You are on page 1of 229

Nehomogen Univerzum

Nehomogen Univerzum


Nehomogeni Univerzum

2009

Nehomogen Univerzum

.
U knjizi, autor predstavlja svoju teoriju mirozdanija (stvaranja). Ta teorija
objanjava praktino sve fenomene ive i neive prirode. S obzirom na meudejstvo
stalno menjajueg nehomogenog prostora sa materijom, koja ima specifina sovjstva
i kvalitete, autor uvodi koncept "kvantovanja prostora po materijama". Takav
pristup nam omoguava da uvedemo sve prirodne fenomene u jedan skladan,
neprotivrean sistem. I, kao posledica toga, po prvi put je postalo mogue objasniti
prirodu gravitacije, magnetnih i elektrinih polja, kao rezultat interakcije
neheterogenog prostora sa neheterogeno raspodeljenom u ovom prostoru
materijom. Koristei princip neheterogenosti, autor pokazuje jedinstvo zakona
prirode na nivou makro i mikrokosmosa. Prvo je formulisao potrebne i dovoljne
uslove za nastanak ivota, ne samo na naoj planeti, ve i na drugim milijardama
planeta od njihovog nastanka. Knjiga je od znaaja za naunike i filozofe,
strunjake, nastavnike i iroki krug italaca, koji nisu ravnoduni prema problemu
poznavanja ivota na Zemlji i ostvarivanja vieg nivoa svesti razumne materije.
www.levashov.org
www.levashov.info
www.levashov.name

Nehomogen Univerzum

Nehomogen Univerzum

Nehomogen Univerzum

Sadraj
Od autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Teorija univerzuma i objektivna realnost . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . .9

Glava 1. Analitiki pregled . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24


1.1. Znaaj ontologije fizikih procesa za filozofsku i naunu misao
oveanstva. . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . 24

1.2. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. ... . . . . . . . . . . . . . 45


Glava 2. Nehomogenost prostora . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . ..46
2.1. Postavljanje pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
2.2. Kvalitativna struktura prostora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .51
2.3. Sistem matrinih prostora . . . . . .. . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . 57
2.4. Priroda zvezda i crnih rupa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
2.5. Priroda obrazovanja planetarnih sistema . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
2.6. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . 108
Glava 3. Neheterogenost prostora i kvalitativna struktura
fiziki guste materije. . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .110
3.1. Postavljanje pitanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110
3.2. Kvalitativna struktura mikroprostora . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . .. 111
3.3. Uticaj materijalnih objekata mikrokosmosa na okolni
prostor . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . 127
3.4. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . 162
Glava 4. Neophodni i dovoljni uslovi za nastanak ivota u
svemiru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . .165
4.1. Postavljanje pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165
4.2. Uslovi nastanka ivota na planetama . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . 166
4.3. Kvalitativne karakteristike organskih molekula i njihova uloga
U nastanku ivota. . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . 172
4.4. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . .226

Nehomogen Univerzum

Od autora
Zakoni prirode formiraju se na nivou makrokosmosa i mikrokosmosa. ovek, kao ivo
bie, ivi, u takozvanom srednjem svetu - izmeu makro i mikrokosmosa. I u ovom
srednjem svetu ovek moe da se suoi samo sa manifestacijama zakona prirode, a
ne direktno sa njima. Kao posledica toga, postoji problem sa stvaranjem potpune
slike univerzuma.
Ovaj problem e postojati sve dok se ne stvori slika univerzuma na osnovu
razumevanja zakona makrokosmosa i mikrokosmosa. Koliko god dugo gledamo na vrh
ledenog brega, dok neko ne zaroni pod vodu i ne vidi ceo ledeni breg, svi pokuaji da
se on opie bili bi, u najboljem sluaju, nepotpuni. Situacija je slina "ledenom
bregu" u razumevanju kosmosa. Dok neko ne "zaroni" u nepoznate vode, svi pokuaji
da se stvori slika univerzuma, bez obzira na to koliko lepo moe izgledati, bie
nepotpuna. Istorija znanja oveka o prirodi je pun dokaz za to.
Jedan od glavnih razloga za to, lei u injenici da mu organi ula, koje ovek koristi
kada je njegovo poznavanje prirode u pitanju, ne daju takvu mogunost iz jednog
prostog razloga. Priroda nije stvorila oveku ula, da bi on (ovek) bio u stanju da
spozna prirodu. Ljudska ula, kao i ulni organi ivotinja i biljaka su se pojavili i
razvili kao mehanizam za adaptaciju svake vrste ivih bia u ekolokoj nii koju
zauzimaju. ovek je poeo da koristi svoja ula za sakupljanje, ouvanje i prenos
informacija. Ali, to su informacije o srednjem svetu, a ne makrokosmosu ili
mikrokosmosu. Na to se, naalost, ne obraa panja. A potrebno je. Dakle,
raspolaui sa samo pet ula, ak proirenih uz pomo ureaja, jednostavno je
nemogue opisati i stvoriti potpunu sliku univerzuma. U cilju stvaranja potpune slike,
moramo biti u stanju da istovremeno gledamo, kako nadpovrinski deo, tako i
podvodni deo "ledenog brega" univerzuma, to je mogue samo pri pojavi dopunskih
ula dosadanjim pet.
Skoro svako ima priliku da eksperimentalnim putem dokae ogranienja naih ula.
I za to nisu potrebni nikakvi komplikovani eksperimenti, dovoljno je zaroniti u vodu
bez maske, i otvoriti oi. Slika podvodnog sveta e se pojaviti pred naim oima u
iskrivljenom obliku: oblici i rastojanja nee odgovarati stvarnosti. I ne postoji
nikakav paradoks u tome.
Oi ovekove su prilagoene vazduhu, a oi riba i drugih podvodnih stanovnika vodi.
I pod vodom e slike biti izobliene oveku, a nad vodom ribama. ta jo moemo
rei o kvalitetu drugih prirodnih pojava, sa kojima se ovek nikada nije suoio i ne
moe da se suoi posredstvom svojih pet ula?

Nehomogen Univerzum
Najzanimljivija je to da niko ne misli o tome. I, kao posledica toga, nauka i njene
razliite grane, pretvorila se u slepca iz stare indijske prie o slonu, kada su tri
slepa oveka zamolili da opiu slona.
Svaki od njih opisao je slona, preko svojih oseanja. ta je iz toga ispalo, nije teko
zamisliti. Na alost, itava istorija teorijske nauke, koja je pokuala da stvori sliku
univerzuma, je vrlo slina prii o tri slepca. I, zanimljivo, gotovo sva velike otkria
su napravili naunici u momentu, kroz inspiraciju, koja uvek "lei" iznad pet ljudskih
ula.
Ali ni to nije pomoglo oveku da se zamisli nad pitanjem - ta je mogue dobiti
pomou pet organa ula, i ta je neophodno za potpuno razumevanje prirode. U isto
vreme, ne moemo ga kriviti za to, kao to ne moemo kriviti slepog od roenja, to
nije u stanju da razume i oseti lepotu i boje okolne prirode. Jedini nain da to slepi
ljudi postignu je da vide. Voleo bih da verujem, da se to meni desilo, i da sam, kao
rezultat tog "uvida" uspeo da stvorim predstavljenu teoriju u ovoj knjizi.

Nehomogen Univerzum

Teorija univerzuma i objektivna realnost


ovek poslednjih nekoliko hiljada godina stalno pokuava da shvati Kosmos. Stvorili
smo razliite modele svemira i predstavu o mestu oveka u njemu. Postepeno su se
ove ideje transformisale u tzv. naunu teoriju svemira. Ova teorija je konano
formirana sredinom dvadesetog veka. Na osnovu postojee Big Bang teorije stigla je
teorija relativiteta Alberta Ajntajna. Sve ostale teorije stvarnosti, u principu,
samo su sluajni delovi te teorije, i od toga kako teorija univerzuma odraava pravo
stanje stvari, zavisi ne samo ispravnost ljudskih shvatanja univerzuma, ve i
budunost same civilizacije. Na osnovu ovekovih ideja o prirodnom okruenju,
napravljena je tehnologija, ureaji i maine. I od toga kako su napravljene, zavisi i
to, da li e zemaljska civilizacija postojati.
Ako te predstave nisu tane, lako bi moglo doi do katastrofe i smrti, ne samo
civilizacije, ve i samog ivota na predivnoj planeti, koju mi - ljudi nazivamo Zemlja.
I tako, iz isto teorijskih koncepata, ideja o prirodi univerzuma prelazi u kategoriju
koncepata od kojih zavisi budunost civilizacije i budunost ivota na naoj planeti.
Dakle, kakve e biti ove predstave, treba da brine ne samo filozofe i naunike iz
prirodnih nauka, ve i svakog ivueg oveka. Tako, ideja o prirodi univerzuma, ako
je tana, moe biti klju za nevien napredak civilizacije, a ako nije tana - da
dovede do smrti civilizacije i ivota na Zemlji. Pravilno razumevanje prirode
univerzuma bie temelj napretka , a pogreno - destruktivno.
Drugim reima - predstava o prirodi univerzuma moe postati oruje za masovno
unitenje, u poreenju sa kojim je nuklearna bomba - deja igraka. I to nije
metafora. I ta istina ne zavisi od toga, da li je prihvata neko ili ne, a kao svaka istina
ne zavisi od subjektivnosti gledanja na nju, kao to ne zavisi, na primer, solarna
aktivnosti od toga da li ovek pravilno ili ne razume njenu prirodu. Za Sunce, nije
bitno, kakvu predstavu ima ovek o prirodi solarne aktivnosti. Koliko su ove
predstave blizu istini, toliko imaju znaaja za oveka. Mislim da je veina ljudi koji
sebe nazivaju naunici, zaboravila na ovu jednostavnu istinu, i stvaraju teorije koje
slue njihovim linim ambicijama, a ne slue za spoznavanje istine kojoj treba da
tee svi koji su posveeni nauci. Sve reeno nije fikcija ili prazne rei, ve naalost,
injenica. I ta injenica nije sakrivena u apstraktnim formulama i definicijama, koje
su nerazumljive za veinu, ve samo uskom krugu "eksperata". Ovu injenicu je lako
shvatiti svakom ivom ljudskom biu, bez obzira na to da li ima diplomu ili ne, zna li
da ita ili ne. tavie, nije samo lako razumljiva, ve, u veoj ili manjoj meri, ona ima
direktan uticaj na sve ive.
Lane, zablude o prirodi univerzuma izazvaju ekoloku katastrofu, prema kojoj se
zemaljska civilizacija kree tako samouvereno. Potvrdu toga, moe, svako ko ima
9

Nehomogen Univerzum
elju, da vidi, ne moe biti nikakve sumnje o tome ta se deava. Sve ukazuje na to
da tehnokratski put razvoja, u kojem je moderna civilizacija krenula, dovodi do
samounitenja civilizacije na Zemlji. Moderna nauka je nakupila veliki broj
posmatranja onoga to se deava u svetu oko nas, u takozvanom srednjem svetu u
kome ivi ovek. Srednji svet se nalazi izmeu makrokosmosa i mikrokosmosa, na
ijim nivoima postoje zakoni prirode. U naem srednjem svetu ljudi mogu pratiti
samo pojave pravih zakona prirode.
injenica da je ovek u stanju da sagledava sa pet ula je samo vrh ledenog brega,
koji se die iznad vode. A sve ostalo je stvar po sebi, nepoznata, o emu je pisao u
svojim spisima Imanuel Kant. I to razumevanje e biti neizbeno zbog injenice, da
korienjem pet ula, nije mogue da se stvori precizna slika univerzuma. Iz jednog
prostog razloga - ljudska ula su formirana kao rezultat prilagoavanja uslovima
postojanja u ekolokoj nii, koju je ovek zauzeo, kao jedan od vidova ive prirode.
Ova ula omoguavaju mu da se naseli u ekoloki prostor, ali ne i vie od toga. Organi
ula su dizajnirani za srednji svet, a ne za neto drugo.
ovek je stvorio mnogo razliitih instrumenata, koji mu navodno omoguavaju da
prodre u mikrokosmos i makrokosmos. ini se da je problem reen: preko
instrumenata, ovek je u stanju da prodre u mikro i makrokosmos. Ali, postoji
nekoliko malih "ali". A glavno od njih je injenica da ljudi koji koriste ove ureaje,
samo su proirili mogunosti svojih ula u tim svetovima, ali nita nisu uradili sa
samim ulima. Drugim reima, ogranienje ula je preneseno na nivoe mikro i
makrokosmosa. Kao to je nemogue uima videti lepotu cveta, tako je nemogue sa
pet ula prodreti u mikro i makrokosmos.
To, to se ovek koristi ovim ureajima, ne dozvoljava da se pronikne "dublje u
sebe", ali sa svim tim, omoguava da se vidi zabluda stvorena oveku kroz pet ula o
predstavi prirode univerzuma. Zbog ogranienosti instrumenata , ljudska spoznaja
se pojavila i poela da razvija lanu i iskrivljenu sliku univerzuma. Gledajui samo
odreene manifestacije zakona prirode, ovek je prinuen da ide u pogrenom
pravcu znanja o prirodi univerzuma.
Na poetku stvaranja modernih ideja o prirodi, ovek je bio primoran da uvede
postulate - pretpostavke, uzete bez ikakvog objanjenja. U principu, svaki postulat
javlja se Bojim, isto kako i Gospod Bog prihvata oveka bez ikakvih dokaza. Iako je
u poetnoj fazi usvajanje postulata bilo opravdano, onda u zavrnoj fazi stvaranja
slike o svemiru jednostavno nije prihvatljivo. Sa pravilnim razvojem ljudskih ideja o
prirodi univerzuma, broj prihvaenih postulata treba postepeno smanjivati do tada,
dok ne ostane jedan, najvie dva postulata, koji ne zahtevaju objanjenja, zbog
oiglednosti. Kao, na primer, postulat objektivne stvarnosti materije, koje nam je
dato naim ulima.
10

Nehomogen Univerzum
Naravno, preko svojih ula ovek nije u stanju da prihvati sve oblike i vrste
materije. Jedan broj zraenja koja imaju vrlo realan uticaj na fiziki guste
materije, ovek preko svojih ula ne moe da prihvati, meutim, to ne znai da ovi
oblici materije nisu stvarni. Na primer, veina ljudi nije u stanju da vidi preko ula
99% spektra elektromagnetnih talasa, koji su veoma dobro poznati, ni zahvaljujui
stvorenim ureajima. I ta rei o onome to postojei instrumenti nisu u stanju da
uhvate?! U svakom sluaju, ovek nastoji da upozna svet oko sebe, a to saznanje,
naalost, ne moe da se desi odmah. Znanje dolazi kroz vie pokuaja i greaka, kada
pogrene koncepcije postanu deo istorije, a na njihovo mesto dolaze nove ideje, koje
tokom vremena takoe mogu biti dodate na listu neuspelih pokuaja. Ali svaka
odbaena teorija je sama po sebi pozitivna, jer govori gde nije potrebno da se trai
istina.
Kao naznaku pravog smera u poznanju istine slui vrlo jednostavan faktor - kao
prikupljanje zrna znanja, broj postulata u teorijama je potrebno smanjivati. Ako se
to dogodi - to je u redu. Ali, ako se to ne dogodi, i broj postulata se ne smanjuje,
ve i raste, to je najsigurniji znak udaljenja od razumevanja prave slike svemira. I
to je opasno za budunost civilizacije, jer neminovno dovodi do samounitenja. U
savremenoj nauci o prirodi univerzuma, postulata je mnogo vie nego to je bilo, na
primer, u 19. veku. A broj postulata nastavlja da raste kao grudva snega. Svi su se
toliko navikli na njih, da ne obraaju panju na prisustvo postulata u skoro svakoj,
tzv naunoj tvrdnji.
Jednostavno pitanje zbunjuje poznate naunike. Na pitanje ta je elektrina struja,
akademici-fiziari daju definiciju poznatu svakom kolarcu: "elektrina struja je
pokretanje elektrona usmerenih od plus ka minus" Svi su se navikli na takvo
"razmiljanje" da niko ni ne pomisli na izgovorene rei - ak ni akademici, koji bi, po
definiciji, trebalo da budu jedni od najboljih u svojim disciplinama. U gornjoj
definiciji nema objanjenja koncepta usmerenog kretanja, odnosno, kretanja u
unapred odreenom pravcu. Na pitanje "ta je to elektron", "ta je to plus" i "ta je
minus" i "zato se elektroni kreu od plus do minus," dobija se samo jedan odgovor: "
samo je Bogu poznato". I to je odgovor oveka u svetu fizike! U najjednostavnijoj
definiciji fenomena, poznatog svakom detetu danas, etiri pojma su prihvaena bez
razumevanja i objanjenja. etiri postulata u jednoj definiciji, koja su predstavljena
kao zakon prirode! I to nije kraj. Praktino svi tzv nepromenljivi zakoni prirode, u
koje je proniklo oveanstvo - puni su takvih izjava.
Ispostavila se zabavna situacija - ako je neko uspeo da pronae re koja se moe
koristiti da se odredi prirodni fenomen - veruje se da je problem reen, i to je novo
nauno otkrie. Forma je stvorena bez sadraja, i tako nastaje protivreje izmeu
forme i sadraja. Jedan od najupeatljivijih primera ove protivrenosti izmeu
11

Nehomogen Univerzum
forme i sadraja je koncept "tamne materije (Dark matter). Astrofiziari koji
prouavaju kretanje nebeskih tela, otkrili su neobian fenomen. Nebeskim telima planetama, zvezdama i galaksijama - kreui se po svojim orbitama, u skladu sa
zakonima nebeske mehanike, masa materije bi trebalo da bude deset puta vea.
Drugim reima, poznata savremeoj nauci materija iznosi samo deset procenata te
mase materije, koju bi trebalo da imaju nebeska tela kreui se u orbitama, po
kojima se kreu na zvezdanom nebu.
Samo deset procenata!
Galaksije, zvezde i planete su veoma realni, opipljivi predmeti kosmosa - idu zajedno
po trajektoriji, a za to kretanje, materije univerzuma bi trebalo da bude bar deset
puta toliko! Ali, prema idejama moderne nauke, materija koja se javlja, je samo
deset odsto od onoliko koliko materije stvarno treba da bude. Rezultat nije samo
"nerazuman", ve je apsurdan. Materijalni objekti se kreu du putanja, kojih
jednostavno kod njih ne moe biti. Ali injenice su tvrdoglave, one mogu biti
preutane, ali se njih ne moemo osloboditi.
Da bi se izalo iz protivrenosti, u doslovnom i prenesenom smislu, utvreno je
"jednostavno" reenje: devedeset posto stvari koje niko ne moe "dotaknuti" i
opaziti, ni uz korienje pet organa ula, a ni uz pomo ureaja, "dogovoreno" je da
se nazove tamna materija (dark matter), i odjednom su se svu umirili. Deset
procenata "obine" materije, plus devedeset posto "tamne materije", zajedno daju
tako eljenih sto posto mase materije, koja je morala da postoji, da bi se stvarne
galaksije, zvezde i planete kretale po putanjama po kojima se kreu milijardama
godina. Zar to nije "lepo" reenje sukoba? Ostaje samo pitanje: kome je lake i bolje
zbog tog "reenja"!? Ali ak i u toj varijanti, savremena nauka priznaje svoju krajnju
bespomonost.
Ovo potvruje da savremena nauka - nije nauka, kao to i naunici sami priznaju, da
oni znaju (pa ak i tada, ne svi), za samo oko deset odsto materije koja postoji u
svemiru. Nepotpuno znanje o deset odsto materije u univerzumu ne daje im bilo
kakvo pravo da trae priznavanje njihovih hipoteza i teorija, kao nauno
razumevanje o prirodi svemira, ak ni da kritikuju druge teorije, ak i ako te teorije
ne odgovaraju istini.
Moderna nauka se ne razlikuje od religija. Poto se svaki postulat prima bez ikakvih
dokaza, javlja se kao Gospod Bog, koji je takoe prihvaen bez ikakvih dokaza. Sa
stanovita logike, religija ima veliku prednost u odnosu na savremenu nauku, jer samo
je Bog prihvaen bez dokaza kao podrazumevajui, a sve ostalo je stvoreno
Gospodom Bogom. Logino savren sistem, sa jednom nepoznatom - Gospod Bogom, a
i ovaj savren logiki sistem ima "mali" nedostatak. Bez postuliranja Gospoda Boga,
ovaj sistem se pretvara u glupost. Sa postuliranjem Gospoda Boga, logika
12

Nehomogen Univerzum
konstrukcija se i zavrava sa Gospodom Bogom. Logian lanac religije vraa se nazad
na svoj poetak. Iznikao je zaarani krug, zmija religije "ujeda" svoj "rep". Sa
temeljom na pretpostavci Gospoda Boga, religija je evolutivno mrtva od poetka.
Moderna nauka je logiki daleko od idealne, ali, za razliku od religije, zasniva se, ini
se, na realnim prirodnim manifestacijama. Meutim, s obzirom na injenicu da
savremena nauka ima veze samo sa manifestacijom zakona prirode u srednjem svetu,
procesa koji se odvijaju izmeu makro i mikrokosmosa, ona (nauka) igra ulogu
spoljnog posmatraa. I sve bi bilo u redu, da posmatranje onoga to se deava u
nama i oko nas, istraivai nisu pokuali da objasne kao realne prirodne fenomene.
Takvi pokuaji doveli su do usvajanja postulata - koncepata i ideja koje su preuzete
bez ikakvih dokaza. I to ne bi bio problem, ako bi se, po meri evolucije, u ideji o
prirodi univerzuma, broj postulata postepeno smanjivao, dok ne ostane nijedna
pretpostavka, ve samo dokazi koji ne bi izazvali nikakve sumnje. I kao oigledan
postulat dat je koncept materije kao objektivna realnost u naoj percepciji. I, to
se vie razvijaju naa ula, i to veim brojem ula raspolae ovek pri svom
evolutivnom razvoju, to e potpunija i objektivnija biti stvorena ovekom slika
univerzuma.
Ali, naalost, u razvoju nauke broj postulata se nije smanjio, ve obrnuto poveavao se, a trenutno moderna nauka ima na stotine pretpostavki. U isto vreme,
kako bi objasnila neki postulat, uvodi drugi, a da objasni taj, uvodi novi i tako - do
beskonanosti. I tako, svaki postulat se pretvara u Boga. Religija za objanjenje svih
stvari odnosi se prema Stvoritelju - Gospodu Bogu, a kao nauno objanjenje svega
postavljenog na pretpostavkama, u sutini, javlja se mini-Bog nauke. I u jednom i u
drugom sluaju, javlja se logiki pogrean sistem pogrenih ideja o prirodi
univerzuma. U sluaju religije, Gospod Bog "je" na vrhu logikog sistema, a u sluaju
moderne nauke - u temelju je logiki sistem. Ali, tamo gde je Gospod Bog, nita se
ne menja, sem u jednom sluaju, logiki sistem se naziva religija, a u drugom - nauka.
U jednom sluaju - jednoboje, a u drugom - mnogoboje (postulati).
Pri tome, ozbiljni problemi u modernoj nauci se posmatraju ne samo na makro nivou,
ve i na mikro. U eksperimentima sinteze elementarnih estica, nuklearni fiziari se
suoavaju sa fenomenom, koji u principu, stavlja "krst" na celu modernu fiziku. Pri
sintezi novih estica, njihova masa mora biti manja ili jednaka ukupnoj masi estica,
koja je stvorena. Tako kae zakon, kamen temeljac moderne fizike - zakon odranja
materije. Sutina je u tome, da materija ne nestaje i niotkuda se ne pojavljuje. U
nekim eksperimentima u sintezi estica, masa novoformiranih estica je esto
nekoliko puta vea, od ukupne mase estica koje ih obrazuju (deset do sto puta
vie). Stvarni ureaji, stvarne estice, a rezultati su ... pa, rezultati su neverovatni.
Savremena teorija smatra, da takvi rezultati nisu mogui, a kao praktini rezultati 13

Nehomogen Univerzum
to se deava. Postavlja se pitanje: "ta da podrimo - teorijske pozicije ili praktine
rezultate?"
ini se, odgovor je oigledan sa svake zdravomislee pozicije. Ali ne sa "naune",
koja nastavlja da se oslanja na iste navode i postulate. Za modernu "nauku" praktini
rezultati nisu vani, ako se ne uklapaju u "gotov krevet" ove "nauke." Umesto
redefinisanja temelja ovakve "nauke", pokuava se da se "dopuni" temelj novim
postulatima i pretpostavkama. I dodaju, i ispravljaju, ne shvatajui, da je jedino
mogue "reanimirati" samo "ivotnosposobnu" teoriju, a "mrtva" teorija, koliko god
da se reanimira ostaje "mrtva". Govorei o ivotu.
"Problemi" sa idejama su prisutni ne samo kod teorijskih fiziara, ve i biologa, i
lekara. Do sada, naunici koji prouavaju ivot, ne mogu da objasne prirodu ivota,
nain na koji se atomi, sjedinjuju i povezuju meu sobom u jednom prostornom
poretku, predstavljajui "mrtvu" materiju, a u drugom sluaju ivu. Zato obraati
panju na takve "sitnice", iva materija postoji, pa zato bismo znali kako je do toga
dolo? Ali, ipak, biolozi i lekari smatraju sebe strunjacima po pitanju ivota. Na
pitanje, kakav je razvoj ljudskog embriona (kao i svakog drugog ivog organizma),
hrabri biolozi i lekari, sa velikom verom u svoje znanje, esto sa snishodljivim
osmehom na licu odgovaraju: "u razliitim zigotnim elijama (elijama embriona ) se
pojavljuju razliiti hormoni i enzimi, a kao posledica toga, od jedne elije razvija se
mozak, od druge- srce, od tree - plua, itd, i slino ". Opet, klasino "objanjenje"
iz nastavnog plana i programa za srednje kole udbenika 8. razreda ljudske
anatomije i fiziologije. Drugo objanjenje jednostavno ne postoji, ak ni meu
akademicima i doktorima nauka, kako biolokih, tako i medicinskih. Neophodno je da
kopaju malo "dublje" a odgovora jednostavno ... nema. Svaki embrion se razvija iz
jednog oploenog jajeta koje poinje da se deli. Prema zakonima histologije (nauka o
elijama), potvrenim praktinim posmatranjima, pri deljenju jedne elije, nastaju
dve, potpuno identine elije jedna drugoj. Kada se one opet podele, nastaje etiri
identine elije i tako dalje, osam, esnaest, trideset dve, ezdeset etiri, itd.
Drugim reima, sve elije embriona su identine genetike i one su kopije jedne
oploene jajne elije. I zbog te injenice, postavlja se pitanje: kako se u apsolutno
identinim elijama pojavljuju razliiti hormoni i enzimi?! I, ba udno, ovo pitanje
zbunjuje svakog biologa ili lekara. I jedina stvar koju moete uti kao odgovor: "Bog
zna!". Zar to nije interesantan odgovor za naunika? I, dosta je to zanimljivo, u
gotovo svakom sluaju, pri paljivoj analizi zakona savremen nauke, moemo
"iskopati" Gospoda Boga, to samo potvruje injenicu sakrivanja u pretpostavkama
nauke istog "Gospoda Boga."
Naravno, pretpostavke su potrebne samo privremeno. Nemogue je objasniti sve
odjednom. Ali nakon objanjavanja osnovnih problema, neophodno je vratiti se i
14

