You are on page 1of 385

PRVI DEO

GLAVA PRVA

I

Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam
mogao proći i bez toga... Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar
živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi. Ipak se
opravdavam time što ne pišem iz istih razloga zbog kojih pišu svi, to jest zbog pohvale čitalačke. Što sam
se iznenada rešio da napišem od reči do reči sve što se sa mnom dogodilo od prošle godine, to sam učinio
po unutrašnjoj potrebi: toliko sam potresen svim onim što se desilo. Zapisaću samo događaje, izbegavajući
koliko je god moguće sve što je sporedno, a naročito književne ukrase; književnik piše trideset godina, i
na kraju krajeva opet ne zna zašto je pisao toliko. ja nisam književnik, niti hoću da budem književnik, i
smatrao bih da je neprilično i ružno da iznosim unutrašnjost moje duše i lep opis mojih osećanja na
njihovu književnu pijacu. Međutim, na žalost, predosećam da, kako mi izgleda, nije moguće potpuno
proći bez opisivanja osećanja i bez razmišljanja (možda čak i otrcanih razmišljanja). Toliko razorno deluje
na čoveka književni rad, čak i kad piše samo za sebe. Razmišljanja će možda biti čak i vrlo otrcanih, jer je
vrlo moguće da ono što čovek sâm ceni, nema nikakve vrednosti za druge. Ali sve to na stranu. Pri svem
tom, evo ipak predgovora! Više u tom pravcu neće biti.
Na posao! Mada ništa nije teže nego prići ma kom poslu, možda čak i svakom poslu.

II

Počinjem, to jest, hteo bih da počnem svoje beleške devetnaestim septembrom prošle godine, to jest
baš od onoga dana kad sam prvi put sreo...
Ali objasniti koga sam sreo, ovako, pre nego što iko išta zna, bilo bi glupo; čak, mislim, i ovaj ton je
glup: iako sam sebi dao reč da izbegavam književne ukrase, ja već na prvoj strani padam u te ukrase. Sem
toga, za takvo pisanje izgleda da je malo da čovek jedino želi da tako piše. Primećujem i to da mi se čini da
se ni na jednom evropskom jeziku ne piše tako teško kao što se piše na ruskom. Pročitao sam sad ovo
što sam maločas napisao, i vidim da sam mnogo pametniji od onoga što je napisano. Otkuda to da je u
pametna čoveka ono što je rekao, mnogo gluplje nego ono što je ostalo u njemu? To sam ne jedanput
primetio za sebe i u svojim usmenim odnosima s ljudima u toku cele poslednje godine, i to me je mnogo
mučilo.
Iako hoću da otpočnem devetnaestim septembrom, ipak ću reći koju reč o tome: ko sam, gde sam bio
do toga vremena, i, naravno, i o tome šta je otprilike moglo biti u mojoj glavi toga jutra na dan
devetnaestoga septembra, kako bi sve bilo razumljivije čitaocu, a može biti i meni samom.

među njima bio je i baštovan Makar Ivanov Dolgoruki. jer do te mere je on uvek bio sa mnom gord. kao što je i mnogo što-šta iz ličnoga života Versilova meni ostalo nepoznato. zatvoren i nemaran. Njegova mala deca nisu bila kod njega. prilično su oskudni i gube se u mom materijalu. još za dugo vremena zarazio celu moju budućnost. u njega nema ni kopejke. ostao udovac. On je baš u to doba. i moje poreklo ne podleže nikakvoj sumnji. on je tako celoga života postupao sa svojom decom. oko nekih četiri stotine hiljada rubalja. — Kako se zoveš? . postupaju s njim kao sa slugom. strogim i nadmenim pogledom. svagda na moje veliko iznenađenje. da je on u svom životu protraćio tri. Žena mu je bila iz višega sveta. nadut. Beležim ovde jedanput za svagda: retko se ko mogao toliko ljutiti na svoje prezime kao što sam to činio ja u toku celoga svoga života. preda mnom bio ponizan. Porodično mi je ime Dolgoruki. To se ne da brzo ispričati. sada. Podaci koje ja imam o toj njegovoj supruzi koja ga je tako rano ostavila. i to čak dosta krupna imetka. ali ne baš bogata. bilo glupo. On je tada došao u selo „sam Bog zna zašto“. i imao je od nje sina i kćer. razume se. to i bilo potrebno. zapitavši me kako mi je prezime. iako sam u stvari vanbračni sin. Ali ipak su svi pitali. bivši sluga u spahije Versilova. onaj koji je zapitao. u svojoj dvadeset petoj godini. koji je posvedočio da ni on sam ne zna zašto mi je postavio pitanje. nadzornik. Spahijskih slugu na ovom imanju bilo je prilično mnogo. Kad god sam stupao gde bilo u školu ili se susretao s ljudima kojima sam po svom uzrastu bio obavezan da odgovorim. ja i ne znam koga bi im đavola. na kraju krajeva. ja zamišljam da je on u to doba bio još prilično bezličan čovek. svi do jednoga. ali tako je bilo. jednom reči. svaki učitelj. obično me je odmerio tupim i gluporavnodušnim pogledom. bar mi je tako docnije sam rekao. Ali o tome docnije. neizostavno su nalazili za potrebno da dodadu: — Knez Dolgoruki? I uvek sam morao svima tim besposlenim ljudima da objašnjavam: — Ne. Ističem ovde kao fenomen da se ne sećam ni jednog jedinog izuzetka: svi su pitali tako. samo Dolgoruki. a možda i više. i sad mi je dvadeset i prva godina. Kako đaci ispituju svoga novoga druga? Izgubljeni i zbunjeni novajlija je prvoga dana stupanja u školu (u koju bilo) opšta žrtva: izdaju mu se naredbe. Zanimljivo je da taj čovek koji me je toliko zadivio još od moga detinjstva i imao toliko velik uticaj na obrazovanje cele moje duše. Iznenada stane kakav zdrav i ugojen dečak pred svoju žrtvu i posmatra je nekoliko trenutaka dugim. Školski drugovi ispitivali su me najuvredljivije. bilo sasvim nepotrebno. očevidno. iz porodice Fanariotovih. po običaju. možda. zadirkuju ga.III Ja sam svršen gimnazist. gleda ga popreko ako nije kukavica. to jest u dvadeset petoj godini svoga života. I bez toga biće ovim čovekom ispunjen ceo moj beležnik. Novajlija stoji pred njim ćuteći. zakonitom i nezakonitom. pop. Stvar je tekla ovako: pre dvadeset i dve godine plemić Versilov (taj koji je moj otac). Ponekima je to. nastavnik. Ipak pominjem unapred. u izvesnim trenucima. nego u rodbini. i odlazio je dalje. — da taj čovek čak i sad u mnogom čemu ostaje za mene savršeno zagonetan. svi od reda. Ovo samo počelo je najzad da me dovodi do ludila. i čuvši da se zovem Dolgoruki. ma kome od njih. posetio je svoje imanje u tulskoj guberniji. To je. i čak. a zakonski mi je otac Makar Ivanov Dolgoruki. Čuvši da sam ja samo Dolgoruki. pored svega toga što je. i čeka šta će biti. Na taj način sam ja zakonito dete.

Docnije. a ne biti knez. samo Dolgoruki. ipak nisam odmah prestao sa ovom glupošću. gospodina Versilova. kad sam se već u najvećem stepenu ozlojedio. samo! Magarče! I on ima pravo: ništa nije gluplje nego zvati se Dolgoruki. Uopšte. on je jedini i bio. Sećam se da je jedan učitelj — uostalom. baš kao da proslavljate svoj imendan! Od toga doba prestao sam da se hvalim da sam vanbračno dete. bivšega roba. Ponavljam.. ali ja se na vašem mestu ipak ne bih vrlo hvalio da sam vanbračno dete. vrlo je teško pisati jasno: evo sam ispisao cele tri stranice o tome kako sam se celoga života ljutio zbog svoga prezimena.— Dolgoruki. To sam izmislio već u šestom razredu gimnazije.. vanbračni sin bivšega spahije. samo Dolgoruki. i bez sumnje imate razloga da se ponosite. Objašnjavati još jedanput i opravdati se. čast. a čitalac je međutim sigurno već zaključio da se ja ljutim zato što nisam knez. a vi. ovaj moj ispad primali su sa nedoumicom koja me je vređala. ja sam na pitanje: — Jesi li knez? uvek odgovarao: — Ne. reče sa ozbiljnim licem. — našao da sam „ispunjen osvetljivom i građanskom idejom“. jedan vrlo bistar dečak i s kojim sam retko kad razgovarao. ja sam na pitanje: jeste li knez? često odgovarao: — Ne. Zatim. ja sam sin spahijskoga sluge. Ovu glupost nosim ja na sebi bez svoje krivice. ali malo gledajući u stranu: — Takva osećanja čine vam. najzad. bilo bi za mene poniženje. i mada sam se uskoro nesumnjivo uverio da je to glupo. Najzad mi jedan drug. kad sam već stao da se vrlo ljutim. nego samo Dolgoruki. — A. — Knez Dolgoruki? — Ne. .

Na kraju krajeva on je pridobio opšte uvaženje. i taj nadzor. na samrtnoj postelji. U njenim očima ovaj brak s Makarom Ivanovim već je odavno bio svršena stvar. tako da bi se no nevolji moglo uzeti i kao bunilo. ona meni nije tetka. . meni nije stalo do njenoga znanja: ja samo hoću da kažem. bez svake namere da laskam i da se ulagujem. njen pokojni otac. U to doba ona je imala u istoj guberniji i u istom srezu još trideset i pet svojih robova. on nije bio. pa i u samoj porodici Versilova. ali. to jest. ali više po slušanju). u koliko je to moguće u takvim slučajevima. na venčanje išla je najspokojnije. Verovatnije je da je bio potpuno ravnodušan.“ To su svi čuli. među poslugom koje je bilo mnogo i sem Makara Ivanova. Brakovi spahijske posluge. umirući. I eto baš ona ne samo da nije sprečila supružanske sklonosti sumornoga Makara Dolgorukog (kažu da je tada bio sumoran). to jest naučila je da šije. tako da kažem. ona je nalazila da je odlično i najbolje što može biti. govorio je s ambicijom. uza sve to. ukazujući na svoju kćer: „Odneguj je i oženi se njome. u vreme ropstva zaključivali su se sa dozvolom gospodara. a neki put i pravo po njihovom naređenju. nije ničim izostajao iza nadzora kakvoga školovanog upravnika imanja. Ona nije upravljala imanjem Versilova (oko pet stotina robova). Pisati moja majka nikad nije naučila potpuno. nego je kao sused vodila nad njim nadzor. i. seljačka mudrica. takođe spahijski sluga. nju je do osamnaeste godine Tatjana Pavlovna držala pored sebe bez obzira na nastojavanje upravnika imanja da je pošalje u Moskvu na učenje. Na imanju nalazila se tada „tetkica“. svi su je celoga života zvali „tetkicom“. da on već i bez toga kao rob nije bio pravno nesposoban. kažu. i čak da malo čita. „živeo je časno“ — kako se on sâm čudno izražavao. Što se tiče Makara Ivanova. i dala joj nešto vaspitanja. kako sam slušao. nego uopšte. naprotiv. koji je izvanredno uvažavao Makara Dolgorukoga i bio mu zbog nečega blagodaran. bio je svima nesnosan. To znam tačno. kroji. nego je bila spahinica. nego. Versilov je došao u selo ravno pola godine posle ove svadbe. kojiput čak drzak. nego je bio samo otvorene prirode. to jest moja majka) bila je već nekoliko godina potpuno siroče. Druga je stvar kad je izišao iz posluge: tada ga nisu drukčije pominjali nego kao svetitelja i mnogotrpnika. to jest da li sa zadovoljstvom ili samo ispunjavajući obavezu. ona ga je iz nekoga razloga u nekoliko i hrabrila! Sofija Andrejevna (ta osamnaestogodišnja sluškinja. ali ne znam zašto. — dozvao je Makara Dolgorukog i pred celom spahijskom poslugom i pred prisutnim sveštenikom. ne samo mojom. On nije bio neki načitan čovek ili pismen (mada je znao celu crkvenu službu i naročito žitija nekih svetaca napamet. s kojom je ona jedva ili baš ni u kakvom srodstvu. To je Tatjana Lavlovna Prutkova. kažu čak na četvrt sata pre poslednjega daha. i bila je tek navršila osamnaest godina kad se pedesetogodišnji Makar Dolgoruki iznenada rešio da se njom oženi. da se ponaša kao devojka. i sve što se tada s njom događalo. tako da ju je i sama Tatjana Pavlovna tada nazvala ribom.IV Dakle. Uostalom. Što se tiče karaktera moje majke. bila je i jedna devojka. — eto kakav je on bio u to vreme. zaveštao mu je glasno i navaljujući. kao što je poznato. ne znam kako se on docnije oženio. šest godina pre toga. da je ova Tatjana Pavlovna jedno blagorodno i čak originalno stvorenje. imao odlučna mišljenja. Sve ovo o tadašnjem karakteru moje majke slušao sam od same Tatjane Pavlovne.

Primećujem da svoju majku sve do prošle godine gotovo nimalo nisam poznavao. — da u svemu tome nije bilo nikakvoga romana. dobila). o tome Antonu Goremiki on nedavno. dva književna dela koja su imala ogroman civilizatorski uticaj na tadašnje omladinsko pokolenje naše. nije se moglo dogoditi da se u nju ko zaljubi na prvi pogled. zato što je. Verujem da je tako. kao što me je uveravao on sâm prošle godine sa zarumenjenim licem. On sam.V Moram da kažem da nikad nisam mogao da saznam i da se dovoljno dosetim kako je počelo između njega i moje majke. mada nisam video njen portret iz toga doba koji negde postoji. Radi proste razonode. pa ipak sam svagda hteo da saznam povodom čega se to moglo dogoditi. A čoveku koji je došao s Antonom Goremikom. A Antonu su samo konja odveli. i ako nije tako. da ima i nekog talenta. i to još neudata. đavo ga znao otkuda. to jest posle dvadeset godina govorio izvanredno ozbiljno. i ova ruska reč tako je divna. i eto u ovoj glupoj nevinosti hoću da rasuđujem i rešavam o nečemu što ne razumem. odista. On je još dodao da je usled čitanja Antona Goremike možda i došao u selo tada. nego je potrebno. Da. jer znam do koga je stepena glupa tolika neiskusnost u jednoga klipana kome je dvadeset godina. ja sâm. Znam iz nekoliko izvora pouzdano da moja majka nije bila lepotica. a druge žene potrebno je pola godine proučavati pre nego što se sazna šta ima u njima: i da čovek prouči takvu ženu i da se u nju zaljubi malo je da je samo vidi i malo je da bude samo gotov na sve. Ja sam mu prošle godine više puta kad je bilo moguće s njim razgovarati (zato što nije uvek bilo moguće s njim razgovarati). Ako nije bila baš lepa. Eto zbog čega ja ispitujem. na jedan pogled. još od detinjstva su me dali drugim ljudima. da ne bih smetao Versilovu. nešto naročito. kad je video da to može izbeći. i samo ih u tom obliku držati kod sebe. i zapazio sam da se on. mada to priznajem ne iz gordosti. bez obzira na svoje . sobarica. Istina. jer sam se zarekao da celoga života neću za njih da znam. i to ću mu i dokazati. i da se sve dogodilo tako. samo. čime je mogla da pridobije takvoga čoveka kao što je bio tadašnji Versilov? Ovo pitanje važno je za mene zbog toga što se u njemu sa izvanredno zanimljive strane ocrtava ovaj čovek. Ali ipak znam pouzdano da ima žena koje mogu da zavedu svojom lepotom ili čime bilo. o čemu će docnije biti reči. i ne baš sentimentalan. rekao mi je sa onom svojom ljupkom prostodušnošću koju je. ovaj sumorni i zatvoreni čovek. samo što je pročitao Antona Goremiku i Polinjku Saksovu. — i zbog toga nikako ne mogu sebi da predstavim kakvo je u nje u to doba moglo biti lice. a takva je tamo bila. a ovde ženu! Dogodilo se. ja to još ne razumem. mrzeo sam i mrzeću celoga svoga života sve te gadosti. U to sam uveren mada ništa ne znam. Anfisa Konstantinovna Sapoškova. može biti da bi to vrlo mnogi rado hteli. prilazio sa svima ovim pitanjima. Stoga s moje strane tu nema nikakve bestidne radoznalosti. a i neću da razumem. da bi se on sigurno iskidao od smeja što sam toliko smešan i neiskusan. U kom je obliku dakle mogao stupiti u vezu s mojom majkom ovaj „glupi mlad pas“? Ovoga trenutka sam pomislio: kad bih imao jednog jedinog čitaoca. ja ću reći tome gospodinu da on sâm ništa ne razume. imao (kao da ju je vadio iz džepa) — da je on tada bio sasvim „glup mlad pas“. znači. bilo bi vrlo zazorno pred samim sobom da razruši na osnovu spahijskoga prava svetost braka makar i svoga sluge. Potpuno sam spreman da verujem da. — i to je na izvanredno ozbiljan način dodao. onda bi trebalo sve žene svesti na stepen prostih domaćih životinja. a ne iz razvrata. u žene se ništa ne razumem. još pre nekoliko meseci. zbog čega je M-11e Sapoškova i izgubila (po mom mišljenju. ponavljam. Versilov je mogao izabrati drugu. bez obzira na to što je sve to rekao sa najneusiljenijim i „najduhovitijim“ izrazom na licu. Prema tome. nego tako. povrh svega.

što je glavno. ona sama. Slušao sam da se to nekad događalo sa devojkama koje su služile na spahijskim dvorovima u doba spahijskoga prava. i tada zajedno zavolela. zavolela nešto što nikad nije videla ni čula (a on je bio vrlo lepa pojava). međutim. svi do jednoga. — nego ih iznenada zbog nečega sažaljeva. kako se on sâm izdaje za to doba. ili romansu koju je otpevao za klavirom. i. zato što je prvi uslov takvih ljudi kao što je Versilov. ali ne u smislu kao što danas uveravaju advokati za svoje ubice i lopove. bez obzira na to što nije vođeno računa o M-11e Sapoškovoj. Bože moj. Ko zna. zaboravio sam na fakt koji bi. koja je već pola godine bila u braku. nije bila razvratna žena? Naprotiv. a međutim sam već ranije rekao da o njoj iz toga doba uopšte ništa ne znam. on je tada uzeo da me uverava da ga je moja majka zavolela iz „poniznosti“: još je trebalo da kaže „po ropskom pravu“! Slagao je zato što je to bilo „šik“! Slagao je protiv savesti. Ovde je potrebna ispravka: uletev među oblake. Uostalom. uz to. Ja sam svojoj majci postavljao mnoga pitanja. nisam smeo da joj postavim otvoreno. kroz ceo njen život. protiv časti i plemenitosti! Sve ovo. čak i u slučaju najneizbežnije ljubavi? Slušao sam od razvratnih ljudi da vrlo često čovek. čekali jedno drugo po stepenicama. Već sama mera do koje se razvila njihova ljubav. s takvim stvorom kao što je bila moja mati. Jer o čemu bi. najzad. mogao govoriti u to vreme takav čovek kao što je Versilov. vrhunac čudovišnosti i gadosti. sa krojem i romansama. naročito kad se uzme u obzir njegovo romantično stanje kao mladoga udovca i njegova besposlenost. da odmah odgurnu čim su postigli cilj. i samo podlac može hteti da to objašnjava samo ropstvom i „poniznošću“! Na taj način je. sa onim izrazom odvratnosti koji je on ne jedanput sebi dopustio prema meni. no da jeste. kad se sastaje sa ženom. Pa ipak se nesreća dogodila. i što se. i to još sa najčasnijima. počinje savršeno ćutke. sažaljevaš je i najzad se privežeš. ali je sažaljevaš duže vremena. Ali ja sam navaljivao. a to je: njih dvoje su počeli pravo sa nesrećom. Najzad. što je. Versilov. i sve njegovo.. pariski razdeljak kose. on je. naveo sam u neku ruku kao u pohvalu svoje majke.) Jednom reči. predstavlja zagonetku. pridavljena kao slaba muva. valjda zbog njihove krotkosti. Ne jemčim da ju je on voleo. njegov francuski izgovor naročito francuskog jezika od koga ona nije shvatala ni jedan glas. biće tako . naprotiv. moja majka. kao kakvo grubo i neblagodarno pseto koje smatra da su mu oni odgovorni. nisam pred njom nimalo ustručavao. nekako neobično ustezao. To je ovo pitanje: kako je to ona. ona koja je uvažavala svog Makara Ivanovića kao kakvog boga. kad je žrtva prostodušna. i uostalom ko zna zašto. pored svega toga što sam se s njom toliko zbližio prošle godine. počeli su onako kao što je običaj u plemića. Čak je zamršenije. (Nadam se da se čitalac neće do te mere pretvarati da odmah ne shvati šta sam hteo reći. dragi moj. onda nipošto ne mogu smatrati da je tada bio „glup mlad pas“. a ispalo je da nije tako. Ali da je zavoli za ceo život. oni su se krili po ćoškovima. do ludila. dakle. ali da ju je vukao za sobom celoga života — to je istina. Nije valjda trebalo da otpočne objašnjavanjem Polinjke Saksove? A uz to. ali jedno najvažnije.. To se. Jedino se može objasniti time da je ona zgrešila pri nepotpunoj svesti. nimalo i nipošto. njima nimalo nije bilo stalo do ruske literature. tvrdim sada za uvek. u suštini ništa ne može da se objasni. „Jednom reči. ja znam svu tvrdoću sredine i bednih pojmova u kojima je ona odrasla i docnije ostala celoga života. najedanput promrmljao nekako čudno: da je moja majka bila jedno od onih nezaštićenih stvorenja u koja se čovek ne zaljubljuje. — naprotiv. otskakivali kao lopte sa užarenim licem kad ko prođe. Ali sve da je i počelo po plemićskom običaju. Naprotiv. šta li. bilo potrebno istaći pre svega. — i progresisti i konzervativci) — ne samo da je bilo moguće. To nikad nikome nije poznato. i odmah izjaviti da sebi ne protivrečim ničim. a ako je tako u istini bilo. Eto šta mi je on rekao. zagospodari njome fatalno i tragično. sećam se. kroj njegova odela. neki put se dogodi da se i ne odvežeš. ipak je odveć.svetsko ponašanje i na rastojanje od dvadeset godina. Ovo mi je i bilo potrebno. ne bi mogao. ja to razumem. i „tiraninspahija“ drhtao je pred poslednjom sluškinjom pored svega svog spahijskog prava.. izgleda. da je teško i zamisliti čistiju dušu od nje. dabogme. i još pridavljena svim pojmovima o svetinji braka. Grešiti sa lepuškastom i vetrenjastom sluškinjom (moja mati nije bila vetrenjasta) razvratnom „mladom psu“ (a oni su svi bili razvratni. primećujem. drukčije početi s mojom majkom. sve da je i hteo. možda je ona zavolela do smrti. međutim. kako je ona mogla za jedva dve nedelje da stigne do takvoga greha? Ta ona.. Ali ovde moram ustati i u svoju odbranu. nije dogodilo. ovaj mladić ipak imao u sebi toliko prave i zavodilačke snage da je mogao privući biće koje je dotada bilo tako čisto. nego je to bilo i neminovno. no njegovim rečima (on je to jedanput opširnije ispričao). nego pod onim silnim utiskom koji. naprotiv.

negde u svom sluškinjskom vajatu. nadam se. Zgrešivši odmah su se pokajali. koga je naročito pozvao zbog ovoga događaja u kabinet. ali tako je uvek kod tih „nezaštićenih“: znaju da je propast. Da je to bila propast.. On mi je duhovito pričao da je ridao u zagrljaju Makara Ivanovića. i to na takvu otvorenu propast. . shvatala celoga života. o propasti nije uopšte mislila. a ona — ona je u tom trenutku ležala u zanosu..savršeno različito od njega. samo što onda kad je u nju išla. pa opet idu. to je i moja mati. savršeno iz drugoga sveta i iz druge zemlje.

bar su mi tako pričali: ona je počela brzo da stari i da poboljeva. i uputio bi se pravo mojoj majci koja je. Versilov. Čudno shvatanje. Izgleda da se u toj sredini baš ta običnost i bezličnost smatrala učtivošću tona i višim znanjem opštenja. u Petrogradu. Makar Ivanović je pisao iz raznih krajeva Rusije. Odgovore Makaru Ivanoviću slala je moja mati odmah. pet dana. uvek bi se tako desilo.. vrlo uvaženoga gospodina Andreju Petrovića“ nazvao u pismu svojim „dobrotvorom“. jednu nedelju. razume se. svečani pozdravi i blagoslovi. On je slao pisma dva puta godišnje. imala svoj stan. Ovde beležim da je Makar Ivanović bio toliko oštrouman da nikad nije „Njegovo Visokorodije.. i od tada ju je. Među plemićima takvi odnosi bi neizostavno bili malo smešni. mlađi brat moj. ja to znam: ali ovde to nije bilo. nije učestvovao u prepisci. po redu rođenja. sem kad bi se odvojio na duže vreme. nego bi se skromno smestio gde bilo iza zaklona. Reći ću samo da sam se godinu dana posle Makara Ivanovića javio na svet ja. i da njega samoga Bog blagoslovi. Deca su sva pominjana poimenično. posle mučnoga porođaja toga deteta bilo je svršeno sa lepotom moje majke. čak i u inostranstvu. slao svoj najponizniji pozdrav. a ovde primećujem samo toliko da se Makar Ivanović nije širio po gostinskoj sobi na divanima. a pisani su svagda tačno na isti način. po nekoliko godina u istom mestu ili bili na putu. — i to je bilo sve. Makar Ivanović nije propuštao da o sebi izveštava „familiju“. naravno. Od svega je najgluplje to što mu se to prezime dopadalo baš zbog toga što postoje kneževi Dolgoruki. ja sam bio kao oturen. moja mati je bila još mlada i lepa. O svemu tome docnije. moleći ga da mu bude naklonjen. zatim se raspitivao o zdravlju. To se dogodilo ne zbog majčinih osećanja. Video sam ih. zatim su bile želje. obaveštavao je prvo o svom zdravlju. ako je moguće tako se izraziti o osećanjima. koja su vanredno ličila jedno na drugo. O tome ću imati posle da govorim. u svakom pismu. tada ju je većinom ostavljao brizi tetkičinoj. . koji je umro kroz nekoliko meseci. „Našoj dragoj deci šaljem naš roditeljski blagoslov da ih Bog večito poživi“. stao vući sobom gotovo svuda. to je — smešna glupost. najzad. i. iz gradova i iz manastira u kojima se neki put poduže bavio. Versilov je uskoro otputovao.VI Ali dosta o pitanjima i sablažnjivim pojedinostima! Otkupivši moju majku od Makara Ivanova. potpuno naopako! Mada sam rekao da je cela familija uvek bila na okupu. ni više ni manje. bilo bi na smetnji. iako je. sem slučajno u dve tri prilike. a plačljivo dete. u njima su bila po mogućnosti samo svečana obaveštenja o najobičnijim događajima i o najobičnijim osećanjima. Ali to nije bilo po nekoj naročitoj nameri. Živeli su i u Moskvi. i mal’ te ne od samoga rođenja sklonjen kod tuđih ljudi. među njima i ja. Ali s Makarom Ivanovićem veze ipak nikad nisu prekidane. naročito na putovanjima. to jest Tatjani Pavlovnoj Prutkovoj koja je uvek odnekud u takvim slučajevima iskrsavala. Zaboravio sam da kažem da je užasno voleo i uvažavao svoje prezime „Dolgoruki“. Kad me je rodila. to ipak znači: bez mene. naprotiv. ali je zato svake tri godine neminovno dolazio kući na odsustvo. nekako svečani i gotovo ozbiljni. bez izuzetka. ili nije ni potrebno. a zatim. Eto kako se desilo da do dvadesete godine gotovo nisam ni video svoju majku. živeli su po raznim drugim selima i gradovima. Nikad ni za šta nije zamolio. njemu potrebna. zatim još kroz godinu dana moja sestra. Počeo je da provodi život u hadžiluku. Ma gde da su bili Versilovi. u njima je bilo malo čega ličnog. živeli oni. tek posle deset ili jedanaest godina jedan bolestan mališan. „Našoj dragoj i poštovanoj supruzi Sofiji Andrejevnoj šaljem naš najponizniji pozdrav“. Ne bi se bavio dugo. zasebno od stana Versilovljevog. kao što sam već zabeležio ranije. naravno. nego zbog prezrivog držanja Versilovljevog prema ljudima. Načinili su se neki čudni odnosi. i. nego je nekako samo tako ispalo. Razume se.

„Neću biti sam. Svršivši gimnaziju. Ovaj poziv čoveka suvog i gordog. Versilov. ja sam se u Moskvi rešio da ih se svih odreknem. i to kad mi je bilo deset godina (koji je i za jedan trenutak uspeo da na mene načini jak utisak). da me najzad ostave na miru. čak ni tada ako mi se svi oni tamo budu dopali i načinili me srećnim. dok sam do sedmoga razreda svagda bio među prvima. odmah primećujem. to jest mesec dana pre devetnaestog septembra. ali s pojavom ove glavne ideje koja je u meni sve progutala. Dodajem ipak da sam gimnazijski kurs u poslednjoj godini svršio slabo. Čudnovato mi se. nije me prekorevao što neću da produžim školovanje. — nikad više neću biti sam kao što sam bio ovih strašnih godina do danas. i od tada me možda ni za trenutak nije više napuštala. uostalom. kao što se videlo docnije da ni novac nije on dao za moje izdržavanje u Moskvi. poziv ovoga čoveka. naime to je još više pokazivalo njegov nemar prema meni. odmah ću s njima prekinuti. ako me se u opšte sećaju). Preda mnom je neizbežna bila dilema: ili univerzitet i dalje obrazovanje. za jedan trenutak. U mom dugogodišnjem usamljenom životu u Moskvi. kao što to obično biva. nego su dali drugi). —. nije bilo njemu upućeno. pozvao me je sam u Petrograd svojeručnim pismom. — razmišljao sam: — u svakom slučaju. evo baš ovo dvojstvo mojih planova i ciljeva . nego. škodila je univerzitetu. moj otac. između ostaloga. Baš u ljušturu! „Sakriću se u njoj kao kornjača!“ Ovo mi se poređenje vrlo dopalo. Na taj način nije gimnazija škodila ideji. koji sam iz nje izveo. ipak odvlači od glavnoga. punom maštanja. ako je potrebno. ako je moguće. o tome će docnije biti dosta govora. Bio sam se rešio da idem i zbog toga što to nimalo ne bi remetilo moj glavni san. ja sam i pre nje živeo u snovima. — taj poziv me je zaveo i rešio moju sudbinu. ma koliko bio uslovan i mali. ja sam se neustrašivo odlučio za ideju. usled zaključka. možda je i o samom mome postojanju imao mutan i netačan pojam. i. da me zaborave sasvim (to jest. i. zasuo roditeljskim pridikama. Napisao sam pismo i poslao u Petrograd. u odgovoru na moje pismo koje.VII Sad o nečem sasvim drugom. odgurnuću sve i povući ću se u svoju ljušturu“. ili odlaganje neposrednoga ostvarenja ideje za još četiri godine. Gimnazija nije sprečila maštanje. novac za moje izdržavanje da mi više ne šalju. i sa celim svetom. Ali čim budem video da me taj korak. „Idem da vidim šta će biti. na kraju. Tako i zapisujem ovu reč: „da se predam svojoj ideji“. a međutim baš to je i bilo rđavo s njegove strane. pored svega toga što mi je tada bilo svega samo dvadeset godina. moji snovi su ojačali i najednom dobili određen oblik. nije sprečila ni ideju. obećavajući mi mesto u privatnoj službi. odmah sam imao nameru da prekinem radikalno ne samo sa njima svima. Ona je progutala ceo moj život. što mi nije tražio da promenim odluku. i koji do tada. nego se zbog toga nikad nije ni kajao — (ko zna. razume se. sa mnom će biti moja ideja koju nikada neću izneveriti. vezujem se s tim samo privremeno.Versilov. koji me se tako iznenada setio i udostojio me svoga sopstvenoručnoga pisma. ona se rodila u meni još u šestom razredu gimnazije. Mesec dana pre toga. koga sam video svega jedanput u životu. i ja s njima proveo i čitavih deset godina!“ Evo ovaj osećaj. prema meni nadutog i nebrižljivog. od glupih snova postali su razumni. živeo sam od detinjstva u carstvu mašte naročite vrste. — produžio sam da mislim. možda na vrlo kratko vreme. možda lažnoga. a dogodilo se to krivicom baš te ideje. ne samo da me nije poznavao nimalo. Kakva je to „svoja ideja“. nego je ideja škodila gimnaziji. zbog toga što taj izraz označava gotovo celu moju glavnu misao — baš ono zbog čega i živim na ovom svetu. hodajući kao lud svih tih poslednjih dana u Moskvi. dopalo u njegovu pisamcu (jedna vrlo mala stranica maloga formata) to što nijednom reči nije spomenuo univerzitet. da „nipošto“ neću stupiti na univerzitet. kažem. — jednom reči nije me. jer sam bio matematički u nju uveren. i da se najzad predam samo svojoj ideji. pošto me je rodio i oturio među druge ljude.

— napominjem unapred. Što je on otac. Uostalom. mnogih gadosti. nadimalo i udaralo srce! Vuklo me je u taj nepoznati okean još i to što sam u njega mogao pravo ući kao gospodin i gospodar čak i nad tuđom sudbinom. — u tome još ničega ne bi bilo. jedno iskušenje od koga mi se već tada. . da se moje reči ne bi pogrešno shvatile. za koji bi on (tek sad znam to tačno) — dao nekoliko godina svoga života da sam mu tada otkrio tajnu. Svaki moj san još od detinjstva pominjao je njega: lebdeo je oko njega. čak mnogih podlosti i. bivši gimnazist. kažem. i imao u rukama vrlo važan dokument. dok sam ja tolike godine o njemu maštao i svojim snovima u njega se upijao (ako je tako moguće izraziti se o snovima). Ne znam da li sam ga mrzeo ili voleo.određenih još u Moskvi. Versilov je mogao misliti (ako se samo udostojio da o meni misli) da sad dolazi jedan nezreo mališan. iznenada sam dobio oca koga nikad pre toga nisam imao. Ali. to je išlo zajedno sa uzrastom. svodio se na njega u krajnjem rezultatu. i to još čijom! Ali su u meni kipela velikodušna a ne despotska osećanja. i jeste bilo jedan od glavnih uzroka mnogih mojih nerazumnosti počinjenih te godine. čitava tri meseca pre odlaska (dakle. koji se razrogačenih očiju divi celom svetu. sve moje životne račune. nego taj čovek nije hteo da zna za mene i unižavao me je. A bez fakata osećanja se ne daju opisati. Uticala je na moj odlazak iz Moskve još jedna jaka okolnost. A ovakvo pisanje liči na buncanje ili na oblak. ali on je napunio sobom celu moju budućnost. o svemu ovome dovoljno će biti reči tamo gde treba. i gluposti. zato sam i uzeo da pišem. razume se. dok još nije bilo ni pomena o Petrogradu). — i to se događalo samo sobom. međutim. Uz to. primećujem da produžujem govoriti u zagonetkama. jer ja nisam voleo nežnosti. A ja sam. već znao njegovu najveću tajnu. koje me nije ostavljalo ni za jedan trenutak u Petrogradu (jer ne znam da li je bilo jednog jedinog dana u Petrogradu da nisam stajao pred svojim poslednjim rokom da s njima prekinem i da se udaljim) — to dvojstvo. Ta misao me je opijala i u Moskvi za vreme priprema za put. još nedorastao. i u vagonu.

Pogled na njega bio je jedan od najtežih mojih prvih utisaka posle dolaska. krišom od Versilova. Tatjana Pavlovna. odbili su se zato što su se proneli glasovi o jednom njegovom vanredno niskom. Nikad Versilov nije živeo s mojom majkom u jednom stanu. da najzad pređem na pomenuti datum. nego je uvek najimao njoj zaseban stan: dabogme. — reći ću još ukratko. Ali ovde su svi stanovali zajedno. i zbog toga Versilov nije trebalo da zna ništa o tom novcu. u krilu jedne drvene kuće. bilo mu je tek četrdeset i pet godina. Od samoga detinjstva bio sam navikao da zamišljam ovoga čoveka. Ali Versilov nije ni išao nikome. u nekom sjaju. ovoga „moga budućeg oca“. Manje nekadanjega bleska. nigde se novac nije mogao uzeti. on još nipošto nije bio starac.VIII Dakle. u kraju zvanom „Semjonovski polk“. Majka je radila. Istorija o tome. iako je neki put izlazio na ceo dan. na nadu niko nije davao novac. a možda i više hiljada rubalja. Ova pomoć bila je samo kap vode. Za to sam saznao još u Moskvi. i Versilov je mogao. i — što je najgore u očima „sveta“ — stidnom postupku pre više od godinu dana u Nemačkoj. čak i manje otmenosti. Već sam gore pomenuo da je taj isti Versilov utrošio u svom životu tri nasleđa. Zato su me i zvali da dođem. Bilo je prošlo više od godinu dana kako je prognan iz društva. dvorili su pred njim kao pred fetišem. počeo sam da ih ostavljam na stranu od prvoga dana moje „ideje“. Pre devet godina bio je nesravnjeno elegantniji. i tako reći uzgred. i nikako nisam mogao da ga sebi predstavim drukčije nego svuda na prvom mestu. u najbližoj budućnosti. tako da sam i ja dao majci. i to baš od jednoga kneza Sokoljskog. posmatrajući ga duže. — da ne govorim o tome da je Versilov imao izgleda da dobije parnicu koju je oko nasleđa poveo još pre godinu dana sa knezovima Sokoljskima. dobiti imanje u vrednosti od sedamdeset. Sve stvari bile su već založene. gotovo u siromaštvu ili uoči siromaštva. bilo mi ga je žao. i tako su morali da trpe i čekaju. i cela porodica pokojnog Andronikova (jednog načelnika odeljenja koji je tri meseca ranije umro. majku i sestru moju (ovu sam video prvi put u svom životu). i ja sam to znao. a na koji on nije odgovorio pozivom na dvoboj! Čak su se i deca njegova (iz zakonitoga . i sestra je takođe vezla. Sem siromaštva bila je tu i jedna ozbiljnija stvar. našao sam čak u njegovoj lepoti nešto privlačnije od onoga što se zadržalo u mojoj uspomeni. Već sam rekao da je on u mojoj mašti bio u nekom sjaju. i koji je upravljao i imanjem Versilovljevim). To mi nikako nije ulazilo u glavu. činio je to zbog te njihove odvratne „pristojnosti“. Ali moja majka. i zbog toga nisam mogao da shvatim kako je to moguće da toliko ostari i otrca se za ciglih devet godina. to jest Versilova. koja se sastojala iz mnogobrojnih žena. A skrivene zato što su bile zašteđene od džeparca za koji sam dobijao po pet rubalja mesečno u toku dve godine. Uostalom. da sam ih zatekao sve. u teškim prilikama. i evo opet da ga izvuče nasleđe! Stvar se rešavala pred sudom u najkraćem roku. ali ipak nisam očekivao ono što sam video. eto zbog čega sam došao! Odbili su se od njega svi. prilično skupih navika. pored svega moga truda. ostala je za mene uglavnom neobjašnjena. naročito za ručkom. Istina. sestra. Međutim. imao ćefove. manje spoljnjega. ali kao da je život na tom licu utisnuo nešto mnogo zanimljivije od onoga što je pređe bilo. Da li je Versilov kriv ili nije. i stideo sam se. Gunđao je užasno. takođe o šamaru koji je tada dobio gotovo javno. i prema svima se ponašao savršeno despotski. — to je za mene bilo važno. Toga sam se plašio. mada sam već mesec dana proveo u Petrogradu. siromaštvo je bilo samo deseti ili dvadeseti deo njegovih neprilika. i produžio da živi sa množinom svojih ranijih. Versilov nije radio ništa. među ostalima i svi uticajni znatni ljudi s kojima je on naročito umeo u svome životu da održava veze. odmah me je obuzela tuga. svojih skrivenih šeset rubalja. u sporednoj ulici.

Pošto sam već proveo tu mesec dana. A poslednje mi je bilo vrlo teško. Svi razgovori s njim bili su uvek nekako dvosmisleni. to jest. — toliko je on bio nezavisan duh. posmatrajući ga celoga ovoga meseca. Najzad ću da priznam otvoreno: toga čoveka sam voleo! Za to vreme živeo sam s njima u istom stanu. ali sam ja više hteo svađu nego takve šale. ali. ja sam video nadutog čoveka koga nije društvo isključilo iz svoga kruga.. Svoju moć sam još krio od njega.braka). postigao je time da je za mene ostao neproniknut. . Uz to još. Istina. svakim danom bio sam sve više uveren da se za konačna objašnjenja nikako ne mogu obratiti na njega. On je sa mnom čak bio ljubazan i šalio se. uvek se on nekako čudno smešio. Nikako nisam mogao da shvatim zašto je to činio.. presreo me je neozbiljno. Od samoga početka kad sam došao iz Moskve. i sin i kći kretali su se u najvišim krugovima pomoću Fanariotovih i staroga kneza Sokoljskog (bivšeg prijatelja Versilovljevog). nego koji je pre odbacio društvo od sebe. jer sam došao da sudim ovome čoveku. Majke mi je bilo žao. Ali da li je imao pravo da bude tako nezavisan. Ovaj gordi čovek stajao je preda mnom kao prava zagonetka koja me je duboko žalostila. mada sam znao da će tako biti. Čak sam i dan odredio. sin i kći. „ili on. ali mi je bilo potrebno ili ga priznati ili ga odbaciti od sebe sasvim. Čekao sam jedno lice posle čijega sam dolaska u Petrograd mogao najzad doznati istinu. — što gotovo nisam mogao da podnosim. Uostalom. Čak se nisam ni uzdržavao. Istina. ili Ja“ — eto šta sam hteo da predložim njoj i mojoj sestri. u tome je bila moja poslednja nada. odvojili od njega i živeli zasebno. Ukratko. radio i jedva se uzdržavao od grubosti. U svakom slučaju bio sam spreman da konačno raskinem. imao je neko čudnovato privlačno ponašanje s kojim nisam znao šta da činim. — eto šta me je mučilo! Neizostavno moram saznati celu istinu u najkraćem roku. čak sam gotovo sasvim prestao da govorim. opštio je sa mnom kao sa kakvim žutokljuncem. a dotle sam išao na službu. i preduzeo sam sve mere. i ja sam se mučio. ali se ja ipak ne bih ponizio da ga molim da se prema meni drži ozbiljno. Usled toga prestao sam i ja da s njim govorim ozbiljno i čekao sam.

i u stvari trebalo je da protestujem. nadao da ću sve to moći proveriti. docnije. i uredila jednom reči celu moju spremu do . Ipak se stari knez za njih vrlo interesovao i naročito voleo jednoga od njih. — jednog mladog oficira. oduvek. Versilov je još nedavno imao ogroman uticaj na starog Sokoljskog. Ova stvar me je delimično i zadržala da ne protestujem kad sam stupao na službu.GLAVA DRUGA I Toga devetnaestoga septembra trebalo je da primim i moju prvu platu za prvi mesec moje petrogradske službe na „privatnom“ mestu. i Versilov je pristao. ne samo u to vreme kad sam ja u njegovu službu došao. čini mi se još prvoga dana po mome dolasku. čudan prijatelj uostalom. čega se ja nisam plašio. nego me prosto poslali tamo. a javljala se. O tome docnije. — pri stupanju u pansionat kod Tušara ili. i bio njegov prijatelj. odvezla se sa mnom na Kuznjecki most i u grad. nakupovala mi neophodne stvari. u njegovu korist. izvršila pregled moga belog rublja. Tako je odlučio stari knez u odsustvu svoje kćeri. najstarijega u porodici. i nikako nisam očekivao da ona ima takav značaj. s kojima se Versilov sudi. zbog toga što ga se ovaj jadni knez. ali primećujem da me je to čudno ponašanje prema Versilovu iznenadilo. izgleda. užasno bojao. Iz toga sam izvadio zaključak da. oni se već odavno nisu viđali. kad god me je trebalo negde smestiti. To je bilo vrlo grubo. koja mu nasigurno ne bi odobrila taj korak. ćuteći. zaštitiv ćutanjem svoje dostojanstvo. ticao se baš kneževe familije. i njenim posredovanjem ja sam i dobio mesto kod staroga. nego. Ako bi se pojavila. dakle. Tatjana Pavlovna igrala je čudnu ulogu u to vreme kad sam je zatekao u Petrogradu. primajući mesto. i zbog toga sam se primio mesta. Uostalom. Gotovo sam zaboravio na nju potpuno. ali se uplela Tatjana Pavlovna. naime. apsurdni ili bar sumnjivi i pušteni glasovi o kukavičluku Versilovljevim. O tome nameštenju nisu me ni pitali. ali bi škodilo mojim istinskim ciljevima. Ali da sam tada još protestovao — značilo bi prekinuti s njima odmah. besčasni postupak kojim su teretili Versilova. prvi korak k njemu. kad glava uvređene familije sve jednako produžuje da uvažava Versilova. onda su. pri mome prelazu u gimnaziju i smeštanju na stanovanje kod nezaboravnoga Nikole Semjonovića. ja sam se. Bog zna otkuda i po čijoj poruci. Objasniću odmah u početku da ovaj knez Sokoljski nije bio nimalo u srodstvu s onim moskovskim knezovima Sokoljskim (pukim siromasima već od nekoliko pokolenja). privremeno. udove đenerala. Jedino su imali isto prezime. tako da kažem. Ranije sam je sretao tri četiri puta dok sam bio u Moskvi. odela. provela bi sa mnom ceo taj dan. To nameštenje bilo je u domu staroga kneza Sokoljskog. koji je želeo da ima u svom kabinetu jednoga „mladića“. za celo vreme prijateljstva. Tom prilikom videlo se da je užasno želeo i da učini uslugu Versilovu. posle dve i po godine. kao što sam primetio.

kažu. Versilov je uveravao ozbiljno (i primetno vatreno) da umne poremećenosti kod starca uopšte nije bilo. u svakom slučaju odložio sam nameru da budem grub. Kao što biva u takvim prilikama. Neki tvrde da se na njemu primetilo (mada ja to nisam primetio) da se posle napada u njega razvila naročita sklonost da se što pre oženi. u njegovoj porodici bilo je isto tako. koji su gotovo svi bili siromašni. u braku su još izrodile devojčica. priznajem. mladu jednu ženu. tu udovu đenerala koju su sad svaki dan čekali iz Moskve. i pred kraj meseca nekako čudno sam se za njega privezao. Versilovu je služila kao robinja. Boga mi. i ptičijim oštrim očima. to joj nisam pokazao. Naravno. I da je za koga čuo da širi ili potvrđuje o njemu taj glas. Sve ovo neprestano se guralo oko njega. za sve to vreme siktala je na mene. ili kumčad. mada je dao ostavku na službu. a zatim ih slao u najbolje zavode na školovanje. ali je to činila iz uverenja. tako isto i Fanariotovi. Njemu uostalom nije bilo više od šeset godina. on je imao još od mladosti jednu čudnu naviku. koja su bila oko kneza. božem. pred kraj meseca. Eto. i rođake. Stari knez Sokoljski ponašao se prema njoj s neobičnim poštovanjem. počela da sikće na mene. Povrh toga. davao ih na vaspitanje guvernantama i Francuskinjama. Pitomice. što je glavno. Čim sam stupio kod njega na službu. ne znam samo da li je smešna ili nije. naprotiv. Ima tu čitava istorija. čini mi se da bio ovaj najnezlobniji čovek na svetu. primetio sam da se u starčevom mozgu ugnezdilo jedno mučno uverenje — i bilo je nemoguće to ne primetiti — da ceo svet na njega nekako čudno gleda. ona gorda Versilovljeva deca takođe. čega. sem toga bilo je tu još mnogo raznih njegovih pitomaca i pitomica koji su od njega videli dosta dobra. propitivala me. ova stvar molim da se zapamti. Pre godinu i po dana najedanput je dobio nastup. a ta je da udaje siromašne devojke. Starac se no neki put samo pokazivao odveć lakomislen. ranije nije bilo. nikako još nisam uspeo da vidim te njegove savetničke sposobnosti. Očevidno ga je mučila pomisao da svi još podozrevaju da je umno poremećen. Samo sam ubrzo primetio sa iznenađenjem da je bez izuzetka svi i svuda poštuju. i za tu stvar postojalo je interesovanje kod nadležnih. u društvu se zna. O tome. bio je udovac već dvadeset godina i imao je jedinicu ćerku. ali ovaj stari čudak ubrzo je na mene učinio neočekivan utisak. s ptičijim oštrim nosićem. ceo taj svet dolazio mu je da mu čestita imendan. i. odmah po mom dolasku. počela mi se dopadati. izazvao kod mene neku vrstu sažaljenja. to je starac bio pod prismotrom sa svih strana. Kako sam ga poznavao već mesec dana. sitna žena. zato što je ona i sada kao nekada pre šest godina. od tada smo se svađali gotovo svakoga dana. sve ove nove devojčice takođe su htele da budu pitomice. čak me i štipala. tako da je neprestano morao da krštava. tako da se dogodio skandal o kome se u Petrogradu mnogo govorilo. odmah su ga odveli u inostranstvo. i da se jednom baš naročito odlikovao nekom preporukom koju je dao. i zbog toga su svi i pomagali đeneralici u nadzoru nad starcem. i klanjala se pred njim kao pred papom. naravno. da su je bez izuzetka svi i svuda poznavali. te sam odmah preduzeo mere. naročito po pokojnoj mu ženi. i da je to bila cela služba. ili pastorke bratića svoje žene. iščezla bi na nekoliko godina bez traga. Ali on je imao još beskrajno mnogo raznih udaljenih srodnika. i da je za ovo godinu i po dana ne jedanput pokušao da tu ideju ostvari. Ovu vatrenost Versilovljevu odmah sam zapazio. nesrazmerno prema njegovim godinama. Pošto me je dovela u red i smestila. a udomio je i kćer svoga vratara. Odmah sam shvatio da su me odredi li ovom bolesnom starcu samo zato da ga „tešim“. i sve to bilo mu je izvanredno prijatno. da su svi počeli da se ponašaju prema njemu drukčije nego pre kad je bio zdrav. Starac je postao nepoverljiv. U početku ih je skupljao oko sebe u svoj dom kao devojčice. nekuda je bio putovao i uz put poremetio je pameću. uzeo je da posmatra šta je to svima u očima. — a ona je međutim živela od šivenja i čišćenja čipaka. Tako se eto i sad. postao njegov večiti neprijatelj. bilo mi . pojavila da mi nađe mesto. i najzad ih udao s mirazom. i čak me je nekoliko puta udarila da me je bolelo. Ona je bila suva. Uostalom. Njegov porodični krug je bio malobrojan. i to potpuno zdrav. i ja sam u nekoliko delio njegovo mišljenje. Uostalom. čak se i prema meni neki put držao sa nepoverenjem. svi bili bolji od mene. to me je uvredilo. čijeg se karaktera otac nesumnjivo bojao.poslednjega sanduka i peroreza. i. Udavao ih je već nekih dvadeset i pet godina — sve neke udaljene rođake. ali posle pet meseci iznenada se opet pojavio. nego je to bio samo nervni napad. radila za trgovačke radnje. ali nam to nije smetalo da koji put i razgovaramo. Ali pošto ove želje nimalo nisu odgovarale interesima izvesnih lica. korila me. i koji su. Kažu da je ranije u nekoj ustanovi bio savetnik. i. a koji su svi očekivali po delić u njegovom zaveštanju. iznosila mi na ugled druge neke đake koje je poznavala. mislim da je to bilo zbog njenog nezavisnog karaktera. Dodajem da sam se zbog toga i odlučio od prvoga dana da ne budem grub prema njemu. kažu. Nas dvoje posvađali smo se od prve reči. grdila me. ovaj utisak nije ga napuštao ni kad je bio u najveselijim društvima.

Ovaj činovnik koji je sem toga imao i neko mesto u državnoj službi. pomognem ovome činovniku. nisam pred sobom imao nikakav posao. i često. bila je smeštena neka vrsta domaće kancelarije. bio biran u upravni odbor. dolazio na sednice. koja me je toliko zbunjivala i ponela da čak nisam ni spavao noću — od nestrpljenja. uostalom vrlo solidno. tek posle bolesti. no ja sam odmah preveden u kabinet. opovrgavao. da. i očevidno sve to sa zadovoljstvom. On je. Veći deo njegova novca bio je u akcijama. čak ni radi izgovora. koji se uselio u moje srce. ali po želji kneževoj uzeli su i mene. i jedan činovnik vodio je prepisku. a s tim zajedno i upravljao je kućom. i što je glavno—moju tadašnju uzrujanost. ali kako da izrazim tadašnji jad moj (kojega se sada živo sećam). U kući njegovoj. Vrlo mu se dopadalo da drži govore: bar su svi mogli videti njegovu pamet. račune i knjige. I mada su posao vodili drugi. da u svoj razgovor umeće naročito dubokomislene stvari ili kakvu dosetku. božem.je milo kad mi je pošlo za rukom da ga razveselim ili razonodim. grajao. I uopšte mu je bilo vrlo milo. držao duge govore. i to i u najprisnijem delu života. on se ipak vrlo interesovao. Ja sad pišem kao čovek koji se odavno otreznio. dole. bio je sâm već potpuno dovoljan. ušao kao učesnik u jedno veće akcionarsko društvo. od rešavanja zagonetki koje sam sebi sâm postavljao! . ni hartije. i ja to i suviše pojimam. posećivao akcionarske skupove. ne mislim da ovo priznanje može da baci kakvu senku na moje lično dostojanstvo. ni knjiga. i koji se u mnogome već izmenio.

tako da nisam mogao ni da zamislim kako ću i da li ću s njom govoriti. Da tražim platu. ali ja uopšte nisam znao kako ću ih dobiti. Međutim. ali ipak je ostao zadovoljan. ta žena od čijeg dolaska sam očekivao razjašnjenje svega što me je mučilo! To je bila kći kneza Sokoljskog. Toga jutra trebalo je da dođe ta osoba. nije bilo nepoznato da sam ja nešto i radio. Moja plata iznosila je pedeset rubalja mesečno. nikad nisam video. pre tri dana. U početku sam smatrao da je stari knez — prava žena. mlada udovica. da krišom od Versilova („da ne ogorče Andreju Petrovića“) založe jednu ikonu koja joj je bila zbog nečega vrlo mila. One su istina razgovarale šapatom i nekim zavijenim izrazima. iako bojažljivo i izdaleka. to jest. takođe poslovna. — imao sam. i izrazio. posle smo ceo jedan dan presedeli nad tom hartijom s knezom. Nisam mogao da ostanem miran. da ga je od njenog dolaska strah zbog mene.II Vrlo je odvratna stvar tražiti novac. Jest. da je. Sećam se toga dana vrlo dobro! O verovatnom dolasku svoje kćeri moj knez nije još ništa znao. napisao sam to ime! Nju. Versilov nije bio kod kuće. i zagnjurio glavu u svoju išpartanu knjigu u koju je s nekih hartijica upisivao neke brojeve. kad sam ulazio u kneževu kuću. Dva tri pisma. o kojoj sam već govorio. uoči toga dana moja majka šapućući se dogovarala s mojom sestrom. da će zbog mene imati da izvuče. koja je dobila pismo od đeneralice. osetio sam da mi je jače zakucalo srce. Ipak moram dodati da je u porodičnim stvarima on ipak sačuvao svoju nezavisnost i svoju volju. ponovo sam osetio istu uznemirenost. naročito u raspolaganju novcem. a očekivao je njen povratak iz Moskve tek kroz nedelju dana. i mada sam se junačio. Starcu nisam hteo ništa da kažem zbog toga što sam primetio da se celo ovo vreme on bojao njenog dolaska. dabome. ako negde u svojoj savesti osećaš da ih nisi sasvim zaslužio. predosećajući da ću morati i odatle otići zbog neminovnih prilika. uostalom. i koja je bila u žestokom neprijateljstvu s Versilovom. samo ne znam da li je predao tu hartiju ili nije. ali prosto nisam mogao ne slušati taj razgovor kad sam video kako se najedanput pri pomenu o dolasku te žene moja majka vrlo uznemirila. ali docnije sam morao da ispravim svoje mišljenje u tome smislu. Razume se. koja sam napisao po njegovoj molbi. a ipak mi je bila stvar odvratna. ali posle je ispalo da se prepisuje ponovo. Njemu. ja sam saznao za nj još uoči dana potpuno slučajno: izrekla se predamnom mojoj majci Tatjana Pavlovna. ta đeneralica Ahmakova. bilo mi je i zbog toga dosadno što sam se već rešio da otkažem mesto. ništa mi nisu rekli. ako i . Pre dve nedelje sam tačno četiri dana prosedeo na poslu koji mi je baš on dao: da načinim jedan prepis. Sve to trebalo je sjediniti u celinu i uglačati stil. On se čak. zatim sam bio vrlo radoznao. ali mi se činilo (možda i na osnovu dovoljno razloga) da će se s njenim dolaskom razbiti mrak koji u mojim očima okružuje Versilova. susrevši se dole s činovnikom. Pre jedno tri dana. bilo mi je užasno neprijatno što sam već na prvom koraku tako malodušan i nespretan. eto. nisam prisluškivao. zapitah ga: ko ovde izdaje platu? Ovaj me je pogledao s osmejkom iznenađenog čoveka (on me nije voleo): — Zar vi dobijate platu? Pomislio sam da će odmah posle moga odgovora dodati: „Za koji posao?“ Ali on je samo odgovorio da „ništa ne zna“. Bila je gomila „misli“ koje se knez spremao da podnese u komitetu akcionara. ali ja sam se dosetio. pa čak i platu. da i ne spominjem. i on se vrlo vatreno sa mnom prepirao. trojaka osećanja. dakle. šaljući me tamo. Kad sam se probudio toga jutra i uzeo da se oblačim u svojoj sobici gore.

imalo je izgled potpuno ozbiljan (i čak lep). — pre dolaska nekih lica. Ali od svega najmilije mu je bilo da ćaska o ženama. gotovo ništa nije moglo učiniti. — o Bogu. To mi je Versilov docnije objasnio podrobnije. Često sam posmatrao u vrlo velikoj nedoumici ovoga čoveka i postavljao sebi pitanje: „Kakav li je to bio savetnik? Da ga dovedu u našu gimnaziju. zbog toga što sam mrzeo takve razgovore. te bi govorio čudne stvari. O tome sam govorio Versilovu koji me je slušao radoznalo. i on ceo bio je suvonjav. o njegovom biću. u stvari. da kažem. izgledalo je kao da nije očekivao da ću biti u stanju da činim takva zapažanja. i to uvek iskreno. gusta. — i o ženama. Uopšte. da li ima ili nema Boga. i samo mi je površno dobacio da se to kod kneza javilo tek posle njegove bolesti. a on. I pošto se o novcu nismo razgovarali.“ Iznenađivalo me je često i njegovo lice.jeste žena. Knez je bio vrlo religiozan i osećajan. Počeo je razgovor baš u tom pravcu čim sam došao toga jutra. sa svoje strane. ali smo ipak obojica padali u vatru. potrebno mi je bilo da neizostavno svršim još danas ono pitanje s platom. otvorene oči. i kako. U njegovom kabinetu visio je ogroman ćivot s ikonama i s kandilom. — bio bi divan školski drug. Međutim. dok sam ga sinoć ostavio neobično tužna. i. odgovaram da je bilo razgovora. . Pominjem ovde jednu zanimljivost. svih tih razgovora još se i sad sećam s prijatnošću. baš ako je ne bismo ni nazvali muškošću. lepoga rasta. Prema toj ideji ja sam. otvoreno me pozivajući da mu odgovorim. to jest kao da smo izbegavali da o njoj govorimo. ostaje začuđen. bilo je suvo. ja sam se naravno rasrdio na svoju glupost. Stvar se svršila tim da mi se još više popeo na vrat. ali njegovo lice imalo je neku neprijatnu. Zatekao sam ga u veselom raspoloženju. nisam mogao da budem dobar sabesednik. u ljutnji na nekakvo njegovo vrlo veselo pitanje. izložio sam mu svoje poglede na žene plamteći od besa. seda. pa i to tek u poslednje doba. ali sve o nekim čudnim pitanjima. tako da onaj ko to prvi put vidi. to jest. se vrlo dopadala njegova izvanredna prostodušnost s kojom se on prema meni ophodio. Hoće li pak ko da čuje o čemu smo nas dvoje celoga meseca razgovarali. grgurava kosa. u njemu katkad imalo neke tvrdoglavosti. Izbegavao sam naročito ja. i to najviše u četvrti razred. tako da sam uvideo da mi on neće hteti dati nikakav odgovor ako bih ga zapitao ma šta o ovim škakljivim stvarima koje su me toliko interesovale. Bilo je trenutaka kada se s njegovim karakterom očevidno bojažljivim i popustljivim. o svemu mogućem na svetu. izbegavao je da govori o Versilovu. — i tada se možda neću ni rešiti da govorim o novcu. koliko se sad sećam. bio prilično ravnodušan. često mu je bilo i krivo. a ta je da nas dvoje gotovo nikad nismo razgovarali o đeneralici. Meni. gotovo nepriličnu osobinu da se iznenada promeni iz neobično ozbiljnog u odveć veselo. Slutio sam da će nas danas sigurno prekinuti (nije mi uzalud kucalo srce). Ali bi ga najedanput spopala sumnja o Božjem biću. Većinom smo razgovarali o dvema apstraktnim stvarima.

Uvek pljunem. I posle viču kako su unižene i traže ravnopravnost. Idite u pozorište. — I uvek si dobro prošao? — radoznalo se raspitivao knez. U sudu se zatvaraju vrata kad se raspravlja o nepristojnim stvarima: a što se nepristojnosti dopuštaju na ulicama gde ima još više ljudi? Zar ne meću javno turnire pozadi ispod haljine. i to glasno. kad se sretnem s takvom ženom. ali ne pokazuje to. ona čuje. Ja sam popustljiv samo u sitnicama. na bulevaru razume se. i zbog toga što sam odrastao izvan sveta. nego sam samo glasno rekao da je šlep sablažnjiva stvar. i ja desno. inače će ti ne samo nos. Ali umesto da steknem strpljenja i uzdržljivosti. — Ne govorim ja da vas uveseljavam. i neka za njima trče sa isplaženim jezikom. Otkud je moguće ići iza nje: ili moraš trčati ispred nje ili odskočiti u stranu. Žena. Pa onda ta svila. ali nevinu mladež treba štedeti. . sa mnom se. i uvek ću proklinjati tu svoju crtu. Eto zašto su često smatrali da mi je jedva šesnaest godina. često sam bio spreman da odobravam ma kojoj salonskoj zamlati.III — . ne osvrćući se. —Ja prosto iskazujem svoje uverenje. Ide bulevarom. — gotovo viknuh na njega. Uostalom ne pišem ovo samo povodom kneza. a muž joj činovnik. Razume se. pa to vam je. ili bih se upustio u prepirku sa kakvim glupakom. a pozadi pustila šlep od aršina i po. i svako dete i svaki dečak takođe će primetiti. — Grube su. Zato što su nepristojno odevene — to ne primećuju samo razvratnici. — eto to je ono što me ljuti. — i zato zbogom!“ Ovo govorim ozbiljno i za svagda. Iz neke odvratne dobrodušnosti. ne ružnim rečima. Sve to zbog toga što nisam mogao da se uzdržim.Ne volim žene zato što su grube. baš kao da ste neophodno dužni da odskočite i da joj napravite puta. jedino zato što me je obvezala njegova učtivost. nego i usta napuniti s pet funti peska. obe sa šlepovima. Gotov sam da joj ustupim kao slabijem stvoru. to jest dama — ja o damama govorim — trči pravo na vas i ne primećujući vas. i zato što nose nepristojne haljine! — završio sam bez veze svoju dugu tiradu. Neka u tome uživaju stari razvratnici. on desno. jedino zato što je tako moda. Ostaje nam. — Pljunem i odem. može učiniti što god se hoće. dete moje! — uzviknuo je on vrlo veselo. kad se nalazim u otmenom društvu. ali ja i sad tako mislim. kakva je tu ravnopravnost kad me ona gazi nogama ili kad mi napuni peskom usta! — Peskom napuni usta?! — Naravno. i svaki mladić to će primetiti. i čak ne povodom tadašnjega razgovora. ali tu nema prava. to je podlo. dakle.. ja i sada volim da se još više povučem od sveta. zbog čega bi to ona bila uverena da sam ja na to obavezan. što me je još jače naljutilo. da bi pokazale da su bellefemme —javno! ja ne mogu da to ne primetim. samo da pljunemo. sretnu se i prođu. kao najgori čovekomrzac: „Nezgodan sam čovek. zato što su nesamostalne. Kad su u pitanju sitnice. — Imaj milosti. Posvađao sam se ozbiljno samo jedanput sa dve. — Ali kako to da su žene grube i da su odevene nepristojno? To je novo za mene. ali sutradan je bila opet ista stvar. idite na šetalište. što se još manje može oprostiti. Svaki muškarac drži desnu stranu. i opsujem. vuče je no trotoaru tri vrste. što su nespretne. nego odlazi dalje veličanstveno. i podiže prašinu.. prima samo pet stotina rubalja godišnje plate: eto zašto se uzima mito! Uvek pljunem. ali u važnim stvarima ne popuštam nikad. Ovaj razgovor ispisujem sa malo humora i sa mojim tadašnjim karakterom.

zbog toga što je bio od mene više od tri godine stariji. a ja ću preći na drugu stranu. lovačku torbu. Na Kuzneckom mostu kupio je jednu dvocevku pušku. Otišli smo izvan grada da pucamo iz puške. Odvukle su me čitave tri vrste po najvećoj žezi čak do instituta. koji bilo. Lambert kupi od njega jednu kanarinku. i na putu sretnemo jednog prodavca ptica sa kavezima. mon cher. stao iznad njega i počeo da jeca. on pusti kanarinku. — Dragi moj. . vaspitač zamerio što odveć zagledam u letnjoj bašti statue. od tada i osećam odvratnost. Zatim baci pogled u stranu. kako da kažem. — Prijatelju. pomoću lažnoga ključa. metnuo ruke na leđa i počeo da me posmatra. grdile su mnogo ružnije nego ja. a drugo. i najedanput otpoče da se na mene smeška. Usput mi je saopštio da je njegova majka u odnosima sa opatom Rigoom. stao je u kapiju. ne obraćajući se njima. ali sam bio ljutit. ide i drugi. Odstojao sam sred ulice pred kućom oko pola sata. naročito kad se gledaju odzadi. i mene je bilo strah. celu. i da je sve ono što govore o pričešću — besmislica. čega tu ima odvratnog! — Pre nego što sam pošao u gimnaziju. pokaza mi pet stotina rubalja. a bulevar je za sve ljude. one dižu prašinu. pa onda opet pogleda. a zatim spustile sve zavese. To sam im rekao. jer sav novac što je ostao od oca. Kad mu je umro otac. a i ja njega. Ivan. i pozva me da pođem s njim. Tako sam i učinio. Sudeći po njegovom izgledu. došao mu je opet Rigo sa prvim pričešćem. — Vi biste vrlo voleli kad bih ja odlazio nekoj ovdašnjoj Jozefini. pripada njemu po zakonu. — Odista? — Bila je dabome glupost. ne volim način kako žene idu. a ona ne sme da mu ga ne daje. One su dva tri put kradom pogledale kroz prozor. Već sam bio u gimnaziji i stanovao kod Nikolaja Semjonovića. i da sam se navrzao na njih zato što su same. bič za jahanje. idem njime i ja. Govorio sam apstraktno. — Ozbiljno? Ali. Fedor. „A da bih im dokazao da se ne plašim njihovih muškaraca i da sam gotov da primim njihov poziv na dvoboj. Prvo. Još mnogo štošta je govorio. i da mu je uoči toga dana dolazio opet Rigo da ga prekori: ušao je. još u mojoj jedanaestoj godini. On me je neprestano tukao. rekle su mi da sam još žutokljun. dve godine ga nisam video. i posle vam o tome pričao. ne samo što je bio u sobnom odelu. a pušku je već odavno hteo da kupi. lepa sveža žena miriše kao jabuka. ali zavijeno. bio je spavao. on mi je sve ispovedao. i da će me predati žandarmu. „a ja izvučem nož i kažem mu da ću da ga reznem“ (izgovarao je: gheznem). Zatim odosmo na Kuznecki. reče. i oni obojica jedan drugom padoše o vrat sa suzama u očima. staću pred kućom i čekaću njihove muškarce“. — a kroz prozor moglo se videti u kući mnogo cveća. Svak ima pravo da svoje mišljenje izgovora u vazduh. i ja sam morao da mu služim i da mu skidam čizme. i uz to još jednu funtu bombona. On dođe idućega jutra. Kosa mu je bila užasno crna. dok sam još bio u onom bednom pansionu kod Tušara. I uopšte. ti ćeš sebi još navući ozbiljnu bedu na glavu: te žene mogle su te tužiti sudu! — Nisu mogle. Kad smo bili u šumarku. Kad je stigao za konfirmaciju. da izigrava strašilo i da diže ruke k nebu. i da bi me trebalo ostaviti bez ručka. i da sam nihilist. a da je s njima kakav muškarac. a opat Rigo uze da ga jako priteže na grudi sa raznim gestovima. pa su ga naročito probudili. I ja sam plakao i vrlo mu zavideo. tri mala kučeta i uramljeni bakrorezi. stade da je gađa. i ja sam još u trinaestoj godini video žensku nagotu. još dok je bio kod Tušara. nego sam ga posle dve godine sreo na ulici. i to sam im rekao. cher enfant. tvoje lice puca od zdravlja — da ti osećaš takvu. gotove metke. Tako mi je i sada rekao za novac da ga je toga dana uzeo iz kasice svoje matere. slabe žene. odvratnost prema ženama! Kako je to moguće da žensko ne čini na tebe u tvojim godinama nikakav utisak? Meni je. u tome ima nešto Šilerovsko! Neprestano sam se čudio: ti tako rumen mladić. i da je on to primetio. Najzad je iz malih vrata izišao jedan postariji činovnik. imao sam druga koji se zvao Lambert. Nisu imale zbog čega: išao sam tako pored njih i razgovarao sâm sa sobom. pošto ona ne može daleko da odleti kad je dugo bila u kavezu. ipak sam mu bio koristan. ušle su u jednu drvenu kuću na sprat. već bih savio rep. Mada me je tukao pre dve godine. i mi smo odavno već o pušci maštali. one gaze društvena pravila. ali je nije pogodio. Bio je potpuno izvan sebe. On je prvi put pucao iz puške u svom životu. On mi tad reče da će doći k meni. zatim dve kanarinke. nego u nekom potpuno domaćem. ali na sve to on pljuje. Uzalud. ne samo zbog čizama. — priznajem prilično lepu. ja se okrenem i odem.— Baš si tako rekao? — Baš tako. One su same otpočele: uzele su da psuju. ići ću za njima na rastojanju od dvadeset koraka sve do njihove kuće. i treći. ja sam im hladnokrvno odgovorio da me ostave na miru.

ona je sedela bez haljine: uzeo joj je haljinu. U toku moga pričanja kneževo lice promenilo se od veseloga na vrlo tužno. a posle. takvi kao što ste vi dobijaju decu neizbežno. ja cenim kod ljudi više svega duhovitost. Zatim. u prvom detinjstvu prolaze pored nas i gledaju nas sa svojim svetlim osmejkom i sa svojim svetlim očima. a verujte. Ovde to sad naročito pominjem. kako ono rekoste? — uhvatih se ja. vi ćete baš imati dece. a posle često je bolje da nisu uopšte odrasla. U svakoj drugoj prilici mi bismo se odmah upustili u filosofska razmišljanja po ovoj temi na čitave sate. ne može nas svak uvrediti.. uzmemo zasebnu sobu. tako da se ptica razletela na sto komada. — N’est-se pas? Cher enfant. ali najedanput me je nešto kao bocnulo. oči crne. mon cher. — zamisli. On dohvati viljušku i ubode me u butinu.. — to su pravi Božji anđeli ili zanosne ptičice. život svake žene. videćete!“ He-he! I svi su odnekud uobrazili da ću se ja iznenada oženiti. mora se priznati da je bilo duhovito. a ja uspem da pobegnem. To pitanje dece u naše vreme postaje strašno: dok još te zlatne glavice sa kovrdžavom kosom. — ispalim ja kao plotunom i do krajnosti razdraženo. odemo u gostionicu. kriv kao što je to u Francuza. Da ga zapišem. najpokornije vas molim da mi odmah isplatite pedeset rubalja koje mi dugujete za ovaj mesec. zubi beli. Tada na vrisku utrče ljudi. Eh.... pa konfirmacija sa suzama na grudima. slabih živaca! Baš kao da i sami imate decu. i to tako vešto da sam ga za tren oka tresnuo o patos. često kažete divne stvari. O. posle je došla jedna dama. još prve godine. Vi. i kad je počela da psuje i da traži haljinu da se obuče. On me spočetka nije shvatio. ipak na kraju krajeva nema bojazni da ću imati dece. on je. u haljini od zelene svile. — mislim da si je morao videti ovde pre dve tri nedelje. mada je bio i taj Lambaert: tako si to lepo opisao: ona kanarinka. žeđ za potčinjavanjem. No mada je pakosno rekla. i nevine. prave duhovitosti nestaje.. Tu sam i video sve to. to si mi sâm rekao. baš tako! Nije svak dostojan da na njega obraćamo pažnju — odlično pravilo! Baš meni je ono potrebno. — Duhovito je... te smo jeli i pili šampanjac. ali uvredljivo. koje svakoga dana očevidno ima sve manje. on poče da je draži i da je ismeva. — Ne uznemiravajte se zbog toga. — Potpuno tačno. kneže.. ako bih se sada i oženio. ja ustanem. dugo me je gledao i nije pojimao o kakvom to novcu govorim. — da mi je najedanput sa nekom pakošću rekla: „Naprotiv. niti ćete ih kadgod imati. uhvatim ga za kosu. nos dug. Ne može nas svak uvrediti. ulagujem zbog novca i da će on to sigurno i pomisliti čim ga budem zamolio za novac. bila je lepa žena.. da mi je pre tri dana najedanput. — Ali ti si bio sam.. qui cinnait les femmes![1] Bepuj. Međutim vi nemate dece. tim je manje ima.. — Baš mi je Aleksandra Petrovna — pre tri dana. kad smo opet počeli da pijemo. mais. — bez izuzetka. cher enfant.. tako da kažem. C’est moi. o čemu sam vam govorio. Zatim je privezao kanarinku koncem za granu i na tri prsta rastojanja ispali po metak iz obe cevi u isti mah. he-he-he! — Aleksandra Petrovna Sinicka. On je sav sijao od zadovoljstva. — Kako ste vi. Sećam se da sam bio vrlo zadivljen time kako je bila skupoceno obučena. — sastoji se u večnom traženju da se kome potčini. — Kneže. I zapamti to. kad sam joj u šali kazao da. Sećam se (jer se sećam celoga toga jutra do najmanje sitnice) da se tada među nama odigrala jedna scena vrlo ružna po svojoj realnoj istinitosti. ma šta da ona inače govori. a on već govori o svojoj majci i opatu. — Tiens! — i naglo se izmeni njegovo lice. — Ex. Učinilo mi se da mu se. kneže. Naravno da nije ni zamišljao da ja dobijam kakvu platu — a i za . što dalje.lice belo i rumeno kao na maski. pohvaljujući njegove duhovitosti... on stade da je šiba iz sve snage korbačem po golim leđima. molim vas. Zatim se vratismo.. divno! — uzviknuh ja ushićeno. — Mon pauvre enfant! Uvek sam bio uveren da si u tvom detinjstvu imao vrlo mnogo nesrećnih dana. Od tada mi je odvratno setiti se nagote. a što ona Aleksandra Petrovna govori — zar to vredi da se uzima u obzir? — Kako. i ja sav pocrveneh. pa onda posle nekih godinu dana.

ali je „na žalost sve zaboravio. itd. dragi moj.. malaksao i zamislio se. i čak i sad mi. a knezu ništa. — odgovorih ja kratko. i izgleda da će on pobediti. za šta bilo) obično je na neko vreme kao gubio zdravo rasuđivanje i prestajao da vlada sobom. — ne sin. on je Versilova nazvao mojim ocem. i kad se setio.. je li? — izusti on najedanput. ali uskoro se popravljao. — Sedi bez novaca i zlovoljan je. tako da je sve to prolazilo bez štete.. vređa. ja sam to. Dabome. a poslednje dve godine uopšte nisam ništa čitao. a drugo. te sam i ja hteo vama da kažem ti. vrlo.što? Istina. ja njih vrlo volim. — samo mi donose njihove vezove. Tek što nije došao. da su mi za platu očevidno rekli pogrešno ili da me obmanu da ne bih odbio službu. a da je on sâm to ugovorio s Tatjanom Pavlavnom.. Imam za oko šeset jastučića njihovih vezova nakupljeno. Razume se. zato što mi je blagodaran. i ništa više. i. odmah je počeo da vadi pedeset rubalja. još i dodatak dati. Tu je najedanput prekinuo. — Cher enfant. vrlo mesnata. i čak je porumeneo. i da je pedeset rubalja tako ništavna suma.. niti ću više čitati. itd. što se nikad dotle nije dogodilo. a on mi naturio pedeset rubalja. — Nimalo se ne ljutim. Misao da je Versilov čak i to prenebregao da mi saopšti. ali s tobom sam kao da si mi rođak. A ove devojčice (elle sont charmantes) i njihove majke koje mi dolaze o imendanu. počeo je da govori o Versilovu.. — A zašto nećeš? — Imam druge namere. ti se svakako ne ljutiš što ti govorim ti. što se tiče novaca. ti si mi ovaj mesec dana postao deo moga srca! U „visokom društvu“ je samo „visoko društvo“. Ja zadrhtah celim telom. čitao si. vrlo često.. naravno. Priznajem da me je to u početku malo vređalo. od svega me je najviše začudilo to što je iznenada pomenuo svoju kćer i to tako otvoreno. i naročito volim kad se prepireš i dokazuješ: ti si literaran. đavo bi ga znao zašto. naprotiv. pošle suze.. Videvši u čemu je stvar. pripisao njegovom rastrojstvu. — Nisam ja ništa čitao i potpuno sam neliteraran. i ja očekujem kneza Serjožu. Tako smo sedeli jedan minut. kad ovo pišem. i zato mi je bilo potpuno nemoguće da novac ne uzmem. nego da radim. onda treba da idem. da će mi. što je najgore od svega. cher enfant! — Klicao je on ljubeći me i grleći (priznajem da su mi. uvek sam želeo dobro Andreji Petroviću (to jest Versilovu). svršilo se na tome što sam prestao da odbijam prijem novca. Obećao je da će doći pravo iz suda ovamo.. da se ja nisam najmio da njega zabavljam. ja ustanem i oštro izjavim da sad ne mogu primiti novac. danas se u okružnom sudu rešava njihova parnica. pošto vi meni ne govorite ti zato da me unizite. i čak sam hteo. — Cher.. — Cher. ti si mi sad kao rođak. Knez se uplašio i uze da me uverava da sam mu vrlo mnogo usluga učinio. ali sav goreći od radoznalosti. on je tada gotovo uspeo da mi dokaže da sam platu neosporno zaslužio. posle toga počeo je da me uverava da je zaboravio. pošto nikakvu službu i ne vršim. Takav je zakon! — Danas u sudu? — viknuh ja vrlo iznenađen. — A šta ti radi otac? — i pogleda me najedanput zamišljeno. Donja usna njegova. umeš da se ushićuješ.. noone svakog uzbuđenja (a uzbuđenja kod njega mogla su naići svakoga časa. [2] Prosto ne znam zašto sam živeo na ovom svetu! Ali. u pitanju je oko šeset ili sedamdeset hiljada rubalja. nego brat.. — što on sebi nikad sa mnom ne bi dopustio. ja planuh i konačno izjavih da mi je poniženje primati platu za skandalozne pripovetke o tome kako sam pratio dva ženska šlepa do instituta. i sad se sa stidom na licu sećam da sam ih uzeo! Na svetu se stvari vazda završavaju podlošću. a ja sam bio dovoljno glup da mu poverujem. ali sam ih odmah zadržao. Čitao sam ono što mi je došlo pod ruku. Katarina Nikolajevna (njegova kći) je sjajna žena i ja se ponosim njom.. spleo se.. a same ne umeju ništa da kažu. ti si me toliko obavezao. Nisam mogao ni zamisliti da se čovek može uplašiti toliko kao on što se uplašio posle ovih mojih reči. Prvo. ali sam uvideo da je to glupo. — Da. . sasvim se opustila. mais je ne sais rien de bon. a kad nema posla. On već više nije slušao i bio je zaboravio šta me je zapitao. biće šteta ako na kraju života budeš morao kao ja: Je sais Tout. Rešava se cela njihova sudbina. rumen udara u lice) — dragi prijatelju. i da ja i suviše uviđam da nemam za što da primam platu. da ću u buduće još više učiniti. sve psi i jeleni. ali ona me često.

ali se ipak sve prepirke svode na To. — Od juče. ja verujem. On je duhovit čovek.. Pretpostavimo da sam ga dočekao sa lakomislenim razlozima. naročito za ovaj dan! Ovo je za mene bio takođe vrlo važan izveštaj. bilo smešno! Sve to sam mu tada i izložio. danas ručam u klubu. on je u to doba mislio da je svetitelj. — On sad o tome samo neće da priča. slušajući nestrpljivo.. da je kakav monah ili pustinjak. i najedanput: njegove mošti! Čudna želja od jednog čoveka iz otmenog sveta..... — da li još propoveda da ima Boga. a sutra — ja se posvetio! To bi.. Nosio je i verige. . molim te i želim da od sada nikad preda mnom ne pomeneš zajedno s ovom sramnom istorijom ime moje kćeri. o čemu mislimo? Upravo. ali tada sam bio potpuno van sebe. — Uveravam te svim najsvetijim.. ja pocrveneh od gneva. Un domicile[5] — to je važno. — to je karakter!“ — A zar je knez Sokoljski u Petrogradu? — zapitah. gotovo je dotle došlo. Tražio je od nas da mu polažemo račun o našem moralu. gde On onda živi? Dragi prijatelju. u stvari jednoga jedinoga i najglavnijega i najbeščovečnijega neprijatelja. možda nikom. — O tome sam i ja slušao. c’était bête[4] bez sumnje. — Mon cher... Mais quelle idée! Kad bi to i bilo tačno. tu je svašta moguće. He-he! — Ko propoveda? Ko juri za devojčicama? — Andreja Petrović! Šta misliš: još tada nam se popeo svima na vrh glave: te šta jedemo. priznajem. „I taj čovek koji je njemu udario šamar. On je bio van sebe. i. Taman. kao i ranije i.. u obliku tečnosti ili tako nešto (zato što bi to još teže bilo da se shvati).. i da će mu se mošti posvetiti. Ne velim ništa za svetinje: što se njih tiče. sve je to de l’inconnu. On je tamo bio prešao u katoličanstvo. ali veruj da je bilo tako. neosporno. najedanput poražen drugom misli.. ti kažeš da se promenio.. — odgovorih. i to postoji u licu. i on dolazi danas ovamo!“ — A šta još radi. Rekao sam mu: „Ako više suštastvo postoji. Kad bi se to desilo sa mnom ili mi to ponudili.[6] ali čoveku iz boljega sveta to ne priliči. Uostalom. zato što on ima samo jednoga neprijatelja. Ali u to doba. Došao je pravo iz Berlina. u ljutini. Plašio nas je i pročišćavao.. neobičan ukus. verujem koliko mogu.izvanredno me je porazila.. te je tako bez veze isprekidano govorio. koliko li nas je tada sve izmučio! Veruj mi.. — Jeste li vi lično videli te verige? — Svojim očima ih nisam video. Cher enfant. — pade mi odmah na pamet. zar nije odveć strogo? Osobito je mene voleo da plaši strašnim sudom. i brada mu je drhtala. Posmatraj ga samo bolje. što se ne pokaluđeriš?“ Umalo što i to nije od nas zahtevao. Bilo mi je vrlo krivo što se još nije oporavio. I priznajem da me je vrlo uplašio. i. da li još juri za devojčicama. i sve ostalo.. kunem ti se da bih odbio. Ja se digoh. ali. a ne u obliku nekog rasplinutoga duha posle stvorenja. ali sam to učinio hotimično. — Ništa od svega toga nisam video. Strašno se razljutio. j’aime le bon Dieu[3]. — nego ide ovde čovek u fraku. izvini. Najzad.. „Onda nije kazao ni majci. i sve je uplašio.. Naravno. a evo sam već mesec dana s njim. splet odvratnih intriga i kleveta njegovih neprijatelja. mene više nego sve ostale. za goluždravim devojčicama? He-he! Tu mi baš pada na pamet jedna vrlo zabavna anegdota. to je besmislica. ali da li on pravilno misli? Sve to desilo se s njim posle trogodišnjeg njegovog bavljenja u inostranstvu. — Onda vam izjavljujem da je sve to prosta laž. kunem ti se! Mošti! Hajde-de. — najednom se izmeni celo lice knezu. „Ako si religiozan. i duboko učen. a taj je — vaša kći! Sad je na kneza bio red da pocrveni. suština moga obrazloženja bila je isto toliko ozbiljna kao što je i od početka sveta. — a uz to.

Nikad u nju nisam verovao. . i nikad nisam hteo da verujem... veruj. ja se opet spustih na stolicu.. i ja.— Cette hisoire infame![7]. Tu najednom uđe lakej i prijavi posetu. govore mi: veruj.... ali.

i ne nađoh na njoj ništa naročito: bila je devojka ne baš visokoga rasta. uvredio me je već njen brat u Moskvi pri prvom našem susretu u životu. Nije imala gotovo nijedne spoljne crte slične s Versilovom. Sve će se na svom mestu videti. posle toga. mada sam s njenim bratom. koja je živela sa svojim bratom kod Fanariotovih. Lice joj je bilo. Pouzdano sam znao da se knez vrlo interesovao za sudbinu Ane Andrejevne. i sav je veselo oživeo kad je video devojke. čudna stvar. Jednom reči. ali umereno. velikih.. bujne. Bio sam prosto ubijen zbog toga što je knez na mene dreknuo pre tri minuta. takođe uzgred. pomislih da je već sramota da ustanem. Lice joj nije baš izražavalo dobrotu. i da joj je tražio mladoženju. ona se poklonila zato što je ušla. Nije imala više od devetnaest godina. ili tako nešto. to je jedino zbog toga što je to potrebno za buduće). (Što je opisujem tako potanko. jer joj se bistrina videla u očima. Sasvim drukčija je bila kći Versilovljeva. Očekivao sam da će me Versilova uvrediti kakvim pogledom ili gestom. uspeo da mi šapatom dobaci gotovo pred sâm njihov ulazak: — Posmatraj Olimpijadu. Ali gle. pažljivo. ona je bila tanka i mršava. Nije mogla blistati naročitom inteligencijom. nije bila ništa naročito. ali je ipak mogla čuti da dolazim kod kneza. jedna — pastorka jednog rođaka pokojne žene kneževe. Posmatrao sam je dosta pažljivo. a koju sam dotle video svega jedanput u životu. Prva žena koja mi nije izazivala odvratnost svojim držanjem. već imao u Moskvi jedan susret (vrlo je moguće da ću docnije pomenuti i taj susret. prema ukusu. te ostadoh na mestu. ako bude umesno. u celoj toj kući njegovih srodnika i „čekalaca“ odmah je izazivalo interesovanje i postajalo događaj. ali: kose crne. najedanput mi se sa osmejkom poklonila. Čak je. jasno rumenih. dosta prijatno. Ona me nije mogla poznavati po viđenju. druga — Ana Andrejevna Versilova. a ako je kome dosadno. kojoj je on već dao miraz i koja je (kažem za budućnost) i sama imala novaca. te mi nije bilo jasno: da li treba da izađem ili ne. uostalom. duguljastog i primetno bledog lica. protiv svakog očekivanja. tako da nije važno da to opisujem. Versilova. brzo promenivši fizionomiju. pošto je pružila knezu ruku i izmenila s njim nekoliko veselih društvenih fraza. Jer sve što je preduzimao ili činio knez. ne umem da izbegnem pojedinosti. i videvši da i ja nju posmatram. uzgred na ulici. imala je neobičnu sličnost s njim u izrazu fizionomije. Obe su bile obučene vrlo skromno. ali samo u višem smislu. kći Versilovljeva. zato što u stvari nema važnosti). posle ću ti pričati.—utoliko više njegova iznenadna naklonost prema meni. pogledala me je neobično radoznalo.IV Uđoše dve dame. i kao tajanstveno podmigujući. molim neka ne čita. dvadeset i dve godine. Ali za Versilovu bilo je teže naći mladoženju nego za one što su pravile vezove. Bio sam toliko uzbuđen onim što se maločas dogodilo. — sve je to potrebno docnije. Uostalom i sve drugo što sam do sada opisivao na izgled sa nepotrebnom podrobnošću. a. onakvo kakvo se dopada materijalistima. Ova Ana Andrejevna je od svoga detinjstva bila naročita ljubimica kneževa (Versilovljevo poznanstvo s knezom počelo je vrlo davno). a međutim. da nisam ni ustao kad su njih dve ušle. njegova pitomica. svežih usta. starija od mene za tri godine. mada im je knez izišao u susret. Visoka. Istina. dubokoga pogleda. ali osmeh joj je bio toliko dobar da . očiju tamnih. puna i vrlo rumenih obraza. ali je bilo ozbiljno.. Kod nas u gimnaziji rekli bi za nju: jastuk. ali pažljivo. Možda je na njemu bilo i izraza dobrote. malo čak suvonjava. Ne bih mogao reći da li je lepa. Ali starac je bio već sve zaboravio po svom običaju. malih. obe devojke. i spremih se na to. uostalom.

promrmljao.. Jesu li tamo dobre škole? — Vrlo dobre. i izgovorio moje prezime. i nijednog sekunda nisam skidao pogled s njenoga lica. Sećam se iz ta tri minuta samo jedne odista vrlo lepe žene koju je knez poljubio i blagoslovio rukom. bilo je nemoguće i zamisliti da se ona meni obraćala samo onako: tu je bila neka namera. i da izvuče iz neprilike kneza. Đavo da odnese taj nepristojni čas! — Mais. — i najedanput prekinu: možda ga je zbunilo to što je mene predstavljao njoj (to jest. — A ovo. čim je ušla. koji je već u tom slušao sa veselim osmejkom neko veselo saopštenje koje mu je na uvo šaptala Versilova. ali. još danas? — viknu najedanput knez. I sećam se. primetivši da mi se ona poklonila. u gimnaziji. promrmljao uz nekakav mali smej. Za vreme dok je bila u kabinetu. Ali da nisam znao njen portret. i reče nam da uđemo kod vas. ne dovršavajući nijednu reč. sasvim zaboravivši da je bilo potrebno da se i ja damama poklonim. Posmatrala me je odveć radoznalo.. skočiv sa stolice.. — Izvinite. Maločas smo je sreli pred kućom: dolazila je pravo s voza. meni potpuno nepoznata. nešto o svom novom sekretaru. i nasmeja se tako izazivački da sam odmah pošao i prišao knezu i.. ali ja iznenada planem i skočim s mesta: usled priliva lažnog. — Olumpe! Knez nije znao da danas dolazi Katarina Nikolajevna. u stvari.je. — saopštenje koje se očevidno nije odnosilo na mene. očevidno. imao sam vrlo prijatan osećaj. Ja sam neprestano stajao. Niko mi ne reče ni reči. Pitanja ove devojke neosporno nisu bila baš duhovita.. očevidno pokazav mene.. mislili smo da je stigla jutrošnjim vozom. evo i nje! Otvoriše se vrata sa strane i — ta žena se pojavi! Već sam znao kako ona izgleda po jednom divnom njenom portretu koji je visio u kneževom kabinetu.. Ona trgnu glavu. Pitam se: zašto je ova devojka. pogleda me mrsko. Sve to sam posle doveo u saglasnost i — nisam se prevario. i koja je. tiens! — uzviknu knez udariv se prstom po čelu. gotovo kroz zube: — Od sada ja. bio sam najviše tri minuta prisutan. Okrenuh se i odoh. — U Moskvi. i govorio kao što čini vojnik na raportu. ipak. kneže. Ali to je bilo izlišno. Knez mi je docnije pričao da sam bio toliko prebledeo da se je „prosto uplašio“. uzela na sebe da zagladi moj glupi ispad i sve ostalo? Zajedno s tim. ona je umela da nečim zagladi moj glupi ispad. — Zar vi niste znali? — čudila se Versilova. i da će i ona odmah doći. — to je moj dragi i mladi prijatelj Arkadije Andrejević Dol.. svi su me samo gledali. I „jastuk“ mi se poklonio. Mi smo njoj i došli. odmah počela da me posmatra sasvim otvoreno. — Gde ste vi učili? — odjeknu nadamnom priglupo i razvučeno pitanje „jastuka“ koji mi se približio. Odlazim. sve zbog samoljublja. proučavao sam taj portret celoga ovoga meseca.. — oštro odsečem ja. i da me je posle ta tri minuta ko zapitao: „kako izgleda ona?“ — ništa ne bih umeo da odgovorim. a ovo. potpuno besmislenog ponosa. ja nisam Arkadije Andrejević. Razgovetno sam čuo kako je knez. užasno dršćući. Nego Arkadije Makarović. — A! Čula sam.. — Kako. bio unapred pripremljen. — promuca knez. .. i da je već odavno kod kuće. imam svoja posla. a ja neprestano sedim.. brata sestri). Ah. čak ni knez. toliko se sve u meni bilo zbrkalo. kao da je želela da i ja nju primetim što više.

i tada i dugo posle toga. Dodajem samo da ovde u ovom što sam napisao. Da imam stotine miliona. Vrlo mi se dopada. umalo ne zapevah. čini mi se. Kao naročito. Evo ja volim svoga neprijatelja: meni je. Versilov mi je bio rekao da se sasvim obrnuto od toga događa samo kod pokvarenih ljudi. pomoću jednog dokumenta. odgurivali me i prezirali: a ja bih bio zadovoljan tim što znam da sam bogat“. šetači. što ste toliko oholi i dostojanstveni: kad biste bili skromniji. može biti. a da odmah pe protestujem. a ja likujem. kretanje ljudi. ona je s tim i došla da me što pre uvredi. iako me nikad još nije videla: u njenim očima ja sam bio „tajni izaslanik Versilovljev“. Bio sam izišao iz kneževoga doma u pravom oduševljenju. da ste mi i stvarno pljunuli u lice pravom pljuvačkom. kako bi me smatrali za najvećega bednika koji samo što već ne prosi milostinju. sve izgleda mnogo površnije: a u stvari bio sam dublji i stidljiviji. ni tada. i ona je bila uverena. Eto kako bih izrazio tadašnje svoje misli i svoju radost. te im je lako. ali je nisam osećao! Ne samo to! Bio sam čak veseo. ne bih se rasrdio. nalazio zadovoljstva u tome da idem u najoveštanijem odelu. — uvek je dublja. a rečena — smešnija je i luđa. da Versilov drži u svojim rukama celu njenu sudbinu. Ovo je bio dvoboj na smrt. Možda sam i sad u sebi stidljiviji nego u rečima i postupcima svojim.GLAVA TREĆA I Odista nije bilo potrebe da strahuje: pred jednim višim pogledom na stvari gubile su se sve sitnice. došao sam da je mrzim. Ali eto — nisam bio uvređen! Uvreda je postojala. a ne njegova. — A zar me ova žena stvarno nije uvredila? Od koga bih ja podneo takav pogled i takav izazivački smeh. vrlo milo što je ona tako divna. huka. dok je u vama unutra. naročito bih. na primer. i da ima sredstva da je odmah upropasti. bilo je i divno jutro. Oni neprestano lažu. i kad je glupa. i jedan silan osećaj davao mi je zadovoljenje za sve. Kako me ova misao očarava! Tajna svest o snazi nesravnjeno je prijatnija od javne vlasti. moja. a ja se trudim da napišem istinu — a to je užasno teško! . svetina. ako hoće. ne bih imao toliko zadovoljstvo. sunce. a sad sam osećao da sam počeo da je volim. radost. gospođo. „Ne znam da li pauk može da mrzi muvu koju vreba da ulovi! Slatka mušica! Čini mi se da se žrtva voli: bar je moguće voleti je. Stupiv na ulicu. i mnogo što šta od onoga što sam osećao. bar je to podozrevala. Pljunuli ste na mene. daj Bože da bude tako! Možda činim rđavu stvar što sam seo da pišem: u duši ostaje beskrajno više od onoga što se izrazi rečima. zato što ste moja žrtva. svejedno makar i na najgluplji način? Ne zaboravite. Vaša misao.

g. — ako neću. pošto se povučem u ljusku i postanem potpuno slobodan. ili ih je poslala Lebrehtovica. ja ne govorim da je tako na licitacijama. Nije mi . — i tu vas obuzme jedan sasvim drugi osećaj. U prvoj sobi posle predsoblja stajala je gomila sveta. ali mahinalno. Istina. u dvanaest sati pre podne. ali bi ih svaki čas neko otškrinuo i očevidno kroz njih virio. i uđoh u stan gospođe Lebreht. koji je silan. a došli ste s tim da igrate: „ako hoću. Zatekao sam polovinu posla već svršenu. samo da vidim. od njih su do polovine mogli biti kupci. u tom i tom reonu. bilo je i trgovaca. u to vreme bila sramota. Levo je bila druga soba. najzad ste se rešili i otpočnete. možda dugo. i njena vrata su bila pritvorena. Uzeo sam da posmatram. itd. moglo je biti čak oko trideset ljudi. načinim „probu“ o kojoj sam odavno maštao. ali se pomalo kao stišava i podrhtava. što sam gore već pomenuo. Nikad nisam išao na licitacione prodaje. U sobi desno. gotovo protiv svoje volje kao da neko drugi upravlja vašom rukom. a bilo je i nekoliko ljudi „čisto“ odevenih. Za ostali svet ovo je bila mala. da li se to tako radi„ i da li mi je račun tačan? Da nije moj račun neozbiljan? Sve to razmišljajući čekao sam. i vi kao da oslepite: pružite ruku. Još uoči toga dana isekao sam iz novina adresu — oglas „Petrogradskog sreskog suda“ o tome da će se „devetnaestoga septembra t. da li ću postići svoju nameru. okrenut licem prema publici. Fizionomije nekolicine te gospode čak su se urezale u mojoj pameti. i Jevreja. i da se „spisak i procena prodaji izloženih predmeta može razgledati na dan prodaje“ itd. neki su ćutali i iščekivali. ali za mene — ovo je bila greda broda kojim je Kolumbo otišao da otkriva Ameriku. bio sam daleko još od „ljuske“ i od slobode. Srce još ne kuca. Već je treća godina kako se ne služim kolima. sedeo je na stolici gospodin izvršitelj i vršio rasprodaju. ali sam već od pre nekoliko dana bio rešio da onoga dana kad primim platu.. čim sam ušao — progurao sam se do stola. Bio je prošao jedan sat posle podne. tako da nije bilo moguće ući u tu sobu: tamo su ležale stvari određene za prodaju. uzmete kartu. Prvi put od moga dolaska osetio sam u džepu novac. neki su ponešto kupili pa se pokajali. prođoh kroz dvorište kao što je bilo označeno u oglasu. u Kazanskom kvartu. naravno. Ali nerešenost vas uskoro počinje pritiskivati. Pohitao sam na adresu peške. pošto prekinem sa svima. Posmatrao sam i odmah sam stao da mislim: šta bih ja ovde mogao da kupim? Šta da radim sa svećnjacima. u otvorenim vratima. otići ću. mora biti neko od mnogobrojne porodice gospođe Lebreht koju je. ipak sam se bio rešio da i ovaj korak preduzmem tek pošto budem svršio gimnaziju. itd. došli su iz radoznalosti ili su bili amateri. Imao sam osećaj kao što se ima pred kockarskim stolom u trenutku dok igra još nije počela. Stan se sastojao iz predsoblja i četiri male. kako budem hteo“. nego samo za sebe kažem: kome bi drugom srce lupalo na licitaciji? Neki su ljudi padali u vatru.II Toga devetnaestoga septembra načinio sam još jedan „korak“. igraću. sve do vremena dok ne otpočnem ozbiljno. da bih dalje mogao maštati. beznačajna javna prodaja. koji su se namamili na zlatne stvari. a posle da više ne dolazim. ipak sam se rešio da načinim ovaj korak u obliku probe. — tako sam se zarekao (inače ne bih zaštedeo onih šeset rubalja). i mada je sadašnji moj „korak“ bio samo probni. to još nisam sebi dopuštao. — osećaj koji nije neprijatan. u kući broj taj i taj. bio je smešten sto. sudeći po njihovom izgledu. Prodavali su se bronzani svećnjaci. Za stolom u vratima. niske sobe. zato što sam zašteđenih mojih u dve godine šeset rubalja dao majci. To sam ja tada osećao. među samim krilima vrata. itd. Kad sam stigao tamo. prodavati pokretnosti gospođe Lebreht. a ostali.

„Domaći album. za njim jedna šatula. — albumče u veličini lista hartije za pisma maloga formata. u futroli od rezane slonove kosti sa srebrnim kopčama. svi ostali su ćutali. . ali u odlučnom času sam se uzdržao svaki put: ovi predmeti učinili su mi se potpuno nemogući. S dragima se za dugo praštam. — rekoh mu. — Ustupiću vam ga za deset rubalja. ako ikome štogod ne treba. pogrešio te kupio sud za mleko od beloga metala umesto da je srebrn. uglednoga i lepo obučenog. — šapnem mu ja. Najzad se u izvršiteljevim rukama našao jedan album. upotrebljen. — rekoh.čak nimalo bilo žao jednoga gospodina koji je. u povezu od crvenog safijana. ne slušajući pažljivo. Odmah izvadih novac. On je bio odocneo. — čak me je to raspoložilo. umesto za dve rublje za pet. — Deset rubalja! Molim vas. „Ne mari. sav pretrnuo. ili se saobražavao željama publike. i prvo se približih jastučetu. posle minđuša jastuče za divan. tamo ga izvadih iz futrole i stadoh da ga malo-ne grozničavo razgledam: sem futrole. S Moskvom se za dugo rastajem. On me pogleda razrogačeno. amori. konkurenata nije bilo. odocneo sam! U vas je? Vi ste ga dobili? — najedanput se pored mene ču glas jednog gospodina u plavom kaputu. nego sam samo odmahnuo dršćućom rukom: „ako. ali oštećena na jednom mestu na koštanoj rezbariji. opet. Mogao sam da otvorim kopče i da izvadim album iz futrole da bih bolje razgledao predmet. imalo je i stihova: „Odlazim na daleki put. kome treba ovaj otrcani stari album? Ni futrola u stvari ništa ne vredi. zatim šatuli. kroz zube. — nikome to nećete moći prodati. ova stvar nije imala nikakve vrednosti. izgleda. platih. — Ah. — Ako Boga znate. — Ah. ja sam jedini prišao da posmatram. bio sam lepo obučen: nimalo nisam ličio na Jevrejina ili na prekupca. šta vi mislite! — Kako hoćete. — prva karta se uvek gubi. Nisam izdržao ni deset minuta. jezero s labudovima. sa akvarelima i crtežima s tušem. to sigurno ovaj album meni. Ostalo je na meni. — cena dve rublje!“ Priđoh da razgledam: stvar je izgledala elegantna. Tušem i vodenim bojama bili su obojeni hramovi na brdu. — Dve rublje i pet kopejaka. — Vi želite da kupite. uzeh album i povukoh se u jedan ugao sobe. osećajući jezu na leđima. I na Krim poštanskim kolima putujem.“ Bio sam nesumnjivo zadovoljan. Iziđosmo na stepenik. — isto onakvo kao što ih je bilo nekad mnogo u devojaka koje su izlazile iz zavoda. što mi je žao! Da li biste mi ga ustupili? — Hajdete da izađemo. — svakako zbog raznoobraznosti. sa zlatnim obrezom koji se istro. Izvršitelj je mešao stvari: posle svećnjaka došle su na red minđuše. tanko. to je čak dobar znak. — odlučih. Ah. ali se nisam koristio svojim pravom.“ (Još mi se vrzu po pameti!) Uvideo sam da sam „upao“. — Odocneo sam. što mi je žao! Koliko ste platili? — Dve rublje i pet kopejaka. ne mari“.

) — Gde ima tražnje. mlada. izvadih banknotu. Okrenuh se i pođoh. — Čujte. Molim vas. dečja igra. još u svojoj mladosti. (Šešir mi je bio cilinder. priznajem to. i bio mi je vrlo mio u tom trenutku. u svili i kadifi. — potrči on za mnom čak u dvorište. — Evo uzmite četiri rublje. sa šlepom od dva aršina. Brzo iziđem iz ove kuće. bogata dama.. smejao sam se u sebi. digao i predao dami. ali ipak prijateljski. ona sede u kola. Nego ni sâm ne znam zašto. uzmite! — On izvadi deset rubalja. I ako se nisam smejao glasno.. dajte mi! — Trebalo je da tražim dvadeset i pet rubalja. Najedared joj ispade iz ruke mala torbica i pade na zemlju. i iz kuće iziđe i pođe u kola jedna elegantna. nego sam bio ozbiljan. ne vadeći ruku. i morao je da me uzbudi vrlo duboko. ali se on ipak poklapao s mojom mišlju. Banknota od deset rubalja bila je u džepu od prsnika. msje“. Ne popuštam ni za kopejku. onaj što je ostavio hiljadu sedam stotina miliona franaka (on klimnu glavom). našto da opisujem osećaje. — Na-te. — promrmljah mu ja na neodoljiv način. ali vrlo prijatnim osmejkom progovori: „Merci. — smejao sam se ne zbog kakvog oduševljenja. skinuvši šešir. . vratar otvori vrata. — Kakav je ovo pazar? (On se ljutio. i bio sam kao mlad čovek lepo odeven. — kad je Džems Rotšild. turih unutra dva prsta da je opipam — i tako sam išao. i na jednoj jedinoj stvari za jedan trenut zaradio nekoliko miliona — eto kako rade ljudi! — Vi ste onda neki Rotšild? — doviknu mi on ljutito kao da sam lud.— Ja hoću. ja poljubih moju banknotu od deset rubalja. pokojni. lepa. Uostalom.) Dama mi sa diskretnim. U tom zagrmeše jedna kola pred kućom pred kojom sam bio. Kola odjuriše s treskom. ali pošto biste vi tada mogli odustati. odmah je o tome izvestio koga treba. i htedoh da je poljubim. Kad sam se udaljio ulicom oko sto koraka. Ćutao sam i išao dalje. — Ali priznajte da to nije časno! Dve rublje i deset — ha? — Zašto bi to bilo nečasno? Ovo je pazar. onaj iz Pariza. i malo sam se zadijao. lakej se nagnu da digne stvarčicu. tek sinoć sam saznao: ja sam jedini. to sam vam radi veće sigurnosti tražio samo deset rubalja. slučajno saznao za nekoliko sati pre nego ostali za ubistvo vojvode od Beri-a. — evo i pet. Jedan korak — i sedam rubalja devedeset pet kopejaka zarade! Korak je bio apsurdan. ali zbog naročitog slučaja. da niste tražili. ima i pazara. ne bih ga prodao ni za četrdeset kopejaka. ali ja sam već priskočio. a ja mu dadoh album.

Morao sam da idem na Petrogradsku stranu. i to sve sami naši ljudi. gurni me i pokaži mi Vasina. Ali sad sam se rešio da idem. punoga odveć beloga lica. i s njim nisam bio u naročitim prijateljskim odnosima. i da i on želi da se sa mnom vidi što pre. Ali Zvjerev mi odgovori da ga je maločas video. a ja gde da ga dotle čekam? Nisam se plašio da idem Dergačevu. O tebi su već slušali. S njim nije bilo moguće ni o čem razgovarati. — Čega se ti neprestano plašiš? — opet se zasmeja on. — Onda hajdemo Dergačevu. ali mu čovek ne bi dao više od sedamnaest godina. Dolaze samo poznanici. to zamolih Jefima da me odmah odvede u njegov stan koji je bio na dva koraka daleko u jednoj uličici. — Čuj. a što sam se ustezao. — rasrdih se ja. Tek što je bio ručao. čim budemo ušli. tu je sasvim drugi razlog. pri tom. i to je dosta. ali se nisam osećao umoran. pored svega toga što me je Jefim vukao tamo već treći put. I svaki put je. odmah mi je saopštio da je Kraft stigao još sinoć. Zvjerev ga je očekivao danas ili sutra. i ovo je bilo blizu na dva koraka. Zatekao sam Zvjereva (i njemu je bilo devetnaest godina) u dvorištu njegove tetke kod koje je privremeno stanovao.III Toga istoga dana bilo mi je potrebno da vidim Jefima Zvjereva. čak ga uopšte nisam voleo. Unapred kažem da to kod mene nije bilo iz kukavičluka. koji je napustio gimnaziju i stupio u Petrogradu u jednu specijalnu višu školu. ono „bojiš se“ izgovarao s nekim neprijatnim osmejkom na moj račun. Da li ću i ja tamo biti vaš? Na osnovu čega bi mi oni mogli verovati? — Ja ću te dovesti.. Što ti nikako nećeš? Da li se bojiš? Odista. čim budemo ušli. Usput sam zapitao Jefima da li još ostaje pri svojoj nameri da ide u Ameriku? — Možda ću da odložim za još neko vreme. meni vrlo potrebnoga čoveka. — Šta me se tiče jesu li naši ljudi ili nisu. uzeo je da šeta dvorištem na štulama. Vasin? — To ne znam. i da je odseo u pređašnjem stanu. čak neprilično beloga kao u deteta. Kraft je mogao da se zasedi kod Dergačeva. jer ima da mi saopšti nešto hitno. o čemu me je izvestio prekjuče. — Posle će opet nekuda da putuje. — Šta ima tamo? Ima li tamo odista uvek puno sveta? — raspitivao sam se ja radi boljeg obaveštenja. čim se bude vratio iz Vilne. a rastom još viši od mene. Bio je vrlo plave kose. I Kraft može o tebi dati obaveštenja. On sâm ne zaslužuje nikakav opis. Kako mi je u sadašnjim prilikama bilo kapitalno važno da se vidim s Kraftom. ali sam ga u Petrogradu ipak potražio: mogao mi je (iz raznih razloga koje takođe ne vredi pominjati) dati adresu nekoga Krafta. ali nisam hteo da idem. budi spokojan. da li će tamo biti i. — dodade Jefim. jednog svog bivšeg druga iz gimnazije. Nisam ga baš voleo. i da je otišao Dergačevu. znaš? . opet na Petrogradskoj strani. — Ako bude. — Idi do đavola. — Uopšte nema sveta. — odgovori mi on s malim osmejkom.

— Sedite. To je bila njegova žena koja je izgleda takođe učestvovala u prepirci. očevidno nastavljajući prekinutu prepirku. neka stalna smotrenost. tako niko o meni neće moći ništa zaključiti. Čim smo ušli u vrlo malo predsoblje. — i druga kojoj je bilo oko trideset godina. Dergačev je stanovao u malom krilu u dvorištu jedne drvene kuće koja je pripadala ženi jednoga trgovca. Dergačevu je bilo dvadeset i pet godina. — poče. nešto odveć spokojno u moralnom smislu. uostalom. dublji inteligentniji nego u svih koji su bili u sobi. mada je pri tom u svemu izbijalo i lično dostojanstvo. kao neka tajna. zarekao sam se da ne ulazim u prepirku. lica vrlo otvorenog. ali sa upaljenim kandilom. — dodade odmah jedna dosta lepuškasta mlada žena. ozbiljnog ali mekog lica. . i živeo u njemu povučeno. U gimnaziji sam s drugovima bio na ti. u koju ja verujem i bez matematičkih dokaza. i neko je vikao: „Quae médicamenta non sanant — ferrum sanat. a potom ćemo ići k meni. tek sad. On je bio tehničar. ali je zato držao celo krilo. ali vrlo jeftin. — reče mi Kraft.. —Ja ne bih svoje lice. — Vrlo mi je milo što ste došli. Naravno. Bilo je nečega u njegovom licu što nisam želeo da imam u svome. koji je od svih najviše padao u vatru. i da se već spremao da otputuje. Fizionomija Vasina nije na mene učinila bogzna kakav utisak mada sam o njemu slušao da je vrlo pametan: plavokos. One su sedele.O Vasinu sam već dosta slušao i odavno sam se za njega interesovao. i koja takođe nije bila ružna. svi su stajali. glavno je — ne ulaziti u prepirku. iako je većinom ćutao očevidno je on upravljao razgovorom. to jest posle događaja. Na zidu je visio jedan litografisan portret. s crnim zaliscima. ali gotovo ni s kim nisam drugovao. Od ostalih pomenuću samo dva lica od sakupljene omladine: jednog visokog čoveka opaljenog lica. ali sam čuo da su mu ponudili vrlo dobro plaćeno mesto u privatnoj službi u unutrašnjosti. učitelj s crnim zaliscima. kome je moglo biti skoro dvadeset sedam godina. Na sva četiri prozora bile su spuštene zavese. jasnosivih krupnih očiju. njih mi je odmah pokazao Jefim. — O matematičkim dokazima neću ništa da govorim. Kraftovo lice nikada neću zaboraviti: nikakve naročite lepote. Dergačev mi je prišao. za čudo. nesvesna gordost. — Izvinite. A međutim. možda sada sve preuveličavam. i one su stanovale kod Dergačeva. ali u razgovor nisu stupale. i čak je bila vrlo čista. mada je ono možda i trivialno. odmah iziđe iz sobe. vrlo razgovornog. Ovde ćemo posedeti.. sa damama desetoro. — Imam za vas jedno pismo. rukovao se sa mnom. ali je imalo nečega vrlo nezlobivog i delikatnog. a sad je izišla da namiri dete. suva i sjajnih očiju. bilo je u celom njemu nečega tako mekog. Za svaki slučaj. U svemu bilo je tri prave sobe. inteligentniji nego Dergačevljev. ali dovoljno nameštena. Što se tiče muškaraca. Uostalom. ali ova ideja. i da govorim samo koliko bude najneophodnije. Dergačev je bio srednjega rasta. načinio sam sebi svoj ugao. samo mu je pogled bio nesumnjivo inteligentan. i koja. kakvo da je. malo mi se poklonivši. bilo je sedam lica. jer sam i Krafta sada tek video prvi put u životu. plave kose. koja je bila odveć mala. naboranoga lica. ali je u isto vreme u njega bilo nečega izlišno tvrdog. kojoj je moglo biti dvadeset godina. Njegova žena imala je sestru i jednu rođaku. Ali u sobi su ostale još dve dame: jedna je bila vrlo mala rastom. Ustao sam i prišao mu da se sa njim upoznam. U sobi. vrlo skromno odevena. posle se videlo da je seljak. jer ja nisam bio navikao na društvo. u njegovom pogledu videla se inteligencija i obazrivost. koji je samo slušao šta ostali govore. koji je bio učitelj ili tako nešto. vrlo pažljivo slušale. — Ne. a u jednom uglu ikona bez metalnoga ukrasa. Bilo mu je oko dvadeset i šest godina. u crnoj haljinici. i imao je službu u Petrogradu. a sem mene sedeo je samo još Kraft i Vasin. ćutljivog. i zamolio da sednem. čovek je u njemu predosećao čoveka nerazgovornog. — i još jednog moga vršnjaka u ruskoj bluzi. rasta više nego srednjega. i bio je ženjen. ovde smo svi naši. čusmo glasove: izgleda da su se vatreno prepirali. dosta suv. Ali nije mene to zbunjivalo. čini mi se da sam tako sudio. Soba je bila siromašna. quae ferrum non sanat — ignis sanat![8] Ja se odista malo obespokojih. to se ne može tako razumeti. promenio za njegovo koje mi se činilo tako privlačnim. tada verovatno nisam mogao baš ovako od reči do reči oceniti. širokih leđa snažan crnomanjast čovek s velikom bradom.

i kako vatreno sluša. — Ja sam Rus. kako Kraft može da bude patriota ako je već prestao da veruje u Rusiju? — Uz to je još i Nemac. jer je to fenomen. što je izveo zaključke. koji je dotle neprestano ćutao. kome je određeno da posluži kao material blagorodnijim plemenima. — Ako je Rusija samo materijal za blagorodnije narode. i čak tvrdim da mi je gotovo milo. to jest s obzirom na napore i ozbiljnosti g. Rada ima toliko mnogo da život nije dovoljno dug.— Počekaj. priznajem. kad bi ta ideja bila od svih usvojena. to ne spada u stvar. — dobaci neko. — Neka Rusija i bude osuđena na drugostepenost. i time mi treba da se pozabavimo. ali su ostavili ideju. za koje tvrdi da su matematički tačni. Sve ove debate izgleda da su mu bile neprijatne.. narodi. ali moguće je raditi ne samo za Rusiju. To je već dosta uzvišena uloga. Tihomirove. koja je prikrila. — Ja nisam govorio iz patriotizma. osnovane na fiziologiji. — ču se opet jedan glas. — opet prihvati s nestrpljenjem Tihomirov (Dergačev mu odmah ustupi reč). svi ostali govorili su tiho). — Ovo je pitanje koje se ne tiče neposredno ove stvari. ne priznaju samo slepci. recite. Treba raspraviti pitanje da li taj fenomen spada u kliniku kao pojedinačan slučaj. uostalom vrlo iskreno: . za budući još nepoznati narod. Za Rusiju Kraftu verujem.. — prekinu ga snažnim glasom Dergačev. to je bilo vrlo vešto s njegove strane. I bez toga bi Rusija jednom umrla. Kako se može reći čoveku da nema nikakva posla? ja ne mogu da zamislim stanje u kome nema nikakva rada! Radite za čovečanstvo. ako je imao nameru da me kao novajliju propita ili da me navede da govorim. — progovori Vasin. a ona je ušla kao element u docniju sudbinu čovečanstva. — Evo vidite. — evo vidite. — Iziđite iz uskosti vaše ideje. a o ostalom ne vodite brigu.. ovaj gospodin Kraft. — obrati se on najedanput jedino meni (i.. može biti i opravdanoga svoga zaključka. narod koji će biti sastavljen iz celoga čovečanstva bez obzira na plemena. Čovečanstvo je pred svojim preporodom koji je već otpočeo. svi treba da opuste ruke i. — primeti Dergačev onome što je upao u reč. ja sam to odmah osetio. žive svega po hiljadu i po. zadatak koji nam predstoji. Ostavite Rusiju ako ste se u nju razuverili. zašto da onda i ne posluži kao takav materijal. to ne treba tako razumeti.. — Ovi što su sad ušli ne znaju o čemu je reč. ništa ne slušajući. samo ako čovek pažljivo pogleda oko sebe. zar nije ista stvar. — produžavao je Tihomirov. i što je utrošio možda čitave dve godine na ovu svoju ideju (koju bih ja prihvatio sasvim spokojno a priori). i koji nema svoju samostalnu ulogu u sudbini čovečanstva. Vrata su bila malo otškrinuta. — Trećestepeni. i najzad reče kao malo izmučen. Krafta. Dergačeve. dve hiljade ili dve stotine godina? Zar Rimljani nisu živeli i hiljadu i po godina. ova stvar dobija oblik fenomena i iz svega izlazi jedno pitanje. — progovori u to iza vrata gospođa Dergačeva. — Na osnovu toga što je Kraft vršio ozbiljna proučavanja. najviše dve hiljade godina. to jest neshvatanjem Kraftovim. — Potrebno je živeti po zakonu prirode i istine. koga već dovoljno poznajemo svi i po njegovom karakteru i po solidnosti uverenja. i videlo se kako ona stoji i drži dete na grudima. došao je na osnovu jedne vrlo obične činjenice do vrlo neobičnog zaključka. Kraft je slušao. na osnovu toga... —. koje Kraft ne može da shvati. čak i najdarovitiji. Zašto da se ne zadržimo na toj ideji u obliku širenja zadataka. I. to je interesantno i s pogledom na opšte stvari. ili je to osobina koja se može normalno da ponavlja i kod drugih ljudi. tako reći. — reče Kraft nekako bez volje. Na osnovu ovoga. On je izveo zaključak da je ruski narod drugostepeni narod. Kraftov zaključak mogao oslabiti težnju ka opštečovečanskoj stvari? — vikao je učitelj (on je jedini vikao. pa su se ipak pretvorili u materijal? Njih davno više nema. odrešila bi ruke i oslobodila mnoge od patriotskih predrasuda.drugostepeni narod. i radite za budući. i spremio sam se). — Dopusti. sem toga. koji nas je sve iznenadio.. g. Kraft nalazi da buduća delatnost svakoga Rusa treba da bude paralizovana ovom idejom. lako se osmejkujući. — reče Kraft. — Iz patriotizma ili ne. —Ali čime bi.

vidite. toliko žalio. — Eh!. — progovori neko. kakve mu sve nisu iznosili divne zaključke: kako je život prolazan. Uostalom. A. — Logički zaključak već sâm po sebi odbacuje predrasude. umrlo dete. eto.. Zato je umro.. formuliše nov osećaj! — Ljudi su vrlo različiti: jedni lako menjaju osećaje. međutim.— Ne znam kako je moguće.. a drugi teško.. . ali. kod mnogih ljudi logički zaključak često se pretvara u najsilniji osećaj koji zahvati celo biće. —Pogreška je u tome što Kraftov zaključak nije samo logički.. da je vaš zaključak pogrešan. I. iako nije iste vrste sa gornjim slučajem. — Navedeni primer. Nisu sve prirode jednake. možda bi sâm fakt mogao izgledati nerazuman. da su svi ljudi smrtni. Da se izleči takav čovek. — To je nešto sasvim drugo. Da je od toga umro. — obrati se meni Vasin. I eto. jedan đeneral. Misao izlazi iz osećaja. već posle pola godine. njemu je. koliko dece umire od šarlaha. da nemate ni najmanje prava da sebe isključujete iz sveopšte korisne delatnosti samo zato što je Rusiji predodređena drugostepenost... živeti još za ma šta drugo što je izvan ove misli? — Ali ako vam se dokaže logički.... i sa svoje strane ugnezdivši se u čoveku. razbivši led i počevši iznenada da govorim.. Bio je đeneral u ostavci. Razumno uverenje rađa isti osećaj. Tu zastadoh. kao ne želeći da produžuje spor. U Moskvi pre četiri godine. — Potrebno je baš mesto jednoga osećaja metnuti drugi. da mesto uske ideje patriotizma. — Tu očevidno ima nesporazuma.. od šarlaha. — već sam vam rekao da tu nije u pitanju patriotizam. što je moguće samo ako se zameni drugim koji je isto tako snažan. to jest. to jest takvo nešto.. tiho mahnu rukom Kraft. i bez daha pogledah oko sebe. umrle su mu dve devojčice. Vidite. ipak je s njim sličan i objašnjava stvar. to je fakt! Čime se. on mogao oporaviti? Odgovor: isto toliko snažnim osećajem! Trebalo mu je iskopati iz groba te dve devojčice i dati mu ih — eto to.. i koji je teško oterati ili preraditi. ako vam se dokaže da vam se mesto uskoga horizonta otkriva beskonačnost. u stvari. da je neprestano žalio. — odgovori Vasin. gospodo.. jedna za drugom. kad ste pod utacajem jedne glavne misli kojoj se potpuno potčinjavaju vaš um i vaše srce. tako da kažem. da ga zameni. matematički. ali ja sam bio ushićen njegovim idejama. sem toga. iznosili mu statističke podatke. to je zaključak koji se pretvorio u osećaj. da je cela vaša misao pogrešna. nisam ga poznavao. on je toliko bio potresen. nego. Možda on sâm po sebi i nije zasluživao nikakva poštovanja. potrebno je u takvom slučaju izmeniti i sam taj osećaj.. a u mnogo slučajeva i nemoguće. To je uvek teško... — To je pogrešno! — dovikne učitelj. — Baš je tako kao što ste vi kazali! — obratih se najedanput ja njemu. — umeša se najedanput Vasin. da ga najzad čovek nije mogao ni pogledati. — i svršio time što je i sâm umro. ali.

zato što ne želim da se odvojim od svoga osećaja. trebalo je da sam bio više čovek. meni ne bi ništa više ostalo. i šta su mi mogli učiniti kakvom bilo dialektikom? Možda sam ja jedini tamo i razumeo šta je Vasin govorio o „idejiosećaju“! Nije dovoljno oprovrgnuti jednu divnu ideju. tako da bih odmah postao kao i drugi ljudi. i što im je nisam odao. ili slično (jednom reči. bojeći se da ne nabasam na štogod što ne bi bilo u korist „ideje“. da me priznaju za dobrog. Još zbog nečega sam se stideo. Sa strahom sam često zamišljao sebe: kad bih ma kome saopštio moju ideju. Tešilo me je. nisam ništa odao. mogao sam biti hrabriji. opet ili oni ili slični njima) mogli nešto reći od čega bih se razočarao u mojoj ideji. Bio sam čvrsto uveren u sebe. Ovu želju da se ljudima obesim o vrat. jedino to što mi je ipak ostala „ideja“ skrivena kao i pre. i zbog toga sam je krio i čuvao i bojao se da se ne izbrbljam. poslednje dve godine čak sam bio prestao da čitam knjige.IV Ovde moram da priznam zašto me je toliko oduševio Vasinov argument o „ideji-osećaju“. i u to da im svoju ideju ne odam i ne kažem: ali bi oni (to jest. A šta bi mi oni mogli dati u zamenu? Zbog toga. . u svom srcu makar i nasilno oprovrgnuti svako njihovo oprovrgavanje koje bi mi oni tamo kazali. tako i sada mislim. Doista. na četrdeset godina unapred to govorim. i da će mi verovatno razbiti „moju ideju“. I najedanput Vasin jednim udarcem rešava zadatak. iako ne iz onoga razloga koji je zamišljao Jefim. ne treba da živim zajedno sa ljudima. U „mojoj ideji“ bilo je pitanja koja još nisam bio rešio. ali ja nisam hteo da ih ma ko drugi rešava sem mene. i ujedno s tim moram da se pakleno stidim. Nisam ja probio led i uzeo da govorim iz odvratne želje da se pohvalim svojom pameću. Moja ideja je — samovanje. što bi me moglo pokolebati. nego više da bih im se „obesio o vrat“. Znao sam da su oni (to jest. i uspokojava me u višem smislu. a možda bih i ideju odbacio. ali sam na nedopušten način brbljao. ispala je sramota. prava svinjarija s moje strane). smatram u sebi za najgoru od svih stvari zbog kojih imam da se stidim. treba je zameniti drugim nečim što je podjednako divno. osećao sam stid. a podozrevao sam je u sebi još vrlo davno. sve da im i ne spomenem ništa o njoj. kutak. Ushićen Vasinom. a sebe sam smatrao — nedostupnim derištetom. čega sam se bojao. Da. još od vremena onog kutka u koji sam se zatvorio pre toliko godina — pa ipak se od nje nisam odvikao. bilo oni ili drugi koji su kao oni — sasvim svejedno) — dialektičari. Ružna uspomena! Ne. Plašio sam se zato što sam ih se plašio još u Moskvi. i da me zavole. posle svakog takvog sramnog ispada. Znao sam da među ljudima treba da budem zatvoreniji. inače ću. I evo kod Dergačeva već od prvoga trenutka gotovo nisam mogao da se uzdržim: istina. odista sam se plašio da odem Dergačevu.

za koje ste prizivali gospodina Krafta da radi. i to možda i deset puta više nego svi ovi što to propovedaju. Ali delimično moja je ideja baš u tome da me ljudi ostave na miru. to jest moja sopstvena na prvom mestu. svaki čovek ima pravo da ima svoje osećaje. — obratih se ja Vasinu. Značajno je da su se svi ujedanput ućutali. sa svoje strane. bez veze i kroz deset misli u jedanaestu. — Što ste toliko skromni? — odjeknu opet glas ništavila. ništa nisu govorili. To je toliko bilo važno za mene! Tri godine sam se spremao. Znao sam da padam u provaliju. ja možda imam lično i drugih ideja. ali meni se žurilo da ih uverim i pobedim. I suviše sam osećao da sipam kao kroz rešeto.. bude pretvorila u ledenu stenu i bude letela po bezvazdušnom prostoru sa beskonačnim brojem takvih ledenih stena. vi propovedate spokojstvo site krave? — I to. i već nisam više mogao da se uzdržim da ne govorim. ali sam još hitao iz bojazni da me ko u tom ne sprečava. nikome nisam ništa dužan. A ovo trčanje da se svakom obesiš o vrat od ljubavi prema čovečanstvu. koje za mene neće znati.. ali ja hoću da to od mene niko ne zahteva. Dok god imam dve rublje u džepu. koji je naprotiv ćutao i posmatrao me smešeći se. i koje će. u toliko pre što sve to traje samo jedan minut! — B-ba! — doviknu glas. s tim da ga niko zbog njih ne prekoreva. ipak to nisam govorio ja. a za sve drugo neću da znam. — A koja je vaša? — dobaci ništavilo.. ako su po njegovom uverenju. Moja pogreška bila je u tome što sam pao u vatru. Pošto sam ga smatrao punim ništavilom. — Zar? — odmah dohvati otegnuto s ironijom onaj isti glas koji je prekidao Dergačeva i doviknuo Kraftu da je Nemac. — Dugo bi trajalo da objašnjavam. pokidavši sve konce. takođe. Sve to ispalio sam nervozno i ljutito. i možda ću služiti čovečanstvu. proći bez svakoga traga i spomena (vreme tu ne igra nikakvu ulogu). plaćam društvu u obliku poreza odštetu da me ne kradu. nego se u mojim ustima u stvari tuđ jezik kretao. i rastapanje u suzama od razneženosti — to je samo moda. hoću da ni od koga ne zavisim (ne uznemiravajte se.. ne premlate i ne ubiju. — gledao sam pravo na učitelja.. — Znači. da me niko ne nagoni kao gospodina Krafta. čak ako ni prstom ne mrdnem. — Svak ima svoju ideju. hoću punu slobodu. okrenuh se učitelju kao da mi je on doviknuo: — Ubeđenje moje je da nikoga ne smem suditi.. kad se zemlja. A po čemu ja moram neizostavno voleti svoga bližnjeg ili to vaše buduće čovečanstvo koje nikada neću videti.— rekoh dršćući. a više niko ništa ne sme da traži od mene. Lična sloboda. nego su . to jest. Mada sam progovorio smelo. znam sve prigovore) i da ništa ne radim — čak ni za to veliko buduće čovečanstvo. — Po mom mišljenju. Krava nikoga ne vređa. jer sam već znao da ću se zaleteti. zašto da bezuslovno moram biti plemenit. nešto besmislenije nije moguće ni zamisliti! Eto vaše nauke! Recite.V Samo što me je Vasin pohvalio.

— a vi ste sada neophodno dužni da mi odgovorite. oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost. ja još nisam poznao nijednu ženu — odsekoh ja. čistokrvni podlaci. — to je vaš finale. — naravno ne zbog mene. svi su me posmatrali i zagledali. ni priznanja za moje podvige? Ne. šta da odgovorim ovom čistokrvnom podlacu na pitanje: „zašto neophodno treba da bude plemenit?“ A naročito sada u naše vreme koje ste tako preobrnuli. samo Dolgoruki. Jedan vrlo uman čovek rekao je. podlaci koji se stide svoje sopstvene podlosti.[9] ateizam i zajedničke žene bez dece. Svi ostali su i dalje ćutali. stidite se! — A vi ste u pitanju ženske časti — specialist? — odazva se zlurado glas ništavila. jer gore od ovoga što sad biva — nikad nije bilo. Samo Vasin i Kraft se nisu kikotali. onda ću na najbezobzirniji način živeti za sebe. — Gospodo. a kad ne budu imali čime da se ogreju. slepa. naivni podlaci. malo po malo. a ostali makar svi propali! — Divna želja! — Uostalom. drva će složiti u polju i zapaliti. zatim.svi slušali. ali šta će žena reći o takvom razumnom mužu. Dopustite: imao sam jednog školskog druga. uostalom. prosto podlaci. U našem društvu. istina tiho. a ako ja nalazim da su sve te razumnosti nerazumne. gospodo. uvek sam spreman da se pridružim — Još lepše! (ovo sve onaj isti glas). ali. — ne sa moje. između ostaloga. i nezakoniti sin moga bivšega spahije . gospodo. jer ja možda hiljadu puta više volim čovečanstvo nego vi svi ukupno! Recite. znam ja to. te falange? Neka ih đavo nosi. — Dragoceno priznanje.. stricte nésessaire. I ja skočih. koji mi je govorio još kad mu je bilo šesnaest godina. I za to. ali ipak je ne napuštaju. ja opet produžih da govorim učitelju. recimo. ako za sve to po vašem kodeksu ne budem imao ni ljubavi. — Knez Dolgoruki? — Ne. Bio je sitnoga rasta. najveće uživanje biti da hrani pse hlebom i mesom. sve te kasarne. pa koja gluva. želeo da se sretnem s vama! Kod vas će biti kasarna. odvede ženu: da li ćete mi u toj meri oduzeti lično pravo da protivniku ne smem da razbijem glavu? Reći ćete da ću i ja tada biti razumniji. ako sebe koliko-toliko poštuje? To je neprirodno. tupa začmalost može da me nagna da radim ovako. — Dolgoruki. to jest. po imenu Lamberta. ima tri vrste podlaca na svetu: prvo. verujte. kad se bude obogatio. a pitam vas sa vaše tačke. ni budućega života. — Dopustite mi da se raspitam za vaše prezime: vi ste neprestano gledali u mene? — priđe mi iznenada učitelj s najpodlijim osmejkom. koje je samo moglo biti učtivije iskazano s obzirom na prisutne dame! Ali najedanput svi se okrenuše. on će kupiti puno dvorište drva. zajednički stanovi. — recite: čime ćete me pridobiti da idem za vama? Recite. — drhtao sam sav. — Baš tako. U jednom trenutku mi dođe da jurnem na njega i da ga udarim pesnicom. neka ide do đavola sa svojom spoljašnošću! — Budite spokojni. riđ i pegav. za zalogaj i za toplu sobu vi biste u zamenu hteli celu moju ličnost! Dopustite: neko mi. čime ćete mi dokazati da će kod vas biti bolje? Šta ćete da učinite s protestom moje ličnosti u vašoj kasarni? Odavno sam. polet odričete. za taj mali delić srednje vrednosti koju će mi obezbediti vaša razumnost. da će mu. ako je tako. dok deca siromaha budu umirala od gladi. on me je neprestano posmatrao i slušao. a mene obuze stid zbog toga što su svi ćutali prema meni. okrenuvši se sad prvi put njemu. s raznih strana sobe poče kikotanje. svi počeše da traže šešire i pođoše da odlaze. —Ja vam moju ideju neću reći nipošto. a siromasima neće dati ni ivera! Recite. kad samo jedanput živim na svetu! Dopustite mi da ja sâm znam šta je moj interes: to više vredi. I onaj s crnim zaliscima se smešio. Šta me se tiče šta će biti kroz hiljadu godina s tim vašim čovečanstvom. ali su se ovi kikotali meni pravo u oči.. da ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: „Zašto je neophodno potrebno biti plemenit?“ Vidite. vlada zbrka. Boga odričete. sin bivšega roba Makara Dolgorukog. nego što im je bilo vreme da idu. ako mi je prijatnije onako? Vi kažete: „razuman odnos prema čovečanstvu je i moja korist“. i njih i one buduće. vi ste to obavezni zato što se smejete. i najzad.

gospodina Versilova. koje je bilo zaspalo iza vrata. . Nimalo se nisam stideo. Drhtao sam od besa. Svi su se rukovali s Dergačevom i odlazili. probudilo i zapištalo. gospodo: nisam to rekao zato da me odmah svi zagrlite i da svi zariknemo kao telad od razneženosti! Odjedanput odjeknu gromak i bezobziran smej tako da se dete. rukovah se s njim iz sve snage i još mu nekoliko puta takođe iz sve snage prodrmah ruku. — Izvinite što vas je neprestano vređao Kudrjumov (onaj riđi). — povuče me Kraft. — Hajdemo. Priđoh Dergačevu. — reče mi Dergačev. — Ne uznemiravajte se. ne obraćajući na mene nikakvu pažnju. Otidoh za Kraftom.

