You are on page 1of 7

Франсоа Вијон (франц. François Villon; рођен 1431.

или 1432 - нестао 1463) је био
први модерни француски песник и представник последње фазе у развоју средњовековне
француске књижевности.

Садржај

1 Живот

2 Дело

3 Литература

4 Спољашње везе

Живот
Франсоа Вијон (право име Francois de Montcorbier) рођен је у Паризу, у време енглеске
окупације, при крају стогодишњег рата. Сиромашна и необразована мајка рано га је
поверила ученом и угледном црквеном човеку Гијому Вијону, чије је презиме наследио.
Уписује студије и стиче све предвиђене универзитетске степене, али већ тада показује
склоност ка разузданом и немирном животу. Због једне жене, изазван, 1455. године убија
неког свештеника и бежи. Следеће године, користећи се амнестијом француског краља
Шарла Седмог, враћа се у Париз и учествује у провали у Наварски колеж, заједно са
групом калуђера и клерика. Отада лута широм Француске и пише поезију. Опет га хапсе
1461. у месту Meung sur-Loire, али због проласка новоизабраног краља Луја Једанаестог
ослобађају га. Крајем 1462. године, због учествовања у неком окршају, осуђен је на смрт.
Врховни суд га ослобађа у јануару 1463. и протерује на десет година из Париза. Отада му
се губи сваки траг, али настављају да круже приче о његовом каснијем животу. Те приче
саопштава и Рабле, али оне нису никад потврђене.

Дело
Вијон представља традицију нецензурисаног, интимног говора, сматра Паунд. Он није
марио пуно за средњовековне традиције, нити је хтео да оживи реторику Римљана. Паунд
тврди да Вијон није имао праве претходнике у средњем веку – у поезију се по њему није
унело ништа ново од Дантеа до Вијона. 14 и 15 век. су време опадања куртоазног идеала.
Ипак, Гијом де Машо је створио, или довео до савршенства форме Баладе, краљевске
поеме, ронда и тужбалице – које ће Вијон користити Међутим код Дешана, Кристине
Паизанске, алана Шартијеа и Шарла Орлеанског не налазимо неконвенцијалност Вијона –
поезија је окренута ка формализму Машоовог Ars Poetique кога је познавање
версификације учинило шефом песничке школе.

срећно улазећи у пародију и ниске вицеве.1461. Опроштено му је следеће године. што их такође везује. окреће правац поџемљу. Тада пише Мало Завештање. Константно је усавршавао дикцију и речник. Ипак. Баладе такође није измислио. Стекао је мастер 1452. 1463. а оно ново што он уноси у поезију и због чега га зову првим модерним песником је читава бурлескна слика створена у маниру даровања са каламбурима и двосмислицама. улазимо у суштину Вијоновог дела. и такмичења. такође су обилно коришћене пре њега.. Вијонова поезија и живот блиско су везани зато што он по свом лику ствара лирски субјекат који затим склапа та шаљива завештања. као јединим узроком љубавних неуспеха и болести. века и завештања Бодела. лопова и пропалитета. Ту проналази. Ту се аутобиографски моменти нижу у секвенцама по пет-шест строфа. као начело организације. осудио га је Тибо д Осињи. живост потакнуту вулгаризмима. члана банде лопова. Франсоа Вијон је био продукт једне такве поетике. али се одлучивао да пише против њега у корист олоши и никоговића осуђених на вешање. шала није сама себи циљ – у њима се осуђује друштвена неједнакост и неправда међу слојевима. Завештања су позајмљена форма у којој је Алан Шартије пре Вијона достигао савршенство. Имали су скупове које су звали puy на којима су размењивали идеје о строфама и обради стандардних мотива. а овом се тематиком бавио и песников савременик Алан Шартије. и од тада се Вијону губи траг. Форме у којима Вијон пише. Након тога је због новог дела осуђен на вешање. али опет стиже у затвор. и учен у уметности. а ослободио декрет Луја XI. Тако су доводили у везу моћ и симболички поредак. дебате.. речју и ритмом. Мићевић каже да Вијон. племенитост и свевременост поезије. У студирању тема којима се бавио схвата се непосредан додир песника са Смрћу. Сама идеја потиче од грађанске поезије 13. свету курви. идеја да октаве преплиће баладама. дроља. али је опет оптужен због провале на Наварски универзитет. У тим лирским песмама и питањима која кристализују може се уочити разговор са претходницима и читаоцима или слушаоцима Вијон са друге стране рођен је 1431 као Франсоа де Монкобје Од дванаесте године (1443) студирао је на Сорбони захваљујући Гијому Вијону који га је прихватио. прераним старењем и Завештања су састављена као тестамент – пун ироније. по ослобађању из затвора пише Велико завештање. Будући пријатељ Шарла Орлеанског. па је морао да оде у прогонство. уличарским говором и богатим упечатљивим римама Вијон је био велики иноватор у поетским темама. право да предаје изгубио је три године од тада убивши Попа. помирен са својом бедом. а кроз њих и иноватор форми. Међутим. представља у потпуности Вијонову новину. Мићевић закључује како . Може се доказати да је Вијон на одређен начин учествао у овој дебатној култури средњег века.Песници 15 века учествовали су у поетици ангажовања. Фастума и де ла Хала. Тек када имамо у виду нарцисоидно брижну организацију.. године. У њима. 1461. Разумео је савршено седњовековни дворски идеал. и отпочиње живот луталице. па и осталим формама.

