Nebojša B.

Petrović Putevi izučavanja autoritarnosti
Priređena magistarska teza

Sadržaj: 1. Sažetak 2. Abstract 3 . Prolog 4. Koreni proučavanja autoritarnosti u okviru psihologije 5. Studija Autoritarna ličnost 6. Sklonost ka slaganju sa ajtemima bez obzira na njihov sadžaj (response set) 7. Problem povezanosti ideologije i autoritarnosti 7.1. Šilsova kritika 7.2. Ajzenkov T faktor 7.3. Rokičev dogmatizam i njemu srodni pojmovi 7.4. Gledište Rodžera Brauna (17) 7.5. Da li je levičarska autoritarnost mit? 7.6. Autoritarnost u zemljama realnog komunizma 7.7 Autoritarnost u nas 7.8. Rezime 8. Drugi pristupi izučavanju autoritarnosti i srodnim konceptima 8.1. Prispupi koji ističu povezanost autoritarnosti i konzervativizma 8.2. Ekhartova analiza 8.3. Tomkinsova teorija polariteta 8.4. Kros kulturna studija Gerde Lederer 8.5. Istraživanja Josa Meloena 8.6. Autoritarnost viđena kao fenomen vezan za grupu 8.7. Kulturno-antropološko gledište 8.8. Istraživanja u Novom Sadu

9. Pristup Boba Altemejera 9.1.Definicija desničarske autoritarnosti i njena elaboracija 9.2. Smitova mapa 9.3. Podsticaj za izučavanje desničarske autoritarnosti 9.4. Submisivnost 9.5. Agresivnost 9.6. Konvencionalizam 9.7. Poreklo i konceptualizacija desničarske autoritarnosti 9.8.Ispitivanje validnosti skale 9.9. Kako ljudi postaju autoritarni 9.10. Poređenje sa "Berklijskim" objašnjenjem 9.11. Istraživanja o atribuciji nastanka autoritarnosti 9.12. Oltmejerovo shvatanje "levičarske" autoritarnosti

1 0 . Pristup istraživanju 10.1. Zadaci istraživanja 10.2. Varijable 10.2.1. Autoritarnost 10.2.2. Prihvatanje društvenih konvencija 10.2.3. Submisivnost prema određenim autoritetima 10.2.4. Agresivnost prema određenim društvenim grupama 10.2.5. Pol, stranačka preferencija, zanimanje, obrazovanje oca i starost. 10.2.6. Problem međuodnosa nezavisnih i zavisnih varijabli 10.3. Metod istraživanja 10.3.1.Tehnika istraživanja i instrument 10.3.2.Uzorak 10.3.3. Tok, način i društvena klima tokom ispitivanja 10.3.4. Obrada podataka 11. Analiza rezultata
2

11.1. Metrijske karakteristike skale desničarske autoritarnosti 11.2. Faktorska analiza SDA 11.3. Submisivnost prema autoritetima i autoritarnost 11.4.Autoritarna agresivnost i autoritarnost 11.5. Prihvatanje društvenih konvencija i autoritarnost 11.6. Neke socio-demografske varijable i autoritarnost 11.6.1. Analiza zanimanja i autoritarnosti 11.6.2. Analiza preferencija političkih stranaka i autoritarnosti 11.6.3. Pol i autoritarnost 11.6.4. Obrazovanje oca i autoritarnost 12. Diskusija i zaključci 13. Epilog 14. Literatura 15. Summary 16. Fusnote 17. Indeks

3

1.Sažetak
U prvom delu knjige autor polazi od razmatranja smisla i svrhe istraživanja autoritarnosti i ukazuje na korene i istorijat proučavanja ovog pojma. Zatim ukratko opisuje najuticajnije delo u ovoj oblasti – studiju Autoritarna ličnost i analizira kritike i polemike koje je ona izazvala. Posebna pažnja posvećena je metodološkim i ideološkim kritikama i pokušajima drugih autora, pre svega Ajzenka i Rokiča, da daju drugačiju koncepciju ovog pojma. Nakon toga, autor daje pregled mnogobrojnih pokušaja drugačijeg osmišljavanja pojma autoritarnosti i srodnih pojmova. Za njihovo razumevanje, kao posebno značajni istaknuti su pristupi i istraživanja Brauna, Vilsona, Ledererove, Meloena, kao i empirijska istraživanja u našoj zemlji, Kuzmanovića, Rota i Havelke i drugih. U drugom delu ove studije detaljno je prikazan model desničarke autoritarnosti koji je razvio Bob Altemejer. Ovo je jedan od najpoznatijih i najuticajnijih pristupa izučavanju autoritarnosti, a do sada se nije pojavljivao u literaturi na našem jeziku. Altemejer pod "desničarskom (right wing) autoritarnošću" podrazumeva kovarijaciju tri klastera stavova kod osobe: autoritarnu submisivnost, autoritarnu agresivnost i konvencionalizam. Za razliku od Berklijske teorije, Altemejer objašnjenje nastanka autoritarnosti i

povezanost navedenih klastera stavova ne nalazi u psihodinamskoj teoriji nego u Bandurinoj teoriji socijalnog učenja. Njegov pristup spada u američku empiricističku i pozitivističku tradiciju i tiče se lične dispozicije koja je odgovorna za sklonost ka prihvatanju fašističke ideologije. Empirijski cilj ovog rada, pored provere same skale bio je specifikacija tri elementa koji čine autoritarnost - proveravanjem koliko je opšta mera autoritarnosti povezana sa submisivnošću prema pojedinim, konkretnim autoritetima; agresivnošću prema pojedinim grupama ljudi i stepenom prihvatanja pojedinih društvenih konvencija.
4

Uzorak je činilo 316 ispitanika, različitog pola, zanimanja i starosnih doba. Rezulati pokazuju da Oltmejerova, balansirana skala nije uspela da u našim, specifičnim kulturnim i društveno-političkim uslovima zadrži sve, njoj svojstvene, pozitivne psihometrijske karakteristike. Međutim, pokazalo se da tri klastera stavova objašnjavaju veliki procenat varijanse skale u celini i da su korelacije skale i pojedinih mera submisivnosti, agresivnosti i konvencionalizma uglavnom visoke. Ključne reči: autoritarnost, autoritarna ličnost, desničarska autoritarnost, autoritarna submisivnost, autoritarna agresivnost, konvencionalnost, teorija socijalnog učenja

2.Abstract
In the first part of this book author has start with consideration of sense and purpose of the authoritarianism research and pointed to roots and history of study of this concept. Then he describe shortly the most prominent study in this area – The Authoritarian Personality and analyse critical remarks and polemics which this study has provoked. Special attention has given to methodological and ideological critiques and other authors (firstly Eysenck's and Rokeach's) attempts to give different conception. After that, author gives review of many other attmpts of different understanding of authoritarianism and similar concepts. The approaches and research of Brown, Wilson, Lederer, Meloen and in our country of Kuzmanović, Rot and Havelka and some others have emphasized as a specially important in understanding of the authoritarianism. In the second part of this book author gives detailed presentation of right wing authoritarianism model, developed by Bob Altemeyer. This is one of the most prominent approach in study of the authoritarianism, which has not been appeared earlier in our language. Altemeyer, by "right-wing authoritarianism" means the

5

covariation of three attitudinal cluster in a person: authoritarian submission, authoritarian aggression and conventionalism. In contrast to Berklian theory, explanation of origins of authoritarianism and connection of cited attitudinal clusters, Altemeyer has not found in psychodinamic theory but in Bandura's theory of social learning. His approach belongs to american empiristic and positivistic tradition and concerns with personal disposition which is responsible for inclination for acceptance of fascist ideology. Empirical goal of this thesis, besides test of the scale, has been to specify three elements which consist authoritarianism – by testing how much is the general measure of authoritarianism connected with submission towards particular, concrete authorities; aggression towards particular groups of people and with degree of acceptance particular social conventions. The sample consists of 316 subjects, of different sex, occupation and age. Results have shown that Altemeyer's, balanced scale could not succeed to keep all, its typical, positive psychometric characteristics, in our particular cultural and sociopolitical circumstances. However, it's shown that three attitudinal clusters can explain high amount of total scale variance and that correlations of scale and particular measures of submission, aggression and conventionalism are generaly high. Key words: authoritarianism, authoritarian personality, right-wing authoritarianism, authoritarian submission, authoritarian agression, conventionalism, theory of social learning

6

3 . Prolog
LIBERTAS OMNIBUS REBUS FAVORABILIOR EST (Sloboda je od svih stvari najpreča) Etjen de la Boesi (1530-1563) je 1548 sa samo 18 godina napisao delo Rasprava o dobrovoljnom ropstvu, (Le Discours de la servitude volontaire), "u slavu slobode a protiv tiranije" puno neodoljive mladalačke žestine i jasnoće, a sa lajtmotivom večito

aktuelnog pitanja zašto se potlačena većina ne pobuni. "Hteo bih, ovom prilikom, da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela i gradova, toliko nacija podnosi katkad jednog jedinog tiranina koji ima samo onu moć koju mu oni daju; koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji može da im učini neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe a ne da mu protivreče. To je jamačno velika a ipak tako obična stvar, pa se valja pre žalostiti nego iznenađivati time što milioni ljudi bedno služe, pognutih glava pod bestidnim jarmom, ne zato što ih na to primorava neka jača sila, već zato što su izgleda opčinjeni i očarani samim imenom Jednog… Ali, o dobri Bože! Šta li to može biti? Kako ćemo to imenovati? Kakva li je to nesreća? Kakav je to porok, odnosno kakav je nesrećni porok to što je beskrajno mnoštvo ljudi ne samo poslušno, već i slugansko; ne samo što njime vladaju već ga tiranišu… ono pati zbog pljačke, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske, ni od varvarske horde (od koje bi svako krvlju branio svoj život) već od jednog jedinog čoveka; ne od nekog Herakla ili Samsona, već od jednog čovečuljka. Hoćemo li to nazvati kukavičlukom? Hoćemo li ljude koji služe nazvati kukavicama i slabićima? Svaki porok, naravno, ima svoje granice preko kojih ne može preći; dvoje, a možda i desetoro mogu da se boje jednog, ali kada se hiljadu, milion ljudi i hiljade gradova ne brane od jednog, to onda

7

više nije kukavičluk jer kukavičluk dotle ne seže. Kakav li je to onda monstruozan porok koji priroda poriče da ga je stvorila i kojeg jezik odbija da imenuje? Jadni i bedni, bezumni narodi, nacije tvrdoglave u svojoj nevolji i slepe prema sopstvenom dobru! Dopuštate da ispred vas odnose najbolji i najsvetliji deo vaših prihoda, dopuštate da vam pljačkaju polja, da vam pustoše kuće i da oduzimaju stvari vaših predaka; živite tako da vam ništa više ne pripada; ako vam ostave pola vaših dobara, porodica, jadnih života, čini se da to smatrate velikom srećom; sva ta šteta, ta nesreća, ta ruševnost ne proističe od vaših neprijatelja, već jamačno od vašeg neprijatelja, i to od onog kojeg ste vi učinili onim što jeste, za koga tako junački idete u rat i radi čije sujete ne odbijate da izložite smrti svoje živote. Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dve ruke, jedno telo i ništa drugo što ne bi imao i poslednji stanovnik velikog i beskrajnog broja vaših gradova. Ono što on ima viška – to su sredstva koja mu vi pružate kako bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara, osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama, osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka, da niste saučesnik ubice koji vas ubija, i svoj sopstveni izdajica? Budite odlučni u tome da ne želite više služiti i – eto vas slobodnih. Sada, međutim, dolazim do tačke koja je, po meni, pokretač i tajna gospodarstva, oslonac i osnova tiranije… Uvek je bilo petoro ili šestoro koji su uživali poverenje tiranina približivši mu se sami od sebe ili zato što ih je on pozvao da budu saučesnici u njegovim okrutnostima, drugari u njegovom zadovoljstvu, podvodači za njegove sladostrasti i učesnici u njegovim pljačkama. Ova šestorica pak imaju ispod sebe šest stotina ljudi koji stiču korist; ovih šest stotina pod sobom imaju šest hiljada onih koje su unapredili u činove, kojima prepuštaju ili rukovođenje regijama, ili baratanje novcem kako bi pospešivali njihovu škrtost i okrutnost, koju će da primenjuju onda
8

kada dođe vreme i to čineći tako ogromno zlo da će moći da opstanu isključivo pod senkom onih prvih, da bi se na taj način izuzeli od zakona i njegovih kazni samo njihovim posredstvom. Veliki je niz onih koji dolaze iza ovih, a ko želi da se razonodi razmotavajući to klupko, videće da se njime za tiranina drži ne šest hiljada, već stotine hiljada, milioni njih vezanih za to uže…Ukratko, na kraju ispada da zahvaljujući dobicima ili udelom u dobicima sa tiraninom, ima isto toliko ljudi kojima se tiranija čini korisnom, koliko je onih kojima bi sloboda bila bolja. I kao što lekari kažu da, kada u našim telima ima nešto bolesno, onda se to brzo prenosi i na zdrave delove, isto tako čim neki kralj proglasi sebe tiraninom, sve ono što je loše, sav izrod kraljevstva, sve to što je loše okupi se oko njega i podržava ga kako bi imalo deo plena i kako bi svaki i sam bio mali tiranin pod velikim tiraninom. Tako tiranin pokorava podanike, jedne pomoću drugih, a njega čuvaju oni od kojih bi trebalo i sam da se čuva, kada bi oni nešto vredeli: Eto strelaca, stražara, kopljanika! Oni sami pate zbog tiranina ali ti bednici, napušteni od Boga i ljudi, srećni su što podnose zlo, ne da bi ga iskalili na onom koji njima čini zlo, već na onima koji, poput njih, pate i koji ne mogu ništa da urade…Da li je to srećan život? Da li se to naziva življenjem? Postoji li na svetu nešto nepodnošljivije od toga, a sada ne govorim posebno o srčanom čoveku, ni o dobronamernom čoveku, već o svakome ko ima zdrav razum ili prosto ljudski obraz? Koje li je stanje bednije od ovakvog življenja…"

9

4. Koreni proučavanja autoritarnosti u okviru psihologije
Nije lako reći kada su zapravo započela istraživanja autoritarnosti. Etnocentrizam i pokornost u ponašanju datiraju iz drevnih vremena, čak se može reći da su strari koliko i čovečanstvo. Pored toga pronalaženje uzroka sopstvenih problema okrivljavanjem drugih, što je osnova predrasuda zbog kojih je i počeo da se istražuje ovaj fenomen, takođe nije novijeg datuma. Kristi je skrenuo pažnju na Teturlijanove observacije u vezi sa tretiranjem ranih Hrišćana kao pogodnih žrtava: ”Ako bi Tiber poplavio grad; ako Nil ne bi tekao do udaljenih oblasti, ako bi nebesa ostala nepokretna, ako bi se zemlja tresla, ako bi se pojavila glad ili zaraza, namah bi se začulo: Hrišćane lavovima” Grinštajn (46) navodi primer knjige Henrija Fildinga Tom Džons, koja je objavljena 1747. a u kojoj autor daje sledeći opis lika Debore Vilkins: "U prirodi je takvih osoba… da vređaju i tiranišu male ljude. To zaista bivaju načini koje oni koriste da nadoknade sopstvenu krajnju servilnost i snishodljivost prema nadređenima; može li šta biti više razumljivo nego da robovi i hvalisavci treba da naplate onima ispod sebe istu cenu koju oni plaćaju onima iznad." Hajnrih Man je 1918. godine napisao još jednu knjigu, koja se sa literalnog stanovišta bavi istim fenomenom - Der Untertan (potčinjeni). Psihološka istraživanja autoritarnosti su započela nedugo po pojavi psihologije kao zasebne nauke. Moguće je naći dva korena psiholoških razmatranja ovog problema koji su se spojili u jedan objavljivanjem studije Autoritarna ličnost, 1950. godine. Jedan pravac je potekao iz Evrope, a drugi iz Sjedinjenih Država. Prvi pokušaji merenja stavova u Sjedinjenim Državama (npr. Likert, 1932; Terston, 1929), pojavili su se u vreme dva velika društvena potresa: Velike ekonomske depresije i uspona Adolfa Hitlera u Nemačkoj. Taj dvostruki podsticaj gorućih društvenih problema i pojava novih tehnika za njihovo merenje uslovili su konstrukciju širokog spektra skala stavova.

10

Stagner (134) je konstruisao prvu poznatu meru autoritarnosti koja je bila zasnovana na analizi sadržaja Nemačkih i Italijanskih fašističkih spisa. Njegovih 35 ajtema pokrivalo je sedam različitih oblasti, a svi ajtemi su formulisani tako da je slaganje predstavljalo autoritarnu direkciju. Iskazi su bili adaptirani za pitanja koja se tiču američke unutrašnje politike i među njima nije bilo pitanja koja su se odnosila na Jevreje ili članove drugih etničkih grupa. Njukomb (94) je konstruisao novi instrument – skalu političkog i ekonomskog progresivizma koju je koristio u svojim klasičnim istraživanjima o promenama vrednosti studenata u Benington koledžu od 1935-1939. godine. Njegovi ajtemi bili su balansirani. Edvardsova (34) skala "Neprepoznatih fašističkih stavova" je konstruisana kao prefinjenija mera fašističkih tendencija. Edvards je verovao da mnogi Amerikanci imaju fašističke stavove ali ih oni ne prepoznaju, jer se ne odnose na militarizam i nacionalizam, nego pre na pitanja kontrole rađanja, obrazovanja, statusa žena, itd. Pomerajući se od direktnih pitanja o političkim i ekonomskim temama koja su dominirala kod Stagnera i Njukomba, Edvards je nagovestio sadržaj ajtema F skale. Kristi (20) smatra da iako postoji nekakvo pomeranje od socio-političkog i ekonomskog sadržaja ka više individualno orijentisanom pristupu, pažljivo čitanje ovih ranih skala pokazuje da one nisu predvidele ni sadržaj niti smisao ajtema F skale, jer su autori Autoritarne ličnosti, kako kaže Kristi "marširali po taktovima" psihoanalitičke teorije. S druge strane Atlantika, u Evropi poseban uticaj na razvoj istraživanja autoritarnosti imali su psihoanaliza i marksizam, a posebna društvena važnost ovakvog istraživanja je predstavljala potreba da se objasni nagli uspon Hitlera i naglo jačanje anti-Semitizma. Sam početak možemo pronaći u Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu (poznat je i kao Frankfurtski krug). Nakon neočekivanog uspeha Boljševičke revolucije, centar socijalizma je pomeren istočno, daleko od nemačkih levičarskih intelektualaca. Intelektualna nezavisnost je, kod njih (u Frankfurtu) od početka podrazumevana kao
11

neophodan preduslov za teorijske inovacije i neposredno socijalno istraživanje. Oni su posebno želeli da objasne neuspeh da proleterska revolucija uspostavi socijalizam u industrijskim zemljama (pre svega u Nemačkoj.) Zašto se radnička klasa nije podigla da ostvari svoju istorijsku ulogu kada su posle I svetskog rata bili stvoreni "objektivni uslovi"? Taj nedostatak klasne svesti i stoga očigledan neuspeh ili bar nedovoljnost Marksove teorije nagnali su neke od tih intelektualaca da osete potrebu za nezavisnim ponovnim ispitivanjem osnova marksističke teorije, sa nadom da će objasniti prošle greške i pripremiti se za buduće akcije. Institut je naglo uznapredovao sa dolaskom Horkhajmera na njegovo čelo, 1931. Naglasak je stavljen pre na dijalektičko nego na mehaničko shvatanje marksizma. ^lanovi Instituta su bili Grosman, Polok, From, Lovental, Markuze, Bendžamin, a čest spoljašnji saradnik je bio i muzički kritičar Adorno. Na upavo iznete probleme nije bilo moguće odgovoriti uzimajući u obzir samo socio-ekonomsku strukturu, te je u pomoć pozvana i Frojdova psihoanalitička teorija. U međuvremenu, ista ta radnička klasa, uzdanica proleterske revolucije, sve više počinje da se okreće naglo nadolazećem fašizmu. Vilhelm Rajh, tada još uvek komunistički aktivista i Frojdov sledbenik, 1933. godine u svojoj knjizi Masovna psihologija fašizma odbacuje površna objašnjenja bilo o magičnoj privlačnosti Hitlerove ličnosti ili o prostoj zbunjenosti masa propagandom i pronalazi dublje korene dolazeće katastrofe u karakternoj strukturi niže srednje klase i "integrisane" radničke klase u Nemačkoj. U patrijarhalnom društvu, porodica postaje mesto gde se oblikuje ideologija i struktura moći u državi. Ugrađujući u decu seksualne inhibicije i strahove, porodica proizvodi identifikaciju sa autoritarnim imperijalizmom države. Mada bi mogao da se očekuje veći stepen buntovništva kod najviše ugnjetavanih grupa – žena iz radničke klase, seksualno potiskivanje pored ekonomske eksploatacije proizvodi konzervatizam, strah od slobode i ne samo pasivnu submisivnost nego i aktivnu podršku autoritarnom poretku. Potisnuta seksualnost se obrće u snažnu neodređenu žudnju prema mističnim
12

idealima nacije, dužnosti, časti, religioznosti i materinstva – simbolima koje potpuno eksploatiše nacistička propaganda. Dakle, seksualna politika je, po Rajhu, ključna kako za razumevanje fašizma, tako i za borbu protiv njega. Pokušaj da objasne prodor fašizma čine i članovi Frankfurtskog kruga, koji na osnovu empirijskog istraživanja upitnikom na uzorku nemačkih radnika, 1936. godine objavljuju Studiju o autoritetu i porodici. Horkhajmerovo poglavlje u ovoj knjizi jeste glavni teorijsko-istorijski esej, koji se bavi slobodom, autoritetom i ulogom porodice u modernom društvu. On smatra da porodica ne mora uvek da bude "agentura" društvenih autoriteta, nego može da funkcioniše i kao njihov antagonist. Ovo je ideja Hegela, koji je pominjan više puta nego Marks, jer su u međuvremenu nakon dolaska Hitlera na vlast, članovi Instituta postali izbeglice u Americi i bili su prinuđeni da se udalje od svojih marksističkih gledišta. Tako su, da bi izbegli nepoželjne konotacije, umesto o dijalektičkom i istorijskom materijalizmu počeli da govore o Kritičkoj teoriji. U svom poglavlju ove studije From analizira "psihološke impulse koji uzrokuju da ljudi postaju submisivni prema autoritetu". Ovo poglavlje sadrži začetak ideja koje će From razviti 1941, dve godine nakon što je napustio Institut, u svom poznatom delu "Bekstvo od slobode". Moderan čovek stiče sve više slobode od raznih ograničenja od perioda Reformacije, i u isto vreme, postaje sve izolovaniji i usamljeniji. Zato razvija nekoliko mehanizama bekstva od te izolovanosti: a) autoritarnost ili "simbiotički"

sadomazohistički karakter, b)destruktivnost i c) automatski konformizam – prihvatanje pogleda većine u modernim demokratskim društvima. Prilagodivši se novim uslovima u SAD, From više ne vidi glavni izazov u pretnji od fašizma, već u transformaciji izolovanih osoba u spontanije i kreativnije ličnosti. Dok su svi ostali autori govorili o autoritarnosti u jednom lošem značenju, jedan pristup istom problemu sredinom tridesetih godina potpuno suprotno vrednosno evaluira ovaj fenomen. Janš (52), nacistički psiholog govori o njemu na način koji nikako nije negativan. Šta više, on ga vidi kao primer najboljih vrlina muškosti. Janš
13

razlikuje dva tipa ljudi: "S" i "J". "S" potiče od sinestezije, pojave perceptualne aljkavosti – gde se kvalitet jednog osećanja i čula meša sa drugim (npr. čuvenje boja). Analogno tome, "S" ili Anti-tip karakteriše dvosmislenost i neodređenost suđenja i nedostatak istrajnosti. "S"-tip su ljudi sa tzv. "liberalnim" pogledima, koji misle da su sredina i obrazovanje determinante ponašanja, koji, dalje, poseduju dečije "raspušteno " zadovoljstvo u tome da budu ekscentrični, individualci, slabi, ženstveni i pokolebljivi. Njihova opšta nestabilnost verovatno potiče od rasno mešanog porekla. Anti-tipovi su Jevreji, Parižani, Orijentalci i komunisti. Kontrastni, po Janšu idealan, je "J"-tip. "J" stvara tačna, jasna i nedvosmislena perceptualna suđenja i istrajava na njima. On shvata da je ljudsko ponašanje fiksirano u krvi, tlu i nacionalnoj tradiciji. On je neosetljiv, maskulin, nepokolebljiv; čovek na koga se može osloniti; dobar član naci-partije.

14

5. Studija Autoritarna ličnost
Događaji tokom drugog svetskog rata, posebno nacistički genocid nad Jevrejima, podstakli su pokretanje jednog većeg istraživanja sa ciljem da se otkriju psihološki koreni antisemitizma. Nevit Sanford sa Berklijskog univerziteta u Kaliforniji je, 1943. godine dobio anonimnu donaciju od 500 dolara da izučava anti-semitizam. On je, kao već obučeni psihoanalitičar, bio poznat po svom radu u oblasti ličnosti. Tada, sa svojim postdiplomcem Danijelom Levinsonom, započinje konstrukciju skale anti-Semitizma. Priključuje im se Frenkel-Brunsvikova i, nakon dobijanja subvencija od Američkog jevrejskog komiteta i Adorno, koji je bio reprezent Instituta za kritičku teoriju. Njihov projekat je bio jedan od 5 projekata u okviru "Studija o predrasudama" kojima je rukovodio Horkhajmer. Većina empirijskih istraživanja je izvedena između 1944. i 1946. godine, u kojima je ispitano nešto preko 2000 ljudi iz raznih organizacija, uključujući studente nekoliko univerziteta, nastavnike u državnim školama, medecinske sestre, sindikaliste, ratne veterane, pa čak i zatvorenike iz jednog zatvora i pacijente jedne psihijatrijske klinike. Gotovo svi ispitanici su bili iz bele, srednje klase, rođeni u Americi, koji sami nisu bili Jevreji. Studija je bila sinteza jednog psihoanalitičkog pristupa i rastućeg interesovanja toga vremena za merenje stavova. Levinson je uglavnom rukovao konstrukcijom skale, dok je Frenkel-Brunsvikova planirala većinu produbljenih intervijua. Sanford je bio supervizor i koordinisao rad, kao i Adorno koji je takođe izvršio neke kvalitativne studije. Nakon prikupljanja empirijskog materijala trebalo je još nekoliko godina da se sve to uredi. To je uglavnom činio Sanford , posle pismenih konsultacija sa ostalima. Studija Autoritarna ličnost izašla je 1950. Autori su navedeni po abecednom redu, te je ona mnoštvo puta citirana kao Adorno i saradnici. Iako mnogi veruju da je Sanford imao glavnu ulogu, Levinson i Beti Aron su porekli na jednoj konferenciji 1990. da je postojao jedan "vođa" i potvrdili istinski zajednički doprinis svih autora.
15

Autori su dakle pošli od toga da konstruišu skalu antisemitizma, koji su definisali kao »stereotipno negativno mišljenje koje opisuje Jevreje kao zastrašujuće, nemoralne, i kategorički različite od onih koji nisu Jevreji, kao i neprijateljskog stava koji nameće različite forme restrikcija, isključenja i potiskivanja kao načina rešavanja »Jevrejskog problema«. Polazeći od ovako definisanog koncepta konstruisana je A-S skala, koja se sastoji od 52 tvrdnje, koje su napisane tako da iskažu neprijateljstvo na indirektan način, naizgled ne povređujući ni jedno demokratsko načelo. Iako su date tvrdnje bile podeljene u pet skupina, korelacije među tim subskalama bile su visoke, od 0.74-0.94, što ukazuje na jedinstvenost ovih, unekoliko raznolikih grupa tvrdnji. Autori Berklijske studije dalje pretpostavljaju i pokušavaju da dokažu da ljudi koji imaju negativne stereotipije prema Jevrejima, sličan odnos imaju i prema mnogobrojnim drugim, pre svega manjinskim grupama, kao što su Crnci, Filipinci, članovi malih političkih stranaka, itd. Tako drugi skup stavova, etnocentrizam, pre svega karakteriše mišljenje da su pripadnici svoje grupe superiorniji i vredniji od pripadnika svih drugih grupa, odnosno da su mnoge druge etničke i rasne grupe manje vredne i inferiorne. Za merenje etnocentrizma konstruisali su E skalu, koja je kao i skala A-S Likertovog tipa (šestostepena, bez neutralne tačke). Ona se sastoji od 34 tvrdnje, čija je pouzdanost merena metodom razdeljenih polovina 0.91, a koja korelira sa A-S skalom 0.80. Autori su konstruisali još jednu skalu, PEC koja meri političko – ekonomski konzervativizam za koga su pretpostavljali da zajedno sa dve ranije pomenute karakteristike čini jedan sklop, sistem stavova koji su oni nazvali antidemokratskom orijentacijom. Za razliku od današnjeg »postmodernističkog« vremena u kome nije uvek sigurno šta predstavljaju desnica i levica, odnosno konzervativizam i liberalizam, tada su ljudi još uvek mogli da se opklade da konzervativci podržavaju postojeće društveno stanje, suprotstavljaju se društvenim promenama, bliži su religiji i tradiciji, i veći protivnici ekonomske i socijalne jednakosti, ljudskih prava i radničkih sindikata. PEC skala je imala nešto nižu pouzdanost, 0.73 i korelirala je 0.57 sa E i svega 0.43 sa A-S skalom.
16

Dalji cilj autora je da, koristeći skoro stvorene skale stavova, ali i uzimajući u obzir frojdovsku tradiciju da iza svega manifestnog stoji neki dublji, nesvesni uzrok, konstruišu skalu koja na indirektan način, preko dubljih, opštijih i osnovnijih karakteristika ličnosti meri sindrom tri grupe stavova, koje nazivaju antidemokratskom orijentacijom. Ta skala je trebala da ispuni još jedan uslov i da ukaže na postojanje antisemitizma, etnocentrizma i konzervativizma niti jednom ne pominjući Jevreje ili neku drugu konkretnu grupu. Da bi to ostvarili, autori odabiraju osobe koje su po rezultatima na E skali bili u prvom i poslednjem kvartilu, odnosno četvrtini. Ispitanicima je rečeno da su odabrani kao predstavnici svojih grupa i da bi se obezbedila dalja anonimnost identifikovani su samo preko dana rođenja. Sa odabranim ispitanicima su vršeni intervijui i ispitivani su projektivnim tehnikama. Intervijui su uključivali šest opštih oblasti: zanimanje, prihodi, religija, klinički podaci, politika i manjine i rase. Svaka oblast je uključivala po nekoliko podtema. Tako su, recimo, klinički podaci uključivali sociološke aspekte porodičnog porekla, psihološke aspekte članova porodice, podatke vezane za detinjstvo, seks, društvene odnose i školovanje. Unutar svake podteme intervijuer je imao u vidu grupu kritičkih, osnovnih pitanja na koja je trebalo dobiti odgovore. U slučaju psiholoških aspekata članova porodice osnovna pitanja su se ticala ispitanikovih shvatanja roditeljskih figura i modela odnosa moći između oca i majke. Takva pitanja nisu direktno postavljana, nego je zadatak intervijuera bio da, jezikom što je više moguće bližim ispitaniku, kroz razgovor, dospe do tačke gde dobijeni odgovori mogu da se svrstaju u neku kategoriju odgovora na polazna kritička pitanja. Dakle nije postavljano pitanje »Kakvi su odnosi moći među vašim roditeljima?« nego kako se oni slažu, u čemu se razlikuju, ko obično donosi odluke, itd, ali se iz reakcija ispitanika na takva pitanja moralo doći do odgovora na ono početno pitanje. Ova procedura je inače kasnije oštro kritikovana zbog mogućnosti sugestivnosti intervijuera.

17

Dobijeni materijal je obrađivan na veoma složen način, preko devedesetak kategorija koje su trebale da diferenciraju osobe sa visokim i niskim stepenom predrasuda. U našem, već pominjanom primeru diferencijacija se odvijala preko dve dihotomne dimenzije: poricanje konflikta među roditeljima nasuprot otvorene i objektivne verbalizacije tog konflikta i dominacija oca nasuprot dominacije majke. Neke kategorije su formirane ne kao odgovori na pojedina pitanja, već kao opšti utisak na osnovu čitavog intervijua. Na primer, da li ispitanik manifestuje »konra-katektička odbacivanja erotske oralnosti« ili »pozitivne izraze erotske oralnosti«, odnosno da li neko ima eksternalizovan ili internalizovan superego, itd. (Sada je verovatno jasnija odbojnost nekih psihologa prema psihoanalitičkim objašnjenjima.) Ako ništa drugo, veoma je teško odbraniti pouzdanost i objektivnost kodiranja odgovora ispitanika. Pored intervijua korišćena su još dva klinička instrumenta: Marijev test tematske apercepcije i grupa od 8 projektivnih pitanja (npr. Svako od nas se ponekad oseća neuobičajeno. Koja osećanja su za vas najneprijatnija i najviše vas uznemiravaju?). Ponovo su tražene suprotnosti između četvrtina ispitanika sa najvišim i najnižim skorom na E skali. Kategorije za kodiranje su definisane tako da zahvate pretpostavljene razlike. Kod sve tri grupe kliničkih podataka pronađene su brojne statistički značajne razlike između subjekata sa i bez predrasuda. Delom na osnovu sadržaja fašističkih spisa i govora antisemitskih agitatora, a delom na osnovu višestruko ponavljanih tema iz protokola intervijua i TAT priča ispitanika sa predrasudama, kao pokušaj da se u upitnik pretoče uvidi iz kliničkih studija, nastala je najpoznatija skala u socijalnoj psihologiji – F skala. Autori u svojoj studiji ni jednom na 1000 strana ovu skalu nisu nazvali onako kako su je drugi kasnije najčešće zvali, i kako je i danas najčešće zovu, skala autoritarnosti. Namesto toga Adorno, Frenkel-Brunsvik, Levinson i Sanford govore o skali implicitnih antidemokratskih tendencija u ličnosti ili prijemčivosti ličnosti za eksplicitnu fašističku propagandu. Tu tendenciju ili potencijal
18

čini sindrom devet crta ličnosti, poznatih svakom studentu psihologije. Odlučili smo da odolimo iskušenju da po ko zna koji put ponovimo kojih je to devet crta ličnosti u pitanju. Kao najprikladniji detaljni prikaz preporučujemo udžbenik profesora Nikole Rota. Po Berklijskoj studiji, u najkraćem, autoritarnost se ovaploćuje u bazično slaboj i zavisnoj osobi koja žrtvuje svoj kapacitet za istinsko iskustvo sebe i drugih, jer oseća nelagodnost u pogledu reda i sigurnosti koji su joj psihološki neophodni. U tipičnom slučaju autoritarna osoba se suprotstavlja fasadom lažne snage svetu u kojem su rigidne stereotipne kategorije supstitucije za afektivno i individualizovano iskustvo, za koje je nesposobna. Takve osobe su otuđene od unutrašnjih vrednosti i nedostaje im samosvesnost. Njihova prosuđivanja su vođena kažnjavajućim, konvencionalnim moralizmom koji reflektuje spoljašnje standarde jer ne mogu da se oslone na sopstvene. Njeni odnosi sa drugima zavise od poštovanja moći, uspeha i pravila, gde ljudi figuriraju kao sredstva, i postignuće se vrednuje na samo po sebi, nego kompetitivno. U njihovom svetu dobro, moćno i unutargrupno se ujedinjuju protiv suprotnosti – lošeg, slabog i izvangrupnog (tuđeg). Njihova unutrašnja osećanja slabosti i samoomalovažavanja upućuju ih na stalnu i ogorčenu borbu da dokažu sebi i drugima da zaista pripadaju među jake i dobre, a da njihovi ego-distoni impulsi koje potiskuju pripadaju slabima i lošima. Iako je studija započela kao istraživanje antisemitizma, i nastavljena kao studija o predrasudama, pred izdavanje je dobila naziv Autoritarna ličnost. Dok neki autori izražavaju protivljenje identifikaciji sindroma devet crta sa celokupnom ličnošću, drugi se ne libe, da kao Horkhajmer u predgovoru, uskliknu kako je otkrivena, ni manje ni više, nego nova antropološka vrsta – autoritarna ličnost.

19

6. Sklonost ka slaganju sa ajtemima bez obzira na njihov sadžaj (response set)
Jedan od pravaca iz kojih je izvršen najsnažniji napad na Berklijsku studiju jeste metodološka kritika da pošto su svi ajtemi formulisana u autoritarnom pravcu, nije moguće razlikovati odgovore koji se odnose na slaganje sa sadržajem iskaza i odgovore onih koji se slažu sa gotovo svakim ajtemom. Možda je prvi koji je dotakao ovaj problem bio Aš (6), odbacujući pretpostavku da se sadržaj psiholoških procesa može dedukovati iz sadržaja stavskih ajtema. Korelacije među skalama mogu značiti prosto "nedostatak diskriminacije" od strane ispitanika. Forsirajući odgovor na testovske ajteme, istraživač obično nema informacija o značajnosti stavskog sadržaja za ispitanika. Aš sugeriše da dobijeni odgovori predstavljaju "globalnu antipatiju za sve što je neobično" i nedostatak jasnog socijalnog mišljenja, pre nego dobro artikulisan sistem uverenja. Osim toga Aš zamera istraživačima da u konceptualizaciji odnosa između ličnosti i socijalne strukture, zanemaruju ulogu strukturalnih varijabli u formiranju ličnosti. Jedan Kronbahov veoma citiran članak je još 1946. uneo uzbunu među psihologe, dokazuje da se sklonost ka slaganju u odgovaranju najverovatnije javlja kada su ajtemi dvosmisleni. Jasna je važnost toga za F skalu pošto je dosta njenih ajtema namerno napisano tako da budu poluprojektivni. Pokazalo se da skale koje nemaju nikakve veze jedna sa drugom koreliraju od 0.35 do 0.40 samo ako su sve tvrdnje unilateralne, tj. znatan broj ispitanika ima tendenciju da se slože sa svakom (ili gotovo svakom) tvrdnjom. ( Ređe se mogu naći i ispitanici koji pokazuju tendenciju da se ne slažu sa većinom tvrdnji.) Campbell i saradnici (19) su pokazali da je pristrasnost u odgovaranju snažan determinator skorova na F skali. Sklonost slaganju pri odgovaranju povećava korelacije među ajtemima i među testovima formulisanim u istom pravcu iznad nivoa koji je opravdan samim njihovom sadržajem.
20
1

Jedna strategija kontrole za takvu usmerenost bila je da se napišu "inverzni" ajtemi i bilo je mnogo pokušaja u tom smeru. Npr. Bas (11) je konstruisao logički inverzne ajteme i nakon istraživanja zaključio da je čak tri četvrtine varijanse F skale funkcija tog slaganja. Altemejer je takođe snažno kritikovao F skalu zbog unilateralnosti tvrdnji. On je na nizu konkretnih nalaza pokazao (2, mada su ga drugi kritikovali – npr. Meloen, da je odabirao samo one nalaze koji idu njemu u prilog) da originalna F skala ima mnogo više korelacije sa raznim merama nego što su korelacije ako je skala balansirana. Eltemejer zaključuje da je verovatno da formulisanje svih ajtema u istraživanju u istoj direkciji "može biti samo pravi put da se upropasti test." Slični nalazi drugih autora, naveli su Kristija i saradnike (21) da upozore na formulaciju inverznih tvrdnji, koji su najčešće nepodesni. Logički inverzno najčešće nije i psihološki suprotno. Da bi rasvetlili značaj ove teškoće uzmimo ajtem Mnogi ljudi ne shvataju koliko mnogo su naši životi kontrolisani zaverama koje se kuju na tajnim mestima. Šta je ovde obrnuto: Mnogi ljudi shvataju… ili …koliko malo su naši životi…ili …odlukama koje proističu iz javne debate. Takođe je problem i sa raspodelom odgovora. Uzmimo najprostiji primer gde se ispitanik može složiti ili ne složiti sa ponuđenom tvrdnjom. Ukoliko se sa nekom tvrdnjom npr. slaže 25% ispitanika a ne slaže 75%, gotovo je nemoguće napraviti inverznu tvrdnju sa kojom bi se slagalo onih 75% koji se nisu slagali sa originalnom, a oni koji su se slagali bili protivni. Veoma je teško napraviti tvrdnje koji bi u potpunosti zadovoljile sve neophodne kriterijume, a povrh svega subskale načinjene od njih najčešće pokazuju daleko manju pouzdanost i u niskoj su korelaciji sa subskalama proautoritarnih tvrdnji. Još gori slučaj po psihometrijske odlike skale predstavljaju verzije F skale koje umesto tvrdnji prema kojima ispitanici treba da izraze stepen (ne)slaganja, daju izbor alternativa (122), pre svega zbog visoke socijalne poželjnosti nekih alternativa.