Nehomogen Univerzum
objasniti privremene postulate, koji su prethodno uvedeni bez ikakvog objanjenja.
U toj varijanti, privremeni postulati igraju pozitivnu ulogu. Ali problem je u tome to
moderna nauka nema vremena za postulate. Svi njeni postulati - apsolutni su po
svojoj prirodi, i niko nikada nije ni pokuao da im da nekakvo objanjenje. Tako, na
taj nain, postulati postaju "bogovi" nauke, a ona u ovom sluaju, nauka, postaje
religija. A najinteresantnije je da naunici ni ne razmiljaju o tome, skoro svi
prihvataju ovu situaciju zdravo za gotovo i ne vide problem. To "slepilo" je i dovelo
do toga da je savremena nauka postala religija, a naunici - njeni svetenici. I dokaz
za to su izjave uglednih naunika o tome, da bi se neko nazvao naunikom, mora da
sahrani zdrav skepticizam i da ne veruje svojim oima, uima, injenicama i
dokazima, i da vrsto stoji na pozicijama svoje nauke. Veoma lep primer
transformacije nauke u religiju ...
A sada da pogledamo, na kakvim to "stubovima" stoji moderna nauka. Osnovnim
"stubovima" moe se nazvati nekoliko naela savremene nauke:
*pretpostavka ouvanja materije,
*pretpostavka homogenosti univerzuma i
*pretpostavka brzine svetlosti.
Postulat ouvanja materije glasi, da materija nikuda ne nestaje i ne pojavljuje se
niotkuda. Pored toga, pod materijom se podrazumeva samo fiziki gusta materija,
koja ima etiri agregatna stanja - vrsto, teno, gasovito i plazma. Ove zablude po
tom pitanju, kao takve, ne odraavaju realnu sutinu koncepta istog, a
eksperimentalni podaci, dobijeni uz pomo sofisticiranih instrumenata za
prouavanje mikro i makrokosmosa, potpuno pobijaju moderne koncepte o prirodi
materije. Fizika elementarnih estica i astrofizika dobili su rezultate, koje naunike
dovode u orsokak. Mase novih estica su esto veeg reda veliine od ukupne mase
estica, koje ih formiraju, a prisustvo u svemiru tamne materije ini 90% materije,
koju iz nekog razloga niko ne moe da vidi ili da "oseti", govori o ozbiljnoj krizi
pretpostavke ouvanja materije. Moramo, ili da priznamo da je koncept materije u
savremenoj nauci netaan ili da pretpostavka ouvanja materije - nije istinita. Ali u
obliku, u kome ovaj postulat postoji, on savreno ne odraava realnost. Postulat
ouvanja materije je jedan od retkih naela moderne nauke, koji je najblii istini.
Potrebno je samo da se proiri granica razumevanja, ta je materija, i tada postulat
stie validnost. Na alost, ovo ne vai za postulat homogenosti univerzuma i
pretpostavke brzine svetlosti. Ali ova dva postulata su temelj opte i posebne
teorije relativnosti Ajntajna. Ja bih dao neka pojanjenja. Bez obzira na to da li je
ova teorija tana ili ne, smatrati Alberta Ajntajna autorom ove teorije, bi bilo
pogreno. Stvar je u tome da je Ajntajn, koji je radio u Zavodu za patente,
jednostavno "pozajmljivao" ideje dva naunika: matematiara i fiziara il Anri
15

Nehomogen Univerzum
Poenkara i fiziara G.A. Lorenca. Ova dva naunika su ve nekoliko godina zajedno
radila na stvaranju ove teorije. Zapravo, Poenkar je pretpostavio homogenost
univerzuma i pretpostavku brzine svetlosti. I G.A. Lorenc je dao uvenu formulu.
Ajntajn, koji je radio u kancelariji za patente, imao je pristup svakom naunom
radu i odluio je da "patentira" teoriju na svoje ime. On je ak zadrao u "svojoj"
teoriji relativnosti ime GA Lorenca: osnovne matematike formule u "svojoj" teoriji
naziva "Lorencove transformacije", ali, ipak, on ne precizira kakav odnos prema ovim
formulama ima sam i ne pominje ime Poenkara, koji je predloio postulat . Ali, "iz
nekog razloga" dao je ovoj teoriji svoje ime.
Ceo svet zna da je Ajntajn - nobelovac, i niko nema nikakve sumnje da je ovu
nagradu dobio za uspostavljanje posebne i opte teorije relativnosti. Ali to nije
sluaj. Skandal koji okruuje teoriju, iako je bio poznat u uskim naunim krugovima,
spreio je Nobelov komitet da mu da nagradu za ovu teoriju. Izlaz je pronaen na
vrlo jednostavan nain - A. Ajntajn je dobio Nobelovu nagradu za otkrie ... Drugog
zakona fotoelektrinog efekta, koji je poseban sluaj Prvog Zakona Fotoelektrinog
efekta. Meutim, interesantna je injenica, da ruski fiziar Aleksandar Stoletov
Grigorijevi (1830-1896 g.), otkrivi fotoelektrini efekat, nije dobio Nobelovu
nagradu, i nijednu drugu, za svoje otkrie, kao to je A. Ajntajn dobio za " studiju"
o konkretnom sluaju tog zakona fizike. To je totalna glupost, sa bilo koje take
gledita. Jedino objanjenje za ovo moe biti da je neko eleo da napravi Ajntajna
dobitnikom Nobelove nagrade i traio bilo kakav nain da to uradi. Bilo je neophodno
da se "genije" malo ukrasi sa otkriem ruskog fiziara A.G. Stoletova,
"prouavajui", fotoelektrini efekat, i eto ... "roen" je novi dobitnik Nobelove
nagrade.
Nobelov komitet je jasno smatrao, da su dve Nobelove nagrada za jedno otkrie
previe i odluio da dodeli samo jednu ... genijalnom nauniku A. Ajntajnu! ta je
toliko "vano", da se za prvi zakon fotoelektrinog efekta ili za drugi, dodeli
nagrada? Ono to je najvanije, nagrada je dodeljena za otkrie "briljantnom"
nauniku A. Ajntajnu. I injenica da je to otkrie ruskog fiziara A.G. Stoletova,
je "mala stvar" na koju ne vredi obratiti panju. Najvanija stvar je da je "genijalni"
naunik Albert Ajntajn postao dobitnik Nobelove nagrade. A sada, skoro svaki
ovek smatra da je ovu nagradu Ajntajn dobio za "svoju" veliku specijalnu i optu
teoriju relativnosti. Postavlja se pitanje: zato je neko veoma uticajan hteo da
Ajntajn dobije Nobelovu nagradu i proslavi ga u svetu kao najveeg naunika svih
vremena! Mora da postoji razlog za to? A razlog za to je bio dogovor izmeu
Ajntajna i onih osoba koje su njega napravile nobelovcem. Vidi se veoma da je A.
Ajntajn eleo da bude i nobelovac i najvei naunik svih vremena! I, po svemu
sudei, ove osobe su bile od vitalnog znaaja za voenje razvoja zemaljske
16

Nehomogen Univerzum
civilizacije po pogrenom putu, to je na kraju dovelo do ekoloke katastrofe. A
Ajntajn se sloio da postane instrument ovog plana, ali je postavio svoj zahtev - da
postane dobitnik Nobelove nagrade. Dogovor je postignut i uslovi za ovu transakciju
su bili ispunjeni. Pored toga, stvaranje imida genija svih vremena, samo pojaava
efekte koji su potrebni da se sprovede masovna zabluda o prirodi univerzuma.
Izgleda da je neophodno da se jo jednom pogleda smisao najpoznatije slike
Ajntajna na kojoj on pokazuje svoj dugaak jezik?! Isturen jezik "najveeg genija"
poprima neko drugo znaenje, s obzirom na gore navedeno. Koje?! Mislim da nije
teko pogoditi.
Na alost, plagijat je fenomen koji nije tako redak u nauci, ne samo u fizici. Ali to
nije samo injenica o plagijatu, ve i o ideji o prirodi univerzuma - koja je u osnovi
pogrena, a nauka, zasnovana na postulatima homogenosti univerzuma i
pretpostavljenoj brzini svetlosti, na kraju, dovodi do planetarne ekoloke
katastrofe. Neko e moda sugerisati da Ajntajn i ljudi iza njega, jednostavno nisu
znali da ova teorija ne odgovara stvarnosti?! Moe biti. Ajntajn i kompanija iskreno
gree, isto kako su mnogi naunici greili, stvarajui svoje hipoteze i teorije, a koje
kasnije nisu primile praktinu potvrdu?! Neki ak kau da u to vreme nije bila jo
visoka preciznost instrumenata koji bi prodrli u dubinu mikro i makrokosmosa?! Neki
mogu navesti eksperimentalne dokaze koji potkrepljuju (u tom trenutku) ispravnost
Ajntajnove teorije relativiteta!
Iz udbenika svi znamo o potvrivanju teorije Ajntajna Majkelson-Morli
eksperimentima. Ali skoro niko ne zna, da je u interferometru, koji je korien u
eksperimentima Majkelson-Morlija, svetlo prolazilo ukupno rastojanje od 22 metara.
Osim toga, eksperimenti su sprovedeni u podrumu kamene zgrade, skoro na nivou
mora. Dalje, eksperimenti su izvedeni u toku etiri dana (8, 9, 11 i 12 jula) 1887.
godine. I na osnovu te eksperimentalne baze, dobija se potvrda "ispravnosti"
specijalne i opte teorije A. Ajntajna.
injenice su, naravno, ozbiljna stvar. Zato, hajde da pogledamo injenice. Ameriki
fiziar Dejton Miler (1866-1941 g.) godine 1933., objavljuje u asopisu "Pregled
moderne fizike (Reviews of Modern Physics) rezultate svojih eksperimenata po
pitanju, tzv. Eterinog vetra za period od vie od dvadeset godina istraivanja, i u
svim ovim eksperimentima, on je dobio pozitivne rezultate koji potvruju postojanje
eterinog vetra. On je zapoeo svoje eksperimente 1902. i zavrio ih 1926. Za ove
eksperimente, on je stvorio interferometar sa ukupnom metraom snopa od 64
metra. Bio je to savren interferometar za to vreme, najmanje tri puta osetljiviji od
interferometra, koji je korien u eksperimentima Majkelsona i E. Morlija. Merenja
su dobijena iz interferometra u razliito vreme, u razliitim godinjim dobima.
Indikacije iz ureaja su dobijene vie od 200 000 hiljada puta, a proizvedeno je vie
17

Nehomogen Univerzum
od 12.000 obrta interferometra. Povremeno je podizao interferometar na vrh
planine Vilson (6000 fita nadmorske visine - vie od 2000 metara), gde je, kako je
oekivano, brzina eterinog vetra bila vea. A sada, hajde da vidimo ta nam govore
injenice. S jedne strane, tu je Majkelson-Morlijev eksperiment, koji je trajao
ukupno ak 6 sati za etiri dana na 36 obrta interferometra. S druge strane - su
eksperimentalni podaci uzeti iz interferometra u toku 24 godine, a ureaj je
ukljuivan vie od 12.000 puta! I uz injenicu da je D.Milerov interferometar bio 3
puta osetljiviji! To je ono to injenice kau.
Ali, moda Ajntajn i kompanija nisu bili svesni tih rezultata, ne itaju naune
asopise, i samim tim su ostali u svojoj zabludi?! Savreno dobro su to znali. Dejton
Miler je napisao pismo Ajntajnu. U jednom svom pismu, on je prijavio rezultate svog
dvadestetvorogodiljeg rada koji potvruje postojanje eterinog vetra. Na to
pismo, Ajntajn je odgovorio vrlo skeptino i traio dokaz, koji mu je bio i pruen.
Posle toga ... bez odgovora. to se tie injenica da nije odgovorio, za to postoji
dobar razlog. Ali najzanimljivije je, da je u Majkelson-Morlijevom eksperimentu
registrovana pozitivna vrednost eterinog vetra, ali su to "jednostavno" ignorisali.
Posle smrti D. Milera 1941. godine, "jednostavno" su zaboravljeni rezultati njegovog
rada, vie nigde i nikada u naunim asopisima nisu objavljeni, i tako dalje, kao da taj
naunik nikada nije ni postojao. Ali on je bio jedan od najveih amerikih fiziara...
Iz svega navedenog jasno je, da je oveanstvu lana predstava o prirodi
univerzuma namerno nametnuta, kako bi se spreio razvoj civilizacije po pravom
putu, a razlog za to moe biti samo jedan - strah onih iza Ajntajna, koji bi kao
rezultat toga izgubili mo i poloaj. Strah od istinskog znanja, koje bi neminovno
uklonilo sve maske i svi bi, bez izuzetka, videli njihovo pravo lice i ta oni rade. Ako
je to neko tako paljivo sakrio nametanjem lanih ideja o prirodi univerzuma celoj
planeti, to znai da se krije neto veoma vano, ne samo za fiziare i filozofe, ve
za svakog oveka na planeti zemlji ... Pri tome, skrivanje istine traje prilino dugo i
uspeno, a razvoj nauke je otiao na pogrean put, i konano, dolo je do pojave novih
eksperimentalnih podataka, koji ve na drugom kvalitativnom nivou ne ostavljaju
kamen na kamenu ni od specijalne, ni od opte teorije relativnosti Ajntajna.
Rezultati dobijeni pomou Habl teleskopa, dali su veoma iznenaujue rezultate za
istraivae. Nakon analize radio talasa, koji su doli iz 160 udaljenih galaksija,
fiziari Roesterskog i Kanzakog univerziteta u SAD, doli su do zapanjujueg
otkria, da svetlost rotira dok se kree kroz prostor u obliku suptilnih obrazaca koji
lie na vadiep, to nije nikada ranije primeeno. Puni obrt 'vadiepa' je primeen
svakih milijardu kilometara, kroz koje su prolazili radio talasi. Ovaj efekt javlja se
kao dopuna onom koji je poznat kao Faradejev efekat - polarizacija svetlosti,
uzrokovana intergalaktikim magnetnim poljima.
18

Nehomogen Univerzum
Periodinost ovih novih posmatranih rotacije zavisi od ugla, po kojem se radio talasi
kreu u odnosu na osu orijentacije, prolazei kroz prostor. to je paralelniji pravac
kretanja talasa i ose, to je vei radijus rotacije. Ova osa orijentacije nije fizika
veliina, ve odreuje pravac, po kome svetlost putuje u svemiru. Po vienom sa
Zemlje, istraivai kau, osa prolazi u jednom pravcu, u pravcu sazvea Sektants, i
u drugom pravcu - u pravcu sazvea Akuila. Koji pravac je "vrh" ili "dno" e
verovatno biti proizvoljan izbor, kako oni kau. Ovo otkrie su dali astrofiziari, dr
Dord Nodland i dr Don Ralston, u izvetauj koji je objavljen u "Pregledu
moderne fizike (Reviews of Modern Physics) 1997. godine.
Ovo otkrie znai da je svemir - nehomogen.
Veina modernih preciznih instrumenata belei promene u brzini radio talasa, u
zavisnosti od pravca prostiranja. I ono to je najzanimljivije, ovi trendovi jasno
odraavaju slojevitu strukturu univerzuma, tako kako se odreuju "vrh" i "dno",
"istok" i "zapad". Eksperimentalna registracija eterinog vetra svetlosnih talasa u
eksperimentima amerikog fiziara Miler Dejtona u 30-im, i otkrie promene brzine
prostiranja radio talasa u univerzumu, to su 1997. godine otkrili ameriki
astrofiziari Dord Nodland i Don Ralston, nepobitno dokazuju neheterogenost
univerzuma.
Za jasniju sliku, ja bih da dam nekoliko objanjenja. Eterini vetar koji je
registrovan u besprekornom eksperimentu D. Milera, i izmena prostiranja radio
talasa, u zavisnosti od pravca - su jedna ista stvar. Razliite terminologije, ali je
identian smisao. Tako, ovi eksperimenti konano dokazuju neheterogenost
univerzuma, a samim tim i neistinitost prvog postulata, koji Ajntajn koristi u
"svojoj" optoj i posebnoj teoriji relativnosti. Ali, moda drugi, poslednji od ovih
postulata tih teorija, daje istinitu tvrdnju?! Da vidimo ...
Dozvolite mi da vas podsetim, sutina ovog postulata je da je brzina svetlosti konstanta, drugim reima, konstantna, i da je maksimalna brzina kretanja materije u
univerzumu 300 000 km / s (186.000 milja / sec). Bez ovog uslova Lorencove
transformacije se pretvaraju u glupost, jer, pri brzini kretanja materije (i
svetlosti), pri brzini veoj od 300 000 km / sec, u skladu sa ovim jednainama, ak i
fotonska masa postaje beskonana. Hajde da sada pogledamo kakav je sluaj sa
ovim postulatom Ajntajnove teorije?
U eksperimentima koje je sproveo dr nauka Vang Lijun (Dr. Lijun Wang) na Institutu
NEC u Prinstonu (NEC research institute in Princeton), dobijeni su iznenaujui
rezultati. Eksperiment se sastojao u tome da se svetlosni impulsi proputaju kroz
rezervoar, napunjen posebno tretiranim gasom cezijuma. Eksperimentalni rezultati
su bili fenomenalni - brzina svetlosnih impulsa je 300 (tri stotine) puta vea od
dozvoljene brzine Lorencovih transformacija (2000. godine)! U Italiji, druga grupa
19

Nehomogen Univerzum
fiziara iz Italijanskog Nacionalnog Saveta za istraivanje (Italian National
Research Council), u svojim eksperimentima sa mikrotalasima (2000. godine) dobili
su brzinu prostiranja 25% veu u odnosu na dozvoljenu brzinu u skladu sa A.
Ajntajnom ...
Iz Lorencove transformacije, sledi da, ako brzina svetlosti (ili drugog materijalnog
objekta), od najmanje jednog milimetra po sekundi prelazi brzinu od 300 000 km /
s, masa postaje beskonana. Drugim reima, u gornjem eksperimentu, masa fotona i
mikrotalasa mora biti vea od mase bilo koje "crne rupe", i prema ovim formulama,
kao rezultat ovih eksperimenata, naa planeta bi sama postala super "crna rupa." To
je ono to sledi iz Ajntajnove teorije. Ali ... nita se nije desilo, talasi, kao svetlost,
tako i radio talasi, ne tee beskonanosti, itd. Tako,i drugi postulat specijalne i
opte teorije Ajntajna je bio laan, a bez njih ove teorije gube svaki smisao, i u
najboljem sluaju, treba da idu u deo istorije nauke, kao jo jedna hipoteza koja
nije potvrena eksperimentalnim podacima.
Ali, ba je udno, ne samo nakon objavljivanja rezultata istraivanja Milera (1933.
god.), ve i posle nedavnog otkria (1997-2000.) irom sveta se i dalje studira u
kolama i na univerzitetima teorija A. Ajntajna, kao teorija, koja odraava
stvarnost. Bez ova dva postulata, teorija Ajntajna je ni manje ni vie samo jedan
neuspeo pokuaj da se stvori slika univerzuma, u potrazi za razumevanjem prirode,
ako ne bi bilo malog "ali". I "tvorac" specijalne i opte teorije, i oni iza njega, znali
su od poetka da ova teorija ne odraava realnost, ni delimino. A ipak, ona je
uvedena itavom oveanstvu. Kao rezultat toga, zemaljska civilizacija je pola
pogrenim putem, to na kraju dovodi do samounitenja.
I to moe znaiti samo jednu stvar: ispravan put civilizacije je opasan za one koji
stoje iza Ajntajna i koji i dalje stoje iza "lea" njegovih teorija u dananjem
vremenu. One, koji stoje u senci, strah je jedne stvari: da izgube mo i uticaj na
mase, jer pri prosvetljenom znanju, svaki ovek pojedinano, a i celo oveanstva u
celini e biti u stanju da vidi i shvati ta se deava u svetu, a ova grupa ljudi e
izgubiti mo, uticaj, i, na kraju, svoj novac. Ali zato se ti ljudi toliko boje prodora
istinskog znanja?! Iz jednostavnog razloga - oni su sve to imaju dobili nezaslueno,
prevarom, ali da izgube sve, oni ne ele.
Kao to se moe videti iz ove analize, naune i filozofske ideje o prirodi univerzuma,
imaju politike i finansijske korene. Nametanje zabluda oveanstvu doputa
drutvenim parazitima da napreduju na telu Zemlje i njene civilizacije ...
eleo bih da skrenem panju na jedan od instrumenata nametanja lanih koncepta
prirode - matematiku. ta je matematika, moete da pitate nekoga?! injenica je da
je jedina svrha matematike - praktina raunica. I onda, moramo imati na umu da,
dodavanjem jedne jabuke drugoj, govorimo o dve jabuke, ne obraajui panju na
20

Nehomogen Univerzum
njihove razlike: razlike u teini, obliku, veliini, boji, zrelosti, ukusu i tako dalje. Mi
jednostavno kaemo - dve jabuke i to je dovoljno da se relativno ravnomerno podele
ove jabuke izmeu dvoje ljudi. Svako e dobiti jabuku, iako ne postoji ak ni dvoje
slinih ljudi, ak i ako su identini blizanci postoje principijelne razlike. Ako je
jabuka 10-50 grama tea nego druga, kiselija ili slaa, nee se promeniti nita, i niko
se posebno nee uvrediti.
Ali je sasvim druga stvar kada se matematika koristi kao temelj teorijskih studija,
kada se pravi prirodni procesi predstavljaju posebnim slovom ili simbolom, i ... u
obliku simbola i slova umeu u jednaine i formule. A zatim poinje da se manipulie
ovim simbolima i slovima po zakonima, donetim iz matematike, zaboravljajui da se
prirodne pojave i procesi odvijaju bez obzira na to, kakva je predstva njih kod ljudi.
Zaboravljajui ta je iza tih simbola i slova, matematika ubira derivat, integral, uri
do krajnjih granica, namee ogranienja i odbacuje "ekstra" uslove, odnosno ini sve
da dobije elegantnu formulu "zakona prirode". Dobar primer za ovo je teorija
relativnosti Ajntajna. Jedini razlog zbog kojeg su uvedeni postulati homogenosti
univerzuma i postulat brzine svetlosti - bez njih bi Lorencova transformacija
izgubila svaki smisao, a samim tim i opta i posebna teorija Ajntajna. Iz Lorencove
transformacije sledi uslov u brzini prostiranja materijalnih objekata u prostoru.
Brzina bilo kojeg materijalnog objekta (ukljuujui i svetlo) ne moe biti vea od
brzine svetlosti u vakuumu.
Prema postulatu, brzina svetlosti u vakuumu je konstantna i maksimalna za
materijalne objekte i iznosi 300 000 km (186 milja) u sekundi. Ne moe biti vea iz
jednog prostog razloga - ako je brzina kretanja materijalnog objekta vea od ove
konstante, prema Lorencovoj transformaciji, masa materijalnog objekta mora
postati beskonana, ukljuujui i konvencionalne mase fotona. To je ono to bi
trebalo da se desi prema formulama. Ali u stvarnosti - realni laserski impuls prolazi
kroz pravi gas cezijuma, pri brzini od 300 puta (90 miliona km / s) broj nego to
"dozvoljava" njegova formula. To mora da je neki neodgovorni laserski impuls koji ne
eli da se kree prema zahtevima matematike i njenim zakonima. I ono to je
najinteresantnije - masa svakog fotona u svetlosnom zraku ne postaje beskonana,
svi oni se ponaaju na isti nain kao i pre ulaska u posebno gasno okruenje.
Trebalo bi podsetiti matematiare, da je priroda iva i ne podinjava se zakonima
matematike, koji su samo igra uma, i u veoj ili manjoj meri odraavaju prividnu
realnost. Priroda se nee prilagoditi zakonima koje su izmislili matematiari,
teorijama zasnovanim na matematikim formulama. Matematiari su nekako potpuno
zaboravili, da ona uvlai u apstraktne misaone igre. I jo neto o problemima
matematike. U okviru matematike same - mnogo je kontradiktornosti. Njihova lista
nije potrebna, a ja bih eleo da skrenem panju na samo jednu od njih, na koju niko
21

