You are on page 1of 38

SAVREMENA ARHITEKTURA

EKLEKTICIZAM
Snazan razvoj prirodnih nauka, steceno iskustvo u prakticnom radu, sve veca potraznja robe I sirovina, razmah
I uspeh manufakture, poboljsanje saobracaja alati pokretani ljudskom snagom su dotrajali I trebalo ih je
zameniti pogonskom snagom parni pogon ubrzava I povecava proizvodnju, a proizvedena roba izaziva
pomeranje ekonomskih I socijalnih odnosa u drustvu. Patent parnog kotla proistekao je 1800.godine.
Novi vestacki gradjevinski materijal, kao cement raznih vrsta, gvozdje, zatim celik, duraluminijum, staklo,
prosiruju strukturalno I prostorni I oblikovni domet novog inzenjerskog gradjevinarstva I tehnicke arhitekture.
Burzoazija postepeno mehanizuje zivot ubirajuci sve koristi nadviska industrijskog profita I istovremeno
previdja znacaj I domet stvaralackih produkata to jest sustinu stvari koja je sa istorijskog stanovista vaznija za
stvar arhitekture od licne koristi.. Zapostavila je potrebe radnih masa I time I predstavu nekog uravnotezenog
razvoja u vidu jedinstva suprotnosti.
Tako je industrija na pocetnom stupnju svog razvitka I protiv volje svojih gospodara iznedrila stalez proletarijat
drustveni stalez koji nema vlastita sredstva za prozvodnju. Usled nedostatka plana I pregleda dolazi do divlje
migracije seoskog stanovnistva u gradove gde postaje ponudjac svoje fizicke snage I postepeno se pretvara u
fizickog radnika.. Nova struktura grada je ujedno odraz neuravnotezenih I neuskladjenih ekonomskih,
socijalnih I drugih zbivanja izazvanih naglim porastom klasno podeljenog stanovnistva. U njima se socijalne
suprotnosti zaostravaju do krajnjih granica.
Uljuljkivana sladunjavoscu svog blagostanja zbog povoljnog poslovanja, burzoazija gubi postepeno u pogledu
celinskog upravljanja drustvenim procesom. Ona je raskrstila sa mnogim predrasudama feudalizma osim u
arhitekturi. I tako burzoazija nije tvorac nove arhitekture, jer se ravnala po nasledjenom arhitektonskom
ukusu. Nije sagledala date mogucnosti, da tehniku, zivot I umetnost medjusobno poveze u jednu strukturalnu I
smisljenu celinu umesto da ih ostavi razjedinjene.
U sluzbi kolonijalnih interesa, osigurava nova poodrucja sirovina I svaka tehnicki razvijena kapitalisticka zemlja
izgradjuje sopstveni militaristicki uredjaj, povremeno dozivljava ekonomske krize I pod takvim uslovima kapital
nije smatrao zadatkom dana da pitanje arhitekture I uredjenja naselja rascisti u svojoj domovini iz razloga sto
ga je smatrao resenim koristeci se istorizujucim eklekticizmom.
Zbog dualistickog karaktera epohe radjanje arhitektonske misli odvija se tokom XIX veka veoma sporo jer osim
novih materijala I konstruktivnih izuma, provlaci se snazna linija istoricizma u arhitekturi. Pobornici nove
arhitekture zapazuju mogucnosti novog izrazaja I pronalazenje novih problema I resenja odvija se na prelazu
XIX I XX veka sve do pocetka Prvog svetskog rata.
Kao posledica naglo rasprostranjene industrijalizacije doslo je na pocetku XX veka do razdvajanja arhitekture I
inzinjerstva. Dok je inzinjerima poslo za rukom da vec u toku jednog veka stvore svoj vek inzinjerstva,
arhitektura se staticki zadrzavala uporno podrazavajuci I izoblicavajuci pritom stare stilove. To razdoblje
oznaceno u razvoju arhitekture kao eklekticizam, predstavlja pozamasan drustveni nesporazum u istoriji XIX
veka.
KLASICIZAM
Pravilnost I simetrija bez napetosti. Sluzi se uzorima antike kao polaznim I zato na njega posebno utice razvoj
arhteologije u XIX veku. Predstavnici eklektickog klasicizma su u vecini slucajeva duhovi skromnije stvaralacke
sposobnosti, ali poneseni potrebom za jasnom I odredjenom zakonitosti kompozicije koja im omogucava postizanje
monumentalnosti kojom burzoazija velica svoju vodecu ulogu. Svojim smirenim obrascima ravnoteze klasicizam ne
moze da preuzme nikakvu putokaznu ulogu. U Nemackoj predstavnik Sinkel.
AKADEMIZAM
Ima svoju zavicajnu ustanovu u akademijama pojedinih zemlalja sa svojim besmrtnim pripadnicima. Pitanje
umtenosti se uopste ne postavlja u stvaralackom smislu razvojno, vec se odrzava staticki lik. Zadrzava arhitekturu
vestacki u zastarelim formama gradjevinskih zanata I produbljuje raskol izmedju sadrzaja I oblika. Procelje zgrade u
centru paznje. S obzirom na moc akademija I rasprostranjenost njenog monumentalnog kica, savremena
arhitektura I njena prva ostvarenja mogla su se pojavljivati samo na periferiji dogadjaja, na podrucju inzenjerskih
gradjevina poduhvata koje je akademizam gledao sa prezirom.
LARPURLARIZAM

Svoje proizvode smatra vrhuncem umetnickog kreiranja, predstavlja u stvari izraz umetnsti radi umetnosti, samom
sebi svrhu, bez ikakve idejne I sadrzajne podloge.

ROMANTICIZAM
Kada se vraca u proslost manje se obraca klasici koju karakterise strogost kompozicije, nego romanici, gotici ili
slikovitim sklopovima srednjevekovne arhitekture. Stilski romanticizam je uporna moda sa nikakvom likovnom
vrednoscu objekata I predstavlja svojim ostvarenjima losu sluzbu arhitekturi kao stvari opsteg drustvenog razvitka.
Svaki romanticizam usmeren unazad u proslost mora se zavrsiti u corsokaku kao skupo placena laz.
Klasicizam I romantizam su dva suprotna vida eklekticizma. Dok je romantizam subjektivno izivljavanje kreatora u
zamisljenom odelu, klasicizam je objektivno delanje kreatora u granicama jedne strogo odredjene discipline.
MANIRIZAM
Oznacava onu vrstu umetnickog delovanja u kome vise preovladjuje stecena vestina umetnikova I iskustvo
prethodne epohe. Epoha manirizma je pobarokno razdoblje u Italiji sa trajanjem kroz ceo XIX I delimicno XX vek.
FORMALIZAM
Moze biti oznaka svih vidova eklekticizma kao proizvoljno odabranih, konvencionalno podrzavanih ili izmisljenih
oblika bez odredjene stvaralacke svrhe. Delovanje suprotnog znacaja od funkcionalne opravdanosti I korisnosti.
Narociti duhovni vid formalizma predstavlja suprematisticka arhitektura ciji je glavni zagovornik bio ruski slikar I
arhitekt Maljevic. Oni su se kretali u carstvu apstraktnih I cisto figurativno-formalnih problema trazeci apsolutnu
arhitektoniku, tj.plastiku. Suprematisti u Rusiji 1920ih u raspravi sa konstruktivistima.
KUBIZAM Razlaganje prostora do elementarnih volumena I nemogucnost sagledavanja iz jedne tacke. Prapocetni
elementi arhitekture se dovode u medjusobne odnose po zakonu kompozicije. Arhitektonsko delo je plasticno telo
razastrto u prostoru. Priprema put purizmu preko neoplastike. Kubisticka arhitektura je bezornamentalna.
NEOPLASTIKA - Slikarski izum grupe DeStajl koja prevedena na arhitekturu nastoji da plasticnost elemenata u
prostoru stepenuje bojenim kvalitetima. Primernjuju se Mondrianova nacela shvatanja prostora (tacka, linija, boja)
OBJEKTIVIZAM je kriticko obuzdavanje svake modernisticke preteranosti I krci put funkcionalizmu
EKSPRESIONIZAM proces ispoljavanja unutrasnje dozivljene stvarnosti I neposredna korist je u razvijanju maste
POSLE PRVOG SVETSKOG RATA
Pocetkom XX veka nova nastojanja u arhitektur u duhu tehnicizma: futurizam, purizam, funkcionalizam,
konstruktivizam. . U borbi protiv eklekticizma nadovezuju se na postignuca tehnicke arhitekture, jer su inzinjeri
konstruktori stvarali konstrukcije koje su odgovarale svrsi I materijali, proizvodili oblike uskladjene sa strukturom
tih kompozicija. Henri Labrust: forma mora biti podredjena funkciji. Revizijom savremene arhitektonske misli
Zapada posle Oktobarske revolucije 1917, postiglo se jasno formulisanje objektivizma, funkcionalizma I
konstruktivizma.
Izlozba 1889.godine u Parizu izgradjena dva tehnicka objekta : Ajfelova kula I masinska hala.
FUTURIZAM tabula rasa je neostvarljiva u arhitekturi kao citava brisana platforma za otpocinjanje neceg
korenitog, ma koliko to bilo primamljivo. Zanesenost tehnickim predstavama daleke buducnosti kao sredstvo
oblikovanja sutrasnjice. Uticaj na: kubizam, nemaki ekspresionizam, holandski De Stijl, ruski konstruktivizam;
predstavnik SantElia
PURIZAM Znacaj povrsina I ravni kao podloga instrumentacije spoljnih I unutrasnji povrsina zgrade koja se
zasniva do izvesne mere na principima funkcionalizma. Potpuno se razlikuje od secesije I napora secesionista koji
su pre svega hteli da stvore gotov stil. Dok purizam tezi ka stvarnim, objektivnim I logicnim, ka cistoti fizickog
izgleda I teorije I veri u novu arhitekturu koja covecanstvu dolazi u susret. Proistekao iz neoplastike koja je
proistekla iz kubizma, a osnivaci pokreta su bili Korbizje I Ozenfant. Purizam tezi da purifikuje sve zbrke u
pojmovima o arhitekturi od istoricizma, nacionalnog dekorativizma.
FUNKCIONALIZAM Najindividiualniji stav protiv funkcionalistickog principa ima Mis koji kaze da Salivenovu
formulu treba preinaciti prostor treba oblikovati da bude praktican I ekonomican, a funkcija ce se prilagoditi
njemu. Najpre rad pojedinaca a posle Oktobarske revolucije prihvatanje od strane sire javnosti. Odbacuje
ornament u bilo kom vidu.
KONSTRUKTIVIZAM dok funkcionalizam daje organski povezane sklopove prostorija I resava njihove medjusobne
odnose, konstruktivizam osvaja prostor pomocu najcelishodnijih konstrukcija.

Cikaska skola
Amerika je ubrzo pokazala uticaj novog gradjeivnskog materijala gvozdja I celika na arhitekturu. Pocetkom XIX
veka ona je kod izgradnje univerzitetskih gradova posla u sirinu da bi u drugoj polovini veka krenula snazno
uvis izgradnjom robnih kuca I poslovnih zgrada. Teznja za osvajanjem prostora uvis skopcana je sa cenom
zemljista I dala je povod postanku metalni skeletnih konstrukcija putem suve montaze. Uporedo primena
vatrostalnih kosntrukcija I uvodjenje dizalica. Zahvaljujuci naporima cikaske skole postignuto je ukljucivanje
savremene tehnike I mehanizacije u privredni I umetnicki zivot drustva.
Zasto bas Cikago? Zbog povoljne kulturne klime, jer on vec tridesetih godina pokazuje tendencije da postane
kulturni centar. Cikaska skola je naziv za grupu arhitekata u zadnjoj cetvrtini XIX veka koja gradi komercijalne I
poslovne zgrade.
Henri Hobson Ricardson predstavlja prelaznu fazu u razvoju skole od blokovskih gradjevina do oblakodera.
Baron Dzeni gradi u metalnom skeletnom sistemu skoro skroz bez ornamentacije I on je otvorio put istinskom
savremenom nacinu gradjenja, s pravom se moze smatrati prvim tvorcem skeletnih gradjevina u metalu. Treca
grupa: Adler + Saliven I Rajt.
Karakteristike Cikaske skole: novi materijali, novi konsturktivni elementi, novi nacin utemeljenja, prozor
postaje sastavni deo izraza, ostvaren je tip modernih poslovnih I administrativnih I robnih kuca, nov
arhitektonski izraz skeleta, teznja za cistim oblicima, uveden niz tehnickih izuma. Izvrsila je za srazmerno
kratko vreme preobrazaj Cikaga izgradjenog pre velikog pozara pretezno od drvenih zgrada.
Art Nouveau I Arts&Crafts
Nastao na prelazu vekova u Belgiji kao prelazni period izmedju istoricizma I modernog pokreta I vezan je
najvise za oblast primenjenih umetnosti tj dekoraciju uvodi estetske korektivne mere stvorene da se
suprotstavi tehnologiji koja je navodilana funkcionalnost
Najznacajniji za ovaj pokret su Vilijam Moris, Viktor Horta (originalna dekoracija) i Van de Velde. Teznja vecine
anticipatora pokreta je bilo resavanje drustvenih problema kroz umetnicko zanatstvo.
Arts and Crafts u Engleskoj - Vilijam Moris je bio najglasniji zagovornik umetnosti I zanatstva ali je prvi
priznao uzaludnost da taj pokret bude sredstvo za reformisanje drustva
Art Nouveau pripada Mekintosh iz Glazgovske cetvorke (Margaret I Fransis Mekdonald I Herbert Mekner) kao
simbiozi japanskog I skotskog (veza sa japanom preko trgovine nakon rusko-japanskog rata) u toj cetvorci
zene su bile zaduzene za dekorativnu a muzevi za stranu izgradnje. Glavni projekti: Glazgovska umetnicka skola
I cajdzinice
Antonio Gaudi gradi kuce pod uticajem Art Nouveaua pripadajuci katalonskom modernismu. Slicnost sa
Plecnikom u smislu velike sposobnosti kreiranja oblika I specificno koriscenje materijala. Kuca Batljo, Mila, park
Guelj, Sagrada familija,
Werkbund
nije zalagao za jedan odreeni umetniki jezik, ve za reformu odnosa umetnika i industrije
Peter Berens : karijeru je poeo kao slikar ekspresionista u okviru Minhenskog secesionistikog pokreta; preko
primenjenih umetnosti -> razvio arhitekturu sa linim peatom, obeleenu I logikom, objektivnou,
racionalnou (kroz Berensov biro proli su: Mis, Le Korbizje, Gropijus). Fabrika Turbina - arhitektonski
promiljena materijalizacija (kao izraz modernog ivota) industrije; simbolika hrama, tenja za stvaranjem
"tipskog" izgleda, za uspostavljanjem novog poretka u urbanoj strukturi
De Stajl
ime "De Stijl" preuzeto je od Berlagea (koji je dalje razraivao Zemlerove teorijske postavke o stilu); aforizam
grupe: "Svrha prirode je ovek, svrha oveka je stil"
kua reder-reder, Utreht (1924.), nema uklapanja u ambijent, otvorena transformabilna osnova, dinamina
ravanska igra... - arhitektura osloboena noseih zidova i ogranienja koje nameu probijeni otvori; panelni

pomini zidovi; antikubistika (po obliku), antidekorativna (po stilu), poseduje: elementarnost, ekonominost,
funkcionalnost, dinaminost

Secesija I Jugendstil
Reakcija na eklekticizam reakcija na dugotrajnu vladavinu eklekticizma otpocinje tek secesijom I
jugendstilom koji su medjutim bili upereni uglavnom protiv spoljasnjih atributa eklekticke arhitekture, ali su
utrli put za druge I jace pokrete arh.misli, pa je u tome njihova uloga I zasluga.Iskustvo od nekoliko vekova radi
protiv seceseionista. Heterogenost eklekticizma secesija zamenjuje homogenim stilom zasnovanim na novim
dekorativnim motivima. Prva organizovana borba pocinje na srednjoevropskoj pozornici krajem XIX veka:
sediste seceseije bilo je u Becu, a jugendstila u Minhenu. U prvom je preovladavalo arhitektonsko shvatanje, a
u drugom slikarsko shvatanje problema. Secesija uglavnom zahvata arhitekturu sa oblikovne strane njenih
problema tj prilazi problematici spolja ,a ne iznutra nije dosegla do jezgra arhitektonskog stvaralastva,
pitanja prostora. Ovi pokreti ne odbacuju ukrasne elemente, vec na njima zasnivaju svoje prevratnicke
stavove, a odbacuju samo ornamente koji pripadaju starim istorijskim stilovima. Zasnivaju se na ornamentu
nove vrste I od novog materijalane nadovezujuci se na tehnicku arhitekturu. Osnivanje becke secesije
1897.godine predvodjeno Hofmanom, zatim Vagner, Olbrih, Plecnik, Fabinani. S obzirom na neravnomernost
razvitka, vise se od secesije nije moglo ni ocekivati I ona je svoj fragmentalni zadatak dobro obavila.
Becka secesija art nouveau koji se u Austriji krajem XIX veka naziva secesija. Stanje u Becu na prelazu vekova:
zapanjujuc konzervativni karakter cak I kad su Vagner, Olbrih I Hofman u pitanju. Jedino Adolf Los u potrazi za
cistotom odaje zacetke potpuno novog modernog stila. Borba izmedju eklekticke secesije I Losovih teza. Zlatno
doba secesije je u periodu 1897-1903godine.
OTO VAGNER
Otac savremene becke arhitekture napada ono sto sa prekoromnaziva arheoloski odnos istoricista I zastupa
stav da se na arhitekturu gleda kao izraz modernog zivota koji stvara lepe oblike bez trazenja uzora u prirodi.
Tvrdi da se u arhitekturi mora videti izraz ljudske moci, a Le Korbizje ovo shvatanje odvodi u jos vecu krajnost.
Napada praksu da se arhitekte obuavaju kao da su inenjeri, jer je zainteresovan da umetniki oblik dovede
do novih tehnologija, a ne da nove tehnologije ostavi na milost inenjerskoj struci. Svojim istrazivanjima dosao
je do saznanja da novi motivi arhitekture nastaju primenom novih konstrukcija.
Sustina: savrseno ispunjavanje svrhe, srecan izbor materijala, jednostavne I ekonomicne konstrukcije I bolik
koji proizilazi iz ovih pretpostavki stvara se sam od sebe I uvek ce biti pristupacan I zanimljiv.. Medjutim I
njemu se potkrada cist dekorativizam I postaje prateca pojava njegovih objekata, ali ga on ostvaruje primenom
modernog materijala kao sto je npr gvozdje. Oslobodjenje od eklekticizma I akademizma u pogledu
organizacije I oblika nikad niej u potpunosti postigao.
JOZE PLECNIK
Pojavom Joze Plecnika dolaze zemlje Jugoslovena prvi put u dodir sa savremenim nastojanjima u arhitekturi I
to preko becke sredine u kojoj se on formirao I sebe izgradio. Zadojen secesijom, on se na nju nadovezuje
idejno vise nego formalno. Uticaj Plecnikove skole svodi se na Sloveniju. Niko nije prodro onako u svest svojih
ugradjana kao on. Njegova koncepcija od zanatstva do monumentalnosti ostaje uvek u srazmerama Ljubljane.
Sin stolara, sa 14 godina prelazi u graz I tamo pohadja cetiri godine zanatske skole. Nakon napustanja Graza
njegov zivot se deli na nekoliko vaznih perioda: becki, praski, ljubljanski. Plecnik je primljen na Akademiju
umetnosti Oto Vagnera dok je boravio u Becu. Kao dobitnik rimske nagrade vecke akademije umetnosti,
preduzima studijsko putovanje po Italiji I Francuskoj. Plecnik celog svog zivota projektuje kao veliki poznavalac
materijala, tehnike I obrade. Prihvatio je mesto nastavnika na skoli umetnosti u Pragu gde je stvorio svoje
sledbenike.
Posle Vagnerove smrti, tri puta je bio izabran za profesora becke akademije, ali je ministarstvo prosvete to
odbilo. U Pragu radi konzervaciju I dogradnju istorijskih Hradcana. Crkva u Shishki, univerzitetska biblioteka I
drugi objekti, kao I uredjenje spoljnih prostora, most na Ljubljanici, svedoce o Plecnikovom duhu u Ljubljani.
Njegovo poslednje delo je letnja pozornica u mozaiku od sljunka. Postignut domet ne dobija siri okvir u razvoju
arhitektonske misli.

Obeleja njegovog rada: 1. obeleavanje prostora kamenim kuglama; 2. stub, kapitel -> slobodni; 3. zid se
zavrava paviljonom.
Poreenje sa Gaudijem (Gaudi 20-tak godina stariji, kao i Plenik stvorio neponovljiva dela, aktivan do smrti,
neenja, bez uenika.
Crkva Sv. Duha, Be, 1910. -> jo jedno remek-delo Beke moderne; netur-beton sa tucanom opekom; iste
forme; oblik grkog hrama - redukovani klasicizam, kubistiki kapiteli
glavni uticaji na Plecnika: 1. funkcionalizam Ota Vagnera i Fabijanija 2. umetniki izraz 3. Vrtni gradovi, engleski
pejzani vrtovi

MAX FABIANI
Slovenacki arhitekt je ne samo vaspitanik becke sredine vec je kao arhitekt I nastavnik doprineo unapredjenje
arhitektonske kulturne austrijske prestonice. Osim uze arhitekture njegovo stvaranje obuhvata I probleme
uredjenja gradova I strucno literarna zaokupljanja. Visoku tehnicku skolu zavrsava u Becu I saradnik je Oto
Vagnera. Njegovi objekti su pod uticajem becke secesije, a gde nije izricito secesionista, tu kroz njegovo delo
provejava uticaj renesanse ili baroka. Znacajan je njegov elaborat za uredjenje Ljubljane za koju je izradio
regulacioni plan.
ADOLF LOS
I sam u poetku pripadao secesiji, kasnije otro kritikovao - smatrali su ga "usamljenim avanturistom u potrazi
za arhitekturom svoga vremena. Kritikuje i istoricistiku imitaciju antike dekorativnosti i praksu arhitekata Art
Nouveau za koje je smatrao da se bave besmislenim formalnim aspektima arhitekture i dizajna (doterivanjem
oblika predmeta ve prilagoenih njihovoj funkciji; divio se prakticizmu Amerikanaca.
Arhitektura je za njega isto sto I namestaj, alat, instrument. Posto arhitektura nije umetnost, arhitektonsko
delo nije konstrukcija koju treba ukrasavati. Morao je doci Korbizje pa da svojom puristickom teorijem nacelo
racionalnog I iracionalnog postavio kao komponente arhitekture u jednu duhovnu celinu
Ornament kao zlocin senzacija 1912.godine - za razliku od kasnije estih pogrenih tumaenja da se Los
zalae za potpuno ukidanje ornamenta - "ornament je zloin"); naime, ornament secesije on vidi kao pokuaj
maskiranja osrednjosti malograanske kulture, dok dekoracija kao skup pravila, koji nastaje iz pravilne
upotrebe materijala, arhitekturu moe uiniti reitom - preneti identitet konstrukcije; drugim reima, Los se
protivi "modnom" (koji ima prolazni i povrni karakter) ornamentu u arhitekturi, kao neem od velike trajnosti.
Zalaze se za skupocene materijale.
Izvesna kubisticka podloga nazire se u ranijem stvaralastvu Losa, u njegovoj teznji za spoljnim rasciscavanjem
arhitektonskih masa. Njegove arhitektonske misli su jednostavne I pocivaju na predstavama golih fasada
lisenih svakog ornamenta. Svoje misli realizuje cistim formama ali izvesna kubisticka zapazanja nikad nije
razradjivao u vidu sistema, u tom smislu nije ni prostor dosledno istrazivao, niti je nastojao da na toj osnovi
zasnuje citav pokret.
Kuca Stajner - naizgled spolja "bez karaktera", ali ovi anonimni eksterijeri su skrivali briljivo projektantsko
umee -> "kua mora da bude diskretna spolja, svo njeno bogatstvo treba da je skriveno unutra" . Masivan
izgled, simetrija u osnovi i fasadi, ogromni glatki zidovi sa pravilnim rasporedom prozora, ravan krov, odsustvo
ornamenta
Oblakoder za ikago Tribjun, konkursni rad, 1922. (najsalvniji od Losovih monumentalnih projekata; konkurs
za "najlepu poslovnu zgradu na svetu"; Los je hteo da ona bude simbol ikaga metafora stuba, jak koncept,
simbolina vrednost, monumentalne dimenzije - sutina Losove urbane arhitekture
LUJ SALIVEN
Rodjen je u Bostonu sredinom XIX veka, zavrsio je MIT, zatim se u Filadelfiji zaposlio kod Frenka Ferensa preko
kog se upoznao sa tokovima u Engleskoj I Francuskoj I bio otpusten zbog ekonomskog pada u Americi. Odlazi u
Cikago kod roditelja koji je pre pozara privredno cvetao I zaposljava se kod Baron Dzenija I zatim odlazi u Pariz
u Ecole des beaux arts gde se upoznaje sa pristalicama Viole le Dika (pristalica obnavljanja gotike), ali napusta
ubrzo tu skolu zbog prednjacenja crtacke vestine koja je bila apstraktna.
Vraca se krajem XIX veka u Cikago sa iniciranom idejom o licnom konceptu arhitekture I pocinje da radi sa
Dagmarom Adlerom u cijem birou se nalazio I Rajt Adler se bavio uglavnom tehnickom I administrativnom, a
Saliven umetnickom stranom posla I za Salivena je bila tipicna dekorativnost istocnjackog tipa. Njihov znacajan

zajednicki projekat je Auditorium Building: hotel, poslovanje I pozoriste. Medju prvima su ostvarili moderan
tip robnih I administrativnih kuca.
Projekat Slezinger robne kuce je znacajan u njegovom samostalnom radu kao jedne od najvaznijih zgrada
Cikaske skole I u to vreme Saliven stice sve veci ugled I njegove fasade su njegov zastitni znak
Forma sledi funkciju U tom smislu moze se smatrati pretecom kasnijih funkcionalista. Tezio je ostvarenju
oblikovnog jedinstva zgrade, nalazenju pravila u odnosima konstrukcije I poetike forme tj ornamenta. Njegove
zgrade su prekrivene ornamentima jer on veruje u opravdanost njegove uloge, mada ima I primera onih koje
nisu. Njegovo jedinstvo oblika I funkcije pociva na primeni ornamentacije primerene vrsti konstrukcije. Tako je
oblakoderima funkcija skrivena, ali se ipak odrazava na fasadi tj unutrasnjost se projektuje na spoljasnjost. U
njegovoj delatnosti mnogo je vaznije izrazavanje konstruktivnosti nego trazenje jedinstvenog ornamenta.
Oto Vagner Amerike - U prvom periodu rada on veruje u izlisnost ornamenta a onda u njegovu funkcionalnu
ulogu. Tu se on priblizio secesiji I jugendstilu Evrope radeci na stvaranju nove arhitekture ukrasene novom
odgovarajucom ornamentikom. Medjutim Saliven resenje zadatka vidi u samoj zgradi, iduci iznutra ka spolja I
u tome se on u potpunosti razlikuje od secesionista.
Pripadnik Cikaske skole celog zivota se borio protiv akademizma I arhitetkture koju diktira stil.
Svetska izlozba u Cikagu 1893.god Kolumbijska izlozba grobnicu moderne arhitekture jer je umesto cikaske
skole trijumfovao akademizam I o the njegov najveci poraz. Na srecu Rajt nastavlja njegov posao preuzevsi u
nasledje organsko nacelo kohezione snage svih elemenata arhitekture.
Za najveceg arhitektu Amerike XIX veka priznat je posle smrti njegova dela su uglavnom harmonija skeletnih
konstrukcija, prilagodljivosti rasporeda, doslednosti u oblikovanju I primene ornamenta. Ovo dvojstvo nije u
stvom stvaralastvu potpuno opovrgnuo ni njegov sledbenik Rajt koji neretko primenjuje ornament

