FILOZOFI

I PSIHOLOGUA ZENE

Aleksandar Damjanovic Maja Ivhovi:

KCS Institut za psihijatriju, Beograd

Uvod

lako filozofi pokusavaju da odgonetnu najslozenije rnetafizicke probleme, sluzeci se originalnim iii epigonski raznovrsnim gnoseoloskim i epistemoloskim metodama, go-

Kratak sadriaj: Razmisljanja filozofa-rnuskaraca 0 zenama mogu da budu imanentno i sisternaticno utkana u njihov licni filozofski diskurs, iIi da grubo i upadljivo odudaraju od te koncepeije. Prakticno, nema nijednog filozofa koji se dotakao zenske psihologije, ada u njenom praveu nije uputio niz kritika i cesto vrlo frivolnih stavova. Kada muskarac-filozof kontemplira 0 zeni, onda je njegOY vodeci epistemoloski instrument nagon za subjektivnim psihologiziranjem 0 pitanju seksualnosti, prava i mesta njenog bica u svetu. Autori u radu analiziraju dye grupe filozofa i njihove stavove prema zenama, jednu grupu sacinjavaju filozofi mizogine i anti-feministicke orijentacije:

Aristotel, Nice, Sopenhauer, Vajninger. U drugu grupu spadaju oni sa pro-femininom orijentacijom: Dzon Stjuart Mil, Sartr, kao i zene filozofi:

Tereza od Avila, Henrijet Stjuart Mil, Simon de Bovar. U radu se analiziraju psiholoski, socijalni, kulturalni kao i psihoanaliticki motivi anti-feminizrna, Autori posebno isticu stav Karl Gustava Junga koji, izlazuci koncept 0 androgenitetu i postojanju duhovnih antiteta animusa i anime, smatra da su muskarac i zena komplementarna bica, usmerena na rnedusobnu emocionaInu, ali i intelektualnu podrsku. Istina, taj put do postizanja emotivno-duhovnog jedinstva polova dugotrajan je, i vodi ne sarno preko preformiranih i poznatih istina, vee nalaze i motivise i coveka i zenu na stvaranje novih obrazaca razmisljanja i ponasanja, koji predstavljaju integralni dec individuacije i sazrevanja oba pola,

Kijuene reci: filozofija, psihologija zene, ferninizam, anti-ferninizam.

»Bez zena bio bi pocetak naS"eg zivota bez pomoii, sredina bez zadovoijstva i kraj bez utehe«

ZUj »Ne znaci nista biti mlada, a ne biti lepa, niti biti lepa,

a ne biti mlada« r

'"

Larosfuko N

o o

~

"<j'

tovo je pravilo bez izuzetka, da kao frag- N

ment ili imanentni deo svojih filozofija fo- 5E kusiraju problem seksualnosti, zene, medu- ~ sobnih relacija polova. Njihova razmisljanja i:E o zenama mogu da budu organski i sistematicno utkana u samosvojni filozofski dis-

III

kurs, ili da naprosto vrlo grubo i upadljivo odudaraju od takvih koncepcija. Prakticno nema filozofa i psihologa koji se dotakao zene, a da u njenom pravcu nije uputio barem jednu »otrovnu strelicu«, No, najcesce kada se vodi rasprava 0 zenama, kada muskarac-filozof kontemplira 0 zeni, onda je njegov vodeci episternoloski instrument nagon za subjektivnim psihologiziranjem 0 pitanju puti zene i mesta njenog bica u svetu.

Smatrajuci filozofiju kao najdragocenije uzivanje Platon navodi, da se ona uglavnom sastoji iz dye stvari: iz jasnog misljenja ili metafizike i iz mudrog vladanja ili politike. Platon je i znacajan anticipator psihoanalize. Nasa politicka psihologija ponekad je konfuzna, jer nismo proucili raznorazne pozude i instinkte coveka. Snovi nam mogu pruziti kljuc kojim cemo prodreti u suptilne mehanizme ljudskih naklonosti. On u »Fedru« tvrdi, da niko u svesnom stanju ne dospeva do istinskog i »bogomdanog shvatanja«, nego mu se one javlja pre kada mu je moe razuma okovana u snu, bolesti iIi u zanosu.

U »Drzavi« Platon stvara samosvojan koncept kornunisticko-demokratskog drustva koji u svojoj organizacionoj strukturi neutralise anarhiju, dok u »Zakonima« definise i konstruise konceptualno i u skladu sa sopstvenom filozofskom idejorn, pravila 0 ponasanju muskaraca i zena i regulisanju njihove seksualnosti.

Pored klase Filozofa-Aristokrata, koji ce vladati, Platon zastupa misljenje da je za orga§' nizaciju drzave neophodno i postojanje ka§ ste Cuvara-Ratnfka. Ova klasna kategorizacija inicira Platona na razrnisljanje 0 ze-

~ nama.

~ Po njemu, cuvari nece imati nikakvih brae@ nih zena. Oni treba da budu oslobodeni ne

samo sopstvenog egoizma, vee i balasta po- 112 rodice. Njihov ulog je da se posvete zajed-

nici , a ne jednoj zeni. Deca cuvara, smatra Platon, nakon rodenja treba odmah da se odvajaju od majki i zajednicki vaspitaju. Sve cuvarske zene starace se zajednicki 0 svakom detetu. Na taj nacin ce bratsvo (I Ii verzija Platonovog kornunizma-demokratije) ljudi postati stvarnost, a ne samo pusta fraza.