. neku prirodnu potrebu — da nađu koga bilo ili što bilo. — Čujte. i mene kakav sam bio u to vreme. zato što ste vi — vi! Kako vi o njemu mislite? Izvinite što sam ubrzao s ovim pitanjem. zapitam ga: — Čini mi se. Jakom čoveku često je teško da podnosi svoju snagu. Među takvim ljudima nalaze se vrlo često na kraju krajeva oni koji se razočaravaju O gospodinu Versilovu mislim da ima i izvanredno iskrene karakterne crte. beskonačna je razlika između mene kakav sam sada. i s najprirodnijim izgledom. Da nisam bio toliko uzbuđen. — Vasine! — uskliknuh ja. toliko čist čovek i koji je toliko iznad mene. — Nema nimalo! To je laž o njemu! Zar vi istina mislite da on može da veruje u Boga? — On je vrlo ponosit čovek. Baš kako vi o njemu mislite. — Kad ste ga slušali. — Mnogo me pitate. — razume se. onda ga naravno i poznajete. baš vaše mišljenje mi je neophodno potrebno. zaboravio sam da vi možda ne znate. oni koji bi želeli da budu verski fanatici. — Vi me preterano hvalite. da se ne bi klanjali ljudima. to mora biti da je potpuno tačno! — viknuh ja opet. razume se. ali ne znam koliko u tome ima istine. — Uzrok je jasan: oni izaberu Boga. još na stepenicama stignem Vasina. čemu će se klanjati. ni sami ne znajući na koji se način to u njima događa.. možda. hteo bih da shvatim. hoću da kažem Versilova? — S njim lično baš se ne poznajem. Mnogi jaki ljudi imaju. — tačnije rečeno. on je vrlo ponosit čovek! Ali da li je on čist čovek? Čujte. izgleda. — ali on ne daje nikome računa o svom radu. i to čoveka s kojim nikada nisam govorio. nego o njemu samo čuo. — kako možete da idete sa mnom i da govorite tako prosto i ljubazno kao da se ništa nije desilo! Vasin se nasmešio. da vi poznajete moga oca. I uopšte me je zainteresovao. ostavivši Krafta kao ličnost drugostepene važnosti. — samo.VI Naravno. sigurno ga. a mnogi vrlo ponositi ljudi vole da veruju u Boga. — odgovori on spokojno i mirno kao i ranije. molim vas. to jest. Meni izgleda da je taj čovek sposoban da sebi postavi ogromne zadatke i. to nije toliko poniženje. — vi ste me obradovali! Ne divim se vašem umu. naročito oni koji malo preziru ostale. Produžujući da „se nimalo ne stidim“. kao da se ništa nije dogodilo. — odmah odgovori Vasin (bez i najmanjega traga od one uvredljive utančane učtivosti koju imaju ljubazni ljudi kad govore s čovekom koji se maločas osramotio). ali oni samo svoju želju smatraju da je vera. šta vi mislite o njegovom katoličanstvu? Uostalom. — Čuo sam nešto i o tome.. Među njima se javljaju verski fanatici. nego se divim tome kako možete vi. pokloniti se Bogu. ne bih saleteo s takvim pitanjima. sasvim tako.. kao što ste maločas rekli. — ali ga nešto malo poznajem: sretao sam ga u društvu i slušao kad govori. ali mi je potrebno. — Tako je. Iznenađivalo me je da Vasin kao da nije ni primetio moju ludost. a tamo se nije desilo ništa drugo sem to da vi odveć volite razvučene . da ih i ispuni.

— To je. Lizavetu Makarovnu. izgleda. ako ste bili sposobni da je shvatite. Vi ste. nesumnjivo! Recite. i što sam se pohvalio da sam sin spahijskoga sluge? — Vi sebe preterano mučite. — reče. blagosiljaću taj trenutak. nisam vam mogao izgledati magarac zato što ste vi sami vrlo pametan čovek.. Ćuteći smo došli do njegovoga stana. — Imam sada posla i zauzet sam. verovatno. ja znam da je potrebno da budem vrlo ćutljiv pred ljudima. mada je nemoguće ponašati se gluplje nego ja. Snažno stisnem ruku Vasinu i pohitam do Krafta koji je neprestano išao ispred nas dok sam ja razgovarao s Vasinom. Vasin se opet nasmešio. je l’ te? Ako ste shvatili tu razliku. možda. Upoznao sam vašu sestru. ali učinićete mi zadovoljstvo..razgovore. još nisam hteo ni mogao da govorim s njim. — Tri godine sam ćutao... U Kraftovom karakteru najistaknutija crta bila je — nežnost... prošle godine u Lugi. vrlo dugo pre toga ćutali. Najgori od svih poroka je taj: vešati se ljudima o vrat. ali ćete me zato smatrati podlacem? — Podlacem? — Da. potpuno tačno. on ide na drugu stranu. a evo se već i vama vešam! Ali ipak ima mala razlika. tri godine sam se spremao da govorim. Ako nalazite da je glupo to što ste kazali. Kraft je zastao i. Razume se. — Po vašem licu zaključio sam maločas da ste vrlo tvrd i zatvoren čovek. — O. — Hajdete k meni ako hoćete. zar me u potaji ne prezirete zato što sam kazao da sam vanbračni sin Versilovljev. to sam im sâm maločas rekao. . čeka vas. drugi put nemojte to više da činite: imate pred sobom još pedeset godina.

Meni se to. ja sedoh na stolicu. On je imao mali stan od dve sobe. ali.GLAVA ČETVRTA I Kraft je ranije imao nekakvu službu. zastade. u kome je živeo savršeno sam. žene Nikole Semjonovića. ručni mali kofer. usled njegovih bliskih veza sa Andronikovim. ali stvari nisu bile raspremljene. učinilo kao podsmevanje. ja volim da sâm sebe optužujem.. te je čitav minut posmatrao svoje lice. — I sâm znam da sam.. pogledavši uzgred u ogledalo. Krafte. A i kakva je uopšte to briga? Dolazio sam u očajanje što traćim mnogo energije možda na nedostojne sitnice. — Nemate ni od koga. Ali sam saznao od Marije Ivanovne. ja sam. hoćete li vi još koji put ići k njima? — zapitah ga najedanput. gomila častoljublja i više ništa.. dok pred sobom imam energičan zadatak. On uze stolicu i sede pored mene. nego su ležale po stolicama. Celo vreme je govorio tiho i vrlo sporo. ali je ujedno i pomagao pokojnom Andronikovu (uz nagradu) u vođenju raznih privatnih njegovih poslova kojima se ovaj stalno bavio pored svoje službe. Kad smo ušli. Kraft je bio vrlo zamišljen. Izvinite. ali sam bio utučen i zbunjen. primetio tu čudnovatost (a docnije sam se svega i suviše sećao). međutim. ali kad sam ga bolje pogledao. pitomica i ljubimica. a na stolu pred divanom bila je putna torba. da je i mene samoga iznenadilo kako je on to tako ozbiljno mene zamolio da im „oprostim“. — Oprostite im! — reče Kraft najedared. možda. moja nesposobnost za ozbiljan posao očevidno se pokazala u onome što se dogodilo kod Dergačeva. On se polako okrenu k’ meni kao da me je rđavo razumeo. A. što . Već sam ga čekao celoga meseca. — Mogu baš i ostati kriv u svojim očima. — progovori on tiho i ozbiljno. — da je Kraftu čak „poručeno“ da mi nešto preda. a sad. — otpočeh ja. i drugo. spazio sam na njegovom licu takvu čudnovatu i čak retku prostodušnost. Za mene je bilo važno to što je Kraftu. — ali ne tražim izvinjenja.. moglo biti poznato mnogo što-šta od onoga što je mene toliko interesovalo. i koja je bila Andronikova sestričina. revolver. kao da je na mene sasvim zaboravio. možda nije bio ni primetio da ja s njim uz put nisam razgovarao. naravno. On uze odmah da nešto traži. Nisam mogao da se priberem. U jednom trenutku hteo sam da odmah odem. i tako da ostavim celu stvar za svagda. Krafte. — je l’ te. i to jedino iz osetljivosti. po svome povratku bio je čak i bez posluge. kod koga sam stanovao toliko godina dok sam išao u gimnaziju. doduše. Kofer mu otvoren.

. to je vreme zlatne sredine i bezosećajnosti. — Ah. Zdravo žive samo osrednji ljudi i ljudi bez talenta. A zar vaše očajanje.. nekako je gledao u vazduh. i to više u korist kneževa. i sve gledajući nekuda u vazduh. Javi li se čovek s nadom i posadi li drvo. zar ono nije takođe briga iste vrste? — To. izgleda (njen izraz). Dok je govorio. ljubavi prema neznanju... koje je privatno. raspravljaju o tome šta će biti kroz hiljadu godina. u ovom pismu. To je dokument koji ima neku važnost. sačuvao je ovo pismo kod sebe. — današnje vreme. a pisano pre dve godine. i priznajem da sam se posle njegove smrti našao u nekoj teškoj nerešljivosti šta da radim s ovim dokumentom. i po svoj prilici rešiće se u korist Versilova. I tako.. Ali Marija Ivanovna. Tako vam Boga. one tačke na koje se naslanjaju kneževi Sokoljski u svom osporavanju zaveštanja. ili. saglasno i sa voljom Andronikova. — Ovo pismo je od onoga Stolbjejeva. retko će ko da izradi za sebe ideju. — Moralnih ideja sada uopšte nema. Ta stvar sad se rešava u sudu. to je najnasušnije pitanje koje postoji! — progovori on razdraženo i brzo ustade s mesta. hteo sam da uđem u njegov ton. svi žive tako da samo za njih još bude dovoljno. — Evo ovo sam imao da vam predam. Versilovljevi protivnici mnogo bi dali za ovaj dokument. Naročito me je poražavala neka tuga u njegovom glasu. — Dopustite. jeste li i vi član toga kruga ljudi? Eto to sam hteo da vas pitam. nema odlučne pravne važnosti. ni pametniji. — Nisu oni ni gluplji od drugih ljudi. kojoj je Aleksije Nikanorović.. -— poče on s pažnjom i poslovno. — svi ga ismevaju: „Zar ćeš ti doživeti plod od njega?“ S druge strane. izbila varnica Versilovljeva s kneževima Sokoljskim. poražavala ta njegova sposobnost (u takvim za njega trenucima) da se s takvom srdačnom pažnjom unese u tuđu stvar. Ne želim da sada sudim o namerama Aleksija Nikanorovića u ovoj stvari. vrlo mnogo poveravao u životu. naročito s obzirom na to što je blisko rešenje ove parnice u sudu. kratko vreme pre svoje smrti. evo vam taj dokument. Kao da se najedanput probudio iz sna. — Svi bolji ljudi sad su pametni.trtljam koješta. i da je to. Vasin ima moralnu ideju! —rekoh ja. izgleda da ih nikad nije ni bilo. Mene je još dugo posle toga. i da je tako spokojno i jasno izloži. Mene je dirnula njegova bolna ozbiljnost! Zastideh se svoga egoizma. jedno pismo i dade mi ga. nesposobnosti za rad i želje da se sve nađe gotovo. lenosti. i. U svakom slučaju. izvinite. sve to nema vrednosti. — Da li je i Vasin s njima? Vasin je pametan. dobijaju jaku podršku u ovom pismu. što je glavno. Zatim uze iz portfelja koji je ležao na stolu. i. — Današnje vreme. Uostalom. kad bih se setio.. Ideja koja bi ohrabrivala. a . i kao da sutra odlaze svi iz Rusije. sasvim je propala. Aleksije Nikanorović (Andronikov). oni su pametni kao i svi drugi. Recite. želju. najedanput se pokazalo da nema nijedne. pretvaraju je u stepu i pripremaju je za Kalmike. — Sad u Rusiji upropašćuju šume. zbog njegovoga zaveštanja.. — možda se bojao za svoje hartije pošto je predosećao da će umreti. Niko ne razmišlja. gotovo se zbunio. izvela me je iz teškoće: napisala mi je pre tri nedelje odlučno pismo da predam ovaj dokument baš vama. — poče on sam. izgleda.. tačnije. — Zar su svi pametni? — obratih se ja njemu nehotimično radoznalo. koji. koji se bavio Versilovljevim poslovima. iscrpljavaju njeno tlo. Međutim. počinjao rečenice i prekidao ih. gledajući me u nedoumici.—progovori on očevidno zamoren. pošto je poćutao dva tri minuta. da! ja sam i zaboravio! — reče on najedanput sa potpuno drukčijim glasom. na njegovoj strani je zakon. o udelu Rusije. — Zar ih ranije nije bilo? —Bolje da to ostavimo. — Zvao sam vas poslom. uostalom.. predao mi ga je s molbom da ga „sačuvam“. nego u korist Versilova. vi rekoste: „brinu se o tome šta će biti kroz hiljadu godina“. posle čije smrti je. oni koji žele dobro. Krafte. Svi kao da su na železničkoj stanici u čekaonici.. sâm zaveštalac izlaže svoju volju. a međutim..

. tako reći. i znate. Sad mi je to više potrebno nego ikad! — Iznenađuje me da vam Marija Ivanovna to sama nije kazala. oštetiću nevine ljude. samo da li ćete biti zadovoljni? .. Čekao sam vas kao sunce koje će sve u meni osvetliti. ako bi se prijavilo. tako da Versilov ipak ne bi izgubio parnicu. — Ako vi sami ne znate kako da postupite. — E pa lepo. rekla mi je da biste vi. Krafte? Eto to bih hteo da znam: zato sam i došao kod vas! — Ja mislim da bi svak na njegovom mestu tako postupio. znao bi kako bi trebalo iskoristiti ovaj dokument. — Ne za celo vreme. — Čujte. Hteo bih da znam to kakav je on čovek. — rekoh ja. Krafte. — Neka ova stvar bude za sada svršena. Krafte. Tu stvar. biti izbavljen od svake opasnosti. —Imate li vi naročitoga razloga da o njemu tako mislite. izgleda. — Zaista? — pogledah ga ja pažljivo. ali Aleksije Nikanorović je smatrao kao pouzdano da ovo pismo. metnuvši pismo u džep. — Nemoguće. ili da izvrši krađu.meni je vrlo milo što ga. vidite i sami! Versilov je toliko očekivao ovo nasleđe. Ali ja znam da ste vi tada bili u Emsu. — prekinem ja. naprotiv. ja nisam bogzna kakav pravnik. Vi ne znate moj položaj. — Pa to i jeste važnije od svega.. i to samo vi mogli kazati istinu o onome što se dogodilo pre pola godine u Emsu između Versilova i Ahmakovih. mnogo stvari otkrila. u sobi. — Vi preterano preuveličavate važnost ovoga dokumenta. S druge strane. stvar savesti. nema. — On može i da uništi ovaj dokument. ne bi imalo veće pravne važnosti. — i sad odjedared iskrsava ovaj dokument! — On postoji samo ovde. ako predam Versilovu. i zato ne znam šta bih radio. Tu bi se i sâm đavo zapleo. on će propasti bez ove pomoći. — rekoh ja. — šta da ja sad radim s ovim pismom? Kako da postupim? — To zavisi od vaše volje. šta ja mogu da vam savetujem? — Ali ne mogu ga predati ni knezu Sokoljskom: ubiću sve nade Versilovljeve i. a samog Versilova dovodim u bezilazan položaj: ili da se odrekne nasleđa. Advokat protivne strane. sem toga. i tada će.. Marija Ivanovna koja mi je. zbunjen takvom neočekivanom novošću. uveravam vas. reći ću rado. i zato možda zna bolje od mene. — Andronikovu nije ta stvar bila jasna. ali što znam. i izvukao bi iz njega svu korist. mogu da predam.. baš tako mi je govorila Marija Ivanovna. — Recite mi samo: ima li ovaj dokument konačno rešavajući karakter? — Ne.. razume se. ja sam vrlo vezan. ona je o svemu tome mogla čuti od pokojnoga Andronikova i... najzad. niko ne može da razjasni. Više bi se moglo reći da ovaj dokument predstavlja. Molim vas da mi kažete celu istinu. pred njim ću ispasti izdajica. ona je i čula. a sad. čujte. — baš zbog toga će Versilov i biti u bezizlaznom položaju. — Da li biste i vi tako postupili? — Ja ne dobijam nasleđa. razume se.

ulije vešto i sigurno u glavu mladoj devojci da Katarina Nikolajevna zato ne pristaje što je i sama u njega zaljubljena. Desilo se puno raznih tajnih. koji je na kartama prokockao ceo bogati miraz svoje žene Katarine Nikolajevne za tri godine bračnoga života. ili se zagrejala njegovim govorom. i Marija Ivanovna. najzad. koji je preko staroga kneza Sokoljskog postao prijatelj kuće Ahmakovih (svi su se tada nalazili u inostranstvu u Emsu). no običaju. Versilov. jednom reči svakojakih gadosti. Ali kao najogorčennji protivnik ovoga braka pojavila se sama Katarina Nikolajevna. jednom reči. mužu „neverne“ žene. bila je u očajanju. može biti. nešto slično. Prema drugim varijantima. U čemu se sastojala cela ta igra. intrigira. i da ga već odavno muči ljubomorom. Katarina Nikolajevna bila je. ali i to je samo nagađanje. Razume se. Ali Katarina Nikolajevna je produžila da se protivi i to sa neumoljivom mržnjom. u čemu je bio velik majstor“. ali svi su potvrđivali da se među njima obojima posle prijateljstva javila uzajamna mržnja. ali zajedno s tim i beskrajno fantastična. „bio je u religioznom zanosu višega reda“. podsmešljivo izrazio Andronikov. nego „po svom običaju“ — izdaleka i pomoću raznih zaobilaznih nagoveštenja. Palo je u oči da ga uskoro niko više nije trpeo. on je počeo da gotovo obožava svoju kćer. On je u to doba propovedao „nešto strasno“. izrazio se Kraft. kako se izrazio Kraft. ili je bilo nešto što ja ne mogu da znam. a u Emsu se bavio zbog svoje kćeri iz prvoga braka. dobra maćeha. i čak mi je jedanput o tome nešto rekla i Tatjana Pavlovna. Versilov je uspeo da. On mu to nije rekao otvoreno. objasnivši da je knez bio samo izgovor. u porodici je nastao pakao. nadali su se. ja sam već i bez Krafta znao da je Versilov u početku imao vrlo jak uticaj na Katarinu Nikolajevnu. nego ću samo reći ukratko suštinu. Uopšte treba da kažem da ga je Kraft smatrao i želeo da smatra više jednom varalicom i rođenim intrigantom. Otac je. Stvar se svršila s tim što je devojka najedanput izjavila ocu da želi da se uda za Versilova. načinio je silan utisak u prvom redu na samoga Ahmakova. Ali ova devojka se zbog nečega naročito privezala za Versilova. da će dati stari knez. naročito posle kaplje. Kraft ne odriče potpuno glas da je Versilov uspeo da uveri bolesnoga muža da Katarina Nikolajevna nije ravnodušna prema mladome knezu Sokoljskom (koji je tada iz Emsa otputovao u Pariz). i da je saglasnost ovih dvaju nejednorodnih bića. Miraza nije imala. Pre pola godine. da mu je već izjavila ljubav i da je sad gotova da ga i spali za to što on voli drugu. kažu. Ipak mogu da saopštim objašnjenje koje je dao Kraft na osnovu podataka. sporova. ali je pouzdano da je Versilov jedno vreme gotovo cele dane provodio u društvu ove devojke. i Kraft. — to svi potvrđuju. počeo da popušta kad je video upornost svoje zaljubljene i od Versilova „fanatizovane“ kćeri — kako se izrazio Kraft. nego čak i nastojavao da do njega dođe. i. Zatim se desila jedna čudna stvar: bolešljiva pastorka Katarine Nikolajevne očevidno se zaljubila u Versilova: ili ju je nešto u njemu zasenulo. neki novi život. Od ovoga udara on se oporavljao u inostranstvu. Da se to odista dogodilo. oklevetana pred njom. i da je malo po malo došlo s njom do prekida. bila obostrana.II Neću ovde iznositi od reči do reči kako mi je pripovedao. trči za njim. ukoliko se svakim danom sve više odbijao od Katarine Nikolajevne. vrlo neprijatnih porodičnih sukoba. Katarina Nikolajevna je vrlo volela svoju pastorku. đenerala. ogorčenja. I prvo tu sad nastaje nejasnost koju niko ne pominje. Najružnije je to što je on „nagovestio“ o tome i ocu. nego čovekom istinski proniknutim nečim višim ili bar originalnim. — kako su mi kazali da se o njemu čudno. Ali otac se uplašio od ove namere. To je bila jedna bolešljiva devojka od sedamnaest godina. i sad. Đeneral ga se čak bojao. i još ne tako starog čoveka. na svoj način. i koga je od razuzdanog života već jedanput bila udarila kaplja. Po njemu. da i ne govorim . Utvrđeno je i to da je Versilov ne samo želeo ovaj brak. staroga čoveka sa mladom devojkom. koja je patila od grudne bolesti i kažu da je bila vanredno lepa. ni od Krafta nisam mogao saznati. i Andronikov.

kažu. nešto crno i ružno. ali skupe stvari. Na kraju krajeva ispoljilo se očevidno nevaljalstvo Versilovljevo. Ali posle pogreba devojčinog. od jednog Rusa svetskoga raspikuće umalo što nije slepo kupio za ogromnu sumu jedno upropašćeno i dugom opterećeno imanje. Zbog toga je Katarina Nikolajevna morala osetiti naročitu mržnju prema Versilovu kad je docnije saznala da on tako otvoreno traži ruku njene pastorke. te je. Oterala ga je formalno od sebe zato što ju je otvoreno zaprosio. čim je obudovila. i strahovito ga ismejala. u Petrogradu takođe. bez obzira na njen divni karakter. i u koju sam i ja sâm bio uveren (o svemu tome sam još ranije slušao). itd. ali je primetio da Andronikov „nikad nije cepao potrebne hartije“. opalio je Versilovu šamar javno u parku. Tvrdili su (kažu da je Andronikov to čuo od same Katarine Nikolajevne) da je. napisala Andronikovu u najvećoj tajnosti (Katarina Nikolajevna imala je u njega puno poverenje) jedno pismo koje ju vanredno kompromituje. ako može. da ga gotovo baca kroz prozor: u inostranstvu je počeo da kupuje potpuno nepotrebne. idućega dana pojavio se na šetalištu kao da se ništa nije ni dogodilo. bila su u sasvim drugom krugu. počeo da dobija sklonost da troši novac. nedostojan iole ozbiljnog čoveka sa zdravim mozgom. On umire. nego mu stalno protivrečila. istina. Kad mi je to ispričala u Moskvi. puna romana koje je čitala i dan i noć. naprotiv. — završio je Kraft. uostalom. Versilov još ranije. itd. znali su samo nešto o romantičnoj smrti mlade devojke i za šamar. ali Kraft je i u njih bio čvrsto uveren. ne napuštajući oca za sve vreme njegove bolesti. Više podataka imala su samo dva tri lica. po jednoj stvari. a otkrio je samo nešto Kraftu i Mariji Ivanovnoj. malo ko i znao sve pojedinosti. da je ona koja je. A evo šta mi je saopštio i o tome: Katarina Nikolajevna bila je nesmotrena. toga koraka. bez skandala. isto toliko bogatom kao što je bio prvi. stavljajući joj u izgled da će njenoga muža i po drugi put udariti kaplja. Katarina Nikolajevna se seća toga pisma: ako bi se ono pronašlo u hartijama pokojnikovim i došlo u ruke staroga kneza. Marija Ivanovna je verovala i u jednu i u drugu varijantu. utoliko više što se cela stvar svršila odista tragično: jadna zaljubljena devojčica otrovala se. a ovaj nije hteo da ga pozove na dvoboj. da je to neka vrsta la Naine dans l amour[10] uvređeni ljubavni ponos sa obe strane. pa i to zato što je morao. Prijateljstva koja je Versilov produžio. bio i „široke savesti“. onda na koji bi se to način moglo učiniti najudobnije. mada je. itd. to jest pre nego što su počela osećanja mlade devojke. Videvši sve to. to jest u obe zajedno: čak je tvrdila da se to moglo desiti zajedno. kad je stari knez. ni danas ne znam da li je taj glas istinit. nije ni bila potreba vraćati se na tu misao. knez je odista. mada je bio čovek širokoga uma. naprotiv. U to vreme. u koju na moju žalost potpuno veruje i Kraft. i da je. kad je počeo da se oporavlja. Kraft je o sudbini ovoga pisma znao vrlo malo. — od koga se neobično mnogo boji gospođa Ahmakov. Zatim je brzo umro i devojčin otac. slike. mada nije u njega imala poverenja. — primila ovu Versilovljevu izjavu s velikom mržnjom. i uz to pun podlosti. ali pismo je ostalo kod Andronikova. više od svih znao je pokojni Andronikov koji je odavno imao poslovne odnose s Ahmakovima. ostala je no milosti kockara muža potpuno bez sredstava. Katarina Ivanovna.o njenom odnosu prema mužu. fosfornim žižicama. Ali Marija Ivanovna je bila i sama. da niko ne bi mogao da se žali. Ali je on sve te tajne krio čak i od svoje porodice. zapitala je tada Andronikova.“ Andronikov kažu da ju je tada odvratio od. uostalom. Devojka je bolovala svega dve nedelje i umrla. sem toga. kažu. u inostranstvu počeo da se oporavlja od svoga napada. on bi je nesumnjivo oterao na svagda. najzad. i da se pri tome poštede osećanja njenoga oca. jednom reči da je to jedan zapleten ljubavni roman. U boljem društvu svi su ga osuđivali. još od detinjstva. njen otac. kažu od tuge koja je izazvala ponovan udar kaplje. Ali uporedo s ovim ima još jedna varijanta. i njime se čak i oduševljavala. Zato su ga svi napustili. počeo je odista i da mašta o ženidbi. iako tek posle tri meseca. Žižice su na taj način ostale pod sumnjom. a naročito s Katarinom Nikolajevnom. vaze — da poklanja velike sume na Bog zna kakve tamošnje razne ustanove. kad je knez potpuno ozdravio. itd. izjavio svoju ljubav Katarini Nikolajevnoj. — Glavna je stvar tu sad jedan dokument. (Mene je . kao pravnika i staroga prijatelja: „da li je moguće po zakonu staviti kneza pod tutorstvo ili ga proglasiti pravno nesposobnim. njegove laži i intrige. Misao da njegova rođena kći ne veruje u njegovu pamet i da je čak htela da ga proglasi za poludela. mladi knez Sokoljski koji se vratio iz Pariza u Ems. a docnije. lišio bi je nasleđa i ne bi joj dao ni kopejke za života. u svakom slučaju starali su se da ga suzbiju svim silama. Ona pak. pretvorila bi ovo jagnje od čoveka u zver. te je računala jedino na oca: ona se potpuno nadala od njega novom mirazu. ranije bila njegov prijatelj.

— da od vas ipak neću saznati sve potpuno. Ne volim zalazak sunca. U nju sam se i uzdao. Prestao sam da raspitujem.. — Koji deo dana? Ne znam. koji je baš voleo i uvažavao Andronikova). —reče on najedanput prateći me već do vrata. — i da je. — Znači da vi mislite da je dokument u Versilova? — Najverovatnije je da će biti tako. — promrmlja on očevidno zamoren. Krafte! Hvala vam. — rekoh ja vrlo rastužen i uzeh šešir. i zamolila Mariju Ivanovnu da potraži pismo među onim hartijama koje su ostale kod nje. Ostaje jedina nada na Ahmakovu. a možda i neću. — rekoh ja. — Koji deo dana vi najviše volite? — zapita me on. vratih se i opet sedoh. Možda ću ići njoj. Krafte. Kraft me pogleda u nedoumici. sve bih poslao do đavola: idite kuda znate. i. očevidno ne slušajući šta govorim. bilo se već znalo za to da su one odmah i vrlo uslužno predale Versilovu sve hartije koje je pokojnik ostavio. a i našto? Sve što je glavno za mene. — Tako sam i predosećao. O postojanju Marije Ivanovne i o njenim odnosima prema pokojnome Andronikovu ona je saznala tek nedavno. usprkos one nedostojne tamne tačke. objasnilo se.iznenadilo to vrlo bezobzirno mišljenje Kraftovo. . Uostalom ne znam. kad bih ja Rusiju shvatao tako kao vi. čim se vratila iz inostranstva. On me pogleda nekako radoznalo. koljite se — šta me se to tiče. Da sam na vašem mestu. Kraft sede prema meni. i da ga sad neprestano traži. mada bih želeo da to umem. — Istina? — reče on nekako čudno radoznalo. u sebe! Sve prekinuti i povući se u sebe! — U Ameriku? — Kakvu Ameriku! U sebe. Krafte! —rekoh ja svečano. Vrlo dobro se sećam da me je on malo iznenađivao. već tražila to pismo u Petrogradu. — Vi mi se dopadate. — Vi mislite da ga ona nije našla kod Marije Ivanovne? — zapitam ja. jer misli da će Versilov odmah otići s pismom starom knezu. ali se tada odmah opet zamisli. — Ako Marija Ivanovna nije otkrila ništa čak ni vama. i izvinite što sam vas uznemirio. bila kod Andronikovih. da je i u Moskvu išla jedino u tom cilju. po svom povratku u Petrograd. Smešili smo se jedno na drugo — sve to vidim kao da se sada događa. Ja se malo iznenadih. — Vi vrlo volite toga čoveka? — zapita Kraft sa očevidnim i velikim saučešćem koje sam pročitao na njegovom licu u tom trenutku. Kraft je ipak imao uverenje da je ovaj kompromitirajući dokument dospeo u Versilovljeve ruke zbog njegovoga prijateljstva sa udovicom i kćerima Andronikova.. možda je i bolje što ljudi vređaju: bar vas spasavaju od nevolje da ih volite. zato što ste tako ljubazni. — rekoh ja odjednom. Do viđenja. — Sve je ovo kao bunilo i san. samo u sebe! Eto u tome je cela „moja ideja“. — U sebe. — Ostanite još. — Zbogom. sve može biti. najzad. On je znao i to da je i Katarini Nikolajevnoj poznato da se pismo nalazi u Versilova i da se ona toga i plaši. sve čega sam se plašio — potvrdilo se. imajući međutim svoju misao. Uostalom. znači da možda ni ona nema ništa. jer još ipak ima nade da pismo možda i nije u Versilova. — Istina? — To je zato što ja sâm retko umem da budem ljubazan. intrigirajte. — A vi imate to mesto: „u sebe?“ — Imam. Krafte! Zašto se nametati ljudima koji vas neće? Zar nije bolje sve prekinuti — a? — A posle kuda? — zapita on nekako surovo i gledajući u zemlju.

— Kad bih imao revolver. — Uskoro? — Uskoro. — pa će mi biti malo. . razume se ne primećujući šta čini. On se rasejano nasmeši i. — Ne govorim ja o sebi. a mučio sam se o čemu da govorim. On se okrenu i pogleda na revolver ukočeno. — Zar je odista za putovanje do Vilna potreban revolver? — zapitah ja potpuno bez ikakve zadnje misli: misli uopšte nije bilo.— Vi opet nekud putujete? — Da. pravo pođe u predsoblje. — Nemojte da govorite o tome. putujem. sakrio bih ga negde pod ključem. Tako sam zapitao samo zato što sam spazio revolver. Bože moj. po navici. — rekoh ja na izlasku na stepenice. — reče on i ujedanput ustade sa stolice. Dajte mi i tri života. ali kad vam to neprestano štrči pred očima — ima trenutaka kad može čovek da padne u iskušenje. čudnovato. — Želim vam svaku sreću. ali ga nosim tako. — dodadoh ja. Krafte.. takođe ustajući: — meni neće biti potreban revolver. može čovek da padne u iskušenje. — Nije potreban. prosto me izvodeći iz kuće sam. — Živite! — izusti on kao da mu se otelo. — Do viđenja! — I to da Bog da! Još se sećam njegovog poslednjeg pogleda na mene. Znate.. — Da Bog da! — odgovori on čvrsto. ja možda ne verujem nimalo u epidemiju samoubistava.

I zašto sam se u njega zaljubio. U poslednje vreme bio sam vrlo grub u kući. a u stvari je on drukčiji. tako i bude. ja sam došao čistom. u pansionu kod Tušara u koji me je on tada.. mogao plakati i maštati — o čemu? — to ni sâm ne znam.. na Velikom prospektu na Petrogradskoj strani. mnogo niži nego u mojoj fantaziji. čak sam ja gordo gledao na školske drugove. gurnuo i otputovao za svagda. mračan i zamišljen. a najviše dvadeset pet kopejaka — više tada nipošto sebi ne bih dopustio. u lokalu je bilo dosta sveta. najedanput svečano počnu pred publikom da se dižu i da žalostivno. a ne ovome. to jest njegova pojava na jedan tren još u prvom mom detinjstvu. najviše prema njoj: želeo sam da budem grub prema Versilovu.III To je. O tome što su me ostavili? O tome što me muče? Ali su me mučili samo malo. u jednu malu gostionicu. i ne u njenu korist. s tim da potrošim jedno dvadeset. U susednoj sobi za bilijar čula se larma. Dugo sam odsedao u mestu. te sam po svom podlom običaju mučio nju. kukaju: „Vidite li kako su s nama postupali!“ ja bih izbio tu siročad. mašte iz doba detinjstva. I ne mogu da podnosim tu siročad bez roditelja koja sebe oplakuje! Ništa nije mrže nego kad siročad. Jer u tom celom odvratnom izmetu nema nikoga da shvati da mu je deset puta plemenitije da ćuti. Zalazak sunca (zašto li se Kraft začudio što ja ne volim zalazak sunca?) izazvao je u meni neka nova i neočekivana osećanja. moj sklad misli. ali sam to sad naročito uporedio — i druge čudne misli su mi jedna za drugom prolazile kroz glavu. ali neodoljivo. Zar sam odista nesposoban da se rešim? Šta je to teško da prekinem. ako bude bilo mesta. Tome sam se čudio i ranije. a još nisam bio ručao. ali nisam smeo. ja sam ga sâm takvim izmislio. Čak sam je sasvim zaplašio: ona me je često takvim molbenim pogledom posmatrala kad bi ušao Andreja Petrović. naprotiv. Stoga uđem. Vrlo čudno je bilo to što sam sad. svi ti odbačeni i uopšte sav taj gad prema kojima nemam nimalo saučešća. potpuno nesaglasna sa mestom. svega dve godine. Eto tako ja o tome mislim. već je nastajalo veče. Počeo sam tu piramidu još pod dečjim pokrivačem kad sam. Trebalo je da se rešim po svaku cenu. Nad mojom glavom udarao je kljunom o dno ovoga kaveza ćutljiv slavuj. Da ga nisam tada sreo. a ne da jauče i da se ponižava da kuka. — ma kako da se obrne stvar. legavši da spavam. bila za mene onaj fatalni udar kojim je počelo moje buđenje svesti. osećalo se na pregorelo maslo. bio čovek za kojim je toliko godina kucalo moje srce! I šta sam očekivao od Krafta. Jedanput ću. Docnije me niko nije mučio. Ali u meni je narasla čitava piramida. ali ja sam sedeo i mislio. Sve mi se pojavljivao tihi pogled moje majke. a ona — vi. moja sudbina po svoj prilici bi bili drukčiji. neka ti. u gostionici. dakle. čoveku. seo sam pored prozora i gledao. bez obzira čak i na moj unapred sudbinom mi određeni karakter koji svakako ne bih mogao izbeći. stare salfete i duvan. vanbračno rođena deca. . osetih silnu glad. jedanput zauvek. sećam se.. sine ljubavi. njene slatke oči koje me evo već mesec dana tako bojažljivo gledaju. Bilo je odvratno. A kad si se ponizio. I sad je sve jasnije da je ovaj čovek samo plod moje mašte. Ovo je za mene odlučan čas. opisati ovaj naš prvi susret: to je potpuno prazna anegdota iz koje baš ništa ne izlazi. pošto sam je pojeo. sve dok nije pao potpun mrak. kad i oni sami mene neće? A majka i sestra? Ali njih neću ni u kom slučaju napustiti. To je istina da je pojava ovoga čoveka u mom životu. jer se bojala da s moje strane ne bude ispada. Uzeo sam supu i. prvi put poredio fakt da mi Versilov govori ti. Mislio sam i o sestri. — moja pamet. onoga kratkoga trenutka kad sam ga video dok sam još bio dete? Ovo „zauvek“ treba da iščezne. kakva su to imala da budu nova saopštenja? Kad iziđoh od Krafta..

Ova misao zanosila me je još u Moskvi. nego u osnovu te misli je delimično i „moja ideja“. izgleda. mada ću to možda jedanput i učiniti. njegov interesantan karakter. bilo je suvo. smejaće mi se kao kakvom mišu. sad mi je to i suviše jasno. ne očekujući ni njegove pohvale ni njegove zagrljaje. Tako se i dogodilo: on nije bio kod kuće. Koliko natmurenih lica maloga sveta koji se vraćao žurno u svoj kutak s posla i iz fabrika! Svaki ima svoju namrgođenu brigu na licu. našla za potrebno da ga preda meni i nikom drugom. biću čestit i Ja: moram priznati da zašiveni u mom džepu dokument nije u mene budio jedino strasnu želju da poletim u pomoć Versilovu. . tako maloga da me je čudilo kako je mogao u to doba naći se sâm na ulici. Imao sam ružno osećanje kad sam. i ona čini čast njegovoj neospornoj pameti. no za taj argument znao sam i pre Vasina. i niko drugi. ko zna zašto. Priznajem da je njegova napomena divna. što ne moram da objašnjavam. to sam već jedanput ranije priznao. nije više moglo biti dovoljno da me zadrži. Prema tome. a ovamo sam maločas rekao Kraftu da imam „svoje mesto“. tako sam mislio tada. ja mu priđem. ali on se. a naročito u vagonu kad sam putovao ovamo. Taj dokument o kome je govorio Kraft. i gotovo zaboravio na moj glavni cil>. možda. koje može da uništi njenu sudbinu i da je baci u siromašvto. rešio sam se da više nikada ne idem Vasinu. Ali kad tražim čestitost od drugih ljudi. — Eto šta sam sve mislio tada u gostionici. ona će me prezirati. da imam svoj posao. hteo sam da pomognem tome čoveku samo tajno. nisam očekivao. a za koje ona misli da se nalazi kod Versilova. za to je samo moja glupost kriva. da bih mogao pre njegova dolaska reći koju dobru reč svojoj majci ili mojoj dragoj sestri. ali što skačem kao uplašen zec s jedne strane na drugu. ali ništa nije razumela. tu misao sam nosio još pre tri godine. to je bilo samo njeno shvatanje i njena volja. — da nisam kadar da se oduprem čak ni najglupljim mamcima. ja opisujem svoja tadašnja osećanja. To sam rekao gordo. I nikad. nekoliko onih njegovih intriga i doživljaja. a nijedan u celoj toj gomili nema. i kad bih imao tri života. pošto je čovek oprobao sve što je nerazumljivije ili gluplje. ostavivši ga samog u mraku. mrzeo sam ovu ženu. Sreo sam jednoga maloga dečka. i ne samo to. Da.Ali nije to smešno što sam ja maštao ranije „pod pokrivačem“. i da je za mene najbolje da ćutim? I mora da dođe neki Vasin da me urazumljava time kako imam pred sobom još „pedeset godina života“ i da prema tome ne treba ni zbog čega da se žalostim. možda. bez Versilova. a i tada sam već crveneo pri toj pomisli. Sraman susret! Sraman i glup utisak koji je — što je glavno — bolji dokaz nego ma šta drugo koliko sam nesposoban da išta izvedem. dovoljno bi bilo i to što je moja izmaštana ljutnja razbijena i što ga. stigao uveče oko osam časova u Semjonovski polk. a neće ni slutiti da sam gospodar njene sudbine. Kad sam se približio kući. nikad se ne bih ponizio da mu što prebacim! Zar je on štogod kriv što sam se ja u njega zaljubio i od njega načinio fantastičan ideal? Možda ga uopšte i nisam voleo! Njegova originalna pamet. kojoj celoga meseca nisam rekao gotovo nijedne reči.. i što se zadržavam na svakoj sitnici. opštu misao koja bi sve ujedinjavala! Kraft ima pravo: svak na svoju stranu. Penjući se uza stepenice zaželeo sam vrlo da kod kuće zateknem samo naše. To što je romantična Marija Ivanovna. da smoždi neprijatelje. to pismo ove žene Andronikovu kojeg se ona toliko plaši. u šta sam se upleo? — to je pitanje. ali već sam je voleo kao moju žrtvu. i niko više na svetu nije ništa znao o tome. gordo biće višega sveta. da bi mi i to bilo malo. i sve je tako odista. i da raznosi uokrug prašinu i pesak. a sve što je vrlo prosto shvata se tek na kraju. umoran od hoda i od misli. nisam mogao da odolim iskušenju da se pojavim u Petrogradu. Iz svega je izlazilo da sam glup samo ja. da takvo što ni od čoveka kao što sam ja. Šta me je teralo da idem kod Dergačeva i da ispadam sa svojim glupostima. Ili je bio samo dokaz. jedna žena je zastala za trenutak da ga sasluša. Došao sam da mu pomognem da obori klevetu. u koje se dokument nalazio „na čuvanju“. divna je već usled toga što je vrlo prosta. opet zbog ovoga izmišljenoga čoveka. i sve je to istina. ne drukčije. kad već odavno za sebe znam da ne umem da kažem ništa pametno ni mudro. očevidno je zalutao. ali tako neočekivano naoružan. ali se podigao onaj neprijatni petrogradski vetar i počeo da me oštro bije u leđa. ne ističući se i ne padajući u vatru. šta me je još zadržavalo. i to što je kod njega bila moja majka — sve to. Naravno. već više ne mogu voleti. Ali to je bilo ujedno i tako detinjasto.. Pomisao na jutrošnji susret s ovom ženom zalila je odjednom crvenilom stida moje lice. Što sam odgurnuo moju ideju i upleo se u Versilovljeve poslove — to bi se još moglo kako tako objasniti. nego to što sam došao i ovamo zbog njega. uplaši od mene i pobegne dalje. to jest ono što mi je tada prolazilo kroz glavu dok sam sedeo u gostionici ispod slavuja i kad sam se rešavao da još toga večera raskinem s njima neminovno. Meni se priviđala žena. s kojom ću se susresti lice u lice. Već je bio sasvim mrak i vreme se bilo promenilo. nego je bilo u mene zašiveno u džepu sa strane! sâm sam ga zašio. — to pismo nije imao Versilov. odmahnula je rukama i otišla dalje.

kad se vratio. Rešavam se daje. i opet otputovao u inostranstvo. Otputovao je u inostranstvo i. na nekoliko godina. kažu. nalazim da je ovaj uvod neophodno potreban. usled moje neumešnosti. Da je Kolumbo pre otkrića Amerike stao da izlaže svoju ideju drugim ljudima. Naročito te ideje koje su od svih prostije. dao je ostavku. to jest kako se ona složila u mojim mislima u to doba. tako reći. zato što nisam objasnio šta me je navelo i navuklo na njih. ali je uskoro napustio ovaj položaj. nekuda u Nižegorodsku guberniju. od svih jasnije. Zatim je Versilov i ovo napustio. ipak. i to opet radi jasnosti daljega izlaganja. Sirotica pričala je često sa užasom i sve vrteći glavom. Tada je za njom doputovala Tatjana Pavlovna i odvela je nazad. čas je opet postao bogat čovek i izdizao se. sredstva izmenila su se dva-tri puta radikalno: čas je pao u potpuno siromaštvo. Sad ću se. ali na Krimu nije bio.Povodom toga što u ove svoje „Beleške“ uvodim ovo „novo lice“ na scenu (to jest. i počeo u Petrogradu da se bavi advokaturom po privatnim građanskim sporovima. Pa nisu ga ni shvatili. izložim tu „misao“. Docnije je dugo živeo negde na jugu. a ne kakva je ona sada. vrlo dobro vršio svoj posao. Činim to zato da bi čitalac sve mogao bolje razumeti. koju je. Jer ne samo čitalac. prvi putotkako se rodila. kao izgubljena u šumi. Učio je univerzitet. Posle ženine smrti došao je u selo. Potom je Versilov stupio u službu kao pomiritelni sudija prvoga stepena i. u one „krasote“ romanopisaca kojima sam se gore smejao. nipošto ne mislim da sebe poredim s Kolumbom. otputovao je u inostranstvo i to s mojom majkom. bez sumnje sam dužan da je iznesem u njenom tadašnjem obliku. . s malom ćerčicom. a na kraju i bez novca. ukratko ću saopštiti njegov životopis. počinjem da se gubim u teškoći objašnjavanja mojih postupaka. nego i suština stvari. tu se desila epizoda s mojom majkom. ne znajući jezika. kad je već sve prošlo što je bilo. ja govorim o Versilovu). Opisaću je rečima. Kad to kažem. sama samcita. Mnoge stvari gotovo je nemoguće prepričati. a to je već jedna nova teškoća. to jest teškoća stvari. i to na duže vreme. i zato što ne predviđam gde bih mogao da uturim taj životopis u daljem toku pričanja. pošto sam svoje beleške doveo baš do ove tačke. nego i ja sam. Andronikov je uvek visoko cenio njegove sposobnosti. ostavio u Kenigsbergu. koji ovo pišem. osećam neodoljivu teškoću da. i celo vreme nije bio u ratu. Ulazeći tako reći kroz vrata u moj petrogradski roman sa svima mojim stidnim doživljajima u njemu. ali je stupio u gardu u konjički puk. posle su počele naročito bliske veze sa starim knezom Sokoljskim. Oženio se Fanariotovom i dao ostavku na službu. otkrijem čitaocu. i govorio jedino da ne razume njegov karakter. Kad se svršio rat. Za vreme rata s Evropom opet je stupio u vojsku. uveren sam da ga užasno dugo ne bi shvatili. i toliko. Ali nisu me „krasote“ dovele u iskušenje da do sada ćutim. neka se sâm stidi. Za celo to vreme njegova novčana. kako je provela tada čitavo pola godine. Zbog te „figure prećutkivanja“ upao sam. rešiti da izložim i „moju ideju“. živeo je u Moskvi veselim svetskim životom. koji je uostalom beznačajan. — baš njih je teško shvatiti. vrlo ga je uvažavao. Sem toga. uostalom. čak i sad. a ako ko bude to zaključio.

Pozivam čitaoca da bude miran i ozbiljan. a. Znači da to nije to. — ne govorim jedino o Nemcima. zbog čega. —to nije nikakva novina. Zašto. — reći će mi ko. Ima li. Nedavno sam opet čitao o jednome prosjaku plemiću koji je išao po gostionicama i pružao ruku za milostinju. međutim. vaš Rotšild (to jest pokojni Džems Rotšild iz Pariza. Svaki fater u Nemačkoj govori to neprestano svojoj deci. Istina. Ponavljam: moja ideja je — da postanem Rotšild. O upornosti i istrajnosti su bez sumnje slušali i oni: ali za postizanje moga cilja nisu potrebne faterska upornost i faterska istrajnost. Odveć jasno shvatam da kad postanem Rotšild. — već tim samim izlazim iz društva. cela je tajna u dve reči: upornost i istrajnost. Ja bih na to odgovorio: — Vi tvrdite da ste to već čuli. obaveze kao ostali — pa već ne može postati Rotšild. Sve religije i svi morali u svetu svode se na jedno: „Treba voleti vrlinu i kloniti se poroka“. — Čuli smo mi već to. ili već samo time što sam poželeo da to postanem. kakve imam ciljeve — o tome biće reči docnije. izgleda. ja o njemu govorim) bio je i ostao jedan. a međutim niste čuli ništa. Već samo to da je neko fater. Rotšild će ostati jedan jedini. da postanem isto toliko bogat kao Rotšild. Pre nekoliko godina pročitao sam u novinama da je na Volgi na jednom parobrodu umro jedan siromašak koji je išao u ritama i prosio milostinju. U njega su. a. a fatera ima milionima. u jednom i vi imate pravo: rekao sam da je ta stvar „vrlo prosta“.GLAVA PETA I Moja ideja je — da postanem Rotšild. ne samo bogat. — da ima porodicu. međutim. Stvar je vrlo prosta. ali sam zaboravio da dodam da je i vrlo teška. da ima rashode kao ostali. nego će postati samo srednji čovek. i u . i da živi kao ostali svet. Eto zato bezbrojni vaši fateri u toku bezbrojnih vekova mogu ponavljati ove dve čudne reči iz kojih je sastavljena cela tajna. čovek svima tamo dobro poznat. Odmah ću samo reći to da je postizanje moga upornost i istrajnost. ali ne faterski nego istinski. posle njegove smrti. i da fateri ne ponavljaju tu misao. našli zašiveno u njegove dronjke oko tri hiljade banknota. poprobajte — a? Tako je i ovde. nego bogat baš kao Rotšild. Uhapsili su ga. išta prostije? Ali deder učinite što bilo po pravilima ma koje vrline i napustite ma koji vaš porok.

oni nisu imali nameru da postanu Rotšildi: to su bili prosto Harpagoni ili Pljuškini u najčistijem obliku. Da bih mogao ovo da izvedem. Sumnje nema. i nije do toga stepena uporan da. Zašto je to tako? Odgovor je jasan: zato što nijedan od njih. nego sam uživao. Kad sam smislio „moju ideju“ (a ona je sva u zažarenom stanju). ali samo ako je istrajan — obezbeđuje uspeh matematički. daje na kraju ogromne rezultate (vreme tu ne znači ništa). Postoji temperatura na kojoj vri voda i postoji temperatura na kojoj se zažari železo. sem ostalih para. ako nikako drukčije ne može da zaradi.njega našli oko pet hiljada rubalja. To je osećanje. koji (koliko god se trudili) nemaju ni tri. Na kraju godine pošto sam se uverio da sam u stanju da održim koji bilo post. samo hlebom sa solju i ničim više. goveđinu ili davao kroz prozor psu. nego što su je imala ova dva prosjaka. nego sam načinio još jednu: na moj džeparac. ja sam se rešio da od njih trošim samo polovinu. no s ciljem da čovek postane Rotšild. Crnoga hleba nisam trošio dnevno više od dve i po funte. U tom cilju hranio sam se celoga prvoga meseca samo hlebom i vodom. sem za izdržavanje koje se plaćalo Nikoli Semjonoviću. a nositi uza se toliki novac? O tim pitanjima docnije. davali su mi svakoga meseca po pet rubalja. a koji bi baš užasno želeli da ih imaju. i ništa više. bez obzira na sve njihovo htenje. Međutim. Tamo sam ga prosto bacao: supu sam prosipao kroz prozor u koprivu ili na koje drugo mesto. kad sam došao u Petrograd. da bi čovek mogao zaštedeti novac. Ali se nisam zadovoljio s ovom probom. ali posle dve godine. a ujutru i uveče po šolju čaja—i uveravam vas da sam tako proveo godinu dana u savršenom zdravlju i zadovoljstvu. Tako su po svoj prilici radila i pomenuta dva prosjaka. a spavali pod otvorenim nebom. Rezultat ova dva pokušaja za mene je bio ogroman: uvideo sam pouzdano da mogu toliko hteti da stignem svome cilju. ponavljam. Ne samo nisam žalio što ne jedem. to jest jeli samo hleba. da mi se ručak donosi u moju sobu. to sam krišom kupovao hleb sam. ipak. da upornost u sabiranju. sedamdeset rubalja: koje sam zaštedeo od ovoga džeparca. Tražio sam. Na svetu su vrlo različne sile i snage. potrebno je hraniti se. postane čak i prosjak. a ostalo — sve su sitnice. samo sam možda malo pokvario stomak. i prešao da ručam s njima zajedno. ni pet hiljada rubalja. Ovo je bila vrlo teška proba. cela „moja ideja“. . — potrebno je ne manje htenja i silne volje. počeo sam da jedem kao i ostali. a duhovno — kao u pijanstvu i neprekidnom tajnom ushićenju. poštovanih. i u tom je. i drugi — da i najnelukaviji oblik zarađivanja. morao sam da obmanjujem dobroga Nikolu Semjonovića i Mariju Ivanovnu koja mi je dobra želela. bar ja tako mislim. Taj sam mesec izdržao. čak ako su samo i kopejke. a nije ideja. na primer. da. i tako sve ostalo. ili zavijao u hartiju. snaga volje i htenja naročito. ali idućega meseca dodao sam uz hleb i supu. neće do toga stepena. Ovo je isto kao i manastir. trpao u džep i docnije iznosio napolje. Ali pošto su hleba za ručak davali mnogo manje od dve i po funte. a sada govorimo samo o mogućnosti postizanja cilja. pored sve njene ljutnje i pored izvesne nedoumice finoga Nikole Semjonovića. Odatle se izvode dva zaključka: prvi. ne potroši prve zarađene kopejke na izlišne zalogaje svoje ili svoje porodice. pri takvom načinu štednje. Fater ne iskazuje takvu silnu volju. to jest pri prosjačenju. Zašto? Zbog čega? Zar je to moralno i zar nije čudovišno ići u prosjačkom odelu i jesti crn hleb celoga života. pametnih i trezvenih. već kad postane prosjak. možda. ne želi. i vrlo mnogo ljudi. Međutim ima. — pokušao sam da sebe oprobam: da li sam sposoban za manastir i za asketstvo. imao sam u džepu. isto kao i asketski podvizi. ali i pri svesnom bogaćenju u savršeno drugom obliku.

još u Moskvi. naprimer. radi stanovanja potreban mi je kutak. samo toliko da se noću ispavam ili da se danju u njemu skrijem od nevremena. i imam zašteđenih u džepu sto rubalja kao prvi početni obrtni kapital. kutak bukvalno. i baš Petrograd kome sam. to nije bila ozbiljna roba. i ne bi čak ni slutili da ih imam. „Šta. ipak sam putovao potpuno spokojan za moj cilj. a za nevolju bio sam spreman da noćivam i u noćnim skloništima gde. jer bi inače prvi period uspeha odveć dugo trajao. Ovo pitanje ishrane pretresao sam nadugačko i naširoko. kao što je već poznato. a nespokojstvo bi škodilo cilju. duševno spokojstvo. Pored sto rubalja imao sam. povrh ležišta. rešio sam se da imam dva: jedno svakodnevno i jedno praznično. (Universitet sam. nego večiti jednaki post od minimuma po petnaest kopejaka. i tajnu. Rešio sam se da provodim vreme na ulici. prvo potrebno da svršim gimnaziju. O. ali čim bih prešao na delo — uvek je ispadalo vrlo glupo. hrabrost. načinio sam i treći — išao sam na rasprodaju i. Zatim. što se mene tiče. Hiljadu puta sam zamislio sliku kako ću otpočeti: nađem se najedanput u jednoj od naših dveju glavnih varoši (za početak izabrao sam naše glavne varoši.II Ipak. Ljude sam teško podnosio. kao što je već poznato. ni od koga nezavisan. Naravno. istrajnost. nisam imao nikakva iskustva. kako se već zna. Da bih uspeo potrebna je nezavisnost. ali s tim da trećega dana potrošim dvodnevnu uštedu. da razgledamo i sitnice. Usamljenost — to je glavno: užasno sam mrzeo do poslednjeg trenutka druženje i opštenje s ljudima. da mi ih u uglu ili u skloništu ne ukradu. Zaloge i procent — to je prostački posao. i bio bih nespokojan u duši. na primer. ja bih od toga na sebe primenio samo predostrožnost i lukavstvo. možda još od prvoga dana „ideje“ rešio sam da se ne bavim davanjem novca na zaloge ni zelenaštvom: za to su Jevreji i oni Rusi koji nemaju ni pameti ni karaktera. upornost. potpunu usamljenost. uvek sam sebe sâm izdavao rečima i prenagljenošću. ali nemam nameru da kradem. i zbog toga ne mogu imati nikakve sumnje. Istina. najedanput uvideh da će me Versilovljeva stvar ponovo odvući od prilaska svome delu na neodređeno vreme! Ali mada sam bio ljut. zabava: hteo sam od budućnosti da ukradem jedan trenutak i da okusim kako ću ja to ići i raditi. rešio sam. odredio sam jednom na svagda da neću na hranu trošiti više od petnaest kopejaka. žrtvovao). i kao pao s neba. Što se tiče odela. Bez obzira na veliku skupoću u Petrogradu. I priznajem to s negodovanjem i iskreno. da dva dana uzastopce jedem samo hleba sa solju. jasan cilj. jednim udarcem. radi otpočinjanja „ideje“ postavio sam kao uslov sine qua non[11] da budem sam. umeo bih ja još kako dobro da sakrijem svoje pare. Nemoguće je početi bez sto rubalja. i znao sam da ću održati reč. u Petrogradu. bilo mi je savršeno jasno da mi je. I uopšte ozbiljan prilazak poslu odložio sam još od početka u Moskvi do vremena kad budem bio potpuno slobodan. dolazio sam u Petrograd s prikrivenim gnevom: tek što sam svršio gimnaziju i prvi put postao slobodan. ipak sam tri godine razmišljao. Naravno. Opisao sam moja dva opita. Kad ih već budem . Neosporno. i zbog toga sam se rešio da izbegavam ljude. uopšte govoreći. dao prvenstvo). zar meni da ukradu? A ja se sam bojim da od koga ne ukradem“ — čuo sam jedanput kako je jedan prolaznik na ulici uzviknuo veselo. ali potpuno slobodan. učinilo mi se da će to biti bolje za zdravlje. zaradio sam sedam rubalja i dvadeset pet kopejaka. zdrav. I uopšte do sada celoga moga života u svem mom maštanju o tome kako ću opštiti sa ljudima — uvek je sve bilo vrlo pametno. po nekom razlogu. Pre kratkog vremena. nego samo — igra. daju i komad hleba i šolju čaja.

Jedno vreme akcije su se pele. kad je čovek neprekidno uporan. naravno. pažnjom i sposobnostima. i. čak i čast i dobro ime — sve je to zgaženo. više važi nego slučajne dobiti makar i od sto na sto procenata! Pred francusku revoluciju pojavio se u Parizu neki Lou i izneo jedan u načelu genijalan projekt (koji je docnije pri ostvarenju strašno propao). i na prvom koraku će vas prevariti. ja neću razbiti nos. Znajte da je istina: neprekidnost i upornost u zarađivanju. Zar je tu baš toliko pameti potrebno? I to mi je neka Solomonova mudrost: treba samo imati karakter. pa biste ih deset puta bolje prodali. Sukno se ne boji četke. pet do šest puta dnevno. sve se prinosilo na žrtvu (čak i žene su to činile). grofica. Ali u zamenu za to znam kao što poznajem svojih pet prstiju na ruci. ili želi da ima akcije. cela ideja je otišla do . i koliko je moguće ređe ivicom. nije bila dovoljno prostrana: svet se gurao na ulici — bilo ih je svih staleža. i drugo. a to se može baš samo kad čovek ima karakter. predlaže mi da mu ih prodam. U Petrogradu ima toliko javnih rasprodaja i mušterija. Na taj način obuća se nosi prosečno za trećinu vremena duže. neka su takvi slučajevi vrlo retki. zaradili su mnogo. i kad neumorno radi i trči. dve i po godine naročito sam se vežbao da nosim odelo i čak sam otkrio tajnu: da bi odelo bilo uvek novo i neiznošeno. bio sam uveren da ću ih nositi dugo. a četka ma koliko da je tvrda. da ne stekne najzad toliko znanja da svakoga dana zaradi samo dvadeset kopejaka? Glavno. što je glavno. Grbavac je pristao — možete zamisliti po koju cenu! posle izvesnog (vrlo kratkog) vremena svi su bankrotirali. Ova ogromna dobit bila je bez riska: po očima sam video da kupac neće odustati. za toliko procenata premije. ali takve slučajeve ja i tražim. samim tim bih. A docnije. Naravno da bi me drugi zbog toga ismejavali: mogli ste. Glavna je stvar ne riskovati. napustio komisionarske poslove i uličnu trgovinu. slivao se novac celoga Pariza kao iz vreće. nego uvek na gotovo dolazili. ali moja premija je bolja zbog toga što mi je u džepu. a ulična nauka je nauka kao i svaka druga. U gimnaziji sam sve do sedmog razreda bio među prvima. ja imam karakter i pomoću pažnje mogu sve da naučim. malih dućančića na starinarskoj čaršiji. javnih žena — sve se to zbilo u jednu opsednutu sumanutu gomilu ljudi koje je ujeo besan pas. rešio sam da se nikad ne otimam za maksimum dobiti. vi ne poznajete ulicu. izvinite. stanja i uzrasta: građana. A zar je moguće do takvog idolskog stepena preuznositi praktičan život i uličnu nauku. moje je glavno pravilo da ništa ne riskujem. Gubonjini. oni koji su stigli da upišu. Za album sam dobio sedam rubalja i devedeset pet kopejaka na dve rublje i pet kopejaka uloženoga kapitala. vidi da ih ja držim u rukama. nego da samo neprekidno ostanem miran. a da je docnije ne proda malo skuplje. za sada malo znam šta je to berza. jedan koji nije uspeo da upiše. Još nedavno imao sam u rukama jedan poziv na upis železničkih akcija. potrebno je da se čisti četkom koliko je moguće češće. veština. njihove dece. da se može pretskazivati pouzdan neuspeh! To uvek govore samo oni ljudi koji nikada nisu načinili nikakvu probu. Ne. ja vrlo dobro znam da je ovo bio samo slučaj. Jedino ne treba prestajati „hteti“. porodične predrasude i ponos. a posle već ide samo. kad već budem sakupio jednu i dve hiljade rubalja.nabavio. nego se boji prašine i blata. „Jedan je tako razbio nos. da ću sve te berze i bankarstvo znati i izučiti u svoje vreme bolje nego iko drugi. postiže se upornošću. razumevanje. tim samim što se stvar u tom pravcu razvija. Isto tako vežbao sam se da nosim obuću: tajna je u tome da se gazi ravno celom stopalom. Upisivanje se najzad prenelo na ulicu. Reći će mi se: sve je to mašta. tako da se nijednoga dana ne prekida štednja. nikakav život otpočinjali. markiza. bio sam vrlo dobar u matematici. Istina. i da će se to znanje pojaviti sasvim prosto. činovi. Poljakovi. No. tu su se i prevarili naši Kokorevi. ali nije imalo gde da se piše. Ali ja imam volju i karakter. Zar je moguće zamisliti da. Prašina je u stvari kamen ako se pogleda kroz mikroskop. Čovek može da se tome nauči za dve nedelje. i ljudi koji žele da kupuju. Ceo Pariz se uzbudio. rekli bi. Pošao sam od ove zamisli: imam sto rubalja. da neizostavno svakoga dana koliko bilo zaradim preko minimuma koji sam utrošio na život. Moguće. neprekidno budnoga oka. I evo najedanput. Reći će: na taj način nećeš mnogo steći. i neprekidno smišljen i sračunat. plemića. ali ni kuća. Zatim sam se bavio samim ostvarivanjem. a ona vaša još leti u vazduhu. akcije. pričekati. bankarski posao i slično. Louove akcije su prosto razgrabljene pre izdavanja. ne mari. Tad jednom grbonji predlože da ustupi svoju grbu da na njoj mesto stola upisuju akcije. samo da se dođe do nekoliko akcija. prema tome će i drugi razbiti nos“. opet je samo slična vuni. U kuću u kojoj je bilo otvoreno upisivanje. znanje doći će sami sobom. ja bih tada odmah i neizostavno prodao. najzad. i tu se varate. Razume se. Opit od dve godine. u štednji. zbog toga sam se i rešio da živim na ulici. da je nemoguće da čovek kupi jednu stvar za ovoliko. sve se srušilo.

Reći će mi neko da tu nema nikakve „ideje“ i baš ničega novog. ali u velikim stvarima — nisam.“ Eto to sam govorio još u Moskvi. dakle. osećam da je sve ispalo sitno. sve i da ne postignem ništa. Ići ću zato što tako hoću. evo i ja sam kao taj grbonja! Imao sam dovoljno snage da ne jedem i od kopejaka da zaštedim sedamdeset dve rublje. da čovek ne postane milioner. često nisam imao karaktera. površno i čak vrlo detinjasto za moje godine. Neprirodno je takođe. ne steći i ne naučiti kako valja steći — bilo bi neprirodno. O. predosećao sam ja kakvi će trivialni biti svi prigovori i kako ću trivialan biti i ja sâm kad budem izlagao „ideju“: ali šta sam izrekao? Ni stotiniti deo nisam rekao. . uzdržljivost. ali za veliko imaću uvek. te da pretpostavim sigurnu paru velikim parama. ja sam sitničar samo u sitnicama. davala ohladnelu kafu. da tu ima bezbrojno mnogo ideja i beskonačno mnogo novoga. Ko je. i to baš zato što nije uzimao akcije. ako je sve štedljiviji i sve energičniji. čak i posle rođenja „ideje“. imaću je dovoljno da se uzdržim i u najgrozničavijem vihoru koji hvata ceo svet. dobio? Jedino onaj grbonja. neprirodno je. a međutim ja sam bio onaj isti čovek koji je mesec dana živeo o hlebu i vodi. ako čovek ima neprekidnu obazrivost i trezvenost misli. E. Čime je stekao onaj prosjak svoj novac ako ne fanatizmom karaktera i upornošću? Zar sam ja gori od toga prosjaka? „I. Kad mi je majka jutrom. Jednom reči. grubo. makar moj račun bio i netačan. A ja im kažem i to poslednji put. Kad je trebalo da samo malo otrpim. ako se neprekidno i podjednako stiče. nego zvečeće lujdore. svejedno — ipak ću ići. makar ne uspeo i makar propao. najzad. pre nego što ću ići na službu. ljutio sam se i bio grub prema njoj. ponavljam.đavola. a akcije su izgubile svaku vrednost.

to jest otkad sam počeo da budem svestan. naravno. meni potrebna i moć. ali za tom sklonosti veoma često je odmah dolazila druga misao. Da. sem usamljenosti. bar su se svi moji vršnjaci. i odmah bih počeo da ga volim. ako bi moje beleške došle u ruke kakvoj romantičnoj dami. ničega. Od dvanaeste godine. Najotvoreniji od svih je bio Lambert. To su bile moje misli kad sam stigao u Petrograd. prišao sam Vasinu i u nastupu razdraganosti pretrpao ga nahvalama. Prvo malo predgovora: možda će se čitalac zgranuti na otvorenost moje ispovesti i prostodušno se zapitati: zar je moguće da pisac nije pocrveneo od stida? Odgovaram da ja ne pišem za štampu. tražio usamljenost. izgleda da bi trebalo da bude obratno: čovek koji je toliko spravedljiv i velikodušan da odaje drugome priznanje čak i na svoju štetu. za mene vrlo neprijatna: „da li nisam ja sam kriv. ismevajući me. ničega. počeo sam da ne volim ljude. — Ali usamljenost čovek može postići i ako se ne kočoperi da postane Rotšild. Zašto? Samo zbog toga što sam. čak mnogo manje. to je samo manir. ni osveta. — pošto sam obećao da i na to odgovorim. koliko god sam tražio i tražio. Uz to. Tako sam i činio. ni kukanja siročeta. time što sam ga preterano pohvalio. Možda ću i činiti dobro ljudima. Šta će tu Rotšild? — Zato što je. da sam vrlo sklon da optužujem druge ljude. Ne da ne volim. Isto tako sam već davno zapazio u sebe crtu. i dr. i. ja sam blagodarno biće i dokazao sam to već sa sto gluposti.III Ostaje još da odgovorim na pitanja: „zašto“ i „zbog čega“. ali svi su me odmah prevarili. Često želim da izađem iz društva. takav čovek stoji gotovo više po svome dostojanstvu nego svi drugi. i dr. da neće više biti potrebno da se stidim. ali i milo mi je. što ne mogu sve da iskažem ni najbližim ljudima. Kad sam onoga dana izišao od Dergačeva (kome me je sâm Bog zna šta odvelo). Odmah bih odgovorio otvorenom čoveku otvorenošću. ali i on je samo otvoren nevaljalac i razbojnik. čitaoca ću verovatno imati tek kroz desetak godina kad sve već bude do toga stepena jasno.. nisu ni vanbračnost kojom su me toliko dražili kod Tušara. ali neću. gotovo još u detinjstvu.. Zašto oni ne priđu pravo i otvoreno. svi moji drugovi. pred njim sebe potčinio. A posle? Još istoga večera osetio sam da ga mnogo manje volim. to jest mogao bih. Neka se zna da u ciljevima moje „ideje“ nema ni najmanjega osećanja kakve „osvete“. svi do jednoga pokazali niži od mene duhovno. odmah bi obesila nos. a i njegova otvorenost bila je samo iz gluposti. ne sećam se nijednoga izuzetka. Ne. Lepo. naročito uzimam . Moj čitalac je zamišljeno lice. „da li je moralno ili nije“. Međutim. da vrlo rado optužujem. ni suza vanbračnog deteta. zbog nečega se ustežem. Žao mi je što ću razočarati čitaoca. nego su mi nekako postali teški. žao mi je. i to u mojim najčistijim trenutcima. Jednom reči. što sam nepoverljiv. od mene su se skrivali. ništa nisam našao u ljudskom društvu. A što se neki put u beleškama obraćam čitaocu. a ne oni?“ I koliko puta sâm sebe sam optuživao bez razloga! I da ne bih takva pitanja imao da rešavam. ja sam. svemu je kriv jedino moj karakter. sumoran sam. I uopšte ljudi nisu tako divni da bi bilo potrebno o njima se toliko brinuti. čini mi se. ničega Bajronovskog. — ni proklinjanja. Ceo cilj moje „ideje“ je — usamljenost. ni pravo na protest razlozi što se pojavila moja „ideja“. ali često ne vidim ni najmanjega razloga da im činim dobra. koji me je vrlo mnogo tukao u detinjstvu. Često mi je bilo odveć žao. -— ja sam to znao. neprekidno se skrivam. pa ipak sam manje voleo Vasina. izvršeno i dokazano. ni žalosno detinjstvo. i zašto da neminovno ja prvi moram ići njima? O tome sam sebi postavljao pitanja. natmuren i povučen.

poleteti meni sa svojom lepotom? Čak sam uveren da će one same potpuno iskreno smatrati da sam na kraju krajeva lep čovek. . čak ni moć. Ističem da ne tražim izvinjenja. i što sam prinuđen da po blatu preskačem na trotoar da me kočijaši ne pregaze. i tako je bilo sve do idućega dana kad se za Krafta već sve potpuno objasnilo. neće mi uopšte biti potrebna. to jest još u najranijem detinjstvu. u tome i jeste njena snaga: da je novac —jedini put koji vodi na prvo mesto čak i ništavila.. Moji snovi. i nije bilo razloga da se na njega srdim. čak bi mi toga trenutka činila zadovoljstvo. ali čim sam ja Rotšild — kakav Piron. Dodajem još ovo čudno priznanje: možda se ovo produžava i do danas.. neuznemiravan više hodom ljudi oko mene i njihovom larmom. Čak i sada tako mislim.. jer je moje lice obično. Uostalom. kad sam Rotšild. usamljena svest o snazi — koliko očarava i kako je divna! Imam snagu i spokojan sam. nasilje. Meni nije potrebno para. neću sad da ih ovde navodim. To nije moja ideja. ja neću prilaziti aristokratiji. uveravam da ću sam. triumf ništavila nad talentom. ali moji rumeni obrazi dokazivali su protivno. i toliko da mi nije ostajalo vremena da s drugim ljudima razgovaram. Da.primer koji je čitaocu već poznat. pokriven. ne bi umeli da se održe. Čak i Krafta sam se sećao s gorkim i kiselim osećajem zato što me je izveo sâm u predsoblje. kad me je koji od drugova pretekao ili u nauci ili u oštroumnim odgovorima ili fizički. Moć! Uveren sam da bi mnogima bilo smešno kad bi saznali da ovaka „trica“ sanja o moći. ja se para ne bojim. znači despotsku moć. Ali neka je tako: vi sigurno mislite da sam ja tada želeo moć da bih progonio. ja sam možda i pametan. Jupiter ima gromove u rukama: zbog toga je spokojan. od svoje volje. sam u potpunoj usamljenosti.. i meni je dovoljno što to znam. Ali ako se obogatim kao Rotšild — ko će još pitati za moje lice. niti će me navesti da davim druge. razmišljao sam dalje. nesumnjivo će se u društvu naći neko još pametniji od mene — i ja sam propao. u ostalom. svuda zauzimati poslednje mesto. zato što mi je takav karakter. ni ranije nisu bili toliko glupi. koji se toliko ističu. istina. Bio sam vrlo srećan kad sam. Znam da mogu imati: ručak kao niko drugi i prvoga kuvara na svetu. bolje. meni pare nisu potrebne. Eto zašto sam toliko zavoleo tajnost. Međutim. Ali ih je bilo koje sam naročito voleo. svetio se? U tome i jeste stvar da bi tako postupili prostaci. na primer. postajali razumni. i u tome je glavna njegova snaga. I u najnižim razredima u gimnaziji. nego sam se prosto odbio od njega. one me neće zadaviti. Ali posadi na mesto Jupiterovo kog literatora ili koju glupu seljanku — grmljavini nikad kraja! I kad budem imao moć. da li se često čuje da grmi? Budale misle da on spava. Sve se slilo u jedan cilj. nisam sebe mogao drukčije da zamislim nego među prvima. pa čak i kakav Taleran? Novac. Ali ma koliko da sam pametan. neće mu dati ni da govori pored mene! ja sam možda i duhovit. Svest da sam to ja. Slažem se s tim da je ta misao drska (i zbog toga slatka). Možda ja i nisam ništavilo. nego sam uveren da hiljade ljudi od talenta i pametni. ali se pojavi pored mene kakav Taleran. Tako je nastala „ideja“ u najuzavrelijoj mašti. samo bestidnost. dotle glupi. No ne samo oni. Piron — i ja padam u zasenak. i iz fantastičnog oblika romana prešli u trezven oblik realnosti. i davili ostale više Nego ma ko. i bio bih sit od svoje svesti. i što se nikako drukčije ne može dobiti nego moću: a to je usamljena i spokojna svest o snazi! Ovo je najpunija definicija slobode oko koje se svet toliko bori! Sloboda! Najzad sam napisao tu veliku reč. i tad su svi snovi. nego bi postupili kao najveći prostaci. — da li će ovaj pametniji štogod vredeti pored mene? Ah. ali. i to u svima stvarima. i zar neće hiljade žena. ali u isto vreme i najvišu jednakost. celoga svoga života bio sam žedan moći. mada ih je bilo tušta i tma i hiljadama hiljada. Novac izjednačuje sve nejednakosti. legavši da spavam. Da. znam po ogledalu da mi moja spoljašnost škodi. a zbog moje rasejanosti pravili su još ružnije zaključke na moj račun. Da. Sve to sam rešio još u Moskvi. čim zviždnem. počinjao. O tome sam maštao još u onom dobu uzrasta kada bi mi se nesumnjivo svak nasmejao u lice da je čuo šta se snuje u mojoj glavi. Ne zato što sam mu zavideo ili mu želeo nesreću. Da sam Rotšild. Ali će se još više začuditi na ovo: možda još od prvih mojih maštanja. Vi ćete u tome videti. ili. Jeo bih komad hleba i šunke. iz toga su ljudi zaključili da sam nedruželjubiv. kad bi čovek iznenada sručio na njih Rotšildove milione. Šta bi me se ticalo što me guraju na ulici. Rotšild glavom. da izgrađujem sebi drugi život. maštao sam iz sve snage. išao bih u oveštalom odelu i sa amrelom. odmah sam prestajao s njim da se družim i da govorim. meni je potrebno samo ono što se dobija moću. istina. U tome i jeste moja „ideja“. moći i usamljenosti.

prigovoriće ko da je ovo samo poezija. neću ja trčati za ženama. došao do cifre kao u Rotšilda. povučeno i prema svemu ravnodušno biće. — jedino da dokažem samom sebi da sam u stanju da se i nje odreknem. s knjigom ili novinama u ruci? Ali kad bi znala ko sedi pored nje! I saznaće — saznaće. neka me slobodno vređa taj bezobrazni đeneral. bila bi mi dovoljna hrana u mojoj pustinji. bolje da je sve ostalo samo u glavi. a ja — ja ću ponovo utonuti među ništavila! Možda ću se čak pretvoriti u onoga prosjaka koji je umro na lađi. — ne iz dosade i ne iz besciljne zabrinutosti. zbog čega. u obrnutom smislu.. s tom razlikom što u mom odelu neće naći ništa zašiveno. Radoznalost rađa strast. ljubazna. i da sam ih bacio u blato. ja sam samo naslikao ideal moje misli. Uvek sam se čudio kako je Džems Rotšild mogao pristati da postane baron! Zašto. možda.nego će ona prići meni. po ideji. ali znam da mi se. a moć mi se ukaže odveć mala. moglo bi se odista svršiti s tim da novac bacim društvu. na stanici gde obojica čekamo konje. možda ću i ja izazvati strast. svoga neprijatelja. Reći će ko: da je glupo tako živeti: zašto da nemam palatu. da se ne ženim? Ali šta bi onda bilo od Rotšilda? Postao bi kao i svi ostali.“ Naročito sam opisao ove najranije slike da bih jače izrazio misao. i ja. Jedino stvarnost sve opravdava. Puškin ništa bolje od toga nije stvorio! Toga sam mišljenja i danas. Još u detinjstvu naučio sam napamet monolog „Viteza tvrdice“ Puškinovog. — pokloniću sve moje milione ljudima. Biću ljubazan i s jednima i s drugima. možda. ali ako ih ko bude i pročitao. neka samo ta strašna lepotica (baš strašna. Ne želim da gazim ni da mučim nikoga. Čudnovato je da sam se u tu sliku (uostalom. taj skromni i odvratni čovečuljak. i čudi se s prezrenjem kako je smeo ući u prvu klasu s njom zajedno. niti ću to činiti. U svojoj mašti već sam ne jedanput zamislio taj trenutak u budućnosti kad moja svest bude zadovoljna.. Da. nego one za mnom. pre nego što bih dostigao Rotšildovu cifru. i šta ima u tome niskog što će se iz mnogo jevrejskih štetnih i prljavih ruku ti milioni steći u ruke jednog trezvenog i čvrstog asketa koji budno posmatra svet? Uopšte.. skupljajući bogatstvo. sam bi potrčao da mi ih zapregne i da mi pomogne da se popnem u svoja skromna kola! Bilo je u novinama kako je jedan grof ili baron u inostranstvu.. uzalud to zapisujem.jer meni je dovoljna Svest o tome“. Ali uveravam vas da će se od mene vratiti ni s čim — sem sa poklonima. s kojom ću se slučajno susresti na parobrodu ili gde bilo. ponosito. neka društvo raspolaže svim mojim bogatstvom. Sama svest o tome da su u mojim rukama bili milioni. da nemam uticaja. (Uostalom. i da nikad neću ispustiti milione ako mi dođu do ruku. ali sam od njih neću uzimati ništa. „Budale“ će trčati za parama. da li neće pomisliti da ja. — reći će ko s prezrenjem. Tada. na jednoj železnici u Beču. i možda ću im dati para. Bez sumnje. I sad sam gotov tako da mislim. nisam dorastao za Rotšildove milione? Ne zbog toga što bi me to progonilo. ima takvih!) — ta kći ponosite i čuvene aristokratije. tražeći moj pogled. cela njena moralna snaga. — pare. kad je i bez toga veći od svih na svetu? „O. Sva draž „ideje“ bi iščezla. a ovaj je bio toliki prostak da je to dopustio. bogatstvo! A kamo rad na opštem dobru. — Ali vaš ideal je odveć nizak. pokorna kao robinja. bilo bi i . Ali dodajem ozbiljno: ako bih. i time sam opet zadovoljan. a pametne će privlačiti radoznalost da vide kakvo je ovo čudo. nudeći mi sve što žena ima da ponudi. ali ove slike su blede i možda trivialne. niko u tome ne bi odupro. O. humana dela? A otkud vi znate kako ću ja upotrebiti moje bogatstvo? Šta ima u tome nemoralnog. „. makar i kao prosjak koji je umro na lađi! To je moja pesma! I znajte da mi je potrebna moja tvrda volja cela. moja „ideja“ je eto ta tvrđava u koju mogu uvek i u svakom slučaju da se skrijem od svih ljudi. kad bih zaželeo da upropastim izvesnoga čoveka. Čak se nikome ne bih ni svetio. jednom tamošnjem bankaru pred celim svetom metnuo na noge papuče. kad bi znao ko sam. sva ova maštanja o budućnosti. nego zbog toga što ću želeti nešto beskrajno veće. sva ova proricanja — sve je to sad još kao neki roman. verno naslikanu) zaljubio još u sedamnaestoj godini. radosna ako se na nju nasmešim. da ne otvorim dom i oko sebe skupljam društvo. znam takođe da ove redove možda niko neće pročitati. Možda ih i neću ispustiti. neka gleda popreko i podignutoga nosa. i da se neću obratiti u saratovskog prosjaka. nego bi mi ovi išli na ruku. neka je. nego u sasvim drugom. i tada će sesti pored mene sama. Samo ću dvostruko biti za njih interesantan.

baš toliko teška? Blago onome koji ima ideal lepote. vi ste feldmaršali i hofmaršali. Kroz deset godina. Izgledalo mi je da će biti lepše ako taj čovek bude i strašno neobrazovan. nego nevešto. „To je fakirstvo.) I to ne bih dao polovinu. Užasno mi se dopadalo da zamišljam baš jednog nedarovitog i osrednjeg čoveka koji je stao pred ceo svet i govori mu s osmehom: vi ste Galileji i Koperniki. priznajem da tu ima delimično triumfa i nedarovitosti i osrednjosti. Gospodo. pa ipak iznad vas. prestao sam da učim baš iz fanatizma: ako budem bez obrazovanja biće lepši ideal. A ovo ću čuvati za uspomenu. jer time što bih postao prosjak. neću da objašnjavam. makar baš i pogrešan! U svoj ideal ja verujem. zato što bi to bilo nevaljalstvo: bio bih samo upola siromašniji i ništa više. Karli Veliki i Napoleoni. . Ova preteranost mašte imala je uticaja tada čak i na moj uspeh u sedmom razredu gimnazije.teško to ispuniti. ali nema nemoći. početnički. naravno. sad sam izmenio uverenje u toj tački. nego bih dao baš sve. obrazovanje neće smetati ništa. Priznajem da sam dovodio tu fantaziju tako daleko da sam odricao čak i obrazovanje. najedanput bih bio dvostruko bogatiji od Rotšilda! Ako to ko ne razume. vi ste Puškini i Šekspiri. sve do kopejke. — triumf nedarovitosti i osrednjosti. Jedino ga nisam dobro izložio. poezija ništavosti i nemoći! — sudiće ljudi. nisam ja kriv. zar vam je nezavisna misao.“ Da. zato što ste se sami potčinili. makar bila i najmanja. a ja — bez talenta i vanbračno dete. izložio bih ga bolje.

u toliko više što sam opisivao „ideju“ u njenom ranijem obliku. U leto. ali uvek neočekivano. ali i mi bismo požurili svoje korake i — produžili svoju šalu. i koji je vrlo neprijatno zaudarao — jedan lakej. sva ta znanja stekao još u školi. i kad bi voz stao. nije trajno. a ja s druge strane od nje. neprekidno se smešio zabalavljenim ustima. uhvatio bi ga i rekao: „sad je vreme za jednu votku“. i. čekam Bizmarka kroz deset godina. Onaj mladić što je pio. On je padao u oči time što je na svakoj stanici i polustanici neizostavno morao da izađe i da pije votku. nego da bih je zapamtio. (Ja sam. da to ni najpokvarenija fantazija najpokvarenijeg razvratnika ne bi mogla smisliti. i time ću potpuno završiti s opisom „ideje“. Ovo je baš i razveseljavalo trgovca i lakeja i sve. i bila je uopšte u velikoj neprilici. u julu mesecu. ne razumem kako mi se to . možda svojim sasvim otvorenim narušavanjem opšteprimljenih i ozakonjenih pravila ponašanja. Prišao sam i ja — ne znam zašto mi se taj mladić nešto dopao. i neizostavno cela masa i cela ulica. među sobom vodili najnepristojnije razgovore. Pri kraju putovanja obrazovao se oko njega jedan veseo krug. pa ćemo tada videti šta će ostati od njegove ideje. i oni su se vanredno glasno i slobodno smejali. Ali i za ideje važi zakon suprotnosti: rđave. crnomanjaste. zamolila me je Marija Ivanovna da se izvezem u „Trojicki Posad“ do jedne stare devojke koja je onde stanovala. Ovu primedbu koja u stvari ne spada ovamo. kad sam već postao potpuno slobodan. prljavo zagasite boje kože. Bizmarkova ideja je u čas postala genijalna. Pri povratku još istoga dana primetim u vagonu jednog ružnog mladića. ali prljavom odelu. potrčala bi da što pre izmakne. površno. Nazivali bismo predmete svojim pravim imenima. naravno. sa plesnivim licem. kao da nju sasvim i ne vidimo. sa potpuno mirnim licem kao da to tako treba da bude. Ono što je jeftino. Već sam rekao da je najteže razumeti najprostije ideje. odmah bismo joj prilazili. a možda i od samoga gospodina kancelara. Vrlo zadovoljan bio je još jedan dečak. ali tako da u blizini nije bilo sveta. S njom ne bismo govorili ni reči. i to tako da ona više ničim neće remetiti pričanje. u lepom. nije mogla da viče: nije bilo svedoka. i čim bismo u mraku spazili koju čestitu ženu. Zato što se brzo shvata — dokaz je da je ništavno ono što se shvata. nisam zapazio da je to budala. oduševljavao sposobnošću mladićevom da neprekidno pije. Naravno. a sâm Bizmark — genije. Ako sam je opisao rđavo. — i oba bi izišli zagrljeni. vrlo glup i strašno brbljiv. ali samo reči. i još pre nego što sam pošao u gimnaziju. takođe malo napit. U takvoj zabavi prošlo je osam dana. Naročito se jedan trgovac.) A sad ću da ispričam dve anegdote. ja sam takođe došao na bulevar. Nije moguće shvatiti čemu se često ljudi smeju. tako da ga ne vredi ni pominjati. Pokazalo se da je bivši student. dva meseca pre polaska za Petrograd. ne samo to.) Žena bi se strašno uplašila. s vremena na vreme. naša žrtva je bila nemoćna. i upuštali bismo se u tako detaljna opisivanja i objašnjenja raznih gadosti i svinjarija. i evo kakvoj neumesnoj šali me je on naučio: išli smo obojica po svima bulevarima. a ne „ideja“. ali društvo oko njega skupljalo se sve veće i veće. jednom reči. beležim naravno ne radi poređenja. izgovorio bi nešto kao: „ćur-ljur-lju!“ i pri tom bi na vrlo smešan način podnosio prst sebi do nosa. ne i samu stvar. ali baš ta brzina je podozriva. kako sam docnije saznao. i. odeven nemački. sad dodajem još da ih je i teže izložiti. ovaj se čak sprijateljio s onim mladićem što je pio. ali — samo onoga dana kad se pojave. stali bismo on s jedne. s jednim potpuno neinteresantnim nalogom. nego ih svet smatra za najveličanstvenije i za najgenijalnije. a ostaje trezan. i najmirnije bismo. — kriv sam ja. jeftine ideje—shvata svet obično brzo. on je samo slušao sve njih. nije gotovo ni reči progovorio putem. saznam od njega da će uveče oko devet sati doći na Tverski bulevar. izlazeći iz vagona. nego sam počeo da s njim razgovaram sa ti. (Ovo objašnjenje upućeno je samo vrlo prostom čitaocu. uostalom vrlo žalosnog društva.IV Završio sam „ideju“.

i eto tako govorio u sebi.moglo dopasti. — setio se i do te mere me je obuzeo stid.. i. i Nikola Semjonović je time uvek bio zadovoljan. trećega dana — potpuno sam zaboravio ceo događaj.“ Ovom prilikom me je Nikola Semjonović. i sevajući očima podviknula nam: — Ah. spustila ogrtač sa svoga nimalo ne ružnoga. Vređali su me. i devojka uspe da pobegne.. iz korpe zabazdi neki kiseo i jak zadah. Oni su živeli vrlo štedljivo. a posle bih najedanput u sebi rekao: „e. naravno. i svojom mršavom rukom vešto opalila studentu takav šamar kakav. I on je psovao mene. možda. i tako da čeka žene koje bi prolazile. ali nisu imali dece. nego tako. kako sam sramno ostavljao svoju sestru: „e. silno. bednoj udovici s decom. zato što je izlazilo iz okvira šablonskoga ponašanja. i da nikada nije imao ni traga od kakve ideje. cele noći. ja uzeh korpu i unesoh u kujnu. kad bi mi dolazila na pamet ta devojka. ja imam svoju „ideju“. Tek kad sam stigao u Petrograd. neposredno ću da izvedem zaključak: kad čovek ima nešto nepokretno. a sve ovo su sitnice“ — eto na taj način sam prelazio preko svega. dve nedelje docnije. još niko nije dobio. uplašena i dršćući. — da zaboravim taj slučaj. Najzad. zaduvana Agrafena i saopšti da u hodniku pred kujnom pišti jedno bačeno dete. „Ideja“ me je tešila i u poniženju i u sramoti. Kraće. a oni o tome nemaju ni pojma“. Devojka je jedno vreme slušala i požurivala korake — požurivala. najedared sam se setio ove scene. sve olakšavala. Pa i docnije. zatim smo pljunuli jedan na drugog. sem toga. i da ona ne zna šta da radi. nije mi se odista ni dopadalo. večito. Koliko sam mučio svoju majku za to vreme. i sve što se događa. što gaje celoga obuzelo — onda kao da je tim samim udaljen od celoga sveta u pustinju. a da ne govorim o drugome. ali je najedanput zastala. da su mi od stida potekle suze niz obraze. Toga večera bio sam vrlo ljut. i od toga doba ga više nisam video. ali ga ja zaustavim. cela se stvar završila na neočekivan način: opet smo jedanput tako pošli u potpunom mraku za jednom devojkom koja je brzo i mirno prolazila bulevarom. ali se desilo nešto drugo: razmahnula je. Samo je puklo! On je počeo da psuje i htede da je bije. (Ja sam mu jedanput bio objasnio moje vanbračno poreklo). koga sam toliko cenio. Čak se i utisci primaju nepravilno. delimično mi je teško i sada. I. Umesto originalnosti. a uz to i zbog toga što nisam mogao da trpim žene. Kad smo ostali sami. voleo da se skrije iza kakvoga ćoška i da izvadi gole delove tela koji se obično drže skriveni. prolazi površno mimo onog što je glavno. i da se neverovatno malo interesovao za šta bilo. i pozdravljamo vas na vaš imendan. uostalom. zašto da padam u sentimentalnost. Nije tu bilo nikakve skrivene ideje koju sam očekivao da ću u njemu naći. okrenuv glavu i zavijena u ogrtač. vrlo rastužio: on načini vrlo ozbiljno lice i izjavi da devojčicu treba odmah poslati u dom za nahodčad. U početku mi se to učinilo originalno. ali ipak imam svoju ideju. to bi bilo samo slučajno i prolazno. da ga se ne stidim. To me je jako ožalostilo. Sve sam ga manje i manje voleo. odmah smo se posvađali: rekao sam mu sve što se u meni za sve vreme protiv njega nakupilo: rekao sam mu da je bednik bez talenta i prostak. a u korpi — žensko dete od tri ili četiri nedelje koje je plakalo. ali mršavoga lica. U početku nisam mogao da shvatim kako sam mogao tada da padnem tako nisko i sramotno. koliko se sećam. Uveče je došlo nekoliko gostiju. i u korpi odmah nađem hartijicu sa zabeleškom: „Dragi dobročinioci. iznenada mu izjavim da ću uzeti devojčicu na svoj račun. jesam mali. vrlo mladom. devojkom koja je možda živela od svoga rada i vraćala se kući sa zaradom svojoj staroj majci. Tek sam sad pogodio u čemu je stvar: „ideja“ je bila kriva svemu tome. da se zbog njega ne pokajem. važno je to što čovek uvek ima izgovor. No takvo nejasno shvatanje događaja i stvari. Student mi je odgovorio svojim ćur-ljur-lju. u jedva šesnaestoj možda godini. ili još mlađom. Marija Ivanovna je prvoga aprila prošle godine slavila imendan. Najedanput uleti unutra. ukažite iskrenu pomoć devojčici koja je na krštenju nazvana Arinom. Sad ona druga anegdota. svi izađoše i nađoše korpu. a mi ćemo s njom za vas večito slati Božjem prestolu naše suzne molitve. što je glavno. ali i sve oblačila u maglu preda mnom. u vrlo čistoj i skromnoj haljini. ja polako izvadim iz korpe Arinočku i poduhvatim je ispod leđa. tako reći. kao obično od dugo neokupanog odojčeta. našao sam kod njega samo dosadnu monotonost. ona je. Pošto sam se prvo svađao s Nikolom Semjonovićem. može da škodi i samoj „ideji“. i još koliko — ali ja sam odlazio uvređen. i mada je završio prepirku . ali ne mnogo. ali i sve moje bestidnosti skrivale su se pod ideju. Ova vest je uzbudila sve. Primetio sam da je bio grdna neznalica. Jedanput rekoh studentu da Žan Žak Ruso u svojoj ispovesti na jednom mestu priznaje da je. idućega dana ne toliko mnogo. nevaljalci! Možda bi se ona tu i zaplakala. Mučio sam se cele večeri. dok je još bio mladić. On stade da me odvraća sa izvesnom strogošću pored sve svoje mekosti. ljudi koje ne poznajete.

tako da je ceo moj „kapital“ ostao nedirnut. takođe Arinočka. i s njene i s njegove strane. izgleda. nipošto nije hteo da odustane od svoje namere u pogledu doma za nahodčad. da nikakva „ideja“ nije toliko snažna da (bar mene) odvede dotle da se iznenada zaustavim pred kakvim bilo potresnim faktom i da njemu žrtvujem sve ono što sam već godinama napora učinio za „ideju“. s cvećem. i. Svakoga dana išao sam Darji Rodivonovnoj i po tri puta dnevno. još tri rublje. s platom Darji Rodivonovnoj — ukupno trideset rubalja. on je odmah propio sav novac. Jezičić. takođe žensko. znao je da imam para. Ipak. . ja sam ne plakao. Marija Ivanovna nakitila ga rišem i metnula u nj lepo jastuče. prekore. i Marija Ivanovna je morala da me teši. Mleko joj još nije bilo prošlo. Idućega jutra muž joj je dopustio za osam rubalja mesečno. Ali uskoro posle toga ceo taj gotovo nepredviđeni događaj dao mi je povoda da se baš vrlo zamislim. jedino dete koje se rodilo posle osam godina besplodnoga braka. ova je žena. na ime garantije. Rinočka nije koštala mnogo. popunio od četrdeset rubalja koje mi je Versilov bio poslao za putni trošak. a ja sam kupio cveća i posuo po detetu: i tako odneše moj mali jadni cvetić koji. plaćati sigurno. i ono umre pred veče. Marija Ivanovna nije ništa govorila. — ako budem tako udarao u stranu. ona otkopča grudi i nasloni na grudi detence. ja joj priđoh i uzeh moliti da ga ponese sebi. dogodilo se kako sam ja hteo: u istoj avliji. Hteo sam da dam Nikoli Semjonoviću. sa sandukom. da li ćete verovati. „Ali. Ne znam kako mi je palo na pamet da je mrtvu fotografišem. usne i cela usta u deteta pokrila su se nekom beličastom navlakom. neću daleko otići Iz istorije sa studentom izlazi da „ideja“ može da dovede do nejasnosti utisaka i da odvuče sa dnevnoga reda. Iz istorije sa Rinočkom izlazi obrnuto. Za druge tri rublje kupio sam pokrivač i pelene. naprotiv. Naravno. Ovaj novac sam. što je glavno. i mi provedosmo celu noć mučeći malog crva njegovim ružnim lekom. Ovom delikatnošću njegovom bila je naša trenutna svađa izglađena. ali na drugom krilu. ali njegovoj ženi. — sa svim. ipak su oba zaključka istinita. upirući u mene svoje krupne očice. — i sve je bilo opet bez podsmevanja. on joj je nešto prepisao.jednom šalom. po čudnom srećnom slučaju. kad sam išao za Petrograd. mojih šeset rubalja. — razmišljao sam ja. Stolar je načinio mrtvački sanduk. dok smo se mi prepirali u kujni. kao da štogod već razume. došla da vidi dete. čuvši šta se dogodilo. i. Ona se bojala od muža da li će joj dopustiti. krišom od njenog muža. Ali posle deset dana Arinočka se najedanput razbolela. osam rubalja mesečno. uostalom.—samo je odgovarao s plemenitom mirnoćom: „Ja nisam Bog“. i verovao mi je. I da li će ko verovati. što ranije sebi nikada ne bih dopustio. uzeli stvar tako ozbiljno kao što je i bila. nego se čudila otkuda ja da uzimam na sebe toliku brigu. I ako su suprotni. s pogrebom. i da ću joj plaćati svakog meseca. — ili. i prodajom nekih sitnih stvari pre odlaska. ja sam naročito uvek cenio delikatnost tih ljudi. a posle nedelju dana poklonio sam njoj lično. Nikola Semjonović Još neprestano se smejući čudnovato. te mu ih isplatim tu za prvi mesec unapred. Odmah sam doveo doktora. nego prosto urlikao toga večera. pristao je da jemči za mene stolaru da ću novac. i kad je čula da se zove Arinočka — sažalilo joj se. ali ga je uzela za ovu noć. što nikada nijedno od njih dvoje nisu sebi dopustili da se sa mnom i najmanje našale zbog ovoga. i na moje molbe. ali nije hteo da primi: uostalom. još mladoj i vrlo zdravoj ženi. stanovao je jedan vrlo siromašan stolar. stariji čovek i pijanica. nego su. nedavno je umrlo dete na sisi. Kažem po srećnom slučaju zbog toga što. do danas još nisam mogao da zaboravim. a idućega dana on nam reče da je već dockan.

Levo od gostinske sobe bila je potpuno ista takva sobica: u njoj su spavale moja majka i sestra. na kome mi je Lukerja večerom prostirala postelju i jastuk. na kome je ležalo nekoliko neupotrebljenih knjiga i zaboravljenih hartija. gde je živela kuvarica Lukerja. Bilo je trenutaka kad je Versilov glasno proklinjao svoj život zbog toga mirisa iz kujne. divan prevučen mušemom. mada nisam zlopamtilo. Ona soba u kojoj su svi po običaju sedeli. Čudno kako sam brz i prevrtljiv u takvim slučajevima. ne razgone se brzo. i užasno niska tavanica. Moja sestra bila se vratila s rada tek jedan minut ranije. učinilo mi se u trenutku da je moja majka brzo prekinula svoj vrlo živ razgovor s Tatjanom Pavlovnom. dosta je zrno peska ili dlačica. Uostalom. nije bio tu. ali je kod moje majke bila Tatjana Pavlovna — dakle ipak tuđe lice. Kad sam ušao unutra. a pred stolom jedna manje bedna meka fotelja sa slomljenim i u vis iskrivljenim federom. Polovina moga velikodušnog raspoloženja odmah je iščezla iz mene. Desno od ove sobe bila je soba Versilovljeva. i od ostalog nameštaja — samo dva predmeta: najprostiji sto od dasaka i stolica sa propalim pletenim sedištem. on je mrzeo ovaj svoj kabinet i. i još nije izišla iz svoje sobice. na mekanom i takođe izanđalom divanu njemu se nameštala postelja za spavanje. u gostinskoj sobi. a druga (ikona Majke Božje) — imala . uostalom vrlo otrcani (Versilov nije trpeo navlake na nameštaju). jedna skupocena fotografija ogromnoga razmera čuvenih bronzanih dveri Katedrale u Firenci. Ali moja ružna raspoloženja. s jednim prozorom. na primer. a sproću nje. U istom kabinetu. na drugom divanu. Tamo su pomena dostojni poluokrugli prozor. zbog koje je Versilov često uzdisao i psovao. i kad je spremala ručak. na moju žalost. ništa nije u njemu radio. od kojih je na jednoj (Svi sveti) bio velik pozlaćen srebrni okov — ona koju su hteli da založe. i ja mrzim ove mirise mada nisu dolazili do mene: stanovao sam u sobici gore ispod krova kuda sam se peo po vrlo strmim stepenicama koje su škripale. nekoliko ćilimova. U gostinsku sobu ulazilo se iz koridora koji se završavao ulazom u kujnu. tesna i uzana. izgleda. i ja sam u toj jednoj stvari s njim potpuno saosećao.GLAVA ŠESTA I Moje nade nisu se potpuno ispunile: nisam ih zatekao same: Versilov. u njoj je bio jedan bedan pisaći sto. pa da rastera ono što je lepo i da zameni ružnim. a na zidu je visila velika gravura Drezdenske Madone. bila je prilično velika i sasvim pristojno nameštena. nekoliko stolova i nepotrebnih stolica. nego je više voleo da besposlen sedi u kafani čitave sate. U njoj su bar bili meki crveni divani. istina. puštala nemilosrdno miris zagoreloga masla po celom stanu. bila je vrlo lepa lampa od porculana. ipak su se u nas sačuvali ostatci nekadašnjega konfora. U istoj sobi u uglu visio je velik ćivot sa starim porodičnim ikonama. u sredini ili gostinska. Stan se sastojao iz tri sobe.

— Zar ti. ali oko očiju još ih nije bilo. kao uplašena od toga što sam je pozdravio. često bez razloga.. i ti si se sasvim zbunila pred njim. celoga ovoga meseca. malokrvno. samo da se ne desi ništa novo. draga Sonja. i što je. ali ne sasvim obično. ne krijući svoje negodovanje. prilično krupne i otvorene. — Jelo je odavno gotovo. Bila je sva pocrvenela. — splela se majka. a? — zapita moja majka primetivši na licu Tatjane Pavlovne nešto kao mali osmejak.. Čovek bi pomislio da se ona u detinjstvu nečim naplašila. lice malo bledo. ovde ću da se odmorim. Gospode. — Ah.. — Ovaj neotesanko još neprestano ulazi u sobu neučtivo kao i ranije. Sem njenih očiju. a na čelu počele su se skupljati mnoge bore.. izraz njenoga lica bio bi čak veseo. Ona se često plašila i ustajala s mesta bez ikakvog razloga. ali i sada nisam iz neke stidljivosti mogao da sebe nateram da je pogledam. samo kad se ne bi svaki čas toliko trzala uplašena. gledajući nekuda u stranu.. govorili ti. najedanput me bi stid što je ona tako brzo skočila da me usluži. — Vrlo ti hvala. da znaš! — Ah. — odvalim ja iznenada. ali kotlete ću odmah reći. Ako ne smetam. najedared sam rekao: „Dobar veče. Pa lepo. sramota! — I meni bi bilo vrlo prijatno kad biste mi mama. — samo ako se supa nije već ohladila. u smislu njihovoga značaja.. pred ovakvim klipanom! Baš si smešna. nisam se ni pozdravljao. možda.. mama. sedite. kao žaleći se da mu smeta da gleda. ili je plašljivo osluškivala čiji novi razgovor. ulazeći. ali u tamnoplavoj kosi već su se pojavljivale i sede dlačice.. pa i hoću. i sednem na suprotnom kraju sobe. — Zar ovako da drhtiš pred njim. Njeno lice je imalo nesumnjivo nečega vrlo privlačnog. — Ne uznemiravajte se. sijale su uvek tihom i spokojnom svetlošću koja me je njoj privukla od prvoga dana. i oči. ljuta sam na tebe.. Grdnju Tatjane Pavlovne odista nije mogao čovek uvek uzeti ozbiljno. što sam ja dotle sam od nje iziskivao. što ranije nikad nisam činio.. još jednako njemu govoriš vi? Ko je on. — Ah. i to još od njegove rođene majke! Gle.. neću više biti grub prema Andreji Petroviću. Kad sam sad ušao. Voleo sam takođe što u njenom pogledu nije bilo nimalo tuge ni ogorčenja. i ručak mi se donosio gore. mama. kad bi jagodične kosti bile za dlaku uže.je okvir prevučen kadifom koja je bila isprešivana biserom. Samo da se ništa ne menja. sad još nije bila prešla trideset devetu godinu. makar to bilo i srećno!. ono bi se ne samo u mladosti.. ali ona se naravno (ako se odista osmehnula) osmehnula samo na moju majku zato što je strašno volela njenu dobrotu. Versilov je prema ovim ikonama. kakva velikodušnost od njegove strane! — ciknu Tatjana Pavlovna. mama“. bio očevidno ravnodušan. i prvi put. nego i sad još moglo nazvati lepim. Pred ikonama visilo je kandilo koje je paljeno uoči svakoga praznika. Ali od sada ću tako. meni se dopadala ovalnost njenoga duguljastog lica i. — dodade ona čisto zbunjena.. ja i nisam uvek. Ja sam obično ulazio ćutke i netremice.„ Zašto. primetila koliko je ona u tom trenutku bila srećna zbog moje pokornosti. i to je već ušlo između nje i mene u običaj. — Dobar veče. i samo se mrštio neki put. I već se spremala da pođe u kujnu. — Ah. bez sumnje. Obrazi joj behu vrlo mršavi. ali na to nisam mislio. što ste sad takvi prema njemu! Ali vi se samo šalite. ali ipak nije majci zabranjivao da ga pali. — siknu na mene Tatjana Pavlovna: pogrdne reči prema meni ona je sebi i ranije dopuštala. da mu se daje takva počast. — Ja. dok se ne bi uverila da sve ostaje lepo po starome — a „sve ostaje lepo po starome“ značilo je kod nje da sve ostaje dobro.. Inače sam se uvek ranije kući vraćao nego sada. čini mi se.. već sam večerao. što da ne!... Bio sam vrlo umoran. .. očevidno se savlađujući zbog svetlosti koja se iz kandila odbijala od pozlaćenoga okova. a često. naprotiv. Tatjana Pavlovna pogleda na nju. Tatjano Pavlovna. Sofija. čak upali. Lice joj je bilo prostodušno. — odgovori mi majka.

— ja, naravno, ne mogu ostati ravnodušan kad me tako napadate, Tatjana Pavlovna, i to baš kad sam
ušavši rekao „dobar veče, mama“, što nikad ranije nisam činio, — našao sam najzad da je potrebno da joj
primetim.
— Zamislite, — uskipi ona odmah, — i on smatra to za neku milost? Da li da pred tobom na kolenima
klečimo zato što si se jedanput u životu pokazao učtiv? Pa i kakva mi je to učtivost! Što si sve gledao u
stranu kad si ulazio? Misliš ti da je ne znam kako se ti pred njom čiftetaš i bacakaš! Mogao si i meni reći
„dobar veče“, i ja sam te zavijala u pelene, ja sam ti kuma.
Razume se, nisam ništa odgovorio. U tom trenutku najedanput uđe u sobu moja sestra, i ja se brzo
obratim njoj:
— Lizo, danas sam video Vasina, i on me je pitao za tebe. Vi se poznajete?
— Da, upoznali smo se u Lu gi, prošle godine, — odgovori mi ona sasvim prosto, sede pored mene i
ljubazno me pogleda.
Ne znam zašto sam mislio da će ona odmah pocrveneti kad joj budem spomenuo Vasina. Moja sestra
je bila plavuša, svetloplave kose, nimalo ni na majku ni na oca po kosi; ali oči, ovalno lice bili su gotovo
kao u majke. Hoc vrlo prav, mali i pravilan; inače još jedna osobita crta — male pege po licu, što majka
nije imala. Od Versilova imala je vrlo malo, jedino tanak stas, visok rast i nekako zavodljiv hod. Sa
mnom nije imala ničega sličnog — bili smo kao dva suprotna pola.
— Bila sam s njima tri meseca, — dodade Liza.
— Da li ti to za Vasina kažeš njima, Lizo? Treba reći s njim, a ne njima. Izvini, sestro, što te
popravljam, ali mi je krivo što su tvoje vaspitanje, izgleda, potpuno prenebregli.
— Pred majkom je ružno da se prave takve napomene sa tvoje strane, — odmah zapenuši Tatjana
Pavlovna. — I lažeš, — nisu nimalo prenebregli.
— Ja ništa i ne govorim o majci, — uzeh ja da se branim oštro. — Znajte, mama, da Lizu smatram kao
drugu vas: vi ste od nje načinili po dobroti i karakteru isto takvo divno stvorenje kakvo ste i vi bili po svoj
prilici, i kakvi ste i do
danas, i kakvi ćete biti uvek... ja govorim samo o spoljašnjoj uglađenosti, o svim tim svetskim
glupostima, koje su uostalom neophodne. Ljutim se samo na to što te Versilov, kad bi te čuo da ti za
Vasina kažeš oni, a ne on, sigurno ne bi popravio, — do te mere je on nadut i ravnodušan prema
nama. Eto šta me ljuti!
— Sâm je prava mečka, a hteo bi da druge uči uglađenosti. Gospodine, ne smete pred majkom govoriti
„Versilov“, isto tako ni u mom prisustvu, — ja to neću da trpim! — usplamte Tatjana Pavlovna sevajući
očima.
— Mama, danas sam primio platu, pedeset rubalja, evo izvolite, uzmite ih!
Priđoh i dadoh joj novac; ona je odmah cela uzdrhtala.
— Ah, ne znam da li da uzmem! — progovori ona, kao da se bojala da dodirne novac.
Nisam mogao da je razumem.
— Molim vas, mama, ako me vas dve smatrate za sina i brata, onda...
— Ah, ogrešila sam se o tebe, skrivila sam ti nešto, Arkadije; priznala bih ti, ali se vrlo bojim...
To je rekla sa jednim bojažljivim osmejkom punim molbe; ali je opet nisam razumeo, te je prekinem:
— Zbilja, mama; da li znate da se danas u sudu rešavala parnica Andreje Petrovića sa Sokoljskima?
— Ah, znam! — uzviknu ona; od straha sklopivši pred sobom ruke (to je bio njen gest).
— Danas? — zadrhta cela i Tatjana Pavlovna. — To ne može biti, on bi nam to rekao. je li tebi rekao?
— okrenu se ona mojoj majci.
— Ah, nije, nije mi rekao da je danas. Ali sam cele nedelje tako imala strah. Makar je i izgubio,

pomolila bih se Bogu, samo da nam se to već jedanput skine s leđa, i da bude po starome.
— Znači da ni vama nije rekao, mama! — uzviknem ja. — Eto kakav je to čovek! Ovo je primer
njegove ravnodušnosti i nadutosti; šta sam rekao maločas?
— Ali kako je rešena, kako je rešena? I ko ti je rekao? — kidala se Tatjana Pavlovna. — Ta govori
jedanput!
— Evo on sâm dolazi! Možda će vam on reći,— rekoh ja pošto sam čuo njegove korake u hodniku, i
brzo sednem pored Lize.
— Brate, tako ti Boga, poštedi mamu, budi strpljiv sa Andrejom Petrovićem, — prošapta mi sestra.
— Biću, biću, zato sam se i vratio, — i stisnem joj ruku. Liza me je nepoverljivo pogledala, i imala je
pravo.

II

On uđe u sobu vrlo zadovoljan sobom, toliko zadovoljan da nije našao za potrebno ni da krije svoje
raspoloženje. Uopšte, uostalom, on se u poslednje vreme navikao da pred nama bude otvoren bez ikakvih
ceremonija, i to ne samo u onome što je u njega ružno, nego i u smešnom, što svi ljudi
izbegavaju; međutim je potpuno bio svestan da mi sve do poslednje crte shvatamo. poslednje godine je, no
tvrđenju Tatjane Pavlovne, vrlo zanemario svoje odelo; bio je uvek odeven pristojno, ali je odelo bilo staro
i neprobrano. Istina, pristao je da belo rublje nosi no dva dana, što je moju majku vrlo ljutilo; to se u njih
smatralo za žrtvu, i cela ta grupa njemu odanih žena u tome je videla pravo herojstvo. On je uvek nosio
meke šešire, sa širokim obodom, i crne; kad bi na vratima skinuo šešir na glavi bi mu se izdigla bujna
gusta kosa, koja je već bila jako prosedela. Voleo sam videti tu njegovu kosu kad je skidao šešir.
— Dobar veče; svi ste na okupu, čak i on je na broju? — čuo sam njegov glas još iz predsoblja; to je
mene prekorevao, izgleda?
Znak da je bio veselo raspoložen — bilo je to kad je počinjao da se sa mnom šali. ja nisam odgovarao,
razume se. Uđe Lukerja s velikim paketom nakupovanih stvari, i metnu na sto.
— Pobeda, Tatjana Pavlovna; na sudu je dobiveno, a da se žale na presudu, kneževi se naravno neće
odlučiti. Parnicu sam dobio Ja! Odmah sam našao zajam od hiljadu rubalja. Sofija, sad mahni posao, ne
kvari oči! Lizo, jesi li došla s rada?
— Jesam, tata, — ljubazno mu odgovori Liza; ona ga je zvala ocem; ja tome nikako nisam hteo da se
potčinim.
— Jesi li umorna?
— Jesam.
— Ostavi posao, sutra nećeš ići, i uopšte nećeš više ići na posao.
— Tata, meni je gore tako.
— Molim te... ja užasno mrzim kad žene rade, Tatjana Pavlovna.
— Kako se može bez posla? A zašto da žene ne rade!
— Znam, znam, sve je to lepo i krasno, i unapred se s tim slažem; ali ja u stvari govorim o ručnom
radu. To je u mene, izgleda, jedna bolesna predrasuda, ili, bolje, neprijatan utisak iz detinjstva. U tamnim
sećanjima iza moje pete ili šeste godine najviše pamtim od svega, — naravno s odvratnošću, — oko
okrugloga stola sednicu ozbiljnih žena, strogih i surova pogleda, makaze, štof, mustre, i modne slike. Sve
razmišljaju i dogovaraju se, važno i polako klimajući glavom, premeravaju i sračunavaju i spremaju se da
kroje. Sva ta ljubazna lica koja i mene toliko vole, — najedanput nisu više pristupačna; ako sam nemiran,
odmah me izvode iz sobe. Čak i moja stara dadilja koja me drži za ruku i ne odgovara na moju dreku
i trzanje, zagledala se i zapela da sluša kao rajska ptica. Eto ta strogost odraslih lica i važnost pre nego što
se otpočne krojiti — meni su nekako neprijatne i sad kad to zamislim. Tatjana Pavlovna, vi užasno volite
da krojite — ali koliko god da je to aristokratski, ipak više volim ženu koja ništa ne radi. Nemoj to da
primiš na sebe, Sofija!... Otkuda bi ti! Žena je i bez toga velika sila. To, uostalom, i ti znaš, Sonja. Kakvo je
vaše mišljenje, Arkadije Makaroviću, vi ste sigurno protivni?

— Ne, nimalo, — odgovorih ja. — Naročito ste lepo kazali da je žena velika sila, mada ne znam zašto
ste to doveli u vezu sa radom? Ali da se mora raditi kad se nema para — znate i sami.
— No, sad imamo dovoljno, — obrati se on mojoj majčici koja je sva sijala od zadovoljstva (kad se on
obratio meni, bila je sva uzdrhtala); — bar u prvo vreme da ne vidim ovaj ručni rad, molim s moje strane.
Ti, Arkadije, kao mladić našega doba, sigurno si pomalo socijalist; ali veruj mi, dragi prijatelju, da najviše
vole da ne rade baš ljudi iz naroda koji večito radi!
— Odmor možda, ali ne nerad.
— Ne, nego baš nerad, potpuno besposličenje; u tome je ideal! Poznavao sam jednog večnog
trudbenika, mada nije bio čovek iz naroda; bio je prilično duševno razvijen, i mogao je da rasuđuje.
Celoga svoga života, svakoga dana može biti, maštao je sa slašću i nežno o potpunoj besposlici, dovodeći,
tako da kažem, ovaj ideal do apsolutnog — do beskonačne nezavisnosti, do večite slobode maštanja i
razmišljanja u neradu. I o tome je maštao dok se nije slomio na radu; nije mu se moglo pomoći; umro je
u bolnici. Neki put bih rekao gotovo da su slast rada izmislili besposličari, naravno oni bolji među njima.
To je jedna od „ženevskih ideja“ s kraja prošloga veka. Tatjana Pavlovna, pre tri dana isekao sam iz
novina jedan oglas (on izvadi komad hartije iz džepa od prsnika), — od onih oglasa što ih daju ti bezbrojni
„studenti“ koji znaju klasične jezike i matematiku, i koji su spremni i da putuju, da žive u sobi pod
krovom i što god hoćete. Evo da čujete: „Nastavnica sprema za sve škole (slušajte, za sve) i daje časove iz
aritmetike“; — samo jedan red, ali klasičan! Sprema za sve škole — znači, naravno, da sprema i iz
aritmetike? Ne, kod nje je iz aritmetike zasebno. To, to je već čista glad, to je već poslednji stepen nevolje.
Dirljiva je tu baš ta neumešnost: očevidno, nikad se nije spremala za nastavnicu, i teško da i ume da
poučava. Ali mada se već topi, daje i poslednju rublju novinama i objavljuje kako daje časove za sve škole,
i, povrh svega toga, daje i časove iz matematike. Per tutTo mundo e in altri siti.[12]
— Ax, Andreja Petroviću, njoj treba pomoći! Gde stanuje? — uzviknu Tatjana Pavlovna.
— E, ima mnogo takvih! — i metnu adresu u džep. — U ovom paketu su pokloni, — tebi, Lizo, i vama,
Tatjana Pavlovna; Sofija i ja, mi ne volimo slatkiše. Posluži se i ti, mladi čoveče. Sâm sam sve kupio kod
Jelisejeva i kod Balea. Već smo dosta „sedeli gladni“, kako kaže Lukerja (NV. Nikad niko nije kod nas bio
gladan). Tu imate grožđa, bonbona, ušećerenog voća i torte s jagodama, uzeo sam čak i odličnog likera;
ima i oraha. Interesantno je da i danas, još od detinjstva, volim orahe, Tatjana Pavlovna, i, znate, one
najprostije. Liza je na mene, i ona, kao veverica, voli da gricka orahe. Odista nema ničega lepšega, Tatjana
Pavlovna, nego kad se čovek zamisli da se, kao nekad što je činio u detinjstvu, najedanput nađe u šumi, u
gustom grmlju, i sâm trese orahe... Dani su već jesenji, ali svetli, po neki put već je i sveže, čovek se
zavuče u šiprag, luta po šumi, lišće miriše... Vi nekako simpatično gledate, vidim, Arkadije Makaroviću?
— Prve godine moga detinjstva takođe su prošle na selu.
— Kako? Zar ti nisi, čini mi se, u Moskvi proveo... ako se ne varam.
— On je samo tada bio kod Andronikova u Moskvi kad ste vi tamo došli; a dotle je bio kod pokojne
vaše tetke, Varvare Stepanovne, na selu, — upadne Tatjana Pavlovna.
— Sofija, evo ti novac, skloni. Ovih dana obećali su da će dati pet hiljada.
— Kneževi, dakle, nemaju više nikakve nade? — zapita Tatjana Pavlovna.
— Savršeno nikakve, Tatjana Pavlovna.
— Uvek sam osećala za vas, Andreja Petroviću, i za sve Barne, i bila prijatelj vaše kuće, ali mada su mi
kneževi strani, ipak mi ih je, ne znam zašto, žao. Ne ljutite se, Andreja Petroviću.
— Nemam nameru da s njima delim, Tatjana Pavlovna.
— Vi, naravno, znate šta ja mislim, Andreja Petroviću, oni bi prekinuli parnicu da ste predložili
deobu, po polovinu u samom početku; sad je naravno sve dockan. Uostalom, ne mogu o toj stvari da
sudim... Jedino zbog toga što ih pokojnik po svoj prilici ne bi izostavio u svome zaveštanju.
— Ne samo da ih ne bi obišao, nego bi im po svoj prilici sve ostavio, a obišao bi mene, baš da je umeo
stvar da izvede i da napiše zaveštanje kako treba; ali sad — za mene je zakon — i kraj. Ne mogu i neću da

pristanem na deobu, Tatjana Pavlovna, i stvar je time svršena.
Ovo je rekao čak s nekom ljutnjom, što je sebi retko dopuštao. Tatjana Pavlovna je ućutala. Moja
majka je nekako tužno spustila oči: Versilov je znao da ona odobrava mišljenje Tatjane Pavlovne.
„Ovde je umešan šamar iz Emsa!“ pomislih u sebi. Dokument koji mi je dao Kraft i koji je bio u mene
u džepu, imao bi žalosnu sudbinu kad bi mu pao u ruke. Najedanput sam osetio da se sve to meni popelo
na vrat; ta pomisao, u vezi sa svim ostalim, naravno, samo me je razdražila.
— Arkadije, želeo bih da se lepše odeneš, dragi prijatelju; odelo ti nije ružno, ali za ubuduće mogao
bih ti preporučiti jednog dobrog krojača Francuza, koji je vrlo savestan i dobroga ukusa.
— Molim vas da mi nikad ne činite slične predloge, — planem ja najedanput.
— A zašto?
— Ja u tome, doduše, ne nalazim nikakvog unižavanja, ali mi nismo baš u takvom prijateljstvu, nego,
naprotiv, čak u svađi, jer ću ovih dana, još sutra prestati da idem knezu, pošto tamo nema nikakve službe.
— Pa cela služba i jeste u tome da ideš i sediš s njim.
— Ta me misao unižava.
— Ne razumem zašto; uostalom, ako si tako osetljiv, nemoj primati novac od njega, nego samo idi
njemu. Užasno ćeš ga uvrediti; on te je već zavoleo, budi uveren... Uostalom, kako hoćeš...
Bilo mu je, očevidno, neprijatno.
— Vi kažete, ne traži novac, a ja sam, blagodareći vašoj dobroti, danas učinio podlost: niste mi ništa
rekli, te sam od njega danas tražio i naplatio mesečnu platu.
— Dakle, već si to učinio; a ja, priznajem, nisam mislio da ćeš tražiti; kako ste, ipak, danas svi vešti!
Danas nema više omladine, Tatjana Pavlovna.
Užasno se naljutio; ali i ja sam se rasrdio užasno.
— Moram s vama već jedanput da se razračunam... sami ste me na to naterali, — ne znam sad kako
ću.
— Zbilja, Sofija, odmah podaj Arkadiju njegovih šeset rubalja; a ti, dragi prijatelju, nemoj da se ljutiš
zbog brzog obračuna. Po tvom licu pogađam da imaš u glavi neko preduzeće, i da ti je potreban... obrtni
kapital... ili tako nešto.
— Ne znam šta se vidi po mom licu, ali nikako nisam očekivao od mame da će vam pričati za taj
novac, kad sam je za to molio, — pogledah ja na majku, i sevnuh očima. Ne mogu da izrazim koliko sam
bio uvređen.
— Arkaša, drago dete, oprosti, tako ti Boga, nisam mogla da ne kažem...
— Dragi prijatelju, nemoj misliti da je htela da mi otkrije tvoje tajne, — obrati se on meni, — uz to,
ona je to učinila u dobroj nameri — prosto, majka je htela da se pohvali osećajima svoga sina. Ali veruj mi
da bih ja i bez toga pogodio da si ti kapitalista. Sve tvoje tajne napisane su na tvom čestitom čelu. On ima
„svoju ideju“, — Tatjana Pavlovna, rekao sam vam već.
— Ostavimo moje čestito lice, — produžih ja da besnim, — znam ja da vi često vidite ljude skroz, što
ne smeta da u drugim slučajevima ne vidite dalje od nosa, — i divio sam se vašoj pronicljivosti. Pa dobro,
jeste, ja imam „svoju ideju“. To što ste se vi tako izrazili, to je, naravno, slučajno, ali se ja ne bojim da
priznam: imam „ideju“. Ne bojim se i ne stidim se.
— Pre svega, ne stidi se.
— Ali vam je ipak neću otkriti.
— To jest, nećeš me udostojiti da mi otkriješ. Nije potrebno, dragi prijatelju, i bez toga znam suštinu
tvoje ideje; u svakom slučaju ona se sastoji u ovome:
„Povlačim se u pustinju“, Tatjana Pavlovna! ja mislim da on hoće da postane Rotšild ili nešto slično, i

da se povuče u svoju veličinu. Razume se, on će nama i vama velikodušno odrediti izdržavanje, a meni
možda i neće, — ali u svakom slučaju, to će biti naše najduže viđenje. On je kod nas kao mlad mesec —
čim se pokaže, već i zađe.
Ja zadrhtah u srcu. Naravno, to je sve bilo slučajno: on nije ništa znao, i govorio je o nečem sasvim
drugom mada je i pomenuo Rotšilda; ali kako je samo mogao onako verno da oceni moja osećanja: da s
njima prekinem i da se povučem? On je sve unapred pogodio i unapred je hteo tragizam fakta da zamaže
svojim cinizmom. Da se užasno ljutio, o tome nije bilo nikakve sumnje.
— Mama! oprostite moj ispad, utoliko pre što je od Andreje Petrovića i bez toga nemoguće sakriti se,
— zasmejah se ja pretvorno, i starajući se da bar za trenutak sve skrenem na šalu.
— Od svega je, dragi moj, najlepše to što si se zasmejao. Teško je predstaviti koliko time dobija svak,
čak u svojoj spoljašnosti. Govorim najozbiljnije. On, Tatjana Pavlovna, uvek tako izgleda kao da ima u
glavi bogzna koliko važnu stvar, da se čak i sâm stidi zbog toga.
— Ozbiljno bih vas molio da smotrenije govorite, Andreja Petroviću.
— Imaš pravo, dragi prijatelju; ali je potrebno jedanput za svagda da se kaže sve, da se posle toga više i
ne dotičemo. Došao si nam iz Moskve s tim da se ovde odmah pobuniš, — to je za sada što znamo o cilju
tvoga bavljenja kod nas. O tome što si došao s tim da nas nečim zadiviš, o tome, razume se, neću da
kažem ni reči. Zatim, kod nas si čitav mesec i na nas frčeš, međutim, očevidno si inteligentan čovek i kao
takav mogao bi to frčanje da ostaviš onima koji ničim drugim ne mogu da se osvete ljudima za svoje
ništavilo. Neprestano se zatvaraš, dok već tvoj čestit izgled i tvoji rumeni obrazi jasno dokazuju da bi
mogao pogledati svima u oči s punom nevinošću. On je hipohonder, Tatjana Pavlovna, ne razumem zašto
su svi oni danas hipohondri?
— Kad ne znate ni gde sam odrastao, kako možete znati zašto sam hipohonder?
— Evo objašnjenje: ti si uvređen zato što sam zaboravio gde si odrastao!
— Nije tako, nemojte da mi pripisujete gluposti, Mama, Andreja Petrović me je maločas pohvalio što
sam se zasmejao; hajde, smejte se, što tako sedite! Hoćete li da vam o sebi pričam anegdote? U toliko pre
što Andreja Petrović ništa ne zna o mome životu.
U meni je kipelo. Znao sam da nikad više nećemo kao sada sedeti svi zajedno, i da, ako izađem iz ove
kuće, nikad više u nju neću ući, — i zbog toga, uoči svega toga, nisam mogao da se savladam. On me je
sâm izazvao na takvo finale.
— To će nam, naravno, biti vrlo milo, samo ako odista bude i smešno, — reče on gledajući u mene
pronicljivo. — Ti si postao malo grub, dragi prijatelju, tamo gde si rastao, ali ipak si još dosta pristojan. On
je danas vrlo mio, Tatjana Pavlovna, i vrlo dobro ste učinili što ste najzad otvorili ovaj paket.
Ali Tatjana Pavlovna se mrštila; ona se čak nije ni obrnula na njegove reči, i produžila je da otvara
paket i da na dodate joj tanjire ređa slatkiše. I moja majka je sedela u savršenoj nedoumici, naravno,
shvatajući i predosećajući da se stvar između nas neće svršiti dobro. Sestra me je još jedanput povukla za
lakat.

