објаве. Међутим, овде описани, код нас
можда најтежи случај компликација код антирабичне вакцинације, много
је допринео страху од Хемптове вакцине. Док су се нaпр. у Бугарској
једно време пре увођења Хемптове вакцине, парализе дешавале на сваких
200 вакцинисаних, код Хемптове вакцине ова компликација била је
изузетно ретка. Међутим, други професор Ветеринарског факултета у
112

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Београду, Драгутин Ерцеговац, водио је праву псеудонаучну пропаганду
против постекспозиционе вакцинације уопште. Он је објавио више радова
у “Ветеринарском гласнику” тврдећи да вакцина дата после експозиције
беснилу, више нема никаквог заштитног ефекта. Тиме је побијао и самог
Пастера и целу светску научну јавност. Данас је јасно да је
постекспозициони третман штитио пацијенте, не само индукцијом
вакциналних антитела, него и интерферона. У то време велике заслуге за
очување Пастеровог завода и његове функције имао је прим. др Милан
Николић, који је са Ерцеговцем водио полемику преко стручне и јавне
штампе. У књизи др Николића о беснилу, налази се много описа
клиничких случајева и код људи и код животиња, сличних тексту проф.
Миљковића.

Слика 88. Пропратно писмо проф. др Василија Миљковића уз текст о
беснилу крава
113

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

На крају, могу се резимирати званични подаци Пастеровог завода у
Новом Саду о примени Хемптове вакцине у Југославији. Од 1927 до 1981.
године вакцинисано је 364.574 пацијента од којих је 307 умрло, па укупни
леталитет Хемптове методе износи 0,08%, што је међу најуспешнијим у
свету. Код вакцинисаних било је 35 случајева парализа (0,009%) од којих
је 28 оздравило, а њих 7 је умрло. И ови подаци, који су такође најбољи у
свету, уједно показују са каквим се тешкоћама у профилакси беснила
борио др Хемпт. У истом периоду, у Југославији је од беснила умрло 414
невакцинисаних људи. Такође је у том периоду регистровано 21.469
бесних животиња, ранијих година највише паса, а каснијих лисица. У овој
статистици недостају подаци за године Другог светског рата, а и подаци о
броју бесних животиња, као уосталом и данас, су само оријентациони, јер
ранијих година све до 1952. беснило код дивљих животиња није званично
ни пријављивано (Добренов Ђ).
Уместо закључка, који би са моје стране можда био пристрасан, јер
сам добро упознао дело др Хемпта и неке чланове његове породице,
наводим речи Д. Дивљановића из Српског архива за целокупно лекарство
1976. године: "То би био, на жалост укратко, животни пут нашег
заслужног лекара др А. Хемпта, човека рођеног за лабораторијски рад,
великог хуманисте, племенитог и једноставног човека. Колико је он био
добар човек најбоље сведочи чињеница да је његова ординација увек била
пуна пацијената, али њен биланс је био увек негативан. Доктор није могао
ни бити, какав је био, болећива срца и човекољубац, успешан практичар.
Он је великом броју пацијената своје лекарске услуге чинио бесплатно. А
није му било ни мало лако. И сам је имао велику породицу (жену и
осморо деце), али он није могао бити другачији. Болела га је туђа беда и
невоља."

Литература
1. Bahri F, еt al. Neurological complications in adults following rabies
vaccine prepared from animal brains. Presse Med. 1996, 23;25(10):491-3.
2. Дивљановић Д. Др А. Хемпт - оснивач Пастеровог завода у Новом
Саду (1874-1943). Срп. архив 1976, 104(2):171-173.
3. Добренов Ђ. и сар. Кретање беснила у Војводини од 1946. до 1963.
године. Вет. гласник 1964, 18(8):777-784
4. Ћорић Р. Нервне компликације код антирабичног лечења. Срп. архив
1955, 7-8: 849-853.