Platon je daleko u svojim razmatranjima od iracionalnog muskeg sovinizrna. Ovo se, rnedutim, rnoze uklopiti u Platonovo shvatanje njegovih tekstova koji se doticu musko-rnuskog ljubavnog odnosa, pederastije (od reci pais - decak i egao - voli ), posebno u tekstovima iz »Gozbe« i »Fedra«. Razrnatrajuci razloge pederastije u antickorn svetu, mora se pre svega uzeti u obzir i estetska specificnost. Heleni su bili umetnicka nacija par exellance. Ova sklonost ka umetnosti bila je posebno izrazena u gotovo mitskoj i opsesivnoj teznji za simetrijom, za skladnim strukturalnim uoblicenjima, po kojima se citava zapadna kultura, od Grcke do renesanse, razlikuje u odnosu na kulture Dalekog istoka. Platon ne smatra pederastiju nuzno »najboljirn« iIi superiornim oblikom ljubavi vee je jednostvano uzima kao inicijalni modalitet za svoja izucavanja erotskog principa. Prema helenskim shvatanjirna homoseksualna ljubav izmedu decaka i starijih bila je posve uobicajena pojava. Postoji i »edukativan« momenat u ovakvim vezama, gde stariji i iskusniji vojnik upucuje mladeg partnera u susitnu vojnickih vestina, sto je obicaj koji je bio prisutan i kod samuraja (1).

U Platonovoj drzavnoj zajednici nece biti limitiranosti koje su zasnovane na polnoj razlici, a najmanje u odnosu na vaspitanje. Zeni se pruzaju iste duhovne rnogucnosti kao i muskarcu i isti izgledi da dospe do najvisih drzavnickih zvanja. Uostalom, zar majka Sokrata, Platonovog ucitelja, nije bila babica?

On je govorio da se bavi istim poslom kao on a, majeutikom, vestinom poradanja, s tom razlikom sto je on poradao duhove. Njegova babicka vestina sastojala se u tome da razvije i utvrdi pravi smisao za dobro kod coveka.

Evo jos nekoliko »prakticnih« saveta Platona koji u sebi nose elemente kako pozitivne tako i negativne eugenika: »Nije dovoljno da se deca pravilno vaspitaju; ona treba da budu rodena i od odabranih, zdravih roditelja; vaspitanje treba da pocne jos pre rodenja ..... Zena i muskarac smeju polno opstiti sarno onda kada su potpuno zdravi; od svake verenice i svakog verenika ima da se zahteva svedocanstvo 0 zdravlju.... Muskarci smeju da oploduju sarno od vremena kada navrse 30, pa do svoje 45 godine, a zene smeju da radaju kada predu 20, pa sve dok ne navrse 40 godina.

Muskarci koji navrse 35 godina, a jos su neozenjeni, moraju se porezima primorati

da udu u brak Potomci neodobrenih

brakova i bogalji ima da se izloze i ostave smrti Polno opstenje pre i posle dopustenog vremena za radanje dopustice se pod uslovom da se plod istera .... Brak izrnedu rodaka zabranjuje se jer vodi degeneraciji. .. Najvise neka se sparuju bolji muskarci sa boljim zenama, a najrede losi sa losima i deca onih prvih treba da se odgajaju, a onih drugih ne, jer sarno na taj nacin moze da se odrzi plemenit soj .... «

Cuvari treba da se povode za bicern ponosa, a ne dobrote. Prosecna supruga cuvara mora da zatomljuje svoj materinski instinkt i da svoje novorodence posmatra pre sa rezignacijom nego odusevljenjem.

Jos jedan veliki anticki filozof, Aristotel, razvija ideologiju prema zenarna koja znatno odudara od njegovog privatnog zivota. Stari spisi tvrde da je Aristotel srecno ziveo sa svojom zenom i da je nije zaobisao u svom testamentu. Aristotel koji je udario

temelje modernim naukarna i koji je gajio tople odnose prema zenarna (2), tvorac je citavog niza bioloskih zabluda koje imaju podlogu u muskom sovinizmu. Tako npr. on navodi da muska lobanja ima vise savova nego zenska, kao i da zena ima manje zuba nego muskarac,

Omiljeni Aristotelovi primeri za oblik i rnateriju su muskarac i zena. Muskarac je aktivni, formativni princip, a zena je pasivno gradivo koje ceka da bude uobliceno. Zensko potomstvo nastaje time sto oblik ne moze da zagospodari gradivom.

U »Politici« Aristotel nastavlja sa svojim specificnim filozofskim, »anti-ferninizrnom«. On tvrdi da zena muskarcu treba da bude one sto je rob gospodaru ili telesni radnik duhovnom. Zena je nedovrsen covek zaostao na nizern stupnju razvica,

Muske je po svojoj prirodi vise, a zensko nize: jedno vlada, drugo se pokorava. Za Aristotela slicnost zene sa muskarcern 'ne treba nikako potencirati kao sto to cini Platon. On citira nekog pesnika koji kaze: »Ukras zenin je cutanje«. On navodi u glavi 9 »Politike« sveska II koliko su velike stete imali Spartanci od toga sto su njihove zene uzele previse maha i vlasti, kada su dobivali naslede, miraz i veliku slobodu i kako je to mnogo doprinelo padu Sparte.

Aristotel takode daje nekoliko prakticnih saveta 0 hronologiji braka, duznostima i obavezarna supruznika. Za muskarca preporucuje zenidbu ne pre 37 godine, a i tada treba da se ozeni devojkom od 20 godina. ! Do ove bracne matematike dolazi Aristotel N o o

~

tako sto misli da dva bica u tako razlicitim

dobima otprilike u isto vreme izgubiti svoju ~ reproduktivnu snagu i strasti.