Nehomogen Univerzum
ne obraa panju. Jedan od osnovnih zakona algebre kae da se kvadratni koren
moe dobiti samo od pozitivnog broja. Bilo koji broj, pozitivan ili negativan, pri
svoenju na kvadrat, postaje pozitivan [na primer, 2 x 2 = 4 ili (-2) x (-2) = 4] minus
(-) iminus (-) daju plus ( +). To je opte poznato jo od mladih kolskih dana.
Dakle, u vioj matematici pri nekim matematikim transformacijama u proraunima
realnih fizikih procesa, negativan broj (-1) je pod kvadratnim korenom. Potpuna
besmislica, sa take gledita aksioma matematike to ne moe biti, u principu, ali
ipak, u matematikim proraunima stvarnih fizikih procesa pojaviljuje se taj
apsurd. Izlaz iz te situacije, je oigledan. Pojava apsurda govori o lanom pristupu
reavanju ovog problema, o protivrenosti primenjenog matematikog aparata, a
reenje realnog fizikog problema pomou ovog aparata opisuje pravi prirodni
fenomen. Ali niko, ak ni ne misli u tom pravcu!
Zato neto promeniti ako se moete "prevariti" jednaina?!
Reenje je naeno lako. Ako matematika kae, da nema kvadratnog korena od
negativnog broja - onda, negativan broj mora da nestane. Reeno - uinjeno.
Oznaili su (-1) kao i2, i problem vie ne postoji! Kvadratni koren iz broja u kvadratu
je pozitivan broj (i2 = i), gde je i - tzv imaginarna jedinica, a ta je i gde uestvuja
ta imaginarna jedinica u stvarnosti, niko nije objasnio. Ako postoji imaginarna
jedinica (i), onda mora biti stvarna i mora da uestvuje u realnosti. Ali, ne obraa se
panja na takve "sitnice"?! Naravno da ne, jer, ako obratimo panju na to, dobiemo
kompletni nesporazum.
Ako je mogue zameniti negativnu jedinicu (-1) u kvadratnom korenu, onda zato se
ne bi zamenila negativna jedinica u bilo kojoj drugoj matematikoj jednaini?! Ako
se tako uradi, nastao bi potpuni haos. I to je razlog zato se to ne radi. Ako
sabiramo dve jabuke sa jo dve jabuke (2 + 2), u takvom obliku, mogue je dobiti i
krastavac, i kruke, a ne nuno etiri, a moe biti nula ili minus etiri imaginarnih
paradajza. Dakle, matematiari su poeli da koriste imaginarnu jedinicu, gde je to
korisno i praktino, nazivajui ovaj ogranak matematike "funkcija kompleksne
promenljive." I samo na toj "teritoriji" imaginarna jedinica postoji i zvanino je
priznata, a na svim ostalim matematikim teritorijama, minus jedan (-1) i dalje
ostaje negativan (-1), i nikakvih imaginarnih brojeva nema. Zar to nije smeno?!
Moete obmanuti nekog drugog, ali ne moete prevariti samog sebe. Moe se samo
pretvarati da ste prevareni, ali onda se postavlja pitanje - zato je potrebna ta
obmana i kome? Ko je spreman da uvede apsurde u u savremenu nauku, samo ako
tako ne spreava reviziju temelja i principa najvie savremene nauke. I to ne moe
biti sluajno. Neko je iza svega ovoga, nekome je veoma potrebno, da se razvoj
oveanstva kree po lanom evolutivnom putu. I nametanje lanih ili nepotpunih
ideja o prirodi univerzuma slui ovim silama, kao sredstvo zadravanja civilizacije
22

Nehomogen Univerzum
Zemlje u celini i sve pojedinane predstave u neznanju, tako da oni (sile) mogu
slobodno da kontroliu samu civilizaciju, i zadre svoju finansijsku i politiku mo. I
ako neko provali kroz ovu nametnutu iluziju stvarnosti, te ljude i njihovo znanje, oni
unitavaju. Kao to je uniten, na primer Nikola Tesla - amerikanac srpskog porekla,
koji je kreirao ureaje i instrumente, na osnovu veoma razliitih principa, od kojih
su mnogi mogli da uine da se oveanstvo oslobodi energetske krize, uz ouvanje
ekologije planete. Razvio je elektrine generatore, u kojima nije bilo pokretnih
delova i kojima nisu potrebna nikakva goriva. Struja je dobijena direktno iz svemira.
On je naao jednostavan i jeftin nain da se razdvoje iz vode kiseonik i vodonik.
Nikola Tesla je stvorio nekoliko sjajnih ureaja i aparata. Ubrzo nakon
demonstracija tih instrumenata i ureaja, "odjednom" se razboleo i umro. Nakon
njegove smrti, sve aparate i ureaje iz njegove laboratorije uzeli su predstavnici
dravnih slubi SAD, a laboratorija je sravnjena sa zemljom, bukvalno i figurativno,
buldoerima. Drava SAD je na taj nain nezakonito oduzela sve to je stvorio, ali
do sada, ni u SAD ni u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, se ne pojavljuju generatori
Tesle i njegova druga otkria. A samo njegovi elektrini generatori su mogli doneti
prosperitet, toplinu i ekonomsku nezavisnost u svakom domu, u svakoj porodici. Ali
to se nije dogodilo. Energetska kriza nije nestala, ve je samo eskalirala. Elektrina
energija se dobija primitivnim generatorima sa rotirajuim rotorom, troe veliku
koliinu fosilnih goriva, kroz izgradnju hidro i nuklearnih elektrana. Svi ovi postupci
za proizvodnju elektrine energije unitavaju ekologiju planete, iscrpljuju prirodne
resurse, truju atmosferu. Nuklearne elektrane su i veoma opasne. I znajui sve ovo,
izvor gotovo slobodne energije je eliminisan (ili barem skriven od oiju oveanstva,
koja bi u bar u teoriji, trebalo da slui samom oveanstvu. Ona i slui, samo je
pitanje - kome?! Verovatno istoj grupi ljudi koji stoje iza lanih pojmova savremene
nauke, i takvih "naunika", kao to su Albert Ajntajn i kompanija.
Na taj nain, teorija univerzuma ima direktan uticaj na objektivnu realnost u kojoj
mi sami ivimo. I od toga, kakve su ove ideje, zavisi sama budunost civilizacije, bez
obzira da li e te civilizacije biti sutra na Midgard-Zemlji.
Nikolaj Levaov, 6. mart 2006.

23

Nehomogen Univerzum

Glava 1. Analitiki pregled


1.1. Znaaj ontologije fizikih procesa za filozofsku i naunu
misao oveanstva
Prostor?! ta je to? ovek od davnina gleda u zvezdano nebo, i gradi svoje
razumevanje Univerzuma. Homo sapienss - ovek razumni, samoidentifikovani ovek
je izdvojio razumnost, kao osnovnu prepoznatljivu karakteristiku koja ga odvaja od
sve okolne prirode. I kao svaka mislea sutina, po svom opredeljenju, oveku je
svojstvena elja da ui o okruujuem svetu, Vaseljeni. I, naravno, kao rezultat ovog
procesa uenja, javlja se slika univerzuma. Istorija je raala i unitavala civilizacije,
i sa njima se pojavljuju ili nestaju religije, filozofski sistemi, koncepti univerzuma.
Nije sve sauvala istorija, posebno je nainilo nepopravljive tete civilizaciji i
razvoju civilizacije u celini, hrianstvo, posebno katolianstvo.
Fanatik inspirisan svetenicima, unitava riznice znanja prohujalih civilizacija,
drevne biblioteke - skladita vrednih knjiga: Proto-Sumerske u Vavilonu,
Aleksandrijsku u Egiptu, uniten je arhipelag Santorini, papirusi u Tebi i Memfisu,
etrurska biblioteka u Rimu, spalili su hram u Atini, unitili ogromnu arhivu u
Carigradu, nepoznato je gde je nestala biblioteka Jaroslava Mudrog i Ivana
Groznog, rukopisi civilizacije Maja, Inka i Asteka. I kao rezultat, mnoga znanja
drevnih civilizacija na Zemlji su unitena. Mnoga ... ali sreom, ne sva. I to to je
spaeno od vatre inkvizicije, sauvano je ponekad po cenu mnogih ivota i esto daju
neverovatnu dubinu i tanost opisa univerzuma, razumevanje nekih aspekta kojima
se moderna nauka nije ni pribliila.
Najinteresantnije u tom pogledu, i najstarije, su slaveno-arijevske Vede. U "Knjizi
Sveta", ija je starost oko etrdeset hiljada godina, predstavlja se slika
univerzuma, koja je prosto neverovatna u svojoj tanosti i potpunosti. Neverovatno
ali istinito, to e biti primoran da prizna svako ko otvori ovu knjigu.
U samom Poetku, tanije, onda
kada se u Bezkonanoj Novoj Venosti
razlila Velikim monim tokom
ivotvorna bletava Inglija,
Prvobitna Svetlost to ivot raa,
u Novoj Stvarnosti bila su roena
24

Nehomogen Univerzum
raznovrsna Prostranstva i Realnosti
Svetova Jave, Nave i Prave.
.................................................. ................
I ukoliko su se blie do
Prvobitnog Izvora Svetlosti
nalazila ta Prostranstva
i Realnosti u razliitim sjajnim Svetovima,
utoliko su veim brojem dimenzija
ta veoma velika Prostranstva
i Realnosti bila ispunjena.
- , , 2
Pre etrdeset hiljada godina znali smo o tome, da ima mnogo univerzuma, sa
razliitim dimenzijama, koji formiraju zajedno jedan prostorni sistem, koji emo
uslovno nazvati matricom prostora.
Kao grane Drveta objedinjavala je
prvonastala ivotvorna Svetlost
Listie-Realnosti
naeg Drveta Sveta
sa monim svetleim stablom.
I svaki Listi-Realnost
sijao je neizmerno
prelivajui se jarkim Svetlom
razliitih Sunaca,
a stablo Drveta Sveta zalazilo je
mnogobrojnim svojim korenovima
u Bezkonanu Novu Venost
roenu u Novoj Stvarnosti.
- , , 2
Lepim, figurativnim izraavanjem, lako razumljivom svakom oveku, bez obzira na to,
da li je iveo pre etrdeset hiljada godina ili ivi danas, bila je preneta naim
precima informacija o ureenosti Univerzuma. Poraavaju preciznost i obim predate
25

Nehomogen Univerzum
informacije. Naa stvarnost, svemir, koji je samo delimino poznat modernim
naunicima, prikazaje se kao mali deo, kao zrno peska na obali ogromnog okeana. On
je - samo jedan list papira, realnost naeg Drveta Sveta. I svaki list realnosti ima
svoju dmenzionalnost i strogo definisan poloaj na stablu Drveta Sveta.
Interesantno, zar ne?!
Postavljaju se principi kvantovanja prostora na poseban nain, koji je modernoj
fizici poznat po procesima koji se odvijaju na nivou mikrokosmosa - kvantovanje
orbita elektrona u atomu. Mikrosvet je prilino duboko prouen nuklearnom i
kvantnom fizikom, a studije i prezentacije o ureenosti Makrosveta nalaze se na
poetnom stadijumu.
Jednostavan i slikovit jezik Veda nije sluajan. Oni, koji su beleili informacije u
"Knjizi Sveta" su bili svesni, da na bilo kom posebnom jeziku izloene informacija ne
mogu biti prihvatljive, jer stvaranjem posebnog jezika sve informacije mogu da se
izgube iz jednog ili drugog razloga, i ne mogu da prenesu potomcima smisao termina
koji se upotrebljavaju. I kao rezultat toga, niko ne bi mogao da pravilno razume
informacije.
Bilo bi jasnije ako pogledamo primere savremene nauka. Naunici su izmislili i uveli
mnoge naune termine koje vie od devedeset posto ljudi koji ive danas nije u
stanju da razume.
Ponekad se ide do apsurda, kada neki nauni rad moe da razume samo nekoliko ljudi
na planeti. I ako se analizira razvoj nauke, jasno je da moderni nauni jezik moe
biti ve u sledeem veku apsurdan i neshvatljiv za budue generacije, kao to je
jezik alhemiara u srednjem veku izgledao apsurdno i nenauno modernim
naunicima, iako je, u srednjem veku alhemija bila priznata od strane akademske
nauke, a studenti su je studirali na univerzitetima. I, da nije bilo alhemije, nikada se
ne bi pojavile neorganska i organska hemija, koje nemaju nikakve veze sa svojom
"majkom" alhemijom. Dakle, ako postoji potreba za prenosom informacija dalekim
potomcima, jedini nain da se postigne eljeni prenos informacija je u pristupanom
jeziku. Samo u ovom sluaj postoji ansa da e lingvisti, i budui istoriari, moi da
itaju i razumeju te informacije. Stoga, sa ove take gledita, dostupan u obliku za
razumevanje skoro svakom oveku jezik izlaganja je dovoljna garancija da se
peredavana informacija razume ispravno. U vreme zapisivanja "Knjige Svetla" nisu
postojali specijalni termini, a ni i razliita pisma za razliite ljude razliitih nivoa
obuka i nivoa posveenosti. To je stvorilo sistem, koji je omoguio da obezbedi
potpunu kontrolu nad dostupnim informacijama. U ta davna vremena bili su potpuno
svesni da je informacija veoma mono oruje koje ne bi trebalo da padne u ruke

26

Nehomogen Univerzum
duhovno nezrelih ljudi, koji bi mogli da je iskoriste za linu dobit ili u ruke neznalica,
to zauzvrat, moe dovesti do vee ili manje globalne katastrofe.
Meutim, meu recima
druge kaste postojala je grupa
jo posveenijih,
malo kome od reca
niih kasti poznata,
i ona je imala drugaije Duhovno Uenje,
koje se veoma mnogo razlikovalo od prethodnih.
To Duhovno Uenje je glasilo
da je Svet Jave koji nas okruuje,
Svet utih Zvezda i Sunev sistem,
samo zrno peska u Bezkonanoj Vaseljeni.
Da postoje bele Zvezde i Sunca,
plave, ljubiaste, ruiaste, zelene,
Zvezde i Sunca u bojama
koje su nama nepoznate,
naim ulima nedostupne.
I beskonaan je njihov broj,
bezgranina je njihova raznolikost,
bezkonana su prostranstva koja ih dele.
----------------------------------------------------------A svi ti raznoliki Svetovi
nisu nita pred drugim Svetovima,
koji se nalaze van nae Vaseljene
i opet je bazgranino veliki njihov broj
i neizmerno velika njihova raznolikost.
Bezkonane Bezkonanosti dele
sve te razne i mnogolike Svetove.
Klasifikacija zvezda po emitovanom spektru je potpuno razvijena tek u drugoj
polovini dvadesetog veka, a neke vrste zvezda otkrivene su samo pomou
radioteleskopa, koje naravno, ljudska ula nisu registrovala. Tako neto ne moe biti
sluajnost, ali ako je tako, onda postoji velika verovatnoa da je, i mnogo drugog,
donetog u Vedama, blizu istine.
27

Nehomogen Univerzum
Kako se desilo da je tako vredno znanje "zaboravljeno" tako dugo, i zato su tek
sada informacije o njima postale dostupne mnogima? Nekoliko razloga je dovelo do
toga, a jedan od njih - glavni - je izmena klime izazvana jakim zahlaenjem trinaest
hiljade godina ranije, a kao rezultat toga, migracija naroda u toplije krajeve, pri
kojoj migranti otpadaju od svojih osnovnih naela, i gube dosta znanja, kojima su
vladali njihovi preci. Veoma malo Visoko Posveenih odlazi sa njima, i to je bio jedan
od glavnih razloga za njihovo "divljatvo". Surova priroda ih je primorala da se bore
za fiziki opstanak, i nije im bilo do zvezda. I kada je prola opasnost, malo ta je
ostalo od starog znanja, samo fragmenti su ostali u narodnoj tradiciji. "Fragmenti"
ovih drevnih znanja su bili "vei" ili "manji", i kao posledica toga, u veoj ili manjoj
meri vidljivi u filozofijama i religijama raznih naroda. Sa doseljenicima otili u
daleke zemlje, su bili i uvari znanja, ali uglavnom nisu bili visoko inicirani. Osim
toga, ljudi su se upuivali u nove zemlje, esto i hiljadama kilometara od svoje rodne
domovine, a tokom toga morali su da se suoe sa mnogim izazovima: glad, prirodne
stihije, napade drugih plemena... ak i u to vreme, mnoga plodna zemljita su bila
okupirana i slobodnu zemlju nije bilo lako nai. U veini sluajeva, mirnim putem ili
kao rezultatom rata, pridolice su se naseljavale zajedno sa starosedeocima, ulazei
postepeno u simbiozu, postepeno se meajui sa njima. Dakle, za ovaj period je
osnovno bilo preiveti i opstati, znanja nisu bila potrebna tokom migracija. Kada su
plemena preseljenika nalazila nova mesta, potreba za znanjem ponovo se pojavila, u
veoj meri - primenjena znanja, omoguavajui naseljenicima da obrauju zemlju, da
stvaraju neophodan pribor i razne alate za oivljavanje zanata, kao to su tokom
migracija ljudi uvali samo ona koja su im bila potrebna. I onda su bile potrebne
godine, decenije, dok su doseljenici uspeli da pronau ono to ele. Stoga, obuka
novih nositelja znanja, novih reca nije mogla biti kompletna. Kao rezultat toga,
originalna znanja su se delimino gubila, delimino menjala i kao rezultat toga, u
veini sluajeva, postepeno pretvarala u filozofska i mitoloka uenja. Do slinih
pojava dolazilo je i u rezultatu vojnih pohoda. Kao rezultat H'Arijskog pohoda u
Dravidiju (drevnu Indiju) 2691 g.p.n.e. iz Belovodja, ivotima plemena - Dravida i
Naga, sa osvajanjem je bilo doneeno i znanje, koje je, u modifikovanom obliku,
postalo temelj filozofije i mitologije Indije:
8. (72). Drugi Rodovi Velike Rase
raselie se po celoj Midgard-Zemlji...
i prei e s one strane Himavat planina...
i nauie ljude s koom boje Mraka
Mudrosti Sveta Sijanja...
Kako bi oni prekinuli s prinoenjem
rtava stranih, krvavih,
28

Nehomogen Univerzum
svojoj boginji Crnoj Majci
i Zmijama-Drakonima iz Sveta Nave,
i stekli novu Boanstvenu Mudrost i Veru...
Nakon toga, deo mudrih izreka iz Mudrosti Sveta Sijanja ukljuena su u kolekciju
pod nazivom Rig-Veda, koja je ostala sauvana na teritoriji Indije. U drevnom
indijskom drutvu formiran je sistem Varni, a kasnije kasti - zatvorene socijalne
grupe, ujedinjujui ljude strogo definisanih profesija, iskljuujui prelazak iz jedne
kaste u drugu, i zabranjujui meu-kastinske brakove. Prvo mesto u drutvenoj
hijerarhiji pripadalo je Bramanima, odnosno recima, obino kombinujui ulogu
drevnih svetenika sa funkcijom naunika; onda su dolazili Ksatriji, sa vojnim i
administrativnim znanjem; Vaii - slobodni lanovi zajednice, koji se bave
poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom, kako u gradovima i selima. Ove tri Varne
pojavile su se u procesu formiranja klasa kod arijevskih plemena (h'Arijevaca i
da'Arijevaca), i to vreme, kao etvrta Varna - udre, koja je ukljuivala lanove
nepunopravnih zajednica, za koje su bile predviene najneprijatne vrste poslova,
formiranih uglavnom od lokalnih plemena, Dravida i Naga, koje su pokorili Arijevci,
kao rezultat vojnih dejstva.
***************************
(Prim.prev. - objanjenje kasti)
Sredinom drugog milenijuma pre nove ere, kada su se ljudi, pre svega, razlikovali po
boji koe, iako malobrojni, Arijevci su prodrli i osvojili veliki deo Indije. Oni su
uspostavili dominaciju nad starosedelakim stanovnitvom Dravida, uveli arijevski
jezik sanskrit i uspostavili drutveni poredak zasnovan na podeli prema boji koe,
poloaju u drutvu, bogatstvu, zanimanju i religiji.
Na vrhu kastinskog poretka u Indiji nalazili su se Bramani, stale svetenika i
uitelja, koji je imao najvei ugled. Oni su bili zadueni za tumaenje verskih
tekstova i voenje obreda, a visoko obrazovanje im je omoguavalo bavljenje
zakonodavnim i pravosudnim poslovima i poduavanjem. Ratnici i plemstvo, ine
drugu kastu, Katrija. Oni predstavljaju svetovnu mo, a njihov zadatak je da
vladaju i tite zemlju od neprijatelja. Treu kastu ini slobodno arijevsko
proizvodno stanovnitvo, naseljenici koji su ostali iste rase, Vajije. To su obino
trgovci, zemljoradnici i odgajivai stoke, koji su snabdevali ostale kaste osnovnim
ivotnim namirnicama. etvrtu kastu su inili nearijevci, udre. Ona se sastojala od
porobljenog, tamnoputog dravidskog stanovnitva i socijalno odbaenih arijevaca,
koji su se pomeali sa potlaenim starosedeocima. Poto su bili bez poseda obavljali
29

Nehomogen Univerzum
su najtee fizike poslove kao, nadniari, sluge i podanici tri gornje kaste. Parije,
"nedodirljivi", bili su potpuno izbaeni iz kastinskog poretka i smatrani su
nedostojnim ivota u zajednici zbog poslova koje su obavljali. I danas su Parije
osuene na najtee i takozvane "neiste" poslove, koji se prenose sa generacije na
generaciju, a predrasude odreuju njihove ivote, naroito u ruralnim podrujima
gde ivi skoro tri etvrtine indijskog stanovnitva. Parije su zapravo krenule sa
vojskom Aleksandra Velikog nazad prema Balkanu, usput zauzimajui neke oblasti i
irei se kasnije po celoj Aziji i Evropi. Danas su poznati kao Cigani Romi.
Jednostavna podela na osnovne etiri kaste zajedno sa nedodirljivima, ne moe da
prikae svu sloenost kastinskog sistema u Indiji. Svaka kasta se dodatno deli na
stotine naslednih kasta i podkasta sa vlastitom hijerarhijom. Zato se teko mogu
izbrojati razliite podvrste, varijeteti i imena mnotva kasta.
***************************
Drevne slovenske Vede su pokrenule filozofsku tradiciju u drevnoj Indiji. U
indijskoj verziji Vede se sastoje se od etiri zbirke himni (samhita), himni, maginih
inicijacija, molitvi, itd:. Rig-Veda, Sam-Veda, Ajur-Veda i Atharva-Veda (ili Atharvangirasi).
Samhita je sanskritska re iz korena, () i Hita (), to znai "ispravno," i
"zdravo, ureeno, respektivno". Kombinacija rei dakle znai "put zajedno,
udrueno, ukomponovano, aranirano, postavljeno zajedno, sjedinjenjo".
Svaka od ovih zbirki vremenom je obogaena raznim komentarima i dopunjena
ritualnim, magijskim, filosofskim redom - Bramanima, Aranjakima, Upaniadama.
Zapravo, filozofija drevne Indije ima najpotpuniji odraz sadran u Upaniadama, ali
prvi blesci filozofskog pristupa stvarnosti mogu se pratiti u kolekcijama vedskih
himni, naroito u najstarijoj od njih - Rig Vedama:
7. [Kosmogonijska himna]
Tada je postojalo sve i nita;
Nije bilo prostranstva,
ni neba nad njim.
ta je bilo u pokretu? Pod ijom pokrovom?
da li je bilo vode, duboke?
Tada nije bilo ni smrti, ni besmrtnosti,
Nije bilo razlike izmeu noi i dana.
30

Nehomogen Univerzum
Bez pokreta sve je odisalo jedinstvom,
I nita, osim njega nije bilo.
Na poetku je tama bila skrivena u tami,
Sve je to bilo neprimetno, fluidno.
Sve je bilo jedinstvo,
Pokriveno prazninom.
I nastala je [tada] elja
Ona je bila prvo seme misli.
Gomila svega i niega
Otkriva, razigrana u srcu, vizionarsku mudrost.
------------------------------------------------Ko uistinu zna, ko bi sada ispriao,
Odakle se pojavio ovaj svemir?
Bogovi (su se pojavili) nakon stvaranja njega.
[Ali] ko moe znati, iz ega je nastao?
Iz ega je stvoren ovaj univerzum, da li ga je neko napravio
[Ko] ili nije?
Ko je to video na najviem nebu,
On zaista zna. [Ali] da li zna?
Jo zanimljivije je izraena u Arijevskim Vedama istorija Anlantide i Egipta. I, opet,
o tome se govori u Vedama:
Veliko zahlaenje donee vetar da'Arijski
na ovu zemlju i Marjona e je
treinu Godine skrivati svojim Belim Platom
U to vreme nee biti hrane za ljude i ivotinje
i poee Velika Seoba
potomaka Roda Nebeskog s one strane Ripejskih gora ,
koje sa zapadnih granica tite
Svetu Raseniju...
3. (68). I doi e oni do Velikih Voda,
Okeana-mora Zapadnog ,
31

Nehomogen Univerzum
i prenee ih Sila Nebeska
na zemlju Bezbradih ljudi
sa koom boje Svetoga Ognja.
Veliki Voa sagradie u zemlji toj
Hram Trozupca Boga Mora.
I Nij Bog Mora
slae im bezbrojne darove svoje,
i titie zemlju njihovu od Stihije Zla...
5. (69). Ali, veliko izobilje
zamaglie glave voa i reca.
Velika Lenjost i elja za tuim zahvatie njihov razum.
I poee oni da lau Bogovima i ljudima,
i poee da ive po svojim zakonima
naruivi Zavete Mudrih Prapredaka
i Zakone Boga-Tvorca jedinog.
I koristie
Silu Stihija Midgard-Zemlje
za postizanje svojih ciljeva...
I razgnevie oni delovanjem svojim
Nija Velikog Boga Mora...
5. (70). I unitie Nij i Stihije tu zemlju,
skrie se ona u dubinama Velikih Voda,
isto tako, kako se u Drevna vremena
u dubinama severnih voda skrila Sveta Daarija...
Bogovi Rase spae pravednike
i Sila Nebeska prenee ih na istok,
u zemlje ljudi sa koom boje Mraka...
a bezbrade ljude
sa koom boje plamena Svetoga Ognja
prenee Sila Velika u beskrajne zemlje
32

Nehomogen Univerzum
to lee na zalasku Jarila-Sunca...
6. (71). Ljudi sa koom boje Mraka smatrae
potomke Roda Nebeskog Bogovima...
i od njih e uiti mnoge nauke.
Ljudi iz velike Rase
sagradie nove Gradove i Hramove,
i nauie ljude s koom boje Mraka
da uzgajaju itarice i povre...
etiri Roda Rase Velike
smenjujui jedan drugog,
obuavae nove rece Drevnoj Mudrosti...
i gradie Trirani - Grobnice,
u vidu Planina rukotvornih, etvorostranih...
Civilizacija mitske Atlantide, kako je zovu drevni Grci, prema legendi, nastala je kao
rezultat preseljenja plemena Anta iz Belovodja na veliko ostrvo u zapadnom okeanumoru-Atlantskom okeanu, i stvorena je tamo jo jedna domaa civilizacija. Kasnije
su doseljenici poeli da nazivaju svoju novu domovinu Antlanj, odnosno zemlja Anta.
To ime je ostalo zbog starih Grka, koji su ga preobrazil u Atlantida i pod tim imenom
e ostati poznata u istoriji. U svojim spisima, Platon pominje Atlantidu i daje
miljenje da je sa stradanjem Atlantide nestalo drevno znanje. Atlantida je potonula
na dno okeana kao posledica prirodnih katastrofa. Atlantida se nalazila zapadno od
severne Afrike. Kao potvrda ispravnosti ovoga je i misterija postojanja
misterioznog naroda Guani, koje su otkrili Portugalci kada su ponovo otkrili
Kanarska ostrva, gde su, na njihovo veliko iznenaenje, nali domoroce bele koe,
koji su u poreenju sa niskim Portugalcima izgledali kao giganti sa svojom visinom
dva metra. Ovi plavooki i plavokosi giganti su iveli na Kanarskim ostrvima, ali nikada
nisu stigli do afrikog kontinenta, jako razliitog od ostrva. Jo jedan zanimljiv
podatak je da su portugalci otkrili na ovim ostrvima i divlje domae ivotinje. Stie
se utisak da su Guani bili potomci ljudi, baenih zajedno sa svojom stokom na pusto
ostrvo, gde su se na kraju otuili ili, barem, izgubili vei deo znanja kojim su vladali.
Njihov jezik je bio potpuno nepoznat Portugalcima.
Na alost, agresivna politika Portugala dovela je do toga da su slobodne Guane
vojnici pobili ili su umrli od bolesti doneenih na ostrva, a koje oni nisu poznavali. Jo
33

