You are on page 1of 8

о развоју релације кућа-град .........

Урбанизација је процес развоја града који се очитава кроз демографско,


функционално и просторно-физичко преобликовање простора,1 односно кроз
редистрибуцију простора, садржаја и популације. Урбанизација подразумева у просторно-
физичком смислу згушњавање, концентрацију, компактизацију и централизацију, у
функционалном подразумева интензивирање, атракцију и мешање, а у демографском
смислу друштвену реорганизацију. Дакле, процес урбанизације је последица
квалитативних преображаја начина живота његових становника, када се град истиче
специфичним карактером и одликује израженим идентитетом.
Развој града пратимо кроз различите облике процеса урбанизације, од
субурбанизације и деурбанизације, преко реурбанизације, до метрополитенизације и
глобализације који трансформишу и развијају урбану форму, како у културно-историјском,
тако и у морфо-генеричком смислу.
Сврха није временско разграничење периода развоја града, већ разликовање
развојних процеса, како би се могао што прецизније дефинисати временски, друштвени и
просторни контекст трансформације концепта породичне куће. Значајни су само они
кључни тренуци у процеси урбанизације кроз које се препознаје развој урбаног становања
и који најбоље презентују живот и структуру породичне урбане куће као елемента урбаног
ткива. Из тог разлога, ослонили смо се на поделу коју Костоф (Kostoff, Spiro (1991) The City
Shaped: Urban Patterns and Meaning Through History, London: Thames&Hudson;) користи у
књизи Обликовање града, концентришући се на релевантне карактеристике кључних
периода значајних за развој града и друштва, а кроз прединдустријски, индустријски и
постиндустријски град.2

Прединдустријски град базира се на обрасцу средњевековног града, правилне и


неправилне урбане матрице. Ограђен зидом као физички, функционално и политички
аутономна структура, настао на феудалним принципима уређења, средњевековни град
чини фрагментарна подела садржаја на палату феуда, црквени и централни кварт и више
типичних трговинско-занатских квартова. Раздвојени делови града, у зависности од
културно-историјског порекла, представљају острва која се развијају изнутра, ширећи се по
потреби и у односу на централни кварт. Њихове урбане структуре се преплићу и
међусобно интегришу обликујући улице као израз потребе за кретањем или

1
« Урбанизација је процес којим рурална подручја повећаном концентрацијом становништва бивају
трансформисана у урбана посредством промена у структури, функцији и друштвеној организацији. То је
процес који се посматра у односу на просторне, економске, политичке и друштвено-културне промене. » Види
Пушић, Љ (1997) Град, друштво, простор : Социологија града, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства;
2
Подела је се базира на преломним тренуцима развоја града који кључно зависе од политичких, економских,
друштвених и технолошких промена, и преузета је из књиге Обликовање града Спиро Костофа. Опширније
види: Kostof, Spiro (1991) The City Shaped; Urban Patterns and Meanings through History, London: Thames and
Hudson; Introduction part, Periods and Categories, pp.26-29. Са становиште савремених урбаних процеса,
прецизан хронолошки развој града није кључан, како друштвени, економски и културни контексти нису
упоредиви. Са друге стране, кућа као физичка структура биће темељније испитана кроз историјску анализу како
је њена физичка трајност оставила трагове идентитета у животу савременог човека.
превазилажењем препреке.3 Урбану структуру типичног трговинско-занатског кварта чине
породичне куће које у себи сажимају стамбени и радни простор дефинишући урбану
форму као хомогену просторну и хетерогену наменску структуру која подстиче друштвену
активност суседства. Овако обликован град, представља нуклеус развоја савременог
урбаног живота.
Породични и свакодневни живот одвијао се у оквиру квартова под окриљем гилде4.
Основна јединица овакве заједнице је породица која обухвата не само крвну родбину него
и раднике у занатској радионици и кућну послугу као чланове породице у ширем смислу.5
Сви чланови живе заједно делећи све од послова, преко трпезе и тренутака доколице, до
ноћних одаја. Друштвена организација живота огледа се у интеграцији рада и становања, а
самим тим у повезивању приватне и јавне сфере живота. Комплексности његовог
друштвеног уређења и сложености међуљудских односа доприноси квартовска
фрагментација где центар града представља место сусрета, размене информација и
добара, и жариште јавног живота.

