You are on page 1of 4

Jedina pesnička zbirka M. Crnjanskog je ''Lirika Itake''. Izašla je 1919. u Beogradu.

Zbirka ima 56 pesama, 5 pesama nije uvršteno u zbirku i one su štampane u
periodu od 1917. do 1919. U pesnički opus M. Crnjanskog ulazi i njegova
programska pesma ''Sumatra'' objavljena 1920. u SKG. Do 1929. Crnjanski će
objaviti još dve poeme ''Stražilovo'' i ''Serbiu'' uz još 12 pesama. Poema ''Lament
nad Beogradom'' je objavljena 1962.
U ''Lirici Itake'' Crnjanski je pokušao da ostvari kružnu, prstenastu kompoziciju.
Uvodna pesma naslovljena je kao ''Prolog'' a poslednja kao ''Epilog''. U pitanju su
autopoetične, programske pesme koje najavljuju jedan nov pesnički svet koji će
provocirati i u najvećoj meri biti antitradicionalan. ''Lirika Itake'' se tako pojavljuje
kao zbirka koja izvrće uspostavljenu lestvicu vrednosti u srpskom pesništvu a
posredno i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva savremeni Odisej, ratnikpovratnik-pesnik, neće laskati i veličati patriotizam već će ''udarati u sasvim druge
žice''. To će biti poezija kako Crnjanski kaže u ''Objašnjenju Sumatre'' koja donosi
''nemir, prevrat u reči, u osećanju, u mišljenju''. Opšta stilsko-tipološka odlika ''Lirike
Itake'' je parodiranje važećih društvenih, kulturnih i književnih konvencija. Crnjanski
ne parodira samo tradicijom osveštane simbole istorije i kulture već i sam lirski žanr
odnosno morfološke i funkcionalne osobine žanra se dovode u delimičnu ili potpunu
opreku. Crnjanski namerno upućuje na žanr i njegove morfološke osobine
naslovljavajući pesmu sa ''Molitva'', ''Himna'', ''Oda'', ''Zdravica'' a tematski sadržaj
daje u oštroj suprotnosti sa samim žanrom. Tako naslov pesme izneverava ulogu
metateksta, a uz to se postiže i efekat izneverenog očekivanja kod čitaoca. Pesnik
tako u potpunosti uspeva da epatira, sablazni, šokira i isprovocira. Tako u ''Molitvi''
Crnjanski parodira visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne kulture, ''Oče
naš''. U ''Himni'' zadržavajući podignut ton himničnog žanra i pominjuči vladaoca
neba i zemlje odmah na početku, pesnik obrće vrednosni poredak, poriče postojanje
Boga i jedan vanvremenski autoritet zamenjuje biološkim supstratom – krvlju
Prevratnički duh Lirike Itake Miloša Crnjanskog, odstupanja od tradicionalnih
poetičkih načela i nepoštovanje dotad uobičajenih normi ogleda se kako na
tematskom i idejnom, tako i na formalnom, metričkom i stilskom planu, kao i na
nivou žanrovskih konvencija. Crnjanski modele književnih vrsta nasleđene iz
prethodnih epoha uglavnom smatra zastarelim i neadekvatnim da izraze novu
osećajnost, ritam i ekstazu koju su osećali pesnici njegovog naraštaja. Stoga im se
suprotstavljao, razobličavao ih, izvrtao i razarao, podjednako oštro i odlučno u
eksplicitno iznetim stavovima u tekstovima teorijsko-manifestativnog karaktera , i
implicitno, u samim pesničkim tvorevinama, gde mu je kao izuzetno pogodno
sredstvo poslužila, između ostalog, i parodija, to jest travestija žanrova kao njen
specifičan oblik. Iako bi se izvesni elementi parodije u zbirci pesama Lirika Itake
mogli uočiti na nekoliko različitih nivoa , najuočljivije parodijske intervencije
Crnjanski ipak čini na planu poetskih vrsta . Već sami naslovi pojedinih pesama u
Lirici Itake (naročito u prvom ciklusu pod naslovom „Vidovdanske pesme”), kako je
to ranije već isticano , ukazuju na izvesne lirske vrste, što asocijativno u svesti
čitaoca priziva i konkretne odlike tih vrsta, pa je pri čitanju tekstova Crnjanskog nad
kojima stoje nazivi nekih književnoteorijskih pojmova, na primer himna, oda, elegija,