21

Altemejer je (2), da bi prevazišao ovaj problem, odlučio da testira mnogobrojne verzije inverznih skalskih ajtema dok ne pronađe onaj skup čija su statistička svojstva uporediva sa originalom. Ta svojstva su uključivala sledeće: da su korelacije između proautoritarnih i inverznih ajtema relativno visoke, da ova dva oblika ajtema imaju slične aritmetičke sredine posle rekodiranja inverznih ajtema, da njihova varijansa bude uporediva i da ajtemi imaju visoku korelaciju sa skorom na skali u celini. Koliko je u tome uspeo pokušaćemo da odgovorimo u drugom delu knjige.

22

7. Problem povezanosti ideologije i autoritarnosti
Sledeća značajna zamerka Autoritarnoj ličnosti tiče se tzv. problema "levičarske autoritarnosti". Naime rad na studiji započeo je u jeku borbe protiv fašizma, kao gorućeg svetskog društvenog problema. Međutim u vreme kada je studija konačno završena i objavljena društvena situacija je bila potpuno izmenjena. Fašizam je bio totalno poražen, a bivši saveznici su postali novi neprijatelji u tada započetom hladnom ratu. Kako je ova tema veoma blisko vezana sa ideološkim i političkim pitanjima, to je u Americi, gde je objavljena, izazvala nove kritike. Neki od najvažnijih doprinosa

razjašnjavanju pojma autoritarnosti (Ajzenk, Rokič, Braun) nastali su upravo kao pokušaj da se odgovori na pitanje o postojanju levičarske autoritarnosti, pa će sledeća diskusija jednim delom imati i karakter istorijskog pregleda. No krenimo nekim hronološkim redosledom. Među onima sa najnižim skorovima Adorno i saradnici su otkrili grupu koju su nazvali "osobe sa rigidno niskim skorovima" (rigid-low scorers, 1, 771-2). Ova grupa je kasnije često uzimana kao dokaz koji ilustruje postojanje "levičarske autoritarnosti". Prvi je ovo pitanje postavio Šils (124) i ono do danas ostaje konraverzno. Tipični predstavnik pomenute grupe je opisan kao kompulsivna osoba sa snažnim superegom. Roditeljski autoritet je često nadomešten nekom predstavom kolektiviteta, unekoliko sličnom Frojdovoj "arhajskoj predstavi bratske horde". Najvažniji tabu među njima tiče se kršenja pravila u odnosu na "bratsku ljubav". Može se reći da nosioci ovog sindroma imaju i nešto zajedničko sa onima sa visokim skorivima na F skali, npr. korišćenje stereotipnih kategorija. Nepostojanje predrasuda nije zasnovano na unutrašnjem iskustvu nego na nekoj spoljašnjoj ideologiji – koja je samo površno povezana sa njihovom ličnošću. ^lanovi ove grupe takođe imaju dispozicije prema "totalitarizmu u svome mišljenju". Bez obzira na to oni kadkad podržavaju progresivne pokrete, npr. pokrete za manjinska prava. Ali ta " manjinska prava" pre služe kao sredstvo podrške
23

njihovoj ideologiji, nego kao cilj po sebi. Smatra se čak da su oni suštinski nezainteresovani za ta prava. Njihove ideje su gotovo uvek dedukovane iz ideologije na više-manje "kompulzivan" ili čak "paranoidno opsesivan" način. Ovu grupu je teško razlikovati od osoba sa visokim skorovima zbog stereotipija, rigidnosti i korišćenja srodne frazeologije. Oni su skloni da menjaju strane, čak i da se priključe autoritarnim režimima. Kako kažu Adorno i sar., "liberalna" omladina posebno studenti čiji intelektualni razvoj nije paralelan sa ideološkim - najbolje odgovaraju ovom modelu. Njihova najistaknutija karakteristika jeste površnost u načinu na koji propagiraju svoja gledišta. Ovde ne može a da se ne nametne poređenje sa našim "skojevcima" i njihovom tzv. "agitpropskom" aktivnošću neposredno nakon II svetskog rata. Oni su takođe propagirali sadržinski antiautoritarne ideje o jednakosti svih, pravima žena, protiv tradicionalnih porodičnih i drugih odnosa… (u svakom slučaju imali bi veoma nizak skor na F skali) ali su to činili na jedan rigidan, stereotipan i dogmatičan način. Meloen (87) i Altemejer (3) pominju slične grupe sa Hrišćanskim uverenjima. 7.1. Šilsova kritika Nekoliko autora (npr. 21, 124) povezalo je ovu kategoriju "rigidno-niskih" sa levičarskom autoritarnošću i komunizmom. Ovoj ideji je posebno doprineo uticajni Šilsov članak. Šils Adorna i saradnike naziva "antagonistima autoritarnih desničara" čime su oni logički postali "autoritarni levičari". Šils smatra da je politička dihotomija levo-desno zastarela predrasuda (str.30) koju posebno podržavaju Marksističke grupe.
2

Berklijska grupa je koristila, kako Šils kaže - ovu predrasudu (posebno preko skale Političko-ekonomskog konzervatizma) da označi s jedne strane fašizam kao ekstremnu desnicu nasuprot čega stoji demokratija . Šils i ovo komentariše "teškim" rečima, pominjući ni manje ni više nego da te ideje dolaze od ekstremnog levičarskog Staljinističko-Lenjinističkog krila (!, 28 strana) On zamera autorima Autoritarne ličnosti
24
3

da ne razlikuju totalitarni Lenjinizam od humanitarizma. Levičarska autoritarnost je, po njemu, ono što je zajedničko za boljševizam i fašizam, i to: "zajedničko neprijateljstvo prema građanskim slobodama, političkoj demokratiji, njihova zajednička antipatija za parlamentarne institucije, individualizam, privatnu inicijativu, njihovu predstavu političkog sveta kao borbe između moralno nepomirljivih sila, njihovo uverenje da su svi oponenti tajno udruženi protiv njih; njihova naklonjenost ka tajnosti, njihovo ubeđenje da su svi oblici moći u neprijateljskom svetu skoncentrisani u uskom krugu i njihove aspiracije da poseduju totalnu moć – sve ovo ukazuje da dva ekstema imaju mnogo zajedničkog." Šils (124, 27-28). Stoun (135) je kritikovao Šilsova razmatranja. Šils je dva puta naglasio sa on samo "pretpostavlja" da su pet levičara pomenutih u Autoritarnoj ličnosti povezani sa levičarskom autoritarnošću. On takođe "pretpostavlja" da je tih pet levičara po reakciji na intervijue blisko osobama sa visokim F skorovima. Drugim rečima, Šils je definisao pojam levičarske autoritarnosti, ali njegovi dokazi se sastoje samo od sugestija i pretostavki. Međutim u hladnoratovskoj atmosferi, i to je očigledno bilo dovoljno da se pripiše verodostojnost postojanju autoritarnih na levici. Stoun kaže da je ovaj

"fabrikovani koncept" kasnije pominjan mnoštvo puta. Sanford (118) je takođe izneo sopstvenu sumnju da među "nekima, ali ne mnogo njih" sa ekstremno niskim skorovima postoje oni koji su isto toliko rigidni, potpuno i automatski u svom pro-manjinskom stavu, kao i oni sa visokim skorovima u antimanjinskom stavu. On je takođe izrazio mogućnost da se oni mogu pronaći među onima sa rigidno-niskim skorovima. Na drugom mestu Sanford (117) je istakao da Autoritarna ličnost nije mnogo doprinela našem razumevanju privlačnosti komunizma u Americi. Takođe je smatrao da svaka tendencija da se otkriju sličnosti između fašizma i komunizma može odnositi samo na formalne karakteristike a ne i na postojeći sadržaj razmišljanja i motivacije što je bio osnovni interes Berklijske grupe.
25

7.2. Ajzenkov T faktor Ajzenk je ovu temu razmatrao dajući jedan novi pristup. Političko ponašanje, po njemu (35), može biti konceptualizovano preko dve nezavisne dimenzije. Prva predstavlja tradicionalni kontinuum levo-desno u političko – ekonomskim stavovima. Ovu dimenziju Ajzenk naziva R-dimenzija ili R faktor na čijim su polovima ekstremni radikalizam i konzervatizam. Ajzenk je u stvari ustanovio da je ovo jedini ideološki faktor koji je prezentovan u polju stavova. Radikalni su skloniji paicfizmu, više veruju u društveni napredak i zastupaju potrebu za većom slobodom ličnosti. Konzervativniji ispoljavaju veću religioznost, etnocentrizam, nacionalizam i strožiji su u vaspitanju dece. Druga dimenzija nije uopšte stavska, nego je projekcija temperamenta na polje stavova. Ovu dimenziju Ajzenk naziva T-faktorom po terminima Viljema Džejmsa. Džejms je razlikovao dva suprotna pola ljudskog temperamenta, čije je nazive teško prevesti na naš jezik. Na jednoj strani su nežnije, suptilnije, tolerantnije osobe, blage naravi (tenderminded), a na drugoj netolerantne, surove, bezobzirne osobe (toughminded). Dakle, Ajzenk u svom teorijskom modelu povezuje faktore ličnosti sa socijalnim stavovima. Ideologija (R) se stiče u toku života, pre svega instrumentalnim uslovljavanjem. T dimenzija je projekcija osobina temperamenta na oblast socijalnih pojava; ona pokazuje kako ljudi određenog temperamenta reaguju na društvene pojave i politička zbivanja. Kako temperament ima svoju biološko-fiziološku osnovu datu nasleđem, Ajzenk zaključuje da nasledni momenti igraju izvesnu ulogu i u političkom opredeljivanju. Za razliku od Berklijskog modela, koji je u izvesnom stepenu dedukovan iz Frojdove teorije, Ajzenkova dvodimenzionalna analiza je induktivna, jer je zasnovana na interpretacijama rezultata faktorsko analitičkih studija određenih socijalnih stavova. Ajzenk je odabrao 40 tvrdnji, sa kojima je 750 ispitanika (po 250 pristalica konzervativne, liberalne i socijalističke partije) iz srednje klase izražavalo stepen slaganja odnosno neslaganja na petostepenoj skali Likertovog tipa. Zatim je primenjena
26

faktorska analiza kojom su ekstrahovana dva faktora. Prvi faktor, R, objašnjava 18% varijanse među 40 ispitivanih ajtema. Drugi faktor, T, objašnjava 8%, i po sadržaju ajtema koji su najzasićeniji pre bi se mogao nazvati "moralnost" ili "religiozna i seksualna moralnost" nego "tolerantnost". Drugi faktor nije "čist" ni zbog toga što ti ajtemi imaju visoko zasićenje i na R faktoru. Ajzenk je nesumnjivo jedan od najvećih psihologa, ali je nesumnjivo i to da je u istraživanje o ovoj temi ušao pun predubeđenja i sa namerom da kombinujući dva pomenuta faktora dobije određene rezultate (pre svega da su komunisti i fašisti slični po temperamentu) koji bi potvrdili njegove ranije stavove. Zbog toga je načinio niz metodoloških i teorijskih propusta i veoma je oštro kritikovan, pre svega od strane Rokiča i Kristija. Kristi je članak u kome kritikuje Ajzenka nazvao »Neke zloupotrebe psihologije« parafrazirajući naziv Ajzenkove knige »Upotrebe i zloupotrebe psihologije«. U novijim pregledima iz ove oblasti Ajzenkovo ime se najčešće uopšte ne pominje, a ako se pomene to je samo kao primer jednog lošeg istraživanja. Neke od kritika upućenih Ajzenku su sledeće: 1. Sumnjivo je da 40 Ajzenkovih ajtema, na osnovu kojih je izvršio faktorsku analizu, pokriva celo polje socijalnih stavova, kao što je to autor verovao. Rezultati faktorske analize zavise pre svega od onoga što se faktoriše. Da je pokriveno celo polje možda bi faktorska struktura bila drugačija. Poseban problem je da T faktor nije čist. 2.Skorovanje na T skali je najblaže rečeno neuobičajeno (mada se neki kritičari ne libe da upotrebe veoma oštre, čak i nepristojne termine). Naime Ajzenk je imao skalu od 14 ajtema od kojih je 5 ukazivalo na 'tenderminded' – slaganje sa njima donosilo je 1 poen, a 9 'toughminded' - neslaganje je donosilo 1 poen. Da je to uradio neki drugi psiholog, recimo neke orijentacije koja ne mari u većem stepenu za statistiku, moglo bi se reći da je nenamerna greška. Međutim, sigurno je da je Ajzenk znao šta radi, a ovu metodu je odabrao jer je davala rezultate najpribližnije njegovim očekivanjima. 3. Statističke "bravure" je pravio i računajući skorove za različite grupe (sa namerom da maksimalizuje razlike). Najvažnija
27

zloupotreba u ovom slučaju je računanje srednjeg skora za komuniste (6.4) i fašiste (kojih je bilo samo 7; 4.7) – dobijen je skor 5.55 koji je on zaokružio na 5.5 i uporedio sa skorom liberala od 7.65. Do skorova za pojedine grupe došao je takođe na sumnjiv način. 4. Komunisti su bili "netolerantni" prema tvrdnjama koje su suprotne njihovoj ideologiji (npr. tvrdnja 'Jedino ako se vratimo religiji možemo se nadati da će civilizacija opstati'). Tako je T skala malte ne više korelirala sa R nego sa T faktorom. 7.3. Rokičev dogmatizam i njemu srodni pojmovi Rokič je (111,112) prezentovao sopstveno shvatanje toga kako lične dispozicije utiču na političko ponašanje, s posebnim ciljem da razvije pojam (i merni instrument) "opšte autoritarnosti". Takva autoritarnost ne bi više bila povezana sa desničarskom politikom i bila bi primenljiva i van područja politike. Međutim, skorovi na skali dogmatizma, koja služi kao operacionalizacija te "opšte autoritarnosti", najčešće su viši među desničarskim političkim grupama. Centralno mesto Rokičevih teorijskih razmatranja je struktura sistema uverenja, odnosno otvoren i zatvoren sistem uverenja od kojih zavisi ponašanje i stavovi. Otvoren i zatvoren sistemi su idealni tipovi, međutim kod realnih ljudi, poput blende na fotoaparatu, sistem se širi i skuplja u okviru određenih granica, kako variraju okolnosti. Odnos između kognitivnog i afektivnog dovodi nas do problema funkcionalnih aspekata sistema uverenja. Takvi sistemi služe dvema suprotstavljenim grupama funkcija. Na jednoj strani oni predstavljaju teorije koje stvara svaki čovek da bi razumeo svet u kome živi (slično shvatanju Kelija). S druge strane oni predstavljaju individualnu mrežu kroz koju se informacije filtriraju da bi se izbacile one koje su preteće za ego. Znači, sistem uverenja je izgrađen da bi služio dva gospodara: da razume svet koliko je to moguđe i da se zaštiti od njega koliko je to potrebno. Sistem je otvoreniji što su kognitivne potrebe za saznanjem dominantnije, a potrebe za zaštitom od pretnji manje prisutne. U takvoj situaciji spoljašnji pritisci i iracionalni unutrašnji nagoni su gurnuti u stranu, tako da informacija primljena iz spoljašnje sredine biva diskriminisana,
28

procenjena i čovek deluje po objektivnim zakonima situacije, što će reći racionalno. Ali ako je potreba za zaštitom od pretnje jača, kognitivna potreba za saznanjem slabi, te je rezultat zatvoreniji sistem uverenja. Pod pretnjom, informacija i izvor postaju nerazdvojivi i bivaju evaluirani arbitrarno i zavisno od irelevantnih potreba ili spoljašnjeg autoriteta. Dogmatizam se odnosi upravo na strukturu (za razliku od sadržaja kod Berklijske studije) sistema uverenja jedne osobe. Ono što je po Rokiču suštinsko je čvrstina sa kojom se uverenja održavaju, a ne uverenja sama po sebi. U nizu eksperimenata, Rokič je pokazao da se subjekti koji se nalaze na krajevima kontinuuma razlikuju u mnogim politički važnim osobinama. Pre svega osobe sa zatvorenim sistemom uverenja karakteriše anksioznost i imaju problema da asimiluju nove informacije. Sledstveno tome, oni potpuno odbacuju informacije koje su suprotne njihovim uverenjima, ili ih mogu opaziti na taj način iskrivljeno da im budu prihvatljive ili ih prihvataju ne integrišući ih ako dolaze od, za njih važnih autoriteta. Nasuprot njima, osobama sa otvorenim sistemom uverenja potrebno je značajno više vremena da reše neki problem, kad se susretnu sa novim, protivurečnim činjenicama, zbog njihove potrebe da proanaliziraju pre nego št oprihvate ili odbace informaciju. D skala se sastoji od 40 jednodirektivnih ajtema, visoko korelira sa F (od 0.54 do 0.77) i sa njom ima značajna preklapanja u faktorskoj strukturi što ne ide u prilog razlikovanja ove dve skale. D skala je psihometrijski relativno loša – interkorelacije među ajtemima su oko 0.10, a faktorska analiza pokazuje da skala nije unidimenzionalna. Uprkos tome, skala je korišćena u veoma velikom broju istraživanja. Po Kelmanu i Berkliju (55) autoritarnost je spoj ličnih psiholoških predispozicija (kapaciteta) i iskustva datog sredinom. Sa niskim skorom su osobe čiji je psihološki univerzum relativno širok; on posmatra događaje kroz različite kontekste; svestan je postojanja niza običaja, vrednosti i pristupa životu; očekuje razlike među ljudima i tolerantan je na njih. Osobe sa visokim skorom, nasuprot, kreću se u vrlo uskim
29

krugovima; vide događaje samo u kontekstu svog sopstvenog, ograničenog referentnog okvira; ne otkrivaju postojanje raznih vrednosti i pristupa i netolerantne su na razlike. Jedan od pristupa autoritarnosti možemo smatrati nastavkom Rokičevih ideja jer stavlja naglasak na kognitivnu simplifikaciju - rigidnost mišljenja, zatvorenost uverenja. Harold Šroder i saradnici uveli su varijablu nazvanu integrativna kompleksnost. Ona se odnosi na kombinovanu sposobnost individue kako da diferencira, tako i da integriše složene informacije. Osoba sa niskom integrativnom kompleksnošću težiće da se koristi izdeljenim mišljenjem, da pravi prerana zaključivanja u situaciji konflikta i da bude sklona pogrešnoj percepciji ili iskrivljavanju informacija. Sistem skorova, koji je razvio Šroder korišćen je za procenjivanje arhvskih materijala kao što su govori revolucionarnih lidera i u mnogim drugim studijama. Tetlok je ukazao na vezu između crno – belog mišljenja koje je jedna od karakteristika autoritarne ličnosti i te integrativne kompleksnosti. U ovu grupu, nazovimo ih kognitivnih objašnjenja mogli bi svrstati i pojam kognitivnog stila, koji Goldštajn i Blekman (45) vezuju i za autoritarnost. Autoritarni kognitivni stil se očituje u rigidnosti, mišljenju u krutim, a najčešće i dihotomnim kategorijama, netolerantnosti ka neodređenosti i slično. 7.4. Gledište Rodžera Brauna (17) Možda bi autoritarnu osobu najbolje okarakterisali preko vrste informacija koja će dovesti do promene njenih stavova. Autoritarni će biti spremni da promene svoje evaluacije prosto ako to kaže autoritet. (Setimo se Staljinovog pakta sa Hitlerom, Hruščovljevog govora protiv Staljina, Ruzveltovog o komunizmu tokom rata, ili potpisivanja Dejtonskog sporazuma i prelaza iz ratne retorike na frazu da "mir nema alternativu") Neautoritarni takođe menjaju stavove, ali za to nije dovoljno odobrenje autoriteta. Predložena definicija je pre dinamička nego statička. Ne može se autoritarna osoba otkriti preko inventara uverenja, nego ako znamo uslove koji dovode do promene uverenja. Ne mora da znači da će oni koji pripadaju određenoj ideologiji biti
30

autoritarni, iako veoma snažni i trajni autoriteti u komunističkim i fašističkim državama sugerišu da je u njima češća dinamička autoritarnost. Ideja da svi ljudi koji pripadaju ekstremnim političkim partijama treba da imaju iste karakteristike ličnosti suviše je prosta. Kako je Lasvel tvrdio, kompleksna organizacija, kao politička stranka, mora da poseduje mnogo različitih uloga. "Nacistička partija je imala mnogo rigidnih, sadomazohista, antiintraceptivnih, anti-Semitskih… ali je takođe morala imati pametne propagandiste, sposobne ministre, osetljive diplomate i hrabre vojnike.

Institucionalizovani politički pokret ne može delovati sa potpuno uniformnim tipom članstva." (17) O tome svedoči i Henri Dik (28) čije se istraživanje veze karakterne strukture i političke ideologije (intervijuima psihijatara) navodi i kao nezavisna potvrda Berklijskog istraživanja. Ovde treba pomenuti da je on izučavajući naciste pronašao različite motive za priključenje tom pokretu. Prvu grupu su činili fanatični nacisti – ljudi koji su se potpuno identifikovali sa ideologijom, ciljevima i stavovima nacističkog vođstva. Drugu grupu je nazvao vernici sa rezervom, a činili su je obično bolje obrazovani ljudi, spremni da priznaju određene mane režima ali pre na planu neefikasnosti nego na polju etičnosti ili politike. Treća grupa su bili nepolitički ljudi – preokupirani ličnim motivima kao što su preživljavanje i sigurnost, koji obično prihvataju društvene i političke uslove onakve kakvi su; dok su četvrtu grupu činili "podeljeni", pasivni nacisti – ljudi u konfliktima, razočarani, koji su ranije podržavali Hitlera zbog obećanja ekonomskih beneficija i političkog reda, ali su imali opšti otpor prema nacizmu i ratu. Sličnu podelu neki autori su videli i među pristalicama Miloševićeve politike, s tim što nam se čini da su razlozi za pristajanje uz takvu politiku pored gore navedenih bili i konformizam, glupost i nadasve materijalna korist. Kristi i Gejs, slično, smatraju da u različitim vremenima, komunizam privlači različite tipove onih koji ga podržavaju, sa raznim vrstama motiva. Stoga bi bilo previše uprošćeno stvarati "ličnost komuniste". Autori takođe ističu, da su svi pokreti, ne samo komunistički, sačinjeni od nepraktičnih idealista i neideoloških realista.
31

Prethodno navedeni autori jasno ukazuju na opasnost izvođenja zaključaka o psihologiji individualnih osoba iz opservacija društvenog sistema. 7.5. Da li je levičarska autoritarnost mit? Vremenom su istraživači postali svesni da je autoritarnost rasprostranjenija samo među grupama sa konzervativnim političkim preferencijama, barem u zapadnim zemljama. Kon (60,61) je pretpostavio da će postojanje autoritarnosti na levici moći da dokaže koristeći svoju skalu Autoritarnost-Buntovništvo. Ispitivao je studente pristalice različitih partija – konzervativne, liberalne, socijaliste, uključujući i razne frakcije: Trockiste, komuniste, Maoiste i Nove levičare. Sve potonje grupe su ostvarile niske skorove na autoritarnosti i visoke na buntovništvu. Kon je zaključio da rezultati ne podržavaju hipotezu o levičarskoj autoritarnosti ali on smatra da to još nije dokaz da taj fenomen ne postoji. Roe (110) je takođe došao do sličnog zaključka. On je ispitivao velike uzorke holandskih studenata skalom autoritarnosti i skalama osam osnovnih političkih ideologija. On je konstatovao da se levičarske ideološke orijentacije, generalno, podudaraju sa anti-autoritarnošću i antidogmatskim stavovima, što i po njemu ne dokazuje da se autoritarnost i dogmatizam ne mogu sresti među levičarima. Setimo se da i kod Adorna i saradnika niko od socijalista ili komunista (levičara) nije bio u gornjem kvartilu po autoritarnosti, dok je bilo konzervativaca u donjem kvartilu. Ovaj nalaz je uglavnom poduprt tokom vremena. Veliki broj studija iz većeg broja zapadnih zemalja podupire zaključke o tendenciji da je autoritarnost mnogo češća među članovima i simpatizerima konzervativnih i desničarskih partija.(videti npr. 85) Stoun (135) je pojam levičarske autoritarnosti nazvao mit, iako je taj mit još uvek snažan kao i u danima nastanka. Preciznije, levičarska autoritarnost (protumačena kao isto toliko visoki skorovi politički levičarskih grupa kolike imaju i ekstremno
32

desničarske grupe) nikad nije empirijski dokazana u zapadnim zemljama. (Što ne znači da drugačije društvene okolnosti neće urzokovati drugačije stavove). Oni koji navode nasumične dokaze, dokazujući da se primeri levičarske autoritarnosti mogu pronaći isto tako lako kao i primeri desničarske autoritarnosti, izbegavaju krucijalno pitanje: da li se statistički u istom stepenu autoritarnost može pronaći na levici kao i na desnici. Generalno govoreći, levičarske grupe imaju niže skorove i manje su autoritarne nego desničarske grupe.
4

Iz dosadašnje diskusije je očigledno da nema slaganja ni o tome šta pojam "levičarske autoritarnosti" treba da uključuje. Očigledno je recimo da on ne predstavlja istu stvar za Šilsa kao za Ajzenka. Dok Šils smatra da će oni sa najnižim skorovima na F skali biti levičarski autoritarci, Ajzenk smatra suprotno – da će i oni kao i desničarski autoritarci imati najviše skorove. Mada je Šils opisao pojam u njegovom političkom smislu (ne u smislu personalnog konstrukta), drugi autori su ga preuzeli kao nešto očigledno što ne zahteva eksplicitnu definiciju ili teoriju koja stoji u osnovi. 7.6. Autoritarnost u zemljama realnog komunizma Šilsovo gledište (124) da je Sovjetski sistem tip levičarske autoritarnosti i da taj sistem može da se okarakteriše kao autoritarni prihvaćeno je odavno, čak i u liberalnim krugovima. Problem sa komunistima je taj da oni imaju jasnan antiautoritarni sadržaj svojih ideja, dok postoji diskrepancija između takvog sadržaja i metoda njegovog ostvarivanja
5

posebno u zemljama sa jednopartijskim komunističkim diktaturama. One osobe koje nisu autoritarne a koje su ušle u partiju iz idealizma bivaju vremenom potisnute ili se same povlače odbijeni totalitarnom strukturom i metodama. Verovatno to pretstavlja rešenje tajne prvobitno anti-autoritarnih, "revolucionarnih" pokreta (kako je levičarske revolucije kritički okarakterisao Rokič, 112) koji završavaju kao autoritarni sistemi. Međutim njih je bilo
33

praktično nemoguće istražiti u takvim društvima empirijskim metodama posebno ne psihološkim testiranjem. Konstrukti poput autoritarnosti i njeni korelati, etnocentrizam i antisemitizam, u sovjetskoj psihologiji prosto nisu razmatrani, jer bi mogli da otkriju i neke negativne strane “Sovjetskog čoveka”. Nekoliko generacija sovjetskih psihologa, po svedočenju profesora Agejeva (82) sa moskovskog univerziteta, bavili su se autoritarnom ličnošću i njenim korelatima tek utoliko da bi opisivali zapadnu društvenu realnost i dali procenu da ona nema nikakvih zajedničkih odlika sa sovjetskim socijalističkim društvom. Pojam autoritarne ličnosti je, tako, korišćen samo za pežorativno opisivanje zapadne kulture i nije postao radni konstrukt u društvenim naukama Sovjetskog Saveza. Skale koje mere antisemitizam, etnocentizam i autoritarnost nisu prevođene na ruski jezik, niti su razvijani slični merni instrumenti. Adornovo ime i autoritarna ličnost su često pominjani u sovjetskim tekstovima koji su davali pregled zapadne psihologije, međutim, ti radovi su ponajpre bili ideološke kritike autoritarnosti i uglavnom nisu nudili opis analiza i nalaza Berklijske grupe. [ta više, Adorno i saradnici i njihovi nastavljači bivali su optuživani za ideološke greške kao što su “buržoaski apologizam”, “biološki redukcionizam” i naravno “frojdizam”. Ovde ne možemo a da nam se ne nametne identični stil optužbi, uz poneku promenjenu frazu (komunistički agitatori), sovjetskih i američkih autora. Nije li to još jedan dokaz o jedinstvenoj autoritarnoj ličnosti bez obzira na zvanično prihvaćenu ideologiju, kroz glas onih koji su se osećali prozvanim. Sam termin autoritaran, međutim, korišćen je od strane sovjetskih autora na drugi način i u drugom kontekstu. Fraza autoritarni stil rukovođenja, kako ju je skovao Kurt Levin, bila je u široj upotrebi i korišćena u velikom broju empirijskih studija. Dakle, sam termin je bio dobro poznat, ali je njegovo značenje bilo suženo samo na stil

rukovođenja, koji u sovjetskim istraživanjima nikad nije dovođen u vezu sa autoritarnom ličnošću. Prvi put se ovo pitanje postavlja 1989. godine u istraživanju
34

zajedničkog sovjetsko-američkog tima istraživača, Mekfarlanda, Argejeva i Abalakine. Oni su postavili cilj da ispitaju da li je konstrukt autoritarne ličnosti primenljiv na SSSR u istom obliku kao u zapadnim zemljama, verujući daje on posebno relevantan i da će njihova studija biti značajna. Autori polaze od činjenice da SSSR ima vekovnu tradiciju autokratske vladavine, te da će ispitivanje autoritarnosti pomoći da se razume povezanost, ukoliko postoji, politički autoritarnih sistema i autoritarne ličnosti. Autori su smatrali da kroz razumevanje sovjetske autoritarnosti mogu proceniti spremnost ispitivane populacije za demokratske institucije i za demokratska rešenja mnogih

etničkih i socijalnih pitanja koja su se postavljala pred SSSR. Zapadni analitičari su pretpostavljali da su ruska politička istorija i kultura stvorile neku vrstu autoritarne svesti u opštoj populaciji, i da će ta svest biti glavna prepreka demokratizaciji zemlje. Ovde se naravno ponovo otvorilo pitanje o takozvanoj levoj i desnoj autoritarnosti. Zato su sa ogromnim interesovanjem dočekani rezultati prvog istraživanja autoritarnosti u bivšem SSSR-u koje je izveo Američko-Ruski tim istraživača (82) u Moskvi i Talinu, 1989. godine koristeći neznatno modifikovanu Eltemejerovu skalu desničarske autoritarnosti. Autori su izvestili da je autoritarni sindrom (sa svojim jezgrom od etničkih predrasuda, etnocentrizma, antisemitizma, antifeminizma, antidisidenstva (ili antiopozicionarstva), antidemokratičnosti, ograničene slobode štampe i
6

pronacionalizma) pronađen u skoro istom obliku u Rusiji kao i tokom četrdesetogodišnjeg istraživanja na zapadu. Takođe u skladu sa zapadnim istraživanjima jeste činjenica da ekstremne nacionalističke grupe (kao što je tada bila Pamjat) pokazuju najviše skorove. Oni koji su podržavali Perestrojku pokazali su manji stepen autoritarnosti. Međutim za razliku od zapadnih istraživanja članovi
7

Komunističke partije imaju relativno visoke skorove. Zanimljivo je i to da su podaci pokazali da su Rusi iz Rusije i Estonije, gde su izvršena ispitivanja, u proseku manje autoritarni od ispitanika iz SAD i Kanade. Autori ističu da je prevođenje izvršeno
35

veoma brižljivo, uzimajući u obzir i prikladnost drugačijim kulturnim osobenostima. Uz to, nije bilo razlika ni u geografskim karakteristikama uzoraka. I jedno kasnije istraživanje Altemejera na moskovskom univerzitetu pokazuje da za ruski studenti imaju značajno niži skor na SDA (4.1 na devetostepenoj skali), od studenata iz Severne Amerike (4.93 - 5.23). Mekfarland i saradnici priznaju da nemaju ubedljivo objašnjenje dobijenih rezultata, ali sugerišu tri mogućnosti. Jedno leži u tadašnjoj neposrednoj društvenoj klimi i novom društvenom idealu demokratizacije putem perestrojke, tako da se politički konformisti slažu sa tvrdnjama tipa da »su nove ideje osnovna energija napretka«. Dakle, niži skorovi mogu, po njima, biti tumačeni i autoritarnim konformizmom na nove društvene norme. Drugo, autori ukazuju na moguću distinkciju između autoritarne ličnosti i totalitarne političke misli. Mada politički totalitarizam nije proizveo da ljudi iz SSSRa imaju više skorove na skali autoritarnosti od ljudi na zapadu, možda je uslovio da prvi ipak imaju izraženije totalitarno političko mišljenje u jednom drugom smislu. Takvo mišljenje uključuje potrebu za snažnim vođom koji će rešiti naše probleme nasuprot uverenju da ima dosta osoba u društvu koje su sposobne za političko vođstvo, ili da se problemi mogu rešavati parlamentarnim putem. Međutim takvo totalitarno mišljenje ne podrazumeva, nasuprot sadržaju većine ajtema iz skale autoritarnosti, da vođa mora biti okrutan i represivan. On je samo jedinstven i izuzetan. Totalitarno političko mišljenje, takođe, podrazumeva preferenciju jednog »pravog« rešenja političkih i društvenih problema koje svi normalni i dobronamerni građani mogu da shvate i prihvate, nasuprot mnoštvu nejasnih, nepotpunih i nejednoznačnih rešenja oko kojih se vodi velika polemika. To pravo rešenje ponovo ne mora biti restriktivno ili represivno u autoritarnom smislu, ali ono mora biti nedvosmisleno, doneto jasnom odlukom i sa jasnom namerom da se ostvari. Dakle, McFarland i saradnici sugerišu mogućnost da ovakvo totalitarno političko mišljenje preovlađuje u SSSRu, ali da ono nije isto što i autoritarnost i zato ne može biti registrovano takvim tipom testova. Konačno autori pružaju mogućnost da su Rusi
36

zaista manje autoritarni od Amerikanaca i da decenije političkog totalitarizma nisu uništile žudnju za slobodom. Najubedljiviji izveštaj u pogledu autoritarnosti u komunističkim diktaturama dalo je jedno Poljsko istraživanje (Koralowicz, 1992., po Meloenu) u kome je, na slučajnom uzorku na nacionalnom nivou, 1984., pokazano da visoko autoritarni podržavaju komunističke vođe kao što je general Jeruzelski, dok neautoritarni preferiraju prodemokratske lidere pokreta Solidarnost kao što je Valensa. Izveštaj je tim ubedljiviji pošto je istraživanje izvršeno tokom komunističkog perioda i pokazalo je da neautoritarni iz svih društvenih klasa podržavaju Solidarnost, dok autoritarni podržavaju zvanične vođe. 7.7 Autoritarnost u nas Kao što smo mogli videti istraživanja na zapadu i u bivšim komunističkim državama daju unekoliko drugačiju sliku, barem što se tiče autoritarnosti simpatizera komunističkih partija. Istraživanja u našoj zemlji do 1990. godine obavljana su u jednom specifičnom društvenom kontekstu različitom od oba prethodna pa su i dobijeni rezultati specifični. Prvo istraživanje u nas u kome je upotrebljena F skala bilo je istraživanje koje su sproveli Rot i Havelka (115) u kome su dobijeni veoma visoki skorovi, neki od njih su bili i među najvišim ikad dobijenim u svetu. Međutim autori praktično osporavaju validnost F skale za naše uslove jer ona po njima meri tradicionalne (pre svega patrijarhalne) stavove, vrednosti i uverenja, a ne individualne, duboke crte ličnosti, kao što su tvrdili Adorno i saradnici. Po mišljenju Nikole Rota, F skala ne meri trajne i opšte dispozicije poput crta ličnosti nego se u odgovorima najviše ispoljavaju shvatanja o određenim pitanjima društvenog života, te da su «neka od tih shvatanja u određenoj kulturi, konkretno našoj, i određenim subkulturama, veoma raširene – i zato su odgovori na te tvrdnje nediskriminativni.» Neke tvrdnje iz F skale su, po dalje, po Rotu i Havelki, za naše uslove truizmi, dok na drugim naši ispitanici imaju niže skorove (npr. o natprirodnim silama). To diferencijalno reagovanje, znak je,
37

po njima, da nije reč o jednoj opštoj i jedinstvenoj osobini, već o uverenjima koja su raširena u određenoj kulturi, a posebno među osobama koje nemaju dovoljno široko obrazovanje. Kuzmanović (66) pored ovog, kao izvor autoritarne društvene klime i autoritarne svesti u našoj sredini, vidi i boljševičku političku kulturu i stil političkog rada. Po njemu »štaviše, u mnogim elementima došlo je do spajanja tradicionalnih i novih vidova autoritarnosti tako što su očuvani i učvršćeni osnovni obrasci (modeli) autoritarnog ponašanja, rezonovanja i odnošenja pojedinca prema drugim ljudima, grupama i institucijama, samo što su u mnogim slučajevima bitno promenjeni sadržaj i funkcije tih obrazaca. Nije, dakle, došlo do razaranja krutog autoritarnog modela nego do supstitucije autoriteta u politički i ideološki relevantnim sferama. Doduše neki oblici tradicionalne autoritarnosti su potisnuti, ali upravo na autoritaran način.« Kuzmanović (63) u jednom istraživanju o motivaciono-vrednosnoj osnovi odnosa prema samoupravljanju korelira veći broj varijabli (uključujući i autoritarnost) sa ciljem da se dobije pouzdanija slika o složenom odnosu između većeg broja pojava. On smatra da je za autoritarnost najvažniji nekritički odnos prema autoritetu i idealizovanje principa autoriteta, ili istovremeno postojanje autoritarne submisivnosti i autoritarne nametljivosti i netolerantnosti. Najznačajniji nalaz za naše razmatranje je negativna korelacija (C koeficijent) -0.26 i -0.28 (postojala su dva uzorka) između mera autoritarnosti i članstva u komunističkoj partiji (tzv. Savezu komunista). Ovo je rezultat koji korespondira sa rezultatima istraživanja na zapadu a suprotan je (postojećim i pretpostavljenim) rezulatima u drugim zemljama u kojima je na vlasti bila komunistička partija. Postoje i posebni pokušaji naših autora da definišu pojam autoritarnosti. Tako Kuzmanović (66) «polazeći od izvornog i osnovnog značenja» (pretpostavljamo Fromovog), autoritarnost definiše restriktivno, kao nekritički i neracionalni odnos prema autoritetu i principu hijerarhije i kao takvu je razlikuje od širih konstrukta:
38

autoritarnog sindroma ličnosti, autoritarnog karaktera i autoritarne ličnosti. Autoritarnost, po ovom autoru, kao i druge psihičke dispozicije treba da odlikuje dovoljan stepen homogenosti, jasno osnovno značenje i sadržaj na koji se odnosi i koji uključuje. Autoritarni sindrom ili autoritarni karakter trebalo bi da podrazumeva širu i složeniju strukturu u kojoj centralno mesto zauzima dimenzija autoritarnosti, ali koji uključuje i niz drugih karakteristika koje su u značajnoj meri povezane sa autoritarnošću, ali nisu sama autoritarnost – npr. konformizam, tradicionalizam, rigidnost, antiintraceptivnost, itd. Zato autor zaključuje da je u sadržaju tog pojma najbitniji nekritički odnos prema autoritetu i principu hijerarhije, odnosno zalaganje za nekritičku, slepu poslušnost autoritetu (autoritarna submisivnost) i za pravo nosioca autoriteta da traži apsolutno potčinjavanje, poslušnost bez pogovora (autoritarna dominantnost). Osoba koja teži da se potčinjava u isto vreme pokazuje i autoritarnu netolerantnost prema onima koji krše hijerarhiju, ustaljeni red i kritički dovode u pitanje autoritet. Iako do ove tačke postoji potpuno slaganje između Kuzmanovića i Altemeyera. Kuzmanović smatra da svaki tradicionalizam i konvencionalizam ne mora biti autoritarnog karaktera, a da su postojeće visoke korelacije obezbeđene pristrasno zbog sličnog načina operacionalizacije (zasićenost istim sadržajem), pa time i kontaminacije ovih varijabli. [to se tiče problema levih i desnih ideoloških orijentacija i autoritarnosti, sva istraživanja kod nas u poslednjoj deceniji (65, 66, 102) daju rezultate koji su u skladu sa rezultatima istraživanja u drugim bivšim socijalističkim zemljama gde najviše skorove postižu bivši komunisti i nacionalisti, a niže simpatizeri demokratskih i liberalnih partija. Naša istraživanja pokazuju da viši stepen autoritarnosti imaju pristalice SPS i SRS, a niži od njih (mada još uvek visok) pristalice opozicionih stranaka. Iako prvopomenute stranke imaju različit program, ideološke poglede i predstavljaju se i percipirane su od strane javnog mnjenja kao stranke sa različitih polova političkog spektra – njihove pristalice imaju slične, visoke skorove na skali autoritarnosti. Nije li to
39

još jedan prilog tezi o jedinstvenoj dispoziciji autoritarnosti, bez obzira na vrstu antidemokratske ideologije, koju autoritarne osobe zastupaju. 7.8. Rezime Postojeći rezultati pokazuju da "levičarski" baš kao i "desničarski" diktatorski sistemi dobijaju podršku od grubo rečeno istih autoritarnih osoba, ne od dve ili više različitih tipova osoba, kako se verovalo čak i u liberalnim krugovima dugo vremena. ^ini nam se da bi osnovna distinkcija između autoritarnih i neautoritarnih mogla da bude u tome kako se opredeljuju u konfliktu između jakih i slabih. Tako bi autoritarni stajali na stranu jakih a prezirali slabe, dok bi se neautoritarni solidarisali sa "poniženima i uvređenima". Međutim problem je što postoji nekoliko nivoa tih odnosa, tj. moćni i jaki u odnosu na jedne su slabi u odnosu na druge. Oni koji mogu da kontrolišu javno mnjenje ili svoje sledbenike verovatno mogu i da upravljaju njihovom impresijom o tom odnosu te da se predstavljaju kao oni koji se bore za pravdu i protiv onih koji silom nešto žele da nametnu drugima. Smatramo da će ipak, generalno gledano neautoritarni češće podržavati Davide i biti manje prijemčivi na propagandu Golijata.