Слика 2 – свакодневни живот у прединдустријском граду


Процес урбанизације средњевековног града, такозвани први циклус урбанизације
који траја још од старог века, одвија се постепено, кроз прогушћавање, компактизацију и
интензивирање градске структуре темпом који зависи од степена развоја различитих
сектора града. Промоција урбаног начина живота и неговање куће као места породичног

3
Урбана текстура средњевековног града била одређена двојако. Градови који су остали из римских дана
задржавају четвороугаони систем парцелације и блоковске поделе која се морфолошки прилагођавала и
модификовала, док су градови настали из села били прилагођени топографији. Органско планирање креће се
од потребе до потребе, од прилике до прилике, кроз прилагођавање до кохерентне и комплексне структуре.
4
« Гилда је врста патријархалне породице, која у свом проширеном домаћинству сама одржава ред,
кажњавајући новчано мање преступе против братства. » Види: Мамфорд, Луис (2001) Град у историји, Београд:
BookMarоso;
5
Добар опис средњевековног начина породичног свакодневног живота опширније се може проћитати код:
Мамфорд, Луис (2001) Град у историји, Београд: BookMarоso; стр.299-305;
становања и рада, основне су вредности средњевековног града које је потребно
интерпретирати кроз савремени оквир урбане регенерације градског центра.

Индустријска урбанизација, коју прати пораст производње и миграција


становништва село-град почиње крајем 18. и почетком 19. века са развојем индустрије
капиталистичког уређења друштва. Квалитет локације у граду мери се висином прихода.
Потрага за најисплативијом наменом и локацијом депласира претходан концепт уређеног
града мешовитих структура, доводећи до сегрегације функција и потискивања
непрофитабилних садржаја из центра града. Капитал се концентрише у центрима градова
који постају места производње, али и места становања радног становништва који тражи
пребивалиште у близини производње. Долази до наглог згушњавања радног становништва
у центрима градова у близини производње, до погушћавања и компактизације, те се
услови квалитетног живота нагло погоршавају како у смислу густине насељености, тако и у
смислу инфраструктуре и загађења.
Са друге стране, платежно способно становништво напушта центар града одлазећи
у рубне зоне града или пак у издвојене квартове у потрази за бољим условима живота.
Резултат овакве промене, чији корени леже у индустријском начину производње, доводе
до класног раслојавања и територијалне сегрегације урбаног становништва. Тенденција
кретања становништва из центра у рубне делове града, процес субурбанизације и
истовремена деградација урбаног центра трансформишу улогу стамбеног простора у
укупној структури града и мењају начин урбаног живота.6
Породични живот одваја се од свакодневног, те се приватна сфера живота затвара
у унутрашњост стамбеног простора. Како породица није више и производна јединица, она
се осипа и своди на свој елементарни облик, нуклеарну породицу. Формиран је вакум
између приватног стамбеног и јавног градског простора.
Висока вредност градског грађевинског земљишта и ниска економске могућности
радног становништва онемогућавају развој породичне куће у граду. Породична кућа се
повлачи у периферне зоне отварајући простор за развој колективног урбаног становања.
Истовремено са овим процесом, индустријализација мења начин градње, норма и
стандард постају синоними напретка, те се и просторна структура градске куће типизује
обликујући круту матрицу затвореног блока, у почетку хомогеног карактера, а касније
хетерогеног карактера. 7 Структура блока у себи садржи потенцијал сажимања великог
дијапазона животних активности, како у смислу задовољења интимно-породичног, тако и
свакодневног живота, те замењује суседство средњевековног града.