114

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

5. Енгелман Е. Предлог за Пре- и постинфекционално цепљење паса као
и куративно цепљење осталих домаћих корисних животиња против
беснила у подручју сремске области. Југ. вет. гласник 1927, 7(10): 148.
6. Госпавић Ј, Миловановић Д, Антонијевић М, Ерцеговац Д.
Мијелитиси као компликација антирабичне вакцинације. Срп. архив
1963, 91(2): 141-148.
7. Хемпт А. Борба против беснила у Југославији и развитак нашег
домаћег антирабичног поступка. Срп. архив 1931, 33(3): 234-246.
8. Hempt A. Ueber eine karbolisierte antirabische Aether-Vaccine und ihren
Schutzwert bei Mensch und Tier. Behringwerk-Mitteilungen/Heft 9, 1938,
1-60.
9. Hempt A. Sur une methode rapide de traitement antirabique. Annales de
l’Institut Pasteur 1925, 39(7): 632-640.
10. Кенда И. Покушај сузбијања беснила превентивним цепљењем паса
фенолизиваном етер-вакцином. Архив Министарства пољопривреде
1937, 4(7): 3-10.
11. Косановић-Ћетковић Д, Костић А. Случај менингоенцефалитиса после
антирабичне вакцинације. Војносанит. Прегл. 1961, 18(5): 481-482.
12. Lafrenz M. Complications after antirabies treatment using the Hemptvaccine. Z Gesamte Inn Med. 1975 Jun 15;30(12):419-23.
13. Lalosevic D. Historical review and current status of rabies prophylaxis in
Yugoslavia. WHO Conference on Oral Immunization of Foxes Agains
Rabies in Central and Eastern Europe, Portorož, 8-9. XI 1996, pp. 53-60.
14. Lalosevic D. Historical review and current status of rabies prophylaxis in
Yugoslavia., In Lalosevic D, ed. Selected Papers on Rabies Prophylaxis,
Novi Sad, 1996, 11-18.
15. Lalosevic D. Rabies prophylaxis in Yugoslavia. International Rabies
Meeting, Paris 1997, Abstract 6.16.
16. Lalošević D. Boravak Dr Adolfa Hempta u Parizu 1925. godine Med Pregl
1998; LI Suppl. 1 : 61-63.
17. Lalosevic D. Spreading of rabies on the south of Europe. Rabies Bull Eur
2001, 2: 43.
18. Лалошевић Д. Осамдесет година Пастеровог завода у Новом Саду и
100 година научне профилаксе беснила у Србији. Мед. Прегл. 2001,
(супл. 1): 7-22.
19. Lalošević D, Lalošević V, Jovanović V. Besnilo u Vojvodini. Zarazna i
parazitarna oboljenja ljudi i životinja u Vojvodini, zbornik radova, Matica
srpska, 2003, 255-261.
20. Lalošević D, Lalošević V, Sarić M, i sar. Smrtni slučaj tokom
postekspozicione vakcinacije protiv besnila obolelog od Parkinsonove
bolesti. Med Pregl 2004,57(9-10): 487-492.

115

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

21. Lalošević D, Lalošević V, Sarić M. et al. Neurologic complications after
cell culture rabies vaccines-case report. 3rd Congres of European Society
for Emmerging Infections, Alfort 17-20. X 2004. p. 107.
22. Lalošević D., Lalošević V., Lazarević-Ivanc Lj., Knežević I. BHK-21 Cell
Culture Rabies Vaccine: Immunogenicity of a Candidate Vaccine for
Humans. In: Dodet B, Fooks AR, Müller T, Tordo N, and the Scientific &
Technical Department of the OIE (eds): Towards the Elimination of Rabies
in Eurasia. Dev Biol. Basel, Karger, 2008, vol 131, pp 421-429.
23. McElhinney LM, Marston D, Johnson N, Black C, Matouch O, Lalosevic
D, Stankov S, Must K, Smreczak M, Zmudzinski JF, Botvinkin A, Aylan
O, Vanek E, Cliquet F, Muller T, Fooks AR. Molecular epidemiology of
rabies viruses in Europe. Dev Biol (Basel) 2006, 125, pp. 17-28.
24. Милошевић М, Бојовић О. Два случаја беснила. Срп. архив 1930, 6:
439-443.
25. Николић М. Кретање беснила у Југославији. Хигијена 1950, (5-6): 571582.
26. Николић М. Беснило код човека и животиња. Пастеров завод, Нови
Сад, 1955, 1-539.
27. Nikolitsch M. Präventive antirabische impfung der hunde. Die
Kleinertierpraxis, 1965, 10 (7): 193-196.
28. Nyerges G, Jaszovszky S, Pintér A, Hompó Z. The encephalitogenicity of
the Hempt vaccine. Dev Biol Stand. 1977;34:165-8
29. Schneider LG, Cox JH. Bat Lyssaviruses in Europe. In Lyssaviruses, eds.
Rupprecht CE, Dietzschold B, Koprowski H., Springer-Verlag Berlin,
Heidelberg 1994, p. 208.
30. Вранић М. Пре- и постинфекционално вакцинисање животиња против
lyssae. Југ. вет. гласник 1927, 7(10): 129-134.

116

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Прилог из Службеног гласника Републике Србије (без фотографија):