Nehomogen Univerzum
jedna zanimljiva injenica je da su se zajadno borili i mukarci i ene koji su vie
voleli smrt nego ropstvo. Kao rezultat svega toga, divlji potomci Atlantiana su
nestali potpuno i odneli sa sobom jo jednu tajnu istorije.
Oni koji su stigli do afrikog kontinenta dostignuvi donji tok Nila, stvorili su novu
civilizaciju - civilizaciju drevnog Egipta. Iz drevnih egipatskih tradicija je poznato
da je ova zemlja osnovana od devet Belih Bogova koji su doli sa severa. Za
negroidno stanovnitvo starog Egipta, beloputi doljaci, posveeni u drevna znanja,
naravno, bili su kao Bogovi. Doljaci su ne samo pokorili negroidna plemena drevnog
Egipta, ve ih i nauili mnogo toga: izgradnji kua i hramova, tehnici poljoprivrede,
stoarstva, navodnjavanje, zanatstva, navigaciji, vojnoj umetnosti, muzici,
astronomiji, poeziji, medicini, tajnama prepariranja, korienju iskopanih minerala,
tajnama nauke. Napravili su sistem kasti, instituciju svetenstva i instituciju
faraona.
Jo jedan zanimljiv podatak je da se sve navedeno, pojavilo u isto vreme, i nije
postepeno razvijeno, kao to bi trebalo da bude u sluaju postepenog razvoja
civilizacije. Ovo samo potvruje donoenje tog znanja. Osim toga, sada je dokazano,
prve etiri dinastije faraona drevnog Egipta su bili beli ljudi. Studije su pokazale da
mumije prvih dinastija potvruju to nesumnjivo. Tako, drevni mitovi dobijaju naunu
potvrdu o stvarnosti, koja daje razlog da verujemo da i drugi mitovi, sasvim je
mogue, imaju iza sebe realne injenice.
Zanimljiv podatak je jo jedna injenica egipatske civilizacije - za mnogo hiljada
godina postojanja, ova civilizacija nije stvorila nita novo. Drevna znanja belih
Bogova su se ouvala u svetilitima, zatienoj kasti svetenika - znanje se
pretvorilo u dogmu. Svetenici su samo prosleivali novim generacijam znanje, koje
su i sami dobili od svojih prethodnika i uitelja. Svaki pokuaj da se neto promeni
doivljavalo se kao bogohuljenje: evolutivni razvoj egipatske civilizacije je bio
"zamrznut" od strane svetenika za mnogo milenijuma. I ta nesretna injenica je
postala glavni razlog za propast egipatske civilizacije. Ali pre nego to je propala,
ona je bacila seme svog znanja na plodna tla svojih suseda.
Tajna znanja Egipta su stigla u Drevnu Grku, to su nauni radovi filozofa i naunika
koje je sauvala Istorija. Na alost, veliki broj drevnih egipatskih rukopisa,
pergamenta, koje je poeo da skuplja ak Aleksandar Veliki i njegovi sledbenici
nakon osvajanja Egipta, nestali su u vatri Aleksandrijske biblioteke, koju su zapalili
domai fanatini hriani. Jedine stvari koje su preivele do naeg vremena, to su
grobnice faraona i plemstva Egipta, i to samo zato, to su bile paljivo sakrivene, a
zatim prekrivene peskom. Zato se istorija Egipta izuava samo po freskama i

34

Nehomogen Univerzum
natpisima na piramidama i grobnicama. Zapravo, znanje o ivotu itelja drevnog
Egipta, je u vidu filozofskih i naunih shvatanja.
Veoma udna je injenica da sloveno-arijevske rune i egipatski hijeroglifi imaju
mnogo toga zajednikog, a neki od njih su identini, samo ... Dakle, praktino nema
dokaza o filozofiji i naunoj misli drevnog Egipta, a tajna riznica rukopisa, stvorena
od strane uvara tajni, je izbegla sudbinu spaljivanja, ali nije do danas poznata
masama.
Ovi rukopisi postali su osnova za stvaranje gotovo svih tajnih drutava rozenkrojcera, ilumiunata, masona, itd. Meutim, znanja drevnog Egipta nisu nestala
u potpunosti, i nala su nastavak i razvoj u antikoj grkoj filozofiji.
Filozofija antike Grke nije nastala zapravo u Grkoj, ne na Balkanskom
poluostrvu, ve na istonom obodu grkog sveta - u jonskim gradovima zapadne
obale Male Azije, osnovanih od strane Grka i ranije razvijenih. Ova kultura je
nastala pod uticajem vie drevnih istonih civilizacija Vavilona, Fenikije, Egipta. Prva
materijalistika doktrina pojavila se u Mileti, najveem gradu u 6.veku p.n.e. iz
maloazijskih grkih gradova na ivici 7-6 veka p.n.e. U njemu su iveli i stvarali svoje
kole tri mislioca: Tales, Anakimander i Anakimenes. Postavljajui pitanje o tome,
otkuda sve nastaje i u ta se pretvara, oni su traili poetak postanka i menjanja
svih stvari. Istovremeno, oni su shvatali prvobitnu materiju, ne kao mrtvu i inertnu
materiju, ve kao supstancu, koja ivi i u celini i u delovima, obdarujui duu i
omoguavajui kretanje.Tales (kraj 7- og - prva polovina 6. veka. pne) bio je
zagovornik, povezanosti praktinog ivota sa dubokom strukturom univerzuma. On
je bio hidroinenjer, svestran naunik i mislilac, pronalaza astronomskih
instrumenata. Kao naunik, bio je iroko poznat u Grkoj, naparavivi predvianje
jednog pomraenja Sunca posmatranog u Grkoj 585.god. pne. Za ovo predvianje
Tales je koristio skupljene u Egiptu astronomske informacije i zapaanja koja su
indirektna potvrda prisustva naunog znanja u drevnom Egiptu. Svoja geografska,
astronomska i znanja fizike, Tales povezuje u jedan skladan filozofski pogled na
svet, materijalistiki u osnovi, uprkos jasnim znacima mitolokih predstava. Tales
veruje da je postojanje nastalo iz neke vlane primarne materije, ili "vode". Sve se
stalno raa iz ovog jednog izvora.
Sama Zemlja se dri na vodi i okruena je sa svih strana okeanima. Ona prebiva na
vodi, kao to daska pluta na povrini vode. U univerzumu, sve je ispunjeno boanskom
sutinom. Talesu pripada pokuaj da razume strukturu svemira koji okruuje Zemlju
i da utvrdi redosled u kome se nalaze, u odnosu na Zemlju, nebeska tela: mesec,
sunce, zvezde. Po ovom pitanju Tales se oslanjao na rezultate vavilonske nauke. Ali
35

Nehomogen Univerzum
on je predstavljao redosled svetova obrnuto u odnosu na onaj koji zaista postoji:
verovo je da se najblie Zemlji nalaze fiksne zvezde na nebu, a najdalje - sunce. Ovu
greku su ispravili njegovi naslednici.
Njegov savremenik, Anaksimandr, nije priznavao da je jedan i stalni izvor roenja
svih stvari "voda" i uopte, ne bilo koja pojedinana supstanca, ve primarna
materija, iz koje se izoluju suprotnosti toplog i hladnog, to je poetak svih
materija.
Ovo je prvi princip, nema granica, i samim tim je "neogranien." Posle izolacije
toplog i hladnog, javlja se vatreni omota koji okruuje vazduh iznad zemlje.
Dolazei vazduh probija vatreni omota i formira tri prstena, u kojima je bila
zarobljena velika koliina vatre. Tako da je bilo tri kruga: krug zvezda, Sunca i
Meseca. Zemlja ima slian oblik delu stuba i zauzima sredinu sveta i nepokretna je;
ivotinje i ljudi su formirani od sauvanih osuenih sedimenata morskog dna u
izmenjenom obliku, pri prelazu na vrstu zemlju. Sve se odvojilo od beskonanog, i
mora da se vrati u nju. Stoga, svet - nije vean, ali po njegovom unitenju, iz
beskonanog se oslobaa novi svet, i toj promeni svetova nema kraja.
Poslednji u nizu miletskih filozofa je Anaksimen, dostigavi
zrelost, u vreme osvajanja Mileta od strane Persijanaca - razvio je novi
pogled na svet. Pod pretpostavkom da je primarna materija vazduh,
uveo je novu i vanu ideju o procesu razvodnjavanja i zgunjavanja gde, iz vazduha
nastaju sve materije: voda, zemlja, kamenje i vatra. "Vazduh" za njega - die,
obuhvata ceo svet, ba kao nae due, kao to dri nas disanjem. Po svojoj prirodi,
"vazduh" je neka vrsta pare ili tamnog oblaka, i slian vakuumu. Zemlja je ravan disk
podravan vazduhom, kao da lebdi
na njemu, sastojei se od vare, diska svetli. Anakimenes je ispravio uenje
Anaksimandarovog poretka u prostoru Meseca, Sunca i zvezda. Savremenici i kasniji
grki filozofi pridavali su Anakimenesu veu vrednost od ostalih miletskih filozofa.
Analizirajui predstave ovih filozofa o prirodi, nevoljno se
uvia injenica da znanje svakog od njih nije potpuno, ve nedovreno. I
ispoljavajui svaki "svoje" vienje, pokuali su da izgrade sliku univerzuma.
Nepotpunost poetnog temelja na koji su se oslanjali, rezultirao je jednostranom,
jakom iskrivljnou slike univerzuma, koju su oni stvorili.
Vrlo zanimljivu kosmiku ideju dao je Empedokle, naunik iz Akragante (Agrigente)
na obali Sicilije u 5. veku. pne. Prema kosmologiji Empedokla, oko Zemlje postoje
dve rotirajue polulopte. Jedna se sastoji u potpunosti od vatre, a druga, pomeano,
sastoji se od vazduha i male koliine vatre. Te plulopte proizvode svojom rotacijom
javljanje noi. Poetno kretanje dolazi iz neravnotee. Prema astronomskoj hipotezi
Empedokla, Sunce, po svojoj prirodi, nije vatreno. Dnevna svetlost, koju vidimo svaki
36

Nehomogen Univerzum
dan na nebu, je, po Empedoklu, samo odraz vatri, poput onih koji bivaju na vodi.
Mesec je
formiran od vazduha, obasjan vatrom. Taj vazduh zgunjava se na vrhu. Mesec sija
ne sa sopstvenom svetlou, ve od Sunca. Forma svemira nije okrugla, u tanom
smislu. Svet je priblian, u svom obliku, jajetu koje lei horizontalno poloeno.
Zamiljali su da su zvezde vezane za vrsti kristal
na nebeskom svodu, a planete se same slobodno kreu. Empedokle je ve jasno
razlikovao planete, sa vidljivim kretanjem oko svojih zvezda, od naizgled fiksnih u
odnosu na druge zvezde. Videli su mesec, kao telo, formirano od zgusnutog vazduha,
i samim tim, nije samosvetlee, i Empedokle je tako predloio objanjenje solarnih
pomraenja. Uzrok tome se vidi u injenici, da ponekad tamni mesec zaklanja sunce.
Genijalna, za to vreme, je bila intuicija Empedokla o tome, da je svetlu potrebno
odreeno vreme da se iri u prostoru. Ova pretpostavka je potpuno suprotna svim
dotadanjim predstavama o prirodi svetlosti.
U drugoj polovini 5.veka pne, u severnoj Grkoj, Trakiji, pojavio se
novi centar za razvoj nauke i filozofije grad Abdera. U njemu se nastavljalo uenje
Leukipa u svom zrelom periodu, kao i uenja Demokrita, koji je stvorio novu nauku
atomski-materijalizam. Naziv nauke pokazuje da se osnovni fiziki (i filosofski)
pogled Leukipa i Demokrita sastoji u hipotezi o postojanju nedeljive estice
materije. Grka re "atomos" znai "nereziv na delove". Leukip i Demokrit su
govorili da je poetak (fizikih elemenata) - beskonaan po broju, i oni ih nazivaju
"atomi" i smatraju ih nedeljivim i neprobojnim, zbog injenice da su u potpunosti
gusti i ne sadre prazan prostor. Oni su govorili da se podela javlja u praznom
prostoru, ne unutar atoma, ve materije, atomi su dobro odvojeni jedni od drugih u
beskrajnom prostoru sa razliitim spoljanjim oblicima, veliinom, poloajem i
redosledom.
Atomi nastaju u praznom prostoru, pretiu jedni druge, oni se sudaraju i odbijaju
jedni o druge, i gde bi se mogla nai neka blokada prepliu meusobno, i kao
rezultat stvaraju oblike, veliine, pozicije i redosled. Obrazujui oblik dre se
zajedno i na taj nain proizvode pojavu kompleksnih tela. Leukip i Demokrit su
verovali, da nije beskonani samo broj atoma u univerzumu, ve i broj moguih formi
atoma, odnosno, njihovi oblici. Postoje atomi veoma razliitih oblika: sferni,
piramidalni, nepravilnih formi i ovi razni oblici su beskonani. Dokaz beskonanog
broja oblika atoma, naravno, ne moe biti empirijski zbog nevidljivosti i
nedodirljivosti tih oblika, ve samo logian.
Atomisti ne postavljaju pitanje razloga za kretanje atoma. Nisu ga postavljali, ne
zbog "beskonanosti", kao to je Aristotel mislio o njima, ve zato to kretanje
atoma predstavlja originalnu osobinu atoma. Zapravo, to je originalna osobina, i ona
37

Nehomogen Univerzum
ne zahteva objanjenje i razloge. Ali naunici o kretanju atoma kau da nije
proizvoljno, a da su takve izjave filozofa o tome ta se deava na tom polju
nevidljivog i neprimetnog. Teorija o nevidljivom nama kretanju veoma malih atoma
predlae naem umu zapaanje procesa i pojava koji se deavaju u senzualno uoenoj
prirodi. Teorija atomizma nastala je od Leukipa i Demokrita na osnovu posmatranja i
neke analogije. Predmetom ovih zapaanja su dobro poznate injenice, kao to je
sposobnost odreenih vrstih materija da se smanjuju. Ako telo moe da se smanji
u svom obimu, to znai da se sastoji od estica izmeu kojih postoji prazan prostor,
jer kako bi moglo da se smanji u obimu? U skladu sa tim, Demokrit je objasnio da
vei ili manji stepen tvrdoe i mekoe "odgovara vioj ili manjoj gustini i
razreenosti." Sve stvari i vidljiva tela okruujueg sveta, u skladu sa njihovim
uenjem, nastaju kao rezultat privremenog sjedinjenja nevidljivih i nematerijalnih
stvarnih estica. Ovim esticama nedostaje, suprotno od Anakagorasa, potencijalna
deljivost u beskonanost. Te estice su apsolutno nedeljive i tako su nazvane
"atomi." Atomi su, po njihovom miljenju, tako male estice materije, ije se,
direktno, putem ula, postojanje ne moe otkriti: o tome zakljuujemo na osnovu
dokaza ili argumenta uma. Kosmologija atomista i njihova kosmogonija, u razliitim
delovima odgovaraju razliitim nivoima razvoja drevne nauke i po tome, u nekim od
svojih uenja, nisu ekvivalentne. Neke kosmoloke ideje atomista su za dugo
vremena opredelile njihovo vreme, a druge su bile otprilike na tom nivou, kojeg je
dostigla Miletova kola, preko svog posljednjeg predstavnika - Anakimenesa. Nova
dostignua atomista su bila njihova uenja o beskonanosti svemira i bezbrojnosti
svetova, istovremeno postojeih u beskrajnom prostranstvu. Uenje Leukipa i
Demokrita o beskonanosti svemira direktno proizilazi iz njihove predstave
beskonanosti praznog prostora, a na konceptu beskonanog broja atoma koji se
kreu u toj praznini. Proces obrazovanja beskonanog broja svetova u beskrajnom
prostoru atomisti su obrazlagali sledeim nainom: "dolazei iz beskonanosti",
stvaraju se razni oblici tela "u velikoj praznini", i tu okupljeni, stvaraju jedan
vrtlog, u kome, susreu jedni druge snano se kreui, razdvajaju se, i tavie, slini
se spajaju sa slinima. Imajui istu teinu, zbog velikog zgunjavanja i zasienja
prostora, vie nisu u stanju da se kreu ... Na taj nain, tanka tela odlaze nazad u
spoljni deo praznine, na njenu periferiju. Ostatak, "ostaje zajedno", i isprepletavi
se sa drugima, oni se kreu zajedno i formiraju pre svega sferna jedinjenja. Ova
sferina veza izdvaja iz sebe, koljku, objedinjujui u sebe tela razliitih oblika. Na
periferiji vrtloga, od stalno dolazee vrste mase, formira se tanak oklop.
Razlog za njihovo formiranje je bio pravac rotacije tela i otpor.
Na ovaj nain, nastala je i Zemlja: usmerena ka centru masa se drala na mestu. Taj
proces se ne zaustavlja tu. Formiran na periferiji oklop nastavlja da raste, uvlaei
38

Nehomogen Univerzum
u vrtlog na periferiji sve, bez obzira ta ga dodirne. Kao rezultat toga formiraju se
tela koja se sjedinjuju. Tada ta tela, prvobitno mokra ili suva, poinju da krue u
mestu zajedno sa vrtlogom. Nakon toga, zapaljena, postaju nebeska tela. Najblii
Zemlji je krug Meseca, najudaljeniji je krug Sunca. Izmeu ovih krajnjih krugova
nalaze se svi ostali svetlei krugovi.
Imajte na umu da kada Leukip govori o sfernom sjedinjenju estica ili tela koja su
se pojavila, nastavi u centru, i oslobodila oko toga
sjedinjene opne, on opisuje formiranje samo jednog od bezbrojnih svetova, tog, u
kome je nastala naa Zemlja, Sunce i kreui se izmeu Zemlje i periferije naeg
sveta, svetla na nebu. Ali svet, tako objanjen Leukipom, ne moe da ispuni sobom
univerzumom. On je samo jedan od bezbrojnih svetova. Razvoj drevnogrke
filozofije do Sokrata je bio, u celini, istorija nastanka i razvoja materijalizma, od
Talesa do Demokrita. U uenjima Demokrita (kasni 5. i poetak 4. veka pne.) grki
materijalizam je dostigao svoj najvii oblik, nastao je atomistiki materijalizam u
filozofiji i nauci istovremeno.
Situaciju je promenio poetkom 4. veka pne. Platon, sa retkim u
istoriji misli talentom, stvarajui uenje objektivnog idealizma. "Demokritovoj liniji"
od sada pa nadalje, se u grkoj filozofiji otro i nepomirljivo opire "Platonova linija".
U okviru "materije" Platon razume beskrajni poetak i uslove prostornog odvajanja,
prostor se deli na mnotvo drugih, postojeih u ulnom svetu. U obliku mita, Platon
opisuje materiju kao univerzalnu "sestru" i "kuma" svakog roenja i porekla.
Meutim, "ideja" i "materija", inae je polje "bitisanja" i "nitavila". Svetu ili
oblastima "ideja", po Platonu pripada neosporna i apsolutna superiornost.
Platonizam ne ostaje isti, ve se za dugog ivota Platona, razvija i menja. Vaan
korak u razvoju Platona okrenuo je bilo njegovo pribliavanje pitagorejcim.
Matematika i kosmoloka uenja pitagorejaca, kao to su Arhit i Filolaj, sigurno su
postala poznata Platonu i morala su da privuku njegovu panju. U kasnijem dijalogu
Platona "Timej", posveenog pitanjima
kosmologije, Platon je izloio izlagao direktno kosmoloko
uenje koje je stiglo iz usta pitagorejaca. Prema ovom uenju, svet je iv
i ima oblik sfere. Kao ivo bie, svet ima duu.
Dua nije u svetu, kao njegov "deo", a okruuje ceo svet i sastoji se od tri
poetka: "identiteta", "drugog" i "sutine" . Njihov poetak
na "granici" "beskonanog" ivota, tj. ideja i materijalnog postojanja. Oni su
rasporeeni, u skladu sa zakonima muzikih oktava - u krugovima, uvlaei nebeska
svetila i njihova kretanja. Svet je okruen sa svih strana duom, telo sveta se
sastoji od elemenata zemlje, vode, vatre i vazduha. Ovi elementi ine proporcionalne
veze - u skladu sa zakonima brojeva. Krug "identiteta" obrazuje krug fiksnih zvezda,
39

Nehomogen Univerzum
krug "drugog" kruga planeta. I planete i zvezde su boanske sutine, svet dua ih
oivljava, kao i ostatak sveta . Poto su elementi zemlje, vode, vatre i vazduha
telesni, oni su kao geometrijska tela, ogranieni. Oblik zemlje je kocka, vode
iksaedar, vatre piramida, vazduha oktaedar. Nebo je ukraeno u formi dodekaedra.
ivot koji vlada svetom due stvara odnose i harmoniju. Dua sveta ne samo da ivi,
nego i ui.
Najvei od neposrednih uenika Platona je bio Aristotel. Priroda filozofskih uenja
Aristotela o postojanju odrazilo se na njegovo fiziko uenje, kao i njegovu
kosmologiju. Aristotel, u svom uenju o kretanju, uzima u obzir sve postojee po
tom pitanju od svojih prethodnika, od ljudi sa svakodnevnim iskustvom i filozofije. I
jedni i drugi su istakli da ima samo etiri vrste kretanja: poveanje i smanjenje;
kvalitativna promena, ili
transformacija; pojavljivanje i nestajanje; kretanje, kao premetanje u prostoru.
Prema Aristotelu, kosmos je nita drugo, nego poloaj tela. Ali mesto poloaja tela
je granica drugog tela, koje obuhvata to telo. Po tome ako u predelima sveta ne
postoji nikakvo telo, to znai da ne postoji ni prostor, ni kosmos. Svet zauzma ne
samo mesto, ve i vreme. Sam po sebi, vreme je mera kretanja. S obzirom da se
kretanje ne odnosi na podruje izvan sveta, onda se i vreme ne odnosi na njega.
Zemlja i dalje postoji u centru sveta. I kosmologija Aristotela je korak nazad u
odnosu na kosmologiju Platona i Pitagore. Oba, Platon i pitagorejci razvili su uenje o
kretanju Zemlje. Pitagorejci ue o svom kretanju oko "centralne vatre". Platon je
nagovestio, meutim nejasno, predstavu o kretanju Zemlje oko svoje ose. Ipak, nisu
sva pitanja Aristotelove kosmologije bila iza njegovog vremena. Izuzetan uspeh
njegove kosmologije je jak dokaz sfernog oblika Zemlje. Sfernost je on dokazivao
zapaanjima tokom pomraenja Meseca. Ova zapaanja ukazuju na to da se Zemljina
senka, nazire na vidljivoj povrini Meseca, i ima kruni oblik za vreme pomraenja.
Po Aristotelovom objanjenju, samo loptasto telo, to je u ovom sluaju zemlja,
moe da baci u svemir - na stranu suprotnu od sunca, senku, koja se projektuje na
povrini Meseca kao taman krug, i nazire se na krugu punog meseca.
Kolosalna su i druga kosmika uenja Aristotela. Pre svega, uenje o deljenju sveta
na dve oblasti, po svojoj fizikoj prirodi i savrenstvu, sasvim drugaije jedna od
druge: oblast Zemlje sa svoja etiri elementa - zemlja, voda, vazduh, vatra i oblast
neba i petog elementa, etra. Iz etra se sastoje nebeska tela i samo nebo. To je
podruje svega venog i savrenog. U oblasti etra prebivaju fiksne zvezde,
najsavrenija od svih nebeskih tela. Njihov sastav je ist etar, one su tako daleko
od Zemlje, to ih ini nedostupnim dejstvu zemljina etri elementa. Planete, sunce i
mesec se takoe sastoje od etra, ali za razliku od fiksnih zvezda, oni su predmet
uticaja nekih zemljinih elemenata. Predmeti na zemlji, sastavljeni su od elemenata
40

Nehomogen Univerzum
zemlje, vode, vazduha i vatre. Ako ih pomerimo, Zemljina povrina e doiveti
konstantne promene, transformaciju, roenje i smrt. Kao najtea od svih elemenata,
Zemlja se nalazi u centru sveta. Ona je sferina, i to dokazuje okrugli oblik
Zemljine senke koja se nazire na Meseevom krugu, tokom pomraenja. Zemljina
sfera je okruena vodom, iznad ljuske vode nalazi se ljuska vazduha. Najlaki
element je vatra, nalazi se u prostoru izmeu
Zemlje i Meseca, i na granici petog elementa - etra.
Ne dele se samo fizika tela sveta na dve potpuno razliite oblasti, dve potpuno
razliite vrste kretanja koje se odvija u svemiru. Ova kretanja su savrena, ili
ravnomerna po krugu, ili nesavrena ili pravolinijska. ist savren primer kretanja je
dnevno kretanje sfera fiksnih zvezda oko Zemlje. Ne tako savreno kretanje je
sloeno kretanje planeta, nejednako i delimino. Sloenost planetarnih kretanja je
zbog uticaja koji vre elementi zemlje.
Nesavreni oblik kretanja je kretanje od vrha ka dnu, ili, ka centru zemlje. Padaju
sva tela, i samo nasilno meanje moe privremeno obustaviti njihovo kretanje. Ovde
Aristotel zakljuuje da Zemlja ne samo da zauzima centar univerzuma, ve, ona
prebiva u njemu nepokretna. ak i ako bi bilo kretanja zemlje, do toga moe doi
samo privremeno, a onda bi prestala sa njim.
Filozofsko naslee starih Grka bilo je temelj za razvoj filozofije u starom Rimu, a
kasnije u Evropi. U odreenim periodima istorije izdizala se jedna, pa neka druga
odreena starogrka filozofska kola. Nita fundamentalno novo nije stvoreno u
ovom istorijskom dobu. Samo sa pojavom renesanse, postoji jo jedno oivljavanje
filozofske i naune misli, otro, naalost, pod kontrolom hrianske crkve. Jedan od
najveih filozofa i naunika tog doba bio je Leonardo da Vini (1452-1519), poznatiji
kao najvei umetnik. Njegov nauno naslee je bilo vekovima ispred svog vremena,
nepravedno zaboravljeno. Nisu ouvani svi njegovi nauni radovi. Evo ta je pisao o
Zemlji i Univerzumu: "... zemlja-nije u centru solarnog kruga ni u centru sveta, ve u
centru svojih elemenata, bliskih i povezanih sa njom; i ko bi bio na Mesecu, kada je
ona, zajedno sa Suncem, ispod nas, ta Zemlja, sa elementom vode, i ini se da igra
istu tu ulogu u odnosu na Mesec, kao u odnosu na nas. Sve prie treba da dovedu do
zakljuka da je Zemlja svetilo, skoro kao mesec.. "
Po prvi put iznosi se idejs da Zemlja nije centar univerzuma, ve samo jedna od
planeta u Sunevom sistemu. Samo po sebi, to je samo grandiozan pomak napred u
predstavi strukture univerzuma. Te misli nastavile su svoj razvoj u radovima
poljskog astronoma i mislioca Nikole Kopernika (1473-1543). Dobro razumevajui
strukturu univerzuma, napravio je niz odredbi:
Prva odredba: Ne postoji zajedniki centar za sve krugove, odnosno,
41