ruševina i smrti. Zdravica (Crnjanski. reći da Crnjanski peva antihimnu. Iz pozicije kolektivnog lirskog subjekta prolama se paradoksalni. oksimoronski usklik u slavu groblja. polazeći ne od nekog konkretnog primera himne. parodira je. u smislu slavljenja herojskih podviga ili božanske moći. čija je primarna funkcija slavljenje i uzdizanje onoga kome/čemu se nazdravlja. priređuje svojim čitaocima efekat „izneverenog očekivanja”. 1993. U pesmi se i . tj. ne izražavaju melanholično žaljenje za izgubljenim duhovnim vrednostima. funkcionalne osobine. koje bi se na osnovu dugom tradicijom ustanovljenih karakteristika ove lirske vrste dale očekivati. od temeljnih karakteristika samog žanra. osećajni ton i stilska obeležja stihovima koji za tim naslovom slede. te gromki završni poklič. dakle. niti želju za starom slavom ili pobedom. Izostaje u ovoj pesmi i zaneseni ton oduševljenja. stoga. odbacuju se. u čijim se stihovima mešaju snažna kontrastna osećanja. 260–262). [10] Sličan postupak parodijskog izobličavanja ustaljenih osobina književne vrste stvaranjem nesklada između naslovnog pojma i sadržine pesme primenjuje Crnjanski i u slučaju elegije. 8) može konstatovati da je pesnik unekoliko odstupio od žanrovskog obrasca zadatog naslovom (Rečnik književnih termina. pa ni životima. već patetični iskazi (koji su karakteristični i za himničnu poeziju. [9] Moglo bi se. 1992. pa čak i radosti koju donosi prolivanje krvi zarad viših ciljeva i ideala. i ruši suštinsku osobenost himničnog pesništva odabravši za predmet kultnog slavljenja krv. negirajući religioznu inspiraciju i osećajnost (ni Boga). 1993. tako što potenciranjem morfoloških osobina naglašava žanrovski fon teksta. 13). No. rezignacije i nihilizma do nagoveštaja pobune. preziru i proklinju sve vrednosti života. Crnjanski. motive. naglašava se pustoš i nedostatnost sveta za one u čije ime se izriče ova zdravica (bilo da tu skupinu određujemo kao naraštaj ili narod). Tako se postiže izobličavanje žanrovskih konvencija putem grotesknog i crnohumornog prizvuka koji se pridaje nadahnutoj retorici pesme. karakterističan za zdravice. ton i stilska izražajna sredstva tih tekstova. poriču. 10) je takođe pesma koja naslovom donekle zadaje tematiku. težinom. rezignaciju i razočaranje. nimalo svečanu u uobičajenom smislu koji se podrazumeva u tradicionalnom poimanju himne kao književne vrste. te državno-političku angažovanost (ni gospodara). Stihovi Naše elegije (Crnjanski. napuštajući uzvišenu tematiku. međutim Crnjanski i u ovom primeru odstupa od žanrovskog obrasca nasleđenog iz tradicije usmenog pesništva. izobličava osnovne pretpostavke te literarne vrste. Tako se na primeru pesme pod naslovom Himna (Crnjanski. već od himne po sebi. političkim i socijalnim pravima. dugog života i opšteg napretka putem magijskog delovanja reči. sasvim logično očekivati prepoznatljive karakteristike koje se pod tim terminima podrazumevaju.molitva. pesnik podriva suštinsku nameru i namenu ove književne vrste. radi obezbeđivanja dobrog zdravlja. sadržaj pesama koje slede za ovakvim naslovima uglavnom nije u skladu sa pojmovnim određenjima književnih termina koji bi trebalo da diktiraju tematiku. od očaja. tipičan za himne. suprotstavljajući mu sadržaj. Zadržavši eksklamativni. uz prezir i defetizam. ali su takođe i opšta odlika ekspresionističke poezije) odišu gorčinom. odnosno travestira. snažan simbol i drastičnu sliku. povišeni besdnički ton. 1993.