117

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Поговор
Историја проучавања и борбе против беснила сеже 4000 година
уназад. Од античке медицине било је познато да се беснило на човека
преноси уједом бесног пса (Hydrophobia symptomatica ex morsu Canis
rabidi). Оснивач вакцинације, Едвард Џенер, “лечио” је оболеле од
беснила потапањем у хладну воду. Тек од Луја Пастера развила се
микробиологија уопште, а посебно рабиологија и вакцинација људи
против беснила. Међу бројним усавршавањима Пастерове вакцине,
Хемптова вакцина била је најбоља и најдуже трајала, од 1925. године у
Новом Саду, у Краљевини СХС, до 1989. у Мађарској. Примењивала се
још и у Немачкој, Аустрији, Чехословачкој, Бугарској, Румунији, а
извозила се из Пастеровог завода у Новом Саду и у неке земље Африке.
Др Хемпт је рођен у Новом Саду 1874, одрастао у Сарајеву,
медицину студирао у Минхену и Грацу, радио као војни лекар у
Гросенцерсдорфу код Беча, као општински лекар у Лукавцу код Тузле,
био командант војне болнице у Трсту, а 1922. године постављен је за
директора Пастеровог завода у Новом Саду, где је и умро 1943. године.
Његово име и име Пастеровог завода у Новом Саду били су познати
широм света. Од свих новосадских лекара до данас, једино др Хемпт
представља познато име у светској историји медицине.
О др Хемпту и његовој вакцини опширније су писали др Милан
Николић, др Мирослав Петровић и др Драгољуб Дивљановић. Циљ ове
монографије био је да о др Хемпту прикаже досада непознате или раније
нетачно приказане податке, а њега да прикаже у светлу материјалних
чињеница. Много материјала за сада није обрађено или преведено на
српски. Можда ће једнога дана ова грађа бити сређена и публикована.
Међутим, оно што нам је сада на располагању, приказује др Хемпта као
научника чији би индекс научне компетенције, мерен данашњим
критеријумима, био изузетно висок. Сачувана Хемптова писма из
двадесетих и тридесетих година 20. века, приказују га као вредног и
педантног научника, доброг шефа својим сарадницима, учитеља многих
светских рабиолога, а такође и као племенитог и породичног човека.
Проглашењем Пастеровог завода у Новом Саду за споменик
културе и давањем назива улице где је била његова кућа, име др Хемпта
остаће трајно сачувано као добротвора нашег народа.
______________________________

118

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Слика 89. Др Адолф Хемпт у време конференције о беснилу у
Паризу 1927. године

119

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

Dr Adolf Hempt
and foundation of Pasteur Institute in Novi Sad
by
Dušan Lalošević, MD, Ph.D.
____________________________________________________________________________________________

Summary
Rabies prophylaxis has 4000 years long history. From Old Century
medicine we have knowledge that rabies was transmitted by dog’s bite
(Hydrofobia simptomatica ex morsu Canis rabidi). Edward Jener, who has
established first immunization with vaccinia against variola, used bath in cold
water for human rabies therapy. From the Louis Pasteur time, general
microbiology and especially rabiology, were developed and human rabies
vaccination started. Although numerous modifications of Pasteur’s treatment
were made, vaccine prepared by Dr Adolf Hempt was the most successful and
it was accepted in all central European countries, like Germany, Austria,
Hungary, Czechoslovakia, Romania, Bulgaria and Yugoslavia. Hempt’s
vaccine has had longest use, from 1925 in Yugoslavia, to 1989 year in
Hungary.
Dr Adolf Hempt was born in 1874 y. in Novi Sad, in former
Austrian/Hungarian Monarchy, today Serbia, Yugoslavia. He graduated
medicine in Gratz, worked as military doctor in Grossencersdorf near Vienna,
after that in Lukavac in Bosnia, as a community doctor. During First World
War he was commander of military hospital in Trieste. In 1921, he arrived to
Novi Sad, and became founder and director of Pasteur Institute.
In 1925 Dr Hempt introduced new modification of animal brain derived
rabies vaccine, completely inactivated and delipidized with ether and phenol.
He introduced short time procedure for vaccination scheme, which was used
only 6 days. Pasteur treatment was given up to 21 days, started with small
amount and finished with large quantities of live virus vaccine. Hempt was
standardize rabies vaccination with safety and better quality rabies vaccine,
with higher immunogenicity and without myelin after ether treatment, which
was causal agent of neuroparalytic complication after rabies vaccination.
At Pasteur Institute in Novi Sad, dr Hempt organized manufactured rabies
vaccine production with semiautomatic machines for preparation emulsion of
infected animals’ brains. After that, glass ampoules were filled in sterile
conditions. At that time, his work and this installation for vaccine production
was very interesting, and many doctors from all over the world, came to
Pasteur Institute in Novi Sad, to learn about Hempt’s technology.
Dr Hempt died in 1943 year. Today, Pasteur Institute in Novi Sad is
cultural monument and museum dedicated to dr Hempt and his successor dr
Milan Nikolic, famous rabiologist, too.
120

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com

CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске Novi Sad
616.98:578.824]:929 Hempt A.
616.98-08:578.824]:615.371(497.1)
616.98-08:578.824]:061.22(497.113 Novi Sad)(091)

LALO[
LALO[EVI],
EVI], Du{
Du{an
Dr Adolf Hempt i osnivawe Pasterovog zavoda u Novom Sadu
/ Du{an Lalo{evi}. - Novi Sad : Medicinski fakultet : Nau~no
dru{tvo za istoriju zdravstvene kulture Vojvodine : Dru{tvo
za popularizaciju nauke, 2008 (Novi Sad : Mala kwiga). 120 str. : ilustr. ; 22 cm
Tira` 200. - Bibliografija uz svako poglavqe. - Summary.
ISBN 978-86-7197-283-3
a) Pasterov zavod - Novi Sad - Istorija b) Besnilo Prevencija - Vakcina - Jugoslavija c) Hempt, Adolf
(1874-1943)

COBISS.SR-ID 229978631

Created by Neevia Document Converter trial version http://www.neevia.com
Created by Neevia Document Converter trial version