III

— Hoću samo da vam svima ispričam, — počeh ja bez svakog ustručavanja, — kako se jedan otac prvi
put sreo sa svojim dragim sinom; a to se desilo „tamo gde si rastao“...
— Dragi prijatelju, da to ne bude... dosadno? Ti znaš: Tous les genr'es...[13]
— Ne mrštite se, Andreja Petroviću, neću ja to što vi mislite. ja baš hoću da se svi smeju.
— Iz tvojih usta u Božje uši, dragi moj. Znam da nas sve voliš i... da nećeš da nam pokvariš ovo veče,
promrmlja on nekako izveštačeno, nemarno.
— Vi ste, naravno, i sada po mom licu poznali da vas volim?
— Da, delimično i po licu.
— A i ja sam po licu Tatjane Pavlovne odavno pogodio da i ona mene voli. Ne gledajte me tako
zverski, Tatjana Pavlovna, bolje se smejte! Bolje je da se smejemo!
Ona se najedanput brzo okrenu meni, i uze da me gleda oštro pola minuta:
— Uzmi se na um! — zapreti mi prstom, ali tako ozbiljno da se to nimalo nije moglo odnositi na moju
glupu šalu, nego je bila opomena za nešto drugo: „nemoj ponovo da otpočinješ!“
— Andreja Petroviću, zar se vi zbilja ne sećate kad sam se prvi put s vama sreo u životu!
— E, Bože moj, zaboravio sam, dragi prijatelju, i u duši se osećam kriv. Sećam se samo da je to moralo
biti vrlo davno, i da se desilo negde...
— Mama, a zar se ni vi ne sećate kako ste bili u selu gde sam rastao, čini mi se, do moje šeste ili sedme
godine, i, što je glavno, da li ste vi bili kadgod u tom selu uistini, ili mi se to samo čini kao u snu da sam
vas tamo prvi put video?
— Kako da se ne sećam, Arkašenjka, kako da se ne sećam! Da, ja sam tamo bila tri puta u gostima kod
Varvare Stepanovne; prvi put sam došla kad ti je bila svega godina dana od rođenja; drugi put kad si
navršio četiri godine, i, posle, kad ti je prošlo šest godina.
— A ja sam ceo mesec hteo za to da vas upitam. Moja majka je sva porumenela od brzo naišlih
uspomena i s osećajem me zapita:
— Zar me se, Arkašenjka, zbilja još od tada sećaš?
— Ničega se ne sećam i ništa ne znam, sem što je od vašega lica nešto ostalo u mome srcu za ceo moj
život, i, sem toga, ostala mi je svest da ste vi moja majka. Celo to selo i sad vidim kao u snu, zaboravio sam
i svoju dadilju. Varvaru Stepanovnu zapamtio sam malo samo po tome što je večito bila povezane glave
zbog bolesnih zuba. Sećam se još oko kuće ogromnog drveća, lipa, izgleda, zatim neki put vrlo
sjajnog sunca koje prodire kroz otvorene prozore, ograđenog vrta s cvećem i staza u njoj; a vas se, mama,
sećam jasno samo u jednom trenutku kad su me u tamošnjoj crkvi pričešćivali, a vi ste me izdigli da
primim pričešće i da celivam putir; to je bilo u leto, i jedan golub je proleteo kroz crkvu iz
jednoga prozora na drugi...
— Gospode! Sve je bilo baš tako, — zapljesnu moja majka rukama, — i toga goluba se sećam kao da ga

a ja sam neprestano išao kroz puste sobe i zagledao se u sva ogledala.. zbog toga što je Nilejko oboleo. dragi moj. koliko ti imaš dobro sećanje! — Dobro sećanje! Baš nimalo! ja sam celoga života mislio samo na ovo jedno. a sad me najedared obukoše u lepo pravo odelo i dadoše mi vanredno lepo belo rublje. i odveze me u kolima u jednu plemićku kuću u jedan sjajan stan. Toga jutra bili ste u kratkom zagasitoplavom kadifenom kaputu. i ne sluteći. koja se uvek pojavljivala u mome životu iznenadno kao u pozorištu. — primeti Versilov. ali ova je okrenula glavu na drugu stranu i ne htede ništa da odgovori. posle vrlo dugoga otsustva i na kratko vreme. lutajući po sobama. Ti si pred samim putirom počeo da se otimaš i da vičeš: „eno goluba. ja produžih: — To se desilo ovako: jedanput. ili Pamet donosi jad[14] ako se ne varam? Ipak. da igram ulogu Čackoga na domaćoj predstavi kod Aleksandre Petrovne Vitovtove! — Zar ste bili odista zaboravili? — zasmeja se Tatjana Pavlovna. — ne mogu drukčije da se izrazim. kojih sam mnogo naučio napamet. . od onoga što si mi tada ispričao. vama je i tada već bilo trideset i sedam godina. u skupocenoj košulji sa alansonskim čipkama. poslednji monolog Čackoga. na stepenicama. izraz njegov. eno goluba!“ — Vaše lice. nisam tada mnogo razumevao. mada mi niko nije kazao da ste moja majka. Tamo su me gospođe naučile da govorim francuski. bez obzira na kratko bavljenje u Moskvi. okrenuvši se Tatjani Pavlovnoj. tako da su se svi o vas grabili. Vidim da ste počeli da se prisećate. samo ste uzviknuli otegnuto: A! i niste čak ni zastali. sjajnu. ušao u vaš kabinet. sa mašnom boje solferino. — On opisuje s naročitom ljubavlju. sipao nam supu. Poverenje se vraćalo. do te mere se urezalo u mojoj pameti da sam vas posle pet godina u Moskvi odmah poznao. Dotle sam nosio samo bluze. prosto me oživljavaš tvojim pričanjem. lice zatvoreno bledo. jednoga divnoga jutra dođe po mene prijatelj moj od detinjstva. Baš ste se zasmejali kad ste me videli da ulazim. lepo. ali ja nisam mogao da skinem očiju s vas: kakvu ste imali divnu kosu. A kad sam se prvi put sreo sa Andrejom Petrovićem. Tatjana Pavlovna celoga toga dana trčkarala je oko mene i nakupovala mi mnogo stvari. I eto pomoću basne sam se i s vama upoznao. da li basnu. Bože moj. — Lepo. ona je u to doba bila u inostranstvu. brkove i zaliske. i kako smo se svi za stolom tome smejali. stajali ste pred ogledalom sa jednom sveščicom u ruci i vežbali se. bez obzira da li je imao posla ili nije. Kad ste me sreli na stepenicama s Tatjanom Pavlovnom. tek što su me bili dovezli. Za čudo ste uspeli da ostarite i da poružnjate za ovih devet godina. išli ste u kola da se nekuda odvezete. kao da ih je zlatar salio. u Moskvu ste došli sami. nego kao što ga ima vaša kći Ana Andrejevna. ili nešto od njega. Vi ste se nastanili tada kod gospođe Fanariotove. Andreja Petroviću. ali sam najviše voleo Krilovljeve basne. a koju je ona od vas ranije kupila. i da skoro i niste živeli kod kuće. Vi ste silazili sa stepenica. Andreja Petroviću. živinu. — odista! On ima pravo! ja sam se tada primio. Tatjana Pavlovna. to je bilo kad sam otišao od Andronikovih.sad vidim. — Kao da vas sad gledam kako ste tada bili mladi i lepi.. dragi moj. ali od vašega osmejka srce mi se razveselilo. ali samo za čas. — Nečega se kao sećam pomalo. ali Tatjana Pavlovna. I tako sam sutradan oko devet časova izjutra. deklamujući. ribe i prasad donosi sâm iz varoši u paketima. uostalom. i svaki dan sam deklamovao po jednu Andronikovu. On se čak nasmešio. i svih onih gospođa i gospođica koje su sad sve već u godinama. Sećam se do sitnica njihovoga državnoga stana. gotovo sasvim crnu. i cele kuće. u njenoj kući u kojoj niko nije sedeo.[15] a naročito njegov poslednji uzvik: „Dajte kola. a on prvi. i za stolom umesto svoje žene koja se sve pravila važna. kola!“ — Ah. pošto je izređala na stolu slatkiše i sela u ugao. i samoga Andronikova. oprostite mi moju otvorenost. kod njih sam dotle tiho i veselo proveo čitavih pet godina. kako celo snabdevanje. svetle i crne oči i sjajni zubi. i dalje me je gledala oštrim i namrgođenim pogledom. ulazeći pravo k njemu u njegov mali kabinet. koju sam imao čast danas da vidim. naročito kad biste se zasmejali. najedanput. i odmah za njim počele su se smešiti moja majka i sestra. ja sam vas već video još uoči toga dana. bez ijedne sede. — uzviknu Versilov. ne ovako bolesno bledo kao sada.

i ona se odmah namrštila i uzela da vam protivreči. dragi moj. Kad ste vi izišli na scenu. naravno.. Svi su bili veseli. Čujte samo kako on izgovara: „To nije ništa strašno!“ Jednom reči. velik! Naravno. svega se sećam. i ti si izgubio za ovih devet godina. — Dok sam deklamovao. lustera. Andreja Petroviću! Prvi put sam gledao pozorišnu predstavu! U poslednjoj sceni kad je Čacki viknuo: „Dajte kola. Andreja Petroviću. i dece kao što sam bio ja. ja skočih sa stolice i zajedno sa celom salom. kola!“ (a vi ste to viknuli divno). i da ih znam napamet. Vi tada počeste da s Tatjanom Pavlovnom govorite francuski. naredite da zamoli Tatjanu Pavlovnu da dođe. Ali. priznajem. — Tačno. — Ali.. Andreja Petroviću. na diletantsku predstavu kod gospođe Vitovtove. to me je Tatjana Pavlovna brzo odvela u svoju sobu. redova stolica. i da iz komada Pamet donosi jad često u kući između sebe prikazuju pojedine scene. razume se. ali ja nisam ni do polovine došao. vrlo dobro si učinio što si sve tako podrobno ispripovedao. a vi. vi ste se sve više smešili. dama. Zatim se pred veče i sama Tatjana Pavlovna namestila dosta svečano. da ga ismejavaju glupaci i ljudi koji ne vrede ni koliko prst na njegovoj nozi. gospođica. kako je lep. i sluzi koji je ušao. Tada su se svi. — ništa slično dotle nisam video. sprema kod Andronikova pomogla je da bolje razumem. — uzviknu opet Versilov. i uzviknuh: „Ah.— On me je potsetio! I. ali ja na to nisam obraćao pažnju! Razume se. ali — i vaša igra. namazali mi kosu pomadom i čak načinili kovrčice. čak i Tatjana Pavlovna. i odvezla me sobom u kolima.. počeli da smeju. i mene je posadila pored sebe. zazvoniste. da prekoreva sve te bednike. kao ja što sam u mojim godinama. Tatjana Pavlovna zauzela je najskromnije mesto u jednom od poslednjih redova. Tad sam vam saopštio da su kod Andronikova svi vrlo mnogo čitali. i ja se tebe sada sećam jasno: ti si tada bio tako mio dečak. sad gotovo jedva poznadoh. razumeo samo to da ga je ona prevarila.. Tada sam u Moskvi neočekivano sreo toliko. a vi me zaustaviste. tačno. puno sveća. đenerala. uzeh da vas gledam. i da gospođice znaju mnogo stihova napamet. oficira. čak se i vrlo naljutila. — tako da sam hteo da vas zagrlim. Jasno je da je Andreja Petrović izvoleo da se šali.. pravi Čacki!“ — Vi se najedanput okrenuste prema meni i zapitaste: „A zar ti znaš ko je Čacki?“ — sedoste na divan u najboljem raspoloženju da pijete kafu. čak se i Tatjana Pavlovna nasmešila. — zašto i zbog čega — ni sâm ne znam.. oprali mi ruke. Pred Tatjanom Pavlovnom sam ponovo deklamovao „Devojku probiračicu“ i doterao do kraja sjajno. Otkud suze oduševljenja? — to mi je bilo čudno kad god sam se ovih devet godina toga sećao! Sav obamro pratio sam predstavu. no. ali ja nisam ni na šta gledao. zatapšah rukama i iz sve snage viknuh „bravo!“ Živo se sećam kako me je u tom času kao čiodom ubolo pozadi „niže pojasa“: ljutito me uštinula Tatjana Pavlovna. produži. ali kako je nemoguće odreći Andreji Petroviću kad nešto zaželi. i da mi je u istoj moneti „vratio“ onu moju primedbu da je ostareo. Kad je deklamovao na balu. i svi smo s takvim žarom očekivali.. razumeo sam da se oseća unižen i uvređen. toliko čak da je to prešlo moja očekivanja. dragi prijatelju. i kunem ti se. i ja vam očitah „Devojku probiračicu:“ „Jedna mlada devojka želela je sebi mladoženju“. i ona je odmah žurno došla s tako veselim licem da je ja.. i da su cele prošle nedelje svi čitali po večeri zajedno „Zapise jednoga lovca“. tamo su me ponova umili. može biti. u kojoj sam. koji sam je juče video. ali da je on — velik. najlepši trenuci u celom mome životu! Svi mi bili smo tada još toliko mladi. ali je i bilo sve divno ispričano. zavesa. očitao basnu o „Cvrčku i mravu“. Vi mi tada rekoste da štogod kažem napamet. ste uzviknuli „bravo“! i izjavili živo da ne bi bilo čudno kad bi takav mali dečak. bili ste ushićeni. Bilo je. Došao sam u pozorište prvi put u životu. tih tadašnjih nekoliko dana u Moskvi bili su. — Ja zastadoh. ali ovu basnu: „Jedna mlada devojka želela je sebi mladoženju. . ljubazan iako mali.[16] i da najviše volim Krilovljeve basne. bio sam oduševljen do suza. To nije ništa strašno“. promenili rublje. nego sam čekao predstavu sa uzbuđenim srcem. koja se tresla od aplauza.

knjige dovedi u red. — polako i razvučeno reče Versilov. i na sve si me tako živo podsetio. znam njen svršetak. Andreja Petroviću. Preksutra izjutra. zbog tebe ni ja ne mogu da ostanem!“ siktali ste vi na mene. prema tome. ni tada nisam znao šta. Tatjana Pavlovna. i ne razumem kako si do njih došao? — Podrobnosti? Kako sam do njih došao? Pa rekao sam vam da sam svih ovih devet godina samo to radio: kupio sam podrobnosti o vama. Otpočni. tvoju novu istoriju. Tatjana Pavlovna. . -— i tako vas nisam više ni video! Ono što sam tada hteo da vam kažem — zaboravio sam.odmah posle predstave „Pamet donosi jad“ Tatjana Pavlovna me je odvezla kući: „ti ne možeš ostati na igranci. ne znam. ja samo tako kažem da je nova. — upade Tatjana Pavlovna. uzmi svoje sveske. — naročito ili ne. ali sam vatreno želeo da vas vidim što pre. uzmite ga i izbacite ga napolje. ne pristoji se da odrasteš razmažen. Andreja Petroviću. i zbog toga ste tada i u Moskvu dolazili u koju niste do toga vremena mogli ni da zavirite iz straha od poverilaca. — Divno si pričao o svemu. te ovo. gospodine“. — Da li da produžim o tome kako sam hteo da pobegnem vama od Tušara? — Zabranite mu. Pa neka ga. On se okrenu poluležeći u naslonjači. — ali me vrlo iznenađuje u tvojoj priči bogatstvo nekih čudnih podrobnosti. posle ste otišli na ceo dan i ostali duboko u noć. i čak je malo i zevnuo. i jedino onaj prostak iz Serpuhova. o mojim dugovima. bezuslovno je potrebno dopustiti mu da dovrši. odvezli su me u pansion kod Tušara. — odgovori Versilov ohrabrujući me. Celu noć bio sam u bunilu. mene. neka priča. — Nije moguće. celim putem u kolima. — Arkadije je očevidno nešto naumio. naprimer. i nauči se da sâm držiš u redu svoj kufer. skinuće teret s leđa. to jest. ali kabinet je bio zatvoren: kod vas je u poseti bilo puno ljudi. te ono. ne uznemiruj se. i vi ste s njima razgovarali o poslovima. i. i ko bi rekao. u vas zaljubljenog i bezazlenog. ali hoćete li mi verovati da sam posle pola godine hteo da pobegnem od Tušara kod vas. spremi se. dragi moj. — Čudno priznanje i čudno provođenje vremena. nije pristajao da primi polovinu duga mesto celoga. izvoleli ste da otputujete u Serpuhov: kratko vreme pre toga bili ste prodali svoje imanje u tulskoj guberniji da biste isplatili svoje poverioce. Da ne govorim o izvesnoj nepriličnosti tih podrobnoeti. Tatjana Pavlovna ta tri dana! Tako je i bilo. ceo ovaj naš susret bio je najgluplja slučajnost. prekosutra ću te odvesti u pansion. a ujutru u deset sati već sam bio pred kabinetom. Ispričaće što ima. Tatjana Pavlovna na moje pitanje čak nije ni odgovarala: „Šta se tebe to tiče. a za njega to i jeste glavno da zbaci teret s leđa. jedini među svima poveriocima. ali vam je ipak u rukama ostala prilično zamašna suma. naravno. čantrali ste mi. još oko osam časova.

a to zato što ni ja sam nisam znao zašto.. vrlo fine dame. Desilo se nešto nije bio rđav. ništa. Tušar se najedared setio da je za mene malo uzeo para. Vi ste mu. kad je Tušar izišao iz učionice. naravno. odista. tuđinac. — upadnem ja. bio plakao sam i plakao. kćeri jednog ruskog činovnika.. hvalio se svojim plavim odelom i svojim taticom Andrejom Petrovićem. i ako mu se ne plati dodatak. ne skidajući s mene pogleda. — procedi Versilov. — mogao tući . i odista iz Pariza rodom. — i bio je čovek duboko neobrazovan. — Ce Touchard je ušao s pismom u ruci. — pokaza mi on jedan mali sobičak levo od predsoblja. bio je tako jedan mali. — Tvoje mesto nije ovde. moja majka me je. — je l’ te? Meni je docnije Marija Ivanovna pokazivala to pismo. ti bi mogao. Sećam se kako je tada. Naprotiv. i što nikako nisam razumevao. Ceo sat sam sedeo pokrivši rukama lice. nemiran čovek. Tušar napisao pismo. više pod prismotrom njegove žene. ja pređoh iznenađen i vrlo uplašen: nikad se dotle sa mnom niko nije grubo ophodio. posle pola sata. i oštro ga odbili. pitomaca. Nas. slušala besprekidno. — Ti ne smeš zajedno sedeti sa plemićkom decom. Tatjana Pavlovna. i njihova pitanja: zašto sam ja Dolgoruki. On je bio jedan vrlo mali i vrlo gojazan Francuz. ali je već nezapamćeno otkad je služio u Moskvi kao predavač francuskoga jezika u državnoj školi. ja sam se za te dve nedelje užasno pravio važan pred drugovima. nego tamo.IV — Moje begstvo. Ne razumem kako je jedan čovek koji koji se čak radovao oslobođenju ruskoga seljaka. nimalo me nisu zbunjivala. — ja ću samo malo o Tušaru. ali ja to nisam ni naslućivao. i očevidno joj je bilo milo da produžim. ušao u naš razred. i „s dostojanstvom“ vas izvestio u svom pismu da se u njegovom zavodu vaspitavaju kneževski i senatorski sinovi. ja se zacenih od plača. nego sam mislio da se smejemo zato što smo veseli. punom rumenom obrazu. — O. svi mi kod njega živeli smo savršeno kao u porodici. To mu se dopalo. — Ce Touchard. uhvatio mene snažno za ramena. kojim se neobično mnogo ponosio. jedna pletena stolica i divan pokriven voštanim platnom. počeo sam da se sa drugovima pogledam i smejem. prišao našem velikom hrastovom stolu za kojim smo sva šestorica baš učili. i ono se sačuvalo u hartijama pokojnoga Andronikova. ništa. oni su se smejali meni. u kome je stajao jedan prost sto.. kroz dve nedelje. i poče da me vuče. to jest moja namera da pobegnem vama. od njih je odista jedan bio rođak nekog senatora iz Moskve. sećam se sad. i da on smatra da škodi ugledu njegovoga zavoda ako drži vaspitanika takvoga porekla kao što sam ja. sav crven. uhvati me za kosu. — ali meni su ga tada preporučili sa najlepše strane. razume se iz obućarske porodice. — isti ovakav kao što je ovaj sada kod mene u sobi pod krovom. imao je čak i čin. kao Tušar. — Mon cher. bilo je kod njega svega šestorica. podigao me od stola i naredio mi da uzmem svoje sveske. sećate li se kako vam je dve nedelje posle moga dolaska u pansion. te me je udario i drugi i sam strahovito iznenađen. Tatjana Pavlovna. a ne Versilov.. bilo mu je oko četrdeset i pet godina. — Andreja Petroviću! — ciknu Tatjana Pavlovna pretećim glasom gotovo.. Tada najedanput ulete Tušar. ti si niskoga porekla i pravi sluga! I on me šljepnu snažno po mom treći put.. odgovorili još iz unutrašnjosti. bilo je vrlo prosto.

i mada ne često. i šta sam skrivio! I tako sam najzad rešio da bežim. pogledah. Tušar je imao stan u zabačenom kraju i s prozora se mogao videti đeram. i iznenađuje me čak do danas to kako sam bio tada još toliko glup da nisam mogao da shvatim da im nisam ravan. Kad sam legao u postelju i pokrio se da spavam. savršeno ne znam zašto je tako bilo. on će mi oprostiti. „noć ću provesti gde bilo šetajući ili sedeći. a hleb za dve rublje. a ješću jedino hleba. dizao je prašinu. jer je Tušar počeo da me često upotrebljava da ga poslužujem. — ali ko je mogao misliti da je takav pustahija taj Tušar! Uostalom. tada je bio septembar. i opet ćemo ići u pozorište. Maštao sam o tome užasno čitava dva meseca. I on zevnu. i verujte. uz to. a dotle sam krišom i pažljivo načinio zavežljaj najneophodnijih stvari. Hteo sam da sačekam da se smrkne: „tada ću sići niz stepenice. Neprestano ću ići: noćivaću gde bilo na putu pod drvećem. a zatim ću otići“. baš nimalo. Tušar nije zaboravio razliku u socijalnom položaju našem. i ako nije u Moskvi.jedno glupo derište kao što sam bio ja. Bio sam izišao na ulicu. ipak bi me izudarao. baš kao i danas. i onda ću opet izići. radi opomene. Čekao sam da dođe noć. to jest. Tušar. ali ni jedanput. odnese kapu s glave. i da mi naređuje da mu dodajem čizme. nećemo se više rastati — to je bilo glavno. čemu su se radovali ostali koji su slušali. nebo je bilo tako hladno. i živećemo da ne može biti lepše. ali ipak me je stalno upotrebljavao da ga uslužujem. najzad. Kad smo se izjutra probudili. a vi ćete me odvesti odavde k sebi u onaj kabinet. i naročito se starao da objasni moje poreklo. samo o vama. onda u kom je gradu ili u kojoj je državi? Sigurno će mi reći. tiho se svukoh. ali bar jedanput mesečno. te sam se bio rešio da odem kod Fanariotovih na Arbatu. odmah sam počeo da maštam o vama. i tiho se vratih. bio sam celoga života spor na odlukama. tiho se popeh gore. Uostalom. i opet ćemo svi biti veseli. Sačekao sam da se svi drugovi raziđu u subotu na nedeljni odmor. te ćemo opet živeti da ne može biti lepše. već sam počeo pomalo da shvatam šta je to što mi neće oprostiti. jedan od njih počeo je prosto da me tuče. ali brzo.. da bi me opominjao. sećam se: sedeo sam u našoj sali kod prozora i gledao na prašljivu ulicu sa drvenim kućicama i na retke prolaznike. Istina. Ipak u subotu nisam mogao da pobegnem. i najedared — preda mnom se zacrni tamna noć kao beskrajna. ja ću vam pasti u zagrljaj. ja stadoh pred ikonu i počeh da se molim Bogu. opasna neizvesnost. i ja mislim zato. sa strašnom čežnjom. Glavno. i ja mišljah u sebi: da li je to taj đeram? Sunce je zalazilo tako crveno. ne žalim se na Tušara! — izgovorih ja glasno.. — reče Versilov otegnuto s nemarnim osmejkom malo umornoga čoveka. u mojoj duši počelo je da se rađa nešto neizdržljivo. Osećao sam da mi ovde nikad neće oprostiti. hteo sam da bežim već pet meseci posle ta prva dva meseca. oprostiti. žurio sam se: zgrabih zavežljaj i na prstima pođoh da silazim niz stepenice koje su škripale. ja sam bio samo iznenađen. da sam samo znao. kao naročito. malo zbunjen. I onda ću otići. mislio sam. ružio me je najpogrdnijim imenima. Vi ste mi čak i na san dolazili. — o. i izići ću. od para imao sam dve rublje. drugovi su odmah otpočinjali ismejavanje i podrugivanje. Andreja Petroviću. Meni se učinilo da sam nešto skrivio. Uopšte. Uskoro sam opet mogao da sedim s ostalim dečacima i da se zajedno s njima igram. i neprestano plakao i plakao. a ne i uvređen. bio je prema meni neki put i ljubazan. Kuda? Znao sam da je Andronikov već bio premešten u Petrograd. te sam mu hvatao da ih ljubim ruke i ljubio ih. a zatim ću na drugom mestu opet negde i koga bilo zapitati na koji đeram treba da udarim da stignem u taj i taj grad. trajaće mi vrlo dugo“. do nedelje. Tušar je docnije uzeo da me udara kolenom pozadi umesto da me bije po licu. a vetar mi. — Tukao me je čitava dva meseca. i produžiću jednako da idem. da ne bih zaboravio. trebalo je sačekati do sutra. Andreja Petroviću! Od toga . ići ćemo u dvorište da se igramo. Sećam se da sam sve hteo nečim da ga obezoružam. Glavno. naređivao mi da mu donosim odelo kad se oblačio. — Ali ja ne krivim nikoga. ja malo postojah. još nisam umeo da se nađem uvređen. na drugoj strani trotoara razlegalo se promuklo deranje jednog pijanoga prolaznika koji je psovao. kod kuće smo ostali u celoj kući samo ja i Agafja. ali kad se popravim. Najzad se sasvim smrklo. bila je to dobra škola. i oštar vetar. i sve tako. strasno sam maštao o tome da ćete iznenada doći. i eto od toga trenutka sam počeo da mislim. a izjutra ću se raspitati kod posluge u kući: gde je sad Andreja Petrović. Drugovi su me ismevali i prezirali. zato što ništa od svega toga nisam razumevao. A kad se na kraju pojavljivao sâm Tušar. ove je nedelje nekuda sa ženom otišao. i najzad sam se rešio. bez suza i bez misli. moji drugovi su mi mnogo i tada već objasnili. a posle pola godine. ipak ne gubim nadu da ćeš se ti svim silama potruditi i da ćeš nam sve to. otvorih vrata. Bežao sam. razvezah zavežljaj i legoh ničice. Tu sam se instinktivno koristio mojim lakejstvom: starao sam se iz sve snage da mu ugodim i nimalo nisam bio uvređen. za cele dve i po godine. Ključ je bio u vratima. — Prijatelju moj. u užasnom strahu da me iz kujne ne čuje Agafja.

još ćemo se možda videti. ne zaboravite to i pođite sa mnom. najzad. . Ne. vidiš ti njega.. tako da nimalo nisam mogao da razumem šta. poslednji pogled koji me je pratio iz sobe. kad sam postao svestan da sam. ne tražim da mi sad odmah odgovorite: znam da se na takva pitanja ne može odmah odgovoriti. ako nećete da ostanete s mužem koji će se sutra oženiti s drugom. Sutra. nego je i tražio da vas. — odista. ti si ne samo tada bio lakej. — okrenem se ja odlučno. iskao sam sebi oca. i nekoliko puta me udarila pesnicom u leđa. ne izvodi iz nižega staleža. Tatjana Pavlovna govorila je vrlo glasno i mnogo. rođene i odrasle u sitnoj duši. ja sam utoliko lakej što nikako ne mogu da se zadovoljim time što me Versilov nije dao u obućare. za navek upoznala! — skoči najedanput sa svoga mesta Tatjana Pavlovna. te sam se zbunio. Ali nisam mogao da dovršim. ti ne ceniš što te je doveo do universiteta. Versilovu. i što si pomoću njega stekao prava. čak ni „prava“ na viši stalež me nisu dirnula. od ovoga trenutka sada. Drugovi su ga u školi zadirkivali. meni je na savesti već osam godina kako ste mi sami dolazili u posetu kod Tušara i kako sam vas tada primio. Tatjana Pavlovna mi je rekla nešto novo. prstima iščačkane“. još i kukavica. je ne samo to molio. ona je za mnom strogo vrtela glavom. ne znajući šta da kažem. nego sam iskao celoga Versilova. Ustao sam i jedno vreme samo gledao. ali sada neću o tome da pričam. Rito jedna! Priznajem da sam bio poražen ovim ispadom. Tatjana Pavlovna! A šta ako sam do toga stepena lakej da nikako ne mogu ni to da dopustim da se čovek pored žive žene može još jedanput da ženi? A baš to se desilo sa Andrejom Petrovićem u Emsu! Mama.. njegovu decu. i to tako neočekivano da sam bio potpuno iznenađen.. ti imaš lakejsku dušu! Šta je tada Andreji Petroviću bilo stalo da te ne da da budeš obućar? Čak bi ti učinio dobročinstvo da te je dao na zanat! Ko je od njega mogao što više za tebe da očekuje ili traži? Tvoj otac. — hoćete li? Naravno. nego si i sada lakej. ja sam otišao u svoju sobu gore. bio je prekoran pogled moje sestre. ili Ja“. ali samo pod uslovom: „ili on. prvo zato što sam bio vrlo uzbuđen. Samo se toliko sećam da je vikala da su moje reči „izmišljene. Versilov je sedeo nepomično i vrlo ozbiljno. nije se osmejkivao.. — da. počelo je moje pravo. moje istinsko duševno razviće! — A i ja sam tebe. jer Tatjana Pavlovna neće dopustiti.trenutka. Moja majka je bila sva bleda i glas joj se kao presekao: nije mogla ni reči da progovori.. eto to sam tražio — kako dakle da onda nisam lakej? Mama. — Odista.. mama. onda ne zaboravite da imate sina koji vam obećava da će vam doveka biti sin koji vas poštuje. i on se zakleo da se osveti čovečanstvu. povrh toga što sam lakej. Makar Ivanović.

a posle — posle ću iščeznuti za sve zadugo. U moj sobičak nikad nije dolazio. Sobica je bila uzana i duguljasta. i Versilov je umeo da me vanredno zadivi. prijatelju. a ako on bude odbio. doneo sam još neke odluke. pošto sam sutra imao mnogo da idem. samo zbog ove jedne stvari. . i baš sam se začudio kako je on tačno jednom rečju ocenio. koje sam se rešio da izvršim bilo ovako ili onako. možda. viđaću se. Ali mene je zbunjivala druga okolnost: ne znam zašto sam bio veseo. ali retko. kad začuh njegove korake na stepenicama: zvao me je da mu osvetlim. za vreme sve te debate. ne više. ali sam bio užasno veseo. — To je grob. čak ni kad sam pogađao stan. za nekoliko meseci. Verovatno je da je to sve bilo zbog toga što sam raskinuo lanac i što sam se prvi put u životu osećao na slobodi. Da sam bio za dlaku iskusniji. Izneo sam sveću. a sad. da bih se svega jasno setio i da bih obnovio utiske. počinjao je ugao zida i krov. bilo mi je samo smešno i zabavno. onda nekom drugom. na visini mojih ramena. Osećao sam takođe da sam pokvario svoj položaj: još mi je sad nejasnije bilo šta imam da činim s pismom o nasleđu. bio sam rešio da stvar s pismom o nasleđu predam na rešenje trećem licu. i nimalo me nije ljutilo. pravi grob! Odista. bilo je neke sličnosti s unutrašnjošću groba. Predosećao sam kako je ovde. ovamo još nijedanput nisam ulazio. nisam znao da li treba da se stidim ili da likujem kao čovek koji je ispunio svoju dužnost. i — i ipak sam bio zadovoljan. sad će tek sigurno pomisliti da hoću da se osvetim Versilovu. osećao sam da sam nešto učinio. Sem što ću uzeti sebi stan i preseliti se. mislio sam u sebi.GLAVA SEDMA I Sve ove scene opisujem ne štedeći sebe. — Merci. Kad sam se popeo u svoju sobu. Ali ovo veče nije moglo da se završi bez iznenađenja. a za Vasina ću čak naročito iščeznuti: jedino s majkom i sa sestrom. čiji sam kraj mogao da opipam dlanom. Versilov je u prvom trenutku stajao i nehotice pogrbljen. Čak i to što me je Tatjana Pavlovna onako pakosno izgrdila. — Stao je nasred moje sobice i radoznalo gledao po njoj. ići ću Vasinu. kao sudiji. Rešio sam se ranije da legnem da spavam. pored svega toga što sam bio u sumnji i što sam otvoreno bio svestan da sam se nisko pokosio. i da se. ali ipak nisam mislio da je takva rupa. obratim Vasinu. ali ne onako kako je trebalo. znao bih da i najmanja sumnja u takvom slučaju daje pravo da se objasni stvar onim što je gore. i pruživ dole ruku koju je on uhvatio. Sve je to bilo u mislima bez reda. još nisam ni jedan sat bio u ovoj sobi. pomogoh mu da se popne gope. Ali još dok sam bio dole. Jedanput. — već sam znao kome. ponavljam. ipak sam zbog nečega bio veseo.

spreman sam da za sve to što mi prebacuješ. — Hteo sam dugo da pričam. s proklinjanjem i tome slično? Bez svake sumnje.bojeći se da glavom ne udari o plafon. sa škrgutom zuba. meni Versilov uopšte nije potreban. na primer. zar nije tako. ali se sad stidim što sam i ovoliko pričao. ali. ja nisam hteo da sednem. tako ti Hrista. nego sam ga posmatrao u najvećem divljenju. Iz onoga što si rekao svojoj majci dole. i imaju ga samo izabrani. budala je uvek zadovoljan s onim što je rekao. naprotiv. Što se mene tiče. moram priznati da sam. što mekše i bez skandala. ali. uz to. ti si bio prilično grub dole. uvek kaže više nego što je potrebno. naravno. Ali ja vas vidim u svojoj sobi. ne mogu da zamislim da se ovde može stanovati.. to je mnogo više nego što treba. nego. teško podnosiš kritiku. voli da je više. da li je to odista bilo sve što si hteo da nam otkriješ ili saopštiš. to me valjda nećeš i drugi put promašiti. Ne može se sve ispričati. mi bismo trebali tebi da platimo! Nikad nisam bio ovde i.. Druga je ovo: zašto da se moramo neophodno rastati sa željom za osvetom. Ali sedi. i ja imam svoje naročite planove koje ću ti objasniti. Boga ti. Celoga si meseca ćutao. hiljadu puta molim za oproštenje. ali. već ju je obodrilo: ona kao da veruje da ćemo uspeti da se pomirimo.. često se izvesne stvari rečima nikad ne daju iskazati. i ja sam rekao više nego što je potrebno: tražio sam „celoga Versilova“. znači kod nas odmah koga bilo opet napasti. — Tvoja majka mi reče da nije znala da li da primi od tebe novac koji si joj danas dao za tvoje mesečno izdržavanje. nego vi to samo tako govorite. uzmimo da je bilo sve. vidim da hoćeš da popraviš ono što si dole proigrao. Došao sam s tim da te zamolim da to izvršiš. tako. glasnije nasmejali. on se prilično spokojno spusti na moj divan na kome je već bila nameštena moja postelja. skupljao. — Kao i ja dole. dragi prijatelju. jednom reči. u mome dolasku ovamo nema ničega neobičnoga. Čak i to što sam ovamo došao sam. Eto. došao sam da ti saopštim nešto. ali se možemo rastati. Očevidno je da si se pokajao. još se nisi ohladio. i. izlazi i suviše jasno da je u svakom slučaju bolje da se raziđemo. uneli veliku radost u njihova plašljiva srca. i zašto da im čovek ne učini dobrotu kad se pokaže prilika? Eto. ja mislim da bismo nas dvojica. uz to. i.. nemamo potrebe da se jedan drugome vešamo o vrat. Mada su to proste duše. i da će sve i dalje ostati po starome. da ne bi rastužio i naplašio svoju majku još više. Došao sam rano. dva tri put. šta će izići iz toga? Dovoljno se inteligentan da . po mogućnosti. ne samo da ne treba od tebe ništa primiti. za rezervu. a? — Sve je to — besmislica! Obećavam da ću napustiti kuću bez skandala — to je dosta. videći te kako si želeo da pričaš. dosta sam rekao. S obzirom na ovaj grob u kome stanuješ. one ipak vole iskreno i prostodušno. mada. — Dragi prijatelju. ako bismo se sad. cher enfant. uzajamno uvažavajući jedan drugoga. dragi prijatelju. To jest. — A. — očekivao više. to bi bila jedna stvar. Vi kažete da to molite zbog moje majke? A meni se čini da spokojstvo moje majke tu ne igra nikakvu ulogu. — O. ali mi. pa ipak niste shvatili. i pošto pokajati se. pošto se to nije dogodilo. objasni ovo: ono što si nam dole pričao i na šta si nas tako svečano pripremao. da. i da li nisi imao nešto drugo da kažeš? — To je bilo sve. tako da kažem. — Zar vam to nije ravnodušno? — Ja to u stvari kažem iz osećanja mere: nije trebalo toliko praskanja i bila je narušena mera. čak to što se desilo dole — to je sve u potpunoj vezi stvari. to mi nikako ne ide u glavu posle onoga što se desilo dole. za sve te godine tvoga detinjstva i tako dalje. — Ja sam navikao. uostalom. — Ti ne veruješ? — Vi sa mnom razgovarate kao da sam dete! — Dragi prijatelju. i ti dakle trpiš od toga što ti misao ne ide u reči! To je plemenit bol. sudeći po tvom pristupu i kako si nas pozivao da se smejemo. hvala. — To je prilično malo. i najedanput — ništa.

kao što sam slušao. toliko. samim tim si objavio tajnu svoje majke. i toliko verujem u vaš um da se potpuno nadam da ćete prestati da me i dalje grdite. ali ako je tako. sve je to besmislica i gnusna kleveta. priznaj da su svi tvoji ispadi dole. ali. ljude kao što je Versilov? — Ah. trubeći na sve strane priču o svome vanbračnom rođenju. čime me ti upravo okrivljuješ? Time što se nisi rodio kao Versilov? Ili ne? Ba! Ti se smeješ prezrivo i odmahuješ rukama. ali uzmimo da je to zbog spokojstva moje majke) — i. samo mučili i pogađali tvoju majku. kao što si unapred i objavio. i isto tako da nije došao da umiri moju majku. povrh toga. koje umeju da očaraju civilizovanoga Rusa iz viših krugova. — o tome Makaru Ivanoviću. — Nikad nije bila! Ruskinje nikad nisu žene. hadžiji. naravno. tako da često nisam mogao nikako da se razaznam. iz neke lažne gordosti. a sad isto tako i na moju sestru. svojim živim sokovima. Verujte da ne nalazim nikakvu čast u tome da se zovem Versilov. i to sad. to je vrlo neblagorodno od tebe. i da zbog toga treba da sam vam još i blagodaran. Ne mogu da shvatim po čemu sam neblagodaran. da razbijete prvobitni mrak sredine koji je majku okružavao? O. dragi prijatelju: zašto si i u kakvoj nameri obaveštavao i u školi. i. — A zar Poljkinje i Francuskinje jesu? Ili Italijanke. to odista imaš da blagodariš svome bivšem spahiji. tvoj odgovor je morao biti neizostavno demokratski... i u celom svom životu. sve ima meru. tadašnji njegov način ophođenja prema meni. izvinite. onda je bolje da mi pričate o mome ocu. I čime se ona o tebe ogrešila? Objasni mi takođe. spolja. što me niste dali u obućare. Odveć mi je bilo jasno da mi nije u sobu došao da sa mnom ćaska. možda. umesto da se sruče na mene. što je samo po sebi kleveta. Andreja Petroviću? — Verovatno ne. sem toga. nego je po svoj prilici imao druge ciljeve. i svakoga koga si prvog sreo. čoveka poštenog i odličnoga umom i karakterom. ja se s vama potpuno slažem. Neću ni da govorim o tome da ni sad još nimalo ne shvatam tvoje prekore: u stvari. ona je samo beskonačno viši — mrtvac. ti si zakoniti sin Makara Ivanovića Dolgorukog.nećeš hteti ni sâm da se nađeš u tako glupom položaju. skrivši se odmah u svoj prvobitni. Međutim. — Dosta. Versilovu. a što ja pre nje nikako nisam mogao da pojmim: to jest. — odgovori mi on. a što nije Versilova. vegetira samo pod tim neizbežnim uslovom da ima čast da ga hrani svojom snagom. a sve ostalo oko njega i sve što je s njim svezano. a kad ga bolje osmotriš — sve je to samo najdublje podsmevanje od njegove strane. ovom prilikom. Što si dobio više obrazovanja. ali šta iz toga svega izlazi? Glavno. — Ostavimo čast. Ali je i ona sigurno nekad bila živa? Vi ste se sigurno u nešto u njoj zaljubili. vrlo bih želeo da od vas dobijem odgovor još i na ovo pitanje: zar za ovih čitavih dvadeset godina niste mogli da svojim ličnim obrazovanjem utičete na predrasude moje majke. međutim. i. Zar tu ne govori vaša ponosita krv. A međutim. odavno sam imao nameru da vas za to zamolim. pošto ste mi stvar objasnili. pa i vaša iznenadna ljubav prema mojoj majci. strasne Italijanke. ja ne govorim o njenoj čistoti! Ona je i bez svega toga bila od vas viša u pogledu morala. a. i u gimnaziji. Odlazeći odavde i. onda zašto me okrivljuješ? — Tatjana Pavlovna je maločas rekla sve što mi je bilo potrebno da znam. Dragi prijatelju. koga se toliko sećam i koji me je toliko srdio. — zar sam mogao slutiti da ću ovde naići na slovenofila? Sećam se od reči do reči njegovoga razgovora: počeo je da govori čak sa velikim zadovoljstvom i sa očevidnim uživanjem. da si vanbračno rođen? Slušao sam da si to činio s naročitim zadovoljstvom. na dugo vreme. I. izložio svoju majku sudu svakoga ološa. dakle nije to? — Verujte da nije. . kad baš želiš. izgleda da se tebi ne pristoji da joj sudiš. Živ je samo Versilov. — nasmeja se Versilov. Baš bi mi bilo milo da od vas čujem štogod o njemu. nije bila nikad. on je najiskrenija prostodušnost. to jest. s takvim zadovoljstvom sa mnom razgovarate bez obzira na ono što se desilo dole. Bolje od toga je ovo: kad ste se rešili da kod mene dođete i da se zadržite četvrt ili pola sata (još nikako ne znam zbog čega. Vi toliko volite meru. to je jedino zbog toga što još ima muža. utoliko više što tvoja majka ni po čem nije kriva lično: ona je vrlo čestita duša. Sigurno je i ona jednom bila žena? — Dragi moj.

ja govorim o narodu. nijedan brak se ne bi održao. bar ukoliko sam tada zamišljao humanost. i humano.. — i sve što je bilo između nas. ipak se nije podala nikakvoj kulturi. Istina. dakle. ćutke.II — Mi. Taj svet to nekako ume. dragi prijatelju.. Kad bi brak zavisio jedino od žena. kao razmaženom sinu. i onda govori tako da jasno vidiš da si protraćio vreme govoreći joj. ovoga trenutka. I opet zapamti. ti možda ne veruješ u njenu pamet. tu ih možeš stavljati na muke ako hoćeš. Mislim da se nikad nismo posvađali. Na taj način sve je išlo samo po sebi glatko i humano. u zagradama: po nečem sam uvek podozrevao da ona nikad nije verovala u moju humanost. i tu ima nešto što mi ne razumemo. možeš li reći: ličim li ja na mučitelja? Eto zato sam pretpostavio da potpuno ćutim. mi smo tada svi goreli revnošću da činimo dobra. to te uveravam: video sam kako ju je ta snaga održala. Da kažem uzgred. istinu o mome ocu. pa čak da si je i pet godina postepeno pripremao.. dogodilo se tako. smatraju za svetinju. beskrajno žao za sve što se pre dvadeset godina desilo. i uopšte oni umeju bolje nego mi da svršavaju svoje poslove. popustljiva. uostalom. i da je zbog toga uvek drhtala od straha. da je ja ne nazivam glupom. poslušna. — Opkladio bih se da mu vi ovoga trenutka u nečem zavidite! — Naprotiv.[17] to ti je tako jedna osnovna osobina muškaraca.. ali iako je drhtala. primećujem ti da tvoja majka ne ćuti neprestano. priznajem. tvoja majka neki put i govori. snažna. Mi to ne umemo. ali se to svršavalo time što sam se uvek vraćao. Gde se tiče. On je dokazao tu veliku. to je svoje vrste pamet. — Ko su to oni? Ne razumem vas sasvim. da se vratim našoj stvari. tako da sebi i ne pripisujem nikakvu zaslugu.. A da je snažna. i moralno i politički. po hiljaditi put možda. neću da kažem ubeđenja — pravilnih ubeđenja tu ne može biti — nego samo onoga što žene drže za ubeđenje.. istinski snažna. — Zašto da ne? ja samo ne verujem u to da vi verujete u njenu pamet istinski i ne pretvarajući se. naprotiv. Bog je svedok da se sve to desilo potpuno neočekivano.. A što se mene tiče.. ja sam se često odvajao i ostavljao je samu. kao što već znaš. — Zar? Zar ti mene smatraš takvim kameleonom? Dragi prijatelju. živu snagu i istorijsku širinu svoju.. spahijski sluga koji je. Zapamti. no. ona je najbolja od svih žena koje sam sreo na svetu. i u isto vreme postojana. tvoja majka i ja. Smirena. i onda.. višoj ideji. ja tebi malo odveć dopuštam. kunem ti se da baš sad osećam najveće kajanje. — poče on svoje ćaskanje (u najvećoj meri izveštačeno i neprirodno). i da mi je baš sad. u stanju je da ti da najneočekivanije prigovore. da služimo građanskim ciljevima. naša nasledna prava. — Recite mi.. i da u prilikama njima potpuno tuđim uvek ostanu ono što su. imanja. i što. ako možete. i ne samo zato što je to lakše. — O Makaru Ivanoviću? Makar Ivanović — to ti je. Nous revenons Toujours. tako da kažem. — Narod. i to čak vrlo znatna pamet. naprotiv. dragi moj. ali neka za sad ostane na tome. zaželeo da se proslavi. i ako hoćeš. Oni mogu da ne prestaju živeti na svoj način i u najneprirodnijim za njih prilikama. to je kod njih zbog velikodušnosti. O. Uz to. — eto takva je tvoja majka. i. koliko je bilo u mojoj snazi. vrlo mi je milo što te vidim u tako duhovitom raspoloženju.. proveli smo svih tih dvadeset godina ćutke. Glavna osobina naše dvadesetgodišnje veze bilo je — ćutanje. ne kajem se. i čak i zavod za . No. osuđivali smo podelu na klase.

— evo vi se i sad. naročito za ono vreme. ali njegova čestitost je tada omela njegovu pronicljivost. nego ću ja od njih otići na tri godine u Italiju. Današnje pokolenje pionira nesravnjeno više misli na svoju ličnu korist nego mi. ja se ne smejem tebi ili bar ne tebi samom. dole sve je bilo prirodno. odmahnuo rukom i izišao čak nekako ceremonijalno. on je neprestano ćutao. drukčije se predstavlja. da je bio oštroumniji. priznajem. da ne učiniš još jedan korak ako te obuzme želja? Ali ko zna. podsmevate. nego sam ga se i bojao užasno: u tim krugovima ima karaktera. i tek kad sam već po treći put hteo o tome da govorim. da se on razvikao po imanju. Ali sad se ne smejem. što se tiče ovoga. — Znate li. veruj. oličenje neuračunjivosti. bez obzira na humanost. ali je produžio da ćuti. to jest tadašnji uzvišeni ljudi. ali tada još nisam znao da je to samo gluma. Samo ne znam da li mu je tada bilo žao mene. celoga ovoga meseca. i užasno mnogo takvih ljudi koji se zaključaju u sebe. čak smo neki put lepo i postupili. celo vreme dok ste govorili sa mnom. Ne sporim da je Makar Ivanović mogao shvatiti taj zagrljaj kao još veće ismevanje. sasvim si dobro rekao: „i kad iskreno oseća čovek. i. — To baš i jeste. kunem se. to jest tri hiljade rubalja. da je zaurlao. možda su to u stvari zahtevi lepoga i uzvišenoga. oni kad ništa ne kažu — To je gore nego ma šta. još pre greha. ali sam se. ako se zasmejem. nismo nimalo umeli da radimo u svoju korist: naprotiv. oboje ću ih nagraditi. ti si o zagrljaju čuo od mene. I šta je bilo? Taj Makar je znao vrlo dobro da ću ja i učiniti ono što govorim. koliko sam riskovao! Jer. celoga svoga života nisam mogao to da odgonetam. ali deder zadrži se kad počneš igrati. sećam se. i. dakle. ja sam tada. sâm samcit. Sic! I koliko sam riskovao. Zamisli. Uopšte. ipak glumi“. i šta bi mi tada ostalo da činim? Eto zato sam mu prvo i pre svega podneo tri hiljade rubalja. vi ste se podsmevali. ne u svoju korist.pozajmice novčane. da iskaže sve svoje želje i čak neka i kritikuje. učinio sam sve što sam mogao. ali kunem ti se da sad često umirem od stida kad se svega setim. i neće oni morati od mene odlaziti na sve četiri strane sveta. — Ti si vrlo nepoverljiv. a on je imao mračan karakter. I uopšte. to je bilo instinktivno. ja se s tobom unapred slažem u svemu.. ne bih sobom poveo u Italiju M-11e Sapoškovu.. Kunem ti se. sećam se da sam tada to vrlo želeo.. — To onda kad ste plakali u zagrljaju? — Dragi prijatelju. koji su. a toga se valja bojati više nego udaraca. — prekinem ga ja. ovo je odveć duboka tema za ovaj naš površan razgovor. uostalom. Nije nas bilo mnogo. i. na primer. To je istina da čovek neki put i kad iskreno oseća. i kad sam došao ovamo počeo je da me obuzima stid pri pomisli da ćete smatrati da sam samo glumio. i čini mi se da se to i smatralo u nas tada nekom „višom i našom korišću“. Zašto ste to uvek činili kad god ste sa mnom razgovarali? — Misliš? — odgovori on blago. on se odmakao. suprotno narodu. Kao garantiju dao sam mu reč da. uveravam te. nikad ne glumiš u praktičnim slučajevima? — Maločas dole bio sam pao u vatru. neprestano smo sebi pakostili koliko je moguće.. a samo sam ja govorio. Mi. upeo sam se da ga ohrabrim. uobrazio sam da me se on boji. da sam bio iznenađen. govorio sam mu da se ne plaši ničega. . budi spokojan. vratiću mu ženu. sad se s tim slažem da mnogo što-šta nije bilo ni potrebno objašnjavati. sećam se. — šta bi tada bilo sa mnom. Mon ami. slobodu (za njega i za ženu. malim Davidom. razume se) i put na sve četiri strane sveta (bez žene. i. kako se uzme. Zar ti. bio sam vrlo iskren u tim trenutcima. vidiš. istina. ne samo da nisam imao poverenja u njega... Predložio sam mu tada tri hiljade rubalja. Uostalom. ja sam. i. mi smo tada tek počinjali da radimo. a tada — jednom reči. i ne mogu da zaboravim kakav sam izgledao. glumio. razume se). uveravam te. ovoga trenutka zloupotrebljavaš moju prostodušnost i moju poverljivost. budi uveren. kad sam ga zvao u kabinet. Slučajno sam se tada video u ogledalu. prevario: ovaj Makar Ivanović bio je nešto sasvim drugo. onda neka kaže otvoreno. ali sada. srećom. bar neki od nas. ovaj seoski Urija. ali smo govorili lepo. ridao sam potpuno iskreno. ako ne bude hteo da primi moj predlog. te ću mu odmah dati slobodu. još manje tako otvoreno: to bi bilo uglađenije. to jest moga spahijskog prava. govoreći to. ali priznaj da taj zagrljaj baš nije bio tako ružna stvar kako izgleda na prvi pogled. razume se u višem smislu. tako da kažem. i. — Recite mi da li se greh već dogodio? Maločas ste kazali da ste muža prizvali pre greha? — To jest. sve objasnio Makaru Ivanoviću s neobičnom otvorenošću. eto tako je bilo tačno sa mnom: mada sam se pretvarao.

baš ona snishodljivost koja je neophodno potrebna ne samo radi višega izjednačenja. tako da kažem. Ali docnije.. vanredno malo o veri. Nijedne aluzije na ono (Tu comprends?)[18] i vrlo veliku sposobnost da govori stvarno i da govori lepo. i. i zašto se pojavljuje. zaključujem po tome što me je najzad pred njim triput više grizla savest.. Od njega sam čuo vanredno mnogo novih stvari. tako da sam se opet iznenadio. a ne u početku (dodade Versilov). pošto je prošlo mnogo trenutaka. ma kakav da je taj položaj. naravno. znaš.. i s početka sam se užasno plašio tih poseta. da je on bio nešto drugo? — Šta je baš bio. Jednom. ja sam mu ih. uveravam te. ujednačenost karaktera. i računao sam da će me bar poštedeti. tim više što je bukvalno prosio milostinju u korist podizanja jedne crkve.— Znači. .. (Ovde imam da umetnem jednu neophodnu napomenu: da se je desilo da moja majka preživi gospodina Versilova. počeo sam se interesovati i otišao sam da ga vidim. razume se. slučajno. u prvoj vatri. i biće da se tako sed s njom i oženio. gotovo neku veselost. sem ako sâm o tome ne otpočneš.. ja sam se krio. u onom trenutku nudio iskreno i. naravno. Ali bio je nešto drugo.) — Jednom ste rekli da vam je Makar Ivanović dolazio više puta u posetu. vrlo lep čovek.. Međutim. da će pričekati bar. dobio sam vrlo originalan utisak. već se dogodio. ako te je to interesovalo. učinilo mi se da to baš nije tako glupo s njegove strane. i bez svih onih izveštačenih rusizama kojima u nas govore u romanima i u pozorištu „pravi Rusi“. ne propustivši. Sem toga. nisam imao u džepu tri hiljade rubalja. pored svega moga demokratizma ne mogu da trpim. verovatno ni sâm ne znajući zašto. sećam se. kao što je ovo nagađanje o sedoći Makara Ivanovića i o njenom uticaju na moju majku. Zatim mi je posle dve godine po toj priznanici tražio novac sudskim putem i s procentom. dragi prijatelju. koju. u tom pogledu me je čak vrlo iznenadio. Uostalom. Ovaj Versilov ima rđav običaj koji spada u ton boljega društva: pošto rekne (kad nije moglo drukčije) nekoliko vrlo pametnih i divnih stvari... Baš pomoću izbegavanja sitnoga isticanja postiže se viša pristojnost. Kad ga čovek sluša. još i tada je bio nesrazmerno sed. Maločas ste rekli da ste se u njemu prevarili. Ali najviše me je porazilo. nego bez koje se. za ovih dvadeset godina. mene i nju. ni danas još ne znam. nešto potpuno pristojno. naravno. Možda je to uticalo. a ja. kako da kažem. ako sam bio kod kuće. ili bar toliko retka koliko i istinsko sopstveno dostojanstvo. i šta je bilo? Tražio mi je za ostalih dve hiljade i trista priznanicu sa jemstvom jednoga trgovca. po mome mišljenju. i u početku. i baš u svom položaju. Tada. Našao sam kod njega nešto što nikako nisam očekivao: neku dobrodušnost. i to docnije. Uz to. to jest bez one njihove glupe seljačke dubokomislenosti. najedared završi naročito nekom glupošću.. posle malo razmišljanja. i ma kakva da mu je određena sudbina. ili.. izgleda da govori vrlo ozbiljno. i koje je on njoj ostavio nedirnute do poslednje rublje prošle godine u svom zaveštanju. I sâm ćeš videti kad budeš stariji. nije hteo ni da pričeka. legao da što bolje proučim Rusiju. Istina. On je to činio tako. ali nabavim sedam stotina rubalja i predam mu ih za početak. bez reči. baš onda kad sam se primio službe pomiritelnoga sudije. i od tada skita se evo već dvadeset godina.. visok i prav“. To je bilo već u vreme njegove treće ili četvrte posete. ali „Opaljena lica.. ali posle. po glupoj društvenoj navici. Novac je svetska stvar. i kad sam. Za sve ovo vreme. ona skromna snishodljivost. i. i što je.. priznajem ti. vetropir. mogao sam da o stvari razmislim. i javlja se čovek koji sebe nesumnjivo poštuje. ne može postići ni prvenstvo. star je. Što je glavno — snishodljivost. Već drugoga dana je pristao da ide na put. u poređenju s njim. u svemu je dolazio šest (ili sedam) puta. da nije bilo tih tri hiljade Makara Ivanovića. da će nas poštedeti. Ne razumem šta će hadžiji toliki sopstveni novac. Čak spočetka nisam razumevao šta to ima da znači. Prozreo je Versilova još tada. Ta sposobnost poštovati sebe baš u svom položaju — vanredno je retka u svetu. — to što se taj Makar Ivanović vanredno važno drži. da primi nijednu nagradu koju sam predložio. čak sam se čudio mojoj jadnoj Sofiji kako je mogla tada pretpostaviti mene.. prost i dostojanstven. i da je uvek odsedao kod mame? — Jeste. ostala bi bukvalno bez groša u svojoj starosti. i što je najčudnije. dragi prijatelju. priznajem ti. odavno udvostručenih interesom. ali je ipak bio čitav čovek. tada je njemu bilo pedeset godina. i divne priče svoje vrste o manastirima i o manastirskom životu. — Je li i pape uzeo? — Još kako! I znaš.

.a međutim u sebi se krevelji ili podsmeva.

je li tako? Ali. dragi prijatelju. a ti — ti govoriš što sâm ne znaš. ukazujući na mene prstom. i znaš samo po čuvenju. Ali. dole: ako se jedno Andronikovljevo pismo našlo kod Marije Ivanovne. Iz te istorije s pokojnom JJidijom Ahmakovom ti ne znaš baš ništa. — I čak „Versilov“. maločas.. našlo posle njegove smrti u Moskvi u Marije Ivanovne. jeste. Na licu mu se pojavi mali grč. čujte: hoćete li da vam kažem tačno zašto ste sad dolazili kod mene? Celo vreme sam sedeo i pitao se: u čemu je tajna ove posete. koje je dospelo među hartije Andronikova. zato što imam od toga neke koristi. pored svega toga što tamo sa mnom nije bila. pred svojom majkom. — Ja vas ne volim. kad vam se. — Zato ste se. jer u suštini u tome i jeste cela moja krivica. ako tu ima kakve krivice. — Dragi moj. do viđenja. sa velikim nezadovoljstvom se sećam nekih mojih ispada u tim trenutcima— najedanput sam ustao sa stolice. Uostalom. — To je rekao knez? — Da. mislim na tvoju majku. rasudi sam. Ali dosta. — Ti to misliš na Ems. to je za sada još tajna. zašto da se nije našlo i drugo pismo? A posle smrti Andronikova mogla su ostati vrlo važna pisma. ti si dole već sebi dopustio taj ispad. Uopšte. On je vrlo pobledeo. za Boga. Ne znaš ni to koliko je u toj istoriji sama tvoja majka učestvovala. nisam se mogao oženiti udatom ženom. Dopuštam sebi samo jedno pitanje: hoćeš li odista da ostaviš kneza? — Aha! Znao sam da imate naročitih namera. — vi kažete da ste došli uglavnom zbog toga da bi moja majka pomislila da smo se izmirili. — Večeras sam uzgred pomenuo da se pismo Tušarevo Tatjani Pavlovnoj. ti si sa mnom vanredno besceremonijalan. da ne misliš da sam te i iz Moskve zvao zato što sam imao u vidu neku svoju korist? O. a? Zar nije tako? — I ja sam. On malo pocrvene i ustade s mesta. — Knez je baš danas rekao da ste ljubitelj goluždravih devojčića.III Ne znam zašto me je tada najedanput obuzeo strašan bes. vrlo mi je žao što ti ne mogu predati ovo ime. hteo tobože da te navedem da se o tome izbrbljaš? — Vi to sami najbolje znate. verovatno. ne može te čovek naterati da budeš ljubazan. dolazeći tebi.. isto takav grč pojavio na licu: palo vam je tada na pamet. to sam video tada. Primetio sam tada da se vaše lice najedared kao zgrčilo. još jedanput. ali se zaustavio i okrenuo mi glavu očekujući. Uostalom. da li vam neće biti prijatno da me ostavite samog. Već je bio na vratima. . I baš evo sada kad su se tako popravile moje prilike. — Znate šta. Prošlo je dosta vremena da bi to mislila. — rekoh. i tek sad sam pogodio. hteli da oženite i neudatom ženom. želeo bih da mi bar koji put dopustiš da ti ja i majka pomognemo. želim svako dobro. Čuj. — To jest. Arkadije. i najzad izgleda da sam sad pogodio. A znaj da si baš tu najviše promašio. kako si nepoverljiv! ja ti. Versilove. i ako sam ikada video dobru ženu. naprotiv. ti podozrevaš da sam došao da te sklonim da ostaneš kod kneza.

prisvetli mi. dragi prijatelju. da bih je špijunirao? — Vidim da ćeš vrlo daleko doterati na svom novom putu. On zastade da uzme daha. Mada si mi neprijatelj. tu ima uticaj jedne žene. — Uzmite se na um. da kad bi ti čovek dao i tri života. — zamisli. i koliko samo ima mržnje u tvojim rečima — u tvom grubom nagađanju! — Jedne žene? A ja sam tu ženu baš danas video! Vi možda zato i hoćete da me ostavite kod kneza. Ti toliko želiš da živiš i tako si žedan života. molim te. u takvim slučajevima niko neće iskazati svoje poslednje misli. ja sam te ceo mesec dana držao za dobričinu.[19] — produži on silazeći. nego će ih sačuvati za sebe. i to bi ti bilo malo: to ti piše na licu. koliko sam se prevario! . nemojte me praviti vašim neprijateljem! — Dragi prijatelju. verovatno. Kad ti je dat talent.— To ti nisi sam pogodio. A zatim. ti imaš nesumnjive sposobnosti za detektiva. mon ami. Versilove. Da nije to ta „tvoja ideja“? Produži samo. ipak. treba da ga i usavršiš. I gle. a takvi ljudi su većinom dobričine. nisi toliki da bi mi poželeo da skrham vrat. Tiens.

užasno prevario! I ko zna. za celim čovekom. još jedna čudna stvar: on je opet ponovio reč po reč moju misao (o tri života) koju sam ranije izrekao Kraftu. ipak. možda sam se tada. Zašto. zašto se pretvara? . zašto onda nimalo ne pojima drugo? I zar se odista nije pretvarao. koliko on poznaje suštinu moje prirode! Kakav pogled. Podudarnost reči je naravno slučajna. da mu ja ne opraštam ne svoje rođenje. zašto sad da u to ne verujem. baš u tom trenutku. možda sam ga samom svojom greškom i naveo docnije na misao o Mariji Ivanovnoj i o mogućnosti da se u nje nalaze pisma? I. i to mojim baš rečima. i da mi je ta misao već prešla u krv? Zar je ovaj fini čovek toliko tup i grub? A ako nije. i odista nije bio u stanju da pogodi da mi nije stalo do Versilovljevog plemstva. zašto me ljuti. kakva sposobnost pogađanja! Ali ako tako ume da shvati jedno. u toliko pre što su sad već mnoge stvari potpuno objašnjene? A rasrdio sam se iznenada i isterao ga iz sobe možda upravo zbog iznenadne sumnje: da je došao kod mene u nadi da sazna: da li je u Marije Ivanovne ostalo još Andronikovljevih pisama? Da mora tražiti ta pisma i da ih traži—to sam znao.IV Ne mogu da izrazim kako mi se steglo srce kad sam ostao sâm: bilo mi je kao da sam sa sebe živa odsekao komad mesa! Zašto sam se tako najedared. a ne ljutnje i uvrede? Uvek mi je izgledalo da je bilo trenutaka kad me je vrlo voleo. ali. rasrdio i zašto sam ga tako uvredio — tako nasilno i hotimice — ne bih mogao sad reći. Ali ko zna. nego da sam celoga života žudeo za samim Versilovom. ocem. I kako je pobledeo! A šta ako je to bledilo možda bilo izraz najiskrenijeg i najčistijeg osećanja i najdubljeg bola. najzad. ali naravno ni tada.

isto tako i petrogradsko. baš među najvažnijima. ne čekajući kafu. umakao iz kuće već u osam sati. — Odmah ću ti objasniti. jasni. Naročito volim usput. ne ustajući s mesta. ili da sâm koga zapitam o nečem. uvek mi se dopada. i meni samom dešavalo se često da se setim . utiče na prirodu čovečju otrežnjavajući. i gotovost na odgovor je veća nego preko dana. egoističan i neprestano zamišljen. požurio sam se ne zadržavajući se. — Šta te to opet donosi? — zapita me on. žureći se. Svako rano jutro. to jest. trebalo je i Jefima Zvjereva svakako zateći kod kuće. mada sam jako želeo da negde popijem kafu. razumni. Petrograđanin u podne ili uveče postaje manje razgovoran. Mnogi vatren noćni san ispari zajedno s jutarnjom svetlošću i hladnoćom. Versilov se izležavao do pola deset. i za malu stvar će izgrditi ili ismejati. poslovno jutro u Petrogradu. opet sam otišao do njega i umalo nisam odocneo. moja majka i sestra. i gotovo nimalo nisam spavao kako bi trebalo. mlečna magla. i zato sam gotovo celu noć bio kao u polusnu. i ceo taj svet koji žuri za svojim poslom. Tačno u pola devet majka mi je donosila kafu. Jutro je bilo hladno i sve je pokrivala vlažna. sasvim je drukčiji rano izjutra. ipak sam osećao da je bilo vrlo mnogo nepouzdanih i neodređenih tačaka. već je bio popio kafu i spremao se da izađe. imao užasno mnogo snova. Obično se kod nas ustajalo oko osam sati. Ipak sam ustao bodriji i svežiji nego ikad. ili da mene ko zapita šta bilo: i pitanje i odgovor su uvek kratki. Uz to. ja. te sam se bojao da će me kakav nov i neočekivan utisak odvući od preduzetih namera. Kako je oko dvanaest sati neizostavno trebalo da budem opet na Fontanki kod Vasina (koji se najčešće mogao zateći kod kuće oko dvanaest sati). S majkom naročito nisam želeo da se sretnem. u najtreznije i najozbiljnije doba. Ali ovoga puta sam. To sam zapazio. ima za mene u osam sati izjutra nešto naročito privlačno. pored svega njegovog ružnog izgleda. ali rano. U tom planu. pre rada. postavljaju se bez zastajkivanja i uvek gotovo prijateljski. pored sve moje strasne rešenosti da neizostavno pristupim njegovom izvršenju. Ne znam zašto. S njome ne bih mogao gavoriti ni o čem drugom sem o poznatoj temi.GLAVA OSMA I Idućega jutra postarao sam se da ustanem što ranije. Još uveče sam sastavio opšti plan rada za ceo ovaj dan. Opet sam pošao na „Petrogradsku stranu“. u nekom bunilu.

s ovakvim predlogom poslednjem obratio. divlja misao kakvog Puškinovog Hermana iz „Pikove dame“ (kolosalno lice. da je on moj stari drug i da prema tome nema prava da mi odrekne. nijednog stvarnog pokreta? A taj čiji je to san. Ali ja sam se udaljio. močvarnog grada. a drugo. ali da bez sumnje treba odložiti . oličenom bunilu i žaru. kao vrabac u kavezu ćutljiv i ozbiljan. onda ostaju još drugi. ipak mi se postavljalo često i još se postavlja jedno potpuno besmisleno pitanje: „Svi se oni žure i praćakaju. on će tad videti da postoji neko ko toliko oseća njegovu uvredu da je prima kao svoju. i možda tu nema ni jednog jedinog pravog. da se digne s maglom i iščezne kao dim. istinskog čoveka. nego s kneževima Sokoljskima. i što se rešio da otrpi šamar. bolje reći. naduven. nekih tajni. šta želiš time da dokažeš? Znao sam prigovore. na njegovoj strani samo praktičan zaključak: da se tako nikad ne radi. Drugo. u Emsu udario mom ocu. vlažnom i maglovitom. iz kakvih god svojih uverenja. i usred njega. a često i postupaka. Jefim je ulica. — Kakvo onda imaš pravo da se mešaš u njegove stvari? To je prvo. ne viči toliko. da sam imao izbor. savršeno petrogradski tip. — tip iz petrogradskog perioda) — čini mi se da mora još više da ojača. i gotovo sve što sam i ja znao iz prošlosti Versilovljeve. najvažnije. i to u našim krugovima. šamar. što kneza nije izazvao na dvoboj.. što je bio potpuno nenameran i nehotičan. sedi oličena zlatna sredina i proza. sem. naravno. koje izgleda da je najprozaičnije jutro na celom zemnom šaru. a da želim da izazovem gardijskog poručnika kneza Sokoljskog. čim se raziđe ova magla i digne u vis. Na takvom petrogradskom jutru. videlo se no njemu da se on odista i stvarno u tom trenutku smatrao od mene viši pameću i karakterom. S jednom takvom fantazijom i ja sam došao toga jutra Zvjerevu. Ali s moje strane bila je ideja i pravi osećaj. Zatim sam mu izložio da je parnica već dobivena. ako hoćete kao ukras. sa prekorom i stidom. a ostane pređašnje finsko blato. biće postiđen Versilov i dobiće lekciju. Ja mu tada objasnih Toutes lettres[20]: da je on običan glupak i bezobraznik. Reci ti meni. je li to taj knez Sokoljski s kojim se Versilov sudi oko nasleđa? U tom slučaju to bi bio savršeno nov i originalan način da se izigra tužba — ubiti protivnika u dvoboju. po svom običaju rđave volje. — poezija. bronzani vitez na zaduvanom propetom konju?“ Jednom reči. prezriv osmejak nije silazio s njegovih usana. On je sedeo i slušao. a ona se uvek klanja samo pred uspehom. Takođe sam podozrevao da me uz to prezire i zbog sinoćne scene kod Dergačeva: tako je i moralo da bude: Jefim je gomila. u razna vremena sam mu to saopštavao. tetka to ne voli.. — A Versilov ne zna za to? — zapita on. sa svojom razbarušenom belom kosom. Versilovu. i da je gotov da za njegove interese čak i svoj život položi. možda je to sve samo nečiji san. ja sam mu kratko i jasno izložio da sem njega u Petrogradu nemam nijednog poznanika koga bih mogao poslati po jednom izvanrednom pitanju časti kao sekundanta. s njom zajedno nestalo i ovog gnjilog. i da njegov prezrivi osmejak pokazuje samo njegovu uobraženost i prostotu. To je moje lično mišljenje ili. najedared će se probuditi — sve će najedared iščeznuti“. i odmah mu objasnih da sve to nije tako glupo kao što on misli. Ukratko. neobičan. Sto puta mi je usred ove magle nailazila čudna misao koje nikako nisam mogao da se otresem: „A šta bi bilo kada bi. dakle besmislica. zato što je. i da sam zato rešio da posetim jedino njegovu mislima nabijenu glavu. da bi ih čovek na prvi pogled mogao bezuslovno smatrati kao ludost. a ko zna. — Zvjerevu zato što nikoga drugoga nisam imao u Petrogradu kome bih se s tim mogao obratiti. I treće. gnjilom.. utisak. pre više od godinu dana.izjutra mnogih svojih noćnih tek minulih maštanja. — Čekaj. bezobraznom knezu dokazaće se da još ima ljudi koji znaju šta je čast. Ali uzgred da ipak primetim da smatram petrogradsko jutro.. Napominjem da je Jefim baš vrlo podrobno znao sve moje porodične prilike. zatim da se ona ne vodi s knezom Sokoljskim. Odmah da kažem: ima zamisli i ima maštanja u svakom ljudskom životu koja izgledaju toliko ekscentrična. Prvo. ne mogu da izrazim svoje utiske zato što je to sve ipak fantazija. da on ne može da ne misli da pitanje parnice nije bilo jasno u mojoj glavi. — gotovo kao najfantastičnije na svetu. moje odnose prema Versilovu. tako da kad bi poginuo jedan knez. ali za njega jemčim. Kad sam seo prema njemu. Nepomičan. — Naravno da ne zna. bez obzira na to što se s njim za svagda rastaje. i sam sam uvideo da prema meni. čak ako Versilov ima i pravo. A međutim Jefim je bio baš takav čovek kome bih se. Taj osmejak bio je utoliko neprijatniji.

tačnije. iako je imala dovoljno ozbiljne posledice. — I ja sam džentlmen. tako visok? Bio si najjači od svih u gimnaziji. . bojim se. ti si mali. on je niži. ja mogu već godinu dana da se ženim. — E pa onda dođi da govoriš kad ti bude trebalo. celo vreme apelacijskoga roka da mi dolaziš svakoga dana. mali. celu ovu glupu anegdotu mogao sam i da ne ispričam. Kad bude došao taj rok. ali si ipak klipan: još si nedorastao! Najzad sam shvatio da se on rešio da mi se podsmeva. — „A kakva posla ima Dolgoruki s Versilovom?“ moram mu objasniti tvoj rodoslov. ne pristajem. nego da mi je bilo potrebno da se osiguram jer nemam sekundanta. da sam s tim i došao sad da duel ne bude odmah. udarim ga u leđa desnom rukom ili. zar ne? A on će da prsne u smej. ako sad pristanem da onda budem sekundant. obojica smo mali. biće i duel. — Zar se bojiš? Zar ti. — Bojim se. Kad sam shvatio da mi se Jefim podsmeva. Ali da bih sebe još više kaznio. — Udari ga po njušci! — To je lako reći. On ustade i uze kapu. Jefim. da nemam poznanika. dakle da mogu međutim da nađem koga.. (iako kneževi neće podnositi žalbu). — Pa ženi se. Nesumnjivo. a ne da sada prelaziš deset vrsta. pesnicom. I knez se već zbog toga neće hteti tući.. pored toga ona je odvratna zbog toga što je neznatna i nepotrebna.izazivanje na dvoboj dok ne prođe rok za žalbu apelaciji. i čak bi bilo bolje da je umrla neznano. naravno. što ćeš. ja sam stekao prava. naravno. obrne licem napolje i — dokaže mi delom da je odista bio najsnažniji od svih nas u gimnaziji. — Kako mali? — Tako. — Ti si glup! Po zakonu. — Zašto? — Već samo zbog toga. recimo. odrekao. — Ne. naprotiv. ispričaću je do kraja. — A pristaješ li da onda budeš? — Ne. On me tada spopadne za ramena. ako bi mi on. A cela ta stvar je besmislica i ništa drugo. ja sam jednak s njim. što se oni tuku samo sa jednakima. I zašto da zbog tebe kvarim svoju karieru? I kad me knez bude zapitao: „Ko vas je poslao?“ — Dolgoruki. radi reda. a on je velik. po obrazovanju.

imao više pravo nego ja. bilo je sasvim nepravilno. ali nije bio realniji. ja sam baš očekivao da ću ga sigurno zateći. kako oni to lako čine! Neka je Jefim. on je bio praktičniji od mene. jer odričući se. Kafu sam popio tek na Vasiljevskom ostrvu. Sve to sam razmislio i sebi potpuno objasnio sedeći u pustoj Vasinovoj sobi. morati biti prijatno. pomisliti da sam. kad budem sasvim sam i nesrećan. sve do pre jednoga trenutka. — nego jedino u toj nameri da bi on pri tom uvideo kako sam ja najblagorodniji i najnekoristoljubiviji čovek na svetu. i ja sam bio odista uveren u neophodnost da stvar reši treći. Svoj posao imao je Vasin na Vasiljevskom ostrvu. na Fontanki. između ostaloga gotovo uvek u dvanaest sati. nego čak i od svojih ideja. ukoliko se mene tiče. bio u najstrašnijem raspoloženju. čak i u suštini stvari. uzimajući Vasina za sudiju. uz to. i. nego sam ostao. Pre svega. a da je ozbiljnost stvari ostala netaknuta. dao sam potpuno za pravo Jefimu i njegovom zdravom smislu. kod Semjonovskoga mosta. ipak je u dubini stvari ležala jedna tačka na osnovu koje sam i ja bio u pravu: u nečem sam i ja imao pravo. Realizam koji je ograničen krajem svoga nosa opasniji je i od najbezumnije fantastičnosti. nego docnije). u tom trenutku mislio da ja idem ulicom i da psujem). bez obzira na to što sam mu dolazio prvi put. pa ću ti reći . Razume se. Izvlačeći sebe iz spora predajom pisma iz ruke u ruku i to ćutke. a ja bio gluplji i od najvećega glupaka i samo glumio. ipak nisam otišao. Da. ali se vara. Kod Vasina. izlazeći od Jefima. to jest takvih gde sam zbog nečega jedanput bio srećan. pošto sam naročito izbegao moju jučerašnju gostionicu na Petrogradskoj strani. mada sam tačno znao da će moja srdžba svakih pet minuta biti sve veća. čak mi je palo na pamet da sam došao Vasinu ne zato da od njega tražim savet kako da postupim. ovo pismo mi je zadavalo ozbiljnu brigu. jer bih sebe postavio na položaj iznad Versilova. odlučio sam da ga čekam. Odveć mi je bilo jasno da je to bila samo drugarska šala. I kako je. verovatno. naravno. to ne bi mogao zato što dokument nije imao odlučnu pravnu važnost. i počinju da se smeju onome što su. što će mu. ali ljudi to nikada nisu mogli da shvate. počela je da mi se užasno ne dopada Vasinova soba. — za sebe bih zauvek sačuvao pravo da s moralne visine posmatram budući postupak Versilova. Ali mada sam dao za pravo Jefimu (koji je. bio sam tačno u dvanaest sati. Ako bi me ko hteo da prekori da sam upropastio kneževe. — i ta mesta čuvam da odem naročito do njih. naravno. Ali ja imam u Petrogradu i nekoliko srećnih mesta. ali ga nisam zatekao kod kuće.II Čitalac će. tim samim pokazujem mu svu dubinu moga poštovanja. — ipak nisam ni u čem odstupao od svojih uverenja. Kad mi je to postalo jasno. tim samim bih dobio. što je glavno. I. kao što ni dan danji ne odstupam od njih. i ta gostionica i onaj slavuj postali su mi dvostruko mrski. smatrali za svetinju: o. a kući je dolazio u strogo određeno vreme. zato što je slep. i da mu se tim osvetim za jučerašnje moje uniženje pred njim. da tamo tugujem i predam se uspomenama. Da sam sebe postavljam za višega sudiju i rešavaoca u poslu te vrste. svih koristi nasleđa (zato što bi mi kao Versilovljevom sinu naravno nešto pripalo od toga novca. i to što je mogućno docnije. Video sam ja dosta takvih ljudi koji posle prvog čabra hladne vode ne samo da odstupaju od svojih namera. a on neka čini s njim šta mu je volja — i eto ti rešenja. to sam znao još tada: trebalo je samo predati pismo samome Versilovu iz ruke u ruku. Pijući kafu. još bio i nekakav praznik. Čudna stvar: sposoban sam da mrzim mesta i predmete na isti način kao i ljude. ne odmah. ali ipak mislim da sam se još tada mogao izvući iz teškoća bez ičije tuđe pomoći. kad ga nisam zatekao. Ovako sam razmišljao: stvar s pismom o nasleđu je stvar savesti. „Pokaži mi svoju sobu. osetio sam veliku srdžbu.

Ljutilo me je i to što je prolazilo vreme. kuda ćeš? Oh! Ali kad je videla dvoja naša otvorena vrata. Gazdarica se dovikivala s njim tankim i ljubaznim glasićem. ali nisu se nikako mogle razaznati reči. ljutito. kad odeš. A u to da mi nimalo nije potreban njegov savet. želela je da je zadrži. nego je produžio da preko celoga hodnika. očevidno ženska. glasan i slobodan muški glas. koje ipak imaju pretenzije da izgledaju udobne. zatim se razleže jecanje. ali — „sad ću s tobom razgovarati i vrlo ću te zainteresovati. bio je odeven . A druga. Sve se utišalo. opet ću se baciti na posao“. Najzad je gost ušao u sobu. Više od jednoga sata trajala je vanredna tišina. kojem kao da je ravnodušno da li će ga čuti stranci ili neće.kakav si“. Jasno je bilo da su govorili živo i strasno. i tada najedanput negde vrlo blizu. kako mi se učinilo. ili najedanput skočio s mesta i lupio nogama. žena brzo istrča i otisnu se niz stepenice. Vasin je stanovao u nameštenoj sobi koju su izdavali očevidno siromašni ljudi. i samo je zastenjala za njom: — Olja. i nehotice sam postepeno počeo da čujem sve razgovetniji i razgovetniji šapat. starija žena. i ne samo novina i časopisa. Otprilike četvrt sata docnije odjeknuo je u hodniku. i. čiji je ideal u saglasnosti sa shvatanjem života gazdarice Nemice i njene sobarice. razgovara s gazdaricom. hitro pritvori svoja. a drugi nije slušao i protivio se. i već po glasu se moglo poznati da joj je posetilac davnašnji poznanik. bez sumnje. Po svoj prilici je ovaj Vasin vrlo uglađen s posetiocem. što je glavno. i od toga se izdržavali. nego sam ostajao. pa jedan krik. sve jednako držeći kvaku. koja je zaklanjao divan. odista bi se tako moglo reći. To je bio jedan lepo obučen gospodin. Već sam hteo da uzmem kakvu knjigu da razbijem dugo vreme. jedan umivaonik i gvozdeni krevet iza zaslona. verovatno. nego i kao veseo gospodin. ali nisam uzeo. Poznate su mi te uzane. Knjige. Vasin je očevidno bio najbolji i najpouzdaniji kirajdžija: takvog najboljeg kirajdžiju neizostavno ima po jednog svaka sopstvenica stana. koji su imali i druge kirajdžije sem njega. i sve se to gazdarici. odakle pogledaše dve radoznale glave. mastionica — sve je to bilo u najodvratnijem redu. dok se najedanput ne desi nešto izvanredno. ili je jedan glas ubeđivao i molio. Ubrzo mi je opet postalo dosadno. tu je bezuslovno jedan mek divan kupljen na starinarnici. koja su pripadala susetkama. Po svoj prilici je s njim moguće voditi vrlo interesantne razgovore. ali koji još nije hteo da uđe u sobu. to se čulo. Olja. Krik se odmah utišao. i ulazeći otvorio vrata širom. i da nije bilo govora o krojačkim mustrama: o nečemu su se dogovarali ili sporili. Govorila su dva glasa. ali najedared se otvoriše vrata pored mene. Ne znam zašto. iza vrata. i uvo mi se priviklo. da ga on nikako ne može da zatekne. ali nije mogla. ali me je malo po malo počeo da ljuti pogled na dva stola pretovarena knjigama. uzeću da se bavim nečim što me više interesuje“. Ne znam. ja poleteh i otvorih vrata. i po koji put bih sasvim zaboravio da slušam. postalo mi je dvaput dosadnije. i da će opet da ga jednom čeka. Događaj je bio beznačajan. baš kao da je neko skočio sa stolice obema nogama. na samu pomisao da se razonodim. — i on ih je očevidno čitao. uslužnu snishodljivost gazdarica — i sami su sumnjivi. po svoj prilici. da mu je to pisalo još od rođenja. nameštajem jedva snabdevene sobe. Neko je uhvatio za kvaku i otvorio vrata toliko da sam u hodniku mogao da vidim Jednog visokog čoveka koji je očevidno mene spazio i čak me posmatrao. ispod stola prostire ćilim koji tek što se ne raspadne.. i jedna mlada. ali se razgovor vodio oko toga samo da Vasin nije kod kuće. a. a imao sam do večera još i da nađem sebi stan. i smešan. seo bi da čita ili je uzimao da piše sa neobično važnim i savesnim izrazom na licu. mada sam i dalje slušao. I ipak nikako nisam odlazio. sedeći kraj prozora na jednoj od dveju pletenih stolica koje su bile pored prozora. i. nego i pravih knjiga. ali više volim kad su knjige razbacane bez reda. pred samim Vasinovim vratima. od nje uvažen i cenjen ne samo kao solidan gost. Bio sam uveren da je položaj najboljega kirajdžije laskao dosta Vasinu. pa ipak sam iz duga vremena počeo da prisluškujem. uverio sam se konačno. a posle. u isti mah otvorila su se i druga vrata na kraju hodnika. hartije. činilo da je vrhunac duhovitosti. a čim iziđeš. čija je odela radio očevidno bolji krojač. ali. čak i ne krik nego kreštanje kao u životinje. Ljudi koji vole tu zagušljivu čistoću. možda. bilo mehanički. gazdaričina vrata kako sam docnije saznao. svaki njegov pokret govori mu: „Zadržaću se s tobom jedno sat i no. i zato mu se naročito ugađa: njegova soba sprema se i čisti najpažljivije. veša se iznad divana litografska slika. Veseli gospodin je vikao i šalio se. Morali su biti neki drugi kirajdžije. tako da je to sve. koji je opasno pomeriti s mesta. Čekao sam tako jedan sat i više. te sam prestao da o njemu mislim. Knjiga je bilo dosta. bar se od posla ne pravi sveštena služba. ja se vratih mome prozoru. i čuti od njega nove stvari.. ostavivši mali otvor kroz koji je prisluškivala na stepenice sve dok nisu potpuno umukli koraci Olje koja je otrčala dole.

Znao sam da je Vasin dugo bio siroče pod njegovim staraštvom. — Netačan je! Ima svoje poglede na stvari. velika brada i velike oči ne samo da nisu davale nikakvu osobenost njegovom karakteru. Takav čovek može da se smeje i rado se smeje. Lice mu je svaki čas menjalo izgled. nepovezanost i neopredeljenost. — On podmignu. crne obrve. rekne: „ovo je nesolidno“. nešto čime je ličio na ostale. tako da nikako ne bih umeo reći šta: sećam se samo da nije ništa lepo. — U stvari.. nema potrebe unapred ga opisivati. čas uozbiljio. a međutim na sebi nije imao ničega „gospodskoga“. Ovoga gospodina docnije sam mnogo više i bliže upoznao. on se čas smešio. — Hm! — Kako hoćete. — Prođe treći jedan kupac i.. zato je njegovo ponašanje mnogo manje vređalo nego drskost naučena pred ogledalom. ali otkuda znate? — Otkuda? Hm. čovek živi od dobrih primera. i odmerio me svojim krupnim.. — odgovorih.. ukrstio noge. nego nekako po prirodi drzak. i brzo. stao da im se divi. Stebeljkov. Produžio je da se ćuteći smeši značajno. — Šta. to ja vas pitam. o njemu sam već možda i znao podrobnije. ali sve to nekako nepovezano i bezrazložno. Postao mi je odvratan. Evo. ali da je već odavno izišao ispod njegovog uticaja. ali samo uzgred. zato što je i novac stvar. kao da je gospodar nogom je odgurnuo sto u stranu i nije seo. Šta mogu iz toga da zaključim o samom kupcu? — Otkud ja znam. On me je odmerio pogledom. i da u svakom pogledu žive odvojeno. Ja sam ćutao. da su im i namere i interesi različni. ali sam zaboravio. kod trgovca koji se zove zelenaš. U tom podmigivanju bilo je nečega glupog. a i zelenaš je trgovac. i da se bavi i spekulacijama i da je prometalo — jednom reči. i. visoko digavši vrh svoje desne lakovane čizme. — Ja. On me pogleda pobedonosno. — Hm! Da. Nije bio neuglađen. Naravno. Zapamtio sam takođe da je taj Stebeljkov imao nešto kapitala. nego su mu baš nekako davale opšti izgled. zato što je kod tih ljudi glavna stvar baš njihova neodređenost. — Kod gospodina Dergačeva? — reče on najzad. Vi me pratite? — Molim. na način koji mi se užasno nije dopao. i pokazujući na drugi dućan. prosto izvalio tako da je zaškripao.. nego se na divan na koji ja nisam smeo da sednem. kad mi pade na um da to mora biti da je Vasinov očuh. malo ukrućenim očima. rekne: „ovo je solidno“. ja sam došao sa Petrogradske strane.. Njegova tamnoplava kosa. šta mislite kakvu? Novac.. ne pozdravivši me uostalom. pored sve njegove velike želje. neki g. odmah se obrnuo meni. Sa Petrogradske strane? — Hteli ste reći da dolazite sa Petrogradske strane? — zapitah ga ja. Uostalom. ali me nije udostojio objašnjenja. — Dopustite. pratim. Još jedan primer. kod Dergačeva? — razrogačih ja oči. o kome sam već ponešto slušao. — Ne mogu da ga zateknem! — malo mi klimnu glavom. malo proseda. vi dopuštate: vi kupite u jednom dućanu stvar. ali sam sad bio tamo i odande sam maločas došao. u drugom dućanu pored njega drugi kupac kupi drugu stvar. ja ne stanujem na Petrogradskoj strani. pokazujući na jedan od tih dućana. Ali i sada bi mi teško bilo da o njemu kažem ma šta tačno i određeno. Idem po Nevskom i spazim da na drugoj .„gospodski“. — Ne. zatim gledao veselo ili podmigivao. i zato ga sad prikazujem nehotice tačnije nego što sam mogao da ga ocenim kad je otvorio vrata i ušao u sobu. ali iz bogzna kakvog razloga ne osećate se veselo u njegovom društvu.. On još nije ni seo. metnuo je svoj šešir-cilinder na sto pred divanom. — Ja se s njim i ne poznajem.

Pratite li me? — Izvinite. svejedno koja. to sam i mislio. možda. u kojoj — to nije važno. samo što mu to nikakve koristi ne donosi. teško načiniti poznanstvo.. veselo me gledao. — Ne. da li sam se mogao obratiti po toj stvari grupi Engleza s kojima idem.. — To jest. u smislu praktičnosti i solidnosti. jedino zbog toga što s njima u banji nisam umeo da otpočnem razgovor? — Otkud ja znam.. da. u Nemačkoj. ali mu se lice najedanput rasplinulo u vrlo veseo i lukav osmejak. Nalazim se u banji. pa onda dolazi novac. spazimo trećeg prolaznika koga je maločas pregazio konj. Šetam po banji i vidim Engleze. sve do ugla u Morsku ulicu. — mene treba vi da pitate za toga gospodina Versilova! Šta sam vam maločas govorio o solidnosti? Pre godinu i po dana mogao je pomoću onoga deteta napraviti divan posao — da. očevidno maločas kupljene. — Osuđujete? — Šta? — Novac. S Englezom je. i.. ali. „Divna me je devojka volela“. jer bez više ideje s novcem društvo će propasti.. tako reći.. meni je vrlo teško da vas pratim. sad pazite: prolazi četvrti gospodin koji želi da sazna karakter nas sve trojice. — Odlično. a? . dobio! Juče je presuđeno. Jedno pet minuta nije me ni pogledao. kao da me je u nečem na lukav način uhvatio i zbog nečega me okrivio. Fosforne žižice... zamarate me. naravno.. — Bresto-grajevske ipak ne padaju. ali s velikom mukom. Idemo.. On je očevidno likovao. — Prvo viša ideja. ima svoj kapital. ali kroz dva meseca. u jasnoj nameri da me ostavi potpuno na miru. u mineralnoj banji. — Teško? — Da..strani ulice po trotoaru ide jedan gospodin čiji bih karakter hteo da odredim. još mnogo više zna. ali. sasvim mirno i spokojno izvadi iz džepa novine. — Ja imam za sada malo smisla za berzu. lično njegovo. zajedno s pregaženim čovekom. — reče on digav u vis obrve. a? Ipak je dobio. Izvinite. svaki svojom stranom ulice.. a? Najedanput i neočekivano sam video da on već odavno zna ko sam ja. penjemo se u društvu sa šiljatim štapovima uz brda.. a? Naprotiv. — odgovorim mu ja. — Kakvo odojče? Šta znači to? — Njegovo. — Hm! — On podmignu i rukom načini neki pokret koji je verovatno trebao da znači neko likovanje i pobedu. Samo ne razumem zašto sam odjedared porumeneo i na najgluplji način gledao ga ne skidajući sa njega oči. Na uglu. to jest na odmorištu. Pogledao me je punom dušom. a posle novac. jer. skočile su i skaču! Znam mnoge koje su pale. i baš na mestu gde je Engleski magacin. On me je posmatrao nekako tupo kao da ne može da se snađe. — Versilov. pošto smo svršili lečenje.. kao što znate. Promeniću temu. Ne znam zašto sam počeo da padam u vatru.. — ovo zapamtite — sretnem jednog meštanina gde stoji sam i posmatra i ćuti. dopustite. — Ne osuđujem novac. — Pomoću kakvoga deteta? — Onog odojčeta što i sada izdržava na strani. zatim. od M-11e Lidije Ahmakove. Želim da saznam njegovu solidnost: šta mislite. i baš tamo gde kaluđeri proizvode liker Šartrez. raširi ih i stade čitati na poslednjoj strani.. ali je upropastio stvar. svi smo gore u planini. kao što se to ne jedanput događalo. meni se čini da prvo treba imati ideju. Uzmimo jednog čoveka koji.

Otpočeo je razgovor. Zatim. namesti kosu u vis. Čula se borba. Stebeljkov. mene čak i ne pogledavši. na njegovo vrlo poverljivo pitanje. sve više ulazeći u sobu. A ja kažem ovako: izuzetci koji se neprestano ponavljaju. odmah vratite!“ — ili tako nešto — ne mogu potpuno da se setim. Ne. u predgrađu. Gde treba raditi brzo. Tamo. ali se zaustavio. postaju opšte pravilo. oborene glave. nasmešio se i uzeo da razmišlja. to znači prevedeno na ruski. mangupe!“ Najad. kod mene dođite! On je očevidno uživao što sam ja zinuo od čuda. takav je tamo u njih položaj lekarski. ali praktičan savet u praktičnom slučaju mogao sam ipak dati. kao i maločas. on je bio mesto mene.. Za jedan časak je oslušnuo na vratima. odskočiv. s mnogobrojnom porodicom. kaže narodna. prisloniv uvo. — Mi o njemu govorimo ovde. kod mene vi dođite! Ako želite da o Versilovu mnogo doznate. i stade prisluškivati. i pobedonosno namigujući kroz hodnik gazdarici koja mu je pretila prstom i vrtela glavom kao da bi mu htela reći: „oh. i sa sigurnošću i dostojanstveno. Poleteo je za drugim zecom. kakva glupost! On nikad nije imao dete od Ahmakove! — Oxo! A gde sam ja bio? ja sam i lekar i akušer. bila sam lično u prijavnom odeljenju! — glasno je vikao razdražen ženski glas. i brzo na prstima otrči k njoj kroz hodnik. Versilov — to je neki „ženski prorok“ — tako ga je tada mladi knez Sokoljski preda mnom lepo nazvao. jedna. očevidno sprečavajući drugu. Kad čovek jedanput nešto uhvati. duboko iznenađen. brzo izgovorene: „neću. poleteo je za drugom damom — i rezultat nije bio nikakav. Vi me pratite? A ja sam dao samo praktičan savet na pitanje Versilova. najedanput se zalupiše vrata kod susetki. česte.. uzgred se pogleda u ogledalu. mangupe. Stebeljkov je govorio glasno. digao prst u vis. — Ko dva zeca lovi. Zovem se Stebeljkov. br. i tada već odavno nisam vršio praksu. Obe susetke jurnuše u hodnik. on okleva. ječanje čoveka koji se izbezumio od gneva. nijednoga ne ulovi. kome nešto ne daju ili koga u nečem sprečavaju. i vi pomagali pri porođaju deteta gospođice Ahmakove? — Ne. platili su mu pola talira. takođe je priskočio vratima i odmah sasvim slobodno izišao u hodnik pravo susetkama. Bio sam užasno poražen. vrati se dostojanstveno i odlučno u sobu. vratite. kao i ranije. Ali njegova pojava u hodniku bila je kao čabar hladne vode: susetke se naglo povukoše u svoju sobu i za sobom zalupiše vrata. uze sa stola svoj cilinder. — Versilov živi u Semjonovskom polku. zakuca na vrata susetki. no Stebeljkov je odmah snažno uhvatio za kvaku i više nije dao da se vrata zatvore. u Možajskoj ulici. besno. čuli smo svaku reč. 17. — Vi akušer. Andreje Petrovića. Ali šta će tu Versilov? Najedanput se začu isto ječanje kao ranije.. i neko brzo uđe u sobu. izgovorila ona ista mlada žena koja je maločas istrčala onako uzbuđena. ništa ja nisam pomagao kod Ahmakove. Naravno. Tada. sa odlučnim i ozbiljnim licem. To su oni izuzetci što se neprestano ponavljaju! On se brzo. i niko ga nije znao. pošto je s njom čitava dva minuta nešto ćućorio i po svoj prilici dobio potrebna obaveštenja. On spazi gazdaricu koja je opet stajala na svojim vratima. neko je naglo skočio k vratima i otvorio ih. u tom trenutku. niste nikad čuli? Istina.— Kakva besmislica. verovatno. da mi je pamet stala. prikuči na divanu onim vratima uz koja je divan bio naslonjen. .. Slušao sam. na četvrt. no sad sam u njegovom osmejku primetio nešto vrlo odvratno. ali su ipak otvorile vrata. ili. i ja sam pritrčao vratima. ne sećam se reči. Nikada i ništa do sada nisam čuo o odojčetu. u četiri oka. s početka malo. u kući gospođe Litvinove. Ali Andreja Petrović je lovio dva zeca. Ču se glas: — Ko je? — Da li dopuštate da uđem po jednom vrlo važnom poslu? — glasno i dostojanstveno zapita Stebeljkov. da može da saopšti. ode susetkama. neću. bio je neki doktor Granc. ali je govorio o Versilovu. mračno i kobno. koji je već davno skočio s divana i s nasladom prisluškivao. čak kao iz saučešća.. to treba i da drži. a on je već onde. tačnije. ja sam ga i preporučio da bi stvar ostala pokrivena mrakom. prostonarodna poslovica. Oklevale su prvo. Stebeljkov je hteo da poleti za njima. Zaključio sam da je to.. neke reči. Stebeljkov diže obrve u vis i prst iznad glave. sve da razjasni — „ne.

razmisli malo. Vrlo ubrzo ga pustiše unutra. od onih današnjih radnih ljudi koje ne treba ocenjivati našim opštim i apstraktnim merilom“. ali možda je to i neistina. ja se vratih na divan i uzeh da prisluškujem. bezobrazniče!“ Jednom reči. jer nisam znao šta da kažem. nikad nije ni mogla biti.. i zauzeh svoje staro mesto. — obrati se ona najedared meni: — onda kažite od moje strane vašem ocu da je nevaljalac. moglo se čuti kako je i Stebeljkov ustao sa stolice. on bi odmah ozbiljno i dostojanstveno stao da razlaže i da spasonosno dokazuje da je to „praktičan čovek. nate. Kad je video mene. na pletenoj stolici. ali je bila mršava i bolešljiva. a neki put i jače od njegova glasa. sa praga još jedanput viknu u pomami Stebeljkovu: — Napolje! I čak je lupnula nogom. a starija jedan korak pozadi nje na vratima. da joj je bilo oko dvaest godina. i slično. U tom času uostalom. Uostalom. zbog toga što su se pored njegova glasa. i u licu malo slična mojoj sestri: ova crta mi se zadržala i ostala netaknuta u mom sećanju. Ali ga one ne saslušaše. ustade sa stolice. da već govori bez ulagivanja.. jednako me držeći za rame. Ali Stebeljkov nije popuštao. zatim se ču vika obeju žena. — Nalazim da je vaš postupak sa mnom smešan i nedostojan. pogleda me prezrivo i vrati se natrag u sobu. kod mene vi dođite“ — i slično. kao moleći da ga saslušaju do kraja. ja otvorih vrata baš u trenutku kad je izleteo u hodnik iz sobe susetki i. očevidno se žaleći na nekoga i optužujući. „ne. Po intonaciji glasa dosećao sam se da je Stebeljkov već ovladao razgovorom. Već dva puta je odjeknuo njegov glasan smej i po svoj prilici sasvim neumesno. vodeći me damama i ne dodajući uostalom ništa više radi objašnjenja. gledajući me ispitivački. rukama izguran. kako ste smeli da me tako uvlačite? Ko su one? Kakva je ovo žena? Uzeli ste me za ramena . kao izvinjavajući se. neko. — To bi trebalo is-pi-ta-ti! — progovori on zamišljeno. blagodareći ovome prostaku Stebeljkovu. ali starija (to jest njena majka. Sećam se takođe da sam bio u vanredno glupom i nedostojnom položaju. da je počeo nešto da govori već drukčijim glasom. ne umeju da slušaju druge. kod prozora. da je običan bezobraznik. no pre nego što će zalupiti vratima. njene sjajne sive oči su sevale. bio sam moralno sav utučen. nego se čuše ljutiti povici: „Napolje! Bitango. čini mi se. Stebeljkov. samo sam čuo da su često pominjali Versilova. uperi na mene pogled. Mlada žena je stajala u hodniku. onda je i on nevaljalac. možda on i nije njegov sin! Olja me pogleda brzo. kao što se videlo docnije) je uhvati za ruku: — Olja. Nate. ukazujući na mene: — Evo ovo je Versilovljev sin! Ako mi ne verujete. — Ovo je njegov sin. ljudi kao on što je. usred najgromkijeg kikotanja Stebeljkovljevog. zapovednički i nagvaždajući. sa ovim ženama mora biti da je bio vrlo ljubazan. to jest. lično njegov sin! Izvolite! — I on me zapovednički uze za ruku. i nesumnjivo sam nešto čekao. ali kad bih ja iskazao isto mišljenje. isto kao malopre. a naročito glas mlade žene. i kikotao sve češće i češće.. jer mi se učinilo stidno da prisluškujem. odnesite mu odmah ovaj novac! Ona brzo izvadi iz džepa nekoliko banknota. čuli i glasovi obeju žena koji nimalo nisu pokazivali veselost. sećam se. riđa. „sad molim da pazite“. — Ali ipak.. bilo je jasno da ga teraju napolje.mene vi pitajte“. Ali me on nije ni slušao mada nije s mene skidao očiju. kao malopre sa mnom: „vi me pratite?“. — promrmljah ja s negodovanjem. Uskoro sam sišao s divana. one što je malopre ječala: ona je govorila mnogo. Bio sam uveren da Vasin ovoga gospodina ne računa ni u šta. naravno. dizao je glas sve više i više. srce mi je udaralo. brzo. jedino što Liza nije nikada bila i. ali nisam mogao sve da razaberem. da mi njegov novac ne treba. Zatim se vrata zalupiše i zaključaše. on najedanput viknu. njegov rođeni sin! — ponovi on. Prošlo je deset minuta i najedanput. a ona je sva drhtala od ljutine. toliko van sebe od gneva kao što je bila ova žena preda mnom: usne su joj bile blede. evo vam njegov sin. Ako ste vi sin Versilova. bukvalno. tražeći suda i sudiju. Sećam se samo da ova jadna devojka nije bila ružna. digavši prst u vis i razvukav usta u širok neodređen osmejak. nervozno. — Šta se to mene tiče čiji je on sin! Ako je sa vama. nate.

Dolgoruki... videćete! E. ne udostojivši čak ni pogleda gazdaricu koja je očevidno očekivala razjašnjenje i izveštaj. okrenu se. „izuzetak koji se često ponavlja“ — vi me pratite? I on mi uperi prst u prsa. veselo. potpuno neočekivano. reče: — A gazdaricu bi trebalo naučiti. do đavola! Jedna kojoj su oduzeli nevinost. — Pa.. svejedno.. Videćete vi! Zapamtite što vam kažem. zasmeja tiho.i gurate me pred njih — šta to znači? —E. Ali on se najedanput. inače će one ovde. i siđe niz stepenice. brzo promeni izgled lica. Najzad. nataknu cilinder na glavu. dugo. do đavola! — i opet se razveseli najedanput: — a vi ćete još da čekate Grišu? — Ne. — i to što pre. trebalo bi ih isterati iz stana. do đavola! — i odgurnem mu prst. — odgovorih ja odlučno. — E.. I ja uzeh šešir i zamolivši gazdaricu da kaže Vasinu da sam bio ja.. . dignutih obrva. jedva čujno. iziđe.. strčah niza stepenice. I ne rekav više ni reči. i sad već mrko gledajući. neću da ga čekam..

samo da bi stanovala zasebno i bila . Finlanđanka se ili ljutila i bila gruba. kad sam ušao kod nje i predao joj pismo. odmah sam pošao da tražim stan. po nekoj poruci od strane moje majke. tačno se sećam. i zbog svojih starinskih spahijskih pojmova. inače zašto bi me kuvarica pustila unutra? Nisam seo.III Samo sam prodangubio. Na drugim mestima sam. i mada sam razgledao pet-šest stanova za samce. Zazvonih. na pitanja vlasnika. Da li sam želeo da s kim porazgovorim. na što me. da iz moje sobice uzmem i strpam svoje stvari u kofer. izišao sam posle jednog minuta. ona nije ni ponudila. mrzela svoju gazdaricu Tatjanu Pavlovnu. ali sam bio rasejan. nego sam čekao dva-tri minuta. i da sam u jednoj narodnoj kujni malo jeo tek kad se smrklo. izgleda. nisam ni pomišljao da je tako teško naći stan. a cene ogromne. tek ja uđoh kod Tatjane Pavlovne. znao sam da ima jeftinih hotela u kojima je moguće dobiti i zasebnu sobu za trideset kopejaka. kažnjavajući time svoju gospodaricu. sproću samog Instituta. i da pređem da noćim makar i u hotelu. — čak bih i platio da ne moram stanovati pored njih. To je bila jedna zlobna Finlanđanka prćasta nosa koja je. ali moja neodoljiva pobuda da svratim. U jednoj maloj sobici sedelo je desetoro za kartama i za pivom. počeo sam da čekam. — ne znam. Na kraju Obuhovskoga prospekta. ili čak da se zaplačem. Svuda sobe kao Vasinova. najedared mi pade na pamet zbog nečega da svratim do Tatjane Pavlovne koja je tu stanovala. Na veliku moju dosadu. Uostalom. Meni je trebao samo jedan kutak. uostalom. ja sam na to. Sem toga. nije potrebno opisivati sve te sitnice. Tatjana Pavlovna. sasvim sam bio uveren da sam prošao pored dvadeset ostalih koje nisam primetio. nije mogla da stanuje u nameštenoj sobi za samce. Kao razlog da svratim bilo je ovo pismo o nasleđu. sa razbarušenim bradama. Dve reči o ovom ružnom stanu. drugi uzrok koji čak ni sada još ne umem da razjasnim: u glavi mi je bila čitava zbrka o „odojčetu“. naravno uveren da je gospođa kod kuće. Kod nje sam do sada bio svega jedanput. kad nikoga nisam zatekao. da odmah sam i lično predam Versilovu pismo o nasleđu (bez svakoga objašnjenja). drskog ponašanja i radoznali. i tamni stan Tatjane Pavlovne učinio je na mene još neprijatniji utisak zbog zavesa koje su svuda bile povešane. za jednu noć rešio sam da to žrtvujem. samo da više ne noćim kod Versilova. naravno. I kad sam prolazio već pored Tehnološkog instituta. računajući da će Tatjana Pavlovna odmah doći iz spavaće sobe. a pored te drugu sobu su nudili meni. s kojima već po njihovom izgledu ne bih mogao stanovati zajedno. o „izuzetcima koji postaju opšte pravilo“. postavio. samo da se u njemu mogu okrenuti. ili da se napravim važan. i čak mnogo gore. odgovarao tako besmisleno da su me gledali iznenađeno. ili je posle svađe ćutala nedeljama. i. proveo sam nekoliko sati po ulicama. — nije odgovorila. U meni je stvar bila potpuno rešena da odmah odem. otišao u sobu. naprotiv. vezana za nju kao matore devojke za mopsove s vlažnim njuškama ili za večito sanjive kokoške. Prvo o kuvarici. Kad sam izišao na ulicu. sećam se. Mora da sam upao takvoga ćutljivoga dana. jer mi čak ni na moje pitanje: „je li gospođa kod kuće?“ koje sam joj. svuda je bilo mnogo čudnih kirajdžija. prezrivo su mi davali na znanje da u tom slučaju treba da idem tamo gde se izdaju „uglovi“. u početku posle moga dolaska iz Moskve. dok se ova. imala je. već se bilo smrklo. te je uzela pod najam ovu parodiju stana. Sve ove podrobnosti su potrebne da bi se moglo razumeti na koji se način desio ovaj ludi događaj koji je imao tako ogroman uticaj na sve što je došlo posle. da bi bilo razumljivo mesto gde se desio događaj. ili da se potučem. to jest prema mome računu. i kuvarica mi odmah otvori vrata i pusti me unutra ne progovorivši reči. i ne sevši čak. Neka gospoda bez kaputa. a u jednom stanu sam se čak posvađao. kod Triumfalne kapije. reći ću samo toliko da sam bio užasno umoran. i. nego je ćuteći otišla u kujnu. nije mogla da rastavi od nje. samo u prsnicima. po svom iskrenom i zapovedničkom karakteru.

i. da iziđe pred njih i da glasno kaže: „Ovde sam ja. bio sam podlac i kukavica. Ulazeći u stan. naprotiv. Kad sam uskočio u spavaću sobu i naleteo na krevet. što je najvažnije.. sve je bilo zastrto ili pokriveno katunom. kako sam posle video. — Ali draga moja. Ali ćete verovati bar meni. To su bile dve dame i obe su govorile glasno. divnim francuskim katunom. U toj sobi u kojoj sam čekao. i čak ni sada nisam u stanju da objasnim kako se desilo da sam skočio iza zavese. pustila nekoga unutra. progovorio nešto francuski. Da nisam bila ljuta. Versilov nije ni sposoban za takve intrige. on nimalo nije espion. niti sam izišao. nameštaj. — tako su nam javili o njemu odande. prvo se uđe u jedan uzan hodničić. jasno sam video da ću sad čuti šta one govore. Bile su bezobrazno niske. no što je gluplje od svega. nisam imao hrabrosti. kad zazvoni zvono. na trećem spratu i s prozorima na dvorište. Gde god ste vi. sve se desilo neočekivano. da bi se razumela glupost koju sam načinio. zbog čega je soba izgledala dvaput tamnija i ličila na unutrašnjost putničkoga vagona. a pravo hodničićem. šatule. — Draga moja! Zar mi niste baš vi kazali da ona nema ništa! — To i jeste stvar: ona dokument ima. moguće je da je ćalov. se petit espion. Nimalo manje nego Andreju Petroviću. tako mi časti. što ni pred kim ne krijem.. I tako sam čekao ne sumnjajući ni u šta. ali kakvo je bilo moje iznenađenje kad sam. ali je on ostao u mojoj duši.sama svoja gospođa. po glasu.. ulazi se u malu kujnicu. i to još u ovakvim okolnostima! Nisam mogao da se varam: taj zvučni. taj neotesani deran je baš pravi ćalov. ali mu to možda neće smetati da bude hulja. i samo da znate kako je prepredena! Pre moga puta u Moskvu još me nije napuštala nada: da nisu ostale nikakve hartije. Vas dvoje ste sami sebi stvorili to neprijateljstvo. i svugde festonski ukrasi. mislim: vi znate kako sam vam odana. Ali iduća soba iz koje sam očekivao njen dolazak. Čuo sam kako je sporim koracima po hodničiću kuvarica prošla i kako je ćuteći.. ja radila na tome da ga namestim kod kneza. elegantan i čak bogat toaletni sto. ali — o užasa! — vrata su bila zaključana. a u bravi nije bilo ključa. te se nađoh u spavaćoj sobi Tatjane Pavlovne. a u drugoj — baš onu ženu koju sam najmanje očekivao da sada sretnem. kad sam juče došla kući: prvi koga sam srela — se petit espion[21] koga je on knezu naturio. častan i blagorodan čovek treba u takvom slučaju da ustane. O. kome ću večno biti odana. verujte mi. sa bronzanim ramovima. ali teško da je bilo više. on nema taj dokument u rukama. I šta je bilo. vi me mnogo žalostite. (i nimalo ružnim nameštajem) tu su bili razni stočići sa inkrustacijama. Grešite što ga sumnjičite time. pričekajte!“ i. još je čovek mogao da se i okrene. vi ste mogli da je . a on je sposoban za sve.. kao maločas mene. Šta sam mogao da radim? Ovo pitanje ne postavljam čitaocu. i sad najedanput. otkud on može biti špijun? — Da. nego sam se sakrio — ne znam. — prozori. po prvim glasovima razgovora zaključio sam da je njihov razgovor tajan i poverljiv. poklonio se. no sad. približio se. Da. Zašto im nisam pošao u susret. ali — vi. Dakle. mada je sve bilo pretrpano nameštajem. Sve ove podrobnosti su neophodno potrebne. a one su već bile u sobi. da. sad. jedna pored druge. lepotice moja. spavaća soba. svi kažu da je ona dobro i pametno stvorenje. Ove dve sobe bile su kao dva kaveza za kanarinke... juče bih umrla od smeja: pobledeo je. vrata. Ukratko. to je bila ta „žena od juče“. a možda dokument nije ni u koga. i već po prvim rečenicama. Istina. da je nju pokojnik cenio više nego sve ostale sestričine. dakle. A u Moskvi mi je Marija Ivanovna o njemu tvrdila da je genijalan. ona samo laže. —Ali draga moja Katarina Nikolajevna. poznao u jednoj Tatjanu Pavlovnu. ja je baš toliko ne poznajem. imam izlaz iz nevolje i da mogu da se potpuno spasem. ja sam se sakrio i jedva sam uspeo da se sklonim. U očajanju se spustih na krevet. — Dokument postoji. odvojena od ove sobe debelom zavesom sastojala se. širok aršin i po. s leve strane su ta dva pomenuta kaveza za kanarinke. potpuno bez razmišljanja. no ja nisam ni ustao. zato što sam ja. inače bi u Moskvi poludeo ili bi umro od gladi. u dubini. istina svega tri minuta. — to sam zaključila po licu Marije Ivanovne. tamo je i veselje. naravno. bukvalno iz jednog kreveta. nego samom sebi prikazujem taj tadašnji trenutak.. bez obzira na svoj smešan položaj. Da se to nesrećno pismo nalazi negde sačuvano i to na vrlo opasnom mestu. to čak ne odgovara vašem karakteru. snažni. Prvo. jedna od druge manja. sve. metalni glas čuo sam juče. Možda je u tim sobama i bilo jedan i po kubni hvat potreban čoveku za dvanaest sati vazduha. odmah sam primetio da jedna vrata vode u kujnu. — molila je Tatjana Pavlovna: — umirite se jedanput na svagda. — Ex. da se ukloni.

udari! Dokaži da si ropske krvi: jači si od žena. Ja skočih s kreveta. spletaka!. i pošto me je Katarina Nikolajevna samo gledala (sećam se svake sitnice). bio sam bled i drhtao sam. vidite. nego i živeti na svetu pored ovakvog sveta kao što ste vi! Onaj velikodušni čovek završava život samoubistvom. uvek ste me prezirali. Tatjana Pavlovna. — Nikad nisam digao ruku na ženu! Da vas je stid. Vi se opet smejete. — Pa zašto. nego me je pravo ovamo uvela? A posle. ali na koji mi je način ona rekla za toga Krafta. da nisam nehotice digao ruku da zaštitim lice. Pa ipak se ne osećam unižen pred vama. šta vi znate ko je Hekuba!. Svega mi je dosta! — Opalite mu šamar! Opalite mu šamar! — vikala je Tatjana Pavlovna.. O tom Kraftu znam nešto malo. opet možda u nečije opasne ruke? Došla sam da vas pitam za savet. vratio se juče.. te su mogle da me poznadu. dok Tatjana Pavlovna ne isprati gošću (ako kakvom mojom nesrećom sama ne uđe ranije u spavaću sobu). pa sam zaljubljena u vas i čisto bih vas sad poljubila. To bi bilo nemoguće i zamisliti! U duši sam se rešio da produžim da sedim mirno. i što su dalje išle u svom razgovoru.. ali ih ne treba uvažavati! Vi se smejete.. ona je netaknut karakter. — O. bila. — Ali o kakvim hartijama vi govorite?—nije razumevala Tatjana Pavlovna. kad ode Ahmakova.. to bi se moglo od njega saznati! Taj Nemac. ali i ona je vrlo lukava.. O. savetovala mi je da se obratim nekom Kraftu. — sami ste rekli da ste maločas bili kod Krafta? — Bila sam. Katarina Nikolajevna. Kraft. nego načinim korak. kao da me je uhvatio neki grč. o Bože! Da li je moguće ne samo špijunirati. da je pridobijem. Nisam ni o čem mislio ni rasuđivao.. Katarina . maločas sam bila kod njega.. čuvši za Kraftovo samoubistvo.. I zamislite. A ti živi ovde među tim vašim intrigama. zbog Hekube. — Ti si špijunirao? Prisluškivao si? — Šta sam vam rekla maločas? — ustade s divana Katarina Nikolajevna. ja nisam kriv! Došao sam ovamo slučajno. mojoj figuri: da. nije laparalo. ali on je izvršio samoubistvo! Još sinoć. nego da laže i da sve zna. Tatjana Pavlovna. zašto? Da.. Ne. samo za jedan još časak.. nego da se pokažem. pokušavala sam.. uzvišen. ali se nije mrdnula s mesta. pokazujući na mene. Još je bilo dovoljno dana. ovako stara. One obadve ciknuše. Ne bi vam bilo teško da je pridobijete. udari. — Hajde. i čak se sećam da sam ga i videla uzgred. — Laž. što se ustežeš! — Dosta s tim klevetama. jedino. htela sam da vas zamolim anđele slatki.. s ljudima treba opštiti. Ali sad najedanput kada sam. sećam se. ne skidajući s mene očiju. Tatjana Pavlovna.. da iskočim iz spavaće sobe jedne žene. Ta vama nije teško da pobedite. ili. naprotiv. da sam se rešio da radije otrpim vašu grdnju. moskovski. učinilo mi se da je toliko monstruozna stvar. dignem zavesu i nađem se pred njima dvema.. teturaj se između tih vaših laži... trebalo bi njega pitati! Samo izgleda da sada nije u Petrogradu.. od ovog pokreta njoj se učinilo da sam ja na nju zamahnuo. Kraft se ubio — zbog ideje. bilo mi je sve jasnije da se ne mogu pojaviti. Bog mi nije dao lep stas kao vašim ađutantima. po svoj prilici sama izvršila svoj savet. jer vi sve ljude poznajete: zar se ne bi moglo na neki način saznati što o tim hartijama. verovatno. i. vrlo je čestit čovek — tačno. malopre sam bila. Bio sam van sebe.pridobijete. evo i ja. bivšem pomoćniku kod Andronikova. i to još naročiti. obmana.. Kako i da ne ciknu? — Kraft? — promrmljah ja obraćajući se Ahmakovoj: — izvršio samoubistvo? Sinoć? Po zalasku sunca? — Gde si ti bio? Odakle dolaziš? — zasikta Tatjana Pavlovna i bukvalno zarije nokte u moje rame. bolje reći. — a posle. to bi Tatjana Pavlovna.. skočio s kreveta. priznaćete i sami. Uostalom. već sam je i zanela. dosta! — viknuh ja. vaša naklonost prema njoj: zašto mi nije na moje pitanje odgovorila. besmislica! — prekinem je ja ljutito: — maločas ste me nazvali špijunom. to me je konačno uverilo da njoj ne samo nije stvar nepoznata. jer su pouzdano ostale hartije posle njega — ali u čije su ruke one sad dospele? Ko zna. dršću mi noge i ruke... Ali je svejedno kojim bi se to izrazom reklo.. Tatjana Pavlovna: kriva je vaša Finlanđanka. — neka dođe i do tuče između mene i Tatjane Pavlovne!. Mogao sam da izdržim i da sedim dok su me nazivale špijunom i idiotom. Zato sam vam i došla u tolikom uzbuđenju.. — Gledala sam. nego. ovdašnjem. možda će on što znati.

odlazi napolje! — razvikala se Tatjana Pavlovna. dosta mi je svega! Katarina Nikolajevna. Izišao sam brzo. Bilo mi je jasno da sam rekao više nego što treba.. one su me ispratile očima. ili mi se. i u njihovom pogledu videlo se najveće iznenađenje. napolje.Nikolajevna? — Napolje. — Šta znači to?. . i to toliko da je pobledela. možda. Utoliko manje što već sutra napuštam službu kod vašega oca. gotovo me izgurujući. kunem vam se svim što mi je najsvetije. Nisam ja kriv što sam saznao vaše tajne. tako samo učinilo. da će ovaj razgovor i sve ovo što sam čuo ostati među nama. možete biti spokojni.„ O kakvom dokumentu vi govorite? — zbunila se Katarina Nikolajevna. zadao sam zagonetku.. — Ne obraćajte pažnju na njegovo bulažnjenje. a što se tiče dokumenta koji tražite. Katarina Nikolajevna: kazala sam vam već da su mi odande pisali da je pošašavio! — Ja pošašavio? Odakle su pisali? Ko je to mogao da piše? Svejedno. Jednom reči.

koji bi. prilično jako. Već sam spomenuo da smo tamnovali na zasebnom krilu iz dvorišta. — Ja idem u stan broj 13. a neznatne i sitne naprotiv baš onda najviše i nadiru. — Vi tražite Versilova. — koga tražite? — Već čitav sat tražim vratara. tako se ne govori sa ženama. — produžih ja. i ona je silazila s krila niz stepenice. pošto Tatjanu Pavlovnu nisam uračunao. Naravno. ovaj stan bio je obeležen brojem trinaest. udarivši nogom. izgubi čast ili ljubljeno stvorenje i slično. ništa nisu odgovorili ili su je čak oterali. toliko. Ali nisam imao vremena da o tome mnogo mislim: u mojoj glavi je neprestano bio Kraft. u stvari. i to tuzi: sažaljenju prema Kraftu. i produžilo se za vreme dok sam bio kod kuće i objašnjavao se s Versilovom. — došao sam da se s njim oprostim na svagda. imate s njim da raspravite. otvorivši vrata jednog dućančića: ali joj tamo. da je čak onaj obični ljudski osećaj izvesnoga zadovoljstva prilikom tuđe nesreće. Da ne govorim o ostalom. — Jeste li vi njegov sin? .GLAVA DEVETA I Hitao sam kući i — čudna stvar — bio sam vrlo zadovoljan sobom. Hajdemo. — priđem joj ja. — Pa gde je ovde vratar? — viknu ona. Zar me ne poznajete? Ali me je ona već poznala. — tačnije rečeno s takvom ženom. I tim sam takođe bio zadovoljan. Čudno je koliko mnogo sporednih misli može da prođe kroz glavu baš onda kad je čovek sav potresen kakvim bilo kolosalnim izveštajem. ali je u svakom slučaju bilo jedno snažno i dobro osećanje. izgleda. svuda sam raspitivala. to jest kad ko slomije nogu. Sećam se još kako me je malo pomalo obuhvatilo neko nervozno drhtanje. Ne zato što bi me on tako užasno mučio. tako izgleda. razdražena i ljuta. nego što sam ipak bio do dna duše potresen. to jest ne znam da li je bilo sažaljenje. i baš sam time i bio zadovoljan. Možda se ne sme nikad reći u lice ženi te vrste: „pljujem na vaše intrige“. čak i taj obični osećaj podlog zadovoljstva ustupio u meni mesto drugome. po svima stepenicama se pela. tu odmah do kapije. morao ugušiti ostala osećanja. ali ja sam to rekao. bio sam bar uveren da sam tim tonom potro svu komičnost moga položaja. Pre nego što sam ušao u kapiju. i potpuno nedirnutom osećanju. čuo sam jedan ženski glas koji je nekoga s nestrpljenjem i razdraženo pitao glasno: „gde je stan broj 13?“ To je pitala jedna dama. i razagnati sve sporedne misli. imam i ja. — Taj je stan iz dvorišta. ja sam već izranije čuo taj glas. Ovo objašnjavanje dogodilo se pod čudnim i neobičnim okolnostima. koje je trajalo nekoliko minuta. naročito neznatne.

. a sestra je izišla iz svoje sobe da vidi ko to dolazi. Ona je bila vrlo siromaški odevena: preko ugasite haljinice visilo je parče nekog štofa koje je izigravalo ogrtač ili mantil. Versilov je bio duboko poražen: stajao je kao utonuo u razmišljanje i kao da o nečem odlučuje. Ja sam joj brbljao u ovom smislu za sve vreme dok smo se peli k nama. to je ta.— To ne znači ništa. kad je video da sam stao izvuče svoj cviker koji nikada nije ostavljao i koji mu je visio o crnoj vrpci. Ja. Ovuda. Ni reči da niste progovorili! Vi ste nitkov. ipak ne bih primila od vas milostinju. Versilov je bio kod kuće. gde je potrebno. upro je na mene strog. Kraft se ubio. ja sam vanbračno dete. mada sam ja Dolgoruki.. — morala sam da tražim vašu adresu u prijavnom odeljenju. A šta ti imaš? — Evo vam ovo pismo. -— pohitah ja da se branim i stadoh u stranu. on je uzeo pismo u ruke. Ušao sam ne skidajući gornji kaput. pogledav u potpis. Kraft.. — neću da vas ucveljujem. a on ga je dobio od pokojnoga Andronikova. — Nemam s tim nikakve veze. Kad sam saopštio vest o samoubistvu Kraftovom. Uostalom. kad ima ideju! Najvažnija je ideja. ušla je i ona. prinese pismo sveći. To piše i u Bibliji. Taj gospodin ima beskrajno mnogo vanbračne dece. verovatno. Ni reči.. izvršio samoubistvo. on je dobio jedno nasleđe. a sad sam je sreo na kapiji. inače bih ranije donela.. zamislite.. — Dugo sam razmišljala zašto vam je palo na pamet da mi sinoć ostavite novaca.. Ističem još jedanput: bila je izbezumljena.. I šta je bilo? Saopštenje nije učinilo nikakav utisak: čak ni da je izdigao obrve! Naprotiv.. Ne razumem kako sam mogla juče od njega primiti novac: izgledao je tako čestit!... i rođeni sin napušta roditeljski dom. i odlazi tim jadnicama. Kad smo ušli u gostinsku sobu. Kad to zahteva savest i čast. držeći ga u levoj ruci neodlučno. kako je pričala i proklinjala vas. — Ne nalazim da treba da vam objašnjavam: dobio sam ga od Krafta. milostivi gospodine! Da ste imali i časne namere.. Ne znam da li ste mu žena. ja sam došao po svom ličnom poslu koji ću imati zadovoljstvo da vam objasnim posle ove dame. naročito pažljivo sam pogledao u njegovo lice da vidim efekt.. Uz to. Verovatno je to ona sinoćnja učiteljica što „daje časove iz aritmetike“? — Jest. uze da ga čita s pažnjom. i može biti da je to i vaša kći.. samo da dovikne: — Kažu da ste dobili nasleđe! I zatim je iščezla kao sen. vi izgledate čestita žena. ni reči! O. ali s praga se okrenu za časak. pošto mi je sinoć predao ovo pismo. I u Bibliji piše da deca napuštaju očeve i osnivaju svoje gnezdo. Jedanput sam u životu hteo da učinim dobro.. — nestrpljivo poče devojka. velikodušan čovek žrtvuje i svoj život. Slušajte vi! — obrati se najedanput mojoj majci koja je bila sva pobledela.. Versilov joj se okrenu. Prokleti da ste! Ona brzo istrča. -— odgovorih mu Ja.. zbog ideje. iskorišćava ih nečasno. Čitalac je.. i. uzmimo da sam njegov sin. a ja neću da ga delim s njim. Dodajem da niko na svetu danas ne zna za ovo pismo sem mene. Ne mogu da izrazim koliko sam . i baci paketić banknota na sto. Evo vam vaš novac! — gotovo zaciča ona kao danas po podne. Versilov. mlad čovek koji je ulivao nade. na glavi je imala jednu staru otrcanu matrosku kapu. — Dopustite. u ideji je sve. i gura ih u bedu pomoću novaca. moja majka je sedela na svom običnom mestu sa ručnim radom. čim sam od njega izišao. Dok sam ja govorio bez daha i žurio. pažljivo me slušao. Iz sadržine saznaćete sve. ali nisam stupao u razgovor i ništa ne znam.. zato što je Kraft. ali znajte da ovaj gospodin iseca oglase u novinama u kojima za svoj poslednji groš traže zaradu guvernante i učiteljice. i. Kad treba. po običaju. kako mi je milo što sam vas izobličila sad pred vašom ženskom čeljadi. upitni pogled. nije ništa radio i pošao nam je u susret. jednom reči. Versilov me je neprestano i dalje posmatrao radoznalo. koja joj je vrlo ružno stajala. i idem da živim od rada ovojih ruku. i niko nije mogao da je uputi. i zastala na vratima. Kad koga vuče ideja. najzad se najedared okrenu meni: — Ti je nimalo ne poznaješ? — Slučajno sam danas video kako se ljutila u hodniku kod Vasina. — sreo sam ovu damu na samim vratima.. ovuda! Mi stanujemo u zasebnom krilu. strogo osuđujem: hoću da se naučim da govorim istinu.. tražila je vas. i. primetio da ja sebe baš ne štedim i.

se osećao uvređen tom njegovom nadutom bezosećajnošću. On je morao vrlo dobro poznavati Krafta, a to
nije bilo baš tako obično saopštenje! Najzad, ja sam, naravno, želeo da ono proizvede efekt. Počekavši oko
pola minuta, i znajući da je pismo dugačko, okrenuh se i izađoh. Kofer mi je bio davno već spremljen,
ostalo je samo da još nekoliko stvari vežem u zavežljaj. Mislio sam na moju majku, i zašto joj nisam
prišao. posle deset minuta, kad sam već bio potpuno gotov i hteo da iziđem da nađem kola, uđe u moju
sobicu moja sestra.
— Evo ti mama šalje tvojih šeset rubalja, i opet te moli da je izviniš što je ispričala za njih Andreji
Petroviću, i onda još dvadeset rubalja. Ti si sinoć dao za svoju ishranu pedeset rubalja; mama kaže da
nipošto ne može da primi više od trideset, zato što na tebe ne pada pedeset, te ti dvadeset rubalja vraća.
— Dobro, i hvala, samo ako govoriš istinu. Zbogom, sestro, ja odlazim!
— Kuda ideš sad?
— Privremeno u hotel, samo da ne noćim u ovoj kući. Reci mami da je volim.
— Ona to zna. Ona zna da ti voliš i Andreju Petrovića. Zar se ne stidiš što si doveo onu nesrećnicu!
— Kunem ti se da je nisam doveo; sreo sam je u kapiji.
— Ne, ti si je doveo.
— Uveravam te...
— Razmisli, ispitaj sebe samog, pa ćeš uvideti da si i ti bio uzrok njenom dolasku.
— Samo mi je bilo vrlo milo što je Versilov osramoćen. Zamisli, imao je dete sa Lidijom
Ahmakovom... uostalom, zašto ti ja to govorim...
— On? Dete? Ali to nije njegovo dete! Od koga si čuo tu neistinu?
— Ah, šta ti znaš.
— Ja da ne znam? Pa ja sam i negovala to dete u Lugi. Slušaj, brate: odavno vidim da ti ni o čem ništa
ne znaš, a međutim vređaš Andreju Petrovića, — pa i mamu.
— Ako on ima pravo, onda sam kriv, i to je sve, ali vas ja zato ne volim manje. Zašto si tako
pocrvenela, sestro? Gle, sad još jače! No, dobro, ali ću ipak izazvati na dvoboj onoga knezića zbog šamara
što ga je udario Versilovu u Emsu. A ako je Versilov bio ispravan s Ahmakovom, utoliko pre.
— Brate, urazumi se, šta ti je!
— Dobro je što je parnica u sudu završena... Gle, sad si pobledela.
— Ali knez neće ni izići na dvoboj s tobom, — reče Liza kroz osmejak, bleda od straha.
— Onda ću ga javno osramotiti. Šta je tebi, Lizo?
Ona je toliko pobledela da nije mogla da stoji na nogama, nego se spustila na divan.
— Lizo! — čuo se odozdo glas majčin.
Ona se trže i ustade, i osmehnu se ka meni ljubazno:
— Brate, okani se tih gluposti, ili pričekaj dok bar više ne saznaš: ti znaš vrlo malo.
— Neću zaboraviti, Lizo, da si pobledela kad si čula da ću ići na dvoboj.
— Da, da, seti se i toga! — nasmeši se ona još jedanput pri izlasku, i siđe.
Dozvao sam kočijaša i s njegovom pomoću iznesem svoje stvari iz stana. Niko od domaćih nije me
sprečavao ni zaustavljao. Nisam otišao da se oprostim s majkom, da se ne bih susreo s Versilovom. Kad
sam već seo u kola, sinu mi u glavi misao:
— Na Fontanku, do Semjonovskog mosta, — naredih iznenada i odoh opet Vasinu.

II

Iznenada mi pade na pamet da Vasin sigurno već zna za Krafta (i to, možda, sto puta više nego ja) tako
je i bilo. Vasin mi je odmah vrlo ljubazno saopštio sve pojedinosti, bez većega uzbuđenja, uostalom; iz
toga sam zaključio da je bio umoran, a tako je i bilo. On je lično bio jutros kod Krafta. Kraft se ubio iz
revolvera (onoga istoga) sinoć, u pun sumrak, što se vidi iz njegovoga dnevnika. poslednja zabeleška u
dnevniku bila je pred samo samoubistvo, i on primećuje u njoj da piše već u mraku, jedva razaznajući
slova; sveću nije hteo da pali, bojeći se da posle sebe ne ostavi požar. „A da je zapalim, pa da je
pre samoubistva opet gasim, kao i svoj život, to neću“,—čudnovato je dodao gotovo u poslednjem redu.
Ovaj predsmrtni dnevnik svoj otpočeo je pre tri dana, čim se vratio u Petrograd, još pre svoje posete kod
Dergačeva. Pošto sam ja od njega izišao, upisivao je na hartiju svaki četvrt sata; poslednje tri četiri beleške
zapisivao je svakih pet minuta. Čudio sam se što ga Vasin, kad je imao taj dnevnik toliko vremena u
rukama (dali su mu da ga pročita), nije prepisao, utoliko pre što nije bilo više od jednog lista, a beleške su
bile sve kratke, —„da ste prepisali bar poslednju stranu!“ Vasin mi je s osmehom odgovorio da je on i
ovako sve zapamtio, uz to: beleške su bez ikakvoga sistema, o svačemu što padne na um. Već sam hteo
da ga uveravam da baš to u danom slučaju i jeste dragoceno, ali odustadoh od toga, nego ga uzmem
ispitivati šta je zapamtio, i on se seti nekoliko redaka, naprimer onih na jedan sat pre izvršenja
samoubistva, o tome „da ga hvata jeza“, „da je, da bi se ugrejao, mislio da popije čašicu ruma, ali misao da
bi od toga moglo nastati jače krvoliptenje — odvratila ga je“. I sve otprilike tako, — završio je Vasin.
— I to vi nazivate „glupostima“? — uzviknuh ja.
— Kad sam ja to nazvao tako? ja samo nisam ništa prepisao. Ali sve i da nisu gluposti, ovaj dnevnik je,
odista, dosta običan ili, bolje, prirodan, to jest baš onakav kakav i treba da bude u takvom slučaju...
— Ali to su poslednje misli, poslednje misli!
— poslednje misli često su vrlo ništavne. Jedan samoubica se žali, u istom takvom dnevniku, što mu u
tako važnom času baš nijedna „viša misao“ ne nailazi, nego, naprotiv, sve neke sitne i prazne.
— A to što hvata jeza, je li i to prazna misao?
— Znači: vi mislite baš na pravu jezu i na krvoliptenje? Poznata je stvar da su vrlo mnogi od onih koji
imaju snage da misle na svoju predstojeću smrt, svojevoljnu ili ne, vrlo često skloni da se brinu o tome da
li će lepo izgledati njihov trup. U tom smislu se i Kraft pobojao izlišnog krvoliptenja.
— Ne znam da li je to poznat fakt... i da li je tako, — promrmljah ja, — nego me čudi što vi sve to
smatrate tako prirodnim; a međutim — nije prošlo mnogo vremena otkako je Kraft govorio, uzbuđivao se,
sedeo među nama? Zar vam ga odista nije žao?
— O, naravno, žao mi ga je, i to je sasvim druga stvar; ali u svakom slučaju, Kraft je postavio svoju
smrt u obliku logičnoga zaključka. sad se vidi da je sve što se o njemu govorilo sinoć kod Dergačeva,
potpuno tačno: posle njega ostala je evo ovolika sveščica učenih zaključaka o tome da su Rusi —
drugostepena ljudska rasa, na osnovu frenologije, kraneologije i čak i matematike, i da, dakle, kao Rus
čovek ne treba da živi. Ako hoćete, tu je najkarakterističnije to što je moguće načiniti kakav vam je volja
logički zaključak; ali uzeti pa izvršiti samoubistvo na osnovu zaključaka — to se, naravno, ne događa svaki
dan.
— Trebalo bi bar odati počast karakteru.

— Može biti, ali ne samo tome — okolišno odgovori Vasin, a bilo je jasno da je mislio na glupost ili
slabu sposobnost rasuđivanja. Sve me je to razdraživalo.
— Vi sami ste sinoć govorili o osećanju, Vasine.
— Ni sada to ne odričem; ali u ovom događaju ima nešto toliko krupno pogrešno, da strog pogled na
stvar nehotice potiskuje na neki način i samu žalost.
— Znate šta: ja sam po vašim očima još ranije nagađao da ćete osuđivati Krafta, i da ne bih čuo vaše
osuđivanje, rešio sam se da vas ne pitam za vaše mišljenje; ali vi ste ga sami rekli, te sam i nehotice
primoran da se s vama složim; a, međutim, ja nisam s vama zadovoljan. Meni je žao Krafta.
— Znate, otišli smo daleko...
— Jeste, jeste, — prekidoh ga ja, — bar ostaje uteha da uvek u takvim slučajevima oni koji ostaju u
životu, sudije pokojnikove, mogu reći za sebe: „i ako se ovaj čovek ubio, ipak zaslužuje svako žaljenje i
prizrenje, ali mi smo, veli, ostali u životu, i prema tome nema razloga da mnogo tugujemo“.
— Da, razume se, ako s te tačke... Ah, to ste vi, izgleda, rekli iz šale: ali je vrlo duhovito. ja u ovo doba
pijem čaj, i sad ću ga poručiti: nadam se da ćete mi činiti društvo.
I on iziđe, odmeriv očima moj kofer i moj zavežljaj.
Meni je, odista, bilo došlo da kažem nešto pakosno, da bih osvetio Krafta; i kazao sam koliko sam
umeo; ali je interesantno da je on u početku uzeo ozbiljno moju misao o tome da „ljudi kao mi ostaju u
životu“. No bilo tako ili ne, on je ipak u svemu imao više pravo nego ja, čak i u pitanju osećanja. To sam
priznao u sebi bez ikakvog nezadovoljstva, ali sam jasno osećao da ga ne volim.
Kad je donesen čaj, objasnih mu da ga molim za gostoprimstvo samo za jednu noć, ali ako to nije
moguće, neka samo kaže, i ja ću preći u hotel. Zatim sam mu ukratko izložio zašto sam došao, rekavši
mu pravo i prosto da sam se posvađao s Versilovom konačno, i ne upuštajući se pri tom u pojedinosti.
Vasin me je saslušao pažljivo, ali bez ikakvog uzbuđenja. On je uopšte samo odgovarao na pitanja, iako
je odgovarao srdačno i dosta opširno. O pismu s kojim sam mu dolazio posle podne da od njega tražim
saveta — potpuno sam ćutao; a današnji moj dolazak objasnio sam mu kao prostu posetu. Pošto sam
Versilovu dao reč da o tome pismu sem mene niko više neće ništa znati, počeo sam smatrati da
nemam prava o njemu nikome više ništa da govorim. Iz nekih razloga postalo mi je mrsko da o nekim
stvarima govorim Vasinu. O nekim stvarima, ali ne o svima: uspeo sam da ga
zainteresujem pripovedanjem o današnjim scenama koje su se odigrale u hodniku i kod susetki, a koje su
se završile u Versilovljevom stanu. On me je slušao sa najvećom pažnjom, naročito kad sam govorio o
Stebeljkovu. O tome kako se Stebeljkov raspitivao o Dergačevu, morao sam mu dva puta pričati, i on se
posle toga zamislio. U tom času sam najedared osetio da Vasina ništa i nikad ne može da dovede u
nepriliku; uostalom, prva misao o tome, sećam se, došla mi je u obliku za njega vrlo laskavom.
— Uopšte, ne mogu da razumem mnogo što šta od onoga što je govorio gospodin Stebeljkov, —
završih ja o Stebeljkovu, — on govori nekako zbrkano... ima u njemu neke lakomislenosti...
Vasin odmah načini ozbiljno lice.
— On, odista, ne raspolaže govorničkim darom, ali ipak o mnogim stvarima već na prvi pogled ima
vrlo pravilne napomene, i uopšte — to su više ljudi od rada, od poslova, nego ljudi apstraktne misli, i njih
treba ocenjivati sa toga gledišta...
Tačno onako kao što sam i ja malopre mislio.
— On je međutim kod vaših susetki nešto strašno zamesio, i sam Bog zna čim se to još moglo da svrši.
O svojim susetkama Vasin je ispričao da ovde stanuju od pre dve tri nedelje, i da su došle odnekud iz
unutrašnjosti; da imaju vrlo malu sobicu, i da se no svemu vidi da su vrlo siromašne, da sada sede i nešto
čekaju. On nije znao da je mlađa dala oglas u novine za časove, ali je čuo da im je dolazio Versilov; to se
dogodilo u njegovom odsustvu, a njemu je ispričala gazdarica. Susetke se tuđe od svakoga, pa i od same
gazdarice. poslednjih dana i on je primetio da kod njih odista nije sve glatko, ali takvih scena kao što je
ova današnja, nije bilo. Sve ove naše razgovore o susetkama beležim s obzirom na ono što će se docnije

dogoditi; kod susetki iza vrata u to vreme vladala je mrtva tišina. S naročitom radoznalošću saslušao je
Vasin kad sam mu ispričao da je Stebeljkov smatrao da je neophodno potrebno da o susetkama razgovara
s gazdaricom, i da je ponovio dvaput: „videćete već, videćete već!“
— I videćete, — dodade Vasin, — da mu to nije bez razloga prošlo kroz glavu; u tom smislu on ima
vrlo oštar pogled.
— Da li vi mislite da gazdarici treba posavetovati da ih najuri?
— Ne nisam mislio da ih treba najuriti, nego da će iz svega toga izići neka istorija... Uostalom, sve
takve istorije, svršavaju se, bile ovake ili onake, na jedan isti način... Ostavimo to.
O Versilovljevoj poseti kod susetki odlučno je odbio da iskaže svoje mišljenje.
— Sve je moguće; čovek je osetio u džepu kod sebe novac... Uostalom, verovatno je i to da je prosto
hteo dati milostinju; to je u njegovoj tradiciji, a možda i u sklonostima.
Ispričao sam mu šta je Stebeljkov govorio o „odojčetu“.
— Stebeljkov se tu potpuno vara, — vrlo ozbiljno i sa naročitim isticanjem (i to sam vrlo dobro
zapamtio) reče Vasin. — Stebeljkov, — produži on, — pouzdava se često odveć u svoju praktičnu zdravu
pamet, i usled toga brza u donošenju zaklju čaka saobrazno svojoj logici, koja je često vrlo oštroumna;
međutim, stvarnost može imati mnogo više fantastičan i neočekivan kolorit, prema tome koja lica
učestvuju u događajima. Tako je bilo i tu; znajući stvar delimično, on je zaključio da je dete Versilovljevo;
a ipak dete nije Versilovljevo.
Ja navalih na njega, i evo šta sam saznao na moje veliko iznenađenje: dete je bilo od kneza Sergija
Sokoljskoga. Lidija Ahmakova, da li zbog bolesti ili samo zbog svog fantastičnog karaktera, često se
ponašala kao luda. Zaljubila se u kneza pre Versilova, a knez se „nije ustezao da primi njenu
ljubav“, izrazio se Vasin. Veza je trajala neko vreme: zatim su se, kako se zna, posvađali, i Lidija je
odgurnula od sebe kneza, „što je, izgleda, on jedva i čekao“. Lidija je bila vrlo nastrana devojka, — dodao
je Vasin, — čak je vrlo moguće da nije bila uvek uračunljiva. Ali otišavši za Pariz, knez nije ništa znao o
tome u kakvom je položaju ostavio svoju žrtvu, on to nije znao sve do svršetka, do svoga povratka.
Versilov, koji se sprijateljio s mladom devojkom, predložio joj je da se venča s njim, i to baš zbog
pomenute okolnosti (koju, izgleda, ni roditelji nisu naslućivali gotovo sve do pred kraj). Zaljubljena
devojka bila je očarana njim, i u Versilovljevom predlogu „nije videla samo njegovo samopožrtvovanje“,
koje je, uostalom, takođe cenila. Uostalom, naravno, on je već umeo da udesi stvar, — dodao je dalje
Vasin. — Dete (žensko) se rodilo mesec dana ili šest nedelja pre roka, i dato je na negu negde u Nemačku,
ali ga je docnije Versilov uzeo natrag i sad se nalazi negde u Rusiji, možda u Petrogradu.
— A šta je s fosfornim žižicama?
— O tome ne znam ništa, — završi Vasin. — Lidija Ahmakova je umrla dve nedelje posle porođaja: šta
je tu bilo — ne znam. Knez, čim se vratio iz Pariza, saznao je za dete i, izgleda, u početku nije hteo da
veruje da je njegovo... Uopšte, celu ovu istoriju svi kriju još i danas.
— Kakav je čovek taj knez! — uzviknuh ja ljutito. — Kakvo je to postupanje s bolesnom devojkom!
— Ona tada još nije bila toliko bolesna... Uz to, ona ga je sama najurila... U svakom slučaju, on se
možda bez potrebe požurio da napusti službu.
— Zar vi branite takvog nitkova?
— Ne, ja ga samo ne nazivam nitkovom. Ima tu još mnogo drugih stvari, sem prostog nitkovluka.
Uopšte, to je dosta običan događaj.
— Recite mi, Vasine, jeste li ga poznavali izbliže? Vrlo bih želeo da mogu da se oslonim na vaše
mišljenje, zbog jedne okolnosti koja me se mnogo tiče.
Ali na to mi je Vasin odgovorio prilično rezervisano. On je poznavao kneza, ali kojom prilikom se s
njim upoznao — to je prećutao namerno, što je bilo očevidno. Dalje je rekao da knez po svome karakteru
zaslužuje izvesno prizrenje. „On je pun čestitih sklonosti i osećajan je, ali ne vlada ni rasuđivanjem, ni
snažnom voljom, da bi mogao da dovoljno upravlja svojim željama“. On je neobrazovan čovek, mnoge

ideje i pojave nije u stanju da shvati, a međutim se hvata za njih. On će vam, na primer, smelo tvrditi
stvari kao što je ova: „Ja sam knez i Rurikov potomak; ali zašto ne bih bio obućarski kalfa ako je potrebno
zarađivati hleb, a ne umem da radim nikakav drugi posao? Na firmi će pisati: „obućar knez taj i taj“ — to
je čak otmeno“.
On će to ne samo reći, nego će i učiniti — a to je najvažnije, — dodade Vasin; — međutim on to ne bi
činio iz nekog jakog ubeđenja, nego iz čiste lakomislene osećajnosti. Zato će posle neizbežno doći i
kajanje, i tada je uvek gotov na savršeno protivnu krajnost; i u tome mu prolazi ceo život. U naše doba je
mnogo ljudi na taj način došlo u nepriliku,
— završi Vasin, — baš zato što su se rodili u naše vreme.
I nehotice se zamislih.
— Je li istina da je ranije bio isteran iz svoga puka? — počeh opet da raspitujem.
— Ne znam da li je bio isteran, ali je izišao iz vojske u stvari zbog neprijatnosti. je li vam poznato da je
s jeseni prošle godine, kad je već bio u ostavci, proveo dva ili tri meseca u Lugi?
— Ja... ja znam da ste vi tada bili u Lugi.
— Da, jedno vreme bio sam i ja. Knez se poznavao i sa Lizavetom Makarovnom.
— Zbilja? Nisam to znao, Priznajem da sam vrlo malo razgovarao sa svojom sestrom... Ali zar je on
bio priman u kući moje majke?... uzviknuh ja.
— O, ne: bio je samo daleki poznanik, preko jedne treće kuće.
— Da, vidite, šta mi je ono sestra govorila o detetu? Zar je i ono dete bilo u Lugi?
— Bilo je neko vreme.
— A gde je sada?
— Po svoj prilici u Petrogradu.
— Nikad dok sam živ, neću poverovati — uzviknuh ja vrlo uzbuđeno, — u to da je moja majka imalo
učestvovala u toj istoriji, s tom Lidijom!
— U toj istoriji, samo ako čovek odbaci sve intrige, koje ja ne mislim da objašnjavam, Versilovljeva
uloga lično nije imala baš ničega što bi trebalo osuđivati, — primeti Vasin sa snishodljivim osmejkom. Čini
mi se da mu je bilo teško da sa mnom govori, ali nije hteo da to pokaže.
— Nikada, nikada neću poverovati da bi jedna žena, — uzviknuh ja opet, —- mogla ustupiti svoga
muža drugoj ženi, u to neću da poverujem!... Mogao bih se zakleti da moja majka u tome nije uzela
nikakvog učešća.
— Ipak, izgleda, nije protivrečila.
— Ja na njenom mestu već iz samog ponosa ne bih protivrečio!
— S moje strane, potpuno odbijam da dajem svoj sud o toj stvari, — završi Vasin.
Odista, Vasin se, koliko god je bio inteligentan, možda nije nimalo razumevao u žene, tako da mu je
jedan čitav krug ideja i pojava ostajao nepoznat. ja zaćutah. Vasin je privremeno radio u jednom
akcionarskom društvu, i meni je bilo poznato da je on i kući nosio da radi poslove. Na moje
navaljivanje priznao je da i sada ima da radi — da nešto sračunava, i ja ga toplo zamolih da se od mene ne
ustručava. To mu je bilo prijatno; ali pre nego što je seo iza svojih hartija, uzeo je da mi prvo načini
postelju na divanu. S’ početka je hteo da mi ustupi krevet, ali kad ja na to nisam hteo da pristanem,
izgleda da mu je to bilo prijatno. Od gazdarice je nabavio jastuk i pokrivač; Vasin je bio vrlo učtiv i
ljubazan čovek, ali meni je bilo neprijatno da ga gledam kako se oko mene trudi. Više mi se dopadalo kad
sam jedanput, pre tri nedelje, neočekivano zanoćio na Petrogradskoj strani kod Jefima. Sećam se kako mi
je on tada namestio postelju takođe na divanu i krišom od svoje tetke, bojeći se ne znam zašto da će se
ona ljutiti kad dozna da mu dolaze na prenoćište drugovi. Mnogo smo se smejali, mesto čaršava prostrli
smo košulju, mesto jastuka uvili smo gornji kaput. Sećam se kako je Zvjerev kad je svršio s nameštanjem,

udario ponosito rukom po divanu i rekao mi:
— Vous dormirez comme un pettit roi![22]
I njegova glupa veselost i francuska rečenica koja mu je ličila kao kravi sedlo, učinile su da sam se
naspavao vanredno slatko tada kod ovoga lakrdijaša. A kod Vasina bilo mi je prijatno tek kad je, najzad,
seo za svoj posao, okrenuvši mi leđa. ja sam se prućio po divanu i, gledajući u njegova leđa, razmišljao
dugo i o mnogim stvarima.