FRENK LOJD RAJT


glavninu onih principa kojima e se rukovoditi u svom stvaralatvu kod Adlera i Salivena -> nova demokratska
arhitektura; organski koncept; Art Nouveau renik, uticaj japanske arhitekture
organske arhitekture - Saliven razvija princip jedinstva forme i funkcije; polazei od toga, razvija ideju koja
podrazumeva harmonian odnos i neodvojivost celine i delova i oponaanje prirodnih procesa u arhitekturi.
Organsko shvatanje urodilo je pored mocne izrazajne snage I toplinom, za razliku od prostorne energije
Korbizjeovih ostvarenja iz kojih zraci izvesna hladnoca, mozda zato sto je ona kod njega plod apstraktnih
razmisljanja
osnovne postavke ideja: obnova gotickog duha kao organskog shvatanja, demokratija, individualizam u
stvaralastvu, ideal slobode u smislu ravnopravnosti, duh americkih institucija, pozitivno shvatanje uloge
masina
znacaj prvog perioda stvaralastva: revizija I modernizacija stambene osnove napustanjem akademskog,
palatsko-osovinskog recepta, horizontalna asimetricna osnova, sinteza zatvorenih I otvorenih prostorija, teznja
prilagodjavanja terenu, neodbacivanje ornamenta, organski sklop
"Prerijska kua" (koncept objasnio 1930.: otvoren (tekui) prostor, razaranje sobe - kutije; horizontalnost,
proporcionalnost otvora; kamin, vitra - prostori za okupljanje) -> nezavisni tip porodine kue u zelenom
ravniarskom okruenju. Kua Robi ikago, 1908.-09. (ogromne strehe, nametaj sam postavlja) -> remekdelo; finale serije "prerijskih" kua; kua u gradu aksijalno komponovanje volumena du ulice (peaci na
trotoaru ne vide vlasnika na terasi, a on njih vidi); kompaktnost, athitektoninost; horizontalni potezi naglaeni
dimnjakim konzolnim prepustima krova; ritmizacija je ostvarena podelom prozorskih nizova. Imperijal hotel je
poslednje delo rane faze
delatnost u Kaliforniji: -> 1920., poinje novi stil (masivni, teki objekti) grupa kua masivnog izgleda;
upotreba prefabrikovanih betonskih ploa esto sa reljefnom dekoracijom;
Kua Kaufman (fallingwater, bear run), Pensilvanija, 1936. (letnjikovac za porodicu Kaufman otelotvorenje
Rajtovog ideala o ivotnom prostoru stopljenim sa prirodom) -> dramatini konzolni prepusti;kamen i beton,
veza eksterijera i enterijera (kao peina); sinteza "organskog" principa ikubistikih uticaja, usklaenost masa
(terase kao da lebde nad poumljenom okolinom, centralizovana - sa ognjitem), horizontala i vertikala;
opsednutosti ivotom u prirodi (zidovi od grubog kamena, a pod poploan nepravilnim kamenim ploama;

Poslovna zgrada Donson Vaks koriena geometrija kruga; nema vizuelne veze sa eksterijerom, za osvetljenje
se koristi nadsvetlo i staklene pireks cevi (u zidovima); u glavnom prostoru - slobodni plan (sve je mekano,
zaobljeno, od opeke), peurkasti stubovi

VALTER GROPIJUS
u 50 godina rada nema promena u izrazu; apsolutna zrelost od poetka kad pocinje kod Pitera Berensa
stavljen je na iskusenja u tri najglavnija razdoblja svog zivota: najpre pred prvi svetski rat kad podize zgrade na
kojima se naziru konstruktivisticki principi, u posleratno doba prilikom osnivanja Bauhausa I u novije doba
kada zivi u Americi kao nastavnik na Harvardu
Fabrika Fagus 1911. sa Adolfom Majerom (i danas originalna; prvi put staklena opna (zid zavesa) i to ispred
stubova - Amerikanci su to radili, ali ne esto); razrada Berensove sintakse (Fabrika turbina AEG), ali otvorenija
estetika; uglovi i ovde uvruju kompoziciju, ali sada su od stakla; vizuelno je podrana podela na nosive I
noene delove
Konkursni rad za zgradu lista "Chicago tribune", 1922. sa A. Majerom (nije dobio prvu nagradu); asimetrino
komponovana kula od stakla i gvoa; primetan je uticaj De Stijla (bezornamentalni, apstraktni oblici)
Kompleks Bauhaus-a, Desau, 1925.-26. prvo je bio u Vajmaru (u duhu nove objektivnosti; izazvala senzaciju)
-> artikulacija velikih masa koje se presecaju ostvarena je primenom razliitih boja i plitkom modelacijom
fasade; nema glavnu fasadu - igra providnih delova i mostova nemogue pogledom obuhvatiti celu zgradu;
obuhvata: kolu (uionice + auditorijum), administraciju I studentski dom (spavaonice); "centrifugalna" osnova
kompleksa (lii na planiranje u De Stijl maniru); kompleks je besprekoran sa funkcionalnog stanovita komunikacije su minimalne; svaka zgrada ve svojim izgedom nagovetava namenu - radionice su sasvim
ostakljene, studentski blok ima terase, naela "nove objektivnosti" prisutan su u detaljisanju radijatora,
prozora, ograda, rasvete; Bauhaus je plod dugogodinjih nastojnja da se u Nemakoj reformie obuka u oblasti
primenjenih umetnosti I sjajna zamisao za teoretsko I ogledno izucavanje.
Denks osuuje Gropijusa zbog toga to se uvek, lomei se izmeu principa i pragmatizma, opredeljivao za ovo
drugo; plod pragmatinih kompromisa su aroliki rezultati; Denks kae da je Gropijus morao da prihvati ove
kompromise, jer je iznad svega verovao u timski rad, saradnju i relativnost istine
LE KORBIZJE
rezultanta svih dotada duhovnih vrednosnih jedinica I doprinosa stvaralackih sila na podrucju arhitektonske
misli sticajem tih sila I okolnosti situacija je sazrela da jedan samouk osvoji vrhove arhitekture. Njegova
paljba na eklekticki akademizam bila je u pravo vreme na pravom mestu, podrzana pravim generacijama.
Mnogi ga smatraju utopistom zbog smelih ideja.
Knjiga Vers une architecture jasno nagovestava arhitekturu kojoj covecanstvo ide u susret sto ga bitno odvaja
od pobornika savremene arhitekture koji su pre svega uporno trazili stil, a on je mnogo delotvornije zapazio da
su konstruktori XIX veka ucinili veliku uslugu usmeravanju savremene arhitekture. Znacajna je nadalje
podudarnost, uskladjenost I medjusobno dopunjavanje svega onog sto je napisao, projektovao I sagradio kao
znak kristalizacije savremenih pricnipa. Posle rata on vidi aktivnu snagu u konstruisanju a ne u restauraciji.
Tvrdio je da se revoluciaj moze izbeci dobrom arhitekturom jer ona nije izvan socijalnih I privrednih faktora
drustvenog zivota. Njegovim kucama se zamera iscezavanje intimnosti, nestanak sigurnosti od nepogoda I
provalnika.
vano: putovanja; uticaji; povezivanje : odlazi na studijsko putovanje u Italiju (Firenca, Ravena, Bolonja,
Verona, Venecija)zainteresovao se za komune; potom odlazi u Budimpetu, pa u Be (na preporuku
L'Eplantenijea) gde je proveo zimu I upoznao je Jozefa Hofmana, u Parizu je upoznao niz arhitekata koji se
bave novim materijalima i uopte novim nainom miljenja u arhitekturi; na kratkom putu u Lion, 1907.
upoznaje Toni Garnijea cija je vizija Industrijskog grada ostavila snazan utisak na njega I on je simpatisao
socijalisticki utopizam, zapoljava se honorarno u Parizu kod brae Pere, gde se upoznaje sa
armiranimbetonom i njegovim skulptoralnim i konstruktivnim svojstvima, upoznaje se sa Werkbudom, gde
upoznaje i dostignua modernog inenjerstva: brodove, avione, automobile, o emu e pisati); tu neko vreme
provodi u Berensovom ateljeu, 1911. obilazi Balkan i Malu Aziju; upoznaje se sa vernakularnom arhitekturom,
arhitekturom manastira i turskih damija

Sistem Dom-ino, 1915. -> od "domus" + "inovation", razmislja o serijskoj proizvodnji stambenih kuca, asocira
na igru u kojoj se slaganjem jednakih elemenata dobijaju raznovrsne strukture (kao izgradnja kua koje su
standardizovane poput domina); smisao ovog projekta: uvi za ratna razaranja, on projektuje sistem
prefabrikacije za brzu i jednostavnu montau sa mogunou fleksibilnog araniranja prostora (prema
nahoenju korisnika); sistem se sastoji, pre svega, od stubova i horizontalnih ploa
5 tacaka arhitekture: 1. pilotisi (koji glavnu masu izdiu iznad tla) 2. slobodni plan (odvajanjem stubova od
pregradnih zidova) 3. slobodna fasada (posledica slobodnog plana) 4. horizontalni prozori (dugi horizontalni
klizni prozor) 5. krovni vrt (kojim se nadoknauje deo tla koji pokriva kua)
Kua Sitroan (Citrohan), 1922. -> projekat ekstremno jeftine, jednostavne i racionalne prefabrikovane
stambene gradnje (nastavak "Dom-ino" teme); nosei sistem ine boni nosivi zidovi (kasnije je razraena
verzija na "pilotisima"); izvori za ovaj projekat: 1. Megaronski oblici sredozemlja, tj. grka lokalna arhitektura;
2. radnika kafana u Parizu; u preseku, prvi put je primenjen dvoetani dnevni boravak (dopunjen spavaonom
na galeriji i deijim sobama na krovu - dupleks); oblik - kutijast; ravan krov; ime - aluzija na marku automobila,
tj. na mogunost masovne produkcije
Konkursni rad za sedite Lige naroda u enevi, 1927. (projekat je imao podrku mladih, bez obzira na
ideoloku pripadnost; oni su bili oduevljeni slobodnom simetrijom, tehnikim inovacijama, bile su predviene
dve zgrade - sekretarijat i skuptina; koriena je armirano-betonska povuena konstrukcija (monumentalnost
horizontalni prozori, krovna bata; sala je projektovana u objektivistikom maniru (oblik proizilazi iz akustike);
rad je uao u najui izbor (iri: Berlage, Hofman, Orta, Mozer) meu 377 radova, ali je diplomatskom
inicijativom diskvalifikovan (jer nije podnet u odgovarajuem grafikom mediju, navodno; tako je ovaj projekat
bio taka razdvajanja ne samo unutar Le Korbizjeovog sopstvenog rada nego i u odnosima sa meunarodnim
modernim pokretom), da bi proao krajnje konvencionalan projekat
"Ozareni grad" (Ville Radieuse), 1930. (nikad nije ostvaren, ali je od znatnog uticaja kao model u posleratnoj
Evropi; pre nego ga je zavrio, putujui avionom u Junu Ameriku, gledajui iz te perspektive - dopao mu se Rio
de aneiro kao prirodni linearni grad) -> prerada "hijerarhijskog" "Savremenog grada" u "besklasni" Ville
Radieuse; model nije centralizovan, ve (teorijski) zoniran tako da plan odraava izvesnu antropomorfnost humanizam (glava krstasti oblakoderi, srce - kulturna zona, plua - stambena zona, ... - u metaforinom
crteu grada); sve strukture su izdignute nad tlom (ak i garae i prilazni putevi; tlo - kontinualni park);
ostvarena su "osnovna zadovoljstva" - Sunce, prostor, zelenilo (ne samo kroz park, ve I krovnim vrtovima); tip
bloka (kontinualan niz kua) je kontinuirani "redent" model (razbijena tradicionalna perimetralna struktura);
Ville Radieuse stan je strogo funkcionalistiki projektovan (rukovodi se kvantitativnim, umesto "Sitroan"
kvalitativnim standardima); fleksibilni apartmani su u jednom nivou, razliitih povrina, pregradni zidovi su
pomini (pa se stan moe koristiti i danju i nou), sve je klimatizovano iza zid-zavese, ... (ove stambene jedinice
ekonominije su od preenjih dupleksa - optimalno iskorien prostor) Le Korbizjeova osnova za planove
andigara i Brazilije
Unite d'Habitation, Maselj, 1947.-52. (18-ospratnica) -> poduhvat zasnovan na posleratnom vladinom
programu javnog stanovanja; tako Le Korbizje preduzima etvorostruki eksperiment u pogledu: 1. koncepcije
dupleksa (ranije je taj presek stanova sa koridorima istraivala grupa OSA u SSSR-u), 2. tehnike gradnje, 3.
socijalnih efekata, 4. urbane interpretacije bloka; konstrukcija - skelet od armiranog-betona; podovi i zidovi nezavisni od skeleta, dobra zvuna izolacija; visina 18 spratova; izgled - "saast" (megaronska elijasta
struktura), sanduast, beton brit (vidni tragovi daane oplate na betonu brutalistiki metod); stanovi imaju
balkone sa brisolejima (zatita od Sunca - vodoravno isturene ploe koje tre izvan zgrade), boni zidovi su
bojeni; u prizemlju - pilotisi (profilisani stubovi na kojima poiva zgrada); koridori na svakoj treoj etai; u
sredini visine je javna zona (trgovina i slino - integracija komunalnih usluga), kao i na krovu (gimnastika, deiji
vrti, bazen, ...); najvei uspeh Unite d'Habitation je upravo u inovacijskim vrednostima projkata stanova,
tehnikim reenjima, estetskim dostignuima; neuspeh kao "socijalni kondenzator" javni servisi su propali ili
su privatizovani, stanovi su otkupljeni u privatno vlasnitvo...; tokom 50- tih Le Korbizje je podigao jo tri slina
bloka (Nant, Bri, Firmini) i jedan u Nemakoj (Berlin) 337 stanova sjedinjeno je trgovakom ulicom, hotelom sa
krovnom terasom, tranje, plitkim bazenom, deijim vrtiem i vebaonicom
Kapela u Ronanu (Notre Dame-du-Nant), 1950.-55. -> Le Korbizje uvodi termin "vizuelna akustika" (ljuskast
krov sa ogromnim prepustima, bone kapelice i oltar; regionalni izgled je simuliran) da bi opisao snagu slika
ovog malog objekta na vrhu brda (religioznost, ali humanistika, ne mistina ili nametnuta - misa spolja);
ekspresivna arhitektura (otvori razliite veliine i dubine), plastinost (izuzetni detalji) u slubi duhovnosti

(akustika, atmosfera); krovnu koljku nose skriveni betonski stubovi (koja dominira, inspirisana je hebrejskim
hramom; kao asocijacija na brod + pravilo krenog mleka -> uticaj Mediterana) - masivni zid ima samo estetski
smisao (bone kapelice su polucilindrine, osvetljene odozgo kroz otvore; svoj krivuljasti krov Le Korbizje je
nastojao da uvrsti kao 20-ovekovni ekvivalent renesansne kupole tj. savremeni znak za posveeno (taj profil
e koristiti i kod kapitola u andigaru)
andigar, Pendab, Indija, 1951. -> nova prestonica (na ravnom tlu) ove indijske drave, osnovana 1951.; sr je
sainjavalo 5 javnih graevina (kao administrativni centar - kapitol), a sagraene su tri: Parlament, Palata
pravde i Sekretarijat; plan je u celini prilino apstraktan (u odgovarajuem rasteru), dehumanizovanih razmera
("grad automobila") - to ukazuje na simboline pretenzije nove Indije (Nehruova Indija suprotna Gandijevoj);
Le Korbizje nastoji da stvori monumentalnost sa lokalnim peatom (kao prezentiranje savremenog indijskog
entiteta, osloboenog kolonijalne prolosti); koristi opet brisoleje, ljuskasti profil, beton brit, ... (proiziao iz
pejzaa kraja, ljuskasti oblik suncobrana koristi na razliite naine: kao ulazni trem Skuptine, svod u dvoritu
Suda ili kao centralni suncobran na guvernerovoj Palati - otra klima ovog podneblja diktirala je oblike
graevina (tapiserija u enterijeru); Le Korbizje se poziva na ora de Kirika u metafizikom poimanju;
meutim, andigar, grad automobila (kako je bio zamiljen) nije mogao pratiti tehnike inovacije Zapada i
ekonomski rast; tako je sve to sabrano u traginoj sudbini andigara, grada predvienog za automobile, u
zemlji gde mnogi danas nemaju ni bicikle

MIS VAN DER ROHE


Rodjen u Nemackoj,sin zanatlije razvija svest o materijalima I na neki nacin biva privucen gotikom katedrala I
otvaranjem zidova prozorima, ali zbog posleratne inflacije I teskim posledicama rata oldazi u Cikago zbog
naprednije I poletnije industrije Amerike, nije imao formalno obrazovanje, radio kod Berensa, uticaj Sinkela,
ekspresionizma, konstruktivizma, Rajta. drzao se podalje od politike I protivio se funkcionalizmu
Njegove rane kuce uopste nemaju elegantnu transparentnu formu u Nemackoj. Konkursni projekat za
Reichsbanku oznao je pocetak preobrazavanja njegovog stvaralastva od neformalne simetrije ka simetricnoj
monumentalnosti u visoko racionalizovanoj tehnici gradjenja jer tehnologija za njega predstavlja kulturnu
manifestaciju modernog coveka
Nastojao je da istovremeno izrazi telesnost I prozracnost I ta podvojenost najizrazitije se vidi u njegovom
odnosu prema staklu ciji preobrazaj omogucava pod uticajem svetlosti
Alumni Memorial Hall je preteca tipicne visespratne konstrukcije kod koje su zastakljenja, pregradjeni prozori I
struktura spoljasnjeg zida tako kombinovani da cine artikulisanu fasadu
Manje je vise osnovna vodilja stvaralastva, strukturalna cistota u svim vidovima kristalno cisti kubusi
celicno-staklenih povrsina, tehnicko savrsenstvo
Odbacuje oblik cim on postane cilj formalizam ne priznaje probleme ciste forme, vec samo konstrukcije
Salivenovu formulu treba promeniti prostor treba oblikovati tako da bude praktican I ekonomican a funkcija
ce se prilagoditi tome
Kuce tugendhat I farensvorth, Nemacki paviljon u Barseolni, Crown Hall
Vajsenhof naselje u Stutgartu gde je hteo da izgradi objekte modernim materijalnom, industrijalizovanim
postupcima objektivizam
Fiksno: metalni skelet, stepenista, instalaciona jezgra sa kuhinjama I kupatilima, pokretno: pregradni zidovi, jer
je smatra da ekonomski faktori traze standardizaciju I racionalizaciju stanova, a slozenost ljudskih potreba
fleksibilnost
LOUIS KAHN
Estonski jevrejin, studirao u Americi, koji je poceo rad sa 25, a sa 50 postao slavan, snazni individualizam
Uticaji: Piranezijevi bakrorezi pokusaj da utisne Piranezijev Rim u moderan grad
Kanov razvoj ilustruje tranziciju od Internacionalnog stila preko novog brutalizma do postmodernog
formalizma. Dok je mis davao prednosti izrazajnosti konstrukcije, Kan I Dzonson su prikrili konstrukciju, bar sa
spoljasnje strane, posebno naglasavajuci monumentalnost onoga sto moze da se smatra sekundarnom
komponentom zidovi, podovi, tavanice
Koncept kako je cilindar opsluzujuci a pravougaonik opsluzeni prostor
Rana dela Kana neguju neku vrstu psotmisovskog prostora asimetricnu arhitekturu koja ne zavisi vise od
manifestacije konstrukcije vec o obradi povrsina

Klasican po stabilnosti I simetriji oblika, romantican po nostalgiji za srednjim vekom, on ozbiljno primenjuje
savremenu tehnologiju, ali ga to ne sprecava da u kuci Adler upotrebi kamenu nosecu konstrukciju
Za nejga je gradjenje duhovni cin, pa nije slucajno da su nejgova najbolja dela religiozne zgrade
Najvazniji projekti: Utopijski projekat Racionalnog grada inspirisan Korbizjeom, Yale Art gallery kao jedna od
vaznijih zgrada novog brutalizma, prosti prizmaticni volumeni, spoj istorije I savremene tehnologije
POSTMODERNA
-

U SAD nastanak pojma odnosio se na pojave '50 tih godina a u Evropi na pojave '70 tih godina - pritom se
svesno brisu granice kica I umetnosti , masovne I visoke kulture
Pocetak postmoderne I kraj postmoderne odlikuje rusenje zgrada : stambeno naselje u Sent Luisu WTC I
Minoru Yamasakija - Hipoteticka pretpostavka da se postmoderno doba zavrilo 11. Septembra 2001. udarom
na New York World Trade Centre je svakako diskutabilna
Arhitektura moderne se cesto vezuje za pojam Revolucije, radikalnog prekida kontinuiteta (evolucije), koja sa
sobom nosi "herojske" promjene, cesto manifestovane kroz mijenjanje likovne paradigme. Tako se poceci
"Moderne" trae i u francuskoj (gradanskoj) i u industrijskoj (kapitalistickoj) ili u sovjetskoj (komunistickoj)
revoluciji, dakle, u okviru veoma razlicitih drutvenih konteksta kojima je vjerovatno najznacajniji zajednicki
imenitelj rijec "novo" (novo doba, novo vrijeme, novi poredak, novi svijet...).
Kombinatorika - Povezivanjem ovih raznovrsnih znakova, postupkom koji se naziva (umjetnocu
kombinovanja), dobija se sistem znacenja koji se prepoznaje kao jezik, a na osnovu koga se arhitektura moe
citati kao specifican tekst kulture
Hibridnost je postupak ukrtanja hetrotopnih elemenata tako da nastaje jedna nova kompaktna struktura.
Tok, u arhitekturi, tei da isprati interpretatibilnost= teksta u teoriji, odnosno, da materijalizuje beskonacnost
kretanja ili da kretanje usmjeri ka mogucnostima, a ne obavezno ka jednoznacno odredenom cilju.
Zavodljivost - Arhitektura postaje dopadljiva svojom pojavnocu, dominacija funkcionalistickih kriterija
zamenjena je user-friendly stavom (prilagoden korisniku )- kuca nije vise masina za stanovanje kako je govorio
Le Corbuiser, vec prostor uzivanja - filozofske metafore ustupaju mjesto hibridnom rjecniku popularne kulture
i istorijskih stilova, a sve to biva manifestovano kroz objekte cije se namjene krecu od rezidencijalne do
dravne I sakralne.
Simulacija - Razvojem popularne kulture dolo je do pojave jednog karakteristicnog oblika grada - grada kao
tematskog parka ciji je poznat primer Diznilend u Kaliforniji. Arhitektura ovih "parkova", ciji su uticaji prisutni i
van njihovog okvira, zasniva se na simulativnoj praksi, koja podrazumijeva da umjetnicko djelo ,ne referira na
stvarnost kao fizicki okvir ivota, vec na neku prihvacenu ili proizvedenu kulturnu paradigmu.