SE

On smatra da kako je priroda kao poslednju ~ granicu reproduktivne snage za rnuskarca ~ postavila prosecno 70 godinu zivota, a za zenu 50, onda pocetak bracne veze treba

113

uskladiti sa ovirn vrernenima. »Iz brakova koji se rano sklapaju ne dolazi na svet dobar podmladak, jer su kod svih zivotinja mladuncad od mladih roditelja slaba, vecinorn zenskog roda i malog oblika...« Zdravlje je za Aristotela vaznije nego Ijubav. Ako je prirastaj stanovnistva suvise velik onda svirepo ubijanje dece treba da se zameni uklanjanjem ploda.

Durant (2) kritikuje ovaj stay Aristotela prcrna zenama smatrajuci da je zapravo covek poslednja stvar koju zen a moze civilizovati, jer su upravo velike civiliza Sopenhaueraone snage porodice i njen ureden ekonom ski zivot, tvorevine zene,

Za mnoge filozofe ova afektivna izolacija i ccpanic na dobre i lose predstave 0 zeni i njenim aktivnostima predstavljaju paradigmarlene psiholoske mehanizme odbrane protiv libidinoznih i strastvenih pulzija. Ova biolosko-energetska »konzervacija- je model »alibija« za vecinu filozofa koji su se plasili da ce im zene i njihova ljubav gotovo magijski uskratiti energetsku sarzu neophodnu za filozofiranje.

lmanuel Kant, tvorac nernackog idealizma, potekao je iz sirornasne skotske porodice, koja jc napustila svoju rodnu zemlju 100 godina pre njegovog rodenja i naselila sc u Pruskoj. Majka mu je pripadala pietistimareligioznoj sekti koja je sa velikom strogoscu prijanjala za veru i religiju. Otuda je verovatno i Kant u dubokoj srarosti osecao duboku potrebu za religioznom ukorenjenoscu, koju je zestoko izbegavao tokom mladosti.

8

25 0 njegovom odnosu i razrnisljanju 0 zena-

c-:

rna postoje gotovo samo anegdotski podaci.

Ovaj akademski filozof, odusevljeni zarobljenik sopstvenoga razurna, u dva maha je mislio da se zeni. Medutirn izgleda da je toliko dugo prernisljao da se u prvom slucaju

dama udala za odlucnijeg prosca, a u drugom slucaju druga dama je ostavila Kenig-

114

sbcrg pre nego sto je filozof odlucio da je zaprosi. Mozda je mislio, kao Nice da bi mu brak smetao u casnom trazenju istine. Sa 22 godine (2) Kant je pisao: »ja sam sebi vee odredio pravac koga hocu da se drzirn. Krenucu na svoj put i nista me ncce ometati da ga produzujern«.

Najveci filozof-zenornrzac svakako je bio Artur Sopenhauer, Otac mu je bio poslovni covek, finansijer, dok je majka bila olicenjc intelekta-vazila je za jednog od najomiljenijih pisaca svoga vremena. U jednom od svojih aforizama Sopenhauer kate: »Karakter ili volja nasleduju se od oca, a intelekt od majke« Nakon oceve smrti (postoje indicije da je izvrsio sarnoubistvo), Sopenhauer se sukobljava sa majkom, za koju se govorilo da je bila vrlo temperamentna i zle cudi, pa je u jednom nastupu besa cak i gurnula sina niz stepenice. Sopenhauer napusta majku i nakon toga je vise nikada nije ni video.

Mnogi psihoanaliticari smatraju da jc 50- penhauer upravo zbog nedostatka majcinske ljubavi i njene mrznje (sto je ipak preterani redukcionizam) poput Bajrona, razvio svoj poznati filozofski pesimizam i rnrznju prema zcnskom rodu. Za Sopenhauera zena je slepi izbor tude volje, ona je obejktivacija rnuske polnosti Sopenhauer postaje surnoran, rnelanholican, cinik podlozan stalnoj sumnji.

Da bi dokazao »manju vrednost zene« 50- penhauer u pomoc poziva i anatomiju. Tako se on poziva na izvesnog naucnika Jovana Hvarta koji u nekoliko svojih strucnp-naucnih radova tvrdi da: »PO prirodnoj osobini zenski mozak nije sposoban Iii za kakvog velikog genija ni za ikak:vu veliku mudrost. Isti naucnik govori i sledece: »Zene ne mogu (zbog hladnoce i vlaznosti svoga roda) doci do duboke genijalnosti. mi ih sarno vidimo kako sa nekom prirodnom urnesnoscu govore u beznacajnim i prostim prilikama«.

U »Metafizici polne ljubavi« Sopenhauer razvija svoju tezu da volja za radanjem lezi gotovo izvan svake vlasti saznanja ili misljenja. Priznaje; cak i filozofi ponekad imaju de cu. Zakon polnog privlacenja sastoji se u tome da je izbor polnog partnera, pa makar i nesvesno, determinisan ka radanju. Po 50- penhaueru izbor partnera je komplementaran. sro je muskarac fizicki slabiji, on ce traziti jacu zenu i vice versa.

Svako ce u bicu suprotnog pola rraziti onu celovitost koja njemu sarnom nedostaje, pa pa ce nalaziti da su lepe cak i nedovrsenosti koje su suprotne njegovim vlastitim, tvrdi Sopenhauer u svojim cuveneim »Parenezarna i Maksimama«, Ovaj filozof-pesimista smatra da je ljubav najbolja eugenika. Ljubay je takode i sredstvo obmane, a brak je postepeno opadanje ljubavi, tako da je konsekvenca bracnog zdruzivanja razocarenje. Sarno filozof u ljubavi rnoze biti srecan, ali filozof se ne zeni.