40

8. Drugi pristupi izučavanju autoritarnosti i srodnim konceptima
8.1. Prispupi koji ističu povezanost autoritarnosti i konzervativizma Mnogobrojni istraživači su izjednačavali pojam autoritarnosti sa pojmom

konzervativnosti. Jedan od njih, Lipset (77) smatrao je da oba pojma opisuju ideologiju radničke klase. On je izneo mnogobrojne podatke kao dokaze da su konzervativna uverenja i preferiranje autoritarnih društvenih struktura karakteristike radničke klase. Glavni zajednički uzrok jeste intelektualna, socijalna i ekonomska deprivacija radničke klase. Lipset je međutim smatrao da je važno razlikovati opšti od ekonomskog liberalizma. Po podacima koje on prezentuje pokazuje se povećanje konzervatizma što se više spuštamo niz lestvicu socijalnih stratuma, ali se ujedno povećava ekonomski liberalizam, zato što oni iz najnižih klasa imaju najmanje da izgube. Problemom političke konzervativnosti detaljno se bavio Mekloski (81) Osobe sa visokim skorovima na skali konzervativnosti karakterisala su osećanja nesigurnosti i nezadovoljstva sa sobom, submisivnost, nesigurnost u sopstvene vrednosti, sumnjičavost i neprijateljsko raspoloženje prema drugima, rigidnost, netolerantnost, anksioznost i osećaj krivice. Veza između ovih crta ličnosti i konzervativnosti objašnjavana je time što su naglašavanje reda i dužnosti, potrebe discipline, važnosti simbola i rituala vlastite kulture, protivljenja promenama i drugih karakteristika konzervativne orijentacije, izraz ličnosti koja ima izrazitu potrebu za urednošću, za osloncem na nešto stabilno, koja se teško prilagođava promenama i koja ne može da se miri s tim da je nešto nerešeno i neko pitanje otvoreno. Takvi ljudi imaju potrebu za podrškom i za odbranom društva onakvog kakvo je. Oni zahtevaju krutu i strogu institucionalizaciju baš zato što se osećaju lično nesigurnim. Dobijeni podaci i odnosi veoma podsećaju na elemente autoritarnosti. Ray čak ističe da dobijeni skup osobina konzervativca kao da je prepisan od Adorna i saradnika. Gotovo identičan skup je dobijen i u studiji Martina i Vestija
41

(po 149) o «Tolerantnoj osobi». Ovde je netolerantna osoba sklonija nacionalizmu, netolerantna na dvosmislenosti, sujeverna, autoritarna, religiozna, sklonija kažnjavanju dece, bez poverenja u političare i pokazuje duboko poštovanje prema majkama. Za razliku od drugih autora, Kerlinger (149) konzervatizam i liberalizam nije posmatrao kao jednu dimenziju odnosno jedan kontinuum sa dva suprotna pola nego je smatrao da su ovo dve ortogonalne (što praktično znači nezavisne) dimenzije. U svojoj teoriji kriterijskih referenci on govori da iz nečijeg prihvatanja konzervativnih iskaza nikako ne možemo predvideti da će liberalni biti odbačeni. Glen Vilson(149) ide i dalje i smatra konzervatizam opštim faktorom koji leži u osnovi stavova kao što inteligencija leži o osnovi raznih specifičnih sposobnosti. Sam naziv nema negativne konotacije poput autoritarnosti, dogmatizma ili rigidnosti.

Konzervativnost je shvaćena u psihološkom smislu, šire od ideološkog, kao stanje otpornosti na promene i tendencija da se preferiraju sigurni, tradicionalni i konvencionalni oblici institucija i ponašanja. Konzervativnost je idealni (Veberovski) tip sa sledećim karakteristikama: 1) religiozni fundamentalizam – gde su uključuju i profane religije (npr. Maoizam); 2) proestablišmentska politika – održavanje statusa kvo; 3) insistiranje na striktnim pravilima i kaznama; 4) etnocentrizam i netolerancija prema manjinskim grupama; 5) preferencija ka konvencionalnom u umetnosti, načinu oblačenja, institucijama, 6.) antihedonističko stanovište i 7) opozicija naučnom progresu. Centralna pretpostavka Vilsonovog shvatanja je da je osnova za sve različite komponente konzervativnog sindroma stavova opšta osetljivost na izražavanje straha i anksioznosti u susretu sa neodređenošću (u smislu teorije informacija), i to kako neodređenosti stimulusa (inovacija, složenost, rizik, anomija, kao stanja fizičkog i socijalnog okruženja) tako i neodređenost odgovora (sloboda izbora, konfliktne potrebe i želje, itd.) Teorija sugeriše da određeni genetički faktori kao što su sklonost ka anksioznosti, preosetljivost za jače stimuluse, niža inteligencija, nedostatak fizičke privlačnosti, kao i
42

starije životno doba i ženski pol, i određeni sredinski faktori kao što su hladan odnos roditelja, njihovo kažnjavanje, rigidnost i nekonzistentnost uzrokuju povećanje osećanja nesigurnosti i inferiornosti (nisko samopoštovanje). Tako recimo trajna izloženost deteta oštrom kažnjavanju na kraju dovodi do prihvatanja ili «internalizovanja» niske samoevaluacije - kako dete vidi da ga odrasli tretiraju. Može se očekivati da osećanja lične nesigurnosti i inferiornosti rezultiraju u generalizovanom strahu od nesigurnosti. Nesigurna osoba će osećati strah prema neodređenim stimulusima zato što vidi sopstvenu sredinu kao složenu, promenljivu, sa mogućim neprijatnim posledicama, kao i strah prema neodređenim odgovorima zbog nedostatka ubeđenosti u sopstvenu sposobnost da kontroliše događaje u sopstvenoj sredini ili donosi autonomne odluke o sopstvenom ponašanju. Na bihevioralnom nivou strah od nesigurnosti manifestuje se kroz tendenciju da se ne vole i izbegavaju 1) neodređene stimulusne konfiguracije kao što su inovacije, novine, rizik, kompleksnost, društvena dezorganizacija, itd. i 2)situacije koje uključuju veliki stepen neodređenosti odgovora – konflikt potreba, donošenje odluka, itd. Ove dve grupe tendencija se po Vilsonu donekle razlikuju time što je strah od neodređenosti stimulusa više povezan sa nesigurnošću a strah od neodređenosti odgovora sa osećanjem inferiornosti. Ove sklonosti se na kraju manifestuju u organizovanju sklopa stavova koje nazivamo konzervativni sindrom. Dakle Vilson smatra da konzervativna orijentacija ima odbrambenu funkciju. Ona služi tome da se uprosti, uredi, kontroliše i razume kako spoljašnji tako i unutrašnji svet. Red se nameće potčinjavanjem potreba i osećanja uprošćenim spoljašnjim kodovima delanja – pravilima, zakonima, moralnim načelima, dužnostima, obavezama, itd. Tako se umanjuje mogućnost konflikta i sprečava anksioznost koja bi se mogla javiti ukoliko bi bili svesni slobode izbora među različitim alternativama. Za ispitivanje ovog konstrukta Vilson je konstruisao skalu konzervativnosti ili C skalu koja se sastojala od 50 izdvojenih reči (ili sintagmi od dve reči) a zadatak ispitanika je
43

bio da izraze svoju pozitivnu ili negativnu (i eventualno neutralnu) reakciju na svaku reč ili sintagmu. Polovina pojmova su bili vezani za konzervativnost (npr. patriotizam, autoritet crkve, konvencionalno odevanje), a druga polovina za suprotni pol, liberalizam (npr. razvod, razoružanje, nudističke plaže). Međutim ni C skala nije pokazala najbolje psihometrijske karakteristike. 8.2. Ekhartova analiza Vilijam Ekhart (33) je izvršio pregled mnogobrojnih ranijih studija o radikalizmu i konzervatizmu, nacionalizmu, militarizmu, dogmatizmu, kompulzivnosti, religioznosti i netolerantnoj osobi (u Džejmsovom i Ajzenkovom smislu) i njihovim preklapanjem sa pojmom autoritarnosti. Ekhart sve navedene pojmove smatra različitim aspektima jedne iste stvari, ma kako je zvali , odnosno ma koji od predloženih termina koristili. Pod istom stvari, autor podrazumeva sličnost a ne identičnost bliskih pojmova sa značajnim stepenom međusobnog preklapanja. U tom njegovom pregledu demonstrirao je uticaj ideološke subjektivnosti uključen u ove različite pojmove. On poredi ove pojmove po njihovim naglascima na afekte (osećanja o sebi i drugima), kogniciju (načine mišljenja), ponašanje (akte kao što su glasanje, odlasci u crkvu ili priključenje pojedinim grupama), ideologiju (ideje o upravljanju društvenim odnosima) i moralnost (ideje o onome što je dobro i loše, odnosno ispravno i pogrešno). Dobija se jedan pouzdan nalaz o identičnom psihološkom sklop, koji se provlači kroz sve ove pojmove, a čine ga unutrašnji konflikti ili protivrečnosti u selfu, poricanje ili potiskivanje tih konflikata, projekcija poricanih ili neželjenih pojmova o sebi. Pored toga, zajedničko poreklo ovih osobenosti jeste u odgoju koji karakterišu anksioznost, direktivnost, nedoslednost, licemerstvo i kažnjavanje. Njihov odnos čini jedan zaokružen model u svim posmatranim oblastima, izuzev oblasti afektivnog. Iz toga Ekhart zaključuje da je ono na šta se analizirani pojmovi odnose pre stvar nekih bazičnih ideja i filozofija nego ljudskih osećanja. 8.3. Tomkinsova teorija polariteta
44

S druge strane, Silvan Tomkinks je pre svega proučavao povezanost ideologije sa područjem afektivnog. Tomkins veruje da od stepena pozitivnog ili negativnog osećanja prema sebi i drugima zavisi opšti odnos prema čitavom području ideologije. Tomkins je razvio teoriju i skalu polariteta, koja ističe važnost povezanosti između pozitivnih afekata (radosti, zainteresovanosti), negativnih afekata (straha, srama, prezira) i ideologije. Analogno postojanju kontinuuma levo-desno u oblasti ideologije, Tomkins predlaže takav kontinuum i u oblasti ličnosti i prvobitno tu oblast naziva ideo-afektivna stanovišta, a zatim skripti. Skripte opisuje kao karakteristične afekte (emocionalne odgovore) nastale u periodu rane socijalizacije. Desničarski odgoj deteta orijentisan je prema podučavanju standarda i normi i stoga je nazvan normativnom socijalizacijom. Cilj takve socijalizacije je da dete postane okrenuto spoljašnjim standardima i da odbacuje ili odlaže prihvatanje sopstvenih osećanja. S druge strane u humanističkoj socijalizaciji, koja stvara levičarske skripte centralnu ulogu ima isticanje i potkrepljivanje dečjih osećanja. Humanistički skript, koga Tomkins izjednačava sa levičarskim, povezan je sa liberalnim tendencijama i niskom autoritarnošću. Normativni skript izgleda snažno povezan sa autoritarnom ličnošću i u nešto manjem stepenu sa konzervatizmom. Neke skorašnje empirijske studije potvrđuju shvatanja o normativnim i humanističkim tendencijama kao nezavisnim dimenzijama povezanim sa ideološkim spektrom. Tako Stone nalazi da skorovi na ove dve dimenzije koreliraju svega –0.23 što govori o njihovoj relativnoj nezavisnosti. Normativni skor, pored toga korelira sa skorom na SDA 0.54, a humanistički - 0.23. Stone zaključuje da je normativna orijentacija bliska

autoritarnosti, dok je humanistička mera liberalizma, ali ne i libertarizma (ili kako već nazovemo negativni kraj skale desničarske autoritarnosti). Dakle, Tomkinsov model nam može pružiti još jedan prilog za bolji uvid u poreklo i dinamiku autoritarne ličnosti. 8.4. Kros kulturna studija Gerde Lederer
45

Jedno od najvažnijih istraživanja u oblasti autoritarnosti u poslednjih četvrt veka svakako je kros kulturna studija autoritarnosti Gerde Lederer (73). Ona je pred sebe postavila zadatak da konstruiše novu skalu autoritarnosti kojom bi mogla da izvrši kroskulturno poređenje mladih iz Sjedinjenih Država i Nemačke, i da utvrdi generacijske promene, pre svega u Nemačkoj. Lederer je pošla od modifikovanog upitnika koji je 1967. godine koristila Kagitcibasi u kros-kulturnom istraživanju adolescenata u Turskoj i Sjedinjenim Državama. Upitnik se sastojao od tvrdnji iz velikog broja već postojećih skala (F skale, Rokičeve D skale, skale tradicionalne porodične ideologije...) koje je, uz dodavanje još nekih ajtema, klasifikovala u sedam novih skala formiranih tako da izražavaju različite aspekte stavova prema autoritetima. Nastalo je sledećih 7 skala, sa ukupno 130 ajtema: 1.Opšta skala autoritarnosti. Ova skala sadrži tvrdnje koji se tiču autoritarne ideologije, slične tvrdnjama F skale ali prilagođene promenama tokom vremena. 2. Skala jezgra autoritarnosti, čije tvrdnje ispituju rigidnost i dogmatizam preko iskaza koji su što je više moguće oslobođeni normativnog kulturalnog sadržaja. 3. Skala poštovanja prema nespecifikovanom autoritetu. (npr. Među najvažnije kvalitete koje čovek može da poseduje spada disciplinovano potčinjavanje autoritetu.) 4. Skala poštovanja državnog autoriteta koja u najkraćem meri stavove o nacionalnoj lojalnosti i patriotizmu. 5. Skala poštovanja prema roditeljskim autoritetima koja uključuje kako prihvatanje sopstvenih roditelja tako i stav prema roditeljskom autoritetu uopšte. 6. Skala odbacivanja stranaca koja pre svega meri etnocentrizam, slično E skali Adorna i saradnika. 7. Skala autoritarne strukture porodice (primer tvrdnje je: Moja porodica smatra da tinejdžerima treba dozvoliti da o većini stvari sami odlučuju). Ovim skupom tvrdnji je bilo ispitan veći uzorak učenika, raznih vrsta srednjih škola sa područja čitave tadašnje zapadne Nemačke i iz SAD. Dobijene su tri grupe podataka
46

(Kagiticibasi u SAD 1966, Lederer u SAD 1978 i Lederer u SR Nemačkoj 1979.) Izvršene su posebne faktorske analize (u ove analize uključivani su svi ajtemi koji su pokazivali zadovoljavajuću ajtem-total korelaciju, >0.20) za svaku grupu i izdvojeno je 18 ajtema koji zadovoljavaju kriterijum da u svim grupama imaju visoko zasićenje na prvom faktoru (veće od 0.30 i najveće baš na prvom faktoru). Na taj način dobijena je Nova generalna skala autoritarnosti. Njena pouzdanost, merena koeficijentom Kronbahovo alfa iznosila je 0.87. Međutim pokazalo se da je svih 18 izabranih ajtema proautoritarno, uprkos činjenice da je od polaznog skupa gotovo polovina bila napisana u neautoritarnoj direkciji da bi se izbegao problem slaganja sa ajtemima bez obzira na sadržaj. I ovde se još jednom pokazalo da su «inverzni» ajtemi manje efikasna mera autoritarnosti. Treba dodati i to da preko polovine ovih odabranih ajtema prepisano ili modifikovano iz F skale. Ostali ciljevi istraživanja ticali su se analize trenda nivoa autoritarnosti u obe države, kao i kroskulturna poređenja novodobijenih podataka. Nemačka je bila posebno zanimljiva zbog tradicionalne autoritarnosti nemačke porodice i velikog uzleta fašizma tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, koji je često bio viđen kao direktna posledica odnosa u porodici i prenošenja autoritarnih obrazaca sa porodice na društvo u celini. Međutim istraživanje Gerde Lederer pokazuje da mladi u Nemačkoj s kraja sedamdesetih pokazuju sasvim suprotan trend u odnosu na pretpostavke na osnovu konceptualizacija o nemačkom karakteru pre drugog svetskog rata, kao i u odnosu na neke empirijske podatke dobijene neposredno nakon rata. [taviše, iako i mladi iz SAD pokazuju niži nivo autoritarnosti nego 1945., mladi Nemci, na gotovo svim ispitivanim ajtemima pokazuju značajno niži nivo autoritarnosti i podršku prodemokratskim vrednostima od mladih iz SAD. Kao ilustraciju navešćemo da se sa tvrdnjom da je opravdani postupak vojnika koji tokom rata odbije naređenje da puca u nevinog zatvorenika nije slagalo 44% ispitanika u Nemačkoj i 29% u SAD, 1945. godine, dok su 1979. godine ti procenti bili 7% i 12% retrospektivno. Ovi nalazi su i nezavisno
47

potvrđeni, npr. 1975 od strane Međunarodne asocijacije za evaluaciju obrazovnih postignuća. O ovome svedoči i poznata studija Almonda i Verbe Građanska kultura, u čijem prvom izdanju (1965.) autori zaključuju da je u Nemačkoj autoritarnost i dalje predominatna, te da su nemački stavovi prema politici pasivni i formalni, uz odbojnost prema političkoj participaciji. U drugom izdanju iste knjige (1980.) data je sasvim drugačija slika Nemačke kao modela demokratske političke stabilnosti, koja je bliža građanskoj kulturi nego Britanija i Sjedinjene Države. Ovi nalazi daju povoda za optimizam, da se i u čitavim društvima može postići veoma značajan napredak, uključujući i radikalne obrte i u pozitivnom smeru i to za relativno kratako vreme. 8.5. Istraživanja Josa Meloena Jos Meloen (86) je sproveo istraživanje sa ciljem da utvrdi postoji li povezanost u nivou autoritarnosti, odnosno kako autor kaže stepenu autoritarnih stavova (prema prosečnom rezultatu podataka iz postojećih istraživanja) sa nivoom demokratičnosti, odnosno diktatorskim i antidemokratskim režimima tokom devedesetih godina. Različitim statističkim postupcima je standardizovao postojeće rezultate iz ogromnog broja studija iz 32 zemlje (među kojima je i Jugoslavija). S druge strane, koristio je podatke organizacija poput UNESCO i Amnesty International o indikatorima autoritarnosti političkih sistema tih država: aktima državne represije, nepriznavanja raznih vrsta ljudskih prava, zabrana sindikalnog organizovanja, suviše čestih dosuđivanja smrtne kazne, neravnopravnosti polova, itd. Iz takvih podataka je izračunao indeks autoritarnosti država koji je mogao da se kreće od 0 (koliko je imala Holandija) do 100 (među izučavane 32 zemlje nije bilo onih koji zauzimaju samo dno liste na kome je Iran sa indeksom 93). Rezultati su pokazali da je korelacija između ovako dobijenog indeksa i prosečnih skorova na F skali u čak 27 zemalja 0.85 ili viša. Potonji skorovi takođe izrazito negativno koreliraju sa još nekoliko nezavisnih indikatora (npr. Sa UN Human Freedom Index).
48

Rezultati ovog istraživanja pokazuju da nema razlika između takozvane levičarske i takozvane desničarske autoritarnosti već u pozadini stoje diktatorski režimi sa različitim ekstremističkim ideologijama, kako levičarskim tako i desničarskim. Autor u objašnjavanju i razumevanju postojanja takvih režima presudnu ulogu daje nepotpunom ili neodgovarajućem obrazovanju. Meloen (88) je takođe proveravao koji od tri autoritarna koncepta i skale (Adorna i saradnika, Altemejera i Ledererove) pokazuje najbolje karakteristike, proveravajući njihove odnose sa nizom kriterijumskih varijabli, uključujući antimanjinski etnocentrizam, favorizovanje sopstvene nacionalne grupe, antisemitizam, submisivnost, preferenciju političkih stranaka, kao i Rigbijev inventar autoritarnog ponašanja. Dobijeni rezultati pokazuju da nema razlika između korelacija tri skale autoritarnosti (F, RWA i NGAS) sa odabranim kriterijumima, odnosno da ni jedna od ovih skala nije superiorna u odnosu na ostale. Sve tri su se pokazale u istom stepenu dobri prediktori bez obzira na velike razlike u njihovim teorijskim pristupima i načinu konstrukcije. Još jedan značajan Meloenov (84) doprinos je velika metaanaliza validnosti F skale zasnovana na ogromnom broju objavljenih istraživanja koja uključuju ovu skalu. Meloen nije koristio slučajan uzorak ovih istraživanja nego iscrpni metod koji je uključivao preko 1000 uzoraka sa desetinama hiljada ispitanika. Pitanje validnosti jeste pitanje da li su visoki skorovi povezani sa antidemokratskim, profašističkim tendencijama. Da bi ostvario taj zadatak prvo je dao polazne definicije antidemokratskih i profašističkih tendencija. Antidemokratskim bi se smatrale one gde se zalaže za smanjenje postojećih nivoa demokratije u političkom sistemu i smanjenje postojećeg nivoa ljudskih prava. Fašističke tendencije se ogledaju u podršci ekstremnim oblicima nacionalizma, etnocentizma ili rasizma i verbalnom i fizičkom sukobljavanju sa unutrašnjim neprijateljima (npr. demokratskom opozicijom, komunistima, raznim manjinskim grupama i drugim «žrtvenim jarcima»). Fašisti teže da stvore snažnu,

49

centralizovanu državu, sa dominantnim militarističkim pozicijama. Takođe uvek postoje i spoljašnji neprijatelji koji najčešće kuju zaveru sa domaćim izdajnicima. Suprotno tome, prodemokratske tendencije se odlikuju, između ostalog propagiranjem uvećavanja demokratskih sloboda, decentralizacijom političkog odlučivanja,

povećavanjem ljudskih i manjinskih prava. Meloen je postavio četiri operacionalna kriterijuma za diferencijaciju: 1)grupe koje podržavaju antidemokratske i profašističke principe imaće visok F skor, 2) antidemokratske i profašističke grupe će imati višu aritmetičku sredinu grupnog skora opšte populacije, 3) grupe koje eksplicitno podržavaju demokratske i antifašističke stavove će imati prosečan F skor niži nego opšta populacija i 4) koji se tiče regionalnih razlika u SAD kao posledice istorijskog razvitka. Kod prvog kriterijuma Meloen navodi niz istraživanja na raznim profašističkim grupama koje, sve odreda, pokazuju veoma visoke F skorove. Ovde ćemo pomenuti samo istraživanje na 229 bivših SS-ovaca izvedeno tokom šezdesetih. ^ak i 20 godina nakon rata, u potpuno izmenjenoj socijalnoj situaciji i pod sasvim drugačijim društvenim pritiscima ovi ispitanici i dalje preferiraju čvrstu ruku nad demokratijom. Njihov prosečan skor je 5.23 na skali od 1 do 7. Pominje se i niz istraživanja na pristalicama profašističkih stranaka koji uvek imaju značajno viši skor od pristalica svih drugih stranaka i neopredeljenih. I sva istraživanja tokom poslednjih deset godina u našoj zemlji, o kojima je već govoreno, pokazuju da najviše skorove imaju simpatizeri profašističkih stranaka. Kod drugog kriterijuma Meloen prvo navodi prosečne skorove iz mnogobrojnih istraživanja cele populacije. Tako je recimo prosečan skor svih severnoameričkih uzoraka 3.61. Od toga prosek studentskih uzoraka iznosi 3.43, nestudentskih 3.90, a ukoliko bi se izbacili i bivši studenti, dakle svi fakultetski obrazovani, taj skor bi naravno bio nešto veći i iznosi 3.98. Ukoliko bi uzorke podelili na civilne i vojne njihovi prosečni skorovi su 3.84 i 4.00 respektivno. Evropski proceci su neznatno viši. Kako bilo, svi ovi nivoi opšte populacije su mnogo niži od skorova autoritarnih grupa. Potvrđen je i treći kriterijum
50

jer se pokazalo da grupe kao što su prigovarači savesti imaju niske F skorove (2.34). Najniži zabeleženi F skor (1.88) nije dobijen krajem šezdesetih u vreme dece cveća nego mnogo ranije na početku hladnog rata u grupi profesora kalifornijskog univerziteta koji su odbili da potpišu izjavu o antikomunističkoj lojalnosti zbog čega su rizikovali gubljenje posla. (Nažalost, nije izvršeno ispitivanje stepena (ne)autoritarnosti profesora beogradskog univerziteta koji su odbili da potpišu zakon o univerzitetu.) Što se tiče četvrtog kriterijuma potvrđeno je da ispitanici više skorove postižu u južnim državama gde je sve do 1960. postojala zvanična rasna segregacija. Na osnovu svih ovih podataka Meloen zaključuje da je F skala instrument za merenje antidemokratskih i fašističkih tendencija koja je zadržala validnost tokom vremena. I u istraživanjima u našoj zemlji postoji povezanost skora na skali autoritarnosti sa nizom specifičnih socijalnih stavova. Tako se pokazalo da autoritarnost pozitivno korelira sa nacionalnom i konfesionalnom idntifikacijom (44), sa negativnim stereotipijama prema Hrvatima i Albancima, sklonošću za primenu oštrih državnih mera za rešavanje društvenih problema, stavu prema potrebi za ukidanje svih političkih stranaka, opredeljenjima za državu zasnovanu na čisto etničkom principu i nesklonosti prema neformalnom političkom angažovanju (npr. potpisivanju peticija, učešću u štrajku, političkom bojkotu, demonstracijama). Autoritarni u «Rokičevoj dilemi» između slobode i jednakosti mnogo češće se opredeljuju za jednakost (66) 8.6. Autoritarnost viđena kao fenomen vezan za grupu Uprkos činjenice da je još klasična definicija autoritarnosti isticala odbacivanje tuđih grupa, tek jedno skorašnje istraživanje je pokušalo da osvetli drugu stranu istog fenomena, lojalnost sopstvenoj grupi. John Duckitt (31) je shvatio autoritarnost kao primarno determinisanu intenzitetom grupne identifikacije i sledstveno tome težnje pojedinca ka kohezivnosti svoje grupe. Duckitt smatra da se trebamo odreći komplikovane konceptualizacije autoritarnosti kao odlike ličnosti u korist shvatanja koje ističe uverenja o sopstvenoj grupi i poslušnost grupnim normama i vođama. On
51

smatra da validnost F skale u predikciji socijalnog ponašanja upravo počiva na činjenici da se sadržaj mnogih njenih tvrdnji bavi baš ovakvim uverenjima. Duckitt takođe smatra da je u svim dosadašnjim pristupima zanemaren pol suprotan autoritarnosti, koji on naziva libertarizam. Na jednom kraju bi bila uverenja da isključivo lične potrebe, naklonosti i vrednosti članova grupe treba da budu što je više moguće u funkciji kohezije grupe i njenih potreba. Na suprotnom kraju bila bi uverenja da potreba za kohezivnošću grupe treba da bude što je više moguće u funkciji autonomije individualnih članova. Duckitt te dve suprotne pozicije naziva autoritarnošću i libertarizmom. Po njemu se razlike među ljudima sa autoritarnim i liberetskim uverenjima mogu pronaći samo u situacijama kada je istaknuta pripadnost grupi. Na primer, etničke predrasude su obično stvar “nas” i “njih” – naše i tuđe grupe. Slično, autoritarnost je povezana sa nacionalizmom jer je potonji takođe stvar odnosa između grupa. Mada ideja o autoritarnosti kao individualnoj dispoziciji ostaje, scena na kojoj se ta dispozicija ispoljava je promenjena. Autoritarnost, koja se ispoljava kroz individualna shvatanja o odgovarajućim odnosima koji treba da postoje među grupama i pojedincima može biti od uticaja na misao i akciju jedino unutar grupnog konteksta. U isključivo interpersonalnoj situaciji, kada su grupna pitanja irelevantna, po Duckittu, takav konstrukt ima veoma malo značaja za objašnjenje ponašanja. Duckittova teza je solidno zasnovana u istraživanjima eminentnog socijalnog psihologa Henri Tajfela. Po njegovoj teoriji socijalnog identiteta, grupe kojima pripadamo omogućavaju okvir za samoodređenje. Po Tajfelu i Turneru pozitivni socijalni identitet zasnovan je u znatnoj meri na odgovarajućim poređenjima između vlastite grupe i nekih relevantnih tuđih grupa. Izgleda da autoritarnije osobe preuveličavaju te razlike. Vamik Volkan (146), izučavajući konflikt kiparskih Grka i Turaka, ističe Frojdov pojam narcizma malih razlika za objašnjenje uzroka ovog konflikta. On smatra da mi tražimo neprijatelje slične sebi, najčešće među bliskim grupama, susedima i njih koristimo za eksternalizaciju naših negativnih prestava selfa i objekata. U skladu sa prethodnim,
52

moglo bi se reći da se autoritarni opsesivno fokusiraju na međugrupne razlike, sa ciljem da održe iluziju da su “drugi” sasvim različiti od nas. Tako postižu viđenje sebe samih u boljem svetlu i sa boljim kvalitetima u poređenju sa mračnom slikom tuđe grupe. Blisko gledište ima i grupa istraživača sa dva kalifornijska univerziteta (103), koji su početkom devedesetih predložili još jedan novi koncept blizak pojmu autoritarnosti – orijentaciju prema socijalnoj dominaciji, koju su definisali kao stepen prefencije nejednakosti među društvenim grupama. Autori pod ovim pojmom podrazumevaju opštu orijentaciju u grupnim odnosima, koja se tiče opšte preferencije u tim odnosima ka jednakosti ili hijerarijskom poretku; odnosno duž dimenzije superiornostinferiornost. Teorija postulira da će osobe sa višim skorovima na ovoj dimenziji biti naklonjenije hijerarhijski zasnovanim ideologijama i političkim programima. Stoga je ovaj pojam, po njegovim autorima, centalna individualna dispoziciona varijabla za predikciju prihvatanja ili odbacivanja mnogobrojnih ideologija i političkih programa relevantnih za odnose među grupama. Autori smatraju da će osobe sa visokim skorom na skali koja meri orijentaciju prema socijalnoj dominaciji postati članovi onih institucija i izabrati one uloge (pre svega profesionalne) koje održavaju ili povećavaju socijalnu nejednakost, dok će oni sa niskim skorom pripadati institucijama i birati uloge koje umanjuju nejednakost. Orijentacija prema socijalnoj dominaciji negativno korelira sa empatijom, tolerancijom, solidarnošću i altruizmom. Međutim autori, neubedljivo pokušavajući da izbegnu identifikaciju njihovog konstrukta sa

autoritarnošću ističu da ovi koncepti ne bi trebalo da koreliraju u značajnoj meri jer se autoritarnost odnosi na individualnu dominaciju autoritarnih figura, dok je ovde reč o tome da se neke grupe ljudi vide kao superiornije od drugih. 8.7. Kulturno-antropološko gledište Postoje i pristupi u izučavanju autoritarnosti koji polaze od shvatanja da postoje društva i režimi koji su autoritarni, a da istovremeno nisu i etocentrični (kao što su bile latinoameričke diktature ili Frankova [panija). To bi značilo da ideološke implikacije
53

autoritarnosti mogu biti i drugačije od onih pretpostavljenih u Berklijskoj studiji. Tako umesto da se izvori autoritarnosti traže na relaciji potisnutost – projekcija, neki autori (recimo Todd, po 141) predlažu antropološko-kulturološki pristup po kome određeni odnosi u porodici, kao rezultat ukupne tradicije pojedinih zajednica i društava, formiraju autoritarne odnose i stav prema jednakosti. Jednom formirane osobine pripadnika pojedinog društva deluju na dominantnost pojedinih idejnih orijentacija pa i društvenih poredaka. Dakle, procesi latentne i implicitne socijalizacije stvaraju psihološke pretpostavke za određena politički relevantna ponašanja. U ovom pristupu odnos između oca i sinova određuje koncept slobode – nezavisnosti, nasuprot podložnosti autoritetu. Odnos među braćom, s druge strane, određuje koncept (ne)jednakosti. Odnosi i interakcije unutar porodice, kontinuirano održavaju te temeljne antropološke dimenzije. Zavisno od tipa porodice, deca bivaju stalno nagrađivana ili kažnjavana jednako ili različito, daje im se jednaka ili nejednaka briga i pažnja, imaju jednaku ili nejednaku odgovornost. Od ranog detinjstva ti odnosi su nešto samo po sebi razumljivo i neupitno. Prema tome, porodica daje temeljne koncepcije socijalnih odnosa, koji se uče kao vrednosti još u detinjstvu. Na taj način se određuju i modeli ponašanja kasnije u životu. Obrazovni sistem kasnije može potvrđivati te obrasce ili ih modifikovati, ali ih retko kada potpuno menja. Tod predlaže dvodimenzionalnu klasifikaciju sa dve pomenute dimenzije jednakostnejednakost i autoritarnost-nezavisnost. Tako su u kulturama koje spadaju u kvartil autoritarna nejednakost karakteristične autoritarne porodice u kojima najstariji sin nastavlja živeti sa roditeljima, ima veća prava i odgovornosti od ostale braće i nasleđuje imovinu, ali ostaje pod autoritetom oca. U ovakvom sistemu deci se predočava nejednakost (između braće) i podložnost autoritetu (ocu). Mlađi sinovi, međutim, žive u slobodi posle sklapanja braka, i kod mlađe braće kao reakcija na privilegije starijeg postoji tendencija ka jednakosti. U tom tipu odnosa postoji kombinacija vrednosti poštovanja autoriteta i nejednakosti i težnje za jednakošću. Ovakvi odnosi su
54

karakteristišni za srednjoevropske zemlje, Izrael, Koreju, Japan. Tako baš u ovim zemljama vrede nalazi klasišne teorije autoritarnosti i njene povezanosti sa

etnocentrizmom i političkim uverenjima stranaka desnice. Drugi kvartil, nezavisna jednakost, odlikuje nuklearna porodica koju karakterišu individualizam, nezavisnost i lična sloboda. Deca rano napuštaju roditelje, a imovina se deli ravnopravno. Jednakost braće, međutim, ima dve strane; s jedne strane postoji bratska solidarnost, a s druge, stalna borba među njima da ostanu jednaki. Kao rezultat pojavljuje se svojevrsni anarhizam, a napetosti se razrešavaju nasiljem. Borba za individualnu jednakost temelj je diktatorskih rešenja. U ovim sredinama, u koje spadaju zemlje Latinske Amerike i neke mediteranske zemlje, autoritarnost je podjednako povezana i sa levim i sa desnim političkim opcijama, ali bez izraženog etnocentrizma. Pri kombinaciji nezavisnosti i nejednakosti takođe je reč o nuklearnoj porodici koju deca rano napuštaju, oslobađajući se autoriteta oca, ali postoji temelj nejednakosti u odlukama roditelja o podeli imovine. Ovi odnosi temelj su ideologije individualizma i liberalizma i prisutni su u SAD, Australiji i severozapadnoj Evropi. Konačno, autoritarna jednakost se iskazuje u zajedničkom životu u okviru porodice i posle ženidbe sinova, što učvršćuje autoritet oca i poslušnost, a sinovi su jednaki u raspodeli imovine. Takvi odnosi preneseni na polje politike postaju temelj totalitarnih i egalitarnih poredaka. Taj tip porodičnih odnosa prisutan je, kako ističe [iber, između ostalog, u Kini, Rusiji, Finskoj i Srbiji. Ova analiza može poslužiti kao još jedan kamičak u mozaiku razumevanja autoritarnosti, uprkos nepoželjnosti izvlačenja neposrednih zaključaka i uzročnoposledičnih veza između odnosa u porodici i političkih poredaka ili ideoloških orijentacija. 8.8. Istraživanja u Novom Sadu Poslednjih godina u našoj zemlji, na novosadskom univerzitetu, profesor Ignjatović i saradnici obavljali su istraživanja autoritarnosti u još jednom smeru, povezivanja ovog
55

koncepta sa mnogobrojnim empirijski zasnovanim konstruktima iz raznih teorija ličnosti. Ovi autori pokušavaju da operacionalizuju mnogobrojne koncepte ličnosti, kao što su Frojdovi, fiksacija libida, analni karakter, Adlerovi koncepti superiornosti i inferiornosti, Fromovi tipovi karaktera i slično; a da ih zatim soficistiranim statističkim procedurama dovedu u vezu, između ostalog, i sa autoritarnošću. Pored toga oni su razvili i niz novih konstrukata koje smatraju subdimenzijama autoritarnosti, kao što su ordofilija koja je definisana kao preterana i izvitoperena ljubav prema redu i praksofilija koja predstavlja sličan odnos prema radu. Prethodno su Ignjatović i saradnici u svojoj radionici za eksperimentalnu psihologiju ličnosti operacionalizovali i pojam antiintraceptivnosti, koji je još od Berklijske studije poznat kao jedna komponenta sindroma autoritarnosti, preko negativnih odnosa prema osećajnosti, psihologiji i umetnosti.