Moderna arhitektura jezik gradevina od stakla i celika, hermetickih staklenih tvorevina, koje govore
apstraktnim univerzalnim jezikom.
Postmoderna arhitektura u pravcu komercijale, argona, komedije i spektakla - tezi vidljivom I zabavnom a
nikako dosadnom. Ona uzbudjuje oblikom Venturi

Jencks smatra da se postmoderna arhitektura odlikuje svjesnocu obracanja korisnicima i izgradenocu i


jezicke i arhitektonske forme. Zato se i njegova knjiga zove Jezik postmoderne arhitekture. Arhitektura
komunicira sa razlicitim slojevima korisnika I posmatraca forme kombinujuci tako razlicite arhitektonske jezike,
elitni i popularni, tradicionalni i moderni, internacionalni i regionalni kod. To je ta formula o dvostrukom
kodiranju kao bazicni kriterijum postmoderne arhitekture.

Kao jedan globalni fenomen, postmoderna arhitektura nije imala jedinstveni vizuelni iskaz kakav bi se mogao
pripisati Internacionalnom stilu zacetom u prvoj polovini XX vijeka. Konceptualne razlike i kulturni backgorund
iz kojeg su djelovali postmoderni arhitekti stvarali su jedan pluralitet ideja koji nije uvijek bio komplementaran.
Italijanski arhitekt Paolo Portoghesi vidjevi postavku americkih postmodernista na Venecijanskom bijenalu
1980, posvecenom temi "Prisustva prolosti", rekao - "Ne, to jednostavno nije to".) Recimo, anticki stub koji je
prepoznatljiv element klasicne umjetnosti, za americke arhitekte je bio simbol, znak u kompleksnom jezickom
sistemu arhitekture dok je za evropske graditelje taj isti stub predstavljao istorijski citat, vremensku, a
ponekad i duhovnu, vertikalu.

Fragmenti koji svedoce o raznorodnosti postmoderne:

Chestnut Hill House Robert Venturi / Venturijeva kuca iz 1965. predstavlja jedno od prvih postmodernih
djela cija se poetika zasniva na pomjeranju sa modernistickog stava "kuce kao maine za stanovanje na kuca
kao prostor igre. Noseci likovni element je ceona fasada koja predstavlja arhetipsku formu kuce , pravougaonik
kombinovan sa trougaonim zabatom ovdje podjeljen na dvije simetricne cjeline izmedu kojih se nalazi luk,
simbolicno naglaavajuci ulaznu partiju.
Parc de la Villette, Bernard Tchumi / "Arhitektura opstaje samo ako negira forme ocekivane od drutva, tamo
gdje negira sebe, pomijerajuci granice koje joj je postavila istorija" , a taj stav kombinuje sa licnim shvatanjem
deridijanske filozofije: Derrida me je pitao zato bi arhitekti bili zainteresovani za njegovo djelo, kada,
primjetio je, dekonstrukcija predstavlja anti-formu, anti-hijerarhiju, anti-strukturu, dakle, suprotnost 7 svemu
onome to arhitektura zastupa.' " 'Upravo zato' glasio je moj odgovor.
Dancing house Frank OGerija / materijal titan te organski oblici formi , Smjetena u gradskom jezgru Praga,
grada poznatog po istoricnom i akademskom arhitektonskom iskazu, dvojna forma, koja je uskoro nazvana po
cuvenom plesckom paru Fred i Dinder. Cini se kao da je "postmodernu razigranost" Frenk Geri, ipak shvatio,
moda, i suvie bukvalno
Muzej Guggenheim FOGeri / u Bilbau iz 1991. godine jedna je od prvih , nakon cega je slijedio boom koji
svoju loiju i pretjeraniju stranu doivljava danas, osobito u Dubaiju.

Raskid sa modernizmom je izgleda najocigledniji u novijoj americkoj arhitekturi u kulturi 70ih I 80ih moze se
uociti sve veca nostalgija za raznim zivim oblicima iz proslosti
Modernisticka utopija, otelovljena u programima izgradnje Bauhausa, Misa, Korbizjea, bila je deo herojskog
pokusaja da se posle velikog rata I ruske revolucije izgradi ratom opustosena Evropa prema liku novog, da se
gradjenje pretvori u bitan deo predvidjene obnove drustva. Poricanje proslosti bio je isto toliko bitna
komponenta modernog pokreta kao sto je to bio I zahtev za modernizacijom posredstvom standardizacije I
racionalizacije. Umesto da bude vesnik I obecanje novog zivota, moernisticka stambena izgradnja postala je
simbol otudjenja I dehumanizacije. Carls Dzenks, jedan od najpoznatijih hronicara agonije modernog pokreta I
zagovornik postmoderne arhitekture, tvrdi da je moderna arhitektura simbolicno pala 15.jula 1972.godine u
15.32 u tom ternutku je poruseno nekoliko blokova zgrada St Luis koje je 50ih izgradio Minoru Yamasaki
(mitska smrt moderne) Moderna masina za zivljenje kako ju je Korbizje nazvao obuzet tehnoloskom euforijom,
tako tipicnom za 20e godine, postala je nepodobna za zivljenje, internacionalni stil opustosio je lice gradova, a
modernisticki eksperiment cini se propao. Svi se slazu da bezdusne sanducaste strukture, odsustvo veze sa
sredinom I soliterske arogancije jesu lose strane moderne. Jednolicnost okoline jedan je od vidova moderne
gde sva mesta lice jedno na drugo I gube ono sto je u proslosti cinilo genius loci. Jednolicnost I haos jesu na
izgled kontradiktorne ali primecujemo da su to veoma isprepletani vidovi opste krize koju mozemo da
nazovemo nestankom mesta kao posledica moderne arhitekture. Protivdejstvo postmodernizma zahteva
znacecu okolinu I odbacuje funkcionalisticku doktrinu koja moze da vude svedena na formalno izrazavanje
uslova prakticnog, drustvenog I ekonomskog zivota.
Zamorena od rektangulara I golozidnosti, moderna priterana uz zid tehnoloskim inovacijama pocela je da puca
po savu slepog funkcionalizma pa se mestimicno pojavio brutalizam, neoromantizam I dekonstruktivizam, da vi
se sva talasanja mondijalno objedinila postmodernom. Tako su se u jednom trenutku pocele pojavljivati stilski
oblikovane iste kuce. Bilo je to moguce iz dva vazna razloga. Prvije reakcija na modernu, a drugi uspostavljanje
likovnosti putem sablona I bazara. Postmoderna je preuzela iz neprevazidjenih klasicnih stilova elementarnu
ikonografiju, a zatim editovala katalog simbola. Posle postmoderne vakum u kom je aktuelan teror obliak I
formi
Medju ranim pokusajima dva su posebno predstavljacka: Pluralisticka slozenost Roberta Venturija I
racionalisticka tipologija Aldo Rosija. Polaziste Venturija jeste reakcija protiv jednolicnosti I on govori u prilog
slozene arhitekture. Rosi se buni protiv slobodne raznolikosti I hoce povratak na tipicne sustinske oblike koje
mogu svi da razumeju. Venturi umesto da uzme za polaziste idealnu sliku sveta kao modernisti, polazi od

konkretnog svakodnevnog zivota I pretpostavlja hibridne elemente, dvosmislenost artikulacije I odlucuje se


ustvari za jedinstvo ukljucenja pre nego za lako jednostavno iskljucenje. U Arhitekturi grada, Aldo Rosi uzima
grad kao polaziste koji ne odredjuje drustvenim I ekonomskim odnosima vec kao arhitektonsku stvarnost koja
ima stalnost I znacenje I posmatra ga kao umetnicko delo I dolazi do arhitekture krajnje jednostavnosti
utemeljene na tipicnim elementima koji razlicitim kombinacijama radjaju odredjenu tipologiju. Venturi
prilagodjava unutrasnje I spoljasnje sile dok Rosi okuplja potpuno nezavisne komade
U postmodernistickim krugovima postalo je uobicajeno zalaganje za ponovno uvodjenje multivalentnih
simbolicnih dimenzija u arhitekturi, mesanje kodova, prihvatanje lokalnih narecja I reginoalnih tradicija
Jedan od najrecitijih dokumenata o raskidu postmodernizma s modernistickom dogmom je knjiga Pouke Las
Vegasa Roberta Venturija koji iznosi popartosko nekriticko prihvatanje komercijalne prirode potrosacke
kulture kao isnpiraciju za svoje delo iako u tome ima neceg sto je ocigledno apsurdno, moramo priznati da je
razvijena snaga pomocu koje su bile razbijene dogme modernizma I otvoren niz pitanja ornamenta I metafore
u arhitekturi
Popart je u najvisem smislu bio kontekst u kojem se po prvi put oformio pojam postmodernog (dozivljaj
moderne kao koncepta , a postmoderne kao konteksta)
Stvaralastvo moderne cinili su brojni pravci kubizam, ekspresionizam , nadrealizam, minimalizam, koji su
skladno proisticali jedan iz drugog. Umetnost rane postmoderne odredjuju brojni neo I post trendovi kao npr
neoekspresionizam, neo geo itd koji su gotovo paralelno I nezavisno jedan od drugog nastajali u svim centrima
moderne umetnosti dok je umetnost zrelog postmodernizma samo zbir potpuno individualnih stvaralackih
postupaka
Postmodernu dakle kao metod cini citiranje razlicitih istorijskih stilova minulih epoha I uklapanje tih citata u
jednu novu formu npr neoklasicizam citira klasicizam
Postmoderna se kao pokret vrlo brzo kristalizovala u arhitekturi jer ona vise nego bilo koja grana umetnosti
podleze otudjujucim efektima modernizacije. Postmoderna je drustveni protest protiv modernizacije I
unistenja lokalne kulture udruzenim snagama birokratije I internacionalnog stila
Postmoderna pocinje da se formira 70ih Grejvs, Rosi, Krir, Stirling I pored bitnih razlika u njihovom
stvaralastvu svi su nastojali da prevazidju modernizam vracajacu se bogatijem arhitektonskom jeziku
Do 1980.godine dogodile su se neke stvari koje su potvrdile opsteprihvacenost novog pokreta najznacajnije
je bilo odeljenje arhitekture na Bijenalu u Veneciji 1980 koje su organizovali Paolo Portogezi I komitet pod
nazivom Prisustvo proslosti I ova izlozba je u zizu postmodernizma postavila element istoricizma, njena
vrednost je lezala u pohvali arhitekturi kao reprezentativnog u u metnosti I prihvatanju nogo konsenzusa u
okviru postmodernog stila. Sledeci znacajan dogadjaj bio je konkurs za Portlandsku zgradu javnih sluzbi na
kome je pobedio Majkl Grejvs sa eklektickom fasadom
Prema Dzenksu postmoderna pokazuje dvostruko kodiranje jedan kod se sastoji u koriscenju popularnih
predstava u gradnji a drugi pokazuje tradicionalno I on je pristalica radikalnog eklekticizma I tvrdi da
gradjevine postmoderne zele da iritiraju nase shvatanje prostora - svojom neposrednom komunikativnou
mogla da prevazie socio - antropoloke promaaje moderne arhitekture i urbanizma
Postmodernisticki projekti naizgled nemaju nista zajednicko medjutim oni u svojoj slobodi mogu biti bizarni,
humoristicki, sokantni, ali jedno im je zajednicko uvek su jedinstveni. Simbol postmodernizma je Venturijev
projekat za nejgovu majku u Filadelfiji 1961.g sa primenom klasicne dekoracije na fasadi, lukom I
nadvratnikom, kao I industrijskim prozorskim okvirima. Portlandska zgrada Majkl Grejvsa, Dzonsonova prvi
postmoderni oblakoder zgrada telefonske I telegrafske kompanije u Americi, Dzejms Stirlingova galerija u
Stutgartu, Ricard Mejer
Meta Venturijevog napada je Misova formulacija less is more -> less is bore
U Evropi se najzivlja rasprava o orhitekturi posle Drugog svetskog rata vodi u Italiji: Bruno Zevi, Paolo
Portogezi, Karlo Skarpa, Aldo Rosi
u tom smislu, reafirmiu se odreeni populistiki aspekti arhitekture (pre svega na polju semantike (znaenje) uzimaju se ikoniki znaci iz pop - kulture, koristi se renik klasicizma ili vernakularne arhitekture, i sl.), kao i
kontekstualizam u urbanom pristupu, i tradicionalni elementi grada (ulica, blok i trg)
postmodernistika arhitektura se u odreenom smislu tretira kao scenografija, razvijajui tako unutranji
sadraj i spoljanji oblik

postmodernistike arhitekte esto koriste privatne kue da bi se odali svojim matovitim opsesijama Frampton
karakterie postmodernizam kao svesno unitavanje arhitektonskih oblika I unitavanje stila; arhitektu gleda
kao ambalaera, tj. arhitektura kao ambalaa velikih dimanzija u svetu monopolistike ekonomije

Koliko se i kako menja arhitektura XXI veka uodnosu na XX? Najvea promena je to je arhitektura
postala kult slavnih. Arhitektura je danas ikona, trofej, brend to je, izgleda, postalo univerzalno mesto
kulture. Taj fenomen trofejna arhitektura vidljiv je na panskom Gugenhajmu u BilbaOu. Ponekad se stie
utisak da ima samo 30 arhitekata na svetu. Oni idu od grada do grada i oznaavaju ih. Moda za nekog ovo
nee biti zadovoljavajui stav, ali mislim da je za arhitekturu od vee vanosti veza sa kulturom i korenima
lokalne sredine.
Moderna arhitektura ima korene u socijalnim projektima. Arhitektura i dizajn odgovorni su za utopije o novim,
boljim svetovima. Pretpostavljam da se krajem 70-ih godina prolog veka kada se shvatilo koliko su
siromane te utopije desilo neto to bih nazvao "nervnim slomom arhitekata". Njihove tenje da izgrade
bolji svet su propale, zgrade iz 50-ih i 60-ih pretvorile su se u favele u instant, nove favele, ljudi su svoje
domove svesno unitavali. To je uticalo da se odustane od ideje da je arhitektura u stanju da kreira socijalni
kontekst. I ako svetu nije stalo do onoga to mi radimo, onda emo postati umetnici. Odustaemo od socijalnih
dimenzija arhitekture. To je bio odgovor arhitekata. Ali jo uvek je aktuelno htenje da se arhitektura koristi i
kao socijalno sredstvo, pa se moe rei da se njome danas eksperimentie na siromanima.
Korbizijeova utopija o novimgradovima sa visokim zgradama u zelenilu
kao to je to recimo NoviBeograd propada. Te kue postaju favele. Novi Beograd je graen za radnike nove so
cijalistike zemlje.
Mislim da ponekad velika bijenala mogu da identifikuju nove pokrete ili promene klime. Prvi venecijanski
bijenale arhitekture organizovao je Paolo Portogezi, poetkom osamdesetih godina prolog veka. I uspeo je da
kristalie tadanji trenutak. Taj bijenale je promovisalo postmodernu u arhitekturi. Portogezi je okupio, moda
artificijelno, grupu arhitekata koji su imali neto zajedniko i to je pokazao projektima na kojima se videlo da
su se stvari promenile.
Arhitekte idu tamo gde se dogaa neto zanimljivo. Kina postaje jedna od najjaih industrijskih sila sveta i
naravno da arhitekte jure tamo gde imaju ansu da rade. Pre 20 godina to je bio Japan, a pre 25 arapske
drave. Za globalizam se s jedne strane moe rei da je novi razvoj, ali s druge strane to nije nita novo ako
imate na umu srednjovekovnu Evropu. Gradile su se tad gotike katedrale od jednog grada do drugog, od
Francuske preko severne Italije do Engleske... I sad je tako, samo malo bre. Mislim da je pria o globalizaciji
naduvana. Arhitektura i dizajn mogu biti upotrebljeni kao izraz nacionalnog identiteta. Jedan od fascinantnih
primera je Slovenija. Izabrali su Joea Plenika da predstavlja njihov nacionalni identitet lik tog arhitekte iz
XIX i s poetka XX veka je na slovenakim novanicama. I kue mogu posluiti za predstavljanje drave, time se
pokazuje kako jedna zemlja vidi samu sebe.
Arhitektura i mo uvek pleu skupa, ali je pitanje ko koga vodi. Da li se arhitektura koristi na nain Sadama
Huseina koji je sebe istetovirao po celom Iraku, ili na nain Ataturka koji je smislio modernu Tursku uvozei
austrijske arhitekte da sagrade novi glavni grad Ankaru. Barselona je iskoristila arhitekte vrlo inteligentno, ne
ulaui u trofejnu arhitekturu. Uloila je u infrastrukturu i stvorio se novi grad. Te dve stvari idu ruku podruku:
inteligencija i strategija. Beograd ima sve uslove da postavi inteligentnu strategiju.

PRE PRVOG SVETSKOG RATA


Kraljevina Srbija
Nakon to se Srbija izborila za punu i internacionalno priznatu nezavisnost od Turaka Milana Obrenovi je odluio
politiki vezati njenu sudbinu za Austro-Ugarsku. Bliska suradnja s tom regionalnom silom rezultira sporazumom od
15.6.1881. po kojemu Austro-Ugarska e priznati proglaenje kraljevine, a s druge strane Srbija nee voditi
propagandne aktivnosti meu Austro-Ugarskim slavenskim stanovnitvom (pre svega Bosna i Hercegovina). U
skladu s tim dogovorom Milan Obrenovije 22.2. 1882. godine okrunjen za kralja to su ubrzo sve evropske sile
priznale. Zajedno s tim proglaenjem na unutranjem planu dolazi do promena u Srbiji i do formalnog osnivanja
politikih stranaka koje e igrati veliku ulogu u sljedeih 60 godina. U poetku izgledalo je da e politiki pobednik
biti liberalna stranka Jovana Ristia, ali na kraju to su ispali radikalna stranka i Nikola Pai koji dominira srpskom
politikom izmeu 1904. i 1926. godine. Vanjskopolitiki cilj Kraljevine Srbije postaje irenje na jug i istok s ciljem
obnove neke verziju Duanova carstva tako da kada dolazi do ujedinjenja Bugarske 1885. godine ona automatski
objavljuje rat kako bi porazio opasnog balkanskog konkurenta. Srpsko-Bugarski rat e zavriti ve 1886. godine
srpskom vojnom katastrofom tako da e drava biti spaena samo zbog Austro-Ugarskog ultimatuma Bugarskoj.
Nakon poraza u ratu Milan Obrenovi se naao pod pritiskom zbog njega, a i zbog suradnje a Austro-Ugarskom pa
je poeo povlaiti poteze kojima je cilj bio vlastita abdikacija to e se tek kasnije otkriti. Prvi od tih poteza je bio
novi dogovor s Austro-Ugarskom u kojemu se ona obavezuje davati pomo dinastiji Obrenovia (protiv
Karaerevia),a drugi postaje donoenje novog ustava 1888. godine. Ubrzo po njegovom donoenju Milan
Obrenovi abdicira u korist maloletnog sina Aleksandra koji postaje kralj 22.2.1889
1804-1830. / . ,
. .
1815. 1830. .
1830-1842. /
1830. . 1829, 1830 1833.
, . .
, , , ,
, , . 1835. -
. 1839. 17 .
. , . 1842.
. ,
, . 1841,
1842-1858. / I .
. 1853-1856. .
.
1858. . (
), . .
1845. - 3
.
1858 1868. / 1859. .
1868. 1882. / 1869.
. 1872. .
. 1882.

1882. 1903. / - 1887.


, . 1893.
1903.

1903. 1914. / I . .
.

POSLE PRVOG SVETSKOG RATA


Kraljevina Jugoslavija
Nakon to je u Sarajevskom atentatu organiziranom od strane efa obavjetajnog odeljenja Srpskog ratnog
ministarstva Apisa ubijen Austro-ugarski prestolonasljednik Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji ime poinje Prvi
svetski rata. Naavi se pod vojnim pritiskom srpska vlada 7.12. 1914. donosi Niku deklaraciju kojom kao svoj ratni
cilj odreuje "osloboenje i ujedinjenje u jednu dravu svih junoslovenskih naroda na Balkanskom poluostrvu".
Utjecaj ove deklaracije e se vidjeti tek 1917. godine kada dolazi do potpisivanja Krfske deklaracije izmeu srpske
vlade i predstavnika ostalih junih Slavena iz Austro-Ugarske. Shodno ovim odlukama 1918. godine dolazi do
ujedinjenja Drave SHS nastale od junoslavenskih zemalja pod austrougarskom vlau i Kraljevine Srbije u
Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Ta novostvorena kraljevina je 1929. godine preimenovana u Kraljevina
Jugoslavija koja je postojala do Drugog svetskog rata i njenog komadanja na okupacione zone i kvislinke drave.
Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija
Na Drugom zasedanju AVNOJ-a 29. novembra 1943. godine Kraljevina Jugoslavija je proglaena za republiku pod
nazivom Demokratska Federativna Jugoslavija(DFJ), a dinastiji Karaorevi je zabranjen je povratak u zemlju. Ovaj
naziv je ubrzo (1946.) promenjen u Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ), a Srbija postaje jedna od
est federalnih Narodnih Republika. Ustavom Jugoslavije iz 1963. godine drava menja naziv u Socijalistika
Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Posle raspada SFRJ u krvavim ratovima, Srbija ostaje u federaciji sa Crnom
Gorom i zajedno proglaavaju Saveznu Republiku Jugoslaviju(SRJ) 27. aprila 1992. godine. Savezna Republika
Jugoslavija je, kao federacija Srbije i Crne Gore, postojala do 2003. godine, kada su republike lanice donele odluku
o promeni svojih odnosa i proglasile dravnu zajednicu pod nazivom - Srbija i Crna Gora (SCG), da bi se 2006 godine
I one razdvojile na posebne drzave.