Nehomogen Univerzum
nebeske sfere.
Druga odredba: Centar Zemlje nije centar sveta, ve samo centar gravitacije i
centar orbite Meseca.
Trea odredba: Svi putevi planeta su okrueni sa svih strana Suncem,
koje se nalazi u blizini centra sveta.
etvrta odredba: Odnos udaljenosti od Sunca do Zemlje prema udaljenosti
nebeskog svoda je manja od odnosa poluprenika Zemlje i udaljenost od Sunca, tako
da je odnosu na bezdan neba zanemarljiv.
Peta odredba: Sve to vidimo da se kree na nebu, objanjava se sopstvenim
kretanjem, a i zbog kretanja same zemlje. To ona, zajedno sa svojim najbliim
elementima, obavlja, u toku dana, rotaciono kretanje oko svojih polova i u odnosu na
nepokretno nebo.
esta odredba: Bilo kakvo oigledno kretanje sunca ne dolazi iz sopstvenog
kretanja; to je iluzija, izazvana kretanjem Zemlje i njene orbite po kojoj se okree
oko sunca i oko nekih drugih zvezda, to znai da zemlja ima vie istovremenih
kretanja.
Sedma odredba: Posmatrane planete imaju retrogradno kretanje i
progresivno kretanje nije njihovo kretanje; to je takoe iluzija, izazvana kretanjem
same Zemlje. Na taj nain, to je dovoljno da se objasni veina razliitih kretanja na
nebu.
Kopernik je predloio da svemir ima sfernu formu zbog injenice da sfera ima
savren oblik:
"... Univerzum je sferian, zato to sfera ima savren oblik i zatvorena je celina, i od
svih figura, ona je najprostranjenija, najpogodnija za ukljuivanje i ouvanje celog
univerzuma; ili jo zato, ti sve posebne delove svemira - imam u vidu sunce, mesec i
zvezde, vidimo u ovom obliku; ili zato to sva tela dobijaju ogranienja u tom obliku,
kao to se moe videti po kapima vode i ostalim tenim telima, kada ona imaju
tendenciju da sebe zatvaraju. Zbog toga, niko nee sumnjati da je to oblik svojstven
nebeskim telima ... Nebo, u poreenju sa Zemljom je neizmerno, i ... to je vidljiva
beskonana veliina, i zemlja se, po proceni naih ula odnosi ka nebu kao taka
prema telu ili konana po veliini prema beskonanom. Ali nita drugo time nije
dokazano; i niotkuda ne sledi, da je zemlja duna da se odmara u centru sveta. ...
Sve gore navedeno svodi se samo na to da dokae beskonanost neba, u poreenju
sa veliinom Zemlje. Ali koliko se prostire beskonanost, to mi ne znamo. "
Kopernikove ideje je nastavio da razvija u svom radu Galileo Galilej (1564-1642). U
svojoj poruci Franesku Ingoli, Galilej je predloio da ljudska nauka nikada nee
moi da odlui da li je univerzum konaan ili beskonaan. I dalje:

42

Nehomogen Univerzum
"... Od dosadanjeg prouavanja prirodnih stvari na prvom mestu, po po mom
miljenju, potrebno je da bude postavljeno ustrojstvo Univerzuma. Poto svemir
sadri sve i prevazilazi sve po veliini,on opredeljuje sve ostalo, i ima prednost nad
svim. Ako je neko od ljudi uspeo da se popne, mentalno, visoko iznad opteg nivoa
oveanstva, to su bili, naravno, Ptolomej i Kopernik ... "
Razvoj koncepta univerzuma bio je praen, kao sjajne pretpostavke o prirodi
njegovog fenomena, tako i raslojavanjem religijskih i filozofskih ideja koje su
vladale u posebnim istorijskim periodima. Stoga, zlatno zrno istinskog znanja moe
se nai, meu pristalicama materijalizma i idealizma. Na primer, Imanuel Kant
(1724-1804), osniva tzv kritikog ili "transcendentalnog" idealizma u svom
"dokritinom" periodu (do 1770. godine) stvorio je "nebularnu kosmogoniku
hipotezu, u kojoj je pojava i evolucija planetarnih sistema izvedena iz prvobitnog
difuznog (usmerenog i rasutog u svim pravcima) oblaka estica. Istovremeno, Kant
je izneo hipotezu o postojanju Velike Svemirske galaksije van nae galaksije, razvio
doktrinu umerenosti, kao rezultat plimnog trenja - dnevnom rotacijom Zemlje i
koncepciju relativnosti kretanja i mirovanja. Ove studije, kombinuju
materijalistike ideje prirodnog razvoja svemira i Zemlje, i igraju vanu ulogu u
istoriji dijalektike.
"... Mislim da je prvobitno stanje prirode bilo generalno rasejanje primarne materije
svih nebeskih tela, ili kako ih (drevnogrki materijalistiki filozofi) oni zovu atoma.
Epikur pretpostavlja, da postoji teina, zbog ega se javlja pad ovih osnovnih
estica materije; to se oigledno ne razlikuje mnogo od Njutnove gravitacije ".
Na osnovu Njutnove mehanike, Kant je pokuavao da dokae nesolventnost pokuaja
da se objasni nastanak planetarnih sistema, a posebno Sunevog sistema po
zakonima mehanike, koji, po njegovom miljenju, nisu u stanju da objasne obrasce
ponaanja planeta:
"... Ako pretpostavimo (i to se ne moe porei), da se sa tom navedenom analogijom
sa najveom sigurnou da utvrditi, da saglasno i zakonomerno povezivanje jednih sa
drugim kretanjima i orbita nebeskih tela ukazuju na prirodni uzrok kao izvor, i
razlog za to ne moe biti sama ta materija, koja ispunjava nebeski prostor. Dakle,
sama materija koja ispunjava prostor i kretanje koje je postalo temelj sada
postojeih prisutnih nebeskih tela, nakon to se zgusnula u ovim telima i tako
ostavila prostor praznim, ili ta materija iz koje se sastoje planete, komete i samo
Sunce, prvobitno je trebalo da bude rasuta po celokupnom prostoru planetarnog
43

Nehomogen Univerzum
sistema i, u tom stanju, trebalo je da bude pokrenuta, to je nastavila i posle
sjedinjenja u odvojene klastere i formirana nebeska tela, sadravajui u sebi
prvobitno rasejanu materiju sveta ... "
Tako Kant vidi u injenici postojanja planetarnih sistema, prst Boji, koji na kraju
dovodi primarnu materiju u pokret, a bez koje ne moe da postoji univerzum, jer,
sama po sebi, materija nije u poziciji da nosi u sebi organizaciju poetka. Brz razvoj
prirodnih nauka u 19. i 20. veku je pruio veliku koliinu injenica o prirodi, kao i o
makrokosmosu i mikrokosmosu. Sofisticiraniji ureaji dozvolili su prirodnjacima
mnogo dublji uvid u prostrani Svemir. Stalno se odvija sve vea i vea specijalizacija
naunog istraivanja. Pojavile su se nove teorije formiranja univerzuma, kao to je
Big Beng Teorija, prema kojoj je na univerzum nastao kao rezultat supereksplozije
jedra univerzuma, materije koja je sluila kao gradivni blok za formiranje
metagalatikih galaksija. Glavni dokaz za to je injenica "opadajuih galaksija", to,
samo po sebi, ne govori nita. injenici o tome ta se deava u okruujuem
kosmikom prostranstvu bila je potrebna neka osnovna teorija univerzuma, koju je
predloio Ajntaja. On je izneo dva osnovna postulata, postulat u svojoj teoriji
relativnosti da je univerzum homogen po svim kvalitetima i u svim pravcima, drugim
reima, svojstva prostora - su identina u svim pravcima i da je brzina svetlosti
konstantna kao maksimalna dozvoljena brzina kretanja materije. U stvari,
Ajntajnova teorija relativiteta, bila je poslednja karika u akumulaciji ideja o
univerzumu, na osnovu atomistike teorije. Principijelna razlika od prethodnih ideja
o prirodi univerzuma je da se vreme posmatra kao relativna vrednost, u zavisnosti
od brzine kretanja materije. U principu, ovo mesto je trei postulat teorije
relativnosti, u kojoj vreme deluje kao etvrta dimenzija prostora, za razliku od
prethodnih teorija prostora, gde se vreme prihvatalo kao apsolutno u
trodimenzionalnom prostoru. Na osnovu svoje teorije relativnosti, Ajntajn je
pokuao da napravi Optu Teoriju Polja, pomou koje bi mogao da objasni sve
prirodne fenomene, zasnovane na principu jednog objanjenja. Njegov pokuaj nije
krunisan uspehom. Pored toga, postojei ureaji nisu samo potvrdili postojanje
atoma, postojanje o kome su govorili Leukip i Demokrit, ve su omoguili da se
prodre u sam atom, a time su se nedeljivi "gradivni blokovi" univerzuma pokazali sami
kao sloeni sistemi. Tako se, razvoj poznavanja univerzuma kretao u dva pravca znanje o makrokosmosu i znanje o mikrokosmosu. Ova injenica je bila glavna greka
gotovo svih teorija univerzuma. Priroda je jedinstvena na svim nivoima, kako na
nivou mikrokosmosa tako i na nivou makrokosmosa.
Samo se njihovim razmatranjem zajedno, u jednoj sveukupnosti, moe dobiti
ispravna ideja o prirodi univerzuma.
44

Nehomogen Univerzum

1.2. Rezime
Na taj nain, analiza istorije ideja oveka o prirodi univerzuma je pokazala da:
1.Predstave oveka o prirodi univerzuma, poznate kroz istoriju, su se uzastopno
menjale. U davna vremena, bila je civilizacija i kultura, ije su ideje o prirodi
univerzuma, po nekim pitanjima, bile mnogo ire nego danas. Mnogo znanja drevnih
civilizacija je uniteno ili tokom ratova, ili novim fanatinim religijama.
2. U nekoliko perioda zabeleenih u istoriji oveanstva nastajale su naune ideje o
univerzumu, prilikom ijih smena su postojale cele epohe neznanja i varvarstva.
Naokolo preiveli fragmenti istinskog znanja su poeli da stvaraju "nove" teorije
univerzuma, o kojem smo u sadanjosti, mi dostigli neku potpunost.
3. Ideje o prirodi univerzuma odraavaju i definiu stepen razvoja naune misli i
tehnologije, i utvruju budui razvoj civilizacije u celini. Zablude o prirodi
univerzuma ne samo da opredeljuju evolucioni potencijal civilizacije, ve i stepen i
kvalitet njene interakcije sa prirodom. Pri nepotpunim ili pogrenim idejama ljudi o
prirodi univerzuma, njihova aktivnost dovodi do unitenja ekolokog sistema, to na
kraju moe dovesti do unitenja ivota na planeti.
4. Nauna otkria poslednje etvrtine dvadesetog veka su pokazala
neadekvatnost postojeih ideja o prirodi univerzuma, i potrebu da se stvori nova
ideja o prirodi. Bez novog teorijskog koncepta ne moe biti daljeg kvalitativnog
razvoja nauke i civilizacije u celini.

45

Nehomogen Univerzum

Glava 2. Nehomogenost prostora


2.1. Postavljanje pitanja
Pre nego to krenemo na stvarnje kakve takve teorije univerzuma,
potrebno je definisati pojmove koji pruaju temelj ovoj teoriji. Bez jasnog
definisanja poetnih i graninih uslova, ne moe biti stvorena kompletna teorija.
Prvo da definiemo ta je vreme. Kao apsolutno, vreme je priznato tek u dvadesetom
veku, kada je svoju teoriju kreirao Ajntajn, koji je predloio ideju o relativnoj
prirodi vremena i uveo vreme kao etvrtu dimenziju. Ali pre nego to se utvrdi
apsolutnost ili relativnost prirode vremena, treba da odluimo - ta je to vreme?! Iz
nekog razloga svi zaboravljaju da je vreme uslovna veliina, uvedena od samog
oveka, a da ne postoji u prirodi.
U prirodi, postoje periodini procesi koje ljudi koriste kao referencu kako bi
uskladili svoje aktivnosti sa okruenjem.
U prirodi postoje procesi prelaza iz jednog stanja materije u druge. Ti procesi teku
bre ili sporije i oni su - realni i materijalni. U svemiru neprekidno teku procesi
prelaska materije iz jedne forme u drugu, iz jednog kvaliteta u drugi i oni mogu biti
povratni i nepovratni. Povratni procesi ne utiu na kvalitativno stanje materije. Ako
postoji kvalitativna promene materije - to su onda nepovratni procesi. U takvim
procesima, evolucija materije ide u jednom smeru, od jednog do drugog kvaliteta i
zato je mogue kvantitativno proceniti taj process.
Dakle, u prirodi nastaju procesi promene materije u jednom smeru. Postoji
karakteristina "reka" materije, koja ima svoj izvor i ue. Materija preuzeta iz ove
"reke" ima prolost, sadanjost i budunost. Prolim se javlja kvalitativno stanje
materije, koje je ona ranije imala, sadanjim - kvalitativno stanje u ovom trenutku,
a buduim - kvalitativno stanje, koje e ova materija dobiti, nakon unitenja
postojeeg kvalitativnog stanja.
Nepovratan proces kvalitativne transformacije materije iz jednog stanja u drugo
odvija se odreenom brzinom. Na razliitim takama u prostoru jedan te isti proces
moe da tee razliitim brzinama, i u nekim sluajevima, on varira u prilino irokom
opsegu. Za merenje brzine procesa, ovek je izmislio konvencionalnu jedinicu, koju
je nazvao sekunda. Sekunde se spajaju u minute, minuti u sate, sati u dane, itd.
Jedinicom se mere periodini procesi u prirodi, kao to je dnevna rotacija planete
oko svoje ose i periodi obrtanja planete oko Sunca. Razlog za ovaj izbor je
jednostavan: jednostavna upotreba u svakodnevnom ivotu. Tu jedinicu mere nazvali
su jedinicom vremena i poeli svakodnevno da je upotrebljavaju. Interesantna je
46

Nehomogen Univerzum
injenica da su mnogi ljudi, prvobitno izolovani jedni od drugih, stvorili veoma sline
kalendare, koji se mogu razlikovati u broju dana u nedelji, poetku nove godine, ali
je trajanje godine kod njih bilo vrlo blisko jedno drugom. Uvoenje konvencionalne
jedinice vremena dozvolilo je oveanstvu da organizuju svoje aktivnosti i da se
pojednostavi interakcija izmeu ljudi.
Jedinica vremena je jedno je od najveih ljudskih izuma, ali uvek treba imati na umu
znaajnu injenicu: ona je vetaki uspostavljena veliina, koja opisuje kvalitativnu
brzinu prelaza materije iz jednog stanja u drugo. U prirodi, postoje periodini
procesi koji su posluili kao osnova za stvaranje ove konvencionalne jedinice. Ovi
periodini procesi su objektivni i realni a stvorena ovekom jedinica vremena uslovna i nestvarna.
Zbog toga, svaka upotreba vremena, kao realne dimenzije prostora, nema nikakvog
osnova. etvrta dimenzija - izmereno vreme - jednostavno ne postoji u prirodi.
Zapravo, sveprisutnost u svakodnevnom ivotu i upotreba jedinice vremena, koji
prate oveka od prvog trenutka njegovog ivota, sve do poslednjeg, vrlo esto
stvaraju iluziju realnosti vremena. Realno, nema vremena, a za merenje procesa koji
se deavaju u materiji, slui jedinica vremena. Tu je podsvesna zamena jednog
drugim i kao neizbean rezultat takve izmene stvarnog procesa jedinicom njegovog
merenja je spajanje u ljudskom umu jednog sa drugim - igra se Homo sapiens svojih
igrica. Poeo je da stvara teoriju univerzuma, u kojoj je vreme uzeto kao objektivna
realnost. Objektivna realnost su pojavni procesi, a ne standardne jedinice za
merenje brzine ovih procesa. Drugim reima, u poetnim i graninim uslovima u
stvaranju teorije svemira, grekom je uvedena subjektivna veliina. I ta subjektivna
veliina, pri razvoju ovih teorija univerzuma, bila je jedna od "zamki", u koju je
"upala" teorija univerzuma.
Hajde da pokuamo da identifikujemo druge "zamke" poznatih teorija univerzuma.
Pre svega, hajde da definiemo pojam materije. Pod njom podrazumevamo objektivnu
realnost, datu nam naim ulima. Senzacije su informacije, koje stiu u mozak iz
sveta oko nas preko organa ula. Svrha organa ula oveka je da se obezbedi
optimalno ljudsko postojanje, kao ivog organizma u okruenju. Ljudska ula su
formirana kao rezultat ljudskog prilagoavanja ivotnim uslovima u okupiranoj
ekolokoj nii. Stoga, razvoj ula je pratio putanju optimalnog prilagoavanja
organizma oveka datom ekolokom sistemu. Na taj nain, ula su se razvijala i
nastala kao rezultat prilagoavanja uslovima postojanja u ekolokoj nii i slue za
formu materije kojom je formiran ekoloki sistem u celini i ekoloka nia okupirana
od strane homo sapiensa, kao vrste. To je svrha ljudskih ula, a time i senzacija,
primljenih preko organa ula, koje se sastaju sa kvalitativnom strukturom materije,
formirajui ekoloki sistem.
47

Nehomogen Univerzum
Pojava razuma kod oveka nije promenila prirodu njegovih organa
ula, tako da nam nai organi ula mogu dati neku predstavu samo o toj materiji,
kojom se formira ekoloka sredina ljudskog prebivalita. Napravljeni od oveka
ureaji, dozvolili su da se proiri raspon percepcije naih ula, ne proniknuvi u nove
kvalitete materije. Naa ula su ograniena, a samim tim neminovno e biti
ogranieno nae shvatanje prirode materije. Adaptacija u uslove postojanja u
ekolokom sistemu i znanja o prirodi materije su dve potpuno razliite stvari, koje
nije poeljno meati.
Apsolutizacija naih ula se javlja kao jo jedan kamen spoticanja postojeih teorija.
Naa ula nam daju predstavu o etiri agregatna stanja fiziki guste materije vrstom, tenom, gasnom i plazmatinom, kao i o optikom rasponu uzduno poprenih talasa i o akustinom opsegu uzdunih talasa. Sve ostalo to se ne vide
naim ulima ne moe biti "objektivna stvarnost", koja nam je data senzacijama. Da
li to znai da nita drugo ne postoji, i da nae senzacije treba da budu apsolutni
kriterijum postojanja materije?
Naravno, predstavu o svetu oko nas dobijamo preko naih ula i samo kroz njih, ali
to ne znai apsolutnost naih senzacija. Treba se podsetiti da ovek postoji u
"srednjem" svetu - izmeu makrokosmosa i mikrokosmosa, a samim tim sve nae
ideje su nastale kao rezultat posmatranja ovog srednjeg sveta prirode. U isto
vreme, zakoni prirode vre se na nivou makrokosmosa i mikrokosmosa, a ovek ima
povezanost samo sa manifestacijama tih zakona u srednjem svetu postojanja
oveka.
Gledajui manifestacije zakona mikro i makro-kosmosa u srednjem svetu, ovek je
stvorio sliku tog srednjeg sveta, koja prilino tano odraava stanje postojanja
sveta oveka. Ali ova slika ne odraava prirodu makro i mikrokosmosa u potpunosti i
stoga ne moe pretendovati na kompletan prenos slike svemira u celini. Tako,
moderne ideje o prirodi samo delimino odraavaju stvarnost a univerzalni zakoni
koje je stvorio ovek, ponekad predstavljaju neoekivano iznenaenje, kada ovek
pokuava da ue u dubine makrokosmosa i mikrokosmosa.
Jedan takav univerzalni, osnovni zakon u prirodnim naukama je zakon ouvanja
materije. Otkria u poslednjoj etvrtini dvadesetog veka u oblasti nuklearne fizike
su unitila tu osnovnu taku podrke moderne fizike. Osnovni zakon fizike, zakon
ouvanja materije je uniten rezultatima eksperimenata nuklearnih fiziara. Sutina
ovog postulata je, da se materija ne pojavljuje niotkuda i ne nestaje. Pozivajui se
na fuziju estica tokom nuklearnih reakcija, ovaj zakon moe biti napisan na sledei
nain:

48

Nehomogen Univerzum
m1 + m2 > m3 (2.1.1)
Drugim reima, nastajua masa, u rezultatu sinteze, mora biti manja ili jednaka
ukupnoj masi estica koje je stvaraju. Rezultati eksperimenata doveli su nuklearne
fiziare u stanje oka, iz kog nisu izali ni do dananjeg dana. To "samo" u nekim
eksperimentima nastajua masa estica povremeno bude nekoliko redova veliina
vea nego sveukupna masa estica koje je stvaraju:
m1 + m2 << m3 (2.1.2)
Realni eksperimenti, precizni instrumenti, a rezultati su apsolutno fantastini.
Materija se pojavila niotkuda. Pored toga, odstupanje rezultata od zakona nije u
greci instrumenata. Ureaji sa grekom veom od pet procenata se ne koriste za
nauna istraivanja. Stoga, kada se rezultati za nekoliko redova veliina razlikuju od
oekivanih, greka instrumenta nema nikakvog smisla. injenica je da naunici
nemaju objanjenje. Ti fenomeni, koje oni posmatraju posredstvom instrumenata ili
vizuelno, su manifestacije realnih zakona prirode. Pravi prirodni zakoni su formirani
na nivou makrokosmosa i mikrokosmosa. Sve, sa ime se ovek sree u svom ivotu
je izmeu makrokosmosa i mikrokosmosa. Naime, zato, kada je ovek uz pomo
instrumenata bio u stanju da pogleda u mikrokosmos, on se prvi put susreo sa
zakonima prirode, a ne njihovom manifestacijom. Materija se ne pojavljuje niotkuda.
Sve je mnogo jednostavnije i sloenije u isto vreme: to, to ovek zna i misli o tom
pitanju, kao potpuno zavrenom, apsolutnom konceptu, u stvari je, samo mali deo tog
koncepta. Materija stvarno ne nestaje i ne pojavljuje se niotkuda; postoji zaista
zakon ouvanja materije, samo on nije ono, kako ga predstavljaju ljudi. Fiziki gusta
materija je samo jedan od oblika materije, koje uoava ovek preko svojih ula.
Sada, hajde da analiziramo predstavu prostora na kojoj se zasnivaju moderne
naune ideje. Prostor se doavljava trodimenzionalnim i homogenim. eleo bih da
razjasnim da se prostor oko nas doivljava naim oima, kao trodimenzionalan. Nae
oi su optiki senzori, stvorene prirodom kojima se obezbeuje adekvatan odgovor
na prirodu. Nae oi dozvoljavaju naim mozgovima da stvore preciznu sliku
prirodnog okruenja, bez koje ovek jednostavno ne moe postojati kao ivo bie.
Pri tome, ljudsko oko se prilagodilo funkcionisanju u gasovitoj sredini koju
predstavlja atmosfera planete. "Slika" koju vidimo, doivljava se kao
trodimenzionalni prostor. Ali, ako uronimo u vodenu sredinu, koja je, prema naim
predstavama trodimenzionalna, u toj sredini, nae oi e dati iskrivljenu sliku o
okruenju koje nam ne dozvoljava pravilno orijentisanje. U isto vreme, oi morskih
ivotinja, dozvoljavaju im da se orijentiu u vodenoj sredini bez ikakvih problema.
49

Nehomogen Univerzum
Njihova orijentacija u vazduhu e biti naruena, kao i naa u vodi. U vodi, vidimo
"sliku" koja je drugaija od trodimenzionalne slike, na koju smo navikli. Ispostavilo
se tako da je vodena sredina nekako kvalitativno drugaija od vazduha. A ta razlika
nije samo zbog razlike u rasporedu molekula, relativne gustine i drugih kvalitativnih
struktura tih molekula. Naravno, ti faktori imaju znaenje. Jedino pitanje je koliko je to znaenje?! U ovom trenutku mi dolazimo do pitanja: da li je prostor
homogen?!