III

A imalo je i o čemu. U duši mi je bila velika zbrka, ali ničega konkretnog; ipak su se neka osećanja vrlo
određeno ispoljavala, mada me nijedno nije potpuno sobom odvuklo, jer ih je bilo mnogo. Sve se nekako
mutilo bez veze i reda, a ja sâm nisam, sećam se, hteo da se zadržim ni na čem, ni da zavedem red. Čak i
ideja o Kraftu je neprimetno otišla u pozadinu. Najviše me je uzbuđivao moj lični položaj, što sam sad već
i „prekinuo“ i što je moj kofer sa mnom, što nisam više kod kuće i što sam otpočeo potpuno nov život.
Kao da su do sada sve moje namere i pripreme bile samo šala, i kao da je tek „sada najedared i, što je
glavno, sasvim iznenada, sve otpočelo da se ostvaruje“. Ta misao me je bodrila, i, ma koliko da sam
se osećao u duši zbunjen od mnogih događaja, razveseljavala me je. Ali... ali bilo je i drugih osećanja; i
jedno od njih naročito je htelo da se izdvoji pred ostalima i da ovlada mojom dušom, i, čudna stvar, ovo
osećanje takođe mi je ulivalo hrabrosti i gotovo me izazivalo da budem vrlo veseo. A ipak je otpočelo sa
strahom: bojao sam se već odavno, još od posle podne, da sam se u vatri i iznenađenju izrekao
Ahmakovoj više nego što treba o dokumentu. „Da, suviše sam mnogo rekao, mislio sam, i sad će se one
po svoj prilici dosetiti... zlo! Razume se, neće me ostaviti na miru ako počnu da podozrevaju, ali... neka!
Uostalom, one me neće moći naći — sakriću se! A šta ako otpočnu da me gone...“ I ja se setih do
poslednje crte, i sa sve većim zadovoljstvom, kako sam stojao pred Katarinom Nikolajevnom, i kako su me
njene drske, ali užasno začuđene oči ukočeno gledale. I kad sam izišao, ostavio sam je u tom čuđenju,
sećao sam se sad; „njene oči, ipak, nisu sasvim crne... samo su trepavice vrlo crne, zbog toga i oči
izgledaju tako tamne...“
I najedanput, sećam se, postade mi užasno mrsko i neprijatno, i odvratno, da se sećam i njih i sebe.
Počeo sam da sebi nešto prebacujem i trudio sam se da mislim o nečem drugom. „Zašto se ni malo ne
ljutim na Versilova zbog istorije sa susetkama?“ najedanput mi pade na pamet. S moje strane, bio sam
tvrdo uveren da je on tu igrao ljubavničku ulogu, i da je dolazio da se provede, ali baš to me nije
ozlojeđivalo. Činilo mi se čak da njega ne treba drukčije ni zamišljati, i mada mi je u stvari bilo milo što je
osramoćen, ipak ga nisam optuživao. To za mene nije bilo važno; za mene je bilo važnije što me je onako
srdito pogledao kad sam ušao u sobu sa susetkom, pogledao me tako kao nikada dotle. „Najzad me
je pogledao ozbiljno! — mislio sam u sebi, srce mi je lupalo od uzbuđenja. — O, da ga nisam voleo, ne bih
se toliko obradovao njegovoj mržnji!“
Najzad sam zadremao i sasvim zaspao. Sećam se samo kao kroz san kako je Vasin, pošto je svršio
posao, sve na stolu doveo u red, i, pošto je oštro pogledao na moj divan, skinuo se i ugasio sveću. Bila je
prošla ponoć.

Susetkama su. uostalom. i ostale kirajdžije. Vasin je nekuda otišao kolima. samu s lešem njene kćeri. Naša vrata bila su širom otvorena. Nisam znao gde da nađem kutiju sa žižicama. kojoj je baš bilo milo što tu ima još nekoga koji bi sa svoje strane mogao da joj još što ispriča o ovom događaju. — potpuno je ćutao. mada nisam imao nikakva posla. iskreno da kažem. nego da je bar do jutra prevede u svoju sobu. i to uvek zbog sitnica. koji je bio već osvetljen. i odmah uze da se oblači. Svi kirajdžije bili su se tu iskupili. a i to. muž i žena. nikakvim iznenadnim katastrofama i. toliko oguglali na bol. u tim srcima možda se nalazi više zlata nego kod po izgledu najplemenitijih . Ima nesrećnih ljudi. — ona mlada susetka o kojoj ste mi pričali. ali koji se sada sasvim pritajio i utišao. Još se nisam ni obukao. U stvari. i to baš u svima katastrofama i nesrećama. i čaj je uopšte najneophodnija ruska stvar. ona je počela da govori žudno. a jučerašnji mladi glas koji sam odveć dobro zapamtio. i jedan starac i starica. ali sam se dosetio da više nije bio u krevetu. naročito kad su užasne. Čaj nam je vrlo dobro došao. što je glavno. tako reći. iznenadne i ekscentrične. I ja ne osuđujem: to nije niski egoizam. I ima karaktera koji su. i to one starije susetke. jer su pretrpeli vrlo mnogo i mnogo većih bolova. Čuo se. dotrčali i gazdarica i. Iza vrata naših susetki razlegalo se strašno zapomaganje. obesila se u svojoj sobi.IV Skoro ravno dva sata docnije skočih iz sna kao poludeo. a u hodniku. ali ja nipošto nisam hteo da legnem i dugo sam sedeo kod gazdarice. posle prvih izliva ridanja i histerije. Priznajem. sećam se da mi je to s prvom mišlju tada sevnulo kroz glavu. vikao je i trčao svet. i nije grubost osećanja. nije bila mnogo uplašena. na nogama su mu bile papuče. vrlo časni ljudi iz činovničkog reda. naravno. očevidno. koji čak ni pred odrom najmilijega stvora ne zaboravljaju nijedno jedino. koji su došli iz Tverske gubernije. Neću da opisujem celu ostalu noć. istina. jer su celoga života trpeli. plač i jauk. Njena majka je bila u strašnom položaju: s njom je bila naša gazdarica. Ja ciknuh. Ona je odmah na to pristala. za čas nađe naviknutom rukom žižice i osvetli sobu. naročito među ženama. Preko belog rublja navukao je šlafrok. a međutim. i tako videh nesrećnicu tek kad su je skinuli. Ne mogu da opišem koliko je bila ožalošćena moja duša! Istrčali smo u hodnik. Hteo sam da zovnem Vasina. i sedoh na divan. Gazdarica se pokazala prilično čestita žena. nisam imao smelosti da uđem u sobu susetkama. naravno posle vrlo mnogo molbi i gotovo silom. mnogo više nego što sam očekivao od nje. toliko teško naučeno. svi su izgledali vrlo bodri. kojima je neophodno potrebno dopustiti da koliko je moguće više govore u takvim slučajevima. ipak je najzad prešla kod gazdarice koja je odmah naredila da se pristavi čaj. vapaj samo jednog glasa. ispod koga su virila samo dva uzana đona njenih cipela. mada se majka plačući protivila da ostavi leš. a posle i dolazak zvaničnih lica. Na taj način nisam joj ni video lice. sve ono trčanje. posle toga su se i kirajdžije razišle po svojim sobama i zatvorili se. sama majka je popila dve šoljice. te pipajući nađem svoje odelo i počnem se u mraku brzo oblačiti. i koji se ničemu više ne mogu da začude. i ja sam je željno slušao. — Šta se to dogodilo? — zapitah ga ja. nikad nisam video većega i neposrednijega bola nego kod ove jadnice. koja. sa izvesnog rastojanja. Uverio sam je (i to sebi uračunavam u čast) da ne treba majku ostaviti tako. a u sobu brzo uđe Vasin. uostalom. pravilo obaveznog ophođenja s ljudima. sve do svanuća bukvalno sam drhtao i smatrao da sam obavezan da ne legnem. pokrivenu čaršavom. i. čak nekako naročito bodri. — Vrlo neprijatna i vrlo odvratna stvar! — odgovori on gotovo ljutito. Nije ih bilo mnogo: samo jedan stari mornar koji je inače neprestano nešto gunđao i naređivao.

nije posle smrti ostavio gotovo ništa „sem dve stotine rubalja pensije. Ona skoči na njega da ga udari. a zubi sasvim žuti. nikad nije plakala. priđe mi. nije ispravan. veli. Vama smo isplatili za jedan mesec. Tada mi savetovaše: otidite čuvenom advokatu. Šta mislite: ponudio joj. sedimo i plačemo. ljuti se.. na kraju čine svoje. daću još četrdeset rubalja“. nikad nije uzdisala. ovamo-onamo. Vratila se vrlo vesela: „možda će. čitave sate sedi kraj prozora. To je bilo svega pre četiri dana. znam. i ne mogosmo da se uzdržimo nego se zaplakasmo. Jedanput je spavala preko dan. ali. mislim?“ A s njom se sve bojim da govorim. raspituje se za vas. iako pokojnica nesumnjivo nije bila prosto ružna. I ja sam bila vesela. Došle su iz Moskve. i prodasmo. ako trgovac hoće. majčice. jako. odavno sam je se bojala. već odavno ostale bez novaca. Ali šta su dvesta rubalja? Ipak je mogla da odgaji Olju i da je da u gimnaziju“. on će dati. a do toga nam je bilo najviše stalo: mi smo neiskusne žene. „Platiće mi.. Licem jesu obe. a nisam smela da je pitam. čak i ne sluša.. on je bio profesor. zagrlila me jako. možda ću vam tada štogod i reći“. ja sam sedela na sanduku i takođe gledam nju. nije ga bilo ni stid. ali su mi savetovali da dođem ovamo lično. bio je postavljen zečjim krznom. nego pravnik. ako vam je ugodno. Ona lupi nogom. Sve sa sebe smo založile. a ako neće. da se za nju plašim: ništa nije govorila sa mnom. instinkt samoodbrane. jako sam je se bojala. i ne znam ni za šta“. brižljivo i uredno. skoči i otrča sama onom trgovcu. trgovac je kao pristajao. probudila se. on joj reče: „dođite. i isprati me smejući se. veliki i neravni. Još je u šali naveo iz Jevanđelja: „izmirite se. Počela sam pomalo da odnosim od naših haljina: koliko založimo.. isplakala sam se kod njega: „lepo. sedi tako ponosita. Otišla sam trgovcu poslednji put. I nikoga nismo imali poznatog. veli. Preksutra se vratila od trgovca bleda. objavili u novinama da dajete časove?“ Toliko smo joj se tada obradovali. — neće dati. preksutra oko pet sati. pričala mi je. dugo plakala. petnaest rubalja. veli. celoga života. veli. Uđe ta gospođa: vidim. to smo odmah videle. kaže. Pričanje ove jadnice bilo je delimično bez veze. Pođem ja s Oljom.. ponudili smo je da sedne. Ona ne plače. da ne platite i “poslednji groš“. još ćete imati i da platite parnične troškove. kako nismo očekivale da će to dugo trajati. njena ugasita haljina je od starosti takođe potpuno požutela. najbolje je da se s njime nagodite“.) Njenom pokojnom mužu propao je kod jednog ovdašnjeg trgovca u Petrogradu kapital od gotovo četiri hiljade rubalja. no stignemo pre jedno mesec dana. „Ne poznajem vas. nije običan advokat. pitala sam za savet. nego moja sestričina ima malu decu. nesumnjivo ćete sve dobiti.. a ako otpočnete parnicu. priznajem vam po pravoj savesti. gotovo imali šta da jedemo. Odnela sam mu poslednjih naših pedeset rubalja. ali sa nemačkim izgovorom: „vi ste. ne znam zašto.junakinja — samo. ali su joj oči i obrazi bili upali. makar i zemlju kopala!“ samo tako neku reč vikne i udari nogom. veli. I počela sam najzad. ona se tako ljubazno smešila: „ne za mene. Međutim. kaže. bacila se na krevet — sve sam shvatila. dugotrajna zaplašenost i potlačenost. i što je u poštenoj kući. na završetku gimnazije dobila je srebrnu medalju. mislim. A međutim nismo. iziđe advokat i nije me slušao ni tri minuta: „vidim. „I kako je učila. „ali ipak dvorska savetnikovica“. koža na licu i rukama ličila je na pergament. razbojnik. veli“. I uvek je takva bila. i jedna drugoj ruke ne ispuštamo. Propadoše mojih pedeset rubalja. On je udovac. naravno.“ (Tu je. tu navika na dugotrajno poniženje. govori istina ruski. veli. izgleda. nikome nismo imali da odemo: „šta će biti od nas. moglo joj je biti pedeset godina najviše. uzele smo ovu sobicu zato što je najmanja od svih. i neki put hoću da zaplačem. Jadna samoubica u tome nije ličila na svoju mamicu. Ona je već odavno udovica. To joj je u oči rekao. štogod i reći“. i ja se zaplakah. moram vam priznati da smo. i ne smem da pitam. biti. a i nokat na kažiprstu desne ruke. Odnesemo zimski kaput. i imala je isto tako plavu kosu kao i ona. bio je zalepljen žutim voskom. ona ustade ćuteći. kaže. nego samo sedi i strašno gleda. Dođem Olji. a naš trgovac sve odriče. dok ste na putu. makar trideset kopejaka“. a dokument što ga imam. izvolite . „ako.“ ja tako i uradih. Ali kakva smo imali sredstva. ali oko srca mi je nešto bilo hladno: šta li će to. to uviđam sama. te ona ode u novine i objavi: daje časove na svih nauka i iz aritmetike. da je i meni teško pogledati je. odevena vrlo lepo. od toga smo živele. Prepričaću kako sam shvatio i šta sam zapamtio. nađem punu nevinost. kako je učila. Njena majka je bila ne baš stara žena. otvorila oči i pogledala me. on ju je odgurnuo i u drugoj sobi se od nje zatvorio. tad sam se gorko zaplakala. ona tada poče da daje svoje poslednje belo rublje. i najedanput vikne: „makar i rublje prala. i kad je bila mala. rekli su mi: tražite. Prvi put je ovakva bila za celoga svoga života. „imam dokumente o tome. Pa i sve na njoj bilo je nekako žuto. ali ne smem kad je ona tu. Petrograd je skup. Ovaj se trgovac najedanput opet obogatio. sva drhti. sedimo jedna prema drugoj. kaže. gleda na krov preko puta. muž joj je bio činovnik. I nećete mi verovati: bojala sam je se. svako može da nas vređa. i on će tačno kazati šta treba raditi. I dok tako jedna s drugom sedimo a vaša Nastasija ulazi i reče: traži vas tamo jedna gospođa. ličile jedna na drugu.

. ja ćutim: mislim. pa čim dobijete mesto. sva izvan sebe. Olja. krotko i otmeno: „humanog. da izađem. niste ga. a vi. veli. „Pročitao sam. tako da ako želite i stalno mesto. čime ćeš dokazati? Ona samo šeta. sluša. I potamnelo joj je celo lice. i zatim se okrenuo i vratio u svoju sobu. kaže mi najedanput. naći sigurno. broj taj i taj.. vratara: gde je stan broj taj i taj? Vratar. da ste obezbeđeni. veli. kao smirila se malo. mamice. izvinite. a da smo delikatni. vidim da duboko diše: „Znate li. jer vi imate potpuno dovoljne kvalifikacije“. mamice. čujem. Kad bih câm docnije pao u takvu nevolju. što imam poverenja u jednog čestitog i humanog čoveka koji bi mi mogao biti otac“. „otimala sam se od njih. vuku je. veli. takođe. sigurno. mamice: dosta je što mi je obećao da će mi naći mesto. zatim sam videla da su i Olji od blagodarnosti zadrhtale usne. zajam. Ali ona je bila ponosita. poče da viče iz svega grla. Dala je adresu. veli. gospođice. koja je toliko nepoverljiva. teku joj suze. I on poče da objašnjava. sviraju na klaviru. vaš oglas u novinama. Zatim je malo ćutala. od toga trenutka. Ispričala mi je posle: „pitam. smeju se. nije podnosila takva pitanja i prostotu „ovuda“. i šta je bilo — vratila se posle dva sata. veli. veli „naći ću vam časove i mesto. nikad još nisam razgovarala sa tako pametnim i obrazovanim čovekom“. čak mu zahvaljuje. najviše nas je obadve privuklo tada to što je on ozbiljan izgledao. Spremila se Olječka. I bila sam tako radosna u sebi. Olja. i to je rekla odlučno.. i direktorku gimnazije. otvorili flašu s vinom. zar nije tako?“ ja je spočetka nisam razumela. izvolite!“ — sve same žene. i otišla još istoga dana. naprotiv. da pokažemo da smo pošteni ljudi. govorila mi je posle toga Olja. vi ćete se u najkraćem vremenu sa mnom obračunati. ali me ne puštaju“. još sam se ja nasmejala. nije potrebno dobročinstvo. veli. nemojte odmah da trošite onaj novac“. pa sve do kraja. čoveka“. I sva je sijala Olja. nešto je govorio o aritmetici. došao bih pravo kod vas da mi pomognete.. šta ti tu pomaže policija. pogleda me samo: „a šta ćete vi. ali one drže vrata. ućutala se.. pustite me!“ Potrči vratima. „Primam samo zato.. i kako je. i odmah sa svih strana dotrča puno žena: „izvolite.. videlo se. čak s poštovanjem. samo je. ustala je i šeta po sobi: „u policiju. udari moju Olju dvaputa po obrazu. buncala. i to možete očekivati. a što smo ga primile. „Mamice. „Časove ću vam. a. nateruju je. govorio je tiho. veli. veli. time učiniti zadovoljstvo ako mi dopustite da vam ukažem kakvu bilo pomoć. tada dolete ona što je dolazila kod nas. ako je povrh toga i čovek koji ima dobru dušu?“ Ona se na mene namrštila: „ne. tek ja se tu zaplakah. tako da tim samim možete sebi naneti štetu“. mamice. zato što znam ovde mnogo sveta. međutim. nego ćete vi meni.. čak strog. „Ah. veli: čim dobijem mesto. Zaboravila sam da kažem da je on odmah u početku. On je odmah ustao: „sigurno. naprotiv. govore joj ljubazno. i izgura je kroz vrata: „ne zaslužuješ. ne puštaju je. a usne stegla čvrsto. čim je ušao. da ne primimo od blagorodnog i bogatog čoveka dobročinstvo. ali zasada. sve mu je ona pokazala.. netrpeljiva. to je već video“. je važna. ali posle jednoga sata ona mi se okrenu: „mamice. i pokaza prstom na stepenice. — A zašto? kažem. noge joj se odsekle. Novac. pregledao sva njena svedočanstva iz gimnazije. i ujutru joj oči svetle. životinjo. udara sebe samu. dršćući: „pustite me. te rekoh: „zašto. veli. Tako mu je divno ona to tada rekla. tako da je još tada mogla posumnjati.. u tom stanu?“ Tako je čudno to rekao. propitao me je iz svih predmeta. Neka to bude. veli. dobro napisali.. i sve tako učtivo. Olja pocrvenela. lomi ruke. šeset rubalja. verujte mi na čast. veli.. priznajem da nisam razumela ništa. da nikako ne možemo da odbijemo“. veli. mi od njega zbog našeg ponosa možda ne bi ni primile novac. rekoh. opkole je. Ona onda skoči. u tolikoj smo nevolji. i vidi se da je poduže živeo u Moskvi. — Otvoreno kažem: ne mogu da shvatim ni sada kako je Olja.do nas. tim smo dokazale samo našu delikatnost da u svemu imamo u njega poverenja kao u poštenoga sedoga čoveka. nego njegova „humanost“. grozne. veli. A novac bolje da nismo uzimale. poslao bih vam svoju ženu i kćer“.. veli. još danas ću preduzeti korake. i mogu i zamoliti mnogo uticajnih lica. nude joj da pije. gotovo od prve reči počela da ga sluša? Od svega. veli. a mi takvu rugobu ne bi ni pogledali!“ Cele te noći preležala je u groznici. a ona viče u pomoć. da nismo delikatne. treba njih. na njemu se ne vidi da je hteo da se udvara: nego sasvim izgleda da je došao s čistim mislima. veli. — . kod Voznesenskoga mosta. I baš toga dana oko četiri sata posle podne dođe nam gospodin Versilov. u policiju!“. — kako učtivo. to jest ne sećam se baš svih njegovih reči. u razgovor ulazi vrlo rado (mora da je inteligentan čovek!). to nije to. Trećega dana bilo joj je lakše. O svemu ju je tako stvarno ispitivao. odgovorila mu je. da budeš u otmenom domu!“ A druga viče za njom na stepenicama: „sama si nam došla da se nametneš. prva će nam biti stvar da vratimo dug. stvarno. veli. lično poznaje. narumenjene. i on ju je sam iz raznih predmeta propitivao.. leži na stolu: „uzmite. i stana broj. i ponovo kao oživela. nagovaraju je. što ću vas nešto otvoreno zapitati: da li vam mogu sad odmah biti čime od pomoći? Neću ja vama. Tu ju je uhvatio strah.. pita. mada smo u nuždi“. Otišla. jer nemaš šta da jedeš. vidim. pametan. tamo ćemo se dogovoriti“.. veli. I šta mislite? Ulazi ona.

... . veli. da punu korpu obećanja i ode. ali je bolje. takođe imam svoj sopstveni kapital. zgrabila šešir i istrčala... potpuno pravo. Ona tada uze da viče na mene: „neću. šta ti je? kažem. pred sudom Božjim ću reći: tada nije više bila pri pameti! Od onoga časa kad su je uvredili u onoj nevaljaloj kući. a ako ne nađe što traži. Pred veče Olja uze novac od mene.. To se ne može tako presuđivati. uopšte nisam slutila. Ovaj kajiš je od. Olja.. veli. veli. Samo sam to rekla — a ona ciknu i udari nogom: „Vi ste. i uvek bih ga mogao ponuditi kojoj divnoj devojci. sama si bila gotova da se zaplačeš od blagodarnosti“. podmetnula je svoju suknju. da joj prvo samo poljubim njenu slatku ručicu“. dugačak. Da li zato što nisam čula disanje s njenog kreveta. niti sam od Olje to očekivala. a ona iz mraka kao da mene gleda.. odneti njegov novac i baciti mu u lice. sva izvan sebe... probudim se i čujem kako se Olja prevrće po krevetu: „ne spavate. ni juče ni ranije... to je bilo i bez toga sve zrelo. i kad je to videla.. veli. ne spavam. gospođice... veli. a jastuk hladan. — bar je imao malo razonođenja“. Versilov. neću njegovu milostinju! Ni to neću da me ko sažaljeva!“ Legla sam... sama si ga posle hvalila... istina je da tvrdo spavam“. tek noću... Olja. mislim. viknem. i spazim pored kreveta u uglu. veli. mislim! Tada padoh na pod.. Koliko sam puta posmatrala onaj ekser na zidu što je ostao od vašega ogledala.. — „Oj. ni slovca protivurečiti. ne može čovek da vas probudi kad treba“. nije ostavio svoju adresu“.. mamice.. neću! Bio on i najčestitiji čovek.. „On nam. kako je mučaljiva.. i pamet. — prekide i ućuta. i govori i govori. i verovali mi ili ne verovali. I tu na nesreću zakuca na vrata onaj jučerašnji gospodin: „Čujem da govorite o Versilovu. veli. veli. šapćem i dršćem. gledam je samo i čudim se: ni s kim ona. veli.. a ja viči za njom: šta joj je. A stolicu mora biti da je posle nogom odgurnula.. ja je povučem.. veli. viče.. Počela sam da joj govorim. a ne želim da razumem.. kuda je otrčala? A ona je trčala u prijavno odeljenje.. i još jutros sam mislila: „da ga sklonim najzad. celoga meseca se vukao po sobi. veli: on je nevaljalac.. Htela bih da vičem. — ali mi nikad nije padalo na um. — pomaknem se za jedan korak. Steže mi se srce. mislim. — da nije bilo vašega Stebeljkova. sve ovo ne bi se. ne misleći ni na što.. ustala je bez bojazni da će me probuditi. njenu ruku da je poljubi. ali nemam glasa. a neki put i u srce. pustite me da spavam!“ Izjutra je gledam. a taj gospodin. Celoga večera je ćutala. i viknem je ponovo. pamet mi stala: „izišla je“ mislim. „Ali zašto se popela na stolicu?“ — „Olja... i opipam rukom: ne.. razumem sve. — Znate li. ja stojim. u njoj se poremetilo srce.. žena niskih osećanja. da se ne poteže“. I mora biti da sam se ja tek dugo posle toga. ne smete.. posedi malo... te vičem u snu. Obrazi su joj se zajapurili.. krv mi se sliva u glavu. oko dva sata.. čitav sat ili više posle toga. Ali tada je skočila ona.. Ah. sasvim se izmenila. Olja. veli.. istrča. Olja.... nakiti se đeneral sa svim ordenjem i posećuje sve guvernante koje daju oglase po novinama. lepo gledam. Zasmejala se čak i Olja. neću joj. pružim obe ruke napred pravo prema njoj. i vratila se: „još danas ću mu. a da ne bi lupnula. ne mrdam s mesta. niti sam pomišljala na to.. možda smo izgubili našu sreću. uzima njenu ruku i priteže je svojim grudima: „Ja. šeta. kažem... nikoga nema u krevetu. mogu da vas o njemu izvestim“.. nepokretna. vi ste.. Čim je čula za Versilova. a ona mi se u rukama zaljulja. pođem.. — Nemoj da grešiš. — rekoh izjutra oko šest časova. i tek tada mi se ote glas.. ili zato što sam u mraku ipak nazirala kao da je njen krevet prazan. po svoj prilici bi se ipak dogodilo. mamice... — Bezuslovno je tako. a ovaj kao lukav jezuita“. — Vasine. veli. ali zlobno. pored vrata ona stoji. i privlači. tako nije govorila. a sad evo i sa potpuno nepoznatim čovekom. veli. uvredila si jednog plemenitog čoveka. tako da Olja mora da me noću budi: „šta vam je... Olja!“ — I odjednom posumnjam nešto..... Mora biti da sam sinoć zarkala.. kažem: sama si ga juče slušala. izvestila se gde stanuje gospodin Versilov. osvetila onome nevaljalcu!“ — „Ah. dobročinitelja našeg!“ Zaplakala sam se od ljutnje na nju... i posle kad se vratila: „Ja sam se. veli. kažem... ćutim.Tako. a ona se ljulja... možda. nisam mogla da se uzdržim. kao ukočena... porazgovara. Gledam je ja to jutro i čudim joj se. kako tvrdo spavate.. Istina. i onoga isterasmo iz sobe. i šta još sve nije rekla. . Olja. Spavala sam kao obično tvrdo.. a i ja odmah s njom. Stebaljkov često. ide tako i nađe što traži..... strašno mi je. potrošiti nijedne kopejke od njegovoga novca“. on je hteo da me uvredi?“ — Šta ti je... — Ko zna. ropskoga vaspitanja!“. probudila: „Olja. mamice. vidim.. da me uvredi. odmah se zanese za gostom. gospođice. čuješ li?“ I tada tek odjedanput kao da mi sve bi jasno. — tek ustanem brzo. samo što me je Safronov uvredio kao prost mužik. gledam je. isto kao Safronov (to je onaj naš trgovac). mamice?“ — Ne.. oči sevaju. to je čovek kao neki ovdašnji đenerali koje opisuju u novinama. rkala sam. — ona se okrenula zidu: „ćutite. kažem joj ja... čak sam počela i da plačem u krevetu. on je hteo veli.. kofera.. obuhvatim je. dogodilo. A on reče baš: „imate.

Spavao sam čitava četiri sata. starao se o svemu. potpuno bez namere da spavam — i najedanput zaspah. Već je bilo svanulo. Ostao sam. niko me nije probudio. najzad. onako obučen i u čizmama. Pred očima mi je lebdeo Versilov: pričanje ove dame prikazalo ga je u potpuno drugoj svetlosti.Nije dovršio rečenicu i vrlo se namrštio. Oko sedam sati opet je otišao. prilegoh u Vasinov krevet. na jedan minut samo. potpuno sâm. Da bih mogao o svemu udobnije da razmišljam. . čak se i ne sećam kako se to dogodilo. U glavi mi se malo vrtelo.

. sasvim mogao da bude odložen za danas. uspeo bih. bili su ovde već neko vreme. uspeo bih sigurno. a pored nje — naša nesrećna susetka. naneo trgovac. — Najviše mi je žao. Vasin mi pruži ruku. verovatno da me ne bi probudile. i obe su plakale. i nesrećnica bi ostala u životu. — umesno primeti Vasin. razgovarale šapatom. Lice mu je bilo zabrinuto i mračno.. — Njena majka kaže da je ona posle velike uvrede u javnoj kući došla kao da je izgubila moć rasuđivanja. po mome mišljenju. i . ali onaj nepredviđeni i neodložni posao koji je. to je i suviše jasno. Dodajte tome njihove prilike. i — po svoj prilici ne bi se desila ova strašna stvar? A imalo je još vremena: još nije bilo osam sati. On i mama. poljubila me i prekrstila tri puta desnom rukom. Povodom ovoga da kažem. Ali samo za trenutak sam mislio. a ne primećuju da su već odigrali svoje. Da. — što nisam uspeo da sve to uredim još sinoć. a Versilov mi ne reče ni reči. razume se. „dobrim delima“.. — poče on sporo da govori Vasinu. samo za trenutak. odista ima užasno mnogo savremenika koji po navici sebe još smatraju mladim pokolenjem.GLAVA DESETA I Probudio sam se tek oko pola jedanaest sati. mi stariji smo ostarili pre nego što smo sazreli. i dugo nisam verovao svojim očima: na divanu na kome sam sinoć spavao. Sofija Andrejevna bi je umirila. Nismo mogli da kažemo ni reči. sve već bilo zapaljeno i prekipelo. u mislima sam već bio rešio da za njom pođem ovamo i da je razuverim. što slabo pojima stvarnost. Mislio sam da pošljem mesto sebe Sofiju Andrejevnu. sve to moglo je da se desi isto tako i u ranija vremena. — Ne.. izgleda. i nimalo. sedela je moja majka.. uostalom. One su se obe držale za ruke. Mama odmah ustade i povede sobom i susetku. čak i za nedelju dana — taj neprijatni posao sve je pokvario i sve sprečio. Sve se tako steklo ujedno! — Može biti da ne biste uspeli da je razuverite. Ona je sva zasjala od radosti. majka samoubičina. Čim je od nas istrčala sinoć. nego sede u fotelju. zato što su još juče to bili. očevidno. tu je već i bez vas.. Ustadoh s kreveta i priđoh pravo majci da je poljubim. u ovom slučaju. zatim uvredu koju joj je pre toga. — Ovde je.. ne karakteriše naročito baš današnju omladinu. Ne. I samo sam jedanput u životu to i činio! I čak sam mislio da još pripadam mladom pokolenju i da razumem savremenu omladinu. jer se otvoriše vrata i uđoše Versilov i Vasin. više bio nesporazum. očevidno produžujući započeti razgovor. nikad više neću da se bavim. — olako primeti Vasin. — Malo je nestrpljiva ova današnja omladina pored toga..

— napisati: „prekratila svoj životni debi!“ — Zašto ne može da se tako napiše? — nije još nikako razumevao Vasin. — izraz naravno nije podesan. — Srebrna medalja tu ništa ne znači. dao sam joj povod. pokazalo se. Uz to. bila je otišla i odvela sobom i susetku. — produži Versilov. i. — sad više nego ikad! Mama nije bila kod gazdarice. — primeti najzad Versilov. — I taj humor je čudan. epohi.. ništa se ne bi desilo. a vama. — To ne može biti. Ni ja nisam imao vremena da dangubim: po svaku cenu morao sam otići da nađem stan. ono nesumnjivo vlada. — gimnazijski uslovni jezik među drugovima. tri osobine takođe na velikoj ceni kod današnjeg mladog pokolenja. Versilov ćuteći pruži ruku Vasinu. — objasni Vasin. izgleda. i iskrenošću. mogao je ponići u gimnazijskom ili u kakvom drugom drugarskom jeziku ili iz kakvih feljtona. nisam prebacio nedovoljno literarno obrazovanje. govoreći sporo i otežući reči. može biti. Versilov je saslušao. na primer. najzad me malo pogledav. — a majku je. ona volela. — odgovori mu Versilov ustajući s mesta i uzevši šešir. dva nepravilna reda. — Zar je moguće u takvom času pisati humorističnim izrazima? Vasin me pogleda ispitivački. odista. nekako mi je sve išlo lako od ruke: neobično brzo sam našao stan kakav sam tražio. on je nasuo ulja na vatru. — Opet protiv omladine. šaljivim tonom. drugim lepim osobinama. — to su njene reči. To je bilo pisamce. „mnogi“ nisu „svi“. Pokojnica vas je kad ste izišli. nisam. vrlo hvalila u tom smislu. — nasmeši se Vasin. i. Vasin se namrštio. ali pokojnica ga je upotrebila u tom užasnom pismu savršeno naivno i ozbiljno. Jednom reči. Da nije bilo njega. — opet se upletem ja oštro. Izišao sam na ulicu nekako naročito bodro. Danas mnogi tako svršavaju kurs. ali današnjoj nekako naročito. potrebna je pri ovoj stvari — pruži on Vasinu jednu malu ceduljicu.. — Ali ni Vasin nije našao ništa rđavog u „debi“-u — nisam mogao da se uzdržim da ne primetim. po svom ružnom običaju. — kriv je za sve. Recite mi šta je to natrućao gospodin Stebeljkov? — Gospodin Stebeljkov. on takođe uze kapu da s njim zajedno iziđe i viknu mi: do viđenja! Versilov je izišao. lakomislenim. a sad da završim glavno. draga.. a inače ste i vi mlad čovek. oprostite mi što sam prekratila moj životni debi. i opet ga . — Prebacujem sebi još jednu smešnu stvar. čak strogošću. Uz to. nije nimalo u tonu. — njena majka tvrdi da ste vi na njih načinili. te mi je dade da je pročitam. što su. Ovaj uze i vide da ja gledam radoznalo. — dodade on neobično ozbiljno. — ako današnje pokolenje nije toliko literarno. Neko novo i bolje osećanje rađalo mi se u duši. ne pogledavši me. -— upletem se ja najedanput.. nažvrljana olovkom...[23] Vaša Olja koja vas je rastužila“. — Baš naprotiv. — produžih ja. o ovom stanu ću govoriti docnije.mada je to svojstveno svakoj omladini u svakoj. — T-tako? — promrmlja Versilov. — Nimalo. Bio je svega prošao jedan sat popodne kad sam se vratio Vasinu da uzmem svoj kofer. ona je svršila gimnazijski kurs i bila nagrađena srebrnom medaljom. sebi dopustio da s njom razgovaram izvesnim veselim. — Kakvo čudno pismo! — rekoh ja začuđeno. Ko može u takvom času i u takvom pismu nesrećnoj majci. — Ovo je nađeno tek jutros. bio dovoljno oštar.. da me smatra za putujućega Seladona. — Tu nema baš nikakvoga humora. — Zašto je čudno? — zapita Vasin.. velikodušan utisak baš svojom ozbiljnošću.. — izgleda da sam. suv i mračan.. — Uzmite ovu hartijicu. u mraku: „Mamice. — jednom reči. ali me nije pogledao.

i ne samo to. — Znate li šta.. — Unapred sam uveren! — rekoh ja. to bih činio naročito. Ako ću da govorim istinu. obuzela me je iskrena neizmerna radost. neosporno. ali bez svoje štete. — taj posao je iskočio baš povodom toga pisma.. bio sam potpuno uveren da će Versilov uništiti pismo. ja se jesam. malo zapleo.... ali se drukčije dogodilo samo zato što je Versilov hteo da zadovolji svoj ponos. Kad me je video. Pismo je bilo odavno već napisano.zatekoh kod kuće. Zamislite. ima i jedno „ali. ne znam šta je tačno u stvari. a parnicu je Versilov već dobio. Versilov se pravo. Versilov ne poklanja nego u tom aktu priznaje puno pravo kneževima. u svakom slučaju. nego: pored svega toga što sam govorio Kraftu da bi takav postupak bio ružan. izgleda. naravno. a ne ovome“. jer je maločas i sam rekao da je stvar mogao odložiti još za čitavu nedelju dana. ali sam bio ushićen. Sami ste me izazvali. Postupak bi ne manje ostao divan. U ovom trenutku taj otkaz već ima zakonski oblik. ovaj postupak vrlo nekoristoljubiv. sa namerom. bilo moguće učiniti isto ovo. A što bih ja posle optuživao Versilova. jer je hteo da mi dâ to pismo.. jedno „ali?“ — Naravno. glavno je da postoji! I po svoj prilici da i vi tako mislite. — Tako? To sam i mislio. To jest. i tada je bolje. ali ćete me ipak razumeti. — Neiskren? — Jeste. Ali kad sam sad saznao za Versilovljev postupak.. Vasine. i ja sam ga sinoć predao Versilovu. — „Ali?“. Vasine? Ne mogu da se složim s vama. može on biti malo i okrnjen. gospodin Versilov se zaleteo i — izlišno prenaglio. smatrao sam da je to najprirodnija stvar na svetu. nesumnjivo. ja bih prećutao. da li vi štogod znate? — Kako da ne znam. Dovršite. i da sam „došao čistom čoveku. smatrao sam da se drukčije ne može postupiti nego prosto uništiti dokument. ovo mi se više dopada! — Uostalom.. maločas sam s njim razgovarao. Vasine! — Od radosti? . utoliko više što dokument nije imao odlučnu važnost.“ mislim da je Versilovljev postupak malo prenagljen i malo neiskren. Tu ima i kao neki „pjedestal“. jeste li znali štogod o jednom pismu koje je bilo sačuvano kod Krafta. i da je.. i što sam to i sam ponavljao u sebi kad sam bio u gostionici.. ipak je on sam po sebi vrlo dragocena stvar. Jednom reči. od one gospode. — Čak ako ovde i postoji „pjedestal“. i koje je juče dostavljeno Versilovu. posao o kome je maločas govorio ovde Versilov. Ako ne polovina. a ono. i. bar jedan deo nasleđa mogao je i sad pripasti Versilovu.. dajte da vas zagrlim i poljubim. ovako više volim. — Kakav čovek! Kakav čovek! Ko bi to učinio? — klicao sam kao opijen. u svakom slučaju. to jest zbog toga da nad njim sačuvam svoju moralnu nadmoć. dragi moj Vasine. Vasine. mili moj Vasine! Jednom reči. Zapanjio sam se. te sam s kajanjem i stidom počeo da osuđujem svoj cinizam i svoju ravnodušnost prema vrlini. Ta vi ste Vasin. — Slažem se s vama da to ne bi mnogo ljudi učinilo. još sinoć.. — nasmeši se Vasin. uputio advokatu kneza Sokoljskog. čak i po sudu vrlo osetljivog čoveka. to jest u dubini svoje duše. predao mu to pismo i odrekao se celoga nasleđa koje je dobio. reče mi veselo i iskreno: — Koliko mi je milo što ste me zatekli. vrlo interesovati. ali. — mada je pjedestal pjedestal. Zato što je. — produžih Ja. i teško da bi bilo bolje ako ga u dušama današnjih ljudi ne bi bilo. i za trenutak uzvisivši Versilova beskrajno iznad sebe. a u kome ima nešto što se odnosi na dobijeno nasleđe? U tom pismu zaveštalac objašnjava svoju volju u smislu obratnom od jučerašnjeg sudskog rešenja. Tako misli i sam advokat protivne strane. baš sam sad hteo da iziđem! Mogu da vam saopštim jedan fakt koji će vas. — ipak u sebi. to je stvar ukusa. vi imate još i. Kraft me je pre tri dana za to i pozvao sebi. Taj „pjedestal“ je ipak „ideal“. umalo što nisam zagrlio Vasina. — Ba! Kako sveže izgledate! Recite mi. Pre svega. — da ga js sprečio da sinoć dođe ovamo da razuveri onu devojku.

bilo mi je milo što sam vas na tome uhvatio. . i to je prvo što biva. kad sam ušao. nimalo mi se ne čudeći): — pa tako je uvek gotovo kod svih ljudi. valjda. iz pakosti. U svakom slučaju primećujem da se vama sad igra.. — s takvim iskrenim zadovoljstvom saopštili onaj fakt. kao i uvek. odmah poleteh mome starom knezu. — uzviknuh Ja: — ta dva stiha sadrže jednu svetu aksiomu! — Ne znam. pa i ne treba da prizna.— Od najveće radosti. užasno mi se dopadalo što se Versilov onako nesumnjivo na mene maločas srdio. mišljenja: „Tama niskih istina mi je milija Nego obmane koje nas izdižu?“ — Pa zar nije tako. a došao sam vam juče pre podne jedino iz pakosti. „Jer ovaj čovek bi mrtav i ožive. Jedno znam tačno: da će još dugo ova misao ostati jedna od glavnih spornih tačaka među ljudima. — Nego šta biste vi hteli! — uzviknu najzad Vasin (on se neprestano smešio. — To nije trebalo da mi govorite. to prođe čoveka i nema nikakvih posledica. i svaku vašu knjigu. Uz to. i gazdaricu vašu. to je bilo jedino zato što ste mi. a već sam se i zadocnio u razgovoru s vama! — Idem. samo to niko neće da prizna. i to posle današnjega „debi“-a. idem. i nisam vas dostojan. ja sam bedan dečak. Što je glavno.. i čak će nam obojici biti prijatno. mirni? Ali s takvim pogledima ne može se živeti! — Vi ste. tako da nije hteo ni da govori sa mnom. — Zar je kod svakoga tako? Jesu li svi ljudi takvi? I vi ste. — Sinoć... cela dva dana sam vas mrzeo. Po svoj prilici se istina nalazi. Kad sam vas posle uhvatio na „debi“-u — opet mi je bilo užasno milo. ne bih hteo da odlučujem da li su ta dva stiha istinita ili nisu.. Zato što sam vas pre tri dana u oči hvalio (a hvalio sam vas samo zato što su mene unizili i osramotili). u jednom slučaju je sveta istina. Ali zbogom. ni da me gleda. viši i dublji. igrajte: imate jak povod. i znam da će vam to biti vrlo prijatno. Brbljajući tako i ne dolazeći do daha od radosnog brbljanja. — rekoh. kad sam iz jedne vaše rečenice zaključio da ne shvatate žene. tim iskrenim zadovoljstvom najedanput ste prevrnuli moje „mlado srce“ opet na vašu stranu. izgubio se i nađe se!“ Vasine. Priznajem. Ako. a u drugim je laž. trudio sam se da vas unizim i da vam se smejem. i „obradovali se“ što sam uspeo opet da vas uhvatim. pošto sam već zgrabio kofer: — što sam vam maločas opet „pao o vrat“. Dao sam reč još iste noći da nikad ne dođem kod vas. ali meni su danas baš mnogo posla natovarili. Sedeo sam ovde na stolici sâm i kritikovao vašu sobu i vas. zbogom. ova dva dana bilo mi je bez njega baš malo teško. trudiću ss da vam što duže ne dođem. razumete li. Čim sam prevezao kofer.. negde po sredini: to jest. povukoh svoj kofer i uputih se s njim u svoj stan. a sve zbog toga što sam vas tada mnogo pohvalio. dok to govorite. mora biti da je već čuo i on za Versilova. I baš zbog toga priznajem da u izvesnim trenutcima postajem sasvim drugi čovek. zato što. a to vidim i po vašim očima. u svakom slučaju. kupim se odmah! Samo još jednu reč.

. jednom reči. Potpuno tačna ideja! To jest.. dragi moj prijatelju. grdeći preda mnom Versilova. To jest. — Mon cher. — Ne govorimo o tome sada. ne viči. da ostavimo to. Ali gde si bio? Bezuslovno sam hteo da dođem kod tebe. pa eto to je sve. Sinoć i danas me je samo plašila misao da kako ne sretnem Katarinu Nikolajevnu.. ako se sećaš. Znaš. to i suviše predosećam. i ona će izmeniti svoje mišljenje o tebi. Jednom reči. eh. evo i kneza Serjože! Uđe jedan mlad i lep oficir. ja kažem lep...II Znao sam da će mi se užasno obradovati.... i ja volim da o tome ne govorimo. to je toliko uzvišeno. izgleda. nisam ga nikad još video. — Šta kažete za Versilova? Jeste li čuli? — počeh ja pravo o glavnoj stvari. — A vi baš morate to odmah da istaknete. tada roptao protiv nje pred tobom. jako sam se o nju ogrešio. posle svega ovoga. ali nisam znao gde da te nađem. ali. i to toliko da. čak je i Kiljana (onoga činovnika dole) potreslo! To je nerazumno s njegove strane. — Zbilja. da ostavimo to.. — I sad si pocrveneo. baš s ovim osobinama... to je toliko otmeno. Mada sad. ali je bilo nešto u njegovom mladom i lepom licu. pomislio sam da ćeš da padneš. Zaboravi to.. i ti imaš pravo sa tvoga gledišta.. to jest nimalo mu ne pristaje — pfuj!. ali je sjajno. A. Ali tako liči na njega.. dragi prijatelju: baš s ovim je on.. ostavimo to........ rekao o njemu da je — „ženski prorok. Knez me je grlio od radosti. čini mi se.. ja sam se s tobom uvek slagao.. baš sam zbog vas to i zapamtio. i čak sam. Vi znate da je ona u neprijateljstvu s Versilovom. kao što su za njega svi govorili. gaji nadu... to je podvig! Treba poštovati ideal! — Zar nije tako? Zar nije tako? U tom se nas dvoje uvek slažemo. pobeđivao žene. ali sad se više nisam ničega plašio. s est charmant! Ha-ha! To mu tako pristaje.... o tom baš imenu? Zbog vas sam ga zapamtio.. ne mari ništa. Zbilja dragi prijatelju. i. — „Ženski prorok“!! Mais. jer tek nisam mogao ići kod Versilova. Jednom reči. Jesi li tada video onu Olimpijadu? Veruješ li da ona čezne u srcu za Andrejom Petrovićem. — Cher enfant. ja bih i bez Versilova otišao danas do njega. zato sam se uzbudio. Juče je jedan nevaljalac i velik magarac. znaš. — jednom reči... dragi prijatelju. sve je tako.. to je nesumnjivo. — Gaji nadu! Može. Tako. Žudno sam ga gledao. drugi put! — Tako je.. ima svoj vrlo dubok smisao. kunem se. i. ne zbunjujte se smatrajte to ime samo kao duhovitost! — Odlična duhovitost. iz izvesnog razloga.. — Dragi moj. prosto sam se zbunio. da ne bih zaboravio. saopštiću ti jednu malu tajnu.. ako želi da iskusi ovo! — uzviknuh ja u ljutnji pokazujući pesnicu. što nije bilo sasvim . to je toliko uzvišeno. i htedoh da potrčim da te zadržim.. — Ne mari ništa. šta se to dogodilo prošloga puta kad je ovde bila Katarina Nikolajevna? Zaljuljao si se. hoćeš li mi verovati..“ šta vi mislite o tom imenu. to jest baš nimalo ne liči.

ali sam se rešio da mu još pre dvoboja pošljem pismo u kome ću izložiti moje poglede na moj postupak. Arkadije Andrejević (opet Andrejević!) Dolgoruki. — brzo progovori on: — imao sam vanredno zadovoljstvo da se prošle godine upoznam u Lugi s vašom sestricom Lizavetom Makarovnom. Na taj način on mi sad savršeno olakšava korak s .. hteo sam da vas izazovem na dvoboj zbog uvrede koju ste pre godinu i po dana u Emsu naneli Versilovu.. To što smo bili u parnici.. svejedno. — odgovori on ozbiljno. Primećujem još jednu crtu: pored sve ljubaznosti i iskrenosti. još nisam došao k sebi. fatalan nesporazum! Primećujem vam da zbog mog položaja u vojsci taj način znači riskovanje: zbog takvog pisma pre dvoboja izložio bih se opštoj osudi.. formalni poziv na dvoboj zbog one istorije u Emsu. po svojoj glupoj navici. — i do kneza sam došao baš zbog toga da mu saopštim jednu izvanrednu stvar: pre tri sata. ali u sasvim drugoj nameri. bez obzira na to što vi taj poziv ne biste primili. Stari knez odmah potrča da nas upozna. Otvoreno ću reći. priznajem.privlačno. — to su njegove reči. bukvalno. A jučerašnji njegov postupak prema meni tako reći je potresao moju dušu. i sad imam tu nameru. i predao mi njegov poziv na dvoboj. ali se videlo da mu je moje ime bilo potpuno nepoznato. to jest tačno u vreme kad je s advokatom sastavljao taj akt.. vrlo je teško tako opisivati lice. Ukratko. to jest da ga otvoreno.. — Jeste. i da zaboravim poziv na dvoboj. sa odlučnim pogledom. Njegove divne tamne oči gledale su malo surovo.. verujte mi... svežega lica. Mladi knez se odmah okrenu k meni s dvostruko ljubaznim izrazom na licu. zamolim da mi oprosti. Vi razumete? Ali bez obzira i na to. koji je ostao u meni za svagda. Baš sam se iznenadio: na njegovom licu je sijalo sasvim iskreno zadovoljstvo. i čak ni sada. neprestano ste imali osećanje da prave. čak ni kad se knez smejao od svega srca. — promucam ja. Na licu mladog kneza ocrtala se iskrena tuga. i na to šta biste vi radili. rešio sam se da dam svako moguće zadovoljenje Andreji Petroviću. i naravno ne bi odgovorili na moje izazivanje zato što sam samo gimnazist i nepunoletno momče. što je važno. zato što je to bio samo nesporazum. moga prvoga pogleda na njega. Viši i jači uticaji su bili uzrok što sam promenio svoja osećanja. Ali baš njegov odlučan pogled je odbijao. dodajući da se kaje zbog toga „trenutnog nastupa malodušnosti i egoizma“. — To je. i da sam to sasvim nedavno želeo.... — promrmlja moj dosadni knez.. i to u obliku kakav on sam bude odredio. — ja sam se vama obratio s iskrenom radošću zbog sadašnjih osećanja koja imam prema Andreji Petroviću. Naravno.. ne umem da se izrazim. ali vas uveravam svojom čašću da se već odavno i odavno najdublje kajem zbog svoga nesrećnog postupka u Emsu. potpuno iskreno. i. svetle. nimalo nije uticalo na moje rešenje. — Ovo je moj mladi prijatelj. I evo sad moram da vam saopštim. Vraćajući se u Petrograd. da se ne biste iznenadili. Žao mi je što ne mogu odmah da vam saopštim sve okolnosti. ipak bih vas izazvao na dvoboj. od njega opet dobio hartijicu kojom me moli da ga izvinim što me je uznemirio. — Ah! Već sam ranije o vama čuo. pozvao me je na dvoboj. — i milo mi je što to mogu da kažem pred našim dragim knezom... To nimalo ne umem. (Kako dosadni postaju neki put ovi starci sa svojim navikama!) Mladi knez se odmah dosetio. — Dopustite.. Ta iskrenost je privlačila. lake veselosti nikad nije bilo u njegovom srcu. Pominjem to kao utisak prvoga trenutka. divnoga rasta. — da sam čak želeo da se sretnem s vama. i. odmah sam primio poziv. I mada vi možda. — nesrećan. tamno plav. — On vas je pozvao na dvoboj? — uzviknuh ja i osetih da su mi se oči zapalile i da mi je krv skočila u lice. javio mi se opunomoćenik Andreje Petrovića. dobrodušan i nežan izraz.. metnuvši na leđa obe moje ruke: — moram iskreno da vam kažem.. koliko još juče. Uostalom. i celo moje kajanje zbog tog užasnog nesporazuma. bio sam se rešio. jedan sat posle poziva na dvoboj. nikad ovo lice nije bilo veselo.. njegovo lice je bilo sposobno da se izmeni i da od surovog izraza pređe u vanredno ljubazan. zato što se nekako osećalo po nečem da ga ta odlučnost ne staje skupo.. Uostalom. Bio je suvoljav. Stari knez mi je docnije ispričao da sam uspeo da sve to kažem vrlo otmeno. čak i kad je bio potpuno miran. — Niste mi dali ni da se izjasnim. rođak Andreje Petrovića. I ona mi je o vama pričala. kneže. i nisam uspeo da pošljem pismo zato što sam.. uostalom malo žućkastog.

neodložna posla za koja je potreban. dobar i uzvišen što je moguće više. I tako mi dade dva..... et je te bénis![24] Nije dovršio. Zatim odvede kneza i s njim je jedno pet minuta razgovarao u njegovoj spavaćoj sobi..pismom.. Još ga nisam poslao. božem. A verujte mi. a ova dva pisma ste namerno izmislili da biste me uverili da vršim neku službu i da ne dobijam pare na poklon! — Mon enfant. — Ako hoćete da mi načinite naročito zadovoljstvo.. Pristao sam vrlo rado. video sam nesumnjivu iskrenost koju nisam nimalo očekivao. budi uvek tako čistoga srca kao što si bio danas.. je li vam bar zasad dovoljno objašnjeno. kako mi je milo.. Ništa slično nisam očekivao. enfin.. O svemu tome razgovaraćemo docnije. cher enfatnt! — uzviknu on najedanput. kako mi je milo. kunem ti se da se varaš: ovo su dve vrlo neodložne stvari. Zbilja. bar sam iskreno i sa zadovoljstvom zagrlio moga osobenjaka. ali sam došao knezu da o toj stvari govorim. božem... Poljubili smo se od srca. — Ah. nego je zajecao nad mojom glavom.. a drugo pismo je za banku — i tamo takođe. — reče mi glasno i otvoreno kad je izišao od kneza: — onda pođite odmah sa mnom.. Moj se knez uzvrteo kad sam pošao. užasno raznežen: — Dragi moj mladiću! (Metnuo mi je obe ruke na glavu). Ho.... i ja ću vam pokazati pismo koje ću sad poslati Andreju Petroviću... Arkadije Makaroviću? Hoćete li mi učiniti čast da verujete u moju punu iskrenost? Bio sam potpuno pobeđen. neobičan trud i pažnja. enfin.. rendons grâse. . da ih odista predam. da voliš sve što je uzvišeno. evo ovde u mom portfelju su dva pisma: jedno od njih treba predati i objasniti se lično.. Blagosiljam tebe i tvoju sudbinu. i u isti mah i njegovo pismo meni. u svima njegovim raznim oblicima. da se potpišem itd.. Imalo je samo da odem. pretrpeo sam od griže savesti mnogo više nego možda iko... Priznajem da sam se gotovo i ja zaplakao. — Mon ami. i čak me je za trenutak pozvao u svoju spavaću sobu.. Promrmljah nešto kao odgovor i pravo mu pružih obe ruke. vi lukavko! — rekoh mu ja uzimajući pisma: — zakleo bih se da je to sve besmislica i da tu nema nikakva posla. on ih radosno prihvati i steže u svojim rukama.

Misao na jedan jučerašnji susret izazivala me je da mu postavim neka pitanja. Pročitao sam i poslednje pisamce Versilovljevo od sedam redaka — povlačenje poziva na dvoboj. kad sam došao kod kneza. i . ćilimi. ljubaznost. još nisam znao kako da razumem. koliko to što je stan bio kao u „najboljega sveta“ visoke. i. ipak je to bilo čudno od strane čoveka te vrste. — i ovde. to je da me je iznenadio sjaj njegova stana. malo porumeneo. samo nisam znao kako da otpočnem. obilan. — Neki Vasin kaže da je u postupku s tim pismom i u odricanju od nasleđa. — jednom reči. ispričao sam mu događaj ukratko. kako vi smatrate ovaj otkaz. knez Sergije Petrović. — Ho. nego zbog nečega osnovnoga što se nalazi u čoveku. bio čuo da je ovaj knez svuda bacao ljudima prašinu u oči gde je samo mogao. da baš ništa nemaju. njegovo naročito gledište.. možda. — zapitam ja. naravno uzgred. Mada bih ja već umeo da ga zadržim da se ne smeje. vi ste ga morali viđati u Lugi. ja. odista. velike. njegov lični način mišljenja. ipak je iz celoga toga pisamceta govorila neka nadutost. ali sam već počeo da mu se podajem. — Zamislite..III Knez Serjoža (tj. Po mom mišljenju takve stvari ne čine se zbog publike. istina. Ovu njegovu otvorenost i gotovost na sve što je lepo. a košulju nisam presvukao već četvrti dan. Uostalom. blagodareći jednoj samoubici celu sam noć prespavao u odelu. ja sam.. neutegnutost manira. da. u pitanju „pjedestal“. On je tad odmah prekinuo razgovor. koji ljudi njegove sredine primaju još od kolevke. — prekinem ga ja vatreno. — vi valjda ne smatrate da se on uplašio? — Naravno da ne smatram. više svega. bolje. A ja sam baš želeo da se razgovaramo. i u Moskvi. ali nekako ozbiljno. kako ću ga i zvati) dovezao me je u elegantnim kolima u svoj stan. i statuete. Mene je pak mnogo začuđavalo to što se on ne samo nije nasmejao. ostale su bile pritvorene) i nameštaj. i uopšte je postajao sve više zabrinut: —Ja odveć dobro znam da je on hrabar čovek. ali. naravno. No uopšte. prvo što je bilo. bilo je napisano čak sa poletom. Seli smo jedan prema drugom na sred sobe za njegov ogroman pisaći sto. vrlo raskošan. moj crni kaput nije još bio sasvim ružan. za njih se govorilo da su siromašni. I uopšte. Ovo je. — Ja vrlo dobro poznajem gospodina Vasina. pri takvim susretima ja se nikad ne unižavam. sećam se. Ali njega je očevidno. i on mi dade da pročitam njegovo već spremno i načisto prepisano pismo za Versilova. i ma šta o njemu pričali. setih se Versilovljevog predloga da poručim novo odelo. — primeti knez. i u pređašnjem svom puku.. u celom njegovom postupku ležalo je neko omalovažavanje.[25] nego lep. što je često. Najedanput se pogledasmo i. kad sam mu maločas rekao da sam hteo da ga pozovem na dvoboj. svetle sobe (video sam dve. — nasmeši se knez. Poražavala me je njegova izvanredna uglađenost. bio sam nekako neraspoložen.. ja sam na sebi imao crn kaput na kome je još bilo perja zato što sam spavao u njemu. a kako je on odmah pokazao da ga stvar interesuje. on je ipak mogao biti čovek s dobrim sklonostima. ja sam. — istina ne Bog zna kakav Versailles ili Renaissanse. rezbarije. — Bez sumnje. nego postajem preterano oštar. udoban. svakako zbog toga što nisam imao razloga da mu ne verujem. izgleda. i u Parizu. — Ah. Mada je on. Ovaj dokument sadržavao je otprilike sve ono što mi je on već rekao kod kneza. i da ima mnogo dugova. u njemu pisao o svojoj „malodušnosti“ i o „svom egoizmu“. međutim. — primetih ja rasejano. Ma kakav da je čovek. ceo onaj blesak njegovoga tona. To jest ne baš sjaj. ili. da se i kockao. nego čak nije pokazao ni senku nekakvog smeška. Ali ja to ne htedoh da kažem. interesovalo pismo.. U njegovom pismu pak pročitao sam dve vrlo grube gramatičke greške.

Čim ga je spazio. ne nalazim da je smešno. kneže. sa izvesnoga gledišta. naravno. Ali u ovom slučaju tome je naročito pomagala još i misao da sam pun perja. spazih gde sedi na divanu.. Imao je nešto čemu ne mogu da nađem imena.. Krišom sam primetio da me je knez neki put vrlo pažljivo gledao. Ostao sam sâm. naravno. zar nije tako? Naš razgovor je najedared prekinuo lakej koji je ušao da mu nešto javi. — ponovi on užasno ozbiljno.. da se odmah oprostim s njim i da mu reknem da imam posla i da nemam vremena da ga više čekam. . onda je bez sumnje vrlo prostosrdačan. izgleda. ne sa moga gledišta. a nisam Versilov. i to za tuđu uvredu? — Za uvredu svoga oca vrlo je moguće naći se uvređenim. još „žutokljun“. jer.. — A meni se čini da je to užasno smešno. svakako. on postupa sa mnom prilično nemarno.. ne može da ide na dvoboj. Sem nje nije nikoga više bilo.. onda bi mi.. najedared primetih da se knežev minut neosporno produžio u čitavo četvrt sata. tako da mu je ovaj poluglasno javio što je imao. tako sam čudno razmišljao. To me je malo naljutilo. — moju sestru. Učinilo mi se da će tako biti najpriličnije. najzad uzeh šešir.. A ako mi govorite neistinu. šetao po sobi i mislio. ostavljajući me tako dugo. niti sam ga gledao. tu ima možda samo jedan važan prigovor: ako izazivate na dvoboj bez znanja uvređenoga zbog čije uvrede vi izazivate. ja otvorih jedna od njih i najedanput.. nego sam samo promucao da neophodno moram da idem kući. ja brzo pritvorih vrata. „Ako mi se odista nimalo ne smeje. po pravilima. vi ste još mladi. — Recite. — Izvinite me.nepristojno.. on mi se i dopadao.. I iziđe. ne dovršiv reči. a knez koji je ušao kroz druga vrata. onda znači da me vi i u svemu ostalom obmanjujete? — Ne. niti se od njega može primiti poziv na dvoboj. još sam jedanput prošetao gore i dole. ili samo zato što hoćete da stvar ulepšate iz razloga koje nalažu pravila svetskoga ponašanja. a kad bude on došao. — izleteh ja iznenada s pitanjem: — ne nalazite li vi unutra u sebi da je smešno što sam ja. ali što me je odbijalo. Ne. izgledao pametniji“. a možda i iz rasejanosti. zato što me je malo mučila misao da. počeo je da se izvinjava i nešto je rekao o nekoj Ani Fjodorovnoj. Prišao sam stolu i još jedanput pročitao njegovo pismo za Versilova. sećam se. kad najedared čuh glas kneza koji je s nekim glasno govorio i vraćao se u sobu. — zar nije moguće da vi osećate u sebi krv svoga oca?.. Čudna stvar.. Zabavivši se. Ali nisam uspeo ni da se začudim. Oboja zatvorena vrata ove sobe bila su na dva kraja istoga zida. Sećam se.. ništa nisam čuo. to jest.. ako sretnem koga. reših se da iziđem s tim da. morao biti iznenađen mojim ponašanjem. i ona je. ustade.. knez.„ Istina. i brzo mu priđe. — obrati mi se knez: — vratiću se za minut. Ali ja sam bio toliko zbunjen i poražen da gotovo ništa nisam razumeo. Lizu. Ispratio me je do samoga predsoblja i govorio celo vreme... pošljem po kneza. i nije mi se dopadao. koji kao da ga je očekivao. Uglađeni knez je. i ja. hteo da vas pozovem na dvoboj. ali mu ja nisam ništa odgovarao. Utoliko pre što sam ja Dolgoruki. nije ništa primetio. nekoga čekala. ne znam. Pošto sam zaboravio kroz koja smo vrata ušli. tim samim pokazujete neku vrstu neuvažavanja toga čoveka s vaše strane... Ali ako hoćete. čak sam zaboravio na vreme. naravno. i. i kad se prenuh. tako da sam čak postao i malo drzak i ušao u familijarnost. ne nalazim da je smešno. u jednoj dugačkoj i uzanoj sobi. i zatim sam odlučno i brzo izišao. ali ako mi se smeje. možda. ko nije punoletan.

znaš šta. — Oh. Lizo! I. bilo je nešto užasno veselo.. ona ima ovaj stan već godinu dana. i kući i njoj. — Ne. Ona se silno smejala.. sam si mi gledao u oči. U mojoj glavi sve je bilo pomešano. . i prođosmo tako oko deset koraka. mene si video! Čuj.. izgleda. čitavih pet stotina koraka. okrenuo sam levo i pošao bez cilja. tamo? — Bila sam kod Ane Fjodorovne. provodila sam kod nje čitave dane. ta naravno. jesam li ja to tebe maločas video? — A gde to? — Kod kneza. — Zašto. inače te danas ne bih videla! — Ona se bila malo zaduvala od brzoga hoda. reci mi. kod kneza Sokoljskog. — Ali. nisi mene video..IV Kad sam izišao na ulicu.. A ona gotovo nikome nije išla tamo. ne. Išao sam polako. a pomalo i lukavo.. — Lizo. ti si užasno dete. — Kakve Ane Fjodorovne? — Stolbjejeve. Kad smo bili u Lugi. čak je i kod nas dolazila.. Lizo.. htela sam užasno da se smejem kad si mi tamo gledao u oči. što mi je milo što si i ti pošao na ovu stranu. i kneževima Sokoljskima je rođaka: ona je kneževa nekakva tetka. — A čiji je stan? — Njen je stan. mene. Ja zaćutah. i ja sam tebi gledala u oči. Osetio sam da mi je sva briga odmah iščezla iz srca. Liza se strašno zasmeja. — Neka bude.. — Mene. — Ali otkuda ti. pogledaj kako je lepo! Kako si danas lepa. užasno si smešno gledao. i. uostalom. Knez je neki dan došao. — Kako si se zaduvala! — Užasno sam trčala.. I ona je svega četiri dana u Petrogradu. htela sam da te stignem. i nastanio se kod nje. Ali i mi smo divni ljudi! Pogledaj kako je lep dan. i kako možeš da me pitaš da li si mene video? Kakav je to karakter! A znaš.. ona je divna. kad najedared osetih da me je neko lako udario po ramenu. nisi mene. pa ti si me sâm video. Okrenem se i vidim Lizu: stigla me je i udarila suncobranom. — Zar ona stanuje kod kneza? — Ne. prošao sam mnogo. Ona je dalja rođaka Andreje Petrovića. daleko joj lepa kuća. ona je i mamu primala.. knez stanuje kod nje. U njenom licu koje se sijalo.

— I znaš. ali znaš. i kako je to grešno! ja ne volim mrak. ti ne znaš šta je za mene značio taj čovek? — Kako da ne znam. prosto. — Tebe je potrebno uzeti za ruke i voditi i to je sve! — Uzmi. mislila sam. hrabra. potrči ti malo za mnom!“ — Ah. kad sam pogrešila u jednoj reči. užasno si smešan. Lizo. ali samo jedan uslov: ako se jedan jedini put budemo žalili jedno na drugo.. udostojio si me tvoje pažnje. da li ti dobro poznaješ mamu? — Još je malo. kakvo je ona stvorenje.— Arkadije. — Sve znaš? Jeste. bez kontrakta. Lizo. bez ugovora. Da li hoćeš? je li? — Hoću. Lizo! Ti si nesumnjivo pametnija od mene. Hoćeš li da budemo prijatelji? Ti razumeš šta hoću da kažem? — Vrlo dobro razumem. milostivi gospodine i gospodine filozofe! — A što nisi ti otpočela da sa mnom razgovaraš. ta devojka sinoć! — Ah. malo znam. Lizo! Neka smrt dođe kad bude moralo. sve ja znam. Lizo. sasvim je druga stvar ovo sunce! Mama kaže da je greh bojati se. i toliko se smejali i toliko bili veseli. u kakvom beskrajnom mraku. Ti i mama — vi imate pronicljive oči. Gde si ih uzela danas. treba da budeš ponosita. ali s tobom nije besmislica. tako mi je žao nje. No ti si u mnogim stvarima i odvratan osobenjak — ovo ti kažem da se ne bi pogordio. . a dotle — život. čak je greh što idemo ovako veseli. ti si vrlo smešan. možda sam te zato više svega i zavolela ovoga meseca što si eto takav osobenjak.. tako mi je žao! — Ah. to jest pogled. ako postanemo sami zli i rđavi... kad sam ja toliki magarac? — Sve sam čekala da se opametiš. A znaš li da si divna? Nikad još nisam video tvoje oči. sad o njemu nećemo da razgovaramo. Arkadije Makaroviću. reci. koketo jedna! Ali. odmah sam pomislila: „Doći će on već.. Lizo. Odvratan sam u mnogom pogledu. kako je to strašno! Pomišljaš li ti kadgod na taj mrak? Ah. Čekaj samo. vidi ga kakav je osobenjak!“ A ti sediš i misliš za to vreme da mi sedimo i dršćemo pred tobom. — i rešila sam se da bolje vama da ostavim čast da prvi načinite korak: „A ne. Kako je lepo gledati te danas. znatno bolja od mene! Užasno te volim. i čim sam vas prozrela. ako budemo čime god nezadovoljni.. — Lizo.. ali. Lizo. Lizo. — da nikad ne zaboravimo današnji dan ni ovaj sat! Zadajmo sebi takvu reč! Zadajmo sebi reč da ćemo se uvek sećati ovoga dana kad smo išli zajedno ruka u ruci. sigurno će na kraju krajeva doći“.. a evo te sad već znam celu! Upoznao sam te za jedan minut. Bolja od mene. Lizo.. zar nije tako? Zar nije tako? ja imam „ideju“. jesi li ti mnogo čitala? — Do sada me još nisi to pitao! Tek sinoć prvi put.. a i smatram prijateljstvo kao besmislicu. moraš.. da li znaš da se Versilov odrekao nasleđa? Ti ne poznaješ moju dušu. I znaš li ko ti se još smejao? Mama ti se smejala. Ti. ako zaboravimo sve to... Lizo. hoću. moraš je upoznati! Nju je potrebno naročito shvatiti. ko je kriv za njen greh? Ah. šaptala je. ti si užasno pametna. mada se bojiš smrti. Lizo! Ah. život! Požalimo onu jadnicu. smela. O njemu danas ne treba govoriti. Lizo? Gde si ih kupila? Koliko si za njih platila? Lizo. Arkadije. — Ah. kako je to žalosno! Kakva sudbina! Znaš. sa svojim grehom i sa uvredom koju su joj naneli. Lizo. — prosto da budemo prijatelji! — Da. priznaj mi iskreno: da li si mi se smejala ovoga meseca? — Oh. mama sa mnom zajedno: „Vidi ga. i kunem ti se. pametnija si od Vasina. zar nije tako? — Sasvim je tako! Ne. kao da te sad prvi put čujem. Lizo. Prozrela sam vas još od samoga početka. prosto.. a ne oči. zato si ti — ti! Ti si pametna. nisam imao prijatelja.. koliko se bojim smrti. humane. Lizo. Arkadije! I znaš. Lizo. Arkadije. Tek sad sam ih prvi put video. ja lupetam. a njena duša negde sad leti u mraku. šta ti misliš o Versilovu? — Ja vrlo mnogo o njemu mislim. — Ni tebe nisam znao. ali ipak neka je blagosloven život..

nego sam i ja takva. — Zašto si se namrštio? — Ne.. Ali tada. Doveo sam je gotovo do kuće i dao joj moju adresu. nisam se namrštio. ili bolje da kažem. ne mari. tu je sve već i bez mene bilo zapaljeno i prekipelo“. ja ništa nisam kazala... Lizo.. i onda ću ti. Vidiš. onoga jutra. nešto reći. strašna je i danas!. možda. zar to nije sramota.. bolje da kažem otvoreno: imam tu osobinu da ne volim kad mi ko prstom dira u ono što mi je u duši osetljivo. u svemu sam te razumela. o ocu od sina. nije li tako? Zato često više volim da se namrštim i da ćutim: ti si pametna. ti ćeš to razumeti.. ali sam možda baš ja bio taj koji je dolio ulje na vatru! Ta je misao bila strašna. Gledam te i volim te. — ponovio bih s vremena na vreme: ah. Imam pred sobom još pedeset godina! Ali ona misao je i dalje ostala.. Znaš li da je i mama takva? — Ah.. mada je počela već da me muči.. imam da svršim sve ovo. Na rastanku sam je poljubio. proći će! Popraviću se! Popraviću to nečim. i da Versilov ima mnogo vanbračne dece. meni se činilo da je besmislena: „Ah.. jer zle ljude čovek treba da napusti i da osnuje svoje gnezdo.Lizo. konačno su utvrdile u njoj svu njenu sumnju o Versilovu i o tome da ju je uvredio. A to je bilo: što sam rekao onoj jadnici kad sam je susreo sinoć u našoj kapiji. okrivljavao sam Stebeljkova. Te reči. — Ne samo to. to gnezdo. da i ja napuštam tu kuću. kad se izvesna osećanja iznose na vidik da ih svi gledaju. . Lizo. prvi put u svome životu. Lizo! Samo kad bi čovek duže mogao da živi na svetu! A? Šta si kazala? — Ne. kakvim dobrim postupkom.. I sve bi to bilo lepo. — Što me gledaš? — Pa i ti mene gledaš. samo jedna stvar nije bila lepa: jedna teška misao začela se u meni od same noći i nikako nije izlazila iz glave. nego tako..

DRUGI DEO .

GLAVA PRVA

I

Preskačem vreme od gotovo dva meseca; ali neka se čitalac ne uznemiruje: iz daljega izlaganja biće mu
sve jasno. Oštro ističem dan petnaestog novembra — dan koji sam dobro zapamtio iz mnogih razloga.
Prvo, niko me ne bi poznao ko me je video dva meseca ranije, bar po spoljašnosti, to jest možda bi me i
poznao, ali ništa ne bi razumeo. Bio sam vrlo elegantno obučen — to je prvo. Onaj „savesni Francuz što
ima dobar ukus“, koga mi je preporučio u svoje vreme Versilov, ne samo da mi je sašio celo odelo, nego
mi već nije više ni dovoljno dobar: za mene sad šiju odela drugi krojači, viši, prvoklasni, i čak imam kod
njih otvoren račun. Imam otvoren račun i u jednom otmenom restoranu, ali se tu još bojim i, čim imam
novaca, plaćam odmah, mada znam da je to — mauvais Ton,[26] i da se time kompromitujem.
Na Nevskom prospektu, frizer Francuz, s kojim sam vrlo dobro, kad se kod njega friziram, priča mi
anegdote. I, priznajem, s njim se vežbam u francuskoj konverzaciji. Mada znam dobro francuski, čak
sasvim dobro, ipak se u velikom društvu sve nekako bojim da otpočnem; a izgovor mi je, no svoj
prilici, daleko od pariskoga izgovora. Imam svoga otmenog kočijaša sa kasačkim konjima, Matveju, koji mi
se javlja na službu u označeno vreme. On tera vranca jasne boje (čilaše ne volim). Ima, uostalom, i
nepovoljnih stvari: petnaesti je novembar, i već su tri dana kako je nastala zima, a moja bunda je stara,
medveđa, koju je već iznosio Versilov: kad bih je prodao, dobio bih za nju dvadeset pet rubalja. „Treba da
kupim novu bundu, a cepovi mi prazni, a, sem toga, trebalo bi mi još večeras para, i to po svaku cenu, —
inače sam „nesrećan i propadoh“; to su moje sopstvene tadašnje reči. O, niskosti! Kako,
otkuda najedanput te hiljadarke, ta kasačka kola, i ti Boreli (otmeni restorani)? Kako sam mogao tako
najedanput sve da zaboravim i da se tako izmenim? Sramota! Čitaoče, sad ću da otpočnem istoriju moga
stida i moje sramote, i ništa u životu ne može za mene biti stidnije od ovih uspomena.
Ovako govorim kao svoj sudija, i znam da sam kriv. U onom vihoru u kome sam se tada vrteo, bio sam
istina sâm, bez rukovodioca i savetnika, ali se kunem da sam i tada bio svestan svoga pada, i prema tome
nema mi opravdanja. A međutim, za ta dva meseca bio sam gotovo srećan, — zašto: gotovo? Bio
sam odveć srećan! I čak toliko srećan da svest o sramoti, koja se prolazno javljala u izvesnim trenutcima
(i to često!) i od koje bi zadrhtala moja duša, — ta svest — da li ćete verovati? — još me je jače opijala: „Šta
da radim! Kad padam, neka padam; ali neću propasti, izvući ću se! Čuva me moja zvezda!“
— Išao sam kao po uzanom mostu od iverja i bez ograde iznad provalije, i radovao sam se što tako
idem; čak sam se naginjao nad provaliju. Bilo je opasno, i bilo je zabavno. A „ideja“?

— „Ideja“ je — ostala za docnije, ideja je čekala; sve što se sada događalo, bilo je „samo skok u stranu“:
„zašto da se čovek malo ne zabavi?“ U tome i jeste ružna strana „moje ideje“, još jednom ponavljam, što
ona potpuno dopušta i sve skokove u stranu; da je ona manje čvrsta i manje radikalna, verovatno je da
bih se plašio da zastranjujem.
Za to vreme sam neprestano držao svoj stan, držao sam ga, ali nisam u njemu stanovao; tamo je bio
moj kofer, moja putna torba i druge neke stvari; glavna moja rezidencija bila je kod kneza Sergija
Sokoljskog. Kod njega sam stanovao, kod njega sam i spavao, i tako je to trajalo nedeljama... Kako se to
desilo, o tome ću odmah pričati, a dotle ću prvo da kažem nešto o tom mom malom stanu. Već sam ga
bio zavoleo: tu mi je došao u posetu Versilov, sâm, prvi put posle tadašnje svađe, i zatim je dolazio mnogo
puta. Ponavljam, to je vreme bilo za mene vreme strašne sramote, ali i ogromne sreće... Sve je tada išlo
tako lako od ruke i tako se smešilo na mene! „Našto mi je bila sva ona pređašnja natmurenost, — mislio
sam neki put opijen, — našto one stare bolne rane, moje usamljeno i tužno detinjstvo, moja glupa
maštanja pod pokrivačem, zakletve, planovi i čak „ideja“? Sve su to kule u vazduhu, sve sam ja to samo
izmislio, a pokazalo se da je u životu sasvim drukčije; sad se osećam tako radostan i lak: imam oca —
Versilova, imam prijatelje — kneza Serjožu, imam još“..., ali to još,— to da ostavimo. Avaj, sve se događalo
u ime ljubavi, velikodušnosti, časti, a posle se videlo da je sve bilo sramno, nevaljalo, beščasno.
Dosta.

II

Došao mi je prvi put trećega dana posle naše tadašnje svađe. Nisam bio kod kuće, i on je ostao da me
čeka. Kad sam ušao u svoju malu sobicu, iako sam ga čekao sva ova tri dana, meni se ipak navodniše oči, i
tako mi je zakucalo srce, da sam zastao na samim vratima. Srećom, on je sedeo s mojim gazdom, koji je,
da posetiocu ne bi bilo dugo vreme da čeka, smatrao da neizbežno treba da mu se predstavi i da mu
otpočne nešto pripovedati. Gazda je bio titularni savetnik, bilo mu je već četrdeset godina, vrlo rošav, vrlo
siromah, opterećen ženom bolesnom od sušice, i bolesnim detetom; vanredno razgovornog i smirenog
karaktera, uostalom i dosta učtiv. Obradovao sam se njegovom prisustvu, i bio mi je čak dobro došao, jer
šta bih ja mogao reći Versilovu? Znao sam, tačno sam znao, sva tri ova dana, da će Versilov doći sam, prvi,
— sasvim onako kao što sam i želeo, zato što mu ja nipošto na svetu ne bih otišao prvi, i to ne iz prkosa,
nego baš iz ljubavi prema njemu, iz neke ljubomore, — ne umem to da izrazim. Čitalac uopšte neće kod
mene naći krasnorečivosti. Ali iako sam ga čekao sva ta tri dana i zamišljao gotovo neprekidno kako će
izgledati kad bude ušao u sobu, ipak nikako nisam mogao unapred da predstavim, mada sam se iz sve
snage trudio — o čemu ćemo razgovarati posle svega što se dosad desilo.
— Ah, evo i tebe — pruži mi on ruku prijateljski i ne ustajući s mesta. — Sedi ovamo do nas; Petar
Hipolitović mi pripoveda jednu divnu istoriju o onom kamenu blizu Pavlovskih kasarni... ili tamo negde...
— Da, znam taj kamen. — odgovorim ja brzo i sednem na stolicu pored njih.
Sedeli su za stolom. Cela soba imala je tačno četiri kvadratna metra. Teško sam odahnuo. U
Versilovljevim očima zasja iskra zadovoljstva: izgleda da je sumnjao i mislio da ću se prema njemu rđavo
ponašati. sad se umirio.
— Počnite opet s početka, Petre Hipolitoviću.— Njih dvoje se već zvali po imenu ličnom i po imenu
oca.
— Dakle, to je bilo još za vreme pokojnoga cara,— okrenu mi se Petar Hipolitović, nervozno i nekako
mučno, kao da se unapred plaši za uspeh efekta, — vi već znate taj kamen, — jedan običan kamen na
ulici, šta će on tamo, zbog čega, samo smeta, zar nije tako? Vozio se tuda car mnogo puta, i kamen je
uvek stajao na tom mestu. Najzad caru to dozlogrdi, i odista: čitavo brdo, brdo stoji na ulici, zakrčava
ulicu: „Da se ukloni ovaj kamen!“ Rekao je: da se ukloni, — vi pojmite dobro njegovo „da se ukloni“?
Sećate li se kakav je bio pokojni car? Šta da rade s kamenom? Svi izgubili glavu; i cela Duma, ali glavni je
bio, ne sećam se više njegova imena, jedan među prvima tadašnjim velikašima, koji je uglavnom radio. I
ovaj velikaš sluša: kažu mu da će koštati petnaest hiljada rubalja, nimalo manje, i to sve u srebru (zato što
je papirni novac za vreme pokojnoga cara bio jedino računat u srebru). „Kakvih petnaest hiljada rubalja!
Glupost!“ U početku, Englezi htedoše da postave prugu donde, da kamen metnu i odvezu parnom
mašinom: ali šta bi to koštalo? Železničkih pruga tada još nije bilo, jedino je radila železnica za Carsko
selo...
— Mogli su prosto da ga razbiju, — počeh ja da se mrštim; bilo mi je užasno neprijatno i stid od
Verislova; ali on je slušao s očevidnim zadovoljstvom. Shvatio sam da je i on voleo što je gazda bio
prisutan, jer se i on stideo od mene, to sam lepo video; čak mi ga je, sećam se, zbog toga bilo kao žao.
— Jeste, tako je, baš na tu ideju su i bili došli, i to baš Monferan; on je tada gradio i Isakijevsku crkvu.
Razbiti, veli, pa onda odvući. Jeste, ali šta će to da košta?

— Ništa neće da košta, ima prosto da se razbije i da se odvuče.
— Ne, dozvolite, tu je potrebno postaviti mašinu, parnu mašinu; pa onda: kuda da se odvuče? Pa
onda, čitavo brdo? Deset hiljada rubalja, kažu, s manje se ne bi moglo proći, deset ili dvanaest hiljada.
— Ma čujte, Petre Hipolitoviću, to je besmislica, to nije bilo tako... — Ali mi u taj čas Versilov
neprimetno namigne, i ja sam u tom namigivanju video toliko saučešće prema gazdi, čak bol zbog njega,
da mi se to užasno dopalo, te se nasmejah.
— Pa da, da, — obradovao se gazda koji nije ništa primetio, a užasno se bojao, kao i svi razgovorni
ljudi, da će ga ko omesti pitanjima, — ali priđe jedan varošanin, i još mlad, tako, znate, jedan Rus, sa
punom bradom, u dugom kaftanu, i možda malo nakresan... uostalom, ne, nije bio nakresan. Tako, stoji
ovaj varošanin i sluša kako se oni savetuju, Englezi i Monferan; a ono lice kome je bilo naređeno sve to,
došlo već tu s kolima, sluša i ljuti se: koliko dugo već rešavaju i nikako ne mogu da reše; i najedanput
spazi izdaleka ovoga varošanina kako stoji i lukavo se smeje, to jest ne lukavo, nisam to hteo da kažem,
nego tako kao...
— Podrugljivo, — oprezno mu pomogne Versilov.
— Jeste, jeste, podrugljivo, malo podrugljivo, sa onim dobrim ruskim osmejkom, znate; i ono lice se,
naravno, naljuti, znate: „Ti tamo, bradonjo, šta ti čekaš? Koji si ti?“
— Evo, kaže, gledam ovaj kamenčić, vaša Svetlosti!“ Baš je, izgleda, bio Svetlost; biće da je bio knez
Suvorov, Italijanski, potomak staroga vojvode... Uostalom, ne, nije bio Suvorov, baš mi je žao što sam mu
zaboravio ime, samo, znate, iako je bio Svetlost, ipak je bio čist Rus, pravi ruski tip, široko rusko srce; i
doseti se on:
— Da nećeš ti, kaže, da ukloniš ovaj kamen? Što se smeješ?“
— Više se smejem ovim Englezima, vaša Svetlosti, što traže nesrazmernu cenu, jer ruski novčanik je
debeo, a oni nemaju kod kuće šta da jedu. Dajte mi sto rubljica, vaša Svetlosti, — i do sutra uveče
uklonićemo ovaj kamenčić“.
— Možete zamisliti takav predlog? Englezi, naravno, da se pojedu živi; Monferan se smeje; samo
njegova Svetlost, pravo rusko srce, veli: „Neka mu se da sto rubalja! Ali kako ćeš ga, veli, ukloniti?“
— Sutra uveče neće biti tu, vaša Svetlosti“.
— Pa kako ćeš da učiniš to?“
— To je, bez uvrede vaše Svetlosti — moja tajna“, veli, i, znate, onako ruskim jezikom mu je kazao. To
se dopalo onome licu: „Da mu se da sve što bude tražio!“ I na tome ostade; šta mislite da je uradio?
Gazda zastade i stade nas meriti ljubaznim pogledom.
— Ne znam, — nasmeši se Versilov; ja sam se mrštio.
— Evo šta je uradio, — progovori gazda, toliko likujući kao da je on sam to učinio, — doveo je mužike
sa ašovima, dobre naše proste Ruse, i počeo da kopa pored samoga kamena, pored samoga kraja, jednu
rupu; Kopali su celu noć, iskopali su ogromnu rupu, veliku kao kamen, i još možda veću, a kad su
iskopali, naredio je da pomalo i oprezno potkopavaju zemlju ispod samoga kamena. I, naravno, zbog toga
što su ga potkopavali, kamen nije imao na čemu da stoji, i izgubio je ravnotežu; a čim se izgubila
ravnoteža, ljudi kamen s druge strane još pogurnuše rukama, onako na ura, ruski: i kamen, puf u rupu!
Onda ga zaspu lopatama, utapkaju maljevima, šljunkom zakaldrmišu, — glatko, i nema kamena više!
— Zamislite! — reče Versilov.
— I šta se tu sabralo naroda, nije se moglo okom sagledati; i oni Englezi dođoše, dosetili su se i oni
odavno, i ljute se. Došao i Monferan: to je, veli, sasvim seljački, veli, prosto. Ali u tome i jeste stvar, što je
prosto, a vi se niste setili, magarci! I mogu vam reći, onaj načelnik, onaj carski čovek, samo ga je zagrlio i
poljubio: „A odakle si ti, veli?“ — „Ja sam iz Jaroslavske gubernije, vaša Svetlosti, idem po svom zanatu, ja
sam krojač, a leti dolazim u prestonicu da malo trgujem voćem“. Ta stvar je došla i do vlasti; vlast je
naredila da mu se da medalja; i on je dugo šetao s medaljom o vratu, a posle se propio, kažu; znate kako

je, Rus, ne može da se uzdrži! Zato nas i danas tuđinci isisavaju — da, tako je to!
— Da, naravno, ruska pamet... — poče Versilov. Ali tu našega razgovornoga gazdu, na njegovu sreću,
odazva bolesna gazdarica, i on otrča, jer ja ne bih mogao duže da izdržim. Versilov se smejao.
— Dragi moj, zabavljao me je on čitav sat pre tebe. Taj kamen... to je najgluplja među sličnim
patriotskim pričama, ali kako da ga prekineš? I sam si video da se topi od zadovoljstva. Pored toga, taj
kamen, izgleda, i danas stoji, samo ako se ne varam, i nije uopšte u rupi...
— Ah, Bože moj! — uzviknuh, — tačno je tako! Ali kako je onda smeo!...
— Šta ti je? Ti se, izgleda, ozbiljno ljutiš; ostavi! On se u stvari pobrkao: još u vreme moga detinjstva
slušao sam jednu sličnu priču o kamenu, samo, naravno, ne ovako i ne o ovom kamenu. Molim te: „došlo
do vlasti“. Cela njegova duša bila je ushićena u tom času kad je „došao do vlasti“. U toj žalosnoj sredini ne
može se bez sličnih anegdota. Imaju ih oni mnogo, i one im se dopadaju, poglavito zbog
njihove preteranosti. Ništa nisu učili, ništa ne znaju tačno, ali neki put hoće ljudi, sem o kartama i svom
poslu, da porazgovaraju i o opštečovečanskim, poetskim stvarima... Šta je on, ko je taj Petar Hipolitović?
— Vrlo siromah, i još i nesrećan čovek.
— Eto vidiš, verovatno i ne igra karte. Ponavljam, pričajući ovu glupost, on zadovoljava svoju ljubav
prema bližnjem: hteo je i nas da načini srećnima. Patriotsko osećanje je tim zadovoljeno.
Imaju, na primer, još jednu anegdotu, o tome kako su Zavjalovu Englezi davali milion rubalja samo da
ne meće svoju fabričku marku na svoje proizvode.
— Ah, Bože moj, već sam slušao tu anegdotu.
— Ko je nije čuo! I onaj ko priča čak dobro zna da si je već sigurno čuo, ali ipak priča, namerno
uobražavajući da je nisi čuo. Anegdota o snu švedskoga kralja — ona izgleda da je već zastarela; ali u
mojim mladim godinama ponavljali cu je ca zanosom i s tajanstvenim šapatom, kao i onu priču kako je
neko, na početku ovoga veka, klečao na kolenima pred senatorima u senatu. O komandantu Bašuckom
bilo je takođe mnogo priča, na primer kako je ukraden njegov spomenik. Naročito su omiljene priče iz
dvorskoga života; na primer, priče o Černiševu, ministru pređašnjega cara, na koji je način, on, starac od
sedamdeset godina, tako umeo da udesi svoju spoljašnost da je izgledalo da mu ima trideset godina,
tako da mu se i pokojni car čudio na primanju...
— I to sam čuo...
— Ko je nije čuo? Sve su te anegdote vrhunac poremećenosti; ali znaj da je ovaj tip poremećenosti
mnogo dublje i dalje rasprostranjen, nego što mislimo. Želja da se slaže, sa ciljem da se usreći bližnji,
javlja se čak i u našem boljem društvu, jer svi mi patimo od te preteranosti naših srdaca. Samo, mi imamo
priče druge vrste: šta mi sve ne pričamo o Americi samo, to je — strašno, i to naši državnici! I ja sam,
priznajem, spadam u taj poremećeni tip ljudi, i od toga sam stradao celoga života...
— O Černiševu sam i ja nekoliko puta pričao.
— I ti si dakle pričao već?
— Ovde ima sem mene još jedan kirajdžija, jedan činovnik, i on je rošav, već stariji čovek, ali je užasan
prozaik, i čim Petar Hipolitović prozbori reč, odmah počne da ga prekida i da mu protivreči. I dotle ga je
doveo, da mu onaj služi kao rob i ugađa mu, samo da bi ga kirajdžija slušao.
— To je već drugi tip poremećenosti, i, možda, odvratniji od prvoga. Prvi — sav oduševljenje! „Pusti
samo da preklapam — videćeš da će sve lepo ispasti!“ Drugi tip — sav mrzovolja i proza: „ne dam ti da
preklapaš! gde, kad, koje godine?“ — jednom reči čovek bez srca. Dragi prijatelju, pusti čoveka uvek neka
malo polaguje — to je potpuno nevino. Pusti ga čak neka mnogo polaguje. Prvo, to će pokazati tvoju
delikatnost, a drugo, zbog toga će i tebi dati da polaguješ — dakle, dve koristi u isti mah. Que diable![27]
Treba voleti bližnjega svoga. Ali meni je već vreme. Divno li si se ovde smestio, — dodade on dižući se ca
stolice. — Reći ću Sofiji Andrejevnoj i tvojoj sestri da sam te posetio i zatekao te u dobrom zdravlju. Do
viđenja, dragi moj!

Kako, zar je to sve? Ma to nije bilo ono što sam ja tražio; ja sam čekao drugo, glavno, mada sam
potpuno pojimao da ne može biti drukčije. Uzeo sam sveću i pođoh da ga pratim niza stepenice; dotrča i
moj gazda, ali ga ja, krišom od Versilova, snažno uhvatih za ruku i svirepo ga odgurnuh. On me je
pogledao unezveren, ali se odmah izgubio.
— Ove stepenice... — mrmljao je Versilov, razvlačeći reči, očevidno samo zato da bi nešto govorio, i
očevidno bojeći se da ja što ne bih rekao, — ove stepenice —Ja sam se odvikao od njih, a ti si na trećem
spratu, uostalom sad znam put... ne uznemiruj se, dragi moj, još ćeš nazepsti.
Ali se ja ne vratih. Spuštali smo se već niza druge stepenice.
— Čekao sam vas sva ova tri dana, — ote mi se iznenada, kao da govorim sâm sebi; stade mi dah.
— Hvala ti, dragi moj!
— Znao sam da ćete neizostavno doći.
— I ja sam znao da ti znaš da ću neizostavno doći. Hvala ti, dragi moj!
On zaćuta. Dođosmo već do izlaznih vrata, a ja sam neprestano išao za njim. On otvori vrata; vetar
duhnu brzo i ugasi mi sveću. Tada ga ja najedanput uhvatih za ruku; bio je potpun mrak. On zadrhta, ali
je ćutao. ja se prignuh njegovoj ruci i najedanput stadoh da je žudno ljubim, nekoliko puta, mnogo puta.
— Dragi moj mali, zašto me toliko voliš? — progovori on, ali već sasvim drukčijim glasom. Njegov glas
je drhtao, u njemu je odjekivalo nešto sasvim novo, kao da to nije on govorio.
Hteo sam nešto da odgovorim, ali mi ne dođe na um šta, i otrčah natrag, gore. On je jednako čekao u
mestu, i tek kad sam dotrčao do stana, čuo sam kako su se otvorila i zalupila s treskom spoljna vrata dole.
Pored gazde koji se opet zbog nečega došunjao, probih se u moju sobu, zaključah vrata i, ne paleći sveću,
bacih se na krevet, licem u jastuk i — stadoh da plačem, da plačem. sad sam se prvi put zaplakao posle
Tušara! Jecao sam toliko snažno, i bio sam toliko srećan... ali našto da to opisujem!
Zapisao sam ovo ne stideći se, zato što je, možda, sve ovo bilo i lepo, bez obzira na to što je bilo
budalasto.

III

Ali je za ovo imao i da ispašta od mene! Postao sam strašan despot. Po sebi se razume, o toj sceni
docnije između nas nikad nije bilo pomena. Naprotiv, video sam se s njim posle tri dana kao da ništa nije
ni bilo — i ne samo to: bio sam prema njemu gotovo grub toga večera, a i on je bio nekako suv. To se opet
desilo u mom stanu; zbog nečega, ja sam nisam mu još nikako išao, mada sam želeo da vidim majku.
Razgovarali smo za sve to vreme, to jest za ova dva meseca, samo o vrlo udaljenim stvarima. I eto
tome se čudim: ništa drugo nismo ni radili, nego razgovarali o udaljenim stvarima, — naravno, opšte
čovečanskim i vrlo običnim, a baš nimalo o stvarima koje su se odnosile na naše dnevne potrebe.
Međutim, mnogo, vrlo mnogo dnevnih pitanja trebalo je rešiti i objasniti, i čak je to bilo hitno, ali o tome
smo ćutali. ja nisam govorio ništa čak ni o majci ni o Lizi... Pa, najzad, ni o samom sebi, o celoj mojoj
istoriji. Da li je to sve bilo od stida, ili iz kakve mladićske gluposti — ne znam. Mislim da je bilo iz gluposti,
zato što bi se stid ipak mogao savladati. Tiranisao sam Versilova užasno i čak sam, ne jedanput, padao u
bezočnost, i to protiv svoje volje: sve se to dešavalo nekako samo od sebe i nesavladljivo, sam sebe nisam
mogao da savladam. Njegov ton je kao i ranije bio fino podrugljiv, iako uvek vrlo ljubazan, pored svih
mojih ispada. Čudio sam se i tome što je on više voleo da sam dolazi meni, tako da sam, najzad, vrlo retko
išao majci, jedanput nedeljno svega, ne više, naročito u poslednje vreme kad me je već potpuno ponelo.
Dolazio je uvek uveče, sedeo je kod mene i ćaskao; takođe je voleo da ćaska i s gazdom; ovo poslednje
me je ljutilo od takvoga čoveka kao što je on. Dolazila mi je i misao: zar on nema kome da odlazi sem
meni? Znao sam tačno da je imao poznanstava; u poslednje vreme je čak obnovio mnoge ranije veze u
otmenom društvu koje je poslednje godine bio prekinuo; samo izgleda da ga one baš nisu mnogo
privlačile, i mnoge je obnovio samo zvanično, više je voleo da dolazi meni. Često mi je bilo dirljivo kad je,
dolazeći uveče, gotovo svaki put otvarao vrata nekako bez hrabrosti, i prvoga trenutka uvek mi gledao u
oči strašno uznemireno, kao da je pitao: „da ti slučajno ne smetam? Kaži, pa ću izići“. To je često čak
i rekao. Jedanput, na primer, baš u poslednje vreme, bio je ušao kad sam već bio sasvim obučen u odelo
koje mi je malo pre toga doneseno od krojača, i kad sam hteo da se odvezem „do kneza Serjože“, da bih s
njim otišao nekuda (kuda — objasniću docnije). A on je ušao i seo, verovatno ne primetivši da se ja
spremam da iziđem; on je u izvesnim trenutcima bio vrlo čudnovato rasejan! I na nesreću poče da govori
o gazdi; ja se obrecnuh:
— Ex, do đavola s njim, s tim gazdom!
— Ah, dragi moj, — diže se on najedanput s mesta; — ti se, izgleda, spremaš da iziđeš, a ja sam te
sprečio... Oprosti, molim te.
I on ponizno pohita da iziđe. Ova poniznost preda mnom od strane takvoga čoveka, takvoga svetskoga
i nezavisnog čoveka, koji je toliko imao ličnoga, ujedanput je uskrsavala u mom srcu svu moju nežnost
prema njemu i svu moju veru u njega. Ali kad me je toliko voleo, zašto me nije tada u vreme moje
sramote zadržao? Da je samo reč rekao tada —Ja bih se, možda, uzdržao. Uostalom, možda i ne bih. On je
video moje kicošenje, moje fanfaronstvo, saonice, (jedanput sam ga čak hteo da povezem na mojim
saonicama, ali on nije hteo da sedne; i već je to više puta bilo da nije hteo da sedne), on je video da
rasipam novac — i ni reči, ni reči, čak se nije ni zainteresovao! Tome se i do danas čudim, čak i sada. A ja
se, razume se, nisam tada pred njim nimalo ustručavao i sve sam otvoreno pokazivao, iako, naravno, ni
rečju nisam objašnjavao. On nije pitao, a ja nisam ništa govorio.

zar će jedino zbog finansija propasti današnji svet? — O. ali mi je u isti mah čudno dodao da „zadržava za sebe pravo da svome mišljenju ne dâ nikakvu važnost“. sve države će se.. — rekao mi je najedanput tužno. Dalje. u početku naše veze. skočio sam na njega kao izgladneo čovek na hleb. pa ipak nisam znao da li je govorio iskreno ili nije? Uvek je u njemu ostajala neka tajna koju ni za šta na svetu nije hteo da otkrije. i neće hteti da dopuste bankrotstvo. s obzirom na moju „ideju“. svi konservativni elementi celoga sveta biće tome protivni. priznajem otvoreno. opet. i pitanje opet ostaje otvoreno.Uostalom. i nije mi žao dok te gledam. i sešće na njihovo mesto. koja je svojstvena svima pametnim Rusima našega pokolenja. kao akcionari. Možda će i reći što novo. ne mogu da se užive. ali najzad sam s mukom iz njega iscedio jedanput nekoliko reči: — Meni se čini da će se to sve dogoditi na neki način vrlo običan — rekao je. Opet jedanput dođe razgovor na moju majku. tako da. Ničim me ne možeš razoriti. dragi prijatelju. O ljudima kao što je Dergačev. a na osnovu čega. sva ta pitanja potresla su ceo moj život. ja sam u Moskvi odlagao njihovo rešenje. Zasuo sam ga tada pitanjima. A zar zemlja postoji samo za ovakve kao što smo mi? Vrlo verovatno je da postoji. ništa nisam mogao da izvučem. a ta pitanja. naravno. do polovine bilo utrošeno na Versilova u ove poslednje dve godine. ali čim umreš. pojaviće se mnogo Jevreja. i sve do jedne poželeti da nikome ništa ne plate. šta misliš? Baš onom sposobnošću da se uživim u šta bilo. — Pa šta da se radi? . i to za naš susret u Petrogradu. Imam već pedeset godina života. sve se svodilo na najopštije aforizme. jer su oni akcionari i poverioci. Počeće borba. ničim istrebiti. A. razume se. da bi se sve obnovile u sveopštem bankrotstvu. nego se ubijaju. Mogu da osećam najlepše dva suprotna osećanja u jedno isto vreme — i to. međutim. naravno. ali ta misao je odveć neutešna. i to jasno proizlazi iz same stvari. pitanje opet ostaje otvoreno. to jest svi siromasi. — odgovorio mi je on vrlo spokojno. a zatim svi oni koji nikad nisu imali nikakvih akcija. i ničim zadiviti. a možda i neće. bez obzira na sve bilanse u budžetima i na „otsustvo deficita“. i on mi se nije zbog toga nasmejao — naprotiv. jer znam da sam beskrajno jak. u stvari. mi smo pametni. O opštepolitičkim i socialnim pitanjima nisam od njega mogao gotovo ništa da izvučem. Međutim. sećam se. Uostalom. Uvek mi je odgovarao rado i otvoreno. ja sam uzeo samo jedan krajičak slike. tako reći. mene su više svega uznemiravala. toga večera bio je vrlo otvoren: — Kad bih bar bio slaboga karaktera i ništavilo. i počeće Jevrejsko carstvo. oduzeće im akcije. ništa ne umem da naslutim o sudbini koja će izmeniti izgled ovoga sveta. naravno neće hteti da učestvuju u rđanju. a mi. No uostalom. ali. Naravno. i koji uopšte ništa nisu imali. — Zar je zaista sve tako materialno.. sad znam da je čak i ono malo kapitala Tatjane Pavlovne. Jasno je da su ti Krafti glupaci.. ni tu se ne može načiniti nikakvo poređenje. Ipak zato znam da je to beščasno. jedno dva-tri puta umalo što nismo prešli da govorimo i o dnevnim potrebama. Prostonaprosto. pre svega zbog toga što je odveć uviđavno. Čak sam mu to otvoreno izjavio.. i ljudi kao što je Kraft. naravno. na kraju krajeva. — dakle. u početku. znam da ću se ubiti“. Tada će. zaviri u Apokalipsu. odmah posle odbijanja nasleđa: od čega misli sada da živi? — Nekako ću živeti. i do sada još ne znam da li je lepo što sam ih doživeo. i. mučim te i upropastiću te. posle sedamdeset i sedam poraza. un beau matin[28] potpuno zapetljati. O tome kakav će svršetak imati današnje države i svet. Verovatnije je da će i oni bankrotirati. i na koji način će se obnoviti socialni svet. ali je i taj krajičak sa celinom vezan. stisnuo mi je ruku. siromasi će uništiti akcionare. sećam se. neraskidnim vezama. ili je ružno. sve da počne da rđa. Govorio je s tugom. i patio u svesti da sam To! A to nije slučaj. Zapitao sam ga jednom.. ali. oko pet hiljada rubalja. U poslednje vreme nastalo je nešto novo. ne po svojoj volji. izmamio sam mu jedanput napomenu „da je on ispod svake kritike“. — Dragi prijatelju. a i na kraju: „Draga. dragi prijatelju.. ja volim da živim. dugo je izbegavao da govori. Uostalom. ali da voli život čovek kao što sam ja — to je nevaljalstvo. no uostalom. — često sam govorio Sofiji Andrejevnoj. uostalom i u sredini.

— neprestano podozrevam da vi sve to govorite samo tako. jednom reči: pročitaj deset Božjih zapovesti — tamo je sve za večita vremena napisano. ukazali ste mi čitav jedan put. — Vi se odista podsmevate! — A ako baš toliko uzimaš k srcu. — dragi moj.— Ah. — Eh. vrlo velika. Jednom reči. bar je čoveku mirna savest da ni u čem nije učestvovao. pa ipak — samo su reči. ali ja tražim samo vaše mišljenje: vi ćete reći. — Je li to najveća? Da. dragi moj? Budi čestit. Do đavola takva lepota. — Nema nijedne tajne koja se nije otkrila. naravno. ali drugostepena. i kako treba da živim! — Šta imaš da radiš. ali nije najveća. potrudi se da zavoliš koga ili što. Hoću da znam šta imam da radim. ništa nije uzvišenije. — Vi biste sve da ćutite! — Dragi prijatelju. to je jedna od onih dugih istorija koje je vrlo dosadno počinjati. Recite mi. pa ćeš biti velik čovek. Zaćutao sam. bezopasno i lepo. to su današnje ideje. dajte jednu veliku misao? — Eto. to je vrlina bez Hrista. — Čujte.—reče mi on tada najednom. i kako budete rekli. nisam razumeo kakve su to „ženevske ideje“? — Ženevske ideje. a potrebno je raditi. nego biti koristan ljudima. više ne misli na to. šta je moglo iz ovoga da se izvuče? Pa ipak. i zaboravićeš sitnice. dosta. posle svakog ovakvog razgovora bio sam više uznemiren nego pre toga. i biće mnogo bolje da razgovaramo o čemu drugom. gledaj da se specializuješ. čime bih u danom času mogao biti najkorisniji? Znam da ne možete to da rešite. i čovek koji ćuti uvek je lepši od čoveka koji govori. sad sam se najeo. dragi prijatelju. ili. umiriti. bolje da kažem. odista. šta da uradim ja sam s tih vaših deset zapovesti? — Ispunjavaj ih. pa ćeš se tada. ili čak da se vežeš za šta bilo. — Vi se samo podsmevate! I najzad. Bože moj. onda najbolje. te me je to i privlačilo Versilovu sve jače i jače. — Govoriti ovako kao sa vama. odmah će reći: „Tako. ne hitaj toliko: sve to nije tako blisko. Ćutanje je uvek lepo. — Lepo? — Naravno. govorite stvarno. to je isto kao ćutati. dragi moj! — Čujte. a još bolje da ćutimo o čemu drugom. — prekinem ga jedanput. s malo promenjenim tonom. ako te baš toliko pritiskuje dosada. — Pa. Pored toga. iz ogorčenja i od bola. ona je samo u danom trenutku velika. — Za koga niko ne zna. — Hvala ti. kunem vam se! Dakle. zanimaj se građevinarstvom ili advokatstvom. seti se da je ćutati dobro. Uopšte. naprotiv. jasno sam video da se u njemu uvek kao krije neka tajna. ne poželi tuđe. do đavola i ta korist! — Dragi moj. samo je krijete ili se stidite da je priznate. zabavivši se pravim i ozbiljnim poslom. ne laži. — Dosta. pretvoriti kamen u hleb — to bi bila jedna velika misao. nije mi ni najmanje namera da te zadobijem za kakvu buržoasku . dragi prijatelju. tako ću učiniti. velika. sve je to tako staro. recite: je li to najveća? — Vrlo velika. bez obzira na sva ta tvoja pitanja i te tvoje sumnje. dosta. ali tajno. a pre svega. najbolje je ne raditi ništa. kad se čovek najede. u sebi. vi se fanatično držite jedne više ideje. ideja cele današnje civilizacije. — Jedanput ste govorili o „ženevskim idejama“. a šta sad da radim?“ Pitanje ostaje vekovečno otvoreno. čak s osećanjem i sa nekom naročitom ubedljivošću.

to sam ti rekao sudeći po sebi! Ko iole nije glup. ali tu je bilo najviše magle. potrebno je pomišljati i na meru. kao što je stari Horacije poslao svoje sinove za ideju Rima? Prilazio sam mu često s pitanjima vere. ne ljuti se na njih ako možeš. ja te baš i cenim zato što si mogao. Ali. Negde u Koranu naređuje Alah proroku da na „nepokorne“ gleda kao na miševe. jer naši ruski ateisti su. — Kako divno? — To je najbolji znak. pokazivao se otac sa svojim prozaičnim. Govorio je strasno . I zato. saslušao me je vrlo radosno. naravno. — Ali ako ja u sve to ne verujem? — viknuh ja ljutito. Ljubiti bližnjega svoga. a pošto me pri stvaranju sveta nisu pitali za savet. Po mom mišljenju. — I vas posle ovoga nazivaju hrišćaninom. herojstvo stoji iznad svake sreće. Naravno. — voleti ljude takve kakvi su. propovednikom? Ne razumem! — A ko me tako naziva? Ispričao sam mu. da se izdigneš iznad cele Rusije. — monahom koji nosi verige. Šta sam i iz toga mogao da zaključim? Tu je jedino bilo uznemirenja zbog mene. Na pitanje: šta imam da radim u tom smislu? on mi je odgovorio na najgluplji način kao malom detetu: — Potrebno je verovati u Boga. da prohujiš kao gromovit oblak i sve ostaviš u strahu i oduševljenju. — svejedno. zato što je on bezuslovno dobar. da šta bilo zapališ. ipak. ja sam ga pratio. ne daj se takvoj ljubavi. i zbog toga smatram za potrebno da te opomenem. ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Budi u stanju da ljude prezireš čak i tada kad su dobri. taj ne može da živi a da sebe ne prezire. i na verige za koje sam o njemu slušao: — Dragi moj. i spremni su da vole iz straha. Nikako ne mogu da se setim kojim povodom se među nama podenuo ovaj razgovor koji neću zaboraviti.vrlinu u zamenu za tvoje ideale. već bilo nešto. Tu mora biti da ima neka greška u rečima još od početka. posle jednog dužeg razgovora. sebe si sam stvorio. — Nikada neće ni biti? — Dragi prijatelju. a dobar je zato što je beskrajno zadovoljan time što su oni — ateisti. — to nije moguće. Na taj način. Podnosi zlo od njih. to i ja za sebe zadržavam pravo da u tom pogledu imam svoje mišljenje. Ateisti naši — to su ljudi poštovanja dostojni i u najvećoj meri sigurni. jer ti bi sad želeo da živiš bučnim životom. — uzviknuh ja. — rekao mi je jedanput. što mi se s njim gotovo nikad nije dogodilo. zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). a ne prezirati ga. tako reći stubovi otadžbine. Po svoj prilici je nešto slično u tvojoj duši. — To je divno. te i ljubav prema sebi samom). iako dobrim osećanjima. ali da li je meni bilo potrebno to s obzirom na ideju za koju je svaki čestit otac dužan da pošlje svoga sina i u smrt. čovek je rođen sa fizičkom nemogućnošću da voli svoga bližnjega. to je nemoguće. ali tačno. bio čestit ili ne. A ipak moraš. ne tvrdim ti da je „sreća bolja od herojstva“. da im čini dobro i da prođe mimo. samo ako su u istini ateisti i ako imaju iole pameti — najbolji ljudi na celom svetu. samo jedanput se izrekao. čak vrlo siguran znak. naročito s obzirom na sve ono katoličanstvo. ali to nije moja krivica. dragi prijatelju. — i koga.. prema tome. ali je prekinuo razgovor.. slažem se da bi to bilo malo glupo. i već sama sposobnost za n> predstavlja sreću. dragi moj. moraš s njima biti strog. „seti se da si i ti čovek“. naprotiv. zbog moje materialne sudbine. to sam vrlo dobro zapazio). Ovo je. ali tako čudno da me je vrlo mnogo iznenadio. ne kod kuće nego na ulici. nikada neće ni biti u stvari. dragi moj. —Dragi prijatelju. to je među nama prečišćeno. ali znam da je on bio čak besan. i ne prestani da prezireš. O. Ovo je malo gordo. i uvek skloni da zavole Boga. a ti sâm da se skriješ u severnoameričke države. u ovo naše zarđalo vreme. dragi moj. kad im činiš dobro. da šta bilo razdrobiš. Ljudi su po prirodi svojoj niski. dragi moj. i „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši — (drugim rečima. da u svojoj duši začneš neku „svoju ideju“ (ne uznemiruj se. jer tad su najčešće i rđavi. ali ja nisam hteo to. jer sam te iskreno zavoleo. stegni srce.

govoriti o takvim stvarima ozbiljno? . kao da i ne govori meni.i bez osmejaka. Ali mu opet nisam poverovao: zar je on mogao s čovekom kao ja što sam.

Meni je. Ovo obećanje o ustupanju knez je dao po sopstvenoj volji. Ovim povodom beležim da je knez u početku bio Versilovim vrlo očaran. Versilov ni rečcom nije u tome učestvovao. I ja sam se tada trudio da Versilovu o knezu istaknem samo dobre strane. i zbog toga voleo u govoru tačnost. O. koliko sam tada bio neiskusan.). i da branim njegove nedostatke. Međutim. čak vrlo primetno. Sem toga. ali sam prelazio preko toga. Nisam bio ljubomoran ni zbog toga što je s njim vodio razgovore nekako ozbiljnije nego sa mnom. sećam se. kao i uopšte o svemu svakodnevnom. zatekao sam ga kod „kneza Serjože“. koliko mu laskaš! — nasmeja se on. Njegova osećanja prema Versilovu počela su gotovo da se i menjaju. to nije bila nikakva ocena. a izvesne nianse uopšte nije mogao da shvati. ja ipak nisam prestajao da mu idem. tada bilo užasno čudno što on ustupa svega jednu trećinu. a ne celu polovinu. o knezu je nekako izbegavao tada da govori. i da njih dvojica imaju osobite odnose. i gotovo sa očajanjem po sebe. Osetljivi Versilov je to primetio. čak se njime oduševljavao. i to mi je više puta rekao. da je on „toliko neobrazovan.. ali Versilov je na sve to ćutao ili se osmejkivao. ima bar isto toliko i odlika koliko i mana! — uzviknuo sam jedanput kad sam bio nasamo s Versilovim. Često je uzviknuo kad smo bili nas dvojica sami.. Još tada sam naslućivao da posećuje kneza i bez mene. Pominjem da se knez u to doba i prema meni promenio. uostalom. i nijedanput docnije nije pomenuo. knez se sam istrčao. i manje se osmejkivao: tada sam bio toliko srećan da mi se sve to čak dopadalo.GLAVA DRUGA I Toga jutra. Izvinjavao sam Versilova i time što je knez bio malo ograničen. kako sam i mogao da mu ne idem kad sam se zapleo u sve to. ali sam ćutao. mada su njih dvojica i bez mene imali dovoljno dodirnih tačaka (govorim o onim ranijim istorijama u inostranstvu itd. a Versilov je samo ćutke saslušao. ali o knezu naročito. tako reći određenije. — Isto toliko odlika! Onda će njegove mošti da se posvete. knez mu je dao reč da će mu iz nasleđa ustupiti bar jednu trećinu. naravno.. u poslednje vreme počeo je nekako da se emancipuje. čak ni pokazao da se uopšte seća toga obećanja. naročito njegovim govorima. tada smo još bili toliko dobri prijatelji!. ostale su samo mrtve forme našeg gotovo vatrenog prijateljstva. Uopšte. ako ima isto toliko odlika koliko ima mana! Ali. — Čime mu laskam? — ne mogoh odmah da shvatim. da je na tako lažnom putu“!. što bi činilo najmanje dvadeset hiljada rubalja. O. i zar može sama glupost srca da dovede čoveka do . Samo. petnaestoga novembra.. — Bože. ja sam ga i doveo u vezu s knezom. iako sam ih i sâm video. — Ako ima mana.

Nisam išao zbog novaca.tolike neumešnosti i uniženja? Uzimao sam od njega novaca. ponavljam. Versilov klimnu glavom.. samo ga je zauzeo gotovo u celini. i opet bi nekuda otputovala. da tako i treba da bude. njegove poznanike sam tretirao kao svoje. u jedanaest sati pre podne. ali mi je bilo jasno da ću mu svaki dan otići da uzmem novac. O. do naivnosti. ja se pružih no divanu. — pevalo je u mojoj duši! Kad sam ušao. Kakav sam to tada imao ton. ali je gadno bilo to što sam znao samo njihov deseti deo — ostalo je za mene tada bila potpuna tajna. Uostalom. ali nisam očekivao da će se njegovo lice do te mere izmeniti. . Bilo mi je poznato da su ga skolile razne brige. Knez je bio vrlo osetljiv čovek. knez je tada bio u istom stanu. što sam mu često dolazio baš da ga tešim. i na licu mu se pojavio nemio izraz. ja sam potajno znao kako treba objašnjavati taj izraz toga jutra. ne progovorivši ni reči. i mislio sam da to nije ništa. a Versilov je sedeo. i čak sam se s visine smejao njegovoj slabosti što se ljuti na „takve sitnice“. da mu dajem savete. i kakvo ponašanje! Čak sam i dalje išao. zatekao sam Versilova kako baš završava neku svoju dugačku tiradu. sasvim nešto drugo je bilo u mojoj duši. zbog čega sam ga u mnogo slučajeva gledao sa visine. Versilov je gotovo uvek mogao da ga uzbudi. Zbog toga je to bilo gadno i glupo. šetajući po sobi. nije bilo tako: i tada sam ja znao da tako ne treba. da glavnu stvar nisam slutio! On mi ipak ljubazno pruži ruku. sem svega toga. u poslednje doba bio je nekako ljutit i pakostan. Znao sam da mu ne idem zbog novaca. Ali. da ne bih zaboravio. a to nisam ni slutio. nego — prosto nisam mislio o tome. sopstvenica stana Stolbjejeva bavila bi se svega mesec dana. Bog neka mi bude svedok. knez je slušao. Kad me je video. iako mi je novac bio užasno potreban. ali nije moguće da me u tim trenutcima nije užasno mrzeo: bio sam u suviše lažnom položaju. kad bih imao mogućnosti da sad sve iznova otpočnem.. kako bih se sad umeo drukčije držati! Dve reči. Oh. Ponelo me je nešto. zastao je. Knez je izgledao uzbuđen. On je na sve to ćutao.

nego svetli kao žiža u dubokoj tami. Versilovljeve reči su mi se u početku činile nazadne. Versilov mu je nekoliko puta nagoveštavao da se kneževstvo ne sastoji u tome. i u dužnosti. Ali ruski tip plemstva nikad nije ličio na evropski tip. ili. „ideja koja spaja“. to jest svi oni koji ne pripadaju kasti. Ponavljam. još nije došlo njeno vreme. svetlosti. i sve se raspalo u ličnoj slobodi. — na sveopšte nezadovoljstvo. na taj način je viša ideja iz koje on ističe. — govorio je on (prepričavam samo smisao i koliko sam zapamtio). ne odvajajući se u zasebnu kastu. Znam samo da je ona uvek bila ono iz čega je isticao živi život. — Vi volite da upotrebljavate reči: „viša misao“.II Govorili su tada o plemstvu. sad je došlo vreme da se za svagda otvore. onda je zemlja snažna. ali više politički. — fino se nasmeši Versilov. i čak mi se čini da se mnogo odvratnih stvari u njegovom životu dogodilo i začelo zbog ove ideje: ceneći svoje kneževstvo. Naprotiv. U tom novom. No od toga trpe robovi. ali gotovo uvek služi kao spona i snaži zemlju. kao zavet svakoga čoveka koji želi da se pridruži kasti. ali ja nisam bio pri početku. iako se nisam potpuno slagao s Versilovim. Beležim da je ova ideja kneza često uzbuđivala. Neka svaki podvig časti. naprotiv. on je celoga svoga života iz lažnoga ponosa rasipao novac i zapadao u dugove. nesumnjivo neophodna. i to je divno. — odgovori on. — uostalom. i slično. naravno. a ne plemstvo. ali on se docnije popravio. ali se knez na kraju počeo da nalazi uvređen što ga on uči. što je glavno. jer to bi bila smrt ideje. kad je izgubilo prava. Kad u državi vlada povlašćena kasta. da su čak prestali da brane i svoju zadobivenu slobodu. Egoizam je zamenio pređašnju ideju koja je spajala. Ideja časti i prosvećenosti. „velika misao“. kad su ostali bez spojne ideje. pa. nikad dosadni. Velika misao — to je većinom osećanje koje često odveć dugo ostaje bez svoga određenja. veseli život. toliko su izgubili na kraju krajeva svaku višu vezu. i hteo je da mu u srce usadi višu misao. nezatvorenoj i besprekidno obnavljanoj. — Najtačnije će biti ako vam priznam da eto. nauke i hrabrosti kod nas da svakome pravo da se pridruži vrhovnom redu ljudi. Povlašćena kasta uvek ima svoju čast i svoje shvatanje časti. Očevidno je nešto slično moralo biti i ovoga jutra. Da ne bi trpeli — izjednačavaju se u pravima. to jest ne veštački i ne izmišljeni život. ali zašto da je nemoguća? Iako ta misao postoji samo u malobrojnim glavama. onaj pravi. Oslobođeni ljudi. — to je utopija. bez obzira na ceo njegov progresizam. u bukvalnom i istinskom smislu. nauke i više ideje. razume se. bolje. ona je korisna u moralnom pogledu. vrata u kastu su kod nas već odavno zatvorena. Tako je i kod nas učinjeno. ne umem da vam odgovorim. ostati viša kasta u obliku čuvara časti. nego. dakle. Naše plemstvo bi moglo i sad. ona ipak time još nije propala. obnovljenom obliku kasta bi se mogla održati. želeo bih da znam šta vi u stvari podrazumevate pod reči „velika misao“? — Odista ne znam kako da vam odgovorim na to. — Zašto na nezadovoljstvo? . a ne u pređašnjem smislu privilegovane kaste. — Reč čast znači dužnost. Versilov je potpuno shvatio zašto knez pokazuje zube: — Ne znam u kome smislu pominjete masonstvo. Ali posle svih proba videlo se da se svuda do sada (to jest u Evropi) posle izjednačenja u pravima smanjilo osećanje časti. onda. kad se čak jedan ruski knez odriče takve ideje. koje može da bude i nepravilno. Od ljutine sam promenio mesto na divanu. a budući siromah. Na taj način će kasta sama sobom da se pretvori u zbir najboljih ljudi. knez je bio užasno neobrazovan. Knez iskezi zube: — Kakvo će to biti plemstvo? Vi to projektirate nekakvu masonsku ložu. dragi moj kneže. i.

ja čak. i.. — Prosto ne dam nikom da me poučava i da me smatra za derište! — odseče on gotovo s gnevom. — Molim. Neću i ne dopuštam... On iziđe. Sinoć ste tražili trista rubalja.. i mada mi je novac sad vrlo potreban.. otpočeo malo reakcionarno. I našto ta dvosmislenost? Ako je što hteo da mi kaže.. — Smrkao sam se zato. — Kneže. — počeh ja s drhtavim glasom. kao što vam je takođe poznato... da bi mi mogao to reći. ali ipak neću sudiju nada mnom. pišu mi. — Pa. — A kakav je taj živi život. ima već dve godine kako je paralizovan. a . nisam bio od početka i ne znam o čemu ste govorili. Na taj način ostajemo moja majka. to jest moj otac još nije uveden čak ni u vlasništvo toga imanja. zato što svakoga dana gubim na kocki novac. Knez namršti čelo i uzgred baci pogled na časovnik na zidu. — ne. A.. nego proriče maglovite budalaštine. najobičnije i što pada u oči svakodnevno. Ovo nasleđe. i toliko prosto da nikako ne možemo da verujemo da je toliko prosto i. i sad se bojim da mi se to ne dogodi. i čak i prema Versilovu. u njegovim rečima se krije. ja sâm. Versilov ustade i uze šešir. i gotovo uvek izađe na to da na kraju izlaganja ja sam prestajem da verujem u ono što sam izložio. ne primećujući ga i ne poznajući. da sam rasipnik. Moj otac. nikad nije ni bilo. — Prvo. oprostite mi. Knez je progutao pilulu.— Zato što je dosadno živeti sa idejama. možda. to jest. Naravno. zamislite. sad gotovo jedino ja. poslednje tri nedelje izgubio sam ja toliko novaca. dragi kneže: kod vas uvek mnogo govorim. treba za to da ima pravo. Svi su se tamo obradovali nasleđu. — promrmljah Ja: — iako sam vam tražio. dosta. ne gledajući me i prolazeći pored mene za svoj pisaći sto.. znam samo da to mora da je nešto užasno prosto. Čujte u čemu je stvar: dobio sam pismo iz Moskve. lopov. — Ni to ne znam. evo vam ih. Imam još jednu osobinu: dogodi se da počnem da razvijam jednu misao u koju verujem. a drugo. po vašem mišljenju? (On se očevidno ljutio). ali mi piše doktor da će otac teško doživeti i dve nedelje.. svoje porodice. to mi je strast da govorim bez razvijanja misli.. Kad čovek već govori. gore. bolje je da je ne razvijam. ne može reči da progovori i ne poznaje nikoga. Samo. ja sam sam svoj sudija. Uveravam vas da sam daleko od toga. onaj dečko. možda. — Hteo sam samo da kažem da je vaša ideja o plemstvu u isto doba i odricanje plemstva. Ako sam vam rekao ma šta oštro. ali se docnije popravio i.. s obzirom na ovakav ton.. knez ga ljubazno isprati.. Do viđenja. zbog raznih formalnosti do sada nije bilo moguće ništa učiniti. prolazimo pored njega evo već mnogo hiljada godina.. kneže.. sam sede u fotelju. vi znate. a bez ideja je život uvek veseo. što se događa svakoga trenutka. treba i sam da ima časti. ja ostadoh zbunjen: — Ne znam.. ako baš toliko hoćete.. možda i lopov. kakva duboka misao. Takav sam. i prebaci nogu preko noge.... umro je pre četiri dana.. kockar.. — Sve je to užasno tamno i nejasno. možda bi bolje bilo da nam uopšte nije ni pripalo! Ali evo šta hoću baš vama da saopštim: obećao sam od toga nasleđa Andreji Petroviću minimum dvadeset hiljada rubalja. Međutim.. a zatim. molim vas. mi.. zaturi se nervozno u njoj. da... ipak. — što vidim kod vas tako čudnu promenu tona prema meni. ali ga vi prosto niste shvatili i. Ovo nasleđe — o. moj brat Saša. Versilov je. — Ostavite ton. ali ja sam bio uvređen.. prirodno.... u stvari. kod nas plemstva. sestra i ja. da. dopustite mi da vas zapitam? — Dosta. ja mislim da treba i da razvije svoju misao.. — Da razvijem svoju misao? — reče on. i sad mu je.. — Šta ste se smrkli? — najedared izusti on. imajte ljubaznost: bez teatralnih gestova! Znam da je podlo ono što radim. takve reči. — On metnu preda me na sto novac. Jednom reči. međutim. i hteli bi da ga odnesu u inostranstvo. zbog čega Versilov nema časti. što mi ne kaže otvoreno. možda. — reče knez.

i nemam opravdanja.. ali ipak znam da je to samo privremeno. treba i sam da bude častan — to je moja logika. najzad. I. inače ne dopuštam. — Vi rekoste: Versilovu deset hiljada. I... kad on i ne bi bio takav. nisam ja. a. — O. Recite mi. Ako se to odnosi na Versilova i mene. ako je tako. Ovaj Stebeljkov. muči me. zašto on to zloupotrebljava? — Na koji način on to zloupotrebljava. uvreda. kakva je to reč „propoveda“? Vi kažete: „prorok“. ja nisam majstor u izmišljanju podrugljivih imena. Dao sam reč i moram de je održim. ali ću sigurno ja vratiti. niko mi ne sme doći da mi sudi u mojoj kući. ali ja sam sebi prebacujem. ja hoću da tako bude. teške. — Ne kažem ja to zato.. u Nemačkoj? — Ne.. Ali kad neko propoveda čast.. smirite se.. Ali... — Meni je Stebeljkov rekao da ste vi. možda je sve to samo uobraženje... — Vi govorite o nekoj „obavezi koja vas tišti“. Ne mogu da vidim Andreju Petrovića zato što ne mogu da mu pogledam pravo u oči. — Ah.. Moje obećanje da ustupam treći deo.. Ovo što sad od vas uzimam.. prvo. ne. da bih bar deset hiljada mogao dati Andreji Petroviću. — zagonetno promrmlja knez. svejedno mi je. ali đavo ga znao kakav je taj Skobeljkov. jeste li ga vi to nazvali „ženskim prorokom“. i biće tako. Dao sam vam sad gotovo poslednju paru.. Boga mi. i u sobu uđe Stebeljkov. je li tako? — Čini mi se da vam ih nikad još nisam tražio. I niko. Zar vi mislite da vam Versilov dolazi zbog para? — Za mene bi bilo lakše kad bi on dolazio zbog para. vi kažete: zašto nije on sam takav kako uči druge — to je vaša logika! Ali.. One su mi teške. vidim da se sve jače uzbuđujete što više o tome govorite. Molio sam ga da mi nabavi deset hiljada. podlo... molim vas. naravno. I kunem vam se. dopustite mi da vam to kažem. borim se da se oslobodim obaveza bar s te strane. onda je to. onda ću. zato što.. .. ne zato. najzad. i ja to cenim. — Da li vam je on ikad što pomenuo? — O. i ja sam se zapleo. pare koje idu na račun Versilovljevih dvadeset hiljada. međutim. kneže. ja se sve dublje i dublje zaplićem.onaj odvratni Stebeljkov uzima takve procente. I. kneže? — stadoh ja preda nj začuđen. Stebeljkov će sigurno danas doneti. kneže. a ako je nepravilna. i za trenutak to će biti dovoljno. recite mi.. O.. to nije nikakva logika. s tih tri stotine biću vam dužan dve hiljade pet stotina.. najzad! Vrata se otvoriše. nesnosne! Ova me obaveza tišti.. — Slagao je. on ne bi ipak mogao da ne propoveda istinu.. i da me smatra za derište! Dosta! — vikao je on.. — Čujte.. i čim dobijem na kartama određenu sumu.. — najedanput se obrecnu na mene knez. mahnuv na mene rukom da ne govorim dalje. to su. najzad.

vrlo usiljeno. dopustite. kao da je hteo nešto da pogodi po našim fizionomijama. ne pozdravivši se s njim. Revolucija — to je prvi čovek. Ovo je već prevazilazilo granicu i.. Ja. nekako čudno gledao oko sebe. a prvi čovek — drugi čovek. Stebeljkov se lukavo i ružno iskezi. I dogodilo se da Napoleon postane prvi čovek. — Dopustite. Ali to nije bilo moguće u prisustvu Stebeljkovljevom. ne razumem. iz izvesnog razloga. ja sam takođe imao s njim posla ovoga poslednjega meseca. Znači. ali sad sam. samo vas ja. na isti način glupo gledao u oči. što je glavno. i. Rešio sam se da se nimalo ne ustručavam. kad je ušao. Što se mene tiče. Znao sam odavno da je vrlo mučio kneza. Prvi čovek stvara. koja mi je bila vrlo smešna: on me je neprestano smatrao za nekakvoga revolucionara. stade vaditi iz pisaćega stola potrebne hartije i račune. — reče mu knez.III On je jednako bio isti: kao i pre kicoški obučen. izgleda. je li tako ili nije? — Možda je i tako. ustupam vas glavnoj ličnosti. vi. bio malo iznenađen zbog njegovog dolaska. da nije bilo moguće da odem od kneza bez radikalnog objašnjenja. ostavite tu knjigu na miru! — reče oštro. ja sam taj drugi čovek. kao i pre se prsio. Opet se prućih na divan i otvorih jednu knjigu koja je ležala preda mnom. — Nije tako. — Bjeljinski. no običaju.. Samo je sad. ali na moje reči odmah se okrenuo: — Molim vas. Postoji prvi čovek. Dolazio je i meni dva-tri puta. i uobražavao da je prepreden. našao je za neophodno da sa mnom malo povede razgovor . drugi čovek postaje prvi čovek. a Napoleon — drugi čovek. je li tako ili nije? Uzgred beležim da sam u tome što je on uzeo da sa mnom govori o francuskoj revoluciji. ja sam bio vrlo uvređen poslednjim kneževim rečima. a drugi čovek uzima. i postoji drugi čovek. vi ste glavna ličnost. — Jeste. bilo je nečeg naročito obazrivog i radoznalog u njegovom pogledu. a dotle iščezavam. i bio sobom vrlo zadovoljan. drugi deo! Ovo je novost! Vi želite da se prosvetite? — rekoh ja knezu i. i sami to dobro znate. ja okrenuh glavu od toga glupaka. aluzija na nečasnost Versilovljevu bila je toliko jasna (i toliko me je iznenadila!). — sad ću. a revolucija je postala drugi čovek. odmah se umirio i samouvereni osmejak mu zasja na usnama. okrenut nama leđima.. — Jesam li ja ta — glavna ličnost? — prihvati Stebeljkov. — Ne ljutite se. On je bio vrlo zauzet i žurio se. i kadgod bi me sreo. Uostalom. U Francuskoj je bila revolucija i svima poodsecaše glave. Došao je Napoleon i uzeo sve. kneže. veselo pokazujući sam sebe prstom. i krišom mi glavom pokaza na kneza. Svuda na svetu ima jedan drugi čovek.. onaj njegov „prezrivodrski“ osmejak koji mi je bio neiskazano odvratan. video opet jednu od njegovih ranijih lukavih aluzija. pred Stebeljkovom! Kao naročito.

na nesreću. i zato je za nj ova poseta imala vrlo veliku važnost. pozajmljujući novac po deset procenata mesečno. On je neki put vrlo naprasit. i obojica odoše u drugu sobu. Oni su se zadržali tamo jedno deset minuta sasvim nečujno. bez ceremonije seo na divan.te vrste. to jest bez nas. Što se mene tiče. Ovo poznanstvo. Godinu dana ranije još je služio u jednom od najotmenijih konjičkih gardijskih pukova. iako on mene nikako nije poznavao. ovaj gospodin je nekada poznavao kneževu majku koja je bila iz jedne čuvene familije. — I vi ste. bolni i ljutiti pogled knežev: on se. Kad sam ostao sam. i odmah počeo da priča o jučerašnjoj kocki. ne bih nikoga osramotio. za koga je očevidno pomislio da je neko iz njegovoga društva. Ova misao me je dovela do besnila. i čim je on ušao. Čim je ušao. a ovako. još pre nego što je i seo. kako mi je bilo znano. opet neprijatan. lakej ode. Počeli su da govore o familijarnim novostima. posle mnogo kneževog truda. Video sam s kakvim se mučenjem i s kakvim izgubljenim pogledom knez obrnuo za čas Stebeljkovu. i lep. i sad je likovao. i. u njegovom osmejku. ali koliko je veliko bilo moje iznenađenje kad sam i na sebi primetio isti izgubljeni. Govorili su obojica. čini mi se. praveći se da me se oni ništa ne tiču. tamo se odmah sve umirilo. razume se. Čak je napravio neko važno lice. To je bio još vrlo mlad čovek. to sam primetio s moga mesta: ovaj mladić ponašao se svuda kao da je u svojoj kući. tako da sam mu više puta morao da popustim. Da je knez bio sâm. kad se najednom prijavi nov posetilac. i. posetilac mu je sad vraćao posetu. naišao je u nezgodan čas po domaćina. i. i. i posle pola minuta uđe knezu jedan posetilac. bilo je načinjeno tek pre kratkog vremena. samo je. naravno. jednom reči bio je potpuno nemoguć. iz dobre familije. ja sam se već i tada umeo da ponašam. Taj mi je novac do krajnosti bio potreban. jedan gospodin sa epoletama i drugim znacima vojnim.—požuri se knez da ih međusobno upozna. Hipolit Aleksandrović Naščokin. bio vrlo ohol. govorio je ne zbunjujući se ničim. Pre nedelju dana imao je sreće. ali je on produžio i do danas svoje terevenke. nimalo nemajući nameru da se izgubi. uostalom. Ovoga sam poznavao dobro i slušao sam o njemu mnogo. stideo nas obojice. verovatno smatrajući da je to učtivo i ljubazno. ali s osmejkom. a ja sam mislio da ste i vi juče bili s nama! — Aleksije Vladimirović Darzan. Koliko sam mogao da zaključim. kome nije moglo biti preko trideset godina. kome je. no knez najednom poče vikati kao da je u velikom razdraženju. Nisu posedeli ni pet minuta još. i onda najedanput počeše govoriti glasno. Njegova familija objavila je čak u novinama da ne odgovara za njegove dugove. na žalost. te je na kocki dobio dvanaest hiljada rubalja. izvinite. odlično odeven. ali nas nije hteo da . Posetilac je dva-tri puta pogledao na Stebeljkova. dakle. već bilo dvadeset tri godine. — obrati se on posle treće rečenice onome važnome posetiocu. nije mu ni moglo pasti na pamet da naš domaćin tako dršće pred svojim važnim posetiocem zbog svoga društva. naravno. Ovo je bio vrlo važan posetilac. strašno se kockajući po kockarskim društvima i trošeći na jednu poznatu Francuskinju. verovatno u znak svoje nezavisnosti. otmene i nekako stroge spoljašnosti. kao naročito. i počeo da sluša njihov razgovor. Ali u istom trenutku uđe lakej sa prijavom. ali je morao da sâm podnese ostavku. i počeo rukom da raščerupava svoju kosu. ali je Stebeljkov podneo pogled kao da se ništa nije desilo. bili. Napominjem čitaocu da knez Sergije Petrović još nikako nije bio primljen u višim petrogradskim krugovima. pripadao rđavom društvu. bila je neka nesigurnost. i mene je izravnao sa Stebeljkovom. i bio je nekako čudno rasejan. ovoga mladića mogao je ipak predstaviti: bio je iz dobre i poznate familije. iskolačio oči. mada je to strasno želeo (za ovu njegovu želju sam znao). pokazah mu njihovu sobu. ja se tada još više raširih na divanu. ali. i uzeh da prelistavam knjigu. posetilac je. i toliko je sebe cenio da je smatrao da svakom čini veliku čast svojom posetom. odmah je uzviknuo: — Ah. nagnuo se napred. možda odveć ljubaznom. glasno i veselo o svemu što mu je padalo na um. ali kad ga je bolje pogledao. i ceo svet je znao zašto. naprotiv. Knez je brzo izišao iz sobe sa zabrinutim licem. — Hajdemo. gotovo u besnilu. bez obzira na ljubaznost i prividnu prostodušnost tona. — reče knez. konačno sam odlučio da mu vratim njegovih trista rubalja čim iziđe Stebeljkov. prekinuo je sav razgovor. uostalom i na mene. ali tako sam se rešio. Stebeljkov je. On i knez bili su dobri prijatelji: često su se zajedno kockali. uveren sam da bi bio dostojanstveniji u ponašanju i okretniji. ali knez je zadrhtao kad ga je spazio.