Doba prelaza XIX u XX vek predstavljao je znaajan prelom u razvoju srpske arhitekture, koji se
posebno video na polju promena i razvoja stilova. Ovaj period je trajao sve do Prvog svetskog rata.
Pored razvoja novih arhitektonskih stilova, promene su se odvijale i na planu razvoja arhitekture kao
profesije.
Godine 1896. osnovan je Arhitektonski odsek na Tehnikom fakultetu u Beogradu, ime je
arhitektonska delatnost dobila akademski okvir, a srpska arhitektura se pribliila evropskim razvijenim
sredinama. Sledstveno tome, ve poetkom XX veka pojavljuju se prvi kolovani arhitekti u Srbiji, koji
su potekli iz srpske obrazovne institucije.
Medju arhitektonskim stilovima, najsnanije uticaje su ostvarili stilovi beke secesije, minhenskog
jugendstila i francuskog Art Nuvoa (Art Nouveau). Dekoracija secesije je primenjivana na klasino akademski koncipiranim gradjevinama, pa se u tom smislu i ne moe govoriti o potpunoj primeni stila
beke secesije u srpskoj arhitekturi.
Secesija i jugendstil doli su u Srbiju preko srpskih arhitekata koji su se kolovali u inostranstvu, dok
je francuska dekorativistika arhitektura postala prisutna i uticajna neposredno nakon Pariske izlobe
koja je odrana 1900. godine, a iji se duh snano osetio u Srbiji.
Nekoliko objekata sagradjenih u Beogradu stilu secesije predstavljali su izvanredne primere - robni
magacin Viktora Davida Azrijela, hotel Moskva na Terazijama, delo petrogradskih arhitekata, koji su
uobliili projekat uz saradnju sa srpskim arhitektom Jovanom Ilkiem (1857-1917), potom takozvana
zgrada sa zelenim ploicama koja je podignuta 1907. na uglu ulica Uzun-Mirkove i kralja Petra, kao
stambeno-poslovna zgrada trgovca S. Stamenkovia, delo Nikole Nestorovia (1868-1957) i Andre
Stevanovia (1859-1929).
Paralelno sa ovim evropskim kretanjima i uticajima, u okviru arhitektonske teorije i prakse buja i
snaan pokret obnove nacionalnog, srpsko-vizantijskog stila i njegove primene na domaem tlu.
U Evropi i svetu to je vreme kada se istrauju i usvajaju nove metode gradnje i novi gradjevinski
materijali, a medju njima znaajno mesto dobija armirani beton, koji polako, ali sigurno postaje najvie
primenjivan materijal u izgradnji objekata od toga doba. Te tehnologije polako prodiru i u Srbiju.
Kraj XIX veka takodje je znaajan po jednom specifinom procesu koji se odvijao unutar opteg
razvoja tipova arhitektonskih objekata. Bio je to izraeni proces preporoda beogradske palate.
Proces se odvijao u smislu stilskog arhitektonskog i kompozicionog preobraaja palata koje su
gradjene u Beogradu u to vreme u palate evropskog tipa. Ovu transformaciju i evropeizaciju
arhitektonskog stila pratila je snana i izraajna primena stilskih karakteristika lokalnog tradicionalnog
srpskog graditeljstva. Jedna od prvih znaajnih beogradskih palata evropskog tipa je palata Mie
Anastasijevia, iji je graditelj bio akademski arhitekta, eh Jan Nevole (1812-1903). Slede ostale
beogradske palate evropskog izgleda i stila iz perioda druge polovine XIX veka: zgrada Narodnog
pozorita (1869.), gradjena po projektima Aleksanda Bugarskog (1835- 1891) te Stari dvor (gradjen u
periodu 1881. 84.), takodje izveden po projektima Aleksandra Bugarskog, ali je tu gradjevinu,
prema Kanicu, zavrio Jovan Ilki.
Krajem 90.-tih godina XIX veka pa sve do poetka 20.-tih godina narednog veka gradi u Beogradu
arhitekta Konstantin Jovanovi. Njegovo najznaajnije delo je projekat Narodne banke u Beogradu jedan od najlepih arhitektonskih spomenika Beograda s kraja XIX veka.
Na arhitektonskoj sceni Srbije prisutan je iroki raspon stilova: od akademskog neoklasicizma, do
romantikog srpsko-vizantijskog stila i beke secesije, i to, esto, i u medjusobnom proimanju, kao
izrazu traenja samosvojnog stila.
Poetkom XX veka u Srbiji je dolo do nasilne smene vladajuih dinastija i smene u politikom i
drutvenom sistemu. Autokratski sistem vladavine Aleksandra Obrenovia smenjen je
parlamentarnom demokratijom vladavine Petra I Karadjordjevia. Istovremeno sa dubokim
promenama u upravljanju dravom, dolo je i do znaajnih promena u spoljnopolitikoj orijentaciji

Srbije. Vezanost Srbije za Austro-Ugarsku je oslabila, a nju je zamenilo okretanje Srbije prema
drugim znaajnim zemljama: Francuskoj, Rusiji i Engleskoj. Takodje, dolaskom Karadjordjevia na
vlast, postaju sve aktuelnije i ideje o okupljanju svih junih Slovena u jednu dravu, odnosno, javljaju
se ideje o stvaranju nove velike drave Jugoslavije. U srpskom drutvu toga doba se razvijaju ideje
romantinog sadraja, koje jasno odraavaju snane ideje o sveoptem preporodu nacije.
Istovremeno, na polju kulture, a sledstveno tome i na polju arhitektonske misli i prakse, sve su vie
prisutne tendencije koje prate ovaj generalno prisutni polet i romantinu klimu nastalu u kulturi nacije,
to je rezultovalo relativno uspenim pokuajima stvaranja nacionalnog stila u arhitekturi. Dakle, u
srpskoj arhitekturi tog perioda preovladjuje romantino opredeljenje arhitekata, koji uporedo sa
stilskim elementima romantizma koriste i elemente eklekticizma. Prisustvo neovizantijske arhitekture
bilo je sastavni deo tog preporoda onih stilova koji su bili prisutni i aktuelni i na evropskoj
arhitektonskoj sceni. Medjutim, jasno je da se neovizantijski stil razvijao na srpskom kulturnom tlu
istovremeno i kao rezultat razliitih politikih okolnosti koje su bile prisutne u Srbiji toga doba, a koje
su ovu dravu izdvajale od ostalih evropskih i balkanskih zemalja. Kao rezultat svih ovih uticaja,
stvoren je karakteristian stilski konglomerat koji je sadravao svoje individualne karakteristike, a koje
su u pogledu stila izdvajale srpsku arhitekturu od arhitekturu drugih zemalja toga doba.
Poetkom XX veka razvija se najznaajnija obrazovna institucija u Srbiji - beogradska Velika kola.
Medju najistaknutijim predavaima u prvom periodu rada Velike kole bio je i Dragutin Milutinovi, koji
je u to vreme predavao sve predmete vezane za arhitekturu: gradjevinske konstrukcije, projektovanje
zgrada, istoriju arhitekture i umetnosti, nauku o gradji i srpsko-vizantijsku arhitekturu. Godine 1905.
Velika kola prerasta u Univerzitet, a novi profesori koji su preuzeli na sebe odgovornost razvoja ove
obrazovne institucije na polju arhitekture bili su: Milorad Ruvidi, Dragutin Djordjevi, Nikola
Nestorovi i Branko Tanazevi. Iz perioda osnivanja i prvih godina razvoja Univerziteta znaajni
predavai u oblasti arhitekture bili su Danilo Vladisavljevi i Milan Antonovi, koji je bio i jedini
arhitekta sa privatnom arhitektonskom praksom u to doba u Beogradu. Arhitektonska dela koja su
nastala u tom periodu, posebno ona koja su projektovali profesori Univerziteta, nisu znaajna po
osobenostima arhitektonskog plana ili gradjevinske konstrukcije, ve po izvanrednim likovnim
dometima postignutim u obradi njihovih fasada. Frontovi zgrada projektovanih u to vreme, izvodjeni
su u najveoj meri u duhu evropskog eklekticizma. U istoriji srpske arhitekture poetak XX veka je
takodje i period pokuaja njene emancipacije od srednjoevropskih uzora i standarda, i to
prevashodno putem unoenja arhitektonskih inovacija i ostvarenja drugaijeg koncepta kao i estetike
arhitektonskih gradjevina, ali i dalje u okvirima stilova secesije ili tada aktuelnog srpsko-vizantijskog
stila. U tom duhu, koji u osnovi ipak bazira na eklektici, gradi svoje objekte i Dimitrije T. Leko,
obogaujui ih karakteristinim, inovativnim arhitektonskim motivima. Arhitektonska scena Srbije se
bogati, prisutno je sve vie arhitekata individualnih pristupa arhitektonskom projektovanju, vlada
pluralizam stilova i arhitektonskih motiva - palata Uprave fondova iz 1905. i 1907., koju su izgradili
Nikola Nestorovi i Andra Stevanovi u eklektinom neorenesansnom duhu. U zgradi je danas
Narodni muzej,
Dok je takozvani srpsko-vizantijski stil, koji postepeno preovladjuje u arhitekturi Srbije toga perioda,
odraavao tenje pojedinih arhitekata prema iznalaenju i ekspresiji nacionalnog identiteta, to je,
konsekventno, vodilo prema retrogradnom razvoju arhitekture, stil secesije je, medjutim, bio taj koji je
povezivao srpsku arhitekturu sa aktuelnim tendencijama u Evropi. Iako sve vie okrenuti evropskim
primerima u arhitekturi, srpski arhitekti su se ipak prvenstveno oslanjali na nacionalne uzore, u
poetku preuzete iz arhitektonske istorijske tradicije, a kasnije su i sami gradili u nacionalnom stilu,
ime su sve matovitije razvijali arhitektonske karakteristike srpskog nacionalnog stila. Mnogi objekti,
medjutim, sadrali su u svojoj strukturi jasne elemente oba stila, secesije i srpskog nacionalnog stila,
odraavajui istovremeno naklonost autora prema evropskim uzorima, ali i okrenutost prema
nacionalnim karakteristikama arhitekture.
Medju objekte gradjene u Beogradu u duhu secesije, ubraja se apoteka na uglu Nuieve i
Mekedonske ulice iz 1901., autora inenjera Jovana Smederevca (1854-1920), jer je dekorisana
floralnim motivima na fasadi, iako je samo autorstvo nad dekoracijom fasade, a na osnovu istorijskih
prouavanja, sporno. Secesijski motivi su dalje prisutni na zgradi Drutva za ulepavanje Vraara u
Njegoevoj ulici.
Sredinom prve decenije XX veka, 1906. Jovan Ilki osvaja drugu nagradu na konkursu za projekat
zgrade osiguravajueg drutva Rosija Fonsier iz Petrograda, kasnije hotel Moskva, Ovom
zgradom u potpunosti je prekinuto sa klasinom dekoracijom fasade, na kojoj nema horizontalnih

venaca niti dekoracije oko prozora. Na zgradi se, moda prvi put u srpskoj arhitekturi, osea dolazak
neornamentisane arhitekture i prvi put je u punoj meri izraena polihromija na fasadi.
SRPSKO VIZANTIJSKI STIL - 1900. godine izgradjen je jedan od znaajnijih primera arhitekture
srpsko-vizantijskog stila. Bio je to Srpski paviljon na Medjunarodnoj izlobi odranoj u Parizu, koji je
zamiljen i izgradjen u obliku crkvenog objekta. Autori paviljona su bili Milan Kapetanovi (18591934), koji je inae bio pobornik akademskog oblikovanja, a na ovom projektu je jedini put u svojoj
praksi primenio srpsko-vizantijski stil, i Milorad Ruvidi. Paviljon je projektovan po ugledu na srpske
pravoslavne hramove s kraja XIII veka, ime je dobio siluetu koja je podseala na istorijski sakralni
objekat. Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevia - eksplicitno koristio renik nacionalne
istorijske stilske grupe u arhitekturi - Moravske graditeljske kole, koji je kombinovao sa elementima
secesije. Slian stil koristio je prilikom rekonstrukcije fasade Ministarstva prosvete na Terazijama, kao
i na stambenoj zgradi brae Nikoli u Njegoevoj ulici. Zgrada Ministarstva prosvete na Terazijama
predstavlja antologijski primer srpsko-vizantijskog stila, posebno naglaenog na kompozicionodekorativnim elementima fasade. Godine 1906. raspisan je prvi konkurs za izgradnju Hrama sv.
Save na Vraaru, u Beogradu. Konkurs je otvorio nova pitanja vezano za razvoj stila u srpskoj
arhitekturi, a tim povodom pisali su Dimitrije T. Leko 1908. i Branko Tanazevi 1909. godine. Teme
oko kojih su se suprotstavljala miljenja strunjaka u periodu gotovo cele prve polovine XX veka bile
su vezane za potovanje arhitektonskog nasledja srpske arhitekture iz perioda srednjeg veka, zatim,
za principe projektovanja gradjevine koji u sebi sadre nacionalne elemente, te za nain itanja,
tumaenja i primene ovih principa u arhitekturi. Oni arhitekti koji su bili iskljuivi u zalaganju za
primenu istorijskih arhitektonskih uzora na celokupnom planu projektovanja, u svojoj tenji ka
kristalizaciji srpskog nacionalnog stila i njegovoj primeni na sveobuhvatno podruje arhitektonskog
projektovanja, ukljuujui i profane objekte, izgubili su iz vida injenicu da je poreklo tog stila bilo
vezano iskljuivo za objekte sakralne arhitekture. U periodu od poetka pa do sredine prve dekade
XX veka, medju prvim primerima nacionalnog srpskog stila u arhitekturi bile su Crkva svetog Nikole u
Trsteniku, koju je projektovao Duan ivanovi (1853-1937) iz 1903. i Crkva svetog Djordja na
Oplencu, koju je projektovao Kosta J. Jovanovi (1884-1934), U narednim godinama i decenijama,
srpski nacionalni stil se sa podruja sakralne arhitekture prenosi i na profanu, odnosno utilitarnu
arhitekturu. U ovom stilu, projektuju se razliiti tipovi arhitektonskih objekata, kao to su stambene
zgrade, pote, telefonske centrale, sportske dvorane, vojni objekti, kole, administrativne zgrade,
mostovi, bolnice, groblja i dr. Estetski dometi mnogih dela su u znaajnom broju pod znakom pitanja
bili jo u ondanje vreme, kritikovani od strane strune javnosti, a samo su se pojedinci medju
arhitektima vinuli iznad povrno shvaene i uobliene ideje o nacionalnom stilu. Istaknuti primer
razvijenog srpsko-vizantijskog stila, gde su strukturalni elementi moravske graditeljske kole veto
ukomponovani u celinu objekta, je zgrada Okrunog naelstva u Vranju iz 1908.godine, autora Petra
Popovia (1873-1945), koji je bio akademik i naelnik u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva
gradjevina, honorarni profesor vizantijske arhitekture i propagator srpsko-vizantijskog stila. Medju
predstavnicima srpskog nacionalnog stila vano mesto zauzima ime Dragutina Inkiostri-Medenjaka
(1866-1942), koji je takodje bio slikar, dekorater i dizajner u savremenom smislu te rei. Nasuprot
stavovima za ouvanje nacionalnog identiteta u arhitekturi, postojala su u to vreme u Srbiji i drugaija
miljenja, koja su kritikovala tada esto prisutan nacionalni predznak u srpskoj kulturi uopte i
smatrala da je upotreba nacionalnih istorijskih karakteristika srpske arhitekture u svakodnevnoj
arhitektonskoj praksi neprimerena, a esto i neprihvatljiva. Predstavnici ovih stavova smatrali su da
srpsko-vizantijski stil predstavlja iskljuivo ornamentika, koja se moe aplikovati na bilo koju
arhitektonsku strukturu, bez obzira na njene stilske karakteristike. Po njima, predmet arhitektonskog
istraivanja, analize i realizacije jednog arhitektonskog dela nije trebalo da bude samo formalni stil,
ve u mnogo veoj meri njegova funkcija i konstruktivne karakteristike. Ovakvi stavovi su dalje vodili
poslenike arhitekture ka upotrebi savremenih materijala i novih konstruktivnih sistema gradjenja, koji
bez ogranienja odgovaraju na savremene zahteve projektovanja.
Treba napomenuti jo jednu injenicu vezanu za razvoj arhitekture u Srbiji toga vremena. Naime,
godine 1912. odrana je etvrta jugoslovenska umetnika izloba u Beogradu, na kojoj dela iz
oblasti arhitekture privlae posebnu panju. Taj dogadjaj na simbolian nain predstavlja prekretnicu,
kada poinje novi period u razvoju srpske arhitekture, kada arhitekte izlaze iz strogih okvira prakse i
sve ee uzimaju uee u pisanju tekstova u strunim asopisima, kao u tada naprednom

Srpskom knjievnom glasniku. Primetno je okretanje i povezivanje arhitekata u svom radu sa


sferom likovnih umetnosti, bez obzira na injenicu da je arhitektura u to vreme u osnovi bila
inenjerska delatnost.
Posebno znaajan za kulturnu istoriju Srba je rad vajara i arhitekte Ivana Metrovia (1883 1962).
Iako nije iveo u Srbiji, ostavio je nesumnjivog traga u njenoj umetnosti. Posle pripreme kod bekog
vajara O. Keniga, Metrovi se upisuje na beku Akademiju likovnih umetnosti gde radi u klasi E.
Helmera, H. Biterlica i arhitekte Ota Vagnera (1901.-04.). Istie se na izlobi beke Secesije (1902.)
mermernom fontanom za palatu industrijalca Vitgentaijna. Za vreme njegovog prvog boravka u
Beogradu (1906.) njemu je, kao ve priznatom umetniku, iskazana naroita poast da portretie
kralja. ivei u Parizu (1907.-09.), izlae u Salon des artistes Franais. 1910. godine izlae u
Zagrebu, u drutvu sa Mirkom Rakim, prvi put svoj Vidovdanski ciklus, da bi u Paviljonu Kneevine
Srbije, na Rimskoj izlobi 1911., kosovskom simbolikom privukao interes evropske umetnike
javnosti. U Beogradu 1913. godine modeluje grupu Alegorija na temu pobede srpskog oruja 1912., u
obliku Terazijske fontane. Od itave kompozicije, unitene za vreme Prvog svetskog rata, preostala je
samo figura Pobednika, postavljena na Kalemegdanskoj tvrdjavi u Beogradu, godine 1924. Dan posle
atentata u Sarajevu, Metrovi se vraa u Italiju i ostaje u emigraciji sve do 1919. godine, kada se
ponovo vraa u zemlju.
Sa poetkom Prvog svetskog rata, dolazi i do zamiranja secesije u srpskoj arhitekturi, a projektanti se
sve vie okreu drugim stilskim uzorima. Tokom perioda Prvog svetskog rata, prva generacija srpskih
arhitekata se ugasila, odnosno, povukla sa arhitektonske scene.
Nakon rata, Beograd je postao glavni grad nove drave, a uslovi razvoja tog grada kao i razvoja
arhitekture u Srbiji uopte bili su bitno drugaiji od onih, koji su vladali u periodu pre Prvog svetskog
rata. Najznaajniji pomak dogodio se na polju estetike gradjenja, koja se promenila iz osnova.
Takodje, taj period karakterie i veliki manjak obrazovanog kadra i intelektualaca uopte, pa su
znaajna mesta srpskih arhitekata na strukovnoj sceni zauzeli ruski emigranti, koji su se naselili u
Srbiji neposredno posle Oktobarske revolucije. Osnovno obeleje tog perioda u Srbiji, a posebno u
Beogradu, moe se posmatrati kao stanje intenzivne izgradnje, jer su gradjevinske, kao i druge opte
potrebe u ratom opustoenoj zemlji bile velike. Medjutim, generalno je, uz izuzetke, estetski kvalitet
arhitekture izvedenih objekata u Srbiji tada bio vrlo nizak. Karakteristino je, takodje, da su arhitekti,
odbacujui stare uzore traili nove pravce, usmerene prema modernoj i funkcionalistikoj arhitekturi,
koja je tada bila u povoju u Evropi. Za vee projekte i kompleksnija arhitektonska zdanja angaovani
su sve ee ruski arhitekti, emigranti. Prema podacima iz 1923. godine poznato je da je Kraljevina
Srba, Hrvata i Slovenaca prihvatila oko 30.000 ruskih emigranata, koji su se u veini nastanili u
pravoslavnoj Srbiji, a u Beogradu je u to vreme stvaralo ak oko 50 ruskih arhitekata, koji su
dominirali arhitektonskom scenom. Oni su sagradili na stotine objekata irom Srbije, a sam Beograd
su razvili do nivoa monumentalne prestonice. Medju znaajnim objektima u Beogradu, na kojima su
radili ruski emigranti, bila je zgrada Narodne skuptine (zapoeta 1907. a zavrena 1936.), delo koje
je zapoeo Jovan Ilki, nastavio njegov sin Pavle Ilki, a dovrio ruski akademik, arhitekta Nikolaj
Nikolajevi Krasnov (1864-1939). Zgradu Ministarstva uma i ruda (danas zgrada Ministarstva
inostranih poslova) zapoeo je Dragia Braovan (1887-1965), a zavrio krajem 30.-tih takodje
Nikolaj Nikolajevi Krasnov (gradjena od 1928.-38.). Ovaj ruski arhitekta je izgradio i palate
Ministarstva finansija na suprotnim uglovima ulica Miloa Velikog i Nemanjine (1928.). Vilhelm
Baumgarten (rusko ime: Vasilij Fjodorovi) (1879 - posle 1945, Buenos Aires) je 30.-tih godina, u
neposrednoj blizini prethodnih objekata, u ulici Miloa Velikog, podigao zgradu Generaltaba (1928.),
monumentalnu palatu za to doba, a projektovao je i zgradu Ruskog doma (1933.). Zgradu Patrijarije
je projektovao 1934.-35. na mestu stare Mitropolije iz XVIII i XIX veka Viktor Viktorovi Lukomski
(1884-1947), koji je takodje projektovao i zgradu Starog dvora (1934.). Vasilij(e) Mihajlovi Androsov
(1872-1944) je preprojektovao fasadu Glavne pote u Takovskoj (1938.).
U posleratnom periodu, arhitekti se organizuju i medjusobno izdvajaju od gradjevinskih inenjera i
okupljaju oko strukovnih udruenja koja zastupaju iskljuivo njihove interese. Po pitanju stila, period u
godinama nakon Prvog svetskog rata donosi nove uticaje i preokrete, kako na polju likovnih
umetnosti uopte, tako i na polju arhitekture. Tih godina, u Evropi dolazi do pune afirmacije

modernog pokreta u arhitekturi, a stilski elementi modernizma postaju sastavni deo arhitekture
novog doba. Moderna arhitektura, odnosno arhitektura oslobodjena ornamenata, pojavila se u Srbiji
sa zakanjenjem u odnosu na ovaj pokret. Stil secesije koji je predstavljao osnovu pokuaja
formiranja nacionalnog, srpskog stila, i koji je dugo bio prisutan u srpskoj arhitekturi, polako se gasio
u periodu posle Prvog svetskog rata, a njegovi protagonisti su se postepeno okretali prema, u to
vreme u Evropi ve prevazidjenim, istoricistikim oblicima eklektikog neoklasicizma. Jo uvek nije
stvorena kulturna klima da se na domaem terenu u veoj meri pojave savremeni arhitektonski
tokovi. Od njih je srpska arhitektura jo izvesno vreme ostajala po strani. Medju znaajnim primerima
zgrada koje su gradjene u istoricistikim oblicima eklektikog neoklasicizma bile su zgrada
Univerzitetske biblioteke i zgrada Tehnikog fakulteta u Beogradu. Zgradu Univerzitetske biblioteke
na Bulevaru kralja Aleksandra 71 projektovali su profesori Beogradskog univeziteta Nikola Nestorovi
i Dragutin Djordjevi.
Medjutim, na arhitektonskoj sceni se polako javljaju stilski pomaci, koji nastaju kao posledica irenja
savremenih arhitektonskih tokova prisutnih u Evropi. Na prolenim i jesenjim salonima u
novootvorenom umetnikom paviljonu Cvijeta Zuzori uestvuju i osnivai avangardne
arhitektonske grupe - Grupe arhitekata modernog pravca: Milan Zlokovi (1898-1965), Branislav
Koji (1899-1987), Jan Dubovi (1892-1969) i Duan Babi (1894- oko 1948). Sredinom 1929. godine
Grupa arhitekata modernog pravca otvara u Beogradu veliku arhitektonsku izlobu pod imenom
Prvi salon arhitekture. Godine 1931., beogradski modernisti, u saradnji sa modernistima iz Zagreba
i Ljubljane, organizuju Izlobu jugoslovenske savremene arhitekture. Pioniri modernizma u srpskoj
arhitekturi uglavnom su se kolovali u klasinim i konzervativnim sredinama, izuzev Nikole Dobrovia
(1897-1967) , koji se kolovao u Pragu, u krugu uenika Oto-a Vagnera (1841-1918). U prvoj
generaciji srpskih modernista, nalazili su se Nikola Dobrovi, Milan Zlokovi, Branislav Koji i Dragia
Braovan (1887-1965). Direktnu vezu sa pokretom modernizma ostvarila je, medjutim, tek druga
generacija znatno mladjih arhitekata, koji su na arhitektonsku scenu stupili mnogo kasnije od svojih
prethodnika. Medju predstavnicima ove generacije, bili su Milorad Pantovi (1910-1986), Branko
Petrii (1911-1984) i Jovan Kruni (1915-2001), koji su svi radili u ateljeu Le Korbizjea (1887-1966),
u periodu pred poetak Drugog svetskog rata. Kako u Srbiji sredinom 20.-tih godina XX veka nisu bili
stvoreni uslovi za pojavu pokreta modernizma, naroito zbog slabih kontakata sa predstavnicima
modernog pokreta toga doba, to je bio presudan uzrok kanjenja nastanka modernizma u Srbiji za
celu jednu generaciju.
Paralelno, nasuprot modernistima, koji su u treoj dekadi veka sve prisutniji na arhitektonskom planu
u Srbiji, neki arhitekti i dalje propagiraju ideje, koje su u suprotnosti sa stavovima dolazeeg
modernog pokreta. Tako Milutin Borisavljevi (1889-1969), u svojim tekstovima objavljenim u periodu
30-tih godina, tvrdi da je arhitektura u sutini samo kompozicija istorijskih stilova, a da modernisti ne
poznaju prolost arhitekture, te postaju modernisti jedino iz razloga obrazovno-arhitektonske
nepismenosti. Momir Korunovi (1883-1969) je, suprotno Borisavljeviu, iv doekao punu
rehabilitaciju. Njegovo delo esto je u arhitektonskoj istoriji i teoriji povezivano sa idejama
ekspresionista. Njegova Spomen kosturnica srpskoj vojsci u kumanovskoj bitci iz Prvog balkanskog
rata, 1912. godine, na planini na Zebrnjak. Znaajan predstavnik arhitekata koji su zastupali
nacionalno istorijski stav u arhitekturi, bio je i Aleksandar Deroko.
Kako je ve reeno, modernizam se u srpskoj likovnoj umetnosti, i, posebno, u srpskoj arhitekturi,
pojavljuje kasno, u periodu kada je ovaj pokret u Evropi ve bio definisan, razvijen i imao svoje
predstavnike kako na polju teorije, tako i na polju arhitektonske prakse. Proces razvoja moderne
arhitekture u Srbiji odvijao se na nekoliko planova. Ve smo opisali uticaj koji se razvijao preko pojave
zenitizma kao pokreta na optem likovno umetnikom planu i dometa kojeg je dostigao zenitizam na
podruju kulturne emancipacije. Medjutim, postojali su i drugi uticaji na razvoj modernog pokreta u
Srbiji. Medju njima su bili znaajni oni uticaji koje su nainili predstavnici ve pomenute prve
posleratne generadcije srpskih arhitekata, a koji su se vratili u zemlju nakon studija i studijskih
boravaka u inostranstvu. Takodje su na nastanak modernog pokreta uticali radovi inostranih
arhitekata koji su u to vreme iveli u Jugoslaviji, posebno radovi Rusa i eha, jer su oni uneli duh
panslavizma i evropejstva u srpsku kulturnu sredinu. Uticaj na nastanak i razvoj modernog pokreta u
srpskoj arhitektonskoj sredini vren je istovremeno i putem izlaganja inostranih stvaralaca, koji su