Covek stice zrelost svoga uma i dusevne snage oko 28 godine, a zena u 18 , tvrdi 50- penhauer. Po 50penhaueru glavna mana u zenskom karakteru je nepravicnost, takode zena je u svrhu sopstvene odbrane donela i moe dvolicnosti koja treba da joj zarneni sve one sto je priroda dala ljudima, kao sto je telesna snaga i urn. Stoga je lukavstvo njoj (zeni) prirodeno i zato je tako jao srodno i parnetnoj i glupoj zeni, smatra Sopenhauer. Primera ovakve »karakterologije i psihologije« zene je bezbroj u Sopenhauerovom opusu.

Nema sumnje da su Sopenahuerova rana iskustva sa zenama i ljudima razvila u njemu povremeno morbidnu nepoverljivost i senzitivnost, kao sto je slicno bilo i kod Nicea, Stendala ili Flobera. No izvesno je da je Sopenhauer 0 zenama znao vise i mislio dublje od vecine onih koji su tvrdili da je ova] filozof-rnelanholik svojim stavovima same frivolno kompenzirao neke sopstvene intimne furstracije.

Doista, 50penhauerova filozofija je donela mnogo vise dubine i progresa ljudskome duhu nego negativnosti. Razrnisljati kriticki pars pro toto i izvlaciti generalizovane zakljucke na osnovu izrazito nepovoljnog stava ovog filozofa prema zenskom rodu metodoloska je pogreska.

Uostalom kao i Vergilije i 50penhauer je bio »sit svega osim radosti uma«, no i to je dovoljno optimisticno, mada i optimizam per se ne znaci apsolutni stay istinitog i svrsishodnog delanja. No izbor kojim se opredeljujemo za poklonika necije filozofije je srvar ukusa, licne autenticnosti i pokusaja da se rese naporom misljenja i delanja mnoge metafizicke ali i svakodnvene aporije.

Porodicno okruzenje Fridriha Nicea nije mu pruzalo dovoljno topline, optimizma niti bazicne ukorenjenosti koja bi rezultirala razvojem harmonicne i adaptirane licnosti. Nice je nosio zlu kob svoje porodice, kao i niz psihosomatskih poremecaja (teska migrena, napadi melanholije, verovatno i lueticni meningo-encefalitis). Vee u 30 godini on je vee ozbiljno bolestan covek prilicno nestabilnog afektivnog stanja. Nice zbog zdravstvenog stanja podnosi ostavku na svoje duznosti na Univerzitetu u Bazelu.

Nice je medutim umeo na iznenadujuce plemenit nacin, pre nego sto je bolest postala neizdrziva, da je pretvori u skolu rnisljenja, da je srvaralacki usmeri i disciplinuje (1). Bolest kod Nicea tako postaje osnovni podsticaj saznanja, oslonac za razrnisljanje, bolje receno, ona postaje primena samog

tumacenja kao vestine beskrajnih promena .J,

tacka gledista 0 datoj temi.

8'

o

Nice je bio izuzetno svestan privilegija koje :;

mu je dala bolest i nezaboravnim recirna je N slavio dobre strane onoga sto ne okleva da :s proglasi kao nernoc i dekadenciju. U Nolji g

z za moe- pise sledece fragmente: »Slabi i LLl

bolesni imaju vise duha, vise se menjaju, mnogostraniji su ..... Bolesni i slabi uvek su

115

opcinjavali, oni su interesantniji od zdravih ..... blizak srodnik im je genije .... .Imati sve bolesne crte ovog veka, ali uravnoteziti ih pomocu obilate, plasticne i obnavljacke sile«

Rastao je u dominantnom okruzenju zena, svoje majke i sestre, dozivotno frustriran zen skim zivotnim principom sto ga je senzibilisalo na eksplicitno averzivni stay prerna zenama. Rana smrt njegovog oca prepustila ga je tome da bude zrtva poboznih zena iz kruga njegove porodice i one su kod njega stvorile svojevrstan resantiman pracen raznezenscu i krajnjom osetljivoscu. Skolski drugovi prozvali su ga »malim pastorom«, Posebnu radost mu je pricinjavalo citanje Biblije.

Njegova formula za velicinu coveka postaje arnor fati. Svaku nuznost ne treba sarno podnositi vee i voleti. Kada je poznata feministkinja ruskinja Lu Salome odbila Niceovu ljubav, zbog spletki svoje ljubomorne i licemerne sestre Elizabete dolazi do sentimentalne, mucne i neprijatne zbrke. Po okoncanju ove drarne Nice je u svadi sa svojom porodicom i usarnljeniji nego ikad. Nice zapada u ocajanje i pise mizogine aforizme: »Da Ii je zena stvorena iz rebra co-, vekova? - Cudnovaro je siromastvo mojih rebara ..... Covek je za zenu sredstvo: ciIj je uvek dete .... S'1 feminizmom javljaju se socijalizarn i anarhizarn .... Coveka treba vaspitati da bude ratnik, a zenu da bude odmor ratniku, sve ostalo je ludost«.

Besmisleno je zaljubljivati se u zene- biti heroj sluskinjama i genije svaljama! Ljubav §' za Nicea nije eugenicna jer nije dato coveku ~ da istovremeno voli i bude mudar, on pro-

klinje katolicko blagosiljanje zenskih vrlina, ~. kao i mesovite brakove sa nizim redovima.