Svi se obrnuše meni. Moje prokleto prezime i ovde mi je načinilo pakost. naravno. kneže.. čini mi se. već svuda govori. Kažu da će se ona udati za barona Bjoringa. ali najedanput zakikota Stebeljkov. on uvek zna prvi takve novosti. vitku i plavu? — zapita on najedanput kneza. koji su joj se udvarali. najzad. a nisu uspeli. — pokaza na mene rukom knez. jeste! A kad sam to lepuškastu devojku maločas sreo kod vas na stepenicama. ja ućutah. oficir. Ja digoh glavu i uspravih se: — Imam zadovoljstvo da lično poznajem Katarinu Nikolajevnu. ali se Stebeljkov već strašno smejao. — Čini mi se da ćemo ovde uskoro imati jednu novost. Darzanu. — Ah... — Dakako. — Sećam vas se. — Poslednjega meseca bio joj je otac bolestan. — Arkadije Makarović Dolgoruki. — obrati mi se Darzan otvoreno i dobrodušno: — to nije od mene. vrlo dobro poznavali u inostranstvu Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu? — zapita posetilac kneza. izgleda. ne znam. Darzan je gledao u nedoumici mene i Stebeljkova koji se smejao. neprestano ih gledajući rasplamteloga lica i uspravljen. kad je video ovoga mladića. ako je bilo takvih glasova. poznavao sam je. nisam više oficir blagodareći baš ovakvoj gospodi. nisam smeo da objasnim tu glupost i da izjavim da se zovem — prosto Dolgoruki. i smatram za dužnost da izjavim da su svi skandalozni glasovi o njoj samo laž i kleveta. koji je u prvi mah bio poražen. zar je i on ovde? Otkuda on ovde? Evo vidite. a Darzan. ja i ne govorim za vas! — brzo mu odgovorih ja. pocrvenevši. i mi produžismo da sedimo svak u svome uglu. i izmišljeni od onih. poče s njim da govori nešto vrlo živo. — Znate li to tačno? — zapita knez Naščokina. tačno. Naščokin je sačekao Darzana da dovrši. pa se opet obratio knezu: — U poslednje vreme ona se retko pojavljivala u društvu. — Prošle godine sam vas često viđao kod grofice Verigine.. — nekako suvo odgovori knez. ali vi ste tada bili. verujte mi.. I sada još crvenim na pomisao da tada. kako se docnije objasnilo. — pokaza on pravo na Stebeljkova i zakikota. Pa i knez bi trebalo da zna. od stida naravno. Stebeljkov. Kad sam se ovako glupo izgovorio. — Tako sam čuo. Knez je pocrveneo i brzo se s nekim pitanjem obratio Naščokinu. — O. ali sam dao ostavku.. bio sam oficir.. To mi se desilo prvi put u životu. čini mi se. — Zaista. i to zato. ali poluglasno. a Stebeljkov. — reče Darzan. — Izgleda da je imala avantura!—lupnu najednom Darzan. što me je Darzan nazvao knezom. — Tačno je! — priđe im Darzan: —juče mi je rekao Dubasov.—odgovori on brzo. — Ah. ja ih nisam širio. Ah. i o tome se. prišavši Stebeljkovu. očevidno uzbuđen. — To je istina! — doviknu Darzan. zabavljati. Sve to počelo me je.predstavlja. ne znam kakvu. počeo je da se radosno klibi. — A ko bi drugi znao? — nasmeja se Darzan. i očevidno je pretio da će se umešati u razgovor.. ja nisam nikako hteo ni da osvrnem glave na njih. — Jeste. verovatno zato što je to smatrao za ljubaznost. i s naročitim naglašavanjem izgovarajući svoje pitanje.. . —Vi ste. razvukao je usta takođe i Darzan. — ljubazno odgovori Naščokin. Radosno se zasmeja i Stebeljkov..

a možda i zbog toga što mi je malo pre rečeno da sam knez.. — Darzan je stojao leđima okrenut prema nama — Stebeljkov mi stade glavom pokazivati na Darzana. Ta Darja Onisimovna bila je majka jadne Olje. uzmite natrag vaših trista rubalja... ja imam Mont de piété. doviknu mu knez: — Da znate. kneže. Tako je i bilo. pre svega... Kad je već bio na vratima. — Arkadije Makaroviću. ja sam stajao kod stola i jednom rukom prelistavao knjigu Bjeljinskog. — Ja imam banku. Osam hiljada. onda neka bude tako. i. ne. a naročito posle glupoga ispada Stebeljkovljevog. Njegov pogled kao da je i meni govorio: „A i ti.. — I sigurno je ta menica u vas? — pogledam ga besno.[29] a ne menicu. — zamuca knez.. — To znači da posle svega što je bilo. Lizaveta Makarovna! — pokaza najednom na mene Stebeljkov. — I ja sam je maločas video. i kojoj je Tatjana Pavlovna našla sklonište kod Stolbjejeve. ali sad je stao. . to bi mogla biti. koji je hteo da ode.. vaš ton za sve ostalo vreme.— Uostalom. u istom trenutku ustade Naščokin. ali sada sa vrlo ozbiljnim i strogim izgledom lica: — to će biti da je Lizaveta Makarovna. ne. zar si još ovde?“ — ja. Srećom. razume se. ja imam Mont de piété. gospodine. i pognute glave i leđa pođe brzo iz sobe. ja najedanput posle svega toga pocrveneh.. Jednom reči.. posle one uostalom vrlo ozbiljne izjave kneževe. nije seo. odista!—prihvati knez. Čim je Darzan izišao.. hteo je da sedne. to. o kojoj sam već pričao. pošto se dogovorio s knezom da se neizostavno nađu sutra na ugovorenom mestu — u jednoj kockarnici. On se najedared okrenu. kneže. — To je... — viknu i udari nogom knez: — rekao sam vam! — E. da vas se nimalo ne plašim! Bio je vrlo razdražen. on dade ruku i Darzanu. Samo to nije tako. i posle onoga što ste govorili o Versilovu da je bez časti. Pri izlasku doviknuo je nešto Stebeljkovu i malo se poklonio i meni. nikako ne mogu da ih primim.. digav prst u vis: — Ovaj gospodičić napravio je prošle nedelje ovu stvar: izdao je menicu na kojoj je falsifikovao potpis Averjanovljev. ali tada. On najedanput sede na stolicu. moram odmah da izađem. ali kad pogleda u mene.. ono ne može. — počeh ja. Stebeljkov skoči s mesta i stade nasred sobe. sigurno bila njegova sestrica. za mene je stvar vrlo važna. — Ali ste ih ipak primali celoga meseca. i. sad odista nemam vremena. —Ah.. Jedan minut docnije otišao je i Darzan.. najzad.. takođe bliske poznanice Ane Fjodorovne. U trenutku kad sam ostao sam sa Stebeljkovom. ja sam vrlo dobro znao da je Liza ranije posećivala Stolbjejevu i da je no koji put docnije posećivala i sirotu Darju Onisimovnu koju smo svi vrlo zavoleli. Mora biti da je danas bila u poseti kod Darje Onisimovne. — Šta to sad znači? Šetao je po sobi. ja pokazah Stebeljkovu pesnicu. — brzo je žmirkao očima Stebeljkov: — a ono? Zar ne može ono? — Ne. Ta menica u tom obliku postoji. — Samo jedan minut. Knez ga prekide surovo i ljutito: — Šta ćete tu? Što ste ostali? — A. kad je tako. samo još nije isplaćena! To je krivično delo. Jeste li kad čuli šta je Mont de piété u Parizu? Hleb i dobročinstvo za siromahe. na kojoj je ona po odlasku ostavila svoju kuću. najedanput. dobra poznanica Ane Fjodorovne Stolbjejeve kod koje ja stanujem.

uhvati me za ruku i odvuče natrag u kabinet. — I ja vas volim. hoćete li? Eto. — reknem ja i brzo izađem iz sobe. — O-sta-vi-te knjigu! — riknu on najedanput. oprostite mi!. Nisam se protivio.. molim vas da tu knjigu ostavite na miru! — Šta to znači: „niste se istakli“? I... i ako me i vi. — Pitam zbog vas. kao gotov da skoči na mene. uz-mi-te! — nasmeši se on opet. Držao sam ih u rukama. pružajući mi trista rubalja koje sam bio bacio. nikad nije trebalo da dopustim da dođe do ove sume. nego sam išao dalje.. uzeću samo ako se poljubimo.. doneo je. Ali još nisam došao ni do kraja sobe. On se pakosno nasmeja. Usne su mu drhtale.. Ostavite tu knjigu! — Šta to znači? — viknuh i ja. On brzim koracima dođe do mene... na licu sam mu pročitao pravu odvratnost.. dobro! — I najzad. — Poznajem vaš karakter. ali se naže i poljubi me. kneže.. to je dakle objašnjenje! — jetko se nasmeja on. ali u njegovom osmehu bilo je nečeg rđavog. ali.... bili smo prijatelji. kao ranije kad bi se sporečkali. — Uzmite! — govorio je bled od uzbuđenja. — Imao sam drukčija osećanja.. kneže. pravo da kažem. kad me on sa vrata svoga kabineta pozva: — Arkadije Makaroviću. — Da. vaše kneževstvo ne bih primio ni na poklon. uzmite... da vas je naljutila ona bitanga.. ovih trista.„ — Kneže.. i zato ste ljuti. ja planuh.. ne znam odista. — Uzmite ih. najzad. ne mogu! — Danas se niste ničim istakli. — Eh... najzad. Jednom reči. uvek sam vas voleo. — Kakva nežnost! — promrmlja knez i nasmeši se zbunjeno. i ja sam drhtao.. inače ćemo. vratite se! Vra-ti-te se! Vrati-te se odmah! Nisam ga slušao. — Ah. — Razumem. — Uzmite neizostavno.. najzad.. kako mogu da uzmem? — Eto.. — Ovo prelazi svaku granicu. — Kneže.. — Doneo je. Uzeo sam ih. Govoreći to. Ali ta kocka. Kako ste smešno viknuli da zaštitite Ahmakovu... — Ne razumem vas. i. da. kneže. svejedno. . Versilov. pred vašim posetiocima gotovo ste me izjednačili sa Stebeljkovom.. Zgranuo sam se: u trenutku kad me je poljubio. besno skočiv sa fotelje.a u drugoj ruci sam držao šešir. Ja uzeh. zamoliću vas da mi oprostite. — Da li vam je bar doneo novac?. I. — Zatim ste se još i zbunili što vas je Darzan nazvao knezom.. neizostavno! — Kneže.

i jednu domaćicu. — i to je glavno. Ušao sam ljutit. nečim vrlo naljutio... pre dve nedelje. namigivao na mene. Ko neće da mi veruje. nego iz delikatnosti. — Čujte. šta znači ovo pismo? Ne dopuštam prepisku . Stebeljkov ga je. mogu naći novaca i suviše i iz drugoga izvora. koliko time što je. i meni se učinilo da želi da mi nešto predloži. ne do toga stepena. to sam gordo odbacio svaku misao na naročite uslove. Sinoć još dobio sam od njega gradskom poštom pisamce koje je za mene bilo prilično zagonetno. a protiv Versilova. A eto o tome pismu malopre kod kneza nije ni pomenuo. novac sam tada uzeo od kneza. ja sam sada. istina. — prvo. ali u vezi druge teme. te sam tako mnogo što propuštao da mi lakomisleno izmakne ispred očiju: prosto sam se trudio da propustim. bio tvrdo uveren da. kako mu je to bila glupa navika. ali s obzirom na sve što se desilo. lep nameštaj. — počeo sam još s vrata. uostalom prilično staru. i on mi ga je dao. I mene je ona uzbudila. jer je „u stanju da mi saopšti neke za mene neočekivane stvari“. obraćao za novac. neke naročite uslove... a ne one koju sam ja očekivao. ali ne tolika. a kako sam ga ja tretirao s velike visine kad god sam ga sretao kod kneza. prijatelju. to je bio pravi bunt. Stvar je u tome što mi je tada nešto sasvim drugo sijalo pred očima. samo zato da njega ne bih uvredio. ja sam mu se jedanput. ali je on počeo još pre Stebeljkova.GLAVA TREĆA I Uzeo sam ih zbog toga što sam voleo njega. toga trenutka bar. a u kome me je vrlo molio da ga posetim baš danas. takav ton nikada dotle nije upotrebljavao. kad sam od njega uzeo ovaj novac. Prema tome sam. odgovaram mu da sam. samo ako zaželim... terao sam od sebe sve što je mračno. Kakve su mogle postojati tajne između Stebeljkova i mene? Takva ideja je bila čak smešna. on je nešto nejasno promrmljao po svom običaju. oko dva sata posle podne. odlazeći njemu. Stebeljkov je živeo u potpuno odvojenom stanu. Još nije bio jedan sat posle podne. i živeo je udobno: imao je baš divne četiri sobe. uzeo od njega novac ne iz krajnje nužde. ali smo se tada razišli. tada sam tako mislio! Ali sam se ipak osećao neprijatno kad sam izlazio od njega: video sam njegovu neobičnu promenu prema meni toga jutra. Od kneza sam se s mojim Matvejom odvezao pravo — da li ćete verovati kome? — Stebeljkovu! On me je malopre iznenadio ne toliko svojim dolaskom knezu (pošto mu je obećao da će doneti novac). Mogla je na njega uticati i glupa vest o onom krilnom ađutantu baronu Bjoringu. ali. bio malo uzbuđen. i izišao bez obzira na to što je on potrčao za mnom do vrata. i ja ne htedoh uzeti novac. i obrtao se jedino onome što sija. Ponavljam još jedanput: promena prema meni mogla se primetiti i svih poslednjih dana. mušku i žensku poslugu. Avaj. Istina. dakle.

— bez svih alegorija. — A što ste mi onda došli kad je tako! — gotovo što nije skakao od zadovoljstva... ali on me uhvati za rame.. koji je cvetao. — A prijateljima dajem velike sume. Za druge je Mont de piété. ja se odmah okrenuh. na tuđe ime. ne naročito. nemojte. što je najvažnije. Sedoh. derete kožu čoveku vašim procentima. A mogli ste da ne uzmete od njega. On se lukavo nasmeši i diže prst u vis.. zadovoljan sâm sobom. ja samo pomažem prijateljima. i ne derem nikome kožu. — To nije njegovo nasleđe. on bi mogao da se oženi Anom Andrejevnom! — i pakleno zažmiri na levo oko. — Slušajte. ja imam novaca.. Ovaj Mont de piété bio je običan založni zavod. Seli smo za jedan velik pisaći sto. najedared se razljutivši. pa bih hteo da znam. — da vam nije to on sam rekao? — On mi je rekao. ne uznemirujte se. i. je li tako ili nije? —Ali vi. zato što vidim da se ovde sprema neka spletka. uz jednu samo reč. jedan prema drugom. vi ste gordi! — reče on s nekim glupim prekorevanjem. — Šta. trista rubalja. Stebeljkove. — Tako i treba s vama! — Vi. u drugom stanu.. ne gordite se! Imajte malo strpljenja i saslušajte. nego pravo na stvar. i to znate? . mnogo je dužan. samo bez vaših lukavstava i bez igre vaših prstiju.između mene i vas. — Zar je on toliko u vašim rukama? je li mnogo dužan? — Mnogo. — Opet kao „prijatelju“? Čime sam to zaslužio? — nasmejah se ja. Stebeljkove. On mi je rekao. dužan je novac. Moj novac je bolji... Vrlo je važna stvar.. — Molim vas. vi ste danas uzeli od kneza para. videćete sami. Kako smete da pomenete ime Ane Andrejevne! — Ne ljutite se.. — On se opet nagnuo prema meni celim telom i digao prst. — Čujte. i htedoh da iziđem. Priznajem da me je stvar zainteresovala. on priča gluposti.. Ali. zar je i knez takav vaš prijatelj? — Pri-ja-telj. — Ja imam Mont de piété. naš razgovor postaje toliko skandalozan. — Otkuda vi znate da sam uzeo? — užasno se iznenadih ja. Nasleđe je malo.. s mukom se uzdržavajući. i još druge stvari je dužan. — Nemojte. čuo sam. šalio sam se. a posle se opet gordite. ali. Vama ću dati bez procenta. i niste pitali? — razvuče on usta. inače ću odmah da odem! — viknuh ja opet u ljutini. inače idem. — Slušam vas... — Vratiće vam.. ima nasleđe. slučajno uz reč. uzgred. drugim ljudima ne dajem... — Zaslužićete. I zašto mi niste malopre kod kneza rekli to što želite: tamo sam vam bio na raspoloženju? — A vi što ste takođe ćutali. A ne bi smeo da priča gluposti. — Stebeljkove! Bez dizanja prstiju. — Zato što niste potrebni vi meni. rekao mi je onako. Za Anu Andrejevnu znate? Za to da knez može da se oženi.. — Vi. može da me napusti strpljenje! — Ne ljutite se. nego ja vama — viknuh ja. nagnuvši se prema meni u fotelji i digavši sve bore na čelu.

možda. — Ljuti se. vi se sa svima tamo poznajete. bez procenta i bez menice. da li hoće stari knez. i znam sve. Očevidno se nije bojao mojih gestova i uzvika. prvo: zbog čega ste sa mnom otpočeli taj razgovor? A drugo. U stanju ste sve da saznate. A sad nema čime da vrati. — Čujte vi. — Znam da ćutite. — To nije istina.. Daću vam dve hiljade rubalja. a sad mi dopustite da vas zapitam. ne gordite se. šta da saznam? — Da li hoće knez. Treba tačno da saznate. — Ne gordite se.. ona mu se dopala. Sigurno će mi vratiti.. i u svemu tome nisam uzimao nikakva učešća. jer će. kakve nade može da ima knez u pogledu Katarine Ivanovne? — Nema nikakve. Znam samo da se ta misao začela u glavi staroga kneza Sokoljskog koji je i sada bolestan. I. naravno. Pošto je to izgovorio.. Ahmakova je sada koliko proigrana.. uskoro biti i dockan.— O tome sam. svega pet minuta. moje su pare bolje od njegovih. . — I vi smete da mi predlažete da budem vaš špijun. prvo. ali smatram da to nije moja stvar. jer.. — Što ovde sedim i vas slušam i dopuštam da govorite o tim ličnostima.. On se nagnu prema meni i reče mi energično: — Za to da ne kvarite. brzo da saznam. — viknuh ja. ali me je radoznalost neodoljivo vukla. da vas nosi đavo? Udarih nogom. potrebne su pare. i to — za pare! — skočih ja u ljutini. on neće sa mnom da govori. Daću vam više od dve hiljade. zašto sam ja tu potreban? — Prelazimo na glavnu stvar: vi se sa njim poznajete.. ali ja nikada nisam ništa govorio.. Još samo malo strpljenja. — Eto vidite. — Ah. ali ja se reših da ga saslušam do kraja. — Nije mi potrebno vaše odobrenje. ali se ljuti. zar knez sa vama govori o takvim stvarima? — On sa mnom ne govori. To vam kažem jedino radi objašnjenja. — Ali ja se i bez toga ne mešam u to. Vratiće mi i nenovčani dug. — A ja. I ja sam ga gledao pravo u oči.. i čak vam i odgovaram. da li hoće Ana Andrejevna. Ostaje mu jedino Ana Andrejevna. a on samo neće da me sluša.. za to su potrebne pare. — Ali za šta? Za šta. vi pustahijo! — rekoh mu ja odlučno.. mladi knez Sokoljski će mi vratiti sve pare. Kad se oženi. on se naglo i važno zaturi u fotelji i izbulji na mene oči.. ali ja govorim s njim. — Dobro je i uradio. — Stari knez Sokoljski daće velik miraz uz Anu Andrejevnu. eto vidite. ja to vrlo želim i sâm sa svoje strane. i da mi i ne priliči. Prosto vidim neko nevaljalstvo. Videli ste kako je jutros progutao pilulu kada je onaj oficir rekao za barona i Ahmakovu? Odista sam se unižavao što sam ga i dalje slušao. do đavola. to nije zbog toga što vam dopuštam to po pravu. — Potrebno mi je da saznam brzo. slušao. Jutros je vikao na mene.. — Opet me natera da sednem. ne priliči! — diže on prst. On je tu izgubio parolu. — Vi se odevate u Velikoj Milionskoj ulici. ali nikad nisam o tome govorio s knezom. to je dobro.

. zapamtite! . — Ne. — Razumem. — To je Versilovu... — I Ana Andrejevna vam je sestra. ali nikako nisam mogao da shvatim u čemu je stvar.. a ne vama. — To nisu gluposti! Pristajete li? Da znate.. To je bilo jasno. — reče on najzad sugestivno. I uopšte o Ani Andrejevnoj ne smete govoriti.. ima tu i drugih. ne razumem! — Ja kažem: on će obezbediti sve. — reče važnim glasom Stebeljkov. — odgovorih odsečno na pragu. samo nemojte kvariti. — Od-la-zi-te mi s vašim glupostima. i na tu niskostje računao. — Baš ništa više ne razumem. Dve hiljade rubalja. eto vidite? — Ne priliči. A Ana Andrejevna vam je isto tako sestra kao i Lizaveta Makarovna! Pogledao sam ga s razrogačenim očima. To je pohvalno.— Šta. — Ne gordite se. — Neću. i unese mi se u lice s radoznalim i nekako nepoverljivim osmejkom. — Vi mora da ste pomerili pameću. a u tom namigivanju bilo je nešto toliko drsko.. Tada će biti glavni razgovor. He! — i najedared se zasmeja... nisko! Kao daje u meni pretpostavljao neku niskost. Šta ste okupili s tim „svi“? Da li mislite na to da će on obezbediti Versilova. Uhvatio me je bes. čak podrugljivo. što ne razumete. ili? — sporo reče Stebeljkov. sve. vrlo dobro. — Kakav svoj novac? — To je novac Versilovljev: on duguje Versilovu dvadeset hiljada rubalja. — To je isto! — Odista. a ne Versilov. nećete kvariti? — namignu on. ako odista ne razumete. samo još jedan mali minut! Slušajte: on će dobiti novac i obezbediće sve. vi ste Dolgoruki. šta li? — Niste vi jedini tu. ali sam opet iz „delikatnosti“ tada tako mislio. I kako ste smeli da me zovete za takve gluposti? — Zar zaista ne razumete? Vi se pretvarate. — Boga mi. — sve. ali. ni Versilov. — O tome ne smete govoriti. i tada.. — Doći ćete. — Versilovje moj otac. nisam bio toliko glup. tada ćemo drukčije razgovarati. — Dosta! — viknuh. i nemojte ga odvraćati.. Najednom senu u njegovom ružnom pogledu nešto kao sažaljenje: — Ako ne razumete.... vi me pratite? — I vi mislite da ću ja od njega da primim novac? — sad ga već uzimate. razumem da vam ne priliči. sve. jeste li poludeli! — viknuh i uzeh šešir. — Uzimam svoj novac. opet ćete doći. tim bolje! To je dobro. tada sam bio u stanju da tako mislim! Znao sam da to nije isto.

Samo tada nisam imao vremena da ulazim ni u kakve intrige. i on mi ju je već više puta saopštio. tako da ja. bila joj je već dvadeset i treća godina. uostalom. inače bih propao do tri sata od uzbuđenja. Ana Andrejevna je sama bila kao grofica. kod svoje babe. ona se uvek napravila kao da sam ušao neočekivano i iznenada. na primer. nijedanput nisam sreo nikoga od Fanariotovih. ali je uvek govorila smišljeno. i to mi se dopadalo. na primer. odista. Imala je pravo da prima koga je htela i da upotrebljava celo svoje vreme onako kako joj je bilo prijatno. bilo je. i to je bio glavni uzrok mome slepilu! Uznemireno sam pogledao na sat. kad sam ulazio i izlazio. Ali se tu stalno događala jedna čudna stvar: ona mi je uvek samo naznačivala vreme kad da dođem. Naprotiv. U njenom prisustvu nisam nikada nazvao Versilova po njegovim prezimenu. ipak sam u njemu video izrazitog nevaljalca u celom njegovom blesku. U društvo poslednje godine gotovo je prestala da zalazi. S njom sam se već davno sprijateljio kod moga staroga kneza. ali još nije bilo dva. Pomisao da je knez mogao govoriti s njim o meni i o novcu. naravno kao njena pitomica (Versilov nije davao ništa za njeno izdržavanje). Stebeljkov govorio u kabinetu o Ani Andrejevnoj? Zamišljam koliko bih se ja naljutio na njegovom mestu. koju je. prema kojima je bio toliko ravnodušan. vrlo volela. mučila je moju savest. ovu njenu crtu sam zapazio. Stanovala je u toj kući potpuno odvojeno. Razume se. Nije bila razgovorna. ali čim bih ja ušao. vremena za još jednu posetu. Odvezao sam se Ani Andrejevnoj Versilovoj. to jest iako na istom spratu i u istom stanu sa Fanariotovima. Stebeljkov je govorio istinu da bi joj starac dao miraz. Njena spoljašnost imala je nečega manastirskog. što je glavno. dakle. i ja sam vrlo zavoleo na njenom licu tu osobinu. Versilov još uvek nekako naročito interesovao kad sam mu ma šta pričao o mojim susretima s Anom Andrejevnom. — ali nije ni najmanje igrala onu ulogu koja se obično pripisuje pitomicama u kućama otmenih dama. nekako stideli Versilova: to sam. nego sam ga nazivao samo „Andreja Petrović“. „Danas ću dobiti na kocki i vratiću“. iako Fanariotova nije cicijašila na izdatcima svoje unuke. ali kako je on smeo da računa s tim? Jutros mu je mladi knez doviknuo da ga se nimalo ne boji: da li mu je. odmah sam pogodio da se tu plete nekakva intriga. ona bi uvek malo porumenela. bola me je kao igla. da se Ana Andrejevna uda za kneza Sergija Petrovića. pošto sam i ranije primetio da se od svih dnevnih pitanja. s knjigom ili ručnim radom. te stoga ne znam da li se tu može upotrebiti reč „stideli se“. i ona me je pažljivo . da sam se. i to u vreme njegovog bolovanja. Razgovarao sam s njom i o knezu Sergiju Petroviću. Čak mi je jako palo u oči da su se Fanariotovi uopšte. mojoj sestri. trudio da o njemu i ne mislim. i samo sam opljunuo. ali u odvojenim dvema sobama. izgledalo je. odista se rodila u glavi moga starca. ali me je baš Ana Andrejevna kod njega zamenila. meni se baš to dopadalo kod Ane Andrejevne što sam je uvek zaticao u vrlo skromnim haljinama. gotovo monaškog. kad sam izišao. naravno kao tajnu. i užasno je umela da sluša. Ani Andrejevnoj dolazio sam u poslednje vreme baš dosta često u posetu. Versilov mi tada promrmlja da je Ana Andrejevna i sama dovoljno pametna da se nađe u tako delikatnoj stvari i bez tuđih saveta. Kad bih joj rekao da me ipak vrlo podseća na Versilova iako nema s njim nijedne zajedničke crte. mislio sam odlučno. Misao da ga već tri-četiri dana nisam video. zaključio jedino po Ani Andrejevnoj. Povodom ovoga da zabeležim ovde: misao. uvek nečim zaposlenu. ali uvek samo vrlo malo. što ja nikada nisam umeo. i. i sigurno me je čekala. knez ju je vrlo zavoleo i preda mnom ju je nazvao čak svojim anđelom hraniteljem. u „Pikovoj dami“. Porumenela bi često i uvek naglo. nešto slično ipak je bilo. Istina. kao što je kod Puškina. Koliko god da je bio glup i zbunjen na jeziku ovaj Stebeljkov. pitomica stare grofice. Ona je živela kod Fanariotovih. Ispričao sam to Versilovu. koliko sam slušao.II Stebeljkov je na mene učinio tako prljav i zbunjen utisak. i to je došlo nekako samo po sebi. ali sam joj ipak postao privržen.

mislio sam. iako sam često želeo. ali je nekako uvek ispadalo kao da sam joj ja sam činio ta saopštenja. jednom reči. i. O mogućnosti braka između njih nisam nikada smeo s njom da progovorim. i kad sam sedeo s njom. u to doba su mnogi mogli od mene da saznadu vrlo mnogo! „Ali šta mari. činilo mi se da se ne može ni pomisliti da o tome govorimo. pravo da kažem. Dok sam sedeo kod nje. Ali u njenoj sobi o vrlo mnogim stvarima nisam smeo da govorim. kao da uopšte nije ni postojalo. mada. uvek mi se činilo da to moja sestra sedi pored mene. pa sam se ipak retko prijatno osećao u toj sobi. a ne da me je ona ispitivala. i čak naučne knjige. dolazila mi je neki put glupa misao u glavu da ona. nijednom aluzijom čak nisam joj to pomenuo. možda. Takođe sam mnogo voleo što je vrlo obrazovana i što je mnogo čitala. računala da od mene po nešto sazna. možda. gledajući je. o našem srodstvu još nijedanput nisam s njom razgovarao — nijednom reči. Prvi put me je ona sama pozvala sebi. interesovala se za moja saopštenja. uopšte i ne zna da smo u srodstvu. I tada sam još shvatio da je ona.slušala. pročitala je mnogo više nego ja. još sam se radovao što sam mogao da joj budem koristan i„. O. zato što se i meni taj plan delimično dopadao. valjda me ne zove samo zbog toga“. čini mi se. i. naravno. — tako se ponašala prema meni. .

zatim dvovekovno ropstvo. a koju je želela da nekako prekroji. To me je prijatno iznenadilo. to se desilo kod „odojčeta“. i tako se sastao ovaj svečani savet „mudrih žena“. — Možda i Ana Andrejevna za to zna.. — Ko ne misli o sadašnjem položaju Rusije. — reče Liza.III Kad sam ušao. — Šalu na stranu. sad je data sloboda i treba podneti slobodu: da li ćemo umeti? Da li će nam biti po volji sloboda? U tome je pitanje. Draga moja Liza! Da sam samo znao šta se tada događalo u njenoj duši! — Šta radite sad? — zapita me Ana Andrejevna.. — U naše vreme je korisno saslušati reči pametnih ljudi i zapamtiti ih. ali je uvek izgovarala reči mirno i tiho. to znači tri puta obučena. i to je vrlo prijatno. naravno. možda ću docnije pričati ako bude umesno. — prihvatih ja sa žarom. — Tako je. — primeti Liza. Njih dve zanimale su se važnim poslom: na stolu i na kolenima njihovim ležala je skupocena haljina Ane Andrejevne koju je nosila kad je izlazila. ručni rad vam ne stoji dobro. naravno. — Vi ste danas vrlo veseli. Njen glas je bio debeo i zvučan kontraalt. ali. U tome se slažem s Andrejom Petrovićem. Bio sam gotovo poražen. — progovori Ana Andrejevna. Ne pokazujući to. — odgovorih ja veselo. a sem toga imam svoje naročite namere. Setio sam se Versilova i nasmejah se. Ana Andrejevna. ti užasno često ponavljaš njegove misli. Tu je. — To je sigurno rekao tata. i pošto sam se pozdravio sa Anom Andrejevnom i toplo stisnuo ruku Lizi. taj nije građanin! Ja posmatram Rusiju možda sa osobitog gledišta: preživeli smo tatarsku najezdu. O toj fantaziji gorde i stidljive Ane Andrejevne: da vidi to odojče. — Još se nikako niste rešili da stupite na universitet? — Odveć sam vam blagodaran što ne zaboravljate naše razgovore: to znači da o meni neki put mislite. Liza je bila velik „majstor“ za te stvari i imala je ukusa. istina. i o susretu onde sa Lizom. Jedan pametan čovek rekao mi je ovih dana da smo u celom ovom naprednom pokretu našem za poslednjih dvadeset godina pre svega dokazali da smo grozno neobrazovani. — uze me malo u odbranu Ana Andrejevna. važno i razgovetno izgovarajući reči. i s jednim jedva primetnim osmejkom na svom bledom licu. još se nisam ni na šta odlučio. — Lizo. . iznenadio sam se što sam kod nje zatekao Lizu. a i ja ceo bio sam u svetlom duševnom raspoloženju. ali ipak nisam nikako očekivao da će Ana Andrejevna ikad Lizu pozvati sebi. i to. (Primećujem da me je sama pozvala da je danas posetim). on ima svoju tajnu. ja sedoh pored nje. — Liza zna kako sam neprijatan kad nisam veseo. — To jest. i koja je već bila stara. — sad evo ovde sedim i pitam se: zašto mi je uvek prijatnije da vas zateknem s knjigom nego za ručnim radom? Ne. uvek malo spustivši svoje duge trepavice. Vrlo dobro mi je bilo poznato da su se one i ranije videle. Lizo. što se tiče universiteta. naravno. — bocnu me nestašna Liza. ti kao da mi ne dopuštaš da imam svoju pamet. mislio i na naše universitetlije. zato što nam je i jedno i drugo bilo po volji.

nego je o tome i ispod ruke propitivala. ne biste verovali kako se kod vas menjam na bolje. — A čemu to. kad god sam je sreo. — Ne. — Čujte. nešto slično je kod nje.. — Propasti? — uzviknuh ja. jesi li ti bila malopre kod Darje Onisimovne? — Jeste. video sam da se Liza sva napela. ja neću propasti. Zbilja... bila sam. — rekoh ja. Ona načini ozbiljno lice. Rekao je. Juče je o tome govorio i smejao se. da bi. — rekoh ja: — sigurno nije on to kazao. Mislim da to nije tačno.Liza baci brz pogled na Anu Andrejevnu. Lizo.. Tako da je ovo sad bila prva aluzija u tom pravcu. uzeo sam joj ruku i poljubih je toplo.. a ako ta lepa žena obrati pažnju na toga mladoga čoveka. — Dobro. ali mu samo ne stignem. vrlo dobro da su se one više i bliže poznavale nego što sam mogao da pretpostavim kad sam malopre ušao. — I meni je vrlo milo što mi baš sad tako govorite. on je to vrlo tačno rekao. Ana Andrejevna podiže polako oči i pogleda je oštro. moja šala bila trivialna. — meko mi reče Ana Andrejevna kad je videla da sam poljubio ruku Lizi. čemu se smejao? — Šalio se. — odgovori mi ona značajno. — Onda ćeš lepo propasti pred njom. — Rekoste maločas da sam dobar. bez obzira na to što je on tako neznatan i stoji povučen u uglu i ljuti se što je još „mali“. ja mu idem svaki dan.. — O. Ana Andrejevna: u poslednje vreme. valjda. gledala me je nekako čudno. tebe čovek baš ne može da razume! — Oprosti mi! — reče ona prestavši da se smeje i gotovo tužno.. Lizo. — I knez je zapazio da vrlo često zalazite kod Katarine Nikolajevne. — A ti. — Šta radi naš bolesnik? — zapitah ja. ali se najednom neočekivano susretoše naši pogledi. ne podižući glavu. vi ga znate. šta onda? — zapitah ja najedanput smelo i izazivački. Bilo me je užasno stid. misao na to bila mi je prijatna. — Bio sam malopre kod kneza Sergija Petrovića. i ona prsnu u smej. ali sad ga vi posećujete i potpuno me zamenjujete. Moram da kažem da ona nije nikad sa mnom razgovarala o mom neurednom životu i o glibu u koji sam se uvalio. i najedanput pretpostavi njega celoj gomili obožavalaca koji su oko nje. — Bog zna šta mi je danas. — i. mnogo mu je bolje: hoda. i — samo me je još više zadobila. — odgovorih ja šaljivo. — reče Ana Andrejevna. svaki dan ideš kod bolesnoga kneza? — zapita ona najedanput. a Liza obori glavu. I kao da su joj suze zadrhtale u glasu. ne samo sve bilo poznato. — uze da se smeje Liza. i u pogledu kao da je bilo pitanje: „da nisi nešto saznao? je li sve’ dobro?“ Odista. znate. — Kriv sam. — rekoh ja sa osećajem. — Verujete li. Ako mi se koja žena . da jedna mlada i divna žena kod mladoga čoveka vašega uzrasta uvek izaziva osećanje ljutnje i jarosti. — Uđem u kuću i okrenem levo. ja planuh: — Lizo. vrlo verovatno. — Jeste. uostalom. iako joj je. što sam te danas video da se smeješ. — promrmljah ja.. — Vi ste vrlo dobri. — To mi je najmilije od svega. Ana Andrejevna. A zar vi danas niste odlazili kod njega? On vas željno očekuje. verujte. izneverio me je i zamenio me je vama. čini mi se. pošto je. to sam znao. Srce mi je zalupalo. ma šta rekla. on je to rekao. i kako mi je prijatno kod vas. — nekako kratko odgovori ona. a juče i danas se izvezao u šetnju. — odjednom se zasmeja Ana Andrejevna. Video sam. nego ste mu vi to kazali? — Zašto ja? Ne. a ova je odmah spustila oči i uzela da nešto traži oko sebe.

izgleda mi. docnije. nego tako. onda i sam mora biti plemenit.. posmatrao sam je izdaleka: bila je gotovo isto toliko divna kao vi. — On neosporno ima svojih mana. smejte! — rekoh ja kao u pijanstvu. — nasmeja se ona zanosno.. međutim.. tako da časak pre toga nije mogao čovek da vam to nasluti po licu. jer mi nešto pade na pamet. Jedanput kad su bili u inostranstvu. budite u to uvereni. obećala knezu Sergiju Petroviću da će se udati za nj čim ostane udovica. on je. Ana Andrejevna se opet nasmejala. Bilo mi je kao da negde letim. baš pomoću te osobine. udati za barona Bjoringa: verujte da je knez podneo to saopštenje ne može biti bolje. — A zbilja. u jednom veselom trenutku. — mirno reče Ana Andrejevna. — rekoh ja najedanput sa žarom. — Nisu razgovarali o svadbi. i njeno lice koje je bilo isto tako simpatično kao i vaše — nije nimalo privlačilo. Nego ma koji drugi fino sadeljan kompliment. Liza mi je jedanput. — Malopre je kod njega Naščokin govorio da će se Katarina Nikolajevna. to je bilo samo moje lukavstvo.. nego da je sve samo šala. mora ona ići za mnom.. — I Naščokin je razgovarao sa njim o toj svadbi sa Bjoringom? — zapita Ana Andrejevna vrlo radoznalo. da ju je prosio i slične gluposti. i da i nema namere uopšte. Ana Andrejevna! Vi imate ovu osobinu: ćutite. Ana Andrejevna malo razmisli i nagnu se nad svoj ručni rad. Bože moj.. on je rekao da se u društvu o tome govori: što se mene tiče. — Odista čovek mora da misli. to je baš dokaz kakve visoke zahteve on u svojoj duši polaže na čast. pošto mi je iznenada pao pogled na časovnik na kaminu. a da posle nije održala reč. ja volim vaš smeh. i odista. na primer.. To što sam rekao o jednoj dami da je „bila divna kao vi“. pogledavši na časovnik. samo iz viđenja. ja sam uveren da je to besmislica. — Ja volim Sergija Petrovića. koliko je ovo sati.. da nije bilo moguće izdržati“... zato što mi se ceo ovaj razgovor i njegov pravac užasno dopadao: — to mi od vas samo čini zadovoljstvo. I mada je Ana Andrejevna porumenela. .. Čak sam hteo i da im nešto otkrijem. — dodadoh. umalo što se nismo zavadili zbog jedne ideje: on je mišljenja da kad čovek govori o plemenitosti. Meni se ne zatvara put nekažnjeno. ali i njegove mane su dokaz da ima plemenitu dušu. — Deset minuta do tri. Odavno sam hteo da vam to kažem. — tome je kriva monstruozna kleveta protiv nje da je ona — neprijatelj Andreje Petrovića. pa se najedanput zasmejete.. inače je sve što kaže — laž. još za vreme života svoga muža. ali zar je to moglo značiti što drugo od obične šale? Vrlo dobro znam da knez sa svoje strane nije mogao pridati nikakvu važnost takvom obećanju. kleveta i protiv njega da je on nju voleo. Ta je stvar isto toliko monstruozna kao i ona druga kleveta protiv nje da je. za jedan trenut. — Smejte mi se. kad smo se ovoga setili. ali to je bilo „tako smešno. — upletem tu lukavo. — Ako sam o njoj rekao ma šta ružno.ispreči na putu. otmen čovek. ja sam znao da joj je bilo milo. već sam vam govorio. božem. načinio sam se kao da mi se to otelo neočekivano. mnogo docnije. zar nije tako?. na primer ona njegova jednostranost. o mogućnosti. uzgred rekla da sam tada izgovorio ovu rečenicu vrlo čudno. — viknuh ja najedanput. — sevnuh ja očima. pravdoljubivost. ona je odista kazala knezu: „možda“. dužnost. — Kod njega je bio Naščokin? — zapita Ana Andrejevna značajno i kao iznenađena. — Jeste. ozbiljno i kao najedanput zamišljen.. Damu sam potpuno izmislio: jer nisam u Moskvi poznavao nikakvu damu. ali sam se uzdržao. ali ona nije umela da se tako smeje. — da ste poslednjih dana pod uticajem kakve divne žene. tobože kao da nisam ni primetio. to sam učinio samo zato da bih mogao da pohvalim Anu Andrejevnu i da joj načinim zadovoljstvo. — On ima sasvim druge planove.. ja evo znam iz prve ruke da sve to nije istina. znao sam vrlo dobro da žene više cene takve nesvesne pohvale.. još nedavno ste se o Katarini Nikolajevnoj izražavali sasvim neprijateljski.. Zar je to logično? A. Poznavao sam u Moskvi jednu damu... a vaše lice užasno privlači. zar nije tako? Danas. da se pronose glasovi. izgleda. božem. Ah.

ona me je slušala oborena pogleda. bilo mi je vrlo prijatno što sam našao kod vas danas moju sestru.. pored vas se odmah zastidim toga ružnoga.. Jednom reči. Liza me je najedanput čupnula za rukav. izgubim hrabrost i pocrvenim u duši. Zastala je zbunjena... i već odavno nije ulazila više u razgovor. To je dokaz vaše velike plemenitosti. I.. ako dopuštate da razbijem taj led.. Liza je takođe slušala nagnuta nad rad. Na mene je poznanstvo s vama imalo vrlo silan uticaj. uostalom..... ali ljubaznim osmejkom: znala je zašto ga toliko hvalim.. vašeg divnog druželjublja. — počeh ja u uzbuđenju: — ne mogu da vam ne kažem danas! Hoću da vam priznam da sam već više puta blagosiljao vašu dobrotu i tu delikatnost s kojom ste me pozvali da dolazim kod vas. ali idem odmah...Celo vreme dok sam govorio o knezu. ali se najedanput kao trgla od nečeg. vi ste se pokazali kao sestra. i brzo me prekide: — Verujte da umem iz svega srca da cenim vaša osećanja. odocnio sam. Oprostio sam se i izišao... tako da ja.. nisam. . od neke linije preko koje ne treba preći. Samo još jednu reč. U vašoj sobi meni se nekako očisti duša i od vas izlazim bolji nego što sam. znate. i pruži mi ruku.. nego ne mogu ni da imam ružnih misli.. — Vi ste se negde zadocnili? — Jesam. Kad sedim uz vas.. Ana Andrejevna. Dok sam govorio.. Skočio sam kao opečen. sa lukavim. ali već u drugoj sobi stigla me je Liza.. ako mi slučajno uzgred padne na pamet što ružno. ne samo da ne mogu da govorim o ružnim stvarima.. ona je ustajala sa stolice i bila sve rumenija. pored vas one nestaju i. To je istina. i već odavno. Razumela sam vas i bez vaših reči.

. no. i sad bih hteo da dobijem na kocki samo toliko da vratim dugove. moja bunda je u predsoblju. ja ga . — Lizo. na stepenicama mi dođe na pamet jedna misao: — Znaš. —reče ona odlučno i sporo tihim glasom. ona je lukava. Ne bio ja. — ali. valjda.. jer ja sam se kockao bez računa.IV — Lizo. Čuj: mama te moli za nešto „što sama ne sme da ti kaže“. zašto si me povukla za rukav? — zapitam je ja. Moguće je dobiti na kocki. biću vaš za uvek. on je. uveravam te! Odveć sam snažan da ne bih mogao prekinuti čim htednem. najlepša devojka. nije dostojna. kocka nije za mene važna stvar. i mama te moli.. tako je rekla.. i oboje se nađosmo u takozvanom „fenjeru“.. Ana je... — Darja Onisimovna je sve čula. i sam znam. to je za mene samo prolazno. — Lizo. i poznat mi korak. znam da je to bedna malodušnost. — Ti ne znaš. ali. i reci mami da vas više neću napuštati. — Ona je rđava. zapao sam u dugove kao budala. Ali u tom trenutku me je Liza najedared gurnula iza jedne zavese na vratima.. dragi moj. zveket mamuza. a sad ću da dršćem za svaku rublju.. on je možda došao da je prosi! — N-ne. Ona se pred tobom pretvara. mi smo se istina. — prošaptah. da te ispita. ostavi to. to su samo sitnice i ništa više! Vidiš... — Ovih trista rubalja malopre. a začuh jedan poznat glas. Lizo. — Jeste. šta ti je? — Vrlo sam ružna. na juriš kao magare. — Tiens[30] da on ne trči za tobom? — nasmejah se ja: — dao bih mu ja njegovo! Kuda ideš sad? — Hajde da izađemo. — Zašto si se tako uplašila? — Tako. — Lizo. idem s tobom. danas malo sporečkali... Dragi Arkadije! Okani se kocke. — kad su ti već rekli. onda sam ja rđava.. tojest u jednoj okrugloj sobici sastavljenoj iz samih prozora. a ja sam ružna. ja se ne kockam iz strasti. zar ona.. takva divna devojka? — Dobro.. šta su te koštale! — Otkuda znaš? — trgoh se ja.. ne bih nipošto želela da me vidi ovde.. — prošapta i ona. neće je on prositi. — šaptala mi je Liza brzo i ljutito. Dosta... Nikad pre toga nisam video u nje takvo lice. Boga mi. Nisam se još ni osvestio. Lizo.. Iziđosmo. — Knez Serjoža. Bog s tobom. molim te. Kad vratim pare. — Jesi li se ti tamo već oprostila? — Jesam.. ako ne dobijem.

Zbogom. neki Stebeljkov ako ga znaš. menice. Lizo: jedan poganac — jednom reči jedan najodvratniji stvor. ona će već i sama umeti sve da udesi. tako je ozbiljno to rekla.. ima na njegove poslove strašno velik uticaj.. — Ah. kako ti misliš? — Izvini. kao kakva slepa krtica. odvezi se sam... zašto se ljutiš na mene? — Ne ljutim se na tebe. ja idem na drugu stranu.. ali nekako mrtvim.. — prekide Liza razgovor. užasno! Bože moj.. ne brini... Čuj. neću više.. Kad je čovek srećan.. a ovaj se toliko unizio. već je tri sata prošlo!. da sad nema drugoga izlaza nego da se oženi Anom Andrejevnom. kao što sam obećao. — Maločas si rekao: „kad je čovek srećan“. reci mi: sme li čovek da ostavi damu da ga čeka? je li to dopušteno? — Misliš pri sastanku? — zapita Liza sa jedva primetnim. da sam uplašeno viknuo: — Draga Lizo. i humanost.. Nju bi. drži ga u rukama i toliko ga je pritisnuo.. I. Lizo. ta „sreća“ je tada i bila glavni uzrok što. Vidiš. — Daj mi tvoju ručicu radi sreće. nemam vremena.. potpuno bi se uravnotežio. Boga mi. Lizo! Draga Lizočka. Šteta što nemam vremena. ništa sem sebe nisam ni shvatao ni video! . zbog kocke. glupost. on je dobar. uostalom. doći ću. on ima mnogo divnih osobina.. ali hajde da te malo sa sobom povezem. i postao bi srećan. pa ću ti nešto ispričati. — Radi sreće? Moju ruku? Ni po koju cenu ti je ne dam! I ona brzo ode. a u njenom kratkom pogledu ja videh najednom toliko mržnje. znači da si srećan danas? — Užasno... bar njih dvojica ne vide ništa drugo. što je važno. trebalo o tome izvestiti. Jednom reči. da. Hoćeš li doći na večeru? — Doći ću.. — Neću. drhtavim osmejkom..iskreno volim i želim mu da tu uspe. Opet smo se izmirili.. ne kockaj se samo. Ja se popeh u svoje saonice. A da li će ga ona odbiti.. Da. a u rukama tako odlučne i pametne devojke kao što je Versilova.. Ima bar dobre začetke.

pre svega. Uznemiravalo me je što su već prošla tri sata: „kad mi je zakazan sastanak. čak je ovako stajala stvar: što mi je jasnije bilo da je glupost. jer u srcu je bila glavna stvar. ne brižljivo. Sve je to bilo davno. te mi je mogla reći sve što ima i bez preseljavanja kod Tatjane Pavlovne. mislio sam.. dakle. spokojno i posle vrlo dosadne sedeljke. poleteo njoj. mislio sam. kako se videlo docnije. zakazati sastanak ovakvom ružnom mladiću kao što sam bio Ja? — Eto to je padalo u oči na prvi pogled. ali ne zapitah: „bolje da vidim sam“. da budem drzak ili stidljiv?“ Ali sve je ovo bilo samo sporedno. Javljale su se i druge misli. a da sve ostalo ranije ne objasni samoj Tatjani Pavlovnoj? Znači. nisam sumnjao! Ustrčao sam uz stepenice i — na stepenicama. da nisam u nju mogao da verujem. — i to je bilo sve. „Što bilo. ali sve to mi je i danas pred očima kao fatamorgana. zapitam: „je li kod kuće Tatjana Pavlovna:“ Ako nije kod kuće. znači. Pa ipak nisam u nju nimalo sumnjao. kao ova: „šta je bolje sad da radim. samo neka bude što pre!“ Kuvarica mi je otvorila vrata i sa svojom odvratnom flegmom odgovorila kroz nos da Tatjana Pavlovna nije kod kuće. Kako je mogla takva žena kao što je ona. zašto odocnjavam na taj sastanak“. Kad sam. jer sam. promrmljav kuvarici da ću počekati Tatjanu Pavlovnu. gotovo gruba. Ali. ostavivši Lizu. i nekako nečedna. bio ljutit i stidljiv strašno. Sva ova razmišljanja gomilala su se u mojoj glavi. ona me je i kod sebe. ne znam zašto bio kao zbunjen: sedeo sam. i. skinem bundu i otvorim vrata. Tatjana Pavlovna neće biti kod kuće. zašto mi je zakazala drugo mesto. celo vreme dok sam bio kod nje juče. Uoči toga dana mi je rekla: „Sutra u tri sata biću kod Tatjane Pavlovne“. uvek primala samog. da ne čeka ko Tatjanu Pavlovnu?“. i Tatjana Pavlovna je posvećena u tajnu? Ova misao mi se učinila surova. Ali ja nisam u to sumnjao. a ona se spremala nekuda da ide. u svojoj sobi. iskreno sam pomislio u sebi da sam sišao s pameti: ideja o zakazanom sastanku najednom mi se učini tako glupa. zazvonim. pred vratima. onda znači da je „sastanak“. jedva progovorio koju reč.GLAVA ČETVRTA I Sad se bojim da pričam. onda. . nestalo je moga straha. kod Tatjane Pavlovne? Još jedno pitanje: ako je ovo — sastanak. i kad mi je zalupalo srce. Hteo sam da zapitam: „A da nema drugoga koga. i tu je bilo nešto što nisam mogao da odredim.. ne znajući šta da kažem. Zar nije mogla prosto-naprosto zaželeti da poseti Tatjanu Pavlovnu i da mi to juče saopšti bez ikakve druge namere — a ja to nisam razumeo! Ona je to i rekla tako uzgred. Najzad sam se rešio da uđem. toliko sam više u nju verovao. I kako je ona to mogla postići. i kad kuvarica otvori vrata. i očevidno joj je bilo milo kad sam pošao.

. zašto ste vi onda došli ovamo? Ja digoh glavu: na njenom licu nije bilo ni podsmevanja ni ljutine. I tada počeh da govorim.. nisam postao pametniji. Nisam hteo da odgovorim. ali i osmejak se od časa do časa mešao sa strahom. veseo osmejak pojačan šaljivim izrazom. koji joj nikad nije nestajao s lica. značilo je obliti se svetlošću. Vi uvek imate osmejak. to je bilo! I.. — Zašto ne odlazite? Pošto sad ovde nema Tatjane Pavlovne. što je najvažnije. šta ćeš sad?“ kao da je govorilo njeno lice. — Ah! — uzviknu ona: — ako ste zaboravili da joj kažete. — Je li vam ona to rekla? — zainteresova se dama. a zatim i strah. — Koga nema? — promrmljah. — Zaboravili ste? Sedoh kao ubijen. — odgovori mi ona gotovo uznemireno. Još nikako nisam dizao glavu. Tamo sam.. čuo da se udajete za barona Bjoringa. . sedite. ali sada. uostalom možda sam govorio i skladno.. ali se i u strahu smešite.. a ja — Ja sam neprestano uporno verovao. a vi znate da neće ni doći. a čuo sam da je jutros Naščokin govorio o tom knezu Sergiju Petroviću kod koga je bio u poseti.. i vi ste to znali. Osmejak još nije sasvim iščezao. treba dakle da ustanete i da odete. uhvatila sam te. ja sam i pre nego što sam bih kod Ane Andrejevne izgledao kao poludeo. — Ne.. nego sam opet pogledao u zemlju. — Ne. — njen svakidašnji izraz. — Šta vam je? — zapitam je kad sam primetio da je sva zadrhtala. sve je bilo toliko jasno kao dva puta dva. — Vi sad dolazite od moga oca? — zapita ona. uostalom — gotovo detinjasto-šaljiv izraz: „Evo vidiš. — Ja sad dolazim od Ane Andrejevne. lebdeo je samo onaj njen svetli. tako da sam zastao na pragu zapanjen. Dakle. Evo sad ste se sasvim nasmešili. Ćutanje se produžilo jedno pola minuta. pogledati nju. pa se pojavi u njenom ukočenom pogledu prvo iznenađenje. nisam je uopšte video. radošću. a znali ste da ću biti ovde.. a kod kneza Nikole Ivanovića uopšte nisam bio.. ali. — Bojim vas se. i za čas donesoh ogromnu odluku. — Nije vam se ništa desilo kod Ane Andrejevne? — Znači da izgledam kao poludeo? Ne. I ona ustade. Ni njen glas ni lice nisu odgovarali mojim očekivanjima. — Htela sam da je sačekam. — zaustavim je Ja: — evo ste opet zadrhtali. i ne gledajući je. — I kod nje niste postali pametniji? — Ne. a ja nisam želeo da budem srećan. S početka je slušala sa svojim mirnim i strpljivim osmejkom. sem toga.. Srce mi je kucalo jako. — izgovorih ja nestrpljivo. ali sam je već gledao hrabro. — Tatjane Pavlovne! Zar vas nisam juče zamolila da joj kažete da ću doći kod nje u tri sata? — Nisam. malo po malo.Katarina Nikolajevna sedela je kod prozora i „čekala Tatjanu Pavlovnu“. ne. — odgovorih ja na to. Žaoka negodovanja uvukla se u moje srce. u stvari. — Nema je? — zapita me ona kao zabrinuta i zlovoljna čim me je videla.. — Ne sećam se da ste molili da joj kažem. Zaduvao sam se i izgovarao nejasno. Vi niste molili: samo ste kazali daćete biti kod nje u tri sata. jedva se sećam šta. to sam ja njoj rekao.. Govorio sam o nečem što se ni na šta nije odnosilo. srećom..

sećam se da sam govorio o njenom licu: „Ne mogu više da podnosim vaš osmeh!“ — uzviknuo sam najednom: — Zašto sam vas zamišljao da ste stroga... — nije mogla da se uzdrži a da se ne nasmeši. — Saslušajte me. a izgledaju tamne jedino zbog dugih trepavica. — Pa počeli ste već. videla je da i ja sâm dršćem. — Bojim se. da bi me zaustavila. nikad nisam s njom tako govorio. punoća zdrave i mlade seoske devojke. — nemojte se nalaziti uvređena. pod bujnom kosom. stidljivo lice! Odista. vratite se. ne bih umeo reći. Tada sam vas video. ali znajte: rešio sam se na nešto ogromno. neužurbano uze svoj šal i muf od samurovine. neobičnu lepotu.. ona pruži ruku i progovori molećim.— Vi ste u bunilu? — Jeste. baš sam uvek bio stidljiv. a nemate nimalo gordosti.. ali bez svakih ukrasa. — opet se nasmeši ona. probijati zid. još tamo sam o vama govorio sa Marijom Ivanovnom i zamišljao vas kakvi ste. — reče ona s nekim sažaljenjem i prekorom. Dva-tri puta se i osmeh zasvetlio na njenom licu. Ovde sam do vašega dolaska gledao ceo mesec dana na vaš portre kod vašega oca u kabinetu. ona se odista bojala da je neću pustiti. — Zar idete? — uzviknuh. Sećate li se Marije Ivanovne? Bili ste kod nje.. Čim sam stao.. da biste i tada o čemu bilo govorili tečno i mirno. ali pred kraj je postala nesumnjivo uplašena i počela sve više da bledi. Vi ste puni. — baš tu lenost volim. jer to je dobro. Izraz vašega lica je detinjska šaljivost i beskrajna prostodušnost — eto! Užasno sam se tome čudio celo ovo vreme otkako vas posećujem. I onda ustade s mesta. stidljivo! Stidljivo lice Katarine Nikolajevne Ahmakove! Kunem vam se. — Ne mogu da podnosim vaš osmeh. — Čega? — Da ćete početi da rušite zid. ali sam ipak govorio. Imate visoke grudi. nego sjajne. Nekoliko puta se čak brzo trzala i odmicala od mene. oslepeo sam. Volim još što s vašega lica ne silazi osmeh: to je — moj raj! Volim još i vašu mirnoću. laka. a vi ste čitava dva meseca razgovarali sa mnom kao student sa studentom. Kad sam iz Moskve putovao ovamo. — Čak i ne znam da li ćete me pustiti da prođem? I. mirno i gotovo leno.. A sav kao da letim. I opet počeh da govorim... neću. ali sad se već istinski bojala. i ništa nisam pogodio. Ali ako nećete. — Ja ću vam sâm otvoriti vrata. to je bolje — okruglo.. još dok sam bio u Moskvi? Da. otvoreno. ali vaša punoća je čvrsta. O. tako se ne govori. Tek sad sam se o tome uverio. Čak ni kolikoga ste rasta. Nikad nisam zamišljao da imate takvo čelo: ono je malo nisko kao kod statua. i vi umete da pogledate gordo i da uništite čoveka pogledom: sećam se kako ste me pogledali kod vašega oca kad ste se vratili iz Moskve.. lak hod. Boga mi. lice seoske lepotice. ja znam. i ako hoćete da date zadovoljstva mojoj duši... ali u početku sam mislio da ste ograničeni. vi zloupotrebljavate. sjajna i sa zmijskim društvenim frazama. rumeno. do sada sve nisam verovao! Celu ovu divlju tiradu ona je slušala raširenih očiju. ali da me je ko zapitao kad sam izišao: kako izgledate? — ne bih umeo da kažem. — Ja vas se zaista bojim. čini mi se. nasmejano i. kad bi se pod vama rušio most. ali bi je opet spuštala u nedoumici i strahu.. Čim sam vas video... celu noć sam vas sanjao u vagonu. Nikad. srednjega rasta. stidljivo i čedno! Više nego čedno — detinjasto! — Eto to je vaše lice! Celo vreme sam se čudio i neprestano sam se pitao: je li to ta žena? sad znam da ste vrlo pametni.. a ja ću vam . Izgleda. i to što izgovarate reči tečno. Vaš portre nimalo ne liči na vas: vi nemate oči tamne. kao mramor. Vaša je pamet vesela. vašu tihost. Pa i vaše lice je sasvim seosko. Zamišljao sam vas da ste vrhunac gordosti i strasti. — prošapta ona opet... ali ipak tečnim glasom: — Ne treba tako da govorite. Kao da me je nešto guralo napred. ali belo i nežno. I sada sam se užasno stideo.. jasno.. sedite i saslušajte samo dve reči. idite.. Nekoliko puta je podizala s gracioznim bojažljivim pokretom svoju ruku koja je bila u rukavicama. u Moskvi. u bunilu sam.. vi idite.. jedno vreme bila je vrlo porumenela.

nego saslušajte sve. a vi ste seli! —kliknuh ja ushićeno. Saslušajte. I čim sam doneo tu odluku. I sad sam ušao. Ali sam se rešio na nešto ogromno. i osetio sam da ću svoju odluku izvršiti.. odmah sam izgubio glavu. Katarina Nikolajevna. evo moje dve reči: da li ja vas špijuniram ili ne? Odgovorite mi.sâm otvoriti vrata! Ona me pogleda i sede. i počeo da govorim sve ovo. pa posle recite celu istinu. — Nikad ranije niste sebi dopuštali da tako govorite. — Ranije sam uvek bio stidljiv. Najedanput sam oborio sve pregrade i poleteo u prostranstvo. Vi mislite da sad nisam stidljiv? I sad sam stidljiv. a nisam znao šta ću govoriti. — Ne odgovarajte još. — S kakvom bi srdžbom izišla druga koja žena. . — to vas pitam! Lice joj brzo obli rumen..

Pocepao ga je. Uostalom.. — Odista? Vi lično ste videli? Šta je bilo s njim? — Kraft ga je pocepao. to jest postojao je. ja sam ga video. slagao sam je time što je dokument bio u mene. možda joj ga ne bih ni dao. primali me.. U tome nema ničega ružnog.. Katarina Nikolajevna.. to je jedno vaše pismo upućeno Andronikovu. Katarina Nikolajevna. što ste podozrevali da ja znam nešto o dokumentu? Čekajte.. hvala Bogu! — progovori ona sporo. Šta tu može da bude neprirodno i ružno? Dokument vas muči... i što sam ga toliko dugo čuvao.. zato što je to potpuno prirodno tako: ja to shvatam... nemojte još da govorite. da biste od mene što saznali za to pismo. Tada.. sad je potrebno da se sve reši. i što joj ga nisam predao.. toliko dugo čekao. odahnuv i prekrstivši se. Katarina Nikolajevna: jeste li zato bili ljubazni prema meni što ste hteli da od mene saznate za dokument?. izgovorio se. ali sam i trpeo... baš ničega! Iskreno govorim. a vi ste govorili s Tatjanom Pavlovnom o pismu.. naravno. hteo sam da kažem da se neću naći uvređen. zato što sam našao da ste vi najplemenitije biće! Reći ću vam otvoreno. zbunjena i uzbuđena. Vaša dvoličnost je bila za mene neizdržljiva.. u svakom slučaju.. da biste me naveli na to da vam priznam... vi sumnjate na jednog čoveka da sve zna.. onoga što je izvršio samoubistvo.. nisam slagao! Kunem se da mi je savest bila čista u tom trenutku. Čekajte. mučila me je.II — Pre dva meseca stajao sam ovde iza zavese. Odmah ste shvatili da ja nešto znam. ne govorite još jedan časak. pred smrt. verovatno. vi ste tragali za tim važnim dokumentom i bojali ste se od njega. baš sada. A stvar je ista: čim dođem kući... — Gde ste ga videli? — Video sam.... van sebe. ali to je bila sporedna stvar. neću se naljutiti. Nisam je slagao. zato što. nisam znao da će on da izvrši samoubistvo... Čekajte još jedan minut: sumnjao sam. jer u tom trenutku kad sam lagao. ali sam našao da ste najplemenitije biće. ja sam sebi dao reč da ću spaliti to pismo još te večeri. Izjavljujem vam da je vaše podozrenje bilo opravdano: taj dokument postoji. Ali dvoličnost. celo to vreme sumnjao sam da ste mi zbog toga samo laskali.. ja sam iskočio iza zavese. laskali mi. naravno da ste morali želeti da vam on kaže. ali pismo nije bilo kod mene. je li tako? — Vi ste videli to pismo? — brzo zapita ona.. To jest. — Na taj način je pismo uništeno. priznate (oprostite mi zbog ove reči). Kunem se da bih ga izvadio i dao joj. to jest.. ali pričekajte još malo. otvoreno vam kažem: ako je bilo i tako. Ali je ipak potrebno da mi vi sad ma šta kažete... a nikada nije bio u Krafta. ne govorite. da je u tom trenutku bilo kod mene u džepu. jeste li vi videli? — Preda mnom. pa šta. taj čas je došao. zato što me je bilo vrlo sramota da joj tada priznam da je pismo u mene. Sve je bilo u meni odjednom pobeđeno. — Pred vama. saznajte prvo kako ja lično gledam na sve to... i. Iz jednog naročitog razloga mi je potrebna! I zato mi recite.. a u najvažnijem je nisam slagao. — I kad je tako. nego je bilo u stanu. sećate li se. video sam ga u Krafta. to jest sumnja u dvoličnost. Potrebna mi je istina. da se sve objasni. u ovom trenutku. i pustite me da sve dovršim: celo vreme otkako dolazim kod vas u posetu. — produžim ja gotovo van sebe: — onda mi recite: jeste li vi mene zbog toga privlačili. spaliću ga. ... reći ću vam otvoreno: bio sam vaš neprijatelj. niste mogli da ne shvatite.

. Cela je stvar u tome.. — tiho se nasmeja ona. Pod uticajem prilika i bojazni. — to sam drhtala na pomisao da ga ti ljudi mogu upotrebiti i pokazati mome tati. najzad. a ono je moglo na njega načiniti užasan utisak.. u početku samo zbog toga „privlačila“.. pod uticajem svoje bolesti... —Jeste. — Odavno ste osećali? Zbog čega niste ranije ništa kazali? — Nisam znala kako da kažem. Da kažem istinu: ako sam bila neiskrena ja. i znala bih. vi još ne znate svu bezdan moga pada! — Ah. — Oprostite mi. ipak ništa nije bilo — razumete... već sam odavno počela da osećam da sam se o vas ogrešila.. ne od nje. kao da ju je od nečega sramota. — sad me je od vas sramota. i zatim dodade tužno: — To pismo bilo je najžalosniji i najlakomisleniji postupak u mom životu. da. jeste. na njegovo zdravlje.. malo mi pružajući ruke.. — Ah. — reče ona i obori pogled. odmah bih sve priznao! — Ali ja sam. na vašu vatrenost. ja sam se bojala i za svoju budućnost: bojala sam se da me.. — O. ali sam se time po svoj prilici ogrešila o njega: on je tako dobar i velikodušan da bi mi sigurno oprostio. A što sam s vama onako postupila. — O. posumnjala sam u moga dragoga i velikodušnoga oca. — nastavi ona gledajući mi jasno u oči i verovatno shvativši u mome pogledu misao koja mi je prošla kroz glavu. ne liši i svoje potpore..... Svest o tome postupku bila mi je večiti prekor. I kako sam znala da je to pismo moglo dopasti u ruke. — I vi mi kažete: „kriva“! Tako otvoreno „kriva“? — uzviknuh ja. ko vas nateruje da mi to priznate? — uzviknuh kao pijan: — šta bi vas stalo da ste samo ustali da mi najodabranijim rečima na najfiniji način objasnite da je dva puta dva četiri. vas se malo bojala. ako je šta i bilo. pred jednim bednim momčetom? — U tome se bar nikako nisam unizila pred vama. Ona me je slušala bez uzbuđenja.. — reče ona otežući i poluglasno. svemu bih poverovao što god biste mi kazali! Ništa vas ne bi stalo da ste tako učinili.. U stvari nemate za šta da se od mene plašite. ali joj je pogled bio stidljiv. i priznajem vam to. rđavim ljudima. samo ne te dve reči. To nikako nisam očekivao. — reče ona uzbuđeno. zato što sam vas. onako kao što obično umeju u vašem boljem društvu da obrću sa istinom? ja sam glup i grub. takođe! — Pa zašto onda niste zapitali potpuno otvoreno? Trebalo je samo da kažete: „Ti znaš za ono pismo. što se pretvaraš?“ i ja bih vam odmah sve rekao. I to je bilo sve. Jeste. — dodade ona i nasmeja se... — reče ona s izvanrednim dostojanstvom.. — Katarina Nikolajevna! Ko... — tu se opet nasmejala: — ali me je sve više bilo sramota. Kako ste mogli da se tako dobrovoljno unizite pred jednim skorojevićem... I taj osećaj me je uznemiravao. i čelo mi je gorelo. nisam vam ni verovala.. zbog toga. i kako sam imala razloga da se bojim. na licu joj je bilo saosećanje. nisam bio dostojan! — uzviknuh ja poražen. čak i bezdan! Opet vaš stil. —jeste. a docnije mi je cela stvar postala odvratna. ja sam tu kriva — dodade zatim. — dodade zatim — što moje prilike sad traže da neophodno saznam... Sve sam očekivao. Priznajem. u njegovoj tadašnjoj situaciji. i on bi prestao da me voli. — Ne. — Ja sam odista računala.. — Jeste. celu istinu o sudbini toga . to nije trebalo — završi ona opet zastiđena. — O. i sad mi je čak milo što je izišlo na videlo. naprotiv. — nasmeši se ona: — to jest. naprotiv.. nema šta da vas bude sramota! — uzviknuh ja... recite mi. bili ste i vi.. i zbog toga i nisam bila raspoložena kad ste bili kod mene. očevidno ne shvativši moje reči. uveravam vas! — i dodade bolno: — i svega toga traženja. odista.. i poverovao bih vam odmah.. to je bilo tako ružno i lakomisleno s moje strane! — uzviknu ona prinevši ruku licu kao trudeći se da ga sakrije: — bilo me je sramota još juče. naprotiv! ja samo to i govorim. kao što se vi izraziste.. jer sam je već poznavao.Govorio sam kao da sam padao. i bila sam sita celoga toga pretvorstva.

— Ne. čudan čovek.. a sama nisam umela pitanje da rešim. da sam često s vama vodila razgovore kao student sa studentom. baš vrlo podrobno. (Ona ustade da pođe. U otmenom društvu sa nama ženama nikad tako ne govore. — naravno da nisam! Ja. i koje sam već odavno odgurnula. i. odista ste mili i originalni. a c kojom obično razgovaraju „veliki ljudi“ sa nama ženama kad se mešamo u „tuđe poslove“. a ja sam vam odavno priznala: ja sam Ruskinja i volim Rusiju.. U prošlu nedelju počela sam razgovor s knezom **-ovom o Bizmarku. — dodade najednom na kraju. opraštate li mi.. a ovde nikako ne mogu da se priberem da ih čitam. — Versilov vas nije voleo.. i nikad mi ne govorite o.. Ali ostale uloge vam.. poredili ih sa dobrim izveštajima. — izgovorila je ona ubedljivo: — i još — vi sami znate koga... ja vas nisam primala jedino zbog toga. — Naravno da nisam. ali vi se neki put tako oduševite.. ali sve to s nekom ironijom i s onom snishodljivošću koju ne mogu da podnesem.. zamislite. — nego je smatrao da imam „sve poroke“ — Dok vi nemate nijedan! — Ne. Vi ste doduše bili često nekako.. Kad ste „student“. — Jeste. O tome sam vam već govorila. — Mahnite to. po dvoje novina dnevno? — Nisam se smejao. tome čoveku. koji je bio vrlo-vrlo pametan i. — Ja treba.... seo je pored mene i počeo da mi objašnjava. — Versilova! — uzviknuh ja. gledajući mi u oči.. — reče ona uzbuđeno i sa navaljivanjem. Često zaželim da odem na selo. — uzviknuh ja i sevnuh očima. i to nije jedino iz lenosti.. Čak malo i izlazim u društvo. Jedva sam disao nad svakom njenom reči. Arkadije Makaroviću. izgleda. — dodade ona s divnim. — Ali dosta. i umete uvek da nađete tačnu reč i interesujete se baš za ono što i mene interesuje. imam ih i ja nekoliko.... želeli smo da saznamo kuda sve to ide.. u kom pravcu ide prosveta. i inače nikad mi niko nije verovao. jer me on vrlo interesuje... Tamo bih još jednom pročitala knjige koje volim... Nešto pređe preko njenog lica.) — Dakle. — opet se zasmeja ona... — Srela sam u životu samo dva čoveka koji su sa mnom razgovarali potpuno ozbiljno: moga pokojnoga muža. — Ali Versilov. A sećate li se kako se s vama zbog Bizmarka umalo nisam zavadila? Vi ste mi dokazivali da imate ideju „mnogo čistiju“ od Bizmarkove. — nasmeši se ona finim osmejkom.nesrećnoga pisma. na kraju krajeva.. Vi ste vrlo tačno primetili maločas. Moje srce zadrhta. kako ste vi to nazivali (tu se nasmešila). i nemojte se ljutiti: je li istina da se udajete? . možda i odveć otvoreno. biti s nama samima. ili ne? — reče. a inače sam već počinjala da ga zaboravljam. sračunavali i poredili. Brojali smo ubistva i zločina dela. ali tada mi je on najmanje verovao! — Nije vam verovao!. Kod vas sam našla iskrenost. — reče ona oborivši pogled i s nekim čudnim osmejkom.. Uveravam vas da mi je često bilo dosadno među ljudima. zbog toga vas nije ni razumevao. da oprostim! Čujte... — Sećate li se kako smo često čitave sate razgovarali samo o ciframa. vrlo sam volela da ga slušam. vama. i šta će. ple-me-nit čovek. lukavim osmejkom. jer. — Ali vas je to i uzbudilo. Katarina Nikolajevna. naročito posle moga bavljenja u inostranstvu i svih ovih naših porodičnih nesreća. brinuli se o tome koliko kod nas ima škola. i najzad sam s njim razgovarala potpuno. Versilov! — Ne samo što mi nije verovao. ne idu od ruke. Sećate li se kako smo zajedno čitali „fakta“. vreme je da pođem. Sećate li se da ste se smejali što čitam ruske novine.

. nemojte! — reče ona sa strahom. — zaustavi me ona kod samih vrata. — vi ste lično videli da je. lukavstvo.. to ću već i sam saznati. Stekao sam blago: misao o vašem savršenstvu. oprostite: vidim po vašem licu da vas mučim.. sve je sveto! Ali baš tu reč mogli ste da ne kažete... poštovanje prema meni.. Šta. valjda i sami razumete? — Nećemo moći? — Nećemo moći.. mada smo studenti. uostalom. taj izraz!. upravo neprirodna čistosrdačnost pokazuje samo vašu višu čednost.. — Ne odgovarajte mi više. Podozrevao sam.. da mi reči ne siđoše s usana. vi mi ne verujete? —. sami ili sa onim koga izberete. — Vi se bojite „vatrenosti“ mojih osećanja.... jer je i meni danas vraćen moj ideal! — Vi me preterano hvalite: ja ne vredim toliko. ne. vrlo dobar čovek. Versilov je jednom rekao da Otelo nije zbog toga ubio Dezdemonu. tome sam ja kriva. i najednom sve je postalo jasno kao dan! Ulazeći ovamo mislio sam da ću naći jezuitstvo. — odgovori ona malo uplašena od nečega i kao zbunjena. Viđaćemo se koji put kod tate. oprostite jednom pomamljenom momčetu njegove nezgrapne reči! Ali šta je stalo sada do reči.. i o njegovom maštanju u samoći. neću. što je bio ljubomoran. da ste podmukli. veru u mene. odmah. zato što nisam mogao s vama da spojim u jedno tu misao. zato što ste mi dali sada toliko sreće. — Ne. dugo nećemo moći. uništeno? Toga se dobro sećate? Po čemu ste tada poznali da je to bilo baš pismo koje sam pisala Andronikovu? . ali ona se najednom tako zastidela preda mnom.hteo sam da uzviknem. stežući mu ruku: — više se nećemo viđati kao pre i.. Šta vam sad znači ona „pronicljiva zmija“? — zasmeja se ona opet. zar idete? Stajala je nasred sobe. i da svaku muvu uveličavam u medveda! Ne. vi ste svetica. — produžih ja svečano.. ne udostojavajte me odgovora! Jer ja znam da su ta moja pitanja nemoguća! Hteo sam samo da znam da li je on dostojan ili nije. Za vas moj otac uvek kaže: „dragi. ali još jedanput: budite srećni... — Kako ste mogli samo da izgovorite preda mnom: „da ste računali na moju vatrenost“? Istina.. smešno mi je samo što upotrebljavate užasne reči. — Ne idem. dobri mladić!“ Verujte mi da ću se uvek sećati vaših priča o jadnom mladiću koga su ostavili kod tuđih ljudi.. pronicljivu zmiju. Hoću još da napišem dve reči Tatjani Pavlovnoj..— To još nije rešena stvar. — O. — O.. dobri Arkadije Makaroviću. da ste gruba koketa.. ono pismo. izvinete me zbog ovoga pitanja! — Jeste... sad to razumem.. s mufom i šalom u ruci. sad ne preuveličavam!. nikakve krivice nije bilo.. verujte mi da ja o vama. nego zbog toga što mu je bio oduzet ideal. — Odmah idem. I ko je taj.. sve što od vas dolazi. Ali sada. dao vam Bog! A meni — meni je potreban samo ideal! — Dragi... — Da ja nemam oči. i hteli ste da mi priznate to zato što ste uobrazili neku svoju krivicu. i bio sam nesrećan. neću. međutim sam našao čast.. Ta. jer. — Ah. vi se ne možete smejati onome što je sveto. za jedan jedini sat! sad ste se urezali u moju dušu večito. Vidim da je to sad potpuno nemoguće.. slavu... smejte se! Vi ste svetica. ne crvenite. — Sećate li se šta sam vam govorila o vašim očima? — dodade zatim šaljivo. Odustajem. — dodade ona s molbom i sa stidljivim osmejkom. poslednjih dana sam mislio dan i noć. ne crvenite!. — reče ona sa osećajem. do izraza? Zar vi niste iznad svih izraza?. — Recite mi. — Izmakla vam se je danas jedna dragocena reč. ko je taj što je mogao da vas kleveta i da kaže kako ste vi — strasna žena? O. Ali samo ću vam ovoliko reći: dao vam Bog svaku sreću svaku koju budete sami sebi izabrali. nego mesto očiju dva mikroskopa. čekam kad ćete vi otići.... te ste hteli da sebe kaznite.. uostalom... Potpuno razumem kako se vaša duša razvijala.. znate. a posle i sebe.. — klicao sam ja bez veze. Da... da je i bilo što.. studenta! Vi se smejete? Ako.. a ja ću posle vas.. — Je li on dobar čovek! Izvinite me.

.. setih se Lizine neblagodarnosti prema Ani. i brzo iziđoh ne pogledavši je. bio sam gotov da poletim i poljubim mesto na patosu gde je stajala vaša noga. Zbogom! Kad sam bivao kod vas. ni sam ne znajući kako i zašto. . bio sam zaplašen i stidljiv pored vas. Otpustih Matveju i naredih mu da dođe po mene u moj stan u devet sati.. a srce je bilo puno.— Kraft mi je ispričao njegovu sadržinu i čak mi ga je i pokazao. U glavi mi se sve vrtelo kao od vihora. i najednom me zaboli srce za sve njih! „Kako su svi oni tvrda srca! A Liza.. — izgovorih najedanput bezrazložno. i njenih opakih i čudovišnih reči danas. Vozeći se kući majci. bio sam ushićen. šta joj je?“ pomislih stigavši pred kapiju. Pojurih sam kući. a čim biste izišli.

Možda zato što sam uopšte retko jeo kod njih. odmah posle vraćanja nasleđa. naprotiv. ona me je sve više uzimala na nišan za svaku sitnicu. koja. bila su spremljena i neka naročita jela: kao predjelo: sardine i slično. a meni je rekla oštro: — Mogla bih se opkladiti da si uveren da je Versilov vratio novac i da je opozvao dvoboj jedino zbog toga da bi o njemu popravio mišljenje Arkadije Makarović. i jako je iskrivio lice kad su donesene na sto šnicle: — Dovoljno je da pomeneš da ti stomak ne podnosi jedno jelo. i samo je još jače zaplašio mamu. ali silom. — htede Versilov da okrene na šalu. koliko god sam mogao. — Tvoja je majka savršena protivnost nekim našim novinama. natmurene. I gotovo je i pogodila: u stvari ja sam nešto u tom smislu odista i osećao. otrčao sam kod nje da porazgovorimo o Versilovljevom postupku. osetio sam da će me sigurno napasti. izjavivši da je već večerala. a ne polovina. Čim je ušla. — ote mu se ljutito. gledao da izbegavam susrete s njom. Ali na moje veliko čudo i žalost. nije razumela ništa od ovoga poređenja između nje i novina. ali još nisu bili seli. Uostalom. U tom trenutku uđe Tatjana Pavlovna i. ali mu nekako ne pođe za rukom. Andreja Petroviću? Nikako da padne čoveku na um kakvo novo jelo. za koje je dobro sve što je novo. zatekao sam ih sve nekako zabrinute.GLAVA PETA I Na večeru sam odocneo. — plašljivo odgovori mama. Dva meseca pre toga. — Šta da spremim. Naročito se pojačalo njeno nezadovoljstvo protiv mene u poslednje vreme: nije mogla da vidi moje fićfirićsko odelo. s početka je sve išlo dobro: Versilov se jedino namrštio malo na supu s knedlama. Liza se jedva nasmešila kad me je videla. Versilov se nasmešio. Nikako mi još nije pošlo za rukom da za sebe pridobijem ovu ličnost. sede pored mame na divan. bila je vrlo ozlojeđena: nimalo joj se nije dopadalo što je vraćeno sve. „Da se nisu pozavađali?“ pomislih. nego su čekali mene. a to mi nije bilo teško jer sam još od posle . nego se osvrtala oko sebe u nedoumici. a Liza mi je pričala da je gotovo pala u nesvest kad je čula da imam svoga kočijaša. pa da ti ga odmah sutradan iznesu. Zbog toga sam u poslednje vreme. naravno. a mama je očevidno bila uznemirena. i zbog toga sam počeo da se držim neobično slobodno. čak sam malo bio uveren da je ona naročito zato i došla.

Pogodio sam slučajno. — Ne. Bože moj. — odseče ona: — meni mnogo više laska da budem tvoja nesreća. — Dragi moj. — Ne. naprotiv. Andreja Petroviću. zašto ne možete? — Iz lenosti i iz odvratnosti. to je egoistična osobina: apstraktno vole da govore samo egoisti. ja se tada najednom nasmejah i zamolih ih da mi oproste. — Koga to? . dopustite.podne neprestano plivao u radosti i sav sijao. trzam natrag reč o nesreći moga života. Ovu rečenicu. lupnuh bez razmišljanja o tome šta govorim: — Jedanput u veku večeram ovde. evo jedna vaša osobina: to je užasno kako vi. — promrmlja uz osmejak Versilov.šta znači to „patnjom zaslužiti pravo da budeš sudija“? Koje pošten. uvek donosilo sramotu. — odgovorih mu ja. — Dragi prijatelju. — odgovori Liza. smejući se nervozno. — Ne. — bez neprijatnosti ne vredi ni živeti. Malo je preterano. ponavljam. ne treba. — zakači se odmah Tatjana Pavlovna: — šta bolesna! Arkadije Makarović je izvoleo da dođe na večeru. produžujući svoje slobodno ponašanje. prosto iz lakomislenosti. to mari! Zašto ne kažete magarcu otvoreno da je magarac? — Da ne govoriš o sebi? Pre svega. a Versilov me čudno pogleda. nađe. Bez ikakve rđave namere i osećanja. treba da igraš i da se veseliš. — Da vam to nije rekla Tatjana Pavlovna? — uzviknuh ja. — Malo ćeš. pošto sam primetio da je Liza užasno tužna. nego mi je. — Pogodio sam po licu Tatjane Pavlovne: ona se trgla kad ste rekli. rekla je Tatjana Pavlovna Versilovu sinoć u jednoj vatrenoj prepirci. — A otkuda znaš da je ona? — malo začuđen pogleda me Versilov. Lizo. — Jednoga već poznajem. budi uveren. Jedna pametna žena rekla mi je jedanput da nemam prava da sudim drugima zato što „ne umem da patim“. da budeš tužna! — Boli me glava. — Ah.—produžih ja sa svojom ekspansivnošću : —. — Vi ste nesumnjivo nesreća moga života. — Zašto nećete. Tatjana Pavlovna: nikad neću doći ovamo kad ste vi ovde! — i iskreno ljutit udarim pesnicom po stolu. nakupiti sudija. nego obrnuto. to ne mari ništa. potrebno je da patnjom zasluži pravo da bude sudija. ali nemoj da budeš nametljiv. — Tatjana Pavlovna. kako se videlo docnije.—obratih se njoj. tako da sam se rado pokorio tome mišljenju. odista. to jest nije dobro stajalo mome licu. — Ništa ne razumem. baš kao naročito. ja sam s mojom radošću i ekspansivnošću naleteo na sve njih sasvim u nevreme: svi su oni imali svoj bol i to vrlo težak. zato što je sve to toliko apstraktno. — Znate li vi da ste neki put užasan nazadnjak. Beležim jedanput za svagda da mi slobodno ponašanje nikad u životu nije dobro stajalo. da bi čovek mogao da sudi drugim ljudima. treba čovek da ume da podnosi sitne neprijatnosti u životu. — Nije glupo rečeno. u tom slučaju. volite da govorite apstraktno. Uopšte. taj može da bude sudija — Ja tako mislim. Tako je i sada bilo: za čas se spotakoh sam. ali u primeni na mene možda je i tačno. neću i ne mogu nikome da sudim. i ti. mama se trže.

ali Versilov se već požurio da se nasmeje. i takođe se nasmejah. prošapta mi: „On te u svemu laže. uhvativ me za rame. On mi neće odreći. hoće li mi poverovati da sam ove glupe reči tada izgovorio bez ikakve namere. — Trebaće vremena da je zaslužiš. nemoj na nas da se srdiš. to jest bez i najmanje aluzije na ma šta. Versilov se čudno nasmeši. očevidno je bio u tom času vrlo uzbuđen (usled jedne vesti. od koga se ne stidiš da primaš novac? Mama je toliko pocrvenela da nikad pre toga nisam video toliko stida na njenom licu. Ti. Ali mama nije dugo . kad se sada setim svog tadašnjeg paradoksalnog i bezbrižnog raspoloženja. odelo napravljeno kod Francuza. i. nepravedan prekor. — Dragi prijatelju. — A ti si sigurno uobrazio da imaju za šta da te vole. i kao da me uhvati đavo: — A vi. ali je novac Andreje Petrovića. — Čiji svoj novac? Kakav svoj novac? — Nije moj. jer u tom trenutku baš ništa nisam znao.. nemojte da se mešate u tuđe stvari. — okrenuh se najedared njoj. hvala Bogu! — reče mama koja se uplašila zbog toga što mi je on šaptao na uvo. a kad već hoćete da se mešate. Samo. gotovo podsmevanje. — tamo nema nijedne moje kopejke. Uzeo sam od kneza na račun njegovoga duga Andreji Petroviću. Možda je u meni postojala samo želja da Lizu ma čime pecnem. optužujući izraz. — a ja sam mislila. No ova rečenica: „on te u svemu laže“ bila je toliko neočekivano i toliko ozbiljno rečena. — izgleda često posećujete u stanu kneževom Darju Onisimovnu? Onda vas molim da joj predate evo ovih trista rubalja zbog kojih ste me danas već toliko gnjavili. trošim svoj novac. — Ali kakvo je bilo moje zaprepašćenje kad se najedanput diže mama i preteći mi prstom viknu: — Ne usuđuj se! Ne usuđuj se! Ovako što od nje nikad nisam mogao ni zamisliti. možda niste hteli da gađate. nego sa nekim bolom. ne u strahu. nešto u ovom smislu: gospođice. i skočih sa svoga mesta. ali. a naročito žena. Ljubav treba zaslužiti. što je nezaslužena. kako sam docnije zaključio). „kad već imate toliku želju da se plećete u poslove mladih ljudi“. nego te vole usprkos odvratnosti prema tebi! — Ah. Svaki delikatan čovek. Ova rečenica bila je užasno značajna. mora da te omrzne već samo zbog tvoje duševne prljavštine. jer mi je bilo jasno da se dogodilo nešto ozbiljno. Imaš nafriziranu kosu. da sam sav nervozno pretrnuo. izvolite sami nađite toga kneza. Arkaša. ali ste pticu ipak pogodili! — dobacih ja. i ne moram nikome davati računa.. gospođice. a ovde te volimo i zabadava.. — reče odlučno Versilov. pametne ljude naći ćeš i izvan nas. ili čime bilo — ali najedanput primetim na Lizinom natmurenom licu jedan kivan. O. to nije istina! — rekoh ja veselo: — Znate li možda ko mi je danas rekao da me voli? — Šegačio se s tobom kad ti je rekao! — nekako neprirodno pakosno upade Tatjana Pavlovna. fino belo rublje. i s takvim čudnim. a sve je to prljavština! Ko te odeva. nimalo šaljivim izrazom. ja sam uveren da bih doskočio i izvukao se iz neprilike kakvim „vrlo plemenitim“ zanosom ili blještavom dosetkom. — odsekoh ja sav rumen. razume se. ko ti daje novac da se kockaš na ruletu? Pomisli. ali ko će te voleti ako nas ne budeš imao? — Zbog toga i jeste nemoralna rođačka ljubav. petrogradskoga oficira.. Izvadih novac i pružih joj. toga mladoga čoveka.“ Ni do danas ne znam šta je tada mislio. — nasrnu opet na mene Tatjana Pavlovna: ne samo da nisi zaslužio da te vole. Nikakve aluzije nije moglo ni biti. Svi se nasmejaše. — Mama. i predajte mu ovaj novac.— On sad sedi i govori sa mnom. ja se sav prenerazih: — Ako trošim. — No. ali to je bilo srazmerno vrlo nevino. gotovo se uplašio i divlje ga pogledao. ko te hrani. Potpuno sam promašio. sa teškom ranom u srcu. nagnu se do moga uva.

— počeh ja. samo sam tako nešto osećao. gde o nečem šapću. i uze u uglu svoj šešir. nisam znao u čemu je baš moja krivica. Ja se pozdravih s njima i iziđoh.. Sedoh do prozora i stadoh da čekam... Prošloga puta.. imao nameru da nešto smutiš? — reče ona zagonetno.. gotovo krvničkoga izgleda. nisam tako mislio: ja iskreno želim da verujem. — Pretpostavljam da valjada nisi toliko glup. a da je Tatjana Pavlovna već otišla. odista. — promrmlja mi on podrugljivo. odmah su prestale da šapću.. . — On me. bilo mi je vrlo potrebno da s njim govorim. — Mama.. oprostiće i tvoje huljenje. — Samo da nije bilo ove Tatjane Pavlovne. bio je između nas vođen razgovor o tome. neprijateljskoga. zatim me je počela stvar vređati. i najzad jasno uvideh da sam kriv. Hristos je otac. Uostalom.. Pošto sam čekao oko deset minuta. Na moje veliko čudo. Mamice. Kad je sad čula moje izvinjenje. one se nisu na mene srdile. mama je bila vrlo ožalošćena i uzbuđena. — Da se kockam? Prestaću. uveravam vas! — ubeđeno i s osećajem reče Liza.. — prekide me mama: — nego samo da se volite između sebe i da se nikad ne posvađate. Tamo sam ih odista i našao obe zajedno na mom divanu. a sve ostalo je divno! — Dragi Arkaša. Znao sam da su one tamo. — Evo što ću vam reći obema. pa takođe otrča za njima ne sačekavši moj odgovor. i oprostiće i gore stvari. što maločas nije bilo moguće. Tatjana Pavlovna me je posmatrala jedno pola minuta ćuteći: — Zar si. te je bilo vrlo prijatno prohodati se. — Ako dođu. Uostalom. nemoj da se ljutiš. ništa za to. s njim se moram objasniti. Ostao sam sâm. nešto nezgodno. reci im da me ne čekaju na kolače: idem da se malo prošetam. misleći na mogućnost kako da se još danas nađem s Versilovom.. Vrlo sam naslućivao da me on čeka u mome stanu. to jest mama i Liza. nikada neće uvrediti. Liza je izišla za njom i ne pogledavši na moju stranu. uzeh i ja šešir i popeh se gore u moju bivšu sobicu. Hristos prašta sve. draga mama..izdržala: pokrila je lice rukama i brzo izišla iz sobe. na mene nasmešila. ne bi se ništa dogodilo. pa će vam i Bog dati sreću. mama. — viknuh Ja: — odvratna žena! — Vidite li. odista... naročito iz razloga što je Andreja Petrović sam otvoreno izjavio da tamo nema nijedne njegove kopejke. Pođoh peške. s početka mi je bilo neobično. Hristos nema potrebe ni za čim i sijaće čak i u najdubljoj tami. — produžih Ja: — ako na svetu ima išta gadno. — No... samo sam se razmetao.. bar. no. međutim ja vrlo volim Hrista. mama? Čujete li? — reče joj Liza ukazujući na mene. mama: danas idem poslednji put. Mama. Kad sam se pojavio. Versilov ustade od stola. prošloga puta rekao sam ovde. nego si samo bezazlen. nasmešila mi se kao detetu: — Arkaša. mama se. Nećete mi verovati kako me je sramota. gadan sam ja. kriv sam. ali kad bi odista hteo da prestaneš. gledajući me duboko iznenađena. počelo je malo da mrzne.

ali mi je bilo dosadno. izvan drugarstva? Nema li baš ništa zbog čega si nalazio da je moguće da od njega uzimaš novac. i. dragi moj.[31] i postaraj se na neki način da se više ne kockaš.. da tamo nema mojih novaca. — Da ste mi to ranije rekli! I sad mi govorite kao da kroz zube govorite. — Ne. bez obzira na njegova obećanja. da smatram vaš novac svojim. na primer.. Oni tamo kod tebe večito se nešto svađaju. Brisons là.II Stanovao sam blizu Voznesenskoga mosta. i malo sam te i čekao kod Petra Hipolitovića. mesto vaših apstraktnih razmišljanja. neću više da se vraćam kod tebe. dragi prijatelju. — rekoh mu ja najednom. možda. Pogledao sam šta rade. u vrlo smešnom položaju! Iz koga mi je razloga on davao novac. Ako hoćeš. Uzimao sam od kneza na vaš račun.. kocka je svinjarija. — U tom slučaju sam u dvostruko gorem položaju. — Utoliko bolje što ne razumeš. u jednoj ogromnoj kući u dvorištu. — I da prokocka tuđ novac. a danas je žena čak i legla u postelju i plače. pa sam otišao. i nemate drugih poznanika u celom Petrogradu? — Dragi prijatelju. — odgovori on cedeći reči: — uvek sam naslućivao da za tebe kocka nije glavni posao. i zašto sam ga uzimao? — To je tvoja stvar. — Kaješ se? To je dobro. zaglibio kao budala.. — Ne. i ja na njega sasvim ne računam. sa mnom govorili čovečanski. Poznato mi je da je taj mladi čovek i sam u neprilici. — Po svom običaju došao sam šetajući do tvoga stana. da sam u to bio uveren.. ha? Recimo. Kad sam ulazio na kapiju. na osnovu kakve kombinacije? — Kakve kombinacije? Ne razumem. makar aluzijom pomenuli tu prokletu kocku. . — A zar si prokockao i tuđ novac? — Vaš novac sam prokockao. i. — Vi po svoj prilici mene jedino i posećujete. hajde da se prošetamo.. A zar nisi imao baš ni najmanjeg razloga da uzimaš novac od njega? — Sem toga što smo drugovi. — Obraćam ti pažnju još jedanput... To je naravno bilo ružno i glupo s moje strane. i sem mene još Petra Hipolitovića. ne bih se. mon cher. dragi prijatelju. Imaš pravo.. Zbog nečega se naljutih.. sretnem se sa Versilovom koji je izlazio iz moga stana. ali ja sam neprestano hteo da povratim što sam izgubio. priznajem ti. — A kuda ćete sad? Hajdete kod mene. to nije nimalo važno. a pored toga može čovek i da izgubi novac. —Da ste.. nego samo pri-vre-men skok u stranu.. divno je veče.

— sećate li se kako sam tada bio prema vama „slobodan“? Zar ste mogli da dopustite jednom nedoraslom žutokljunom sinu da onakvim izrazima govori o svojoj majci? Ne samo to. i time mi dali još veću slobodu. šta li je? Možda je od rđavog varenja. da biste mi se više dopali.[32] Neki put me hvata tuga kad pođem tamo k njima... Vrlo dobro sam primljen. dragi prijatelju.. ja bih se snašao i pošao bih pravim putem. Odista. ... neobično mi je milo da čujem od tebe. Danas se neobično gadno osećam — melanholija. ne volim To... o mogućnosti braka između kneza i Ane Andrejevne nije progovorio ni reči. Ali vi ste me tada samo naljutili. I zamislite. vrlo dobro se sećam. kad sam izlazio. naravno. došao joj je knez. dragi prijatelju. samo da bih se što docnije vratio na to ognjište. On je neprestano slušao ćuteći.. kako je dosadno. mon cher. u poslednje vreme mnogo dobio. da li to nije blagodareći drugarstvu s knezićem? — Nemojte da me hvalite.— Da sam ti ranije rekao. da tako osećaš. I ispričam mu celu moju posetu do poslednje pojedinosti.. I znaj.. to je možda baš zato da te dovedem do granice. Šta je bilo kod kuće? Ništa? Ti si se tamo. ja sam bedno momče.. odavno sam to hteo. samo bih se s tobom posvadio. ona je vrlo mila i pametna. Nisi ništa primetio? — Ne znam ništa određeno. Dragi moj. i izgrlili ste se? Cela va sans dire. primećujem.. nego niste nijednom rečcom pokazali da ne dopuštate. je li vam poznato? — To sam saznao od nje lično. A ti. da su svi ti unapred davani spasonosni saveti samo uvlačenje u tuđu savest na tuđ račun. — Radujem se što ste jedanput počeli da razgovarate sa mnom stvarno. Mais brisons là... dragi moj. jedini ćar mi je bio podsmevka i podrugivanje. bolje. na kraju krajeva. kako je dosadno! — Mama. uvek sam predosećao da ćemo se nas dvojica.. ovako ili onako. i čak ne bih ništa ni primetio da nije bilo te proklete Tatjane Pavlovne koja ne može da ne zajeda. pre dva meseca. Danas sam zatekao Lizu kod Ane Andrejevne.. kod Ane Andrejevne. i sami ste se „raspojasali“. ali sve nekako nije bilo moguće. na štetu istine. na podsmevke i podrugivanja ostajem ravnodušan. i ni sâm ne znam u danom trenutku šta je zlo. a svi te omrznu. Hteo bih da vas o još jednoj stvari zapitam. — Cher enfant. — Od dva sata do tri. Naravno. ja. i što sam te i sam pomagao da budeš slobodan. kunem ti se. — Dragi moj prijatelju. ali tamo se danas nešto zapetljalo.. na primer... neki put idem po kiši obilaznim putem. mais.. Znaš. — Uspeo sam danas da je neobično iznenadim time što sam joj saopštio najsvežiju novost iz otmenoga društva o tome da se Katarina Nikolajevna Ahmakova udaje za barona Bjoringa... Jednom reči. Jeste. Ne ostavljajte u mom srcu tešku sumnju da me hvalite iz jezuitstva. Imate pravo: tamo se nešto desilo. i ja vas ispitivao o mami i o Makaru Ivanoviću.... — I samo ste me tada obmanuli i još više zamutili čist izvor moje duše! Jeste.. ona je već onde bila nekako. i odista sam očekivao tada da se na tvom licu pojavi rumenilo stida.. a ne o apstraktnostima. kad ste sedeli sa mnom kod mene „u grobu“. šta im je danas? poslednjih dana sve do jedne su nekako. Bože. Bio sam u društvu žena. izmirio. Vidite li.. ja je nisam dostojan. ali je glavno to da na taj način ništa ne postižeš: niko te ne sluša. Da ste mi tada pokazali makar kao dlaku uzan put. poslednjega večera. čak i posle najodvratnije šetnje. — rekoh iznenada kao da se u meni najednom nešto otrglo. Vrlo je dobro što smo na ulici. Zbilja. mislim u koliko baš sati? To mi je potrebno zbog jednog fakta. Sećate li se onoga večera kod vas. baš me je iznenadila. ti si. ja se uvek trudim da ignoriram. na moje oduševljene pohvale o Ani Andrejevnoj opet bi samo promrmljao da je „mila“. u poslednje vreme. Jeste.. naprotiv. — Tvoja majka je najsavršeniji i najdivniji stvor na svetu. Vama je sigurno poznato da ona ide kod Ane Andrejevne? — Poznato mi je.. O. jednom susresti: to „rumenilo“ na tvome licu došlo ti je sada samo sobom i bez mojih uputstava... i ti me ne bi tako rado puštao k sebi uveče. a šta je dobro. a to je za tebe. kad si ti bio danas kod Ane Andrejevne. Dosta sam se uvlačio u savest drugih ljudi i.

Maločas si rekao da opštiš s damama. na svoj način. jakoga neprijateljstva. Uostalom. Da ti ne znaš kakav razlog? — I ja sam iznenađen kao i vi.. vidite. — i u njegovom glasu se oseti najednom nešto nervozno i srdačno. bez sumnje... ona zato nije manje divan stvor i vanredan karakter! — O. sve odmah izbrbljao. — uzviknu Versilov: — i ako je stvar već dotle došla da su ti i te reči saopštene. zar nije tako? ja bih. u vašem mišljenju o njoj. E... Čak su mi se i oči zamaglile. I ipak. makar i jedan trenut?— O. da li ste vi ikada voleli tu ženu. što je glavno. ali zamislite: ona je saslušala moju vest kao savršenu novost! Uostalom. i tako reći. ipak. dragi moj.. ljubazan. zatvori kao u tabakeru. U njegovom glasu podrhtavao je prijatan. da te mora čovek još i da pohvali zbog skromnosti i ćutljivosti.. No tu se pre svega baš ispoljava fakt jake mržnje. ona.. baš neljubavi. za koje je sposoban retko kad jedan mlad čovek. savršeno ničim. svako na svoj način! I što je najoriginalnije od svega: ti vanredni karakteri čoveka često neobično iznenade... htela da se informiše.. a to je retko bivalo kod njega: — primećujem da i ti odveć vatreno govoriš o toj stvari. još u Moskvi sam slušao.. meni je.. s takvim pogledima vi ste naišli na ženu koja je ideal. zamisli. — Vaše bivše tajne ljubavi i vaše veze.. — Šta kažete? — rekoh i stadoh na mestu: — a otkuda je ona mogla da sazna? Uostalom. Hoćeš li ići kod nje? Ne bi li mogao što da saznaš? Čak bih te zamolio za to. slušao sam.. nego je gotovo. to znam... Ana Andrejevna me je danas najedanput zbunila pitanjem: „da li ja volim Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu?“ — Kakvo ludo i neverovatno pitanje! — uzviknuh ja opet usplahiren. i zato možeš zamisliti kako joj priliči takvo pitanje. da baš zbog te otvorenosti i jasnosti ne možemo da poverujemo da je to baš ono što celoga života s tolikim trudom tražimo. to je tema neprilična za naše razgovore. na primer. dragi moj. i da se mrzite međusobno. čujte: ta dama je ono što ste danas govorili kod kneza o „živom životu“ — sećate li se? Rekli ste da je taj živi život nešto toliko otvoreno i prosto.. šta me se tiče! Neka živi širokogrudost! Potrebno je dopustiti širinu karaktera. — Ali sama mogućnost.. a Ana Andrejevna vas najedanput pita: „volite li je?“ Zar je ona tako rđavo obaveštena? To je neverovatno! Ona se šalila. — naravno. — „Sve poroke“!! Oho! Te su mi reči poznate.. još ne mogu da se priberem od iznenađenja. sâm si rekao da je poznaješ. bilo je nekog ohrabrenja i nečega .— Istina? Ali zamisli. nikad se vi ne biste tako čudno prevarili u njoj. kao što se to desilo! A to šta se desilo — to mi je poznato: da ste jedno drugom neprijatelji. sama mogućnost da pretpostavi da vi volite Katarinu Nikolajevnu! Izvinite. međutim. tabakera se zatvorila još jače i.. baš u poslednje vreme. to jest mnogo pre nego što si mogao da je iznenadiš.. Da se i ta „dama“ ne nalazi u spisku tvojih novih poznanika? — Ta dama. i to nije samo onako zapitala.. što je glavno. nikad nisam sebi dopustio da s vama razgovaram o toj ili sličnoj stvari. jer. da te ispitujem o tome.. — I to si vrlo pametno činio. Nikad pre toga nisam s njim razgovarao o toj temi. malo. naprotiv. Andreja Petroviću. mnogo sam slušao. uveravam vas da se šalila! — Ali ja primećujem. šta mi je! Naravno da je mogla da sazna pre mene. nešto što čoveka tako otvoreno posmatra. a evo on sam. ja nikad nisam dopustio ni mogućnost da sa mnom slično razgovara.. dragi prijatelju. — zadrhta mi glas odjednom: — čujte. vidiš. i u savršenstvu i idealu od žene vi ste videli „sve poroke“! Eto tako je! Čitaoci neka cene u kakvom sam bio bunilu.„— Čime je obrazložila svoje pitanje? — Ničim. ona je vrlo ozbiljno pitala.. nešto što prodire u srce. uostalom. zamisli. Nikad. ona mi je tu istu „novost“ saopštila još jutros pre podne.. kao što ti reče. i čak bi bilo glupo s moje strane. naravno. niti je ona. i to očevidno iz vrlo značajnih i kategoričkih razloga. ali sam. nekoliko puta rekao u sebi: Bože. da li ti ne bi trebalo na čemu čestitati? To znači da među vama postoji tolika intimnost. Možda je to bilo samo iz radoznalosti ili iz šale? — O. nežan smej.

Dakle je to sastanak? I bio je danas? je li? — O. nije bio. to je grubo. nisam mogao više. — Jedno neskromno. ne. imao sam grehova. — govorio sam bez daha i leteo. — I idućega dana u tri sata ja dođem kod Tatjane Pavlovne. ako kuvarica odgovori da Tatjana Pavlovna nije kod kuće. Najinteresantnije je bilo što je bio baš vrlo dobro obučen za svoju profesiju. sastanak je bio. Vidite. ništa nije bilo! Bio je. — Recimo. ulazim i razmišljam ovako: „otvoriće kuvarica — vi poznajete njenu kuvaricu — i odmah ću je zapitati: je li kod kuće Tatjana Pavlovna? I. ne primećujući to. meni se nema na čemu čestitati. samo jedan jedini put. ne treba da razgovara ne samo otac sa sinom. bio je. čak sam morao da prestanem da govorim. — Skromnost i ćutljivost. jednom reči — nije pristojno drugome ih poveravati! Ali ako nema ničega. nego niko ni sa trećom ličnošću! I ukoliko su odnosi čistiji. ne mislim na pojedine slučajeve! — pocrveneh ja. evo jedan slučaj... i. da ti predlažem. neka i bude jedanput. moli poručnik. — vi mi dopuštate da vas zovem tatom. I nehotice sam i ja zadrhtao. na rastanku s vama. i imali veza sa njima?. u njegovom svetlom licu. možda odista nekadašnjeg poručnika. On je napregnuto slušao. rekne: „sutra u tri sata biću tu i tu“„ no. ne! — klicao sam ja crveneći. nipošto!. recite.. nikad ništa dogoditi. Uopšte. čak i kad su najčistiji.. Jednom reči. Jednom reči. i u isto vreme hvatajući ga za ruku. jer neću da budem nevaljalac. i da je čeka jedna gospođa koja joj je došla u posetu.. i gledajući u stranu. najednom. onda se može govoriti.. gubeći dah od ushićenja.milog u njegovim rečima. Za jednu rakijicu! Samo nekoliko kopejaka. . prosi bivši poručnik! — zakrči nam najednom put visoka figura jednog molioca. Srce u meni je jako zakucalo i stalo. divni moj tata.. — Dakle. koliko sam u mraku bio u stanju da primetim. sasvim neočekivano. toliko više treba ćutati! O njima govoriti. ne. to je odvratno.. — o svojim odnosima s jednom ženom. ne. — Dragi prijatelju. tako mi je bilo prijatno: — znate. uopšte samo... — Davao sam nekad prosjacima po deset i dvadeset pet kopejaka. Bio je izvanredno uzbuđen. kod Tatjane Pavlovne. ne. i to pre svega izjavljujem. — Ne. ako ste. O.. i tako sam želeo da letim. ne ispuštao je više. ali ne u tom cilju. sve to počinje da postaje tako interesantno. ali. i tu se ne može nikad. recimo. dragi moj. savršeno ničega. — otkinem se ja i poletim konačno. koju sam nekako uspeo da uhvatim. bio ti je zakazan sastanak. vrlo neskromno pitanje: vi ste u životu poznavali puno žena. — šta tada treba da zaključim. a međutim je pružao ruku da prosi. razjasnite mi ga kao iskusniji čovek: jedna žena. ako ste. je l’ te? — Kako srce kaže.. ali nije bio to.. — Prosto-naprosto..

jer danas Versilova ne mogu da zamislim bez svih tih i najsitnijih pojedinosti tadašnjega. baš treba da ga unizite. itd. da popijete i pojedete. S est comique.. — Molim vas da budete svedok da me je vređao...III Ovu glupu anegdotu o bednom poručniku naročito neću da propustim. i vama bih zablagodario na trudu. ne ostavite na miru. Versilov stade i najedanput se zasmeja. — Ex.[33] Prvih cTo koraka poručnik se vrlo ljutio i pokazivao se hrabar. Ali nije bilo potrebno da viče: stražar je stajao na najbližem uglu i sâm je čuo poručnikovu grdnju. — najedanput nekako neprirodno podiže glas Versilov zastavši pred poručnikom. mais s est se que nous ferons. Ova raspojasanost na našim ulicama počinje već da dostiže do bezobrazluka.. mahnuvši rukom: — danas nijedna vucibatina nema pet kopejaka u džepu! Nevaljalci! Ima dabrovu bundu. milostivi gospodine. I ne zaboravite da smo prekinuli razgovor na najzanimljivijem mestu za njega.. izvinili. ali vi izgledate sad tako ponositi. a vas molim da pođete s nama u kvart. ali nije bilo tako.. Stražar. Do đavola. da je „stvar već svršena“. na primer. mrmljao mu je poluglasno da „sad više nije moguće“. Držite se tako i u salonu. — Zar nemate ni pet kopejaka? — grubo odgovori poručnik. mi nismo u salonu nego na ulici! Za ulicu je i ovoliko izvinjenja dovoljno. ja sam čak pomislio da je on celu ovu istoriju napravio iz šale. odmah ću zvati policiju.. kuda mi idemo? Pitam vas: kuda smo se uputili i na šta će ovde duhovitost? — glasno reče poručnik: — ako čovek. Nikad nisam mogao da zamislim toliko srdžbe kod takvoga filosofa i zbog tako neznačajne stvari.. — Bezuslovno moramo.. a ja to nisam znao! — Ako nas. uveravao je da to „ne može“ (samo „zbog pet kopejaka“. najzad. za njega sudbonosnoga događaja. i inače ne možete ništa dokazati! Naročito ne možete dokazati da imate pameti! — Stražaru. Na njegovo pitanje. — uskoro će i u salonu toliko izvine biti potpuno dovoljno. i da „ako biste se vi. eh. stražaru. a dotle evo vam dva dvaesluka. dragi moj. Ali. kad bi svak ispunjavao svoju dužnost. ali samo u izvesnom smislu.. onda možda“. — reče Versilov. najzad. — Pa slušajte. što je on i sam rekao. izgleda da je bio na njegovoj strani. zbog uznemiravanja. a pravi pitanje zbog pet kopejaka! — Stražar! — viknu Versilov. gospodine. ako vam. neki razborit čovek i očevidno protivnik uličnih raspravljanja. — zapovednički reče Versilov. meni je svejedno. a gospodin bi pristao da primi izvinjenje. ne dopuštajte da utekne. — Potpuno vas izvinjavam. unesrećen svojim neprilakama pristaje da vam se izvini. Dragi moj. itd. sudbonosnog. za sve bi bilo koristi. poče da nešto šapće stražaru. i uveravam vas da imate velike sposobnosti. izvinite. i sprovedite nas. gospodine poručniče. — okrenu se on meni: — ovde blizu ima jedna . Jeste. — Šta ćemo u kvartu? Neka ga nosi đavo! — prošaptah mu ja..

.. zatim sam ispričao kako je sve išlo postepeno. — Ti možda ne znaš? Volim koji put iz dosade. s advokatima i državnim tužiocima i svim ostalim... promislio sam u sebi: „da li da mu kažem pravu istinu ili ne?“ —i nisam je rekao.. odlaže jednom reči taj interesantan čas. koje je metnuo preda se. i naročito ga ne otvara. Jednim gutljajem popio je šolju čaja i nasuo ponovo. dragi moj? Onaj Marsov sin nas je. i izjavio da sutra napušta stan. stao da se prepire s onim. Neprestano me je prekidao čim bih otvorio usta da otpočnem da pričam. i ja bih ti predložio. iz užasne duševne dosade. u stvari jedna strašna kloaka. neprestano je nagađao. Slušao me je nežno kao žena. Naravno. razume se. neki put bi me prekinuo kod kakve pojedinosti. On je odmah razumeo reč „student“.. promukao muzički automat. tako da je najzad zamolio mene da uzmem novac i dam poručniku. „Odseci mi za deset kopejaka“. Uveo me je u jednu malu gostionicu na kanalu. sve od samoga početka. nego ga. najčudnije je bilo to što je on odmah shvatio da je „moguće patiti od straha zbog jednog dokumenta“ i u isto vreme ostati čisto i besprekorno biće kakvim se danas ona preda mnom pokazala. dole. A evo i čaj. dugo očekivano pismo. Ho. osećao se miris masnih salfeta. Gazdarica se rasplakala jer gubi kiriju. Svirao je jedan raštimovan. ali u njoj može čovek da se napije čaja. izgleda. neka kao rasejanost i oporost. — Da se ispeče i donese na sto! Ispekoše ga i iznesoše. je li ti poznata stara moskovska anegdota à la Petar Hipolitović? Peva slavuj u jednoj moskovskoj gostionici. naprotiv. pored svega svoga oduševljenja. U izvesnim trenutcima mi se činilo da se događa nešto fantastično... glupak. Mais passons.. da je on. govorio je živo i veselo... ono kod kneza.[34] U ovim restoranima ima ponekad slavuja. pa vika iz biljarske sobe — sve to toliko je prostački i prozaično da već graniči gotovo sa fantastičnošću. O. a prsti mu potpuno otkazali poslušnost. kad je izvadio iz novčanika dva dvaesluka da bi ih dao oficiru. tako čudnu sposobnost da pogodi iz četvrtine reči. jer zna da mu neće pobeći. ispričao sam mu sve. Ispričao sam ovu anegdotu jedanput Petru Hipolitoviću. tim je neki put važnija“. interesantno. i sve i sva je bilo inscenirano sa ceremonijom. dugo okreće u rukama. Kad sam došao do „dokumenta“. Zamisli. Još mnogo je govorio Versilov.. Počeo sam od prvog našeg susreta. nikad ga još nisam video u takvoj srdžbi. to ne mogu da zaboravim. i sve to zato da bi se potpunije nasladio. jedino zato da se sazna kako bi to sada izgledalo prema našim zakonima. Iskreno sam mu ispričao da sam bio gotov da ljubim mesto na patosu gde je stajala njena noga. Ali kad sam se već približavao kraju svoje priče. a nisam ni mogao da propustim: on me je neprestano podsećao. Što je glavno.. volim ovaj čaj ovde. sedosmo u jedan ugao. to je važno — ne zaboravljaj sitne događaje: što je jedna crta sitnija. i pričao sam mu možda čitav sat. A kako je i moglo biti drukčije. . i uzimao da govori i da priča čudne stvari i besmislice bez veze.. hajdemo. odlazi da posvršava neke poslove u drugu sobu. Navodim odlomke samo kao obrasce.. često bi me zadržao i nervozno bi ponavljao: „ne zaboravljaj sitne događaje. pečat. primetio sam da je kroz njegov dobar osmejak počelo s vremena na vreme da izbija neko veliko nestrpljenje u njegovom izrazu. zato što sam video u njega veliku duševnu mekoću. što kod njega nikad nisam zapazio. i čak se naljutio. Ponavljam. Ovaj njihov nameštaj. i zapita: pošto slavuj? — Sto rubalja. vrlo duboku psihološku finoću. sedeo ili stajao negde iza vrata svaki put za dva meseca kad sam bivao kod nje. posmatra kovert. umeo je da udesi da se ničega nisam stideo. svako moje osećanje. I u tom smislu me je nekoliko puta prekidao. još malopre sam želeo da govorim. prekinuo baš na najinteresantnijem mestu. Petar Hipolitović maločas uzeo da uverava onog rošavog kirajdžiju da je u engleskom parlamentu u prošlom veku bila postavljena jedna naročita komisija pravnika da prouči ceo Hristov spor pred prvosveštenikom i Pilatom. a šta ono bi... naljutio se i posvađao. da je unapred znao svaki moj gest. Čudna stvar! Ovaj kirajdžija. iako mu je lice sijalo veselošću.. Nisam propustio ništa. Osećao sam neshvatljivu nasladu u ovom mom ispovedanju pred njim. mora biti. smejao se svačemu i čak je kikotao.. da su mu ruke drhtale. ali sam primetio. suflirao mi. evo tu je odmah. sad mi je jasno: on je tada ličio na čoveka koji je primio jedno milo. da uđem u razne evo ovakve kloake. ovaj dim od duvana. ali mi nije verovao. ovo štucanje arije iz „Lučije“. ovi kelneri ruski odeveni već do nepriličnosti. u početku sam počeo da govorim o njoj s visine. Publike je bilo malo. Najlepše. ulazi unutra jedan trgovac tipa „uklanjaj mi se s puta“. posle njenog dolaska iz Moskve. i porotnici su morali da ga proglase krivim. i. ali sam ubrzo sveo na istinu..prčvarnica.

ali ne spolja. to je užasno čak i zamisliti! — S est selon. cela ženskost u izrazu koju je dotle imao. Nisam se ja ni u šta ni ubrajao. nemam li ga kod sebe? Da li ga sad imam ovde? Pa kad ga je Kraft tada spalio? — Odista? — uperi on na mene vatren. i ne napuštam svoj ideal!. ona vas je dočekala u kujni? — uzviknuh ja. a uostalom. — Jeste. a vi Jago.. kao što ti je i sama kazala. ova je dakle sve čula što sam danas govorio! To. ostao sam kod nje dva tri minuta. — Čudna stvar. — reče on najednom kad sam ispričao sve do poslednje zapete: — vrlo čudna stvar.. To je bilo tačno u pola četiri.. i ona me je dočekala u kujni: ja gotovo uvek idem kod nje kroz hodnik za poslugu. pogled koji neću zaboraviti. ukočen pogled. opraštam joj. — Možda se ona tada tek odnekud vratila? — Ne znam.. on se odmah osmehnu. — Baš se dobro sećaš. mon cher. — Ali. uostalom. ja se smejem! Ne može biti Otela zato što ne postoje slični odnosi. a što je tako učinio. ne bi mi postavio ovo pitanje o dokumentu. Ali moje pričanje je bilo završeno. i ne bih te za to pitao. nije dovršio da kaže. Inače bih ja znao..[35] Uz to si i ti sam danas govorio o „širini“ pogleda kod žena uopšte.. mogao bi danas. dragi prijatelju: ti kažeš da si tamo bio od tri do četiri. ali tada nisam tako brzo proniknuo u promenu koja se s njim dogodila. kakvo je to bilo šegačenje! Čujte. bio je u njenom srcu. ti si čak prebledeo. — A zamisli. to je vrlo važno. — Ali. to jest Kraftom. — potvrdim ja. pa ona me je onda pustila da sve to kažem pred trećim.. — A nemaš li ga sad ovde kod sebe? Sav zadrhtah u sebi. ja tako govorim sad. Oči su mu se zapalile. dragi moj.. ja sam svratio kod Tatjane Pavlovne tačno u pola četiri. bez obzira na sve. kako se uzme.. — Stvar je u tome što je to pismeno vrlo važno za nju.. ne biste mogli bolje. pred Tatjanom Pavlovnom. Spolja se ničim nisam odao.. Uostalom. čudna jedna bora preletela mu je preko čela. Bila je u domaćoj haljini. a u duši mi je svirala sve ista muzika. to je no svoj prilici zbog toga što je bio izvan sebe. na minut tačno. i nikako još nisam mogao da poverujem u njegovo pitanje: — Kako. bio je u njenoj duši.. ili ne? . i rekla mi da me ne može primiti. ali cela njegova dobrodušnost. — Čujte. Njegovo lice dobi neodređen i rastrojen izraz. — Jeste. a student je bio i ostaje. Objasnio sam mu stvar isto kao i njoj. Uostalom. — Šta. neprestano sam i dalje leteo. zašto bi to bilo tako važno? — Terali su sa mnom šalu.. Bože. dragi moj. Ali šta bih „mogao“. Tatjana Pavlovna vam nije rekla da sam ja tamo? — Ne.. najedanput nestadoše. jedna vrlo mračna bora. ni okom nisam mignuo. Da je tada sobom više vladao. i ja pogledah Versilova. sve više je postajao rasejan. onako kako je to bilo do toga časa. postoji i postojaće! I to je dovoljno! Slušajte.. nije mi rekla da si tamo. a bio sam svratio jedino zato da je pozovem na večeru. uostalom — sigurno nije.Ovo ovde pominjem za uspomenu za ceo moj život. za to pismo: da ga je Kraft zapalio na sveći? Da se ne varaš? — Ne varam se. i — obezbedila se pomoću Tatjane Pavlovne. kao s detetom! — Ona se prosto „bojala tvoje vatrenosti“. i. zapanjen od zaprepašćenja. kako vi mislite: da li treba sad da odem do nje da saznam celu istinu. i da Tatjana Pavlovna nije bila kod kuće? — Tačno od tri sata do pola pet. i uzviknuo: „Da živi širokogrudost! “ — Da sam ja Otelo. Kako da se i ne smejem! Ako! Ipak verujem u ono što je beskrajno više iznad mene.. kad bi ga ti danas imao u rukama. Ako je to bila samo šala s njene strane.

Nikad ga u životu pre toga nisam poljubio. — Tako mi je na duši kao da sam se ukaljao što sam vam sve ovo pričao. Ja ga poljubih vatreno. ponova velim.Rekao sam da „se smejem“. — Dragi moj. ali o ženi. neću sebi moći da oprostim. budi uvek ovako čista srca kao što si sad. dragi prijatelju. ako želiš. Do viđenja. ne uzimaj poverenika. ali su mi bile i suze u očima. ... sa detinjom ljubavi.. i nikad nisam mogao ni da zamislim da će on to sam zaželeti. opet ne uzimaj poverenika! ja sad ne cenim sebe. — Šta? Pa idi. treće lice ne može da shvati. kao sin oca? — zapita me on glasom koji je čudno podrhtavao. ako sebe ceniš. dragi. o ženi ne treba govoriti trećem licu.. — Zašto me nikad ne poljubiš iskreno. Ako ceniš ženu. Ne srdite se.

u moju „čistotu“. Zar ga nisam odmah obavestio i rekao mu da među njom i mnom „nije bilo ništa“? On je razuman čovek. to je bilo jedino . Jeste. Ali. zar nisam maločas sve ispričao Versilovu? Uostalom. Ona će pomisliti da se tiče dokumenta. i ja ću proći pored njega. zato što više ništa nije ni bilo da se saopšti. Eto kakve su misli. i s gordošću ću se uvek sećati da nisam otišao! To niko neće znati dok je živ. o čemu da se uveravam? Zašto da je ona morala tako bezuslovno da veruje u mene kao ja u nju. zbog samoljublja! Versilov i ne može da bude sposoban ni za koje drugo osećanje sem samoljublja! Da.. nastojaću da me primi. gledaću da stvar popravim. Idem. — rešio sam najzad. A onda. Vrlo je verovatno da ću je zateći samu: samu ili u društvu — svejedno: mogu da je pozovem da izađe. i primiće me. neka i ne zna da zaslužujem. začudiće se. redom jedna za drugom. odjednom. jer je bilo nemoguće izbeći to. u suštini. da se ne boji moje „vatrenosti“ i da se ne obezbeđuje Tatjanom? ja to još nisam zaslužio u njenim očima. Bože moj! — uzviknuh najednom. prolazile kroz moju glavu. idem kod nje! — reših se ja. šta govorim? Tu je razlika. — to je užasno.. i ceniću sebe zbog toga. i kako je može čovek za to da okrivljuje? I ja sam je slagao za Krafta. ako tada o nečemu nisam mislio. idem!“ I evo. Hm. i ja sam tada bio sa sobom iskren. Ona će me primiti.GLAVA ŠESTA I „Naravno. te sam protiv svoje volje. ja sam govorio samo o dokumentu. nikad neću zaboraviti.. znala je da tu sedi i prisluškuje Tatjana (jer ova nije mogla da ne prisluškuje). i nije ni moglo biti.. užasno! Ali. ipak. pustila me je da ispričam sve pred Tatjanom. i čak je nisam ni primetio. dakle sam i ja nju obmanuo. Ceniću svoje osećanje. onda je kraj svemu! U svakom slučaju je svemu kraj! Šta ja mećem na kocku? Nemam ništa da izgubim. I tako ću saznati sve o Tatjani. nevino lagao. žureći se kući: — idem odmah. ja lično maločas učinio? Zar nisam i ja o njoj govorio pred trećim. Versilovu sam. nisam se sam obmanjivao. mora biti. saopštio samo ono što se odnosi na dokument. poručiću joj da je krajnje potrebno. dogodila drama tada između njih? I zbog čega? Naravno. a ako sam u pravu. bolno pocrvenevši: — a šta sam ja sâm. koliko mržnje on ima u srcu prema toj ženi još i danas! I kakva se. da nisam podlegao „iskušenjima“.. da ne verujem ružnim klevetama protiv nje: zato ja znam sve to. ali će me primiti. pustila je Tatjanu. a ja nisam poverovao i nisam izgubio veru u njenu čistotu! I zbog čega da idem. ova poslednja misao pade mi na pamet tada. i. ali ipak — da li je bilo moguće sve to izbeći? Šta je mogla činiti u današnjoj svojoj situaciji. a ona kriva. predomislivši se: — hteli su da me zaplaše faktom. Ako me ne primi. ali je dovoljno što je stvar meni poznata i što sam u takvom času bio sposoban za vrlo plemenite radnje! „To je iskušenje. znala je da mi se i smeje.. nisam se pretvarao pred sobom. a šta onda? Ako sam joj učinio nepravdu. Ako.

Najzad oglupim i samo se sudaram sa narodom što prolazi. pored svega toga što se na mene maločas onako bojažljivo i ponizno osmejkivala. premda se on sam ne bi u stvari rešio na odlazak iz stana. obuhvati me oko pojasa. u stan Stolbjejeve. nego tako. i uhvati me muka. mada me je malo i ljutilo. Ona ne reče ništa.. inače ne bih mogao izdržati. ali mu ja nisam dao ni prstom da što dodirne. i naročito kod Tatjane Pavlovne. . jer je imala osobinu da se udaljuje i povlači. i nešto me vuče na ulicu. mnogi psuju. Srce mi se steglo. Darja Onisimovna. Idem tako i kao vidim je.. između nje i muža bila je strašna zavada. te bih otišao njoj. Ali sam se plašio da ga analiziram. i čak sam pomislio o njoj jedanput da baš nije bogzna koliko ni tugovala za svojom Oljom. Kao pijana se teturam. on je bolji od svih. Matveja je uskoro trebalo da se javi. i ponizno se smešila. jednog vrlo neotesanog. sve mi to posta najednom odvratno. Čim padne mrak. kod mame. te sam pomislio da hoće da je poljubi. kao svi jektičavi. da je najednom sretnem na ulici. i mlazovi toplih suza se izliše po njoj. koja ju je često posećivala. nego mi je gledala pravo u oči. posadih je sa sobom na saonice i odvezoh je njenoj kući.zbog toga što mi je nedostajalo pameti. Vratio sam se kući u vrlo veselom duševnom raspoloženju. ali pošto su je smestili kod Stolbjejeve. a licem se prikloni na moja kolena. i da će odmah otići. ali ona je pritisnu na oči. a ne zbog jezuitizma pred samim sobom. ali s kojim sam ipak živeo u slozi zato što sam imao slabost da s njim zajedno često teram šalu sa Petrom Hipolitovićem. koga nimalo nisam voleo. možda i dobra žena. čim počne da se smrkava. saže glavu. Ona je bila jedna vrlo jektičava činovnička žena.. odlično joj pod glavom namestio jastuk: „Nikad to tako nije umeo da namesti Petar Hipolitović“. ne znam šta da činim od sebe. sem sreće. a ja pozadi naročito idem i mislim: evo ova ovde. i.. Najedanput se diže i pođe brzo. sve mi je teže. Uhvati me za ruku. Bi mi je najedanput ne znam zašto žao. i mislim. zar nije. i ona me nagradi bukvalno suzama njene blagodarnosti. izuzimajući Lizu. po jednoj maminoj poruci. Da nisam imao kuda da iziđem. ali. u mrak. Brzo sam ga nagovorio da se ne seli. i svojeručno joj spremio dva odlična obloga. Rekoh joj da ću morati odmah da idem. sećam se. Malopre sam prošla pored vas i pomislila: „Hajde da svratim kod njega. i dosetih se da bolesnici nisam pomagao ni iz kakve dobrote svoga srca. Dragi moj. ne mogu više da podnosim. te sam se svom snagom trudio da mislim na druge stvari. I tada se ona najednom. mada vrlo nejasnom. Zatim sam otišao u kujnu s njenim oblozima od slačice. i uđe neočekivan gost. ne rekavši ni reči. a ona mi opet odgovori da je ona „samo tako došla“. Ali ona me je sa punim poverenjem držala obgrljena. ne bojeći se nimalo da ću se rasrditi. Meni lično nisu se dopadali ti njeni osmejci. našla mnogo saučešća. pored sve svoje poniznosti i svojih osmejaka pomoću kojih se trudila da se udobri. Kuda bih god otišla. vrlo kapriciozna. ali je plakala tiho. vuče me mašta. ako iziđem. pruživši obe ruke napred. Odmah sam počeo da ih mirim. Zamolio sam je da se umiri. zlurado je rekla ona. Nestrpljivo sam čekao Matveju: te večeri sam se rešio da poslednji put okušam sreću i. vrlo samoljubivog bankarskog činovnika. zar nije to moja Olja? I mislim. oprostite mi. svi naši su počeli nekako da je zaboravljaju. — Ne. Cela se stvar svršila s tim da sam gazdaricu potpuno umirio. To su naravno drugi ljudi što idu. odmah ću otići i evo idem. i. Stoga sam odmah otišao kod gazdarice: odista. Znala je gde stanujem jer je jedanput. i to što je uvek pravila očevidno lažno lice. Primećujem da je ona kod svih nas. naže. Tresla se od jecanja. I to. Ali ovoga puta bi me je ne znam zašto žao. dolazila kod mene. meni beskorisnom čeljadetu. možda ne bih mogao izdržati. — Dragi moj. ne mogu više da izdržim. nego tako sam došla. Izgleda da je ona sama bila tome uzrok. povrh svega. Ponudih je da sedne i pogledah je radoznalo. osećao sam užasnu potrebu da se kockom. — Da li vas šalje Liza? — pade mi na pamet da je zapitam. zbog nečega sasvim drugoga. ali se najedanput otvoriše vrata. rošavoga glupaka. I. Rodilo mi se tako u mašti da ću. i. ja samo ćutim i ne idem nikome. Namrštih se i iznenadih. U tom stiže Matveja. svratio sam kod kirajdžije Červjakova. Jadni Petar Hipolitović samo me je posmatrao i zavideo mi. i tada je bio i on tamo“.

na kraju krajeva.. sve mi se čini da me svi gledaju. izbegavao i da me ni s kim „od svojih poznanika“ nije upoznavao. nego i tada još sve to društvo. Zerščikov je bio kapetan u ostavci. što je. i prošao pored mene smešeći se. opet uveo knez. Nesumnjivo mučno. umeli su onde da se drže odlično — i to me je ljutilo više nego ma šta. sedeo pored njega. pljunuću na sve!“ govorio sam sebi svaki put izjutra pre nego što bih zaspao u svom stanu posle noćne kocke. uostalom. Tamo je bilo sve užasno raspojasano. zbog uzbuđenja. Prosto se povijam pod tim pogledima. i mada su dolazili i oficiri i bogati trgovci. nego je voleo i da se druži s ovim besposličarima. ali čim bih pokušao idućega dana u istim prostorijama da se zdravim s kojim gospodičićem s kojim sam ne samo razgovarao. i . Uopšte. ipak se događale prljave stvari. posle sam uzeo da odlazim kod Zerščikova kod koga me je. Kad bih imao čitaoca koji je pročitao sve ovo što sam do sada napisao o svojim doživljajima. i „burna“ omladina iz višega društva. ako hoću da budem iskren. povijam fizički. vrlo pedantan u održavanju svega što se odnosi na čast. u toku večeri. čak i na takvim mestima kao što je pozorište. međutim. „Čim budem dobio. i kockalo se u vrlo znatne sume. nimalo ne umem da se ponašam u društvu. itd. tako da sam sve više i više gubio hladnokrvnost. i. isto tako. mada je sa mnom zajedno tamo ulazio. bio sam tamo svega dvaput. vojnički. i počeo da posećujem strasno jednu kloaku—drukčije ne umem daje nazovem. radi naslade. i Zerščikov me je valjda znao po licu. kocka i ja sam s njima zajedno. on je voleo ne samo da se kocka. bez sumnje ne bih morao da mu objašnjavam da nimalo nisam bio stvoren ni za kakvo društvo.II U poslednje vreme išao sam na kocku kod Zerščikova. koju je držala jedna kokota. rizika. zbog probanja sreće. U ovim kockarnicama i skupovima nisam umeo da steknem držanje: čas sedim i prebacujem sebi zbog izlišne mekoće i ljubaznosti. mnoge baš privlačilo. Što se tiče same kocke. neću da ponavljam onaj gnusni izgovor koji se obično upotrebljava u ovakvim prilikama. U jednoj od tih kuća većinom se igrao faraon. i knez sa Darzanom došao je te večeri tek oko ponoći. Još i gore: pogledao bi me izveštačeno začuđen. To je bila kockarnica sa ruletom. uvek s knezom. ali nisam imao još nijednog poznanika. i veliki lumpači tamo nisu dolazili. Šaldžije. treba imati na umu da ja uopšte nisam voleo novac. koji me je „vodio“ u ta mesta. Kad uđem negde gde ima mnogo sveta. do petnaestog novembra. To se knezu baš dopadalo. Za kockarskim stolom sam dolazio u priliku da s kim progovorim koju reč. tamo me je služila sreća. i čak mu i dve karte savetovao. Istina. ja sam se. ali nikako zbog dobijanja novca. odvratno i mučno. Sem toga. Stoga sam prestao da idem tamo. tu kocka nije bila šala. Ali sam i to mesto napustio posle jedne neprijatne istorije koja se dogodila usred igre i svršila sa tučom između dvojice gostiju. — postalo mi je. To jest. to jest svi ti ljudi. čas najedanput ustanem i načinim kakvu nepristojnost. učinilo mi se strašno prljavo. Reći ću otvoreno: ne samo sad. prilično neznatna i mala. — on se pravio da me ne poznaje. osećao sam i veliku nasladu. Do ove večeri. a da i ne govorim o privatnim kućama. Sem toga. mada se ona u sali nikad nije pojavljivala. na primer. Dotle sam išao u druge tri kuće. sem toga onde je dolazilo mnogo sveta drskoga ponašanja. da sam se kockao tobože samo radi igre. nego se i smejao dan ranije. Kao naročito. ponašao kao pravi divljak. i čak neki put do te mere. ipak nekako. A međutim obični nitkovi u poređenju sa mnom. Ali tamo mi se nije dopalo: video sam da je onde potrebno imati mnogo novaca. i ton na njegovim večerima bio je potpuno pristojan. Primetio sam da me je na tim večerima. Igrao se faraon i rulet. kratak i stvaran. vraćajući se iz kockarnice onih otmenih besposličara koju sam ja napustio: na taj način sam te večeri bio potpuno nepoznat u tuđem društvu. Meni je užasno bio potreban novac. da se dešavalo da sam time na sebe obraćao pažnju. pa i sama kocka. ali do te naslade dolazio sam kroz mučenje: sve to.

tako sam osećao. a sad pokaži sebe i ovde: da li je za rulet potrebno više karaktera nego za tvoju ideju?“ — eto to sam neprestano ponavljao u sebi. ukratko. svest da u meni. kad ovo pišem. moju svetlost i moje dostojanstvo. — ta svest. ako je potpuno mirnog karaktera. . tek sada. ali sam samo odmahivao rukom. leži riznica snage koja će ih sve naterati jednoga dana da promene svoje mišljenje o meni. ipak sam se tada bio rešio da oprobam i ovaj način. možda. svega toga. Uz to. već mi je bilo teško da se odreknem ručkova sa sedam jela u restoranu. čak ni pred Tatjanom — tako mi se činilo. mada on nije nalazio za vredno ni da govori o tome. pred Versilovom. inače bih. još od samoga moga poniženoga detinjstva. Pored ovoga glavnog. obuzima me rumenilo i stid. Matveje. engleskog dućana. ne mogu sebe da zauzdam na ovakvoj gluposti!“ To me je ljutilo. jer imaš jak karakter koji je za to potreban. ma koliko izgledao smešan i mali. to me je unižavalo pred knezom. sačinjavala je u to doba jedini izvor moga života.mada ovo nije bio moj put. trpelo je i moje sitno samoljublje: što sam gubio na kocki. koji sam mogao da izdržim glad. tako da uspe da sačuva svu oštrinu uma i sračunjenost. nego se zanosim kao pravo derište. nije bila moja ideja. mišljenja moga parfimera. I danas ostajem pri svom uverenju da čovek u hazardnoj igri. da još nešto priznam: tada sam već bio pokvaren. I zar sam tako mogao ne ljutiti se na sebe. već si oprobao svoj karakter. Bio sam toga svestan i tada. nije moguće da ne savlada prosti slepi slučaj i da ne dobije. Najzad. ni pred svima. videvši u kakvog sam se bednog stvora pretvorio za kockarskim stolom? To je i bio razlog zašto nisam mogao da se odreknem kocke: sad to sve jasno vidim. moje oružje i moju utehu. — ali sam tada baš zbog toga morao sve više i više padati u razdraženje kad sam video da s časa na čas nisam u stanju da se uzdržim. Tu me je zbunjivala neprestano jedna snažna misao: „Već si se uverio da neizostavno možeš postati milionar. izvršio samoubistvo još kao dete. „Ja.