svoje radove predstavljali beogradskoj publici na izlobama. Slian uticaj na razvoj srpske
arhitektonske sredine vrile su i velike medjunarodne izlobe, koje su u to vreme bile generatori
razvoja nauke i tehnologije u svetu. Posebno znaajno za razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi i
urbanizmu bilo je osnivanje CIAM-a 1928. godine. Ova medjunarodna institucija moderne arhitekture i
urbanizma nainila je veliki uticaj na shvatanje postojeih i novonastalih urbanistiko-arhitektonskih
problema u zemlji, kao i na razvoj naunih modela i postupaka za njihovo reavanje. Poetkom
1925. godine u Beogradu je priredjena izloba umetnikog udruenja Manes iz Praga I tada su po
prvi put u Beogradu izlagana arhitektonska dela koja ne pripadaju akademskom eklektikom stilu, ve
novim tendencijama moderne arhitektureU tom periodu pariska izlozba gde se pojavljuje I Korbizje.
Medjutim, na razvoj moderne arhitekture uticale su moda u najveoj meri narastale potrebe, koje su
se razvijale uporedo sa poveanjem opteg nivoa razvoja i standarda, kao i porastom broja
stanovnitva.
Krajem 1925. godine Milan Zlokovi je radio projekte malih eljeznikih stanica na kojima se naziru
elementi nove estetike u arhitekturi. Iste godine, dobio je nagradu na konkursu za Umetniki paviljon
Cvijeta Zuzori i Jugoslovenski paviljon u Filadelfiji. U prolee 1927. godine, zavrio je projekt za
sopstvenu kuu na Kote-Neimaru. U jesen iste godine, Zlokovi neoekivano i radikalno menja svoj
projekat porodine kue. Novi projekat, kojim je zamenio ve izradjenu projektnu dokumentaciju,
predstavlja arhitektonsku kompoziciju kubinih masa, ravnih krovova i izradjen je u novom,
modernistikom stilu. Zlokovi je imao velikih zasluga za razvoj moderne arhitekture u Srbiji.
Takodje, on se smatra zaslunim za promenu pravca unutar razvoja beogradskog Arhitektonskog
fakulteta - koji je u to vreme jo uvek negovao tradiciju eklektike klasicistike i srpsko-vizantijske
arhitekture - prema savremenoj, odnosno, modernoj arhitekturi. Obzirom da je bio odlian
matematiar, on je jo pre Drugog svetskog rata ukazivao na znaaj modularne podele u arhitekturi i
bio je u to vreme jedan medju prvima u Evropi koji je prouavao polje koordinacije mera u
arhitektonskom projektovanju. Na ovom planu, ostavio je znaajan rukopis: Modularna
koordinacija.
Kraj 1928. godine se, dakle, moe smatrati trenutkom kada se na srpskoj arhitektonskoj sceni
definitivno kristalizovao modernistiki pokret, pre svega osnivanjem Grupe arhitekata modernog
pravca, a potom i individualnim radom snanih arhitektonskih linosti, koje su ovaj pokret definitivno
unele u srpsku arhitekturu. Poetkom 1929. arhitekta Branislav Koji objavljuje programski tekst
modernizma, koji definitivno uobliava novi pokret i novi period u razvoju arhitekture u Srbiji. Tekst je
objavljen pod naslovom Arhitektura Beograda u dnevnom listu Vreme .
U periodu kraja 30-tih i poetka 40-tih dolazi do snane ekspanzije modernistikog pokreta u Srbiji. U
to vreme na arhitektonskoj sceni je aktivan arhitekta Dragia Braovan. Studije je zavrio 1912. na
Tehnikom fakultetu u Budimpeti i Sarajevu. Do 1930. Braovan radi pod uticajem srednjoevropske
eklektine arhitekture. Od 1930. njegov arhitektonski izraz se bitno menja, razvija i obogauje pod
uticajem novih tendencija na polju arhitekture koje su u Evropi vladale u to vreme. Za svoje
najznaajnije objekte, Braovan usvaja principe na kojima poiva moderna arhitektura. Medjutim, za
razliku od evropskih uzora, njegovi objekti izgradjeni u tom duhu odiu razigranou forme i
emotivnim peatom, iskazanim kroz diskretnu dekoraciju, ime odstupaju od dosledne funkcionalnosti
pokreta moderne. Poetkom 1929. projektuje Paviljon u Barceloni i Radniki dom u Novom Sadu,
dva izvanredna primera nove tendencije, koja je u svetu bila poznata pod nazivom racionalistika
arhitektura. Znaajne primere srpskog modernizma Braovan je dao projektima za kuu na uglu u
Francuskoj ulici u Beogradu. Posebno se, kao izuzetno avangardan, izdvaja njegov projekat za
Jugoslovenski paviljon na izlobi u Milanu, iz 1931. godine. Njegovi radovi predstavljaju antologijske
primere srpskog modernizma, a medju njima su izuzetno znaajni i oni za zgradu Dravne tamparije
u Beogradu, zgrada Dunavske banovine u Novom Sadu iz 1937.-1940. godine.
U isto vreme, u Novom Sadu, Djordje Tabakovi (1897-1971) gradi kuu Klajn (1932.) i palatu
Tanurdi (1934.), obe remek-dela srpskog modernog pokreta. Tanurdieva palata jedan je od
najznaajnijih arhitektonskih motiva Novog Sada. Zgrada Sokolskog drutva (1936) vai za jedno od
njegovih najlepih dela, a kua doktora Klajna ula je u udbenike arhitekture. Tabakovi je jedan od
najveih srpskih arhitekata modernizma, izmeu dva rata. Za razliku od ostalih, on je projektovao

skoro iskljuivo u modernistikom stilu. Presudni uticaj na njegov rad imala je Le Korbizijevoa
izloba koju je video u Parizu. Tabakovi je, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao je kao simbol
bliske budunosti i odluio se da ga prihvati. S druge strane, investitori su ga oberuke prihvatili jer je
bilo jeftinije tako graditi, a stanovi su bili kvalitetniji, sa vie svetla, dok su krovovi esto korieni kao
peta fasada. (Vladimir Mitrovi, istoriar umetnosti).
NIKOLA DOBROVIC Tokom perioda 1930-tih na scenu srpske arhitekture stupa izuzetna linost
Nikola Dobrovi (1897-1967). Bio je eki djak i vei deo ivota proveo je i radio u Pragu. Prag je u to
vreme bio izvor evropskog racionalizma, a tamonja arhitektonska sredina bila je medju
najrazvijenijim u Evropi. Iz Praga, Dobrovi je pokuao da se priblii srpskoj arhitektonskoj sceni
ueem na javnim konkursima. Budui da ovdanja kulturna javnost jo uvek nije bila spremna da
prihvati arhitekturu koju je on predlagao, Dobrovi je na konkursu za zgradu novosadskog Pozorita
izgubio od Dragie Braovana, iji je stil bio prihvatljiviji za tamonju sredinu. Dobrovi je bio
beskompromisan i nepokolebljiv, spreman i da se povue iz posla ukoliko nije mogao da ostvari svoju
arhitektonsku zamisao. Godine 1930. pobedjuje na medjunarodnom konkursu za arhitektonskourbanistiko reenje Terazijske terase, kada je imao samo 33 godine. U konkurenciji su bili radovi
prispeli iz Nemake, ehoslovake, Francuske i Jugoslavije. Na konkursu je otkup dobio Duan
Babi, a jednu medju nagradama dobio je Branislav Marinkovi (1903-1980), za rad koji je poslao iz
Pariza. Bila je to prva velika pobeda modernizma u Srbiji, izvojevana svega tri godine nakon to je na
konkursu za zgradu Lige naroda u enevi modernistiki projekat Le Korbizjea i Pjera anerea bio u
uskom izboru za dobijanje prve nagrade. Dobrovieva iznenadna pojava na kulturnoj sceni uvela je
tako duh modernizma u srpsku arhitekturu na velika vrata. 1930. godine pobedio je na
medjunarodnom konkursu za zgradu Banovinske bolnice u Splitu, potom na medjunarodnom
konkursu za uredjenje kupalinog kompleksa Bavice, takodje u Splitu, nakon ega radi projekt
hotela u Dubrovniku. U periodu od svega nekoliko meseci Dobrovi osvaja tri prve nagrade na
medjunarodnim konkursima sa projektima koji i danas odiu izuzetnom izraajnou i likovnom
snagom. Godine 1931. Dobrovi je osvojio prvu nagradu na konkursu za eljezniku stanicu
Beograd-Dunav. U asopisu "Arhitektura", Nikola Dobrovi u tekstu U odbranu savremenog
graditeljstva tako pie: Stilovi, poput secesije, jugendstila ili kubizma, bili su samo dobronamerna
reakcija na eklektizam, ali nisu imali prava na opstanak, graditeljstvo su opteretili formalizmom. U
razvitku savremenog graditeljstva to su samo epizode, prolazne zablude. Navedeni stilovi nisu ulazili
u bitne probleme gradjenja, preteno su se bavili oblikovanjem fasada. Znaaj Dobrovievog rada
ogleda se u njegovom stavu prema sagledavanju problema savremene arhitekture i urbanizma i
nainu njihovog reavanja. U arhitektonskom oblikovanju on je beskompromisno sprovodio pravac
bezornamentalne arhitektonske kompozicije masa, koje je oblikovao da budu u skladu sa najnovijim
tehnikim dostignuima. Unosio je, s toga, savremene arhitektonske materijale i savremene metode
gradjenja u svoje projekte, istraivao najnovije koncepcije i izraze modernog pokreta u arhitekturi.
Medjutim, nasuprot njegovom poletnom i beskompromisnom zalaganju za novim u arhitekturi, borba
unutar okvira konzervativne i arhitektonski neartikulisane i neopismenjene javnosti je ostavila na
njegovoj linosti tragove, koji se ogledaju u njegovim kasnijim tekstovima, koji nose u sebi stavove
arhitekte duboko razoaranog u sredinu u kojoj je radio. Duboka ekonomska kriza koja je nastala
poetkom 30.-tih godina u svetu, a koja je imala snaan odraz i na jugoslovenskom tlu, onemoguila
je dalju realizaciju Dobrovievih projekata u Beogradu i Splitu. On se vraa u Prag, gde radi po
porudbini projekat Jugoslovenskog studentskog doma (1932.). Godine 1934.-36. radi maestralan
projekat hotela Grand na Lopudu i niz vila u Dubrovniku, kojim povodom donosi odluku da se
preseli u ovaj grad. Period ivota koji je proveo u Dubrovniku bio je najplodniji u njegovom radu, a
doneo mu je i satisfakciju u vidu izuzetnog stvaralakog opusa, koji je realizovao u ovom gradu.
Dakle, modernizam u Srbiji nije nastupio onom snagom plimnog talasa, koju je ovaj pokret imao u
Evropi. Protagonisti novog pokreta u arhitekturi Srbije nisu bili u mogunosti da svoje ideje ostvare na
odgovarajui nain, pre svega zbog otre reakcije konzervativne strune javnosti i shodno tome,
nemogunosti realizacije svojih ideja. Ova situacija ponovie se u srpskoj arhitekturi na gotovo
identian nain mnogo kasnije, poetkom 1980.-tih, kada su ideje i stavovi postmodernizma,
preovladjujueg na svetskoj arhitektonskoj sceni, bili gueni u samom povoju i nastanku u Srbiji, a
protagonisti ovog pokreta su bili onemogueni da se struno izraze, afirmiu, pa ak i da uopte
dobiju posao. U vrtlogu nerazumevanja srpske kulturne akademske javnosti i njenoj nepopustljivosti

prema svemu to je bilo novo i avangardno, nestajali su i gasili se nosioci novih ideja. Avangardni
stavovi u arhitekturi, koji su bili prisutni na srpskoj kulturnoj sceni, kako u periodu povoja modernizma,
tako i u periodu nastanka postmodernizma krajem 70.-tih i poetkom 80.- tih, bili su teko razumljivi
za predstavnike etabliranih strukovnih struktura, koji su bili obrazovani na zastarelim i prevazidjenim
akademskim klieima. Pomirljiv i kompromisan stav srpske arhitektonske avangarde u periodu
nastanka modernizma bio je prisutan na svakom mestu, ukljuujui i izlobe radova predstavnika
arhitektonske avangarde. Medjutim, to nije bilo sluaj u periodu postmodernizma 80.-tih, kada su
njegovi protagonisti smelo krili pravila arhitekture, a pri tom su kao posledicu trpeli opti bojkot
strune sredine, ostajali bez mogunosti da projektuju i izvedu svoje ideje, a na kraju su ak ostajali
bez posla i osnovnih uslova za linu egzistenciju.
U godinama 1931. i 1933. Milan Zlokovi je gradio vie stambenih zgrada i vila. Monumentalna je
njegova Hipotekarna banka u Sarajevu, iz perioda 1928. i 1932. godine, gde su prisutne osovinska
simetrija i stubovi u proelju. U isto vreme gradio je hotel ia u Matarukoj banji, gde je pristup
projektovanju stilski proien, bez znaajnijeg uticaja akademizma. Za projekat gradske kue za
porodicu Zaborski, Zlokoviu je uzor bio neizvedeni projekat vile tros iz 1922. godine, Adolfa Losa.
Za projekat Doma trgovako-industrijske komore u Skoplju, Pri projektovanju zgrade Univerzitetske
deije klinike u Beogradu, Zlokovi se oslanjao na projekat Sanatorijuma za tuberkulozne u Paimiju u
Finskoj, Alvara Alta (1898-1976). Medjutim, 1939. godine, Zlokovi predstavlja sasvim originalno
reenje na projektu poslovne zgrade i izlobenog salona FIAT-a u Beogradu.
Takodje, ve pomenuti arhitekta, Branislav Koji, koji je diplomirao 1921. godine u Parizu, gradi
objekte u Beogradu i Skoplju, medju kojima i stambenu zgradu dr Djuria u Prizrenskoj ulici u
Beogradu, koja predstavlja antologijski primer srpskog modernizma. Uestvovao je na veem broju
konkursa i dobio nekoliko prvih nagrada. 1925. godine dobio je prvu nagradu za umetniki paviljon na
Kalemegdanu u Beogradu, a iste godine i prvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na Exposition
internationale des Arts dcoratifs u Parizu, a 1935. godine za studentski dom u Skoplju. Medjutim,
svaki pokuaj Kojieve stilske radikalizacije, odnosno ogoljavanja projekta zavravao se na taj
nain to bi investitor projekat odbaciNa ovim projektima, Koji je pokuao da oblikuje arhitektonski
objekat po principu tekueg prostora, komponovanog iza modernistiki koncipirane fasade.
Koji i Zlokovi, radei u konzervativnoj i arhitektonski neukoj i nedovoljno pismenoj sredini kakva je
tada bila Srbija, gubili su poslove zbog sopstvenih ideja i arhitektonskih opredeljenja, koje ta i takva
sredina jo uvek nije bila spremna da prihvati. U takvim uslovima oni su bili prinudjeni da i dalje
projektuju suprotno sopstvenim profesionalnim ubedjenjima, sve potujui konzervativne zahteve
svojih naruilaca. Zlokovi je tako gradio u periodu izmedju 1930. i 1931. godine zgradu Opel-a u
Beogradu, koja sadri davno prevazidjene dekorativne elemente karakteristine za prethodni stilski
period u arhitekturi. Koji, suprotno svom arhitektonskom stavu, za zgradu dr Djordja Radina, koja je
gradjena izmedju 1931. i 1932. godine, nacrtao je dve varijante fasade: modernistiku i klasicistiku,
na koji nain je izaao u susret zahtevu konzervativnog investitora.
U vremenu kraja 30.-tih i poetka 40.-tih godina XX veka gradnja definitivno dobija stilske
karakteristike moderne arhitekture. Nova shvatanja koja u to vreme postaju dominantna u likovnom,
gradjevinskom pa i socijalnom pogledu, unela su velike promena u arhitekturu Srbije. Skromnost i
skuenost balkanske sredine i njen lokalni, istonjaki karakter polako, ali ubedljivo, menjaju nova,
svetla zdanja, istih linija strogo geometrijskih formi. Ovaj arhitektonski jezik sve vie primenjuju prvo
beogradski, a zatim i ostali arhitekti na tlu Srbije. Sam prestoni Beograd se moe ponositi
arhitekturom nastalom u to doba, ne samo gradjevinama koje su projektovali Zlokovi, Koji i
Braovan I drugi.
U periodu od 1920. do 1941. Ivan Metrovi ostvaruje veinu svojih arhitektonskih i vajarskih planova:
Njegoev mauzolej (prva varijanta), grobnice u Cavtatu i u Otavicama, spomenik Zahvalnosti
Francuskoj u Beogradu, Grob Neznanog junaka na Avali kod Beograda, spomenik rumunskih kraljeva
u Bukuretu, spomenik kralja Petra u Zagrebu (kao Dom likovnih umetnosti, kasnije Muzej revolucije),
itd.
JOZE PLECNIK Tokom godina 1929.-32. najvei slovenaki arhitekta Joe Plenik (1872-1957) gradi

u Beogradu crkvu Sv. Antuna padovanskog, rotondu sa krivim tornjem, koja se nalazi izmedju Liona i
Crvenog krsta. O Plenikovoj crkvi, odmah po njezinoj izgradnji, pisao je u Srpskom knjievnom
glasniku Aleksandar Deroko: Za osnovni oblik gradjevine uzeta je starohrianska rotonda, za
kakvu se pria da je bila Konstantinova crkva iznad Hristova groba. Time je Plenik naslonio ovaj
spomenik i na narodnu tradiciju, jer su najznaajnije starohrvatske katolike crkve, kao ona sv. Trojice
u Poljudu kod Splita, a naroito crkva sv. Donata u Zadru, rotondnoga oblika. (...) Svejedno, ovakva
kakva je, gradjevina je nesumnjivo monumentalna, a to je glavno. Ona ima one dve osnovne stvari
koje uslovljavaju tu monumentalnost, a to je, s jedne strane, impozantnost siluete spoljanosti,
postignuta saetim, krupnim i mirnim modelisanjem proste nerazbijene mase - i jedinstveni prostor
unutranjosti, koji obrazuje skladna i prostrana, pregledna i dobro osvetljena upljina (Cit. prema:
Franjevaki vijesnik, 1933, str. 28-29). Plenik se kao autor svrstava medju arhitekte za koje je
karakteristino traenje sopstvenog stila i naina arhitektonskog izraavanja, uz posebno obraanje
panje prema tehnikim dostignuima novih gradjevinskih materijala i konstrukcija. U strunom
pogledu, Plenik se formirao unutar Vagnerove kole, a bio mu je stran kruti akademizam. Lepota
njegove arhitekture zasniva se na osobitostima gradjevinskih materijala i specifinostima
arhitektonske strukture i kompozicije. Godine 1920. Plenik je izabran za profesora arhitektonske
kompozicije na Umetnikoj akademiji u Pragu, a u isto vreme se odazvao pozivu mladog slovenakog
univerziteta u Ljubljani da preuzme mesto redovnog profesora za arhitektonsko crtanje i kompoziciju.
Medjutim, Plenik je mnogo ranije, 1912.-13., od strane vea beke akademije, tri puta uzastopno bio
jednoglasno predlagan i izabran za Vagnerovog naslednika, ali je ministarstvo svaki put odbilo da
imenovanje potvrdi iz nacionalno-ovinistikih razloga. Delimino je na ovo uticao i poziv tadanjeg
ministarstva prosvete Srbije, da, kao najvei jugoslovenski arhitekt, preuzme vodee mesto
prilikom organizovanja jugoslovenske umetnike kulture u Beogradu. Njegovo imenovanje u
poasno predsednitvo organizacionog odbora izazvalo je reakciju u Beu i Berlinu. Ideja za poziv
Plenika da dodje u Srbiju potekla je od Ivana Metrovia i Jovana Cvijia, dok je njihov tuma i
posrednik bio K. Strajni. Plenik je ipak odluio da ostane u Pragu.
Krajem 30.-tih godina, sa formiranjem novog odnosa snaga na evropskoj politikoj areni, koji sobom
nosi i novu estetiku, dolazi ponovo do stilskih i drugih kvalitativnih promena i u srpskoj arhitekturi.
Jednostavnost, koja je postala prisutna u arhitekturi pod uticajem modernog pokreta, polako se
povlai sa arhitektonske scene, a nju zamenjuje novi pristup u projektovanju monumentalnost.
Monumentalnost u oblikovanju je na pojedinim arhitektonskim objektima iz tog vremena izraena
gotovo do brutalnosti. Uz domae autore, u ovom periodu u Srbiji grade i italijanski i nemaki
arhitekti. 1939.-40.-te je raspisan konkurs za idejno reenje zgrade beogradske Opere - Konkursni
projekat italijanskih arhitekata za novu beogradsku Operu iz 1939.-40. godine, bez obzira to je dobio
nagradu, zbog svoje monumentalnosti i neprimerene snage arhitektonskog izraza, koji nisu bili bliski
beogradskoj strunoj javnosti, izazvao je negodovanje u domaoj arhitektonskoj sredini, a nagradjeni
projekat nije nikada realizovan.
Nakon Drugog svetskog rata, nastupa period obnove drave i izgradnje gradova, a presudan uticaj na
domae arhitekte tokom tog perioda ima arhitektura koja dolazi iz Sovjetskog Saveza. Ova
arhitektura je predstavljena srpskoj arhitektonskoj strunoj javnosti na izlobi Arhitektura naroda
SSSR. U godinama koje su usledile neposredo posle rata, u arhitekturi su po drugi put u XX veku
oivljene tradicionalne folkloristike ideje, posebno na brojnim projektima seoskih domova kulture. Na
polju izgradnje znaajnih javnih objekata i dalje je ostao prisutan zahtev za monumentalnim izrazom,
te je taj stil u 50.-tim godinama jo uvek dominirao arhitektonskom scenom Srbije, to je
korespondiralo kako sa arhitekturom prethodnog, ratnog perioda, tako i sa novim uticajima sovjetske
arhitekture. Drutvena klima je potpuno izmenjena, a arhitekti u prvo vreme nisu umeli da prilagode
svoje strune i umetnike stavove novonastaloj situaciji. Arhitektura, koja je pre rata bila zasnovana
na potpuno drugim zahtevima, u novonastalim uslovima i arhitektonskim potrebama kako drutva u
celini, tako i korisnika-pojedinca, nije mogla da pronadje svoje mesto i svoj pravi izraz. Zahtevi ratom
razorene drave i potpuno novog drutva socijalistikog realizma u pogledu arhitekture i urbanizma
iskljuivali su elemente estetike i likovnosti, a prvenstveno su se odnosili na zadovoljavanje ogoljenih
osnovnih potreba stanovnitva, koje je trailo pre svega da ima neophodan krov nad glavom. Ideje
kolektivizma, uvezene iz SSSR-a, radjale su aneminu, bezlinu i monotonu arhitekturu. Jedini
predstavnik te generacije, koji je svojom kreativnou donekle uspeo da se uklopi u politiku situaciju

novog drutva, bio je Nikola Dobrovi, koji je u posleratnom periodu sagradio svoje remek-delo
zgradu Dravnog sekretarijata narodne odbrane (1954. 1963.), mada uz velike tekoe i
kompromise. Kako je on od 1943. godine ratne godine proveo na slobodonom ostrvu Visu, a u
oslobodjeni Beograd je doao zajedno sa borcima narodnooslobodilakog pokreta, nova politika
elita ga je prihvatila i podrala. Tako je imao priliku da svojom strau rasnog arhitekte, talasima
polemikih tekstova i knjiga, smelou svojih ideja i beskompromisnou protiv konvencionalnog,
nestrunog i sluajnog u arhitekturi, postane predvodnik u utiranju novih puteva u srpskoj arhitekturi.
Dobrovi je bio Glavni arhitekta grada Beograda, osnovao je Urbanistiki institut pri Ministarstvu
gradjevina NR Srbije, a potom i Urbanistiki zavod grada Beograda.
SOCREALIZAM Socijalistiki realizam, stilski izraz koji dominira u likovnim umetnostima u tadanjoj
Jugoslaviji, u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata, sastojao se u nekritikom, sveoptem,
neselektivnom divljenju prema svemu onom to je dolazilo iz SSSR-a. Medjutim, nakon duboke
politike krize, koja se odvijala tokom 1948. godine, a koja je dovela do raskidanja bliskih veza
tadanje Jugoslavije sa istonim centrom moi i zemljama Varavskog pakta, dolo je i do slinog
zaokreta na polju umetnosti, a socijalistiki realizam je potisnut sa velike scene kao dominirajui
likovni izraz. 1950. godine odrano je Prvo savetovanje arhitekata i urbanista FNR Jugoslavije u
Dubrovniku, na kojem su iskristalisane ideje o raskidu arhitekture i urbanizma sa socijalistikim
realizmom. Na ovom Savetovanju, znaajan uticaj na promene u domenu arhitektonske misli i
estetike uinili su svojim nadahnutim izlaganjima novinar Vladislav Ribnikar (1900-1955) i arhitekta
Milorad Macura (1914-1989). Njih dvojica su uspeli da fokusiraju interesovanje arhitektonske strune
javnosti na pitanje stila u arhitekturi i njeno posmatranje kao umetnikog dela, a ne samo kao
sredstva za puko zadovoljenje drutvenih i linih ljudskih potreba.
Tokom 50.-tih u potpunosti nestaju uticaji socijalistikog realizma u arhitekturi. Poslednji znaajan
primer ovog stila olien je u zgradi Doma sindikata na tadanjem Trgu Marksa i Engelsa (danas
Nikole Paia), u Beogradu, koju je projektovao nekadanji Le Korbizjeov saradnik Branko Petrii
(1911-1984), koristei elemente arhitekture socijalistikog realizma. Na mikrourbanistikom planu to
se ogleda u formiranju manifestacionog trga, dok se na planu arhitektonskog oblikovanja objekta
istie smireni, bezlini ritam prozorskih povrina. Period socijalistikog realizma sledi drugi
karakteristian period u stilskom razvoju likovnih umetnosti i arhitektonskog oblikovanja, a u teoriji je
dobio naziv socijalistiki estetizam. Pod tim pojmom su podrazumevane specifine grupe uticale su
na razvoj likovnih umetnosti u duem periodu nakon raskida odnosa sa SSSR-om. U likovnim
umetnostima ovaj period trajao je do 60.-tih godina, dok je u arhitekturi taj koncept bio preovladjujui
sve do sredine 80.-tih, kada je prekinut uporedo sa, u politikom smislu, krajem perioda vladavine
titoizma. Osnovne karakteristike socijalistikog estetizma su sadrane u naputanju obrazaca
realistike naracije u umetnikom delu, prihvatanju govora metafore, kao i govora alegorije, te
podrazumevanju konteksta umetnikog dela. Ove karakteristike nisu proisticale iz optih politikih i
drugih zbivanja u drutvu, ve su se odnosile iskljuivo na samo umetniko delo, u naem sluaju, na
arhitektonski objekat ili urbanistiku celinu. U arhitekturi, kao delu likovnih umetnosti, koja pored
estetske, likovne, ima i pragmatinu i utilitarnu drutvenu funkciju, u okviru stila socijalistikog
estetizma, koji je bio primenjivan, nije, medjutim, bilo pojave dominirajuih elemenata, koji bi bili u
suprotnosti sa ideolokom supremacijom vladajueg reima, kao to je to bio sluaj sa drugim
likovnim umetnostima, kao i knjievnou. Istovremeno, ovako koncipiran i prezentovan socijalistiki
estetizam na polju arhitekture i urbanizma vrio je dodatnu znaajnu funkciju u smislu sredstva
pomou koga je vladajua struktura mogla da izgradi sliku o Jugoslaviji kao modernom i naprednom
drutvu, jer se napredak zemlje, osim kroz stepen zadovoljavanja optih potreba drutva, najjasnije i
najvidljivije sagledavao ba kroz dela arhitekture i izgradnje uopte. U tom smislu, u vreme bujanja
socijalistikog estetizma nije bilo mnogo prostora za proboj avangardnih ideja i tendencija na polju
arhitekture u Srbiji, koje su se u to vreme razvijale u zapadnoj Evropi i svetu.
Izgradnja samog glavnog grada zemlje, Beograda, na primer, u ondanjim zadatim preduslovima,
predstavljala je za to vreme pravi podvig. Grad je ubrzano dobijao novu infrastrukturu, savremeno
snabdevanje elektrinom i toplotnom energijom, a stambene jedinice bile su opremane po tada
vaeim evropskim standardima. U rekordnom roku podignut je potpuno novi grad, Novi Beograd, na
mestu gde je pre toga bila movara. Takvi zahtevi gradnje su, posledino, trpeli na planu
individualizacije urbanistikih i arhitektonskih reenja. Gradjeni su gigantski stambeni blokovi, sa

bezlinim zgradama i sa unificiranim stambenim jedinicama, prema pojednostavljenim urbanistikim


formulama i arhitektonskim planovima, koji su bili modelovani na osnovu ekonomskih i socijalnih
principa, a ne na principima visoko estetizovane arhitekture i urbanizma. Arhitekta, kao kreativna
individua, je postajao bezimeni, ali funkcionalni deo ogromnog gardjevinskog organizma. U tadanjoj
Jugoslaviji se razvijao takozvani sistem usmerene stambene izgradnje, usko povezan sa
masovnom industrijskom izradom gradjevinskih elemenata za gradnju, koji je doveo do apsurdne
situacije da su decenijama na razliitim lokacijama gradjeni isti tipovi stambenih zgrada, koji,
medjutim, nisu pratili sutinske potrebe i zahteve stanovanja savremenog oveka, koje su se, logino,
stalno menjale i razvijale, ve su stambene potrebe reavane na najekonominiji i najracionalniji
nain. Na ovakvim socijalnim programima stanovanja mali broj arhitekata je uspeo da naini vrednija
arhitektonska ostvarenja.
Sve ovo je dovelo do snane reakcije, pre svega strune javnosti, a potom i drutva u celini u periodu
70.-tih, kada je stvorena takozvana Beogradska kola stanovanja. Nastala na temelju brojnih
arhitektonsko-urbanistikih konkursa za projektovanje novobeogradskih blokova, Beogradska kola
stanovanja je prerasla u stil projektovanja, a potom u tipologiju reavanja stambenih jedinica, koje su
u to vreme predstavljale vrhunac standarda u projektovanju kolektivnih stambenih objekata. Putem
projektovanja i gradnje novih urbanistikih stambenih celina u Beogradu, ova kola je davala
odgovore na zahteve za projektovanjem i izgradnjom humanijih stambenih jedinica i ovekomernih
gradskih prostora, po uzoru na istorijske primere i onovremene primere stambene izgradnje u
razvijenijim drutvima, narorito skandinavskih zemalja. Na srpskoj arhitekturi tog perioda osea se
uticaj Le Korbizjea, pre svega u detalju, zatim i na arhitektonskom planu, a ire i na planu urbanizma.
Sredinom 50.-tih godina Vladeta Maksimovi je zajedno sa Miloradom Pantoviem (1910-1986) i
inenjerom Brankom eeljem (1910-1995) pobedio na konkursu za novi Beogradski sajam.
Pobednikim projektom je tada predvidjena izgradnja kompleksa modernih poluloptastih hala
pokrivenih ljuskastom konstrukcijom. U autorskom timu, kasnije, na mestu Vladete Maksimovia
pojavljuje se Milan Krsti, konstruktor, koji e biti zapaen po kasnijem projektu Avalskog televizijskog
tornja, kojeg je projektovao zajedno sa Ugljeom Bogunoviem (1922-1994) i Slobodanom Janjiem
(1928-2003). Projekat novog Beogradskog sajma je primer tenje i pokuaja ukljuivanja srpske
arhitekture u savremene evropske tokove. Izmenjeni tim, u kojem su, pored Milorada Pantovia i
Branka eelja, bili jo i Milan Krsti i Boko Petrovi, promenio je likovni koncept kompleksa i
projektovao sajamske hale po principima sportskih i izlobenih gradjevina u Italiji iz perioda sredine
XX veka, posebno po uzoru na hale Pjer Luidjija Nervija (1891-1979). Nakon realizacije
Beogradskog sajma, kao inicijacije i inspiracije, srpska arhitektonska scena je obogaena novim
pogledima i pristupima u reavanju inenjerskih konstrukcija, poput onih koje su u to vreme pokrivale
ogromne raspone hala kao i drugih konstruktivnih sklopova zahtevnijih gradjevina gradjenih
prevashodno upotrebom elika, kao konstruktivnog, i stakla, kao fasadnog materijala. Medju objekte
izgradjene u novom stilu, uz upotrebu savremenih tehnologija i gradjevinskih materijala, ubraja se
zgrada hotela Slavija Bodana Ignjatovia. Vrhunac stila bila je gradnja zgrade Drutvenih
organizacija na Novom Beogradu (prvobitno zgrada CK SKJ-e), koja je podignuta kao oblakoder sa
fasadom u vidu staklene zid-zavese (1961.-65.). Autor zgrade je takodje Mihajlo Jankovi, koji je u
tom periodu sagradio i stadion JNA kao i stadion na Tamajdanu.
Krajem 60.-tih i poetkom 70.-tih godina na srpskoj arhitektonskoj sceni prisutno je etiri generacije
arhitekata. Onu najstariju, predvodio je Nikola Dobrovi (1897-1967) svojim kompleksom zgrada
Dravnog sekretarijata narodne odbrane (DSNO) u Beogradu. Dragia Braovan (1887-1965) u tom
periodu gradi monumentalne objekte: Potu u Novom Sadu i Robnu kuu u aku, u duhu kasnog
modernizma. Jo su aktivni i Milan Zlokovi, Dimitrije M. Leko. Sredinom 60.-tih, grupa arhitekata:
Mihajlo Mitrovi (rodj. 1922), Aleksej Brki (1922-1999), Mihailo Jankovi (1911-1976) i Ljubia
Dragi (1922-1998) pokuali su da osnuju autorsku grupu unutar Drutva arhitekata, medjutim bez
uspeha. 70.-tih godina, na srpskoj arhitektonskoj sceni su prisutne trea i etvrta generacija
arhitekata. Stojan Maksimovi (rodj. 1934) gradi restoran na Uu u Beogradu, pod velikim, ali
zakasnelim uticajem Ludviga Misa Van Der Roja (1886-1969). Petar Vulovi (rodj. 1931) gradi zgradu
Banke u Makarskoj. Oba objekta predstavljaju pokuaj evropeizacije srpske arhitekture. Nasuprot
ovoj grupi, ija je arhitektura imala elemente internacionalizma, bila je aktivna druga grupa arhitekata,

prepoznatljiva po projektima najznaajnijih predstavnika: Bogdana Bogdanovia, Ivana Antia i


Alekseja Brkia. Ovi arhitekti su bili predstavnici individualistike struje u arhitekturi i, svaki ponaosob,
predstavljao je jedinstvenog autora koji je tragao za linim arhitektonskim izrazom, koji je postojao
nezavisno od svetskih tokova i tendencija u arhitekturi. Posebno treba izdvojiti da je tokom 60.-tih i
70.-tih godina u ekspanziji i gradnja sportskih centara. Tako Ivan Anti gradi Sportsko-rekreacioni
centar 25 maj (1961.-1973.), a Dragoljub (rodj. 1939) i Ljiljana (rodj. 1939) Baki grade Palatu
sportova Pionir (1972.-1973.). Neto kasnije, Djordje Zlokovi (rodj. 1927) gradi (1978.-79.)
sportsku halu Moraa u Podgorici, koristei smeo obeeni konstruktivni sistem, prvi put vidjen na
naim prostorima.
BOGDAN BOGDANOVIC Pojava Bogdan Bogdanovia (rodj. 1922) na arhitektonskoj sceni Srbije je
podjednako znaajna koliko za arhitekturu toliko i za skulpturu. Tokom perioda 50.-tih on unosi u
skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovladjujuu figurativnost. Takodje, kompozicija
urbanistiko-arhitektonskog kompleksa kod njega postaje znaajnija od kompozicije samog
spomenika. Najznaajniji spomenici Bogdana Bogdanovia nalaze se u Beogradu (1952.), Prilepu
(1961.), Mostaru (1965.), Kruevcu (1965.), Jasenovcu (1966.)...Njegovi spomenici izviru iz samog
pejzaa i predstavljaju arhitektonsko-skulptoralnu celinu zajedno sa prirodom i okruenjem u kojem
se nalaze. Bogdan Bogdanovi je bio pre antimodernista nego postmodernista, jer je delovao mnogo
pre nastanka postmodernizma. Bio je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Neki
autori u Bogdanovievom delu vide duh velikog Joeta Plenika, jednog od predvodnika i bastiona
bekog modernizma, ali i skulptoralno-arhitektonske elemente Ivana Metrovia. Mnogi autori
smatraju da Bogdanovi svoj znaajan arhitektonski opus treba pre svega da zahvali bliskosti sa
politikom elitom koja je u vreme njegovih najplodnijih stvaralakih godina bila na vlasti, a koja je
takodje bila i glavni inicijator i naruilac njegovih spomenika. Medjutim, ono to je nesumnjivo i
nesporno je da je Bogdanovi jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela
bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, ve iz dubine
autorove kreativne linosti. Bogdanovi je takodje veoma znaajan kao pisac. Njegovo delo na tom
polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitiara ali i kao pripovedaa. Iako je bio kulturni stoer
srpske arhitekture i kulture uopte, Bogdanovi je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri
imao neprestane uspone i padove. Iako je sagradio velianstven opus spomenika i napisao veliki broj
izvanrednih dela, on je tokom 60.-tih i 70.-tih bio bojkotovan od strane svojih kolega profesora na
fakultetu, ak je bio i iskljuen sa mesta predavaa na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na
kojem je takodje ostao bez kabineta. U revoltu je sam napustio lanstvo u Srpskoj akademiji nauka i
umetnosti.
Ivan Anti (1923-2005) je jednako izraajan arhitekta. Iako Anti koristi geometrizovane arhitektonske
forme, njegova arhitektura je visoko estetizovana, kompoziciono proiena i oslobodjena od stilskih
uticaja i ogranienja koje u sebi sadre skoro svi arhitektonski projekti. Najznaajniji Antievi objekti
su: Muzej savremene umetnosti u Beogradu (1961.-1965.) i Muzej u umaricama u Kragujevcu
(zavren 1975. godine), oba projektovana zajedno sa Ivankom Raspopovi (rodj. 1930). Sledeci
objkti: poslovna zgrada Jugopetrola i hotela Hajat (Novi Beograd, 1990.).
etvrtu generaciju predvode krajem 60.-tih godina Milan Lojanica (rodj. 1939), Borivoje Jovanovi
(rodj. 1938) i Predrag Cagi (rodj. 1941), prvenstveno sa svojim projektom stambenog kompleksa
Julino Brdo, u Beogradu. Ova generacija je projektovala utilitarnu arhitekturu, po principima
zadovoljenja ovekovih potreba na racionalan nain. Pri tom, oni su u svom profesionalnom radu
teili kako postizanju visokih zadatih standarda u projektovanju i izvodjenju, tako i uspostavljanju
novih, jo viih standarda u arhitekturi Srbije.
U posleratnoj Jugoslaviji, nekoliko znaajnih srpskih arhitekata radili su na izvoritu savremenih
evropskih arhitektonskih tokova. Na tom planu, oni su postigli zavidne rezultate, koji su zabeleeni u
evropskoj istoriji arhitekture.
U periodu 70.-tih godina na arhitektonskoj sceni Srbije stvara i samosvojni autor Mihajlo Mitrovi
(rodj. 1922). Ve poetkom 60.-tih, on je u Beogradu sagradio nekoliko stambenih objekata koji su
kompozicionim i stilskim karakteristikama privukli panju strune javnosti. Tokom vremena, njegova

arhitektura sve vie se udaljava od funkcionalnog, a autor unosi u nju elemente formalizma. Tokom
60.-tih i 70.-tih godina u radovima Mihajla Mitrovia mogue je definisati dva suprotna arhitektonska
koncepta: novi brutalizam i kritiki regionalizam. Novi brutalizam je prisutan na nekolicini njegovih
stambenih objekata, a vrhunac dostie u stambeno-poslovnom kompleksu Genex-centar, na
Novom Beogradu, iz 1980. Suprotan stav predstavlja njegov koncept kritikog regionalizma, koji se
vidi iz Mitrovievog stava prema optoj modernizaciji i specifinostima koje ima tradicionalna kultura.
.
Poetkom 70.-tih godina, Bogan Bogdanovi pokuava da u akademski i tehnicistiki okrenutu
konzervativnu sredinu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu unese znaajne promene: osniva Novu
kolu. Njegove ideje imale su za cilj da se u obrazovanje mladih arhitekata unese nov program, novi
principi i metode arhitektonskog obrazovanja. Medjutim, ove ideje su na gotovo brutalan nain
odbaene od strane same akademske sredine.
Tokom perioda 70.-tih godina u Beogradu su zapaeni radovi Feliksa Bajlona (rodj. 1937) na
projektovanju Trno-zanatskog centra u tadanjem Bulevaru Lenjina na Novom Beogradu (1971.),
edomira Beloa (1930-1971) na projektu trnice u XXII bloku Novog Beograda (1971.), Branislava
Jovina (rodj. 1935) na zgradi Urbanistikog zavoda grada Beograda (1970.). Iste godine Branislav
Jovin i Jovan Katani (rodj. 1928) projektuju saobraajnu raskrsnicu-petlju Mostar. 1973. godine
Ivo Kurtovi (1910-1972) gradi Narodnu biblioteku SR Srbije na Svetosavskom platou, a Svetislav
Liina (rodj. 1931) zgradu Filozofskog fakulteta (1969.-74.) na Studentskom trgu u Beogradu. U
periodu 1961.-73. Stojan Maksimovi i Branislav Jovin projektuju zgradu Skuptine optine Novi
Beograd. Veoma znaajnu poslovnu zgradu, palatu Beograd, projektovao je (1969.-74.) Branko
Pei (1921-2006), a to je ujedno bio prvi visokospratni objekat u starom urbanom jezgru Beograda.
Godina 1970.-72. Nedjo Tomanovi (rodj. 1926) projektuje poslovnu zgradu Jugometala u
Deligradskoj ulici, u Beogradu. 1977. Stojan Maksimovi projektuje kongresno-hotelski kompleks
Sava Centar na Novom Beogradu.
Ve sredinom 70.-tih godina, istie se grupa tada mladih arhitekata, koju ine Mustafa Musi (rodj.
1949), Marjan ehovin (rodj. 1950) i posebno, Dejan David Eimovi (1948-2002), bez sumnje jedna
medju najznaajnijim linostima na srpskoj avangardnoj arhitektonskoj sceni tog vremena. Zajedno
sa Slobodanom Maldinijem (rodj. 1956) i Stevanom utiem (rodj. 1954), delovali su kao grupa
ME. Ova grupa je nainila prvi pomak u srpskoj arhitekturi prema tada nastalom i razvijajuem
postmodernizmu. Maldini se 80.-tih okrenuo izgradnji spomenika, ime je uspeo da otelotvori svoje
imaginacije, koje je do tada samo izlagao na izlobama. Bili su to poslovi koje mu je prepustio
Bogdan Bogdanovi.
Tokom perioda 80.-tih, srpska arhitektonska scena je izuzetno iva. Mlade generacije arhitekata
izlau svoje projekte. Na beogradskoj arhitektonskoj sceni slede antologijske izlobe: Solarna
arhitektura (1980.), Arhitektura vode Ratno ostrvo i Arhitektura zemlje (1981.). Na otvaranju
izlobe Solarna arhitektura simbolino je probijen zid nainjen od hartije, a nova generacija
arhitekata je stupila na scenu. Medju uesnicima izlobe, bili su: Ognjen Babi, Predrag Pedja Risti,
Mustafa Musi, Slobodan Maldini, Ranko Radovi, Dejan Eimovi, Vesna Vujica, Vladimir Lovri,
Branko Lalovi i drugi. Bio je to definitivan ulazak postmoderne u srpsku arhitekturu. Na izlobi
Arhitektura zemlje predstavljene su etiri osnovne postavke: proteiranje iskonske ruralne
neimarske logike, reinterpretacija na na nain savremene semantiki ispranjene suburbane
arhitekture, vraanje arhetipalnim svojstvima tradicionalnih kua i poimanje zemlje i prostora kao
delova univerzalnog ustrojstva civilizacije i ovekovog bitisanja. Na izlobi su svoje projekte
predstavili Ognjen Babi, Slobodan Danko Selinki, Marin Rajkovi, Marjan ehovin, Mustafa Musi,
Ivan Ratkovi, Slobodan Maldini, Dragan ivkovi, Stevan uti, Predrag Pedja Risti, slikar Radovan
Kragulj. Na izlobi su predstavljeni stavovi postmoderne arhitekture: ...Post-moderna se
suprotstavlja internacionalnom stilu, o kome svedoe blokovi spavaonica Novog Beograda,
izgradjeni po istim modelima koji su svojim djubritima od arhitekture prepunili svet, od Aljaske do
Afrike, od Pacifika do Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju, projektuju stanita, ne za nekog
apstraktnog oveka-mainu, ve za konkretne ljude od krvi i mesa, za ljude sa duom. Zato je
moderna arhitektura bezduna, a Post-moderna hrabro istie znaaj ljudske due. Post-moderni