6
Децентрализација и субурбанизације су процеси резиденцијалне сегрегације у смислу издвајања оквира за
богатије становништво у потрази за бољим условима живота, а под утицајем промењених и деградираних
услова живота у градском центру. Субурбанизација је процес фомирања тзв. урбане полипе, који делују на
смањење урбаних квалитета живота и последично утичу на опадање урбанитета града. Са друге стране, како је
субурбанизацијом задовољен само један облик урбаног живота, односно становање то су све остале потребе
становништва сведене на минимум. Културно овај процес деградира стамбени простор сводећи га на кућу и
укидајући вредности јавног стамбеног простора. Види: Castex, Jean, Depaule, Jean-Charles, Panerai, Philippe (1980)
Formes urbaines: de l’ilot a la barre, Paris: Bordas; превод Урбане форме, Београд: ГК; део 2. Лондон: Вртни
градови;
7
Опширније види: Castex, Jean, Depaule, Jean-Charles, Panerai, Philippe (1980) Formes urbaines: de l’ilot a la barre,
Paris: Bordas; превод Урбане форме, Београд: ГК; део 1. Османов Париз; део 3. Проширење Амстердама;
Слика 3 – свакодневни живот у индустријском граду

Процес индустријске урбанизације, такозвани други циклус урбанизације, одвија се


кроз брзу и агресивну експанзију града, кроз његово прогушћавање и компактизацију,
интензивирање градске структуре до мере максималног просторног капацитета. Нови
економски и друштвени поредак мења урбани начин живота поларизујући функције
становања и рада и раслојавајући урбано становништво. У почетку, на микро плану, на
нивоу структуре куће кроз ренесансни модел палате 16. века, лондонски и холандски
модел урбане куће 17. и 18. века, или најизраженије кроз париски модел мешовите куће
(Maison Mixte) 18. века, а касније територијално, на урбаном нивоу кроз сегрегацију вишег
сталежа у предграђа у 19. и почетком 20. века. Стил живота, такозване мешовите куће
париског модела или пак лондонске и амстердамске куће у низу, добра је основа и
вредност индустријског града које је заједно са урбаним блоком амстердамског модела
потребно интерпретирати кроз савремени оквир урбане регенерације градског центра.

Почетком 20. века кроз развој моторизације додатно се убрзава експанзија града и
субурбанизација.8 Раслојавање становништва и територијално раздвајање градских
функција бива додатно унапређено кроз Атинску повељу која дели градске функције на
становање, рад, саобраћај и рекреацију представљајући могуће разрешење нагомиланих
проблема града. Тенденције модерног града воде интензивирању специјализације
градског ткива где у центру града, са високом концентрацијом изграђеног ткива, са
еколошки нарушеним природним балансом и опалим вредностима становања, цвета
специјализован и високо профитабилан капиталистички град који у Америци води
такозваном процесу „облакодеризације9“.

8
Процес урбанизације уобличен је и обликовно дефинисан под утицајем различитих концепата Вртног и
Индустријског града у којима се решава проблем бујања града и проблем евидентне угрожености квалитета
живота животне средине. Види: Перовић, М. (1997) Историја модерне архитектуре, Књига 1, Београд: АФ;
9
Појам облакодеризације наведен је и описан у књузи Пушић, Љ. (1997) Град, друштво, простор : Социологија
града, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства;
Развој града прате технолошке промене процеса производње, нагли развој
моторизације, развој телекомуникационих система и развој терцијарног сектора трговине
и услуга. Технолошки развој прати смањење броја запослених и повећање просторних
потреба производње. Како је становништво моторизовано и већ на периферији града то се
и производња заједно са трговином, услугама и осталим сервисима измешта у периферне
и ван градске зоне приближавајући се флуентном становништву. Центар града бива
напуштен и девастиран. Стамбени квартови у центрима су инфраструктурно неадекватни,
загађени и донедавном пренасељеношћу деградирани, те у њима остаје само
становништво које, из економских, друштвених и социјалних разлога, не може да мигрира
на периферију. Последица оваквог развоја града је формирање урбаних сламова и
одумирање урбаног живота градског центра. Фрагментација свакодневног живота у
просторном и временском смислу укида живот централних зона, а интеракцију своди на
просторни вакум кретања између рада, становања, трговине и рекреације.
Урбано породично становање у овом периоду нема своје теоретско упориште, те се
своди на појединачне примере приватне иницијативе о којима ће бити речи у делу о
породичној кући. Свака даља анализа становања није у складу истраживањем породичне
урбане куће, с обзиром да се становање доминантно развијало само на периферији града
и кроз веће урбане подухвате вишепородичног становања. Ипак добро је нагласити
вредности које је произвео развој урбаног становања у првој половини 20. века. То су пре
свега успостављање егзистенцијалних норми у пројектовању, анализа начина одвијања
живота у стану, степеновање друштвених сфера кроз просторне оквире, као и отвореност
унутрашње структуре стана који су од пресудног значаја за развој савремене мисли о
начину становања, па их је потребно уградити у процес трансформације концепта
становања у процесу урбане регенерације.