50

Nehomogen Univerzum

2.2. Kvalitativna struktura kosmosa


Sve postojee teorije kosmosa posmatraju kosmos kao homogenu supstancu.
Homogenost prostora podrazumeva da su svojstva prostora ista u svim pravcima.
To znai, da materija treba da se manifestuje u bilo kojoj taki homogenog
prostora identino. Da li je to tano? Hajde da analiziramo tu situaciju. Astronomiji
i astrofizici je poznata injenica da se tokom potpunog pomraenja sunca mogu
posmatrati objekti, koje nae Sunce sakriva. Na osnovi pozicije homogenog prostora,
to je prosto nemogue. Ipak, to je nauna injenica.
Nemogunost ovoga je uslovljena injenicom da elektromagnetni talasi u homogenom
prostoru moraju da se raprostiru pravolinijski. Ali ako je tako, onda je apsolutno
nemogue videti objekte, koje sakriva drugi objekat, a koji je blii nama.
Objanjenje za ovaj fenomen je dat na sledei nain:
masivan kosmiki objekat, kao to je sunce, utie na pravolinijsko prostiranje
svetlosnih talasa, iskrivljuje njihovu putanju, i kao rezultat, u mogunosti smo da
posmatramo ta se nalazi iza njega.
Objanjenje je svakako tano, ali postoji jedno mali, ali. Ako pretpostavljamo
kosmos homogenim, onda to postaje nemogue. Postavlja se pitanje: da li je
homogen? I jedino mogue objanjenje ove injenice moe biti priznanje
neheterogenog kosmosa.
Hajde da analiziramo, i druge injenice. Na primer, fenomen prelamanja u razliitim
okruenjima pravolinijskog prostiranja svetlosnih talasa. Ove pojave su poznate kao
optiki fenomeni prirode.
Njihova sutina je u tome, to razliite sredine imaju gustinu drugaiju od gustine
vakuuma, za koju se pretpostavlja da je nula. Brzina prostiranja svetlosnih talasa u
vakuumu uzeta je kao konstanta S od 300 000 km / s. Sredina se opire
rasprostiranju svetlosnih talasa, pri emu brzina njihovog rasprostiranja u datoj
sredini postaje manja od brzine rasprostiranja ovih talasa u vakuumu i ona postaje
jednako V. Na taj nain, odreena sredina utie na brzinu prostiranja svetlosti sa
koeficijentom n, koji je nazvan koeficijentom prelamanja sredine:
n = c/v (2.2.1)
gde je:
n koeficijent prelamanja;
c brzina svetla (fotona);
v brzina svetla (fotona) u odeenoj sredini.
Pomou tog koeficijenta prelamanja se moe izraunati kao izlazna taka svetla iz
te sredine na granici sa drugom sredinom. Praktino svaki student izvodi sline
51

Nehomogen Univerzum
kalkulacije i eksperimente o proputanju svetlosnog snopa kroz prizmu. Sve izgleda
jednostavno i jasno. Ali opet, postoji jedno malo, ali. Ono se pojavljuje, ako
uporedimo ovu informaciju sa pravilima kvantne fizike, koja opisuju prirodu talasa,
ukljuujui optiki dijapazon. Saglasno konceptima kvantne fizike, svetlosni talasi
emituju i apsorbuju odreene delove, koji se nazivaju fotoni. Svaki foton ima
energiju jednaku:
E = hf (2.2.2)
gde :
h = 6,62 10-27 Erg/sek konstanta Planka;
f frkvencija fotona.
Na taj nain, svaki foton ima strogo odreenu energiju, i ta energija odreuje
brzinu njegovog kretanja u sredini. Stoga, moemo da napravimo jednainu:
mc2/2 = hf (2.2.3)
Kada prolazi kroz sredinu - brzina talasa se smanjuje proporcionalno koeficijentu
prelamanja date sredine (s = nv) i, sledi da energija fotona opada:
E = mv2/2 = hf (2.2.4)
Naravno, energija fotona u sredini dobija manje energije u vakuumu:
E< E
Zamenom ove jednaine, dobijamo:
mv2/2 = hf < mc2/2 = hf (2.2.5)
Analizirajui ove odnose, neminovno dolazimo do zakljuka da, pri promeni energije
fotona, mora da se izmeni frekvencija, i iz toga sledi, talasna duina . Drugim
reima, ulazi u sredinu jedan foton, a izlazi drugi. Ispostavilo se jasno protivreje
sa realnou. Nalazi linearne optike u suprotnosti su kvantnoj mehanici. Svaki foton
ima strogo odreenu energiju, on je emituje tokom prelaska elektrona sa vee
orbite na manju; pripajanjem atoma fotona, elektron jednog atoma pomera se sa
manje orbite u veu, kako definie kvantna fizika. Ali foton se, pri promeni sredine
ne menja, dok njegova brzina opada. Kako je to mogue?
Ako pretpostavimo da je prostor homogen, odnosno, da su njegova svojstva i
kvaliteti nepromenjivi, postaje besmisleno. Apsurd nestaje ako se prizna, da je
prostor nehomogen, da njegova svojstva i kvaliteti variraju u razliitim pravcima, i
da materija, popunjavajui prostor, utie na svojstva i kvalitete prostora koji
ispunjava, i da prostor utie na materiju. Javlja se, tzv obratna veza. Kao rezultat
52

Nehomogen Univerzum
toga, utvruje se stanje ravnotee izmeu materije, popunjavajui prostor, i
prostora u kome se ta materija nalazi.
Pri ovakvom stanju materija je stabilna. Na ovom mestu dolazimo do razumevanja
drugog prirodnog fenomena - radioaktivnosti. Radioaktivnost je fenomen u kojem
atom postaje nestabilan, dolazi do njegovog raspada, a kao rezultat toga nastaje
energija koja se oslobaa, i formira se stabilan atom ili atomi. Nestabilnost nastaje
kada dati atom apsorbuje foton. Pri apsorpciji fotona, elektron prelazi iz jedne
orbite u drugu. Ali zato pri apsorpciji fotona, jedan atom postaje nestabilan i
raspada se, dok drugi ostaju stabilni? Radioaktivnim se priznaju transuranijumski
elementi, atomske teine koja prelazi stotinu trideset i osam atomskih jedinica i
imaju sloenu strukturu orbite elektrona. Raspad ovih atoma bi se mogao objasniti
svojom sloenom strukturom, koja se naruava pri apsorpciji fotona i iz stabilnog
stanja postaje nestabilan, uzrokujui podelu atoma. Sve je, reklo bi se, u redu, da
se opet ne pojavljuje malo ALI. Ne samo da su radioaktivni transuranijumski
elementi, ve su to i izotopi drugih elemenata.
Interesantna je injenica, na primer, da radioaktivni izotopi vodonika - deuterijuma
i tricijuma, imaju atomsku teinu dva ili tri a.j., dok je atom zlata maksimalno
stabilan, sa atomskom teinom od skoro stotinu devedeset sedam a.j. U ovom i
slinim sluajevima ne moe se objasniti stabilnost i nestabilnost kompleksnosti
organizacione strukture atoma. Opet, postoji paradoks i naizgled nereiva
kontradikcija. Sve bi bilo tako, ako se poe od pretpostavke homogenosti
prostranstva. Ali, pod pretpostavkom da je prostor nehomogen - kontradikcija i
apsurd nestaju. O prirodi radioaktivnosti e biti rei kasnije. Trenutno, mi smo
zainteresovani za prirodu prostora. Kao to se moe videti iz gore datog primera,
kako na nivou makrokosmosa, tako i na nivou mikrokosmosa, prostor je nehomogen.
Razumevanje o tome, da se prostor javlja kao homogen u svim pravcima je temelj
moderne kosmologije, na osnovu teorije Ajntajnove relativnosti. Studije
sprovedene na radioteleskopima, napravljene izvan Zemljine atmosfere, dale su
potvrdu o neheterogenosti prostora. Analizirajui radiotalase 160 udaljenih
galaksija, fiziari Roesterskog i Kanzakog univerziteta u SAD su doli do
zapanjujueg otkria o tome, da zraenje rotira na nain, da se ono kree kroz
prostor po suptilnom obrascu koji podsea na vadiep, za razliku od bilo ega
primeenog ranije. Puna rotacija "vadiepa" se posmatra na svakih milijardu
kilometara koje prolaze radio talasi. Ovi efekti se javljaju kao dopuna onome, to je
poznato kao Faradejev efekat, polarizacija svetlosti, izazvana intergalaktikim
magnetnim poljima. Periodinost ovih novih posmatranih obrtanja, zavisi od ugla, po
kojem se radiotalasi kreu u odnosu na osu orijentacije, prolazei kroz prostor. to
je paralelniji pravac kretanja talasa i ose, to je vei radijus rotacije. Ova osa
53

Nehomogen Univerzum
orijentacije nije fizika veliina, ve odreuje pravac, po kome svetlost putuje u
svemiru. Po vienom sa Zemlje, istraivai kau, osa prolazi u jednom pravcu, u
pravcu sazvea Sektants, i u drugom pravcu - u pravcu sazvea Akuila. Koji pravac
je "vrh" ili "dno" e verovatno biti proizvoljan izbor, kako oni kau.
Ovo otkrie su dali astrofiziari, dr Dord Nodland i dr Don Ralston, u izvetaju
koji je objavljen u "Pregledu moderne fizike (Reviews of Modern Physics) 1997.
godine.
Ovo otkrie znai da je prostor - nehomogen. Hajde da analiziramo fenomen
nehmogenosti prostora. Nehomogenost prostora znai, da su njegova svojstva i
kvaliteti razliiti u razliitim oblastima prostora.
Logino je pretpostaviti dva mogua stanja prostora - neuznemiren prostor, u kome
se njegova svojstva menjaju postepeno i kontinuirano u unapred odreenim pravcima
i uznemiren prostor, u kome se javljaju nagle promene u svojstvima i kvalitetima.
Pretpostavimo da je prostor bio neuznemiren na poetku formiranja
trodimenzionalnih struktura, i u procesu tog formiranja se javljaju zone
uznemirenog prostora. Zone uznemirenog prostora nastaju pod uticajem spoljanjih
faktora, koji mogu biti drugi kvalitativni prostor koji sa datim prostorom ima neka
zajednika svojstva i kvalitete. Naravno, ovi prostori nisu potpuno identini, ve
samo delimino.
Prema tome, prostor moe da bude u uznemirenom i neuznemirenom stanju, to je
vana taka za razumevanje prirode zvezda, na koje emo se vratiti kasnije. I u
ovom trenutku, hajde da razmotrimo materiju.
Ako je prostor i praktino i teorijski neogranien i njegova svojstva i kvaliteti
variraju stalno, materija je konana. Konanost materije je prouzrokovana
zbog injenice da ima konkretne kvalitete i osobine, koje imaju svoje granice i,
stoga, su ograniene.
Prostor i materija meudejstvuju jedan sa drugim, a meudejstvo je zajedniko.
Stoga, kada je beskonana veliina sa stalno promenjljivim svojstvima i osobinama
prostora, u interakciji sa konanom veliinom sa odreenim osobinama i
kvalitetima materije - ta interakcija javlja se samo u jednom regionu prostora,
gde su svojstva i osobine prostora i materije identine jedno drugom. Ako
pretpostavimo da postoji mnogo vrsta ili formi materije, koje se razlikuju jedna od
druge u svojim osobinama i kvalitetima potpuno ili delimino, i te forme materije
"popunjavaju" prostor sa stalno promenljivim osobinama i kvalitetima, javlja se
distribucija tih slobodnih formi u prostoru, po principu identinosti izmeu
svojstava prostora i forme materije.
Pojavljuje se proces, slian procesu odvajanja smea tenosti sa razliitim
gustinama. Vremenom, tena smea e se izdvojiti u slojeve koji e se nalaziti jedan
54

Nehomogen Univerzum
iznad drugog, gue tenosti (i zbog toga tee), bie blie dnu posude, a najmanje
guste (a time i lake) e biti locirane blie vrhu. Ako proe dovoljno vremena,
izdvojie se slojevi tenosti sa razliitim gustinama u jednoj posudi. I ako se boje
tenosti razlikuju po gustini, na primer, najgua je crvena, i ako se oboje u
opadajuem redosledu gustine tenosti, odnosno, narandasta, uta, zelena, plava,
indigo i ljubiasta, kao rezultat, nakon toga, kada se pomeane tenosti sa razliitim
gustine smire, u posudi e se pojaviti raznobojni slojevi tenosti u opadajuem
redosledu njihove gustine - crvena, narandasta, uta, zelena, plava, indigo i
ljubiasta. Tenosti razliitih gustina su takoe materija, razlikuju se samo u
jednom kvalitetu - gustini. U ovom sluaju, postoji jedna vrsta kvantizacije
(deljenje) jedne iste materije po jednom svojstvu ili kvalitetu. Prema tome, pod
pretpostavkom prisustva mnogih formi materije, koje se razlikuju jedna od druge
svojim kvalitetima i osobinama u prostoru sa kontinuiranim svojstvima i osobinama,
deava se kvantovanje tog prostora po tim formama materije. I ako damo razliitim
formama materije razliite boje, prostor se pretvara u boje lisnatog "kolaa". I ako
se pomeaju te tenosti, kriterijum razdvajanja tenosti u sudu je gustina ovih
tenosti, to je i sluaj sa razliitim formama materije, uzetim kao kriterijum
dimenzionalnosti prostora. Prostor sa stalno promenljivom dimenzionalnou zovemo
matrinim prostorom. Na taj nain, u tom matrinom prostoru, njegovom reakcijom
sa formama materije, nastaju slojevi koji imaju identine dimenzije. Svaki sloj
identinih dimenzija tog matrinog prostora zovemo prostor -univerzumom sa datim
nivoom dimenzija. Drugim reima, promena dimenzija matrinog prostora za
odreenu vrednost, L dovodi do kvalitativne promene matrinog prostora i
obrazovanja u njemu prostora - univerzuma novog kvalitativnog satava.
Verovatno, mnogi su igrali u detinjstvu, slaganja slike od razliitih kocki. Dakle,
promena dimenzija prostora za iznos L ekvivalentna je pojavi nove kocke i
mogunosti da se sloi pomou pomeranja svih kocki nova "slika" -univerzum. To
postaje mogue tek kada su sve "kocke iste veliine. " Ako se meaju kocke
razliitih veliina i pokuamo da izgradimo od njih bilo kakvu sliku, onda, ak i ako
elimo, nita se na pojavljuje, ak i ako imamo dovoljno "kocki" za nekoliko "slika".
Prvo moramo da sortiramo te "kocke" po veliini, a zatim da uskladimo iz njih "sliku".
Dosledne promene dimenzija na tu jednu istu veliinu L javljaju se kao
kvantovanje matrinog prostora i izraeno je koeficijentom kvantovanja i, koji je
etalon, po kome se biraju "kocke" za stvaranje nove "slike". Na taj nain, kako se iz
razliitog broja kocki iste veliine mogu stvoriti razliite slike, tako se iz istog tipa
forme materije u matrinom prostoru formira prostor - univerzum. Ti prostori univerzumi obrazuju u matrinom prostoru jedinstven sistem prostora, kao slojeviti

55

Nehomogen Univerzum
kola, gde je svaki sloj kvalitativno drugaiji od drugih. Istovremeno, svaki susedni
sloj kolaa ima, svoj "mozaik", jednu "kocku" vie ili manje (slika 2.2.1).

slika 2.2.1

56

Nehomogen Univerzum
Svi ovi slojevi su u stalnom pokretu i meusobnoj interakciji. Rezultat ove
interakcije izmeu susednih prostora - univerzuma je pojava, u oblastima kontakta,
zvezda i "crnih rupa" (Sl 2.2.2.).

Sl 2.2.2
U isto vreme, tamo, gde je prostor - univerzum u kontaktu sa drugim, koji ima u
svom sastavu jednu "kocku" vie, nastaje zvezda, a gde je jedna "kocka" manje crna rupa.
57

Nehomogen Univerzum

2.3. Sistem matrinih prostora


Na taj nain, formira se sistem prostora, obrazovanih sintezom materije iste vrste.
Koeficijent i moe imati razliite vrednosti. ak i njegova promena na zanemarljivu
vrednost dovodi do toga, da se materija naeg tipa ne moe spojiti sa supstancom
prostora. Pri drugim vrednostim i nastaju uslovi za spajanje razliitih vrsta
materija. Ovo dovodi do formiranja kvalitativno drugaijeg sistema prostora, tj.
formira se drugaiji matrini prostor. Kao rezultat toga, imamo ceo sistem
matrinih prostora koji se razlikuju jedan od drugog koeficijentom kvantovanja
prostora i tipom materija, koje ga obrazuju. Tu se pojavljuju kvalitativno razliite
materije, koje nastaju iz spajanja razliitih vrsta materije i razliitih koliina formi
materija, obrazujui svaku od tih tipova materija. Svaki matrini prostor je
nehomogen po dimenzijama. Ove oscilacije dimenzionalnosti matrinog prostora
dovode do toga, da u nekim njegovim oblastima dolazi do stezanja zajedno sa drugim
matrinim prostorima, koji imaju u tim oblastima iste dimenzije. Postoje podruja
prelivanja matrinog prostora sa jednim koeficijentom dimenzija u matrini
prostor sa drugim. I ako je u sluaju formiranja zvezda i "crnih rupa" sve odreeno
samo koliinom materija, koje obrazuju prostore - univerzume u oblastima stezanja,
i pri tome je materija bila jednog tipa, to jest kvantizovana koeficijentom
dimenzija, onda pri stezanju matrinih prostora nastaju prelivanja materija koje
imaju drugaiji koeficijent i, materija razliitih tipova, koje ne mogu biti
kompatibilne ni pod kakvim okolnostima.
ta se deava u tim zonama stezanja matrinih prostora?
Dakle, u ovim oblastima stezanja, javlja se raspadanje materije kako jednog, tako i
drugih tipova, i obrazuje se"slobodna" materija, kako jednog, tako i drugog tipa. Ali
ta se dalje deava?! U procesima koji se odvijaju u ovim oblastima, postoje tri
uslova:
1) Koliina formi materije datog tipa, koje obrazuju svaki matrini prostor u zonama
njihovog stezanja. Najee, broj formi materija, koje obrazuju svaki matrini
prostor, je razliit. To, zauzvrat, stvara razliite tokove materija, po sveukupnom
sastavu, koji se prelivaju iz jednog matrinog prostora u drugi i nazad. Javljaju se
dva suprotna toka, to dovodi do snanog strujanja dve forme materije u njihovoj
oblasti presecanja. Pri ovome, snaniji protok gura slabiji nazad i nastaje snaan
vrtlog dve vrste materije.

58

Nehomogen Univerzum
2) Na snagu tokova materije iz matrinih prostora utie delovanje dimenzionalnosti
u zoni stezanja dva matrina prostora. Naravno, ova dimenzionalnost ne moe biti
harmonina sa tipom dimenzionalnosti svakog matrinog prostora, ali moe biti blia
dimenzionalnosti jednog ili drugog tipa. Drugim reima, nastaje razlika u
dimenzionalnosti u matrinim prostorima u oblastima stezanja, razliita za svaki od
matrinih prostora.

|L1 - L12| < |L2 - L12| (2.3.1)


Takoe, od znaaja je znak te razliitosti, pozitivan ili negativan. Negativan znai
povoljnije uslove za odliv materije iz matrinog prostora.
3) Kakvom tipu kvantovanja dimenzionalnosti matrinog prostora je blia
dimenzionalnost zona stezanja matrinih prostora.
Proizilazi:
|L1 - L12| / L1 < 0
|L1 - L12| / L2 > 0
ili (2.3.2)
|L1 - L12| / L1 > 0
|L1 - L12| / L2 < 0
Dimenzionalnost zone stezanja moe biti blia po vrsti dimenzionalnosti L1 i L2. U
ovom sluaju, ukoliko je razlika u dimenzionalnosti, uslovno L'12, a
koeficijent kvantovanja '1 proishodi raspad materije po vrsti dimenzionalnosti L2.
| L12 - a 1| 0
ako je:
| L12 - b 2| 0
Dolazi do raspada materije po vrsti dimenzionalnosti L1. Ako je:
(L'12 - B'2) <0, dolazi do sinteze materija po vrsti dimenzionalnosti L'2.

59

Nehomogen Univerzum
Odnosno, i obrnuto, ako je:
(L12 - a 1) < 0, dolazi do sinteze materija po vrsti dimenzionalnosti L1.
Gde: a i b - oznaavaju, koju koliinu dimenzija prostora koeficijent i "razmeta" u
zonama deformacija.
Drugim reima, u zonama stezanja moe doi do sinteze formi materija bilo koja dva
tipa dimenzionalnosti matrinih prostora, zbog cepanja materija drugih vrsta. Pri
ovoj sintezi moe biti apsorbovana materija srednjeg tipa dimenzionalnosti, to,
zauzvrat, izaziva nestabilnost u matrinom prostoru sa tipom kvantovanja 1 ili 2, u
zavisnosti od smera prelivanja materije. Zar nije veoma slino po svojoj prirodi
ekzoterminoj i endoterminoj reakciji na nivou mikrokosmosa, u kojima
se ili apsorbuje ili predaje toplota iz okolnog ambijenta. Vratimo se na deavanja u
zonama stezanja dva ili tri matrina prostora. U zavisnosti od toga, kakva je
interakcija navedena tri uslova, u zoni stezanja dva matrina prostora moe se
pojaviti zona sinteze materija datog tipa, ili zona raspada tih materija. U jednom
sluaju nastaje centar obrazovanja prostora - univerzuma sa datom vrstom
kvantovanja dimenzionalnosti prostora, superekvivalent zvezde (Sl 2.3.1.).

Sl 2.3.1
60

Nehomogen Univerzum
U drugom sluaju, nastaje centar raspada prostora - univerzuma sa datom vrstom
kvantovanja dimenzionalnosti prostora ( superekvivalent"crne rupe"). U ovom
sluaju, sintetizovan oblik materije date vrste kvantovanja dimenzionalnosti poinje
da se akumulira u oblasti stezanja matrinih prostora, i ako je masa materija koje
cure iz zone stezanja manja od mase sintetizovane materije, u toj oblasti nastaje
viak koncentracije materija u oblasti stezanja matrinog prostora. Tokom vremena,
viak koncentracija postaje kritian i poinje da se mea sa materijama koje teku u
tu zonu, to dovodi do pojave nestabilnosti dimenzionalnosti tih zona. Dolazi do
super eksplozije, pri kojoj, viak formi i sintetizovane materije biva izbaen iz zone
stezanja, i pri tome, deavaju se oscilacije dimenzionalnosti svakog matrinog
prostora (Sl. 2.3.2).

Sl. 2.3.2

61

Nehomogen Univerzum
U ovim oblastima unutranje oscilacije dimenzionalnosti matrinog prostora poinje
formiranje prostora - univerzuma, iz kojih se formiraju sistemi prostora
univerzuma, u zonama unutranjih oscilacija dimenzionalnosti prostora (Sl. 2.3.3).

Sl. 2.3.3

62

Nehomogen Univerzum
Naravno, amplituda unutranjih oscilacija dimenzionalnosti matrinog prostora raste
sa udaljavanjem od zone stezanja matrinih prostora. Ovo dovodi do toga, da u tim
zonama oblastima moe da se spoji razliit broj formi materije datog tipa. Uz to,
to dalje od centra zone stezanja matrinih prostora, to se vea koliina formi
materijea moe spojiti i formirati materiju (sl. 2.3.4).

sl. 2.3.4
63

Nehomogen Univerzum
Spajaju se dve forme materije u prvoj zoni od centra, i formiraju metauniverzum iz
jednog prostora-univerzuma. Tri spojene forme materije formiraju u narednoj zoni
metauniverzum iz tri prostora - univerzuma. Pri spajanju etiri forme materije,
formira se metauniverzum od sedam prostora - univerzuma. Spajanje pet, daje
dvadeset i pet. Spajanje est - ezdeset i est. Pri spajanju sedam - sto i
devetnaest, osam - dvesta etrdeset est, i devet - etiri stotine pedeset devet
prostora - univerzuma, koji formiraju metauniverzum, u odgovarajuoj zoni
unutranjih oscilacija dimenzionalnosti datog matrinog prostora. Broj moguih
prostora - univerzuma, u sastavu metauniverzuma, definisan je brojem kombinacija
materija, koje ine supstancu prostora - univerzuma (sl. 2.3.5).

sl. 2.3.5
64

Nehomogen Univerzum
m
n = n!/m!(n-m)! (2.3.3)
2mn
gde je:
n - maksimalna koliina materije date vrste kvantizacije dimenzionalnosti, sa
koeficijentom kvantizacije i, koja ini prostor - univerzum u oblasti unutranjih
oscilacija dimenzionalnosti matrinog prostora.
Najee, broj prostora - univerzuma, koji formiraju taj metauniverzum, manji je
od maksimuma. I to dalje od centra zone stezanja matrinih prostora, to je vea
razlika izmeu mogueg i stvarnog broja prostora - univerzuma, koji ine ovaj
metauniverzum. to dalje od centra, to je vie "praznih mesta". injenica je, da se
uslovi kvantizacije dimenzionalnosti date zone oscilacije dimenzionalnosti javljaju
kao neophodan uslov za formiranje prostora - univerzuma. I dovoljnim se taj uslov
javlja samo za to, kada ta zona unutranjih oscilacija dimenzionalnosti matrinog
prostora dobija neophodnu masu materije za sintezu ovih prostora-svemira. Iako je
masa materije, "izbaene" iz zone stezanja matrinog prostora tokom super
eksplozije ogromna, ona je uvek ograniena. Ova masa je dovoljna za formiranje
konanog broja univerzuma prostora. Nakon super eksplozije zona stezanja
matrinog prostora se smanjuje, to dovodi do umanjenja mase dolazne materije.
Vremenom, ovaj proces dolazi do odreenog, uravnoteenog nivoa. Kao rezultat
super eksplozije, formira se sistem metauniverzuma, koji uslovno zovemo
superprostor prvog reda, koji se formira spajanjem devet formi materija (Sl 2.3.6.).

65

Nehomogen Univerzum

(Sl 2.3.6.).