~

o Z lLl

116

4. oktobra 1903., u beckoj Opsto] bolnici umro je austrijski filozof i psiholog Oto Vajninger, nakon sarnoubistva izvrsenog revolverskim hicem u trenutku kada je imao

nesto vise od 23 godine. Sarno nekoliko meseci ranije izlazi iz stampe njegovo obimno dele »Pol i karakter« koje izaziva znatizelju iIi pre bismo mogli reci gotovo zgrazavanje plebs a svojim vise nego smelim tumacenjern sustine covecanstva i rnuskarceve, odnosno zenine uloge u njemu (3). Njegovi stavovi su beskompromisni, a zakljucci vise nego sokantni. Prema Vajningerovim biografima jedina tema koju je izbegavao u razgovorima bili su njegovi odnosi sa zenarna. Vajninger verovatno nije odrzavao intimne odnose , mada njegov prijatelj i takode biografSvoboda (4) navodi da je ovakvih odnosa ipak bilo. Vajninger je neokantovac koji ne priznaje postojanje nesvesnog, ali je uveren u psihofizicku biseksualnost polova. Ipak razlika izmedu muskaraca i zena je toliko ostra i upadljiva da zahteva jednu supstancijalnuanalizu, na cemu se i bazira njegov »Pol i karakter«.

Antifemisticki i mizogini repertoar Vajningera u knjizi »Pol i karakter« je raznovrstan. U njeogovom pisanju 0 zenama je mnogo licnog, afektivnog i predimenzioniranog. :lena je po Vajningeru susta seksualnost dok je muskarac svest; zena zivi u primordijalnim naslucivanjima, dok je razvijena svest polna odlika muskaraca. Sarno su rnuskarci predodredeni za genijalnost, dok su zene lisene toga. One zive sarno u sadasnjosti, sinonim su za nebice, nistavilo, Odnos muskarca i zene je odnos subjekta i objekta, forme i materije. Zena je materija koja prima svaku formu.

:lena je ontoloski lazljiva, bez ikakve svesti o krivici. Sarno su dye vrste zena po Vajningeru: majka i bludnica. Prva je sarno u sluzbi radanja, druga sva u sluzbi snosaja. Zena vazda zivo prihvata i nikada ne odbija misao snosaja, rna u kom se obliku vrsio. Ona ga ne porice i ne oseca gadenje prema bljutavosti sarnog cina, naprotiv nju cela predstava potpuno obuzima i neprestano i

dalje zanima, sve dok je ne smeni neka druga sa isto tako seksualnim karakterom.

Vajninger nije verovao u postojanje dobrih zena, kao ni zlih. Ali ne zaboravimo, za to je okrivio iskljucivo slabosti onih koji vee vekovima nose pantalone: »Muskarac je stvorio zenu i jednako je stvara, doklegod je jos seksualan. Kao sto je zeni dao svest tako joj daje i bitisanje. Ne odricuci se snosaja, srvara on zenu. Zena je krivica muskarca, Ljubav treba da posluzi za to da popravi tu krivicu ..... Ono sto je muskarac stvaranjem zene. to jest potvrdivanjem snosaja, zgresio i jos jednako gresi, to on zeni nadoknaduje kao eroticar ..... Jer zena je same krivica i to krivicom muskarca«

Vajninger ne uspeva da savlada neuroticni rascep, ne razlikuje ljubav od zaljubljenosti, targicno zaslepljen sopstvenim stavovima, ne shvataj da je sustinska ljubav kao posledica individuacije i razvoja svestrane i zdrave licnosti, voleti drugo bite onakvo kakvo jeste, sa svim svojim manama i pozitivnim svojstvima. Umesto toga kod njega se razvija manihejska podela svega, koja ide gotovo do granica apsoluta.

On pravi grubu distinkciju izmedu ljubavi i seksa, boga i davola, dobra i zla materijalizujuci i vulgarno spiritualizujuci ovaj svoj (pseudo) metod u principu rnuskarca i zene. Ovaj vid cepanja vlastitoga bica, naravno zahteva od coveka krajnje nemoguce i destruktivno opredeljenje-sve iIi nista!

Za Frojda koreni anti-ferninizma nastaju posredstvom jednog defanzivnog, dubinsko-psiholoskog, mehanizma cepanja, kojim dolazi do odvajanja erotskog od sirovo seksualnog, »platonskeeljubavi od polnog snosaja. Zene se diferenciraju na majke i bludnice, na Beatrice i Madone. Ovaj mehanizam predstavlja osnovu neuroticnog poremecaja proizaslog iz ineestuoznog fiksiranja za majku iii sestru pri cemu dolazi do

neprirocInog razdvajanja »neznog« i »culnog« toka covekovog Ijubavnog ponasanja,

Ako obadva toka nisu skladno integrisana i spojena, dolazi do ekspresije razlicitih neurotskih simptoma, kako u emotivnom taka i u seksualnom zivotu. Po Frojdu jedna od posledica moze biti i impoteneija. Sve to stvara plocIno patolosko tlo kako za korelate nesvesne tako i za potpuno svesnu mrznju, antifeminizam ili mizoginiju.

Ierotic (5) smatra da nerascisceni odnosi prema oeu i to usled prejake identifikacije sa njim, pri cemu je odnos prema majci bio izrazito negativna iii potcenjivacki, rezultuju poremecenim odnosima prema zeni, ali i prema zivotnom pozivu, ocInosno filozofsko-religijskom pogledu na svet (primeri su Kjerkegor, Kafka, Sopenhauer, Nice).