Prebacih mu. namršten i stisnutih zuba. Svršilo se s tim što za cela ta dva sata nisam ni izgubio ni dobio: od trista rubalja izgubio sam desetpetnaest. Stavljao sam stojeći. pored koga sam sedeo ranije. da je poznati kartaš Aferdov lopov. Bilo je tačno dvanaest sati. on promrmlja svome susedu: — Čudnovato. brzo ustanem i odem. ne htevši više da se s njim objašnjavam i poklonim mu banknotu. Imao sam od prilike četrdeset komada. on doduše igra ulogu po Petrogradu: baš pre nekoliko dana video sam ga gde se vozi na dva svoja ponija. Na nesreću. Razdelio sam ih na deset delova. verovatno su mene samog počeli da smatraju lopovom. utoliko bolje. Uveren sam. nikad se više neću kockati“. promenio svoje banknote u carske poluzlatnike. ćuteći. bio sam u tom trenutku u vrlo glupom duševnom stanju: pljunuv. razmislio i načinio nov plan. i ja produžih. to jest ne onih sa ulice. nego među samim posetiocima koji se kockaju. i gubio jednu za drugom neprestano: — pređite ovamo! Ovde je sreća! — Je li vi to meni kažete? — začuđeno i ljutito mi odgovori on s kraja stola. sedeo je za sve vreme jedan bedni fićfirić. i molim da se ne mešate u moje stvari! Ali već nisam više mogao da se uzdržim. vraćajući se. nula. pukovniče! — uzviknuh ja. Odbrojaše mi sto četrdeset carskih poluzlatnika. ako izgubim. a pored mene. Već kod trećeg uloga Zerščikov glasno objavi nulu koja celo vreme nije izlazila. No o tome ću docnije: ove večeri dogodio se samo preludijum: cela ova dva sata presedeo sam na uglu stola. svaki put po četiri poluzlatnika. preko stola. Ne. i stavim ponovo na nulu. s početka sam se prikučio kraju stola. kocka se otvorila ponova. A bilo bi i teško izvesti na čisto stvar sa ovim drskim lopovčićem jer je već bilo propušteno vreme. mislim da je bio Jevrejin. i videvši da sam ja novac lako prežalio. — Rešite se. Znao sam da u ovim kockarnicama često ima lopova. naprimer. i tako sam proveo dva sata ne krenuvši s mesta. da je on maločas takođe metnuo jednu sumu i dobio. nego se okrenuo. sedeo je jedan stariji oficir. on je. Preda mnom su ležale dve crvene banknote. i ja videh kako je ovaj Jevrejčić pružio ruku i sasvim spokojno uzeo i odneo jednu moju banknotu. Još mi je ostalo sedam gomilica. i.III Ušavši sâm i osetivši se u nepoznatoj gomili. . ali on je lopov i krao je od mene. to je moja sreća. To je bila moja ogromna pogreška čije su se posledice docnije pokazale: trojica četvorica pored nas primetili su naše prepiranje. Propustio sam vanredne prilike i trudio se da se ne naljutim. i rešio da metnem deset puta redom na nulu. a pored toga desila se i jedna vrlo gadna neprijatnost. Za ta dva sata kocka je bila slaba i mrtva. na nulu ne mogu da se rešim. — Pređite ovamo! —doviknuh preko celoga stola jednom gospodinu sa sedim brkovima i u fraku. vama! Tamo ćete sve izgubiti! — To se vas ne tiče. čak nije hteo ni da produži da razgovara sa mnom. i počeo da stavljam sitne sume. otišao sam u drugu sobu. U poslednjem trenutku najedanput sam dobio dvadeset rubalja. s leve strane. čak je i neki spisatelj i štampa knjige. Gledajući na moju igru. ali on mi najdrskije i nimalo ne podižući glas odgovori da je to njegov dobitak. Ovaj ništav rezultat me je naljutio. tako da na kraju niko više nije ni metao na nulu. a međutim sve oko mene poče da se okreće i da igra. negde u službi. — Jeste. Ističem da za cela dva sata nula nije nijedanput izišla. nego da igram hladnokrvno i pouzdano. „Ako dobijem. uostalom. i koji je već nekoliko sati sa neiskazanim strpljenjem stavljao male sume. Prema meni.

— Idete li kući? — obrnuh se njima. nisam se nadao da ću dobiti: bilo je trideset i šest šansa protiv jedne da nula neće izići. Opet su mi odbrojali sto četrdeset poluznatnika. a gomile banknota sam kako tako gužvao prstima i gurao sve u džep sa strane. je li po volji? I ja metnuh deset poluzlatnika. — doviknuh mu: — ovde je sreća! Metnite na nulu! — Nemam novaca. — oštro mi odgovori pukovnik. pukovniče. — čuli su se poluglasni razgovori. ali sam opkladu ponudio. — Basta! — viknuh i dršćućim rukama počeh da privlačim i sipam zlato u džepove ne brojeći. Glava mi se okretala. — čuh iza mene glas knežev. Najednom sam osetio da ću sad da se odvažim na nešto strašno. Ja nisam slušao. sav novac izgubili. Naravno. sem toga. ja dovršavam. Mahinalno sam privukao šakom moju gomilu banknota i zlatnika. — Darzane. Moji brojevi su dobili. pukovnik koji je u opkladi sa mnom izgubio deset poluzlatnika. — Evo vam novaca! — viknuh. hoćete li da se opkladimo da će sad opet da iziđe nula: deset zlatnika — evo. — Onda tako i recite: poluzlatnika. sve sam izgubio. — Kladim se protiv vas da neće izići nula. — Verujem. Rulet je počeo da se obrće. ali ne na nulu. — Vi ovde mnogo vičete. ja mećem. — Zovu vas. samo. — Dajem vam dobar savet. Zerščikov me zapita da li pristajem da mi se jedan deo isplati u banknotama. pojavila mi se želja da se još s kime kladim. da stavim najedared nekoliko hiljada. — Pričekajte me: ići ćemo zajedno. — i kakvo je bilo sveopšte zaprepašćenje kad je opet izišla nula! Čak svi uzviknuše od iznenađenja. verujem bez brojanja. molim vas da s drugim kim tako drugarski razgovarate. — Gospodine. — ja nisam s vama zajedno svinje pasao! — Čudnovato da se takvi ljudi puštaju ovamo — ko je taj čovek? — neki mladić. Već me je nekoliko puta zvao i gotovo se izdirao na mene. ne vičite toliko na mene i ne ljutite se. pokazujući mu moju gomilu zlatnika: — koliko vam treba? — Do đavola! — viknu Darzan. i molim da se ne šalite sa mnom. a samo višim stilom—napoleona. a noge mi se oduzimale. nego stavih slepo. verujem. — i privukoh šakom gomilu njegovih zlatnika. sav crven: — čini mi se da od vas nisam tražio novaca. — odgovori on suvo. — oštro mi odseče on. — Ah. molim vas. — Kakvih deset napoleona? —Deset pol u zlatnika. jer bukvalno nisam više bio u stanju da mirno i stvarno govorim. — Izvolite uzmite! —viknu on sav zajapuren od ljutnje: — nisam dužan da stojim kraj vas. Najedanput Aferdov. Stavio sam ceo paketić banknota dugine boje na osamnaest prvih numera. i da mi to s naročitim zadovoljstvom daju na znanje. prvo zbog toga što sam se pravio važan. koji je do maločas sedeo desno od mene i takođe igrao velike sume. — progovori on suvo i strogo. ali mu ja nešto promucah. — povuče me za rukav Zerščikov. U tom trenutku najednom primetim iza mene kneza i Darzana: oni su se malopre vratili sa svoje kocke gde su. a ne sa mnom. pruži debelu ruku s prstenjem na tri . i nisam mogao da se priberem da ih prebrojim. kako sam docnije saznao. a drugo zbog toga što sam čime bilo hteo na sebe da obratim pažnju svih. a knez se činio kao da me nije ni primetio i kao da me ne poznaje. — Opklada za deset zlatnika? To mogu. a posle da kažete da vam nisam novac dao. pukovniče. dobitak je bio krupan. da idemo. Izbrojte. Sad mi je nov dobitak potpuno pomračio svest. — Deset napoleona.— Molim da i mene ostavite na miru bez vaših saveta. Video sam dobro da me ovde iz nekoga razloga niko ne voli. Darzane.

iako sam u to bio uveren da su bile moje. — ču se pored mene nečiji podao glas. — progovorih s dršćućim usnama od ljutine. ali kad sam izišao pred kuću. i ja ću s vama. Učinilo mi se čak da su se nasmejali. a za čestitoga čoveka je to sve. ali sređen i prebrojan. a vi ste sami izvoleli reći da se ne sećate pouzdano. Aferdova su ovde poznavali. Danas se kunem čašću da su te tri banknote od sto rubalja bile moje. ne obraćajući ni najmanje pažnje na moje pozive. kako bi se moglo razumeti ono što se posle toga dogodilo. mimo mene. — Kneže. i da opisujem sebe celoga kakav sam bio u tom času. i ja padoh u sneg. u saonice uskoči Darzan. ja za celo vreme nisam brojao svoj novac. To je bila užasna pogreška! Najveća svinjarija sastojala se u tome što sam bio u zanosu. da. izgleda da sam tako i želeo da učinim. do poslednje gadosti. tada mu još ni imena nisam znao. — Stoj! — dreknuh ja uhvativši se za saonice. Najzad. potrebno je da zna pouzdano. Knez i Darzan već su sišli niz stepenice. smatrali ga za bogata čoveka. đavo ga znao zašto. — Do đavola! — viknem izbezumljen. sigurno bih mu dao punu šaku zlatnika. a gde su knez i Darzan? Izišli su? Gospodo. — Dobro. idem kod vas! — viknem i odgrnem pokrivač na saonicama da uđem. ali uostalom dosta mekim glasom. dobro! — rekoh Ja: —Ja ne protestujem. uzmem jedne saonice koje su prolazile. . —Kad čovek tvrdi takve stvari. tako da sam u tom trenutku odista mogao pomisliti da sam se prevario i da te tri banknote od sto rubalja nisu bile među onima koje su mi odbrojali. i kočijaš mi istrgne iz ruku pokrivač. — Kući! — viknu knez. Ispalo je da sam kao sluga za Darzana držao pokrivač. goneći kočijaša da što brže tera svoju ragu. malopre je s Rehbergom imao istu stvar zbog deset rubalja. najedanput se setih da sam ga ranije otpustio kući. nego sam ga samo privlačio šakama. -— reče Aferdov neizdržljivo prezrivim tonom. kroz nekoliko dana. ali mi se sve čini da su moje. a i pred Aferdovom je ležao novac. Kad sam se digao. Ove reči odmah izazvaše opšte gunđanje. Ali tada nisam još znao pouzdano da je Aferdov lopov. I to je bio taj preludijum kome je docnije. U tom stigoše kneževe saonice.. obraćali mu se s poštovanjem: sve je to uticalo i na mene. Skoro sam ih bio stigao. to nije vaše. — Koje taj čovek? — Kako se usuđuje samo? — ču se nekoliko uzvika. a ja sam čestit čovek.. Čitalac svakako vidi da sebe ne štedim. i ja dakle ne protestovah. — Dozvolite. i. poleteh knezu. — reče on strogo i jasno. — potrčim da stignem kneza i Darzana. da je tu bio Matveja. ali konj trže. niste li videli kuda su otišli knez i Darzan? I pošto sam najzad pokupio sav svoj novac — nekoliko poluzlatnika nisam ni uspeo da strpam u džep. bilo suđenje da ima tolike posledice. Ali meni je bilo svejedno. — Vrlo mi je žao što se ne sećam pouzdano. nego sam ih držao u ruci. — To mu nije prvi put. i on sede u njih. i to baš pored moga novca. tada. i. nosite! Knez. on me pogleda u nedoumici i nije mi ni zablagodario. ali sam se zadržao za sekund kod vratara i tutnuo mu u ruku tri poluzlatnika. na moju nesreću. ipak je u meni postojala mala sumnja. ali najednom. ali.banknote od po sto rubalja i pokrije ih šakom. i pokrije gospodu.

evo ove zlatnike. pali u sneg. — Ah. da vam ja ne tražim da mi platite dug. da s vama prečistim! — rekoh zaduvan. a sve ostalo. iako sam kočijašu obećao čitavu rublju napojnice. ... ili koliko? Više ili manje? — Rekao bih. —Vraćam vam zato što hoću da vas pozovem na odgovornost! — dreknem ja na njega sa svoje strane.. — Svejedno. — Na to se odgovara pozivom na dvoboj... ne znam koliko ima. namrštivši se. Vama sam dužan do tri hiljade. — Došao sam.. Znam da u ovom paketiću ima hiljada rubalja... jeste. i opet poče koračati po sobi. izgleda. Bio sam vrlo bled. —Ostavite me jedanput na miru s vašim večitim frazama i gestovima! — obrecnu se on na mene kao van sebe.. na mermerni stočić. mogli ste mi reći da ćete ići s Darzanom.. kao deo moga duga: mislim da ima do dve hiljade ili možda i više! — A ovu hiljadu ipak zadržavate za sebe? — pecnu knez. ali ja sâm želim da ga isplatim. evo! — I uzeh da dršćućim rukama brojim. vi ste. — Ah. Još jedanput ponavljam: izgubio je na kocki užasno mnogo. te je bio sam. — Kad ste hteli s Darzanom. ali nisam mogao da izgovorim reči. kao usprkos. i čak na neku otvorenu knjigu. — Je li vam potrebna? U tom slučaju... nije mi potrebna. znam da ima hiljada. — Ne. i vi znate zašto.IV Ali.. gospodine. Eto u takvom raspoloženju sam utrčao kod kneza! On se tek vratio.. odvezao je Darzana kući. uzmite za dug. Bled i ljutit šetao je no svom kabinetu. — Ovde. Kočijaš ju je neprestano šibao i najzad ju je išibao za jednu rublju. — I đavo vas znao šta vam bi da mi vraćate dug? — okrenu mi se najedanput sa strašno izazivačkim licem. Tu hiljadu zadržaću za sebe. — Ne. u gomilicama. — Obojicu vas hteo sam već odavno da isteram: vas i vašeg Versilova. paketićima. nekoliko zlatnika otkotrljalo se na ćilim. Pogledao me je u nedoumici i nekako rasejano. nego sam mrmljao besmislice. — okrenu se on prezrivo od mene. raga je vukla neobično sporo. vi ste. — i nasmeja mi se u oči. trebalo bi prebrojati. nego ste krenuli konja. dobili na kocki?. hteo sam. Nikad ranije nije sa mnom razgovarao tako drsko. izgleda. stoga hoću prvo s vama da izvršim obračun. i ja.. I dršćućom rukom počeh da vadim novac i mećem ga na divan. onda evo. — Kako ste smeli da onako sa mnom postupite? On me je gledao začuđeno.. — Opet ste došli? — reče. mislio sam da nećete hteti.. ali prestadoh. Vidi se i po vašem tonu. pregrštima. Srce mi je pretilo da prestane kucati: počinjao sam nekakve razgovore s kočijašem. ali ako vam je potrebna. da....

da li ste se vi. Milo mi je. uzimajući od mene novac ceo mesec dana. i ja kao da se probudih iz dugačkog sna! Da mi je to ko ranije rekao i zapitao me: „šta bih s njim učinio u tom trenutku“... Sećam se da smo ćuteći gledali jedan drugom u lice. frazama.. pogledao ga i uzeo da razmišljam — i odjedanput mi se otkri cela istina. i vi ste to znali. — Niste mogli uzimati na račun Versilovljev bez njegovog dopuštenja. Docnije mi je on sam pričao da sam bio bled kao krpa. — Uzimao sam na račun Versilovljev.. — počeh ja užasno tiho: — vi ste mi sami nudili. kako sam gnusno mislio o vama u svom nepoverenju. frazama! O časti.. sve samim frazama. ali mu ne rekoh ništa. Jeste. recimo.. to je glupo. ali. naprimer! Pfuj! Odavno sam hteo da prekinem. Razum i fantazija bili su mi kao pokidani konci.. — Oh. milo mi je što je došao čas.. i u to vreme još živelo je malo dete u meni čitavom polovinom. — reče on svirepo i odvajajući jasno svaku reč: — da. Zatim sam se osvestio. i. jedva se sećam kojim putem. I ja bacih na njega onaj paketić banknota od po sto rubalja koje sam bio zadržao za sebe. da mi govorite o časti. — Ja nisam vaš drugar! Davao sam vam. ali ne za to. maštao sam o nečem vrlo udaljenom od svih ovih događaja. obojica... Na njegovom licu se pojavi kao neki strah. ali sam spavao tvrdo i slatko.. A i ličio je na to. Ne usuđujte se. i ja sam verovao u vaša osećanja. on nimalo nije očekivao takav efekt od svojih reči. i sutra. preteći mi: — Zar se usuđujete da mi kažete. — Bože. Ali jad i nesreća opet se pojaviše u svesti sa bolom i tištanjem. on se najedanput nagnu nadamnom. — Vas dvojica ste me namučili vašim praskavim frazama. kao što vam ni ja nisam mogao davati njegov novac bez njegovog dopuštenja. niste znali da je vaša sestra od mene zaturdnela? — Šta? Kako? — uzviknuh ja. Arkadije Makaroviću! Ja skočih najednom. i ponova sam krhao ruke i vikao: „Lizo! Lizo!“ i opet plakao..— Vi ste poludeli! — viknuh ja. evo vam i ova hiljada! sad smo kvit. Ne sećam se kako sam zaspao. ustao sam na noge. obojicu! A sad se ne smatram obavezan ničim. Samo to se dogodilo! U mladiću se najedanput pokazalo malo dete. i odvalja se na patos. i ja se bez snage sruših na divan. Paketić mu pade pravo na prsnik. i najednom mi se noge odsekoše.. nego istrčah iz sobe i iz njegovoga stana. Pao sam na divan i kukao. htedoh nešto da mu kažem i stadoh preda nj.. Davao sam vam svoj novac. U takvim trenutcima nikad se ne misli pametno ni logično. uhvati me za ramena i stade me dizati. a ja sam trpeo tu odvratnu komediju u svojoj kući! — Šta sam ja znao? Kakvu komediju? Zašto ste mi davali? — Pour vos beaux ueux. ali je ona trajala svega jedan trenutak. naravno. — Uzimao sam od vas kao od drugara. Ali se dogodilo sasvim drukčije. posle toga. obojica. Stigao sam kući peške. On mi priđe brzo sa tri velika koraka. nesrećna Lizo!“ Tada mi je knez najednom sve poverovao. znajte to! Vaš Versilov me je gurao da napadnem na Ahmakovu. no svoj prilici bih mu odgovorio da bih ga raskinuo na komade. jer je bio ubeđen u moju krivicu. mon cousin![36] — nasmeja mi se on pravo u oči. ničim.. Dobro se sećam njegovog ukočenog osmejka. i nimalo prema mojoj volji: samo sam pokrio lice obema rukama. stideli da od mene uzimate novac? U očima mi se zamračilo. u njemu je bilo i nepoverenja i čuđenja. i tako sam u mraku mislio i mislio. Um mi se pomutio. vi sami znate zašto. sećam se. i crveneo sam zbog toga što sam morao da vas primam. — Do đavola! — dreknem: — uzmite sve.. koliko sam se ogrešio o vas! — reče on s dubokim bolom. . Jer vi ste ljudi bez časti. Znači. sam Bog zna o čemu. „Lizo! Lizo! Jadna.. Oprostite mi. Smatrao sam sebe obaveznim. Legao sam na krevet i zagnjurio lice u jastuk. i gorko zajecavši zaplakao. i da je osramotim.. znali ste i primali. Svršilo se s jednom nesvesticom.

Lizo. i kako bi mi moglo ući u glavu takvo što? Sećaš li se kako sam te sreo tada. odmah sam zaključao vrata. odakle sam mogao da saznam? Da li po tome što si posećivala Stolbjejevku i onu. Darju Onisimovnu? Ali ja sam te smatrao čistom kao sunce. čekaj... Ja stadoh pred nju: — Lizo. ali mi ne odgovori ništa. da li sam mogao i da pomislim da ćeš me tako prevariti! — uzviknuh najedanput. opet zakuca neko na vrata. reci mi zašto opet zaključavaš vrata? — zapita me Liza. kako sam bio glup! Ali da li sam bio glup? Sve aluzije nagomilale su se od juče. a dotle. ali ja je ljutito isterah.. — Izladiće ti se kafa. Ja je pogledah: ni traga od zbunjenosti na njenom potpuno spokojnom licu. i kako smo tada prošetali po suncu i bili veseli. — Eto ti kakve su žene! — nisam mogao da se uzdržim da ne reknem i slegoh ramenima. Lizo. kao što obično čine sve služavke kad primete da svojim gazdama smetaju da pred njima govore. valjda naročito. nego je samo produžila da me gleda pravo u oči. već oko jedanaest sati. kod njega u stanu. Tako sam ostao do deset sati. — reče ona najzad. Opet sam dreknuo. neprestano sam šetao krupnim koracima po mojoj majušnoj sobi. ali to je sad bila Liza. Liza je sela na stolicu kod prozora i gledala šta radim. o. tako da sam se i sam iznenadio. nego mi se neko pakosno osećanje zari u srce. donela mi kafu i počela da loži peć. i sad mi ne dođoše suze na oči. ali sam je oterao. i najzad sam mogao da opet zaključam vrata. — Čekaj. ne počinjući razgovor i čak trudeći se da ne pogledam Lizu. pre dva meseca.. Služavka je neiskazano dugo razvlačila svoj posao. Najzad. i počeo da mislim. — Molim te. S njom je ušla i služavka. Liza porumene. Nisam mogao da oteram služavku. seo kod prozora. Služavka je najzad naložila peć i počela da sprema po sobi. i ne misleći da tako počnem. Služavka je dvaput kucala na vratima. je li već tada bilo? Već tada? . i sve vreme dok je Fjokla ložila drva i duvala u vatru. a na usnama čak i osmejak.GLAVA SEDMA I Probudio sam se idućega jutra u osam sati.

i još mi dovikuje: „Moje su pare bolje!“ A ja. i da je Stebeljkov jedino mogao ponešto da nagađa. A da li se kneževi žene robinjama? O. oca. I bez toga sam juče bio potpuno zauzet! Tu se opet setih Katarine Nikolajevne. — Ama za šta se ti izvinjavaš? Meni se čini. Zašto? Zato što mi nismo plemići.. da mi tako kažeš? — naljutih se ja najzad. Učiniću i ja onako kao što dolikuje poštenom čoveku! Ali evo ne znam kako dolikuje poštenom čoveku!. — Srećom sam mu sinoć isplatio dug. egoizam moga srca i — dopusti.. stoj! — zadržah je ja.. takva kći!“ — O. — prekide me Liza. — A koliko sam podneo sramote i kako me je morao prezirati taj knez! O.... Poznato mi je da s pištoljem u ruci nagone na venčanje. svakako je bila „eto. Lizo! Zar se ti odista u sebi smatraš tako u pravu. to sasvim liči na njega! Dobro. mama? Zar nisi pomislila. poštene ljude. da li zna mama? A kako da ne zna: kako se juče naljutila na mene!. kad sam pošla ovamo. — Verujem da se mučiš. a neće da zna. Lizo. i nije ni mogao reći. kako si to rekao pakosno i nemilosrdno! — prebaci mi Liza sa suzama koje joj navreše na oči. sudeći bar po njegovom sinoćnjem ponašanju. O tebi sam mu pak nekoliko puta kazala. Oh. a on je knez i pravi svoju karijeru među plemićima: on za nas. ti se smeješ možda ulozi tvoga brata.. on nije govorio nijednom svom poznaniku. sad mi je sve jasno i cela je slika predamnom: on je odista verovao da ja odavno znam za njegovu vezu s tobom. verovatno neće da pita. — a o tom Stebeljkovu znam samo da kneza muči. tvoga glupoga brata što govori o pištolju. da ćeš neizostavno tražiti da sama sebe okrivim. Zna li Versilov? — Mama mu nije ništa govorila: on ne pita. te mi se bar taj teret skinuo s duše! Lizo. ali da ćutim ili da čak dižem nos i ponosim se familu“ — eto to je on morao o meni misliti! A za sestru i za sramotu svoje sestre primam od njega novac! To mu je bilo odvratno da gleda. nego smo neka vanbračna deca. Naravno da u takvom trenutku nisam mogao biti dobar prema Lizi. i taj da mu još govori o časti. ti. Lizo. obuhvatih oko pojasa i posadih opet na stolicu.. da je to prekor mami? Celu sam se noć time mučio. — Tako sam i mislila da će biti. Ah. Pa taj Stebeljkov! „Ana Andrejevna vam je isto tako sestra kao i Lizaveta Makarovna“. a kakva mati. Lizo.. brata. Svi. ti ovde sediš i čudiš mi se. da želiš da se zbog nečega izviniš. to jest u pogledu mene.. đavo da ih nosi sve! I ti si sve to dopustila! I Darzan sad zna. — Prenagljujem? Zar ti misliš da još nisam dovoljno odocneo? Zar ti.. i on mi je potpuno verovao: da ti ništa ne znaš. nisam ni imao vremena da sve shvatim.. i ja sav porumeneh. ustade i brzo pođe vratima. Nas dvoje čak nismo brat i sestra. — Stoj. neće hteti ni da čuje... a naročito njegovo srce! I ti si sve to dopustila. Arkadije.Ona mi potvrdi klimanjem glave. — pocrvene Liza opet. — ali ti prenagljuješ i mučiš sebe sam. povrh svega. mame. deca spahijskoga roba. sedoh pored nje držeći je jednako. Reci mi zbog čega? — tiho i meko zapita Liza. toga jedinog kratkog dana. i šta ti misliš. da svakoga dana viđa i prima u kuću nevaljalca zato samo što je njen brat. ja se izvalio na njegovom divanu i ležim kao kakav njegov poznanik. nego je više kriv bio moj egoizam. uverenje u tvoju svetinju. ali vrlo čvrstim i sigurnim glasom. — Kako zbog čega? A šta mi sad ostaje da radim? _— uzmi samo to jedno pitanje! I ti govoriš: „zbog čega?“ Ne znam kako da postupim! Ne znam kako u takvim slučajevima postupaju braća.. bez prezimena. ali mama. i zato ne razumem sada zašto i kako je to juče među vama iskrslo. i nešto bolno kao čiodom ubode me u srce. uvek sam bio uveren da ste svi vi beskrajno iznad mene i — evo! A juče.. zato što sam i ja zgrešila. a ne glupost. i potpuno mu dajem za pravo.. — Onda si me još tada obmanjivala! Onda nije kriva bila moja glupost. . bez obzira na razne aluzije. a i meni je lično juče rekao da je želeo da mene i Versilova izbaci iz kuće.. — Zna. tu ima da pukne srce. nisi me obavestila! On me je toliko prezirao da je govorio o meni Stebeljkovu. prva misao koju je imala mama. gadosti! I. eto tako je. svi su znali sem mene! — Niko ne zna ništa. da sebe nimalo ne okrivljuješ? Ne znam kako danas ljudi misle o tim stvarima.

a ovde kod tebe. zna li ona već odavno? — Mislim da zna odavno. ne bi mu bilo zgodno. meni se čini da on to zna. i ostaće celoga dana kod kuće. potpuno kao što ja činim izgovarajući tu frazu. možda kao i ja. ali kad je otišla. uostalom. i ona me zagrli obema rukama) — juče je došao kod Ane Andrejevne i otvoreno. on je neprestano slab. a bavi se sitnicama. i ti mi se smeješ... nije potrebno. da ima mnogo što-šta da ti kaže. digla kažiprst pred oči. Poljubismo se. — A šta je rekla ona? — Rekla je: „hoch!“ —još tiše reče Liza. Samo jedno ne shvatam. Arkadije. ali zato se nikad ne popravlja. sa svom iskrenošću joj rekao da ne može da je voli. prestaće da te voli“. ali sam joj rekla tek kad se desilo ono.. — reče ona tiho. ja sam. zbogom! Ah. on je gotov da se kaje. budala: govoreći to. ali kad sam išla ovamo. — Ali ipak „zašto si ga zavolela — u tome je pitanje!“ — prekide me Liza. vređam te i znam to.. on je nepoverljiv i bolešljiv. on te vrlo moli da mu dođeš. — nasmeši se Liza. poludeće ili će izvršiti samoubistvo. i zbog toga ništa nije tačno.. i nemoj da se na njega ljutiš zbog sinoćnice: on danas nije baš sasvim zdrav. ja razumem. i ponovo me pogleda. Oprosti. Jeste. nasmešivši se šaljivo kao ranije. — Lizo draga. smej se. nego se zaplaka gorko. — ali ti se odveć ljutiš na njega zbog mene. sve sam se molila Bogu usput i krstila. — Portret bi mogao biti tačan.. — Dosta. On strasno ceni plemenitost — to dopuštam. nema nimalo bojazni. uostalom. celoga se života neprekidno samo kaje. Jedino sam iz gordosti maločas ćutala i nisam ništa rekla. opet mi se steglo srce.Izvoli. izgleda. dakle: kriva sam. u ovom stanu. ali baš takvi slabi ljudi neki put su sposobni za vrlo velika dela. ja te ne osuđujem. šta kaže mama? Reci mi. odista je bolestan.. stid me je samo da ti kažem. užasno sam se bojala da si prestao da me voliš. — Stani. O. i ja znam sama šta će se desiti. dragi moj! Nikad ti to neću zaboraviti! sad idem kod mame. Danas sam mu kazala: da. ja mislim da ti imaš čvrst karakter. Nemoj da učiniš što sa sobom. nego on trči za mnom. On je od samoga početka bio nepoverljiv prema tebi. — Jeste... verujem da ti ne trčiš za njim. bićeš nesrećna.. i još su ga nagovarali njegovi mučenici. a ti si tako dobar. — Budi spokojan. — dodade Liza nekako za sebe i zamišljeno. Naročito me je poslao i zamolio da ti kažem da si mu „potreban“.. Ne trčim ja za njim. Dragi Arkadije. vidim samo da od svega ništa ne razumem. . i izgovori ono: „u tome je pitanje!“ potpuno onako kao ja.— čvrsto dodade ona. ali. možda je i vrlo dobar. Arkadije: nije ovde potrebno to. Još od Luge on samo za mene zna.. a? Ja je toplo zagrlih i rekoh joj: — Lizo.. a vas i mamu više žalim nego sebe. možda ću biti nesrećna. jedno mi ipak ne ide u glavu: zašto si ga zavolela? Kako si mogla da zavoliš takvoga čoveka? U tome je pitanje! — I sigurno te je to pitanje noćas mučilo? — tiho se osmehnu Liza. i to. Kako si čudno govorio o pištolju. Arkaša. on se s njom potpuno objasnio. Eto zato sam danas i rekla: da. poći ću za tebe. sačuvao te Bog! — Neću učiniti. to vidim. Lizo. Stebeljkov i još jedan. to nije samo izgovor. Ima hiljadu predrasuda i pogrešnih misli i — nikakvih misli! Traži velike doživljaje. Lizo. ali ipak mora čovek da se čudi: ti i on — dve takve suprotnosti! On je —Ja sam ga proučio — mračan. nepoverljiv čovek. je li. uostalom. ali je u najvećoj meri sklon da pre svega u svemu vidi zlo (u tome je. nego je drugi razlog. nego da on trči za tobom ali ipak. Jeste. ali zato tek sad znam koliko te volim. I pri tom je. U to ne verujem. a sa mnom je bio još u Lugi. znaš. to je glupo pitanje. sve je to plod mašte kneza Nikole Ivanovića. Lizo. i zato ga nisi mogao proučiti. Nije dovršila svoju rečenicu. juče je — (oči su joj bile svetle. oboriv oči. i taj plan je sad propao! On nikad nije učestvovao u tom planu. i da nema mene. samo u idealu. Mama plače i kaže: „ako pođeš za njega. A ti ćeš da ga voliš malo. Lizo nemoj da plačeš. i ako me ostavi. Lizo: sve mi je jasno. Nije to bio razlog što mu već dva meseca ne dajem pristanak na brak. Da. potpuno kao i Ja!).. on bi poludeo. ali on neće prestati da me voli. Arkadije. sad.

šta sam mogao? Sve je to stvar osećanja i tuđe savesti. šta se to sve mene tiče? Tako je kod celoga sveta.. ti zaista celo vreme nisi ništa sumnjao? — Ali kako ste mogli.. ređali s tolikom brzinom da se i ja sam. i videli da u to doba uzimam novac od kneza. oni su mi oslabili razum i čak i osećanje. na primer. On me je slušao vrlo radoznalo. rešio sam se da učinim prema prilikama. nasmešivši se čudno i pogledavši me čudno. dragi moj. Ponavljam ti: dosta sam u svoje vreme uskakao u tuđu savest — to je najnezahvalniji posao! U slučaju nesreće neću odreći svoju pomoć ukoliko budem imao snage i ako budem umeo. Ali ću se potruditi da sve prikažem u strogom redu. Njegov osmejak nije bio lep. a osećao sam da i Versilov tamo celoga dana nije bio. I pošto sam sav bio sastavljen iz tuđih misli. da sam na kraju krajeva. Ali u sumrak dobih varoškom poštom opet jedno pisamce od Stebeljkova. postavši neotporan. „Pa šta se ja brinem. iako unapred opominjem da je tada u mojim mislima bilo malo reda. Pošao sam peške.II Ovde primećujem samo za sebe: bilo je. — Znao sam da ćeš doći ovamo. a ja sam njima bio čak potpuno zadovoljan.. ja bih odavno otišao. i. jer do sutra je bilo još daleko. kad se sada setim. Pa šta je to što se desilo sa Lizom? Zar sam ja obavezan da spasavam „čast“ familije?“ Pominjem ove pojedinosti da bih pokazao do koje mere još nisam bio utvrđen u raspoznavanju zla i dobra. za sad mi se učinilo nemoguće. čudim kako sam mogao da ih izdržim. što ćete i sami uvideti“. i moje misli su se zavitlavale u glavi kao suvo jesenje lišće. Bilo je već osam sati. iako se to tiče ove jadne devojke. možda ništa neće time dobiti. „po jednoj vrlo važnoj stvari. i to sam znao pomoću osećaja kad na njih pomišljao. i jučerašnju moju scenu kod kneza posle kocke. i srce mi je gorelo. Unapred pominjem da su se događaji od toga dana do katastrofe. odakle sam mogao uzeti svoje misli. verovatno. nisam zaboravio ni moj dobitak na kocki. Događaji su naletali kao vetar. da bismo se o svemu narazgovarali u punoj slobodi. Ali. izvršio zločin — (a zločin umalo što se nije dogodio). Versilov je sedeo na istom mestu kao i juče. kad su mi padale na pamet najneočekivanije misli u čitavim rojevima. vrlo je verovatno da bi me porota na sudu oslobodila. onda kad su mi bile potrebne za samostalne odluke? A nisam imao koga da me rukovodi. odavno takav osmejak nisam video na njegovom licu. i zapitao me je ponova o kneževoj odluci da se oženi Lizom.. neće do toga ni doći. — Pauvre enfant. — kako . Pošto sam razmislio o tome. — uzviknem ja sav usplamteo: — kako ste mogli. — Recite mi kao prijatelju: vi ste sigurno znali za to. I odista. a do večeri ostao sam kod kuće. i još na putu prisetih se da zavirim u jučerašnju gostionicu na kanalu. predosećali ste? — Dragi prijatelju. Sedoh za sto i ispričah mu od početka sve što se desilo između kneza i Lize. Spasavao me je samo osećaj: znao sam da je Liza nesrećna. Da odem kod mame i Lize. da je mama nesrećna. trenutaka posle Lizinog odlaska. mislio sam. — reče mi on. ako ste i senke sumnje na mene imali da mi je poznata veza Lizina s knezom. U tri reda. sa hitnom i „najtoplijom“ molbom da ga posetim sutra izjutra oko jedanaest sati. iako je on u stanju. ali sam neprestano očekivao Versilova: imao sam želju da mu mnogo štošta iskažem. i zato sam i sada osećao: da sve što se desilo. ili slično tome. a ti. mora biti da nije dobro. Rešio sam se da odem knezu tek uveče. moje bolesti. kako me nije prignječila moja sudbina.

desilo tačno jedan sat. Ho. dragi prijatelju. naravno. nipošto ne bih dopustio. vrlo voliš Anu Andrejevnu.. Zašto ne pretpostaviš kod mene. Po čemu si zaključio da sam tako bez osećaja?. ona ga je vešto obradila sa sviju strana. — produži on leno i razvučeno. Ja sad nemam mojih poslova. A kako je mogla to da mu predloži? Šta mu je rekla? — Budi uveren. zato on i jeste sasvim ushićen.. ali plemenitije? Que diable! Ja sam vrlo često glup i bez težnje plemenite. nešto nevinije. zbog čega vi ne verujete da će se on oženiti? Juče je bio kod Ane Andrejevne i konačno je odbio. ne nađem bitangu? U toj zebnji sam odlagao čas. vi govorite tako podrugljivo. — Mislim da se to dogodilo tačno jedan sat posle posete „kneza Serjože“. to jest onaj glupi plan. naravno.. devojka-kaluđerica. Gotovo ne mogu da verujem. načinivši najednom ozbiljno lice. kako idu tvoji poslovi? — Mahnimo moje poslove. — Ali Lizu ipak žalite? — Vrlo je žalim. pre druge jedne izjave. A mora biti da je svoj predlog iznela besprekorno i otmeno. Odnosno pojedinosti i kakvim se rečima poslužila.. — Čujte. jer mogu da se opkladim da ste sigurno podozrevali: da ja znam sve i uzimam od kneza novac zbog sestre. onaj što se rodio u glavi kneza Nikole Ivanovića — da ih privenča. udaje. . Naprotiv. Najlepše je u svemu tome to da je sve izvedeno bez ikakvoga skandala. — Zbilja? A kad je to bilo? I ko ti je rekao? — uze on da se raspituje radoznalo. — nasmeši se on. Ali. dragi prijatelju. naravno.. i zbog toga ćeš se verovatno i obradovati zbog nje: ona se. neprestano događaju u otmenom društvu. Čuo sam da se čak razboleo. (Ovaj je baš u nevreme potrčao!). a što se nje tiče — to je opet stvar tuđe savesti.. verujem da će do venčanja doći. to ti. trudim se iz sve snage.. ja joj. — Kako „predložila mu“? Biće valjda da je on njoj predložio? — Ta otkud on! Ona.ste mogli i da razgovarate sa mnom. mada mi je ipak poznato da se tamo o toj stvari nije ništa pominjalo ni s jedne ni s druge strane. dragi prijatelju. ono što sam ti već govorio. Hm. Takve se stvari. Ispričao sam mu sve što sam znao.. da ne izgubi svoj „ideal“. — produži on s nekakvim zagonetnim osećajem.. entre nous soit dit. — Mora biti da je odavno imala taj plan.. — nasmeši se on najednom čudno: da je tvoj knez juče i prosio Anu Andrejevnu (što ja. — Udaje se? A za koga? — uzviknuh ja užasno iznenađen. — meni koga ste morali smatrati za nevaljalca.. ti bi izgubio u mojim očima svaku vrednost čak i kad bi se popravio. a ja. Ti. ali ona ga odista i zaslužuje.. i sudeći po njenom karakteru. On. uvažavaš je i ceniš je? To je vrlo lepo sa tvoje strane.. — odgovori on.[37] Ana Andrejevna bi ga sigurno i u svakom slučaju odmah odbila. u takvim slučajevima je to bedno. dakle. mora biti takođe od blaženstva. dajem svoj blagoslov.. Naravno da je jasno da je ona želela da sebi u društvu stvori položaj.. naravno. svesno! — I to je stvar savesti.. i. kako si je ti. Slušajte. i da mesto moga vatrenoga i poštenoga mališana. Gledao sam ga razrogačenih očiju. — otkuda ti znaš da se ja nisam bojao. a ti kako si. dragi prijatelju. ona je dovoljno pametna da ima svoje mišljenje i svoja rešenja. znajući manje više za Lizu. Ona je tip stroge žene. U svakom slučaju ona je umela da udesi tako kako ni nas dvoje ne bismo bolje mogli da smislimo. Naravno. kažu. kao i ti juče u drugom jednom slučaju.. dragi moj. ona baš. čini mi se.. — on je star. dragi moj. sad samo sedi i čudi se kako mu to do sada nije palo na pamet. da se iskreno radujem. — reče on zamišljeno i kao razmišljajući u sebi: — to se.. za tvoga dragoga starca. — I otkuda ti znaš. evo u čemu je stvar. — Hm. Neću da te mučim: za kneza Nikolu Ivanovića. ali može da se ženi po svima zakonima i običajima. Odbio je definitivno. —Hajde pogodi. da.. makar i gluplje. do sličnog objašnjenja između njih moglo je doći... mesto lenosti i lukavstva. ne bih umeo reći.. da mi pružate ruku.. Šta bi ti vredeo za mene kad bi već imao takve sklonosti? Da te nagovaram i ispravljam. dovoljne su dve reči pa da stvar bude objašnjena. Uostalom. da. Prosto je došla knezu Nikoli Ivanoviću i predložila mu. sve très comme il faut[38] u očima društva.

dragi moj. — A šta će sad da radi Katarina Nikolajevna?. jednom okarakterisao.. — rekoh mu ja.. — Zašto sutra i šta će biti sutra? — nasmeši se on sumnjivo. Odavno me je već uveravala da ga „tako uvažava i tako ceni... mogli želeti da se ženite Katarinom Nikolajevnom? — Očevidno da je tako. Šta vi mislite. ne poznaješ. ona me je zapitala: „da li ja volim gospođu udovu Ahmakovu?“ Sećaš li se da sam ti sa iznenađenjem juče pričao: jer ona ne bi mogla poći za oca. nego ćeš ti dotrčati kod mene.. dragi prijatelju. Zar nije osobito čeljade. — Ne. Na licu mu se pojavio nekakav težak bol.. nisam upućen dovoljno. O svemu tome izvestio me je jutros. i već je ne jedanput videla njegovu dobrotu prema njoj. neprestano boli glava. Pustiću da sviraju Lučiju.. ali mi oprosti. Volim te. Uostalom.. a uostalom. još izvesno vreme.. s kojim se ti. Bjoringu se ovo neće mnogo dopasti? — Ne znam. Ali sve je istina. odista! — rekoh ja. Beskrajno se ponavljam.. i da mu tako simpatiše“.. — Ali zar je Ana Andrejevna stvarno imala razloga da misli da biste vi... ta Ana Andrejevna! Još juče pre podne. —Na taj način stvar je već javna? Bože. inače. ako bih se ja oženio ćerkom? Razumeš li sad? — Ah. da sam delimično već bio pripremljen.. „hladna devojka“. šta bi tu imalo da mu se ne dopadne. Ona je već unekoliko njegova pitomica. tako žali. kako je već odavno nazivam. kako sam iznenađen! — Ne... a. uopšte sam u celoj stvari potpuno po strani. čini mi se. I on odobrava njen korak s punim poštovanjem. Njegovo lice imalo je vrlo ružan izraz. možda ću otići odavde.... — Do viđenja sutra.. sad verujem da ga je tada bolela glava. i s kojim se ja viđam tačno jedanput u pola godine. i tako dalje. uvek želim da budem sam. naročito glava. Mene. Andreja Andrejević. moj sin. s njene strane i od nje zamoljen. to sam ti već govorio.dragi prijatelju. kad me boli glava ili zubi. Volim da praznujem kad je dosadno. to ti je poznato. još nije javna. a njen brat. — Doći ću kod vas ili ćete vi kod mene doći. ali se više nisam osvrtao na njega posle onakve vesti! . veruj mi da je Ana Andrejevna i u tom smislu u najvećoj meri na svom mestu. vidiš. izgleda da je vreme da ideš tamo kuda si pošao. ja neću doći kod tebe. uostalom.

Naravno. i to konačno! Sve će biti drukčije. iz svega ovoga napravila se vrlo zamršena i odvratna spletka. a to će doći i bez borbe. jednom reči čovek koji se nije ničim isticao. I tu su Stepanovu postavili . smatrajući me za zeta. Saopštio mi je svoju potpuno čvrstu nameru da se oženi Lizom. ali što se mene tiče. Sedeo sam u fotelji kod stola.. — To što ona nije plemićka. Ali ipak su on i Liza umeli tako vešto da me obmanu. poverenja i ljubavi. Opet pominjem: celo to poslednje vreme. A kako sam ja dve trećine stvari u ovoj anegdoti sam izmislio. ne znam zašto. oficiri su se vrlo naljutili. Jednom reči. — Moram da vam ispričam istoriju našega susreta. ali dostojanstveno. koji je sve prisluškivao i zapamtio. Počelo je s mojom duševnom tajnom za koju je ona jedina saznala.III Knez je odista bio slab i sedeo je kod kuće sam sa vlažnim oblogom oko glave. i komandant puka morao je da nas sve pozove i da pokrene istragu. verujte. da prekinem sa svim dosadašnjim. pošten. Neosporno. Jedanput sam mu ispričao jednu novost o kojoj se tada govorilo. i to što pre. Arkadije Makaroviću? — Potpuno! — izgovorih ja iskreno ubeđenim glasom. Jednom reči. a bilo me je i stid što sam juče pred njim plakao. prelazim preko pojedinosti. i neću vam ništa prećutati. Kunem vam se iz dubine duše da smatram moj susret s Lizom u Lugi za prst Božji. Odista. i kako pukovnik. kad sam ušao kod njega. a moji drugovi oficiri me nisu voleli. nekako sam sve imao posla sa toliko uzrujanim ljudima da su se svi činili kao poludeli. On se prilepio za mene. a on je koračao po sobi.. posle onoga susreta u inostranstvu sa Andrejom Petrovićem. Priznajem. možda zato što sam hteo da budem potpuno sam. sve će biti novo! Ne znam zašto me je zavolela vaša sestra. U puku je bio i jedan zastavnik. trošio sam mnogo. jer je to bila smešna istorija koja kompromituje jednu mladu damu. uostalom.. Ali ona nije potekla od Stepanova. bio sam mu vrlo potreban: u njegovim rečenicama i u toku misli bilo je neobično mnogo nereda. Hoću da prekinem. nije me ni trenutka zadržavalo. u njemu su se pojavile crte detinje nežnosti. to je bila stvar časti. došao sam kod njega s neprijateljskim osećanjima. po povratku iz inostranstva. nego od moga posilnog. a stanovao sam kod Stolbjejevke. ali u koju sam upleo mnogo besmislica. neki Stepanov. pred njim se nisam ni od čega ustručavao. da nisam bio u stanju da vidim da sam se ponašao kao glupak. u meni su zujale lažne žice. I niko sem nje do sada ne zna za nju. pozvao na Stepanova kao svedoka: to jest da sam ja to Stepanovu pričao. I taj se posilni na saslušanju pred oficirima. ja mislim da me je ona zavolela zbog „beskrajne dubine moga pada“. Tada sam baš bio napustio službu u puku. predao mi se iskreno. moja familija je u mene polagala neke nade. jedan potpuno prazan.. uostalom. tako da sam i ja sam po nevolji morao gotovo da se zarazim. beznačajan i čak skroman čovek. Tada sam imao novaca. moram reći. da li možete da to shvatite. nego je više bio bolestan moralno. ali sad će morati odustati od njih. iako sam se trudio da ih ne uvredim. Stepanov je bio doveden u položaj da nije mogao da porekne da je čuo. Ali brzo je otpalo sve to što je bilo namešteno i lažno. živeo na velikoj nozi. koja je bila pevačica u spahijskom teatru jednog suseda plemića. o tome kako pukovnikova kći nije prema meni ravnodušna. jer sam se jedino njoj poverio. U Lugu sam tada došao sa očajanjem u duši. Moram biti pravedan prema njemu: pošto je kod njega nestalo nepoverenja. i sve do same katastrofe. čini sve što ja želim. Čekao me je nestrpljivo. I priznajem vam da me niko nikad nije voleo.. Sa suzama u očima me je poljubio i odmah počeo da govori o glavnoj stvari. kad se za spletku saznalo. sedeo je kod mene u uglu ćuteći po čitave dane. — rekao mi je on: — moj ded se oženio robinjom.. ali njega nije bolela samo glava. ne smetajući mi nimalo. U taj puk stupio sam. znam da bez nje možda ne bih više bio živ.

ugurao sam se u kolosek. postavio sam sebi pitanje: „da li da pošljem pismo i da živim. i — evo čime se svršilo sve! Svršilo se s tim da sam s vama išao po kockarnicama. vi rekoste sinoć nešto za Versilova da vas je podbadao na neku podlost protiv Katarine Nikolajevne? — Možda sam preuveličao stvar. dovoljan da spere svu prljavštinu. ne bez izvesne verovatnosti. ded takođe. budite uvereni. Ovako je motivisala: ako pošljem pismo. — paradoks. kod koje smo se viđali i pozdravljali. S početka nisam o tome više vodio računa. ja sve stvari gledam crno. Nisam mogao da odolim pred nasleđem. ali šta mislite šta se dogodilo? Oficiri su mu. Ona je rešila da ga ne šaljem. Ovako bih naučio i svoju decu: „Uvek se sećaj. Kad Rus malo iziđe izvan koloseka. I dotle je ona dolazila kod Stolbjejevke. seoska kuća. ni ja ne znam šta treba da radim. u kome sam potpuno priznao svoju laž i rehabilitovao čast Stepanovljevu. posle moga dolaska iz Luge. čin. posle dve nedelje izišao sam ja iz puka: niko me nije terao. ali docnije. celoga života. posete. i Stepanovu u oči rekao sam da laže. to jest u tom smislu daje on „pogrešno razumeo“. svi do jednoga. a u isto vreme sam mislio na Ahmakovu! — Zar? — uzviknuh ja s bolom. Jednom reči. već sam gledao u moj revolver i pomišljao na smrt. nego sam se još na druge ljutio. ekipaž. Stanovao sam u Lugi. da u tvojim . nije mi kazao ništa novo.. — Rešila je jezuitski.pitanje pred svima: da li je čuo ili nije? I on je rekao celu istinu. Arkadije Makaroviću: vi ne znate šta treba da radite. jedan slep slučaj učinio je da se. U koloseku je sve jasno: prihod. posle jednog kratkog i čudnog razgovora s Lizavetom Makarovnom.. jer time se upropašćuje budućnost i onemogućava uskrsavanje u nov život. ili da pošljem i da umrem?“ Odgovor na pitanje ne bih nikad bio u stanju da nađem. Ne znam šta da radim! Ova dva meseca naprezao sam se da se održim u koloseku. — Kako je ona odgovorila na to pitanje? — Nisam poslao pismo. Pošto sam napisao pismo. ali njega su i bez toga oficiri rehabilitovali.. služba. božem. kad mi je ovde juče govorio o plemstvu. usled toga što je Stepanov često dolazio mojoj kući. da predstavim stvar kao da se Stepanov. Odmah zatim podneo je ostavku. Andreja Petrović. uzakonjenog običajima. sporazumeo s mojim posilnim u izvesnoj nameri. položaj u društvu. kneže. da si plemić. ja. i slično. iskreno sam je voleo. nikad ga nisam zaboravio i neprestano mi je lebdeo pred očima. Ili zar mislite da ja možda nisam celo to vreme. te sam se ogrešio u svojoj nepoverljivosti i o njega i o vas. radovao sam se opet nekoj karijeri. Ostavite to. mogao. Arkadije Makaroviću. hiljadugodišnji knez? ja sam porekao. Stepanov me je samo pogledao ćuteći i slegao ramenima. i čak mnogo više. Opet prelazim preko pojedinosti. da sam igrao faraona. O. — Mene i vas postigla je naša ruska sudbina. da otkajem pred sobom i pred njom svoju prošlost. mislio na svoj visoki životni ideal? Kunem vam se. — Zbilja.. celom svetu. da prekinem svoj dosadašnji način života. istina je da će to biti plemenit postupak. ali da li to neće prevazići moju snagu? Ona je bila mišljenja da to prelazi svačiju snagu. ali je moj položaj bio utoliko povoljan što sam. Još vi ne znate koliko sam duboko pao: ja sam voleo Lizu. najednom sprijateljim s njom. Moj ideal je na čvrstoj osnovi: nekoliko desetina hektara zemlje (jer mi gotovo ništa više nije ostalo od nasleđa). Na tome se stvar svršila. ali na ženski način! — uzviknuh Ja: —ona vas je očevidno još tada volela! — To me je i rodilo u nov život. A šta sam ja učinio tada. otišli u posetu i nagovorili ga da trgne ostavku. za ostavku sam izneo kao razloge porodične prilike. mučio sam Lizu — sramota! Protrljao je rukom čelo i produžio da šeta po sobi. — odmah prestane da zna šta treba da radi. zatim potpun. zavoleo sam kolosek. ali smo siromašni. Pomenuo sam zakletvu koju sam dao Lizaveti Makarovnoj da ću se preporoditi. ali smo retko kad razgovarali. Zarekao sam se da se promenim. — a samo neka se kakva sitna sitnica ispreči — šta sam onda? List zavitlan vetrom. žena. porodica i ja sâm — zemljoradnik ili nešto slično. i nimalo nije u duši mojoj izgubio od svoje lepote. najpotpuniji prekid s društvom i s karijerom. Slučaj. niko me nije pozivao da iziđem. upoznao se s Lizavetom Makarovnom. posle mesec dana. ja sam joj poverio sve. Mi smo hiljadugodišnji kneževi i plemići kao Rohani. ali ona me je odvratila i ja sam joj se predao potpuno. I tada mi je ona pružila ruku. Sećam se njegovog pogleda i nikad ga neću zaboraviti. Napisao sam pismo komandantu puka i drugovima. Sasvim druga bi bila stvar da je Stepanov bio upropašćen. u našoj familiji to nije nikakva novina: moj rođeni stric je obrađivao zemlju svojom rukom. konjima. na učtiv način naravno.

Njegovo lice izražavalo je najdublju. — Prevario sam Lizu. — Kad. ja vas iskreno volim. iako nisu iste reči. vi još ne poznajete moju prirodu! Ili. nisam je uopšte zaprosio. juče? — Jeste. još izranije poznavao. Možda ona ne bi bila u stanju da mi tu jednu stvar oprosti! Od juče sam bolestan. Docnije je još jedanput ili dvaput dolazio kod mene. i deca.. — ne otvoreno. — Ne. ali samo zbog toga što nisam imao mogućnosti. izvanredno potrebne. posao.Pre svega da vam ispričam fakta: ima više od godinu dana. jer sam saučesnik u falsifikovanju akcija **ske železničke pruge. što sam se još iz školske klupe poznavao s jednim čovekom koji sad živi kao ruski emigrant. ali se ne stidi toga što je tvoj otac sam obrađivao zemlju: on je to kneževski radio. — Ali vi ste kod nje otišli da prekinete? ja mislim da je to bilo pošteno od vas? — Mislite? — zastade on preda mnom: — ne. crnu. ili ni ja sam nešto tu ne znam: jer tu mora biti da nije jedna priroda. izgleda da je sad sve svršeno. na dva meseca otišao u Pariz. i — sve to u izvesnom cilju. — Sedite. u Parizu mi je ponestalo novaca. ona mi je sama dala na znanje. ali u isto vreme mislio sam i na Ahmakovu. i zbog toga želim da kao Lizin brat znate sve: ja sam išao kod Ane Andrejevne s tim da je prosim. —. On se prvi put i potpuno otvoreno drznuo da mi govori za Anu Andrejevnu. bezizlaznu tugu. a Ana Andrejevna vas je odbila? je li tako? je li tako? Ove pojedinosti su mi. kneže. a juče najedanput od njega prvi put saznajem da sam zločinac. a i on sede na fotelju prema meni. ali je taj smisao. Stvar je u tome. i odmah zaboravih celu stvar. ali je tražio da i ja pomognem njemu: bio mu je potreban jedan umetnik. kako sam s njom maštao o svemu tome. — Znači da je ipak niste zaprosili i da vaš ponos nije uvređen! — Zar možete tako da sudite o tome! A moja sopstvena savest. da ću se preporoditi i da ću iskupiti sva svoja ranija nevaljalstva! Molim vas da Lizi ne govorite ništa o tome. ali mi je ipak i suviše providno i jasno. — Je li moguće? Ali Liza mi je rekla. hemičar i tehničko lice. i kad sam. juče. crtač. ja sam zločinac. kad sam izjutra vikao na njega u kabinetu pre nego što je došao Naščokin. ali bih im zato dao više obrazovanje. — Šta to znači? Kakva robija? — skočih ja. ovde smo zajedno maštali. a sem toga duboko sam se grešio o vas za cela ova dva meseca. Celu tu stvar sam bukvalno i zaboravio. koga sam. tu bi mi pomogla Liza. — meni je sve to bilo samo smešno. gledajući ga sa užasom. Jadna Liza! Ceo dan sam vas žudno očekivao. ali on najednom ustade i reče da sam ja s njim solidaran. U stvari. i pomišljao sam na mogućnost bogate ženidbe iz otmenoga društva! I tek posle vesti koju je juče doneo Naščokin. posle. litograf i slično. — reče on. premda nikako nije Rus poreklom. hteo da odgurnem? A zavet koji sam dao sebi i svima svojim pretcima. naravno. uostalom. I što da ne? Znao je kakav je moj karakter. — Kakva besmislica! Ma to je samo plod mašte? . sem onoga komada zemlje. poslednji knez Sokoljski otići će na robiju. Ne bih im ostavio imetka. i obećao mi je da će mi još dati. Dadoh mu dva reda. Arkadije Makaroviću. —jednom reči. i to bih smatrao da mi je dužnost. Ovde sam od njega za sve vreme uzimao novac na menicu i na zemlje. da bih vam kao Lizinom bratu otkrio ono što ona još ne zna. onoga baš leta u Emsu kad su bile Lidija i Katarina Nikolajevna. Još ranije jedanput on je u Rusiji bio umešan u jednu istoriju falsifikovanja nekih hartija od vrednosti. Arkadije Makaroviću... Tamo se odnekud našao Stebeljkov. ali mu je bila potrebna preporuka za njega.. i „fino“ nagovestila da je taj plan nemoguć. mada tu ženu nimalo ne volim. On mi je dao novaca.. a Liza koju sam obmanuo i. živi negde u Hamburgu. graver. — Dopustite: vi ste formalno zaprosili Anu Andrejevnu. o. te se obratio na mene.žilama teče sveta krv ruskih kneževa. u ovim baš sobama. Digao sam ruku da ga udarim. rešio sam se da odem kod Ane Andrejevne. i tada sam od njega dobio svega do tri hiljade rubalja. o onom Bjoringu. a ne da prekidam. O samom cilju se već u početku izrazio dovoljno jasno. O.. razume se. Eto na toga čoveka računao je Stebeljkov. a on se preda mnom uvijao kao rob. i da treba da imam na umu da sam njegov saučesnik i isto takav lupež kao i on.

neki Žibeljski. sve pisma od dva reda.— Ne. to sam danas dobro razumeo. No sad sam se rešio. o čemu sam počeo da govorim. eto to je sve što oni kažu. A knez Nikola Ivanović neće vam ništa odreći. — Tako je. Bio je danas kod mene i objasnio mi je stvar podrobnije. Stebeljkov objašnjava da taj Žibeljski postaje opasan. je li vam poznata poslednja novost? Zar još ne znate? Čuo sam neverovatnu stvar: da se knez ženi. i eto ona su dokaz. Jednom reči. svakoga trenutka. Ukrao je nečiji novac.. pozajmite od njega deset hiljada. Smejao sam se svemu tome. kod njega su se sačuvala dva pismena od moje ruke. vi ste tada izvoleli dati ono pisamce“. vi preuveličavate stvar. — To jest.. ali „ipak. i skitao se no kostromskim šumama. oni samo kažu: „mi vas. ja sam daleko od toga. Samo sam vas čekao. U svom sadašnjem položaju ona to ne bi mogla podneti. nisam dete. krivi ste. — ustadoh ja i uzeh šešir. nećemo potkazati. možda i jesam falsifikator? Nisam mogao ne znati šta je to. Bio je vrlo iznuren i gotovo se zaneo u govoru. Oni su —jasno je — u dogovoru.. da lažem svoju decu. to neka vam bude prvo. to je još tajna.. obračunajte se s njima i otkupite vaša pisma. Ali oni mi i ne prete da će me potkazati. I onda će mi vratiti moja pisma. — reče on čvrstim glasom. — No vi niste znali u čemu je stvar? — Znao sam. naravno ni ja sâm ne znam zbog čega. ali ima nameru da još ukrade i da onda emigrira. bio je i ostao raskolnik. utoliko manje što mi tada nimalo nisu bile potrebne lažne akcije.. i najzad sam se rešio.. da im budem drug večito. izgleda državni. — reknem mu ja. ona ne zna sve... otkuda vi znate. Taj knez Petar je u drugom braku bio oženjen neplemićkom. ali izgleda da se na izvesnim mestima već počelo sumnjati na njih. — Rešavao sam se danas celoga dana. ali preuveličavate! — Tu ima još jedan čovek. i ja sam to dopustio. ipak. Još nosim mundir svoga puka. dozovite zatim ona dva lupeža. — eto to mi je rekao Stebeljkov. i ja mislim da je to dosta! Stvar nije u tome: makar se ovo i ne otkrilo. znao sam. — Očevidna besmislica! Ako vas potkažu. gotovo sporna. naravno. i dosta je to dokazao. — Čujte. Te akcije su već odavno rasturene i još će se i druge rasturiti. ne otkrivajte mu ništa. U početku reforama Petra Velikog. Ali. — lezite i ispavajte se. I on je saučesnik u tim akcijama.. Uostalom. Znate li da još nikad u životu nisam ni kopejke pozajmio od kneza Nikole Ivanovića. ali ja lično nisam nikad uzimao novaca od njega. naš rod Sokoljskih je stariji od roda kneza Nikole Ivanovića: oni su mlađa linija. ali cela stvar me je zabavljala. onda“.. bio sam od pomoći za novac! Dakle sam i ja falsifikator! — O... Naši pretci su bili u svađi. i na taj način sam bio od pomoći nevaljalcima i robijašima. da lažem Lizu. On je dobar prema našoj familiji. ali o akcijama nije bilo ni reči. to nije mašta. — Umirite se.. smatrao sve za šalu. vidite. sam sebi moram da kažem da nisam dostojan da nosim taj mundir. ali u slučaju da se stvar otkrije.. naravno. Treba da znate. potrebno mu je osam hiljada rubalja. . da lažem svoju savest! — Da li zna Liza za to? — Ne. i kad god sretnem vojnika iz moga puka.. treba da se odreknem moga dela u nasleđu i da dam još deset hiljada — to je njihova poslednja reč. — tu nema šta da se razgovara: vi imate jedan jedini način da se spasete. ne manje.. Moj deo nasleđa bio bi sasvim dovoljan Stebeljkovu. ali Stebeljkov kaže da je potrebno zadovoljiti i Žibeljskoga. Naravno. — ali da budem solidaran s ovim lupežima. naročito sada kad je srećan. i znao sam i nisam znao. ali ja.. one tri hiljade rubalja koje mi je tada dao. — odgovori knez tiho i obori pogled. nije mi stavio u račun. I tada su se izdigli ovi drugi Sokoljski. još mladić. čak pobočna.. i što nikakve veze nisam imao s falsifikovanjem. izdali su i sebe! Zbog toga vas neće potkazati. a vi onda na posao da obrađujete zemlju! Mahnite se fantazija i poverite se životu! — Na to sam pomišljao. i stvar je svršena! Cela stvar biće svršena. iz sudske struke. ali ne za vas. Ni o čem tada nisam mislio. moj prapraded koji se takođe zvao Petar. kao pomoć za emigraciju. ići ću kod njega. Pa. ipak. On mi je jedanput dolazio od toga gospodina u Hamburgu zbog nekih sitnica. pa i da imam ona pisma u svom džepu. zamolite ga. neka vrsta pisara u jednom sudu. večito! Da lažem Rusiju. otidite knezu Nikoli Ivanoviću.

no on ipak „nije sumnjao u njen pristanak!“ — I zar ste vi odista mogli pomisliti. kako se sad videlo. I bez toga sam. — kakva niskost. . neprestano stojeći sa šeširom u ruci. Nisam u stanju da izrazim koliki je bolan utisak na njega načinilo ovo moje saopštenje. lice mu se promenilo. u njegovom bolešljivom raspoloženju. razgovarati: jer se nakupilo mnogo stvari o kojima treba da razgovaramo“. oborivši oči.I ispričah mu sve. ako je pomoć toga starca bila jedina nada. ovaj knez je trebao da pretpostavi da Ana Andrejevna zna za njegovu vezu s Lizom koja je u stvari njena sestra. On se žurno raspitivao o pojedinostima. Naravno. idem knezu Nikoli Ivanoviću da od njega molim novaca? Od njega. I pekla ga je možda i misao da je počinio takvu podlost prema Lizi tako uzalud! Interesantno je: za šta se sve ovi otmeni fićfirići međusobno smatraju. i na osnovu čega se međusobno uvažavaju. kakvo lakejstvo! Ne. i o tome da li je vest dovoljno pouzdana. nisam mu zatajio da se to. posle takvog saopštenja. Tad mi je bilo jasno da je njegovo samoljublje bilo strašno pogođeno jučerašnjim otkazom Ane Andrejevne. uostalom. — diže on najedanput pogled na mene gordo i sa samopouzdanjem. — da ću ja. nekako se iskrivilo. te „ćemo razgovarati. Njemu ništa nije bilo poznato. Na ove moje reči on se nekako fatalno nasmešio. A sad sam gledao da smanjim utisak moje vesti i da jadnoga kneza nagovorim da legne da spava! „Ispavajte se. verenika devojke koja me je juče odbila. desilo odmah posle njegove jučerašnje posete kod Ane Andrejevne. neka propadne i ta jedina nada! U svojoj duši sam se složio s njim. Možda mu se. bio celo vreme tako spokojno uveren. videćete sami!“ On mi je toplo stisnuo ruku. učinila suviše osvetljena u tom trenutku njegova jučerašnja smešna i ponižavajuća uloga pred tom devojkom. na kraju je užasno pobledeo i duboko se zamislio. i. mestu. naročito o vremenu. pod lažnim osmejkom su mu se grčevito stegle usne. ja biti sposoban da sad. ali na stvarnost je ipak trebalo gledati šire: da li je stari knez odista još bio čovek. a ako ne zna. rešio da sutradan neizbežno odem do starca. Obećao sam mu da ću mu doći sutra uveče. u čiji je pristanak. sad je sve propalo. prema pričanju. i misli će vam biti svetlije. da će jednoga dana sigurno saznati. ali se sad nismo poljubili. verenik? U mojoj glavi rodilo se nekoliko planova.

dosetio sam se da sam zadovoljan u glavnom zbog toga „što ću danas biti kod kneza Nikole Ivanovića“. čitave minute rado mislim na kocku! Desilo mi se da po čitave sate neki put provodim sedeći i ćuteći. tako ti! — stade preda me. Naravno. šta je bilo? Šta se desilo? Mama?. Da.. zlato. Uostalom. naravno.. Zbog nečega sam bio zadovoljan. i ja žurno iziđoh. obračune. ja imam mnogo raznih „osobina“. Sve sam mogao očekivati. kad sam zagledao u sebe. možda ni ona sama ne bi umela da kaže zašto je dotrčala kod mene. nego neki taman nemir: predosećao sam da je „ljubavnik od hartije“ u njenom larmanju bila glavna reč. sigurno nije više. ljubavniče od hartije. Ta vest ticala se i mene. Odmah je skočila na mene.. šibom. ah ti. — ne dajući mi vremena ni da je dobro vidim. — Tatjana Pavlovna. ali me je zaustavila pomisao. Čak i sad kad sve ovo pišem. i zadrhtao bih čim bih se setio. da ju je ko zapitao. Ali taj dan bio je u mom životu fatalan i neočekivan. Lice joj je bilo kao u furije. da potrčim za njom. Unapred pominjem: ona je malo pre toga saznala za jednu neobičnu vest koja ju je porazila. Pijući kafu. u stvari to nije ni bila pomisao. — Čućeš! — grozno dreknu ona i istrča iz sobe. svaki čas mislio na moj dobitak na kocki kod Zerščikova. kuče jedno! Šta si to počinio? Zar još ne znaš? I pije kafu! Ah ti. razmišljao sam. i to peške. i . i imam nemirnu dušu. — Ah. — Dakle. sve ne bih mogao pogoditi sam. Hteo sam. i u sobu uleti — Tatjana Pavlovna.. da što pre svršim posao sa Stebeljkovom. ili najviše jedan minut. laparalo. i otpočeo je odmah s iznenađenjem. kocku. šibom. te je bila pod prvim njenim utiskom. ili za kockarskim stolom veličinu sume koju treba da igram. sva se nagnuvši napred. i maštajući o tome kako se kockam i kako dobijam. Oko deset sati nameravao sam da odem kod Stebeljkova. Matveju sam otpustio čim se prijavio. Trudio sam se da suzbijem misao.. i to me je davilo cele noći kao mora.GLAVA OSMA I Cele ove noći sanjao sam rulet. samo ne njenu posetu. ona je kod mene provela samo pola minuta. treba šibom. Ovaj dobitak me je ujeo za srce. bez obzira na sve silne utiske koje sam imao. ali nisam mogao da suzbijem utisak. i celog prošlog dana sam. ah ti. i ja skočih od straha. mlatarala je rukama besno.. Istinu da kažem. sa kockarskim računima u glavi. Sve sam nešto računao. i. Tačno u deset sati otvoriše se širom moja vrata. ili izgled na dobit. Da nisam ja rođen kockar? Bar jedno je sigurno: da imam osobine kockara. takve kao što si ti. brbljavče.

cela stvar. neću opisivati njegov razgovor i njegove gestove. razumeo sam ga sasvim tačno. ali potpuno hladnokrvno. bio taj da mi je predložio da ga „upoznam s gospodinom Dergačevom.. —Da. da ne bih zamarao. kao što sam unapred i zamišljao.. Ne vodeći računa o ovoj njegovoj rečenici. i da sam tamo bio svega jedanput slučajno. ako to ispitam. i to „mnogo. može biti. iz svega toga mogao da za sebe izvučem izvesnu korist“. On mi je potpuno otvoreno objasnio da on podozreva da kod toga Dergačeva ima „po svoj prilici zabranjenih. je li tako ili nije tako? Zapitah ga otvoreno. možda. i to protiv moje volje. bolje nego svi. Prelazim preko pojedinosti i neću da navodim ceo tok razgovora. do bunila ushićen zbog „vešto izvedenog posla“. A i svi ti mladići su samo laparala. To je. vrlo rđavo provesti. jer je smisao njegovih reči bio potpuno jasan. pošto vi tamo odlazite!“ ja se odmah pritajih. namignu na mene levim okom. Stvar je hitna. Vasine. vrlo nerazumljive stvari. sami. i znao je čak u pojedinostima. odista.. nego sam ustao da pođem. Stvari su se zapetljavale: poleteo sam Vasinu. — Najzagonetnije mi je to što on od vas zna da i vi tamo odlazite. uostalom. I. i „obećah da ću razmisliti o stvari“. i da bih ja. vi se. rekavši mu za svaki slučaj da ću „gledati“. ali Stebeljkov je već znao sve o Ani Andrejevnoj. pređoh pravo na stvar.odem do kneza Nikole Ivanovića. — da ja tamo ni u šta nisam upleten. Smisao je. — A njemu je pored toga poznat moj položaj: mnogo sam se kockao i vodio sam odvratan život. vrlo sam vam blagodaran. svršila se s tim da se knez skloni i nagovori da ode da zamoli pomoć od kneza Nikole Ivanovića. a ona zaželela da pije vodice na pravom izvoru — i napila se. Čudnovato na koji način. to je žena! — uzvikivaoje on. uostalom. koji je „iskusan“. — To sam čuo. i vi! — zagonetno mi reče on kad me je spazio. vrlo. odmah odgovorio da se ja tamo ni s kim ne poznajem. trudeći se da se ne izdam nikakvim pokretom. Sve me je u pojedinostima ispitao. strogo zabranjenih stvari. — potpuno prosto odgovori Vasin. — Da ga niste. i srećom ga nađem kod kuće. mada nije nimalo gubio hladnokrvnost. I čak ni sada ne mogu da razumem kako do te mere može da bude naivan čovek koji očevidno nije glup.. što je stvar vrlo hitna!“ Nisam hteo kao juče da se s njim sporim i prepirem. Nije mogao ni slutiti: samo po sebi se razume da se nisam ni rečju ni pogledom izdao da znam za „akcije“. nasmešivši se. — dodade on iskreno. „Inače će se. to je klasična statua! To je klasična statua Minervina. zbog čega mu je to potrebno. on mi je odmah počeo da nudi novaca. a on me neočekivano uhvati rukom ljubazno oko pojasa i poče da mi govori. Nismo se dugo objašnjavali. i ispričah mu sve. — U svakom slučaju sam vam vrlo blagodaran. i ništa drugo. — osmelih se ja da zapitam. kratko rečeno. — To je žena! Ax. — pokušah ja da još ispitujem: — bar . a zatim žurno izađoh. samo učinite da knez ode i zamoli. ali sam mu. vrlo hitna. — Ali kad ste mogli da idete jedanput. — U svakom slučaju. toga sećate. samo što ide i nosi moderne haljine! Zamolih ga da pređe na stvar. — On vrlo dobro zna. — Ah. možete ići i drugi put. znači daje verovao da vi ne biste mogli da se oduprete izvesnoj sumi. Učinilo mi se da mi on pomalo ne veruje. „Tamo je ključ svega!“ — pomislih instinktivno. u tome i jeste sve. — Ne. reći ću samo da je bio ushićen. Nisam mu odgovorio ništa pozitivno. je li tako ili nije tako?“ Opet mi je zagledao u oči. On je očevidno bio poražen. ako je sve bilo tako. mnogo. Ali me on najedanput beskrajno iznenadi: već sam bio stigao do vrata. — Čuo sam da poslovi gospodina Stebeljkova baš ne idu najbolje. ali izgleda da nije slutio da sam ja od juče nešto više saznao. kako ga je ocrtao Vasin. ona ne radi kao mi! Mi ovde sedimo i ništa. pogrešno razumeli? — Ne. nego se napravih kao da razmišljam.

. i to je zanimljivo. čak ću.. vi ste njegov sin. da mi se učinilo da je u nenormalnom duševnom stanju i. — Nije bio juče? — Ne. odbio. naravno. — Ali Andreja Petrović mi nije tražio da ne govorim. ali šta se s njim dogodilo kod vas? — zapitah ja radoznalo. sve o samim tajnama. i opet sam morao i o tom posetiocu da zaključim da nije sasvim normalan.. Uostalom. — Neki dan je bio kod mene knez Sergije Petrović. ne zato da mu ispričam jučerašnju kneževu tajnu. — Tačno pre četiri dana.. po očima. naravno. — nasmeši se on najednom: — maločas. ne govorim sad o knezu. ova novost me je više nego sve ostale obespokojavala: nešto je bilo. ali sam nalazim za potrebno da vam obratim pažnju (reče Vasin zagonetno). da li on ma šta zna o tim akcijama.. — Knez je bio ovde maločas? — Ne.. ali. — Kako je sa zdravljem Lizaveta Makarovna? — zapita on toplo.. i pošto poznajem vaše osećaje prema njemu. Nisam mu odgovorio na pitanje: „kakve akcije“. pričati podrobnije o tom našem sastanku. još jače predosećajući da ću kod njega naći razjašnjenje. nego sam oćutao. Bio sam beskrajno iznenađen. nije bio knez. Međutim. zar vi ništa ne znate? Zar se nije s njim desilo ništa naročito? — Možda se i desilo. uskoro. ovih dana. imao sam još jednu posetu. dolazio mi je s pitanjem: „Ako bi se slučajno. da li pristajem da mu budem sekundant?“ ja sam. nego ćeš ti dotrčati meni!“ A ja poleteh knezu Nikoli Ivanoviću. Hteo sam samo da načinim aluziju i da ocenim po njegovom licu. nije produžio dalje razgovor o tome. — Za koje akcije ste čuli? Naročito sam bio pomenuo „akcije“. — Zdrava je. Pri rastanku Vasin mi je još jednom zablagodario.sam čuo za neke akcije. Zamislite. nešto zna. — Docnije ću vam jedanput. . Nekako čudno razgovaram sa vama. Oči mu senuše radošću: već sam odavno slutio da nije ravnodušan prema Lizi. možda. morao bih da čuvam tajnu.. Moja vas je sestra uvek cenila. on morao tući na dvoboju. Pogledao me je radoznalo.. — U stvari. a on. vrlo dobro učiniti ako vam obratim pažnju. — opet se nasmeši on. čak i umnom. Postigao sam cilj: po nehotičnom i trenutnom pokretu njegovoga lica pogodio sam da on tu. možda. Malopre je bio ovde Andreja Petrović Versilov i. izgleda. — Kad? — viknuh ja. nešto se sigurno desilo što ja ne znam! Najedared mi kao munja prođe kroz glavu da mi je Versilov juče rekao: „Neću ja doći tebi.. pre nego što ste vi došli. juče nije bio. — reče on najednom.

Jednom reči. sve je ovo tako uzvišeno i tako divno. ustručavanje i nepoverljivost nestadoše u času... pravi xaoc. Izvadio je iz džepa maramicu kao da je opet hteo da plače. ali neka nam ne oduzimaju taj san. — Ja bih svima da oprostim. ali one su. još juče sam o tebi mislio: „Ko će se obradovati? On će se obradovati!“ Sem njega. Enfin. Rekoh mu otvoreno da sam već čuo sve. Poljubio sam joj ruku i zaplakao se. Primio me je nekako začuđen što sam došao. Ali ti odavno nisi bio kod mene... David. i već se odavno ni na koga ne srdim.[42] a u Pol de Koka ispala bi od toga kakva scène de bassionoire.. Pol de Kok nema ni mere ni ukusa. ali na moja prva pitanja odgovorao mi je malo bez volje i strašno rasejano. mnoge stvari su se desile od toga doba? Šteta samo što sam uznemiren: čim ostanem sam. pledom. kao da ih je zaboravio. — Kako san.. no to nema važnosti. se n est pas Salomon. s onima koji su ti mili srcu.. la poésie dans la vie. Znaš dobro.II Stari knez sedeo je pred kaminom. Quelle charmante personne. Bio je jako potresen. — Dragi moj prijatelju. Svi su ljudi pesnici. Ona — ona ima strogo i divno lice iz engleskih spomenica. non. Obično i gotovo uvek bio je nesravnjeno svežiji. i izgleda da je njegovo stanje bilo jedno od najtežih koje sam mogao da zapamtim za sve vreme našeg opštenja.. uvek sam imao tu nameru..[41] sve mi se To okreće no glavi. niko više: ali ne mari. c est David qui mettait une jeune belle dans son lit pour se chauffer dans sa vieillesse.. To sam odmah razumeo posle prvih njenih reči. bile kao najlepša poezija.. — Dragi prijatelju. sette jeune belle de la vièiliesse de David — c est Tout un poème. znao sam da ćeš ti prvi doći. Na usnama odmah mu se ukaza ljubazan i dobroćudan osmejak. u leto ćemo prvo u Soden. čudim se samo kako mi to nikad nije palo na pamet. i on ožive. gotovo brat. rekla mi je svega dve reči. to je poznato još iz najstarijih vremena.. Uostalom. — Hteo bih svima da oprostim. može da bude i veličanstvena i u isto vreme i smešna. I zbog toga i ne treba da ostanem sam. Ljudi imaju rđav jezik. Ali ti je i sam poznaješ dobro. šta je s tobom? Čekao sam te neprestano. biblijska lepotica. — to je raj. uznemirim se. nisam te uzalud toliko voleo! Kunem ti se. Rekao sam da nikome nećemo smetati. zar nije tako? Dragi moj. kneže? . Tako je i bilo. i neka nas ostave da ga dovršimo. S vremena na vreme izgledalo je kao da o nečem razmišlja. dragi prijatelju.. Ona je najdivnija engleska gravura kakva samo može biti. cher enfant. Neka je to samo san. dragi prijatelju. i svaki čas bi me pogledao kao da je nešto zaboravio.. zar nije tako? To je kao dvaput dva. Salomon. mi nećemo nikome nanositi štetu. Pre tri godine imao sam čitavu kolekciju tih gravura. Inače se sa mnom ljubazno pozdravio. Život s prijateljima.. s rodbinom. i da mi je vrlo milo. — govorio je on dalje. — Koliko se sećam. znaš. a zatim u Bad-Gastajn.. cher enfant. Svaka stvar. vi ste uvek tako voleli i odvajali od ostalih Anu Andrejevnu. pokrivenih nogu.. sve sam to predosećao...[40] ha? Les chants de Salomon. Uvek. i ona. a međutim je gotovo svakoga dana slao da me zovu. Katarina Nikolajevna se smeši. i hteo da se seti nečega što se nesumnjivo moralo odnositi na mene. uvek. O.. Mi smo počeli naš roman.[43] i svi bismo se smejali. A i o tebi Ana Andrejevna visoko misli. i. Znaš. ti si njen brat. Meni ostaje umetnost. dragi prijatelju.[39] pomaganje nesrećnih. iako ima talenta.

zastala je. kneže. baš sad treba da živite! — A da šta ja govorim? ja to neprestano i tvrdim.. zbunila se. svratila je kod oca da ga poljubi. Katarina Nikolajevna je silazila niz njih. Bjoring je pomagao Katarini Nikolajevnoj da sedne u kola. — Ništa ne razumem: dakle. ili. O... — Voilà![44] — viknu poraženi i užasno uzbuđeni knez. Ali kad kome nije dosadno. bio sam bez šešira)! Bjoring se opet okrenu ljutito prema sluzi i viknu mu nešto glasno. svega se sećam.. bolje rečeno. da te vrlo volim. Sluga načini korak prema meni još u samoj kapiji. Da ne bi bio dosadan. niti da se spremim kako da se ponašam. sad. To je čisto porodična. I eto! U tom trenutku najedanput se pojavi u vratima Katarina Nikolajevna. da. Sve što se desilo zatim. Ali Katarina Nikolajevna je odveć odlučno tražila. Tada vratolomno potrčim na svečane stepenice. čak i ne razumem kako si sad mogao da prođeš. to nipošto nije. Da sam mogao da se spremim. jer su preduzete mere. — O. jednu ili dve reči. zašto da umrete? Treba da živite. to je u suštini najveće lukavstvo. ali je imalo oštar i izazivački izgled. sa sabljom. — To je nesporazum! — viknuh Ja: — samo jedan čas. Bila je obučena za izlazak i. no lakej mi usput reče da je Katarina Nikolajevna već izišla i da se penje u kola. riđih brkova i čak i trepavica. Katarina Nikolajevna me je prva spazila i brzo mu nešto šanula. — To je najverovatnije. I zamisli.. bilo mu je trideset i pet godina. i vi ste rešili da me ne primate? — Ne. treba mu dopustiti da živi poduže. dragi prijatelju. Da si hteo da uđeš pomoću lukavstva. bio je tip elegantnog oficira. Uopšte ne znam zašto je život tako kratak. događalo se tako brzo. mon cher. i odmah dade znak sluzi i vrataru. bez šinjela. Opisujem ga površno. — Jeste? I ti kažeš da jeste? A ja sam mislio da si ti njen neprijatelj. Pre toga ga nikad nisam video. odjednom zaboravio. ali ovako sam izgubio glavu kao kakvo malo derište. ali zato što si ušao prosto. šinjel je za njim nosio lakej. porodična stvar. dragi moj Juče. Kad me je videla. ali ga ja odgurnuh rukom i iskočim za njima pred kapiju. ušao sam. Kako si ušao? — Prosto. Trčao sam za njima niz stepenice bez šešira i bez bunde. Kratkoća je prvi uslov umetničkoga dela. dragi moj. jeste. je li ova stvar već javna? — Nije. dragi moj dečače. malo odveć duguljastog lica. naravno. pukovnik. vodio ju je jedan visok stasit oficir u uniformi. A budi uveren. On okrenu glavu. sad ću da se vratim. a s njom zajedno je išao. suvonjav. Prostota. nešto slično sam predosećao još od jutrošnjeg dolaska Tatjaninog)! — Juče. makar to bio samo san. — Recite mi. ona me je molila da te više ne primam. propustili su te. Ah. onako kako sam ga video u tom trenutku. Za sada sam je otkrio jedino Katarini Nikolajevnoj zato što smatram da sam se o nju ogrešio. jeste.. nisam razabrao. To je bio taj baron. Katarina Nikolajevna je anđeo. Upravo dao sam potpun pristanak. naravno da bih se ponašao drukčije. jer život je umetničko delo samoga Tvorca u savršenoj i besprekornoj formi Puškinovih stihova. — Katarina Nikolajevna! Katarina Nikolajevna! — vikao sam ja ne misleći ništa (kao magarac! kao magarac! o. kao što je uvek i ranije činila. Mi smo to tek sami ugovorili. ja sam rekao da se u to ne mešam. kneže! I potrčah za Katarinom Nikolajevnom. uhvatili bi te. ona je anđeo! — Jeste. brzo se okrenula i izišla. Potrčao sam u njene sobe. Lice mu istina nije bilo lepo. u bundi. kneže. to sam. kad si ušao.— San? Kako san? Pa eto. . ali neka me puste bar da umrem s tim snom. porodična. da nikako nisam mogao da razmislim. — Šta kažete?—skočih Ja:—Zašto? Kad? (Predosećanje me nije prevarilo. zbilja.

Katarina Nikolajevna. nehotice sam. U to mu dodadoše šinjel. ja opet viknuh i potrčah za kolima. odgurnu me ljutito. U tom trenutku se kola krenuše. On nešto viknu. . izgleda. tako da sam odleteo tri koraka daleko. on ga ogrnu. drugi mi dade šešir i — više se ne sećam šta su govorili. gledala je kroz prozor na kolima. ukazujući na mene. škrgutnu zubima. vrlo jako mu nagazio na nogu. to sam video. ne razumevajući ništa. nešto su govorili. Oni me uhvatiše i zadržaše: jedan sluga baci na mene moju bundu. i iz saonica još jedanput preteći nešto doviknu sluzi i vrataru. i snažnom rukom uhvativ me za rame. i. a ja sam stajao i slušao ih. Ali u svojoj žurbi. trčeći za njom. Odjedared im okrenuh leđa i pobegoh.Osetio sam da me je neko uhvatio za lakat. sede u saonice. i ne primećujući. i bila je vrlo uznemirena. jako udario o Bjoringa.

razbojničkog pisma od reči do reči: „Milostiva gospođo. Zadrhtao sam. ali zatim najedanput planuh i usne mi zadrhtaše od besa. i da me je Bjoring udario na ulici. Katarina Nikolajevna! Mada znam da ste razvratnica po svojoj prirodi i po svojoj veštini. ja se ćuteći spustih na divan i stadoh da je gledam. šta će vam on? Meni je. nerazvijen i umno i fizički. — Na ti čaša vode. i moć shvatanja u času mi se opet vratila u punoj snazi. i da nikad nije bio kod Krafta. Odmah sam poznao Versilovljev rukopis. — Da li si već u stanju što da razumeš ili nisi? Na. a danas mi ga je ona predala lično. — Ali. bio sam u groznici i. mada se ne nadam uspehu. Pobledeo sam čitajući ovo pismo. A.. Zbog toga nemojte da besciljno razvraćate jednog mladića. u prvi mah nisam mogao ništa da progovorim. Juče sam bio s njim. najzad sam. i raduj se. i donja vilica mi je drhtala kao u groznici. Čast mi je izvestiti vas da kopiju ovoga pisma istovremeno šaljem i baronu Bjoringu. povodom onog što si mu „otkrio“! — reče Tatjana Pavlovna i istrže mi pismo iz ruku. povrh toga.III Ništa ne shvatajući i sudarajući se sa prolaznicima. Da. kao čovek kome su nagazili na žulj (a možda sam mu odista nagazio na žulj!). šta si tamo opet zabrljao? Ja joj promrmljah da su me izbacili... Ali vi se ni toga ne stidite. tako da tim ništa nećete postići. nije mi ni na pamet palo da usput uzmem kola. ružnog. ja mu nisam o tome govorio! Baš ništa o tome! O. sramnog. pročitaj ovo. — Da. Ali ona je to videla. Bože. bio sam tako uvređen! — A! Šta? Izbacili su te napolje? Tako i treba.. Upozoravam vas da onaj poznati vam dokument nije spaljen na sveći. — Ali ja sam juče bio s njim! On je poludeo! Tako nije mogao napisati Versilov. stigao u stan Tatjane Pavlovne. popij! Govori. stalo do njega. bilo je svega nekoliko redova: pismo je bilo upućeno Katarini Nikolajevnoj. i da bar nećete baciti oko na decu. pij malo vode. i stade preda me u očekivanju. uveče je stigao. Poštedite ga. dade mi ga. tako i treba! — reče Tatjana Pavlovna. O. ja sam ga zgazio na nogu i on me je instinktivno odgurnuo.. on je još nedozreo. gotovo dečak. to je pisao lud čovek! . plakao sam. a videla je i da me hvataju sluge. međutim. I uzev sa stola jedno pismo. i to se sve događalo na njene oči. ipak sam mislio da ćete obuzdati svoje strasti. i zbog toga sam se i odvažio da vam pišem. Bjoring me je odgurnuo u njenom prisustvu! Istina. na njene oči! Kad sam utrčao kod Tatjane Pavlovne. Evo sadržine ovoga strašnog. — Šta ti je? —pogleda me ona pažljivo. trčeći.. Kad je poslato pismo? — Poslato je juče u toku dana. — To on kaže za mene! To je povodom onoga što sam mu otkrio pre tri dana! — viknuh razjaren. šta li će sad ona o meni da misli! Ma on je poludeo? On je poludeo. Versilov“.

podražavajući mi. i udarih se rukom po čelu: — i zašto. Opet mi krv udari u lice: najedanput kao da shvatih nešto sasvim novo. Sam je pružio glavu pod se! Bolje bi mu bilo da ode noću na Mikolajevsku železničku prugu. kad mu je teška za nošenje!A šta te je teralo da mu pričaš! Šta te je teralo da ga dražiš? Hteo si da se pohvališ? — Ali kakva mržnja! Kakva mržnja! — rekoh ja. — Dosta sam se s vama svima nagutala! sad mi je već suviše! Ako ćete i u zemlju da propadnete!.. da ništa od njega neće ostati. naravno. Žao mi je još samo tvoje majke. — Da se kupiš odavde! — siknu ona. Bože.. takva podmuklost! Takva podmuklost! . zašto! Prema jednoj dami! Šta mu je to ona skrivila? Kakvi su odnosi bili između njih... I ti ga još nisi upoznao kakav je! Ali zato će ga sad i prignječiti zbog ovoga.. da metne glavu na šine.. te da je moguće da napiše ovakvo pismo? — Mržnja! — s ljutitim osmejkom reče Tatjana Pavlovna. tamo bi mu se otkinula. brzo se okrenuv i mahnuvši na mene rukom. Ja sam. a krv im se pretvori u otrov. otrčao Versilovu.Ko još može tako pisati jednoj dami? — Pišu takvi ludaci u jarosti kad od ljubomore i pakosti oslepe i ogluve. pogledah je vrlo radoznalo.

I stoga sad nalazim da. — Ali. naročito naš salon.. — Pa ipak najbolje će biti da ih razumete u njihovom pravom smislu. a baron u fotelji sa strane. razbolela i ležala u krevetu) gore. seo sam ćuteći u ugao. kao što sam vam već rekao. da je ovo poslednje sasvim jasno. — Vaše su reči do krajnosti uvredljive. suv. baron je povišavao glas i očevidno bio naklonjen vatrenim gestovima. i da za to nije potrebno nikakvo objašnjenje. nego i dalje tvrdite da „ste spremni da date satisfakciju koju god on želi“. barone. — Dragi moj. barone. — govorio je Versilov. Ne uznemirujte se. a vi se neprestano na nj vraćate. — To razumem. a kako i ne bi. Vi se čak ni ne izvinjavate. uzdržavajući se s naporom. kojih ima vrlo mnogo u ruskoj vojsci. Versilov je sedeo na divanu pred stolom. nimalo. potpuno siromašni. kad se jutros vratila. obojica su bila vrlo razdražena. — dodade Versilov: — vrlo mi je milo što si došao. on će samo sedeti u uglu. a zatim i vaš dodatak pismu da „ste spremni da date satisfakciju koju god on želi“. a sem toga. znače njihovo ponavljanje. Nemac poreklom. dok ne svršim s baronom. to jest o vašem pismu koje ste uputili generalici Ahmakovoj. i. sve me je ovo poražavalo. i zbog toga se desilo da sam u jednom takvom trenutku. on nam neće ništa smetati. a baš nam može biti i koristan. ja patim od izvesnih nastupa i. te je prema tome i preduzeo mere svoje vrste.IV Versilov nije bio sam. dok ne svrše s objašnjavanjem. Vidite. a sobe. Kad me je spazio. što je moguće bilo dalje. i ja se lečim. u „grobnicu“. Već sam vam u početku napomenuo da se pitanje o toj dami. naduto. bile su brižljivo spremljene i počišćene. — odgovori baron ljutito. kako sam docnije saznao. u dva sata posle podne došao je kod njega baron R. u ovom našem objašnjavanju. molim te. prirodno. takođe riđ kao i Bjoring. verujte. — Još vam jedanput ponavljam. ne postavlja. smatram ne samo za najplemenitije biće. namrštio se. ali je govorio obazrivo i cedeći reči. no ipak sa izvesnim čuđenjem. gospodin od svojih četrdeset godina. i zbog toga sedi ovde u ugao. dragi moj.. Ali to je odveć lako. to jest vašu drskost da mu pošljete „prepis“ toga pisma. možda baš to hotimično činite. Barone. ali samo malo ćelav. s obzirom na pravac koji vi uporno želite da date objašnjavanju.. — da ja Katarinu Nikolajevnu Ahmakovu kojoj sam napisao ono nedostojno i bolesno pismo. evo ovo je taj vrlo mladi čovek o kome je reč u pismu. ali je gledao strogo.. imam pravo da vam izjavim sa svoje strane. (Baron me je pogledao prezrivo). raznih rastrojstava. Baron Bjoring me je zamolio i stavio mi u zadatak da rasvetlim samo ono što se odnosi lično na njega. ljudi koji mnogo polažu na svoju baronsku čast. — Takva objašnjenja ne mogu imati važnosti. to ste već kazali. pošto sam stigao docnije... Nisam prisustvovao početku njihovog objašnjavanja. nego i kao vrhunac savršenstva! — Takvo oprovrgavanje vaših reči. i da je ono isključeno. odmah izjutra preveo je mamu i Lizu (koja se. pukovnik. On je bio jedan od onih barona R. i koji su izvanredni u službi kao frontovni oficiri. Versilov je bio bled. Da objasnim prvo: kad je juče poslao onakvo pismo Katarini Nikolajevnoj i odista (sam Bog zna zašto) poslao prepis i baronu Bjoringu. I zaista. koji žive jedino od plate. i čak prezrivo. morao danas u toku dana očekivati i izvesne „posledice“ svoga postupka. čvrsto naglašavajući reči. meni se čini. visok. Još jedanput i još jedanput vam kažem da vi uporno produžavate da se držite vašega pogrešnoga gledišta. on je. Bilo mi je potpuno svejedno zato što sam već imao svoju odluku. ali Versilovu je bilo milo što sam došao: — Zdravo. bez ikakvog . i očevidno fizički vrlo snažan čovek.

priznajem. do đavola. začas bi se mogla naći sredstva da vas. i da me tako osramotite!. Ipak. — Slušao sam da ste duhoviti. a tako su i rekli za vas! Vi ne zaslužujete nikakve obzire. — Vaša žena. pravi poludeli manijak. bez oklevanja naći sredstva da se smirite. vi sebi dopuštate da se igrate rečima. gospodine. smejući se sada već pravim smejom. — Ah. vi mi se podsmevate ! Vama je stvar smešna! On brzo ote svoju ruku iz moje. i vas će pozvati na takvo mesto gde će umeti da vam vrate moć rasuđivanja. i izjavljujem vam da će još danas prema vama biti preduzete mere. opunomoćen sam da vam izjavim da će se. I. -— sad je dosta! — viknu on besno: — vi ste ne samo isključeni iz reda pristojnih ljudi. došao sam ovamo da se lično uverim. smejući se. najednom se nasmejao. uzev šešir. ili ma šta slično ranijem vašem postupku. a on. nego ste i jedan manijak. da izaziva i draži svog razdražljivog barona.. — Osramotili su me pred njenim očima! Pred njom! Načinili me smešnim u njenim očima. kako mi te je žao. i sami ste rekli o sebi da imate nastupe. ja ga uhvatih za ruku. da ne bi čule kako vičete.. Ali zbog izvesnih naročitih obzira prema vama rešeno je da vam se gleda kroz prste. uze šešir i. umirimo. jadni moj mali. Načinili te smešnim! — Vi mi se podsmevate. Primećujem u zagradi: bilo mi je i suviše jasno od prvih reči i na prvi pogled. i. Versilov ga nije ispratio. Zašto da trčim za njim.. — produži baron ljutito kao i ranije. naravno. Mi ne živimo u šumi. — Takvo rešenje je. možda. izađe iz stana.. i evo. — i nisam došao da vodim puste razgovore! Molim vas da saslušate: baron Bjoring je bio u velikoj nedoumici kad je dobio vaše pismo. zašto? Sve sam razumeo i — sve izgubio za jedan trenutak! Najednom videh mamu. ona je bila sišla odozgo i osvrtala se ponizno.... niste me nimalo iznenadili: to sam i očekivao. najkorisnije za vašega prijatelja barona Bjoringa. da sam došao do uverenja da baron Bjoring ni na koji način ne može da raspravlja sa vama.. sredstva brza i sigurna. kao da me nije ni primećivao. ali duhovitost još ne znači razboritost. nego u dobro uređenoj državi! — Jeste li baš tako u to uvereni.ustručavanja. To je dovoljno! Položaj barona Bjoringa i njegova reputacija ne mogu se kaljati ovakvom aferom. to jest. i ti si tu? Jesi čuo? — stade on preda me. naravno. bez obzira na sve to.—viknu baron. i proteraće vas iz varoši! Zatim je brzo i krupnim koracima izišao iz sobe.. Tako podmuklo! Gledao me je ukočeno. ja sam ovde sedeo i razgovarao sa vama jedino u cilju da objasnim onaj vaš ružan postupak. ako posle ovoga budete ponovo učinili isto. — Nisam tražio vaše pohvale. i o vama su izvršena raspitivanja: pokazalo se da ste vi istina pripadali boljem društvu i nekad služili u gardi. — Kako ste mogli to da radite? Kako ste mogli da stvar tako iskrenete. ali nimalo ne snižavajući ton. na ravnopravnoj osnovi. — Ah. ali da ste iz društva isključeni i da je vaša reputacija više nego sumnjiva. — Vrlo duboka primedba. — diže se i Versilov: — da su ovde u blizini moja žena i kći.... još jedanput vam obraćam pažnju... on me je izgurao! — viknuh ja izvan sebe. — najednom skoči baron: — vi me i suviše dovodite u iskušenje da vam odmah dokažem da nisam „vaš dobri baron R“. i da. ali njegov osmejak se sve više širio i najzad pređe u pun smej. Stajao je. da Versilov traži kavgu... — Je li otišao? . zato što je ono dokaz da spadate u ludu kuću. — Zar? Ah. čak i suviše meće na iskušenje njegovo strpljenje. o tome vas mogu uveriti. povrh svega. i zbog toga bih vas molio da ne govorite tako glasno... Baron se trže.. Jednom reči. pošao i on vratima. dobri moj barone R? — Do đavola. gledao u mene rasejano. pukovniče. zabacio kosu i..

a nisam te poznavala. sve. daću vam krov nad glavom. zar odista još možete da ostanete kod njega? Hajdemo odmah. nikad se njemu ništa neće dogoditi. a mama mi je zadavala bol. radiću za vas kao robijaš. voleo nas je.. zar je on srećan? — Gde je Liza? — Leži. i kad budem došao. nikad njemu nije ništa. kako ste dolazili kod mene kod Tušara i kako nisam hteo da vas priznam? — Sećam se. sâm. Zbogom. — Kuda da idem od njega. Vratiću se odmah. .. mama. Istrčao sam. Odgurnimo ih sve. ne samo Tatjanu Pavlovnu. mama. bojim se. Da li se oni tamo mnogo na njega ljute? Šta će sad da rade s njim? Kuda je otišao? Šta mu je pretio taj oficir? — Ništa mu neće biti. i hajdemo odavde. mama. niti mu se može dogoditi. (Tatjana Pavlovna ušla je u sobu toga trenutka). zapitajte nju ako ne verujete. evo je. došla je kući i razbolela se. Sećate li se. za ceo život sam se o tebe ogrešila. Želeo sam da budem sâm. — Mama.. rođena mama. i priljubi se uza me. za sve to je on kriv. Da budemo sami. — Hajdemo. — Ne. a i ona zagrli mene čvrsto.. — On je kriv. On je takav čovek! Evo Tatjane Pavlovne. nisam bio u stanju nikoga da vidim. opet ću vas moliti istu stvar. on nas nikad nije voleo. dete moje. mama. rodila sam te.Zagrlih je ćuteći. mama. za vas i za Lizu.

Zar je on tako strasno voli? Ili je tako strasno mrzi? Ne znam. Još pre tri dana za večerom znao je on već sve i bio je namrgođen. Ovu misao sam pustio kroz glavu sasvim mahinalno. osetio sam da ne mogu da koračam. da uvredi bez razloga.. Evo sam sad ovde kod kneza. sasvim. da ubije Bjoringa? Zbog čega? Njegovo srce zna zbog čega! A ja ništa ne znam: šta je u njegovom srcu. možda. Ne. U jednom trenutku činilo mi se kao da se otvaraju vrata.. lik Lize. on sigurno sad sedi u gostionici i sluša Lučiju! Ali će.. — kako je mogla da živi s njim kad je tako? ja bih mogao.. a ona mi pružala ruku i smejala se? Kako je moglo da se desi da se za tako kratko vreme načini tako užasno rastojanje? Treba prosto da odem kod nje i da se što brže objasnim. puna puna nameštaja. Izabrao sam najmračnije mesto. kako je najedanput nastao potpuno nov svet! Jeste. koristeći se povodom. to jest.. a da li on sâm zna? Što sam rekao mami da se njemu „ništa ne može dogoditi“? Šta sam tim hteo da kažem? Da li sam ga izgubio ili ga nisam izgubio?“ .. praštao se s njom. Bjoring me je odgurnuo. i ništa nisam razumeo. Zgrabio je onu moju glupu ispovest u gostionici i nagrdio je na račun svake istine. kneza.. Ane Andrejevne. posle Lučije otići i ubiti Bjoringa. a knez. Bilo mu je samo potrebno da uvredi. nov svet. Učinio je kao besan pas! sad hoće. kao u vihoru. ja mogu sve. no šta je njemu stalo do istine? Ni on sam nijedne reči ne veruje od onoga što joj je napisao. neosetljivi. sasvim nov svet!. naslonio na njih glavu. nimalo ne misleći na njega. bilo mi je milo kad sam mogao ma koju od njih da domislim do kraja i da se uhvatim za nju. gotovo me je udario.. vrlo visoka soba. metnuvši laktove na sto. Nije bio kod kuće. — sinu mi u glavi u jednom trenutku. oni su još u starom svetu. Ali misli su sve više gubile oblik. to je bilo pitanje: „šta sad da radim?“ Iako sam tada mogao da formulišem pitanje. koji su za me tuđi. — Malopre mi se nasmejao u oči: ali se to nije smejao meni. pruža mi ruku. I mama. valjda.. a povod sam dao ja. Rekoh Petru (njegovom sluzi) da ću da pričekam u kabinetu (kao što se više puta dešavalo). Stebeljkova. postajale su sve neodređenije. ne. prosto odmah to da učinim! Bože. to sam želeo kad se već jako smrklo u sobi... ne zadržavajući se na njoj nimalo. prođoše bestraga u mom bolesnom mozgu. i svih ostalih. Aferdova....V Ali tek što sam prošao jednom ulicom.Ona je videla kad su me gurali. ja kod njega ništa nisam zapazio. pa zar da pođe na dvoboj sa mnom?“ „Možda ću morati da ga ubijem sutra iz revolvera na ulici“. nego Bjoringu. „On neće ubiti Bjoringa. da se bezrazložno sudaram sa ovim prolaznicima... i nas dvoje se smejemo. „Jeste.. ali ona? A šta će sad da bude?“ I najedared. Tukli su špijuna. sad sam sedeo i u glavi mi se vrteo pravi haos. Jeste. A Liza.. da ulazi Katarina Nikolajevna. Da li se i ona smejala? ja bih se smejao na njenom mestu. dragi moj studente! Ovo mi se činilo. O. „Ja imam svoju „ideju“! pomislih najednom: —je li tako? Da to nisam rekao samo onako napamet? . ni sad ne znam. ipak sam najmanje bio u stanju da na nj nađem odgovor. da li me je udario? Bjoring se protivi da se tuče i sa Versilovim. seo na divan i. Ali ja nisam bio u stanju ni da mislim logički. ni da postavljam pitanja? Već sam pomenuo da sam krajem tih dana bio „prignječen događajima“.. ali kuda da idem? Kome sam potreban i šta sad da radim? Mahinalno sam se uputio knezu Sergiju Petroviću. još ovoga trenutka. špijuna!“ „Šta znači (pade mi na um najednom). nego da postoji?“. šta znači ono što je pomenuo u onom odvratnom pismu: da dokument uopšte nije spaljen.. Njegov kabinet je bila velika. „Kako je to odavno bilo kad sam stajao pred njom. ni sam ne znajući zašto.

a tamo. i ja se začudih što sam ga čekao: bio sam potpuno zaboravio na njega. sem kocke? — Koji? — Kneževski. a docnije ćemo videti. jeste! — uzviknuh ja najedanput. — reče Petar.. .. ali se najedanput uplaših što sam „spavao“. to je jedino što još preostaje.. ja nisam spalio „dokument“? Pre tri dana sam zaboravio da ga spalim. potpuno. Ne znam zašto. — sve se srušilo. Bilo se već odavno smrklo. Vidite: prvo je potrebno imati novac. i okušati sreću da dobijemo deset hiljada. Novac koji ste vi dobili pre tri dana još je nedirnut do kopejke. — Vi ste ovde.Moja ideja je mrak i usamljenost. — Da li vi to zato kažete što biste želeli da odete bez mene? Ali ja sad neću da se odvojim od vas.. i na njih još sedam stotina. i ja žedno popih veliku šolju. a vi zapamtite šta sam vam rekao. ako ne dobijemo. Hajdemo. — Vi mislite zbog ruleta! Ali to je jedino! — viknuh ja. Bjoring se eto prodao. — A podlost? A niskost našeg postupka? — zapita knez najedared. Bože moj. Pođosmo. — da ima još jedan izlaz iz nevolje. s punom voljom idem i postupam kao lakej. kao da sam se ponova rodio: — hajdemo. spavali. Zatim ćemo sesti kod Zerščikova na dva razna kraja. — Novac je sve! Jedino smo nas dvojica svetitelji. Kao da ja ne znam da svesno. ja se baš nimalo ne začudih što sam odsedeo već pet sati.. to je nemoguć čovek. Njegovo lice imalo je težak. Zastao je iznad mene i zapitao me: da li bih što jeo? ja samo odmahnuh rukom. Samo da danas dobijemo novac. a ja sam odlazio do vas da vas dovezem — reče mi on. Ana Andrejevna se prodala. — Dobro.. Ipak. onda. Napominjem da tih trenutaka ni časka nisam mislio na rulet. — Celoga dana sam se borio i upotrebljavao sve mere. — reče on najedanput i zastade u vratima. samo ne znam da li ja to baš sada mislim“. pa ćemo sutra sve videti. a ja ću uzeti ostale dve. Pokušajmo lakejski izlaz. baš na sveći. Ima tri hiljade rubalja manje tri. Tačno u deset sati uđe knez. te ustadoh i počeh šetati po sobi da ne bih opet „zaspao“. Uzmite ih. poći ćemo iako ste u groznici. Kad se odbije vaš dug. užasan izraz. Samo znajte da ga ja više nisam dostojan pošto sam odocneo.. — ali ste. a zar je sad moguće vratiti se natrag u raniji mrak? Ah. bez i najmanjeg osmejka. a Versilov —jeste li čuli da je Versilov manijak? Manijak! Manijak! — Jeste li vi zdravi. Nisam uzalud celu noć sanjao kocku. i Petar unese sveće. Video sam Žibeljskoga. U očima ukočen pogled. Lice mu je bilo mračno i strogo. da bude hiljada. sad ću se vratiti i spaliti ga na sveći. kao da sam najednom našao rešenje svemu. Nisam se sećao da je ulazio. (NV. hajdemo! — uzvikivao sam ja.. Hajdemo. On me pogleda sudbonosno.. Ali ja sam se danas odlučio da o tome ne mislim.. onda. Zatim ga zapitah koliko je sati? Bilo je pola devet.. a budućnost je užas. izgleda. — produži on sređeno. — Jeste. Zato sam vas i čekao. — Šta? Šta? — Docnije ćete saznati šta.. A ako ne bude išlo ni s novcem. Uostalom. Arkadije Makaroviću? Oči vam čudno sijaju.. On ne dovrši rečenicu. Najzad me je počela jako boleti glava. — Ulazio sam kod vas tri puta. ostaje vam još trista četrdeset rubalja. — možda će nam poći za rukom. posle jednoga sata on mi donese čaja.. — Znate li. Nije išao kod kneza Nikole Ivanovića).

i to mesto bilo je pravo do mene. Kockali smo se već više od sata. a sva ostala mesta kod nule bila su zauzeta. pokazujući na Aferdova. Neću da opisujem uzbuđenje koje je nastalo. ovoga časa ukrao mi je sto rubalja! — viknuh ja. obzirući se oko sebe. ja viknuh i uhvatih ga za ruku. nikada mi sve to nije izgledalo tako mrsko. nego za knežev novac u korist kneževu. i ćuteći posmatrao moju kocku. dok su mene baš sad pokrali! Recite im. kneže. O. jednu moju banknotu od sto rubalja. recite im ko sam! . ja nisam ni išao da se kockam za sebe. a u isto vreme odlučan u odlučnim trenutcima. kao ovoga puta! Dobro se sećam bola i tuge koji su s vremena na vreme obuzimali moje srce dokle god ostasmo kod kockarskoga stola. nikada ti ljudi. pažljiv i sračunat užasno. na moje oči. i. — Evo ga lopov! To je takođe on ukrao. ta lica. paketić od četiri stotine rubalja. sad se sa mnom dogodilo nešto što nisam očekivao: kao da su se svi užasi i sve uvrede toga dana najedanput sjedinile u tom jednom času. međutim. pred Zerščikovljevim nosom. videh sa svoga mesta da je knez najednom ustao. verovatno. kako sam već rekao. bled. najdrskije uze i pridruži svojoj gomili novca koja je ležala pred njim. Seo sam opet kod nule. — zavapih mu preko stola u ljutini. koji je uvek zauzimao mesto do Zerščikova s desne strane. prešao nama i stao prema meni s druge strane stola: izgubio je sve. i Zerščikov mi odbroja novac. — viknu neko. o igri nisam ni mislio. ali me je vuklo neodoljivo. ti kockarski uzvici. ti krupijeri. nikad se pre toga nisam kockao tako razumno kao te večeri. najzad. ovo mesto mi je bilo tesno. sav izlaz. bio sam strpljiv i neizdašan. do kneževog dolaska. Usred larme i vike čuo se glas Zerščikovljev. U tome baš počeh ja da dobijam. u tom nestanku banknote od sto rubalja. — Ovaj ovde je lopov. a. uostalom. tako grubo i tužno. ništa od nje i ne razumevajući. — Čujte. — Odista. ali sam bezuslovno hteo da mećem na nulu. to jest opet između Zerščikova i Aferdova. znači mnogo bliže meni nego Aferdovu. novaca nema. Puštaju se bez preporuke! Ko ga je uveo? Koje on? — Neki Dolgoruki! — Knez Dolgoruki? — Uveo ga je knez Sokoljski. pretresite ga! — viknuh ja. i čak možda i ne misleći na kocku. to jest. — To je sve zato. cela ta odvratna sala kod Zerščikova. a ležali su ovde! Četiri stotine rubalja! U isti mah iskoči još jedna istorija: nestalo je i novaca u banci.IV Poleteo sam na rulet kao da je u njemu bio usredsređen moj ceo spas. ne mogu da shvatim šta me je vuklo. — smatraju me lopovom. takav događaj je ovde bio potpuno nov. pa da prsne. „još ovoga časa su ležale“. — što ovamo dolaze nepoznati ljudi. A međutim. i njegova kockarnica je po tome bila čuvena. Kod Zerščikova se ceo svet držao pristojno. svoju žrtvu? Reći ću samo jedno: teško bih mogao za sebe reći da sam tada bio uračunljiv. Najednom Aferdov. tako mračno. Bio sam ćutljiv i koncentrisan. Zerščikov je pokazivao mesto gde su banknote ležale. Kao da je sve što se u meni nakupilo i prigušilo. Ali ja sam bio izvan sebe. jedva čekalo taj znak. dodirivalo se sa mnom. — ču se nečiji jak i energičan glas usred opšte vike. sa onim mestom gde je ležao moj novac. Ali zašto nisam izišao? Zbog čega sam podnosio to kao da sam primio na sebe svoju sudbinu.

A na njegove zahteve odgovarali su mu uzvicima: „Ne. treba tražiti po patosu. — reče neko. Međutim je Aferdov stajao usred gomile i glasno zahtevao da ga pretresu. i u glupoj ljutini da viknem celoj sali: — Rulet je policijski zabranjen. Molim da me ostavite na miru.. zna se ko je lopov!“ Dozvaše dva lakeja koji su me odzadi uhvatili za ruke. — Gde da se traži sad po patosu! — Mora biti da je uspeo da baci negde pod sto! — Naravno. ne. Video sam ga kako je slegao ramenima i odgovorio na pitanja kojima su ga saleteli sa svih strana. Još danas ću vas prijaviti! Odveli su me niz stepenice. obukli i. — Ne dam da me pretresate. Izvedoše me.. knez me se odrekao. Ali me oni odvukoše u susednu sobu.. oštro i jasno: — Ja ne odgovaram ni za koga. ja sam vikao i protivio se. ne dopuštam! — vikao sam otimajući se. ali sam ipak uspeo nekako da zastanem na vratima. . i celoga moga života. Sam je izvrtao svoje džepove. trag je izgubljen..I sad se desilo najužasnije od svega što se dogodilo celoga toga dana. — Mora biti da je bacio.. otvorili preda mnom kapiju. i onde me usred gomile pretresoše do poslednjega nabora u odelu..

Arkadije. na primer. Lizu. varoš. s mrazom. Noć je bila svetla. trotoar po kome sam trčao. strašno sam se žurio.“ I tako sam lutao ulicama. — priviđalo mi se u bunilu. i s časa na čas sam otkopčavao svoju tešku medveđu bundu. ono tamo je Isakova crkva. i to potpuno bez njegovog zahteva ili naredbe. — ali sad mi do njih nije nimalo stalo“.. možda. sem jednoga: a to je da sam lopov za navek“. još možda od svoga prvoga detinjstva uvek sam imao ovu crtu: kad mi je ko učinio što nepravo. brižljivo složim i pokrijem šarenom svilenom maramom. čak i vazduh koji dišem. sad više nije moguće živeti. „Zašto da idem kući? Zar sad još mogu imati kuće? Kod kuće se živi. tako da me je već i on neki put odvraćao: „Dosta. on skine gornje odelo. evo gledajte. prolaznici. uvek će se naći čovek koji će reći. uvredio me. Ne samo da sam mu dodavao odelo pri oblačenju. a ja ću se još više sam uniziti. Sve ovo. Kad se vrati kući. radujte se!“ Tušar me je tukao i želeo da pokaže da sam lakej. „Ja imam mamu. Gotovo sam trčao. najedanput je prestalo da bude moje. Bilo mi je vrlo toplo. — a zar je meni to sada moguće? Život je završen. uvredili ste me. uvek se u meni javljala neodoljiva želja da se pasivno potčinim uniženju. dosta“. „sad više ništa. „Evo ovo je Dvorski trg.GLAVA DEVETA I Dan se završio katastrofom. sve se jednim udarcem svršilo. dosta. — sve ovo više nije bilo moje. tiha. sve to kao da je postalo tuđe. ali je ostala noć. kroz sto godina. a ne senatorski sin. unizio do krajnjih granica. — a ja ga uzmem i iščistim. nimalo ne znajući kuda idem. šta će mi sad Liza i mama? Sve se svršilo. — učinilo mi se u tom trenutku — za mene ne može imati nikakvoga cilja I čudnovato: učinilo mi se da je sve što je oko mene. — ali. i sutra ću se probuditi da živim. i da još izlazim na susret željama čoveka koji me vređa: „Evo. Čudnovato. a ja kao da sam najedanput na mesecu. „Čime da dokažem da nisam lopov? Zar je to sad još moguće? Da odem u Ameriku? Pa šta ćeš time da dokažeš? Versilov će prvi da poveruje da sam ukrao! „Ideja“? Kakva „ideja“? Šta je sad „ideja“? Kroz pedeset godina. Mislim da je bila prošla ponoć kad sam se našao na ulici. Da li sam tada bio ljutit? Ne znam. i ja sam tada odmah sam ušao u ulogu lakeja. često sam u svojoj lakejskoj revnosti sam trčao za njim sa četkom da mu očistim koje poslednje perce sa fraka. ma šta preduzeo. nego sam i dohvatio četku i čistio s njega najsitniju prašinu. Znao sam da mi se drugovi smeju i preziru me . bilo kao sa druge neke planete. i evo šta sam zapamtio od te noći. čak ne znam da li sam kuda i hteo da idem.. ali nisam išao kući. pokazujući mene: „evo ovo je lopov!“ Počeo je „svoju ideju“ tim što je ukrao novac na ruletu“.

ja sam lakej.. ubili. sve ću vas prijaviti!“ Kunem se da je i ovo bilo nešto slično: unizili su me. Umeo sam odlično da se penjem: gimnastika je bila moja specialnost još u gimnaziji. a toga se sećam i danas. „Da metnem glavu na šine i da umrem. U džepu sam imao voštane žižice u maloj srebrnoj kutiji za žižice. i da sam ga s uživanjem slušao. Osetio sam vanredno zadovoljstvo. Ne samo to. ja nisam samo lopov. to sam odlično znao. svuda je tišina! Kad se popnem. mogle su biti tada bez svake logike. dugačko slagalište. Bez sumnje se tada. i koje je za čitava dva metra nadvišavalo zid. rukom otkinuti koru sa brezove cepanice i zapaliti je žižicom.. kažete da sam rođen sluga. i tada će svi saznati da je to onaj isti koga su nazvali lopovom. Ipak sam uspeo da se uhvatim rukom za jedno vrlo malo ispupčenje gore. Iza jednoga zida s leve strane videh ogromno slagalište drva. — dobro. pretresli. bubica koju gaze. najedanput sam osetio strašnu ljutinu. sedeći na zidu.. razmišljao sam dalje. bio sam potpuno svestan onoga o čemu sam razmišljao i što sam imao nameru da učinim. da znate svi da ste pogodili. te je cela stvar išla teže nego što sam mislio. da se pokorim. čak ne moram ni silaziti u dvorište. „Vrlo je lako popeti se na zid“. nimalo ne znam. Ponavljam. Kad sam došao k sebi. iako sam ih donosio pri jasnoj svesti. nije mi nimalo bilo do analize. naravno. a posle. kao na tržištu s drvima. da ubijem i sama sebe“. jer se drva naslanjaju na zid. sluga sam!“ Pasivnu mržnju i prikrivenu pakost mogao sam da produžujem godinama. bar bi mu se tamo otkinula“. Sećam se samo da sam iznenada dobio za to volju. kad bilo. Ne sećam se kako sam utrčao u jednu poprečnu ulicu negde blizu Bulevara konjičke garde. znači. i verovatno sam vrlo brzo zaspao.. sad se kao kroz san sećam da sam čuo dubok. i krive i nevine. i da u isto vreme sa potpunom svešću priđem njenom izvršenju. Zatim ću da skočim sa zida i odem. koji su zatvarali dvorišta pozadi kuća. . pravi denuncijant. i mora biti da sam tako ležao onesvešćen dva tri minuta. mogu tako da ga objasnim. čak jedan sekund pre toga nisam znao da ću tako viknuti. sve. — „e pa dobro. težak zvuk zvona. a nije nimalo potrebna ni cepanica: mogu. onda. sve da uništim. naježen i zgrčen. ali zbog čega sam hteo to da učinim — ne znam. pas. zapaliti je i uturiti u drva — i eto ti požar. a da druge misli nikako ne mogu da imam‘\ Isto tako i izvesne moje odluke. pošto nema nikoga. Kod Zerščikova sam doviknuo celoj sali u najvećoj jarosti: „Rulet je policijski zabranjen. — nikako ne mogu da se opravdam. ali mi nije bilo krivo: „Kad hoćete da budem lakej. treba samo da dohvatim jednu brezovu cepanicu. U ovoj uličici. i samo slučajno nije se dogodio. započelo moje bunilo. Zastadoh i počeh da razmišljam. i pođoh da se penjem. na sto koraka razmaka. na dva koraka od mene bila su na zidu vrata. naravno. Jeste. — Pa šta da radim? — počeh da mislim. Ova misao ovlada za trenutak svima mojim osećanjima. i. sve najednom bacim u vazduh. — treba. takođe ne mogu. evo. denuncijant. proglasili za lopova. Na zimi još će jače da gore.zbog toga. još dok sam trčao ulicama. odlučno tvrdim i to da je tada za mene već bio nemoguć i zatvoren čitav niz ideja. — i niko neće primetiti. — ne neću to nipošto!“ I u tom trenutku. ja sam to tada doviknuo bez ikakvog cilja. ali se vrlo dobro sećam da sam bio svestan onoga što radim. Misli su mi se mešale. sećam se. pa će sutra da govori svet: to je učinio zbog toga što je ukrao. — pošto je takva crta bila u mojoj duši. nasladu. „Ako stanem dole na ispust. samo vrlo malo svestan onoga što činim. mahinalno sam zakopčao bundu pošto sam najedanput osetio da mi je neizdržljivo hladno. nego sam i denuncijant!“ Tek sad kad se toga događaja sećam. otpuzah u ugao vrata i onde sedoh. ali sam sad imao kaljače. nego se vrlo dobro sećam da sam u izvesnim trenutcima mogao da budem potpuno svestan besmislenosti jedne odluke. Tako sam sve to mislio i najedanput se potpuno rešio. ne moram ni da bežim jer će mnogo vremena proteći dok primete“. Najedanput se setih reči Tatjane Pavlovne o Versilovu: „Bolje da je otišao na Nikolajevsku prugu i metnuo glavu na šine. mogu se uhvatiti za vrata na vrhu i popeti se na sâm zid. da počnem nov život. zbog stida je to učinio. zločin mi se nametao te noći. samo od sebe je viknulo. razmišljao sam tu. Naravno. u udubljenje između vrata i zida. da postanem lakej. Mislim da sam udario o zemlju zatiljkom. ali sam je odmah i s bolom oterao od mene. sigurno već mesecima zaključana. a da se krišom spremam da jednom. sešću na zid i zapaliću drva. i u tim trenutcima sam lepo sâm osećao da „jedne misli mogu da imam. i već sam zamahnuo drugom rukom da se uhvatim za vrh zida. s obe strane. kad najedanput iskliznem i padnem na leđa. bili su visoki kameni zidovi.

Docnije. Popreko sam gledao njenu tamnu.. saznao sam da je ona tada. u koju me je Tušar još pre godinu dana odvojio od „grofovske i senatorske dece“. dosta grube. kad je ona otišla: „mora biti da je vaša maman nekad bila vrlo lepa“. Drugovi će da me ismejavaju. iako mi je Antonina Vasiljevna rekla docnije. pomorandže i medeni kolači ležali su preda mnom na stočiću. i kad je golub leteo kroz kupolu nisam video više nijedanput. meni lično nije nijednom reči rekla da mi je — majka. Tako smo sedeli. pošto je ostala bez Versilova koji je otputovao u inostranstvo.. bore su joj se već ocrtavale na čelu. i tada sam trčao s četkom za Tušarom da mu očistim prašinu s kaputa! I sve sam zamišljao koliko će me drugovi ismejavati čim ona bude izišla. nekoliko medenih kolača. gotovo radničke ruke. — i zato ni truni dobroga osećanja prema njoj nije bilo u mom srcu. sedi gošća. uveče. možda sam hteo baš da ne skrivam od nje da me je od drugova stid zbog njene posete. Ko zna. tako da je ta šolja kafe. a možda i sam Tušar. i došla je jedino za to da mene vidi. — i da je sad nedavno prošla Sveta Nedelja. s mnogo tornjeva i u stubovima. Sedela je pored mene. i koja je divno ukrašena. Tušar sa ženom je uvek u to doba u salonu pio kafu. Jeste. Držala je u ruci zavežljaj koji je otvorila: u njemu je bilo šest pomorandži. ja koji sam bez roditelja. i ja sam je čudno zagledao. ne ljuti se. kad najedanput uđe Agafja sa poslužavnikom na kome je bila šolja kafe. a kod mene. gotovo kradom od onih kojima je tada bilo povereno da se o njoj staraju. u mojoj sobici s leve strane. tečno zvonjenje. — u starinskoj crkvi u Moskvi koje se sećam. a koju je sagradio još car Aleksije Mihajlović. nego nekakvo prijatno. i da nam svakoga dana uz čaj daju po jedan ceo francuski hleb. ostavi. ti me sramotiš. drago dete. Hteo sam bar malo da joj pokažem da bi razumela: „Vidiš. ali to nije bilo zvonjenje na uzbunu. kao naročito. Međutim.. te joj rekoh uvređeno da je ovde kod nas „hrana“ vrlo dobra. i dva obična francuska hleba. Ali mama zablagodari i ne uze kafu: docnije sam saznao da u to vreme uopšte nije pila kafu jer je kod nje izazivala lupanje srca. i sećam se da sam se čudio što tako malo govori. — I Antonina Vasiljevna (Tušarova žena) će se ljutiti. koju su poslali mami. a ja sam sedeo oborenih očiju. bila tako reći dokaz njihove humanosti koja čini neobičnu čast njihovim civilizovanim osećanjima i evropskim shvatanjima.. i eto sama ne shvataš to“. došla u Moskvu sa svojim ušteđenim novcem i od svoje volje.II Zvono je udaralo čvrsto i određeno svaka dva ili tri sekunda jedanput. te se setih da mi je taj zvuk poznat. iako je od onoga doba kad me je pričešćivala u seoskoj crkvi. njene sasvim proste cipele i jako poružnjalo lice. pa sam mislila: „možda ih tamo u školi rđavo hrane“. Čudnovato je bilo i to što. Mene naljutiše francuski hlebovi. dragi moj. da tako zvone zvona u crvenoj crkvi Svetoga Nikole preko puta od Tušara. Svetlo predvečernje sunce sipa svoje kose zrake u naš razred. Odmah sam poznao tu gošću. i da na vitkim brezama u vrhu iza Tušareve kuće dršće mlado zeleno lišće. čim je ušla: to je bila mama. Zanimljivo je da su Tušar i njegova žena u sebi smatrali da je s njihove strane to bila izvanredno velika ljubaznost. odbila da uzme kafu. Sedeli smo zajedno. ali dajući sebi dostojanstven izgled. — Ne mari. najedanput sam dobio gošću -— prvi put otkako sam kod Tušara. posle mnogo godina. O. Ali sve te ponude nisam ni dirnuo. kad je ušla posle razgovora s Tušarom. — Nećeš da ih uzmeš? Ili ćeš valjda ipak da ih jedeš? — Ako hoćeš. . ja sam prosta. Kako je bilo posle ručka. mama je. izveštalu haljinu.

. Znao sam da se mama ništa ne razume u naukama. Tušar i njegova žena to nisu očekivali. i zgrčiv usne uvredljivo i podsmešljivo. humano odgovori da on „ne pravi razlike među decom.Pozvali su me kod Tušara. njen pogled bio je tužan. itd. rekla mi: „Zbogom. Ona je očevidno imala želju da me još ljubi. tada baš uđe Tušar i sa glupački važnim licem je zapita: „da li je zadovoljna sa uspehom svoga sina?“ Mama promrmlja nešto bez veze i zablagodari. i sa suzama u očima pokloni im se obojima. dugim poklonom — to . bilo mi se čak dopalo da Tušarevu naredbu izvršim bukvalno tačno. itd.. ali se najzad zbunila. Mama se okrenula prema crkvi i tri puta se prekrstila i duboko poklonila. i meni samom dosadilo. i. Još me je jedanput blagoslovila. i slično. i on mi naredi da uzmem sve svoje sveske i knjige. ovo su vežbanja po diktatu. Znao sam da nas svi oni tamo posmatraju kroz prozor. — Mais suiveu donc votre mère. ili joj je bilo zbog nečega drugog neugodno. promenila je i svoje mišljenje o šolji kafe.. i odjednom — odjednom poklonila se i meni isto kao što je gore Tušaru i njegovoj ženi — dubokim. pored „grofovskih i senatorskih sinova“ koji su se zgrnuli u razredu i posmatrali mene i mamu. mogu ti trebati. Presveta majka Božja. Bog te čuvao. mali sine moj! Čekaj. ima u njoj četiri dvaesluka. ali se ili ona sama ustručavala pred drugima. Bože! — ponovi nekoliko puta brzo.. ali baš zato mi se i dopadala moja uloga. Uzeo sam maramicu... Pošao sam poslušno za mamom. eno svi nas gledaju sad kroz prozor. uostalom. Pa brzo turi ruku u džep i izvadi maramicu. Tušar pak. „Evo ovo su zadatci iz francuske gramatike. tako da se.. a on njihov roditelj. nego mi položi obe ruke na glavu i zaplaka se nad mojom glavom. — Ne mari. neprestano me rukom blagosiljajući. pošto se još jedanput poklonila Tušaru i njegovoj ženi. praveći se usiljeno važan. Ona se otrže i poče brzo da molitva: — Bog. čuvali te anđeli nebeski. ni ja nemam više. Ipak nisam mogao da je zamorim: ona je neprestano slušala. — il n a pas de coeur. sa izvanrednom pažnjom i čak sa poštovanjem. sporim. najzad. pokažite vašu plemenitost“. sramota je. drago dete. i htedoh da reknem da „od gospodina Tušara i Antonine Vasiljevne dobijamo sve što nam treba i da ni u čem ne trpimo oskudicu“ ali sam se uzdržao i uzeo maramicu. da me zagrli. sine. tek. ne prekidajući me. izvini. može ti trebati. Tu ugrabi priliku Antonina Vasiljevna. te prestadoh.. i da ih pokažem mami: „da bi videla koliko ste napredovali u mom zavodu“. Najzad se krenula da ide. ovo ovde su vežbanja iz geografije. set enfant![45] Tušar. izvini.. što je naravno trebalo da znači: „ne tretiram ga ja uzalud kao lakeja“. poslušno oborenih očiju.. slegnu ramenima.. okrenula se meni i sa suzama koje su joj navrele na oči. ja sam stajao. ovo su promene pomoćnih glagola avoir i être. jako.. to jest. i da to treba ceniti“. i ravnomerno sa zvonika. usne su joj drhtale. starajući se da što češće i što više krstova načini nada mnom. procedi mi sa svoje strane: — Izgleda da se vašoj maman nije dopala naša kafa.. iziđosmo na kapiju. ali čvor nikako da se odveže. sveti ugodnik Nikola. teško zvono zvonilo je duboko. da su svi ovde njegova deca. uzmi i maramicu: čista je.. čiji je jedan kraj bio vezan u čvrst čvor. da možda ne ume ni da piše. I čudno. Bože. Mama se samo klanjala. i na licu imala je neki bolan izraz. ona pođe iz sobe. i Antonina Vasiljevna bila je očevidno dirnuta.. — drago dete moje. a kad je ušla i Antonina Vasiljevna.. drago dete. Ona se okrenu meni i nije mogla da izdrži. ja sam joj dopustio da me poljubi. da me pritisne k sebi. — Mamice. mama ih stade oboje moliti da „ne ostave siroče. drago dete!“ I poljubila me je. naravno. opis najvažnijih gradova u Evropi i svih delova sveta“. još jedanput je prošaptala neku molitvu. u odgovor svojoj ženi. Čitavo pola sata ili više objašnjavao sam monotonim dečjim glasom. plavu kariranu maramicu. svakome od njih posebno i duboko. makar što je sad siroče... onako isto kao što se klanjaju „prosti ljudi“ kad kod važne gospode dolaze da štogod mole... — reče Antonina Vasiljevna.. ili je naslućivala da sam se ja nje stideo. da sam ja kod njega gotovo na istoj nozi sa senatorskim i grofovskim sinovima. i stade da dreši čvor. Skupih svoje sveske i ponesoh ih mami koja me je čekala.