56

9. Pristup Boba Altemejera
Centralni i najveći deo ovog rada posvećen je analizi i evaluaciji modela autoritarnosti Boba Altemejera. Razlog za to je da je ovo najobuhvatniji pristup izučavanju autoritarnosti od perioda Berklijske studije, a o njemu, do sada, gotovo da uopšte nije govoreno u našoj literaturi. Altemejer je razvio novu konceptualizaciju autoritarnosti i merni instrument, koji se, iako je u nekim pogledima ograničen, u najnovijim radovima iz ove oblasti smatra iskorakom unapred i poboljšanjem postojećeg stanja. Na početku moram istaći i to da on nije težio, kao recimo Rokič, da pronađe neku "opštu autoritarnost" već isto kao i Adorno i saradnici želi da otkrije implicitne antidemokratske trendove ili potencijal za fašizam. U predgovoru njegovoj drugoj knjizi (3), za koju je Altemejer dobio nagradu Američke asocijacije za napredak nauke za istraživanje u bihevioralnim naukama, M.B. Smith daje prave hvalospeve njegovom radu. "Ja ne znam nikoga ko mu je ravan u psihologiji. On je izveo zadivljujuće veliki istraživački projekat sam, sopstvenim rukama…sa minimalno novca i maksimalno mozga…kao proizvod njegove marljivosti i genijalnosti." Ostali kritičari (138) su pokazali zadovoljstvo što je "razvijena skala koja je korigovala glavne nedostatke F skale: skala desničarske autoritarnosti - SDA je balansirana, pouzdana i validna u kontekstu autorovih ekstenzivnih istraživanja. Takođe, ona je zasnovana na uprošćenoj teoriji koja ne govori o projekciji, sujeverju ili antiintrospekcionizmu, pojmovima reflektovanim u ajtemima F skale koji su nastali iz psihoanalitičkih korena." Najoštriju kritiku je uputio Ajzenk, koji je našao mnogo "iskrivljavanja i grešaka". Oltmejeru je, pre svega zamerio što je zanemario levičarsku autoritarnost. Ostali kritičari su postavljali pitanja o navodnoj superiornosti SDA nad F skalom. Najdetaljnije je to pitanje evaluirao Meloen (88) koji je pokazao da su skale F, SDA i NGAS (Nova generalna skala autoritarnosti Gerde Lederer) ujednačene kako po
57

pouzdanosti, tako i kao prediktori na primer preferencija prema desničarskim partijama. Meloenova studija ukazuje na blagu nadmoć SDA nad F skalom, ali razlika nije tako velika da bi F skalu mogli smatrati nevalidnom ili beskorisnom (kakvom je smatra Altemejer). 9.1.Definicija desničarske autoritarnosti i njena elaboracija Pod "desničarskom (right wing) autoritarnošću" – RWA (SDA), Bob Altemejer podrazumeva kovarijaciju sledeća tri klastera stavova kod osobe: 1. Autoritarna submisivnost – visok stepen submisivnosti prema autoritetima koji su percipirani kao uspostavljeni i legitimni u društvu u kome osoba živi. 2. Autoritarnu agresivnost – opšta agresivnost, usmerena protiv različitih osoba, za koje su percipirane kao objekti sankcionisani od strane uspostavljenih autoriteta; 3. Konvencionalizam – visok stepen privrženosti društvenim konvencijama koje su percipirane kao potvrđene (odobrene) od strane društva i ustanovljenih autoriteta. Kovarijacija tri klastera stavova jeste centralna za definiciju. Ljudi koji su, na primer, izrazito submisivni prema uspostavljenim autoritetima i koji su veoma konvencionalni, ali koji nisu agresivni prema "odobrenim ciljevima", ne mogu biti smatrani desničarskim autoritarcima po Altemejeru . Samo sva tri klastera stavova jesu nužan i dovoljan uslov za psihološki konstrukt koji je on razvio. Pod "klasterom stavova" Altemejer podrazumeva orijentacije da se odgovara na isti način na određene klase stimulusa (naime, na ustanovljene autoritete, sankcionisane ciljeve i društvene konvencije). Podvući ću ovde da orijentacija da se odgovara nije ista stvar što i sam odgovor. Ovde dolazimo do poznatog problema: da vredi li uopšte razmatrati individualne predispozicije za akciju ako one mogu biti lako nadvladane situacionim uticajima.(npr. Milgram, 1990.) Ukoliko je odgovor negativan, to potpuno obesmišljava dalja razmatranja našeg problema, te ću napraviti jednu kraću digresiju koja može razjasniti značaj i individualnih predispozicija.
58
8

9.2. Smitova mapa Možda najznačajniji pokušaj da se razjasni relativni uticaj i značaj personoloških i situacionih varijabli jeste pokušaj M.B. Smitha da da "mapu za analizu ličnosti i politike." U svom članku (127), koji je nastavak i razvitak autorovih ideja u saradnji sa Brunerom i Vajtom (129) Smit ističe da je mapiranje posebno važno u interdisciplinarnom političkom polju, kao težnja za većom integracijom. Mapa nije teorija koja bi mogla da bude potvrđena ili oborena, već je pre heurističko sredstvo, predlog intelektualne strategije, o kojoj se može suditi kao o korisnoj ili jalovoj, pre nego kao o tačnoj ili pogrešnoj. Postavivši određene varijable i odnose u širi kontekst mogu se preduprediti i neutralisati česte tendencije da se naglasi uticaj i značaj samo jedne grupe varijabli ili teorija. Mnoge trajne polemike u društvenim naukama su kao priča o slonu i slepcima. Smit kaže da je njegova mapa pokušaj da se vidi ceo "slon." Mapa je konstruisana da služi kao podsetnik o složenoj međuzavisnosti različitih klasa psiholoških i socijalnih determinanti političkog (a i drugog) ponašanja. U suštini grafik je soficistirana proširenost, već od ranije poznate i prihvaćene teze da je ponašanje funkcija psiholoških predispozicija aktera i sredinskih uticaja. Panel III predstavlja psihološke procese i dispozicije; IV trenutnu situaciju u kojoj se ponašanje odigrava; II neposrednu socijalnu sredinu, koja se proteže od rođenja kroz život odraslog, unutar koje se dešava psihološki razvitak aktera i I distalna ili udaljena socijalna sredina sa kojom akter (posebno ako nije lider) nema direktno iskustvo, ali koje oblikuje trenutnu sredinu koja ga socijalizuje i obezbeđuje situacione stimuluse. Sačinjavaju je sociopolitički sistem i istorijski razvoj i iskustvo. Oltmejer se u svom modelu bavi fenomenom koji spada u panel III i koji utiče na ponašanje ali nije jedini koji ga određuje.
IV
Situacija kao neposredni antecedent akcije

I
Distalni socijalni antecedenti

59

Na ovom mestu bi mogli postaviti i generalno pitanje diferenciranja skala ličnosti i skala stavova. Metodološki status raznih psiholoških dispozicija, recimo crta ličnosti, razlikuje se od jedna do druge psihološke teorije, a poznato je da postoji nekoliko desetina teorija ličnosti. Jedan od kriterijuma, koristan u oblasti kojom se bavimo, tj. u razlikovanju skala koje mere crte ličnosti i onih koje mere stavove, jeste da po nekim autorima (Rej, Altemejer) skale ličnosti traže od ispitanika da odrede, opišu ili procene sebe ili sopstveno ponašanje. Nasuprot tome skale stavova ispituju njihova mišljenja o nekim pojavama van samih ispitanika. Ajzenk (1954.) slično smatra da stavovi imaju sopstvenu određenost, tj. imaju određeni objekat kao što je 'crkva' ili 'deca' ili prosto 'oni', dok tvrdnje se koje se tiču ličnosti odnose na opštu predispoziciju ka nekom ponašanju uglavnom nezavisnu od objekta. Ukoliko bi ovaj problem posmatrali u topografskom smislu, po ugledu na Levina, mogli bi smo reći da su stavovi ono što je bliže površini, što se više odnosi na konkretnije objekte, ono na šta spoljašnji faktori imaju veći uticaj, i što je samim tim više podložno promenama, dok su crte ličnosti dublje, opštije dispozicije, manje podložne spoljašnjim uticajima i promenama.
60

Po našem mišljenju ne postoji principijelna razlika između ove dve vrste ličnih predispozicija već je razlika pre u stepenu opštosti. Autori Berklijske studije su tražili vezu između skupa crta ličnosti (merenih F skale) i skupa stavova (merenih skalama A-S, E i PEC) koji po njima čine antidemokratsku orijentaciju, tj. želeli su da ispitujući neke dublje i opštije osobine, zaključuju o nekim konkretnijim, vezanim za političko ponašanje. Sa druge strane Altemejer, odbacuje tu njihovu, možda i suštinsku ideju, i meri, kako on kaže, kovarijaciju stavova. Međutim tu kovarijaciju tri klastera stavova on na pojedinim mestima u svojim knjigama naziva crtom koju zove desničarska autoritarnost. Naravno ovakva crta ličnosti je veoma daleko od onoga što pod tim terminom podrazumevaju Sanford i Levinson. 9.3. Podsticaj za izučavanje desničarske autoritarnosti Osnovni problem koji je podstakao Altemejera da se bavi ovim problemom je da možda postoji veliki potencijal za prihvatanje desničarskog totalitarnog vođstva pre svega u zemljma Severne Amerike (SAD i Kanada). Da ove sumnje nisu bez osnova jasno potvrđuje analiza Jana Oberga, direktora Transnational Foundation iz Švedske. On pronalazi zapanjujuće suštinske podudarnosti između ponašanja vodećih zapadnih država tokom NATOovog bombardovanja Jugoslavije, 1999. godine i odlika fašizma. Sličnosti naravno nisu sadržajne nego formalne prirode. Jedna od osnovnih karakteristika Nacizma bila je nepoštovanje slabijih i proslavljanje snage, moći i heroizma. Snažni treba da vladaju nad Slabima. Dobar/Jak ima pravo, ili Bogom-dan autoritet, da kontroliše ili iskoreni Zle/Slabe koji zaslužuju samo prezir. Snažni nose teret civilizacijskih vrednosti, žrtvuju se i čine herojska dela, u ime višeg principa zakona dobra. Stoga oni nisu nikada odgovorni za svoja dela; oni imaju viši mandat i iznad su uobičajenog zakona. Oni koji izvršavaju naredbe vođe su takođe oslobođeni odgovornosti, bez obzira kakvo zlodelo čine – dokle god im je cilj da unište Zlo i uspostave ili vaspostave Dobro.
61

Vođa i vodeća nacija vide sebe kao izuzetne, kao odabrane od Boga da stvore (obnove) Raj na zemlji. Lična odgovornost se ne odnosi na to šta je dobro a šta loše, već je odgovornost u tome da se minuciozno izvrši Misija. Posebno je važno da su agresija i idealizam stopljeni u jedno: mi činimo to što činimo za dobro čovečanstva, ne sudite nama na način koji mi sudimo njima, jer su naši motivi plemeniti a njihovi zli – što dozvoljava zločincu da bude viđen kao heroj. Ovi elementi projekcije su verovatno svojsveni svim stranama u svakom ratu (i mnogima u miru), ali ovde posebno naglašavam jednu stranu u prilog Altemejerove zabrinutosti da čak i u najrazvijenijoj demokratiji postoje elementi autoritarnosti i potencijal za autoritarno reagovanje. Taj potencijal za prihvatanje desničarskog totalitarnog vođstva je u suštini stav, stanje svesti, voljnost da demokratske institucije budu uništene, što kod nekih ljudi može biti i potajna pa i javna želja. Iako je desničarska autoritarnost definisana pre kao stanje svesti nego skup određenih akcija, ona je još uvek veoma opasna. Raspoloženje ljudi može kreirati takvu klimu u javnom mnjenju koja bi mogla biti potpora za totalitarne pokrete. Ona može zastrašiti i naterati na povlačenje političare, novinare, sveštenike, itd. koji bi se inače protivili represiji; a ohrabriti neke druge da na bezobziran način krenu u preotimanje vlasti kao što je to bilo u Italiji 1922., u Nemačkoj 1933. ili u Srbiji 1988. godine. Ovo ne znači da ozbiljne pretnje ljudskoj slobodi i demokratskim odnosima u društvu mogu doći samo od radikalne političke desnice. Istorijsko iskustvo pokazuje da totalitarizam dolazi sa raznih strana. Međutim sumnjivo je da "autoritarci" kako su ovde definisani postoje na levici, posebno u kulturnim specifičnostima gde je razvijen ovaj model. (Ovaj problem je već detaljnije razmatran na drugom mestu). Radikalne

levičare na zapadu koji ponekad pripadaju i raznim terorističkim grupama možemo nazvati dogmatičnima, doktrinarnima, fanaticima, itd; ali oni nikako nisu submisivni prema uspostavljenim (a ni ostalim) autoritetima, niti društvenim konvencijama.

62

9.4. Submisivnost Pod submisivnošću prema onima koji su percipirani kao ustanovljeni, uspostavljeni autoriteti, autor podrazumeva opšte prihvatanje njihovih izjava i akcija i opštu spremnost da se ispune njihova uputstva i pridržava njihovih naredbi bez daljih podsticaja. Desničarski autoritarci smatraju da se autoritetima treba verovati u relativno velikom stepenu i da oni zaslužuju poslušnost i poštovanje. Oni veruju da su ovo važne vrline kojima decu treba učiti i da je, ako deca skrenu od tih principa, roditeljska dužnost da ih vrate na pravi put. Autoritarne osobe obično dozvoljavaju veoma malu slobodu ljudima da kritikuju autoritete. Oni veruju da zvaničnici znaju šta je najbolje i da kritičari nisu u pravu. Kritikovanje autoriteta smatraju razdornim ii destruktivnim, motivisanim zlobnim ciljevima i željom da se izazovu problemi. Autoritarne osobe obično se ne osećaju ugroženim od strane uspostavljenih autoriteta; šta više, oni se osećaju sigurnijim što su autoriteti stroži. Oni odobravaju cenzurisanje i nadgledanje zvaničnih organa smatrajući da ispravan, pošten čovek nema šta da krije, već da se tome protive samo oni koji znaju da su nešto zgrešili. Oni smatraju i da zvanične vlasti do izvesnog stepena imaju inherentno pravo da odlučuju o sopstvenom postupanju, uključujući i kršenje zakona koje su doneli za nas ostale. Pod "shvaćenim uspostavljenim autoritetima" Altemejer podrazumeva one ljude u društvu za koje se obično smatra da imaju opšti legalni ili moralni autoritet nad ponašanjem drugih. Nečji roditelji (barem tokom detinjstva), religijski zvaničnici, građanski zvaničnici (policija, sudije, šefovi vlada) i starešine u vojsci obično su označeni kao uspostavljeni autoriteti. Psihološki eksperimentatori, poslodavci, čak i vozači autobusa, i mnogi drugi tako e imaju legitiman autoritet u određenim situacijama, ali je njihova moć u mnogo veđem stepenu ograničena i situaciono specifična.

63

Desničarska autoritarna submisivnost nije apsolutna niti automatska. Kao i svi drugi ljudi i autoritarne osobe mogu se usprotiviti naredbama "odozgo", mogu nekada i ne prihvatiti te naredbe, ali će ih prihvatati mnogo češće nego što to čine neautoritarni. Takođe, različiti konkretni autoriteti ne zahtevaju jednak stepen poštovanja i poslušnosti. 9.5. Agresivnost Pod agresivnošću Altemejer podrazumeva namerno povređivanje nekoga. Povreda može biti fizička ozleda, psihološka patnja, finansijski gubitak, socijalna izolacija ili neko drugo negativno stanje koje se obično ljudi trude da izbegnu. Agresivnost je autoritarna kada je povezana sa uverenjem da je zvanični autoritet dopušta ili da će pomoći da se takav autoritet održi. Predispozicija za takvu agresivnost ne znači da će autoritarni uvek delovati agresivno kad god im se pruži prilika. Strah od osvete može ih zaustaviti. Takođe u većini kultura postoje izrazite društvene i zakonske zabrane koje autoritarni poštuju jer su i konvencionalni. Tada ulogu igra percepcija autoritarnih sankcija, koja je važna jer dezinhibira agresivne impulse. Autoritarne osobe su predisponirane da kontrolišu ponašanje drugih preko kažnjavanja. Oni zagovaraju fizičko kažnjavanje tokom detinjstva i u daljem periodu. Oni negoduju zbog popustljivih sudija i smatraju da će ublažavanje kazni dovesti do ohrabrivanja kriminalaca, prema kojima osećaju odvratnost i gađenje, da nastave da krše zakone. Oni se takođe snažno zalažu za očuvanje smrtne kazne i sve u svemu, postoji jedna "starozavetna" strogost u njihovom pristupu ljudskom ponašanju. Oni smatraju da je prekršaj zakona veoma ozbiljan prekršaj i veruju da će kazna pomoći prekršiocima da se poprave, i ne kriju svoja pozitivna osećanja kada je kažnjen neko ko je učinio nešto loše.

64

Cilj autoritarne agresije može biti svako, ali najčešće su to oni koji se po nečemu razlikuju od nas, najčešće manjinske grupe (ali ne samo oni). Zato je za očekivati da desničarska autoritarnost korelira sa etničkim i rasnim predrasudama, jer su takve predrasude konvencionalni ispust za agresivne impulse. Autoritarni veruju da određeni autoriteti odobravaju ove predrasude, i oni veruju da su neke grupe zaista opasnost za uspostavljeni društveni poredak. Dakle agresivnost u predrasudama može biti autoritarnog porekla, ali to nikako ne znači da se sve predrasude mogu povezati sa autoritarnošću, a još manje biti uzrokovane njome, kao što je isticano u Berklijskom istraživanju.
9

Iako su društveno devijantne grupe i nacionalne manjine najlakši ciljevi autoritarne agresivnosti, žrtve mogu biti i drugi. Autoritarna osoba će verovatnije nego neautoritarna napasti i konvencionalnu osobu ako to zahteva autoritet. Ta moć autoriteta da usmeri neprijateljstvo prema bilo kom cilju povećava opasnost od autoritarne agresivnosti u jednom društvu. Ponekad se oni koji iskazuju autoritarnu agresivnost mogu predstavljati i kao hrabre, kritične osobe, visokog ličnog integriteta, koje napadaju one koji zaista zaslužuju da budu napadnuti. Međutim čini nam se da se oni sasvim jasno mogu razdvojiti od istinski kritičkih osoba iako kritike upućuju prema potpuno istim osobama i grupama. Kritički stav prema nekim autoritetima, recimo političkim vođama i njihovim odlukama, možemo smatrati odrazom velike lične hrabrosti, dosledne, autentične ličnosti, ukoliko kritičar zbog nje nešto rizikuje i može se dogoditi da bude na gubitku, bilo da je u pitanju gubljenje položaja, ugleda, ekonomskog profita, a neretko u pitanje može da bude dovedena i sama lična egzistencija. Takvi kritičari u demokratskim sistemima mogu imati nekih manjih neprijatnosti, dok disidenti u totalitarnim režimima mogu očekivati mnogo oštrije reperkusije, uključujući progone, zatvaranja, pa i ubistva. Možda jedna od osnovnih distinkica između autoritarnih i neautoritarnih
65

jeste ta da su autoritarne osobe uvek kritične prema onima koji ne mogu da im odgovore, da ih povrede. Za svoje napade oni ne očekuju napade i reperkusije nego dobit i podršku. Međutim pored nezaštićenih društvenih grupa, nacionalnih manjina i sličnih uobičajenih ciljeva autoritarne agresije, autoritarne osobe mogu ispoljavati i suptilnije licemerne metode, pseudo-kritičnosti u kojima iskazuju svoju navodnu hrabrost, a koji nisu nikako skopčani sa rizikom. Iako se čini da je oštrica njihovih napada usmerena na snažne ciljeve, ili na one koji zaista zaslužuju kritike ili čak prezir, pri malo dubljoj analizi lako se može utvrditi da su to od autoriteta odobreni ciljevi, »državni neprijatelji«. Tako su proteklih godina u našoj zemlji mnogi »hrabro« napadali najmoćnije zapadne državnike, unapred se osiguravši da im za iskazanu »hrabrost i odlučnost« neće faliti ni dlaka sa glave, a da će na neki način biti i nagrađeni. Tipičan primer ovakvog licemerstva u svetskim okvirima predstavlja pevac grupe U2, koji hrabro udara po svim neprijateljima ljudskih prava, naravno bez bojazni da bi mogao proći kao neki kineski ili iranski disident, ali stičući popularnost i gradeći imidž, koji će mu pomoći da postane bogatiji i slavniji. 9.6. Konvencionalizam "Konvencionalno je ono što se zasniva na konvenciji, koje odgovara sporazumu, pogodbi; ugovorno, dogovoreno, uobičajeno, što se drži primljenih navika i običaja." (147) RWA konvencionalizam je kodeks kako ljudi treba da deluju, a ne kako to čine. Kodeks je konvencionalan zbog toga što je zasnovan na dugoj tradiciji i običajima, a ne zbog toga što zaista opisuje kako se ponaša većina ljudi. Uzmimo za primer odnos prema predbračnom seksualnom ponašanju u koje stupa većina ljudi uključujući i visoko autoritarne. Kako to smatraju prestupom ili grehom, činjenica da mnogi ljudi to čine autoritarnima samo dokazuje da živimo u grešnom svetu. "Pod privrženošću društvenim konvencijama podrazumevamo snažno prihvatanje i obavezivanje tradicionalnim društvenim normama u našem društvu", kaže Altemejer i
66

navodi sledeće konvencije: religioznost, stavove prema seksualnom ponašanju, muške i ženske uloge, poštovanje zastave i himne i shvatanje da nas naši običaji i baština čine velikim. Ovo ne znači da je privrženost autoritarnih osoba tradicionalnim društvenim normama ovekovečena i da se ne može promeniti tokom života. Ali je ta privrženost otpornija na promenu nego kod neautoritarnih, i mnogo je verovatnije da je formirana pod uticajem autoritarnih figura nego pod uticajem ponašanja vršnjaka. U vezi sa konvencionalnošću postoji jedna stvar koja ukazuje na izvestan stepen nedoslednosti ili bar nepotpunosti u definisanju ovog elementa kao sastavnog dela autoritarnosti. Naime, na drugom mestu Altemejer ističe da su među uspostavljenim tradicijama i pravilima demokratskog društva sloboda govora, sloboda mogućnosti, pravo na odgovarajući proces, princip da niko nije iznad zakona, tolerancija drugih, itd. Da li su oni koji prihvataju ovakve konvencije autoritarni? Da li je možda konzervativnost isto što i autoritarnost? Altemejer smatra da nije i daje primer konzervativaca koji su bili najveći kritičari Niksonove votergejt afere. Možda bi izlaz iz ove situacije mogao biti da se definicija konvencionalnosti proširi i da se kao u slučaju sa submisivnošću i agresivnošću govori o autoritarnoj

konvencionalnosti, gde bi ljudi konvencije, pravila, zakone smatrali osnovom moralnosti. Dakle nije dovoljno utvrditi samo da li ljudi poštuju ili ne poštuju konvencije, nego i razlog za to. Poštovanje konvencija na nižem nivou, u Pijažeovom i Kolbergovom smislu, mogao bi biti jedan od elemenata autoritarnosti, dok prihvatanje konvencija zato što su nastale dogovorno i što pretstavljaju najbolje rešenje za većinu ljudi ne bi trebalo da pripada polju autoritarnosti. Ovde se nameće diskusija o nečemu specifičnom za naše uslove, što se teško uklapa u bilo koju diskusiju o autoritarnosti. Naime, nije teško primetiti da većina ljudi kod nas (koji inače dobijaju više skorove na skalama autoritarnosti) u mnogo manjem stepenu poštuje neka svakodnevna pravila nego što je to slučaj u recimo Engleskoj, Nemačkoj,
67

Skandinaviji. Ovde se jednostavno ne uzimaju za ozbiljno recimo javna upozorenja kao što su "Zabranjeno pušenje", "Ne gazi travu", ne obraća se pažnja da se ulica pređe na mestu gde je za to određeno, izbegava se kupovina karte u prevozu čak i kad novac nije problem… Kuzmanović (64) pominje da pored poslušnosti prema vlasti u isto vreme postoji i sklonost da se vlasti podvali, da se ona prevari. Ostaje zato otvoreno pitanje da li se poštovanje pravila može atribuirati istom fenomenu kao i poštovanje vođe. 9.7. Poreklo i konceptualizacija desničarske autoritarnosti Konceptualizacija desničarske autoritarnosti ima induktivnu osnovu. Ona je izvedena iz serije istraživanja stavova koja su obavljana tokom niza godina na Univerzitetu Manitoba u Kanadi, i u kojima su ispitivani modeli kovariranja odgovora na nekoliko stotina tvrdnji. Altemejer je prvo otkrio da submisivne, agresivne i konvencionalne tvrdnje kovariraju međusobno dok ostale to ne čine. Nakon utvrđivanja da je ova kovarijacija pouzdana, Oltmejer je preuzeo da konstruiše skalu stavova, koja bi bila balansirana, koja bi posedovala adekvatnu unutrašnju konzistentnost i koja bi merila ovu kovarijaciju koju je autor nazvao desničarska autoritarnost. Altemejer smatra da pokušaj da se razume autoritarno ponašanje pošavši deduktivno od neke velike teorijske pozicije (jasna je aluzija na psihoanalitičku teoriju i Berklijsko istraživanje) ne može da nas dovede daleko i zato je on pokušao prvo nešto manje, naime da dođe do konceptualizacije autoritarnosti iz empirijskih podataka. Kasnije kada bude jasno određen predmet i mogne da se pruži objašnjenje za relevantna ponašanja, moći ćemo da vidimo koja teorija najbolje objašnjava podatke. Altemejer ovo smatra optimalnom strategijom mada postoje i kritičari koji nisu oduševljeni induktivnim modelima stvorenim u teorijskom vakumu. Prvu studiju Altemejer je sproveo 1970. godine u okviru koje je preko 1000 ispitanika (uglavnom negovih studenata) odgovaralo na 87 "autoritarnih" ajtema. Od toga je 29 bilo iz F skale, 18 iz Rokičeve D skale, zatim iz skale Lija i Vara (1969) i skale Tradicionalne porodične ideologije (Levinson & Huffman, 1955.), kao i 12 novih
68

Altemejerovih ajtema. Izračunate su interkorelacije među odgovorima i analizirani su modeli kovariranja. Prosečna interajtem korelacija među 87 ajtema bila je samo 0.07. Kad su bile uzete u obzir odvojene skale interkorelacije su bile tek nešto više 0.10 i 0.11. Postojao je samo jedan skup od 10 varijabli u matrici 87x87 koje su korelirale u većem stepenu. Njihova prosečna korelacija iznosila je 0.27. Svi ovi ajtemi bili su proautoritarni, ali su tokom vremena (svake godine su tokom dvadesetak godina vršena istraživnja i popravljana skala) tu uspešno uključivani i inverzni ajtemi koji izražavaju nekonvencionalne, buntovničke i pacifističke ideje. Taj skup tvrdnji je postajao sve raznolikiji pokrivajući širok socijalni kontekst (homoseksualnost, submisivnost prema vlastima, prema zvaničnoj religiji, nepovredivost običaja, ženska prava, pornografija, vaspitanje dece…) što pokazuje da dispozicije ka submisivnosti, agresivnosti i konvencionalizmu nisu uopše situaciono specifične niti se odnose samo na pojedina društvena pitanja. Naredne studije koje su se odnosile na razvoj ajtema dalje su potvrdile ove ideje. Svaka naredna studija je poboljšavala metrijske karakteristike skale, tako da se recimo koeficijent Alfa popeo od 0.78 - 1971. godine na 0.88 nekoliko godina kasnije. Iako su se ajtemi odnosili na veoma različita pitanja i oblasti interajtem korelacija od 0.23 bila je dvostruko veća od dotadašnjih skala autoritarnosti. (Oltmejer navodi podatke da je recimo prosečna interajtem korelacija F skale 0.13, F balansirane 0.09, a Rokičeve D 0.10) Isto toliko značajno otkriće kao o tome šta kovarira bilo je šta ne kovarira u dovoljnom stepenu da bi moglo da bude deo definicije. Ako bi ubacili sve što asocira i korelira dobili bi smo kao konstrukt izuzetno fragmentaran, nekohezivan, "multifacetan" i potpuno besmislen konglomerat. 9.8.Ispitivanje validnosti skale
10

69

Dalji zadatak autora skale bio je da dokaže njenu konstrukt validnost. On je to pokušao da postigne na dva načina: 1. ispitujući unidimenzionalnost skale i 2.ispitujući njene odnose sa različitim merama autoritarnih dispozicija i ponašanja. Prvi kriterijum je proveravan preko interajtem korelacija koje su bile mnogo više nego u drugim sličnim skalama, uprkos činjenice da SDA sadrži veoma raznolike ajteme. Druga vrsta provere bila je faktorska analiza. Kako postoji ogroman broj tehnika faktorske analize gotovo svako može pronaći onu tehniku koja najviše odgovara da potvrdi njegove početne hipoteze. Altemejer o faktorskim analizama govori relativno oskudno, bez detaljnijeg prikazivanja dobijenih podataka, pa mi se čini opravdanom sumnja da je ovo jedna od slabijih strana njegovog rada. Tako on recimo nalazi značajne nedostatke algoritmu za izračunavanje faktorske strukture koji je dat u najčešće korišćenom programu SPSS, i daje prednost načinu izračunavanja iz nekog drugog statističkog paketa (BSP). Dobijeni rezultati ukazuju na značajnu nadmoć SDA nad drugim skalama autoritarnosti. Tako faktorskom analizom F skale možemo ekstrahovati jedan faktor koji je odgovoran za 14% varijanse, dok čak 19 ajtema iz ove skale ima zasićenje manje od 0.40 na ovom faktoru. Rokičeva D skala ima dva faktora odgovorna za 10.3% i 2.8% varijanse, itd. Kod SDA je ekstrahovan jedan faktor odgovoran za 23.3% varijanse, a gotovo svi ajtemi imaju na njemu zasićenje iznad 0.40. Autor ističe da to ne znači da test meri samo jednu stvar. Poput bilo koje skale stavova koja pokriva različite stvari, većina varijanse je specifična za pojedina pitanja ili predstavlja greške zbog

nestabilnosti odgovora subjekata. Međutim, ono na šta analiza ukazuje je da do stepena u kome skala meri nešto zajedničko, ona meri jednu zajedničku stvar. Oltmejer kaže da je ta "jedna stvar" kovarijacija autoritarne submisivnosti, autoritarne agresivnosti i

konvencionalizma, što je on nazvao desničarska autoritarnost. Altemejer dalje ističe da činjenica da je samo jedan faktor ekstrahovan ukazuje da je u ovom slučaju zajednički sadržaj testa nadjačao uobičajene tendencije ajtema da se
70

podele po direkciji. Autor ipak priznaje da se kadkad pojave i dva faktora i kaže "ako neko insistira na drugom faktoru" svi proautoritarni ajtemi imaju najviša zasićenja na prvom varimaks faktoru a svi osim jednog inverznog ajtema na drugom. Ovi faktori su odgovorni za 15.8% i 11.3 % varijanse i koreliraju 0.70 u Promax rotaciji. Drugi kriterijum, prediktivna vrednost skale, je proveravan tako što su računati koeficijenti korelacija sa sledećih šest kriterijuma: a) prihvatanje onih postupaka vlasti koji krše osnovne demokratske principe; b) orijentacija ka zakonima kao osnovi moralnosti; c)spremnost da se kazne hipotetičke osobe koje krše zakon; d) agresivnost prema učesnicima u eksperimentu sličnom Milgramovom; e) nastavljanje da prihvataju i kao odrasli ona religijska uverenja kojim su ih učili roditelji; i f) preferencija za desničarske političke stranke. Autor navodi niz eksperimenata koje je izveo (2, 188-214) koji govore o visokim korelacijama između SDA i ovih kriterijuma i više ili manje nižim korelacijama tih kriterijuma sa F skalom i drugim ranijim skalama autoritarnosti. 9.9. Kako ljudi postaju autoritarni Najpoznatije objašnjenje autoritarnosti kao lične dispozicije koje je dala Elza Frenkel Brunsvik u Autoritarnoj ličnosti pronalazi "fašistički potencijal" odrasle osobe u ranom iskustvu iz detinjstva. Buduće "autoritarce " predpostavlja se da podižu roditelji koji koriste pretnje, zabrane, koji oštro i arbitrarno kažnjavaju nekonvencionalne impulse. Deca potiskuju neprijateljstvo prema takvim, udaljenim roditeljima preko reaktivnih formacija poniznog potčinjavanja i nadglorifikacije. Agresija je potisnuta i pomerena na razne tuđe grupe. Stoga su autoritarnost i etnocentrizam dve strane iste medalje, skovane u nesvesnom da bi se izbeglo traumatsko kažnjavanje i zadovoljili snažni autoriteti, te se tako omogućuje siguran ventil za ogromnu mržnju. Mada je ovo objašnjenje postalo toliko rašireno da je postalo malte ne stereotip, empirijski dokazi su neuverljivi. Hyman i Sheatsley (50) su pronašli mnogobrojne nedostatke u proceduri za prikupljanje podataka i analizi Frenkel-Brunsvikove.
71

Desničarska autoritarnost je od strane Altemejera konceptualizovana, ponovimo još jednom, kao kovarijacija tri klastera stavova: autoritarne submisivnosti, autoritarne agresivnosti i konvencionalizma. Pitanje porekla lične autoritarnosti stoga se može najprostije postaviti kao "Kako se ovi stavovi formiraju?" a zatim i "Zašto oni kovariraju?" Altemejer kaže da bi se većina socijalnih psihologa složila da socijalne stavove stičemo pre svega a) od drugih ljudi direktnim učenjem ili modelovanjem i b) kroz naše sopstveno direktno i vikarijsko iskustvo sa objektima tih stavova. Među različitim ponuđenim objašnjenjima tih procesa Banurina teorija socijalnog učenja izgleda najkorisnija, mada Altemejer izražava sumnju da bi Bandura autoritarno ponašanje prvenstveno objašnjavao "crtom" autoritarnosti. Teorija socijalnog učenja podrazumeva da su stavovi oblikovani potkrepljenjima datim od strane roditelja i drugih, a takođe i potkrepljenjima dobijenim tokom interakcije sa objektima stavova. Ali ona takođe dozvoljava, štaviše insistira, da je dosta stvari naučeno imitacijom i vikarijskim potkrepljenjem. Dalji naglasak ove teorije na naše korišćenje kognitivnih simbola da bi se reprezentovali događaji, osobe i objekti jasno je prilagođen izučavanju stavova. Bandura takođe dodeljuje centralnu ulogu samoevaluativnim, samo-regulativnim kognitivnim procesima, često uključujući i apstraktne pojmove kao što su pravednost, dobrota i integritet ("Ne bih nikoga nepravedno povredio"); ali on takođe prepoznaje da ljudi "neutrališu" te procese povremeno – na primer, dehumanizujući potencijalnu žrtvu: "Azijati nisu kao mi ostali" (po 3). Konačno, socijalna teorija učenja prepoznaje kompleksnost ljudskog socijalnog ponašanja, ističe da i ljudi oblikuju svoju sredinu a ne samo ona njih i poduprta je značajnim brojem eksperimentalnih dokaza. Kako su ovi opšti principi primenjivi u našem slučaju? Počnimo s tim da se od roditelja prirodno očekuje da budu primarni izvori stavova prema autoritetu, agresiji, konvencionalnosti i velikom broju drugih stvari.

72

Mnoge od ovih stavova roditelji namerno podučavaju i spemni su da koriste nagrade i kazne da bi osigurali da verbalne izjave i ponašanje njihove dece budu u skladu sa njihovim željama. Roditelji takođe služe kao snažni modeli za svoju decu, tako da čak i ako ih ne uče sa namerom određenim stavovima, to čine tako što ih deca posmatraju npr. za kuhinjskim stolom i u sličnim prilikama. Deca, dalje mogu formirati stavove i kao rezultat sopstvenog direktnog iskustva sa roditeljima. Tako stav jednog studenta prema fizičkom kažnjavanju, koji se javlja u SDA skali, može reflektovati uglavnom njegove ili njene evaluacije o sopstvenom ranijem iskustvu koje mogu ali se ne moraju podudarati sa namerama njegovih ili njenih roditelja. Postoji veđi broj i nekih drugih osoba kojima socijalna uloga daje za pravo da takođe podučavaju decu (između ostalog i stavovima): babe i dede, drugi rođaci, vaspitači, učitelji itd. Svi oni takođe oblikuju dečja mišljenja, obično ne u kontradikciji sa podučavanjem roditelja. Ovi "kvazi roditelji" mogu takođe biti modeli koje deca imitiraju, i iskustva sa njima mogu da utiču na dečje stavove na način koji se roditeljima može i ne mora svideti. ^ak i osobe koje dete nikada nije susrelo, kao likovi sa TV ekrana, crtači stripova, slikovnica i slično mogu oblikovati stavove iz određene oblasti i mogu (bilo oni ili njihove kreacije) postati modeli za imitiranje. Heroji bajki i stripova kasnije bivaju zamenjeni rok zvezdama, sportistima, likovima iz priča, serija i filmova koji su često napisani i isticani baš da bi se izrazili i oblikovali socijalni stavovi. Tu zatim dolaze i vršnjaci, čiji se uticaj razvija sporo da bi na kraju mogao da se poredi sa roditeljskim. Modaliteti su isti: direktni uticaj, posmatranje ponašanja vršnjaka i njegovih posledica i sopstveno isustvo sa vršnjacima. Kasnije se javljaju druge odgovarajuće osobe: supružnik, prijatelji, kolege i susedi i svi oni mogu da oblikuju naše stavove o društvenim pitanjima, kao i mi njihove.

73

Pored svega toga postoji uticaj šire sredine, onog što je izvan direktnog, neposrednog iskustva. Ljudi čitaju novine i časopise, prate vesti i filmove na televiziji što sve može da oblikuje stavove i utiče na autoritarnu submisivnost, agresivnost i konvencionalizam. Naravno ovi izvori nemaju podjednak uticaj. Roditeljski uticaj je najveći jer je prvi, najdugotrajniji i oblikujući (uticaji drugih bivaju asimilovani u ono što je već postojeće, a roditelji takođe usmeravaju, u većoj ili manjoj meri, s kim će se dete družiti, koje će emisije gledati, itd.) Roditelji obično, u većini porodica, prosto uče decu da se legitimni autoriteti poštuju bez pitanja
11

ili zbog straha od kazne. Drugi važniji prenosioci

(odreditelji) stavova (npr. učitelji, šira porodica) obično potkrepljuju ovakvu submisivnost. Stoga se može očekivati da deca priližno jednoobrazno veruju da oni treba da poštuju autoritete u sopstvenom svetu. Konvencionalizam može da varira više, zavisno od sadržaja učenja "lokalnih autoriteta" (što dalje zavisi od kulture) i životnih stilova; ali mala deca, sa ograničenim kognitivnim sposobnostima i iskustvom, imaju generalno konvencionalne stavove (101) Altemejer smatra da je treći stavski klaster – autoritarna agresivnost relativno retka u detinjstvu. Međutim čini nam se da ni ona nije tako retka ako se setimo, npr. kažnjavanja lutke jer "ne sluša mamu". Desničarska autoritarnost, kako smatra Altemejer, verovatno ne biva organizovana do adolescencije kada se u kulturama pojačava koncentracija na pripremu deteta za odraslo doba. Dečje kognitivne sposobnosti su previše ograničene da bi mogli da razumeju mnoga pitanja iz sveta odraslih i da razviju ograničene stavove o njima. Ovi stavovi se kristalizuju i postaju u većem stepenu međusobno povezani tokom adolescencije – stvarajući diferenciranje među mladim odraslim osobama od kojih su se neku godinu ranije svi slagali da autoriteti prosto treba da budu poštovani. Roditelji i dalje mogu ostati najvažniji izvor stavova u vezi sa desničarskom

autoritarnošću i tokom adolescencije, snažan je i uticaj vršnjaka, masovnih medija, itd. Ali možda je važno isto koliko i svi ovi faktori i neposredno životno iskustvo koje
74

dobija sve veći uticaj. Do perioda kasne adolescencije tipičan adolescent će upoznati različite ljude, obići razna mesta ili shvatiti da ne može nigde da ode (što je pre slučaj u našoj zemlji), susresti se sa nepravdom, predrasudama i licemerstvom i doći u situacije za koje par godina ranije nije mogao ni da zamisli da postoje. Izgleda verovatno da je razvoj adolescenta pre nastavak ranijeg učenja nego neko radikalno odstupanje. Dete, čiji su roditelji naglašavali submisivnost autoritetima, koji su naglašavali značaj religioznosti, koji su ograničavali aktivnost, radoznalost, koji su pokazivali neprijateljstvo prema raznim "opasnim" grupama, ima sve šanse da i samo postane autoritarna odrasla osoba. Roditelji takvog deteta su verovatno uticali na izbor njegovih drugova, knjiga koje će čitati, filmova koje će gledati u smeru koji potkrepljuje njihov sopstveni uticaj; i dete koje je nagrađivano za submisivnost će biti sklono da je prihvati, šta više postaje zavisno od autoriteta. S druge strane drugi roditelji nagrađuju nezavisnost, teže jednakosti unutar porodice, podstiču dete na šire životno iskustvo, nemaju dugu listu neprijatelja, tolerišu nekonvencionalne ideje i ponašanje, i uopšte imaju pristup koji je pre orijentisan na postavljanje pitanja i samostalno odlučivanje nego na slepu poslušnost. Iako su ovo neki idealni tipovi, dok se većina nalazi negde između, može se reći da će životno iskustvo ovih dveju grupa dece biti prilično različito. Oni će imati različite reakcije i različit odnos prema arogantnim nastavnicima u školi, prema seksualnim impulsima, često će izabirati da čitaju različite knjige i gledaju različite filmove, različito će, čak često dijametralno suprotno, interpretirati društvene događaje…Konačno, biće na različitim krajevima skale desničarske autoritarnosti. Između ove dve krajnosti nalazi se mnoštvo nijansi. Većina roditelja zahteva potčinjavanje kada su sami u pitanju, ali u izvesnim granicama, povećavaju toleranciju prema nezavisnosti kako dete postaje starije. Mnogi roditelji mogu da uče dete da se plaši i da bude neprijateljski raspoloženo prema određenim grupama, ali obično ne prema previše grupa i ti stavovi nisu povezani sa samoispravnošću. Većina roditelja želi
75

i izvestan konformizam prema društvenim konvencijama ali dozvoljavaju i manja odstupanja. (Npr. "Dobro možeš da ofarbaš jedan pramen, ali samo jedan.") Sve ove tendencije vodiće dete ka prosečnim nivoima autoritarnosti u odraslom dobu. Do prosečnog nivoa autoritarnosti mogu dovesti i različiti načini socijalizacije, od strane različitih agenasa. Možda je posebno zanimljivo istaći da dete rastući uči od snažnih modela koji nisu nužno samo otac. Ovo je zanimljivo stoga što snažan uticaj mogu imati i agresivni modeli koji se javljaju van porodice i što otac u modernoj maloj porodici nema više tako dominantnu ulogu u svakodnevnom životu deteta. Ova teorija o gubitku autoriteta oca bila je zapravo središna u originalnim razmatranjima Horkhajmera o autoritarnoj osobi 1936. godine. Ta razmatranja su dakle suprotna interpretacijama kasnijih empirijskih studija autoritarnosti koja su se zasnivala na patrijarhalnoj porodici sa ocem kao dominantnom figurom. Po Horkhajmeru presudna razlika između ranog liberalnog kapitalizma i post-liberalne epohe je u procesu formiranja monopola i poveđanja moći države u kojoj je nestao “građanin” kao politički i ekonomski snažna i autonomna individua. On je postao samo deo zavisne srednje klase. Taj gubitak moći u političkom i ekonomskom smialu imao je efekta na ulogu oca u porodici. Dete koje raste ne može dalje da se razvija kroz konfrontaciju sa “jakim” ocem, u smislu snažnog modela. Nestaje sadržaj za identifikaciju koji se nadomešta otvorenošću za identifikaciju sa vođama i idolima koji reflektuju autoritet i moć. Veoma je značajan i uticaj ličnog iskustva čak i ako je roditeljski uticaj i uticaj drugih osoba na više dece veoma sličan (npr. kod braće i sestara u jednoj porodici) oni mogu razviti različite nivoe autoritarnosti zahvaljujući ličnom iskustvu. Neka deca imaju drugove na koje roditelji ne gledaju sa simpatijama, drugi čitaju "zabranjenu literaturu" ispod korica udžbenika, neki mogu imati loš tretman u školi od strane nastavnika, mogu sresti ljude koji se ne uklapaju u postojeće stereotipe kojim su ih učili, itd.