I pored cinjenice da psihoanaliza u istoriji filozofije, nikada nije bila priznata i verifikovana kao filozofska disciplina per se, mnogi savremeni i priznati filozofi (6) prihvataju postojanje psihoanalize kao filozofske discipline i pokusavaju da analiziraju njen filozofski diskurs i metodologiju.

Sam Frojd nije imao posebno pozitivno rnisljenje 0 zenskom polu, sa izuzetkom interesovanja za posebne zenske figure i intelekta njegoivih vernih ucenica, kao sto su bile Andreas Lu Salome i Marija Bonaparte.

U jednom nasern prethodnom radu (7) analizirana je »psiholoska sudbina zene« kroz prizmu njene anatomije. Frojd je izgradio (iskonstruisao) drustveni polozaj i psihologiju zene na nizu anatomski preformiranih ! cinjenica i predrasuda koje je sintetizovao u N

o

jedan doktrinarno-metodoloski psihoanali- ;§_

ticki pristup. On favorizuje muski princip u ;:; odnosu na zensku antomiju i konsekventnu 5E opstu psihologiju pola. ~

o

Frojd u velikoj meri bazira svoju psihoanali- ~

ticku metodologiju na postojanju nekoliko klinickih ali naravno i teoretskih stereotipo- 117

va od kojih prvenstveno »trpi »zenski pol; Edipov sindrom, zavist zena zbog postojanja penisa, opsta i konsekventna bioloska, ali i drustvena podredenost zenskog, muskom polu.

Jedan od znacajnih psihoanaliticarki koje su pokusale da revalorizuju Frojdov stay je Kame Hornaj. Ova psihoanaliticarka, odgojena u ortodoksnom maniru smatrala je da Frojd skrenuo paznju na izvesnu jednostranost nekih analitickih istrazivanja, Ona smatra da je psihoanaliza tvorevina muskeg genija, a i nastavljaci ovog Frojdovog koncepta su gotovo, iskljucivo muskarci. Sasvim je razumljivo da je za njih znatno lakse da izgrade musku psihologiju i bolje shvate razvoj muskarca nego zene,

Za revalorizaciju psihoanalitickih postulata o zenskom principu, nasla je ova hrabra psihoanaliticarka, u socioloskirn spisima Georga Zimela, kao i u radovima zenskih transkulturalnih antropologa Rut Benedikt i Margaret Mid (8). Niz je radova koji pokusavaju da prevazidu prethodno navedene psihoanaliticke predrasude. Nabrojacerno same neke od njih radi iliustracije: »Problem zenskog mazohizrna«, » Bekstvo od zenstvenosti«, » Poricanje vagine«, » 0 genezi kastracijskog kompleksa«.

Hornaj oponira shvatanjima 0 muskoj superiornosti iznenadena muskorn zaviscu zbog trudnoce, rodenja deteta, materinstva, kao i dojki i cina sisanja. Slazuci se sa Zilburgom, ona smatra da je zavist prema zenama od strane rnuskarca psihogenetski starija i fun-

N damentalnija od zavisti zene prema penisu.

o

o

~

Iedna od cestih karakteristika zene je, po

f

N Karen Hornaj, formiranje reakcije izrazite

S@ skromnosti, sto je po ovoj autorki posledica ~ potisnute zelje zene da se posduje moe. To z

'-t.l je tip zene koja se ne usuduje da bilo sta

zatrazi iii primi od muza. Takva zena zbog povratnog pritiska onoga sto je potisnuto

118

trpi i reaguje depresijom na neispunjenje svoji neizrazenih i cesto nejasnih zelja.

Svojim radovima 0 psihologiji zene, Karen Hornaj je uz primenu psihoanaliticke metodologije, ali i uz njenu korekciju, trasirala put novo] psihologiji i filozofiji svih Ijudi koji zive i medusobno deluju u odnosu na njihovu promenljivu okolinu (8).

Muski sovinizarn se bazira na »seksizrnu« odnosno diskriminisanju zenskog pola. Falokratija, koju neki nazivaju i androkratijorn iii patrijahalnim poretkom, za feministkinje nije sarno dominacija. On je i filozofsko-religiozna nadgradnja u kojoj dominira muski, protestantski i jos vise jehovisticki duh.

To je takode, jedan sistem , koji otvoreno ili znatno rede neupadljivo, koristi sve institucionlne i ideoloske mehanizme kojima raspolaze (pravo, politiku, ekonomiju, moral, nauku) ne bi li reprodukovao odnose dominacije rnuskarca nad zenom. Smatra se da je ovaj svet pripadao rnuskarcima i da je hijerarhija polova, izrazena jos u starogrckom mitu 0 stvaranju muskarca i zene i hriscanskoj mitologiji postojala jos u primitivnoj hordi, u praistoriji i odrzavala se potom po principu inercije jos vekovima.