. magarče. Odmah sam je pritisnuo na lice i počeo da je ljubim: „Mama. i na kraju Lambert pređe na svoje omiljene razgovore. mama. pored svega toga što sam se u sebi čudio.. Na mamu sam sasvim zaboravio. ali sam se ja čvrsto držao za pokrivač u koji sam se uvio. magare! Smrznućeš se kao pas. da me jako udara pesnicom u leđa. — Ko si ti? — Dolgoruki! — Do đavola. i sasvim ga osvojila. i da mi je srce tada bilo tužno. Pomorandže i medene kolače pojeli su još pre moga povratka senatorski i grofovski sinovi. i čak se jasno mogao videti okrugao otisak monete. i. a sećaš li se onoga goluba u selu?“ — Ah. . „Mamice.. u slabinu. kriva nosa. zašto urlaš. najedanput otvorih oči. do đavola. Izvadih je i pogledah sa izvesnom radoznalošću. Cele večeri razgovarali smo o pištoljima Lepaževog sistema koje nijedan od nas. Pokrio sam oči i video njeno lice s uzdrhtalim usnama kad se krstila prema crkvi. Oh. da ti kažem da te se sad nimalo ne stidim. ukočen.. spazim njenu plavu batistanu maramicu. iako sam svakoga dana čistio odelo Tušarevo kao i ranije. u bundi. jedva živ.. što sam tamo sedeo kao lakej. Nagnuo se vrlo blizu iznad mene. da preturam po svojoj fioci. magarče! Evo ti! — i uze da me udara. tada se već uvukla u moje srce mržnja. beloga lica i rumenih obraza kao u maske.. na već poznatu ružnu temu. izvadio iz fioke i. crnih očiju. uostalom. — On najzad skoči s postelje. uzeti i da bije“. a neko stoji iznad mene i budi me. i poče da svlači sa mene pokrivač. gde si sada. tu je ležala još od onog vremena. Šta je htela da kaže tim klanjanjem: „da li je time priznala svoj greh prema meni?“ kako sam jedanput mnogo docnije o tome mislio— ne znam. o čerkeskim sabljama.. nije nikad video. da bih ti rekao koliko te volim. mama“. Pokaži mi se makar za mali jedan časak. valjda.. a četiri dvaesluka mi je odmah oteo Lambert. koji Dolgoruki? — Prosto Dolgoruki!. kad je zatim blagosiljala mene. ti moja daleka gošćo? Da li se još sećaš svoga jadnoga deteta kome si dolazila. gledaju“. a ja joj govorio: „sramota je. u uglu. ali ovoga puta je Lambert ostao za nedelju. Onaj isti koga si ubo viljuškom u slabinu u gostionici!. — čekaj. i da sam te i tada voleo.. s kapom od samurovine. sad ću ti pokazati! Ne daš mi da spavam. a Lambert će me.. i tražio me.. ne znam ni ja zašto. ustaj! Ustaj! — Lamberte! — viknem ja.nikada neću zaboraviti! Zadrhtao sam. — Urlaš. a uspomena mi je pritiskivala grudi kao sinji teret. glasno psujući i jako udarajući u slabinu vrhom desne noge. a mene nisu ni ponudili. ne znam zašto po njega nisu poslali. To je bilo uoči nedelje.. — šaptao sam. zavukao sam se s glavom pod pokrivač i ispod jastuka izvadih plavu maramicu: jedan sat ranije opet sam je. Mamice. i zvono zabruja na večernje. jedan kraj maramice još je sačuvao trag nekadašnjeg čvora. mama.. s crnim kao smola zaliscima. i hladna para izleće iz njegovih usta pri svakom njegovom dahu: — Smrzao se. U deset sati smo legli da spavamo. kako sam je tada tu unutra gurnuo.. Najzad je otišla. belih zuba. te mu rekoh da me boli glava. sada sam ga mrzeo iz sve snage i svakoga dana sve jače i jače. Pitomci su se posle večere već razilazili svojim kućama. Ali ovoga puta najedanput mi postade dosadno i neizdržljivo. dođi mi makar samo u san. o tome kako bi bilo dobro da osnujemo jednu razbojničku četu. koju sam. ni on ni ja. Šta ti je! — poče da gunđa iz svoje postelje Lambert. nećeš saznati kako sam te tada voleo! Mamice. Podižući se pogledam: jedan čovek u bogatoj medveđoj bundi. pritrči mome krevetu. samo da te zagrlim i da poljubim tvoje plave oči. svega jedanput u životu si bila kod mene. i o tome kako se njima seku glave. U to doba uzeo sam jedanput. Već je svitalo. pijana nakaza. ledene iglice svetlucaju na snegu. za njih su kupili u poslastičarnici kolača i čokolade. Nikad. odmah sam ostavio maramicu na svoje mesto i zatvorio fioku. na zidu. ipak mi se u mnogim stvarima poveravao... sve jače i jače i ja.. najednom.. ipak voleo da slušam.. mama. ne znam zašto. gurnuo sam je pod jastuk.. gde si sada? Čuješ li me? Mama. jednog tužnog večernjeg sumraka. Kod Tušara.. Prošlo je čitavo pola godine i došao vetroviti i kišni oktobar. čim su nam postelje bile nameštene. Mada me je on i dalje tukao kao i ranije.. potmula mržnja prema svemu. ja sedim zgrčen. Ali tada me je samo još više bilo stid što „odozgo oni tamo gledaju.

tada nisam razmišljao. — ne znam. sedeo sam u njegovoj toploj sobi. i slušajući me s najvećim naporom. Da li mi se on učinio kao spasitelj iz ma koga razloga. ili sam se priljubio uza nj u tom trenutku zato što sam ga držao za čoveka koji je došao iz potpuno drugoga sveta. on me je ipak slušao vrlo pažljivo. ali sumnjam da je imalo kakvog smisla. ti! Diže me i postavi na noge. Šta sam tada govorio. jedva se krećem. i da su reči bile razgovetne. on ih zaustavi. ja jedva stojim. on me vodi pridržavajući me rukom. . posle nekoliko minuta već. i. nimalo se ne sećam. ja se uza nj priljubih bez razmišljanja. i tako mi je milo. Zagleda mi u oči kao razmišljajući i prisećajući se.—Xa-a-a!—uzviknu on. —. neprekidno i bez prestanka. a ja mucam naprežući se. smešeći se nekim dugim osmehom kao da se priseća (zar me je odista zaboravio!) — Ha! Dakle ti si to. i radujem se što je ovo Lambert. Čim je ugledao prva kola koja su prolazila. tako milo što govorim. — tek.

“ Dođe topli čaj i ja ga popih žedno. obična petrogradska soba za izdavanje samcima. ležao sam upola u uglu divana i neprestano sam govorio. Docnije ću na svome mestu objasniti kakav je on tu mogao naći račun.. . — „Čudna stvar. — strašno izživelo stvorenje. a on joj je govorio francuski. ali mi je jedna stvar docnije bila jasna. i koji smatra ili je sklon da smatra kao nešto fantastično. Ponavljam: da li je on štogod od moga pričanja razumeo — ne znam. izvanredno. — gunđao je on. bilo da je to san. spazio je mene. pojedine trenutke i cele odlomke sam potpuno zaboravio. i po posledicama koje su posle njega nastupile. posle čaja sam ne samo užasno oživeo. majušno bolonjsko psetance koje je na rukama držala M-lle Alphonsine... sudeći bar po okolnostima u kojima se susret desio. neobično. Sve se to. kako je pucketala vatra u peći koju je neko naložio — ko i kako — toga se ne sećam. pogledao mi je puls. — Brzo! (Ja prevodim. devojka visokog rasta i suvonjava kao iver. — Malheureux![47] — viknu ona. koja tek što je ustala iz postelje i hitno se obukla i ogrnula sobnom haljinom.. uostalom. koketno ga pritiskujući na srce.. slutnja. ona odmah prekinu s gestovima.. Ugao sobe bio je ograđen zaklonima koji su skrivali krevet. crvenoga vina i šećera. sigurno ima ma kakvu uspomenu na kakav bilo događaj koji mu se desio. — jedno čudno stvorenje. ja sam do sada sklon da ovaj svoj susret s Lambertom smatram čak kao mističan događaj. dugoga stasa. prespavao je noć u snegu. slepoočnice. to je moj prijatelj. opipao čelo. Soba u kojoj sam se nalazio. Ovo psetance mi se bilo vrlo dopalo. bila je mala. predosećanje. i gubio sam dah govoreći. ili susret. ali brzo. udarivši dlanovima teatralno.. Na podu su ležala dva kofera. kad je kod vrata zastao za jedan trenutak. dajte i jednu čašu. i otrča da izvrši naredbu. i ne potraja ni dva minuta. — Présente![46] — odazva se iza zaklona promukao ženski glas s pariskim akcentom. Istina. bar s jedne strane. Ostalo mi je u pameti i crno. Lambert me je posmatrao i pipao. bio si pokriven bundom. nemirnih očiju i upalih obraza. — Alphonsine! — viknu Lambert.. ili ma šta u tom pravcu.. ponovo sam počeo da mucam. — ali šta sam i kako baš govorio opet se gotovo nimalo ne sećam. vrlo lepo i bogato obučen. i u uličici. dajte brzo vruće vode. vrlo prosto nameštena.) Kod gazde mora biti da su već pristavili samovar. Sam Lambert bio je. — No-no! — podviknu joj Lambert kao psetancetu i zapreti joj prstom. a otuda iskoči M-lle Alphonsine.. sedeo si kao u krznenoj rupi. svega do polovine ispražnjena. — čudna stvar da se nisi smrzao. nego sam u izvesnim trenutcima bio čak i veseo.III Svaki čovek. uostalom. smrzao se. ma ko on bio. u tako sam odmah oživeo. naime: on je uspeo da me bar razume toliko da je mogao da izvede zaključak da ne treba da pređe olako preko susreta sa mnom. dogodilo sasvim prirodno: Lambert se prosto vraćao s jednog svog noćnog posla (kakvog — to će docnije biti objašnjeno) polupijan. crnomanjasta. gotovo kao kakvo čudo. Sećam se kako je sunce najedanput osvetlilo sobu kad su digli zavese. duguljastoga lica. U Petrograd je došao tek pre nekoliko dana.

Une femme. — nasmeši se on na mene i uze šešir.. On sâm je neprestano ćutao.. Koliko smo vremena tako sedeli i tako razgovarali — ne znam i ne mogu ni da zamislim. naprimer. etc. de peur que son regard exécrable ne fit trembler mon brass et ne glaçât mon courage! Il a assassiné se pope russe. Vous compreniez. se monstre exécrable et inconsevable et si se n était pas par l entremise de monsieur Andrieux. quand l amitié rassemble à table épouse. Možda je nekad igrala u pozorištu. Tout près de la Maison de monsieur Andrieux — Nautes nouveautés. blejeći ono a sasvim kao ovca. ali to je bilo opasno. Jamais. monsieur! — poče ona odmah da deklamuje. ali da bi ipak jako želeo da me razume. kao čovek koji se muči da nešto shvati i želi da pogodi. izgovarala je prefér-a-ble.“. dok sam ja već odavno ućutao. i Alfonsina za tren oka iščeze sa svojim bolonjskim kučetom iza zaklona. izgovarala je reči nekim stegnutim promuklim glasom. učinile su mi se dve Alfonsine. a možda je i došla iz la Maison de monsieur Andrieux. Video sam da je ona pred njim strašno drhtala. ali ona nije .. — vikala je Alfonsina. — Vratiću se. nagnuvši se ka meni neprekidno je slušao. kad sam došao k sebi. bolestan utisak na mene činila ova poludela žena. je vous le demande. Ostalo mi je jasno sećanje samo o tome da. oh. na čas mi se činilo da će se cela raspasti kao skelet. a da u stvari ne plače. ali Lambert mahnu rukom. enfants. Sve što sam mogao je shvatiti iz njenoga pričanja. si Bismark. mais enfin je vous avoue. monsieur. čim me je prekinuo. Hélas! de quoi m aurait servi de le découvrir plutôt. i. — ispunite sve što bude želeo. amis. qu’avez vouz. Najedanput spazim da plače. nikako nisam mogao da se razgovetno izrazim i stvar jasno ispričam. pretrnuh i dosetih se da mi već vrlo odavno govori. stavši nasred sobe u pozi: —Jamais homme ne fuit si cruel. Možda je ona uobrazila da joj je bilo zapoveđeno da me zabavlja: bar se od mene ni za časak nije odmicala. s vremena na vreme nasmešio bi se dugim. Mais quoi. monsieur. monsieur: est-il bonNeur préférable à selui dont Tout jouit? Mais il rit. il lui arrancha sa barbe rousse pour la vendre à un artiste en cheveux au pont des Maréchaux. —. que s’il m était permis de vouloir quelque chose. qu est-se que ça dans nôtre époque? „Tue la!“ voila le dernier mot de l Académie française!. n est-se pas?. Zatim joj je nešto dugo šaptao: Vous comprenez! Vous comprenez! — ponavljao joj je više puta. oh. soeurs. Ne umem da izrazim kakav je težak.da sam čak prestao da pričam. i po licu sam mu poznao da nikako nije mogao da me razume. Maurise![49] — patetično mu reče Alfonsina. linge. i u tome je i bila cela tragedija.. chemises.. que set être. quand une vive allégresse enflamme mon coeur. i u dva maha pokušao da ga pomilujem. par se monstre furieux et inconsevable. articles de Paris. mais en déTournant les ueux. preteći joj prstom i strogo namrštivši obrve. — Njemu je potreban mir. — et n aurais-je pas autant gagné à tenir ma honte cachée Toute ma vie? Peut-être. Oh. ma fille? Vous avez l agent?[48] Nemate? Evo vam! — I dade joj banknotu od deset rubalja. pokazav mi rukom za njim. reč préférable. monsieur.. On je najedanput ustao i pozvao Alfonsinu.. tako da je čak riskovao da me jednim pitanjem zadrži. sporim osmehom. po svoj prilici. vrtela se.[50] — i iziđe. articles de Paris. monsieur. vous savez.. to jest. jer sam odmah. možete zvati i lekara ako bude potrebno. a možda i nesvesticu. je dormirai après. u mojim očima počele su se stvari udvostručavati. — Monsieur. za to vreme spavao ili bio bez razuma. Jamais je ne serais. kad sam mu pričao o „dokumentu“. a ti se pre svega dobro ispavaj. govorila neprestance. ali meni se činilo da to ona samo onako jeca. bilo je to da je bila u nekoj tesnoj vezi s nekom „la Maison de monsieur Andrieux — Nautes nouveautés. — Mais. Vous n avez pas dormi du Tout. — Taisez-vous.. se serait de lui plonger au coeur mon couteau.. n est-il pas honnête à une demoiselle de s expliquer si librement devant monsieur. iskezio zube i namigivao očima. i ja sam prekinuo temu i zaboravio o čemu sam govorio.[52] Iskolačio sam oči na nju. Jedanput. qui regarde une femme comme une saleté de Nazard... strašno je deklamovala. — Sauvée![51] — prošapta ona patentično. primetio sam da se oko sebe obrtala na jednoj nozi... i da sam. monsieur?[53] Ona pritrča k meni: izgleda da sam imao groznicu. ali ona je bila sad razdvojena za večita vremena od toga monsieur Andrieux. Jecala je. sedeo prema meni.

— Il s en va. uhvativši čvrsto svojim dugačkim. izlazna vrata. da iskočim na ulicu. ali bolonjsko psetance zalaja. monsieur. ça ne vaut pas la peine de mettre votre choubà. Tada je najedanput brzo prišla malom. koju je ona ovim htela očiglednije da prikaže. ili i više. monsieur![55] — vikala mi je kroz ceo hodnik. potpuno zaneo. a drugom rukom pokazujući mi levo u hodniku jedno mesto kuda uopšte nisam mislio da idem. pored svega toga što je i ona trčala za mnom čak i niza stepenice. nego je ovo obrtanje kao bilo deo priče. monsieur. i obasjala me celom svojom svetlošću. monsieur?[54] — zapita me Alfonsina uplašeno. hoću da iziđem! Pustite me. c est pas loin du Tout. počela na njemu da svira i da peva. Oteo sam se i potrčao vratima koja vode na stepenice. c est ici près. — Ouim monsieur! — odgovori mi Alfonsina odobravajući mi. Čini mi se da sam se jedno deset minuta. il s en va![57] — potrča za mnom Alfonsina vičući svojim kreštavim glasom: — mais il me tuera. — Par ici. ja skočih užasnut: „Lambert. otvorila ga. dohvativ šešir. i potrča da mi sâma otvori vrata za hodnik. monsieur. koštunjavim prstima moju bundu. — Hoću dalje odavde. i. ne držite me. ipak sam uspeo da otvorim poslednja. i uzmem prva kola koja su naišla.. Kad sam istrčao iz sobe. skočih da uzmem bundu. — Où allez-vouz. ja sam kod Lamberta!“ prođe mi kroz glavu.. c est par ici![56] — dovikivala mi je iz svega glasa. il me tuera![58] — Ali sam ja već istrčao na stepenice. i ja se probudih: svest mi se vratila učas potpuno. Kočijašu sam rekao maminu adresu… . udario sam desno. starom i raštimovanom klaviru koji je bio u sobi.igrala. i. — Mais se n est pas loin. ili sam zaspao.

i jednako govorio da laje neko bolonjsko kuče. izjavivši mu da je „zločinac. kažnjavam sebe sâm. sem toga. Tada je knez. Idućega dana. i da mi je pokazivao neko pismo. Ali slabi sjaj svesti uskoro se opet ugasio: pred veče istoga dana bio sam već u punoj vatri. od reči do reči: „Vrlo mili Arkadije Makaroviću! „Pošto sam pokušao lakejski „izlaz“. Tom postupku nema i ne može biti cilj nikakvo ispaštanje ni otkup greha: to je samo predsmrtno zaveštanje sutrašnjega . napisao je iste noći dva pisma: — jedno meni. izgubio sam tim samim pravo da koliko bilo utešim svoju dušu mišlju da bih se i ja najzad mogao rešiti na hrabar korak. uostalom. Versilov je već sutradan primio lično od Zerščikova pismo na moje ime. pokazao potpuno ispravan. Pomalo se sećam još samo toga da sam kolima doveden kod MaMe. kad je ponovo otpočeo kocku. posle toga je napisao raport državnoj vlasti. prema tome. Zapamtio sam da sam bio u Versilovljevoj sobi na njegovom divanu. Ne razumem kako sam mogao da se uhvatim za tu nisku misao da sebe sačuvam. sećam toga). i. No hoću pre ostalih događaja da prvo pomenem ovo: Kad sam one večeri izišao od Zerščikova. i opravdao sam Stepanova. da me je umirivao. saučesnik u falsifikovanju **ih akcija. Pričali su mi docnije da sam se sa užasom neprestano raspitivao za nekoga Lamberta. i najzad sam u sebi našao toliko čvrstine ili. kao poslednji izdanak svoga roda. A knez. samo očajanja. o knezu. odista.IV Međutim. i s tim raportom u rukama. Napisao sam pismo u moj raniji puk svojim ranijim drugovima. uveden u kuću. kako su mi pričali docnije (a i ja se sam. koji je ostao u kockarnici. prijavio se komandantu svoga puka. da s njima budem zajedno celoga života — to je bila sudbina koja me je čekala! Ne mogu da primim takvu sudbinu. a drugo onom svom nekadašnjem puku u kome je imao istoriju sa zastavnikom Stepanovom. čim mi se svest vratila. Ogrešio sam se o otadžbinu i svoj rod. i pošto bi mi vratili pisma koja me kompromituju. pred svima. dobro se sećam da mi je Versilov govorio o Zerščikovu. i odozgo mojih hiljadu tri stotine rubalja koje sam zaboravio u kockarnici. Ti ljudi. Knez mu je saopštio Versilovljevu adresu. razum mi se opet s vremena na vreme vraćao. prišao Zerščikovu i od njega energično zahtevao da odmah javno posvedoči moju nevinost. svest koja je za časak zasjala. sećam se da sam oko sebe video Versilova. da postupim onako kako sad postupam. i. i dao je reč. mamu. i račun banke se. Na taj način je okončana stvar kod Zerščikova. Zerščikov je. pošto se vratio sa kocke. i moli da mu se sudi“. i da neko vreme maštam o tome da se otkupim novcem od njih! Ipak bih pred svojom savešću zanavek ostao prestupnik. da se predaje u ruke pravosuđa. A ovo je njegovo pismo koje je napisao i uputio meni te noći. da mi se pismeno izvini. možda. rano izjutra. i kad se tamo sve bilo smirilo. Oba pisma je poslao idućega jutra. brzo se ugasila. najednom glasno izjavio da se desila pogreška koju žali: nestalih četiri stotine rubalja nađene su u ostaloj gomili novca. ne bi me ipak celoga života ostavili na miru! Šta mi je drugo ostajalo: da živim s njima. ova radosna vest je jako pomogla da ozdravim. Lizu. Zerščikov je sa svoje strane priznao da je ovaj knežev zahtev opravdan. ali sam tamo gotovo odmah pao u stanje u kome sam potpuno izgubio memoriju. i zbog toga. Ujedno je predao i raport u kome je sve to bilo izloženo i napismeno. da će mi još koliko sutra poslati pismo kojim će stvar objasniti i meni se izviniti. Uhapsili su ga.

kad je bila kod mene poslednji put. Nisam mogao da to ostavim na mojoj savesti pred poslednjom odlukom koju sam već smislio. Sećajte me se. na njenom mestu ja ne bih mogao oprostiti. Ona mi je oprostila. Vaš nesrećni poslednji knez Sokoljski“. Znajte i to. otkrio moju prevaru. sve mi je oprostila. kad sam već mrtav čovek. tome nema oproštaja. Tako treba gledati tu stvar. Ne mogu da se opravdavam. s onoga sveta. Arkadije Makaroviću. i čak ne mogu da nađem ni reči da joj šta bilo objasnim. Oprostite mi što sam vas napustio u kockarnici.. i da sam joj priznao da sam išao kod Ane Andrejevne u nameri da je zaprosim. videći njenu ljubav. neka sama presudi da li da me proklinje. ali joj ja nisam poverovao.. Odležao sam bez svesti punih devet dana. Jadna Liza! Ona ništa ne zna o ovoj odluci. . mogu da načinim takvo priznanje. to je bilo zbog toga što u tom trenutku nisam u vas bio uveren.mrtvaca. sad. da sam joj juče izjutra. te sam joj sve otkrio.

TREĆI DEO .

uostalom. i samo kad bi iko mogao da zamisli koliko sam sit svih ovih izvinjavanja i predgovora koje moram svaki čas da utrpavam.GLAVA PRVA I A sad o nečem sasvim drugom. Nisam želeo nikome da se svetim. opisujući s takvim žarom svoje lične doživljaje. s bolom sam gledao u kolikoj sam meri izgubio snagu: na postelji je ležala slamka a ne čovek. kad bih mogao da promenim ono što je bilo ranije. Pošto sam devet dana ležao bez svesti. i ja sam gubio dah od nekog osećanja beskrajno velike nadutosti i oholosti. iz najveće dubine moje duše dizao se protest. ta zar se nisam već izmirio gotovo sa svim stvarima na svetu! Beležim ovu moju tadašnju sanjariju ne kao misao. Ali za sada sam ćutao. nisam hteo to osećanje ni da formulišem. kako me je to sve vređalo! I gle. i rešio sam da ni o čem ne razmišljam! Neprestano sam gledao u njihova lica. čak i sad usred mojih beležaka! Da pređem na stvar. i da počnem potpuno iznova!“ Tako ne bih mogao uzvikivati da se nisam radikalno izmenio i postao sasvim drugi čovek. to jest tada kad sam ležao kao slamka na postelji. a ne sebe. . To je potpuno jasno. Međutim. a ne onako kao ranije kad sam sebi hiljadu puta to stavljao u zadatak i nikako ga ne ispunjavao. ali da neizostavno odem. već sam hiljadu puta izjavio da mi nije cilj da sebe opisujem. ako se uzme u širokom značenju. a ako se ipak tu i ja pojavim. nego samo kao moje tadašnje neodoljivo osećanje. Dok sam ležao u postelji. takva mi je bila čvrsta namera kad sam otpočeo ove beleške: jer savršeno razumem da nimalo nisam zanimljiv čitaocu. moje ponovno rođenje bilo je. opet se sastojalo samo u tome (kao i hiljadu puta pre toga) da od njih potpuno odem. ja opisujem i želim da opišem druge ljude. a sve i dalje pričam samo o sebi. Pre svega me ljuti što. Neprestano objavljujem: „o drugom. Bolestan i slab. glupo. U celom životu ne mogu da se setim vremena u kome sam imao osećanja jače nadutosti nego tih prvih dana moga ozdravljivanja. tim samim dajem povoda da se misli da sam i sad onakav kakav sam bio u to doba. ma koliko da želim. to je pogreška koja je samo za žaljenje. Moja ideja. ali ne i preporođen. pošto nikako ne mogu to da izbegnem. naravno. za to dajem svoju časnu reč — mada su me svi uvredili. o drugom“. probudio sam se kao novorođen. i možda bi ono bilo drugačije kad bi se sad dogodilo. i ne samo od bolesti — o. to jest moje osećanje. Spremao sam se da od njih odem bez mržnje i bez proklinjanja. ali sam želeo da imam svoju ličnu snagu. stvarnu i nezavisnu od svih njih i od celoga sveta. ležeći u Versilovljevoj sobi koju su za mene odvojili. Ali će se čitalac setiti da sam ne jedanput uzviknuo: „O.

Svi ti ljudi od nauke kao da su tek juče i iznenada saznali nešto naročito. i tada sam je voleo. i koridor. Tih prvih dana mrzeo sam jedino doktora. Nije me samo njegovo ponašanje prema meni zadobilo. „kao što su danas kod nas svi tehničari i specijalisti koji su u poslednje vreme toliko digli nos“. Mama prosto nije znala kako da mi ugodi. Najzad sam izjavio Versilovu da ću doktoru. itd. onda neću više ni da ti dolazim“. na najsuvlji nači“. čisto fiziološka osećanja koja ne vredi opisivati. ubrzo sam došao do zaključka da je sve o Lambertu ostala tajna i da ništa nisu saznali. ali takvi su uvek „osrednji ljudi“ i „ulica“. tako da sam joj otvoreno rekao: „Vi ste. dok se juče baš ništa naročito nije desilo. i u isto vreme ljutilo me je. strašno dosadni“. pomislila da sam se zaplakao iz silne ljubavi. O Lambertu ćutim. Bilo je jasno da ni oni nisu želeli da se raspituju i da se interesuju. čak po dva puta. ali ovu protivrečnost neću da objašnjavam. I Tatjana Pavlovna mi je dolazila gotovo svakoga dana. kazati i deset puta neprijatnije stvari. te sam zaključio da sam za Lamberta već zaboravljen. pa najzad izgubih strpljenje te mu pred svima našima rekoh da se uzalud trudi. koji je govorio strogo i čak i neučtivo. tada obojica osećali da jedan drugom dugujemo objašnjenja za mnoge stvari. Versilov mi je na to primetio samo to da nije moguće reći ni dvaputa neprijatnije stvari od onih koje sam rekao. Jedanput mi je donela supu i počela po običaju da me hrani. Iz odlomaka njihovih razgovora i iz celog njihovog izgleda zaključio sam da je Liza imala vrlo mnogo posla. te se iz ljutnje zaplačem. odista. i mada nije bila nimalo nežna prema meni. ali sam se prevario. pa i nju mučim“. Ipak. sirotica. o njegovoj izjavi koju je dao u moju korist. nego smo. no to su sve bila bolesna.trudeći se da po njima pogodim sve što mi je bilo potrebno. svega toga setio sam se tek trećega ili četvrtoga dana posle moga dolaska do . I najedanput počeh i sam da se ljutim što gunđam: „nju jedino možda što volim. Najviše sam mučio mamu i na nju sam se ljutio.. ali čitalac se svakako doseća da sam o njemu mnogo mislio. samo mi je Versilov to prećutao. a ne deset puta. iako spolja izgleda da je realan. no kad sam se otrgao iz bunila i uzeo da posmatram. Stisnuh zube i nekako otrpeh. u stvari pun predrasuda. da ću se izlečiti i bez njega. i jedino on je bio svemu kriv — pa ipak: jedino se na njega tada nisam ljutio. A tada sam se plašio izlišnih osećaja. i da je baš zbog toga najbolje da se i ne objašnjavamo. te se nagnula nada me i počela da me ljubi.. Beležim jednu čudnu stvar: bio sam potpuno zaboravio gde on stanuje i u kojoj se ulici onda sve ono desilo. u tom trenutku sam je mrzeo. ali. te me je prošao strah. odgovorila mi je ona i izašla. Meni je bilo milo što je to rekao. rešio sam se da o Lambertu promislim pre nego o svemu ostalom. Vanredno je prijatno kad u sličnim situacijama u životu čovek naiđe na pametnog čoveka! Već sam u drugom delu moje priče unapred saopštio da mi je Versilov vrlo kratko i jasno rekao sve o pismu koje mi je pisao uhapšeni knez. On je na njih odgovorio jasno i tačno. itd. Ali pošto sam se rešio da ćutim. — „Pa dobro. odmah bih mogao sve to nacrtati. kao što sam docnije video na svoje veliko iznenađenje: Lambert je za vreme moje bolesti dolazio. no potpuno bez izlišnih reči i. nego je to bilo ono što biva uvek: koga više voliš. a ja sam neprestano gunđao jedući. ponositoga držanja. ali gde se sve to desilo. to sam mu postavio. mada mi je ona dolazila svakoga dana. i strašno sam gunđao što jelo odocnjava (a nikad nije odocnjavalo). ne isključujući ni Versilova. o Zerščikovu. najzad. nego čak sa izvesnim interesovanjem. i Alfonsinu. i ne razume da medicina nije još nikada nikoga izlečila — da je. Dugo sam podnosio. samo dva tri najkraća pitanja. Ipak sam o njemu često mislio. najviše ga i vređaš. to jest u kojoj ulici i u kojoj kući — to sam potpuno zaboravio. Mamu sam ipak uvek voleo. čim se budem rešio da mislim. i kučence. Doktora je to vrlo uvredilo (već tim samim je dokazao da je takav). A meni je bilo milo što sam bar jednu oterao. on jedan potpuno neobrazovan čovek. kakav je to čovek! Kažem za Versilova. On. po svoj verovatnosti. za mene je postojala neka vrsta uvrede. kao da sam predosećao da se tu javlja nešto novo što će odgovarati mojim novim osećanjima i planovima koji su se u meni rađali. Ali ljutnja nije ipak popuštala. što mi je do krajnosti bilo neprijatno. Lizu sam viđao ređe nego mamu. i više no to: mislio sam o njemu ne samo bez odvratnosti. I što je najčudnije. Tatjana Pavlovna. samo ako ne prestane da dolazi. Jednom reči. i nisam je mrzeo nimalo. bar me nije grdila kao pre. ne samo s radoznalošću. bez izlišnih osećaja. što je najbolje. i da često nije kod kuće zbog tih svojih poslova: ali već u samoj pomisli o mogućnosti da ona ima „svoje poslove“. Doktor je bio mlad čovek. To mi se dopadalo. da je on. kad ne grdite. Zapamtio sam sve drugo: i sobu. mislim. Pojavio mi se strašan apetit. U bunilu sam nekoliko puta govorio o Lambertu. Tome sam se vrlo obradovao. a ona je. ali je ipak i dalje dolazio. a sa mnom su razgovarali o sasvim sporednim stvarima.

pošto sam već odavno počeo da se u mislima bavim Lambertom. da me njihovo saučešće vređa. dakle. bila moja prva osećanja posle moga vaskrsenja. te su počeli sve češće i češće da me ostavljaju samog: a ta njihova fina dosetljivost bila je izlišna. To su. Kao uprkos. naročito kad sam ostajao duže vremena sam. . O. U stvari.pune svesti. i najverovatnije je da glavne stvari nisam ni umeo zabeležiti. Zabeležio sam samo najsporednije stvari. njima se učinilo da mi je teško kad su kod mene. dobro se sećam koliko sam bio tužan i koliko sam nekada bio na mukama. nisam se valjda ljutio i srdio samo zato što mi ne donose supu. možda su se glavne stvari baš tada određivale i formulisale u mom srcu.

on se držao toliko uspravno. i zastadoh kao ukopan na pragu. Naprotiv. za tih pet ili deset sekunadi ćutanja. Po svemu se videlo da je visokoga rasta. plavima. spustio sam s postelje noge. bio bolestan. i pomišljao sam u sebi: „kako su mogle njih dve zajedno da se tamo smeste?“ sad se najedanput pokazalo da u njihovoj pređašnjoj sobi stanuje jedan čovek. užasno belom bradom. vrlo guste. ležao sam oko tri sata posle podne na svojoj postelji. i tišina bi se odmah vraćala potpuno. primetio sam da se događa nešto naročito u tim trima našim sobama dole. U sobici do salona. a on mene bez ikakvoga iznenađenja. i nikoga nije bilo sa mnom. razljutilo me je do besnila. sad je očevidno bio neko drugi. gurnuo ih u papuče. nego me je netrenimice i ćuteći samo gledao. da mu. Za mamu i Lizu mi je odavno već bilo poznato da su obadve (da ne bih ja bio uznemiravan. njegovi kosi. a zatim se sve opet potpuno utiša. sasvim me je zbunilo: nikako nisam ni slutio što slično. S lakoćom koju nisam pretpostavljao da imam (uobražavajući dotle da sam potpuno slab). zato što je ubrzo posle takvog jednog šuma ušao kod mene. Brzo digoh glavu. koji behu okruženi mnogobrojnim sitnim borama. iako sam već tačno znao iz njihovih razgovora da se Versilov za vreme moga bolovanja preselio nekuda u drugi stan u kome i noćiva. kad sunce bude zalazilo. i da taj čovek nije ni u kom slučaju Versilov. i naročito zbog toga što sam to unapred znao. kao dva puta dva. sjajnima. posle njih ču se uzdah iz celih grudi. Sedeo je ne na postelji nego na maminoj klupici. već koliko preksinoć. na dohvat ruke. za nekoliko sati. izduženoga lica. crveni zraci udariti pravo u ugao moga zida i sjajnom pegom osvetliti to mesto. i tada najedanput usred duboke tišine jasno čuh reči: „Gospode Isuse Hriste. Uostalom. očevidno. pošto me je razmotrio celoga. pomiluj nas!“ Ove reči bile su izgovorene polušapatom. najedanput se osmehnuo i čak se tiho i nečujno zasmejao. i znao sam da će oko četiri sata. Nije se ni makao kad me je spazio. Ovaj njegov smeh načinio je na mene najjači utisak. u bivšu maminu spavaću sobu. i samo se leđima naslanjao na krevet. ogrnuo se sivim sobnim ogrtačem od jagnjećeg krzna koji je bio pored mene (a koji je za mene žrtvovao Versilov). ipak sam istoga trenutka pogodio ko je. Bože naš. vrlo svežega izgleda bez obzira na to što je bolestan. isto tako kao i ja njega. i danju i preko noći. Na njemu je preko košulje bila prebačena mala jagnjeća bundica. Ono što sam tamo spazio. ali sa opuštenim i podbulim od starosti kapcima. To sam znao po prethodnim danima. na vrlo kratak čas. i naročito u očima. veseo trag ostao na licu. s velikom. samo nikako nisam mogao da shvatim na koji je način mogao da provede celo ovo vreme gotovo pored samoga mene tako tiho da ga do sada nimalo nisam čuo. preko kolena je imao mamin pled. Već sam više puta čuo neke glasove. Besno se okrenuh celim telom na drugu stranu. velikima. ali ne vrlo duge kose. Još ranije. Dan je bio svetao. izgleda. tako da nisam ni obraćao pažnju. iako je. i mada je smeha brzo nestalo.II Četvrtoga dana posle moga dolaska k sebi. Onde je sedeo jedan sed. do poslednje crte. ali samo načas. . širokih pleća. moglo biti oko sedamdeset. a noge su mu bile u papučama. nimalo nije bilo potrebno da se naslanja. i pošao kroz gostinsku. a godina mu je. Mada nijednom slutnjom nisam mislio da ću ga sresti. mislio sam) prešle gore u moj bivši „grob“. Pored njega na stolici. izgleda. vrlo sed starac. i zbog toga što će se to neizostavno desiti kroz jedan sat. malo bled i izmršaveo. s tom razlikom što sam ja njega gledao s beskrajnim iznenađenjem. u kojoj su ranije spavale mama i Liza. to jest još uoči toga dana. ipak mu je njegov svetao. ležale su tri ili četiri knjige i srebrne naočari. Sinoć sam pomislio da je tamo Versilov. i bilo je jasno da tu već odavno sedi.

Na taj način. otkrivanje budućnosti. I neka se ne rugaju jadnome momčetu što se utrpava sa svojim poukama u bračne poslove o kojima nema ni pojma. i da zarazi i druge. ali ga još jednako posmatraju nerešljivo i s nepoverenjem. Vrlo velik broj ljudi nimalo ne ume da se smeje. pokazaće vam se njegov ceo karakter odmah kao na dlanu. većinom ništa ne zna o svom licu. ako se razviješ na bolje i savladaš ružne instinkte svoga karaktera: u tom slučaju bi se. Najčešće se u ljudskom smehu ispoljava nešto ružno. i nikako ne mogu da se odluče. kad se čovek smeje. ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama. Ovu dugačku tiradu o smehu zabeležio sam ovde hotimično. da vam se smeh jednoga čoveka ni u kom slučaju ne učini glup. Iskren i nezlobiv smeh znači veselost. Ima ljudi koje smeh potpuno odaje. najzad. Ako se dobro smeje. u kojoj će čovek najzad postati isto tako čist i prostodušan kao što je dete. Čim primetite i najmanji trag glupaštva u njegovom smehu. nego o karakteru. iako onaj koji se smeje sam gotovo nikad ne zna za utisak koji izaziva. tako nešto detinjasto i do neverovatnosti privlačno video sam i u kratkotrajnom smehu ovoga starca. koja ga najviše odaje. ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori ili kako plače. Ne znam otkuda to dolazi: hteo bih samo da kažem da ni čovek koji se smeje. ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu. . Naučićeš jedino ako sebe prevaspitaš. ili svesno ili nesvesno pozajmljeno. pošto je smatram kao jedno od mojih najozbiljnijih saznanja o životu. nego bolje da pogledate kad se smeje. čak i pametnima. Samo čovek vrlo visokog i vrlo srećnog razvitka ume da bude veseo. Nekima je kad spavaju lice i u snu pametno. ako smeh jednoga čoveka doduše jeste zarazan. makar samo i malo — znajte da taj čovek nema pravoga ličnoga dostojanstva. i najedanput možete da ga upoznate do srži. a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobivost. a ljudi se najčešće smeju pakosno. i da je sve plemenito i uzvišeno što ste ranije kod njega primetili. Ne govorim o njegovom umnom razvitku. Uostalom. a plemenite ideje odbaciće bez milosti kao mladićke zablude i zanešenjaštvo. nešto što unižava čoveka koji se smeje. verovatno. da će se baviti „korisnim stvarima“. ma koliko oko sebe rasipao ideje. ali vam se sam čovek koji se smeje najedanput zbog nečega učinio smešan. to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. na primer. i na štetu pričanja. Za mene je odvratno dete koje plače. kao što uopšte niko ne zna. Odmah sam mu prišao. I eto. a dete koje se smeje i koje je veselo. kao ni čovek koji spava. i umeju li ljudi da budu veseli? (O veselosti sam dosta čuo od Versilova i zapamtio). ili ga bar nema u punoj meri. znajte da je dobar čovek. u snu lice postaje vrlo glupo i zato smešno. a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti. i zbog toga i jesu zavodljiva i privlačna. Ili. znajte da je i priroda toga čoveka ružna i prosta. o celom čoveku. i da će se takav čovek bezuslovno docnije promeniti na gore.Čini mi se da je. kakvo mu je lice kad spava. ali čim se čovek nasmeje bar jedanput sasvim iskreno. Za smeh je pre svega potrebna iskrenost. Jedan karakter dugo ne možete da upoznate. tu nema šta da se „ume“: to je dar i ne da se naučiti. Veselost čoveka je najvidnija crta njegova. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se smeju do savršenstva dobro. Ako mu smeh nije glup. A naročito je preporučujem verenicama koje su već spremne da pođu za izabranim čovekom. rajska je svetlost. u većini slučajeva gadno gledati ga. ali vam se ipak iz nekog razloga učini ružan. a drugima. to nesumnjivo znači da je taj čovek umno ograničen. ma koliko da je čovek veseo i prostodušan. mogao i smeh takvoga čoveka promeniti na bolje. Pri tome posmatrajte sve nijanse: potrebno je. A i neosporno pametan smeh neki put postaje odvratan. Isto tako ne zna.

Ipak sam primetio da je nesumnjivo bio u groznici. nečujno kao da je muva. jedna ista tajna. kao da mu je odista bilo milo što sam mu došao. takva misao grešna. A najveća je tajna u onome što čeka čovekovu dušu na onom svetu. sve kao da me psi ujedaju. veruj. onda je to velik greh. Kad peva ptičica. uh. prijatelju. mislim da će Bog oprostiti. i što je svuda oko nas vladala nepomućena tišina. ne pitam vas zato da vas vređam. — Tako je. To mi je još od prošloga četvrtka kad su počeli gradusi (to jest kad je počeo mraz). ali evo sad više ne pomaže. u svemu je Božja tajna. to je potpuno sigurno i možda još u najkraćem roku. Tako ti je to. Sedoh pokraj njega i rekoh: — Znam ko ste. noge ti po svoj prilici još ne mogu da stoje — ponudi me on ljubazno. — Šta je to tajna? Sve je tajna. ali vrlo iskreno i sa izvesnim jakim uzbuđenjem.III — Sedi. Starac ide u grob. prijatelju. — Zašto grešna? — Takva misao je samo san. možda. vi ste Makar Ivanović. — Kako to da vas ovde nimalo nisam čuo? — zapitah ga ja. ta mi je mast pomagala. Botanika tačno zna kako raste drvo. — Neprestano govorite o „tajni“. prijatelju! — Ne znam u kom smislu to govorite. Divno je što si ustao. i treba da umre u punoj svetlosti svoga uma. — Ovde je provela celu noć pokraj mene. Sunce je jasno sijalo u prozor pred svojim zalaskom. takođe u groznici. On me pogleda zamišljeno. iako je. znam. odlazeći kao klas u snop i ispunivši svoju tajnu. Ti si mladić. Ni u grudima ne valja. Nije lako čoveku da zna svaki greh. a šta nije. šta je grešno. još koliko pomagala. do praga su me nožice još i donele. Naravno. i to vrlo jakoj. i sve se još raduje suncu. Dosad sam ih mazao mašću. doktor Edmund Karlić. sedi malo. U svakom drvetu. sit života. makar i jednom starcu. drago dete. a što još nije otkriveno. Jer ako ideš u susret smrti ropćući ili s nezadovoljstvom. u Moskvi. i tad bi se duša. šta znači to „ispunivši svoju tajnu“? — zapitah ga osvrnuvši se na vrata. Bilo mi je milo što smo sami.. a starac treba da ode na onaj svet dostojanstveno. — Samo nemoj majku da probudiš — dodade on kao prisetiv se najednom nečega. biće ti divno. nadule su se. teško je bolesnom starcu — uzdahnu on — a za šta li se samo uhvatila duša. prilegla. On je govorio malo frazasto i netačno. I ne spavam noću. i kad bi došlo da se život ponovo otpočinje. a sad je. vidiš: pre tri godine prepisao mi je Lihten. fiziolog i anatom znaju čak . a mladić u život. ali sve te tajne je razum odavno otkrio. u svakoj travci nalazi se zatvorena ta tajna.. biće otkriveno.. A od sinoć ni leđa. blaženo i dostojanstveno. više u nogama. ukazavši mi na mesto pokraj sebe i neprestano mi gledajući u lice istim svetlim pogledom. verujte da verujem u Boga. — Jeste li vi bolesni? — Bolestan sam. I ja sam bio bolestan. ili kad zvezde sve ukupno na nebu blešte u noći — sve je to samo tajna. i neprestano se drži. ali otkako sam ovde seo. dunuvši u svoj poslednji čas i radujući se. A starac treba u svako doba da bude zadovoljan. to je tajna koja premaša ljudsku pamet. ne ubojala. od trenutka kad sam ušao kod njega. Ali ako si zavoleo život zbog duhovne radosti.. Oh.

u izvesnim trenucima je kao potpuno zaboravljao na mene. Kažem mu jedanput: „Kako to da vi. A taj mikroskop sam još pre trideset i pet godina pre toga video kod Aleksandra Vladimirovića Malgasova. i kakvo odricanje volje proslavljaš u meni?“ Iznenadila me je ta njegova smirenost. i muškarci i žene. ne znam da li vi to razumete. da. i to baš nedavno. niste klerikalac? To jest. i umirio svoja osećanja od svetskih sujeta.. sa tako velikom vašom pameću. da ti pokažem jednu stvar koja će te zadiviti. moram da priznam. jer sam opazio da njemu čini veliko zadovoljstvo da mi ga pokaže. i da gledaju. odreći ću se ovoga časa svega svoga bogatstva.. dragi prijatelju. pa ćeš videti da će mehaničari ubrzo ispitati sve tajne Božje. te da budete još savršeniji?“ A on će mi na to: — „Šta mi. a seoski starešina Savin Makarov zaklopio obema rukama oči i stao da viče: „radite sa mnom šta hoćete. od minuta do minuta. velik đeneral.. i isto tako su pokazivali buvu i vaš. tako da je moguće predskazati i za hiljadu godina unapred. milovao me po ramenima. a nisam ja nju savladao! A što kažeš za moju stegu: možda sam odavno već svoju meru izgubio. opet u tu pustinju —Gospod me doveo — i vidim u njegovoj ćeliji stoji baš ta stvar — mikroskop — dobio ga je iz inostranstva za velike pare. samo lule duvana. Dok je još živeo u svetu. naprotiv. Dade mi vremena . Neki i ne umeju da gledaju. ali. to je veliko i slavno delo. pa uči. Očevidno sam mu načinio izvanredno zadovoljstvo svojim dolaskom. „Pa onda. i celu kavaljeriju metnuću ti evo ovde na sto sad odmah. a sad je eto otkrivena. a što se tiče zvezda. Bilo je vrlo zabavno: bojali se da prilaze. ceo život živih stvorova. znate. ali ne mogu da se odreknem. te sam mnogo godina kod njega proveo kao lovac. posle njegove smrti. Osobito. samo kad bih umeo. ili će uskoro saznati. zato što ni nauka ne koristi svakom. i održavao je velik lov. a bojali se i od gospodara — bio je vrlo durnovit. ovo isto čudo video. i mada je i dalje govorio sa žarom. dragi moj. drugi se opet straše i viču. Gospodar je bio znatan. a neće da se zakaluđeri. meni i tebi neće ostaviti nijedne“ — dobro se sećam da je tako rekao.. odvojio se od sveta evo već deseta godina. ali na to ne ropćem: ako nije dato meni. a međutim i to je bila tajna. i kap vode. nego sam. a ja sam voleo beskrajno da ga slušam. govoriš o mojoj pameti. vi valjda niste neprijatelj nauke. sve je dato čoveku Božjom voljom. On je od plemićkog roda i potpukovnik po činu i ima veliko bogatstvo. i vrh igle. svratim ti ja prošle godine. o Petrovom postu. pa ćete spaziti u njoj ceo nov svet. dato je drugom. prijatelju — produži on — u Genadijevoj pustinji jedan čovek velike pameti. ne varam se tvrdeći da me je u izvesnim trenucima posmatrao čak s nekom neobičnom ljubavlju: nežno mi je metao svoju ruku na moju. možda. nije ga uzalud Bog zadunuo dahom života: „Živi i poznaj!“ — To su prazne reči. dragi prijatelju. Njegova želja za razgovorom bila je svakako bolesna. čije je imanje docnije. čistu kao suza: a sad pogledaj šta ima u njoj. i na čin svoj ću dati ostavku. pošto je zavoleo tiha i ćutljiva pristaništa. jer svak ima svoje. starče. Ali budući da sam eto sasvim neuk. našega gospodara. to je. Jednoga dana postavi ti on taj mikroskop koji je doneo sa sobom. „Čekaj. ali neću da idem!“ Bilo je mnogo pustoga smeha. pojavu koje hoćete: komete. video. Upoznaj sve. a on da te ne obori naprasitim rečima i da ne zbuni tvoje nezrele misli. Nema šta da se kaže. a možda je mene moja pamet zarobila. možeš da mu odgovoriš. i to više puta sam slušao od ljudi. a sad je postao poznat čak i sastav najudaljenijih zvezda. ipak je govorio negde u vazduh. starče. Kakav sam ti ja posle svega toga kaluđer. jer je dosad još nisi video. Živi potpuno po manastirskom ustavu. kako mogu da se preuznosim kad sâm ništa ne znam? A ti si mlad i dosetljiv. i to ti je palo u deo. kad sretneš bezbožnog ili bezočnog čoveka. — Slušao sam za to. — Ne. Pogledaj ovu kap vode. uveličavajuće staklo koje može da uveličava predmete milion puta — i pogledajte kroza nj kap vode. one su ne samo sve prebrojane nego je svaki njihov pokret izračunat tačno na sekunde. počeo da se čudim i užasavam. Uzmite mikroskop. pripalo Andreji Petroviću. Naučio me je u raznim vremenima mnogim stvarima. nije hteo da se vezuje brakom. Možda je tako i bolje. — Ima. deda Andreje Petrovića po majci. poštovao sam nauku od mladosti iako sam nemam za nju pameti. Ipak. a ja. i pošto ste proveli evo već deset godina u manastirskoj stezi i u potpunom odricanju svoje volje — kako to da ne primite časno postriženje. evo se borim već desetu godinu. i naredi celoj posluzi da jedan za drugim priđu. i više nego ostali.. kao da sedi sâm.. dragi moj. Sem toga. gospodine. A ono staklo sam. A što mi reče za odricanje moje volje? Evo. još pre trideset i pet godina.zbog čega ptica peva. A knjiga ima. nesumnjivo je. i dlačicu. Petru Valerjaniću pak nisam priznao da sam ranije. I on tu duboko uzdahnu. toliko da još ni u koga nisam video toliko — sâm mi je rekao da vrede do osam hiljada rubalja. Svi smo nestrpljivi. zažmire očima pa ništa ne vide. svi bismo hteli da iznenadimo ceo svet. veli. Zove se Petar Valerjanić.

što se ne moliš Bogu. mali čoveče. ali vas ipak razumem.. taj vaš Petar Valerjanić u manastiru drži postove i metaniše. samo govorite kao da ste u bunilu.. ne znam kuda da pođem. Um mu je bogat.. — To je čist čovek i visokoga uma — odgovori starac s ubeđenjem — i nije bezbožnik. svejedno — i posle smrti traje ljubav!. To me je tada od njega začudilo. — poče on opet kao da produžuje pređašnji govor: — znaš li ti koje je granica sećanja na čoveka na ovom svetu? Granica ljudskoga sećanja postavljena je na sto godina. i zaspah odmah lako. Sto godina posle smrti. starče. Možda sam vas već odavno očekivao. To ću zapamtiti. i vi ste mu naišli u takvom trenutku.. mili moji. gledajući na njegove grozničave oči i pobledelo lice. i što da tako pošašavi jedanaesti put? Biće da je to neka nervoza koju je zaradio u manastiru.. čoveka još mogu da pamte njegova deca ili njegovi unuci koji su mu videli lice. deco. jer takvi ljudi traže Boga. I opet spustih glavu. Čuću. sad se pojavilo vrlo mnogo takvih ljudi u gospodskim i učenim krugovima. misleno. dragi mladiću. zaboraviće mu docnije i ime. i sa izrazom straha. Gospode. ako se i može da produži sećanje na njega. a ipak je čovek koji unekoliko liči na nekoga koji nam je obojici blizak. vaše vesele glasove.. ali u Boga ne veruje. inače ne znam šta bih još sve rekao. nalazim da je to prazan obred. I zarašće mu grob travom. sve samih hadžija koji su išli da celivaju svete i netaknute mošti velikih čudotvoraca Anikija i Grigorija. povrh toga. a on će meni odjedanput na to: „A zar ne bi najzad tama?“ I to je rekao tako čudno. dobro je pomoliti se Bogu.. Što smo se više približavali mestu. Neću da pođem za njima. u polju.. to je samo usmeno. oblupiće se na njemu beli nadgrobni kamen. Divno je na svetu. dragi moj! I kad bih ozdravio. i ja se probudih izjutra rano dok su svi još spavali. pogledah unaokolo i uzdahnuh! Svuda neiskazana lepota! Sve tiho. Da li se ti moliš Bogu pre spavanja? — Ne. Zanoćismo ti... Starac je obratio pažnju samo na prvu rečenicu moga odgovora: — Grešiš. nagnuvši se njemu i stegnuvši mu ruku. — ote mi se. čuću korake vaše na grobovima vaših očeva o zadušnicama. I što je svet tajna.. utoliko je baš bolje: zato je srcu i strašan i divan. a ja ću se za vas pomoliti Bogu. Digoh ti ja. Vi se užasno netačno izražavate. nego što možete da se izrazite. koga obojica poznajemo. To ti ja kažem. i kad ustaneš od spavanja. ujedanput ga uhvatih za ruku.da gledam i zapita me: „Dakle.. glavu. i ovaj strah služi na veselje srcu: „Sve je u tebi. Treba im se sklanjati s puta i ne dosađivati im. kad nas je spazila.. I evo što ću ti još reći: taj čovek sâm sebe kažnjava. dragi . mladenče! I tada mi bi kao da sam prvi put u životu sve ovo u sebe primio. i zaboraviće ga svi ljudi. to je smešan čovek: sigurno je već bar deset puta pre toga video mikroskop.. prosti su. u snu ću vam dolaziti. a on se kao naljutio i ućutao je. šta sad veliš?“ A ja mu se poklonih i kažem mu: „Reče Gospod da bude svetlost. Nikoga od njih ne volim: nemaju blagoobrazija. Ali srećom u sobu uđe mama. jer samo malo ljudi ostaje u uspomeni ljudskoj — ali i ne mari! Makar me i zaboravili.. brate moj. i najzad nas se skupilo malo ne dvesta ljudi. — Prosto-naprosto.. rekoh mu uzbuđenim šapatom i sa suzama u duši: — Volim što ste došli. prijatelju. a možda i položim u krevet zato što je bio potpuno kao u bunilu.. živite još na sunašcu i radujte se. i ja sam u Tebi. i to je sve — rekoh mu ja — i. nije se čak ni nasmešio. a ni sunce se još iza šume nije javljalo. a pre spavanja pomenuti ih u molitvi. ali ja ću vas voleti i iz groba. Bio sam u isto takvoj groznici kao i on. i. Ali izgleda da on nije ni čuo moje reči. umesto da izađem ili da ga umirim. Uostalom. u rukama je imala staklence i kašičicu. moram da vam priznam da mi se taj vaš Petar Valerjanić dopada: bar nije praznoglav. i sad je sav u groznici! Zaspala sam.. trava raste — rasti travo Božja! Ptica peva — pevaj ptičice Božja! Detešce na rukama jedne žene pisnu — Gospod bio s tobom. Jednoga leta u julu mesecu išli smo u Bogorodičin manastir na slavu. opet bih na proleće pošao na put. vazduh lak. — „Zbog toga je još lepši što je tajna“. i samo njegovo potomstvo. ali mu je srce nemirno. uzviknula je: — Znala sam! Odocnila sam da mu na vreme flâivi kinin.. Iznenađuje me što daleko bolje znate i razumete stvari. i kad se noću probudiš. baš te reči. i primi me!“ Ne ropći. srce postane veselo i pred spavanjem. a posle toga. s vama ću poći.. — Znaš li ti. Ušla je sa licem koje se tek probudilo. i bi svetlost“. jer su otišli svi koji su mu videli živ lik. dragi moj. sve više se pridruživalo naroda. — dodade on razneženo. mladiću: zbog toga je još lepši što je tajna. rasti na svoju sreću.

naravno. u tom pogledu je bila sasvim na mene. koji joj je velikodušno i jedanput zasvagda oprostio. silom sam je zadržao za ruku: milo sam joj gledao u oči. i kao da mi je nova svetlost oblila srce. a drugom rukom sam joj milovao ono drago lice. uz to. to jest stidljiva i neporočna. i. To je izgovorila brzo. i zato ih ostavljam. a oni ga nemaju. mislio sam u svom zanosu od toga trenutka: ja tražim blagoobrazije. Ležao sam na postelji okrenut zidu.. Tada sam se vraćao zdravlju. vrlo bolestan. sem što mi reče jednu reč: — Ne zaboravi ni Lizu.. Ona se nagla nada mnom i pritisnula svoje čelo na moje: — Neka Hristos bude s tobom — reče podigavši glavu. Naravno. i plašljivo-radoznalo mi je gledala u oči. Zatim je izašla. Lizu si zaboravio. mama. Bolestan je on. Sav nemir se izgubio odjedanput s njenoga lica. Ona mu dade lek i strpa ga u krevet. Vratio sam se vrlo radoznao i napregnuto sam razmišljao o ovom susretu.Makare Ivanoviću! Ja ustadoh i iziđoh. Ali baš ja. i mešale su mi se no pameti ne cele. sećam se. ne znam. i najednom spazih u uglu jasnu mrlju svetlosti koju sam s tolikim proklinjanjem malopre čekao. to ne može biti!. Celoga svoga života je u strahu i trepetu.. na njemu se rasplamte kao neka radost. i tada sam dobro znao da neću poći na putovanja sa Makarom Ivanovićem i da ni sâm ne znam u čemu su se sastojale te nove težnje koje su me zahvatile. niste ništa rekli za našega dragoga gosta? — zapitah je. ovo raspoloženje moglo je biti neminovna posledica moga nervnoga stanja. To je bio trenutak nove nade i nove snage. njene upale obraze. jer se strašno bojala da iskaže šta oseća.. iako u bunilu. Nešto zašušta iza mene. . pocrvenevši. dosta je bilo i ono što smo mogli reći pogledima. nagnula se nada mnom.. i htede odmah da izađe.. Sećam se toga slatkoga časa i neću ga nikad zaboraviti. prema tome. ali u tu svetlu nadu ja i danas verujem — i to sam sad hteo da zapišem i istaknem. tiho i nežno sam se smešio.. samo jednu reč sam. šta sam kazala. Naravno. već bio izgovorio: „Nemaju blagoobrazija!“ Naravno. misli su mi bile nepovezane. sijajući sva: — samo gledaj da ozdraviš. gle. ali mi ona ne odgovori ništa. Ah. Šta sam od susreta očekivao. i uvaženju vrlo poštovala svoga zakonitoga muža i hadžiju Makara Ivanovića. nije želela da sa mnom razgovara o Makaru Ivanoviću. cela mi se duša kao zaradovala. Život mu je u Božjoj ruci. nego samo u odlomcima.. koji toliko mrzim da pokazujem osećaje. Zgrabih joj ruku: — A zašto mi. ja se okrenuh: pored kreveta stajala je mama. i. gotovo ni sam ne očekujući da ću tako nešto reći. To ti neću zaboraviti.

Osetljiva majka je primetila da između brata i sestre ima neka ohladnelost. nego više neka ljubomora. to jest. kad je već sve prošlo. ko ne nosi na duši odvratne postupke? Samo ih svi kriju. neka nepristupačna povučenost. bar upola bila u pravu. i da kneza opravdava. pojavila se neka preterana gordost. Liza. Ne znam. nimalo nisam načisto: kako treba konačno oceniti toga nesrećnika koji nam je svima zadao takav zadatak. ali i ja bih isto tako radio na njenom mestu. iako sam znao da ni ona ni za šta na svetu neće prići prva. da se gotovo nije moglo podnositi. odmah posle kneževoga hapšenja. svaki njen pokret. i kao durnovitosti prema svima nama. to je bilo jedino zbog toga što me je dražila svaka sitnica. toj neprekidnoj sumnji da o njemu imamo drukčije mišljenje nego ona—moglo se delimično nagađati da se u dubini njenoga srca skrivalo i drugo mišljenje o njenom nesrećnom prijatelju. nisam ja zaboravio Lizu. nego da ostane nedostojan u svojim očima“. zbog onoga što će posle doći. koja je toliko jako volela. Uopšte nisam prestajao da volim Lizu. naprotiv. Stvar je u tome što je Liza. da li je u sebi to isto mislila. Eto to je izražavao. ali tu nije bila u pitanju ljubav. očevidno.GLAVA DRUGA I Mama se prevarila. a ovaj čovek je više voleo da sebe upropasti. još jače sam je voleo. a što sam se ja ljutio i mrštio u početku na njeno ponašanje prema nama. u dve reči. Kao da nam je svima svaki čas govorila (ponavljam: nije ni reči govorila): „niko od vas ne bi to učinio — vi se ne biste predali vlastima iz osećanja časti i dužnosti. Ali ipak hitam da dodam sa svoje strane da je. mora da je . Kod jadne Lize. njoj se pre nego svima nama moglo oprostiti što se kolebala u konačnoj oceni. prema mome shvatanju. počela da prema nama. i sad još. čim se saznalo sve za kneza. samo nisam hteo da priđem prvi. Naprotiv — ne hoteći nikome da stvar objašnjava niti da se s kime o njoj spori — ona se nekako neprekidno ponosila postupkom svoga nesrećnog verenika kao nekim velikim herojstvom. zauzima držanje koje nije dopuštalo ni da se pomisli da nju neko može da sažaljeva ili da teši. Takođe ne znam da li su joj baš te misli bile i u duši. ali svi u kući su pogodili istinu. i uopšte prema celom svetu. podozrevam da nije. Svakako je drugom. jer ko se sad ne bi saglasio s tim da je ovaj nesrećni i čak velikodušni čovek svoje vrste bio u to doba u najvećem stepenu bezvrednosti? Po samoj preteranosti. U kući je zbog Lize i njenog držanja nastao ne mali pakao. treznijom polovinom svoje pameti morala uviđati sve ništavilo svoga „heroja“. niko od vas nema tako osetljivu i čistu savest! A što se tiče njegovih postupaka. koliko je imala da trpi. Objasniću. odmah posle njegovoga hapšenja. Iz dubine svoje duše priznajem da. i što sam usled bolesti postao deset puta razdražljiviji — tako sad mislim o tome da je bilo. to jest.

strašno trpela. Po svom karakteru ona je pretpostavljala da trpi ćuteći. Njen karakter je bio sličan mome,
to jest bio je despotski i gord, i uvek sam mislio, i tada i sada, da je ona zavolela kneza zbog despotizma, i
baš zato što on nije imao karaktera, te joj se, od prve reči i prvoga trenutka, potpuno pokorio. To se
nekako samo od sebe događa u srcu bez prethodne namere; samo takva ljubav, ljubav jačega prema
slabom, često postaje nesravnjeno jača i više muči nego ljubav jednakih karaktera, zbog toga što se protiv
svoje volje uzima na sebe odgovornost za svoga slaboga prijatelja. ja bar tako mislim. Svi naši, od samoga
početka, okružili su je najnežnijom brigom, naročito mama; ali ona nije omekšala, nije se odazivala na
saučešće, i kao odgurivala je svaku pomoć. S mamom je još i govorila u početku, ali svakim danom je bila
sve štedljivija na rečima, osorljiva, i čak naprasita. S Versilovom se u početku savetovala, ali uskoro je za
savetodavca izabrala Vasina, kako sam s iznenađenjem saznao docnije... Išla je Vasinu svaki dan, išla je i
po sudovima, kod kneževih pretpostavljenih, išla je advokatima, kod državnog tužioca; najzad gotovo po
ceo dan nikako nije dolazila kući. Naravno, svakoga dana je dvaputa posećivala i kneza koji je bio
zatvoren u tamnici, u odeljenju za plemiće, ali ta viđenja, kako sam se docnije uverio, padala su Lizi vrlo
teško. Naravno, niko treći ne može potpuno da razume odnose između dvoje koji se vole. Ali mi je
ipak poznato da ju je knez neki put duboko vređao, i to čime, na primer? Čudna stvar: neprekidnom
ljubomorom. Uostalom, o tome docnije; samo dodajem ovome jednu misao: teško je reći ko je od njih
koga više mučio? Dok se je među nama ponosila svojim herojem, Liza se, možda, ponašala savršeno
drukčije prema njemu oči u oči, kako ja slutim pouzdano, po nekim podacima, o kojima ću, uostalom,
takođe docnije govoriti.
I tako, što se tiče mojih osećaja i odnosa prema Lizi, sve je to bilo samo spolja, samo usiljena
ljubomorna fikcija s obe strane, jer nikad jedno drugo nismo jače voleli nego u to vreme. Dodajem još da
se Liza prema Makaru Ivanoviću od samog njegovog dolaska, posle prvog iznenađenja i posle
prve radoznalosti, počela iz nekih razloga ponašati gotovo prezrivo, čak gordo. Kao naročito nije mu
nimalo obraćala pažnje.
Pošto sam se zarekao da „ćutim“, kao što sam objasnio u prethodnoj glavi, mislio sam, naravno u
teoriji, to jest u svojoj mašti, da održim zadatu reč. O, s Versilovom na primer, pre bih otpočeo razgovor o
zoologiji ili o rimskim carevima, nego, na primer, o njoj ili o onoj, recimo, vrlo važnoj rečenici u
njegovom pismu njoj kojom je izveštava da „dokument nije spaljen, nego da je živ i da će se pojaviti“ —
rečenici o kojoj sam odmah počeo u sebi da mislim čim sam uspeo da povratim sećanje i rasuđivanje
posle bunila. Ali, avaj! Već na prvom koraku u praksi, i još pre prvoga koraka, uvideo sam koliko je teško i
nemoguće održati slične odluke: već drugoga dana posle moga upoznavanja sa Makarom Ivanovićem
strašno me je uzbudio jedan neočekivan događaj.

II

Uzbudila me je neočekivana poseta Darje Onisimovne, majke pokojne Olje. Od mame sam već čuo da
je dva puta dolazila u toku moje bolesti i da se vrlo interesovala za moje zdravlje. Da li je baš zbog mene
dolazila ova „dobra žena“, kako se uvek o njoj izražavala mama, ili je prosto posećivala mamu po običaju
koji je ranije već zavela — nisam pitao. Mama mi je uvek pričala o svima domaćim događajima, u vreme
kad je dolazila da me hrani supom (u doba dok još nisam mogao da jedem sâm) — da bi me razonodila, ali
ja sam se pri tom uporno trudio da svaki put pokažem da se malo interesujem svima tima saopštenjima, i
zbog toga nisam ni za Darju Onisimovnu podrobnije pitao, čak sam potpuno ćutao.
Bilo je oko jedanaest sati; baš sam hteo da ustanem iz kreveta i da pređem u fotelju kod stola, kad uđe
ona. Naročito sam ostao u postelji. Mama se nečim zabavila gore i nije sišla kad je gošća došla, tako sam
ostao s njom sâm. Ona je sela prema meni, pored zida na stolicu, smešeći se i ne govoreći
ništa. Predosećao sam da ćemo samo ćutati; i uopšte me je ceo njen dolazak vrlo naljutio. Nisam joj ni
klimnuo glavom, i gledao sam joj pravo u oči; ali i ona je gledala meni pravo u oči.
— Vama je sad tamo u stanu posle kneževoga odlaska dugo vreme samoj? — zapitah je najedanput,
izgubivši strpljenje.
— Ne, nisam više u tom stanu. sad, blagodareći Ani Andrejevnoj, pazim dete.
— Čije dete?
— Andreje Petrovića — reče ona poverljivo šapćući, osvrnuvši se pogledom na vrata.
— Ali tamo je Tatjana Pavlovna...
— I Tatjana Pavlovna, i Ana Andrejevna, obe, i Lizaveta Makarovna takođe, i vaša mama... sve.
Tatjana Pavlovna i Ana Andrejevna sad su velike prijateljice.
Novost. Govoreći, ona je sva oživela. Gledao sam je s mržnjom.
— Vrlo ste oživeli od poslednjega puta kad ste dolazili kod mene?
— Ah, jeste.
— Izgleda da ste se ugojili?
Pogledala me je čudno:
— Vrlo sam ih zavolela, vrlo.
— Koga to?
— Pa Anu Andrejevnu. Vrlo je volim. Tako plemenita devojka i tako pametna...
— Tako. A šta radi ona, kako je ona sad?
— Oni su vrlo spokojni, vrlo.
— Ona je uvek bila spokojna.
— Uvek.
— Ako ste došli sa spletkama — najedanput viknuh ja, ne mogavši više da izdržim — znajte da neću ni

u šta da se mešam, rešio sam se da odgurnem... sve, sve, meni je svejedno —Ja odlazim!...
Ućutao sam zato što sam se prisetio. Učinilo mi se da je poniženje da joj objašnjavam moje nove
planove. Ona me je saslušala bez čuđenja i bez uzbuđenja, i opet otpoče ćutanje. Zatim je najedanput
ustala, prišla vratima i pogledala u susednu sobu. Pošto se uverila da tamo nema nikoga i da smo sami,
sasvim spokojno se vratila i sela na ranije mesto.
— To ste dobro učinili! — nasmeja se ona najedanput.
— Hoćete li zadržati svoj stan kod onoga činovnika? — zapita ona najedanput, malo se nagnuvši i
spustivši glas, kao da je to bilo glavno pitanje zbog koga je i došla.
— Stan? Ne znam. Možda ću i da izađem... Otkud ja znam?...
— A gazdini vas toliko mnogo očekuju; činovnik je u velikom nestrpljenju, kao i njegova žena.
Andreja Petrović ih je uveravao da je sigurno da ćete se vratiti.
— A zašto to pitate?
— I Ana Andrejevna je želela da zna; bili su vrlo zadovoljni kad su saznali da ćete ostati u stanu.
— A otkud ona tako sigurno zna da ću bezuslovno ostati u tom stanu?
Hteo sam da dodam: „A šta se to nje tiče?“ — ali sam se uzdržao da pitam iz gordosti!
— I g. Lambert im je to isto potvrdilo.
— Šta-a-a?
— Jeste, g. Lambert. Oni su Andreji Petroviću takođe sasvim sigurno potvrdili da ćete ostati, i u to su
uverili Anu Andrejevnu.
Bio sam sav potresen. Kakva su to čudesa! Lambert već poznaje Versilova, Lambert je već prodro do
Versilova, — Lambert i Ana Andrejevna, prodro je i do nje! Plamteo sam, ali sam oćutao. Strašna gordost
je oblila celu moju dušu, gordost ili što drugo, ne znam. Ali kao da sam sebi sâm govorio u tom trenutku:
„Ako zapitam samo jednu reč radi objašnjenja, opet ću se vezati s tim svetom i nikad se više neću
otrgnuti“. Mržnja se razgorela u mom srcu. Iz sve snage sam se rešio da ćutim, i ležao sam nepomično; i
ona je ućutala za čitav minut.
— Šta radi knez Nikola Ivanović? — zapitah je kao da sam izgubio pamet. Stvar je u tome što sam je
zapitao zato da pređemo na drugu temu, a ponova sam, neočekivano, postavio najvažnije pitanje, sâm,
kao poludeo, vraćajući se u isti svet iz koga sam se tako grčevito rešio da bežim.
— Oni su u Carskom selu. Malo su slabi, a u varoši sad vlada rednja; svi su im savetovali da pređu u
Carsko selo, u njihovu tamošnju kuću, na dobar vazduh.
Nisam joj odgovorio ništa.
— Ana Andrejevna i đeneralica ih posećuju svaka tri dana, zajedno se voze tamo.
Ana Andrejevna i đeneralica (to jest ona)—prijateljice! Zajedno se voze! Ćutao sam i dalje.
— sad su dobre prijateljice njih dve, i Ana Andrejevna tako lepo govori o Katarini Nikolajevnoj...
Neprestano sam ćutao.
— A Katarina Nikolajevna je opet „izašla“ u društvo, ne propušta nijednu svečanost, svuda blista;
kažu da su na dvoru svi zaljubljeni u nju... a s g. Bjoringom je potpuno prekinula i neće biti svadbe; svi to
tvrde... otkad se ono desilo.
To jest od Versilovljevog pisma. Sav sam pretrnuo, ali nisam ni reči progovorio.
— Ana Andrejevna opako žali kneza Sergija Petrovića, a i Katarina Nikolajevna, i svi za njega kažu da
će biti oslobođen, a osudiće onoga drugoga, Stebeljkova.
Pogledah je s mržnjom. Ona zatim ustade i nagnu se nada mnom:
— Ana Andrejevna je naročito molila da se raspitam za vaše zdravlje — reče tihim šapatom — i vrlo

vas je molila da svratite kod nje čim počnete da izlazite. Zbogom. Gledajte da ozdravite, tako ću joj reći...
Tada je izašla. Sedoh na krevet, hladan znoj mi izbi na čelu, ali ne zato što bih osećao kakav strah:
nerazumljiva za mene i mrska vest o Lambertu i o njegovim mahinacijama, na primer, nije me nimalo
ispunila užasom, u poređenju sa strahom, možda neopravdanim, s kojim sam se sećao, u bolesti i prvih
dana ozdravljenja, moga susreta s njim one noći. Naprotiv, u tom prvom trenutku zbunjenosti na
krevetu, odmah po odlasku Darje Onisimovne, čak se nisam ni zadržavao na Lambertu, nego me je... jače
nego išta obuzela vest o njoj, o njenom prekidanju s Bjoringom, o njenoj sreći u društvu, o svečanostima,
o uspehu, o „blesku“. „Blista“, još mi je u ušima odjekivala reč Darje Onisimovne. I tada osetih da se
svojom snagom neću moći otrgnuti iz tog vrtloga, iako sam uspeo da ćutim i da ne ispitujem Darju
Onisimovnu posle njenih čudnih saopštenja! Beskrajna žeđ za onim životom, njihovim životom, ovladala
je celom mojom dušom i... i još neka druga slatka žeđ koju sam osećao do sreće i do mučnoga bola.
Misli kao da su mi se vrtele, ali sam im dopuštao da se vrte. „Šta ima tu da se razmišlja!“ govorio mi je
jedan osećaj. „Čak i mama je krila od mene da je Lambert dolazio—javljala mi se misao u nevezanim
odlomcima — to joj je Versilov naredio da ćuti... Umreću, ali neću zapitati Versilova za Lamberta!“ —
„Versilov — sinula bi mi opet misao — Versilov i Lambert, o, koliko li se kod njih desilo novih stvari! Baš je
majstor ovaj Versilov! Najurio je Nemca Bjoringa onim pismom; oklevetao je nju, la calomnie... il er reste
Toujours quelque chose[59], i dvoranin Nemac poplašio se skandala — xa-xa... dobila je lekciju!“
„Lambert... da nije već i do nje prodro ovaj Lambert? Još bi to trebalo! A zašto da se ona i s njim ne
„sveže“?“ Ali tada najednom odbacih sve ove glupe misli i u očajanju spustih glavu na jastuk. „To ne sme
biti!“ — rekoh s iznenadnom rešenošću, skočih s postelje, uzeh papuče i ogrtač, i odoh pravo u sobu
Makara Ivanovića, kao da ću onde naći odbranu od svih podstrekavanja, kotvu spasenja za koju ću se
uhvatiti.
U stvari sam možda tu misao tada i mogao imati sa svom snagom u svojoj duši; zbog čega bih inače
tako neodoljivo i iznenada skočio s mesta i u takvom moralnom raspoloženju poleteo Makaru Ivanoviću?

III

Ali kod Makara Ivanovića sam, suprotno svakom očekivanju, zatekao druge — mamu i doktora. Pa
kako sam iz nepoznatih razloga zamislio, pošavši tamo, da ću starca naći samoga kao i juče, to zastadoh
na pragu u punoj nedoumici. Još nisam uspeo ni da se namrštim, a već je došao i Versilov, a odmah za
njim i Liza... Znači da su se svi skupljali zbog nečega kod Makara Ivanovića, i to „baš kad meni to nije
trebalo“.
— Došao sam da vidim kako ste sa zdravljem — rekoh ja prilazeći pravo Makaru Ivanoviću.
— Hvala, dragi moj, čekao sam te: znao sam da ćeš doći! Celu noć sam mislio o tebi.
Pogledao mi je ljubazno u oči, i meni je bilo jasno da me voli više nego ostale, ali sam odmah i
nehotice zapazio da mu je lice istina veselo, ali da je bolest u toku noći napredovala. Doktor ga je jedan
trenutak pre toga pregledao vrlo ozbiljno. Docnije sam saznao da je ovaj doktor (onaj isti mladi doktor s
kojim sam se posvađao i koji je Makara Ivanovića lečio od samoga njegovoga dolaska) vrlo pažljivo lečio
svoga pacijenta, i — ne umem samo da se izrazim medicinskim jezikom, našao kod njega mnoge
komplikacije raznih oboljenja. Makar Ivanović je s njim, kako sam na prvi pogled primetio, već stajao u
najtešnjem prijateljstvu; to mi se u tom trenutku nije dopalo; uostalom, ja sam, naravno, u tom trenutku
bio vrlo rđavo raspoložen.
— Dakle, Aleksandre Semjonoviću, kako je danas naš dragi bolesnik? — zapita Versilov.
Da nisam bio toliko potresen, prvo bih vrlo radoznalo ispitivao odnos Versilovljev prema starcu, o
čemu sam juče već mislio. sad me je najviše porazio vrlo mek i prijatan izraz Versilovljevog lica; u njemu
je bilo nečega baskrajno iskrenog. Čini mi se da sam jedanput već zabeležio da je Versilovljevo lice bilo
vrlo lepo kad bi dobilo iole prostodušan i iskren izgled.
— Evo se neprestano svađam — odgovori doktor.
— S Makarom Ivanovićem? Ne verujem, s njim nije moguće svađati se.
— Ne sluša: noću ne spava...
— Prestani već jednom, Aleksandre Semjonoviću, dosta si me već grdio — našali se Makar Ivanović.—
Ded, Andreja Petroviću, recite šta učiniše s našom gospođicom? Evo je već celo jutro uznemirena —
dodade ukazujući na mamu.
— Ah, Andreja Petroviću — reče i mama sa odista velikom uznemirenošću — reci nam brže, ne muči
nas, kako je jadnica prošla?
— Osudili su nam našu gospođicu!
— Ah! — uzviknu mama.
— Ali ne u Sibir, umiri se — svega na petnaest rubalja novčane kazne; prava komedija!
On sede, sede i doktor. Ovo što su govorili, odnosilo se na Tatjanu Pavlovnu, a meni još ništa nije bilo
poznato od cele te istorije. Sedeo sam levo od Makara Ivanovića, a Liza je sela prema meni, desno od
njega; na njoj se videla neka naročita, današnja briga s kojom je i došla kod mame; izraz lica bio joj je
nemiran i razdražen. U tom trenutku nam se sretoše pogledi, i ja pomislih u sebi: „Oboje smo

obeščašćeni, i moram joj prvi prići“. Srce mi je najednom omekšalo prema njoj. Versilov je međutim
otpočeo da priča jutrošnji događaj.
Stvar je bila u ovome: Tatjana Pavlovna imala je toga jutra u sudu parnicu sa svojom kuvaricom. Cela
stvar je vrlo smešna; već sam ranije pomenuo da je pakosna Finlanđanka neki put, naljućena, ćutala
nedeljama, ne odgovarajući ni reči svojoj gospođi na njena pitanja; pomenuo sam i o slabosti Tatjane
Pavlovne prema njoj, koja je sve podnosila i nikako je nije htela oterati, jedanput za svagda. Sve te
psihološke ćudi usedelica i starih dama u mojim očima su u najvećoj meri dostojne preziranja, i odista ne
zaslužuju da se pominju, a što se ipak rešavam da ovde pomenem tu istoriju, to je jedino zbog toga što je
ovoj kuvarici docnije, u daljem toku moje priče, suđeno da igra izvesnu ne malu i sudbonosnu ulogu. I
tako, najzad, kad je jedanput izgubila strpljenje zbog tvrdoglave Finlanđanke, koja joj već nekoliko dana
nije htela da odgovara, Tatjana Pavlovna joj najedanput udari šamar, što se ranije nikad nije desilo.
Finlanđanka ni sada nije izgovorila ni najmanju rečcu, nego je još istoga dana našla jednog mornara
potporučnika u ostavci, nekog Osjotrova, koji je stanovao na zadnjim stepenicama negde u uglu dole, i
koji se, u borbi za opstanak, bavio svršavanjem raznih sporova, i, naravno, sastavljanjem tužbi i žalbi kod
suda. Stvar je došla dotle da je Tatjana Pavlovna bila pozvana na sud, a Versilovu je odnekud palo u deo da
prilikom suđenja prisustvuje u svojstvu svedoka.
Versilov je sve ovo ispričao neobično veselo i šaljivo, tako da se čak i mama smejala; podražavao je
kako su na sudu izgledali i Tatjana Pavlovna i mornarski potporučnik, i kuvarica. Kuvarica je odmah na
početku izjavila sudu da traži novčanu kaznu, „jer ako gospođu uhapse, kome ću kuvati?“ Na sudijina
pitanja Tatjana Pavlovna je odgovarala gordo, ne udostojavajući čak ni da se opravdava; naprotiv, završila
je rečima: „Udarila sam je, i opet ću je udariti“, na što je odmah bi la kažnjena sa tri rublje zbog drskog
odgovaranja. Mornarski potporučnik, jedan visok i suv mladić, počeo je dugačku odbranu u korist svoje
klijentkinje, ali se osramotio, tako da mu se cela sala smejala. Suđenje se ubrzo svršilo, i Tatjanu Pavlovnu
osudiše da plati uvređenoj Mariji petnaest rubalja. Ona odmah izvadi novčanik da isplati novac, i
mornarski potporučnik se približi i pruži ruku da novac primi, ali Tatjana Pavlovna mu ljutito odgurnu
ruku i obrati se Mariji. „Ostavite, gospođo, nemojte da se uznemiravate, metnite na račun, a ja ću se već
sama obračunati s ovim“. — „Šta ti bi, Marija, da uzmeš ovolikoga dugonju!“ pokaza Tatjana Pavlovna na
mornarskog potporučnika, strašno obradovana što je Marija najzad progovorila. „Baš je pravi dugonja,
gospođo, — lukavo joj odgovori Marija — a da li ste danas naredili kotlete s graškom, nisam jutros dobro
čula, žurila sam se ovamo?“ — „Ah ne, sa kupusom, Marija, samo, molim ta, da ne izgore kao juče“. —
„Danas ću se naročito potruditi, gospođo; dopustite mi da poljubim ruku“. — i u znak izmirenja poljubila
je svojoj gospodarici ruku. Jednom reči, razveselila je celu salu.
— Baš je čudna! — vrtela je mama glavom, vrlo zadovoljna i izveštajem i pričanjem Andreje Petrovića,
ali je krišom uznemireno posmatrala Lizu.
— Još je i u mladosti bila karakterna gospođica — nasmeši se Makar Ivanović.
— Žuč i besposlica — umeša se doktor.
— Jesam li ja ta karakterna gospođica, i ta žuč i besposlica? — najedanput ulete u sobu Tatjana
Pavlovna, očevidno vrlo zadovoljna sobom — ali bar ti, Aleksandre Semjonoviću, ne bi trebalo da
trabunjaš svašta; poznaješ me još od svoje desete godine, pa kad sam bila besposlena? a od žuči me ti
sam čitavu godinu dana lečiš pa ne možeš da izlečiš, i treba da se stidiš. Ali dosta ste mi se smejali; hvala,
Andreja Petroviću, što ste se potrudili da dođete u sud. A kako si ti, Makaruška, došla sam da vidim samo
tebe kako si, a ne i ovoga (i pokaza na mene, ali me prijateljski udari rukom po ramenu; još je nikad
nisam video u tako veselom raspoloženju).
— No, kako je on? — završi ona, obrativši se doktoru i zabrinuto nabravši čelo.
— Evo neće da legne u postelju, i ovako sedeći samo se iznurava.
— Hoću samo malo da posedim s društvom — promrmlja Makar Ivanović sa licem deteta koje moli.
— Jeste, to da nam je, to da nam je: volimo da se okupi društvo oko nas, pa da ćaskamo; poznajem ja
Makarušku — reče Tatjana Pavlovna.
— Uh, čekaj, ne brzaj tako — nasmeši se starac opet, obraćajući se doktoru; čuj me prvo, i pusti me da

kažem: leći ću, dragi moj, ali sam čuo da narod kaže: „Kad legneš, ko zna da li ćeš se dići“, eto to me,
prijatelju, tišti.
— Naravno, znao sam, opet narodne predrasude: „dobro, i da legnem, ali da li ću i ustati“ — toga se
vrlo često plaše u narodu i više vole da odboluju na nogama nego da idu u bolnicu. A vas je, Makare
Ivanoviću, prosto uhvatila čežnja, čežnja da malo putujete — otuda cela bolest: odvikli ste se da dugo
budete u mestu. Vi ste takozvani hadžija! A skitnja je u našem narodu počela da se pretvara u strast. To
sam više puta primetio kod naroda. Naš narod je skitač po preimućstvu.
— I ti misliš da je Makar skitač? — prihvati Tatjana Pavlovna.
— O, nisam rekao u tom smislu; upotrebio sam reč u njenom opštem značenju. Recimo da je
religiozni skitač, pobožan skitač, ali je ipak skitač. U dobrom, čestitom smislu, ali skitač... S medicinskog
gledišta mislim...
— Uveravam vas — obratih se ja najedanput doktoru — da smo pre skitači mi i vi, i svi koliko nas je
ovde, a ne ovaj starac, od koga svi imamo šta da naučimo, zato što on ima nešto čvrsto u svom životu, a
mi, koliko god nas je, nemamo ničega čvrstog u životu... Uostalom, otkud vi to možete da razumete.
Očevidno sam oštro govorio, ali sam s tim bio zadovoljan. U stvari nisam znao zašto sam i dalje onde
sedeo, i bio sam kao u ludilu.
— Šta ti je? — sumnjivo me pogleda Tatjana Pavlovna; — šta kažeš ti za njega, kakav je, Makare
Ivanoviću? — i pokaza na mene prstom.
— Blagoslovio ga Bog, bistar je — reče starac sa ozbiljnim licem — ali kod reči „bistar“ gotovo svi se
nasmejaše.
Mogao sam nekako da se savladam; od svih se najviše smejao doktor. Bilo je dosta glupo to što nisam
znao tada za njihov prethodni dogovor. Versilov, doktor i Tatjana Pavlovna bili su se još pre tri dana
dogovorili da pošto-poto razonode mamu zbog njenih ružnih predosećanja i njene bojazni za Makara
Ivanovića koji je bio mnogo više i opasnije bolestan nego što sam tada slutio. Eto zato su se tada svi šalili
i trudili se da se smeju. Samo je doktor bio glup i nije umeo da se šali: zbog toga se posle i desila cela stvar.
Da sam tada i ja znao za njihov dogovor, ne bih učinio ono što se dogodilo. Ni Liza nije ništa znala.
Sedeo sam i slušao na pola uva; oni su razgovarali i smejali se, a meni se u glavi vrtela Darja
Onisimovna s njenim vestima, i nikako nisam mogao da je se otresem; sve mi se pred očima pojavljivala
kako sedi i gleda, oprezno ustaje i zagleda u drugu sobu. Pri kraju se najedanput svi nasmejaše: Tatjana
Pavlovna, ne znam kojim povodom, reče doktoru da je bezbožnik: „Ah vi medicinari, svi ste vi
bezbožnici!...“
— Makare Ivanoviću! — uzviknu doktor, pretvarajući se na vrlo glup način da je uvređen i da traži
suda — da li sam ja bezbožnik?
— Ti bezbožnik? Ne, ti nisi bezbožnik — ozbiljno odgovori starac, posmatrajući ga pažljivo —- ne, Bog
da te poživi! — klimnu on glavom — ti si veseljak!
— A ko je veseljak, ne može biti bezbožnik? — ironično zapita doktor.
— To je svoje vrste misao — primeti Versilov, ali ne smejući se.
— To je čak silna misao! — i nehotice uzviknuh ja, iznenađen idejom.
Doktor je gledao oko sebe s interesovanjem.
— Svih učenih ljudi, tih velikih profesora (verovatno su pre toga razgovarali o profesorima) — poče
Makar Ivanović malo spuštenoga pogleda — u početku sam se plašio; nisam smeo pred njih, jer sam se
najviše bojao bezbožnika. Mislio sam: imam jednu dušu; ako je upropastim, drugu ne mogu naći; ali
docnije sam se ohrabrio: „Ta šta, mislio sam, nisu ni oni bogovi, nego su isti kao i mi, ljudi koji imaju iste
strasti kao i mi“ Bio sam i vrlo radoznao: „Moram saznati, velim, šta je to bezboštvo?“ Samo me je,
prijatelju, docnije prošla ta radoznalost.
Tu je ućutao, ali s namerom da produži sve s istim tihim i ozbiljnim osmejkom. Postoji jedna

ali sami i dalje ostaju u nedoumici i ništa ne mogu da objasne. Jedan je iz knjiga odabrao samo cvetiće. a šta su dobra naučili. Ima ih. Takvi su ljudi uvek ograničeni. takvih. i mora ih biti“. I sve mislim: što je čovek pametniji. a ne samo nevinost prostodušnosti. drvenom ili zlatnom. čak pomalo lukavi osmejak. Ali kod Makara Ivanovića. prijatelju. sve je veća dosada. ipak im je srce lako. lako. tako ih treba nazvati. i koja nigde ne sluti podsmevanje. a sami to ne uviđamo. A i kakva korist: nemoguće je da ima čoveka koji se pred nečim ne savija. ima jela na pretek. on se klanja idolu. mada greše i psuju. jer su spremni da iz srca iznesu pred prvoga koga sretnu i ono što im je najdragocenije. nemaju hleba. Makare Ivanoviću — najedanput potvrdi Versilov — ima ih takvih. Slušao sam više puta da ih ima.prostodušnost koja ima poverenja prema svima i svemu. a možda i Versilovu. — Čoveka bezbožnika — pribrano produži starac. Opet vam kažem: vrlo je dosadno. Tu ima raznih ljudi. sedi na gomili zlata. iz njega je virio propagandist. Sitni ljudi su oskudni. nesrećom. To su sve samo idolopoklonici. — možda se i sada plašim. Poneki se toliko pruži da više ni samoga sebe ne vidi. samo svaki uzdiže svoju propast. Ima ih koji su proučili sve nauke. činilo mi se. Ako odbaci Boga. i svi su nemirni. prijatelju Aleksandre Semjonoviću. nemaju čim da prehrane decu. ali sam se poveo za Versilovljevim tonom i osvojila me je neka ideja u rečenici: „mora ih biti“. Jer čitaju i tumače celoga svoga veka. ali srce mu je puno snova. ili mislenom. i ipak mu na srcu leži neki teret. čak ga i ne žele. Razgovor je očevidno bio samo produženje njihovih ranijih prepirki u toku nedelje. — Ima ih. — Ali zar da nema bezbožnika? Ima ih. ima ih čak i iz najprostijeg staleža. samo je u tome stvar. najveseliji i svakom radošću ispunjeni raj? I još da kažem i ovo: nemaju blagoobrazija. nasitivši se slasti knjige. spavaju na oštroj slami. Ovaj ceo razgovor bio je za mene potpuno neočekivan. Na taj način se događa da proklinjemo ono što nas osvetljava. a ne pomišlja da se obrati jedinoj Istini. samo su ti mnogo strašniji od ovih. svi propadaju. — Svakako ih ima i „mora ih biti“ — nisam mogao da se uzdržim i da ne kažem sa žarom. koji su pravi bezbožnici. — pa opet ih pritiskuje tuga. ali je sam nemiran i nema unapred nikakvog svog mišljenja. A velik čovek se napija. nego sam mesto toga sretao nemirne ljude — bolje je da se to tako nazove. i glupih i učenih. Ali u tom trenutku se najednom desilo još nešto takođe sasvim neočekivano. jer živeti bez Boga prava je muka. ali nisam sreo nijednoga. i biće da ih i mora biti. i to po svom ukusu. ali je u njemu. opet iskočila ona fatalna rečca koja me je toliko naelektrisala bila juče i navela me na ispad za koji se i sada kajem. I ovo još treba uzeti u obzir: ljudi uče otkako stoji svet. a ipak im je srce veselo. drugi opet je bez osećaja i lakomislen i zadovoljan je kad može da se podsmeva. ne znam zašto. Sa zadovoljstvom sam gledao njegov izvesni. Neki je tvrđi od kamena. bilo je nešto drugo i njega je nešto drugo gonilo da govori. da u životu još nikad nisam sreo nijednoga bezbožnika. a ne bezbožnici. da bi svet postao divan. takav čovek ne bi sebe mogao podneti. namenjen od njega doktoru. . jer vam prilaze s Božjim imenom na ustima. i nijedan čovek ne bi to mogao. ne možeš da zamisliš kakvih tu sve nema ljudi: i velikih i malih.

tihim glasom: .. draga moja. nije još ni dovršio rečenicu. a Makar Ivanović. nije se mrdnula. Mama. već je ustao i radosno likujući stajao je uspravno i gledao oko sebe: — Evo. ali. znao čemu da ih pripišem. ali na prozoru nije bila zavesa nego zastor. prema doktorovom naređenju. Zapamtio sam nekoliko njenih ljutitih i vatrenih pogleda. ustao sam! — reče on gotovo ponosito i radosno se smešeći — hvala ti. Bio je vrlo bled. digao se svega dve šake i opet pao na klupu. samo je teško kolenima lupio na patos. ali se on.IV Dan je bio vanredno svetao. I najedared Makar Ivanović. a već sam mislio da me nožice ne služe. — Možete da ispričate čitavu knjigu. Ali nije stajao dugo. on pade koliki je dug na patos. Tek najednom dreknu ona oštro na Makara Ivanovića: — Ta dignite se makar malo: zar ne vidite kako je mami teško! Starac je brzo pogleda. Svi uzviknuše i potrčaše da ga dignu. jer mu je jaka svetlost vrlo uznemiravala i dražila bolesne oči. namislila je da pokuša pomaći klupicu na kojoj je sedeo Makar Ivanović. najzad. ali nisu uspeli ni da priđu. kod njega našao i bolesno srce. i gledajući je vrlo poslušno. a nemate snage da ustanete? — Lizo! — viknu Tatjana Pavlovna. ali ga noge nisu slušale. inače mu je pošlo za rukom da pruži desnu ruku i da se na njoj zadrži. a uz to sam bio zanesen i razgovorom. još jednako bled i dršćući telom i kao još bez svesti. ali nije mogla da je krene. Digoše ga i posadiše na krevet. užasno ozlojedilo Lizu. u prvom trenutku. hvala Bogu. tako da je gornji prozor bio nezastrt. trebalo je nečim sasvim zastrti prozor. da ne bi smetala razgovoru. Zauzet razgovorom. (Doktor je. shvati odmah šta je mislila i pohita da se digne. nego je za vreme dok je govorio. i pošto ga „nožice“ gotovo nimalo nisu držale.) Mama je bila izvan sebe od straha. i sve to je. potpuno nesvesno. nije ugruvao. Već se nekoliko puta nagnula i uhvatila klupicu. pored ostaloga. — Ne mogu. najviše četiri šake. mahinalno nekoliko puta okrenuo glavu u stranu. desno u stranu: bilo je dovoljno da se pomakne za tri. već je nekoliko puta uznemireno pogledala na prozor. zavesu kod Makara Ivanovića nisu spuštali obično po ceo dan. u jednom trenutku je sunčana svetlost iznenada udarila u lice Makara Ivanovića. naučila si me. a štaka na koju se naslanjao celom težinom tela. drago dete — odgovori on Lizi žalosno. — Prosto je potrebno da mu se pomogne da se digne! — reče i ustade Versilov. — Imaš pravo — reče starac i brzo dohvati štaku. — Uzmite štaku što leži pored vas. najedanput skliznu po ćilimu.. Makar Ivanović je nekoliko puta pokušao da se digne. Makar Ivanović opet pokuša iz sve snage da ustane. ali ne od straha. ali tada. Bilo je užasno pogledati. Osećajući njene napore. ustade i doktor. dignite se pomoću štake! —još jednom odseče Liza. nego od potresa. okrenu glavu Lizi i reče joj gotovo nežnim. nisam. koja je stajala pored njega. priskoči i Tatjana Pavlovna. ali beše sve uzalud. dobro se sećam. I dok smo tako sedeli. No mama je ipak produžavala da se napreže i da vuče. ali u žaru razgovora. klupica sa Makarom Ivanovićem koji je na njoj sedeo. to je bilo zbog toga što je starcu bilo teško što sa ranijom zavesom nimalo ne vidi sunca. on nije u početku obraćao pažnju. naslonivši se iz sve snage na štaku.

odista. U trenutku njegovoga pada skočila je kao i svi ostali. Ponavljam da nisam znao za njihov dogovor o mami i Makaru Ivanoviću. — Dosta je bilo! — najedanput poče da komanduje Tatjana Pavlovna — sve je ovo zbog tih vaših razgovora! Vreme je da se razilazimo. — Kriv sam. ali baš to kao da je i trebalo da se učini. bilo je potpuno jasno da od početka nije u Lizinim rečima primetio nikakvu ljutnju... najednom je. kakvo dobro može biti kad je sâm doktor počeo da brblja! — Tako je! -— prihvati Aleksandar Semjonović. sva pocrvenela od stida i kajanja. dosta! — viknu Versilov strogo. Sve ovo me je dotuklo. tako da umalo nisam. sad nema više svanuća! Ali. Ali mesto takvih osećanja ja iznenada ustadoh i počeh da govorim čvrsto i glasno: — Makare Ivanoviću. Videvši opšti strah. po ranijim mojim postupcima smatrali su me: sposobnim za svaki sličan skandal. samo ako ti je volja -— reče neočekivano. To izjavljujem u vašem prisustvu.. i celoga života me je mučila.. i ja skočio da poljubim Tatjanu Pavlovnu. Ali me odmah prekinuše.— Ne. to jest da je bilo potrebno da bude „izgrđen“ za svoju krivicu... Ali zatim je došlo vaskrsenje iz mrtvih.. nožice neće da stoje! Ne mogu da izrazim tadašnji svoj utisak. Versilov je potrčao za mnom… .. Makar Ivanović se takođe uplašio. umirite ga! — ciknu kao besna Tatjana Pavlovna. njemu treba mira! Ali Tatjana Pavlovna ga više nije slušala: stajala je jedno pola minuta ćutke i neprekidno posmatrala Lizu. odjurio sam u svoju sobu. naravno. Najčudnije je bilo to što je on sebe smatrao za krivca: ja sam bio sudija. draga moja. naprotiv. Naime. Sve to je užasno potreslo i Lizu. na velikoj muci zato što je bila uzrok svemu. Stvar je u tome što u rečima jadnoga starca nije bilo ni najmanje žalbe ni prekora. — Jeste! — odgovorih mu ja — ista takva scena bila je već. — Znam da sam neprijatelj celoga sveta — promucah ja (ili nešto slično tome) i okrenuvši se oko sebe. i. duboka tuga bila mu je izražena na licu. — Uplašićete ga! — ubedljivo reče doktor.. ne znam zašto.. nego predusresti s radošću i pozdravom novi divni osećaj koji se svakako u njoj javio. ali svi vi ovde saznaćete za šta sam sposoban: i ne slutite šta mogu da dokažem! Pošto sam ovo rekao. hodi ovamo i poljubi me. naravno. za tili čas.. ali i ona.. i to onda kad sam sahranio Versilova i izbacio ga iz srca. a on prestupnik. nije bilo potrebno prekoreti Lizu. Ovu jednovremenost reči smatram fatalnošću. — Umirite ga. i stajala mrtvački bleda. — Arkadije — viknu on opet — takva scena već je jedanput bila između nas. i da je njenu opomenu primio kao nešto prirodno. Vrlo velika. — Za mene je. Mama je zadrhtala. pogledah izazivački Versilova. samo ranije nisam znao šta me to muči. I ona ju je poljubila.. iskrena. a ta me je reč juče i sve ovo vreme mučila. Jedina svetica je ovde mama. čak čudom. vidiš. opet ste upotrebili reč „blagoobrazije“. zabavljajući se oko bolesnika. Tatjana Pavlovna. mene staru ludu. Ali kad je čula ove reči. Molim te da se sada uzdržiš! Ne mogu da iskažem s kakvim je silnim osećajem on to izgovorio. — Arkadije.. — Lizo. a sad. gospodo —Ja još više digoh glas — za mene je to što vas vidim sve pored ovoga nevinašceta (ukazah na Makara) — prosto jedna sablazan.

ona je najednom počela da se smeje. Ona najednom pokri lice rukama. da je ležalo u mojoj želji. da sam sâm!“ I najedanput ulazi ona. ona se baš zbog toga smeje što sam se ja toliko uplašio. Odakle se to javilo u sasvim gotovom obliku? To je otud što imam dušu jednog pauka! To znači da je sve to već davno bilo klijalo i ležalo u mom razvratnom srcu. nego nesavladivo podsmevanje. liši nasleđa i otera iz kuće. a um još nije smeo da svesno predstavi ma šta slično. uvija se oko mene. Neizdrživ osećaj! „O. bio je pravo proročanstvo i ne mogu da pređem preko njega. Moj prvi utisak je užasan strah. dočepa me Lambert! „Magarče! Magarče! — šaptao mi je on držeći me čvrsto za ruku — ona mora da na Vasiljevskom ostrvu otvori pansion za plemićke devojke (to jest. sve vreme sam osećao. onako kako sam ih sanjao). O. U mojim rukama je dokument. potpuno tačno i jasno naslikano.. Gleda me plašljivo. da bi se izdržavala. O. Obuzeo me je jedan nov osećaj. da nisam sâm. dršćem kao što nikad nisam drhtao.. a pred noć bunilo. otkupninu!“ viče Lambert. Iznenada se nađoh sa nekim velikim i gordim ciljem u srcu.. od vas mi ništa nije potrebno! Preziranjem se svetim za sve poruge!“ Izlazim iz sobe. to pominjem unapred. sad više nemam snage da izađem.. Ali nije sve bilo samo bolesno bunilo: bilo je i bezbrojnih snova. i šta se događa sa mnom? Ne osećam više ni saučešće ni mržnju. Čim je spazila Lamberta. bi mi je žao. i oboje se smeju još jače. uznemiren i na muci. takav strah da sam zastao i neću da joj se približavam. ali se srce toga stidelo na javi. koji ne mogu da izrazim. a moje srce hoće da prepukne: „O. i u proročkom obliku. u čitavom nizu i beskrajno. iste crte. — Arkadije Makarović traži „blagoobrazije“ — čuje se glasić Ane Andrejevne negde u blizini. u jednoj velikoj i visokoj sobi. A u snu je duša predstavila i izložila sve što je bilo u mom srcu. I mada sam bio sâm. za pare! — viče Lambert.. „Otkupninu. koji nikad uopšte još nisam poznavao. ona kao da je najedanput skinula masku sa lica. zar je ta bestidnica ona žena od čijeg jednog jedinog pogleda je moje srce kipelo vrlinom?“ — Eto za šta su sposobni ti ponositi viši krugovi.V Bolest mi se vratila. evo vam. od kojih sam jedan san ili odlomak sna zapamtio za ceo život. i kako mi se dopada što je tako bestidno! Hvatam je za ruke. ja bacih „dokument“ na sto s neiskazanim preziranjem: „Nemojte da molite. u mraku. to vidim i. dodir njenih ruku me muči i potresa. pošto od mene sazna za dokument. ako je otac. i približavam svoje usne njenim besramnim.. Gledam je i ne verujem. I da li je to bilo ono što sam hteo da im dokažem kad sam jutros pobegao iz sobe Makara Ivanovića? Ali dosta: za sada neću više ništa o tome . Čak ni nehotice nisam ništa slično pomišljao (iako sam čuvao „dokument“ zašiven u džepu i neki put rukom pipao džep s čudnim osmejkom). Ali bestidnicu ni to ne zbunjuje. nipošto! Ah. Negde iza vrata sede ljudi i čekaju ono što ću ja učiniti. ali ne kod Tatjane Pavlovne: vrlo dobro se sećam te sobe. strašno se boji. Saopštiću ga bez ikakvih objašnjenja. ali u njenim rečima nije bila pohvala. crvenim usnama. ali već počeh da osećam odvratnost. tu na stepenicama. Vraćam se u sobu s Lambertom. Ali u vratima. koje dršću od smeha i koje me zovu. gospođo. Zapisujem Lambertove reči bukvalno. traži mi pogled. Ona se smeši na mene da bi me zadobila. ona je spremna da plati otkupninu. Oh. jak kao ceo svet. došao je vrlo jak napad groznice. nego da me čekaju i da od mene nešto čekaju. pun beskrajne gordosti. ali kao da joj se svaka crta na licu unakazila sa beskrajnom bestidnošću. dalje c tom niskom uspomenom! Proklet da je taj san! Kunem se da pre toga mrskoga sna u mojoj duši nije bilo ničega sličnog ovoj sramnoj misli.

da govorim. . Ovaj moj san je jedan od najčudnijih doživljaja u mom životu.

da ozdravim. i čim sam stao na noge znao sam da više neću morati da ležim. izgleda. i to baš oni koje sam u oči nazvao prostacima! To volim kod ljudi. nego sam se osećao kao bogataš uveren u svoja sredstva i svoju snagu. bog zna s kakvim željama. ali do izvesne mere. ali je tada došlo nekoliko dana kada se istina nije desilo ništa naročito. i preziranje sudbine koja me očekuje. i ja sam se i stideo. naravno. i zbog toga sam se rešio da živim higijenski i da slušam doktora. a svoje burne namere odložio sam vrlo razumno (ovo je plod širine) do dana izlaska. I to kod čoveka koji je hteo da ode od njih i od celoga sveta u ime „blagoobrazija“. a to je retkost u mojim uspomenama. . rasli su sve više. Ima slučajeva kad se pobednik ne može da ne stidi pobeđenoga. postoji naročito kod Rusa) da neguju u svojoj duši najviši ideal uporedo sa najvećom podlošću. (a nailazila je). odmah smo uzeli da se povlačimo. Pitanje je da li je to širina osobena ruska koja će te ljude daleko odvesti. ili je to prosto podlost! Ali. i to što pre. sve su mi oprostili! To jest. Tek nisam više imao onaj raniji nemir. to je za mene tajna. i nisam više drhtao od budućnosti kao nedavno. Nadutost. (koga bilo). i to pravu žeđ. Zasada ću reći samo jedno: neka se čitalac seti paukove duše.GLAVA TREĆA I Posle tri dana ustao sam izjutra iz postelje. to zovem razum srca. i to potpuno iskreno. i hiljadu puta sam se čudio toj ljudskoj sposobnosti (koja. do izvesne mere. po svoj prilici ne bi poverovao u njega. to jest do ozdravljenja. Uvideo sam da treba bezuslovno. bar me je to odmah njima privuklo. I uvek je za mene tajna. Bilo ovako ili onako. da bih što pre otpočeo posao. na primer. i dalje razgovarao kao sa najboljim poznanikom. što je delimično dolazilo od istinskog ozdravljenja i od brzoga vraćanja životnih snaga. sve sam odložio do određenoga dana. kao stideći se malo nečega. kad bi čitalac saznao kakvo je ono bilo. baš zato što je ostao nad njim. Bolje je da se docnije sve objasni samim događajima. no kako je ta žeđ mogla da se spoji s drugima. Tih nekoliko dana konačnog i potpunog oporavljenja sećam se sada s punim zadovoljstvom. Žeđ za blagoobrazijem imao sam u znatnoj meri. to ne znam. Pobednik sam očevidno bio Ja. ali koji su ipak svi ostali u mome pamćenju kao nešto utešno i spokojno. Svoje raspoloženje neću zasada da izlažem. ali sve opet pripisujem „širini“. manimo to. Kako su se svi mirni utisci i uživanja u zatišju mogla složiti sa mučnoslatkim i nemirnim otkucajima srca — i to uz predosećanje bliskih burnih rešenja. ceo moj ispad. O. čim je počela da nailazi suviše velika srdačnost. u svakom slučaju nastalo je zatišje. Celim svojim telom sam osetio da ću ubrzo biti zdrav. Sve ove sitne pojedinosti možda ne bi ni vredelo zapisivati. S Versilovom sam.

Toga jutra. gotovo iznenadilo. da budem i popustljiv i širok. nešto mnogo jasnije i utešnije od onoga na osnovu čega sam te stvari shvatao ranije. nije imao poverenja u moju pamet i takt. upravo mnogo više nego što sam mogao da očekujem od čoveka kao što je on. duša njegova je pak bila dovoljno organizovana. Od svega srca sam mu dao obećanje: da ću ubuduće biti oprezniji. kad je to potrebno. nešto meni nepoznato. i ne bih uspeo da razumem mnogo šta u tom starcu. bez Versilova bih mnogo što-šta propustio bez pažnje. primetio: da je i on iskreno zabrinut za starca. na svoje iznenađenje. koji je u mom srcu ostavio najtrajniju i najoriginalniju uspomenu. ali je docnije bio vrlo zadovoljan kad je video da i ja neki put mogu da shvatim kako treba da se čovek ponaša prema ljudima potpuno različitoga shvatanja i gledišta —jednom reči. Ali je za to bila kriva samo njegova neobrazovanost. da sam u tom čoveku iz naroda našao nešto savršeno novo za mene u pogledu izvesnih osećaja i gledišta. Ipak. i. to jest. istina. i tad sam prvi put čuo od njega za tadašnji njihov sporazum što se tiče mame i Makara Ivanovića. Tom prilikom mi je rekao i to da je starcu. To me je vrlo zainteresovalo. priznajem. Versilov je došao kod mene. a da starca smatra kao biće koje je i njemu lično iz izvesnih razloga naročito milo. Dok mi je Versilov sve to saopštavao. Versilov se u početku kao plašio za moje držanje prema Makaru Ivanoviću. Priznajem takođe (mislim da se time ne ulagujem). a ne da mari za nj jedino zbog mame. . prvi put sam tada. ali da doktor za njega ipak ne odgovara. to jest jutra kad sam ustao iz postelje posle ponovnog vraćanja bolesti. često je bivalo da se prosto pukne od muke: zbog nekih njegovih predrasuda u koje je on verovao s najvećim spokojstvom i nepokolebljivo. malo lakše. i to baš toliko da nisam još video boljega čoveka u tom smislu. da umem.

najedanput.. celo vreme nikako nije napuštala — ali to nije škodilo njegovoj pristojnosti. Govoreći. izrazio se opet: „A zna se šta je advokat: advokat je najmljena savest“. ali zato lični i nepozajmljen pogled Makara Ivanovića! Ovakvi narodni .. ili prostim izmišljanjem. na njega je neki put nailazila neka bolesna ushićenost. U sudu je advokat uspeo da ga potpuno odbrani. A vrlo je voleo da polemiše. na primer. Od njega sam čuo mnogo o njegovim ličnim putovanjima. uze da se opija i da ponegde ponekoga i pokrade. Sećam se. Istina. Izađe on na slobodu. i nisam ni kompetentan. naravno. naravno. Vratio se jedan vojnik kući iz vojske. i to najčešće u polemičkim okršajima. i petoga dana se obesio. na primer. kad ga je puštao na slobodu. kako je stajao. ni sam ih ne primećujući. ali mi se u njoj dopao ton. priznao je sve. pošto je slušao i slušao. kao da se pretvorio u stub. iako samo na svoj način. skoči i prekide advokata: „Prestani. o tome kako se vojnik. neka bolešljiva razneženost — delimično. Čovek taj pođe stranputicom. Otvoreno ću reći: gotovo je bilo nemoguće saslušati ih bez suza. pojavljivala se kod njega i neka fina lukavost. i kad se vratiše. ne govori više“! i ispriča sve kako je bilo „do poslednje mrve“. nego od nekog čudnog ushićenja: osećao je čovek nešto neobično i toplo. protiv njega nije bilo jakih dokaza. O ovom „žitiju“. nije mogao da razume ništa od onoga što mu je predsednik suda rekao na ime opomene. Nisu mi dobro poznate ove legende. zamišljen je hodao. Imao je „veselo“ srce. i zbog toga je voleo i sve što je na nju navodilo. njegova velika čistosrdačnost i odsustvo svakoga samoljublja. na primer. i razne legende iz života najstarijih „isposnika“. nije kriv“. mislim. istina. pošto ih je većinom primio iz usmenog prostonarodnog predanja. u stvari. Svi kliknuše i obradovaše se. ali mislim da ih je morao umnogome preudesiti. Govoreći docnije o advokatu koji umalo što nije dobio parnicu. pričao jednu skorašnju istoriju o jednom isluženom vojniku. ali mu se više nije dopadalo da živi sa seljacima. Bilo je i kontrasta: uporedo sa vanrednom prostodušnošću. „Eto kako je teško živeti s grehom na duši!“ — završio je Makar Ivanović. Videlo se da je mnogo putovao po Rusiji. plačući i kajući se. sam je tu bio svedok. osećalo se da ima gotovo bezgrešno srce. kao užarenu peščanu pustinju sa lavovima. Oba ova izraza izgovorio je nimalo se ne trudeći da ih nađe. Počeo je da tuguje. ne jede. obična.II Pre svega. a ni on se više nije seljacima dopadao. kad vojnik sam. Vrlo je voleo reč „veselje“. i nikako sam sebi ne veruje. i uvek je bilo dirljivo. i to ne od razneženosti. Uostalom. i takvih ima danas po svima listovima. Jedanput je. Uopšte je vrlo voleo da priča. ipak se pojavljivala svakad jedna čudna celina. puna narodnoga osećanja. Ali uporedo sa očevidnom preradom. a najviše izvesne reči u kojima je svakako bilo novih misli. najviše je voleo razneženost. i da dokaže da protiv njega nema dokaza. Još mi su se kod njega dopadali i neki njegovi. a međutim ta dva izraza sadrže naročiti pogled na oba predmeta. neki put originalni pogledi na izvesna još vrlo sporna pitanja iz savremenog života. s ljudima ne govori. ne celoga naroda. ni s mesta da makne. i ne razume ništa. i zbog toga i onu „blagoobraznost“. a gotovo i o svima sličnim žitijama. privlačila je k njemu. zbog toga što ga groznica. Neke stvari je prosto nemoguće bilo primiti. Ali. kao što sam već pomenuo. posle povratka u selo nije dopao seljacima — Makar Ivanović se izrazio: „A zna se šta je vojnik: vojnik je pokvaren seljak“. i mnogo čuo. dotle nisam imao ni pojma. Porotnici izađoše da presude. i često ju je upotrebljavao. iz tih priča jedne dugačke priče o žitiju „Marije Egipatske“. o ovome neću da govorim. na je zato voleo da pre svega priča nežne stvari. a vojnik. rekoše: „Ne. ne pije. zbog koje često nikako nije mogao da primeti ironiju (na moj veliki jed). ali ga ipak uhvatiše i izvedoše pred sud. Ova priča je. ponavljam. po kojoj je lutala svetiteljka.

— Makare Ivanoviću! — prekinuh ga najedanput. Pobijao sam ga vatreno. (to jest. jer nijedan trenutak nećeš hteti da izgubiš. radost mu se zasjala na licu. i neće biti ni tuge. da pred sobom ima mladića. svi su rođaci. osećajući da mu ovim obećanjem činim izvanredno zadovoljstvo. kad odeš u pustinju za isposnika) — ali docnije se sve više raduješ. kao što bi starac govorio kakvom mladiću. nego ćeš biti sa samim Bogom lice u lice. tako. — i tu je jedino Gospod sudija. U početku me nije shvatao. sve granice i meru. Ovakve izlive oduševljenja je Versilov. koja potiče od živoga čoveka. a tu je i ženski pol. Odista. — A da li će mu pomoći moja molitva ako je već proklet? — Otkud znaš? Mnogi. i zavode time one koji ne znaju. — A kako vi. izložio sam s najvećim žarom. i dovedoh ga u ushićenje zato što sam govorio vatreno. ipak se sa mnom nije potpuno složio: „kako je. Bog te blagoslovio. a i samu reč komunizam tada prvi put čuo. jer su svi moji. To nije bio samo utisak. pre nego što odeš da spavaš. čoveku žao sebe. i vrlo je prijatna Bogu. nego pravi potres! Celo vreme se strašno interesovao za istorijske pojedinosti: „Gde? Kako? Ko je to uveo? Koje rekao?“ Da pomenem ovom prilikom: primetio sam da je to . Prijatelju! Šta je svet? — uzviknu on s dubokim osećajem: — Zar nije svet samo san? Uzmi zrno peska i posej ga na kamen. ti. A kako je onome grešniku koji nema nikoga da se za njega pomoli Bogu? Zbog toga. nego će biti samo jedan jedini nebeski raj. ipak je polubog. ne milion. pomoli se toplo Bogu za grešnika. a tada neće biti ni sirota ni siromašnih. te otpočnu da se bave sitnicama. naravno. stadoh da mu izlažem sve što sam o toj temi znao. Dao sam mu reč da ću se tako moliti. i zasjaće zemlja jače od sunca. Tada ćeš steći i mudrost ne jedino iz knjiga. tada će se ostvariti i tvoj san u svetu — tako se kod nas govori. ali shvatajući ujedno da je taj mladić ipak beskrajno viši od njega po obrazovanju. I zaborave veliko delo. to jest. spasi sve nepokajnike“ — i to je dobra molitva. mislim da me uopšte nije shvatio. A Hristos kaže: „Pođi i razdaj svoje bogatstvo. ni sad nisam za nju potpuno kompetentan. na primer. i posle već vidiš i Boga“. i „pustinju“ je cenio nesravnjeno više od „hadžiluka“. istina je što misliš“. naprotiv. ali ti ih ne slušaj. lekara. jer oni ni sami ne znaju kuda lutaju. kad staneš da se moliš Bogu polazeći na spavanje. ne obazirući se ni na što. ali je ipak vrlo branio pustinju: „S početka je. ali ono što sam znao. izgleda. Gospode Isuse Hriste. ili uopšte prijatelja čovečanstva u svetu. Ovoga puta bio je i on u sobi. Tada mu ja naslikah koristan rad učenog čoveka. i čak bi me dugo slušao kako govorim o raznim stvarima. baš da ga i nisi poznavao — utoliko će tvoja molitva za njega pre stići Bogu.sudovi na izvesne teme odista su neki put divni sa svoje originalnosti. uistinu stiže do Boga. Isto tako i za sve još žive grešnike: „Gospode.. Ovakva molitva ima prvenstvo. Makare Ivanoviću. kad bude to tvoje zrno žutog peska niklo na kamenu. ah. vrlo često je voleo da on mene sluša. tako je — uzdahnuo je duboko: — ali koliko ih ima takvih koji će se uzdržati i neće pokliznuti? Iako novac nije Bog. ali kad sam završio. ni gordošću ni zavišću. da mi on u takvoj prilici nikad nije govorio s visine. Voleo je. koji sudiš svima. znajući naravno. jedino zbog egoističke ideje svoga spasenja. sve sam stekao. preko svake mere zanesen i sâm (dobro se sećam toga večera): — pa to je komunizam što vi propovedate. ni uzdisanja. jer jedino On zna sve. Priznajem da sam o njoj znao vrlo malo i zbunjeno.. pravi komunizam! A kako on ništa nije znao o komunističkom učenju. nego beskrajno povećanom ljubavi. naravno. makar samo uzdahni Bogu za njega. a tada će se dani tvoji i časovi umnožiti hiljadu puta. Do danas se sećam sa zadovoljstvom izvanrednog utiska koji sam načinio na starca. I postaćeš bogatiji nego pre beskrajno mnogo puta jer nećeš biti srećan ni hlebom ni bogatim odelom. i budi sluga svima“. i sve one koji nemaju nikoga da se za njih moli Bogu“. A mi treba neizostavno da se molimo Bogu za takvoga grešnika. veliko iskušenje. mnogi ljudi ne veruju. vanredno voleo. svaki čas mi je odobravao: „tako. ne sto hiljada. i sam ne zna kakvu zabavu da izmisli. nego ceo svet! sad sakupljamo nenasito i trošimo bezumno. da često govori o isposništvu. pa je tu i sumnja i zavist. Steći ćeš ne malo bogatstvo. smatrate greh samoubistva? — zapitah ga tim povodom. dragi moj. A u pustinji? U pustinji čovek očvrsne za svaki podvig. Molitva za osuđenog grešnika. sve do jednoga kupio! Danas nije retkost da je i najbogatiji i najznatniji čovek ravnodušan prema broju dana svoga života. — Samoubistvo je najveći greh ljudski — odgovori on uzdahnuvši. Kad god čuješ za takav greh. na završetku dodaj: „Pomiluj. naglašavajući egoizam tih ljudi koji su odbacili svet i korist koju bi mogli doneti čovečanstvu. nego ćeš ga osetiti u veselju srca svoga. Treba još da dodam.

. tako!“ ali se videlo da više ne razume. ako ga je stvar vrlo zainteresovala. i iskrena uverenja. nego je spahijski rob—reče on vrlo ljubazno. ja sam ga zapitao: kako uopšte smatra Makara Ivanovića. Ali je razvio u sebi i nešto nezavisno. O njegovoj čistosrdačnosti i nezlobivosti neću da govorim: nama dvojici ta tema ne priliči… . ali mu ispričaj gde ima rata. ali Versilov najednom prekide razgovor. Nauku vrlo ceni. Kad je posle nekoliko minuta Versilov zavirio u moju sobu. U pojedinostima sam se ja zbunjivao. i šta misli o njemu? Verislov se veselo nasmešio (ali to nije bilo zbog mojih pogrešnih pojmova o komunizmu — naprotiv. — bivši spahijski rob. i bivši sluga. i da je izgubio nit. da kažem uzgred. ili. zato što je pravi „skitač“. Svi smo bili na okupu. ali ih ima i koje nisu njegove: Malo ramlje u logičkom izlaganju. Ranije sam ga sličnim razgovorima dovodio do blaženstva. i od svih nauka najviše voli astronomiju. nastupe one potpuno opštenarodne razneženosti koju tako široko unosi naš narod u svoj religiozni osećaj. — Makar Ivanović. i zbog toga sam sve više padao u vatru. pre svega. duhovnom i umnom životu svojih gospodara u to vreme. Zapamti da se Makar Ivanović i danas najviše interesuje događajima iz varoškog i otmenog života. a kako je tu bio i Versilov. Svršilo se s tim da je Makar Ivanović. Znaš li. i ja sam mu često primećivao na licu vrlo ljubazan osmejak kad je slušao starca da govori. Hvali pustinju sa zanosom. Opet ponavljam: on je vrlo zavoleo Makara Ivanovića. bolje reći.uopšte osobina prostoga naroda: nije zadovoljan opštom idejom. kako ga je lepo nazvao Aleksandar Semjonović. Ima čvrsta i dosta jasna. ustade i izjavi da je vreme spavanju. i od sluge. Kako je potpuno neškolovan. kuje mnogo svojih reči. ali ni za šta na svetu ne bi otišao ni u pustinju ni u manastir. nego bezuslovno traži najpouzdanije i najtačnije pojedinosti. ovaj osmejak nimalo nije stajao na put njegovoj kritici. često je vrlo apstraktan. u stanju je da najedanput iznenadi svojim poznavanjem izvesnih pojmova koje čovek u njemu ne bi slutio. koji se rodio kao sluga. ja sam počeo i da se ljutim. da je on veliki političar? Ne ponudi mu meda. Uostalom. ali potpuno narodne sentimentalnosti. bezrazložno srdiš. da za dlaku ne možeš to pomeriti u stranu.. na kraju samo ponavljao uza svaku moju reč: „Tako. i bilo je dockan. i to toliko. ima nastupe sentimentalnosti. Šta bi još imalo o njemu da se kaže? Pomalo je umetnik. u svojoj razneženosti. malo sam ga se stideo. na koga se ti. na primer. Spahijski robovi i sluge su vrlo mnogo učestvovali u privatnom. Ti još ne znaš do koje se mere on interesuje mnogim događajima koji su se u poslednje vreme desili u Rusiji. njih nije ni pomenuo). nije seljak. i da li ćemo imati rata.

uvek sam dolazio i Ja. — Nije više ono što je bio pre — šapnuo mi je jedanput Versilov. bilo ih je podrugljivih. da mu oprostim svu njegovu medicinsku naduvenost. ili opštu tendenciju. i. sem to da su sve bile više ili manje dirljive. jer gde bih i mogao biti. poslednjih dana gotovo je uvek svraćala i Liza. i delimično sam je pripisivao starim njegovim godinama i bolešljivosti. iako docnije od ostalih. slušala kako priča Makar Ivanović. povrh toga. i gotovo je uvek sedela i ćutala. i. i. bez osobitog izbora. Sem mame. na kraju. naučio sam ga da mije ruke i čisti nokte. ali nije shvatio šta sam hteo da mu kažem. uvek je večerom u njegovu sobu dolazio Versilov. jedino zbog toga što sam je celu zapamtio. To mi se dopalo. Čudni običaji! Umetnuću ovde jednu priču Makarovu. . nego prosto zato što čistota ulazi u doktorski zanat. Dopadala mi se njegova prostodušnost. i za to treba da budemo spremni. mnogo brže nego što mislimo. i uspeo sam da mu to dokažem. iz svoje kujne. To je istorija o nekom trgovcu. ali od tada je prestala da dolazi vratima. baš ne sasvim. Zaboravio sam da pomenem da smo imali neku vrstu „večernjih sedeljki“. ali nije bilo ranijih ispada. utoliko pre što ću je ispričati njegovim stilom. nije bilo moguće iz njih izvući. samo ih treba umeti naći. tako da sam se više puta čak divio tolikoj govorljivosti njegovoj. kakvu pouku. tako da je on svojim pričama otvoreno nanosio štetu svojoj ideji — na što sam mu i bio obratio pažnju. tako da sam se rešio. istina retko. dolazio je i doktor. koju sam najzad u njemu zapazio. ispričaću jednu njegovu priču. Ali je bilo i takvih koje nisu bile dirljive. bilo ih je čak vrlo veselih. Ko želi može da preskoči ovu priču. koja nije odmicala od Makara Ivanovića. ako već ne može da nosi čisto belo rublje. Karakter tih priča je bio čudan: tačnije je ako kažem da nisu bile opštega karaktera. Ubrzo će umreti. i ne zbog nekih „elegantnih veština“. Otvoreno sam mu objašnjavao da je to potrebno ne zbog fićfirićstva. da sedne s nama zajedno. Lukerja. — Prilazila je najzad često vratima.III Da bih završio karakteristiku Makara Ivanovića. Versilov ju je pozvao jednom iza vrata. Dolazila je i Tatjana Pavlovna. Često je bilo teško razabrati šta ga je toliko uzbuđivalo da priča. i koje su se odnosile na raskalašne kaluđere. i to jednu priču iz narodnoga života. — pre nije bio takav. S doktorom sam se nekako iznenada izmirio. stojeći iza vrata. i izvesna privrženost njegova našoj familiji. a mislim da takvih istorija u našim varošima i varošicama ima hiljadama.

Čim bi mu prošlo vreme. jednu drvenu kuću. Tamo je bio jedan trgovac. za ženu mu se govorilo da ju je tukao još prve godine braka. a ne čovek. nema nimalo hrabrosti. koliko ih god ima.. ovde je ceo svet lopov. i sve što bi rekao. Narodu je isplaćivao po ćefu. i iz krčme se vraća bez košulje. mlada udovice. samo. svi bi ovde pomrli od gladi. postao je ljutit. na kamen. što si me ovakvoga pijanicu na svet rodila? Bolje da si me ovakvoga ljutoga pijanicu na rođenju zadavila!“. hoćeš muža. veli. zvao se Skotobojnikov. i taj umre. — „Znam ja. a ne plačeš zbog siročadi. Sagradio je fabriku za izradu persijskoga platna. kleknuše pred njega — (naučila ih majka pre toga) i mole držeći ručice sklopljene. mala. a tek posle toga dati mu pare. Svršila se služba. s petim detetom na rukama. Maksim Ivanović inače. liči na lastu bez gnezda. i daću ti dvadeset devet“. „Oče. moralo je da se smatra da je divno. do gole kože. Zar je to čovek? To je životinja. i da je još dok je bio mlad voleo da svojim rukama pušta na volju. ceo ne vrediš toliko.. Mislila je: „pred svetom će se zastideti i oprostiće dug. pa još manja. Ovde je svet razvratan. i arhimandrit mu je blagodario na revnosti: davao je mnogo manastiru. i ostao mu je vrlo mnogo dužan. neće ti priličiti toliki novac: skinuću ti deset rubalja. propao je i izgubio celo imanje. Maksim Ivanović joj odgovori: „Ti. Sa ovdašnjim svetom ne može se drukčije.IV „sad ću da vam pričam kakvo se čudo dogodilo kod nas u Afimjevskom gradu. svi ćute. veli. ako im sve isplatiš. Zatim. a nije hteo da se ponova veže brakom.. najstarijoj četiri godine. Ali se nije tako dogodilo. svi kao jedno. posle i to: pijanice su. I ćuti čovek. na sisi. Maksim Ivanović joj je oduzeo za dug. i onde sedi dok sve ne popije. i premda je rđavo govorio o njemu. pijan je trčao go po varoši i urlao. moralo je da se smatra da je dobro. Mala je varoš. i vrlo se starao o spasu duše svoje. sva redom. U poslednjem času još je proklinjao Maksima Ivanovića. po godinu dana jedna od druge mlađa. ne otimaj nam poslednji zalogaj. ipak je bilo tu i malo istine: svet je bio slab nije mogao da se uzdržava. „Što da slušam njihove gluposti! (to jest da budem . pokloni mu se do zemlje na očigled celoga sveta. i sve što bi naredio. metne naočari: „Koliko imaš da primiš ti. i od njega nije bilo većega bogataša u celom kraju. ali već je bio prispeo i kraj njegovom životu. Pokojni tvoj muž me je proklinjao na samrtnom času“ — i prođe pored nje. kolike pare! Biće ti mnogo. ali je ipak sramota. prvo i prvo treba ga obrazovati. i držao nekoliko stotina radnika.. niko ne sme ni da pisne. Foma?“ — Od Božića nisam ništa dobio. Bio je i slab na piću. da nema mene. Ona tad svu decu poređa u crkvenoj preprati: najstarijem mališanu bilo je osam godina. i mati iza njih. ostaviće kuću siročadi“. da ga je ceo svet slušao. i plače: „Rođena majko. U istoj varoši živeo je i drugi jedan trgovac. a sva dečica. I ostavio je posle smrti mladu udovicu i s njom petoro dece. to je bilo davno pre toga. Pa onda su i kukavice: sedne posle prema krčmi. Maksime Ivanoviću. smiluj se na siročad. uzme račun. imam da primim trideset devet rubalja. S Maksimom Ivanovićem nije živeo u slozi za sve vreme. i nije malo bio zabrinut za budući svoj vek. nije to malo iskušenje. Maksime Ivanoviću. izađe Maksim Ivanović. bio je mlad i lakomislen čovek. i ne vrati joj kuću. koliko sleduje da mu se dâ. a najmlađa još na rukama. a kamoli s petoro mladunčadi koje nema čime da nahrani: poslednje što je još imala. poslednje godine se koprcao kao riba na pesku. ne teraj nas iz rođenoga našega gnezda!“ I svi koji tu biše. A kad udovica sama ostane posle muža. Moram reći i to. i beskrajno se poneo. i kad mu je dolazilo vreme. — „Uh. odmah ide u krčmu. ukrašće što god vidi. zaplakaše se — tako ih je lepo naučila. Bio je udovac i bez dece. a ostalo sve devojčice. Eto tako je govorio Maksim Ivanović o narodu u Afimjevskom. ni sama vlast mu ni u čem nije smetala. Ja znam kad treba da mu dam.

od onoga dana kad je dobio batine. nego tako. ne uđe u kuću. „Zar ne živi dobro kod mene? — čudio se Maksim Ivanović: — kod majke je trčao bosonog. Ali mali je bio bolešljiv. i po celoj guberniji. i dotle je došlo da ga više nije puštao iz očiju. slučajno. on već viče: „Gledaj u knjigu! Uči: hoću da te načinim čovekom“. i to ne zato što se čega plašio. Mali umre od straha! Počeše da ga šibaju. Uskoro mu je pak došlo i njegovo vreme. i nije to učinio samo zbog rđavog srca. direktora fabrike. treba da bude i nestašno. posle su pričali da ga i nisu tukli. a ostalo četvoro igralo se dotle u košuljicama na ulici. Uhvati ga onaj za kosicu i viknu: „Čiji si ti? Donesite šibe! Odmah. i pravo naleteo na njega kad je silazio s kola. opet pijan. rekoše mu. i opet zapitao: „Kako je malome?“ Ali malome je bilo rđavo: razboleo se.. a za njom se razboleše i ostale. čim ih je Bog uzeo. nego je on bio vrlo plašljiv. kaže. Spočetka su joj pomagali. kakvog rada ima kod nas sem u fabrici! Ovde je prala patos. gde ću tada sa vama? Kad bi vas dotle Bog uzeo sebi!“ I nije dočekala zimu. Udovica se zabrinula: „Doći će zima. kao ptičice su. On joj tada od svoje volje pošlje petnaest rubalja i lekara. govore joj: „Kad mali poraste. I šta misliš? Sahranila ih. a ako mi bude sasvim ugodio. I odveze se istoga dana Maksim Ivanović kod udovice. onde je plevila baštu ili ložila kupatilo. sve ga drži uza se. Ali deca za to ne mare: neka samo ima sunca. tek mali nije prestajao da viče. ode. raduju se. hoću da budem tvome sinu istinski dobrotvor i da mu ukažem bezgranično dobro: odsada ću ga uzeti sebi.blag). Jedanput. neophodno mu je potrebno da se kreće“. da prestane da viče!“ Da li su ga bili malo ili mnogo. sem o velikim praznicima. Uplašio se i Maksim Ivanović: „Čiji je?“ zapita. ništa nije pitao. Odenuo ga Maksim Ivanović kao gospodsko dete i uzeo mu učitelja. „Hm! — učini Maksim Ivanović — od čega to. čestita udovice. I. u moju kuću. A majka nije imala hrabrosti da se žali. on stade da viče. nego su samo hteli da ga zaplaše. što prelazi s jednog na drugo. zaboravljajući da je taj greh isto toliki kao i da Božji hram ruši. Bio je slabačak i nežan i ljupkoga lica kao kakva devojčica. i obema rukama njemu pravo u trbuh. na sam veliki praznik. naravno. opet zapita Maksim Ivanović: „A šta je s onim malim?“ A cele zime je ćutao. Istina. magareći kašalj. nego leži onesvešćen. pa je opet pio tri nedelje. počeo je da kašlje. a sama stupi kao dadilja kod jednog činovnika. kaži mi? Da su ga bar tukli. Celu noć je nad njim preplakala. jeo suv hleb. na sam svetli Hristov Uskrs. a on dobio zapaljenje pluća. a on oterao siročad iz kuće. pre deset godina on slao čoveka i nudio velik novac (jer je bila vrlo lepa). i ćutao je iz gordosti.. a posle je išla da radi. I rekoše mu: „Ozdravio je. leži kod majke u uglu. Prođe zima. jednu su na ulici konji pregazili. ona napustila službu kod činovnika. eno ga kod majke. pa je prolazilo bez ovakvih gluposti“. veli. I ako mi bude malo ugodio. kaže. no tada nije uspeo. a ne samo da uči. i glasno je plakala iako ih je proklinjala. Ako pristajete. nego tako. Glasno je plakala majka s decom. i čuvala ga je kao zenicu u oku. još su sva bila u cipelicama. molim te. i u haljinicama. a mali sa stepenica pravo na njega. A odista se i ogovaralo: kako je ovoj udovici. a on sam sedi na kolima: „Evo šta je. nego nju izazva na vrata. Odvede ga ona u fabriku kod njegovoga kuma. Takva gadna dela činio je on ne malo i po varoši. ostaviću mu u nasleđe dovoljno imanja. samo te još više mrze. još dok je bila devojka. okliznuo se. sve sa detetom na rukama. i sve mu je . zabrinuo se. a ona radi na nadnicu“. a odnekud dođe Maksim Ivanović s kolima. Takvo je materinsko srce! Ostao joj je u životu jedino onaj najstariji mališan. Ovladao po varoši neki dečiji kašalj. kakvima-takvima. ne osećaju opasnost. kao da mi je rođeni sin — ali. kakva posla ima ovde u fabrici?“ posle je ćutao dva dana. a vi sutra pre podne dovedite maloga. a majku ostavi kao ludu. Samo. i već je u tome i svaku meru izgubio. od svega toga nema nikakve koristi. I druge sam ja naređivao da tuku. da se izbije ovde preda mnom“. samo će još više da ogovaraju“. uplašili se što više ne diše. učiniću ga posle smrti naslednikom celoga svoga imanja. drhtala nad njim. A sad su već trčala i bosa: to se zna da se na deci haljine ne drže. ni sam čovek ne zna koji put zašto tera svoju ćud. Tad su prestali da ga šibaju. bila su to još trgovačka deca. i od toga trenutka je dečko seo za knjigu. bilo joj je teško. Očekivao je da će detinja majka otići da se žali. ovaj mali trči po dvorištu. a idućega jutra odvede dete. s tim da vi ne dolazite u moj dom nikako. glasići im kao zvonca. i sve četiri devojčice je te jeseni jednu za drugom sahranila. Kad ih je u preprati bila metnula na kolena. kad je to rekao. i inače je vreme već da dečko prestane da se igra. prekorevaće te što si ga lišila takve sreće“. pa što je sad slabiji nego pre?“ A učitelj mu veli: „Svako dete. kakvimatakvima. Učiniš li kome dobročinstvo. „Gle! odvedite ga njegovoj majci. Prvo i prvo umrla je devojčica na sisi. „Još vičeš? Šibajte dalje. A mali ni živ ni mrtav. Ljudi koji su to čuli. Čim mali digne glavu s knjige. dok nije sasvim klonuo.