66

Nehomogen Univerzum

Treba napomenuti, da nastali u zonama unutranjih oscilacija dimenzionalnosti


matrinog prostora metauniverzumi, sami utiu na dimenzionalnost okruujueg
matrinog prostora.
Iskrivljenje, nastalo pri stezanju dva matrina prostora, nejednako je u razliitim
pravcima. To oznaava neku razliku, kako u formi, tako i u kvalitativnom sastavu koji
se pojavljuje u tim zonama meta univerzuma. Dakle, postoji neravnomerna raspodela
materije u razliitim pravcima. Ovo, zauzvrat, dovodi do razliitog stepena
sekundarnih efekata na dimenzionalnost matrinog prostora nastalog
metauniverzuma u odgovarajuim zonama. Iskrivljenje, koje se javlja u momentu
super eksplozije ima drugaiji znak na osi, prolazei kroz zonu stezanja matrinog
prostora. Zbog toga, nastalo u tim unutranjim zonama iskrivljenje matrinog
prostora metauniverzuma, uzrokuje drugo iskrivljenje dimenzionalnosti u suprotnim
pravcima, ali je paralelno istom pravcu, prolazei kroz zonu stezanja matrinog
prostora.
Ovo iskrivljenje sa obe strane, kao obrazovanje metauniverzuma, dovodi do stezanja
drugog iskrivljenja matrinog prostora u zoni ravnotee dimenzionalnosti matrinog
prostora, koji je bio do super eksplozije. Na taj nain, kao rezultat procesa
evolucije gore opisanog, u metauniverzumu nastaje zatvoren sistem - superprostor
prvog reda. U naem matrinom prostoru bono stezanje, koje je nastalo kao
rezultat metauniverzuma na dimenzionalnost matrinog prostora, formira se
metauniverzum od devet oblika materije.
Superprostor je pri tom stezanju, kao list koljke ostrige. Tekue forme materije
kroz zonu stezanja matrinog prostora, nemaju jo jednu zonu iskrivljenosti
dimenzionalnosti matrinog prostora, u kojoj bi mogle da se spoje. Takve zone
nastaju samo u sluaju, kada dve zone stezanja matrinog prostora imaju isti znak u
pogledu "blizine" jedan drugom. Istovremeno, formira se suprotni talas unutranjeg
zakrivljena dimenzionalnosti matrinog prostora, sa rezonancom, koja ima, dodatne
zone unutranjeg iskrivljenja dimenzionalnosti matrinog prostora. U ovim zonama
formiraju se metauniverzumi, nastali na mestu dodira deset formi materija, to
zauzvrat, izaziva kontra stezanje tih metauniverzuma, kao posledicu uticaja
metauniverzuma na dimenzionalnost matrinog prostora u kome se nalazi. Formira se
superprostor drugog reda sa deset formi materije (slika 2.3.7.).

67

Nehomogen Univerzum

slika 2.3.7

68

Nehomogen Univerzum
Istovremeno, stezanje metauniverzuma superprostora drugog reda, odvija se na
drugom ravnotenom nivou dimenzionalnosti matrinog prostora, od nivoa stezanja
prvog superprostora prvog reda.
To je zbog razliitih stepena uticaja metauniverzuma, obrazovanih iz deset i devet
formi materija dimenzionalnosti matrinog prostora. Za mogunost formiranja
metauniverzuma iz jedanaest formi materija, neophodno je, da se tri superprostora
drugog reda nalaze na rastojanju, ne veem od sopstvene veliine. Istovremeno,
stvaraju se tri kontra-talasa unutranjeg iskrivljenja matrinog prostora, koji, pri
rezonanci, stvaraju dodatnu zonu iskrivljenja. U tim oblastima, dolazi do sinteze
metauniverzuma od jedanaest formi materija. Opet se javlja suprotno stezanje
metauniverzuma, ali na drugom ravnotenom nivou matrinog prostora. Formira se
zatvoren prostorni sistem - superspprostor treeg reda (Slika 2.3.8.).

Slika 2.3.8
69

Nehomogen Univerzum
Analogno - za omoguavanje spajanja dvanaest formi materija, neophodno je, da
postoje etiri kontra-talasa unutranjeg iskrivljenja matrinog prostora, koji, u
rezonantnim zonama, stvaraju uslove za formiranje metauniverzuma od dvanaest
formi materija. U tom sluaju, opet postoji kontra-stezanje na drugom ravnotenom
nivou dimenzionalnosti matrinog prostora i formira se nov, veoma stabilan, sistem
metauniverzuma - superprostor etvrtog reda ( Slika 2.3.9).

Slika 2.3.9
70

Nehomogen Univerzum
Pet superprostora etvrtog reda, od kojih se jedan nalazi na savrenom, za razliku
od drugih, prostornom nivou, stvaraju uslove za obrazovanje metauniverzuma od
trinaest formi materije. Nastaje kontra-stezanje, pri kojem se obrazuje sistem
metauniverzuma, koji tako snano utie na dimenzionalnost matrinog prostora, da
nastaje jo jedan sistem metauniverzuma, po svojoj strukturi identian
superprostoru etvrtog reda, ali je formiran od dvanaest formi materije. Ova dva
sistema stvaraju uslove za obrazovanje sledeeg sistema metauniverzuma du
zajednike ose, ali sada od jedanaest formi materija. Smanjenje broja formi
materija, javlja se pri svakom sledeem prostornom formiranju zbog injenice, da
nivo stezanja metauniverzuma menja svoj znak. Drugim reima, iskrivljenost
dimenzionalnosti matrinog prostora se ne poveava ve smanjuje (Sl. 2.3.10).

Sl. 2.3.10
71

Nehomogen Univerzum
Evolucija ovog procesa dovodi do formiranja metauniverzuma du zajednike ose
sistema. Koliina materija, koje ih ine, postepeno se smanjuju na dve. Na krajevima
tog "zraka" formiraju se zone gde se materija bez obzira na tip ne moe spojiti sa
drugom ili drugima, inei metauniverzum. U ovim zonama, dolazi do "pucanja" naeg
matrinog prostora i nastaje zona stezanja sa drugim matrinim prostorom. Pri
tome, mogue su opet dve varijante stezanja matrinog prostora. U prvom sluaju,
stezanje se odvija sa matrinim prostorom sa velikim koeficijentom kvantizacije
dimenzionalnosti prostora, i kroz datu zonu stezanja mogu protei podeljene
materije drugog matrinog prostora i nastaje sinteza materije tog tipa. U drugom
sluaju, stezanje se deava sa matrinim prostorom sa manjim koeficijentom
kvantizacije dimenzionalnosti prostora i kroz datu zonu stezanja materije naeg
matrinog prostora e poeti da teku i da se dele u drugom matrinom prostoru. U
jednom sluaju javlja se analog zvezde supernivoa, a u drugom - analog "crnih rupa"
slinih dimenzija. Ova razlika varijanti stezanja matrinih prostora je veoma vana
za razumevanje nastanka dve vrste superprostora estog reda - erstokrake i
antiestokrake. Osnovna razlika je samo u pravcu pretakanja materije. U jednom
sluaju, materija iz drugog matrinog prostora tee kroz centralnu zonu stezanja
matrinog prostora i curi iz naeg matrinog prostora kroz zone na krajevima
"zraka". U antietokraci materije teku u suprotnom smeru. Materije iz naeg
matrinog prostora protiu kroz centralnu zonu, a materije iz drugog matrinog
prostora se ulivaju preko "zrakova" zone stezanja. to se tie estokrake, ona se
formira stezanjem est slinih "zraka" u jednoj centralnoj zoni. Pri tome, oko
centra nastaju zone iskrivljenja dimenzionalnosti matrinog prostora, u kojima se
formira metauniverzum od etrnaest formi materije, koje se, za uzvrat, spajaju i
formiraju zatvoren sistem metauniverzuma, koji se sastoji od est "zraka" u jednom
zajednikom sistemu - estokraka (Slika 2.3.11.).

72

Nehomogen Univerzum

Slika 2.3.11
73

Nehomogen Univerzum
tavie, broj "zraka" je odreen time, to u naem matrinom prostoru mogu da se
spoje, u formiranju, maksimalno, etrnaest formi materije date vrste. U tom
sluaju, dimenzionalnost nastalih objedinjenih metauniverzuma je ( = 3,14 ...). Ta
sveukupna dimenzionalnost je blizu tri dimenzije. Zapravo se pojavljuje est "zraka",
zbog ega govorimo o tri dimenzije, itd ...
Na taj nain, kao rezultat doslednog formiranja prostornih struktura, formira se
izbalansiran sistem raspodele materije izmeu naeg matrinog prostora i drugih.
Nakon zavretka formiranja estokrake, njeno odranje je mogue samo pri
jednakoj masi izmeu priliva i odliva materije:

(+)

dmidi = 6

(-)

dmidi (2.3.4)

gde je:
N(+) - centralna oblast stezanja matrinih prostora, kroz koju se materija uliva u
na matrini prostor;
(-) - zraci zone stezanja sa drugim matrinim prostorom, kroz koje materija
istie iz naeg matrinog prostora
i - broj formi materija, koje formiraju estokraku;
mi - masa materije
Identino (2.3.4) za sav na matrini prostor moe se napisati u povoljnijem obliku:

(+)

dmidi - 6

(-)

dmidi= 0 (2.3.5)

Kao to se moe videti iz ove formule, zakon odranja materije se ne naruava na


bilo kom nivou prostornih formacija. Od mikro do - makrokosmosa oni su opti.
Jedinstveni zakoni koje sledi su, barem iz injenice, da se mikrokosmos javlja
strukturnom bazom makrokosmosa.
U antiestokraci cirkulacija materije ide u obrnutom smeru, od granice
superprostora ka njegovom centru. I iskrivljenje matrinog prostora je maksimalno
u graninim oblastima i minimalno u centru prostornog obrazovanja. (Sl. 2.3.12).

74

Nehomogen Univerzum

Sl. 2.3.12
75

Nehomogen Univerzum
Sa stabilnim stanjem antiestokrake javlja se harmonija izmeu istiue materije
kroz centralnu zonu matrinih prostora i sintetizovane materije datog tipa u
graninim zonama kvantizacije dimenzionalnosti. Ovaj odnos moe opisati kao:

(-)

dmidi = 6

(+)

dmidi (2.3.6)

Gde je:
N(-) centralna zona stezanja matrinih prostora, kroz koju materija istie iz
naeg matrinog prostora (Super analog - "crna rupa");
(+) krajnje zone stezanja matrinog prostora, kroz koji protok materija tie u
na matrini prostor;
mi mase materije date vrste.
Identino (2.3.6) moe se napisati u lake razumljivom obliku:

(-)

dmidi - 6

(+)

dmidi = 0 (2.3.7)

Naravno, takvih superprostora u naem matrinom prostoru je mnogo. Oni stvaraju,


neto poput, mree u matrinom prostoru i javljaju se kao "atomi" u njemu. Opet,
struktura makrokosmosa je analogna strukturi mikrokosmosa. To je jo jedan dokaz
njihovog jedinstva. Uslov za uravnoteenu odrivost naeg matrinog prostora je
ravnotea izmeu sintetizovanih materija u matrinom prostoru i materije koja
tee kroz zonu stezanja matrinih prostora. Ovo se moe napisati kao:

n1[ N(+)dmidi - 6

(-)

dmidi] n2 [ N(-)dmidi - 6

gde je:
n1 koliina estokraka;
n2 koliina antiestokraka;

76

(+)

dmidi] (2.3.8)

Nehomogen Univerzum
N(+)centralna oblast stezanja matrinih prostora kroz koju materija protie u na
matrini prostor (estokraka);
N(-)centralna oblast stezanja matrinih prostora kroz koju materija protie iz
naeg matrinog prostora
(-)radijalne zone stezanja sa drugim matrinim prostorima kroz koje materija
istie iz naeg matrinog prostora;
(+)
;
i broj formi materija;
m masa materija.
Analizirajui (2.2.4, 2.3.6, 2.3.8), lako je zakljuiti da to moe biti izvodljivo samo u
uslovima:

(-)

dmidi] 0

(+)

dmidi] 0 (2.3.9)

[ N(+)dmidi - 6
[ N(-)dmidi - 6

Ova identinost odraava zakon odranja materije i opredeljuje sposobnost


stabilnog stanja svemira. I to e biti mogue samo ako postoji ravnotea izmeu
ulazne i izlazne materije naeg matrinog prostora, ije se stanje moe napisati
kao:

(+)

dmidi -

(-)

dmidi 6

(-)

dmidi - 6

Ova idennost e biti ispunjena ako:

(+)

(-)

dmidi -

dmidi -

(-)

(+)

dmidi 0

dmidi 0 (2.3.11)
77

(+)

dmidi 0 (2.3.10)

Nehomogen Univerzum
ili:

[N

(+)

(-)

dmidi - N(-)dmidi] 0

dmidi - (+)dmidi] 0 (2.3.12)

ili:

[N
[

(+)

(-)

-N(-)]dmidi 0

- (+)]dmidi 0 (2.3.13)

Ispoljavanje ovih identinosti je mogue samo u uslovima, kada:

N(+) N(-)
(-) (+) (2.3.14)
Matrinih prostora moe biti neogranieno, ali za odreeni koeficijent kvantizacije
prostora, i mogu je samo jedan matrini prostor. I kvalitativna struktura tog
matrinog prostora je odreena vrstom formi materija i stepenom njihovog
obrnutog uticaja na prostor. Prostor utie na materiju, ali i materija utie na
prostor. Promena kvalitativnog sastava prostora, dovodi do izmene kvalitativnog
stanja materije.
Promena kvalitativnog stastava materije utie na kvalitativni sastav prostora sa
suprotnim znakom. Kao rezultat, dostupne su izmeu prostora i materije povratne
veze, to se manifestuje u njihovom meusobnom uticaju jednih na druge i nastaje
kompenzaciona ravnotea izmeu prostora i materije, koje se nalaze u tom prostoru.
Kao rezultat pojave ove kompenzacione ravnotee izmeu prostora i materije, svaki
konkretni matrini prostor sa zadanim koeficijentom kvantizacije prostora i,
javlja se kao konaan, i po veliini i po formi.

78

Nehomogen Univerzum

2.4. Priroda zvezda i crnih rupa


Kvantovanje prostora po formi materija koje ga obrazuju, stvara sistem prostora,
od kojih je svaki kvalitativno drugaiji od drugog. Svaki sloj prostora
dimenzionalnosta Li u tom sistemu kvalitativno se razlikuje od susednih po jednoj
primarnoj formi materije. Postoji sloj prostora sa nivoom dimenzionalnosti Li+1 = Li
+ i koji ima u svom kvalitativnom sastavu jednu primarnu materiju vie, a postoji i
sloj prostora sa nivoom dimenzionalnosti Li-1 = Li -i koji ima u svom kvalitativnom
sastavu jednu primarnu materiju manje. To su takozvani, paralelni univerzumi, koji
imaju razliitu kvalitativnu strukturu, i stoga nemaju direktan kontakt meusobno.
Ali oni, uz sve to, imaju, u svojoj kvalitativnoj strukturi, opte kvalitete - odreene
koliinom primarnih materija ukljuenih u kvalitativni sastav svakog od ovih
univerzuma. Kvalitativni sastav susednih prostora - univerzuma, razlikuje se u samo
jednoj primarnoj materiji, njenom kvalitativnom sastavu i njenoj dimenzionalnosti za vrednost koefecijenta kvantizacije datih primarnih materija - i, i meu njima
nastaloj razlici dimenzionalnosti.
Li-1 = Li - i < Li < Li+1 = Li + i (2.4.1)
Ova razlika je usmerena iz prostora - univerzuma vie dimenzionalnosti na prostor
manje dimenzionalnosti. Usmerenost ove razlike ima fundamentalnu ulogu, jer ona
odreuje prirodu roenja, evoluciju i smrti zvezda u svakom konkretnom prostor univerzumu. Zapravo, tu razliku dimenzionalnosti su zabeleeli fiziari iz
Roesterskog i Kanzakog Univerziteta u SAD, dr Dord Nodland i dr Don
Ralston. U "naem" univerzumu zaista postoje "vrh" i "dno", kao to postoje "istok" i
"zapad". Prostor-univerzum moe biti formiran od najmanje dve primarne materije, i
pri tome, imae minimalnu dimenzionalnost matrinog prostora. Vrednost minimalne
dimenzionalnosti matrinog prostora definisana je koeficijentom kvantizacije
dimenzionalnosti prostora za forme materija koje ga obrazuju. Pored toga, forma
materije, kvantizovana datim koeficijentom kvantizacije prostora i, zauzvrat, utie
na dimenzionalnost prostora. Stoga, u procesu formiranja matrinog prostora, broj
istotipnih primarnih formi materija moe biti vei, od broja onih, koje obrazuju dati
matrini prostor. Sekundarna degeneracija prostora, izazvana uticajem materije na
prostor u kome se nalazi, je gornja granica broja formi materija, "uestvujuih" u
formiranju matrinog prostora. Na taj nain, svaki matrini prostor je ogranien
po broju formi materija koje ga obrazuju, kako na dnu, tako i na vrhu. Zapravo
uzajamni uticaj prostora na materiju i materije na prostor, dovodi do toga, da je
svaki prostor ogranien.
79

Nehomogen Univerzum
Li = L2+ i (i-2) (2.4.2)
A sada, da vidimo ta se deava na nivou naeg prostora - svemira. Na prostorsvemir ima dimenzionalnost jednaku L7 = 3,00017. Ta dimenzionalnost omoguava da
se spoje u jednu celinu sedam formi materije, koje i ine svu supstancu naeg
univerzuma. Da bi nastali uslovi za spajanje naredne forme materije, neophodna je
promena dimenzionalnost, tzv matrinog prostora na veliinu = 0,020203236. Iz
toga proizilazi kvantovanje dimenzionalnosti matrinog prostora, kao u atomu kvantovanje nivoa elektrona. Stoga, u diskretnim zonama matrinog prostora se
javlja sinteza supstance iz razliite koliine materije. Dimenzionalnost svakog
prostora - univerzuma - nije homogena, to dovodi do stezanja u ovim zonama
nehomogenosti dva prostora univerzuma, sa razliitim dimenzionalnostima.
Razmotrimo tri prostora - univerzuma sa dimenzionalnou:
L6 = 2,979966764
.................................
L7 = 3,00017 ( )
L8 = 3,020373236
U oblastima heterogenosti prostora javlja se stezanje susednih prostora univerzuma meu sobom. Pri stezanju prostora - univerzuma L8 i L7, formira se
izmeu njih kanal. Po tom kanalu materija iz prostora - univerzuma L8 poinje da
tee u prostor - univerzum L7. Pri tome, postoji kvalitativna razlika materije
univerzuma L8 i materije univerzuma L7. Stoga, u zoni stezanja tih prostora dolazi
do raspada supstance prostora - univerzuma L8 i od njegovih obrazujuih materija
se sintetie supstanca prostora - univerzuma L7. Drugim reima, supstanca,
formirana od osam formi materije se raspada, i sintetie supstancu od sedam formi
materija. Zona stezanja tih prostora ima dimenzionalnost, koje je u intervalu:
3,00017 < L. < 3,020373236
Tako osloboena osma forma materije, nastavlja da se nalazi u toj zoni, ostajui
slobodna, neupotrebljena. Vremenom, ona se akumulira u zoni stezanja i poinje da
utie, u nekim predelima, na dimenzionalnost te zone. to dovodi do poveanja
kanala izmeu prostora - univerzuma i dovodi do jo veeg odliva supstance sa
dimenzionalnou L8. Ovo dovodi do javljanja uslova, pri kojem deo supstance sa
dimenzionalnou L7 postaje nestabilna i poinje da se raspada na svoje sastavne
delove, i nastaje, tzv termonuklearna reakcija. Tako, "zasvetle" zvezde (sl. 2.4.1).
80

Nehomogen Univerzum

sl. 2.4.1
81

Nehomogen Univerzum

Pri tome, zone nehomogenosti mogu biti kako sa L> 0, tako i L <0, u odnosu na
na univerzum. U sluaju kada je nehomogenost dimenzionalnosti prostora manja od
nule L < 0, dolazi do stezanja prostora - univerzuma sa dimenzionalnou L7 i L6.
Pri tome, ponovo nastaju uslovi za prelivanje materije, samo, ovaj put, supstanca sa
dimenzionalnou L7 se preliva u prostor sa dimenzionalnou L6. Na taj nain,
prostor - univerzum sa dimenzionalnou L7 (na univerzum) gubi svoju supstancu. I
zapravo tako, nastaju tako zagonetne "crne rupe" (slika 2.4.2.).

slika 2.4.2.
82

Nehomogen Univerzum
Takvim obrazom, u zonama nehomogenosti dimenzionalnosti prostora - univerzuma,
formiraju se zvezde i "crne rupe". Pri tome, nastaje pretakanje supstance, materije
izmeu razliitih prostora - univerzuma. To su prostori -univerzumi, sa
dimenzionalnou L7, ali imaju drugaiji sastav supstance. Pri prelivanju, u zonama
neheterogenosti prostora -univerzuma sa istom dimenzionalnou, ali sa razliitim
kvalitativnim sastavom sopstvene supstance, javlja se kanal izmeu tih prostora. Pri
tome, postoji prelivanje supstanci, kako u jedan, tako i u drugi prostor - univerzum.
To - nije zvezda, a nije ni "crna rupa", ve zona prelivanja iz jednog prostora u
drugi. Zonu neheterogene dimenzionalnosti prostora, u kojoj su opisani gornji
procesi, oznaiemo kao nultu zonu prelivanja. Osim toga, u zavisnosti od znaka L,
moemo govoriti o sledeim vrstama prelivanja:
1) Pozitivna nulta zona prelivanja (zvezda), kroz koju se supstanca uliva u dati
prostor - univerzum iz drugog, sa veom dimenzionalnosti (L> 0) n+.
2) Negativna nulta zona prelivanja, kroz koju se supstanca iz datog prostora univerzuma uliva u drugi, sa manjom dimenzionalnosti (L <0) n-.
3) Neutralna nulta zona prelivanja, gde se tokovi materije kreu u oba smera i
identini su jedan drugom, a dimenzionalnosti prostora - univerzuma u zoni
stezanja se praktino ne razlikuju: n0. Ako nastavimo dalju analizu onoga to
se deava, vidimo da svaki prostor -univerzum, kroz zvezde, prima materiju, a
kroz "crne rupe" - ih gubi. Da bi nastalo stabilno postojanje tog prostora,
potrebna je ravnotea izmeu ulaznih i izlaznih materija u datom prostoru univerzumu. Moe se izvesti zakon odranja materije, u skladu sa stabilnou
prostora . To moe biti prikazano kao formula:
n+ (i)k m(i)k dkdi + n0 (ij)k m(ij)k dkd(ij) n- (j)k m(j)k dkdj (2.4.3)
:
n+ (i)k pozitivna nulta zona prelivanja (zvezda)
n0(ij)k neutralna nulta zona prelivanja,
n- (j)k negativna nulta zona prelivanja,
m(i)k ukupna masa formi materija, koje se prelivaju kroz zvezdu,
m(j)k ukupna masa formi materija, koje se prelivaju kroz datu crnu rupu u drugi
prostor - univerzum,

83

Nehomogen Univerzum
m(ij)k ukupna masa formi materija, koje se prelivaju kroz neutralnu nultu zonu
prelivanja. Na tajnain, izmeu prostora - univerzuma sa razliitim
dimenzionalnostima, kroz zone neheterogenosti, nastaje cirkulacija materije izmeu
prostora, obrazujui dati sistem (Sl 2.4.3.).

2.4.3.
84

Nehomogen Univerzum
Kroz zonu nehomogenosti dimenzionalnosti (nulta zona prelivanja) mogu je prelaz iz
jednog prostora - univerzuma u drugi. U tom sluaju, nastaje transformacija
supstance naeg prostora - univerzuma i supstance prostora - univerzuma, gde se
vri transfer materije. Tako da, nepromenjena "naa" materija, ne moe da se
prelije u drugi prostor -univerzum. Zone, kroz koje je mogua takva tranzicija, su
"crne rupe", u kojima dolazi do potpunog raspada supstance datog tipa, i neutralnu
nultu zonu prelivanja, kroz koju je uravnoteena razmena materije. Neutralne nulte
zone prelivanja mogu biti stabilne ili privremene, pojavljujui se povremeno ili
spontano. Na Zemlji, postoji niz oblasti u kojima se povremeno pojavljuju neutralne
zone nultog prelivanja. A ako u njih dospeju brodovi, avioni, brodovi, ljudi, oni tada
nestaju. Ove oblasti u svetu su: Bermudski trougao, oblasti na Himalajima,
Permskajska oblast i druge. Praktino je nemogue, u sluaju ulaska u zonu dejstva
nultog prelivanja, predvideti, u kojoj taki i u kom prostoru e se preliti materija. A
da ne govorimo o tome, da je verovatnoa povratka na poetnu taku praktino
ravna nuli. Stoga sledi, da neutralne nulte zone prelivanja ne mogu da se koriste za
namensko usmereno kretanje u prostoru. Nita manje zanimljiva po svojoj prirodi je
evolucija ivota zvezda. Svaka zvezda "ivi" milijarde godina nakon ega ona
"umire". Tokom ovih milijardi godina supstanca iz prostora - univerzuma sa viom
dimenzionalnosti prostora L8, kroz zonu stezanja ulazi u prostor -univerzuma sa
niom dimenzionalnosti L7. U ovom sluaju, supstanca postaje nestabilna i raspada
se na primarne materije koje je obrazuju. Sedam primarnih materija se ponovo
spaja, formiraju fiziki gustu supstancu prostora - univerzuma L7. Istovremeno, u
zoni stezanja takvog nivoa dimenzionalnosti, dolazi do sinteze atoma tih elemenata,
sopstvenog nivoa dimenzionalnosti koji im omoguava da odre svoju stabilnost. U
gornjoj zoni stabilnosti fiziki guste supstance "nalaze se" samo takozvani laki
elementi kao to su vodonik (H) i helijum (He). Stoga, u zoni stezanja dolazi do
sinteze tih elemenata. Nije sluajno veina supstance naeg univerzuma - vodonik. U
podruju stezanja dolazi do aktivnog procesa sinteze vodonika, ija masa ini
osnovu zvezda. Dakle, tako se raaju zvezde, tzv. plavi giganti (slika 2.4.1.).
Poetna gustina "novoroenih" je veoma mala, ali zbog toga, to je zona stezanja
nehomogena po dimenzionalnosti, nastaje razlika dimenzionalnosti u pravcu ka
centru. Kao rezultat toga, molekuli vodonika poinju da se kreu ka centru zone
stezanja. Poinje proces kompresije zvezda, proces u kojem gustina zvezdane
supstance poinje brzo da raste. Kako raste gustina zvezdane supstance smanjuje
se obim koji zauzima zvezda i poveava se stepen uticaja zvezdane mase, kako na
nivo dimenzionalnosti zone stezanja, tako i na atomskom nivou. Na taj nain,
sopstveni nivo dimenzionalnosti zvezde poinje da se smanjuje, a unutar same
zvezde poinje proces sinteze novih teih elemenata. Nastaje, tzv termonuklearna
85

