You are on page 1of 1

Drugačija pesma

Nije namerno to što ponekad gasim nade drugima
Niti što sam ponekad oštra bez većeg razloga
Čovek ima pravo da namerno samo sebe povređuje
A obavezu da druge voli bezuslovno i svim sobom
Mnogo toga sam htela da uradim
I mnogo toga sam htela da postignem
I išla ka tome dok nisam naišla na preveliku branu
A ta brana ima ime, godine i diše
Dok se ova pesma sama od sebe piše,
Ja sebi i ne verujem više
Da li je napolju dan ili noć, nisam sigurna
Iako je dva minuta do osam sati uveče
Šta je stvarnost, a šta iluzija, ja zaista predstavu nemam
Ova pesma je mnogo drugačija od prethodnih,
Koje su bile kitnjastije, obojene, izvučene iz
Najdubljih delova ličnog svemira mlade duše
Uvek se vraćam tim romantičnim stvarima
Toj melanholiji, toj predaji neznanom
I samo me vuče
Ne smišljam ove stihove ja – ja ih samo prenosim
Čovek je obično podeljen na dva dela –
Ja sam podeljena na onoliko delova
Koliko ova pesma ima stihova,
Koliko ovaj papir ima redova
Retko kada postoji red u mojim pesmama,
Jer retko kada u meni ima reda
U isto vreme srce mi je prepuno mladalačke snage
A smeđa divlja kosa je zapravo seda
Uronim tako u svoje reči kao u bistru vodu
Iako reči nisu nimalo bistre
U tim je rečima mnogo mutnih boja
Kao što je mutna glava moja
I mnogo toga sam htela da postignem
I išla ka tome dok nisam naišla na preveliku branu
A ta brana ima ime, godine i diše –
Zove se Damjana i ovu pesmu piše.