76

Nema razloga za očekivanje da je nivo lične autoritarnosti određen jednom za svagda u recimo 18 ili 20 godina. Obrazovanje i prihvatanje statusa odraslog mogu dalje da razviju organizaciju stavova. Menjaju se odnosi sa roditeljima, stiču se novi prijatelji, menjaju se uloge (posebno je značajna promena kad neko postane roditelj), menja se svet i odnosi u njemu. Ljudi mogu da se menjaju dokle god su moguća nova iskustva, dokle god se pojavljuju novi modeli. Dramatične pojave su kod nas postale uobičajene, međutim čak i kad su retke i uz predpostavku da težimo da nova iskustva interpretiramo u svetlu naših postojećih uverenja – i te male promene koje su uvek moguće, mogu se tokom dužeg vremena akumulirati. Slična gledišta o nastanku autoritarnosti dali su ili bar dopustili i neki drugi autori. Tako Grinštajn (46) govoreći o dinamici autoritarnosti da pored psihodinamskog objašnjenja postoje i konkurentna, koja bi on nazvao i komplementarna. Tako on pominje kognitivnu autoritarnost, gde bi se smatralo da su autoritarne karakteristike prosto zasnovane na naučenim (tj. kognitivnim) pojmovima koji dominiraju u određenim kulturama ili subkulturama pre nego na psihoanalitičkim lavirintima reakcionih formacija i ego-odbrana. Takav model kognitivne autoritarnosti, mogao bi dalje po Grinštajnu da bude više ili manje odgovarajuća refleksija životnih uslova osobe: nekad je stvar racionalne odluke poštovati moćne i biti pun poštovanja prema autoritetu. Takođe, ponekad svet zaista jeste džungla, kako kaže jedan od F ajtema. Grinštajn dozvoljava mogućnost da obe vrste objašnjenja mogu opstati, tako da recimo ono što se naziva "autoritarnost radničke klase" izgleda da ima korene pre svega u kognitivnom učenju, dok kod viših socioekonomskih nivoa, autoritarna orijentacija mnogo češće izgleda da ima osnovu u manje pristupačnijim motivacionim izvorima. Rot i Havelka (115) takođe ukazuju na mogućnost da se kod F skale pre radi o naučenim uverenjima koja su raširena u određenoj kulturi nego o dubokim dispozicijama. Rot čak eksplicitno kaže "Nama izgleda da je pre svega reč o uverenjima
77

koja su karakteristična za pojedine sredine a koja su prvenstveno usvojena direktnim socijalnim učenjem." Kuzmanović (64, 66) navodi dva izvora autoritarnosti. Pored pomenutog tradicionalnog sistema uverenja i obrazaca ponašanja, on navodi kao drugi boljševičku političku kulturu – naglašavanje kulta vođe, hijerarhije, discipline, poslušnosti, monolitizma, koja se na specifičan način spojila sa prvo pomenutim tradicionalnim obrascima, stvarajući nekakav politički amalgam. Uspostavljanje nove vlasti predstavljalo je, po Kuzmanoviću, delom supstituciju autoriteta, a delom nametanje novih formi autoritarnosti, koje su pojedinci usvajali, odnosno asimilirali posrdstvom različitih činilaca i mehanizama – dakle učenjem (jedan od agenasa je bila recimo škola). 9.10. Poređenje sa "Berklijskim" objašnjenjem Moram primetiti da po samoj suštini ova objašnjenja nisu daleko od psihodinamskog objašnjenja Elze Frenkel-Brunsvik. Razlika je više u mehanizmima za koje se pretpostavlja da su odgovorni za razvoj autoritarnosti. Po Bobu Oltmejeru, međutim, osim činjenica da i psihoanalitičko objašnjenje i objašnjenje socijalnim učenjem drže da je autoritarnost determinisana iskustvom, ta dva modela imaju malo toga zajedničkog. Po upravo opisanoj teoriji, kojoj Oltmejer daje prednost ponašanje roditelja je važno, ali takođe i mnogi drugi činioci doprinose razvitku desničarske autoritarnosti. I priroda uticaja roditelja je drugačija. Ne govori se o strogom, hladnom i dominantnom ocu i moralno-žrtvujućoj majci nego je važnije direktno podučavanje, modeliranje i iskustvo. Objašnjenja se razlikuju i u pogledu na godine kada je autoritarnost oformljena. Poput drugih psihodinamičkih objašnjenja i Berklijski model je stavio veliki naglasak na rano iskustvo iz detinjstva. Altemejer, namesto toga, pretpostavlja da mada neki stavovi mogu biti formirani tokom ranog detinjstva, oni nisu potpuno oformljeni. Najdramatičnija promena u organizaciji submisivnih, agresivnih i konvencionalnih stavova očekuje se
78

tokom adolescencije. Međutim, Altemejer takođe dokazuje da niti organizacija niti nivo autoritarnosti nisu "konačno uspostavljeni." Promene su posebno vidljive ako se umnogome promene sredinske okolnosti. Veći broj autora ističe da do povećanja autoritarnosti dolazi u vreme krize. Tako Jos Meloen (1983.) piše doktorsku disertaciju na temu "Autoritarne reakcije u doba krize i prosperiteta"; Sejls (po 138) je koristeći arhivsku građu pokazao da je ekonomski pritisak produkovan "Velikom depresijom" povećao autoritarno ponašanje u celokupnoj populaciji SAD. Sejls je analizirajući štampu našao i veći društveni cinizam i pesimizam, povećano sujeverje (više članaka o astrologiji), povećan stepen autoritarne agresivnosti, itd. Kuzmanović (65) ističe da su u "autoritarnom sistemu uloge su tako koncipirane da prisiljavaju i neautoritarnog pojedinca da se ponaša na autoritaran način. Situacija društvenog haosa i anomije, kada institucije ne funkcionišu, pojačava autoritarna raspoloženja i stavove (zahtevi za jakim vođom, redom i radom, čvrstom rukom), a taj 'višak autoritarnosti', koji ne proizilazi iz karakterne strukture, može se ispravno nazvati reaktivnim." Iako su ove razlike važne, suštinska razlika leži u pretpostavljenom "mehanizmu" koji proizvodi autoritarnost. Psihoanalitička teorija ukazuje na snažne instinktivne sile, borbu između ida, ega i superega, ego-odbrambene mehanizme, katekse, itd. Teorija socijalnog učenja je zasnovana mnogo prostije na pojmu potkrepljenja. Od kraja sedamdesetih (Bandura, 1973, 1977) dopušta se da potkrepljenja mogu biti vikarijska, zatim samopotkrepljenja, a mogu biti i misli umesto recimo privlačne hrane kao cilja. Važna je takođe i individualna uloga u oblikovanju sopstvenog ponašanja. Pristup koji brani Altemejer ima međutim, kako i on sam priznaje, barem jedan nedostatak. On dejstvuje samo na veoma uopštenom nivou; a ne može da vrši specifičnu predikciju, odnosno utvrdi specifičan doprinos različitih determinanti – roditelja, vršnjaka, filmova, ličnog iskustva. Do danas, teorije socijalnog učenja (kao ni ostale) ne mogu da kažu mnogo više nego da su ovi faktori u interakciji i da će onaj (ili oni) koji obezbeđuje veću nagradu i manju kaznu pretegnuti nad ostalima. (Npr.
79

Bandura, 1977,1988.) Dakle, pošto ne znamo teorijski odgovor, treba ga pronaći empirijskim istraživanjima. 9.11. Istraživanja o atribuciji nastanka autoritarnosti Altemejer je izvršio niz istraživanja o atribuciji nastanka autoritarnosti. Prvo je ispitao kako studenti atribuiraju sopstvene stavove. Od 1012 ispitanika je traženo da razmotre svoje odgovore na 30 skalskih ajtema i odaberu jedan odgovor koji je po njima osnovni izvor svakog stava. Alternative su bile: roditelji, crkva, škola, sopstveno lično iskustvo, iskustvo drugova, mišljenje drugova, vesti (TV, novine), knjige, kao i ostalo ili ne znam. U 25% slučajeva ispitanici su naveli roditelje, 23% sopstveno iskustvo, 12% školu itd. Pokazalo se da visoko autoritarni u značajno višem stepenu atribuiraju svoja mišljenja uticaju roditelja i religije, dok neautoritarni navode značajno više svoja iskustva i iskustva vršnjaka. Dalja ispitivanja su pokazala da odgovori roditelja na SDA i njihovi odgovori kada su zamoljeni da popune test kako bi voleli da popune njihova deca, daju korelaciju od 0.88, tj. roditelji žele da njihova deca imaju iste stavove kao i oni. Da njihova deca to znaju govori podatak da studenti dobijaju iste skorove kada su zamoljeni da popune upitnik onako kako misle da bi voleli njihovi roditelji. Njihovi pravi skorovi su niži i sa ovima koreliraju oko 0.50, a sa skorovima roditelja oko 0.40. Roditelji i deca se obično slažu po pitanjima vezanim za konvencionalnost, posebno za seks i religioznost ("ateisti", "nudističke plaže", "predbračni seksualni odnosi"), dok je slaganje manje po pitanjima vezanim za mladalaštvo ("mladi ljudi", "rade svoja posla", "poslušnost i respekt", "nekonvencionalno dete"). Istraživanja slične vrste su obavljena i sa drugim mogućim agensima socijalizacije. Tako se recimo pokazalo da proautoritarna orijentacija može da rezultira pre zbog atmosfere i pravila ponašanja u školi nego zbog sadržaja nastavnog programa i to pre na pitanja o "poštovanju i respektu", "pravim putevima", "mladim ljudima danas" nego na teme u vezi sa agresivnošću.
80

Pokazalo se, dalje, da kada ispitanici popunjavaju test onako kako smatraju da bi popunjavali da su samo pod uticajem vesti iz raznih mas-medija postižu znatno više skorove, koji koreliraju sa njihovim pravim skorovima svega 0.09. Poseban uticaj (iako ne velik) mediji ostavljaju na povećanje skorova na onim ajtemima koji se odnose na agresivnost. Dok uticaj roditelja, crkve, škole i novinskih izveštaja povećava skor na SDA, pretpostavlja se da ga uticaj vršnjaka smanjuje. Međutim posle obrade rezultata na skalama koje su ispunili "najbolji drugovi" nije sve jednoznačno. Skorovi najboljih drugova koreliraju međusobno 0.31 što je neočekivano malo uzevši u obzir da su oni najčešće išli u istu školu, pripadaju istoj verskoj zajednici, potiču iz istih socijalnih slojeva. Na nekim ajtemima, pre svega onima koji se tiču društvenih običaja, drugovi utiču jedan na drugog u nekonvencionalnom, antiautoritarnom smeru. Ali oni retko razgovaraju o najvećem broju pitanja iz SDA, pa i ne mogu da utiču na njih. Najkomplikovanije jeste pitanje ličnog iskustva. Da li je nečje iskustvo nezavisno od roditelja, prijatelja, medija itd? Teško je u to poverovati. Jer koliko ljudi upozna, recimo prvog neprikrivenog homoseksualca bez predubeđenja? Roditelji, religijska učenja, mediji i vršnjaci su dugo vremena pre toga oblikovali stav osobe. Mnogobrojna istraživanja predrasuda ukazuju da ćemo biti prema takvoj osobi biti agresivni, ili uplašeni , ili će izazvati sažaljenje ili ćemo joj se diviti, bez obzira kakva je ona u stvari. Eltemejer (1988.) kaže da "iskustva mogu korelirati sa autoritarnim stavovima, ali samo zbog nekih drugih faktora koji su nas predisponirali da iskusimo iskustva na očekivane načine." Međutim, njegova ponovljena, dobro kontrolisana istraživanja ukazuju na veoma veliku ulogu ličnog iskustva (korelacije 0.70) u determinisanju autoritarnosti. On ovaj donekle paradoksalan nalaz objašnjava time što nam verovatno roditelji i drugi obezbeđuju inicijalne stavove i orijentacije, koje direktno ili indirektno životno iskustvo može da promeni. Jedan od važnih nalaza sa mogućim praktičnim implikacijama jeste nalaz da
81

visoko autoritarne osobe izveštavaju o manje ličnog iskustva, bilo pozitivnog ili negativnog. Tako 77% njih kaže da ne poznaje ni jednog homoseksualca (dok oni koji ih poznaju bilo da su visoko ili nisko autoritarni pre se slažu sa tvrdnjom da su homoseksualci normalni, obični ljudi), ređe potvrđuju da su ikada činili neke neobične stvari, itd. Altemejer ističe da visoko autoritarne osobe zbog svog sopstvenog odabira, samo-poricanja i samo-isključivanja ne mogu da imaju toliki opseg iskustva koji bi mogao da umanji njihovu autoritarnost. Stoga bi možda način za smanjenje autoritarnosti bio pomoći autoritarnima da steknu bogatije životno iskustvo. Sve u svemu, možemo zaključiti da lična autoritarnost nije uklesana jednom za svagda tokom ranog životnog iskustva, nego pre treba da se posmatra kao kompleksno uzrokovana i promenljiva – bilo na bolje ili na gore. Ispitivanje razloga za kovarijaciju Zbog čega kovariraju tri dimenzije ("klastera stavova") koje po ispitivanom modelu čine autoritarnost? Altemejer polazi od toga da je kovarijacija autoritarne submisivnosti i konvencionalnosti očekivana, jer će osobe koje su visoko submisivne prema uspostavljenim autoritetima uglavnom prihvatati konvencije i obratno. Međutim nije tako jasno zašto su submisivne, konvencionalne osobe takođe i agresivne. Na početku ćemo se podsetiti da je autoritarna agresivnost po Altemejeru opšta agresivnost usmerena prema različitim osobama, koje su percipirane kao objekti sankcionisani od strane uspostavljenih autoriteta. Pod "agresivnošću" podrazumevamo spremnost ili želju da se neko povredi. Povreda može biti fizička ozleda, psihička patnja, finansijski gubitak, socijalna izolacija, ili neko drugo negativno stanje koje ljudi obično izbegavaju. Agresivnost je autoritarna kada je povezana sa uverenjem da je uspostavljeni autoriteti barem prećutno odobravaju ili da će ona pomoći očuvanju tih autoriteta. Ovakva "opšta" agresivnost se pojavljuje u brojnim kontekstima i situacijama, ali ne u svima. Strah od osvete može da je zaustavi. Postoje takođe istaknute društvene zabrane u našoj
82

kulturi

koje mogu da inhibiraju autoritarnu agresivnost. Stoga je percepcija

autoritarnih sankcija važna za dezinhibiciju neprijateljskih impulsa. Treba dodati i to da se percepcija potencijalnog odobrenja (koja može biti stvarna ili pogrešna) proširuje iznad individualnih autoriteta (npr. nekog dobroćudnog šefa policije za koga se smatra da sankcioniše preoštro kažnjavanje zatvorenika) ka neodređenijoj i većoj moći (npr. "Vlast želi da ućutka ove huligane" ili "Bog želi da grešnici budu kažnjeni") Dalje, po Altemejeru u autoritarnu agresivnost spada i sama voljnost da žrtve budu kažnjene koju npr. ispoljavaju građani koji podržavaju represivne postupke policije prema mirnim demonstrantima iako sami ne čine ništa. Cilj autoritarne agresije može biti svako, ali najčešće su to oni koji se po nečemu razlikuju od nas, najčešće manjinske grupe (ne samo po etničkom poreklu). Zato je za očekivati da desničarska autoritarnost korelira sa etničkim i rasnim predrasudama, jer su takve predrasude konvencionalni ispust za agresivne impulse. Kako je agresivnost manje socijalno prihvatljiva nego submisivnost autoritetima i konvencionalnost, njeno merenje na Skali desničarske autoritarnosti je unekoliko indirektno. Malo ljudi će se složiti sa tvrdnjom poput "Ja sam veoma agresivan prema onima koji mi se ne sviđaju kada smatram da će autoriteti to odobriti." Altemejer smatra da će visoko autoritarni ispitanici mnogo radije podrčati tvrdnje tipa: " Jednom kada naše vođe i autoriteti otkriju opasne elemente u našem društvu, dužnost svakog patriotskog građanina će biti da iskoreni tu ološ koja truje našu zemlju iznutra." Skorovi na SDA umereno koreliraju sa velikim brojem oblika agresivnog ponašanja. Najšire korišćen kriterijum je dužina zatvorske kazne koju bi ispitanici dosudili (u situaciji igranja uloga) kriminalcima. Obično se nalazi korelacija od 0.40 do 0.50. Altemejer je izvodio i eksperimentalna istraživanja Milgramovog tipa u kojima je našao stepen korelacije od 0.43 između autoritarnosti i intenziteta datih šokova. U svim ovim slučajevima velika većina stavki SDA (ne samo iskazi koji imaju manifestno agresivan sadržaj!) pokazuje statistički značajne korelacije sa agresivnim
83

ponašanjem. Razumljivo, stavke sa eksplicitnije agresivnim sadržajem pokazuju najviše korelacije, ali i iskazi koji prvenstveno pokrivaju autoritarnu submisivnost i konvencionalnost su takođe povezani sa ovakvim vidovima ponašanja. Submisivni, konvencionalni ljudi ne samo da imaju neprijateljske stavove, nego takođe teže i da iskažu agresivnost na delu. Ponovo dolazimo do osnovnog pitanja – Zašto? Mora se istaći da osobe sa visokim skorovima na SDA nisu uvek, niti prema svima agresivnije od osoba sa niskim skorovima. One pokazuju višu autoritarnu agresivnost, ali su manje agresivne prema autoritetima. Oltmejernavodi niz primera gde su autoritarni bili manje agresivni i manje osuđivali prestupnike: npr. prema predsedniku Niksonu u aferi Votergejt, prema policajcima koji prebijaju mirne demonstrante, pilotu koji baca napalm bombe na vijetnamske civile, dakle prema prestupnicima koji su sami autoriteti ili vrše prestupe u ime nekog društvenog pravila. Oltmejer potkrepljuje ove podatke vršeći sam niz dobro kontrolisanih eksperimenata. Tako u jednom eksperimentu dvema grupama studenata je dao da pročitaju dve verzije jedne priče. U jednoj je izvesni gospodin Langlej predsednik prohomoseksualnog udruženja koje održava demonstracije tražeći veća prava. Tokom demonstracija nailaze kontrademonstranti noseći parole tipa "Porodica je svetinja". Langlej zapaljivim govorom potstiče svoje sledbenike na fizički obračun sa pridošlicama u kome nekoliko osoba biva ozbiljno povređeno. U drugoj priči (datoj drugoj, paralelnoj grupi studenata) Langlej je predsednik Udruženja za borbu "protiv perverzija" i organizator mitinga koga ovaj put ometaju kontramitingaši – homoseksualci, a koji se završava na isti način. Od studenata je traženo da se stave u položaj sudije za prekršaje i odrede kaznu Langleju u oba slučaja. Kako je i pretpostavljeno u hipotezama u prvom slučaju oštrije kazne izriču autoritarni, a u drugom slučaju neautoritarni. Bandura (7, 8) veruje da su agresivna ponašanja potstaknuta nekim averzivnim stimulusom, ali se događaju samo ako su nadjačani inhibitorni mehanizmi protiv agresije. Može se zamisliti mnogo vrsta bolnih stimulusa (npr. krivica, ljutnja, zavist) i
84

dezinhibitora (npr. pijanstvo, deindividualizacija i difuzija odgovornosti u grupi).Svi oni mogu igrati ulogu u jednom ili drugom autoritarnom ponašanju. Ali šta je osnovni podstrekač i šta u osnovi oslobađa autoritarnu agresivnost? Altemejer prvo navodi niz mogućih objašnjenja o tome kako osobe visoko submisivne uspostavljenim autoritetima i visoko konvencionalne, postaju takođe i agresivne, koja zatim proverava empirijskim putem. Ponuđena teorijska objašnjenja su sledeća: 1. Berklijsko objašnjenje da agresivnost, najkraće rečeno, nastaje kad se potisnuta mržnja prema roditeljima pomeri ka pristupačnijim ciljevima; 2.Berkoviceva teorija da se frustracijama indukovana spremnost za agresiju ovaploćuje kada se u sredini pojave "okidači"; i niz hipotetičkih objašnjenja zasnovanih više ili manje na Bandurinoj teoriji socijalnog učenja: 3. Usvajanje socijalnih normi (prenetih od strane roditelja i

drugih agenasa socijalizacije) preko kojih društvo održava kontinuitet kažnjavajući buntovničko, nekonvencionalno ponašanje; 4. Strah da je socijalni poredak dezintegrišući, posebno ako se neko oseća lično zaplašen; 5. Anksioznost da su nečja religiozna uverenja i etički kod zabluda; 6. Osećanje krivice nastalo usled neuspeha da se živi po zahtevanom etičkom kodu; 7. Zavist zbog zadovoljstva koje izgleda da nekonvencionalni ljudi imaju; 8. Stvaranje samo-ispravnosti koja dezinhibira agresivne impulse koji nastaju zbog prethodno navedenih razloga. Poslednjih šest hipoteza ne proističu neizbežno iz principa teorije socijalnog učenja, niti predstavljaju sva objašnjenja koja možemo dedukovati iz tog modela. Takođe, pretpostavljena objašnjenja nisu isključiva. Submisivna, konvencionalna osoba može težiti agresivnosti zbog svih ovih razloga, samo nekih od njih ili ni jednog navedenog razloga. To Altemejer ostavlja za empirijsku proveru. No pre toga navedimo i da mnogi drugi faktori mogu uzrokovati autoritarnu agresivnost npr. snažan situacioni pritisak (kao recimo kod Milgrama), instrumentalni dobitak u imovini ili socijalnom položaju zbog napada na sankcionisane ciljeve (npr. Jevreje u nacističkoj Nemačkoj ili osobe japanskog porekla na zapadnoj obali SAD tokom 1942.) Ali ovi faktori utiču na gotovo
85

sve ljude, dok se ovde istražuje poreklo autoritarne agresije kod onih koji su već submisivni i konvencionalni. Altemejer (3, str. 136-190) izvodi niz niz eksperimentalnih i drugih dobro kontrolisanih istraživanja da bi potvrdio ili odbacio ove hipoteze. Nakon preko 20 takvih istraživanja koja su uključivala preko 8000 različitih ispitanika, dobijeni podaci su manje više jednoznačni i na osnovu njih se može dati jedan ili dva zaključka. Nisu pronađeni dokazi u korist "Berklijske" i "Berkovicijanske" hipoteze, mada autor ne isključuje mogućnost da ih neko drugo istraživanje potvrdi. Neke od hipoteza o socijalnom učenju su takođe odbačene, ali su strah od opasnog sveta i samo-ispravnost nesumnjivo bili odgovorni za autoritarnu hostilnost u svakom ispitivanom uzorku u svim izvršenim istraživanjima. Može se jasno videti da se ova dva faktora međusobno upotpunjuju Bojan Todosijević (142) kritikuje Altemejera da je izbacio mnoge elemente autoritarnog sindroma koji su postojali u Berklijskom modelu,a da sada pokušava da na "zadnja vrata" vrati neke od njih. Ova dva objašnjenja Todosijevića neodoljivo podsećaju na opise iz Autoritarne ličnosti a Eltemejer je otkrio u stvari ono što je tu već napisano – da osećanja nesigurnosti i rigidna, kažnjavajuća moralnost imaju nešto sa autoritarnošću. Razlika je da u njegovoj teoriji ovi pojmovi imaju eksplanatorni status, dok su kod Adorna i saradnika oni elementi sindroma koji je objašnjen razvojnim, psihoanalitičkim pojmovima. Zato Altemejer, po Todosijeviću, sa strahom od opasnog sveta i samo-ispravnošću ima malo šta da ponudi, osim da su naučeni putem socijalizacije. U eksperimentima, koji su uključili 346 roditelja i blizu 1500 studenata, skala "straha od opasnog sveta" koju je Oltmejer razvio korelira između 0.24 i 0.40, a "samoispravnost" između 0.26 i 0.55 sa različitim merama autoritarne agresivnosti. Impulsi za agresivnost koje takav strah stvara neće, međutim rezultirati u agresivnom ponašanju ako su inhibicije dovoljno jake. Ovde stupa na scenu samo-ispravnost. Društvene i racionalne inhibicije protiv povređivanja drugih ljudi mogu biti nadjačane
86

osećanjem moralne superiornosti. A visoko autoritarne osobe teže da vide sebe kao pripadnika moralne većine bez obzira da li su doista moralni i doista većina. Ovo osećanje superiornosti je povezano sa uverenjima da su oni inteligentniji i pažljiviji u mišljenju i psihološki zdravi "ispravni građani ove zemlje".( O svakoj od navedenih posebnih pretpostavki Oltemejer izvodi eksperimentalna istraživanja i njima ih potkrepljuje) Takve osobe su veoma prijemčive za laskanja o sebi kao pripadnicima više rase (na primer nebeski narod ili vodeća svetska nacija), a jednom kad u to poverujete spremni ste da "podignete pištolj za krajnje rešenje problema inferiornih." Na osnovu ovoga je jasno da prva i osnovna stvar koju možemo učiniti da umanjimo autoritarnu agresivnost jeste da umanjimo osećanje samo-ispravnosti kod autoritarnih osoba. A nakon toga da im pomognemo da vide da razvoj društva nije i raspad društva i da svet nije onoliko nesigurno mesto kao što veruju. Dva pomenuta objašnjenja su se pokazala najplodonosnijim za objašnjenje najvećeg dela varijanse ali postoji i neobjašnjeni deo varijanse autoritarne agresivnosti za koji bi delom mogli biti odgovorni i faktori koji se pominju u ostalim hipotezama. Sledeće pitanje koje se postavlja jeste da li su autoritrani svesni svoje hostilnosti? Da bi odgovorio na ovo pitanje Altemejer sa jednim ispitivanjem svojih studenata kojima daje tekst otprilike sledeće sadržine: "Zamislite da dok učestvujete u psihološkom istraživanju dobijete 'drogu istine' i da pod njenik uticajem izjavite: Znam da imam tendenciju da povređujem ljude. često tražim dozvolu ili dobar razlog ili opravdanje da nekoga napadnem, rečima ili fizički. I kada to učinim dobro se osećam. Kako bi ste objasnili ovu izjavu docnije?" Bilo je predloženo šest alternativa kao odgovor ali ogromna većina ispitanika je rekla da je izjava toliko "netačna za mene da čak i kad bih video-la sebe na video kaseti da to kažem, ne bih mogao-la da prihvatim kao istinitu". Altemejer je pitao i direktno studente da li smatraju da imaju veće predrasude od većine drugih prema nekim nacionalno manjinskim grupama i da li bi davali snažne
87

šokove u eksperimentu poput Milgramovog i visoko autoritarni su većinom to ponovo negirali. Međutim autoritarni su priznavali svoju hostilnost prema nekim grupama koje su na lošem glasu, npr. pornografima, kindaperima, radikalima, korisnicima droga, pijanicama, motorizovanim bandama i sl. Razlika se jasno uviđa. Može se pridobiti mnogo više socijalne podrške i odobravanja da se napadne neko ko je homoseksualac ili pripadnik religioznih kultova ili pornograf nego neko ko pripada drugoj naciji ili je učesnik u ekspermentu. A autoritarni su senzitivni na ono što je društveno dozvoljeno. Stoga socijalna prihvatljivost nekih oblika hostilnosti jeste kriterijum da li će je autoritarni priznati ili ne. Zato je Altemejer kada je sastavljao ajteme za skalu u sadržaj ubacivao ove društveno "odobrene" žrtve. Pokazalo se, dalje da oni zaista ne smatraju sebe agresivnijim od ostalih ljudi. Ovo bi moglo da se objasni i njihovim uskim opsegom kretanja i selekcionisanim krugom ljudi koje sreću a koji su slični njima, pa u međusobnom poređenju zaista ne mogu naći razlike. A čak i ako priznaju da nanose ozbiljne nepravde drugima, neki od njih su razvili efikasne načine da odbace svoju krivicu, načine koji im čak mogu pothranjivati osećanje samo-ispravnosti i omogućavati da agresivnost ponove: "Da ja sam grešan, ali se zbog toga kajem, dok se ostali ne kaju." Ovo nas dovodi i do problema religioznosti vezane za autoritranost. Naime, kod Altemejera se pokazalo da ove dve varijable uvek visoko koreliraju. Međutim, ukazali bi na jedan paradoks vezan za religiju, tačnije Hrišćanstvo, pre svega zbog problema veoma sličnog problemu desničarske autoritarnosti u levičarskim, prvobitno revolucionarnim režimima. Ako se setimo kako je definisana desničarska autoritarnost i ujedno se setimo Hristovog životnog puta opisanog u Novom zavetu možemo uočiti samo dijametralne suprotnosti. Veoma je jasno rečeno da ne treba da sudimo drugima za njihove greške, a kamoli još da mi izvršavamo presude. Kada je, su po zakonskom propisu fariseji osudili grešnica na kamenovanje i kada je počelo izvršenje presude Hristos govori da je može kamenovati
88

onaj ko je i sam bez greha. Konačno, Hristos je osuđen zato što je upućivao izazov zvaničnim autoritetima, boreći se protiv zvaničnih konvencija i stradavši kao "pogodna" žrtva uz odobravanje onih koji poštuju autoritete. Kako su onda deklarisani Hrišćani danas najčešće iste one osobe koje su najspremnije da kazne druge zato što krše pravila ili se ponašaju nemoralno? Objašnjenja da je Hrišćanstvo postalo deo tradicionalizma, i da je preko njega povezano sa autoritarnošću ne izgledaju dovoljna. Ali nesumnjiva je jasna sličnost sa nekada revolucionarnim pokretima koji su posle dugo godina vlasti stekli mnoge karakteristike onih protiv kojih su dizali revolucije. 9.12. Altemejerovo shvatanje "levičarske" autoritarnosti Odmah nakon objavljivanja svoje prve knjige o desničarskoj autoritarnosti Oltmejer je oštro kritikovan od strane Ajzenka zato što pominje samo desničarsku a ne i levičarsku autoritarnost. U svojoj poslednjoj knjizi (4) Altemejer predlaže jedan koncept koji naziva levičarska autoritarnost i koji ćemo ukratko prikazati ovde. Taj koncept nije glavni predmet ovoga rada, već ćemo ga prikazati samo zato što eventualno može dati neke elemente u diskusiji o suštini pojma autoritarnosti. Levičarska autoritarnost je definisana (4) u psihološkom smislu, analogno desničarskoj, kao kovarijacija tri klastera stavova: 1.)autoritarne submisivnosti (ali prema revolucionarnim autoritetima), 2.)autoritarne agresivnosti (prema uspostavljenim autoritetima i onima koji ih podržavaju i 3.)konvencionalizma (prihvatanja revolucionarnih normi ponašanja). Nisu svi "psihološki levičari" (oni koji su protiv uspostavljenih vlasti) autoritarni (kao u ostalom ni "psihološki desničari" - oni koji podržavaju vlast). Oni mogu biti, i najčešće i jesu, visoko nezavisne ličnosti koje žele mirne socijalne reforme. Levičarski autoritarci su revolucionari koji a) se potčinjavaju neprikosnovenim liderima pokreta, b)imaju neprijatelje koji moraju biti uništeni i c)imaju pravila i

89

partijsku disciplinu koja se mora slediti. To je njihova sociopsihološka orijentacija, ma koja da je ideologija pokreta. Dakle, Altemejer govori o fenomenu koji nam je poznat iz revolucionarnih razdoblja komunističkih partija, ili iz nekih nacionalnih revolucionarnih pokreta, a koji se danas veoma retko sreće – možda jedino kod malih revolucionarnih organizacija na zapadu. Stoga bi ovaj oblik autoritarnosti možda bilo pogodnije nazvati revolucionarna autoritarnost. Međutim, kako je ovo veoma redak fenomen , on nam se ne čini da je nešto što može da se tretira ravnopravno sa onim oblicima autoritarnosti kojima smo se do sada bavili. To je analogno, recimo, pojavama u opažanju kojima se bavi opšta psihologija kod velike većine normalnih ljudi u poređenju sa halucinacijama u opažanju koje se takođe javljaju kod nekih osoba, ali se svi slažu da to nije fenomen istog nivoa. Zato nam izgleda normalno da revolucionarnim autoritarcima treba da se bave klinički psiholozi, i to koristeći idiografski pristup, jer ako se neko bori protiv autoriteta, na autoritaran način i u ime drugih autoriteta on očigledno ima nekih razvojnih problema sa identitetom. Dakle, to nije simetričan fenomen ni po društvenom značaju, ni po psihološkim mehanizmima koji mu stoje u osnovi.
12

90

10.Pristup istraživanju
Nakon razmatranja teorijskih osnova Altemejerovog pristupa u izučavanju autoritarnosti, potrebno je ukazati na to da osnovna tri elementa autoritarnosti nisu dovoljno specifikovani (autoritarna submisivnost – prema kome?, autoritarna agresivnost – prema kome? i konvencionalnost – prema kojim konvencijama?). Pokušaćemo, stoga da dalje problematizujemo ove elemente. Naime, može se postaviti pitanje da li su autoritarni ispitanici submisivni prema svakoj vrsti autoriteta, i to u jednakom stepenu ili postoje i neke razlike? Možda su neautoritarni čak više podložni pojedinim autoritetima – na primer stručnjacima iz nekih naučnih oblasti. Da li će se dobiti potvrde za psihodinamsku ideju o transferu odnosa prema ocu na kasnije autoritete u društvu? Koga ispitanici imaju kao referentni okvir kada odgovaraju na pitanja u kojima se spominje apstraktni autoritet? Slična pitanja se postavljaju i kod agresivnosti. Koje su to konkretne grupe ili pojedinci prema kojima se može okrenuti autoritarna agresija? Konačno, koje su to konvencije i društvene norme koje u većem stepenu poštuju oni koji su autoritarniji? Ovo bi predstavljalo jedan vid evaluacije (koja inače može imati različite forme) Altemejerovog pristupa. Evaluacija znači određivanje vrednosti (Vujaklija, 1980.), a evaluirati znači ceniti, ocenjivati, određivati vrednost. I u dosadašnjem teorijskom prikazu vršena su razne evaluacije (kroz analizu pojmova upotrebljenih pri definisanju koncepta, ispitivanjem validnosti skale i specifičnih prednosti u odnosu na druge, pronalaženjem specifičnih doprinosa raznih determinanti nastajanja autoritarnosti, itd.) Sada sledi evaluacija koja se ne oslanja na podatke koje je dobio Altemejer ili drugi istračivači, nego koje smo dobili na našim ispitanicima jednom posebnom empirijskom analizom. Primenili smo Altmejerov instrument sa relativno uopštenim stavkama i jedan poseban instrument kojim je ispitivana submisivnost prema odabranim autoritetima (npr. otac, majka, lekar, profesor, predsednik države), agresivnost prema
91

određenim, uglavnom marginalnim grupama (homoseksualci, članovi verskih sekti, nacionalne manjine, itd) i privrženost karakterističnim društvenim konvencijama (npr. vezanim za religiju, nacionalnu kulturu, porodicu, odnose između starijih i mlađih). Centralno pitanje empirijskog istraživanja bilo je koliko je ta mera autoritarnosti povezana sa submisivnošću prema različitim autoritetima, agresivnošću prema različitim grupama i prihvatanjem različitih vrsta konvencionalizma. Ovim pristupom otkrivamo dominantni referentni okvir odgovaranja ispitanika na Altemejerovu skalu

autoritarnosti. Pored toga, tako proveravamo posebne prediktivne vrednosti ovog modela i instrumenta prema nizu konkretnih pitanja. Jedan od vidova proveravanja validnosti je bilo je i izračunavanje korelacija sa preferencijom pojedinih političkih stranaka. Kod nas su se stranke u vreme obavljanja ispitivanja razlikovale kako po tome da li su na vlasti ili u opoziciji, tako i po ideološkim orijentacijama, moglo bi se reći po (percipiranom) mestu na kontinuumu levo – desno. Kako smo i u vlasti i u opoziciji imali i levicu i desnicu, moglo se pokušati proveriti koji je od ova dva kriterijuma (ideologija i (ne)učestvovanje u vlasti) više povezan sa autoritarnošću. 10.1. Zadaci istraživanja U vezi sa prethodnim pitanjima postavljen je niz zadataka istraživanja: a)Proveriti pouzdanost (relijabilnost) skale desničarske autoritarnosti (SDA) i njenu faktorsku stukturu b)Utvrditi u kom stepenu svaka od posebnih submisivnosti autoritetima korelira sa merom autoritarnosti. c)Utvrditi u kom stepenu svaka posebna mera agresivnosti prema različitim grupama korelira sa merom autoritarnosti. d)Utvrditi u kom stepenu prihvatanje svake od konvencija korelira sa merom autoritarnosti.