Слика 4 –концепција свакодневног живота прве половине 20. века


Трећи циклус урбанизације обојен је процесима субурбанизације становништва и
опште деурбанизације градског средишта кроз дисперзију свих градских функција. Овај
процес кроз вртоглави развој моторизације води град у фазу метрополитенизације,
односно стварања агломерација и конурбација.10
У деценијама средине 20. века као последица развоја телекомуникација опада ниво
друштвене интеракције становништва коме је омогућено затварање у оквире приватног
живота куће. Субурбанизација је на свом врхунцу те почињу да се осећају и први знаци
замора културно осиромашеног становништва чији је свакодневни живот сведен на рад,
становање, рекреацију и кретање. Неједнак развој градских сектора и неометан раст града
доводе до просторног, друштвеног и културног дисбаланса у коме урбани живот губи
сложеност и своди се на обављање стандардних активности свакодневног живота.

Средина 20. века из корена мења однос према свакодневном животу и урбаној
стварности уопште. Као реакција на политички фаворизовану друштвену организацију
живота, јавља се читав низ покрета за ослобођење индивидуе. Феминизам, покрети
етничких и културно запостављених мањина, као и геј покрети указују на унутрашње
проблеме привидно идеалне слике субурбаног породичног и свакодневног живота
смештајући у тежиште проблем неконтролисаног процеса урбанизације. Истовремено се
развијају и снажни покрети за очување животне средине који такође проблем виде у
експанзији града и заузимању природног окружења, у индустријализацији која води
загађењу и трајном нарушавању природног екосистема свођењем природних ресурса на
минимум. На крају, као последица ратних разарања развијају се друштва за очување и
ревитализацију наслеђеног ткива и градског амбијента. Расте вредност изграђене форме
града, уз истовремени развој другачијег, обазривијег односа према постојећим урбаним
структурама градског центра.
Сви заједно, сваки на свој начин, у економском, друштвеном, еколошком и
културном смислу, ови покрети осуђују све облике агресивне урбанизације укључујући и
субурбанизацију, децентрализацију и метрополитенизацију. Појава одрживог развоја као
процеса који треба да обједини све тежње освешћеног човека улази на велика врата
окривљујући урбанизацију и град за све еколошке, социјалне, економске и културне
недаће савремене глобалне цивилизације.

Нова масовно развијена и еманципована средња класа настала као резултат


технологизације и отварања нових могућности образовања и професионалне
специјализације кроз спонтани процес џентрификације иницира повратак живота у
градски центар и отвара врата новом урбаном поретку у коме су сви сектори свакодневног
живота међусобно прожети. У потрази за сублимацијом субурбаних квалитета становања и
урбаног стила живота на сцену се поново враћа урбана породична кућа која кроз

10
Агломерација подразумева образовање просторних и функционалних структура као гроздова око центра
града који су од њега зависни и са њим чине целовит систем. Конурбација представља усложњену
агломерацију при чему се гроздасте структуре међусобно спајају а природно окружење нестаје. Долази до
функционалне специјализације конурбација при чему све гравитирају ка изворном средишту као центру града.
Види: Пушић, Љ (1997) Град, друштво, простор : Социологија града, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства;
просторни, функционални и културни потенцијал има могућност да се развија као
квалитетна опција субурбаној кући.