Mozda je najizrazitiji filozof »pro-feministicke-orijentacije Don Stjuart Mil, polazeci od premise da sposobnost zena za intelektualno rasudivanje i moralno delanje nisu nista manje od istih sposobnosti muskarca .. U svojoj studiji »Potcinjenost zene« on tvrdi: » Nije tacno da u svim dobrovoljnim zajednicama dvoje ljudi jedno od njih mora biti apsolutni gospodar; a jos manje je tacno da Zakan mora da odredi ko ce to da bude .... najprirodnije uredenje je podela vlasti izrnedu rnuza i zene, taka da svako bude neogranicen u vrsenju svoga dela posla i da svaka promena tog sistema i nacela zavisi od obostranog pristanka..... Ravno-

pravnost bi umanjila preterano samoodricanje, koje je danas vestacki ideal zenskog karaktera ... s druge strane muskarci bi bili mnogo nesebicniji i spremniji na zrtvu nego sad, jer vise ne bi bili uceni da obozavaju samo sopstvenu volju.«

Za Mila zena treba da ima politicko pravo glasa (koje joj je jos u antici oduzeo Aristotel). Mil takode smatra da se vecina zena bilo kog staleza nece razlikovati vecine muskaraca istog staleza, osim kada se radi 0 pitanjima koja se na neki nacin odnose na neposredne interese samih zena. Milse takode zalaze uz pravo glasa i da zena ima pravo da rspolaze svojom imovinom.

Religija potencira potcinjen i drustveno nekoristan polozaj zene. Ako su hriscanstvo i islam u pocetku obecavali neko poboljsanje polozaja zene, nasuprot tome, upravo je u tim religijama ugnjetavanje zene je gotovo pravilo. Vee u knjizi Postanja moze se uociti androlatrijsko tumacenje radanja covekajer; »rnusko je prvotno, a zensko ga sledi«, Bog stvara Adama po slici svojoj, dok Eva nastaje iz Adamovog rebra. U psiholoskorn smislu otkrivamo da je: rnuski princip prvonastali, da je rnusko nadredeno, blizi Bogu i time fundamentalniji, blizi izvoru; njegova svest je nadredena zenskoj i on je sustastveno superioran nad zenom, on je celina a ona je deo. Ukratko religijska poruka je da je musko preduslov zenskog i osnova njenih mogucnosti.

Ova metafora vekovima potvrdivana kroz del a brojnih filozofa, teologa, naucnika, knjizevnika menjala se iskljucivo po formi, ali ne i po sadrzaju. Muska svest je bila osnova u izgradnji filozofskih sistema, crkvenih dogmi, naucnih teorija i metodologija istrazivanja. (9)

Mari de Gurne, Montenjova usvojena cerka, objavila je rasprave pod naslovom »[ednakost rnuskaraca i zena«, u kojima je jasno naznacen njen bunt uperen protiv falokrati-

je i drustva u kome nema slobode i u kome se poprice svaka vrlina. Sa pojavom renesanse feminizam pocinje svoj uspon.

o rdavom polozaju zene i 0 konsekvencama toga, pisali su filozofi i filozofkinje ( istina retko), lako im se tesko priznaje mesto u istoriji filozofije poznate su Herijet Tejlor, zivotna saputnica Don Stujuarta Mila, Kristina Pizan, Tereza od Avila, Meri Vulstonkraft i druge.

Herijet Tejlor je smatrala da je u osnovi nejednakosti polova ogoljena fizicka snaga i naravno, to proglasava atavizmom i anahronizmom. Razotrkrivajuci mehanizme te zapravo »anatornske- hijerarhije Tejlor tvrdi da cilj nije u tome da se ona objasni, nego iskljucivo u tome da se odrzi. Mehanizmi reprodukcije hijerarhije tradicionalno se prdstavljaju samo kao posledica »prirodnog« ustrojstva stvari, a zapravo je rec 0 nacelu neupitne, apodikticne hijerarhije, kao 0 uzroku (10).

Ova filozofkinja smatra da ne postoji niti jedan inherentan razlog da se zene dobrovoljno posvete jednoj telesnoj, reproduktivnoj funkciji. Materinstvo ne postoji, kao svrha po sebi, vee je u drustvenoj funkciji porodice, roda, nacije. Herijet Tejlor je bila prva teoreticarka u istoriji filofozofije koja se ne sarno nedvosmisleno izjasnila za zensko pravo glasa, vee je i iznela jasne argumentacije u prilog tome.

Sartrova duhovna i zivotna saputnica Simon de Bovoar pored toga sto je dala znacajan prilog moralu filozofije egzistencije ~ ateistickog usmerenja iskoristila je egzis- M

N tencijalizam u svrhu analize uloge polova. g

Pocetna premisa za njenu knjigu »Drugi ~ pol« bila je da se muskarac postavljao kao N Subjekat, a zenu je posmatrao kao objekat, ":So

~

kao Drugog. Ta zelja se mogla ocigledno "

objasniti istorijskim okolnostima, dok je tii Sartr smatrao da su bitne i fizioloske polne distinkcije. Ne postoji neka preformirana 119

»zenska« niti-muska »priroda. Zabluda je da je muskarac transcedentan, a zena imanenrna. Simon de Bovora je smatraia da i zene i muskarci moraju da se osiobode ovakvih predrasuda.

Interesantno je da odnos filozofskih parova Sartra i Simone de Bovoar, Eloize i Abelara, Herijet Mil i Don Stjuart Mila pojedini autori turnace kao »Eloizin kompleks«. Misel le Def (0) smatra da je jos od antickog doba zenama bio dopusten pristup u filozofiju tek onda kada su na sebe preuzimale ulogu zaljubjenih obozavateljki: ovo mozemo nazvati »Eloizinim kompleksom«.

lung upotrebijava rnitolosku simboliku 0 androginu da bi izrazio postojanje zenskog principa u rnuskarcu i vice versa. U ovom simboIu, bez suvisnih vulgarizacija, spojena su licna svojstva muskarca i zene i mogu se u ovakvoj psiholoskoj personifikaciji u jednom coveku drzati u ravnotezi, Postojanje ovakvih svojstava medutim ne mora da dovede do mesanja specificnih karakteristika polova. Androgin ne bi trebalo biti brkan sa hermafroditom (spoj od Hermesa i Afrodite).