нит пред собом. ругања. песма. Песник је испевао Завештања као ођек свог неприкривеног личног става. своме поочиму Гијому де Вијону. Разним слојевима друштва оставља апстракције и тривијалности. У истом маниру. Његова величина је у томе што несвесно поручује је да човек има право да буде тај ко је. Он се не претвара да се жртвовао свом делу. Знатно је богатије људима. и покајање. коњ. а у другом име аутора. Комика пропливава из сиромаштва и пргавости онога који дарује. али да би она постигла комичан ефекат песник се игра са мотивом рањеног витеза несрећно заљубљеног у немилосрдну даму. Иако прати аристократски тестамент. а кројачу одело. 2 рондоа. свих профила. а почиње са окрутним бискупом Тибо д Осињијем који га је притворио. Делови песме су наизменично реалистични. Узвишено и гротескно у Малом Завештањима су под руку. Док је Мало одраз шаљивог. и не правда се – ни пред Богом. Вијонов језик је зато језик патње. Његово даривање иде до сврепости – дарује затвореницима наклоност тамничарке. и показује зрелост. Централна тема у њему служи и као оквир јер је у текст од 2000 стихова уткано 16 балада. Вијон нема срама. . Та књижевна техника поново је оживела у романтизму. а сиромасима који спавају испред. песницу у око да се разбуде. исказује разноврстан и широк спектар интензивних људских емоција. берберину оставља исечке косе. и одражавало схватање нижих слојева он каже да мач треба откупити из кафане. распусника и париске луталице. Овакво третирање шаљивог објекта чини га још смешнијим. У првом добијамо датум састављања (1456). фарсични. у ком се песник одриче свих веза које су га спутавале. Он завешта као прави богаташ – прво своје име. Завештања се могу гледати као сазревање песниковог духа. Одмах успоставља своју пародију правног стила у коме свака нова заоставштина почиње са «итем». Велико је зрело остварење – збирка свих Вијонових остварења које уједињује основна тема – опраштање од живота и света. Пред бегом у Анже песник завешта своју имовину онима који остају. ловачки пас и слично – да би то завештање причало песникову животну причу. а да се коњ налази као фирма изнад врата кафане. Вијонова уметност постоји због Вијона. Мало завештање састоји се од 320 октосилабичких стихова подељених у 40 станци по 8 стихова. дивљег младог доба. Мало Завештање песник саставља како нам сам каже. Гијому Вијону завеша славу док срце оставља окрутној Катарини. а песник заузима своје јединствено место у књижевности јер је једини песник без илузија. Песма је врло лична и говори одређене податке о Вијоновим сарадницима и кратањима. Како Вијон инкорпорира традицију средњовековља – Већ смо помињали форму тестамента. да се завештају мач. лирични. а класификација предмета подсећа на схоластику. Вијон никада не заборавља свог фасцинантног револтираног себе. Ипак. о Божићу – Ново рађање и нов почетак. И зато је он лирски. Његова песма је себична кроз самоапсорпцију. што је био средњовековни обичај. обућару старе ципеле.је Вијонов дело велико писмо човечанству и садржи оно што и треба – побуну и поруку наде. Велико завештање написано је пет година касније. сатирични.

здраво. он уводи хомерску тему обавезности смрти и тога да је она лакша за сиромахе. покајања. озбиљније и дубље. прекинути су угодностима и кловнаријама које их у таквом контрасту чине још једноставнијим. природа стихова је лирска – песников најличнији став према свету и људима. И доведе ме пред двер ову. блиске или далеке. Вијонових мисли током периода кајања као и изгубљеног живота. пола пута између мудрости и лудости. Облак дебела кожа вола – ствари које имају духовни значај постају материјалне. жељно плеса Зар ће у таквом злу да свене? Да. ил још жио на небеса. са тим што је Велико Завештање горче. кожа следи руке и жиле издужене О тако нежно тело жене Гиздаво. Почињући првим завештањима. Крај тога је његов пад Тако ме љубав бедно слага. Рат надује се. Опет је активан мотив опраштања. Песник га почиње са тридесет година као и Данте своју Комедију – што је за њега. Велико завештање је наставак и развијање Малог. Да би боље илустровао ту тему он уводи шест балада о људима прошлих времена.Теме Великог Завештања су осећај горчине због патњи и разочарења у љубав. брзо се исправља Вијон у својој игри кајања и опроста – зар љубав тако не чини са свима ? Свак даће гаће њој и лову . Вијон пластично и шаљиво описује како ми је љубав изменила перцепцију света – небо велика тучна тава. Неизбежна је тема смрти. Али. бледи Нос савије се. Смрт учини да дрхти. брекну вене. Али чак и меланхолични делови и очајавајуће сцене.