92

e)Utvrditi koliki procenat varijanse autoritarnosti mogu da objasne svi odnosi submisivnosti. f)Utvrditi koliki procenat varijanse autoritarnosti mogu da objasne svi dati odnosi agresivnosti. g)Utvrditi koliki procenat varijanse autoritarnosti mogu da objasne prihvatanja svih datih društvenih konvencija. h)Utvrditi koliki procenat varijanse autoritarnosti može biti objašnjen sa sva tri prethodna klastera. i)Utvrditi specifikacije svih prethodnih odnosa, s obzirom na pol, stranačku preferenciju, obrazovanje i starost. 10.2.Varijable 10.2.1. Autoritarnost Kao što je prethodno detaljno opisano, koncept autoritarnosti korišćen u ovom radu je koncept koji je razvio Bob Altemejer i koji pod "desničarskom (right wing) autoritarnošću" (RWA - SDA) podrazumeva kovarijaciju tri klastera stavova kod osobe: autoritarnu submisivnost, autoritarnu agresivnost i konvencionalizam . SDA je operacionalizovana preko upitnika koji sadrži 30 ajtema. Upitnik je balansiran, tj. slaganje sa 15 ajtema ukazuje na autoritarnost a sa ostalih 15 na neautoritarnost. 10.2.2. Prihvatanje društvenih konvencija "Pod privrženošću društvenim konvencijama podrazumevamo snažno prihvatanje i obavezivanje tradicionalnim društvenim normama u našem društvu", kaže Altemejer i navodi sledeće konvencije: religioznost, stavove prema seksualnom ponašanju, muške i ženske uloge, poštovanje zastave i himne i shvatanje da nas naši običaji i baština čine velikim. U ovom istraživanju pošlo se od nekoliko oblasti: porodica i odnosi u njoj, religioznost, običaji, poštovanje države i nacije, kao i muško-ženski odnosi i uloge. Nakon toga za svaku oblast sastavljeno je po 5 ili 6 ajtema koji predstavljaju neke često prihvatane
93

društvene konvencije. Na kraju je dodato još 6 čestih konvencionalnih uverenja, koji se ne uklapaju ni u jednu od postojećih skupina. Ukupno je data 31 konvencija, od kojih su sve formulisane tako da njihovo prihvatanje znači veću konvencionalnost. 10.2.3. Submisivnost prema određenim autoritetima Pod submisivnošću prema onima koji su percipirani kao ustanovljeni autoriteti autor podrazumeva opšte prihvatanje njihovih izjava i akcija i opštu spremnost da se ispune njihova uputstva i da se pridržava njihovih naredbi bez daljih podsticaja. Konkretni autoriteti koji su uključeni u ispitivanje su: otac, majka, šef, direktor, ekonomski stručnjak, predsednik države, ministar policije, vojni starešina, lekar, učitelj (profesor), patrijarh i Bog. Odnosi su ispitani upitnikom od po 15 stavki, istih za sve ispitivane autoritete, radi bolje komparacije podataka. Ispitanici su izražavali sopstveno slaganje, neslaganje ili neodlučnost sa svakom stavkom, u odnosu na svaki autoritet. Skala je dakle bila trostepena jer smo smatralli da bi petostepena skala veoma usložila posao ispitanicima. 10.2.4. Agresivnost prema određenim društvenim grupama Pod agresivnošću Altemejer podrazumeva namerno povređivanje nekoga. Povreda može biti fizička ozleda, psihološka patnja, finansijski gubitak, socijalna izolacija ili neko drugo negativno stanje koje se obično ljudi trude da izbegnu. Agresivnost je autoritarna kada je povezana sa uverenjem da je zvanični autoritet dopušta ili da će pomoći da se takav autoritet održi. Kod autoritarne agresivnosti ciljevi agresije mogu biti: razni narodi, razni društveni devijanti, itd. U ovom istraživanju odabrane su sledeće grupe: homoseksualci, feministkinje, članovi sekti, HIV pozitivni, prosjaci, šverceri, komunisti, opozicionari, masoni, kao i nacionalne zajednice: Cigani, Albanci, Hrvati, Bošnjaci i Amerikanci. Stepen agresivnosti prema pripadnicima raznih tzv. tuđih grupa (out-groups) je utvrđivan preko broja slaganja sa tvrdnjama koje sadrže agresivni potencijal. Slično kao

94

i kod submisivnosti ispitanici su se odlučivali da li svaka od 15 predloženih tvrdnji važi za sve predstavnike pojedine grupe, samo za određene pojedince ili ne važi uopšte. 10.2.5. Pol, stranačka preferencija, zanimanje, obrazovanje oca i starost. U prethodnim istraživanjima, po pravilu su utvrđivane razlike u stepenu autoritarnosti među osobama različitog stepena obrazovanja (zanimanja), različite starosti i različitih stranačkih preferencija pa je to vredelo proveriti i u ovom ispitivanju. Takođe još od Frankfurtskih Studija o autoritetu i porodici i uvek kasnije isticana je važnost porodice na razvoj autoritarnosti. Situacija u porodici bila je centarlna komponenta teorijskih pokušaja razumevanja autoritarnih dispozicija kod Adorna i saradnika. Struktura porodice, njen istorijski kontekst, priroda odnosa unutar porodice, naklonost koju pokazuju roditelji i sankcije koje sprovode – sve to daje informacije o tome kako se razvija spremnost za mišljenje, osećanje i delanje na autoritaran način. Važnost roditelja, ali kao agenasa socijalizacije ističe i Altemejer, pa smo stoga uveli i varijablu obrazovanje oca (iako je to samo jedan element). Dosadašnja ispitivanja autoritarnosti kod nas (npr. Kuzmanović, 1994., 1995.) pokazuju da su u većem broju i stepenu autoritarne starije osobe, zatim manje obrazovani, iz ruralnih krajeva, čiji su očevi nižeg stepena obrazovanja, koji preferiraju određene političke partije (pre svega SPS). Autoritarnost takođe korelira i sa opštom nacionalističkom orijentacijom, etničkom distancom i sa konkretnim mišljenjima i stavovima koji podrazumevaju nedemokratski odnos i sužavanje slobode. 10.2.6. Problem međuodnosa nezavisnih i zavisnih varijabli Odgovor na pitanje koje su varijable u ovoj oblasti, pa i u ovom konkretnom radu, nezavisne a koje zavisne nije prost ni apsolutan (osim kad je reč o grupi poslednje pomenutih varijabli). I specifični ispitivani odnosi i konstrukt autoritarnosti mogu se posmatrati kao obe vrste varijabli – naravno u različito vreme. Specifično pitanje je pod kojim uslovima ove varijable imaju jednu, odnosno drugu ulogu. Ove varijable ne treba kategorički tretirati kao nezavisne i zavisne varijable već pre kao međuzavisne i
95

interakcione varijable – koje uzajamno utiču jedne na druge. Međutim ako bi morali da se opredelimo, kako je autoritarnost izvedeni konstrukt, sa više hipotetičkog značenja nego elemenati koji čine njegove sastavne delove to znači da ti elementi – autoritarna submisivnost, autoritarna agresivnost i konvencionalizam prethode, da su prvobitni, primarniji, osnovniji – ne po relevantnosti već po vremenu nastanka pa bi se mogli smatrati antecedentnim i nezavisnim varijablama. 10.3. Metod istraživanja 10.3.1.Tehnika istraživanja i instrument Ispitivanje je obavljeno upitnikom koji je u prvom delu preuzet od Boba Altemejer (SDA skala) dok su ostale skale konstruisane i delimično adaptirane iz već postojećih skala (npr.123) za potrebe ovog istraživanja. Autoritarnost i prihvatanje društvenih konvencija su ispitivani preko petostepenih numeričko-deskriptivnih skala Likertovog tipa (autoritarnost 30 ajtema, konvencije 31 ajtem); dok su autoritarna submisivnost i autoritarna agresivnost ispitivani preko upitnika od po 15 ajtema sa kojima je ispitanik mogao da se složi, ne složi ili bude neodlučan (dakle trostepena skala). Traženi su i neki osnovni podaci o ispitanicima: pol, zanimanje, godina rođenja, obrazovanje oca, kao i stranačka preferencija. 10.3.2.Uzorak Uzorak je činilo 316 ispitanika oba pola, različitih starosnih dobi i različitih zanimanja. Pošlo se od podele po skupinama zanimanja koja je postojala u nekim ranijim istraživanjima (npr.96). Iz te podele su izbačeni manje kvalifikovani radnici. Preostali su radnici u proizvodnji, radnici u uslužnim delatnostima – u ovom uzorku to su u velikoj većini trgovci, administrativni službenici, kao i tehnička i humanistička inteligencija, koju su u ovom uzorku prestavljali uglavnom (znači oko 90%) učitelji i nastavnici. U odabiru uzorka pre svega se vodilo računa da bude dovoljan broj ispitanika iz pet odabranih grupa po zanimanju, da bi mogli da se analiziraju i porede njihovi rezultati.
96

Međutim, obraćana je pažnja i da se postigne dovoljna varijabilnost i po drugim varijablama, tj. da raspodela ispitanika ne bude krajnje disproporcijalna po polu, starosti i obrazovanju oca. Kao što se može videti iz sledeće tabele uzorak po vrsti zanimanja nije reprezentativan za populaciju, već je više vođeno računa da on bude paritetan. Smatramo da ovakva struktura uzorka dozvoljava poređenja po podgrupama. Svi radnici su bili barem kvalifikovani, ako ne i visokokvalifikovani jer je instrument bio složen i zahtevao je dosta koncentracije i određen stepen intelektualnog napora koji polukvalifikovani ili nekvalifikovani radnici ne bi mogli da ostvare. OPIS UZORKA pol starost muški ženski mlađi (do 30 god.) srednji (od 30-50) stariji (preko 50) zanimanje inženjeri nastavnici trgovci službenici proizvodni radnici obrazovanje oca nepotpuna OŠ osmogodišnja škola zanat četvorogodišnja SŠ procena 41% 57% 24,1% 54,1% 21,5% 24,4% 18,4% 16,5% 18,7% 19,9% 7,3% 9,2% 22,5% 26,9% frekvencija 130 181 75 170 68 77 58 52 59 63 23 29 71 85 94

viša ili fakultet 29,7% Tabela 1. Opis uzorka 10.3.3.Tok, način i društvena klima tokom ispitivanja

Ispitivanje je obavljeno tokom leta 1999. godine u veoma specifičnim društvenim okolnostima. Upravo je bilo završeno višenedeljno intenzivno bombardovanje
97

celokupne teritorije naše zemlje od strane NATO pakta. Situacija je bila i dalje veoma "složena": mnoga sredstva informisanja su govorila o mogućnosti skorašnjeg građanskog rata, pripreman je veliki Preobraženski miting opozicije u Beogradu, nije se znalo tačno kako će se dalje odvijati život, hoće li početi da rade preduzeća, hoće li biti grejanja, struje, pa čak i hrane tokom pretstojeće zime, itd. Ispitivanje je bilo anonimno i vremenski nije bilo ograničeno. Obavljeno je u nizu radnih organizacija u Beogradu: Termoelektro, BIP, GSB, Elektrodistribucija, Zmaj, @eleznica, PTT, Robna kuća Beograd, neke osnovne škole. U radnim organizacijama psiholozi ili direktori su predlagali ispitanike po kriterijumu očekivane saradljivosti, u okviru traženih kvota, osim na železnici gde su ispitivani kako su stizali na sistematske preglede (tu je bilo najviše KV radnika, i mnogi su bili iz mesta van Beograda). Većina KV radnika je ispitivana tako što su im radi olakšavanja rada i povećanja pažnje davane kartonske kartice sa ispisanim ajtemima u koje su gledali, a ajtemi su im ujedno čitani a oni su odgovarali koliko se s njima slažu ili ne slažu. Dosta ispitanika je bilo veoma isprovocirano tvrdnjama iz Eltemejerove skale. Bilo je veoma oštrih komentara tipa "Onaj ko je sastavljao ova pitanja je zreo za ludnicu." Po svedočenju samog Altemejera, što je on pomenuo i u jednoj njegovoj fusnotu oko 1% njegovih ispitanika (uglavnom roditelja a ne studenata) iskreno reklo šta misli o njegovom "ispitivanju javnog mnjenja" (SDA). Reakcije su zapanjujuće slične, uključujući i veoma oštre komentare da je istraživanje "đubre", da su stavke sramotne, uvredljive, opterećene… 10.3.4. Obrada podataka Podaci su obrađivani različitim vrstama statističke analize. Pouzdanost SDA i ostalih korišćenih skala izračunavana je preko koeficijenta Kronbahovo alfa. Pored toga skale se procenjivane i preko interajtem i ajtem-total korelacije (Pirsonovo R), kao i faktorskom analizom.
98

Za sve skale i pojedinačne ajteme izračunavane su, naravno, aritmetičke sredine i standardne devijacije. Zatim su, što je bio i središnji zadatak istraživanja, izračunavani koeficijenti korelacije između SDA i skorova na posebnim skalama submisivnosti, agresivnosti i konvencionalizma. Pored obične (pirsonove) korelacije izračunavani su i parcijalne korelacije uz držanje konstantnim sledećih varijabli: zanimanje, pol, starost i obrazovanje oca. Odgovor na pitanje koliko varijanse objašnjavaju svi ispitivani odnosi submisivnosti, agresivnosti i/ili konvencionalizma dobijen je multiplom regresionom analizom. Rađena je i analiza varijanse rezultata po poduzorcima nezavisnih varijabli: preferencija stranke (odabrane su sledeće stranke: Socijalistička partija Srbije – u daljem tekstu SPS, Srpska radikalna stranka – dalje SRS, Srpski pokret obnove – SPO, Demokratska stranka – DS, Demokratska stranka Srbije – DSS, družina poznata pod imenom Jugoslovenska levica – JUL, a ostavljen je i prostor za dopisivanje neke od ostalih stranaka), obrazovanje oca, pol, starost i zanimanje.

99

11. Analiza rezultata
11.1.Metrijske karakteristike skale desničarske autoritarnosti Skala desničarske (right-wing) autoritarnosti sastoji se od 30 stavki i balansirana je, tj. 15 stavki je proautoritarno – veće slaganje sa njima znači veći stepen autoritarnosti, a 15 stavki je "inverzno" u odnosu na ispitivani konstrukt, tj. veći stepen slaganja ukazuje na manje prisustvo ispitivanog konstrukta. Pouzdanost skale izražena koeficijentom Kronbahovo alfa, koji predstavlja aritmetičku sredinu korelacija svih postojećih kombinacija polovina skale, je potpuno zadovoljavajući i iznosi 0.86. Prosečna inter-ajtem korelacija iznosi 0.16 što je razumljivo s obzirom na to da je reč o multitematskoj i balansiranoj skali. Prosečni skor za čitavu skalu iznosi 84.32 (odnosno 2.81 ako posmatramo ajteme) a standardna devijacija 17.06. Ovaj rezultat je ispod teorijskog proseka koji iznosi 90.00, tj. 3.00 (Radi eventualnog poređenja sa sedmostepenim skalama navešćemo da je ekvivalent aritmetičke sredine pojedinih stavki 3.71), i niži je od većine rezultata o kojima se izveštava u literaturi. To posebno veoma iznenađuje jer je kod nas uvek utvrđivan veoma visok stepen autoritarnosti, a poslednjih godina čak i veći nego ranije. Jedno moguće objašnjenje je u izboru ispitanika. Naime pretpostavljam da su psiholozi u radnim organizacijama, koji su bili osobe za kontakt upućivali na one zaposlene za koje su smatrali da će radije pozitivno odgovoriti na molbu da popune upitnik. Veoma je moguće da su takve osobe tolerantnije, otvorenije, manje rigidne, sve u svemu manje autoritarne. Jedino odstupanje od ovog pravila bilo je u Zavodu za zaštitu zdravlja železničara, gde je ispitan veći deo KV radnika i gde su ispitivani svi redom kojim su dolazili na obavezne sistematske preglede. (Možda i zbog toga ova grupa ima najviše skorove na ispitivanim skalama).

100

Neke tvrdnje u skali desničarske autoritarnosti jesu primer složenih ajtema koji uključuje sve tri grupe stavova koji po ovom modelu čine autoritarnost: npr. konvencionalizam (Naša zemlja će biti velika ako čuvamo zavete naših predaka…), autoritarnu submisivnost (…radimo ono što nam autoriteti kažu da radimo…) i autoritarnu agresivnost (…i oslobodimo se "kukolja" koji nas sve upropašćuje.) Kako ovakvi ajtemi krše psihometrijska pravila, a i ispitanici imaju velike zamerke jer imaju problema pri odlučivanju zatražili smo objašnjenje direktno od autora skale. Profesor Altemejer je odgovorio da je tačno da kompleksnost ajtema krši pravila koja smo učili - da u sarvej istraživanjima ajtemi treba da ostanu prosti i da treba izbegavati dvosmislene (a u ovom slučaju i "trosmislene") iskaze. On dalje daje objašnjenje koje možda nekoga neće zadovoljiti u potpunosti, ali to je objašnjenje autora skale. "Razlog za ovo kršenje pravila jeste da SDA meri kovarijaciju tri vrste stavova. Jedan pristup bi bio da se napišu prosti ajtemi koji mere jednu stvar jednovremeno. Međutim, to je teško učiniti, kao što je teško napisati autoritarno submisivni ajtem (na primer) koji ne pokriva u isto vreme konvencionalizam, ili ajtem o autoritarnoj agresivnosti koji u sebi nema elemente autoritarne submisivnosti. Tako sam tokom vremena razvio ajteme koji pokrivaju sva tri elementa. Siguran sam da vidite da to čini i prethodni ajtem, u redosledu konvencionalnost – submisivnost – agresivnost. Ovakvi "trosmisleni" (triple-barrelled) iskazi služe veoma dobro, i snažno doprinose inter-ajtem konzistentnosti skale – barem u populacijama koje sam ja ispitivao." U daljem tekstu Altemejer ističe da je normalno da neki ljudi imaju različite reakcije na različite delove ajtema, ali da je njegovo iskustvo da unapred data instrukcija, koja kaže otprilike da ispitanici treba da nađu neku sredinu između svojih reakcija na različite delove ajtema, služi kao prevencija koja otklanja ovaj problem. "Generalno govoreći, ako su u pravu oni koji kritikuju SDA zbog njene kompleksnosti (kompleksnosti ajtema), onda bi se konfuzija i frustracija nastala zbog toga pokazala kao
101

greška varijanse u podacima, i bila bi naravno niža korelacija među ajtemima i redukovana validnost skale. Ali je činjenica da SDA ima najvišu internu konzistentnost od svih multi-tematskih balansiranih skala koje znam (vidi tabelu 1.1 za rezime ovih nalaza u 4) i prilično dobru empirijsku validnost (vidi ostatak I odeljka za rezime tih rezultata)." 11.2. Faktorska analiza SDA Međutim i naši rezultati faktorske analize su veoma problematični i nepogodni po skalu desničarske autoritarnosti. Osnovna faktorska analiza glavnih komponenti daje čak osam faktora. Od toga prva dva objašnjavaju 23%, odnosno 11% varijanse. Ostali objašnjavaju daleko manji procenat varijanse pa neki eksperti za ova pitanja kao Suzan Ripl sugerišu da ih zbog toga treba zanemariti. Ona dalje smatra da su "dva faktora, za proautoritarne i antiautoritarne ajteme prihvatljiva jer reflektuju različite tipove merenja," te da je čista unidimenzionalna solucija nemoguća, čak i ako zanemarimo različitu kulturnu pozadinu. (I faktorska analiza ispitivanja sa F skalom ne daje, kako bi bilo poželjno jedan faktor koji objašnjava veliki procenat varijanse.) Međutim ostaje problem niske korelacije između ova dva faktora. Korelacija je veoma niska i ako su u pitanju dve subskale (sa proautoritarnim i antiautoritarnim ajtemima) i iznosi 0.17. Ovo pokazuje da je u našim uslovima i SDA, koja u nekim drugim zemljama ima nadmoćno bolje psihometrijske karakteristike, pati od istih nedostataka kao i druge balansirane skale. Na ovom mestu valja pomenuti i jedno prethodno istraživanje (koje je služilo kao probno za SDA skalu) obavljeno u januaru 1999. na studentskom uzorku (97); a u kome su pored SDA korišćene još dve skale F i takođe Altemejerova skala dogmatizma DOG. Rezultati pokazuju da F i SDA koreliraju relativno visoko – 0.58. Mnogo viši koeficijent korelacije sa F skalom ima pozitivni deo SDA, dok ne postoji korelacija F i inverznog dela SDA. To može da znači da postoji sklonost ispitanika ka slaganju sa tvrdnjama bez obzira na sadržaj, ali nepostojanje pozitivne korelacije između F skale sa
102

inverznim ajtemima SDA ukazuje da je autor uključujući inverzne ajteme balansirao skalu na uštrb njene validnosti, tj. možda i napravio više štete nego koristi (barem sudeći po ovom istraživanju). 11.3. Submisivnost prema autoritetima i autoritarnost Kao što je već pomenuto kod obrazlaganja korišćenih varijabli, ispitivana je submisivnost prema 12 konkretnih autoriteta. Za merenje submisivnosti prema svakom pojedinom autoritetu korišćene su identične skale (po ugledu na skale koje je konstruisao ), koje su se sastojale od 15 ajtema (tipa: On (ona) zaslužuje duboko poštovanje), a sa kojima su ispitanici mogli da se slože, ne slože ili budu neodlučni. Metrijske karakteristike svih pojedinačnih skala, datih u sledećoj tabeli pokazuju se kao dobre: pouzdanost izražena koeficijentom kronbahova alfa je visoka (od 0.89 – 0.97), svi ajtemi se grupišu na jednom faktoru koji objašnjava relativno visok procenat varijanse (od 40 – 70%) i prosečne interajtem korelacije su takođe relativno visoke (od 0.35 – 0.69). U tabeli su date i aritmetičke sredine i standardne devijacije skorova na svim skalama. Najviši stepen submisivnosti je prema majci i ocu (vrednost oko 35, dok je prosečna moguća vrednost 30), zatim prema Bogu (uz najveću standardnu devijaciju), patrijarhu, učitelju i lekaru, dok su ostali skorovi nešto niži (oko 25). Iz tabele takođe vidimo da sve pojedinačne skale submisivnosti imaju veoma visoku pouzdanost, izraženu koeficijentom Kronbahovo alfa (0.89-0.97), i visoku internu konzistentnost izraženu visokim interajtem korelacijama. Analiza korišćenih skala
Kronbah. alfa Procenat varijanse objašnjen prvim faktorom

Ar.Sr.

S.D

ocu

0,90

41,6%

34,65

7,57
103

S

majci šefu direktoru ekonom.str. predsedniku vojnom star. min.policije lekaru učitelju patrijarhu Bogu

0,89 0,91 0,91 0,91 0,92 0,94 0,94 0,93 0,91 0,95 0,97

39,9% 46,1% 45,6% 44,5% 48% 55,9% 56,3% 51% 49% 58,5% 71%

35,15 25,89 25,79 25,71 24,21 25,57 23,87 30,49 30,94 32,27 33,09

7,32 7,83 7,74 7,54 7,57 8,92 8,41 9,01 9,26 9,70 10,4

Tabela 2. Submisivnost prema pojedinim autoritetima Sve gorepomenute skale su korelirane sa skalom autoritarnosti. Parcijalna korelacija koja je data u drugoj koloni jeste korelacija dobijena kada su konstantnim držane nezavisne varijable starost, zanimanje, pol i obrazovanje oca. SDA SDAparcial Ocu Majci Submisivnost prema: Šefu Direktoru Ekonom.stru čnj. Predsedniku drž. 0,53 0,51 0,49 0,54 0,50 0,49 0,40 0,46 0,49 0,47 0,48 0,40

104

Vojnom starešini Minist.policij e Lekaru Učitelju Patrijarhu Bogu

0,54

0,53

0,51

0,51

0,44 0,45 0,33 0,36

0,43 0,45 0,29 0,31

Tabela 3. Odnos submisivnosti i autoritarnosti Kako možemo videti na tabeli 3. sve korelacije između submisivnosti prema pojedinim autoritetima i SDA su relativno visoke, mada postoje određene razlike u stepenu. Tako su najviše korelacije kod submisivnosti prema majci, vojnom starešini, predsedniku države, ministru policije, šefu, direktoru i ocu (oko 0.50), dok su nešto niže prema učitelju, lekaru i ekonomskom stručnjaku, koji i nisu autoriteti u pravom smislu reči. Moguće su zato dve stvari: ili da su autoritarni prema njima nešto manje submisivni, ili da neautoritarne osobe smatraju da prema njima treba pokazati izvesno poštovanje. Naravno, verovatno je slučaj da su obe pretpostavke donekle tačne, a nešto tačnija mogla bi biti prva pretpostavka jer je i prosečna submisivnost prema njima relativno niska. Najniža korelacija je sa submisivnošću prema specifičnim autoritetima vezanim za religioznost: sa patrijarhom i Bogom (oko 0.35). Iako je i to značajan koeficijent korelacije pokazalo se da religioznost i autoritarnost ipak nisu snažno povezane, tj. ako je logično da pretpostavimo da će religiozni ljudi pokazivati viši stepen submisivnosti prema ova dva tipa autoriteta i obratno, to ne implicira i da su religiozniji uvek više autoritarni ili autoritarni uvek više religiozniji. Iako je u zapadnom svetu to pravilo kod nas je dugo postojalo stanje u kome su zvanični autoriteti bili izrazito protivni religioznosti, koja je bila društveno neprihvaćena. Takvo stanje se značajno promenilo
105

poslednjih godina ali niže korelacije u ovom istraživanju pokazuju da još postoje ostaci takvog načina mišljenja, koji su verovatno i odgovorni za ove niže koeficijente korelacije. Iz tabele 3 još možemo videti da su parcijalne korelacije gotovo u potpunosti identične "običnima", što znači da varijable koje su držane konstantnim nisu imale uticaja na visinu ovih koeficijenata korelacije. I koeficijenti korelacija između posebnih skala submisivnosti i skora na 15 proautoritarnih ajtema SDA su veoma slični, a u nekim slučajevima i nešto veći od prethodnih koeficijenata. S druge strane korelacije sa 15 antiautoritarnih ajtema su značajno niže (od 0.10 – 0.20). Ovo može ukazivati na dve stvari; prvo da je "negativni" deo SDA generalno inferiorniji, što je u skladu i sa rezultatima analize metrijskih karakterstika skale datih u prethodnom odeljku. Međutim, još uvek ne možemo odbaciti mogućnost da je u pitanju pristrasnost u odgovaranju onog tipa kada ispitanici pokazuju težnju da izraze slaganje sa bilo kojom tvrdnjom. Kako u skalama submisivnosti nema inverznih tvrdnji to je moguće da su korelacije sa "pozitivnim" delom SDA precenjene a sa "negativnim" potcenjene. Većina interkorelacija među sklama submisivnosti prema pojedinim autoritetima je veoma visoka, tj. oni koji pokazuju visok stepen submisivnosti prema jednom autoritetu obično to čine i prema ostalima i obratno. Više korelacije, koje ukazuju na gotovo identičan stepen submisivnosti zapažaju se kod oca i majke (0.94), vojnog i policijskog starešine (0.88), učitelja i lekara (0.90), šefa, direktora, pa i ekonomskog stručnjaka, dok su korelacije sa submisivnošću prema patrijarhu i Bogu nešto niže kao i u prethodnoj analizi. Multipla regresiona analiza Ukoliko bi želeli da utvrdimo stepen varijanse autoritarnosti koji možemo objasniti submisivnošću prema raznim autoritetima, poslužićemo se multiplom regresijom.

106

Multipla regresija submisivnost prema Multiplo R svim autoritetima 0.66

SDA R kvadrat Procenjeno R2 0.43 0.41
13

Tabela 4. multipla regresiona analiza Podaci iz tabele 4. govore da svi ispitivani odnosi submisivnosti objašnjavaju 41% varijanse SDA. Kako je ovo samo jedan element autoritarnosti, možemo biti potpuno zadovoljni dobijenim rezultatima. 11.4.Autoritarna agresivnost i autoritarnost U okviru obavljenog istraživanja ispitivan je i stepen agresivnosti prema 14 različitih grupa koje se u našem društvu ili u njegovim pojedinim segmentima često smatraju stranim, tuđim, devijantnim i okrivljuju za mnogobrojne probleme i teškoće. Za merenje agresivnosti prema svakoj pojedinoj grupi korišćene su identične skale, koje su se sastojale od 15 ajtema (tipa: Oni su pretnja za celo naše društvo i zato im treba stati na put), a sa kojima su ispitanici mogli da se slože, ne slože ili budu neodlučni. Ajtemi nisu merili neku potisnutu agresivnost već su bili veoma direktno i relativno oštro formulisani, pa je dobijenim skorovima možda donekle potcenjena mera postojeće autoritarnosti. Metrijske karakteristike svih pojedinačnih skala, datih na sledećoj tabeli pokazuju se kao dobre: pouzdanost izražena koeficijentom kronbahova alfa je veoma visoka i ujednačena (od 0.93 – 0.97), svi ajtemi se grupišu na jednom faktoru koji objašnjava visok procenat varijanse (od 53 – 68%) i prosečne interajtem korelacije su takođe relativno visoke (od 0.49 – 0.66). U tabeli su prikazane i aritmetičke sredine i standardne devijacije agresivnost prema svakoj ispitivanoj grupi. Najveći stepen agresivnosti izražen je prema pripadnicima verskih sekti (34.28), a zatim prema Albancima i Amerikancima sa kojima je upravo

107

bio završen rat. Najniži stepen agresivnosti je prema Ciganima (20.19), a zatim prema prosjacima i opozicionarima. Analiza korišćenih skala homosexual feministknje HIV+ Agresivnost prema sledećim grupama: prosjaci šverceri komunisti opozicionari sektaši Cigani Albanci Hrvati Bošnjaci Amerikanci Masoni Kronbah. alfa 0,95 0,95 0,95 0,93 0,94 0,95 0,93 0,96 0,94 0,97 0,96 0,96 0,96 0,96
Procenat varijanse objašnjen prvim faktorom

AS

SD

58,1% 60,3% 60,3% 52,7% 55,2% 59,3% 52,9% 62,1% 57,4% 68,3% 65,4% 66,9% 64% 65,9%

26,10 24,81 25,62 22,77 26,31 27,26 23,22 34,28 20,19 29,45 27,21 27,32 29,05 28,94

9,74 9,55 9,79 8,11 9,51 9,84 7,94 10,16 7,04 11,06 10,39 10,54 10,53 10,50

Tabela 5.agresivnost prema različitim grupama Sve gorepomenute skale su korelirane sa skalom autoritarnosti. Parcijalna korelacija koja je data u drugoj koloni jeste korelacija dobijena kada se konstantnim drže nezavisne varijable starost, zanimanje, pol i obrazovanje oca. SDA SDApartial A Homosexualcima 0,55 0,53

108

Feministkinjama HIV+ Prosjacima Švercerima Komunistima Opozicionarima Sektašima Ciganima Albancima Hrvatima Bošnjacima Amerikancima Masonima

0,51 0,50 0,34 0,36 0,09 0,29 0,42 0,19 0,34 0,34 0,34 0,36 0,35

0,48 0,48 0,34 0,34 0,04 0,28 0,43 0,20 0,36 0,39 0,39 0,39 0,39

Tabela 6.agresivnost i autoritarnost Iz tabele 6. vidimo da su korelacije agresivnosti prema pojedninim grupama u mnogo većem stepenu raznolike nego što je to bio slučaj kod submisivnosti. Veoma visoke korelacije su prema homoseksualcima, feministkinjama i zaraženima virusom side (od 0.50 - 0.55); tu bi mogla da spada i korelacija sa agresivnošću prema pripadnicima verskih sekti koja je nešto niža (0.42) zbog višeg stepena agresivnosti i kod manje autoritarnih. U nešto nižem stepenu su korelacije SDA sa raznim nacionalnim grupama sa kojima je poslednjih godina postojao sukob, kao i prema prosjacima, švercerima, masonima (od 0.34 – 0.36). Značajno niži stepen korelacije, ali još uvek statistički značajan na nivou 0.01 je prema Ciganima 0.19. Kod nas tradicionalno nema otvorene agresivnosti prema Ciganima. Naša skala koja je merila takvu agresivnost pokazala je da je stepen takve agresivnosti veoma nizak kod nas. Međutim to ne znači

109

da ne postoji jedna suptilnija odbojnost prema Ciganima u našem društvu: ljudi će se truditi da izbegnu da sednu pored njih u autobusu, da budu bliski prijatelji, i slično. Na kraju jedan veoma zanimljiv rezultat: desničarska autoritarnost ne korelira značajno sa agresivnošću prema komunistima?! U stvari, kada se uzme u obzir prethodna diskusija o shvatanju desničarske autoritarnosti i društveni kontekst u kome je

istraživanje obavljeno poslednja dva znaka interpunkcije postaju suvišni. Dakle značajan deo establišmenta je tada percipiran kao komunistički pa je normalno i potpuno očekivano da oni koji su bili bliži i podržavali taj establišment ne budu agresivniji prema njemu. O sličnom nalazu izveštavaju izveštavaju već pominjani McFarland i saradnici. Skala desničarske autoritarnosti u isto vreme visoko korelira sa antikomunizmom (0.55 po jednom Altemejerovom istraživanju) u zapadnim zemljama i sa antikapitalizmom u SSSR-u (0.71). Autori zaključuju da autoritarne osobe u svakoj kulturi podržavaju konvencionalne političke norme, pronalaze specifične neprijatelje koje treba osuditi, izražavaju opšti etnocentrizam i da je autoritarnost dobar prediktor za članstvo u, za datu kulturu konzervativnim, nasuprot progresivnim političkim partijama i organizacijama. stranke
Agresivnost prema komunistima

SPS 20.48

SRS 27.76

SPO 31.33

DS 29.78

Skor na SDA stranke
Agresivnost prema komunistima

93.96

95.41

87.90

73.39

JUL 18.50

DSS 26.16

ostali 30.29

ukupno 27.62

Skor na

94.17

78.29

74.95

82.99
110

SDA Tabela 7.agresivnost prema komunistima kod simpatizera različitih stranaka Dakle, može se videti da najniži stepen agresivnosti prema komunistima imaju pristalice SPS i JUL, koji pored pristalica SRS imaju ujedno i najviši stepen autoritarnosti. S druge strane najviši stepen agresivnosti prema komunistima pokazuju pristalice SPO koji pokazuju niži stepen autoritarnosti od prethodnih grupa i DS, koji pokazuju najniži stepen autoritarnosti. I interkorelacije među stepenima autoritarne agresivnosti pokazuju se uglavnom visoke. Najviše interkorelacije su između agresivnosti prema homoseksualacima,

feministkinjama i hiv pozitivnima (0.83 – 0.92), kao i između nacionalnih grupa (0.83 – 0.96). Niže interkorelacije se zapažaju između komunista i ostalih grupa(0.18 – 0.41), mada su sve do jedne statistički značajne. I u slučaju autoritarne agresivnosti izvršena je multipla regresiona analiza : Multipla regresija agresivnost Multiplo R SDA R kvadrat Procenjeno R2 0.60 0.36 0.33

Tabela 8.multipla regresiona analiza agresivnosti Njeni rezultati pokazuju da je agresivnost prema svim ispitanim grupama odgovorna za 33% varijanse na SDA. Kao i u slučaju submisivnosti i ovde možemo biti zadovoljni jer je i agresivnost samo jedan element autoritarnog sindroma. Ovde smo preuzeli da proverimo još i koliko autoritarna submisivnost i agresivnost zajedno objašnjavaju varijanse SDA. Kuzmanović je na više mesta (npr. Kuzmanović 1984.) ukazivao da je to osnova, odnosno su ovo neophodni elementi da bi se govorilo o autoritarnosti (dakle restriktivnije i od Altemejera). Multipla regresija SDA
111

agresivnost & submisivnost

Multiplo R

R kvadrat

Procenjeno R2

0.75

0.56

0.51

Tabela 9. multipla regresiona analiza Dakle, iz tabele 9. možemo videti da su ova dva elementa, barem u ovom istraživanju odgovorna za polovinu varijanse autoritarnosti. Pitanje je, da li druga polovina otpada na grešku merenja ili bi smo nešto povećali (i za koliko) procenat objašnjene varijanse ako bi smo ubacili još neke elemente kao što su recimo u Berklijskom istraživanju bili antiintraceptivnost, rigidnost i cinizam itd, ili kod Altemejera samo još konvencionalizam. O ovom poslednjem ćemo uskoro doznati. 11.5. Prihvatanje društvenih konvencija i autoritarnost Na početku ćemo dati deskriptivnu analizu, aritmetičke sredine i standardne devijacije za sve grupe ispitanih konvencija. AS Konvencije o odnosima u porodici Konvencije o religioznosti Konvencije koje veličaju državu i naciju Konvencije koje se tiču običaja (6 ajtema, 1 više od ostalih) Tabela 10. konvencije Tabela br. 10. pokazuje pre svega da postoje značajne razlike u stepenu slaganja sa pojednim konvencijama. Najveći stepen slaganja pokazuju sa konvencijama koje se tiču veličanja države i nacije. Apsolutna vrednost konvencija o običajima je viša ali zato što je u toj grupi jedan ajtem više nego u ostalim. Korelacije pojedinih grupa konvencija sa SDA su 0.41 - 0.57. I u ovoj analizi se ponavlja pravilo da su korelacije ajtema i grupa ajtema sa pozitivnim delom SDA gotovo
112

SD

SDA

14.8 4.43 0.56 14.9 5.05 0.45 19.0 4.26 0.57 18.4 4.51 0.55

identične onima sa skalom u celini, dok su korelacije sa grupom inverznih ajtema mnogo niže, a u par slučajeva čak i negativne. Ponovo jedan deo ovog nalaza možemo pripisati slabosti ovog dela skale dok ne smemo izgubiti iz vida ni sklonost ispitanika da se slažu sa većinom ajtema bez obzira na sadržaj. (Naime svi ajtemi koji ispituju društvene konvencije su formulisani tako da veće slaganje pretstavlja i veću konvencionalnost). I ovde se pokazuje da su korelacije autoritarnosti i konvencija vezanih za religioznost niže od drugih. Ovaj podatak može da baci svetlo na još jedan problem. Naime, društvene okolnosti su dosta puta stvarale uslove za »prirodne« eksperimente u kojima se nedvosmisleno moglo utvrditi prednost određenih faktora kao elemenata autoritarnosti. Uvek se pokazivalo da pozitivan odnos prema vlasti i njenim zahtevima odnosi prevagu nad svim drugim elementima koji su uobičajeno povezani sa autoritarnošću. Slučaj komunističkih diktatura jasno pokazuje da autoritarne osobe uvek se jasno opredeljuju za podršku postojećoj vlasti, i kada to znači odbacivanje dotadašnjih konzervativnih uverenja, tradicije i pre svega religioznosti. Teško se može i zamisliti da neka autoritarna osoba ostane čvrsto vezana za tradiciju i religiju i pruži otpor novoj revolucionarnoj vlasti sa suprotnim ideološkim kredom. Dakle, mogli bi izvesti zaključak da autoritarne osobe nisu iskreno privržene uspostavljenim društvenim konvencijama i vrednostima zbog njih samih, nego pre svega zbog toga ih smatraju odobrenim od strane vladajućih političkih autoriteta, i u ovom smislu se potpuno slažemo sa Altemejerom. Utvrđeno je i koliko varijanse na SDA može biti objašnjeno svim ispitivanim konvencijama: Multipla regresija konvencionalizam Multiplo R SDA R kvadrat Procenjeno R2 0.67 0.45 0.44
113

Tabela 11. multipla regresiona analiza konvencionalizma Dakle prihvatanje ili neprihvatanje društvenih konvencija odgovorno je za čak 45% varijanse autoritarnosti. Ispitane su i preostale kombinacije tri elementa koja po Oltmejeru čine autoritarnost: Multipla regresija agresivnost & konvencionalizam 0.72 submisivnost & konvencionalizam 0.74 agresivnost & submisivnost & konvencionalizam 0.78 0.61 Multiplo R 0.55 R kvadrat Multiplo R 0.52 R kvadrat Multiplo R SDA R kvadrat Procenjeno R2 0.49 Procenjeno R2 0.52 Procenjeno R2 0.56

Tabela 12. multipla regresiona analiza Dakle ako uzmemo po dva, od ova tri elementa uvek dobijamo da oni objašnjavaju oko polovine varijanse autoritarnosti, dok

autoritarna submisivnost, autoritarna (56%) varijanse

agresivnost i konvencionalizam zajedno objašnjavaju 61% desničarske autoritarnosti.
11.6. Neke socio-demografske varijable i autoritarnost 11.6.1. Analiza zanimanja i autoritarnosti Zanimanja: Trgovci Radnici Inženjeri Službenici N 52 63 77 59 Procenat 16.5% 19.9% 24.4% 18.7% SDA (AS) 92.29 94.78 72.99 84.76 SDA (SD) 13.23 12.40 14.93 16.59

114

Nastavnici ukupno

58 309

18.4% 97.8%

80.02 84.25

17.96 17.18

Tabela 13. autoritarnost po vrsti zanimanja Na osnovu tabele 13. možemo videti da najviši skor na skali autoritarnosti postižu proizvodni radnici (94.78), zatim radnici u uslužnim delatnostima (92.29), dok su niži skorovi kod administrativnih službenika i učitelja i nastavnika (oko 84), a najniže skorove postiže tehnička inteligencija (72.99). Zanimljivo je da se obično u izveštajima pominje da je tzv. humanistička inteligencija u manjem stepenu autoritarna od tzv. tehničke. I Altemejer navodi mogućnost, koju kasnije čak i eksperimentalno potkrepljuje da obrazovanje u humanističkim naukama i umetnostima smanjuje autoritarnost dok se to ne dešava u tehničkom obrazovanju. Međutim, predstavnici "humanističke" inteligencije iz našeg uzorka obavljaju jednu specifičnu vrstu posla, odnosno imaju specifičnu radnu ulogu u kojoj je dosta prisutan model u kome oni predstavljaju vrstu autoriteta (prema učenicima) te je verovatno obavljanje ovakve vrste posla uticalo na viši skor na SDA nego kod inženjera. trgovci Ocu Majci Submisivnost prema: Šefu Direktoru Ekonm.str Predsedn. Vojn.st. Min.polic. Lekaru 37.40 38.58 27.71 26.75 25.83 23.87 25.27 22.87 30.65 radnici 37.35 38.37 31.05 30.71 29.65 29.27 32.10 29.30 36.51 inženjeri 30.71 30.78 22.25 22.00 22.74 20.90 21.12 20.12 26.31 službenici 36.56 36.61 25.31 25.10 25.59 25.15 26.24 24.97 28.92 nastavnici 32.91 33.12 24.79 25.72 25.59 22.69 24.38 23.52 30.76
115

Učitelju Patrijarhu Bogu

30.71 34.21 37.17

36.17 35.73 35.40

27.14 28.91 28.62

29.73 31.58 33.02

31.66 31.47 32.16

Tabela 14. Submisivnost po raznim zanimanjima Radnici u proizvodnim delatnostima, takođe pokazuju najviši stepen submisivnosti prema svim konkretnim autoritetima. Najviši stepen submisivnosti pokazuju prema majci i ocu (aritmetička sredina oko 38), zatim prema lekaru, učitelju, patrijarhu i Bogu, dok su najmanje submisivni prema autoritetima na poslu, predsedniku države i ministru policije. Za njima slede proizvodni radnici u uslužnim delatnostima sa sličnim redosledom ali ipak većim stepenom submisivnosti prema patrijarhu i Bogu nego lekaru i učitelju, što se ponavlja i kod administrativnih službenika. Nastavnici pokazuju ujednačenu submisivnost u većem stepenu prema ocu, majci, učitelju (tu su naravno odmah iza proizvodnih radnika), lekaru, patrijarhu i Bogu i u manjem stepenu prema ostalim autoritetima. Najniži stepen submisivnosti prema svim autoritetima pokazuju inženjeri. trgovci radnici inženj eri Homosexua Agresivnost prema: lcima Feministkin jama HIV+ Prosjacima Švercerima 29.02 23.83 27.10 29.35 24.78 29.49 21.68 20.58 23.99 25.59 22.73 25.47 23.55 22.12 25.88 28.00 30.11 20.64 24.00 21.90 29.00 31.63 21.82 službe nici 25.81 nastav nici 22.97

116

Komunisti ma Opozicionar ima Sektašima Ciganima Albancima Hrvatima Bošnjacima Amerikanci ma Masonima

31.42

27.22

25.64

26.97

25.05

24.85

24.35

21.96

23.36

21.81

36.13 20.65 30.35 26.29 27.06 29.79

37.03 21.52 32.79 30.59 30.56 31.84

28.60 19.34 24.39 22.86 22.88 23.38

37.37 19.17 30.97 29.34 29.29 31.69

33.60 19.43 29.02 27.28 26.97 29.69

29.12

30.84

24.27

31.64

29.36

Tabela 15.Agresivnost po zanimanjima I kod ispitivanja agresivnosti prema pojedinim grupama generalni redosled po zanimanjima je identičan, mada kod pojedinih grupa ima izvesnih odstupanja. Tako su prema komunistima najagresivniji trgovci, dok su najmanje agresivni nastavnici. Službenici i nastavnici pokazuju veći stepen agresivnosti prema Hrvatima od trgovaca, a službenici imaju viši skor od trgovaca i prema Bošnjacima i Amerikancima, dok prema masonima imaju viši skor agresivnosti od svih ostalih. Najviši stepen agresivnosti sve grupe ispoljavaju prema pripadnicima verskih sekti, a najniži prema Ciganima. Konvencije o: trgov ci Sve konvencije državi običajima radni inžen služb nasta ci jeri enici vnici total

105.0 114.4 87.19 97.36 91.52 18.48 20.59 15.22 18.02 15.97 17.54 19.79 21.44 16.12 18.34 16.81 18.38

117

polovima porodici religioznosti

14.63 16.02 12.40 13.42 12.60 13.75 16.27 18.24 13.12 14.03 14.12 15.06 17.48 18.32 14.29 15.64 15.19 16.07

Tabela 16.konvencionalizam po zanimanjima Pokazalo se da na svim grupama konvencija najviše skorove pokazuju proizvodni radnici, zatim trgovci, pa službenici, nastavnici i inženjeri. 11.6.2.Analiza preferencija političkih stranaka i autoritarnosti N SPS SRS SPO DS JUL DSS ostale ukupno 23 17 40 36 6 45 21 188 Procenat 7.3% 5.4% 12.7% 11.4% 1.9% 14.2% 6.6% 40.5% SDA (AS) SDA (SD) 93.96 95.41 87.90 73.39 94.17 78.29 74.95 82.99 16.64 12.55 14.33 17.32 15.43 15.89 17.51 17.66

Tabela 17. autoritarnost i političke stranke Prethodna tabela pokazuje kolike skorove na skali SDA postižu simpatizeri pojedinih političkih stranaka. Međutim, pre nego što počnemo da analiziramo podatke mora se istaći da sve rezultate koji se tiču stranačke preferencije ne smemo uzeti kao dovoljno pouzdane jer je broj ispitanika koji preferiraju pojedine stranke nedovoljan za pouzdanije zaključke (Pre svega kod sipmatizera grupacije JUL). Međutim, to ne znači da ne možemo da pratimo tendencije dobijene na postojećim podacima. Pokazalo se da su najautoritarnije pristalice SRS (95.41), JUL (94.17) i SPS (93.96), zatim sledi SPO (87.90), a manji stepen autoritarnosti pokazuju pristalice DSS (78.29), DS (73.39) i oni koji su se opredelili za ostale stranke (DPS CG, DA, GSS…- 74.95.)
14

118

Zanimljivo bi bilo proveriti i razlike po pojedinim ajtemima SDA. Analiza varijanse je pokazala da na 15 ajtema postoji razlika, a na ostalih 15 ne kod određenih stranaka. U obe grupe ajtema su i "direktni" i "inverzni". Prikazaćemo 9 tvrdnji kod kojih postoje značajne razlike na nivou 0.01 između pristalica različitih političkih stranaka. To su tvrdnje: 1.Našoj zemlji je pre svega potreban snažan vođa koji će uraditi ono što treba da se uradi da bi uništi potpuno nova kretanja i nemoral koji nas upropašćuje. 3.Naša zemlja će biti velika ako čuvamo zavete naših predaka, radimo ono što nam autoriteti kažu da radimo, i oslobodimo se od "kukolja" koji nas sve upropašćuje. 8. Uvek je bolje verovati mišljenju zvaničnih autoriteta na vlasti, nego slušati dreku ološa u našem društvu, koji se trudi da izazove sumnje u našem mišljenju. 13.Situacija u našoj zemlji postaje toliko ozbiljna, da bi "čvršća ruka" bila opravdana ako bi uklonila one koji prave probleme i vratila nas na pravi put. 17.Ono što naša zemlja zaista treba jeste čvrst, odlučan vođa koji će uništiti zlo i vratiti nas na naš pravi put. 19.Jedini način kako naša zemlja može da prebrodi krizu i krene napred je da se vrati tradicionalnim vrednostima, pronađe čvrstog vođu i ućutka one koji šire loše ideje. 24. Ono što naša zemlja zaista treba, umesto više "građanskih prava" je više reda i zakona. 28.Jednom kada nas naša vlast pozove "napred", dužnost svakog patriotskog građanina će biti da izgazi "trulež" koja truje našu zemlju iznutra. 29.One koji protestvuju i traže novine treba da prihvatamo oberučke, jer su nove ideje osnovna energija napretka. (Ovo je "inverzni" ajtem, a skorovi na njemu su dati nakon rekodiranja, tj. veći skor ukazuje na veći stepen autoritarnosti.) tvrdnja broj SPS SRS SPO DS JUL DSS ostale

119

1. 3. 8. 13. 17. 19. 24. 28. 29.

4.00 3.65 3.57 3.87 3.82 3.70 4.30 2.87 3.30

4.59 3.94 3.00 4.41 3.94 4.00 4.47 3.29 3.12

3.65 3.38 2.40 3.85 4.18 3.85 4.08 2.80 1.80

2.81 2.44 1.72 2.57 2.67 2.36 2.78 1.86 1.92

4.50 3.17 4.17 4.17 4.00 3.67 4.17 3.33 3.17

2.93 2.67 2.07 3.20 3.04 2.98 3.51 2.02 2.16

2.57 2.48 1.71 2.67 2.33 2.43 3.10 1.71 2.43

Tabela 48. razlike među simpatizerima stranaka u stepenu prihvatanja tvrdnji Kao što iz tabele 18. možemo videti, generalna je tendencija da najviše skorove imaju simpatizeri SRS, zatim JUL i SPS, zatim SPO, pa DSS, DS i ostali. Međutim uočavamo još neke zanimljive podatke. Recimo, simpatizeri grupacije koja u svom nazivu ima reč "levica", (ma koliko ih malo bilo) u najvećem stepenu se slažu da je "uvek bolje verovati mišljenju zvaničnih autoriteta na vlasti" što je potpuno suprotno Eltemejerovoj definiciji levičarske autoritarnosti ali je u skladu . Sledeći intrigantan podatak tiče se pristalica SPOa. Naime, oni su sudeći po odgovorima na ajtem broj 17 najautoritarniji, a u isto vreme sudeći po odgovorima na ajtem 29 najmanje autoritarni. Prvi ajtem govori o potrebi za odlučnim vođom koji će uništiti zlo i vratiti nas na naš pravi put, što je u našoj situaciji moglo da podstakne slaganje onih koji nisu zadovoljni trenutnim društvenim stanjem (Ili onih koji su u principu za vođu ali ne onog postojećeg). Drugi ajtem govori o, u neku ruku, sličnom problemu – prihvatanju novih ideja kao osnovne energije napretka. Dakle, moguće je, barem kod nas, da isti ljudi teže promeni sadašnje situacije bez obzira da li do tog cilja došli pomoću odlučnih vođa ili novih ideja. Odnosno moguće je razlikovanje i u okviru jednog konkretnog autoriteta. Dok je u ovom radu, između ostalog, ispitivana
120

diferencijacija submisivnosti prema raznim konkretnim autoritetima, moguće je da takva diferencijacija postoji i u okviru jednog konkretnog autoriteta, u ovom slučaju političkog vođe, te da iste osobe mogu biti submisivne u velikom ili malom stepenu zavisno od konkretne osobe koja se nalazi na tom položaju. Ovde može da se otvori i problem paralelnog postojanja više oblika autoritarnosti gde iste osobe mogu biti autoritarne po jednom obliku a neautoritarne po drugom. SPS Ocu Majci Šefu Direkt. Submisivnost prema: Ek.str. Predsed Voj.star Min.pol Lekar Učitelj Patrij. Bogu SRS SPO 36.58 38.30 28.65 28.43 29.38 24.95 28.85 24.80 34.73 35.00 36.50 37.98 DS 32.56 33.08 22.50 22.39 23.75 20.05 21.47 20.25 28.53 28.58 32.92 33.92 JUL 36.00 36.00 28.17 28.33 28.00 28.17 27.00 26.00 29.17 28.83 29.50 31.17 DSS 31.24 31.73 23.02 23.13 23.29 21.53 22.58 21.13 27.42 27.64 31.36 30.42

36.39 37.53 36.30 27.87 38.41 27.35

28.43 26.06 28.04 25.88 30.70 31.43 29.39 32.35 33.30 26.47 26.88 25.94 31.12 33.59

28.87 33.29 32.56 33.29

Tabela 59. submisivnost simpatizera stranaka Prethodna tabela daje zanimljive rezulatate, jer se pokazuje da redosled po stepenu submisivnosti kod osoba koje preferiraju različite političke stranke nije isti kod svakog pojediniog autoriteta. Tako su simpatizeri SPS submisivniji od ostalih prema predsedniku države, vojnom starešini i ministru policije, ali i najmanje submisivni prema patrijarhu. Pristalice SPO su submisivnije od ostalih prema najviše autoriteta: lekaru, učitelju, šefu, ekonomskom stručnjaku, patrijarhu i Bogu. Pristalice SRS su više
121

od ostalih submisivne prema ocu i majci, a prema svim ostalim autoritetima su na drugoj poziciji. Pristalice JULa imaju više skorove od drugih na submisivnosti prema šefu, na ostalima su visoko rangovani osim prema patrijarhu i Bogu gde su pri dnu liste. Pristalice ostalih stranaka su svuda rangovane niže i to tako da najniže skorove imaju oni koji preferiraju "ostale" manje stranke (čiji rezultati nisu dati u tabeli iz tehničkih razloga), zatim DS, pa DSS. SPS Homosexualcima Feministkinjama HIV+ Prosjacima Švercerima Agresivnost prema: Komunistima Opozicionarima Sektašima Ciganima Albancima Hrvatima 35.91 39.24 36.70 31.22 41.67 30.53 19.39 17.76 19.35 19.27 20.83 20.33 30.30 33.23 31.58 25.81 36.67 29.31 28.35 28.82 28.15 23.22 37.00 27.31 25.69 23.65 20.83 20.67 28.83 22.22 27.61 28.24 26.68 23.69 28.17 23.51 24.35 20.00 21.70 19.69 28.00 22.16 27.61 27.23 27.50 24.75 32.00 26.22 20.48 27.76 31.32 29.78 18.50 26.15 27.22 26.06 24.52 23.22 28.50 22.51 SRS SPO DS JUL DSS

27.43 28.18 25.75 24.28 29.17 23.44

Bošnjacima 27.65 30.41 28.05 23.94 36.83 26.87 Amerikancima Masonima 30.13 31.71 28.80 26.69 37.67 26.49
122

30.17 32.47 28.38 24.81 35.83 28.49

Tabela 20. agresivnost simpatizera stranaka Najviši stepen autoritarne agresivnosti prema većini ispitivanih grupa pokazuju ispitanici koji preferiraju JUL (osim kod agresivnosti prema komunistima koja je najniža. Najčešće drugi i treći rang dele pristalice SPS i SRS, zatim slede pristalice SPO, DSS, DS i ostalih partija. Izuzeci su da pripadnici SRS pokazuju najniži stepen agresivnosti prema Ciganima, dok pristalce SPO – najviši prema švercerima i zajedno sa pristalicama DS i ostalih prema komunistima. Konvencije o: državi običajima m/ž ulogama porodici religioznosti Sve konvencije Tabela 21. konvencionalizam simpatizera stranaka Prethodna tabela pokazuje da rang stranaka po prihvatanju konvencija zavisi od toga o kojoj vrsti konvencija je reč. Tako konvencije koje govore o veličanju države, nacije i istorije najviše prihvataju pristalice SPS i SRS, one o običajima pristalice SPO, SPS i SRS, o religioznosti SPO i SRS, dok pristalice JULa to čine ubedljivo najmanje, o porodici JUL i SPO, dok su svi uglavnom ujednačeni kod prihvatanja konvencija o muško-ženskim ulogama. 15.74 15.96 103.0 14.76 17.06 103.8 16.15 17.13 102.7 14.08 15.75 93.81 16.33 13.83 97.00 14.56 15.36 93.29 19.83 18.83 14.17 19.35 18.71 14.35 17.65 18.95 14.23 13.11 17.69 13.36 18.17 17.50 14.33 16.20 17.91 12.78 SPS SRS SPO DS JUL DSS

123

11.6.3.Pol i autoritarnost Neki autori (npr.138) smatraju da ako zaista opsednutost snagom i slabošću predstavljaju kamen temeljac autoritarne orijentacije, trebalo bi očekivati polne razlike. Pošto su žene manje zainteresovane kako da budu viđene kao snažne, tako i da sakriju svoju slabost, izgleda logično da žene imaju niže skorove na skalama autoritarnosti. Kod Adorna i saradnika žene su zaista postizale niče skorove ali su autori smatrali da to nisu razlike u populaciji već samo na njihovom uzorku. Eltemejer saopštava o nepostojanju razlika među polovima, što po Stounu, Ledererovoj i Kristiju može značiti slabost u konceptualizaciji SDA. U našem uzorku takođe nema razlika između muških i ženskih ispitanika. Prvi imaju skor 84.51 a drugi 83.94. Razlika nema ni kod konkretnih vidova autoritarne submisivnosti i agresivnosti, ali se muškarci više slažu sa konvencijama, posebno onima koje su vezane za muško-ženske uloge. 11.6.4. Obrazovanje oca i autoritarnost N Nepotpuna OŠ Osmogodišnja škola OŠ i zanat četvorogodišnja SŠ Viša škola ili fakultet Ukupno 302 83.94 17.15 23 29 71 85 94 SDA (AS) 91.09 87.66 86.45 85.84 77.42 SDA (SD) 14.92 16.54 16.66 17.58 16.15

Tabela 22. autoritarnost po stepenu obrazovanja oca Kao što se iz tabele 22. da videti skorovi na SDA opadaju sa porastom obrazovanja oca, što je nalaz koji odgovara drugima ranije dobijenim. Međutim ovakav redosled nije potvrđen i na drugim varijablama (koje se tiču autoritarne agresivnosti). Iako u svim slučajevima oni sa najvišim obrazovanjem oca imaju najniže skorove, ostale grupe
124

menjaju mesta. Tako najčešće "štrče" oni čiji otac ima osmogodišnju školu. Oni pokazuju nižu agresivnost prema svim ispitivanim grupama od onih kojima očevi imaju i zanat ili četvorogodišnju stručnu školu (a prema Bošnjacima, Hrvatima i prosjacima nižu i od ispitanika čiji očevi imaju fakultetsko obrazovanje). Ovaj nalaz ne može a da ne potseti na tvrdnje Adorna i saradnika da su pripadnici srednje klase prijemčiviji na fašističku propagandu od pripadnika radničke klase. Jedno objašnjenje, koje polazi od procesa socijalizacije, moglo bi da bude da u nekim porodicama iz niže klase postoji manji nivo aspiracije za društveno napredovanje, pa se i druge grupe, koje onima sa višim aspiracijama mogu izgledati kao konkurenti, vide na drugi način i stoga je i manji stepen agresivnosti prema njima. 11.6.5. Starost i autoritarnost Koeficijent korelacije između godine rođenja i skora na SDA (-0.03) pokazuje da ne postoji povezanost između ove dve varijable. Slične, niske korelacije (od –0.10 do 0.10) su i sa svim posebnim submisivnostima, agresivnostima i konvencijama. Međutim drugačija analiza, kada uzorak podelimo na mlađe (do 30 godina), srednje (od 30-50 godina) i starije (preko 50 godina) pokazuje da ove tri grupe ne dobijaju jednake skorove nego da najniže skorove postiže "srednja" grupa – recimo na SDA 82.23, zatim mlađi – SDA 85.57, pa onda stariji 88.24. Verovatno je uzrok u tome da je su poduzorku mladih najbrojniji bili KV radnici (33%), kod srednji inženjeri (28%), a kod starijih nastavnici (32%). Međutim ni ovo objašnjenje ne zadovoljava u potpunosti jer je parcijalna korelacija godine rođenja i skora na SDA jedva nešto viša (-0.08) kada se varijabla zanimanje drži konstantnom. Ukoliko ovo nisu samo uzoračne razlike moguće objašnjenje bi bilo u dve stvari. Prvo mlađi od 30 godina su dobar deo svojih "formativnih" godina proživeli u kriznom periodu što je uticalo na način njihove socijalizacije, tj. zbog društvenih prilika i pritisaka autoritarnost im je razvijenija nego kod prethodnih generacija. Stariji deo uzorka ne pokazuje mnogo veći stepen autoritarnosti, kao u nekim drugim istraživanjima jer to, u stvari, i nije ista grupa.
125

"Stariji" u našem ispitivanju su relativno stariji u odnosu na ostale ispitanike, ali još uvek potpadaju u radno sposobno stanovništvo i razlikuju se od uzoraka koje čine penzioneri. (Mada ima i drugačijih viđenja, tako Kuzmanović (66) na osnovu dobijenih rezultata izvodi drugačiji zaključak – da se stepen autoritarnosti ne povećava posle 50e godine.)

126

12.Diskusija i zaključci
Bob Altemejer je konstruisao skalu za merenje desničarske autoritarnosti. To znači za merenje jednog ličnog, psihološkog konstrukta koji je u većem stepenu razvijen kod onih koji više preferiraju ili su skloniji prihvatanju ili u najmanju ruku podložniji propagandi ekstremnih desničarskih ideologija, tj. nacizma i fašizma. Dakle ovo je, kao i mnoga druga istraživanja autoritarnosti, istraživanje problema povezanosti ličnosti i ideologije, tačnije autoritarne ličnosti i profašističke ideologije , ali sa psihološkog a ne politikološkog ili nekog drugog stanovišta. Kao što je istaknuto visoke skorove na ovoj skali dobijaju osobe koje prihvataju ekstremne desničarske partije u demokratskim društvima ili snažno podržavaju vlasti u fašističkim diktaturama. Međutim, pokazalo se da visoke skorove mogu da imaju i oni koji snažno podržavaju vlasti u komunističkim diktaturama, dakle onima koje se smatraju levičarskim. Ovde bi trebalo potpuno razjasniti moguće zabune, koje mogu da iskrsnu oko naziva fenomena koji, zbog jednog utvrđenog značenja "političke desnice" u nekim slučajevima, može da zvuči neprikladno. On je nazvan po tome što preovlađuje među desničarima u zemljama gde je najviše ispitivan. Ako je nađeno da i u "levičarskim" sistemima ima desničarskih autoritaraca to znači da oni koji u komunizmu podržavaju komuniste imaju više ili manje iste personalne dispozicije kao oni koji u fašizmu podržavaju fašiste, ili u demokratskim društvima ekstremne desničarske stranke. Nenalaženje autornitarnih među levičarima na zapadu i rezultati dobijeni u SSSRu dokazuju da je autoritarnost jedinstven fenomen. To je ta "desničarska" autoritarnost ili potencijal za fašizam. Kinez ili Rus koji su snažno i rigidno podržavali komunističku vlast, snažno bi podržavali i Hitlera ili Pinočea. Osobe koje su bile ogorčene na one koji odbijaju da nose štafetu i ne čuvaju "tekovine" komunističke revolucije su iste one koje su koju godinu kasnije postali najveći nacionalisti.
127

Smatramo da treba da se jasno opredelimo i kažemo da po našem mišljenju nema druge autoritarnosti osim te jedne, koju recimo Altemejer naziva desničarskom. To nikako ne znači da u represivnim režimima sa planskom ekonomijom i marksizmom kao zvaničnom ideologijom nema autoritarnih osoba. Zato se slažemo sa Altemejerovom tvrdnjom da "nacističko ponašanje prema Jevrejima, može biti atribuirano jednom istom fenomenu kao ponašanje Crvenih Kmera Pola Pota u Kambodži i ^aušeskove Sekuritatee u Rumuniji."
15

Kao što je tvrdio Levin, a i mnogi drugi, svako ponašanje jeste funkcija kako sredinskih okolnosti u kojima se akteri nalaze, tako i psiholoških predispozicija koje oni unose u te situacije. Dakle, u našem slučaju imamo istu psihološku predispoziciju te možemo da očekujemo da bi pripadnik Sekuritatee, u uslovima nacističke Nemačke bio odan Hitleru, odnosno da bi SSovci podržali Staljinove čistke kao neophodnost na putu razvitka komunizma. Pokušaćemo da i grafički ilustrujem ove navode. Autoritarnost kao personalna dispozicija može da se posmatra kao jedan kontinuum neautoritarnost – autoritarnost sa raznim stepenima. Ideologije se nikako ne poklapaju u potpunosti sa tim kontinuumom mada neka poklapanja postoje. Sigurno je da je stepen tog poklapanja veći u slučaju nekih ideologija i vrednosnih orijentacija, dok su druge potpuno nezavisne od personalne dispozicije kojom se bavimo. Ta dispozicija, autoritarnost je definisana tako da se u što većem stepenu poklopi sa prihvatanjem fašizma.

128

Ostale ideološke i vrednosne orijentacije se seku sa autoritarnošću pod izvesnim uglom i kosinus tog ugla predstavlja koeficijent korelacije između dva pojma. Tako recimo kontinuum komunizam – antikomunizam preseca kontinuum autoritarnost – neautoritarnost. Položaj osobe (A) na prvom kontinuumu se projektuje i daje položaj iste osobe (A') na drugom. Kako se ovi kontinuumi ne poklapaju to znači da recimo maksimalni skor na nekoj meri komunizma ne znači i maksimalni skor na meri autoritarnosti. Slično je recimo i sa kontinuumom liberalizam-konzervatizam. Neke druge ideologije ili vrednosne orijentacije stoje okomito na autoritarnošću (npr. aktivizam – pasivizam), znači kosinus pravog ugla je nula, tj. one su nezavisne dimenzije. Sledeći važan element je društvena situacija. Ona je ta koja može da promeni položaj jedna dimenzije u odnosu na drugu, odnosno da poveća ili smanji ugao. Kod komunizma situacioni pritisci su toliko veliki da mogu totalno da obrnu kontinuum, koji će u jednom slučaju zaklapati oštar a u drugom tup ugao sa autoritarnošću. To znači da će u jednom društvenom kontekstu antikomunizam biti odlika neautoritarnih a komunizam autoritarnih (u komunističkim diktaturama) dok će u drugom društvenom kontekstu biti obrnuto – antikomunizam će biti odlika autoritarnih a komunizam neautoritarnih (npr. u SAD u vreme Mekartizma pedesetih godina).

129

U nekim neekstremnim slučajevima, kada situacioni pritisci nisu toliko nadmoćni, stepen nagnutosti će biti manje unifoman za različite grupe ili pojedince. Još jednom bismo napomenulli da se isti model može koristiti i kod drugih ideoloških i vrednosnih orijentacija. Pošto se pokazalo da je moguće da osobe sa istom strukturom ličnosti ili stavova, koju nazivamo autoritarnošću, podržavaju autoritete koji pripadaju potpuno različitim ideologijama i suprotnim krajevima političkog spektra logično sledi da one nisu privučene ideološkim sadržajima nego principom hijerarhije, vlašću ili moći per se ili težnjom ka izvesnosti i sigurnosti, odnosno ako autoriteti nisu trenutno na vlasti nego se bore da je osvoje (kao recimo Hitler u Vajmarskoj Nemačkoj) – obećanjima moći, izvesnosti i sigurnosti. Dakle ne treba tražiti autoritarne osobe među pristalicama isključivo jedne ideologije, odnosno isključivo među onima koji podržavaju ili kritikuju postojeću vlast. Ovo nikako ne znači da ih među određenim grupama neće biti više (čak mnogo više) nego među drugim, što potvrđuju sva empirijska istraživanja, ali ideološko opredeljenje, posebno društveno-politički sistem, ili podrška ili osporavanje zvaničnih vlasti ne može biti osnovni kriterijum da se neka osoba smatra autoritarnom ili ne. Pošto lične dispozicije (u koje spada i autoritarnost) predstavljaju mediacione konstrukte koje ne možemo da ispitujemo direktno, da bi odredili da li je neka osoba autoritarna ili ne, moramo je postaviti u širi društveni kontekst. Najverovatnije će autoritarna biti ona osoba koja u autoritarnim režimima (kojima se u ovom radu direktno ne bavimo, nego se bavim jednom psihološkom dispozicijom!) podržava nosioce vlasti. Međutim ni to nije dovoljno u svim slučajevima. Verovatno je u SSSRu krajem osamdesetih bilo dosta autoritarnih osoba koje nisu podržavale
130

predsednika države zbog reformske politike koju je vodio iako su podržavale sistem u celini. Takođe, kao što je već pomenuto, u uslovima društvene anomije (npr. u Vajmarskoj Nemačkoj) autoritarci mogu biti opozicija nemoćnom režimu i tražiti čvrstu ruku koja će odlučno zavesti red. Sledeća značajna karakteristika jeste da Altemejerov pristup potpuno potpada pod tradiciju američkih istraživanja, što znači da ističe empiricizam i pozitivizam što i danas dovodi do oštrih kritika pre svega nemačkih autora (Lederer, Kindervater, Oesterreich), koji pripadaju tradiciji kritičke teorije i koji definišu autoritarnost kao dinamički i dijalektički konstrukt. Detlef Oesterreich smatra da je autoritarnost veoma suptilan pojam. Mada je to naučni pojam kojim se teži objasniti ljudsko ponašanje, on se u isto vreme direktno tiče politike, tako da se ne može potpuno razumeti isključivo u naučnom kontekstu, nego takođe zahteva i političko razumevanje. Oesterreich zato smatra da se pojam menja u skladu sa međunarodnim odnosima Samelson (116) ističe da empirizam oslobođen vrednovanja danas odnosi prevagu i da su retki istraživači koji ozbiljno uzimaju originalni teorijski problem, prvi put postavljen u Berlinu i Frankfurtu, u njegovoj socio-političkoj dimenziji. Samelson smatra da se time potvrđuju navodi Kritičke teorije da je funkcija pozitivistički-empirističkih istraživanja da redukuju istinska, kompleksna i značajna socio-politička pitanja na male, nepovezane fragmente oslobođene značenja. Anđela Kindervater (56), u tom smislu, podseća da su rani radovi Rajha i Froma ukazali da je autoritarnost istorijski i filozofski konstrukt, koji je povezan sa razvojem svakog posebnog društva. Merenje stavova je samo jedan aspekt ovog konstrukta. Po Kindervater mnogo je važnije rekonstruisati autoritarnost danas, šta je njeno značenje i kako možemo koristiti taj konstrukt da bi rešili aktuelne probleme. Oltmejerova skala desničarske autoritarnosti uspešno je prevazišla neke nedostatke F skale i zbog toga je dobro prihvaćena u stručnim krugovima. čak i ako prihvatamo gornje kritike, tretirati fenomen autoritarnosti kao stabilan u vremenu i drugačijim
131

istorijskim epohama (što implicira nastavljanje korišćenja F skale i njenih varijanti) izgleda kontradiktorno shvatanju autoritarnosti kao istorijskog, dijalektičkog koncepta. Verovatno je da se tokom vremena menja priroda kako same autoritarnosti, tako i njenih manifestacija. Sa ovim se slaže i Nevit Sanford koji navodi i ilustraciju da je već tridesetih godina bilo teško naći tipove histeričnih bolesnika kojima se Frojd bavio početkom veka. "Desničarski autoritarna osoba koju smo izučavali u četrdesetim učestvovala je, i bila je oblikovana, čak iako je sama pomagala da bude oblikovana, životom svog doba; i zar treba da očekujemo istu političku osobu danas… Strukture ličnosti, čak one "duboke" i "centralne", jesu podržavane od strane društvenog sistema u kome individua živi i mogu se menjati kada se sistem menja." (119, 166 strana) Tako su neki ajtemi F skale postali vremenski prevaziđeni (npr. onaj o predratnim nemačkim autoritetima), a neki su čak počeli da negativno koreliraju sa skalom u celini (npr. ajtem Danas sve više ljudi gura nos u stvari koje treba da ostanu lične i privatne.) Altemejer je tokom niza godina istraživanja stvorio nove ajteme koji bolje odgovaraju duhu vremena ne sadrže ideje koje se čine irelevantim za modernu ideologiju (bar na zapadu) i odgovaraju rigoroznim psihiometrijskim zahtevima. Međutim, u našoj situaciji i u konkretnom istraživanju, koje je bilo centralno u ovom radu, ponovo su se pojavili mnogi psihometrijski nedostaci u punom svetlu. Oni se pre svega odnose na deo SDA sa inverznim ajtemima. Faktorska i korelaciona analiza je pokazala da su ovi ajtemi veoma slabo povezani sa proautoritarnim ajtemima i da su u mnogo manjoj meri povezani sa specifičnim elementima autoritarne agresivnosti, autoritarne submisivnosti i konvencionalizma, koji bi trebalo da čine autoritarnost. Pored toga ni sadržaj ajtema nije najogovarajući za naše uslove. ^ak i po formi, Altemejerovi ajtemi našim ispitanicima izgledaju dosta rogobatni i previše složeni. Zato je veliki problem u ovom radu predstavljao problem primene skale koja je konstruisana u sasvim drugačijim kulturnim i socijalnim uslovima. Ovo predstavlja vid
132

jednog od pitanja oko koga ne postoji slaganje među raznim autorima – pitanje adekvatnosti komparativnog pristupa istraživanjima u ovoj oblasti. Margaret Herman (48) je diskutujući o otvorenim pitanjima političke psihologije kao jedno od njih pomenula i problem komparativnog pristupa. Iako postoji više-manje opšta saglasnost među autorima uključenim u oblast političke psihologije da je kontekst u kome se događaji odvijaju važan, pitanje je, baš koliko posebna ili uopštena treba da bude specifikacija konteksta. U tom smislu, pitanja sa kojima se valja uhvatiti u koštac su sledeća: Koliko su odgovarajuća kros-nacionalna, kros-kulturna, kros-institucionalna i vremenska poređenja? Da li je moguće razviti indikatore koji su uporedivi među nacijama, kulturama, institucijama i vremenski? Da li jezičke razlike, različite norme i vrednosti i različita istorijska iskustva iskrivljuju takva poređenja? Može li se identifikovati neka grupa faktora pomoću kojih bi mogli postići uporedivost? Lejn (70) lepo zapaža da "U svakom društvu, postojeća osnova društveni sistem, istorijsko iskustvo… stvara određena zajednička iskustva koja bivaju interpretirana kroz određene kulturne pretpostavke, od strane ljudi sa određenim personalnim kvalitetima, u svetlu određenih socijalnih konflikata, koji produkuju određene političke ideologije" i pojedine stavove kao njihove sastavne elemente. Posmatrajući čak i "topografski" (u Levinovom smislu), mnogo je veća verovatnoća uticaja sredinskih faktora na konstrukt autoritarnosti kako ga vidi Altemejer, nego kakvog su ga videli Berklijski istraživači, zbog toga što je kod potonjih to bio sindrom "dubljih" crta ličnosti a Altemejer autoritarnost pomera ka "površini" gde su jači sredinski uticaji. Pre svega, Altemejer je sam više puta isticao da on nikada nije očekivao da će RWA skala biti previše validna i uspešna van Severne Amerike i uvek je bivao iznenađen kada se to dešavalo. Skala je prevođena na više različitih jezika i uspešno primenjena i u nekoliko Evropskih zemalja, uključujući (sa minimalnim izmenama ajtema) i bivši SSSR
133

(82) Međutim to dalje ne znači da će u svakom društvu biti adekvatna i uspešna. Svako pojedino društvo, kao izvor socijalizacije, razvija različitu organizaciju stavova, koja se posebno brzo i nepredvidivo menja kod društava u krizi poput našeg. Zato je bio posebno veliki izazov (u saznajnom smislu) prevesti i proveriti ovu skalu u našim uslovima. Ne zato da bismo glorifikovali Altemejerov pristup, nego da bismo proverili, empirijskim putem, da li je, odnosno tačnije rečeno u kom stepenu je odgovarajući za primenu u našem društvu i za razumevanje fenomena autoritarnosti. Pokazalo se da Altemejerova skala ima visoku pouzdanost, izraženu koeficijentom Kronbahova alfa od 0.86, ali se mora priznati i to da je ta pouzdanost postignuta na relativno dugačkoj skali od 30 ajtema. Problem koji izgleda velik jeste veoma loša faktorska struktura. Dva dobijena faktora (za proautoritarne i antiautoritarne ajteme) koreliraju međusobno samo 0.12, a pored toga objašnjavaju zajedno svega trećinu varijanse SDA. Problemi sa mnogim ajtemima su i sadržinske i formalne prirode. Ajtemi su za naše ispitanike složeni i teži za odgovaranje od ajtema F skale. Ozbiljan problem je i to da manje obrazovani ispitanici uopšte nisu u stanju da odgovore na zahteve upitnika. Pored složenosti, problem je i sa sadržajem koji ne odgovara našim društveno – političkim uslovima u istom stepenu kao ispitanicima na zapadu. To ide sve dotle da se i sami predmeti merenja razdvajaju na jednom te istom ajtemu. Dobar primer za to je ajtem 25. Neki od najvrednijih ljudi u našoj zemlji su oni koji osporavaju vlasti, kritikuju religiju i odbacuju takozvane "normalne načine" na koje se očekuje da će nešto biti učinjeno. Rezultati dobijeni na glavnom delu empirijskog istraživanja su više optimistični. Submisivnost prema svim autoritetima korelira sa SDA na više manje ujednačenom i relativno visokom nivou (0.40- 0.50). Dakle visok skor na ovoj skali postižu ispitanici koji su generalno submisivniji prema svim autoritetima, a niže skorove oni koji su manje submisivni od njih, takođe u odnosu na sve (bar ovde ispitane autoritete).
134

Korelacije sa agresivnošću prema raznim grupama su ujednačene u nešto manjem stepenu i postoji jedna koja nije statistički značajna, prema komunistima (0.09). To je možda podatak koji ide u prilog Altemejerovog shvatanja jer kako su zvanični autoriteti u našoj zemlji percipirani kao komunisti; normalno je da oni koji ih podržavaju budu manje agresivni prema njima, a u isto vreme postiču više skorove na SDA jer podržavaju zvanične autoritete. Korelacije SDA sa raznim vrstama društvenih konvencija takođe su visoke. Svi ovi podaci ukazuju na dobru prediktivnu validnost SDA. Na to ukazuju i korelacije sa stranačkim preferencijama jer odgovaraju rezultatima do sada izvršenih ispitivanja u našoj zemlji. Zanimljivo je da pristalice stranaka vladajuće koalicije, i to kako one koja je desničarska, tako i onih koje su percipirane kao levičarske imaju više skorove na SDA od ostalih, što ide u prilog viđenju autoritarnosti kao (između ostalog) submisivnosti prema etabliranim autoritetima. U prilog autorovom gledištu jeste i povezanost visoke autoritarnosti i stepena agresivnosti prema pripadnicima opozicionih stranaka. Multipla regresiona analiza je pokazala da svaki od tri elementa autoritarnosti objašnjava značajan deo varijanse SDA (od 33 do 45%), da se taj stepen varijanse povećava ako su dva elementa uzeta zajedno (oko 50%) – što ukazuje da se te varijanse ne poklapaju, dok sva tri elementa objašnjavaju još veći stepen varijanse (preko 60%). Ovi podaci pokazuju da autoritarnost, definisana u pristupu Boba Altemejera, u najmanju ruku, zaista meri kovarijaciju tri klastera stavova: autoritarne submisivnosti, autoritarne agresivnosti i konvencionalnosti, baš kao što je autor definisao i da je u značajnom stepenu povezan sa gotovo svim merama submisivnosti prema određenim, konkretnim autoritetima, agresivnosti prema konkretnim grupama i prihvatanja društvenih konvencija iz nekoliko oblasti. Nadam se da će dalja istraživanja pomoći da se sadržaj ajtema SDA bolje prlagodi našim društvenim i političkim okolnostima i da se postgne bolja povezanost

135

proautoritarnih i inverznih ajtema, uz očuvanje visokih korelacija sa specifičnim merama submisivnosti, agresivnosti i konvencionalizma.

136

13.Epilog
Problem autoritarnosti ne prestaje da zaokuplja pažnju istraživača već decenijama. Kada se očekivalo da će zamreti interesovanje za istraživanje ovog fenomena u osamdesetim, odjednom je, dobilo nov zamajac, jer je krajem osamdesetih ponovo počelo održavanje skupova posvećenih isključivo ovom problemu i razvitak novih pogleda na ovaj fenomen. On je postao paradigma preko koje treba da dođemo do potpunog razumevanja osnova diktatorstva, a sa ciljem da proširimo područja slobode. Ne u teritorijama i u državama, nego u ljudskim glavama i ljudskoj svesti. Možda do tog cilja najbrže vodi multidisciplinarni pristup, namesto samo psihološkog. Ali zasluga je psihologa što su održali plamen tokom obeshrabrujućeg perioda i vremena u kome rezultati često nisu bili najjasniji i često pogrešno interpretirani. Fašizam, ili njegovi elementi se istrajno i podmuklo javljaju, u svim generacijama, čak i kada ih zvanična politika energično obeshrabruje. Nasuprot primera komunizma, ne može se očekivati da će fašizam propasti zato što ima neke potpuno pogrešne pretpostavke o ljudskoj prirodi. Upravo suprotno, protiv njega, a za slobodu se mora boriti: šireći toleranciju kada su strah i mržnja sveprisutni, predanošću i otvorenošću kada nadjačaju bojaznost i sumnjičavost, prihvatanjem odgovornosti kada su apatija, beznadežnost i fatalizam preovlađujući, težnjom za jednakošću kada hijerarhija izgleda posve neizbežna. Autoritarnost ima dosta vidova javljanja i verovatno više od jednog uzroka. Možda bi bilo dobro prihvatiti stanovište Dušana Kecmanovića (53) da treba dozvoliti mogućnost više oblika odnosa autoritarnog sindroma ličnosti i socijalne sredine (društva). 1. Autoritarni karakter, odnosno autoritarna ličnost koja je zarana uobličena pod uticajem zbivanja u porodici, pre svega odnosa roditelja prema detetu. Ovakva ličnost odgovara opisu Adorna i saradnika i posedovala bi potencijal za fašističku propagandu. Kristi je zaključio da se autoritarne ličnosti ponašaju autoritarno a) kada postoji jasan
137

lik autoriteta i b) kada se nađu u stresnoj, ili bilo kojoj situaciji koja izaziva snažne emocije. 2. Autoritarno ponašanje predstavlja socijalnu normu (standard) u datoj socijalnoj sredini ili čak celoj epohi i ljudi se ponašaju autoritarno da ne bi štrčali, jer su tokom socijalizacije navikli na autoritarni obrazac (ovo je blisko objašnjenju Rota i Havelke, 115) 3. Autoritarni ponašajni obrazac predstavlja vid prilagođavanja određene grupe, sloja (npr. radničke klase) na socijalni ambijent, tačnije taj obrazac je odgovor na njihov (poseban) položaj u društvu. On ne služi, niti može, promeni društvenog položaja već ga šta više fiksira. 4. Kao posledica raznih, što emocionalno-kognitivnih, što vaspitno-obrazovnih činilaca i okolnosti neki ljudi se osećaju nekompetentni, ugroženi, nesigurni, marginalizovani, nisu u stanju da nađu oslonac u sebi. Oni u autoritarnom načinu ponašanja, mišljenja i osećanja (bilo da ga sami razviju ili spremno prihvate) vide način za prevazilaženje rečenih, neprijatnih osećanja ili barem uspešnije borbe protiv njih. 5. Najzad, aktuelna socijalna, ekonomska, politička zbivanja u nekoj sredini, mogu da kod jednog broja ili čak većine žitelja izazovu slična osećanja: nesigurnosti, dezorijentisanosti, ugroženosti, nekompetentnosti, manje vrednosti, anomije, otuđenja; npr. zbog raspada velikih normativnih sistema, sistema verovanja, propasti ideologije, raspada države, ili lakših poremećaja, npr. pogoršanja ekonomske situacije, životnog standarda i slično. Kao i kod prethodnog primera uslovljenosti razvojnim činiocima i ovde se autoritarni obrazac nudi kao mogući plauzibilni način izlaženja na kraj sa mučnim, neprijatnm osećanjima i mislima, rečju, kao odgovor na jake unutrašnje potrebe. Ali samo kroz pažljiva istraživanja na više društvenih i naučnih nivoa možda ćemo jednog dana biti u mogućnosti da u potpunosti razumemo dinamiku anti-demokratije i totalitarizma, da bi bili sposobni da ih sprečimo.
138

139

14. Literatura:
1. ADORNO T.W, FRENKEL-BRUNSWIK E., LEVINSON D., SANFORD R., The Authoritarian Personality, New York: Harper and Row, 1950. 2. ALTEMEYER, B., Right Wing Authoritarianism, Winnipeg: University of Manitoba Press, 1981. 3. ALTEMEYER, B. Enemies of Freedom, San Francisco: Jossey Bass, 1988. 4. ALTEMEYER, B. Authoritarian Specter, Harvard University Press, Cambridge & London, 1996. 5. ARENDT,H. The Origins of Totalitarianism, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1951. 6. ASCH, S. Social Psychology, Englewood Cliffs: Prentice Hall, 1952. 7. BANDURA, A., Agression: A Social Learning Analysis, Englewood Cliffs, N.J.Prentice Hall, 1973. 8. BANDURA, A., Social Learning Theory, Englewood Cliffs, N.J.Prentice Hall, 1977. 9. BANDURA, A., Social Cognitive Theory of Moral Thought and Action, in W.M. Kurtines et.al. (eds.) Moral behavior and Development: Advances in Theory, Research and Applications, Vol.1, Hillsdale, Erlbaum, 1988. 10. BARKER, E.N., Authoritarianism of the Political Right, Center and Left, Journal of Social Issues, Vol. 19, pp. 63-74, 1963. 11. BASS, B.M., Authoritarianism or acquiescence? Journal of Abnormal and Social Psychology, 51, 616-623, 1955. 12. BEM, D.J., Beliefs, Attitudes and Human Affairs, Brooks/Cole, Belmont, 1970. 13. BERKOWITZ, N. H. & WOLKON, G. A forced-choice form of the F scale-free of acquiescent response set, Sociometry ,27:54-65, 1964.

140

14. BILLIG, M. Ideology and Social Psychology: Extremism, Moderation and Contradiction; Oxford, Blackwell, 1982. 15. BLASS, T.(Ed.) Personality variables in social behavior; Erilbaum, Hillsdale, 1977. 16. BOJANOVI], R. Autentična i neautentična ličnost , ZUNS, Beograd, 1989. 17. BROWN, R. Social psychology New York, Free Press, 1965. 18. BUSS, A.H. Self-consciousness and Social Anxiety; San Francisco, Freeman, 1980. 19. CAMPBELL, A. et.al. The American Voter; Wiley, New York, 1960. 20. CHRISTIE, R. Authoritarianism and Related Constructs; in J.P. Robinson et.al. (Eds.) Measures of Social Psychological Attitudes (2nd ed., Vol 1, pp.501-569), Academic Press, New York, 1991. 21. CHRISTIE, R. & JAHODA, M. (Eds.) Studies in the Scope and Method of the Authoritarian Personality; Glencoe, IL: Free Press, 1954. 22. CHRISTIE, R.& P. COOK A guide to published literature relating to the authoritarian personality through 1956; Journal of Psychology, 45, 171-199, 1958. 23. CRONBACH, L. J. Essentials of Psychological Testing 3rd ed. New York: Harper & Row, 1970. 24. DANOJLI], M. Dragi moj Petroviću; Rad, Beograd, 1990. 25. DAVIES, J. Human Nature in Politics; New York,Wiley,1963. 26. DAVIES, J. Where from and Where to? in Knutson, J. (Ed.) Handbook of Political Psychology; San Francisco, 1973. 27. DE LA BOESI, E. Rasprava o dobrovoljnom ropstvu; Filip Višnjić, Beograd, 1986. 28. DICKS, H.V. Personality Traits and National Socialist Ideology; Human Relations, Vol.3, pp.111-153, 1960. 29. DI RENZO, G.J. Perspectives on pesonality and politics; in DiRenzo, G.J. (Ed.) Personality and Politics Anchor books, New York, 1974.
141

30. DI RENZO, G.J. (Ed.) Personality and Politics; Anchor books, New York, 1974. 31. DUCKITT, J. Authoritarianism and Group Identification: A New View of an Old Construct, Political Psychology, 10, 1, 1989. 32. D@EJ, M. Dijalektička imaginacija: Povijest Frankfurtske škole i Instituta za socijalna istraživanja 1923-1950; Svjetlost, Sarajevo i Globus, Zagreb, 1983. 33. ECKHARDT, W. Authoritarianism, Political Psychology, 12, 1, 1991. 34. EDWARDS, A. L. Unlabeled fascist attitudes; Journal of Abnormal and Social Psychology, 36, 575-582, 1941. 35. EYSENCK, H. J. The Psychology of Politics; London: Routledge and Kegan Paul, 1954. 36. EYSENCK, H. J. & Wilson, G.D. The Psychological Basis of Ideology; MTP Press, Lancaster, 1978. 37. FISHBEIN, M. & AJZEN, J. Belief, Attitudes, Intention and Behaviour; AddisonWesley, Reading MA, 1975. 38. FREUD, S. Group Psychology and the Analysis of the Ego; WW Naiton, New York, 1959. 39. FROJD, S. Nelagodnost u kulturi; Rad, Beograd, 1988. 40. FROJD, S. Mojsije i Monoteizam; Grafos, Beograd, 1979. 41. FROM, E. Autoritet i porodica; Naprijed, Zagreb, 1980. 42. FROM, E. Bekstvo od slobode; Nolit, Beograd, 1964. 43. GEIS, F. L. & CHRISTIE, R. Studies in Machiavellianism; Academic Press, New York, 1970. 44. GOLUBOVI], Z., KUZMANOVI], B., VASOVI], M. Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba; IFDT, Filip Višnjić, Beograd, 1995.

142

45. GOLDSTEIN, K. M. & S. BLACKMAN, Cognitive style; John Willey&Sons, New York, 1978. 46. GREENSTEIN, F.I. Personality and Politics – problems of evidence, inference and conceptualization; Markham, Chicago, 1969. 47. GREENSTEIN, F.I. Political Psychology: A Pluralistic Universe; in Knutson, J. (Ed.) Handbook of Political Psychology; Jossey Bass, San Francisco, 1973. 48. HERMANN, M.G. Prologue: What is Political Psychology; in Hermann, M. (Ed.) Political Psychology Jossey Bass, San Francisco, 1986. 49. HYMAN, H. H. Surveys in the Study of Political Psychology; in Knutson, J. (Ed.) Handbook of Political Psychology; Jossey Bass, San Francisco, 1973. 50. HYMAN, H.H.& P.B. SHEATSLEY "The Authoritarian Personality": A methodological critique; in Christie, R.&Jahoda, M.(Eds.) Studies in the Scope and Method of the Authoritarian Personality; Glencoe, IL: Free Press, 1954. 51. IYENGAR, S. & MCGUIRE, W.J. Explorations in Political Psychology; Duke, Durkham, 1993. 52. JAENSCH, E.R. Der Gegentypus; Barth,Leipzig, 1938. po R.Brown (1965.) 53. KECMANOVI], D. Masovna psihologija nacionalizma; Vreme knjige, Beograd, 1995. 54. KECMANOVI], D. Upotreba duševnog bolesnika; Prosveta, Beograd, 1986. 55. KELMAN, H.C. & BARCLAY, J. The F scale as a measure of breadth of perspective; Journal of Abnormal and Social Psychology, 67:608-615, 1963. 56. KINDERVATER, A. A biographical approach to the Authoritarian Personality; saopštenje: Annual Meeting of International Society for Political Psychology, Amsterdam, 1999. 57. KIRSCHT, J.P. & DILLEHAY, R.C. Dimension of Authoritarianism: a Rewiev of Research and Theory; Lexington,KY: Un. of Kentucky Press, 1967.
143

58. KNUTSON, J. The Human Basis of the Polity: A Psychological Study of Political Men; Chicago: Aldine-Atherton, 1972. 59. KNUTSON, J. Personality in the study of Politics; in Knutson, J. (Ed.) Handbook of Political Psychology; Jossey Bass, San Francisco, 1973. 60. KOHN, P.M. The Authoritarianism – Rebellion Scale: A balanced F scale with leftwing reversals; Sociometry, 35(1), 176-189, 1972. 61. KOHN, P.M. Authoritarianism, Rebelliousness, and their correlates among British undergraduates; British Journal of Social and Clinical Psychology, 13, 245-255, 1974. 62. KREML, W.P. The Anti-Authoritarian Personality; Pergamon Press, Oxford, 1977. 63. KUZMANOVI], B. Motivaciono-vrednosna osnova odnosa prema samouravljanju i učešća u samoupravljanju; Psihološka istraživanja, 3, Institut za psihologiju, Beograd, 465-546, 1984. 64. KUZMANOVI], B. Problem motivacionih osnova samoupravljanja; neobjavljena doktorska disertacija; Univerzitet u Beogradu, 1987. 65. KUZMANOVI], B. Autoritarnost; u M.Lazić (red.) Razaranje društva; Filip Višnjić, Beograd, 61-94, 1994. 66. KUZMANOVI], B. Autoritarnost kao sociajlnopsihološka karakteristika; u Z. Golubović(red.): Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba; IF&DT i Filip Višnjić, Beograd, 61-94, 1995. 67. KUZMANOVI], B. Društvene promene i promene vrednosnih orijentacija učenika; Psihološka istraživanja 7, Institut za psihologiju, Beograd, 17-47, 1995a. 68. KUZMANOVI], B. Ličnost i demokratsko ponašanje; u Z.Avramović (Ed.) Demokratija, ličnost, obrazovanje; Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1995b. 69. LANE, R.E. Political Life:Why People Get Involved in Politics; New York: Free Press, 1959.
144

70. LANE, R.E. Political Ideology: Why the Americans Common Man Belives What He Does;. New York: Free Press, 1962. 71. LASWELL, H. D. Psychopatology and Politics; Chicago: Un. of Chicago Press, 1930. 72. LASWELL, H. D. Power and Personality; New York: Viking, 1948. 73. LEDERER, G. Trends in Authoritarianism: An attitudinal study of adolescent in two cultures; Unpublished doctoral Dissertation, Graduate School of Arts and Sciences, Columbia University, New York, 1981. 74. LEDEDER, G. Trends in Authoritarianism: A study of Adolescent in West Germany and the USA since 1945. Journal of Cross-Cultural Psychology, 13,3,299314,1982. 75. LEVINSON, D. The Relevance of Personality for Political Participation; in Public Opinion Quarterly, Vol.22, pp.3-10, 1958. 76. LEWIN, K. Field Theory in Social Science; Harper, New York, 1952. 77. LIPSET, S.M. Political Man; Doubleday, London, 1985. 78. MARTIN, J. L. The Authoritarian Personality, 50 Years Later: What Lessons Are There for Political Psychology? Political Psychology, Vol. 22, 1, 2001. 79. MADSEN, D. & SNOW, P.G. The Charismatic bond: Political Behavior in Time of Crisis; Harvard, 1996. 80. MARKUZE, H. Eros i civilizacija; Naprijed, Zagreb, 1985. 81. MCCLOSKY, H. Conservatism and Personality; American political Science Review, Vol 52, pp. 27-45, 1958. 82. MCFARLAND, S. et.al. The Authoritarian Personality in the United States and the Former Soviet Union: Comparative Studies; in Stone, W.F. et. al. (Eds.) Strength and Weakness: The Authoritarian Personality Today; New York: Springer-Verlag, 1993.

145

83. MELOEN, J. The fortieth anniversary of "The Authoritarian personality": Is there new evidence to consider the authoritarian personality to be the backbone of "left" as well as "right wing" dictatorships? Politics and the Individual,1,119-127, 1991. 84. MELOEN, J. The F scale as a predictor of fascism: An overview of 40 years of authoritarianism research; in W.F. Stone et. al. (Eds.) Strength and Weakness: The Authoritarian Personality Today (pp.47-69) New York: Springer-Verlag, 1993. 85. MELOEN, J. A critical analysis of forty years of authoritarianism research; in R.Farner (Ed.), Nationalism, ethnicity and identity: Cross national and comparative perspectives (pp.127-165). New York: Transaction books,1994. 86. MELOEN, J., Farner,R.&German,G. Authoritarianism and democracy: Evidence from twelve countries world wide; in G.Cspeli et al. (Eds.)From subject to citizen (pp. 123152). Budapest: Hungarian Center for political Education, 1994. 87. MELOEN, J. van der Linden,G.&de Witte, H. Authoritarianism and political racism in Belgian Flanders; in R. Holly (Ed.) Political consciousness and civic education during the transformation of the system (pp.72-108) Warsaw: Institute for Political Studies, Polish Academy of Sciences, 1994. 88. MELOEN, J. van der Linden,G.& de Witte, H. A test of approaches of Adorno et al., Lederer and Altemeyer of authoritarianism in Belgian Flanders. A research note; Political Psychology, 17, 643-656, 1996. 89. MILBRATH, L.W. Political Participation: How and Why Do People Get Involved in Politics; Chicago: Rand McNally, 1965. 90. MILLER, S.M. & F. RIESSMAN Working Class Authoritarianism: a Critique of Lipset; British Journal of Sociology, 12:263-76, 1961. 91. MILGRAM,S. Poslušnost autoritetu; Nolit, Beograd, 1990.

146

92. MILOŠEVI], N. Socijalna psihologija staljinizma; Filozofske studije, XV, str.139-181, 1983. 93. MOSKOVISI, S. Doba gomile 1&2; ^igoja, Beograd, 1997. 94. NEWCOMB, T.M. Personality and Social Change; Dryden Press, New York, 1943. 95. OBERG, J. NATO Psychological Projection; Transnational Foundation Newsletter, 1999. 96. PANTI], D. Vrednosti i ideološke orijentacije društvenih slojeva; u M.Popović (Ed.) Društveni slojevi i društvena svest; IDN, Beograd, 1977. 97. PETROVI], N. The Relationship between Right and Left Wing Authoritarians in Yugoslavia; saopštenje: Annual Meeting of International Society for Political Psychology, Amsterdam, 1999. 98. PETROVI], N. The Incosistency between Established Position on Political Specter of the Major Serbian Political Parties and their Position on Two-Dimensional Model; saopštenje: Annual Meeting of International Society for Political Psychology, Amsterdam, 1999a. 99. PETROVI], N. Empirical specification of the Altemeyer's model of authoritarianism, Annual Meeting of International Society for Political Psychology, Seattle, 2000. 100. PETROVI], N. & B.Kuzmanović; Konotativno značenje politički relevantnih pojmova kod učenika srednjih škola; Psihologija 4, 1998. 101. PIAGET, J. The Moral Judgment of the Child; Free Press, New York, 1965. 102. POPADI], D. Stranačka opredeljenja studenata; u B.Kuzmanović i sar. Studentski protest 1992; Institut za psihologiju, Beograd, 1993.

147

103. PRATTO,F. et.al. Social Dominance Orientation: A Personality Variable Predicting Social and Political Attitudes, Journal of Personality and Social Psychology, 67, 4, pp.741-763, 1994. 104. RADEN, D. Is Anti-Semitism Currently Part of an Authoritarian Attitude Syndrome? Political Psychology pp.323-343, No 2, 1999. 105. RAJH, V. Masovna psihologija fašizma; Ideje, Beograd, 1973. 106. RAY, J. Do Authoritarians Hold Authoritarian Attitudes? Human Relations, pp.307-325, Vol.29, 1976. 107. RIGBY, K. An Authority Behavior Inventory; Journal of Personality Assesment, 51,4, 615-625, 1987. 108. ROBINSON, J. P.& SHAVER, P. R. Measures of social Psychological Attitudes; Ann Arbor, Mich.: Survey Research Center, 1969. 109. ROBINSON, R.S.& POST, J.M. Political Paranoia: the Psychopolitics of Hatred; Yale Un. Press, New Haven, 1997. 110. ROE, R.A. Left and right wing in an empirical perspective; Unpublished doctoral dissertation, Amsterdam, 1975. (citirano po Meloenu) 111. ROKEACH, M. Political and Religious dogmatism: An alternative to the authoritarian personality; Psychological Monographs, 70(18), 1956. 112. ROKEACH, M. The Open and Closed Mind:Investigations into the Nature of Belief Systems and Personality Systems;. New York: Basic Books, 1960. 113. RORER,L.G. The great response-style myth; Psychological bulletin, 63:129-156, 1965. 114. ROT, N. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike, Beograd, 1989. 115. ROT, N. i N.HAVELKA Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjoškolske omladine; Institut za psihologiju i Institut društvenih nauka, Beograd, 1973.
148

116. SAMELSON, F. Authoritarianism from Berlin to Berkeley: On Social Psychology and History; Journal of Social Issues, 42,1,191-208,1986. 117. SANFORD, R. N. Recent Developments in Connection with the Investigation of the Authoritarian Personality; Sociological Review, pp.11-33, 1954. 118. SANFORD, R. N. The Approach of the Authoritarian Personality; in J.L.McCary (Ed.) Psychology of Personality. Six Modern Approaches; pp.253-319, Logos press, New York, 1956. 119. SANFORD, R.N. Authoritarian Personality in Contemporary Pespectives; in Knutson, J. (Ed.) Handbook of Political Psychology; Jossey-Bass, San Francisco, 1973. 120. SANFORD, R.N. A personal Account of the Study of Authoritarianism. Comment on Samelson; Journal of Social Issues, pp. 209-214, Vol.42, No 1.,1986a. 121. SARTRE, J.P. Portrait of the Anti-Semite; Partisan Rewiew, pp.163-178, Vol.13, 1946. 122. SHAVER, P. Authoritarianism, dogmatism and related measures; in J.P. Robinson & P.Shaver Measures of social psychological attitudes; Survey Research Center, Un. Of Michigan, Ann Arbor, 1973. 123. SHAW, M. E. & J. M.WRIGHT Scales for the Measurement of Attitudes; Mc Graw Hill, New York, 1967. 124. SHILS, E. A. Authoritarianism: "right" and "left"; in Christie, R.&Jahoda, M.(Eds.) Studies in the Scope and Method of the Authoritarian Personality; Glencoe, IL: Free Press, 1954. 125. SIMON, W. The quest for subjective certainty; Journal of Social Psychology 66, 171185, 1965. 126. SMELSER, N.J. Personality and the Explanation of Political Phenomena at the Social-System Level: A Methodological Statement; in Journal of Social Issues, Vol. 24, pp. 111-125, 1968.
149

127. SMITH, M.B. A Map for the Analysis of Personality and Politics; Journal of Social Issues, pp.15-28, 1968. 128. SMITH, M.B. Political Attitudes; in Knutson, J. (Ed.) Handbook of Political Psychology; San Francisco, 1973. 129. SMITH, M.B. et.al. Opinions and Personality; New York:Wiley, 1956. 130. SNIDERMAN, P.M. Personality and Democratic Politics; Berkeley: University of California Press, 1975. 131. SNIDERMAN, P.M., BRODY, R.A., TETLOCK, P.E. Reasoning and choice – explorations in Political Psychology; Cambridge, 1991. 132. SNYDER, M. &W.ICKES Personality and Social Behavior, in Lindzey, G.& Aronson,E. (Eds.) Handbook of Social Psychology (3rd edn., Vol 1&2), Random House, New York, 1985. 133. SPITZ, D. Power and Personality: The Appeal to the "Right Man " in democratic States; in American Political Science Review, Vol 52, pp. 84-97, 1958. 134. STAGNER, R. Fascist Attitudes: An exploratory study; Journal of Social psychology, 7, 309-319, 1936. 135. STONE, W.F. The Myth of Left-Wing Authoritarianism; Political Psychology, 2, 319, 1980. 136. STONE, W.F. Psychodinamics, Cognitive Functioning or Group Orientation: Research and Theory in the 1980s; in Stone, W.F. et. al. (Eds.) Strength and Weakness: The Authoritarian Personality Today; New York: Springer-Verlag, 1993. 137. STONE, W.F.& SCHAFFNER, P.E. The Psychology of Politics New York: SpringerVerlag, 1988.

150

138. STONE, W. F. et.al. The Status of Authoritarianism; in Stone, W.F. et. al. (Eds.) Strength and Weakness: The Authoritarian Personality Today; New York: Springer-Verlag, 1993a. 139. STONE, W.F. et. al. Introduction: Strength and Weakness; in Stone, W.F. et. al. (Eds.) Strength and Weakness: The Authoritarian Personality Today; New York: SpringerVerlag, 1993b. 140. STONE, W.F. & L.D.SMITH Authoritarianism: Left and Right; in Stone, W.F. et. al. (Eds.) Strength and Weakness: The Authoritarian Personality Today New York: Springer-Verlag, 1993. 141. [IBER, I. Osnovi političke psihologije, Politička kultura, Zagreb, 1998. 142. TODOSIJEVI], B. Anti-Jewish and Anti-Gypsy Attitudes in Hungary and Yugoslavia: Social and Psychological Determinants; Unpublished MA dissertation, Central European University, Budapest, 1998. 143. TODOSIJEVI], B. Nationalism and Socialist Ideology: The Case of Yugoslavia, Annual Meeting of International Society for Political Psychology, Cuernavaca, 2001. 144. TREBJEŠANIN, @. Politika i duša; Vreme knjige, Beograd, 1997. 145. ULE, M. i T. RENER (Eds.)Youth in Slovenia. New Perspectives from the Nineties; Republic of Slovenia, Youth Department, Ljubljana, 1998. 146. VOLKAN, V.D. The need to have Enemies and Allies: From Clinical Practice to International Relationship; Jason Aronson, Northvale, 1988. 147. VUJAKLIJA, M. Leksikon stranih reči i izraza; Prosveta, Beograd, 1980. 148. WEISS, H., On the present-day significance of the concept of the “Authoritarian Personality”, u: Z. Enyedi and F. Eros, Authoritarianism and Prejudice. Central European Perspectives, Osiris, Budapest, 1999.

151

149. WILSON, G.D. The psychology of Conservatism; Academic, London & New York, 1973. 150. YINGER, J.M. Anomie, Alienation, and Political Behavior; in Knutson, J. (Ed.) Handbook of Political Psychology; San Francisco, 1973. 151. YOUNG-BRUEHL, E. The Anatomy of Prejudices, Harvard University Press, Cambridge, 1996. 152. ZINOVJEV, A. Polet naše mladosti; Prosveta, Beograd, 1985.

15. Summary The book “Ways of research of authoritarianism” starts with prologue with citation of De la Boesi’s book “Discussion about voluntary slavery” which deals with eternal question why oppressed majority endure dictatorship without rebellion? It is not easy to say when research on authoritarianism actually started. Ethnocentric and subservient behaviour may date from ancient times. It may even be as old as humankind. Psychological research of authoritarianism has started not so long after appearance of psychology as a distinctive scientific discipline. There were two roots of psychological consideration of this problem. First one is European and it is connected with work of Institut für Sozialforshung in Frankfurt. By 1936, Institute members had published “Studien über Autorität und Familie”, in which Horkheimer, Fromm, Marcuse, and many co-workers described their ideas about authority relationships. Their work induced by Hitler’s rise in power and it was integrated both Freudian psychoanalytic theory and Marxist ideas. The other root of study of authoritarianism has been
152

American and connected with appearance of scale measurement of attitudes. Therefore, some authors, as Stagner, Newcomb and Edwards has developed some scales which preceded appearance of authoritarianism scale.
Under nazi oppression members of Institute had to move to USA. In 1941, Fromm published his ideas in Escape from Freedom, focusing on the concept of the authoritarianism of the (“symbiotically”) sadomasochistic character.

As early as 1939 in USA, the Institute planned to investigate antiSemitism. Nevitt Sanford from Berkeley University in California, with his promising postgraduate student Daniel Levinson began constructing an anti-Semitism scale in 1943 after received an anonymous donation. They were joined by Elsa Frenkel-Brunswik and by Adorno, who represented the Institute’s Critical Theory component. Their project resulted in publishing book – The Authoritarian Personality (further TAP) in 1950. In his preface to TAP , Horkheimer noted that the purpose of TAP was to describe “an anthropological’ species we call the authoritarian type of man”. A major goal of describing such individuals was to suggest origins, in the psychology of German people, of the mass support for the Nazis. Such origins were the German people’s insecurity, both physical and economic, then Germanic culture which stressed obedience to authority, discipline and nationalism. The publication of TAP representing the synthesis of psychoanalytic concepts with empirical methodologies from such disparate fields as survey research and projective tests of personality.

TAP had brought together sophisticated attitude scaling, opinion
153

research, projective testing, and clinical interviews; it combined hardheaded empirical methods, clinical sensitivity, and original theoretical insights; and it dealt with a problem of major social significance. Because the topic was authoritarianism – a subject fraught with ideological, practical, and theoretical implications – one could have confidently predicted the subsequent elaborate praise and bitter criticism.
The dominant theme of TAP – that anti-Semitism is primarily the result of the repression of one’s aggressive impulses, their projection upon not only Jews but members of other minority groups as well, and the greater occurrence of this pattern among individuals on the right of the political spectrum – had obvious political implications. TAP was immediately considered a “milestone” and a possible turning point in social psychology. Meloen has mentioned that TAP served to inspire over 2000 investigators and Adorno et.al. Were among the most cited authors in the social sciences.

Taking anti-Semitism as its starting point, the Berkeley approach had elaborated the notion of generalised prejudice and undergirded this elaboration with some intriguing and powerful theoretical ideas of Freudian personality dynamics involving the ramifications of ambivalence into other areas of functioning.
154

Authoritarianism characterises the basically weak and dependent person who has sacrificed his capacity for genuine experience of self and others so as to maintain a precarious sense of order and safety that is psychologically necessary for him. In the type case, the authoritarian confronts with a façade of spurious strength a world in which rigidly stereotyped categories are substituted for the affectionate and individualised experience of which he is incapable. Such a person is estranged from inner values and lacks self-awareness. His judgements are governed by a punitive conventional moralism, reflecting external standards towards which he remains insecure since he has failed to make them really his own. His relations with others depend on considerations of
155

power, success, and adjustment, in which people figure as means rather than as ends, and achievement is valued competitively rather than for its own sake. In his world, the good, the powerful, and the ingroup merge to stand in fundamental opposition to the immoral, the weak, the outgroup. For all that he seeks to align himself with the former, his underlying feelings of weakness and self-contempt commit him to a constant and embittered struggle to prove to himself and others that he really belongs to the strong and good, and that his egoalien impulses, which he repressed, belong to the weak and bad.
The most popular part of TAP is F-scale for measurement of implicit antidemocratic tendencies or potential for fascism, which was used in countless investigations all over the world. There are two main criticisms of TAP results. The first one doubts the ability of the Fscale and other instruments to actually measure potential fascism. That is, the question of validity was raised because, without evidence that the extreme right would score high
156

on the F-scale, the scale method would remain vulnerable. It could be argued that scoring high was only caused by some third variable. Such a variable was easily found and soon became known as the tendency for yea-saying or acquiescence. The second criticism is the issue of so-called left wing authoritarianism. Namely, TAP appeared in absolutely different social circumstances when fascsm was won and former war allies became new enemies in cold war. So, Shils and some other authors pointed out neglected problem of authoritarianism in communist states, i.e. on left. Shils claimed that left wing authoritarianism was what bolshevism and fascism have in common. He equated the psychology of the mases of people in communist and fascist countries. To him, the right-wing authoritarian’s extreme hostility toward Jews and other outgroups is equivalent to the Bolshevik’s demand for complete and unqualified loyalty to the Party; the anti-Semite’s authoritarian submissiveness is equated with the submissiveness of the Russian people to Stalin. However, all empirical investigations in western countries shown that righ wing political groups have scores on F-scale above average and that left wing ideological orientations, in general, coincide with anti-authoritarian and antidogmatic attitudes. During the early 1950s, Eysenck proposed new approach presented in his book The Psychology of Politics. In this book he suggested that political behavior could be conceptualized in terms of two independent dimensions. The first was the traditional left-to-right continuum of political-economic attitudes. He named it R factor with two poles: radicalism and conservatism. The second dimension, T factor, was how “tenderminded” or “toughminded” a person was, and it was not an attitudinal dimension at all, but rather a projection of personality trait onto the attitude field. Eysenck’s two-dimensional analysis was inductive in that it was based on his interpretation of the results of factor analytic studies of certain social attitudes. Eysenck

157

wanted to prove that fascist and communist are similar in their tough-minded personalities, but his proofs were very suspicious. The next important contribution of conceptualization of authoritarianism is Rokeach’s one. The focus of Rokeach’s theoretizations is the structure of belief systems, not their content. According to him, general authoritarianism is best conceived as a mode of thought rather than as a set of beliefs. Rokeach called that cognitive style, closed sysetem of beliefs by the name dogmatism. He constructed a questionnaire measure of the concept – D scale. But empirical research have shown very similar factor structure and great correlations between D and F scales. Brown, on the other hand, assume that the authoritarian is a person who is best characterized by the kind of information that will induce him to change his attitudes. The authoritarian will reverse his evaluations on the simple say-so of an authority figure. Finnaly, McFarland et.al. (1993.) conducted research in former USSR. The authoritarianism syndrome with iis nucleus of ethnic prejudice, ethnocentrism, antisemitism, antidissidents, anti-democracy, anti-free press and pro nationalism can be found in much the same way in the Soviet Union, as it has manifested itself in 40 years of Western research. At variance with the results in the west is that the Soviet communist party members scored relatively high, around the scale midpoint, althought they scored low than some nationalistic groups. A number of different approaches of authoritarianism and similar concepts has been developed. Wilson, Ray and McCloskey connected authoritarianism with

conservativism. Tomkins in his polarity theory connected affects and ideology. He claims that humanistic or left-wing personality scripts are related to liberal or lowauthoritarian personal tendencies, which is connected with children raising. Gerda Lederer conducted cross-cultural investigation where she has developed New General Authoritarianism scale. Jos Meloen conducted many meta-analysis confirming validity
158

of authoritarianism scales. Some other authors primary considered authoritarianism as a group phenomenon. Altemeyer’s approach: Bob Altemeyer defined right-wing authoritarianism as the covariation of three attitudinal clusters in a person. 1. Authoritarian submission – a high degree of submission to the authorities who are perceived to be established and legitimate in the society in which one lives; 2. Authoritarian aggression – a general aggresiveness, directed against various persons, that is perceived to be sanctioned by established authorities; 3. Conventionalism – a high degree of adherence to the social conventions that are perceived to be endorsed by society and its established authorities. By “attitudinal cluster” Altemeyer means orientations to respond in the same general way toward certain classes of stimuli (namely, the perceived established authorities, sanctioned targets, and social conventions). Right-wing authoritarianism is an individual difference variable, could be understand as a personality trait, developed on a premise that some people need little situational pressure to (say) submit to authority and attack others, while require significantly more. By “submission” to the perceived established authorities Altemeyer means a general acceptance of their statements and actions and a general willingness to comply with their instructions without further inducement. Authoritarians believe that proper authorities should be trusted to a great extent and deserve obedience and respect. They believe that these are important virtues which children should be taught and that if children stray from these principles, parents have a duty to get them back in line. Right-wing authoritarians would ordinary place narrow limits on people’s rights to criticize authorities. They tend to assume that officals know what is best and that critics do not know what they are talking about. They view criticism of authority as divisive and destructive, motivated by sinister goals and a desire to cause trouble.

159

By “perceived established authorities” Altemeyer means those people in our society who are usually considered to have a general legal or moral authority over behaviour of others. When Altemeyer modifies authoritarianism with phrase “right-wing”, he does not necessarily mean anything political (as in liberal versus conservative) or economic (as in socialist versus capitalist). Rather, he is using “right-wing” in, as he says, a psychological sense of submitting to the perceived authorities in one’s life, usually “the Establishment”. By “aggression” Altemeyer mean intentionally causing harm to someone. The harm can be physical injury, psychological suffering, financial lost, social isolation, or some other negative state that people usually try to avoid. Aggression is authoritarian when it is accompanied by the belief that proper authority approves it or that it will help preserve such authority.

By “adherence to social conventions” author means a strong acceptance of and commitment to the traditional social norms in one’s society. The right-wing authoritarian’s conventionalism specifies how people ought to act, not how they do. The authoritarian’s code is conventional because it is based on long-standing tradition and custom, not because it actually describes how most people behave today.
The conceptualization of right-wing authoritarianism has an inductive base. It was inferred from a series of attitude survey studies conducted over a number of years at the University of Manitoba, in which pattern of covariation among responses to many hundreds of statements was studied. Altemeyer’s first discovery was that submissive, aggressive, and conventional sentiments seemed to covary, while others did not. After determining that this covariation was reliable, author undertook to construct an attitude scale, balanced against response sets and possessing adequate internal consistency, to measure this covariation which he have called right-wing authoritarianism.

Altemeyer assessed construct validities of his RWA scale, by: 1. examining the unimensionality of responses to the scales, and 2. examinining their relationships with

160

various measures of authoritarian dispositions and behavior. He informs about positive results.

Regarding origins of authoritarianism, Altemeyer suggest that in general people acquire attitudes 1. from other people, through direct tution and through imitation; and 2. through their own experience with the objects of these attitudes. The determinant of what attitude is learned is the reinforcement the person receives for learning the attitude (which can be vicarious in the case of imitation) and the reinforcement he receives from his interaction with the object of the attitude, according to principles of Bandura’s social learning theory. One’s parents would naturally be a primary source of attitudes toward authority, aggressive behaviour, conventionality, and many other topics. Many of these attitudes are intentionally taught, and parents will readily use positive and negative reinforces to insure that their children’s verbal statements and behaviour conform to their wishes. However, parents can also serve as powerful models for their children, so that even if they not intentionally teach their children certain attitudes, their offspring can still acquire them by observing the parents’ behaviour, from conversations around the dinner table, and so forth. And of course, children can form attitudes as a result of their own experience with their parents.

There are a number of other people whose social roles normally give them the right to directly teach attitudes to children: Grandparents, older siblings, school teachers, and even people whom the child has never met, such as TV personalities, advertising executives, peer group may also directly shape a child’s opinions. These can also
161

become models that children imitate, and experiences with them can affect their attitudes in ways the parents any or may not wish. There are adult counterparts to childhood peers: one’s spouse, friends, co-workers, and neighbours can all shape our attitudes on social issues; and beyond this, there are effects of environment at large.
Obviously, parental influence is apt to be enormous at first, and for understandable reasons parents do not typically encourage their young children scrutinize the dictates of authority. So, we might expect children to have relatively uniform and highly submissive attitudes toward authorities during their early years. Right-wing authoritarianism probably does not begin to take organized form, according to Altemeyer, until adolescence, when our culture increasingly concentrates on preparing the child for the adult status he will soon acquire.

There is no reason to expect that a person’s authoritarianism is finally established at the age of 18. Modification and change of opinions are possible as long as new experiences are possible, as long as new models can emerge, as long as reinforcement contingencies can change. After consideration of theoretical basis of Altemeyer’s approach we wanted to emphasize. We directed attention to specification of three consisting elements. We questioned who were concrete authorities to which authoritarian submission was directed, who were groups whom authoritarian were aggressive, and which concrete conventions were uncritically accepted by authoritarians? We proposed an empirical design of research with the main question about connection of Altemeyer’s RWA scale with submissiveness towards different authorities (such as father, mother, president, chief), aggressiveness toward different, mainly marginal groups (such as homosexuals, feminists, national minorities) and with acceptance of different social conventions. We examined sample of 316 persons, divided by sex, age, occupation and family background. Gained data has been processing by different statistical techniques. Reliability of RWA and other scales was calculated by coefficient Cronbach alpha. Besides, the scales were examined by inter-item and item-total correlations, and by
162

factor analysis as well. For all scales means and standard deviations were calculated. Central analysis was calculation of correlation coefficients between RWA scores and scores on all particular scales of submissiveness, aggressiveness and conventionalism. We used some others statistical procedures including multiple regressional analysis and analysis of variance. Results: Reliability of RWA scale in our sample was 0.86. Average inter-item correlation was 0.16. Average score for RWA scale was 84.32 (i.e. 2.81 considering items’ mean). Factor analysis extracted two factors responsible for 23% and 11% of RWA variance respectively. Their intercorrelation was only 0.17. The greatest submissiveness subjects have shown toward parents. All correlation coefficients between RWA score and submissiveness toward different authorities are significant, between 0.33 toward patriarch and 0.54 toward mother. All submissive relationships could explain 43% of RWA variance. The greatest aggressiveness has shown towards members of religious sects. There are differences among coefficients of correlations: the greatest one is between RWA score and aggressiveness toward homosexuals (0.55) and the smallest one was towards communists (0.19). Gained data was explained by facts that established authorities were perceived as communists in time of collecting data. All aggressiveness scores could explain 36% of RWA variance, and 51% “right-wing”, together with submissiveness. Authoritarians has shown the greatest acceptance of conventions considering which glorify state and nations. All conventions can explain 44% of RWA variance and all three clusters can explain 61% of right-wing authoritarianism variance. We made some additional statistical analysis connecting socio-demographic variables with the RWA score. The results shown differences in RWA score and scores on different measures of three consisting elements by occupations, political party preferences and family background but not by sex and age of subjects from our sample.
163

Discussion: We can conclude that persons who support communist’s dictature have the same personal dispositions, which we usually call authoritarianism, as those who support fascist in fascism or extreme right-wing parties in democratic societies. There is no left and right authoritarianism as personality characteristics. There are left and right dictatorships but both are supported by the same followers in psychological sense. As Levin asserted any behaviour was a function of both personality and enviroment factors. Authoritarians have the same or similar personality factors and ideological system decided whom they would be submissive. Altemeyer’s approach is in tradition of amerian empiricism and positivism in research. Some German authors, who belong to different tradition of crtical theory and define authoritarianism as a dialectic and dynamic concept, criticize such approach. The concept of authoritarianism remains vital through the time. It could be affected by the political context. Vitality of this concept has been enhanced by the demonstration of its relevance in many diverse areas. Authoritarians are still ubiquitous and authoritarian syndrome (authoritarian aggression, authoritarian submission and conventionalism) remains cohesive. Only through careful conducted investigations on many social and scientific levels, we might be in opportunity to completely understand dynamics of antidemocracy and totalitarism, and therefore be able to prevent it.

16. Fusnote:
1. Rorer (113,p.134) pristrasnost u odgovaranju (response set) definiše kao "tendenciju da se odabiraju neke kategorije odgovora disproporcionalno više od drugih, nezavisno od sadržaja ajtema." 2. Moramo imati u vidu da je ovo bila veoma oštra kritika čak i optužba u Americi 1954. u jeku hladnog rata
164

3. U početku kod Rajha ili kod članova Frankfurtskog instituta suprotno od autoritarne je stajala revoluconarna ličnost. 4. Levičari krajem 60ih na zapadu su se možda za svoje ideje vatreno i beskompromisno borili, ali je sigurno da nisu imali autoritete kojima su se potčinjavali, niti su robovali nekim pravilima, već su se baš nasuprot borili protiv njih te se takvo njihovo ponašanje nikako i ni po čemu ne može atribuirati konstruktu o kome govorimo. 5. Paradoks je u tome da iako su ideje humanističke metod je antihumanistički jer ostvarenje tih ideja stavlja iznad sudbine pojedinca, koji treba da bude žrtvovan u ime viših ideala. 6. Promenjen je recimo deo ajtema koji kaže da ljudi ne treba da se oslanjaju isključivo na Bibliju nego treba da stvore sopstvene standarde. Umesto Biblije ubačen je Marksizam-Lenjinizam. 7. Ovde se javlja problem motivacije za odabir i priključenje u komunističku partiju koja nikako nije ista u različitim zemljama, recimo SAD gde su komunisti bili proganjani, Italiji gde je postojala snažna Komunistička partija među mnogim drugima i SSSRu gde je to bila vladajuća, jedina i totalitarna partija. Stoga onaj ko postaje član te partije u SAD stavljajući mnogo šta na kocku to čini mnogo verovatnije iz intrinzičkih motiva i dubokih ideoloških uverenja dok u SSSRu član partije može postati neko iz konformizma ili zbog prestiža u društvu ili privilegija. 8. Eltemejer piše u jednom veoma nekonvencionalnom stilu, ubacujući često šaljive opaske. Tako navodi i slučaj kada ga je jedan psiholog Frojdovske orijentacije pitao da li mu je možda srednje ime William ili Winfred. On je pretpostavio da je Eltemejer nazvao skalu po sebi, npr. Robert William Altemeyer. Eltemejer je, ne bez cinizma primetio, da možda u tome ima istine jer mu je uvek bila želja da mu srednje ime bude Walter. U stvari ono je Anthony, što objašnjava zašto je u početku svoju skalu bio nazvao Right-Arm Authoritarianism Scale!
165

9. ^injenica je da je najpoznatija i najuticajnija studija o autoritarnosti Autoritarna ličnost nastala pre svega u pokušaju da se objasni antisemitizam. Međutim, Raden u jednom novijem istraživanju (1999.) u SAD pokazuje korelacionom i faktorskom analizom da je povezanost između mera anti-Semitizma i autoritarnosti (merene skraćenom verzijom F skale) slaba i zaključuje da je veoma umanjena uloga antiSemitizma u autoritarnom sindromu. Ovo je još jedan dokaz dijalektičke prirode koncepta autoritarnosti, kakvim su ga i zamislili prvi istraživači. 10. Alfa koeficijent F skale je 0.81, balansirane F skale 0.73, Rokičeve D skale 0.82, još nekih skala autoritarnosti od 0.72 do 0.77 (2, 181 strana) 11. Braun je isticao da vaspitavanje dece da poštuju autoritete jeste funkcionalno u porodicama iz niže društvene klase, da deca ne bi postala delikventi 12. Eltemejer (1996.) navodi da je on svojom LWA skalom ispitao 1845 studenata, 642 njihovih roditelja i 67 političara i nije našao ni jednog sa visokim skorom. 13. Multipla regresiona analiza u statističkom pogledu daje rezultate za ispitivani uzorak, koji teže da budu precenjeni, pa treba učiniti izvesno umanjenje koeficijenta R kvadrat da bi dobili očekivane rezultate za čitavu populaciju. 14. Ovaj redosled uglavnom odgovara podacima iz drugih domaćih istraživanja. Ima i izvesnih razlika, tako su najautoritarniji po drugim autorima oni koji su pristalice SPS a zatim SRS, dok je dalji redosled identičan: SPO, DSS, DS. 15. Ovde dolazimo do ideje koja je u sličnom obliku potekla od Šilsa i Ajzenka još pre 46 godina, međutim ovo gledište nije potpuno identično njihovim. Naime, dok su oni smatrali da komunisti i fašisti imaju istu ličnu predispoziciju, ovde se smatra da osobe sa istom ličnom predispozicijom mogu podržavati i fašističke i komunističke diktature. Dakle polazi se od psihološke odlike i ide ka društvenoj ideologiji, a ne obrnuto. Jedan od najjasnijih i najdoslednijih nalaza iz ove oblasti kaže da se komunisti na zapadu po

166

stepenu autoritarnosti nikako ne mogu porediti sa fašistima, a to je ono što su Ajzenk i Šils tvrdili.

17. Indeks agresivnost antisemitizam autoritarna ličnost autoritarnost desničarska levičarska berklijska studija crte ličnosti ideologija konvencionalizam konzervativizam liberalizam skala F skala SDA submisivnost teorija socijalnog učenja

167