. kući.. A na reci je bio bulevar sa starim vrbama. maločas smo ga kupili kod seljaka. A dečko još nikad nije video ježa. i uze da ga dira prstom. viknu uplašeno. izgorelo devet kuća. Oku pili se oko njega pogorelci i kukaju — on im obeća pomoć. i izda naređenja.. bio je kao malo lud. davati ništa“. pritrči vodi. a stvar je bila skupa.. strog starac. i kad sam već izrod. u ovoga je očev karakter“. kaže mu gospođa. jedan trg. izvezenu košulju. „Gospod me je stvorio da gazim ljude. takođe dete u osmoj godini.. Dogodi se nesreća. mnogo da pije.izveo s razlogom. ima najfinije polucipele. eto.. Maksim Ivanović pomisli: „istina je što kaže“. i otvori Sveto pismo i pokaza mu mesto gde stoji: „A koji sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene. — „Evo šta je“. i kroz zadnja vrata pravo na reku. Bog ga blagoslovio. prelaze barke. kako ovaj mali posmatra moga maloga ježa“. da budem profesor.. ali ga je voda odnela. — »Gledaj. A ti si se suviše preuzneo. — „Ah.. Devojčica. i odrekao sve: „Ne treba. baš je izašao iz sobe. Dete stade da beži ne gledajući kuda. skočiše sa skele. — „Šta je to s tobom?“ — zapita ga strogo. veli. Čuo je to Maksim Ivanović iz treće sobe. veli. . — on se od nečega uplašio“. Sedi Maksim Ivanović. a devojčici se dopao mali. i crkva sa sjajnim zlatnim kubetima. „Odnećemo ga. Dotle je došlo da mu ni glas dete nije moglo da izdrži. i „moje odelo me se gnuša“. a kad su ga izvadili. pojavi se Maksim Ivanović gore na obali: „A! Tu li si! Držite ga!“ (toliko se naljutio da je bez šešira potrčao za njim). pa ćemo ga pripitomiti“. no nije rekao zašto. — „Kakav je to jež?“ veli dečko i već se smeje. ali ništa ne pomaže. mamice. „Ne ostao živ. Počeo da pije. sad se svet opet počeo da čudi: postao sasvim drugi čovek. 18. već je bio mrtav. — „Od čega si se toliko uplašio. Petar Stepanović. prokleo. Kao vetar. poklonite mi vašega maloga ježa!“ I tako ju je ljubazno zamolio! Ali tek što je to izgovorio.. mali?“ veli. i u korpici maloga ježa. u beloj haljinici. A taj učitelj. ovaj lepi mali? kako je lepo obučen.. veli. Prestao je i da ide u fabriku. Kad mu što kažu. na je hteo da je dohvati. našao ga je u šumi“. 6). on ćuti ili odmahne rukom. u manastiru je uveo opštežiće. Tako je proveo oko dva meseca. i to toliko da je već bilo suviše. jež. a u rukama nosi jednu seljačku korpicu ispletenu od pruća. od saksonskog porcelana. na drugoj strani dućani. veli... ali ovde sam upao u blato i. zatim je prestao. baš na mestu gde pristaje skela. — Jeste — reče arhimandrit — iako se to ne poklapa sasvim sa ovim slučajem. Baš tada stiže na skelu. šta ćeš. mali?“ (tako su docnije pričali da je bilo). poleteše da ga uhvate. neka tako i bude. ali je bio vrlo pametan i čvrst u nauci. — „Ne. te je nekako živeo u varoši od milostinje. spazi maloga i smeje se. nikoga ne sluša. — veli pukovnikovica. lepo mesto. No nijedanput nije upotrebio šibe (bojao se od onda). pukovnikovica Ferzing — u varoši je bio puk pešadije. Imao je slaba pluća. privezao se za ovo malo dete. nego odmah dršće. ipak mu se približava. Bio je vrlo tužan. padne na patos i razlupa se na parčiće. videli ga ljudi. Ide i govori sam sa sobom. I mada su već odavno prestali da se čude Maksimu Ivanoviću. još se nije desilo da tako malo dete udari na svoj život! Kakav greh! Šta može ova mala duša na onom svetu odgovarati Gospodu Bogu! O tome je od tada počeo da razmišlja Maksim Ivanović. zastao od straha kao ukopan. Mene je njegov otac na samrtnoj postelji. pa tek viknu malome: „Zabavljaj se!“ — ali ovaj pred njim ni da dahne. tako da je odjeknulo po celoj kući. a zar mu je mnogo i trebalo? Koliko ljudi pamte u tom kraju. jer je reka bila brza. ali ću mu iskoreniti karakter. a jež se naježio. i da potone u dubinu morsku“ (Mat. pobeže na terasu. i zaurla. I promenio se čovek da ne može da se pozna. dete je! „Šta to. bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovu. a zatim je počeo da govori sam sa sobom. i čim je spazio vodu. priđe i gleda ga. a mali skoči iza knjige i popne se na jednu stolicu: ranije je bacio bio loptu na orman. Jedanput. čiji si ti. veli. veli. pritisne male pesnice na grudi.. ne može od njega da se odvoji. pogleda na nebo (kažu ljudi koji su videli)! — i buć u vodu! Svi povikaše. „Nije meni mesto ovde — govorio je sam o sebi: — meni bi bilo mesto na universitetu. nije mogao da izdrži vodu.. i pio je mnogo. ali rukavom zakači porculansku lampu na ormanu. i zbog toga su ga sklonili iz službe. Mali se seti svega što je bilo. Zaplašio je dete. imate u korpici?“ — „To je. Bojao ga se i bez šiba. A Maksim Ivanović se sve više čudi: „Ne znaš šta je s njim: digao sam ga iz blata. zašto me ne voli? Zašto ćuti kao vučić?“. Tu je reka široka i brza. držim ga kao đeneralskog sina. otišao Maksim Ivanović da vidi. veli. Teško čoveku koji izgubi svoju meru — taj čovek će propasti. veli. a posle je pozvao upravnika. obukao ga fino. i već je bio sve zaboravio. Došao mu i sâm arhimandrit. lampa se prevrne. posle pričešća. „I čiji je. reče mu Maksim Ivanović. užasnuo se. Siđe dole do vode. U blizini varoši gorelo je seoce Vaskovo. pa kroz baštu. raznela se slava moja“. sa ćerčicom.

sve četiri. Zapamti. Još me. talent za sve. nego ju je držao u svom kabinetu pod ključem skrivenu od svih očiju. nad samom rekom. Gledaj da slika bude što veća.. njemu se to ne računa. nego bih mu. to se sutradan saznalo. da anđeli Božiji nisu savršeni. i sve ljude koji su tada bili tamo. ali ti pamtiš njegov lik.. Posla tad Maksim Ivanović da mu dovedu učitelja Petra Stepanovića. i ubi ga pijana noću jedan građanin s kojim je pio. meni je. ali. i to gotovo na tvoje oči? Otkuda da te tako potrese samo ovaj jedan? Onu raniju decu. i zapamti. sve je načinjeno. — Zašto? — Zato što je taj greh. — Slušaj — kaže. veli. Petar Stepanović se tada mnogo hvalio: „Ja sad. — Sećam se —kaže. veli.A Maksim Ivanović sedi. i obalu. Petre Stepanoviću. i gde kočijaši stoje — naslikaj sve onako kako je. i uze mu novac. savršen je i bez greha jedini Bog naš Isus Hristos. čini mi se. ne samo da nisi žalio nego si na njih i zaboravio. Arhimandrit ga gleda i gleda. Docnije sam i ja video ovu sliku i taj zrak. nego je već dečak: već je bio u osmoj godini kad se to dogodilo. za čiju smrt i nisi mnogo kriv? — Pojavljuje mi se u snu — odgovori Maksim Ivanović. veli. i mogu sve. kao u susret. I drugu obalu naslikaj celu. Nisi ti želeo smrt toga deteta. i dućane. malo njih upropastio — kao da si ih ubio? Zar nisu njegove sestre još pre toga sve pomrle. mogao bih da poručim i najprvog životopisca iz Moskve. i jež. Bio je vrlo dobar čovek. — Načini mi sliku što veću. najveći greh među svima grehovima. mogao bih i iz samoga Londona. pa u tom i ode: ništa nije mogao da učini. — Sećaš li se? — veli. I još ovo zapamti. Samo Maksim Ivanović tada nikome nije pokazao sliku. — Onda. uze da slika Petar Stepanović. i načinio si kopiju s vladičinog portreta. daću ti svega pedeset rubalja. I na skeli maloga. na dvema sisama. ili samo malo sličan. i to bi bilo nešto. sva plava. i naslikaj kako svi anđeli u nebeskoj svetlosti lete njemu u susret. i ona mala gospođica. Zašto si se sad toliko uplašio toga dečaka. Ipak će morati da odgovara. daću ti dvesta rubalja. još deca. ali on je naredio da sve oteraju. zar si malo njih zaveo. imam. plave oči. i reku — preko celoga zida se pružila. a ako izađe sasvim sličan. samoubistvo. po celom zidu. Ovo neizostavno. sve mogu. najedanput dođe i kaže: — Ne. I tako pustiše zrak. Neka bude i pukovnikovica i njena devojčica. mesto samo na dvoru u Petrogradu“. nego si samo bio nerazuman. nije dete. počeo je da pije i svima novac da pokazuje. obuzelo ga mrtvilo. Rečeno je: „Reči očajnikove odneće vetar“. Čudio se arhimandrit. i crkvu. ali je voleo da se beskrajno preuznosi. pritisnuo obe ruke na grudi. O tome se mnogo govorilo. I postigla ga je njegova sudbina: čim je primio svih dvesta rubalja. — Nemoj da misliš da je meni potreban takav Trifun kao što si ti. Ako ne ispadne sličan. Kako mogu da mu idu u susret anđeli posle takvoga greha? — Ali on je dete. i tu je onaj mali. samo sedi i ćuti. tačno na onom mestu. i trg. ako hoćeš. ne može tako da se naslika. i onaj jež. malo još gorih nedela počinio ti. Možeš li da mi načiniš jednu sliku u boji? — Ja — veli onaj — mogu sve. i skelu. i neizostavno da su mu dve pesnice na grudima. jedna stvar čudi: zar si. — Ne. spustio s neba jedan svetao zrak: svejedno. od onoga dana nije se s njim video. I otvori pred njim s druge strane nad crkvom nebo. — Ti si — veli — ovde u gostionici s masnom bojom pravio slike. zar si malo ljudi oterao u svet. evo kako mislim: da ne otvaramo nebo i da ne slikamo anđele. — Pa? Ali mu ništa više ne reče. veli. A u varoši su se otimali da je vide. Njemu i anđeli služe. i naslikaj na njoj prvo i prvo reku. Opremiše sve. . da se vidi kakva je. Možeš li da načiniš to? — Ja mogu sve. veli. hvaleći se.

i jedva se kretala. A Maksim Ivanović posla prosioce. znači. Baš nisu bile tetke. I bez toga sam mnogo blagodaran. iz kuće joj ne izlaze. a ovu noć mi se opet javio u snu“. treba to da kažem. značiće da nam je mali oprostio obojima: i tebi i meni. nego već dečak.. Zabrujala je od čuda cela varoš. Protiv ovoga nije mogla da se odupre.. nego su samo u sebi mislili. tako da su ga supruga i arhimandrit uhvatili za ruke i rekli mu: „Dosta je. i podnese mu novorođenče i reče: „Mali nam je oprostio. Uzeo je osam stotina rubalja. i pade zatim pred nju i pokloni joj se do zemlje: . Gospod im se odazva molitvama. i posla im sina. ali ga ona poče da nadgleda. Svi se tim duhom proniknuše. i ako nam se rodi. i išli da čuju proricanja. Još te zime je začela. Fomi jedanput“. I pogleda je Maksim Ivanović mračno kao noć: „Čekaj. Vide njegova supruga da mu se nešto dogodilo.. „Čestita udovice! zavapio je: pođi za mene. i činovničke žene. — „Tad je prvi put ušao i u moje srce užas. I nije se uzaludno javljao dečak u snu. posle tih njegovih čudnih reči“ — pričala je žena kasnije. i odmah je poslao i od njega otkupio konja po dvostrukoj ceni. počeše one da nagovaraju.. oprosti mnogo dugova. veli. veli. da se i sad još o tome priča. A detence umre pred veče. i čak mu se i glas izmenio. I tako isplatiše Fomi. Ako stupiš sa mnom u brak. pa joj i on tutnuo u uvo: „Možeš. Od prvoga dana počeli su da žive u velikoj i iskrenoj saglasnosti. nego je pristala. Ovoga puta ušao joj je on u kuću. zavetujem ti se da ću sagraditi novu crkvu za večiti pomen njegove duše“. a kamoli da na sebe primim tu vekovečnu muku.. žene varošanke. da se narod samo čudio. I došlo je sve tako. i to tako da se i danas pamti. Ne mogu ni očima da vas vidim. železnicom je došao. razdade mnogo milostinje. Bolova dete osam dana. Pisao da mu dođu njegove tetke iz gubernije. A o toj stvari. Priđe doktor i reče srdito: „Ja sam najprvi doktor. potvrdi sve pred vlastima po zakonu. i Maksim Ivanović bi tada prvi put od onoga slučaja veseo. i protinicu saborne crkve. moja siročad oživela! A ovako. veli.Stvar se svršila najzad tako. Reč njegova postade ozbiljna. „Želim. i podigao u varoši bolnicu i sklonište za siromahe. sa gnušanjem: „Kad bi mi. već bi ga oblile suze. da se oko udovice uvijaju. Tako mi je naredio mali“. kaže. Čim je Maksim Ivanović ovo izgovorio. iz trgovačkog reda. vele. stao pred nju i poklonio joj se do zemlje. brižljivo čuvajući svoje supružanstvo. a posle i da leči. I tako su se venčali. ali nije odustao. pošto nije bio dete.. Ona se uplašila. On nikako nije prestajao da pije. I šta bi posle? Prepisa Maksim Ivanović celo imanje na svoju milu suprugu. te mu odgovori: — Sve su to budalaštine i malodušnost. Cela varoš je proslavila krštenje — ali on idućega dana izađe iz svoje sobe crn kao noć. na krštenje pozva celu varoš.. i večno obavezan da se Bogu molim“. nego nekako u ludilu. moliše se Bogu za njega bez prestanka i prizivahu doktore. Postao je besprimerno sažaljiv. da nam se rodi sin. značilo je dakle ipak časne namere. Fabrikom je počela da upravlja supruga. Kad je njoj već došlo vreme. A ljudi joj se čude: „Zar je moguće da se odriče tolike sreće!“. navalila na nju cela varoš. Odvojio je mnogo novaca za udovice i siročad. ne bi mogao biti pušten na sveto pričešće. Bili su u tri manastira. Maksim Ivanović ih je poslušao. veli: cele godine nije dolazio. I Foma se baš zaplakao: „Bio sam i bez toga zadovoljan. istina je što kažu: da čovek živi od dobroga primera. I dobi dar da plače: čim bi ko s njim progovorio koju reč. počeo je beskrajno mnogo da deli novac. A evo čime ju je najzad pokorio: „On je ipak bio samoubica. A svet je tamo dobar. Božje čudovište. Vidi ona da čovek nije pri pameti. i pozvaše iz Moskve najprvoga doktora.. nisu oni cele godine nijedanput ni progovorili. od njega da načiniš novoga čoveka“.. a ona odgovara. čak i prema životinjama: video kroz prozor kako seljak bije konja po glavi bez srca. prema njegovim godinama. i ovoliko“. Sagradio je on obećani hram. da bih mogao živeti na ovom svetu!“ Ona ga gleda ni živa ni mrtva. jer su se bojali gneva Božjega. dade joj sav novac i dokumente. i vratio im. Ona je tada bila bolesna.. uslišio je naše suze i molitve“. gotovo istoga časa dogodi se s novorođenčetom to da se najedanput razbolelo. nego mora koliko-toliko odgovarati za svoje delo... našto će to? I koliko ću se ogrešiti o moju decu time!“ Nagovori onaj i arhimandrita. dođe Maksim Ivanović onoj udovici: stanovala je na kraju varoši u kolibi koju je uzela pod kiriju od jedne varošanke. Ode Maksim Ivanović. ni reči. mene čeka cela Moskva“. I setio se svih koje je nekad oštetio. Najedanput. Zbog te malodušnosti sam i izgubila svu svoju decu. i počeše da posećuju crkve. Prepisa neke kapljice i otputova hitno. Slao joj je on i druge žene iz varoši. ali nije mogla da se uzdrži. ali su mu ipak bile neke rođake. „Zakinuo sam. i kao jedna duša u dva tela.

nije mali krst i mala tuga“. da idem da spasem svoju dušu. dok je još moguće. Uze da ga preklinje njegova supruga plačući: „Ti si mi sad jedini ostao na ovom svetu. jer. I ako se i uzalud budem borio za svoju dušu. i rešili da ga silom zaustave. i jade im nanosio. Ali ih on ne posluša.„Oslobodi me. nego noću krišom nestade i više se ne vrati. nalazi se u hadžiluku i mučenju još i danas. ali ipak mislim da Gospod neće ostaviti bez oproštaja moje muke i hadžiluk. veli. napustiti sve ovo. I cela varoš ga je nagovarala čitav mesec dana. i molili ga. ipak se neću više vraćati. a svoju milu suprugu izveštava o sebi svake godine jedanput… . Kako se čuje. najmilija moja suprugo. Bio sam tvrd i grozan prema ljudima. ljubav u srcu našla“. kome me ostavljaš? Ove godine sam.

novinarski izveštaji. Ljubavnika su očerupali za jednu dobru sumu novca. ali cela veština njihovog postupka. žena jednog poznatog i uvaženog čoveka stupila je u tajne ljubavne veze s jednim mladim i bogatim oficirom. i pojedinačno. kojom se svršavaju i ove moje beleške. Članovi bande to nanjušiše i postupiše ovako: dali su mladome čoveku otvoreno na znanje da će izvestiti muža. Za neke podvige sam docnije saznao. Banda kojoj je pripadao Lambert. jedan njihov podvig. ispričaću. zatim da se jave tim licima i da im poprete da će objaviti dokumente (koje često nisu ni imali) ako im se za njihovo ćutanje ne da otkup. Većinom su članovi bande uzimali u obzir porodične tajne. Da bih pokazao kako je lukavo umeo da radi njihov šef. U jednoj vrlo poštenoj kući desila se. koji se grupišu u cilju onoga što se danas zove šantaž (ucena) i za šta se do danas u zakoniku još traži definicija i kazna. preduzeti iste korake. potrebno je da prethodno zahvatam unapred. Bandi je pripadao i jedan mlad čovek iz najboljega društva. kao da je dobio i najpouzdanije dokaze. odista. to jest tek pošto se već sve dogodilo. i koje nikako nisu prestupi. jednog već starijeg čoveka. posle sam slušao da su u Moskvi izvesno vreme imali vrlo veštog i otresitog šefa. i na dosta visokom položaju. a oni čak nisu to od njega ni krili. I zbog toga ću otvoreno i prosto objasniti sve. Upuštali su se u preduzeća svi zajedno. uostalom. Računali su sa poznavanjem karaktera toga čoveka i sa poznavanjem njegovih porodičnih prilika. Ali da bih mogao produžiti izlaganje.GLAVA ČETVRTA I Sad pristupam završnoj katastrofi. i mladi čovek je to znao vrlo dobro. bilo izveštaja i u novinama) ulazili su i u dosta zamršena i lukava preduzeća. sastojali su se u ovome slučaju u predviđanju: da će obavešteni muž i bez ikakvih dokaza učiniti ono isto. Stvar je u tome: moj drug iz detinjstva Lambert potpuno i otvoreno se ubrojao međ one sitne nevaljalce koji čine čitave bande. koji je prethodno bio pokupio podatke. ali neću da pričam pojedinosti. a što sam saznao i sebi potpuno razjasnio tek mnogo docnije. i pisaću bez učešća moga srca. nego bih pisao sve u zagonetkama. otprilike. pod rukovodstvom svoga šefa. Pored najprljavijih stvari. ali čijega se objavljivanja plaše uredni i solidni ljudi. i izvršila već i onde dosta izgreda (docnije je bila otkrivena). nego kao što se pišu. Drukčije ne bih mogao biti jasan. često vrlo čestitih. naime. i žrtvovaću takozvanu umetničku stranu pričanja. Oni nisu imali ni najmanjega dokaza. baš kao da to ne pišem ja. a bez ikakve opasnosti po . obrazovala se još u Moskvi. naravno. i prepredenost. i da nešto objasnim što mi u to vreme nimalo nije bilo poznato. ali bez pojedinosti. samo u tri reda. Pominjem samo da je glavni način kako su postupali bio u tome: da saznaju razne tajne pojedinih ljudi. (o kojima je. Ima stvari koje ne predstavljaju greh. i jedna grešna i prestupnička stvar.

zapletanja jezikom. Ne umem kanda dobro da objasnim. ali u toku pričanja ću objasniti bolje. još ležeći u postelji: šta je Lambert mogao saznati iz moga buncanja. Za taj odlični posao saznao je iz moga buncanja. na svaki način je Lambert bio dosta gruboga duha. ali za sebe bez ikakve koristi: „Ovde je svet bedan. bolje reći. I tako. jedino uvredu koju su mi naneli Bjoring i ona— inače ne bih samo o toj jedinoj stvari buncao. o čemu mi je i ostalo jasno sećanje. i čak i Versilova). ako je uobrazio da se jedan čovek boji. i kad knez sazna da ga rođena kći smatra za ludog. kad se sve ujedanput srušilo i samo sobom razjasnilo). polusmušeni starac knez. Međutim. Važno je: da sam ja sve to saznao tek docnije. Najvažnija stvar za njega bilo je to da postoji dokument i da sam ja čovek u čijim je on rukama. no kako mu se stvar dopala. na primer.njih. nikako nisam mogao da pretpostavim da ih je bilo toliko! Još sam se nadao. ali. Ovde propuštam jednu okolnost o kojoj će više biti rečeno docnije. stekao je dosta približan pojam o značaju tih lica. drugo. na primer. i što je jedan čovek počeo da se za njega raspituje sa vrlo rđavim namerama po njega. nego bih buncao. naivan. i na svom mestu. posle se na delu videlo: da sam mnogo razgovetnije izgovarao reči nego što sam docnije mogao da pretpostavim. i čak i neke adrese. ili. saznao je Lambert. najzad. nje. i zamišljao je da je vrlo lako praviti i organizovati takve zajednice. na primer. mora biti. i saznao da sva ta lica o kojima sam pred njim buncao. u svanuće. Čim je stigao u Petrograd. ali je našao mršav ćar. prvi korak Lambertov bio je da ode kod Ane Andrejevne. i kao radi probe. iznenada nagazio i na trag jednog „odličnog posla“. najvažnije: saznao je da postoji jedan tajni i sakriven dokument. Najzad još i to: smatrao je da su gotovo svi ljudi tačno takvi podlaci kao što je on. mnoge stvari su mu ostale i tamne. prostodušan. koju sam osećao. buncanja. jedno pismo. stupio je u vezu s jednim pređašnjim svojim drugom. plemenita osećanja ne samo što nije verovao. Oh. Lambert ipak nije bio njen član. (staroga kneza. i da taj dokument ima veliku vrednost: Lambert u to nije sumnjao. kod Lamberta. Tada je ubrzo načinio prvi korak. odmah je naišao na pravi trag. ali kao vešt čovek u ucenjivanju. to jest nije poznavao ni ljude ni društvo. ali nesmotren. . Međutim. i tek dugo posle događaja. Iz moga bunila. i. nema sumnje. ali se ipak iz mojih reči moglo jasno razaznati: da sam od svih uvreda toga fatalnog dana najviše zapamtio. pa je odmah izvršio potrebna traganja. Nije.. više nije sumnjao u to da se taj i zaista boji. i svega ostalog. i tako je. Ane Andrejevne. ponavljam. Da pomenem unapred: nije bio baš bogzna kako sposoban za to. i. Lambert je vrlo mnogo saznao. i na srcu držao. i da se već „savetovala sa pravnicima“ o tome kako da ga uklone — ili zaista poludeti. a uz to i zato što je u Moskvi već imao neprilika. naslućivao sam da sam. i. ili da se mora bojati zbog čega bilo.. nađe on mene smrznuta pod zidom. govorio mi je on sâm docnije. znao kolika je važnost toga moskovskog šefa. utvrđen u glavnoj stvari. izgovorim reči razgovetno. da je od vrednosti. ali mu ne dopuštaju. Docnije sam. spominjao sam samo ono prvo. Bjoringa. i računao na to: da nisam mogao biti u stanju da tada. (Ova okolnost je fatalna — unapred kažem. Jednom reči. smatrao sam toga užasnoga jutra i Lamberta i Alfovsinu kao neke svoje oslobodioce i spasioce. četvrto. (na vrlo prost način — u prijavnom odeljenju). sve su to sami žutokljunci“. i koliko sam se izbrbljao? — no nikako mi ni u slutnju nije dolazilo: da je on tada mogao toliko saznati! Sudeći po griži savesti. i da će. zanosa. odista i postoje. Kad sam ja ono posle pobegao od Alfonsine. i u tom i leži sva moja nesreća. odmah je pronašao moju adresu. kojom već ima nameru da se ženi. na prvom mestu. nego čak možda o njima nije imao ni pojma. Zatim je proširio poznanstva. jednoga divnoga jutra. kako sam docnije saznao od samoga Lamberta. izgovorio mnoge suvišne stvari. onako u zanosu. i u dobra. oporavljajući se. kad mu se pismo pročita. Došao je u Petrograd zato što je odavno pomišljao na Petrograd kao na šire poprište nego što je Moskva. malo-pomalo. Iako je učestvovao u radu te moskovske bande. što je važno. ili će kćer oterati iz kuće i lišiti je nasleđa. jer je žrtva dobro čuvala tajnu. treće. ili će se oženiti nekom m-lle Versilovom. počeo je da radi samostalno. Ili. Bio je vrlo bistar i proračunat. Uz to. izgleda. ja sam tad bio u pravom bunilu. sad ću reći tek toliko da je ta okolnost najviše utvrdila Lamberta u uverenju: da dokument zbilja postoji. povrh toga. verovao je u to kao u aksiom. dok sam se tada u njegovom stanu kravio od zime. razmišljao. kako mu se učinilo. Kad ti. i o Zerščikovu. — i o njoj nikako nisam mogao da slutim ne samo tada nego ni do kraja cele istorije. ako se pismo nađe. gotovo sva imena. saznao je da sam uvređen i da pretim osvetom. a poslove sitne.

podlačku nevinost. đeneralici se Lambert još nije javljao.. Ja sam mu bio potreban. Ceo plan je već sastavljen.. udružiti se sa mnom za polovinu. i da se ja spremam da se tim dokumentom osvetim đeneralici Ahmakovoj. milionerka. Ovaj drugi plan mu se naročito dopao. treba kneza spasavati. i još u ovakvim okolnostima! sad ću sve da svedem: dana i časa kad sam izašao posle svoje bolesti.. Ali to ću. u svakom slučaju je moguće da se Ana Andrejevna ni na ovakvu taktiku nije ni minuta zbunila. Lambert je već imao pred sobom dve mogućnosti (to sada tek znam pouzdano): prvu. ili da ga spalim. Ali možda se Lambert nije zasada ni služio lukavstvom prema ovoj devojci. Prvi se sastojao u sledećem: ako se već ne može drukčije. pronalazi se ovakvo nešto! To nisu ženska došaptavanja. A što se tiče Ane Andrejevne. Samo. kao što sam već rekao. do dana i časa moga izlaska potpuno je preda mnom sačuvao izgled nezainteresovanosti.Za mene je. i od prvog pokreta pred njom uzeo da igra ulogu moga prijatelja iz detinjstva. Najverovatnije je da je Lambert od prve reči. naravno. Moram prema njemu biti spravedljiv: do moga oporavljenja umeo je da se uzdrži. ruka u ruku s Lambertom. u početku biće da je malo porumenela. ali sam docnije često pokušavao da u svojoj mašti sebi predstavim tu scenu. I sad najedanput. rukopis. postoji jedan dokument. nego je odmah od prve reči izašao na sredu: „m-lle. značaj i vrednost ove hartije. čekao me je s grčevitim nestrpljenjem: sve je zavisilo od mene. objasniti docnije. samo k njoj. ni plač i kukanje.. zbilja dostojanstvenu mladu damu. već prilikom toga prvog susreta umeo je vrlo jasno da dâ na znanje: da kod mene postoji jedan „dokument“. potpuno je bez predrasuda — i još ženska pamet. i njime se bavio rado u svojim snovima. pa su čak i nju samu stavili pod tutorstvo. nego je odlično umela da se savlada i da sasluša ucenjivača. i. ali zar je Ana Andrejevna mogla da ne vidi u njemu odmah lupeža? Ili. nisu samo ogovaranja i spletke. Baš su joj tada odveli bili verenika u Carsko Selo. i to k njoj. govorio je no pariski i imao francusko prezime. i da hartiju proda đeneralici Ahmakovoj. i još i toliko pametnu.. koji strahuje za svoga dragoga i miloga druga. nego je to pismeno. Nije mi dolazio kući za vreme moga bolovanja — sem što je jedanput razgovarao s Versilovom. ali to baš i jeste što je pametna! Ruska pamet kad je tako velika. zna tu tajnu.. ali šta mu je to moglo koristiti? Valja ipak reći: on je bio lepo obučen. Naravno. ona se nalazila baš u takvoj situaciji da nije mogla da se ne uhvati za kakvo bilo saopštenje te vrste. ali posle se pribrala i saslušala ga mirno do kraja. Ponavljam: postojala je jedna okolnost. Lambert. koji joj je govorio svojim stilom — i sve to iz „širokogrudosti“. i da joj zatim pomogne da zaplaši kneza. Drugi projekt je: da prevari Anu Andrejevnu. ili ćete ostati usedelica. makar i pomoću bekstva. onda. bez obzira na svoju naglu prirodu. da uzme od Ane Andrejevne za dokument menicu bar na trideset hiljada. međutim. Ani Andrejevnoj. nego dokument! U pogledu mene napravio je takođe dva plana. ukrašću ga od onoga momčeta. ako tako bude korisnije.. mogao da se provuče i približi tako nepristupačnoj i otmenoj dami kao što je Ana Andrejevna? Istina. da jedino on. i svih onih koji ga od nje odvajaju — i. i da mi ukrade dokument. Iz reči koje sam kod njega izgovorio. nije me uznemiravao. kao kakvog dečačića. Što se tiče mogućnosti da kome predam dokument. ako je moguće za dvadeset četiri sata. svaki korak i sve odluke. Drugi plan mu se mnogo više dopadao: on se sastojao u tome da mene prevari. Glavno je da joj je mogao da objasni. gordu. nije mogla da ne proguta udicu „u borbi za opstanak“. to jest ne ja.. to jest na dokument. I. to jest matematički dokaz perfidnih namera njegove kćeri. on se dobro raspitao. inače bi ga mogli uhvatiti i odvesti u ludnicu. Lambert. jedino ju je pratio. i to što tačnije. prema tome. treba li zar pretpostaviti da joj je tada lupež baš i bio potreban? Zar bi to zaista moglo biti tako? Nikad nisam mogao da saznam za pojedinosti njihovog prvog susreta. Da. samo čekaju na moju pomoć. ili ćete postati kneginja. pošto ovlada nada mnom moralno i fizički. ja baš i verujem da je ovako tekla stvar. bio je sasvim miran. za menicu na trideset hiljada rubalja“. I čekao je na mene. kroz koju je verovao da će nesumnjivo uspeti u svom drugom planu. i metnuli ga pod tutorstvo. i dan danji zagonetka: kako je on. Bilo ovako ili onako. on ceo svet smatra za isto takve podlace kakav je sâm. ili da ga prosto od mene silom otme. i predaću vam ga. da je napusti. da ga odvede i brže-bolje se s njim venča — ili nešto slično. da je to tajna. ima izvesnu podlačku prostodušnost. Za taj slučaj računao je i na Bjoringa. zamisliti tu nepristupačnu. nije me zastrašavao. U svakom slučaju. itd. I sada. i da se onda venčaju što pre. ponavljam. mogao je zaključiti koliko je meni . itd.

iako je možda već pala fatalna reč. tako da mu nikako nisam mogao umaći. krivica je bila na njenoj strani. Možda će čitalac moći to da shvati. da je prevara. A da ću prvoga dana po ozdravljenju prvo njemu doći. i sve bi još sumnjao. i da se tako formuliše.samom stalo do te tajne. nego me je još više možda čekala Ana Andrejevna. da sam za sve saznao tek mnogo docnije. nije. Sem toga. izvesne stvari sam znao već pre. a saznao sam za sve to tek „pošto se sve svršilo“. znao sam čak i suviše mnogo. Nije mu se sasvim predala u ruke. i to tek kad se sve svršilo. Jer. i nesumnjivo ih je sve smatrao za podlace. i suviše unapred zahvatam. nego sa nevaljalcem Lambertom — to je nesumnjiv fakt za mene! To je razumljivo. Mada je pristala na sporazum i na sve uslove. ali kako? Neka se čitalac seti moga sna! Ako sam mogao imati takav san. ali da je postojao. što je od Ane Andrejevne ispipao sve najglavnije. i nije. u svima pojedinostima. — ona mu to nije izrečno rekla. Ali. A šta je bilo sa mnom? Da li sam šta znao. tada. ali da sam predosećao ono što sam maločas izložio. čak se raspitao i za dan kad ću izaći iz kuće. i da li je učestvovao u kakvim. Poslednje i najvažnije pitanje: da li je do toga dana Versilov znao štogod. izmamila od mene dokument. čini mi se da sam još tada znao u svima pojedinostima zašto sam goreo od nestrpljenja da mu odem. — Ana Andrejevna je do poslednjega časa prema njemu bila neiskrena.. zbog toga nije mogao ni u što da posumnja. makar i najdaljim Lambertovim planovima? Nije. dosta. To je istina. i zli dusi su već bili ovladali mojim snovima. ali da li je cela istina? Ne. i sa mnom se sporazumela. mimo njega. nesumnjivo. Prema tome ne može biti reči o tome da sam „znao“. Sem toga. ni u to nije nimalo sumnjao: Darja Onisimovna me je pohodila delimično i po njegovom nagovoru. i šta sam znao onoga dana kad sam izašao iz kuće? Kad sam otpočinjao ovu glavu. i fakt za faktom! . a razlog joj je bio u tome što je čekala mene. i koliko se bojim da niko ne sazna za dokument. u to ne sumnjam). i tako je znao da je već probudio kod mene radoznalost i strah. sve da sam i hteo. ako je mogao takav san da izađe iz moje duše. ali je njen račun bio pogrešan zbog toga što je to najzad osetio i Lambert. A sad na posao.. malo je poznavao ljude. Pravo da kažem: Lambert je delimično mogao imati i pravo što se spremao za drugi plan. nije. utoliko manje. možda je do kraja saslušala ceo njegov plan. i nikome drugome. tako da neću moći dugo da izdržim neizvesnost. baš u času kad ovo pišem. Ali dosta. nestrpljivo željan ćara. hitao sam Lambertu za koga sam potpuno znao kakav je. i čije namere sam predosećao u pojedinostima! A zašto sam mu hitao? Zamislite: sada. Više je volela sigurno da ima posla sa mnom. Za njega ne bi valjalo ako bi ona. bez obzira na njihov nesumnjiv sporazum (u kakvom obliku — ne znam. to znači da nisam mnogo znao. ali ga je odobrila jedino ćutanjem. drzak. nego mi je duša slutila. nije mene čekao samo Lambert. Drugi bi na njegovom mestu zebao. preduzeo je sve mere. u tom trenutku je on već bio uveren da će „posao“ dobro ispasti. ali Lambert je bio mlad. I eto. kada ipak još ništa nisam znao... tada još nije. rekao sam da nisam ništa znao na dan moga izlaska. To zaključujem po pouzdanim podacima.

zato što se mene ne tiče razlika među ljudima: za mene su svi jednaki. mirne. i postao je odmah ljubomoran. ja to činim zato što ne vidim razlike između njega i drugih. Često je ocenjivao ljude odveć sa visine. ali je bivao sve mračniji. jer su svi ljudi u mojim očima jednaki. — Kako? Zar zbilja ne vidite među ljudima razlike? — O. tražila savete od čoveka solidne. i nimalo se ne zbunjujući pred njom zbog toga. Kod Vasina. koja joj se toliko dopala u početku. primio je tu vest s negodovanjem. pored svega toga što je toliko iznad mene pameću. Reklo bi se da je on bio i iskusan. tako da je sad naročito produžavala da posećuje Vasina. Inače. treba znati okolnosti u kojima je to rečeno. naravno. . i zbog toga sam prema svima podjednako dobar. ali u mojim očima ta razlika ne postoji. rekla mu je moje reči). žene nisu srećne u oceni muške pameti ako im se čovek dopada. Jedanput mu je izjavila blagodarnost što je prema meni bio uvek ljubazan. mogla je da ceni kod njega to što ima simpatija za svoga suparnika. Bilo je potpuno prirodno što je u nesreći. i meni se uvek činilo da Vasin prema njoj nije ravnodušan. i nije zbog toga. ako su samo saglasni s njihovim ličnim željama. docnije joj je postala dosta neprijatna. To je Lizu vređalo. i što je. Njihovo poznanstvo počelo je još u Lugi. dao joj je nekoliko saveta koji su izgledali dobri.II Počelo je time što se još dva dana pre moga prvoga izlaska Liza vratila uveče kući vrlo uzbuđena. — I to vam nije dosadno? — Nije. o tome se ne može suditi tek tako. Baš zato što je Liza naslućivala njegove osećaje prema njoj. ljudi se jedan od drugoga u ponečem razlikuju. Knez pak. i vrlo rado smatraju paradokse za stroge logičke zaključke. njegova simpatija i prema knezu. i odista. Uostalom. uvek sam sobom zadovoljan. i. i baš ta ujednačena večita mirnoća. što je vreme više prolazilo. koja ju je snašla. Lizi se dopadalo njegovo saučešće za njen položaj. i zbilja. — I ništa ne želite? — Kako da ne želim! Ali ne želim mnogo. Da li ću biti u zlatnom odelu ili ovako kao što sam sad — potpuno mi je svejedno. i sve je jednako. uvek uzvišene pameti. sve se manje zbunjivao — a ona je to objašnjavala kao sve veću i veću ravnodušnost prema njenoj nesreći. on je bio miran čovek. kakvim je zamišljala Vasina. Prema svima ljudima sam jednak. Bila je strašno uvređena. nijedna rublja preko onoga što imam. Knez je tada ućutao. razgovarao sa mnom kao da sam mu ravan (to jest. Ne treba mi gotovo ništa. kome je ona rekla da neki put odlazi Vasinu da se s njim posavetuje. Liza mi je docnije (vrlo mnogo docnije) pričala da joj se Vasin tada ubrzo prestao dopadati. Sve to može samo da sablazni: zar karijera ili počasti vrede onoliko koliko ja vredim? Liza mi je tvrdila čašću da je bukvalno sve tako rekao. Već sam pomenuo njene odnose s Vasinom. ali se posle pokazalo da su svi ti saveti neostvarljivi. zlatno odelo neće ništa uzdići Vasina. Ona mu je išla po savete ne samo zato što je htela da pokaže da joj mi nismo potrebni nego i zbog toga što je zbilja cenila Vasina. ni za goreg od dobrih ljudi. Ne smatram ga ni za glupljeg od pametnih. On joj je odgovorio: — To nije tako. kako je bar u početku izgledalo. dogodilo joj se nešto neverovatno.

posle jutarnje molitve. a ona dotrči do mene nesigurnim koracima preko sobe. koji je padao tačno kroz pet dana. no mom mišljenju. pa produži: — Oprostite mi. Ipak. — Šta on zna. — Ma ostavite se toga. posledica beskrajnog samoljublja. moraju se bezuslovno ispraviti“. i govorio o knezu ne samo osuđujući ga nego i sa preziranjem i ironijom. Makar Ivanović zastade za čas. po svom običaju.. i slušala je šta on govori. Odnesem te u šumu. i zovem je. Liza je u srdžbi ustala s mesta. Sofija Andrejevna. zagrljene. celu tvrdoglavu nasilnost te ljubavi. Od onoga slučaja kad je pao s klupe. i što za njega „ne postoji razlika između ljudi“ — a ne iz simpatija prema njoj. Najzad je gotovo otvoreno izložio pred njom celu „besmislenost“ njene ljubavi. međutim vuka nije ni bilo. ali nije mogla da se ne izjada mami. i da su mnogo i o tome razgovarali. i ne boji se. uz to. ali u toj logičnosti je baš ležala ironija. moram da primetim da su Versilov i doktor toga jutra vrlo zabrinuto razgovarali o njegovom zdravlju. Treba još svemu tome dodati: Liza je vrlo jasno primetila da se on čak ponosi svojim postupkom. prijatelji. mada je i dalje retko kad proslovila reč pred njim. Čovek bi pretpostavio: posle njenog saopštenja mogao je znati da sad doista nema za što da bude ljubomoran. i. nego se smeje. po dva sata sedi mi na kolenima i sluša. taj tvoj Aleksandar Semjonović — nasmeja se Makar Ivanović — on je divan čovek. — Zar se sećaš? — Sećam se još mnogo drugih stvari. Veče je provela kod Makara Ivanovića. Uostalom. odnesem te kući. i čime je završio sve to taj razumni čovek? S najplemenitijim izrazom lica. a zablude. nađem žbun s malinama. i nekako ropski ljubazna. ali Vasin nije popuštao. svi ljubomorni ljudi su takvi! Knez joj načini strašnu scenu. Ipak je kući došla mirna. naravno. šta govorite! — reče najedared očevidno dirnut Versilov: — doktor mi baš maločas reče da vam je nesravnjeno lakše. ponudio je Lizi svoju ruku. Sa suzama u očima od ljutine. ali nikako nije izlazila iz sobe. doduše ne rekavši ni reči. čim se uvide. sećam se i da sam uvek imala vašu ljubav i milost — reče ona uzbuđenim glasom i najedanput porumene sva. Ali vremenom je on očevidno počeo da gubi tu svoju ravnodušnost. Došao je kraj mome životu. a ti mi već spavaš na rukama. Liza je prema njemu postala vrlo. samo je logički dokazivao sve ništavilo Lizinog heroja. Pa i neka bude tako. Zatim sam ti pričao priče. dragi Makare Ivanoviću. a dotle ti od drveta deljem sviralu. To je bilo rečeno baš toga dana. i dotrčala kod mene dršćući. obe su se. Povodom toga dana Makar Ivanović odnekud udari u uspomene. Mama je uplašeno slušala. predložiti to ženi koja je ostala pod bremenom od toga nesrećnika — kako slabu pamet imaju ti ljudi! To je. o njemu se uvek izražavao blago.Malo-pomalo Liza je došla do zaključka da on i o knezu govori ljubazno možda samo zato što su mu svi ljudi jednaki. i izađe. isplakale. i čak sa osećajnošću. i Liza se očevidno umirila iako je bila vrlo tužna. mislite da se ja plašim umreti? Danas sam. čak i kad ga je osuđivao. ali šta je učinio. „Vi ste s vašim osećajima u zabludi. Te večeri su se ponova potpuno približile. no on baš zbog toga polude. i tako je uvredi da se bila rešila da s njim odmah i zasvagda prekine. Kad se dosta našetamo. Zar vi. To je ljutilo Lizu. ali ja odlazim. Otkad sebe pamtim u životu. U starosti sam našao utehu za sve jade. i baci se na mene i obisne mi o vrat. Jednoj ženi predložiti da napusti unesrećenog čoveka zato što je nje „nedostojan“. „Nije mi silazila s ruku — sećao se starac: — i učio sam je da ide. Svi u sobi se čude: „Pogledajte kako voli Makara“. najviše si volela da slušaš priče. iako verovatno zbog toga samo što je znao za njenu bremenitost. otrčala je knezu. i to je sve. strašno teoretisanje. — Sećam se toga — reče mama. dragi moji. i potpuno nepoznavanje života. i poče da priča o maminom detinjstvu i o vremenu kad još nije mogla „da stoji na nogama“. i htela da izađe. kao što je bilo ranije: led je bio razbijen. tako mi je rečeno. neka je blagosloveno ime . imao u srcu osećanje da odavde više neću izaći živ. metnem je u kut na tri koraka daleko. Liza mu pravo u lice reče da je budala. hvala vam. uza sve to. Ali ovoga puta je Makar Ivanović nekako neočekivano i iznenadno okrenuo razgovor.. Isto tako moram da primetim da su se u kući već nekoliko dana spremali da proslave mamin rođendan. deco. metnem te među mešine. i to je bilo bez srdžbe. a knez — knez je prevazišao i Vasina. Jedanput si se uplašila od vuka.

Lizi je bilo teško da se reši. svi naši. I velikomučenik Jov se utešio gledajući svoju novu decu. zatim je iznenada ustala i čvrstim glasom rekla Makaru Ivanoviću: — Makare Ivanoviću. Potrebno je da kažem da su se baš u to doba povećale i umnožile moje sumnje protiv njega. a ni vi. a ti. — Makare Ivanoviću! — zbunjeno progovori Versilov i ustade sa stolice. čekaj. ne mora to odmah — nasmeja se on. Zato i ti.. sagnuvši se. Idućega dana Liza nikako nije dolazila kući. mislim. i pretvori se u bezbolan uzdah. otišla je pravo Makaru Ivanoviću. sećate vašeg plemićskog obećanja. ne plaši se.. Te sam večeri prvi put video Versilova i mamu zajedno. ali ubrzo zatim. deco.. Liza je sedela pored starca i plakala u njegovom zagrljaju.. ne kidaj se. jer. I još nešto: kad preduzmeš da učiniš neko dobro. i najednom se okrenu meni: — ti. ne bacaj se. ženo moja. Versilov je takođe bio uzbuđen. Želeo bih i vama. eto to je sve što tebi treba. — sad možda o tome i ne misliš. Andreja Petroviću.... bio sam zbunjen. samo bih još svih vas hteo da se nagledam. pomolite se danas Bogu za mene. a radi postepeno.. To ti ja tek tako kažem. i noge mi poljubila. zatim je mama. teško da si tada što razumevala. kad sam video da su tamo već i mama i Versilov. nego samo da bih podsetio Andreju Petrovića.. a ti.. učini Boga radi. kod mene) da je knez ostajao pri svome: želeo da se što pre venča s Lizom. kad sam se vratio u svoju sobu. To mi je prećutao kad mi je ranije pričao o Makaru Ivanoviću. gospodine Andreja Petroviću. milovao po glavi. i ona bi se . ponešto da kažem. — Nemojte da se zbunjujete. a on ju je. gospodaru baćuška. hteo bih da vas samo podsetim. već dosta dockan. s vremenom se tuga izmeša sa radošću. ja još strašno mnogo stvari nisam znao i nisam primetio u tom čoveku koga sam već osudio. Zatim je izašla iz sobe. — i mada sam te. blagoslovite i mene u mojoj velikoj muci. Pred decom to govorim. sa osmejkom na usnama. a kad se vratila. takođe ćuteći. docnije ćeš možda misliti. žao mi te je bilo kad si preda me pala u suzama ništa mi ne tajeći. i da li je mogao zaboraviti? To je nemoguće! Samo. i ima da nađe utehu. prišla Makaru Ivanoviću.. I još ovo: da se naučiš da se moliš Bogu svakoga dana i neizostavno. dosada sam pored njega viđao samo njegovu robinju. a bračni venac sve pokriva. Hteo sam. gospodine. ali Bog će i bez mene naći vaše srce. vi se i sami. — Dakle — pomislih u sebi kad sam polazio da spavam — izlazi da je Makaru Ivanoviću dao svoju „plemićsku reč“ da će se venčati s mamom čim postane udovica. i ne podaji se malodušnosti. ali da li je zaboravio svoju pređašnju decu. nikad pre toga nije mi izgledao tajanstveniji i zagonetniji nego baš u to doba. Znam da je Makar Ivanović saznao sve o njoj. Drži se čvrsto onoga što radiš. s tužnim licem. zajedno s njom — reče on. na ono što ste tada obećali.. Nisam hteo da ulazim da im ne bih smetao. hteo sam samo da vas podsetim. što sam i dužan bio da učinim ali. sve bi se to svršilo samo po sebi. Ne govorim ti ovo zato da bih te prekoreo.. nemoj odveć da uznemiruješ svoju dušu. dragi moj. Bio je izvanredno uzbuđen i gledao Versilova kao očekujući od njega potvrdnu reč. koje su drhtale od nekakvog bola. čak ni Tatjana Pavlovna nije bila međ nama.. A u toj stvari zgrešio sam Bogu jedino Ja. čak i batinom. tada mogao poučiti. I Makar Ivanović joj je „naredio“ da se venča. ljubljena moja. čuvaj svetu crkvu. Liza se nekako ispravila na svome mestu i slušala ne govoreći ništa. ipak sam bio dužan da ne popustim pred tom slabošću. malo samo — produži on uz jedan divan tih osmejak koji nikad neću zaboraviti. mada gotovo više nije imala prava da se rešava. jer je ceo tvoj greh moj greh. sve je to došlo tako neočekivano. od mame. scena je bila dirljiva. i umri za nju. možda ćeš se setiti toga jednoga dana..Gospodnje. Ponavljam. Poslednje reči je gotovo šapćući izgovorio. Sofija. sad kad odlazim. još pre sudske presude. u sobi smo tada bili samo mi. ali o tome baš i priča cela ova istorija koju pišem... a ne iz zlobe. uđem i ja. ništa manje od njega: ne rekavši ni reči prišao je mami i uhvatio je čvrsto oko pasa. mada ste mi bili gospodar. Tako vam je to u svetu: svaka je duša izložena iskušenju. ne govoreći ništa. Versilov mi je objasnio (ali docnije. Sutra će se rešiti cela moja sudbina. Sve u svoje vreme.. i ako pozove vreme. da sam sedeo ne mičući se. Odavno već nisam s vama razgovarao. od onoga doba kad mi je ta strela prošla kroz srce. da vam kažem nekoliko reči. Naravno. Ukratko. i poklonila se pred njim duboko.

priznajem. Kako vi mislite... Čini mi se da su to sve veliki nevaljalci. — A zašto? Da nemate što da mu poručite? — Ne. pogledavši me čudno (onako kako se pogleda čovek koji ništa ne razume i ništa ne može da pogodi) ko će znati šta je sve međ njima. Bojim se. i sami ste videli da sam ćutao sve do sada. Rešio sam se da ih nikad ne saznam... to je potpuno tvoja stvar. i plašim da će vaše tajne potpuno istrgnuti vas iz moga srca. . i ja znam dobro da nemam prava. to vrlo teško.. Uostalom. i ko može znati šta će biti sa njima! Nisam hteo o tome da govorim. — Jesi li čuo da je sva ona omladina na Petrogradskoj strani juče pohapšena? — najedared mi reče Versilov. ćutao sam. šta će sad biti s njima? I sve to. kao naročito.. uhapšen je i Vasin. ne misleći ništa i gotovo u oduševljenju. Ali je on pojačao moje uzbuđenje koje sam osećao pred sutrašnji moj korak u život. molim te! — reče on i izađe od mene. među kojima i jedan tvoj bivši školski drug. dragi moj: (odavno me već nije zvao „dragi moj“) tamo. tako da sam se cele noći u spavanju neprekidno budio.. — Zar je on u istinu umešan? Bože moj... koju nisam mogao ni slutiti. Evo šta sam hteo. Da nećeš otići i kod kneza Sergija Petrovića? — To je prvo što ću da učinim. i tako unižena tom ljubavlju čak i u svojim sopstvenim očima da joj je bilo teško da se reši. rekoše mi da ti hoćeš sutra da izađeš. ali ni reči više. — Andreja Petroviću — uhvatih ga za ruku... naročito kad sam čuo za Vasina. naravno..venčala nesumnjivo i bez naredbi i bez kolebanja. Na taj način smo se ipak malo objasnili. Bio sam poražen.. u vreme kad je Liza tako optuživala Vasina!. ima i nekih mladih ljudi. ali baš tada je bila tako uvređena od čoveka koga je volela. zašto onda da i vi saznajete za moje tajne? Neka i vama bude ravnodušno: kuda god ja pošao! Zar nije tako? — Imaš pravo. međ onima. ali mi je bilo dobro na duši. Videću se s njim i sam. mada mi je.. — Jeste. neki Lambert. nemam ništa. a to ne želim! I kad je tako. šta može sad da bude s njima? To je učinio Stebeljkov! Kunem vam se da je Stebeljkov! — Ostavimo to — reče Versilov. A šta bi joj mogao posavetovati Makar Ivanović! Ni on sam ne poznaje ni ljude ni život. Nego. To ti kažem samo da bih ti obratio pažnju. kao što mi se često dešava (bio je već mrak u sobi) — Andreja Petroviću. a znate li zašto? Zato da bih pobegao od vaših tajni. Pored uvrede pojavila se još jedna stvar. — Kako? Dergačev? — zapitah ja. Žao mi je Lize.

zadrhtah od vrlo jakog osećanja. — Da pređemo na glavnu stvar: vidite.. dragi moj Aleksije Makaroviću. gotovo životinjskog. Knez skoči sa stolice. promaknem. možda vam je bilo i neprijatno. da!—seti se on najednom. to je. — Dopustite. ili što bilo drugo. Govorio je užasno mnogo i brzo.. a sam sede prema meni. . ako.. Arkadije Makaroviću? U tom slučaju. od glave do pete. dragi moj. i to je. ali kako je u pitanju izvanredna i definitivna odluka. Bio je ceo nečim obuzet. koje bih mogao nazvati i čulnim. — Kako ste se promenili! — rekoh. Jednom reči. I tako sam s knezom ostao nasamo. Ne znam da li je on inače dobar čovek. kod kneza. — Nije mi ništa rekla. to mi. — Arkadije — popravih ga ja. odgovorio bih joj osorljivo. — Šta? Ah. ujedno i užasno izmršaveo i požuteo. On se pojavio u nekom poluvojničkom domaćem kostimu. i da mi je samo reč rekla.. Zašto sam išao. Soba je bila kao i svaka druga soba — obična soba u državnom stanu kakav imaju činovnici toga ranga — i zato mislim da nema potrebe da je opisujem. — Ne mari ništa! Sedite.. dragi moj — reče mi i pokaza fotelju.III Idućega dana izašao sam iz kuće. trudio sam se vrlo da izađem krišom. Ali neću da govorim u zagonetkama. — Ukratko (već je deset puta pre toga upotrebio reč „ukratko“) — završi on — što sam vas. — Govorite li istinu. uostalom.. koju nam je ljubazno ustupio... elegantnom mašnom. Već pre tri dana dobio sam od Tatjane Pavlovne pisamce za nadzornika. da pređemo na glavnu stvar. Ne znam zašto sam tako učinio. iako sam znao da će danas načinjani korak biti odlučan. ali da me je i samo mama videla da izlazim. Kad sam se našao na ulici i udahnuo ulični hladan vazduh.. i kuda? To je bilo potpuno neodređeno za mene. Da. Arkadije Makaroviću. uznemirio i juče preko Lize toplo zamolio da dođete. — Šta je to tako strašno? Zbog čega se toliko uznemirujete? Prosto je zaboravila. ali u početku baš ništa nisam razumeo. ali sa vrlo čistom košuljom. izmijen i očešljan. i ovaj me je primio vrlo ljubazno. mada je već bilo deset sati. glavno je da mi je dopustio da se vidim s knezom. Jednom reči.. to je. i to u svojoj sobi. i sporedno. Bilo mi je i strašno i prijatno. užasno se žurio da pređe na nešto. iako u isto vreme čulno. da. — vi ste me juče zvali? Liza mi ništa nije rekla. i da se neće moći popraviti za ceo život. Otišao sam pravo u zatvor. kneže — prekidoh ga Ja. — Kako? — reče on vrlo iznenađen i gotovo uplašen. — izvinite. ne pokazujući se nikome i ne pozdravivši se ni s kim. nekom vrlo važnom mišlju koju je želeo da formuliše i da mi izloži. tako reći. svejedno. da. — Da li ću se danas uprljati? — pitao sam se hrabro.. Istu žutoću primetio sam mu i u očima.. toliko se promenio spolja da sam zastao u nedoumici. sve ujedno. s naporom i mukom objašnjavajući i praveći pokrete rukama. Sinoć se vratila kući toliko rastrojena da nije uspela da sa mnom reč progovori.

On me pogleda. Zvao sam vas uglavnom zbog toga da vam kažem sve što se tiče venčanja... da! One večeri.. da legnete i da odmah zovete doktora. — Od koje noći. a jednako pridržavajući glavu rukama.. Bilo je očevidno da ga je reč „ljubomora“ strašno porazila. Kada biste se vi s njim našli.. za sve ovo vreme! — uzviknu on najednom.On sede. pre nego što ste mi pisali ono pismo? I tada ste bili užasno uzbuđeni. to su podvale. Vidite.. Za sve je dobijen pristanak. od one noći. Mais passons. — Ah. Najzad mi je bilo jasno da pred sobom vidim čoveka kome bi odmah trebalo... Ah. Znate. mon cher.. — Vi ste užasno uzbuđeni.. Sećam se. Nisam od bola mogao da ga gledam. dragi moj! — rekoh mu ja — ne mučite je bar za sada vašom ljubomorom! — Kako! — viknu on. Ali ipak. samo tada i sada — velika je razlika. Liza. a lice razvukao u neki dug. i kao prisetivši se najednom — ah. šta za mene znači Liza.. dopusite. ali je opet bilo teško razumeti šta govori. Ustadoh da izađem. . pričala mi je.. I ja sam znao jednog starca. (budućega. biće ovde u crkvi. kad biste znali. kneže.. moga formalnoga oca.. tako da se sada plašim za vas. onda. brate moj. Očevidno ga je ta vest: da mi Liza nije ništa rekla. oko toga kako će se ona svršiti. — Neprestano sanjam pauke! — reče zatim. vi biste postali mirniji. kneže.. Arkadije Makaroviću. jeste.. dragi moj. postade mi najednom jasna. i kako ste posle svega onoga. Zatim je opet počeo da govori. tri su zadatka preda mnom. sećate li se... pardon. zar odista hoćete da je upropastite i da je vodite sa sobom?... već sam o svemu brinuo.. to su.. znate. tako nešto. vrati se i sede opet.. gledajući me unezvereno razrogačenim očima... — To ne znači baš ništa! — prekidoh ga ja — i ne razumem što vas ta beznačajna stvar toliko muči. ako ne pustiti krv. i da maše rukama. posle lišenja svih prava. to je vaš otac? Ili. govorio je još i o tome da ga je posetio njegov komandant puka. a ono bar metnuti na glavu oblog sa sirćetom. — Oprostite.. i šta? — viknu on kapriciozno. koga će imati od Lize) i kako će ga uputiti u život „u pustinji. prosto ubila. — „Hteo sam da čujem vaše mišljenje. potrebno. ućuta i diže prst uvis. i ja. — promrmlja on s osmehom manijaka — znači da. gde smo se videli poslednji put. šta je ona za mene bila ovde. oko njegove parnice. to docnije. po svoj prilici poslati nekuda u severnu Rusiju.. pa o mogućnosti da se naseli u Taškentu i da tamo ponovo dobije čin. samo ako se ne varam. kneže. u poslednje vreme upoznao sam jednoga starca. — Ne razumem! — strogo i važno reče on kad vide da ustajem i da hoću da idem. Zar se ne sećate? — Ah. da — reče on glasom otmenog čoveka.. imam pred sobom u stvari tri cilja. ah. verujem. ponova ustade. u Arhangelsku.... — Ne mogu od bola da vas gledam! — rekoh mu. verujte mi. brzo.. načini jedan korak. — Kneže. od tada.. Odnosno Lize ona. Ceo njegov ispreturani razgovor vrteo se. kneže. glavno je da je radi objašnjenja unutrašnje sadržine sadašnje situacije.. uhvativši se obema rukama za glavu. — Čekajte! — reče on najednom.. Arkadije Makaroviću?. zatim o tome da će ga. i čak me nagovaraju. i prvi put mi se prikaza u svesti. — Kod Zerščikova... I Liza ga mnogo uvažava. savetovao bih vam. ali se sav ukočio. — Ne. Pa.. Lizina sudbina da bude vezana s ovim manijakom za ceo vek. imajte milosti prema Lizi.... sada. o tome čemu će naučiti svoga sina. Kad biste znali... jeste. Venčanje. kako ste sad sa zdravljem. Verujem.. i da ga je dugo od nečega odvraćao.. jedan starac. toliko cenim osećaj.. da pređemo na glavnu stvar. naravno. ali ga on nije poslušao — o nekim beleškama koje je nedavno nekome predao — o državnom tužiocu. — Sergije Petroviću. U Holmogore! — otkide mi se i protiv moje volje.. — čekajte malo: to su. bilo je nehotice.. Arkadije Makaroviću.... Čuo sam. Opet je počeo brzo da govori o svojoj „glavnoj stvari“. besmisleno-ispitivački osmeh.. u Hol-Mogorama“. vrlo ljut što sam ga prekinuo.

To je sigurno uradio Stebeljkov! — viknuh ja ne mogavši da se uzdržim. još jednu reč! — uhvati me on za rame sa potpuno drukčijim izrazom lica i drukčijih pokreta. i neodgovoran. — Vi ste taj rukopis predali vlastima! — Arkadije Makaroviću. ali se utom otvoriše vrata i u sobu uđe Liza. Arkadije Makaroviću! — I tako ste vi — vikao sam. — Nisam. hteo sam.. i s licem koje se ujedanput promenilo — zar ti„. On je sedeo u fotelji. a teško da bi što i odgovorio zato što je stajao preda mnom nepomično kao statua. jedino iz ljubomore. gledaj! I zar je moguće osuđivati ga? Beskrajan bol i saučešće bili su na njenom licu kad je. a posle su se idućega dana posvadili. da.. — Jeste li čuli za one. — Zar je moguće s njim sada govoriti? — otrgnu se ona malo posle od mene. Stebeljkov i. jednu reč. zar ne znate? On prekide i opet me pogleda istim razrogačenim pogledom. zbog toga sam vas zvao da vam objasnim. vidite li. i razvlačeći reči — bez ikakve druge pobude. predali kome? Kome? Državnom tužiocu? On nije uspeo da mi odgovori. — Zar je moguće prići mu? Zašto si došao? Gledaj ga samo.. — reče on brzo šapćući. Vasin ga je poslednjega dana predao Lizi da ga sačuva. govoreći to.. bez ikakvoga drugoga cilja. Najedanput pretrnuh: setih se sinoćnjeg Versilovljevog pogleda kad mi je saopštio da je Vasin uhapšen. predali rukopis koji je poveren Lizi. —Jeste. i pokrio lice rukama.. vi ste prijavili Vasina!? — viknuh ja.. znaš? Ali je već pročitala na mom licu da „ znam“. dobrovoljne mučenice. — Dakle. . a uveče se znalo da ima zapaljenje mozga. skočiv. i posadi me opet na fotelju. — O. ukazivala na nesrećnoga kneza. Imala je pravo: to je bio čovek u delirijumu. Lice mu je postepeno jače bledelo. koji se sve više i više širio. bio je jedan rukopis.. zar je moguće? — viknuh uplašeno. Arkadije Makaroviću. besmislenoispitivačkim osmehom... Gotovo je pala u nesvest kad nas je videla zajedno. nagnuvši se k meni. — Ti ovde? A otkuda ti ovde? — zapita me ona uhvativši me za ruku. — Da.. neprestano sa onim istim bolesnim osmehom i nepokretnim pogledom. Još toga jutra su ga odveli u bolnicu. Dergačev. beskrajan jad bez nade sručio na sudbinu ove.— Arkadije Makaroviću. jedino zbog toga što je nesrećni Vasin vaš suparnik. grčevitim. — Vidite.. i s istim dugim. čvrsto! I tek tada shvatih u celom obimu kakav se bezilazan.. ja je naglo dohvatih i zagrlih čvrsto. A ona ga je ostavila meni da ga pročitam. znate koje? — zapita me.

pravim. On mi odmah učini po volji. bila je dvaput. nego sam samo bio zamišljen. Sigurno s Lambertom. Ona je zdravo prijatna. nisam ni o čem razmišljao. da mu. te pređosmo kod nje. čini mi se? Bio sam vrlo zbunjen. Gazda me je primio vrlo radosno. Zaboravio sam da kažem da je dan bio vlažan i mutan. ko zna zašto: „bila je vrlo radoznala“ — reče gazda za nju. izgovarajući se da me boli glava. tajanstveno je odmahnuo rukom. — Rekavši to. Očekivao sam još nešto više. ipak mu je radoznalost sijala iz očiju. što ja strašno mrzim. a ja sam se pretvarao da nešto tražim u svom koferu (u kome gotovo ničega nije ni bilo). čak i ne dovršivši rečenicu koju je počeo. Ipak sam toga dana saznao vrlo čudne stvari. Bio sam zbunjen. On je kamerjunker. ali on pođe za mnom. koga sam tada ostavio bio s Lizom.. Lambert je dolazio. ipak mi je bilo i odvratno da počnem da se o njima raspitujem. Francuskinja. mladim gospodinom Versilovom. Uopšte se nisam ni za šta raspitivao. ali vrlo zvanično i štedeći reči. rekavši da će ih možda uzeti pod kiriju! Dolazila je nekoliko puta i Darja Onisimovna. ne. primila pažljivo. naročito u takvim prilikama. ali mu ja ne učinih zadovoljstvo da zapitam: zašto je bila radoznala. posmatrao me je smešeći se vrlo ljubazno. kao daJe hteo reći: „Razumem. približio mi se za jedan korak: vrlo je želeo da nešto pojmim. počeo je da smatra za dužnost da što manje govori.. veli. Najdosadnije je bilo to što je i on počeo da igra ulogu tajanstvenog čoveka. uostalom. Zamolih ga da me ostavi da budem sam. Ima na svetu vrlo dosadnih ljudi. koji je u stanju da rastroji nerve i jednoga slona. još veća čuda. crno kučence. i ne samo nimalo uvređen nego gotovo sa zadovoljstvom. i što divno deklamuje stihove! Išla je krišom u Carsko Selo. Naravno. razumem“. — Ah. a docnije je bio još dva puta i „razgledao ove sobe“. Prvo sam ga pitao o zdravlju njegove žene. gledajući me čudno. Morao sam biti s njim ljubazan. Pozdravio sam ga suvo i otišao pravo u svoju sobu. ipak je zato za svoje zadovoljstvo izašao iz sobe na prstima. vrlo ljubazna dama.. znate li ko je još dolazio da vas traži! — ona mamzel. raspričao se i ustumarao. kao da je svojim očima prozreo moju dušu — nego s njenim bratom. — Koja gospođica? — Ana Andrejevna. da je počela jugovina i topao vetar. retko. pomislih nehotice. gazda. što lepo peva. knezu Nikolaju Ivanoviću. i. — Dolazila je i gospođica — reče on.. razmišljajući oko sat i po. Takvo poznanstvo vrlo mnogo vredi. i mada to nije izgovorio. i gledao je tako kao da ima čak neko pravo da bude radoznao. govorio je samo on. Ah. manje od pesnice. mamzel Alfonsina de Verdenj. kad je primetio da se ustežem da ga ispitujem. otišao sam oko jednoga sata posle podne u moj pređašnji stan. i mada nije smeo da me zapitkuje. to me je malo umirilo. proda. — Ne.IV Od kneza. Arkadije Makaroviću. i da bude čak zagonetan. Ona me je. u sopstvenom interesu: premda mi je neophodno potrebno bilo da izvesne stvari saznam od njega (a znao sam da ću ih saznati). Sedeo sam sâm. . istina. — Drugi put je došla zajedno s bratom. ali nisam nimalo bio iznenađen. ne s gospodinom Lambertom — pogodio je odmah moju misao. — Zar dvaput? — začudih se ja. upoznala se s mojom ženom.

Samo. otkucaja moga srca. Znao sam. gospodo.„Možda su do sada neka čuda već i počinili“.. godinu dana posle toga. još slobodan. ali znam. A kako onda mogu ustati i poći kući. i znao sam još i tada da je bilo ružno. još kod kuće. „Da neće svadbu staroga kneza? Oko njega i jeste čitava ta trka. s nekim razdraženim i prijatnim samozadovoljstvom. a ni sada. da je mašina navijena. još ne znam kakvim imenom da nazovem svoje tadašnje osećanje! Meni je nesumnjivo vrlo mnogo bilo žao Lize. Čvrsto sam i odavno bio uveren. nalakćen na kolena. to pomislih opet. izađoh brzo. Makaru Ivanoviću? „A zar ne bi bilo moguće poći k njima samo zato da od njih sve saznam. Nikakav bol i nikakvo sažaljenje prema Lizi. i odmah otići od njih na svagda. kad ovo pišem. Da li sam sad. i reći sebi. ili. i neki strah. još i tada sam znao: da su sva ova pitanja čista besmislica. kao što sam mogao ovih prošlih dana: ’Potpuno sam svoj’“ To je suština mojih pitanja. . „Jedino još mene nemaju“. odmah ću upasti u vihor. srce mi je bilo puno najiskrenijeg bola zbog nje! Već sam taj jedan osećaj bola bio bi u stanju da čini mi se. i da hoće da u mome stanu nešto izvedu — bilo je jasno kao dan. možda sam želeo da joj padnem pred noge. što brže“ nešto dokažem.. prošavši nepovređen pored čuda i čudovišta?“ Bilo je tri sata kada sam se trgao. ovoga trenutka. Ali me je vukla beskrajna radoznalost. a možda sam hteo i da je metnem na sve muke. „Ako se uopšte upustim u to. bolje reći. makar privremeno. čim sam video da sam gotovo odocnio. opet. i da ide punom parom. rukama podupirući glavu. moju čulnost (opet pominjem ovu reč). umiri ili suzbije. pitanje je da li ću to dopustiti Ja?“ — završih opet s ponositim zadovoljstvom. nije više moglo od toga da me zadrži. ili nisam više? Da li se još mogu večeras vratiti mami. za taj sat i po za koje vreme sam sedeo u uglu na krevetu. i još jedno osećanje — ne znam kakvo. uzeh kola i poleteh Ani Andrejevnoj. kao slamka. i čak napisao crno na belo. Da me nestrpljivo čekaju. i da me njima privlači jedino ona — ona i samo ona! Najzad sam to izgovorio otvoreno. mislio sam u sebi. i da joj „što brže.

GLAVA PETA I Ana Andrejevna je.. iz nekoga razloga.. ne vodeći računa o mome pitanju. ostavila ručni rad i brzo mi izišla u susret. Ne rekavši ni reči odvela me je u svoju sobu. i još u onom stanju u kome ste se tada nalazili! Recite. Recite.. Arkadije Makaroviću. — Vi ste mi slali Darju Onisimovnu. i čudno su ga dočekali. i buknuh: — Da je digao ruku na mene... užasnu intrigu saznala bih ja i bez njega! Uvek. spominjali mene i. i možda sam mu rekao više nego što je trebalo. Ima i pravo. nisu hteli da ga puste k vama. je li zbilja istina da su vas našli smrznutog na ulici? — To vam je. — promrmljah ja. priznajem. — Od njega sam ranije saznala... čim ste došli k sebi. ali onom prilikom. uvek sam predosećala da će vas dovesti dotle. Ta užasna noć. nego me je gledala sa toplim sažaljenjem ne govoreći ništa. sela opet za rad. Osećao sam da ona. ne znam čime sam zaslužila tako tople simpatije s vaše strane. bio sam neoprezan. za onu mračnu. odista. mada mi je ono laskalo. da me protiv nekoga (uostalom. čim su me kod nje prijavili. Doleteo je bio ovamo kod mene sav uplašen! U vaš stan.. Bila sam dirnuta do suza.. znam sve. g. — otpočeh ja otvoreno. pomislih.. poznato mi .... tamo gde ste ležali bolesni. ali sam ipak čekala vas.. želi da me razdraži. — O. — Čula sam sve. svoju odanost prema meni. porumenevši. ne bi ostao čitav. malo u nezgodi zbog i odveć pokazanoga sažaljenja. Pravo da kažem. što se nikad ranije nije događalo.. koliko mora da ste patili! je li istina. O. Pružila mi je obe ruke i porumenela. ne znam kako je tekla stvar. Lambert je vaš drug iz detinjstva? — Jeste. ali više nije produžila da šije. je li istina da se Bjoring drznuo da na vas digne ruku? Predstavljala je stvar tako kao da su Bjoring i ona krivi što sam se našao smrznut pod kapijom.. Ona uze da govori. u prvu sobu. a meni dala mesto pored sebe.. Lambert. i ja ne bih sedeo ovde pored vas neosvećen — odgovorih joj vatreno. ali mi je on ispričao sve što se desilo one noći: rekao mi je da ste vi..

i zbog toga i nije čudno što sam se obradovala prijatelju: čovek koji me je čak i one noći. O. spašću ga. i kad rođena kći hoće da upropasti dobroćudnoga. naročito kad je velikodušan! Žena je u stanju da velikodušnog čoveka uveri u sve što joj je volja.. gledajući je u nedoumici. u svakom slučaju. Ali kad bi i bili u pravu. ja sam osećao da laže (iako iskreno. a sasvim je tačno da je ona svoja lepa osećanja prema meni odveć brzo promenila u sumnju. vrlo moguće. Ona je. Arkadije Makaroviću! Moram da upotrebljavam lukavstva. kad biste znali kakve se sad tamo pletu intrige! Naravno. koje je. a naročito ako je taj čovek — žena. dragi prijatelju. Govoreći to.. šta vi u stvari od mene očekujete? — zapitah je ja dosta odlučno. ja. onoga jutra kad smo se ovde poslednji put videli. to jest dokle sam bio kod nje. Uostalom. jer se videlo da se sva zagrejala za stvar. opet nisam imao hrabrosti da je razuverim. one otmene forme. isto onako naglo i oduševljeno. . a ne g. ne može ga shvatiti kao što bi ga shvatio čovek vaše još nezaražene pameti. da joj otvoreno objasnim da ju je Lambert obmanuo. Čekala sam vas. međutim. porumenevši i oborivši oči. Tako sam za sve vreme mislila. te sam joj sve odobravao. odvratnom računu otmenoga društva da likuje! Govorila je s neobičnim oduševljenjem. da ja njemu uopšte nisam tada govorio kako sam tobože njoj odan. mi smo bez igde ičega. otmena ruska familija. zar je moguće dalje trpeti? Ne. Moja situacija je očajna. sa svoga odvratnog gledišta. to je samo jedna sumnja u mene od strane Katarine Nikolajevne. —Kad kažete: da ste predviđali da će me dotle dovesti. Ne može me niko optuživati za to što željno gledam oko sebe da nađem bar jednoga prijatelja. naravno. i još po nekim drugim zaključcima. Zar nije bilo prirodno da se okrenem — onom koji mi je još od detinjstva zamenio oca. i vaše mile. a ne dopuštam da me zbog koraka koji sam načinila. spominjao. ko bi od njih smeo i tada da me osudi?! Otac me je od detinjstva napustio. Arkadije Makaroviću. Lamberta.. Budite uvereni. uza sve. jer se može i iskreno lagati) i da je ružno ono što sad čini. velikodušnoga oca. reći ću sve: ni do danas nisam u stanju da iskažem svoj sud o njoj. njena stvarna osećanja mogao je videti jedino Bog. ja sam odveć gorda da ulazim u objašnjenja i sporazume s nepoznatim licima kao što je g. I eto. Tada. ona nepristupačna društvena otmenost i ponosita nevinost — sve me je to zbunjivalo.. ali čudna se stvar čoveku događa sa ženama: ona prividna pristojnost. i to već i čine. pošto sam okružena špijunima te žene. neiskvarene. da ću umeti da cenim vašu predanost prema meni. izgovarao samo moje ime — nesumnjivo mi je odan prijatelj. nestrpljivo mi je gledala u oči. da budem njegov stražar. —Odveć brzo. ali ne odgovarajući na moje pitanje: — Ah. muškarac je u nesumnjivom moralnom ropstvu žene. „Ona i Lambert — Bože!“ mislio sam u sebi.. dakle. O. pa ipak sam upao u tu njenu klopku. te sam čekala vas kao svoga spasioca. i da uopšte nisam spominjao „samo njeno ime‘\ Na taj sam način ćutanjem potvrdio Lambertovu laž. da ga u izvesnim slučajevima nikako nije moguće razumeti. — uzeh ja da objašnjavam zbunjeno — da ste me zvali jer očekujete nešto od mene. da ju je prosto slagao. baciće se na mene kamenom. vama je teško da shvatite u kakvom sam ja sad nezgodnom položaju — reče ona.. i to ne mogu da podnesem. sudi otmeno društvo! I kad se. šta je to? Ona opet uze da govori. i on će suditi. Lambert. gotovo smrznut. ali ne dam hladnom. sveže duše. ko bi ipak mogao. užasna. a sem toga je čovek jedna tako složena mašina. Arkadije Makaroviću? — Meni izgleda po svemu. u pola bilo i namešteno. ja ne mogu. u nameri da nađe zgodan izgovor da je poseti i da s njom stupi u vezu. — Kako? Šta znači vaše pitanje. ja jedem tuđ hleb dobijen kao milostinju. — Ana Andrejevna. učinila sam ja jedan korak koji ne može razumeti svako. nisam mogao da se rešim da joj protivrečim.. i da ću vam biti večito blagodarna. mi Versilovi — stara. u tome je stvar! —prihvati Ana Andrejevna sa malo preteranim oduševljenjem. čiju sam dobrotu osećala u toku tolikih godina? Moja osećanja prema njemu vidi samo Bog. U otmenom društvu. makar izgubila i svoje dobro ime! Spremna sam da kod njega živim i prosto kao bolničarka.je bilo protiv koga) naljuti. pletu još i najprepredenije. Unižavam se gotovo do intrige. i sama odveć dobro znala da je Lambert stvar preuveličao. uveren sam.. najmračnije intrige. ali ipak i iskreno. njegova dadilja. i zbog toga i polažem sve nade u vas.

međutim. Srce mi se zgrčilo. sem u vašem stanu. valjda tek ima prava da vas smatra za prijatelja!. a gde je bila dok sam razgovarao sa Anom Andrejevnom — ne znam. ili... — Nije tako! — rekoh ja — u jednom trenutku sam i ja poverovao u njegovu ljubav prema toj dami. učinite — ako samo imate toliko velikodu šnosti i hrabrosti. kad me stiže Darja Onisimovna. — Prosto tako da ću ja da odem od svih vas. ako uistinu išta možete učiniti. ništa ne očekujem od vas — kad je čak i moj rođeni otac onako lukavo. ako je imala nameru da zapali moju srdžbu. odgovorio uz časnu reč: da nikad nije imao nikakvih namera u pogledu Katarine Nikolajevne. Arkadije Makaroviću! Još trenutak. ne znam. A kad bi i bilo tačno. zato što „možda“ ništa od svega neće biti — promucah ja s neiskazano mučnim osećanjem. I tada. i — basta! — uzviknuh najednom. to nije radi mene. u pogledu mene.. moram vam unapred reći. ili nemam. spremljena očevidno još pre nekoliko dana. tada. Uostalom. Bjoringu. videći da neću da odgovorim. posle ostavke toga gospodina. ali u isto vreme ne smejući da je pogledam.. to jest u stanu svoga prijatelja. — Tako mi je rekla Darja Onisimovna — promrmljah ja u zabuni koju nisam bio u stanju da sakrijem i koju je i ona vrlo dobro spazila. nego samo prema Ani Andrejevnoj. gotovo u ljutini — a dokument ću da pocepam.. bolje reći. nego radi nesrećnoga starca koji vas je jedini iskreno voleo. Nije mi rekla ni reči. i koji i dan danji čezne za vama! Za sebe. Otvorih listić: na njemu je bila napisana čitko i jasno Lambertova adresa. Setih se da sam Darji Onisimovnoj. u stvari je znala da ja neću smeti da odreknem — s jedne strane iz delikatnosti. najzad. Nisam još bio sišao niza stepenice. onako pakosno postupio prema meni! — Meni se čini da Andreja Petrović. sada. pokazalo se da se uznemirio čim je dobio vest o nekom g. uz vašu sestru. O. — Ali nesrećni knez Nikola Ivanović nema gde da se spase od te intrige... — Kako da razumem ove vaše reči? — reče ona vrlo bojažljivo. — Darja Onisimovna je simpatična žena. — Onda bolje ne očekujte. koji vam je naklonjen srcem kao da ste mu sin. ne mogu da joj zabranim da me voli. da vaša očekivanja. — Andreja Petrović — prekide me ona s tužnim osmehom — Andreja Petrović mi je na moje otvoreno pitanje.. kad sam preduzela svoj korak. koju su svi napustili. ako hoćete. kao uverena u istinitost mojih reči i moje odanosti. čini mi se.. ali to nije tačno. Ana Andrejevna. ali ne prema onoj dami. mogu da se pokažu kao vrlo uzaludna. još mi se učinilo da je mene pogledala podrugljivo. — Rekli su mi da ste s njim dolazili u moj stan — promrmljah zbunjeno.. ako samo hoćete da učinite što u njegovu korist. a s druge strane zbog svoje mladićke stidljivosti. nego mi je samo predala hartijicu i utekla natrag.. — počeh ja... rekao da ne znam gde sedi Lambert. i. ali sam joj to rekao u .. — Kao pošten čovek. naravno. sad može biti potpuno miran. od svoje rođene kćeri. — Ja očekujem da ćete biti na mojoj strani — pogleda me ona čvrsto — uz mene. — A ko vam je rekao za ostavku? Možda nikad ranije taj gospodin nije imao toliki uticaj — nasmeje se ona zlobno. srdžba se u meni odista i pojavila. što sam ja potpuno i verovala. ali ona nema sredstava da sazna stvari koje je se ne tiču. kad je tada bila kod mene.. — Mene će zaštititi moj brat — reče ona najzad vatreno. da li imam pravo u ovom nagađanju. — Koga gospodina? — Bjoringa. Ustadoh s mesta. Možda sam samo strašno pokvaren.Dok mi je gledala u oči. pa bi se i zaplakala. Zbogom! Pa joj se poklonih i izađoh ćuteći..

gnevan. Bilo mi je potpuno jasno da joj je sve o dokumentu poznato — a od koga bi mogla saznati ako ne od Lamberta. ona me. . otvoreno upućuje Lambertu.smislu da „ne znam. čak ciničan: ne mareći za to što sam joj odrekao pomoć. kome me je zbog toga i slala — da pregovaram. Lambertovu adresu sam već dobio od Lize. ne verujući mi nimalo. koju sam naročito zamolio da je nađe u prijavnom odeljenju. s kojim se može raditi što se hoće!“ — mislio sam. Ispad Ane Andrejevne učinio mi se bezobrazan. i da ne želim da znam“. „Očevidno je da me svi bez izuzetka smatraju za žutokljunog mališana bez volje i karaktera.

kako se pokazalo. onu rublju. Dok sam se peo. pristajete li tako? Ja zastadoh. nekako komično-ozbiljnim izrazom na rošavom. nemojte odmah da zvonite — progovori drugi mladić zvonkim i nežnim glasićem i malo otežući reči. — Molim vas. do dvadeset i dve godine. posmatrala pažljivo. u Krivoj ulici. onako radoznao kakav sam u tom trenutku bio? Lambert je. Oči su mu gledale preterano ukočeno. dosta inteligentnom i čak prijatnom licu. maločas kupljenu. po elegantnom šeširu i novim svetlim rukavicama na tankim rukama. uvijenu već kao kakav gajtan. i pogled mu je imao neku sasvim nepotrebnu i izlišnu odlučnost. za rublju. Bio je odeven vrlo rđavo: nosio je jedan stari vatom postavljen zimski kaput s izlizanom krznenom jakom. penjući se. na trećem spratu.II Ipak sam otišao Lambertu. bio je elegantno odeven. bez rukavica. potpuno otrcanu i masnu. toliko sam malo gledao na ulice i na rastojanja da sam se. crnu kravaticu. a lepi mladić izvadi iz cepa drugu. . i to u istom stanu gde i ranije. Naročito sam mu maločas kupio tu novu mašnu kod Filipa berberina. Bilo bi mi vrlo neprijatno da kod Lamberta zastanem još koga. pružih ruku da zazvonim. moglo im je biti dvadeset. ne samo da neće biti nikakav efekt. i užasno izubijan i požuteo cilindar na glavi. rđave. i da čekaju da im se otvori. — sa tako prljavom košuljom.. Onaj što je rekao „atande“. spazio sam dva mladića. kad sam ono pobegao od njega. ne može tako — reče ovaj što je vezivao mašnu. Onaj dugački skinu s vrata mašnu. za koje sam pomislio da su zazvonili pre mene. tako da sam ih posmatrao s iznenađenjem. sudeći po njegovoj lakoj bundi od kuninog krzna. Ali tada. Trudeći se da ih ne pogledam. kad mi je Liza pre četiri dana dala njegovu adresu. i gotovo nisam hteo verovati da on tamo stanuje. pa ćemo zajedno zazvoniti. mislio sam natmuren. i stade da je vezuje oko vrata svome dugačkome drugu. — Kod Lamberta ćete? — zapita me dugački oštro. kod Letnje bašte. umete li vi? — obrati se iznenada meni. sa sasvim malom glavom prema rastu. gotovo seljačke čizme. — Šta? — zapitah ja. mršav i ispijen. bile su mu nečiste. — Za to si dao onu rublju? — promrmlja dugački. i razgrnuo kaput oko ramena. još dok sam se peo uz stepenice. i njegovo sveže i mlado lice imalo je vrlo simpatičan izraz. Ceo je bio prljav: ruke. Njegov drug. naprotiv. obojica su me. Obojica su bili još mladi. Vidite. — Jeste. sedeo vrlo daleko. i sa čudnim. da mu vežete mašnu. okrenuvši leđa vratima.. — Evo. a dugački nokti zagađeni. bio je mladić vrlo visokoga rasta. inače propade ceo efekt. Pred vratima njegovoga stana. koji mu je prema rastu bio kratak — očevidno tuđ. — Atande![60] — reče mi jedan. sad nemam više ni kopejke Ne umete ni vi? U tom slučaju moraćemo da zamolimo Alfonsinu. sigurno idu kod drugih kirajdžija“. A i gde da idem. treba je nekako vezati da se ne vidi prljava košulja. — Ne. beše otprilike moga rasta. Jesam ti rekao da metneš čistu ogrlicu! Ne umem da ti vežem. „Ovde ima više stanova. nego ćeš izgledati još prljaviji. koji je poslušno i sa užasno ozbiljnim licem istegao vrlo dugi vrat. ali vrlo muskulozan. tu kod vrata bavili su se nečim čudnim. iznenadio. — sad ćemo biti gotovi.

čak sam ga i poljubio. — Dolgorowku? — zapita on istim tonom i istim glasom. ali zašto da ih sad sve ređamo? — obrati se on dugačkome. — Dolgorowku?! — gotovo se razdra dugački. što si dosadan! Nije potrebno da objašnjavaš. a dugački se obrati meni: — Monsieur le prinse. Francuzi u Journal-u des Débats. — Nous vous rendons — reče on i strpa rublju u džep. ovaj se namršti i zlovoljno odmahnu rukom.. u inostranstvu. govoreći francuski grubo i nespretno.. To mu je zadovoljstvo: da izigrava glupaka! Ja međutim izvadih rublju i pružih je dugačkome. ja sam Dolgoruki. — Dobounu! — dreknu dugački. pas deux. nakazo — viknu mali. znate. kao što rekoh. voulez-vouz que je vous casse la tête. ponavljajući. cinik — nasmeja se mali — mislite da ne zna francuski? On govori francuski kao pravi Parižanin. — On je. bez ikakvoga razdraženja. razumevši ga pogrešno. — Nous vous rendons. mon ami![66] — viknu on na dugačkoga. i on brzo otvori vrata.. — Jeste. koji je bio sav crven od ljutine. da mi je bilo neobično prijatno. sacré.. — Mon ami. — Pa dobro. . Ali čim je video mene. — Ne.. — Ah. nisam Korovkin — odgovorih takođe oštro. — Dans les wagons[64]. i sve to.[65] — ču se Lambertov glas iznutra. — Izvinite. ozdravio si najzad? Uhvati me za ruke i snažno ih prodrma. po vagonima: uf. odmah se preobrazio. Dolgoruki? — Jeste. Arkadije! Najzad! Dakle. — Pa svejedno.. pišu Dolgorowku — čitao sam i sâm. jednom reči. vous n aves pas de rouble d argent pour nous. — Znate.— Kod Lamberta — odgovorih i ja isto tako oštro i pogledah mu u oči. pročitao sam.[63] — završi dugački. voulezvous? [62] — Ax. beše on tako iskreno oduševljen. — Dites donc. i sa potpuno mirnim i ozbiljnim licem stade da u njih udara vrhom svoje ogromne grube čizme. vi ste g. i prilazeći mi gotovo s pretnjom. — Ah. često izokreću ruska prezimena. i u Indérepdanse Dolgorukoga. l autre mon ami[67] — reče važno i ozbiljno dugački. a sad samo ismeva Ruse koji užasno vole da u društvu glasno govore između sebe francuski.. mais un seul. a V-a uvek pišu comte Wallonieff. na primer. — dodade svoje objašnjenje dugački. — Bolje da zazvonite vi! Ja zazvonih. a ne znaju. pa smo se obojica smejali: neka ruska M-me Dobounu. ali dugački ipak produži da udara čizmom. opet ćeš da se potučeš s Lambertom! — primeti mali uznemireno. — On kaže Dolgorowku. ukočeno gledajući Lamberta. zatim se okrenu vratima. — To si ti. Njegov drug stade da se kikoće.. voilà Dolgorowku. — U Indérepdanse[61] — progunđa dugački. a ne Korovkin — objasni mi on. a otkuda znate? Onaj dugački šapnu nešto simpatičnome mladiću. ozdravio si. ima i neki Dobounu.

. Dugački i njegov prijatelj takođe pođoše za mnom..[76] — odgovori le grand dadais. ne kupujem ja vama odelo. où est donc votre jolie montre. zato što je mali bio toliko lep. — Prodao sam ga za osam rubalja: bio je samo srebrn. — Qu est se que ça. Uđoh u sobu i stadoh nasred nje... — ne m approchez pas.. ma bologne?[74] Mali joj objasni da „ma bologne“ znači njeno bolonjsko kuče.— Prvo sam došao kod tebe! — Alphonisne! — viknu Lambert. opet je bez sata? — ču se ljutit glas Lambertov iza zaklona. — No-no-no... Ručaćemo zajedno. uđi! sad ćemo. voulez-vous me baiser?[71] — progunđa dugački. i ne poklanjam vam lepe stvari da ih trošite na vašega dugačkoga prijatelja. que Lambert vous a donné[77] — obrati se ona malome. — Tiens. — Glupost! — sad se već istinski naljutio Lambert — dosta sam mu dao i za šešir.[72] Mali. ali se ona na obojicu okomi ljutito. Arkadije.. obzirući se oko sebe i pokušavajući da je poznam. — Qu est se que ça qu une dame russe sur les eaux minérales et. — M-lle Alphonsine. ali me Lambert uze u zaštitu. i ti ćeš sa nama. isto kao i na stepenicama. Kakvu ste to mašnu kupili? — Dao sam za nju samo jednu rublju. nego neka im učini što žele. quel est se baragouin?[75] — Je parle comme une dame russe sur les eaux minérales. — M-lle Alphonsine. još jednako držeći izdužen vrat.. i veže dugačkome mašnu bez ikakvoga gađenja. — Le voilà![68] — S est lui![69] — kliknu Alfonsina. je vous flanque à la porte Tous les deux. uostalom. pokazujući joj mašnu. — Mladi prijatelju. i raširi ih ponova. da je gotovo htela da ih bije. bez obzira na reči kojima ih je Lambert dočekao. pa pozlaćen. ne me salissez pas! et vous. a vi ste kazali da je zlatan. bez obzira na to što se ona prezrivo i sa gađenja od njega otimala. a još mu treba kupiti i šešir. u nameri da me zagrli. danas smo se dogovorili nas nekoliko da ručamo u Tatarskom restoranu.. le petit vilain! — reče ona malome. ove ću brzo skinuti s vrata — i tada ćemo moći da se narazgovaramo. Lambert joj iza zaklona dovikne da ih ne zadržava. A ovaj. Tout beau![70] — reče joj preteći. — M-lle Alphonsine — približi joj se i mali. Svi smo stajali. kao da se zbilja boji da je ne uprlja (što nikako nisam mogao da razumem. avez-vous vendu votre bologne?[73] — zapita on. a pre toga da mu metne jednu Lambertovu čistu ogrlicu. — Ah. ali ne od vaših. Alfonsina odmah nađe jedan kraj. Nije imao mašne. — Tome moram da načinim kraj! — još ljuće produži Lambert. Ta uđi. postoj samo jedan časak. savez-vous sela. a on odmah poručio . odmah i da polazimo. ali kad je čuo šta oni hoće. — Šta. pljesnu rukama. braneći se zlovoljno. izduži pred nju vrat dok je vezivala. Ona se toliko naljutila na to. sad te više ne puštam. Potrošili smo ga! — gunđao je le grand dadais. „inače neće otići“. Lambert se iza zaklona brzo preoblačio. i što se videlo da je tako lepo obučen kad je skinuo bundu) — mali ju je neprestano molio da njegovom drugu veže mašnu. dodade on. Takav se i nov prodaje sad za šesnaest rubalja — odgovori mali Lambertu. kao kučetu. Alfonsina se odmah pojavi iza zaklona. le grand dadais.

izašli su na stepenice. poručuje: „hoću šljuku“... i da hoće da se ubije zbog griže savesti. što se oni prema Lambertu ponašaju tako nepokorno. možeš da zamisliš! Ima ideja. Sedosmo. i ne da mu da joj se približi — u restoranu. To je baš strašna jedna bitanga. Lamberte. pred oficirima. prema mojim starim utiscima iz detinjstva. mogao bi. Dao sam mu „šljuku“! Zapamtiće me. Lambert se celim putem još neprestano ljutio na ove mlade ljude i nikako nije mogao da se umiri. Meni se sve činilo. Sav bazdi kao gad. Preporučio sam ga jednoj gospođi. Ovako vičući. Lambert! Où est Lambert. — Uskoro ću ih skinuti s vrata! Više koštaju nego što vrede. ne može čovek nigde da ga odvede.. sat što je prodao. i počeo da zviždi!. odrastao u otmenoj kući. Lambert izađe iza zaklona. A video si: ne pere ruke. Le grand dadais mu istrže novac iz ruke. to je sin jednog đenerala. evo vam vaša rublja... ali se najedanput priseti i umiri. derući se: „Ohé. a sem toga. i zbog toga je još lepši izgledao — i nemojte više nikada da govorite ovakve gluposti kao sada što ste govorili Dolgorukome. ovde nema nijednog poštenog čoveka! Ali. — Milo mi je što si najzad došao.. — Dolgorowku. Stao preda me. te sam ih posmatrao iznenađeno. pogleda Lamberta drsko u lice i povika iz svega glasa: — Ohé... Upotrebljiv je. O. nous vous rendons avec beaucoup de grâse. Šta voliš da jedeš? Uostalom.. i ništa više nema do utornika. A ovaj drugi. porodica ga se stidi. hajdemo! — reče svom drugu. Lambert potrča za njima. namučio me je pre tri dana u jednom otmenom društvu. Tražim od vas deset rubalja. tri rublje. Iznenađivalo me je što on njih uzima tako ozbiljno. samo su ga isterali. i mislim da sam se i ja. rekao sam joj da se kaje zbog svoga načina života. Tamo će doći još jedna strašna bitanga. bio je junker u puku. i još jednako od njega plašio. ja ću platiti. . a za ostale rublje ću kupiti Andrejevu šešir — osvedočićete se. ali se vratio. odmah tražim od vas deset rubalja! —rasrdi se mali toliko daje bio sav crven. Vrlo dobro što si lepo obučen. Alfonsina ga se gadi. a obrazovan je. Na kapiji su ga čekala kola sa odličnim konjem kasačem. — Dopustite. seo. to je sve užasna marva — produži Lambert. Ovaj mali. Tamo me već čeka jedan čovek koji mi je. dok on gotovo drhće od straha pred njima... do đavola! — Oni znaju moje ime: jesi li im ti govorio o meni? — Učinio sam tu glupost. I to je životinja. Ali se dugački nimalo nije plašio Lambertovog gneva. Dođi uvek kod mene. kad čovek sedi za ručkom u društvu. omakne mu se. video si. spasao sam ga. svakoga dana su jeli riblje pastete. E. u najvećem besu. do đavola! Snažan je kao Herkul.. naprotiv. Arkadije! Odocnio sam. a on eto kako mi vraća! Ovde je rđav svet! Sve ću da ih odbacim. — Veruj mi: ovaj visoki. i mašući njima. Mogu da ti dam para.. Lambert!“ U otmenom društvu! Svi se smeju.. i zatim. marva! — viknu ponova i škrgutnu zubima.. — Evo vam tri žute banke..[78] — Arkadije. — onda. ali ne mnogo. Kako da ga povedem na ručak? — Na kolima — progunđa dadais — Nous avons un ruble d’argent que nous avons prêté chez notre novel ami.. inače. i nemojte. svejedno. Trišatov.. još je jače zaurlao: Ohé.. i užasno prepreden.[79] Peća. svršićemo s njima. ovde sam ih pojio i tovio. nemoj ništa da se uznemiravaš. tamo se odlično jede. takođe potreban. jednoj otmenoj staroj dami. Hajdemo. u tom trenutku. nevaljalci! Veruj mi. Alphonsine. o kome ja nisam imao pojma.ostrige i šampanj. Meni je bilo jasno da je sve ovo u vezi s nekim ranijim događajem. znaju da je to zato da bih mu dao para —. digavši dve banknote uvis. Znaš. da odmah vratim jednu rublju Dolgorukom. as-tu vu Lambert?[80] — Prestanite! Prestanite! — vikaše i Lambert. ovde je ceo svet nitkov.možeš da zamisliš! I dao sam. prljavi. — Kažem ti.. ne daj im ništa! — opet doviknu Lambert.. Lambert! itd. a kad joj je otišao.. bez obzira što sam od Lamberta bio potpuno nezavisan. Zamisli. Svi su životinje! Marva. da ceo svet treba da se boji Lamberta. to je već drugi put. ni koraka od kuće! Hajdemo. izvukao sam ga ispod osude. lepuškasti.

Čak sam počeo da se nalazim uvređen što je toliko uveren u mene. usput me Lambert nije stigao ni o čem da pita. mislio sam o njemu kad sam ulazio u restoran.. to je najprepredeniji nitkov. reci mu šta bilo.— Sećaš li se.. a ako počne da te što ispituje. i kako si tada imao pedeset rubalja? — Sećam se. kad smo u Moskvi išli u gostionicu.. jedino ja.. ništa mu ne odgovaraj ako počne s tobom da razgovara. Ovaj što sad dolazi. ovaj rošavi. Lamberte. . pamti!. Treba da znaš da te niko ne voli. kako da se ne sećam! Do đavola! Daj da te poljubim. kao nekada pre. ili ćuti. i kad si me u gostionici ubo viljuškom. „Pored toga je i strašno neobrazovan“.. Zbog svoga uzbuđenja. jedino te ja volim. izgledalo mi je da je još u glupom uverenju da može da mi naređuje. i što čak i ne sumnja da mogu da mu ne verujem..

Držao se napeto. dok je Lambert. ozbiljan. sve oficiri i razna gospoda besprekornog izgleda. Sve do šampanjca je bio vrlo zamišljen i ćutljiv. i moje ime. Naravno. Onaj „rošavi“. neko tamno predosećanje da dobrovoljno srljam u neku gadost i da ću nesumnjivo završiti nekim ružnim postupkom — sve to me je probilo nekako kao nožem. vidim. još i nadut. s odvratno izbrijanim licem. — Sa zadovoljstvom — odgovorih ja Trišatovu. samo je ćutao i mnogo jeo. a na Lambertovom licu se pokaza velika i glupa uznemirenost čim je ovaj sa mnom samo reč progovorio. verujem da smo već odavno . prekinuvši svoj razgovor s rošavim. i moja istorija. i ono što je od mene očekivao Lambert. Na taj način. bio je dosadan. ipak smo bili podeljeni na dve grupe: rošavi s Lambertom. Pružih ruku da dohvatim flašu s crnim vinom. i sve je govorio gotovo jedino Lambert. Svi odjednom prekidoše razgovore i pogledaše u naš ugao: da. a Lambert je bio toliko glup da nije smatrao za potrebno da nas upozna. reče mi: — Da se kucnemo. i ja pored prljavoga Andrejeva. svaki čas terajući poslugu da služi brže. dolazio sam i ranije. iako mi dotle nije rekao ni reči: — Probajte od ovoga — reče mi on. Kad je donesen šampanjac. i zbog toga utisak koji su na mene činile ove prostorije. naprotiv. Pogledao me je vrlo radoznalo. dodavši mi flašu. i s malim pravilnim bakenbartima kao dvema kobasicama na svakom obrazu njegovog prostog i pakosnog lica. verovatno želeći: da ga uvuče u neki poduhvat. opet me je razljutila. ovi lakeji koji su me pogledali i u meni poznali staroga posetioca. i kojoj sam već kao nerazdvojno pripadao. mrzeći ga u tom času iz dubine duše. on mi pruži svoju čašu. dakle. i. najzad utisak koji je na mene činila ova zagonetna družina Lambertovih prijatelja u koju sam upao. S ovim mladićima (koji su stigli gotovo istovremeno sa nama) takođe nije progovorio ni reči. i metnu ruku na sto — ne perem je. Razgovarao je o nečem samo s Lambertom. tip koji mrzim gotovo još iz detinjstva. — Vama su dovoljne i tri čaše. a prema meni Trišatov. iako smo celoga ručka sedeli za istim stolom. ali je ipak bilo jasno da ih je odlično poznavao. bilo mu je oko četrdeset pet godina. ultimatnim rečenicama. i očevidno ga neprestano nagovarao. Dadais uopšte nije ništa govorio. srditim. no i to šapatom. Tad se dosetih da mora biti da je i njemu poznato sve o meni. Sem nas u ovoj sobi bilo je gostiju za još četiri stola. bio vrlo uzbuđen. već nas je čekao. a rošavi iznenada uze flašu šerija i dodade mi je. možda. ostao sam. prosede kose. Rošavi je to primetio i nasmejao se. najednom tako jako udari pesnicom po stolu da su odskočili svi tanjiri i sve čaše. i.III U ovaj restoran. i tako neopranu izdajem je pod kiriju Lambertu da razbija tuđe glave u prilikama nezgodnima za Lamberta. mogao smatrati me kao člana Lambertove ucenjivačke pratnje. čovek srednjega rasta. po običaju takvih sitnih ljudi. posmatrate moju neopranu pesnicu — produži on. — A ja za vaše zdravlje neću da pijem — najedanput mi reče dadais — ne zato što želim vašu smrt. ali čim je taj trenutak prošao. nego da vi ovde danas više ne pijete. u tvoje zdravlje! — Dopuštate li i meni da se kucnem? — pruži mi preko stola svoju čašu lepi Trišatov. dok je rošavi samo odgovarao u isprekidanim. Lambert je žurio s jelom. „Jasno je da Lambert zavisi od svih njih“. — Govorio je mrko i značajno. U jednom trenutku umalo što ne utekoh. jedan prema drugom. u vreme moga gnusnoga pada i razvrata. taj restoran je bio u modi. u Morskoj ulici. za celo vreme ručka. bliže prozoru. iako smo seli za isti sto. i. bio je zajedljiv i podrugljiv. ali nije rekao ni reči. Pomisao da me smatra za Lambertovog pomagača. nerazgovoran. Vi. — Govoreći to. i. od koga se bojao Lambert. To je bio čovek s glupo-zvaničnim izrazom lica. Kucnusmo se i ispismo. što je glavno. te je. pomislih u sebi.

Jedino ja nisam razumevao: zašto ne treba da pijem vina. Jedan. — Čuj.. a . Govorili su poljski o savremenim političkim događajima u Parizu. Taj mali Poljak najedanput pomenu ime francuskog narodnog poslanika Madije de Monžo. ali pogleda na mene i ostade. nemojte da nas sramotite — reče mu Lambert kroz zube. Ovo je toliko oduševilo rošavoga da je pakosno zakikotao.. — Hajdete. kao da postavlja pitanje: — Madije de-Monžo? Poljaci se okrenuše ljutito. da izađemo! — mrmljao je sasvim zbunjeni Lambert. pane. pristade da za njim izađe. I Trišatov htede da ode za njima. i odmah ga je omrznuo. Ovoliko je bilo dovoljno našem dadais. ali ne zadugo. Poljaci skočiše s mesta. molim vas. nego Madije de-Monžo. ali kad svršimo ručak — samo nas pustite da ručamo. živo pokazujući rukama. — Uh. razumete li. — On to radi samo zato da mu dam para! Dobićete još sedam rubalja. Ovaj pažljivo pogleda Lamberta. — Ha. —Strašno odvratno!—prošapta sad i rošavi naljućeno. ručala su dva gospodina i živo razgovarala. glupo ponavljao: Dolgorowku. od ljutine. i na izgled vrlo osetljive prirode. i onaj veliki debeli Poljak viknu na njega ruski: — Šta želite? Dadais sačeka jedan trenutak i ponovi opet glasno. i tek pošto je pogodio da će mu već sad dati novaca.izazvali izvesnu radoznalost. ču se i gunđanje. te je ispalo ne Madije de-Monžo. da je mogla čuti cela sala: — Madije de-Monžo? — ne dajući nikakvih drugih objašnjenja. Lambert se međutim vratio gotovo sasvim bled. i uze da im se ponizno izvinjava. pritrča Andrejevu. i slušao je Lamberta s odvratnošću: bilo je jasno da želi što pre da ode. A u stvari je cela istorija bila prosta mladićka šala. to nije bilo u njegovom računu. kako je odvratno! — reče i pokri oči svojim finim rukama. Ali ovaj je u tom naredio lakeju da posluži kafu. Lambert je najedanput sav pocrveneo. trudeći se da na koji god način izvede Andrejeva iz restorana. drugi takođe debeo. baš kao što je meni. — Uskoro neće više biti moguće da se dolazi ovamo! — U sali nasta komešanje. i važno se uspravivši izgovori razgovetno i glasno. sav pocrveneo. Ovaj ga samo pogleda dugim i sporim pogledom: — Neću da moj novi prijatelj Dolgorowku ovde danas pije mnogo vina. ti si vrlo. Mali Poljak mu se. ali je najviše bilo smeha. izgovorio je to ime prema poljskom izgovoru. Nedaleko od našega stola. opet počinje! Čini mi se. odleti Poljacima. svojom figurom učinio komičan. uze nešto da šapuće rošavome. Verovatno je već više puta na slično drzak način isterivao pare od Lamberta. visok i vrlo debeo. — Aha! — gunđao je dadais pobedonosno. ali po običaju koji imaju mnogi Poljaci. Rošavi je slušao ćuteći. — Vrlo ga volim — stade da mi govori tako iskrenim tonom kao da je sa mnom često o tome razgovarao. Njemu se Andrejevljev ispad iz nekih razloga dopao. pa ga opet ostavi. Lambert skoči od stola. On se okrenu Poljacima. ali mali. na pet koraka. Obojica su bili gospoda srednjih godina. ali sa očevidnim zadovoljstvom. Trišatov se diže s mesta i sa svojom šoljom kafe sede pored mene. i. Andrejev ućuta. to jest sa naglaskom na pretposlednjem slogu. da sam vas naročito molio da se pristojno ponašate — reče Lambert ljutito šapćući Andrejevu. — To je lud svet. pred Lambertovim vratima. Potrošio je i propio miraz svoje sestre. kao što se često dešava kod ljudi koji pate od žuči ili jetre — bez ikakvoga razloga.. — Ne možete zamisliti koliko je Andrejev nesrećan čovek. prilazeći mi.. — uznemireno i gotovo sažaljivo uze da govori svome prijatelju Trišatov. to je lud svet! — ponavljao je prezrivo mali Poljak. očevidno u želji da ga skloni da više ne ispada. očevidno. Nikola Semjonoviću.. Lambert usplamte još jače. Dadais je već odavno na njih radoznalo pogledao i prisluškivao šta govore. kao cvekla..

samo u glavi to smišljam. čak i noću maštam. uzeo bih. kao kad se jecanje u grudima zgrči — a đavolova pesma nikako da prestane. sve dublje se zariva u dušu kao nož. Ozbiljno sam učio. jeste li čitali Dikensovu „Starinarnicu“? — Čitao sam. spava — i ništa drugo. sasvim naivna. da su nevaljalac i pošten čovek jedno isto. to je iz očajanja. neprekidan i bezizlazan. i sve prelazi u zanosan. dođite samo. Suvišni izdaci su mi mnogo važniji nego oni neophodni. Za mene to nema važnosti. besprekidna. verujte. i. tako da se sve trese do temelja. sve burnija. prilazila ovome oltaru. pa je čoveku još više žao. zato nije potrebno ništa raditi.potrošio je i propio i sve drugo što su imali one godine kad je služio kao oficir. toliko da ne biste verovali! Dolgoruki. bol. Gretice. đavolova arija. Vrlo mi se dopada ta tema. odnose — i tu se najedanput umeša gromovit hor. da se ne presvlači po mesec dana. prokleta si!“ Gretica pada na kolena. A što se ne pere i ne umiva. propao mladić. a horovi grme mračno. horovi.. neizostavno za tenor.. Počinje tiho. noću. nežno: „Sećaš li se. za tenor. bez obrade. Da li vi volite muziku? ja je užasno volim. učio sam vrlo dugo. Ah. oduševljena. sve ću dati samo da opet ručam u restoranu. Neprestano maštam i maštam. Njegova arija je dugačka. znate. neće nikome reći. i tu pada zavesa! Ah. polurecitativ. nikako ne mogu da živim bez suvišnih izdataka. Rešiće se. samo što neprestano odlažemo. na primer. plače nekako naročito kako niko ne plače. Neprestano komponujem onu scenu u Sabornoj crkvi.. Takav je. na primer. čini mi se da je udesio zato što hoće da potpuno prekine sa Lambertom. ali samo tako. sa dečjim igrama i sa Bogom u srcu?“ Pa arija postaje sve silnija. zajedno s himnama. četiri stiha. nose. urliče. Andrejev vam je istinu rekao da je bolje da ne pijete — i namignu mi značajno — ali ja ću piti. tih. i da je najbolje da čovek samo leži. i vidim da se sad muči. na primer. da popijemo još jednu čašu. Tako visok i jak čovek. gotovo se upleće s njima. srednjovekovni. O. sad dolazi njena molitva. Neka mi se rekne. ovo sada. Gretica je u očajanju. a i sam sam pokvaren. šta mi je! Vi bolje da ne pijete. On ima užasno čudne misli: kaže. tonovi sve viši.. ili kad dugo sedi sâm. ne mogu ni od čega da uzdržim. Kad bih komponovao operu. ili je svejedno — a radio čovek dobro. Dignu je. ni dobro ni rđavo. znate. samo četiri stiha — Stradela ima takav motiv — i posle poslednje note — ona pada u nesvest! Opšta zabuna.. Čekajte da popijem još jednu čašu — sećate li se tamo onoga mesta na kraju kad su . pa najedanput: urliče! je l’ te da je bednik? Hteo bih da ga spasem. kad bih samo mogao! Načinio bih dobro stvar — ali ja sad više ništa ne mogu. kad plače.. nešto u najvećoj meri srednjovekovno. Đavo se ne vidi.. uzvikom: „Svršeno je. možda ima mnogo ovakvih ljudi kao što smo mi. „A godine prolaze — najbolje godine!“ On će se obesiti. u njima su suze. Danas se ceo svet veša. vrlo kratka. i najzad očajanje: „Nema ti oproštaja!“ Gretica hoće da se moli Bogu. pun bola. To bi trebalo da bude orkan glasova. — A zašto? Ali. nešto kao naše „Dorinosima činmi“. ko zna. sve strasnija. verujte — to je rekao tek tako. trijumfalan sveopšti usklik: „Osana!“ kao krik cele vaseljene. znate. znate. ja vas čak volim. a međutim je nešto sasvim drugo — tako bi nekako trebalo da se načini. a zašto pitate? — Sećate li se. užasno urliče. Unutrašnjost Saborne crkve u gotskom stilu. i da među njima nema nikakve razlike. a horovi su. Sviraću vam kad vam budem došao. ceo život mi se pretvorio u maštanje. jede. siže iz Fausta.. nemilosrdno: Dies irae. ali užasan.. uporedo s himnama. i onda se najedanput prekine. dies ilia Pa najedanput đavolov glas. ulazi Gretica. A. kako si se drukčije osećala kad si. Dolgoruki. uveravam vas. sve jače. da bi se iz njih čuo ceo petnaesti vek. još sasvim nevina. mi želimo da budemo pošteni ljudi. počne da plače. a radio rđavo. a nju nose. spočetka recitativ. Uostalom. himne. ali iz grudi otimaju joj se samo krici — znate. Još mi je juče o tome govorio. toga se užasno bojim. ja. znate. da li ćete mi dopustiti da vas posetim? — O. pobedonosna. Vrlo dobro sviram na klaviru. da više ne treba da jedem u restoranima. hvala! Čujte. i ja se. neodoljiva horska pesma. samo mu se pesma čuje. da pije. strogo. samo maštam. krha pred sobom ruke — i. on često.. Znate. Ali.

gde je devojčica dobila neku službu. pod našim starim lipama. u svojoj zabuni zaboravivši čak i na mene. To je bio Andrejev. veliki. nema ničega naročitog u toj Dikensovoj slici. Bilo mi gaje vrlo. ali. samo godinu dana starija od mene.. pa smo najedared prestali da čitamo i rekli jedno drugom da ćemo i mi biti tako isto dobri.. — Vi me vređate. Ruke su mu baš drhtale od jeda kad je počeo da se obračunava. sad je to već sve prodato.. pa on je još tu! Zar nije otišao? — reče moj mali dižući se s mesta. hitajući za svojim prijateljem. i.. i smrzavao sam se na mrazu sigurno za osamnaest rubalja. — Hajde. zar nije tako? Ah. Znate. Istina. najzad našli sklonište negde na kraj Engleske blizu jedne srednjovekovne crkve u gotskom stilu. — Nitkove! — nije mogao da se uzdrži Lambert da mu ne podvikne. te se zaplaka. O. izađe sam iz sale. Lambert baci posluzi novac i hitno otrča za njim. i sa olimpijskim ženama. gleda je i ne skida očiju s nje. tako da se mogu dohvatiti rukom sa ulice). U gimnaziji sam neprestano čitao romane. niJe mi dao da Jedem do KpaJa. I zašto si mu iščupao tih dvadeset pet rubalja? Bio je dužan samo sedam. stoji i posmatra sunčev zalazak sa tihom meditacijom u svojoj detinjoj duši. U istom trenutku ču se sa ulice vika. popio je dosta vina. čitali taj roman. Ah. pošto je izračunao svoj deo.. — Da platim! — viknu Lambert posluzi. . Ostadoh sam s Lambertom.. i naučiću vas pameti. svaki čovek ima svoje uspomene!.. Znate. ne umem ja to da izrazim. i crkva kao ljudska misao. vrlo žao. i uzev šešir i ne rekavši nikome zbogom. Andrejev je stajao pred vratima kao kakav stub. i. A tu pored nje. — najuriću vas obojicu. — Ohé Lambert Où est Lambert? As-tu vu Lambert? — razlegalo se njegovo divlje vikanje. a mesto žena doveo nam je ovog rošavoga. — Vingt cinq roubles![81] — pokaza Andrejev Trišatovu bank-notu koju je još malopre izmamio od Lamberta. — Što galamiš neprestano.. ali je lepa.. ovo dete stoji na crkvenim vratima. plati zasebno. onaj poludeli starac.. Lambert ponizno potrča da ga dohvati. sunce je i tada zalazilo. Dolgoruki. i na prvom donjem spratu. Trišatov i ja izišli smo posle svih njih... — Lamberte. i ostala je u sećanju i celoj Evropi! Zašto? Zato što je divna! Tu ima nevinosti! Ne znam šta je.. na stepenicama.onaj poludeli starac i ona trinaestogodišnja devojčica. ali ipak je celoga veka nećete zaboraviti. ali je tako iskreno i tako bratski sa mnom razgovarao. i više nema sela! Sedeli smo zajedno na terasi. da ćemo i mi biti divni — u to doba spremao sam se da idem na universitet. — Zašto sam iščupao? Obećao je da ćemo ručati u zasebnoj sobi. hajdemo! — reče on s mukom dišući i kao ošamućen. i čekao Trišatova. — Obojica da idete do đavola! — vikao je Lambert. posle fantastičnog bekstva i lutanja.. pri zalasku sunca. sestra moja beše na selu.. Sa onih sedam rubalja kod njega — eto ti tačno dvadeset pet rubalja. kao pred nekom zagonetkom. i jaki udarci prstima na našem prozoru (prozori su izjedna. rošavi mu nije dopustio da plati za njega.. — Dosta — dobaci mu Trišatov. pored toga.. sa takvim osećajem.. mon prinse.. cela obasjana poslednjim zracima. njegova unuka. Odjednom spusti lepuškastu svoju glavicu na moje rame. ne pijte više vina! Peća. koga je maločas izveo Lambert.. dopustite mi — izvadi rošavi svoj novčanik. znate. Semjone Sidoroviću! — Tako ja želim! — odseče Semjon Sidorović. marš! Ohé Lambert Où est Lambert? As-tu vu Lambert? — Dakle mogu da dođem kod vas? — prošapta mi brzo Trišatov... oteraću ja vas! I ja ću vas naučiti pameti! — odgovori mu Andrejev. Bog voli te prve misli dečje. — Ax. zadivljenoj duši. škrgućući zubima. jer i jedno i drugo su zagonetke — i sunce kao Božja misao. i.. koji se otkotrljao po trotoaru. njen ded. I jedanput. — Adieu. da posetiocima pokazuje crkvu.. baš ničega. — Zašto nećete? Zar vas nisam ja zvao? Zar niste primili poziv? — Ne. — No-no! — riknu na njega Andrejev i jednim zamahom ruke zbaci mu s glave okrugli šešir.

jer ti si u šakama svakoga koga sretneš. zaudara na sir! Kako je prljavo! . Idem s tobom jedino zato da ti pokažem da te se ne bojim.. posle ručka. kako ružno zaudara. imam karaktera. — To ti se samo čini tako. Veruješ nitkovima! — Ne. Uf. Trišatov nije nitkov. imaš karaktera? — Jeste. piše da ima svežih ostriga. rugali su ti se. ili nismo? —Ja nisam tvoj prijatelj. šta li? Jesmo li prijatelji. — Kako nećeš da ideš? — trže se on uplašeno. vidiš. jesi razumeo! — Gle. — Ovamo. Osramotio si nas. nego ću ti dati šampanjca. magarhče! — viknu mi on s nekim prezrivim nestrpljenjem koje kao da mi je govorilo: „Šta se praviš. to ti je Miljutinova delikatesna radnja. Mora da su te već često tukli po restoranima? — Nas dvojica imamo da razgovaramo. Umem ja i sam da se držim oprezno. onim Poljacima si se izvinjavao kao kakav lakej. kao da si bolji?“ — Izgleda da se bojiš. jer si ti kesaroš..— Kuda da idem? Neću ja nikuda da idem s tobom! — odgovorih mu ja odmah drsko. nećemo jesti ostrige. Tu strašno zaudara. vidiš? — Pa tu. — Neću! Ti hoćeš da me napiješ. i odmah dođe k sebi. evo ovamo... više nego što ti imaš. — Pa ja sam baš to i čekao: da ostanemo sami! — A kuda da idemo? — Priznajem da mi se malo vrtelo u glavi od one tri čaše vina i dve čašice šerija. — To su ti oni rekli.

i mi sedosmo za jedan stočić zastrt jeftinim. — Izgleda da ih se bojiš? — nastavih ja da ga dražim (a po svoj prilici sam tada bio veći gad od njega). —To si već jedanput kazao.. i kao mahinalno uzeh čašu i otpih jedan gutljaj. prljavim čaršavom. sad su prešli rošavome. On se užasno naljutio: — To te je Trišatov podbunio protiv mene: video sam kad ste šaptali. Sedoh opet. znaš. — Onaj rošavi ti ne dâ da spavaš. pa ćeš biti veseliji. drukčije bih govorio i postupao.. — Ograničen? — Nije razumeo šta mislim. I zbilja i ustadoh.. mada kriješ da hoćeš da me napiješ. Čak se i Alfonsina gnuša kad joj on priđe blizu. najviše me vređa to što misliš da i sad možeš da mi zapovedaš kao ono kod Tušara — sada. — Ne trtljaj. da toga nije bilo. Uzimaj čašu. pokvariće ih. ali ja sam bio ljut. kad ti sam robuješ ovde svakome. — Andrejev ti je zbacio šešir s glave. Onaj rošavi je zlikovac. On je gnusan.. Samo se pozivaš na Alfonsinu . pijan si. Reći ću ti kakav je on. Ali on je bio blažen što sam seo. Ti si magarhac. a ti si mu za to dao dvadeset pet rubalja. i svršeno. no ja ću ih savladati. užasno si ograničen. — Dao sam dvadeset pet rubalja. Eto to je! Zato sam ih najurio.. I čini mi se.. Lamberte. U zadnjoj sobi ovoga dućana služili su ostrige. uzmi! — Zašto da je uzmem? Izaći ću odavde. ali će mi on platiti za to. — Imam nesravnjeno veće obrazovanje nego ti — rekoh mu. da sam ti sad još jedini ja ostao. Bune se. Sve svoje nade polažeš još jedino u mene — a? . čaša hladnoga žutoga vina nađe se preda mnom i sablažnjivo gledaše u mene. — Vidiš. Lambert poruči šampanj. — Magarhče! Da se kucnemo! — Čak se i ne pretvaraš preda mnom. i odmah mi još nali vina.GLAVA ŠESTA I Još jedanput molim da se ne gubi iz vida da mi se već malo vrtelo u glavi. Nemaju časti. Treba još da piješ. Zahtevao sam od njih da se ponašaju otmeno.

a ne ti njega. i smejala ti se. i tako smo dobili i jedno i drugo: i pare i ono — znaš već šta? Ona sad opet izigrava visoku nepristupačnu damu u otmenom društvu — fu. i ja i hoću da o njoj ne smeš govoriti. iz užasne radoznalosti. Šta sam mogao da radim s ovako ograničenim čovekom. jer si magarhac. da si mi dobar drug. a jednako srčući vino. i to tako grubo i otvoreno kao da mi je šesnaest godina. bio je potpuno umno nerazvijen. izdaleka. — Ana Andrejevna — prepredena je intrigantkinja! Nasadiće i tebe i mene. imaš ukusa.. Pretpostavljao sam da će početi lukavo.. — S kojom? — Sa M-še Ahmakovom.. pravo u rebra. tako je: ti si mi jedini još ostao veran prijatelj. a ja bih ti dao trideset hiljada rubalja. a ne ti njega. podelili bismo dobit napola — sam znaš šta i kako. i moje podsmevanje je shvatio kao pohvalu.. Lambert opet nali.. i da može svak da te vređa. s tolikim novcem možeš početi znaš kakvu karijeru! Prosto me je iznenadio takav njegov način. ne znam šta bih s njim uradio! A ti si otrpeo! Gnušam te se! Ti si obična kukavica! — Kako smeš da kažeš da me je Bjoring udario! — viknuh ja i pocrveneh — Pre sam ja njega udario. a ovde ti se najedanput pruža velik zalogaj. — Ali on te je odgurnuo rukom i naredio slugama da te izbace. i kakva kola ima — a da si samo video u kakvom se ćumezu sve to odigralo! Ti još ne poznaješ život! Kad bi znao kakvih se ćumeza one ne plaše.. Sve ja znam. — Ne. Arkadije: da se kakav Bjoring drznuo da mene izgrdi i izudara u prisustvu dame koju obožavam. ni imena. Jesi li je video? — mucao sam ja zbunjeno. Pogledaj se samo ko si: nemaš ništa. mogao bi da mi pomogneš u jednoj mojoj neprilici — produži on. Rešio sam se da ga slušam iz „širine duše“ i. — Skroz su pokvarene! još ti ne znaš na šta su sve sposobne! Alfonsina je bila u jednoj takvoj kući.. sva je zadrhtala. — Znam da si je video. ali te ja slušam zato što sam široke duše — rekoh mu odlučno. i opet srknuh iz čaše. — Još si derište.. posmatrajući me lukavo.. i prosto joj je postalo gnusno. — Čime bih mogao da ti pomognem? — I sâm znaš čime. Dogovorio si se s Anom Andrejevnom! — vikao sam dršćući od jeda. a ona je sedela i gledala iz kola.— Jeste.. a on otvoreno.. — Kakvog pisma. Govoriš samo zato da me razdražiš. Bez mene ćeš sigurno uraditi stvar glupački. — Evo šta je. Arkaša. to si dobro kazao! — reče i udari me po ramenu. — Video sam je. razgovara sa mnom kao s detetom. — Ne znam.. — Slušaj.. samo nisi imao hrabrosti da s njom razgovaraš. Sam si mi ti rekao da se ona boji pisma koje je kod tebe. . da samo znaš kako visoko leti. što je bila digla nos! A kad smo joj zapretili da ćemo sve ispričati. Vrlo je lepa — très belle. i odmah postala poslušna. — To sam mislio — promrmljah nehotice. Lamberte: ti to ne možeš da pojmiš. lažeš. i ona te ismeva — da znaš! Kod nas u Moskvi bila je jedna isto takva poštena ženska: uh. ali ovo je sad detinjast razgovor koga se ja stidim. Lamberte. on je tebe udario. i ceo svet! Čekao sam te zato što ti bolje možeš svršiti stvari s onom.. ona zna da nemaš oca. — Arkadije. ni porodice. — Lažeš! još sam mu ja na nogu zgazio.

To ozbiljno kažem. da sam. te noći kad si se smrzao. lepo se nosiš. Srce mi je jako kucalo. u isti mah sam zaneseno u nju verovao. — Zašto. zato što i ona tebe voli. huljo! Zar si mislio da sam ja takav podlac! Zbog toga sam i video to u snu što sam znao da ćeš mi to reći. naravno. Slušaj: ti dakle nju voliš. a ti je možeš lišiti novaca — toga se ona i plaši.. Ne znam kako je to moglo sve zajedno da se složi. — I dobar si čovek. i istina je da to misli i Ana Andrejevna. pričao da je zaljubljena u tebe. Zatim. inače mi ne bi o svemu tome tako otvoreno govorio. ne jedino od vina. a? A ja ću ti pomoći. da pretpostaviš da mogu učiniti takvo što! — Haj-haj! Ona će sama prvi korak učiniti! nećeš je ti zaplašiti! Ona će sama da se poplaši. ali nije to važno što je bio ozbiljan. — A da li je to moguće? — zapitah ga ja. kad budeš došao kod mene. i ona je čula tamo. I Ana Andrejevna tako misli. Arkadije. reći ću ti još nešto. to sam video jasno. dragi Arkaša! A ti ćeš posle za trud dati svom starom drugaru trideset hiljada. da ne pristane? Ni Bjoring je ne bi uzeo bez novaca. — Sve sam to video u snu. Razume se.. sad tek sve znam što mi je potrebno. — Jeste. i najedanput mi nešto bi jasno. — Jeste.— To sam mislio — potvrdih opet. da nije ni slutio da najedared mogu da se pobunim protiv toga.. da znaš da u meni imaš prijatelja. to je najbolje. nego što je i on sam. brate. ona će se uplašiti. — Nipošto neću silom. Taj prijatelj će ti pomoći da se oženiš: zemlju ću prevrnuti. I sam si mi. I zar si ti gori od drugih? Lep si. Rešio sam se da ne prekidam Lamberta u njegovim podlim predlozima.. Alfonsina je bila u Carskom Selu. i hoćeš da se osvetiš Bjoringu — eto to mi je bilo potrebno da znam. ipak sam u najvećem čuđenju gledao Lamberta. naravno. nikad ne može ostvariti. i time ćeš se i osvetiti Bjoringu. ipak. Šta drugo i možeš činiti. oženićeš se dakle njome.. potpuno verovao u mogućnost da me oženi. nemoj da oklevaš. — Šta je mogla da čuje? — Hajdemo kod mene: ispričaće ti ona sama. — Lažeš. sve to ne može biti tako prosta stvar. kako možeš da budeš takav podlac. I najzad. — Lamberte. — Arkadije. zato što ih je toliko prostodušno izlagao preda mnom. čudeći se Lambertu kako može da poveruje u takvu fantaziju. hulja! — viknuh ja. — Zašto da nije? Pokazaćeš joj dokument. i čak se zanosio tom idejom.. vaspitan sam — prošaptah ja. pa će poći za tebe! A hteće da pođe za tebe još i zbog toga što te voli — dočeka se na noge Lambert. bićeš bogataš i imaćeš karijeru! Iako mi se okretala glava. Znam.. Bio je ozbiljan. Ceci posé. A zatim. ti i Ana Andrejevna. video sam i to da želi da me uhvati u zamku kao derište. koji će život dati za tebe. dobar sam čovek. Celo vreme sam to naslućivao čekajući te. U svima takvim poslovima znam za sve finese. lepo se nosim. a tebi će isplatiti ceo miraz. jedva dišući. — I tebe tuku. (to sam sigurno tada video) ali misao o braku s njom toliko me je prostrujala celoga. ti si nitkov. premda. i. Zato se ženi njom. vaspitan. ni trenutka nisam gubio svest: da se to.[82] Utoliko bolje. i poći će za tebe. . biće ti milo da čuješ. dakle. — Lep si. tu ste stajali. — Jeste. u to ne sumnjaj. i sav zadrhtah. da ne bi izgubila pare. — Što se ljutiš toliko? De-de-de! — uze Lambert da se smeje likujući. Ti mi se podsmevaš. O. a tebi je još žao. Otkuda znaš da me voli? — Bezuslovno. pa ćeš videti da te voli. ali sam ipak promrmljao: da ne bih hteo da se ženim silom. sela change la question.. pogodio si ono što treba. Zato sam te i čekao.

i hoće da se sveti. Ti. ići će sve glatko. ti ništa ne razumeš: glup si kao noć. ali. a Alfonsina će nam pevati uz gitaru. a ja sam pomislio: kad ima pismo. Ni s kim drugim nikad ne bih upao u tako glup razgovor. A uz to. da nisam mogao da ga se stidim. živeću samo za svoju ideju. pa šta ti je onda potrebno ime? U Austriji.. gotov je na sve. Mora biti da sam ti tada rekao i za dokument? — Jeste. — Ne.. Lamberte. Užasno si neobrazovan. i ne oženim se. porodičnim tako reći vezama. mogao hteti da se njome ženim? Mi smo ipak sin i otac! To bi bilo sramota! On voli mamu. pričaćeš mi. zbog toga sam s tobom razgovarao što smo drugovi. ako hoćeš. Lamberte. reći će. Njih treba dobro pritegnuti! Žena kad voli čoveka. i do čega mogu u životu doterati — ipak će je biti stid. kod njih sve biva na patrijarhalnim. znaš. već si joj pokazao karakter. znaš kakve veze možeš da načiniš pomoću njega. i ona ga se boji. da dobro držiš uzde. Lamberte. a tvoji planovi su tako veliko nevaljalstvo da me prosto iznenađuješ. u današnje doba nema opštih principa. — Ipak će poći za tebe. ali mi nije potreban novac. nisam toliko glup da u to poverujem — odgovorih mu ja. No neću da krijem od tebe. — To je bilo u bunilu. I. Daću ti tvojih trideset hiljada. poznaješ žene. To je neprijateljstvo kao ona što su postojala u doba uzvišenih principa. tako da zasada. A zabranjujem ti da o njoj i misliš. Ti znaš. da ti kažem. dobro.. Volim te. ne! — odgovorih Ja. Ali. Zato ga se boji. rekao si mi da imaš jedno pismo. to se danas ne gleda: kad se dokopaš para. to je druga stvar. sa velikodušnošću jednog muškarca. A da se ženim. Lambert je bio toliko glup i nevaljao. Zato. Lamberte. ona te voli. A ona ga se boji. Lamberte — rekoh mu — reci šta hoćeš. Ne bih ga uzeo ni kad bi me ona na kolenima molila da ga primim. Ah. Čuj. ali sam od tebe čistiji i viši. Voleti. postoji velika razlika u godinama. ali ti si nevaljalac. Ali si neverovatno glup u svemu ostalom. Lamberte. — Prvo. možeš kupiti baronstvo. Lamberte. ja imam svoju „ideju“. Doći ću kod tebe drugi put. što da se ne koristi? — Sve su to fantazije. samo mamu. voli da je on drži čvrsto pod pesnicom.. hajdemo. a sad sam saznao tačno da ju je možda nekad voleo. govorim ti o principima. neću da idem. a drugo. što je on užasno strašan kad hoće da se osveti.“ Sedeo sam kao ošamućen. Prosto poludi. Ako se ovo ne ostvari. Lamberte. što žena voli despotizam. Ah. i glup u isto vreme! Ta zar bih ja. strasno voleti. Evo: ona bi za mene mogla poći iz blagodarnosti. — kako si strašan. ona je viša od svih. a ti sigurno ništa ne razumeš. Sećaš li se kako si me tukao? sad sam jači od tebe — znaš li? — Arkaška. I. ipak ima jak karakter. „A. a što se tiče toga da nisi iz porodice. Žena kod čoveka voli karakter. znaš. Vidim ja da hoćeš da me obmaneš. video sam kad ju je zagrlio. no s drugim se nipošto ne bih ponizio da o tome govorim. ranije i ja sam mislio da on voli Katarinu Nikolajevnu. ali tu ima mnogo gluposti. ono jedno si dobro rekao: da ih treba držati pod pesnicom. dok ona još ne zna moje sposobnosti. zato što bih je ja tada spasao mržnje jednoga čoveka. . ali biti i despot — to je tačno. ti misliš tvoga oca? je li. na osnovu čega možeš da tvrdiš da me ona voli? Ono je tačno što si maločas rekao za novac. hajdemo mojoj kući! Provešćemo veče zajedno. I čim je budeš uplašio pismom. — Slušaj. a kroz deset godina postaćeš toliki milioner da će cela Rusija da trešti. A kad se budeš oženio. ja nisam ni iz kakve porodice. — Jesi. Uz to. koju nikad ne mogu imati žene. vidiš. Hoću da se ženim — to je druga stvar. Lamberte. on je tako voli? — zapita Lambert neobično radoznalo. lepo. popićemo još jednu flašu. — O. Lamberte. — Lepo. ona se boji toga čoveka! — Ah.— Ja ti to pričao? Sigurno ti nisam tako rekao. jer prezirem novac. baš tako. Danas niko više ne mari za opšte principe. ne može da ne pođe kad je u pitanju toliki novac — udesiću ja to. i neću ići. stari knez je vrlo raspoložen prema tebi. iako je mlad. Lamberte. Ali ovde me je gonila neka slatka želja. kad bi je on voleo. — Neću da idem! — rekoh mu i ustadoh — neću da idem. ti si samo prost. a sad je odavno već mrzi. na osnovu čega. a ti nemaš ideje.. nisi baš sasvim tako odvratan kao što izgledaš. Kad se zbog nje naljuti. ti još ne poznaješ otmeno društvo.. pa nema šta da se stidimo. da odista ima jedna stvar koja pruža izvesne nade. Uopšte. da se ženim. postoje samo pojedinačni slučajevi.

— Kuda ćeš? Šta ti je! — vikaše Lambert u užasnom strahu. držeći me za bundu. kad ne bih bio potpuno uveren da sad više nisam onaj isti. reći ću Alfonsini da nam skuva čaj. Izađosmo iz dućana. i da sam u praktičnom životu već izradio svoj karakter. doći ćeš! — vikaše on za mnom ljutito. za