u visoki. 31). niti naizmeničnog smenjivanja „slika bola i sreće” (Isto). pre svega. oličenih u Gračanici. Oda vešalima (Crnjanski. 1988. već peva u slavu vešala. i istovremeno se kritički određuje prema ovoj u biti prigodnoj i utilitarnoj poetskoj vrsti i književnim epohama i pravcima koji su je baštinili. poričući moć i slavu vođa i vladara. obrnute i ukrštene radi postizanja tenzije (Petković. čin poetičkog osporavanja tipičnih i već okoštalih toposa srpske rodoljubive poezije. Lirika Itake Miloša Crnjanskog otkriva još jednu svoju dimenziju. napuštenost i beznadežnost. manje vredan pol u poređenju sa nekim elementarnim pojavama iz prirode. 32–34). 77). Crnjanski vrši hijerarhijsku inverziju. što je. „Ironično slaveći vešala. kako u sinhronijskoj ravni vremena u kom je nastala. / mi ništa ne oplakujemo” i „Nami je dobro”. 32–34). 1993. na koji se može gledati s osmehom i humorom. Na nivou stila poljuljani su ustaljeni spojevi reči i pojmovne sfere iz kojih su se obično crpli tropi karakteristični za ovaj žanr. budući da se na ovom primeru možda najjasnije uočava pesnikovo odstupanje kako od ustaljene žanrovske konvencije. pesnik u stvari uznosi njine žrtve” (Ješić.eksplicitno veli: „Ne boli nas”. Sagledana iz perspektive zastupljenosti različitih poetskih vrsta. te se može govoriti samo o crnom humoru u ovoj pesmi (Petković. Uz to Crnjanski u ovoj pesmi takođe vrši i „dehijerarhizacija kulture” (Petković. subverzivnom i destruktivnom u pozitivnom smislu (Petrov. te se nižu drastična poređenja i veoma upečatljive poetske slike. postaviti ih kao negativan. kakve su u Srba stvarali. 1994. jer je za one u čije ime istupa lirski subjekt sve jednako. a nabijajući svoju odu cinizmom i gnevom. Očenaša. 58). pa čak i boga. [11] Jedna od magistralnih pesama prvog ciklusa i čitave zbirke Miloša Crnjanskog. beznačajno i bezvredno. 1992. njihovih karakteristika i pesnikovog odnosa prema prirodi pojedinih žanrova. takovskim grobljima i Marku Kraljeviću. Parodijski sloj ove zbirke upotpunjuje složenost njenih značenja i proširuje opseg značaja koji joj pripada. ključna je i u pogledu elemenata parodije književne vrste. tu nema onog naročitog „gorko-slatkog osećanja” (Isto). umesto svečanim slavopojkama. dok će Hristove vrline izokrenuti. Naime. prazno. 1994. Jovan Jovanović Zmaj i Stanislav Vinaver. tako i u prespektivi dijahonijskog razvoja srpske književnosti. 49). „Ničega željno ne očekujemo. na primer. retorički ton svoje parodije ode uneo neugledan i banalan predmet sa dna vrednosne lestvice. kao što je uobičajeno. Crnjanski snižava atribuciju Boga Oca na „varljivi svet donkihotskih priviđenja” (Petković. parodijski odnos Crnjanskog prema pojedinim lirskim vrstama predstavlja specifičan vid . i poreći sina Božjeg. Crnjanski je u isti ciklus uvrstio i Molitvu (Crnjanski. 2004. naglašavajući njegovu nemoć. što je u direktnoj suprotnosti sa relevantnim odlikama moderne evropske elegijske poezije (Rečnik književnih termina. kontrastirane. a sam postupak izobličavanja pristupačniji je za analizu pošto je izveden na osnovu konkretnog prototeksta. tako i u odnosu na uobičajene efekte parodijskih oda. koja je očigledan primer parodije toga žanra. 178–179). 23–24). Crnjanski nije. U svetlu avangardnih zbivanja. koja se nalaze izvan vrednosnog sistema i izazivaju strah. 1994. opovrgavanje nacionalnih i kulturnih svetinja. kao najpoznatijeg i najfrekventnijeg molitvenog obrasca u hrišćanskoj kulturi. Započinjući svaku strofu identičnim apostrofiranjem iz kanonskog teksta. 14–15). da pomenem samo najpoznatije. 1993.

poezija Crnjanskog i svojim parodijskim elementima. dodatno naglašen upravo ovim elementima. kao i vid borbe za novu osećajnost. modernističku poetiku. a prevratnički duh zbirke Lirika Itake. . celokupne literarne tradicije. kao i crnohumornim tonom. novi izraz. u širem okviru. Posmatrana iz ugla odnosa prema opštim modernističkim tokovima u književnosti.njihovog kritičkog preispitivanja u okviru žanrovskog sistema neposredno prethodećeg književnog pravca. ali i. korespondira sa širim književnim strujanjima svoga doba. čini poeziju Miloša Crnjanskog jednim od najprodornijih buntovničkih glasova avangardnog pokreta u srpskoj književnosti. čiji odjek ni do danas nije utihnuo.