arhitekti imaju u vidu ne samo fizike, ve i duhovne, psiholoke, duevne potrebe tog konkretnog
oveka... To je jedna humana alternativa. Sa svih strana sveta ve odavno, skoro jednu deceniju,
odjekuju detonacije eksplozija kojima se rue blokovi spavaonica jer samo oajnici pristaju da ive
u tako nehumanim uslovima, u tim kazamatima mravlje utopije, jedne nakaradne utopije, koja oveka
hoe da svede na mrava (iz Manifesta Beogradske vertikale, Dragoa Kalajia). Tokom majajuna 1984. godine, u Beogradu je Slobodan Danko Selinki predstavio izlobu Brod od kamena,
grupe italijanskih autora, a u Beograd su doli uesnici izlobe: Aldo Rosi, Paolo Portogezi,
Alesandro Anselmi, Franko Purini, Laura Termes i dr. Izloba je odrana u Studentskom kulturnom
centru, gde su Rosi i Portogezi odrali maestralna predavanja. Iste godine, 1984., beogradskoj
arhitektonskoj sredini predstavio se i Boris Podreka (rodj. 1940), transki i austrijski djak i beki
arhitekta i profesor arhitekture, koji je srpsku arhitektonsku sredinu upoznao sa novim tokovima u
svetskoj arhitekturi postmodernom. Godine 1987. je u Beogradu predstavljena izloba Paola
Portogezija (rodj. 1931) Domus sapientiae, a Beograd tih godina biva jedna od malobrojnih
prestonica evropskog Novog talasa u arhitekturi.
Period 80.-tih je izuzetno znaajan i po mnogobrojnim raspisanim arhitektonskim konkursima na
jugoslovenskom nivou, na kojima je izrasla jedna nova, ve pomenuta, konkursna generacija.
Izraziti predstavnici konkursne generacije bili su Branislav Mitrovi (rodj. 1948) i Vasilije Milunovi
(rodj. 1948). Oni su bili apsolutni prvaci po broju osvojenih nagrada na konkursima koji su bili
realizovani u to vreme. Njihovi konkursni predlozi bili su radjeni tako da budu jasni, lako razumljivi i
dopadljivi, izradjeni na nivou koji je bio prihvatljiv za veinu predstavnika irija na prostorima bive
Jugoslavije. Na taj nain, ova konkursna generacija je imala veliki uticaj u kreiranju tada aktuelnih
arhitektonskih trendova.
Poslednja decenija XX veka nosila je sobom najstranije promene koje mogu da zadese jedno
drutvo. Bio je to period raskida sa prolou, strahovita ekonomska kriza praena nejveom
inflacijom u srpskoj i svetskoj istoriji i konano ratom koji je zahvatio veinu bivih jugoslovenskih
republika, sa zastraujuim posledicama. Srbija, kao preostali naslednik onoga to se nekada
nazivalo Jugoslavijom, nala se u katastrofalnoj medjunarodnoj izolaciji, sa unitenom ekonomijom i
ogromnim prilivom izbeglica iz podruja zahvaenih ratnim razaranjima, na samom rubu egzistencije.
Opte propadanje bilo je prisutno na svim nivoima, ekonomskom i kulturnom, pa i na polju
arhitekture. Srbija je duboko podeljena izmedju vladajuih struktura i opozicije, a drava funkcionie
na osnovu direktne kontrole koja se sprovodi iz jednog centra moi. Na planu urbanizma, ovaj period
je karakteristian po optem haosu i nepostojanju realne kontrole izrade i sprovodjenja urbanistikih
planova, to je dovelo do razbuktavanja bespravne, odnosno nelegalne gradnje. Urbana struktura
velikih gradova, pre svega Beograda, duboko je razorena, a na sceni je urbanistiki haos, koji nije
mogue obuzdati, niti otkloniti. Posledice ovog perioda bie prisutne u urbanom tkivu Beograda u
nekoliko narednih decenija, a ono to je u tom periodu uniteno, vrlo teko je mogue ispraviti.
Hiljade zgrada je devastirano bespravnom dogradnjom i nadzidjivanjem, a hiljade hektara
gradjevinskog zemljita je nepovratno izgubljeno nekontrolisanom neplanskom izgradnjom. Medjutim,
destrukcija koja je nastala u periodu drutvene i ekonomske razgradnje tokom 90.-tih, dodatno je
eskalirala 1999. godine, bombardovanjem Srbije od strane NATO snaga. U vihoru vazdunih napada,
nepovratno su unitena mnoga kulturna i istorijska arhitektonska dobra.
Kraj XX veka u srpskoj umetnosti prate dve osnovne tendencije u kulturi, pa, shodno tome, i na polju
arhitekture: sveopte prisustvo i gotovo vladavina kia i prisustvo nemog protesta kulturne i strune
javnosti. Uporedo sa dubokim raslojavanjem drutva, razvija se i proces kulturnog i estetikog
raslojavanja. Novi naruioci poslova na arhitektonskom planu razlikuju se od dravnih, koji su gradili
pod okriljem socijalistikog estetizma. Njihova estetika tei izraavanju individualne finansijske i
drutvene moi i kao takva, oslanja se na pojedinane uzore koji su prisutni u arhitekturi drugih
zemalja, odnosno, sredina izvan Srbije. Medjutim, ovi uzori ne nose u sebi elemente estetske istote,
jednostavnosti i funkcionalnosti, elemente konstruktivne proienosti, poput uzora aktuelne
arhitekture u svetu, ve predstavljaju individualne domete i estetska merila iskljuivo naruioca
pojedinca. U ovako nastalom odnosu arhitektonskoh zahteva, nije bilo mogue ostvariti individualnu
estetiku arhitekte kao autora, niti uneti elemente estetike aktuelnih svetskih arhitektonskih tokova.
Jedino to je bilo mogue ostvariti, bio je svojevrstan izvodjaki perfekcionizam objekta, kojem su

teili skoro svi arhitekti autori. Medju autorima zrele generacije, posebno se istiu Vasilije Milunovi
i Branislav Mitrovi poslovnom zgradom Zepter.

SOCREALIZAM

Parcijalno razmatrajui izvore koji svedoe o razvoju rane posleratne arhitekture, zanemarujui
politiki i ideoloki profil izgraenog fonda, period kontrolisanog agitpropovskog stvaralatva,
umesto socrealizmom, oni nazivaju razdobljem socijalne gradnje, posleratne obnove,
nastavkom predratne moderne, akademizma i sl. S druge strane, arhitekti publicistike
istoriografske orijentacije, koji epohi socrealizma priznaju odreenu originalnost, skloni su
eufemistikom zakljuku da je ona predstavljala kratkotrajno skretanje sa ,,pravovernog''
modernistikog kursa, koje je samo ,,okrznulo'' nau arhitektonsku sredinu. Meutim, mnotvo
specifinih ostvarenja i objavljenih programskih stavova, potvruju stavove poslednje treine
specijalizovanih tumaa (prevashodno istoriara umetnosti i kulture i manjeg broja arhitekata i
urbanista) da je socrealizam bio dominantan i rasprostranjen tok nae rane posleratne
arhitekture. Dosadanja skromna istraivaka iskustva pokazuju da je potrebno organizovati
specijalistika timska prouavanja kako bi se taj dogmatizovani period srpske umetnosti
svestrano razmotrio. Neophodno je sistematino sakupiti i kritiki obraditi sve relevantne, do
sada neidentifikovane ili nedovoljno primeene izvore. Korpus domaeg socrealizma trebalo bi
komparativno sagledati u odnosu na njegove internacionalne uzore, ali i na periode srpske
arhitekture koji mu istorijski prethode, u kojima je takoe bilo totalitarnih naznaka i ideja o
socijalnom stanovanju. Istorijski izvori pokazuju da je taj pravac kao malo koji u istoriji naeg
novijeg graditeljstva imao dravnu organiziciono-tehniku potporu, revnosne ,,deurne''
promotore (Zogovia, Bokovia, Stojanovia, egvia i dr.), podrku veine nastavnika na
beogradskom Arhitektonskom fakultetu i rukovodilaca glavnih strunih ustanova. Protivio mu
se tek neznatan broj izolovanih arhitekata koji je iz straha utao, ili je emigrirao na evropski
Zapad. Nekoliko decenija kasnije, kada su ideoloke stege oslabile, razvilo se uverenje da je
socrealizam imao mnogo vie protivnika nego to se to moe zakljuiti iz izvora koji svedoe o
razdoblju njegove dominacije. Vano je naglasiti da socrealizam nije bio jedini pravac u
tadanjoj arhitekturi, iako je to nastojao da bude, ve se suprotstavljao istraivakom
modernizmu koji se postepeno probijao kroz konkursne projekte za kapitalne javne objekte. U
morfoloko-strukturalnom pogledu srpski socrealizam se paralelno razvijao u dva simultana
smera - internacionalnom (zamiljenom po uzoru na arhitekturu zemalja bliske politike
orijentacije) i nacionalnom (vie jugoslovenski nego srpski opredeljenom). Prvim tokom, koji je
preovlaivao u arhitekturi javnih zdanja, nastavljena je predratna tradicija stapanja elemenata
akademizma i modernizma, prilagoena novim socijalno-ideolokim zahtevima. Drugi, koji je
doao do izraaja u arhitekturi kolektivnih stambenih zgrada, imao je istu drutvenu dimenziju,

ali naglaeno nacionalno stilsko obeleje, nadovezujui se delimino na ideje meuratnog


folklorizma. Ako je srpski socrealizam u morfolokom smislu predstavljao nastavak predratnih
tendencija (to primeuje veina istraivaa), on je po svojoj sutini strukturalnosti, nameni i
ideolokim obelejima bio potpuno prilagoen zahtevima novog vremena, odnosno ukusu i
shvatanjima jednopartijskog totalitarnog establimenta.
Po karakteru i intenzitetu ispoljavanja, domai socrealizam se moe podeliti na umereni i
ekstremni. Prvi je obeleila kolika-tolika kreativnost u okviru ponuenih programa i skromnih
tehnikih reenja, dok se drugim teilo stvaralaki minimalistikoj, epigonskoj i
propagandistikoj arhitekturi. Gotovo da nema urbanizovane sredine u Srbiji koja u vreme
sveopte posleratne oskudice, nedostatka trajnijih graevinskih materijala i kvalitetne
izvoake operative nije dobila po neko javno ili stambeno zdanje u duhu socrealizma. Na oba
tipa javljaju se karakteristini elementi monotono izjednaavanje zidnih masa i otvora,
statina, scenografska monumentalnost masivnih sanduastih blokova (izraena i u manjim
strukturama), rasporeivanje volumena u slobodnim prostorima (pokuaji uvoenja irokih
prospekata kao u SSSR-u), simetrinost kompozicije, redukovanje zanatske obrade fasada,
naglaavanje ulaznih korpusa (shvaenih kao glavnih kompozicionih motiva), primena isturenih
streha nad ulazima i najviim spratovima, prevlast etvorovodnih krovova, smanjenje
prostornog kapaciteta pojedinanih odeljenja, nizak kvalitet nusprostorija, naglaavanje
retorikih efekata fasadne dekoracije reljefa, heraldikih polja, natpisa, crtea, parola, pune
skulpture i dr. Modernistika ogoljenost zidnih masa, kao i akademistika hijerarhizovanost
monohromatske kompozicije, ponekad i folkloristika slikovitost i polihromija, dali su osnovni
peat toj hibridnoj arhitekturi. Ona je esto kompoziciono nezgrapna i neskladna, vizuelnopsiholoki otuena, odbojno siva i bezlina, gotovo tipizirana, sem u sluajevima kada su je
oblikovali nadahnuti arhitekti, poput Dragie Braovana. Zagovornicima teze da socrealizma u
domaoj arhitekturi nije bilo, ili ga nije bilo u izrazitijoj meri, jer je za razliku od sovjetskog bio
zastupljen na malom broju monumentalnih zdanja i manifestacionih trgova, ne ide u prilog
upadljiva injenica da on preovlauje u manjim tipskim strukturama, kojima su ispunjavana
mnogobrojna radnika i rudarska naselja, drutveni centri i saobraajni punktovi jugoslovenskih
gradova. Pri negiranjima postojanja socrealizma u domaoj arhitekturi zanemaruje se jo jedna
vana injenica da nosioci politike vlasti u Srbiji nisu imali potrebe da podiu masovnija
partijska i dravna zdanja, jer su se uselili u zateena iz prethodnih perioda, ukljuujui i ona
najreprezentativnija koja su nakon rata obnovljena. Novi vlasnici su na njima samo zamenili
heraldika i ideoloka obeleja, esto zadravajui zateeni nametaj. Osim toga, veini
pripadnika vladajue elite nije konvenirao socijalistiki tip funkcionerske jednoporodine kue,
za razliku od reprezentativnih rezidencija i vila nasilno oduzetih od predratnog graanstva,
proglaenog za glavnog ideolokog neprijatelja. Zbog ogranienih sredstava, u Srbiji nisu
podizana zdanja u obliku petokrake zvezde i drugih znamenja radnikog pokreta, ve se
estetiki simbolizam radikalnije ispoljavao u strukturi memorijalnih spomenika. Kada su se

sredinom este decenije ekonomske prilike u drutvu znatno popravile, vlast je promenila i
koncepciju kulturne politike, okrenuvi se demokratinijim oblicima arhitekture i urbanizma.
Nastupio je period stimulativnijeg socijalistikog estetizma, u kome je do veeg izraaja doao
kreativni potencijal srpskih arhitekata.
Neki istoriari arhitekture i teoretiari arhitekture u Srbiji definiu stilske karakteristike perioda koji je trajao u
srpskoj arhitekturi sredinom i poetkom druge polovine XX veka upotrebljavajui termin socijalistiki estetizam.
Ovaj naziv je preuzet iz knjievnosti i odnosi se prvenstveno na karakter arhitekture koji je nastao iz socijalnih
drutvenih uticaja i potreba tzv. novog drutva. Ne ulazei u dublji smisao termina, treba ipak naglasiti da se radi
o arhitekturi estetizma, odnosno, unoenju estetskih kvaliteta u arhitektonsko projektovanje. Karakteristino za
arhitekturu ove vrste je da se ona postepeno udaljuje od svojih internacionalnih uzora i postepeno unosi lokalne
tradicionalne estetske elemente na srpsku kulturnu scenu. Za razliku od arhitekture internacionalnog modernizma,
koja je bila ista, bezornamentna, stilski neposredno vezana za svoje istorijske evropske uzore, arhitektura tzv.
socijalistikog estetizma se okree unutranjim vrednosnim kategorijama, pokuavajui da izgradi sopstven,
lokalni arhitektonski izraz. Slinu, mada neuporedivu tendenciju, srpska arhitektura je zabeleila u periodu poetka
XX veka, kada je dolo do nacionalnog budjenja kuturne svesti, a iji su karakteristini predstavnici bili Branko
Tanazevi i Momir Korunovi.
Novonastalu estetiku u arhitekturi karakterie upotreba ralanjenih arhitektonskih formi i odredjene vrste
svedenih arhitektonskih ornamenata. Tako, na primer, stambeni objekti dobijaju komplikovane fasade, obilate
razliitim arhitektonskim elementima, koji dominiraju njihovom spoljanjosti. Arhitektonski jezik, iako prenaglaen
detaljima na fasadama, i dalje koristi materijale i detalje preuzete iz arhitektonskog vokabulara internacionalne
moderne, medju kojima su najprisutniji natur beton, neprekinuti nizovi prozora, ravni krovovi. Iako prilagodjena
novom ukusu stvaralaca i okrenuta istorijskim uzorima, ova arhitektura sadri i karakteristine osobine
arhitektonskog brutalizma koji je u to vreme bio prisutan na evropskoj sceni. Medju novobeogradskim blokovima
karakteristini su oni koje su projektovali Boidar Jankovi, Branislav Karadi i Aleksandar Stjepanovi (blokovi 22,
23) sredinom 1970-tih, ili Uro Martinovi (blok 30), u istom periodu.
Uticaj brutalizma na stambenu arhitekturu Beograda dolazi posredno, preko sklopa nekoliko tendencija koje su
bile prisutne u svetu i nisu pripadale izvornim predstavnicima ovog stila. Blokovi 61 i 62 Milenije i Darka Maruia
sa poetka 1970-tih predstavljaju odraz tih karakteristinih pokreta koji su se dogodili na svetskoj arhitektonskoj
sceni. Po stavu autora ovih stambenih blokova prema reavanju prostora i upotrebi sirovog betona kao
arhitektonskog materijala, ovaj projekat pripada pokretu brutalizma koji se dogodio par dekada ranije u Engleskoj,
odakle je prenet u SAD. Medjutim, prema nainu na koji su arhitekti reavali strukturnu celinu kompleksa,
pronalazimo uticaje i tragove metabolzima, ali i osnovnih principa urbanistike kompozicije koji su sadrani u
Habitatu 67 Moe Safdija (1966-67).
Vanserijski spoj metabolizma i brutalizma sadri arhitektura Mihajla Mitrovia. Njegov Poslovno-stambeni
kompleks Geneks (1970) predstavlja arhitekturu metabolistiku po kompozicionom karakteru, ali i brutalistiku, po
upotrebi natur betona koji je liven na mestu. Zgrada je modelovana od betona, poput skulpture, monolitna je i
snana. Mitroviev hotel Putnik u Beogradu takodje predstavlja spoj konstruktivistiko-metabolistikih traganja
za konstruktivnom strukturom objekta; brutalizam je prisutan po karakteristinoj upotrebi natur betona, ali je
objekat umekan uvodjenjem arhitektonske plastike ornamentacija na fasadi. Branislav Jovin je 1970. godine
izgradio zgradu Urbanistikog zavoda u Beogradu upotrebivi stilske elemente brutalizma i metabolizma. Osnovni
volumen zgrade postavljen je u sistem krupnog rastera u kome su glavni nosei stubovi postavljeni izvan gabarita
objekta. U tom snano datom okviru, o monumentalne stubove okaene su prostrane rampe i prilazna stepenita
ispod kojih se nalazi nedodirnut teren.
U grupi arhitektonskih stilova i uticaja koji su bili prisutni na podruju Srbije u periodu druge polovne XX veka,
znaajan je i stil novi ekspresionizam. Bez obzira to je ovaj period prisutan na svetskom planu od 1960-tih pa sve
do 1990-tih godina, nije mogue pouzdano pronai direktnu vezu novog ekspresionizma u srpskoj arhitekturi i
njegovih pandana u svetu. Medjutim, srpska arhitektura sadri objekte koji mogu da ponesu karakteristike ovog

stila. Medju najznaajnijim predstavnicima stila je Ivan Anti, svojim projektom Muzeja revolucije u Kragujevcu,
gde je vidljiv uticaj Dadoka, Alta i Kana. Snaan ekspresionistiki izraz sadri palata sportova Pionir Ljiljane i
Dragoljuba Bakia (1972-73), na kojoj je konstruktivna struktura objekta data velikom izraajnom snagom, koju
posebno naglaava upotrebljena polihromija. Izraziti primer novog ekspresionizma u srpskoj arhitekturi predstavlja
stambena zgrada Mijahla Mitrovia u ulici Brae Jugovia br. 10, koja dominira na srpskoj arhitektonskoj sceni
sveinom svoje kompozicije.
Racionalistiki pristup u srpskoj arhitekturi perioda kraja XX veka karakteriu projektovanje visoko razradjenih
funkcionalnih osnova, upotreba malog broja jednostavnih i likovno samodovoljnih gradjevinskih materijala,
odsustvo ornamenta na fasadi i upotreba svedenih i jasnih kompozicionih formi. Racionalizam je nastao na
evropskom tlu, a njegovi predstavnici bili su takodje i protagonisti postmodernog pokreta u arhitekturi, medju
kojima su najznaajniji: Aldo Rosi, Rob Krir, Mario Bota, Jozef Paul Klajhus. Racionalizam u Srbiji nikada nije bio
izraen u onoj meri u kojoj je to bilo u zemljama Zapadne Evrope; medjutim, mogue je pronai elemente
racionalistikog pristupa u srpskoj arhitekturi. Prvi znaajan primer arhitekture racionalizma, u onom smislu u
kojem je ovaj stil prepoznat u Evropi, predstavlja projekat stambenog bloka19a na Novom Beogradu (1982), autora
Milana Lojanice, Borivoja Jovanovia i Predraga Cagia. Stambeni blok karakteriu svedene, jednostavne forme,
upotreba jednostavnih materijala i povrinska obrada koja je izvedena tako da odraava strukturu materijala od
kojeg je blok sagradjen. Zgrada Fakulteta likovnih umetnosti Branislava Mitrovia i Slobodana Lazarevia (19861988) predstavlja objekat koji je izgradjen upotrebom tradicionalnih arhitektonskih formi kosog krova i materijala
fasadne opeke na savremen nain. Arhitektonska kompozicija je svedena, pojednostavljena, a objekt je uklopljen
u sredinu u kojoj se nalazi. Zgrada osnovne kole Milo Crnjanski Zorana Jovanovia i Borisava Popovia
predstavlja u osnovi ralanjenu shemu koju ine dva kubusa i jedna polukruna forma. Fasada je svedena na samo
dva osnovna oblika prozora.
Post moderna arhitektura je imala izuzetan znaaj za razvoj srpske arhitektonske misli. Tendencije novog pokreta,
koje su se pojavile na svetskoj sceni, bile su predstavljene radovima Roberta Venturija, arlsa Mura, Majkla Grejvsa
ali i Filipa Donsona, Dejmsa Stirlinga, Hansa Holajna i drugih. U Srbiji, postmodernizam su prvi prihvatili mladi
arhitekti, medju kojima su najznaajniji bili oni okupljeni oko grupe ME 1980-tih, koju su inili: Mustafa Musi,
Dejan Eimovi, Marjan ehovin, Slobodan Maldini i Stevan uti. Njihova arhitektura, koja je u svoj izraz ukljuila
arhitektonske elemente i sredstva istorijskih stilova, predstavljala je novinu i osveenje na mirnoj srpskoj sceni, ali
je takodje izazvala brojne polemike i kritike. Medju najjaim kritiarima bili su predstavnici komunistikog
establimenta, koji su ovim mladim protagonistima zamerali na injenici da njihova arhitektura nije okrenuta
socijalni strukturama i potrebama drutva, ve je apstraktna i pro-zapadno orijentisana, a to drutvo toga doba
nije smelo da tolerie. Iako u ovako nastaloj klimi lina grupa nije realizovala znaajne objekte, ona je ipak ostavila
trag u srpskoj arhitekturi svojim neizvedenim projektima i teorijskim radom. Sredinom 80-tih postmodernizam je
sveprisutan u srpskoj arhitekturi, medjutim, njegov izraz vie nije autentian i internacionalan, ve je prilagodjen
ukusu srpske kulturne sredine. Niu se objekti koji koriste elemente preuzete iz tadanjih zapadnih arhitektonskih
uzora, medjutim, njihov kvalitet nalazi se na ivici dobrog ukusa. Medju znaajnijim objektima srpskog
postmodernizma ipak je mogue pronai dobre i autentine primere: Poslovna zgrada Zepter u Beogradu (19891992) arhitekata Vasilija Milunovia i Branislava Mitrovia predstavlja otvoren renik postmodernizma Majkla
Grejvsa, koji je smeten unutar jedne beogradske zgrade. Josip Pilasanovi projektuje (1992-93) zgradu poslovnog
centra SteCo u Beogradu, koja se oslanja na internacionalne uzore, posebno arhitekturu Frenka O. Gerija.
Vernakularna arhitektura ima dugu tradiciju u srpskoj arhitekturi, budui da je povezana sa folklornom
arhitekturom. Savremena vernakularna arhitektura u Srbiji je uvek imala svoje predstavnike i karakteristine
objekte. Tokom druge polovine XX veka, bilo je vie pokuaja unoenja elemenata vernakularne arhitekture u
savremeni arhitektonski izraz. Medju najznaajnijim predstavnicima ovog stila, posebno se izdvaja Boidar Petrovi,
koji tokom 1960-1990-tih gradi stambene kue po principima i prema uzoru na srpsku folklornu kuu i kuu
balkanskog tipa. Njegove kue sadre sve karakteristike istorijske tradicionalne folklorne arhitekture: upotrebu
prirodnih materijala, korienje tradicionalnih konstrukcija, uglavnom drvenih i upotrebu arhitektonskih detalja
preuzetih iz srpskog folklora. Jo jedan znaajan predstavnik savremene vernakularne arhitekture je Predrag Pedja
Risti, koji primenjuje tradicionalne istorijske forme srpske arhitekture na svoje sakralne gradjevine. Risti koristi
ove principe do te mere da sam izvodi svoje objekte, upotrebom tradicionalnih gradjevinskih alata i sredstava.

Zoran Petrovi takodje primenjuje tradicionalne stilske karakteristike na svojim arhitektonskim objektima, a
posebno se izdvaja Borivoje Jovanovi, svojim hotelom Selters u Mladenovcu (1990) u kojem predstavlja objekat
folklorne arhitekture kojem daje sve neophodne savremene atribute.
Savremena vernakularna arhitektura u nekim sluajevima dobija karakteristine elemente populistike
arhitekture. Objekti ove arhitekture imaju za cilj da skrenu panju na neke svoje posebne funkcionalne ili
prostorne karakteristike i na taj nain da ostave trag u prostoru. Kua srpsko-norvekog prijateljstva Aleksandra
Djokia (1987) podignuta u Gornjem Milanovcu projektovana je u obliku vikinkog broda. Mada u Srbiji ne postoji
niti jedna arhitektonska asocijacija koja bi ukazala na moguu inspiraciju za ovu formu, ona je preuzeta iz vikinke
prolosti Norveke i smetena na padinu iznad Gornjeg Milanovca, gde je ubrzo postala zatitni znak grada.
Memorijalna arhitektura predstavlja jo jednu stilski karakteristinu grupu srpske arhitekture koja se razvijala u
periodu druge polovine XX veka. Nakon Drugog svetskog rata, novo drutvo je trailo i nove naine umetnikog
izraza. Taj izraz bio je okrenut bliskoj istoriji i onovremenom drutvenom sistemu. Budui da je umetniki
skulpturni izraz bio nedovoljan, jer je prostorno ogranien, u ovo polje je pristupila arhitektura, koja je bila
kompleksnija i sadravala vee mogunosti prostorne ekspresije. Medju protagonistima memorijalne arhitekture u
Srbiji nije bilo mnogo arhitekata, ali, oni koji su bili na sceni, ostavili su za sobom znaajan umetniki opus, kako u
Srbiji, tako i van nje. U grupi najznaajnijih predstavnika memorijalne arhitekture svakako vodeu ulogu ima
Bogdan Bogdanovi. Iako je po obrazovanju prvenstveno arhitekta, on je i pisac, teoretiar, filozof, jednom reju
umetnik u punom smislu te rei. Iza Bogdanovia ostao je vredan opus realizovanih memorijalnih kompleksa,
medju kojima su najznaajniji u Srbiji: u Beogradu, na Jevrejskom groblju, u Sremskoj Mitrovici, u Kruevcu,
Leskovcu, aku. Vajar Ivan Stamboli je izgradio Spomen park na Bubnju u Niu, a Miodrag ivkovi Spomenik
streljanim djacima u umaricama u Kragujevcu. Memorijalna arhitektura u Srbiji prestala je da postoji pred poetak
raspada Jugoslavije, a neki znaajni predstavnici memorijalne arhitekture u Srbiji, kao spomenici u Klini, Istoku i
Kaaniku na Kosovu Slobodana Maldinija, srueni su neposredno pred rat, poetkom 1990-tih. Nakon raspada
Jugoslavije, memorijalna arhitektura u Srbiji dobija novi oblik razvoja; spomeniki kompleksi se vie ne grade, niti
se arhitektura okree vajarskim izraajnim sredstvima. Godine 1998. Spasoje Kruni projektuje Memorijalni dom na
Ravnoj gori, horizontalnu rajtovsku strukturu, koja je izgradjena prirodnim materijalima kamenom i drvetom i
koja je povezana sa okruenjem planine na kojoj se nalazi.
Nova moderna arhitektura je u Srbiji nastala pod neposrednim uticajem svojih zapadnih uzora. U periodu 19601980-tih godina ovaj stil u arhitekturi je bio est u arhitekturi Zapada. Riard Majer, Majkl Grejvs, Dejms Stirling,
Ieo Ming Pei, gradili su svoje zgrade na osnovama modernizma kojeg su transponovali u svoje objekte, svako na
svoj nain. U kasnijoj fazi novog modernizma, pridruuju im se Rem Kolhas, Jo Koenen, Stiven Hol, Rafael Vinjoli.
Bez obzira na medjunarodne uzore koji su dolazili sa Zapada, u srpskoj arhitekturi je nova moderna mogla da zaivi
na sopstvenim osnovama. Moderan pokret, koji se nastao u periodu pre Drugog svetskog rata, a nastavio se i
nakon njega, predsatvljao je osnovu za razvoj posleratne arhitekture u Srbiji. Kao takav, on je uticao na generacije
srpskih arhitekata, koje su mu se vraale nekoliko puta tokom druge polovine XX veka. Karakteristini objekti nove
moderne arhitekture, medjutim, vezuju se za objekte luksuznih vila, koje su projektovane po uzoru na elegantne
bele gradjevine Riarda Majera. Miodrag Mirkovi je projektovao svoju belu Vilu Latinovi u Beogradu 1999, a
Ruica Boovi i Dragan Stamenovi Dvojnu vilu Zari, takodje u Beogradu, 1998. godine. Mustafa Musi se,
projektujui svoje vile na Dedinju, medjutim, ne okree amerikim uzorima, ve izvore za svoju arhitekturu
pronalazi u delima Adolfa Losa i Milana Zlokovia. Na polju projektovanja javnih zgrada, znaajan je objekat Slube
drutvenog knjigovodstva na Novom Beogradu Petra Vulovia (1986).
U srpskoj arhitekturi druge polovine XX veka prisutno je nekoliko tendencija koje se odnose na primenu
savremenih tehnilokih i konstruktivnih reenja, kao i na upotrebu savremenih materijala. Ove pojave mogu da se
podvedu pod nekoliko termina, medju kojima su najkarakteristiniji: novi konstruktivizam, haj teh,
dekonstruktivizam.
Novi konstruktivizam je pojava koju moemo da posmatramo na nekolicini projekata, ali koja nije obuhvatila sve
slojeve arhitektonskog drutva i kao takva ne predstavlja pokret niti sveopti trend u srpskoj arhitekturi. Ova vrsta
konstruktivizma nije bila vezana za neposredne uzore u arhitekturi izvan Srbije, ve predstavlja direktan odgovor na
potrebe, odnosno projektantske zahteve pojedinih objekata. Najraniji ali i najznaajniji primer ove arhitekture jeste

projekat kompleksa Beogradskog sajma (1954) Milorada Pantovia i saradnika, medju kojima je znaajno pomenuti
imena konstruktora Milana Krstia i Branka eelja. Bilo je ovo konstruktivno dostignua vredno svetske panje.
Ugljea Bogunovi i Slobodan Janji projektovali su 1965. TV toranj na Avali, koji je predstavljao konstruktivnu
novinu: stub tornja nije uronio u zemlju, ve je sa svoje tri noge bio elegantno oslonjen na temeljnu podlogu.
Upotreba konstrukcije kao osnovnog izraajnog elementa u arhitekturi bila je proizvod specifinih potreba i
karakteristika projektovanog objekta. Godine 1984. Spasoje Kruni je projektovao konstrukciju Komandno
operativnog centra Sekretarijata unutranjih poslova Beograda upotrebom prostorne reetkaste konstrukcije koja
formira celokupnu strukturu arhitektonskog objekta. Godine 1990. Vlada Slavica projektuje Sportsku halu
Beogradska arena, koja predstavlja svetsko dostignue u projektovanju sportskih hala. Uporedo sa uvodjenjem
novih konstruktivnih tehnologija u arhitekturu, postojala je takodje tendencija projektovanja arhitektonskih
objekata kod kojih je njihova konstruktivna karakteristika u sutini predstavljala ornament ukras, koji je trebalo
da predstavlja reminescenciju na davni period ruskog konstruktivizma, a da to nije bio stvaran, funkcionalan
konstruktivni element zgrade. Medju ovakvim objektima, izdvajamo one koje je projektovao Mario Jobst, a kod
kojih je upotreba konstrukcije isto dekorativnog karaktera. Znaajna je njegova Benzinska stanica Novi Beograd
Jugopetrol, na kojoj su zatalasane krovne forme dale osnovni karakter novog konstruktivizma.
Nasuprot novom konstruktivizmu, u srpskoj arhitekturi prisutan je arhitektonski stil dekonstruktivizma. Medjutim,
dekonstruktivizam u Srbiji nije razvijen u onoj formi u kakvoj ga pronalazimo u svetu, u arhitekturi Pitera
Ajzenmana, grupe Kop Himelblau, Bernarda Tumija, Zahe Hadid, Ben van Berkela ili Gintera Benia.
Dekonstruktivizam u srpskoj arhitekturi je nastao kao pokuaj eksperimentisanja, koji je najee zavravao
kompromisom izmedju arhitekte i investitora, na taj nain da od ideje arhitekte dekonstruktiviste nije ostalo
mnogo toga. Ipak, mogue je pronai neke tragove dekonstruktivistike arhitekture u Srbiji. Medju znaajnim
primerima su Zgrada jugoslovenskog dramskog pozorita Zorana Radojiia (1997-2002), koja prvenstveno
predstavlja konceptualnu arhitekturu, ali ima znaajne dekonstruktivistike elemente na fasadi. Meavinu
konstruktivizma i dekonstruktvizma u dosta sirovom, nerafiniranom obliku, pronalazimo u zgradi RTV Pink, u
Beogradu Aleksandra Spajia (1999).
Konceptualizam u arhitekturi Srbije u periodu druge polovine XX veka pronalazimo na nekoliko planova. Prvi i
najznaajniji plan je memorijalna arhitektura Bogdana Bogdanovia. Njegovi memorijalni kompleksi, odnosno,
arhitektonski spomenici, predstavljaju predmet konceptualnog pristupa arhitekturi. Ovakvo shvatanje ukljuuje i
obilje spoznajnih elemenata koji najee i nisu sastavni deo arhitekture, ve su sadrani unutar teorije likovnih
umetnosti, istorije umetnosti, filozofije, pa ak i same knjievnosti. Svaki Bogdanoviev objekat je nabijen
znaenjima, koji se nalaze unutar nekoliko suptilno postavljenih nivoa spoznaje. Objekat predstavlja koncept, on
govori ili njega posetilac ita. Konceptualna arhitektura prisutna je u radovima nekoliko znaajnih srpskih
arhitekata, medju kojima je Dejan Eimovi, ija je arhitektura gotovo pretrpana znaenjima i citatima. Eimovievi
projekti sadre filozofsku konotaciju, oni komuniciraju sa drugim objektima, bez obzira na prostornu i vremensku
distancu. Ova karakteristika njegovih projekat je i bio razlog zbog kojeg Eimovi nije realizovao ni jedno svoje delo.
Haj teh (high tech) je stav u arhitekturi, po kojem jedan objekat predstavlja realizaciju najsavremenijih dostignua
na ovom polju. Ti arhitektonski objekti sadre visoka tehnoloka reenja, kako na planu konstrukcije i arhitektonske
forme, tako i na planu opreme i unutranjosti. U svetskoj arhitekturi, haj teh je imao svoje predstavnike, poev od
industrijske revolucije i uvodjenja stakla i eljeza kao konstruktivnih elemenata arhitekture, pa do savremenih
objekata Riarda Rodersa, Renca Piana, Normana Fostera, Majkla Hopkinsa, Riarda Hordena, Nikolasa Grimoa,
grupe Future systems, ana Nuvela i drugih. Za pokuaj kreiranja haj teh zgrade moe se smatrati projekat
Aleksandra Spajia za zgradu TV Pink (1999) ili Milana Dimitrijevia, prethodno Milana Miodragovia, za zgradu
Comtrade u Beogradu (1986, 2004).
Minimalizam u svetskoj arhitekturi ne predstavlja samo stil ili tendenciju, ve je to i estetska kategorija, kulturno
opredeljenje jednog stvaraoca. Ovaj stil moe da bude doveden u vezu sa mnogim drugim pogledima i stilovima,
pre svega jer nije vezan za odredjeni vremenski period razvoja, ve je prisutan svuda i u svakom trenutku u
arhitekturi. Najznaajniji predstavnici minimalizma u svetu su: Tadao Ando, Alberto Kampo Baeza, Antoan Predok,
iro Kuramata, David iperfild, Dominik Pero, Alvaro Siza, Herzog i De Mojron i drugi. U Srbiji, minimalizam nije
mogue pratiti u razvojnom obliku, ve ga je mogue pronai samo u tragovima, kod pojedinih stvaralaca. Ovaj
pravac nikada u Srbiji nije bio predmetom prouavanja niti ga je prihvatila neka struktura ili grupa arhitekata. Ipak,

moemo istai neke znaajne predstavnike, medju kojima su: Jovan Mitrovi i Dejan Miljkovi, svojim stambenim
blokom na Dedinju (2003) ili Svetislav Martinovi i Bogdan Slavica, enterijerom hotela Samotlor u
Ninjevartovsku (1993-94).
Na planu arhitektonske teorije i pisane rei, u srpskoj arhitekturi se izdvaja nekoliko arhitekata teoretiara i
teoretiara arhitekture, medju kojima sunajznaajniji: Zoran Manevi, Milo R. Perovi, Ranko Radovi, Slobodan
Mai i Slobodan Maldini.

U srpskoj arhitekturi izmeu dva svetska rata tri su dominantne struje: akademska (Nestorovi,
nai Rusi), romantiarski/tradicionalni (Korunovi) i modernisti (Zlokovi, Belobrk, Braovan,
Babi, Tabakovi, Dunerski) koji su preuzimanjem novih ideja, opet sa Zapada, odneli prevagu
kod poruioca i investitora. Kako ocenjujete domete srpske arhitekture izmeu dva svetska
rata? U pitanju ste odredili tanu pripadnost pojedinih arhitekata prema dominantnim stilskim
pravcima. Ali, ta podela je vrlo nekonzistentna, izuzimajui Korunovia koji je bio potpuno
samosvojna linost - nacionalni romantiar koliko i ekspresionista takvog ranga kakvi su bili Berlage
ili Mendelson. Samo retki poznavaoci i arhitekti, naprimer, znaju da je najraskoniju baroknu
graevinu Beograda, u ulici Uzun Mirkovoj, projektovao arh. Braovan, vodea linost srpske
moderne arhitekture. A da ne govorimo o arhitektima modernog pravca koji su izgradili, veoma
profesionalno, vie graevina u neorenesansi, pseudoromanici ili venecijanskoj gotici. Najvei
dometi srpske arhitekture izmeu dva svetska rata u projektovanju su visoki profesionalizam u
stilskoj kanonizaciji gde za rutinerstvo nije bila potrebna inventivnost a u graenju izuzetna
odgovornost za kvalitet, koji u nekim oblastima izvoenja ni do danas nije prevazien. Nema
objekata graenih izmeu dva svetska rata koji se ne moe datirati golim pogledom u kvalitet
njihovog izvoenja
Da li je postojao soc realizam u srpskoj i jugoslovenskoj arhitekturi i da li je ostalo neko trajnije
delo u tom stilu (Dom sindikata, delovi Cvijieve ulice). Da li je savetovanje u Dubrovniku bilo,
kako se obino smatra, prekretnica u tokovima posleratne arhitekture? Socrealizam kao stil i
estetska kategorija, kategoriki tvrdim, nije ni postojao. To je vetaka kovanica koja je trebala da
objedini graditeljsko stvaralatvo u vremenu koje se odnosilo neposredno na dane po zavretku II
svetskog rata. To je, u stvari, bila nuna obnova poruenih i popaljenih zemalja, njihovih gradova i
naselja. To je logino bilo vreme velikog siromatva i oskudice, i u ljudima i u materijalu, esto
krpljenje golog ivota. To je doba kada nije bilo okolade (ak ni u Engleskoj). Nosile su se cipele sa
drvenim onom, odela od koprive, a hrana delila na kartice i takice. U tim krajnje nepovoljnim
uslovima arhitektura se morala podvrgnuti raznim i brojnim ogranienjima. Od uvoenja normi za
veliine prostora, do vrlo ogranienih standarda tipizacije za prozore i vrata, upotrebu graevinskih
materijala. Postojale su knjige normi i propisa a delovale su i violentne revizione komisije, koje su
svojim subjektivnim, redukcijskim stavovima, doprinosile dodatnom osiromaenju tekue
arhitekture i graditeljske produkcije. Ovakvo stanje je pogodovalo veinskim mediokritetima i
likovima malih stvaralakih potencijala. Tako su se u arhitekturu uvukle bezlinost, istost,
bezornamentalnost, bezidejnost, pa su se za socrealizam smatrale graevine sa malterskim
fasadama graene bez fasadne plastike, bez upotrebe boja, lukova i bilo kakvih skupljih
graevinskih materijala. ak i bez liftova i instalacija grejanja. Nastajala je arhitektura jednolinih,
uglavnom sivih, esto depresivnih golozidnih zgrada sa zajednikim imeniteljem: socrealistika
arhitektura. Siromatvo drutva generisalo je siromatvo duha. Dubrovako savetovanje, odrano
23-25. novembar 1950. godine, zaista je bilo prekretnica u razvoju arhitekture u Jugoslaviji i Srbiji.
To je bilo prvo i najvee savetovanje arhitekata i urbanista u Jugoslaviji. Posle Dubrovnika popucale
su represivne drutvene stege i od tada je naa arhitektura izletela iz boce, i u slobodnoj
konkurenciji postepeno bivala sve nezavisnija i sve uspenija, toliko da se istoriari umetnosti i
arhitekture danas slau da je socrealizam u arhitekturi, kao dirigovana doktrina svih socijalistikih
zemalja, samo okrznuo Jugoslaviju, ija je arhitektonska produkcija iz tog vremena bile zapaeno

ispred svih zemalja tzv. socijalistikog lagera.


Druga polovina 50-ih i poetkom 60-ih dolo je do ponovne evropeizacije srpske i jugoslovenske
arhitekture, koja je u dobroj meri bila i rezultat privrednih reformi i poveane stope privrednog
rasta. Da li je naa ondanja arhitektura odgovorila duhu svog vremena? Odvajanje od ideolokih
pritega, od kojih istonoevropske zemlje nisu mogle da se lako oslobode i stalni postepeni rast
standarda, kao i izboreno pravo na stvaralatvo, svakako su ozbiljno uticala na to da se naa
arhitektura primetno priblii evropskim arhitektonskim tokovima. Na ta pozitivna kretanja uticalo
je i vie razliitih faktora. Na primer, mogunost da se putuje u svet, mogunost nabavke strane
literature, mogunost Slovenaca da preu preko ulice u italijanski deo Gorice i da tamo kupuju
nove materijale, novu opremu i instalacije i prenesu ih u Sloveniju. Potom bi sve to vrlo brzo stizalo
do Beograda, Sarajeva ili Skoplja. Podsticaj arhitektonskom stvaralatvu bilo je i ustanovljavanje
Borbine nagrade za arhitekturu, koja se odrala dokle i Druga Jugoslavija. Bilo je ozbiljnog
arhitektonskog takmienja meu republikama, jer dobiti Borbinu nagradu znailo je dobiti i
potvrdu o prestinom i evropskom dosegu.
Kasnije, iza vremena visokog modernizma i regionalnih arhitektonskih kola, ponovo sa Zapada,
stie Postmodernizam, nekada i pomalo nekritiki interpretiran u naoj sredini. Kako ocenjujete
domete Postmoderne u Srbiji? Kao u meteorologiji: kie i nevreme sa Zapada stigla je do nas i
Postmoderna. U samom startu Postmoderne odrano je veliko savetovanje u Zagrebu na tu temu i
dobro uoeni pokretai i pozitivne vrednosti pokreta koji je trebao da zaustavi dosadu i
kalcifikaciju ideja jedne znaajne epohe u svetskoj umetnosti. Naalost, Zagrebako savetovanje
nije moglo da zaustavi spretnost mediokriteta i netalentovanih da Postmodernu pretvore u
mehaniku i rutinsku fabriku kolaa, u kojoj su se, iz stilskih brevijara, vadili stilski elementi, od
klasike (najvie od nje) pa sve do Secesije, i onda sve to uz malo sopstvene soli spajalo u nekakvo
graditeljsko delo. U istoriji arhitekture sigurno da nije bilo trenutaka tako idealno sklopljenih za
oajne i sluajne arhitekte. Postmoderna je zagadila arhitekturu Srbije.
Nema sumnje da je poslednjih nekoliko godina dolo do vidnog poboljanja kvaliteta nae
arhitekture. Kako ocenjujete dananji trenutak u srpskoj arhitekturi? Vidno poboljanje nastalo
je onog trenutka kada je sa graditeljske scene iezao jedini, povlaeni, kolektivni ili dravni
naruilac. Ali, samo u manjoj meri u kvalitativnom smislu. Cena? Nestalo je velikih investitora,
nestao kvantitet a delimino unapredio kvalitet. Za drutvo je ovo upitno, sreom dobro je za
drugu stranu arhitekture. Dananji trenutak srpske arhitekture odreen je sledeom
kontraverzom: u nareenoj razmeri vie pojedina nih, sjajnih arhitektonskih dela, koja se mogu
meriti sa onima sa vrha evropske scene i majoritetom podprosenosti i crvenom niti porazne i
skandalozne arhitekture.
Devedesete godine, ratovi, duhovno i materijalno uruavanje skoro svih vrednosti, ukljuujui i
arhitekturu, posebno urbanizam. Koliko su te struke odgovorne za dananje izglede naih
gradova? Posle devedesetih godina na, srpski urbanizam, koji je izgradnjom Novog Beograda
dostigao vrhove evropskog urbanizma, srozao se na nedozvoljeno tune falte. Divlja gradnja,
kioskomanija, invazija nakaraivanja krovova, legalizacija, cirkuska specijalizacija itd. itd. Sve je to
bez presedana u prosveenom svetu. Arhitektura je bolje prola, jer ima sjajnih izuzetaka, a ono
to je kod nje runo i vreajue, jednog dana, kada dou bolji ljudi, bez ikakvih problema bie
uklonjeno, prepravljeno ili izgraeno novo i lepo. Kod urbanizma takve ispravke nisu mogue.

My Identity
U modemoj arhitekturi Srbije koja je sva nastala u XX veku , jos uvek nije upsela da se sedimentira i kristalise forma
i sadrzaj koji bi bili dovoljno tipicni i dovoljno puta ponovljeni u nasoj arhitekturi da bismo mogli sa uverenjem da
kazemo da se radi o autohtonoj i autenticnoj vrednosti koja se pojavlljuje samo u ovim predelima Evrope. To
naravno ne znaci da nasa arhitektura, nasi gradovi i nasi gradjevinski napori nisu na visokom nivou i da narn
gradovi i kuce nisu lepi. Naprotiv, vrlo cesto prevzilaze nasu stvarnost i nase mogucnosti i cesto su u raskoraku sa
nasim standardom i nasim potrebarna. Ono medjutim o cemu zelim da govorim je: realnost vecine, i u okviru toga
sta je sve to sto cini arhitekturu u Srbiji danas. Naslucujem da mnoge odgovore o sopstvenoj arhitekturi treba
traziti izvan akademija i velikuh gradova. Pitanje GRANICA je obelezilo kraj proslog i pocetak ovog XXI veka. Dali
ima granica u arhitekturi , dali one postoje danas? Sta su granice ? Zvanicna Arhitektura je danas vise nego ikada
ranije u svom postojanju disciplina bez granica koja se meri samo jos sa mogucnostima nauke i tehnologije. Sta je
se desava pored te arhitekture koja je mediska realnost vecine sa arhitekturom:siromasnih, marginalnih, raseljenih,
i drugih oblika stanovanja i rada u kojima Ijudi danas zive. Nije cudno sto je prosli venecijanski Bijenale obelezio
zlatnim lavom medju izlagacima stranih paviljona belgiski napor da se ukaze na Kinsasu kao grad bez arhitekture
sacinejn od samih ljudi. Nije nimaIo cudno sto se na izlozbarna arhitekture sve vise pojavljuju umetnici i arhitekte
umetnici a ne gradjevine i projekti. Sta je danas nemoguce konstruisati za dovoljno novca - nista nije nemoguce,
dovoljno je da postoji multinacionalna kompanija koja ce zbog ekonomskog prestiza i propagande naruciti i platiti:
svaki je san moguc.Upravo to nas je odvoljilo od mogucnosti da sanjarnao i mastamo gradove i kuce to nas je
dovelo u situaciju u kojoj XXI vek ne pocinje sa arhitektonskim idejama niti se sa njima zavrsio tako bogati XX vek.
Ono sto nas sputava su ratovi nesigumost i uverenje da smo sastavni deo mehanizma u kojem se sve sarno
konzumira. Ideja o lepoti je nestala rodio se surogat lepote koji je tako savrsen da smo poverovali da je stvarni.
Zato zelimo da vidimo sta ljudi misle o lepoti i potrebi tamo gde oni sami odlucuju o tome.
Istraziti razne oblike stnaovanja , razlicite zelje vlasnika kuca i razlicite motive nastanka
tih kuca stvorilo bi onu nevidjenu sliku o tih 75% arhitekture koja nastaje u Srbiji sa ili bez
arhitekata sa ili bez dozvola sa ili bez staticke vestine od novih ili starih materijala na
zemljistu koje je sa iIi bez komunalija.
Bas zato sto neznamo sta se gradi kako se gradi i gde se gradi potrebno je u materijal za
izlozbu uvrstiti sto veci broj informacija u obliku slike -fotografije, godina izgradnje, i
podataka o tome dali postoji ili ne gradjevinska dozvola. Ideja je da se odredjeni
fenomeni prvo vide i da se onda i razumeju i da konacno iz tog odnosa rezultira sve ono
sto je zajednicko u pojavljivanju sto bi se moglo definisati kao: lokalno, autenticno,
posebno, tipicno, kao vrednost i kao takvo tretirati u buduce. Tamo gde je to moguce i
koliko je moguce jer je ovo akcija dobre volje, bez sredstava, bilo bi idelano zabeleziti u
video kameru makar i samo koji minut, obrazlozenje vlasnika u vezi motiva i izbora
projekta odnosno forme i sdrzaja gradjevine.
Ovako sakupljen materijal u vidu obicnih fotografija, srednjeg formata, iIi po mogucnosti
digitalnih trebalo bi da predstavlja izlozbeno materijal u postavci u galeriji ili slicnom
muzejskom prostoru. Materijal bi se prestavljao u svom originalnom stanju foto zapisa sa
osnovnim podacim o mestu, godini izgradnje, dozvoli i eventualno pomenutom
obrazlozenju, kao i imenu autora ili grupe koja ga je sacinila. Fotografije bi trebalo da sve
imaju isti ili slicni polozaj posmatranja znaci frontalna fasada gradjevine i neki
karakteristicni detalj, na nacin da kada se skupe u jednu celinu mogu da funkcionisu kao
kontinuitet: kao slike fasada jednog zajednickog mesta kao fasade jedne ulice na zidovima
galerije, poredjanih u nizu jedna pored druge i dopunjene video i audio zapisima koji se
projektuju na monituru u galeriji .