Постиндустријски град у ери технологизације и компјутеризације, уз пробуђену


друштвену, културну и еколошку свест становништва, у последњим деценијама 20. века
иницира процес реурбанизације и рецентрализације11 у светлу новог одрживог развоја
градова. У четвртом циклусу урбанизације, терцијарне делатности запоседају град као
најпрофитабилније, и оне за чије је функционисање неопходна урбана концентрација и
свакодневна комуникација. Напуштени индустријски погони отварају просторни и
еколошки потенцијал за развој урбаног живота, уз реалну могућност побољшања
еколошких услова живота у граду, те се кроз процес реурбанизације, као реверзибилан
процес субурбанизацији, поново иницира враћање људског ресурса у град као покретача
новог урбаног живота. Високо професионални послови који се базирају на личним
контактима и размени информација бивају поново враћени у центар града. Висок стандард
градског становништва, као и развој технологије омогућавају обнову инфраструктурно
осиромашеног и загађеног градског центра. Локална управа прибегава поступцима
ревитализације и реконструкције центра градова под слоганом урбане обнове и
регенерације.
Паралелно са процесом реурбанизације и рецентрализације урбаног живота, под
утицајем вртоглавог развоја компјутеризације, развија се процес глобализације који
доводи локални и глобални развој града у нов међусобни однос. Долази до глобалне
размене информације, те комуникациони простор превазилази физички. Интеракција
људи развија паралелан систем хоризонталног развоја који је независтан од времена и
места у оном традиционалном смислу. Мобилност становништва омогућава људима да
живе отвореније у динамичком процесу перманентног прилагођавања. Глобализација
улази у све поре друштвене организације развијајући индивидуализам који води
аутономизацији личности. Иако без директних просторних консеквенци развоја града и
друштва утиче на стил живота становника и последично на урбану свакодневицу.

11
« During the 1980s there was a significant degree of recentralisation in manz northern European cities, with nearlz
half of all core cities gaining population. » Види Cheshire, Paul (1995) A New Phase of Urban Development in Western
Europe? The Evidence for the 1980s, Urban Studies, Vol.32, no.7, 1045-1063; Рецентриализација као четврти талас
урбанизације је процес повратка у градски центар и поновне концентрација и интензификације живота у
граду.
Слика 5 – концепција свакодневног живота почетка 21. века

Средњевековни град доноси искуство интеграције стамбеног и радног простора,


индустријализација 19. века доприноси позитивним искуством типске структуре
хетерогеног градског блока, почетак 20. века доприноси кроз стандардизацију стамбеног
простора, половина 20. века кроз пробуђену свест о очувању природне и наслеђене
средине, и индивидуализацију личности у односу на заједницу којој припада, а последње
деценије 20. века кроз одржив развој. Искуства историјског развоја града говоре у прилог
потреби да се урбана регенерација, као вид одрживог развоја интегрише на свим нивоима
урбане структуре, од града, преко кварта и суседства, до блока и породичне куће.
Искуство показује да само град у коме се интегрално развија сфера становања,
рада, рекреација, саобраћаја и културе има шансе да оствари одрживу форму. У том
смислу, урбана регенерације сагледавајући искуства развоја града тежи да негује
хетерогену садржинску и хомогену просторну урбану структуру која обезбеђује висок ниво
атрактивности, негује наслеђену структуру и обезбеђује идентитет града кроз развој
људског ресурса као покретача одрживости живота града.

Из претходног текста може да се закључи да је урбана регенерација део процеса


урбанизације настала као реакција на развој града који не респектује основне постулате
одрживог развоја и угрожава како просторни карактер наслеђеног ткива града, тако и
идентитет урбане заједнице. Урбана регенерација даје одговор на проблем:
- девастиране наслеђене структуре градског центра и губитак његовог урбанитета,
- енвиронменталне кризе подстакнуте осиромашењем природних ресурса,
- убрзане глобализације која води хомогенизацији локалних култура и последично
доводи до нестајања специфичног карактера урбаног амбијента,
- технолошког бума који није подржан брзином развоја друштвене и културне
свести урбаног становника,
- развоја потрошачке културе и тржишне економије орјентисане ка краткорочном
профиту без дуготрајног развојног плана.