ANTROPOLOŠKA ŠKOLA

6.

Teorijskim korenom ove škole kao i bioloških pravaca u kriminologiji – smatra se knjiga „POREKLO VRSTA“ - ČARLSA DARVINA objavljena 70. godina 19. veka. Kao ideja nastala iz darvinizma i kao reakcija na formalizam Klasične škole, nastala su 2 posebna kriminološka pravca: antropološki i pozitivistički. Osnivač i predstavnik antropološkog pravca je LOMBROZO ( ital. lekar)

Osnovna shvatanja ove škole: su da: - delikvente karakterišu određena
tipična konstituciona obeležja ( degenerativne karakteristike tela, posebno lica i lobanje. LOMBROZO – razlikuje 5 tipova zločinaca: 1. zločinci iz strasti, 2. zločinci iz navike, 3. rođeni zločinci, 4. slučajni zločinci i 5. duševno bolesni zločinci Posebno se, u antropološkoj školi ističe tip tzv. konstitucionog kriminalca. LOMBROZO - koristeći statističke metode i metodu merenja– opisuje detaljnu sliku tzv. zločinačkog tipa ( to je ljudski degenerik, fizička i moralna nakaza). Prema njemu kriminalci imaju primitivni tip moždane strukture, fizičku degenerativnost, defektnost i ponašanje. Lombrozo je bio ubeđen da je zločinac - nemoralna osoba, biće predisponirano za kriminalnu karijeru rođenog zločinca usled svoje konstuticionalne degeneracije. Prema LOMBROZU degenerativne karakteristike mogu biti;
a) anatomske – (nonormalno velika ili mala glava, mali i zdepasti rast, dugačke i klempave uši, udubljene i kose oči, malo i zakošeno čelo i dr.); b) funkcionalno-fiziološke – (neosetljivost na bol, daltonizam, oslabljeno čulo dodira i dr.)

i da su nasleđene od dalekih predaka – verovao je u teoriju rođenog

zločinca.

LOMBROZO je pod uticajem brojnih kritika – u faktore delikvencije počeo da ubraja ( pored anatomskih činilaca) i socijalne i ekonomske faktore, ali im je pridavao sekundarni značaj. Pod uticajem ove škole početkom 19. veka – pojavile su se frenološke studije – koje delikventne sklonosti povezuju sa konstutucijom lobanje. Lomrozova teorija je izgubila značaj –posebno posle izvršenih ispitivanja ČARLSA GORINGA – engl. Lekara . Savremena shvatanja odbaciju antropološku školu i njene pristupe – kao jednostrane i netačne. Značaj ove škole je u tome – što je škola prva ukazala na važnost izučavanja – izvršioca delikta , a ne samo delikta kao normativne kategorije. Italijanska škola u konfliktu sa klasičnom - opredelila se za potpuno napuštanje – pravnog pojma odgovornosti, a kao glavni problem postavljen je:
-

stepen opasnosti individue , koji ona predstavlja za društvo, a ne
stepen slobode individue.

Antropološka i italijanska pozitivistička škola, u tom periodu su ukazivali na potrebu da treba istražiti patološka obeležja izvršilaca krivičnih dela – ukazivanjem na stanje opasne individue.