. Балада о париским женама је љупка и симпатична балада која говори о говору Парижанки са рефреном – Нигде нема таквих језика као у Паризу. употребљава старофранцуски који се фоворио у XIII веку. дарови постају немогући и необични и овде се Вијон свети својим непријатељима – Балада Жану Котару. Своје вербално богатство и смелост најбоље је изразио у балади о завидљивим језицима. У тој песми мајсторски обликује снажно и ватрено. тупа сам и стара Ал'у твојој Цркви гледам радо Рај насликан. Уцвала сам немам тело младо Ништа не знам. Одатле. пун песме и шара. Вијон се одриче улог љубавника. јер је за љубав «само шака праха». док мајци оставља молитву за Богородицу. посећивао. љубитељу вина којом се све пијанице моле за благослов. и пластично. Једине не апстрактне ствари он поклања поочиму – своју Библиотеку и један роман Ђаваљев прд. Тек од око 800 стиха Вијон отпочиње прави тестамент уз Итем пред сваку строфу. Проститутка се слави због своје искрености. Некадашња госпа из «Жал лепе шлемарке» пореди њено некадашње тело са садашњим. Ту је и Балада о дебелој Маргот – представници жена које је нимало платонски настројени Вијон. Али детињасто и наивно веровање необразоване средњовековне жене са рефреном «за ту веру живим и умрећу».Ако овако буде тлачен. о женама прошлих времена има сјајан рефрен о ланским снеговима. Једна од балада. Желећи да покаже како и језик током векова губи свој облик. Вијон измишља и Фремена. због тога што од ње знамо шта тачн да очекујемо Истог греха означи нас љага Лепши ко је? – ту не треба вага Лако крпа нађе крпу задњу . део по део. а тело земљи и тада његове игре са даровањем постају узвишене: Црви у мом телу неће наћи масти Много га је измучила тешким ратом глад. Душу заветује светом тројству... фиктивног писара коме диктира свој тестамент.

Олош ми смо. и тако пише свој Епитаф. и ту Војон говори повест својих завештања – како је све раздао и поклонио. Позив на разумевање и праштање из уста очајника контрастиран је због јачег ефекта са сликама врана које кљуцају обешене људе – и то је један од најузбудљивији уметнички уобличених излива људског бола.. и то друштво лупежа он ставља за пример онима који су у животу имали више среће – то је Вијонов пут од личног до универзалног. и додаје то да иако се покајао. Балада обешених је нешто што одлично припремају завршни стихови Завештања. са рефреном « Зар ту пустит јаднога Вијона». што је било уобичајено име за жену сумњивог морала. и опраштања – Балада посланица – пријатељима из затвора тражи милост. Моли за опрот од Цара Балада обешених је тријумф пластичности и мере у ужасу . Он је крив за исте ствари које његови пријатељи на слободи раде. јер љубавна стра га сета њој жртвова муда болна када крену с овог света. Ту се љубав на комичан начин проклиње. са очитим циљем да изазове јако сажаљење за свој положај.. биће погубљен. Вијон пева о смрти и једнакости људи пред костурницом париског гробља. Друга строфа почиње са акростихом Мартхе. Рефрен је «Сиромах један да нађе свој мир». Кнеза кога је раније зазивао ради опроста сада зове издругих разлога да пре него што Вијона погубе... Нас пе-шест се на ужету клима месо које гојисмо раније распало се и на нама гњије . попије пола галона црног вина. која се завршава сва на Р поседује акростих у коме је његово име – Франсао. и у задњем моменту Вијон оставља за њих места. а она се такође односе на тематику кајања. Све време се залажући за мале људе и поџемље. стила који саздају париска скитница и магистар уметности који манипулише језиком. Тај раскошан стил је дакле песниково средство а не циљ. част нас слага. Тема опроштаја кулминира – моли посетиоце да дођу да му опросте. и каже . Црна лепота и опсена му не дају мира. олош нам крај прага Нисмо склони части. Балада за неверну драгу.. Себе. Вијон се још једном обраћа посетиоцима (Браћо људска што живите дуже). Епитаф се наставља на версет или рондо. Друга Вијонова дела сврстана су у Разне песме. Вршећи припреме за вешање..

Ту судбине обешених постају пример другим људима – Ми смо мртви. каже Вијон. На крају. у свом последњем стиху Вијон се обраћа Христу и на комичан начин каже да са паклом нема шале Одвратна је нама адска тама Људи ово место за спрд није Већ молите да бог прости нама. . а затим описује зачење тога детаљно По свом ћефу ветар нас све бије Ко напрстак збоцкане птицама. мртви најстварније.