U nastojanju da se ostvari celovita slika coveka, u kojoj boina deoba izmedu muskeg i zenskog princ:ipa poprima karakter simbola, ubraja se i jungova koncepcija 0 Animusu i Animi.

]ungova saznanja u vezi sa androginitetom prosirila je njegova saradnica Dun Singer (11) smatrajuci da je buducnost celovite covekove slike na duhovno-dusevnoj ravni. To

8' prouzrokuje sirenje svesti i ocelotvorenje

o

C!..

~

< 0:: o Z UJ

120

zena i muskaraca, Singer 0 tome pise: »Osecanje pripadnosti kosrnickom poretku i odrzavanje dinovskog makrokosmosa u ljudskom mikrokosmosu cini osnovu za razumevanje koncepta androginiteta ..... On predstavlja unutrasnji proces, putem kojeg, dugorocno gledano, nastaje sustinski promenjeno ponasanje«.

Za rnuskarca je zena psiholoska, filozofska pa i metaflzicka tajna koja ga neodoljivo privlaci. U antickom mitu Psiha je Erosova nevesta u zajednici koja je obrazac jedinstvene i integrisane licnosti, Zenskost psihe posvedocena je mnogo vekova kasnije u delima onih koje smatramo rodonacelnicirna savremene psihijatrije i psihoterapije:

Frojdove dame s kauca, Jungova psihoticna Babet koja mu je otkrila svet arhetipova, Sarkoove histericne pacijentkinje.

Muskarce je oduvek privlacila neodgonetljivost zenskog principa. Ona ga privlaci i svojim slabostima i svojim vrlinama, a najcesce svojim telesnom superiornoscu i Iepotom. De Vega kaze da je lepota zenino oruzje. Za Kalderona sva suptilnost polozaja zene u svetu i u odnosu na rnuskarca sastoji se u tome da zena ne predajuci se, stalno pobedujel Zena je vise nego iko temelj porodice i postojanja,

Mozda je zapravo najblizi istini 0 odnosu rnedu polovima i esenciji njihove isprepletane dobrobiti Don Stjuan Mil (12) kada tvrdi da svako ogranicenje slobode drugog ljudskog bica isusuje glavni izvor ljudske srece i neizmerno mnogo osirornasuje covecanstvo za sve one sto zivot cini vrednim svakom i pojedinacnom coveku.

PHILOSOPHERS AND FEMALE PSYCHOLOGY

Aleksandar Damjanovii Maja Ivkovic

Institute of Psychiatry CCS, Belgrade

Literatura

1. Albulj, V. Predgovor u: Platon-o rnuskarcirna, IP Zarko Albulj, Beograd, 1996.

2. Durant, V. Urn Caruje - Zivoti i rnisljenje velikih filozofa, Dereta, Beograd, 1990.

3. Doredevic, D. Predgovor, u Sopenhauer, A. o zenarna, IP » Zarko Albulj«, IP« Luta«, Beograd,1997.

4. Ierotic, V. Bolesni genije: Oto Vajninger, Predgovor za: Vajninger, O. Pol i karakter, Knjizevne novine, Beograd, 1986.

Summary: The contemplation of a male philosopher about women can be imminently and systematically intertwined with his personal philosophical discourse, or to be coarsely and evidently different. There is practically no philosopher who has touched female psychology without having given numerous criticisms on its account, and often most frivolous attitudes. When the male philosopher contemplates about the woman, then his leading epistemological instrument involves the drive for subjective psychologizing about the question of sexuality, rights and position of her being in the world. In the paper the author analyzes two groups of philosophers and their attitudes toward women. The first group involves philosophers of misogynic and anti feministic orientation: Aristotle, Nietzsche, Schopenhauer, Weininger. The second group involves those with profeministic orientation: john Stuart Mill, Sartre, as well as female philosophers Teresa of Aville, Henriet Stuart Mill, Simone de Beauvoir. Psychologic, cultural, but also psychoanalitic motives of antifeminism are analyzed. The author particularly points out the attitude of Carl Gustav jung, who when presenting his concept about androgyny and existence of spiritual entities of animus and anima, regards that men and women are complementary beings, directed toward mutual emotional, but also intellectual support. True enough, such a way to achieve the emotional and spiritual unity of sexes is long-lasting and not just that it leads only through preformed and well-known truths, but it also dictates and motivates the man and the woman to create new codes of thinking and behavior, which present an integral part of individualization and maturation of both sexes.

Key words: female psychology, feminism, antifeminism.

5. jerotic, V. Bolest i stvaranje. BIGZ, Beograd, 1976.

6. Hers, Z. Istorija Filozofije, Svetovi, Novi 8'

Sad, 1998. 6

7. Darnjanovic, A i sar. Bioloske i psiholoske ;;r;

specificnosti zenskog pola, Pssihijatrija da- -' nas, u stampi, ~

o Z Lr.l

8. Kosovic, D. Optimisticka psihoanaliza, Univerzitetska rec, Niksic, 1989.

9. Popovic, V i sar. Specificnosti psihologije ze-

na. Engrami, 21, 3-4, 1999. 121

10. Duhacek, D. Predgovor u: Mil, S. ,Mil T. Rasprave 0 jednakosti polova, Libertas, Beograd, 1995.

11. jerotic, v. Jung-Lavirinti u coveku, Ars Libri, Beograd, 1995.

122

12. Mil, S. , Mil, Tejlor, Rasprave 0 jednakosti polova, Libertas, Beograd, 1995.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful