Uzrok nastanka plime i oseke

Inž. Radovan Đukić 18430 Kuršumlija Ul. 16. februara 23 SRBIJA djukicr@gmail.com

Apstrakt Nastanak plime i oseke na Zemljinom vodenom omotaču je posledica revolucije i rotacije Zemlje. Kako se Zemlja pri revoluciji oko Sunca, od afela do perihela putanje, kreće ubrzano a od perihela do afela usporeno, to je jasno da na planetu tokom revolucije deluje sila, promenjivog intenziteta, u pravcu i smeru njenog kretanja. Dejstvo te sile uzrokuje pojavu inercijalnih sila na masama; Zemljinog čvrstog omotača, Zemljinog vodenog omotača i Zemljine atmosfere. Dejstvo inercijalnih sila na Zemljin vodeni omotač, čini da se on blago deformiše. Deformacije vodenog omotača su najizraženije na njegovim elementarnim površinama čiji su vektori kolinearni sa pravcem vektora sile koji deluje na Zemlju u smeru njene revolucije. Sa povećanjem ugla izmedju vektora sile i vektora elementarnih površina a iz razloga zaobljenosti planete, opada i deformacija (ulubljenost) vodenog omotača. Ulubljenost vodenog omotača odgovara stanju niskih voda, odnosno stanju poznatom kao oseka. Iz ulubljenja istisnuta voda, se na obalama kopna detektuje kao plima. Rotacija planete Zemlje, čini da se periodično smenjuju mesta najizraženije deformacije vodenog omotača – oseke. Na mestima najmanjeg delovanja inercijalnih sila mase vodenog omotača dolazi do stvaranja visokih nivoa voda, odnosno stanja poznatom kao plima. Uticaj Meseca, Zemljinog satelita, je osetan i jako značajan, jer revolucijom oko Zemlje, svojom snažnom gravitacionom silom povlači za sobom čitavu masu Zemlje, što njenu putanju revolucije oko Sunca čini blago talasastom. Iz tih razloga se menja pravac i intenzitet dejstva inercijalnih sila na masu Zemljinog vodenog omotača, što se odražava na nivo visokih i niskih voda, čime se detektuje uticaj Meseca. Ključne reči: plima, oseka, ubrzano kretanje, inercijalna sila, deformacija, ulubljenost, revolucija, rotacija Uvod Pojava plime i oseke na obalama svetskih mora je vekovima bila predmet istraživanja filosofa, fizičara, geografa, astronoma.... Čak i aktuelno, prihvaćeno, obrazloženje ( Teorija izbočina ) ovog prirodnog fenomena, na mnoga pitanja ne daje logične odgovore. Ovaj rad će se drugačijim pristupom pozabaviti uzrocima nastanka plime i oseke.

Kretanje planete Planeta Zemlja se kreće eliptičnom putanjom oko Sunca, (koje je u njenoj jednoj žiži) tokom revolucije. To je prema prvom Keplerovom zakonu, zakonitost osobine kretanja bilo koje planete oko zvezde. Naime, revolucija bilo koje planete, pa i Zemlje, se odvija pod dejstvom promenjive sile koja deluje u pravcu i smeru njenog kretanja. Dejstvo te sile na konstantnu masu planete čini da se planeta kreće ubrzano. O tome jasnu predstavu pruža Drugi Keplerov Zakon, prema kome; radijus vektor (od Sunca do Zemlje) u svakom trenutku prebriše konstantnu površinu (sektor). Tako je minimalna periferna brzina Zemlje 29, 290 km/s u afelu (najveći radijus vektor) a 30, 290 km/s u perihelu (najmanji radijus vektor) putanje revolucije Zemlje. Ovo je dokaz da se Zemlja ubrzano kreće pri revoluciji oko Sunca. Iako je promena brzine (ubrzanje) jako mala ( prosečno ubrzanje reda 60 mikrometara u sekundiza sekund), to se uticaj ubrzanja na masu vodenog omotača, pri površini Zemljinog poprečnog preseka (čiji je prečnik oko 12300 km), ne može zanemariti. Pored revolucije, Zemlja vrši rotaciju oko vlastite ose rotacije. Period njene rotacije od 360 stepeni je 24 časova koliko je trajanje jednog zemaljskog dana. Značaj rotacije planete je u tome što se menja mesto najjačeg delovanja inercijalnih sila, te se time smenjuju plima i oseka. Značajno je, takođe, i saznanje da veliki uticaj na kretanje Zemlje vrši i njen prirodni satelit Mesec. Mesec svojim snažnim gravitacionim uticajem na Zemlju čini elipsastu putanju revolucije, Zemlje oko Sunca, blago talasastom. Maksimalne elongacije odstupanja centra mase Zemlje od eliptične putanje su pri položaju Meseca kada je u sizigiju sa Zemljom i iznose više od 4000 km u odnosu na položaj kada je Mesec u kvadraturi (prva ili poslednja četvrtina) sa Zemljom. To su najbitnija kretanja planete Zemlje potrebna za analizu uzroka nastanka plime i oseke na njenim vodenim površinama. Uzrok nastanka plime i oseke Kretanja planete Zemlje opisana u u predhodnom odeljku čine da je čitava planeta i sva masa na njoj izložena raznovrsnoj promeni ubrzanja. Promene ubrzanja su takve da se neprestano i ciklično maksimalno manifestuju na njenom vodenom omotaču, odnosno na svetskim morima i okeanima. Treba se imati u vidu činjenica, da ogromne vodene mase poseduju ogromnu inerciju. Agregatno stanje vode je veoma povoljno da se i najmanja promena kretanja vodene mase može lako detektovati kroz promenu njenog vodoravnog nivoa kakvog ima u toku mirovanja ili jednolikog kretanja. Kada se planeta Zemlja posmatra kao loptasti sud napunjen vodom, moguće je posmatrati dešavanja i promene na vodenoj površini. Slikom Sl.1. je predstavljena planetska sfera kao vodena lopta. Na njoj su istaknute jednake elementarne površine odredjene vektorima površina ( ΔS). Na planetu deluje sila (F) u pravcu i smeru njenog kretanja po eliptičnoj putanji. Dejstvo sile na na čitavu planetu je značajno a posebno je osetno na njenom vodenom omotaču. Kako je planeta nebesko telo sfernog oblika, to se dejstvo sile (F) različito manifestuje na njenim različitim elementarnim površinama. Najizraženije dejstvo sile je na elementarnim površinama najvećeg ispupčenja

lopte prema putanji revolucije planete. Kako se ovo dejstvo sile odražava na njen vodeni omotač kao svojevrstan pritisak, to on opada na okolnim površinama sa kosinusom ugla kojeg zaklapaju vektori sile (F) i vektori elementarnih površina (ΔS).

Sl. 1. Prikaz vektora elementarnih površina i njihove orjentacije u odnosu na pravac revolucije planete i dejstva sila.

Pritisak kojeg vrši sila (F) tokom revolucije planete od afela do perihela putanje je definisan izrazom; P = F cosα/ΔS . Ugao (α) je ugao kojeg grade vektori pravca putanje revolucije planete i vektori elementarnih površina sve do; zenita ili nadira planete i do severnog ili južnog pola.

Sl. 2.

Vodeni omotač na suprotnoj strani planete, usled ogromne inercije vodene mase, takođe trpi deformaciju pod dejstvom inercijalnih sila na svakoj elementarnoj površini. Naime, inercijalna reaktivna sila (-Fr) stvara istovetne deformacije i na suprotnoj strani planete na koju deluje. Slikom Sl. 2. su prikazane deformacije vodenog omotača, gledano od strane zvezde (iz pravca zenita).

Sl.3. Dijagram nivoa voda zemaljskih mora u odnosu na nivo voda koji bi bio (xosa) da se Zemlja kreće uniformno, bez dejstva sile F tokom revolucije oko Sunca.

Ovako nastale deformacije (ulubljenja) vodenog omotača odgovaraju stanju niskih voda, poznatom kao oseka. Naime, dejstvom sila (F) i (-F), nivo vodenog Zemljinog omotača je prinudno spušten ispod zamišljenog nivoa kojeg bi imao kada bi se Zemlja pri revoluciji kretala konstantnom brzinom. Na slici 3 je prikazan dijagram nivoa voda po obimu Zemlje koji je odredjen prema ravni ekliptike. I to uz uslov da ne postoje kontinenti i da se ne razmatraju mesni uslovi. Visoke vode, odnosno plima, nastaju kao posledica potiskivanja vode iz najispupčenijih površina vodenog omotača u odnosu na putanju revolucije, i izražene su na udaljenim površima; ka polovima i ka zenitu i nadiru.

Sl.4. Ulubljenost Zemljinog vodenog omotača iz perspektive putanje revolucije

Izobare, linije koje zatvaraju područja sličnih pritisaka, nisu koncentrične kružnice, kada se uzme u obzir smer rotacije planete Zemlje. Uvek, veće ulubljenje trpi površina vodenog omotača koja biva ranije podvrgnuta delovanju sile, tako da će istisnuta masa vode u većoj meri biti izražena pri nadiru planete nego pri zenitu.

Ulubljenje Zemljinog vodenog omotača je vidljivo na usamljenim ostrvima usred okeana, kroz smenjivanje plime i oseke, i ono ne prelazi promenu nivoa najviših i najnižih voda od oko jednog metra. Dijagramom na slici Sl.3. je pojašnjeno da sva istisnuta voda (plimske visoke vode) ima zapreminu ulubljenja vodenog omotača (niske vode oseke). Sama činjenica, da Zemlja ima period rotacije od 360 stepeni za 24 sata, određuje da bi se plima i oseka na uočenoj lokaciji smenjivale na dvanaest sati. I sve to je pri uslovima da je planeta Zemlja potpuno prekrivena vodenim omotačem ( ne postoje kontinenti). Uticaj gravitacione sile Meseca je veoma značajan na stanje vodenog omotača na Zemlji. Mesec, interakcijom sa Zemljom, gravitacionim silama, čini da se Zemlja kreće blago talasastom putanjom. To znači da Mesec „drmusa“ čitavu planetu Zemlju. Pri tome, ciklično dolazi do promene sile (kojom Mesec deluje na Zemlju) prema pravcu, intenzitetu i smeru u odnosu na zamišljenu eliptičnu putanju revolucije Zemlje.

Sl.5. Izgled dela putanje planete Zemlje nastale pod dejstvom gravitacione sile Meseca

Najveće promene sile (najveće promene ubrzanja) su u vreme uštapa i u vreme mlađaka, te se tada pojavljuju najveće razlike između nivoa voda plime i oseke jer masa Zemljinog vodenog omotača reaguje inercijalnim silama prema ranije objašnjenom modelu. Generalno, svaka promena-povećanje ubrzanja kretanja planete, čini da se zbog inercije vodeni omotač više depresira na mestima izraženog delovanja inercijalnih sila, i da se na račun istisnute količine vode povećavaju nivoi visokih voda - plime. Opisana kretanja Zemlje; revolucija, rotacija i kretanje pod dejstvom Mesečevog gravitacionog uticaja, zapravo čine uzročnike nastanka plime i oseke na planeti Zemlji. To znači da, kada bi se planeta kretala oko zvezde konstantnom brzinom i kada ne bi

imala svoj prirodni satelit, na njenu vodenu površinu ne bi delovala ubrzanja te se ni inercijalna sila vodene mase ne bi javljala, ne bi bilo pritiska koji deformiše vodenu masu te ona ne bi davala efekte plime i oseke. Značaj rasporeda kontinenata Atlanski okean je sa zapadne strane ograničen američkim kontinentom od severa pa sve do juga, dok je sa istočne strane ograničen Evropom i Afrikom od severa ka jugu. Kada se ova masa vode posmatra kao izolovana celina i primeni ranije opisani model uzroka nastanka plime i oseke, postaje jasno zašto se plima i oseka smenjuju na približno šest sati. Kada su zapadne obale Evrope u poziciji najveće depresije vodenog omotača (oseke) usled ubrzanog kretanja Zemlje u pravcu putanje revolucije, tada su istočne obale Severne Amerike pod najmanjim pritiskom te se na njima pojavljuju najviši nivoi voda (plima). Posle oko šest sati rotacije Zemlje, istočna obala Severne Amerike dolazi u poziciju pravca putanje revolucije Zemlje i njenog ubrzanog kretanja, trpi najveće depresije vodenog omotača (oseka). Tada je na obalama Zapadne Evrope plima. Kada se razmatraju vodena prostranstva Tihog Okeana – Pacifika, ograničena kontinentima ali udaljenim više od 180 stepeni geografske dužine, tu se smenjuju plime i oseke na svakih dvanaest sati, kako je to u ranije opisanom modelu uzroka nastajanja plime i oseke objašnjeno. Primer je obala Indokine... Kako je velika važnost mesnih uslova za pojavu plime i oseke, to se razmatraju i mnogo manje od okeana vodene površine unutar kontinenata - mora i jezera. Na njihovim obalama se plima i oseka smenjuju na šest sati jer je njihova geografska dužina mnogo manja od 90 stepeni. Primer Sredozemnog mora jasno dokazuje opisani model uzroka nastanka plime i oseke. Na obalama Alžira plima jedva dolazi do 0,6 m dok u Tršćanskom zalivu Jadranskog mora (severnije) prelazi 1,2 m. To znači da se depresirana masa vode u Sredozemnom moru pojavila kao istisnuta u priobaljima okolnih mora, a značajno u najsevernijem priobalju Tršćanskog zaliva, gde vlada najmanji pritisak inercijalne sile vodene mase čitavog Mediterana. Kada bi se uočila mesta najmanjih oscilacija nivoa voda Sredozemnog i svih mora okolo i označila tačkama, dobila bi se linija nagiba oko 23 stepena prema paralelama, i označavala bi zonu najvećeg dejstva inercijalnih sila vodene mase. Činjenice u prilog opisanom uzroku nastanka plime i oseke Amplituda maksimalnih i minimalnih nivoa voda u toku godine nije jednaka. Najveći nivoi visokih voda su početkom januara, kada je Zemlja u perihelu putanje revolucije i kada se kreće maksimalnom brzinom pri maksimalnom ubrzanju. Tada na planetu deluje maksimalna sila u smeru i pravcu revolucije, te izaziva maksimalne inercijalne sile vodenog omotača usled kojih on depresira i uzrokuje maksimalno podizanje nivoa voda u priobaljima kontinenata. Tako je maksimalna plima u zalivu Faundi (Nova Škotska) i iznosi oko 21 metar. Najmanje amplitude nivoa mora su početkom jula, kada je Zemlja u afelu putanje revolucije oko Sunca. Tada se kreće minimalnom brzinom revolucije pri minimalnom ubrzanju, pa je uticaj na inercijalne sile vodenog omotača planete minimalan, što rezultira minimalnim amplitudama plime.

Plima i oseka na obalama usamljenih ostrva u sred okeana gotovo da nikada ne prelaze razliku nivoa od jednog metra. To govori da je plima u priobaljima mora rezultat istisnute količine vode, kako je to ovde i objašnjeno. Smena plime i oseke je na šest ili dvanaest časova. Znači, postoje dve ili jedna plima na 24 časa. Na mestima gde su okeani ograđeni kontinentima, na udaljenju većem od 180 stepeni geografske dužine, plima i oseka se menjaju na dvanaest časova, kakoje to ovde i opisano. Kada je Mesec u sizigiju sa Zemljom, u vreme uštapa ili mlađaka, dolazi do promene smera kretanja Zemlje u odnosu na zamišljenu eliptičnu putanju revolucije. Tada je najizraženije „drmusanje“ planete Zemlje pod uticajem Meseca, što čini da je i „mućkanje“ Zemljinog vodenog omotača veoma izraženo, pa se to u velikoj meri manifestuje na stanje nivoa voda u priobaljima svetskih mora. Svake dve nedelje se pojavljuju visoke plime, kao posledica promene smera kretanja Zemlje u odnosu na zamišljenu putanju revolucije, pod uticajem Mesečevog privlačenja. Da je uzrok nastanka plime i oseke pritisak, nastao dejstvom inercijalnih sila vodene mase, na elementarne površine Zemljinog vodenog omotača, svedoči i pojava da se čak i pri enormno visokom atmosferskom pritisku u priobaljima pojedinih mora povremeno javlja oseka kao posledica istiskanja vodene mase. Manifestacija plimskih sila na zemaljski čvrsti omotač Iako velike krutosti, zemaljsko kopno (čvrsti Zemljin omotač) takođe trpi deformacije usled ubrzanog kretanja Zemlje prilikom revolucije oko Sunca. Prema ovim radom opisanom modelu, dolazi i do blage deformacije zemaljskog čvrstog omotača, koja je usled njegove prirode i krutosti manje izražena nego što je to slučaj sa deformacijom vodenog omotača. Površine kopna čiji su vektori površina kolinearni sa pravcem putanje revolucije Zemlje, trpe najveći pritisak inercijalnih sila. Na tim površinama dolazi do blagog povijanja (ulubljenja) čvrstog Zemljinog omotača. Kako Zemlja rotira, posle šest časova, uočena površina će se naći u poziciji zenita, gde će na nju delovati najmanja inercijalna sila njene vlastite mase, pa će doći do izvijanja (ispupčenja) Zemljinog čvrstog omotača. Posle narednih šest časova, uočena površina će se ponovo naći na pravcu putanje revolucije i trpeće ponovo maksimalnu inercijalnu silu (pritisak) vlastite mase. To znači da se plima (ispupčenje) i oseka (ulubljenje) Zemljinog čvrstog omotača (Zemljine kore) smenjuju svakih dvanaest časova. Uticaj Meseca se i ovde, prema opisanom modelu, manifestuje tako što utiče na promenu putanje revolucije planete oko Sunca, čime izaziva dodatne efekte inercijalnih sila mase Zemljinog čvrstog omotača. Najintenzivnije deluje u vreme uštapa i mlađaka, kojom prilikom; u vreme uštapa, počinje da vuče Zemlju ka zamišljenoj eliptičnoj putanji revolucije, a i u vreme mlađaka (mladog Meseca) takođe. Time se naglo menja pravac kretanja Zemlje oko zamišljene eliptične putanje revolucije oko Sunca. Tako se postiže velika promena ubrzanja i javlja dejstvo značajne inercijalne sile na masu Zemljinog čvrstog omotača. Srodno opisanim naprezanjima Zemljinog čvrstog omotača, može se očekivati njegova nestabilnost. Imajući u vidu građu Zemljinog čvstog omotača to jest da je on sastavljen uklapanjem kontinentalnih ploča, veoma su veliki izgledi za nastajanje zemljotresa. Logično je da najizraženija naprezanja čvrstog Zemljinog omotača mogu

izazvati i najveće nestabilnosti i najveće zemljotrese i ostale tektonske poremećaje. A to su periodi kada je Zemlja u blizini perihela ( kraj decembra i početak januara) i period kada se Mesec nalazi u uštapu (pun Mesec) ili mlađaku (mlad Mesec). Tada se mogu javiti zemljotresi velikog intenziteta kao posledica najvećih naprezanja Zemljinog čvrstog omotača. Manifestacija plimskih sila na atmosferu Kao što čvrsti i vodeni Zemljini omotači trpe deformacije, nastale ubrzanim kretanjem planete tokom revolucije, tako se i na njenom gasovitom omotaču-atmosferi mogu registrovati određene pojave. Za nastanak uragana je od najveće važnosti, upravo ovde opisani model, delovanje inercijalnih sila mase gasova i čestica atmosfere. Usled velikog isparavanja vode okeana, u tropskom pojasu Zemlje, atmosfera se zasiti ogromnom količinom vodene pare. U slojevima atmosfere višim i od petnaest kilometara, dolazi do kondenzacije vodene pare, i do ogromne količine vode u atmosferi. Tako se ima količina vode u oblacima, ravna količini vode nekog mora. Oblaci se udružuju u jedan ogroman oblak, prečnika par stotina kilometara. Kada se ovakav oblak nađe u poziciji uočene elementarne površine Zemljine lopte, čiji je vektor površine kolinearan sa putanjom revolucije Zemlje, to će se atmosfera na velikim visinama deformisati (sabiti) što će se dogoditi i džinovskom oblaku uragana, pod dejstvom inercijalnih sila njegove mase. Posle oko sedam časova, usled rotacije Zemlje, oblak će se naći iznad elementarne površine Zemlje, čiji je vektor u pravcu zenita, atmosfera pa i sam oblak uragana će biti oslobođen delovanja inercijalne sile vlastite mase, pa će se proširiti. Širenje oblaka izaziva usisavanje sve veće količine vodene pare i kapljica vode, čime se sve više povećava. Tada je strujanje vazduha iznad oblaka postaje još intenzivnije, čime se postiže dodatni pad pritiska iznad oblaka i pospešuje njegovo vertikalno širenje. Više ovakvih ciklusa, tokom rotacije Zemlje, čine da oblak usisa još veće količine vode. Tako uragan dobija na snazi. U slučaju, kada uraganski oblak prelazi kopno, javlja se deficit vlage koju usisava, time se prema ovim radom objašnjenom modelu nastanka uragana, smanjuje njegova masa (padaju jaki pljuskovi) i on gubi na snazi. To se uglavnom dešava u nekih sedam časova. Sedam časova je period jačanja ili slabljenja uragana, a ne šest kako se smenjuju pozicije delovanja inercijalnih (plimskih) sila na atmosferu, jer se uragan kreće suprotno rotaciji Zemlje što mu čini kašnjenje za oko jedan čas, za period od šest časova. Uragan, odnosno njegov spiralni oblak, funkcioniše kao meh koji periodično usisava vazduh sa vodenom parom i kapljicama, kada se vertikalno širi pri pozicijama kada je u nadiru ili zenitu. Inercijalne sile, mase gornjih slojeva oblaka, čine da se on sabija pri poziciji kada se nađe u pravcu putanje revolucije Zemlje. Prikaz na slici Sl.6.

Sl.6. Prikaz poprečnog preseka uragana, njegovog oblaka i poređenje sa mehom

Z a k lj u č a k Uzroci nastanka plime i oseke na planeti Zemlji su posledica dejstva inercijalnih sila, masa njenih omotača (čvrstog, tečnog i gasovitog), a koje izaziva: • • Ubrzano kretanje planete prilikom revolucije oko zvezde (Sunca); Gravitacioni uticaj Meseca, koji čini da se centar mase Zemlje periodično udaljava-približava zamišljenoj eliptičnoj putanji njene revolucije, čime se postiže dodatno transverzalno ubrzavanjeZemlje, najizraženije kada je Zemlja u sizigiju sa Mesecom. Tada se menja smer sile kojom Mesec odvlači Zemlju od zamišljene eliptične putanje, pa inercijalne sile Zemljinih omotača bivaju najintenzivnije. Rotacija Zemlje čini da se plima i oseka periodično smenjuju, i da kao periodične pojave budu primećene. Dejstvo inercijalnih sila, mase čvrstog zemaljskog omotača, dovodi do nestabilnosti kontinentalnih ploča i najverovatniji je uzrok katastrofalnih zemljotresa. Dejstvo inercijalnih sila zemaljske atmosfere, je najverovatniji uzrok nastanka razornih uragana, čineći da ogromne mase vode i gasova u uraganskom oblaku funkcionišu kao meh koji usisava ogromne količine vodene pare i kapljica vode. Aktuelna obrazloženja o nastanku plime i oseke (Teorija izbočina), prema kojoj Mesec „podiže vodu“ nije logična! Primer, da Zemlja rotira 360 stepeni za 24 časa, a Mesec za isti period pređe manje od 13 stepeni putanje revolucije oko Zemlje, ne znači ništa drugo nego da bi planetom vladao haos izazvan katastrofalnim cunamijem, koji bi na ekvatoru imao brzinu veću od 400 m/s, što očigledno nije slučaj! Dalje, prema postojećoj Teoriji izbočina logično bi bilo očekivati najveće nivoe plime na ekvatoru a ne na obalama mnogo severnije i južnije geografske širine! Ovaj rad, u mnogome menja shvatanje pojma plimskih sila!

• •