Nehomogen Univerzum
reakcija i zvezde poinju da emituju spektar talasa, kao nuspojavu sinteze
elemenata. Treba napomenuti, da zapravo, zahvaljujui "nuspojavi" atoma, nastaju
uslovi za raanje ivota. U zoni stezanja paralelno se javljaju dva procesa: sinteza
vodonika pri raspadu supstance prostora - univerzuma sa viim nivoom sopstvene
dimenzionalnosti (supstanca, formirana sintezom osam formi primarnih materija) i
sinteze vodonika i vie teih elemenata u toku termonuklearne reakcije. Kao rezultat
ovih procesa, zvezda smanjuje svoj obim, a kao posledica poveanja mase teih
elemenata od vodonika, smanjuje se i nivo sopstvene dimenzionalnosti zvezde.
Zauzvrat smanjuje se zona stezanja. Drugim reima, "roena" drugim prostorom
univerzumom, zvezda naeg prostora univerzuma, postepeno se odvaja od svoje
"majke". Zar se nije ispostavila zanimljiva analogija sa razvojem embriona unutar
materice, kada "satkan" iz mesa i krvi majke, fetus pone svoj ivot, kao zvezda,
"roena" prostorom-univerzumom, koja ostavlja naruje svoje majke, kada se njen
nivo sopstvene dimenzionalnosti smanjuje kao rezultat poveanja stepena uticaja na
okruujui prostor. Odvojivi se od "majinskog" prostor - univerzuma, zvezda
poinje svoj ivot - ivot koji traje milijardama godina, po isteku kojih, ona "umire".
Istina, zvezde, zauzvrat, uspevaju da "rode" planetarne sisteme, na kojima ima
anse da se pojavi ivot. Razmotrimo mehanizam roenja planetarnih sistema. U
procesu kompresije zvezda, naruena je ravnotea izmeu zraenja povrine i
zraenja obima. Kao rezultat toga, primarne materije plivaju unutar zvezde. Tokom
vremena, kao rezultat termonuklearne reakcije, zvezdana supstanca gubi prostije
atome, kao to su vodonik, helijum, itd, a sve vei procenat u njoj poinju da ine
atomi tekih elemenata. Veliina zvezde se smanjuje, postaje gustija, tea, a stepen
uticaja na dimenzionalnost okolnog prostora postaje sve vei i jai. Ako je na
poetku svoje evolucije, zvezda imala dimenzionalnost okruujueg prostora jednak
3,00017 <La <3,02037, a zatim je pri svojoj kompresiji izazvala sekundarno
naruavanje prostora na neku veliinu. I to dovodi do toga, da dimenzionalnost
njenog okruujueg prostora postaje:
3,00017 < (La-L) < 3,02037
3,00017 < Lb < 3,02037
Lb = La L (2.4.4)
gde:
L moe varirati u prvoj fazi ivota zvezde u predelima
0 < L < 0,020203236.
86

Nehomogen Univerzum
Postepeno sekundarno naruavanje dimenzionalnosti prostora, izazvano teinom
zvezde, postaje sve vie i vie izraeno. I dimenzionalnost okruujueg prostora
zvezde poinje da se pribliava dimenzionalnosti L7. Sa razvojem ovog procesa,
kanal izmeu prostora - univerzuma sa dimenzionalnostima L8 i L7 se smanjuje. Sve
manja i manja koliina supstance tee iz prostora dimenzionalnosti L8 u prostor sa
dimenzionalnou L7. Istovremeno, aktivnost izluivanja ove zvezde postaje sve
manja i manja, dok se potpuno ne zaustavi. Tada nastupa smrt zvezde. Zvezda
"nestaje". Ako je na poetku svoje evolucije zvezda imala veu masu, manju od
deset solarnih masa, na kraju svog ivota ona izaziva sekundarno naruavanje
dimenzionalnosti, kada dimenzionalnost okruujueg prostora oko nje postaje manje
dimenzionalnosti L7. Ona proizvodi gibanje u drugu stranu. Nastaje takozvana,
neutronska zvezda (slika 2.4.4.).

slika 2.4.4
87

Nehomogen Univerzum

L6 < Ld < L7;


Ld = La - L
L 0.0102018... (2.4.5)
Ako je, na poetku svoje evolucije, zvezda imala masu veu od deset sunanih,
sekundarno naruavanje postaje tako znaajno, da uzrokuje stezanje prostora univerzuma sa dimenzionalnostima L7 i L6. U tom sluaju, materija iz prostora
dimenzionalnosti L7 poinje da tee u prostor dimenzionalnosti L6. Obrazujui
"crnu rupu" (sl 2.4.5.).

sl 2.4.5
88

Nehomogen Univerzum
Dakle, "crne rupe" nastaju u toku evolucije zvezda, tanije "okonanje ivota"
zvezde u naem prostoru - univerzumu vodi ka roenju zvezda u nie leeem
prostoru-univerzumu.

89

Nehomogen Univerzum

2.5. Priroda obrazovanja planetarnih sistema


Sada razmotrimo takoe prirodu formiranja planetarnih sistema. Na poetku svog
ivota zvezda ima ravnoteu izmeu svoje veliine, kanalom izmeu prostora sa
dimenzionalnou L7 i L8 i koliinom supstanci koja protie kroz tu zvezdu iz
prostora dimenzionalnosti L8 u prostor univerzun dimenzionalnosti L7 (sl. 2.5.1).

sl. 2.5.1
90

Nehomogen Univerzum
Kao rezultat termonuklearnih reakcija, pri gubitku jednostavnih atoma, dimenzije
zvezde se smanjuju, i ona nije u mogunosti da propusti kroz sebe svu masu
materije, koja tee iz prostora sa dimenzionalnou L8 u prostor sa
dimenzionalnou L7. Ova neravnotea se poveava sa vremenom i na kraju dostie
kritian nivo. Dolazi do ogromne eksplozije, deo supstance zvezde izbacuje se u
okruujui prostor. Pri tome se smanjuje dimenzionalnost okruujueg prostora i
formira kanal, kroz koji protie koliina materije koju je zvezda u stanju da
propusti kroz sebe (Sl. 2.5.2).

Sl. 2.5.2
91

Nehomogen Univerzum
Takva eksplozija se naziva eksplozija supernove. Odbaeni eksplozijom supernove
povrinski slojevi zvezde, koji se, uzgred, sastoje iz lakih elemenata, upadaju u
zakrivljenost prostora po uzdunim kolebanjima dimenzionalnosti, koji se javljaju pri
toj eksploziji. U ovim oblastima zakrivljenosti prostora primarne materije, dolazi do
sinteze aktivne supstance, tavie, sintetie se spektar razliitih elemenata,
ukljuujui teke i super teke. to je vea razlika izmeu nivoa sopstvene
dimenzionalnosti zvezde i nivoa sopstvene dimenzionalnosti zone zakrivljenosti
prostora, to se vie teih elemenata "raa" unutar tih zona i to su stabilniji ti teki
elementi. U zavisnosti od poetne veliine, u ivotu zvezda moe biti jedna ili vie
eksplozija super nove. Pri svakoj eksploziji sopstveni nivo dimenzionalnosti zvezde
se smanjuje, to dovodi do smanjenja sinteze lakih elemenata i poveanja sinteze
teih. Kao rezultat toga, gustina, samim tim, stepen uticaja zvezde na okolni prostor
se uveava. Pri eksploziji supernove, nastaju oscilacije dimenzionalnosti prostora
analogno talasima, koji se pojavljuju na povrini vode nakon pada kamena. Masa
materije, izbaena pri eksploziji, ispunjava taj prostor nehomogene
dimenzionalnosti oko zvezde. Iz ovih masa materija, poinju da se formiraju planete
(Sl. 2.5.3 i sl. 2.5.4).

92

Nehomogen Univerzum

Sl. 2.5.3
93

Nehomogen Univerzum

sl. 2.5.4
94

Nehomogen Univerzum
Hajde da pokuamo da razumemo zato i kako se to deava. Na univerzum ima
dimenzionalnost L7 = 3.00017, koja omoguava da koegzistira sedam formi
materije naeg tipa. Da bi se lake razumelo u emu su razlike izmeu materija
razliitih tipova, setimo naih "kocki". eljenu "sliku" moemo stvoriti samo od
"kocki" iste veliine. U prisustvu "kocki" razliitih veliina, napraviti "sliku" je
jednostavno nemogue; Pre svega, moramo odabrati "kocke" iste forme (oblika) i
veliine od gomile drugih. Tek tada ih moemo uklopiti u eljenu "sliku". Dakle,
takvim kriterijumom za odreivanje forme i veliine za materiju, javlja se
koeficijent kvantovanja dimenzionalnosti prostora i. Istovremeno, ne smemo
zaboraviti, da "kocke" razliitih veliina ne nestaju. One nastavljaju da postoje, ali
iz njih ne moemo sloiti nau "sliku". Ali, ako ih sortiramo po formi i veliini, onda,
iz tih "kocki" moemo sloiti drugu "sliku", ali e to biti "slika" drugog kvalitativnog
sastava, i ona nee uticati i menjati nau "sliku". Slino tome, pored prostor univerzuma naeg tipa, postoje prostori - univerzumi sa drugim vrednostima
koeficijenta kvantovanja prostora i. Ali, oni nemaju gotovo nikakav uticaj na
prostor naeg tipa i samim tim pri prouavanju pitanja formiranja naeg univerzuma,
ne moemo ih uzeti u obzir. U prostoru sa stalno promenljivom dimenzionalnou,
prisutne forme materija (odnosno, koliine materije koje formiraju na prostor univerzum sa dimenzionalnou L7) ne dejstvuju meusobno. Pri eksploziji
supernove, od centra se ire koncentrini talasi koji ometaju dimenzionalnost
prostora, stvarajui oblast neheterogenog prostora, pri emu dolazi do deformacije
dimenzionalnosti ili zakrivljenosti prostora. U Velikom Kosmosu postoji beskonaan
broj formi materija, koje meusobno dejstvuju u veoj ili manjoj meri, ili ne
dejstvuju uopte. Ako dve forme materije ne dejstvuju meu sobom, ak i prisustvu
jedne i druge, nita se u njima ne menja na bilo koji nain, one ne utiu jedna na
drugu i pri tome se nita novo ne pojavljuje. One kao da ne postoje jedna za drugu.
Stepen uticaja jedne forme materije na drugu utvrujemo, kao koeficijent
meudejstva , i onda se moe rei, da je koeficijent meudejstva te dve forme
materije ravan nuli. To znai da postoje dva "gradivna bloka" koji se nalaze u
sastavu, kako jedne, tako i druge forme materije. One nemaju zajednike osobine i
svojstva. Koeficijent meudejstva nije isti za dve forme materije u razliitim
takama prostora jer je sam prostor neheterogen. O meudejstvu materija moe se
govoriti samo tada, kada je u pitanju meudejstvo u specifinoj zapremini datog
prostora. Postoje zapremine prostora, gde je meudejstvo materija maksimalno i
zapremine, gde to meudejstvo nije mogue ili materije deluju meusobno delimino
po ukupnom optem kvalitetu. (Sl. 2.5.5).

95

Nehomogen Univerzum

Sl. 2.5.5
96

Nehomogen Univerzum
Pri maksimalnom meudejstvu dve materije (jedna od njih je obeleena slovom A, a
druga - B), nastaje potpuna integracija (spajanje) ovih materija jedne sa drugom i tu
nastaje nova, hibridna forma - AB.
Spajanje je mogue samo u zonama zapremine, gde postoje isti parametri tih
materija. Neheterogenost prostora utie na razliite naine na forme materija,
koje proimaju tu neheterogenost. Na jednu formu materije promena utie vie, na
drugu - manje. Neheterogenost menja kvalitativnu strukturu materije, to i stvara
uslove za spajanje i formiranje novog kvaliteta.
Na taj nain, unutar nehomogenosti u zonama zapremina, gde nastaju uslovi za
spajanje dve materije, nastaje materija novog kvaliteta - hibridna forma AB
(Sl. 2.5.6.).

Sl. 2.5.6
97

Nehomogen Univerzum
Hibridna forma AB takoe utie na neheterogenost prostora u kome je nastala.
Dolazi do ispunjavanja neheterogenosti nastalom hibridnom formom AB i njene
deformacije. Neheterogenost predstavlja iskrivljenje prostora, to dovodi do
promene u dimenzionalnosti u zonama te neheterogenosti u odnosu na susedne
delove prostora. Na taj nain, izmena dimenzionalnosti prostora na odreenu
veliinu dovodi do stvaranja uslova za spajanje dve materije. Da bi mogle da se
spoje dve forme materije, neophodna je promena dimenzionalnosti prostora na
veliinu, L = 0,020203236 ...
Da bi nastala mogunost spajanja tri forme materije, neophodno je, da se
dimenzionalnost prostora ponovo izmeni na veliinu L, to dovodi do potpunog
spajanja tri materije. Materija se ne moe spojiti samo sa nekim od svojih delova.
Mogue je jedino kompletno spajanje materije. Isto kao to ne mogu postojati dva i
po oveka, ve samo dva ili tri (ako, naravno, govorimo o ljudskim biima), tako se ne
mogu spojiti dve i po materije, ve samo dve ili tri. Oznaimo treu materiju, slovom
C. Kao rezultat spajanja tri forme materije, u zonama odreene zapremine prostora
(iz praktinih razloga, nazvaemo je sfera) nastaje kvalitativno nova hibridna
forma ABC (Sl.2.5.7.), koja zauzima zapreminu, manju od hibridne forme AB.

Sl.2.5.7
98

Nehomogen Univerzum
Pri tome, ta sfera ima jasne granice, u okviru kojih je dimenzionalnost prostora homogena. Pri sledeoj promeni dimenzionalnosti prostora unutar neheterogenosti
na veliinu jednaku L, nastaju uslovi za spajanje jo jedne forme materije. Nastaje
kvalitativno nova hibridna forma ABCD (sl 2.5.8.).

sl 2.5.8
99

Nehomogen Univerzum
Ona e zauzimati manje zapremine, nego hibridna forma ABC. Pri sledeoj promeni
dimenzionalnosti prostora unutar nehomogenosti na veliinu L nastaju uslovi za
spajanje jo jedne forme materije E. Nastaje kvalitativno nova hibridna forma
ABCDE (Sl. 2.5.9).

Sl.
2.5.9
Pri

sledeoj promeni dimenzionalnosti prostora unutar nehomogenosti na veliinu L


100

Nehomogen Univerzum
nastaju uslovi za spajanje jo jedne forme materije. Nastaje kvalitativno nova
hibridna forma ABCDEF (Sl. 2.5.10).

Sl. 2.5.10
101

Nehomogen Univerzum
Naredni promena u dimenzionalnosti prostora unutar nehomogenosti na veliinu L,
opet e stvoriti uslove za spajanje sledee forme materije G.
Nastaje kvalitativno nova hibridna forma ABCDEFG (sl. 2.5.11.).

sl. 2.5.11
102

Nehomogen Univerzum
Tako, pri kontinuiranoj promeni dimenzionalnosti unutar nehomogenosti prostora, u
okviru te neheterogenosti sukcesivno se spaja sedam formi materija, formirajui
nau Vasionu i stvaraju est materijalnih sfera razliitog kvalitativnog sastava i
veliine. Unutranja sfera koja je formirana od sedam formi materija, je fiziki
gusta sfera i ona je prva planetarna (materijalna) sfera nae planete Zemlje, ija
supstanca ima etiri agregatna stanja - vrsto, teno, gasovito i plazmatino.
Razliita agregatna stanja nastaju kao posledica kolebanja u dimenzionalnosti
manjim od L. A od centra nehomogenosti ide sledea sfera, nastala spajanjem
est formi materija - druga planetarna (materijalna) sfera; sa pet formi materija trea planetarna (materijalna) sfera; sa etiri formi materija - etvrta planetarna
(materijalna) sfera; sa tri - peta planetarna (materijalna) sfera; sa dve forme
materije - esta planetarna (materijalna) sfera (Sl. 2.5.12).

Sl. 2.5.12
103

Nehomogen Univerzum
Sve te sfere su materijalne i odlikuju se kvalitativnim i kvantitativnim sastavom. U
principu, planetu treba posmatrati samo kao skup ovih est sfera. Samo u tom
sluaju je mogue dobiti potpunu sliku o procesima i imati ispravnu predstavu
prirode u celini. Iluzija potpune ideje o prirodi, kao rezultat naih organa ula,
odnosno, apsolutizacija naih organa ula, spoznaju vodi u orsokak, iz kojeg je
nemogue izai bez fundamentalne promene u pogledu koncepta prirode i
razumevanja uloge ula u ljudskom ivotu. eleo bih da vas podsetim, da sva ula
kojima raspolae ovek, imaju samo jednu svrhu - maksimalno prilagoavanje
ljudskog tela na ekolku niu koju on zauzima u ekolokom sistemu planete, kao jedna
od vrsta ivih organizama. Cilj organa ula je optimalno prilagoavanje uslovima
postojanja, a ne za bilo ta drugo. Zbog toga, fokusiranjem samo na ula, nismo u
mogunosti da stvorimo kompletnu sliku univerzuma, bez obzira na to koliko silno to
elimo. Zapravo, nerazumevanje ovoga je dovelo do toga, da se savremena nauka
nala u bezizlaznoj situaciji.
A sada, vratimo se nazad kvalitativnoj strukturi planete. Ako za referentnu taku
uzmemo fiziki gustu sferu, ona ima najvie zajednikih optih kvaliteta sa drugom
materijalnom sferom, a najmanje od svih sa estom sferom. Opti kvaliteti razliitih
sfera stvaraju uslove za njihovu interakciju jedne sa drugom. Stepen te interakcije
varira, i zavisi od toga, koliko optih zajednikih kvaliteta imaju te sfere. Stepen
interakcije izmeu ovih sfera je mogue izraziti koeficijentom interakcije - 1; 2;
a3; 4; 5 (Slika 2.5.13.).

(Slika 2.5.13.)
104

Nehomogen Univerzum
Pri emu:
1 > 2 > 3 > 4 > 5 (2.5.1)
gde je:
1- koeficijent interakcije izmeu
materijalne sfere;
2- koeficijent interakcije izmeu
3- koeficijent interakcije izmeu
4- koeficijent interakcije izmeu
5- koeficijent interakcija izmeu

fiziki guste (prve materijalne ) i druge


fiziki
fiziki
fiziki
fiziki

guste
guste
guste
guste

i
i
i
i

tree i materijalne sfere ;


etvrte materijalne sfere;
pete materijalne sfere;
este materijalne sfere.

Kada govorimo o Zemlji, moramo da shvatimo da ovih est sfera, sloenih jedna u
drugu, kao to su lutke matroke, predstavljaju jedinstvenu celinu. Ovaj koncept je
veoma vaan za razumevanje mnogih fenomena i misterija ive i neive materije,
evolucije ivota na naoj planeti. Po zavretku formiranja kvalitativne strukture
Zemlje, neheterogenost u prostoru se neutralie (sl. 2.5.14).

(sl. 2.5.14)
105

Nehomogen Univerzum
Nastaje, prilikom spajanja formi materija, hibridna materijalna sfera koja
ispunjava tu neheterogenost. Nastaje "nivelisanje prostora." Neheterogenost
prostora moe se uporediti sa ulegnuima na zemljanom putu. Dok se jame ne ispune
zemljom, rupe ostaju. Nakon formiranja planete, formirajue materije i dalje
produavaju svoje kretanje, ne prelivajui se meusobno (kao voda, kada ispunivi do
vrha rezervoar poinje da tee preko ivice i tee dalje). Aktivnost kretanja formi
materija nije uvek ista, to se manifestuje u pokretima zemljine kore,
zemljotresima i vulkanskim erupcijama (Sl. 2.5.15).

(Sl. 2.5.15)
106

Nehomogen Univerzum
Proces formiranja planete zavrio se pre est milijardi godina. To je prvi ciklus
evolucije formi materija, koji se odnose na evoluciju neive materije. Druga faza je
evolucija ive materije. Pre nego to preemo na fazu evolucije ive materije, eleo
bih da vas podsetim da je naa planeta Zemlja, naa Vasiona, obrazovana spajanjem
sedam formi materija. tavie, broj "sedam" nema nikakav mistini znaaj. Kao to
ni injenica da je na univerzum formiran od sedam formi materija nije neto
jedinstveno ili boansko. To je samo kvalitativna struktura naeg univerzuma. Nije
sluajno, da se belo svetlo, pri prelamanju, deli u sedam boja, oktava sadri sedam
nota. Verovatno se moe postaviti pitanje - zato slobodne primarne materije u zoni
iskrivljenja prostora poinju da meusobno dejstvuju i stvaraju hibridna jedinjenja.
To je zato to, kada u zonu nehomogenosti dimenzionalnosti upadaju slobodne
forme materije naeg prostora, one su u kvalitativno novim uslovima. I kao rezultat,
one se drugaije manifestuju. Od tih sedam "kocki" u zonama nehomogenosti
dimenzionalnosti poinje da se formira nova "slagalica". U skladu sa gradijentom
(razlikom) dimenzionalnosti prostora, u zonama drugih kvalitativnih uslova, slobodne
forme materija poinju da se spajaju i formiraju nova hibridna jedinjenja, a to u
principu nije mogue izvan zone nehomogenosti dimenzionalnosti prostora. Svaka
nova promena dimenzionalnosti prostora unutar neheterogenosti, stvara uslove za
spajanje sledee forme materije. Ovaj proces e se nastaviti do tada, dok se cela
oblast neheterogenosti ne ispuni hibridnim formama materija. Pri tome, svaka od
tih hibridnih formi materija delimino kompenzuje nehomogenost dimenzionalnosti
prostora. Kao rezultat procesa spajanja materija u oblastima nehomogenosti
nastaje dimenzionalnost koja je postojala pre eksplozije supernove. Nije sluajno
odnos koliina materije u univerzumu - za red veliine vei od broja postojeih u
fiziki gustoj materiji. Gde je i ta predstavlja 90% materije u svemiru? Moderna
nauka je reila problem vrlo jednostavno - tamna materija. Materija univerzuma,
koju ne vidimo, ne ujemo, ne oseamo. Zapravo, ta "tamna materija" sadri u sebi
90% materije univerzuma. Zar nije to "prikladan" odgovor?! I to je veoma poznato
svakome ko pamti barem malo krizu u nuklearnoj fizici poetkom dvadesetog veka.
Jedini problem je bio nestanak materije otkriven u nekim nuklearnim procesima. Na
specijalno sazvanoj meunarodnoj konferenciji fiziara u enovi, posle dugih
sporova, reen je problem jednostavno - nestala materija nosi u sebi neutrino
estice, koje se ne vide, ne uju i ne oseaju. Ali, ako u nuklearnim reakcijama
"nestaje" deo poznate nauke o materiji, onda, u sluaju "tamne materije", nestaje
90% materije univerzuma! Meutim, tamna materija koja nije povezana (ne
dejstvuje meusobno) je primarna materija naeg univerzuma. U isto vreme, fiziki
gusta materija nastaje kao rezultat spajanja primarnih materija u oblastima
nehomogenosti dimenzionalnosti univerzuma.
107

Nehomogen Univerzum

2.6. Rezime
Prostor je nehomogen, a to znai da su njegove osobine i kvaliteti razliiti u
razliitim takama. Neheterogenost prostora izraena je stepenom njegove
dimenzionalnosti u datom trenutku. Neheterogenost prostora se neprekidno menja,
drugim reima, osobine i kvaliteti prostora su kontinuirano promenljive. Postoje dve
varijante promene u svojstvima i kvalitetima prostora - otra i glatka promena.
Otra promena u svojstvima i kvalitetima prostora se javlja kao posledica bilo kojeg
unutranjeg ili spoljnog naruavanja prostora. Materija ima specifine osobine i
kvalitete, to znai da je materija, naravno, konana veliina. Interakcijom materije
i prostora, nastaje rasporeivanje materije sa specifinim svojstvima i kvalitetima
po prostoru. Materija se rasporeuje samo u zapremini prostora, gde su njene
osobine i kvaliteti identini sa osobinama i kvalitetima prostora. Ovakvo
rasporeivanje materije po osobinama i kvalitetima je zato, to u drugim regionima
prostora, materija sa datim osobinama i kvalitetima ne moe biti stabilna. Kada se
stalno izmenjuje beskonana veliina (prostor) u interakciji sa konanim veliinama
(materijama), imajui konkretne osobine i kvalitete, dolazi rasporeivanja materije
po tom prostoru; Moe se govoriti o kvantizaciji prostora po svojim svojstvima i
kvalitetima; radi lakeg razumevanja ovaj proces zovemo kvantizacijom prostora po
dimenzionalnosti.
Tako kako su primarne materije nedeljive, a njihove osobine i kvaliteti - konkretne,
znai, konane, onda to znai, da bi se neka druga materija mogla pojaviti u
prostoru, sa svojim osobinama i kvalitetima potrebno je da se izmeni neka odreena
veliina, koju nazivamo koeficijent kvantizacije dimenzionalnosti prostora i. Svaki
koeficijent kvantizacije dimenzionalnosti i definie neke delove primarnih materija,
koje kvalitativno i kvantitativno ispunjavaju konkretne vrednosti tog koeficijenta.
Drugim reima, postoji pregrupisavanje materije u neprekidno menjajuem
prostoru, po odreenim kvalitetima i osobinama. Kao rezultat toga, u prostoru se
formiraju tzv matrini prostori, koji predstavljaju sistem prostora, formiranih
primarnim materijama konkretnog koeficijenta kvantovanja prostora. Matrini
prostori se spajaju meusobno, to dovodi do preraspodele materije izmeu njih.
Rezultat je super eksplozija koja izaziva deformaciju prostora. Nastaju uzduni
talasi kolebanja dimenzionalnosti koji stvaraju nove kvalitativne uslove, pri kojima
slobodne primarne materije poinju da se spajaju meusobno, stvarajui hibridne
materije. Hibridne materije, zauzvrat, utiu na prostor u kome su formirane. Proces
sinteze hibridnih materija se nastavlja dokle god sintetizovane hibridne materije ne
kompenzuju u potpunosti deformaciju dimenzionalnosti prostora u kome je poela ta
sinteza. U ovom sluaju, prostor se u toj oblasti vraa nazad u ravnoteu. Hibridne
108

Nehomogen Univerzum
materije igraju kompenzacijsku ulogu u ovoj situaciji. Kao rezultat ovih procesa
nastaju prostorni sistemi, koji imaju konkretan oblik i veliinu. U matrinom
prostoru nastaje zatvoren prostorni sistem, takozvana estokraka, glavni uslov za
stabilno stanje koje stvara balans ulaznih i izlaznih masa materija. To je zakon
odranja materije na kvalitativno drugaijem nivou.
Zvezde i "crne rupe" su rezultat stezanja odreenog prostora - univerzuma,
konkretnog sloja u matrinom prostoru sa sopstvenim nivoom dimenzionalnosti, sa
susednim prostorima - univerzumima, imajui sopstveni nivo dimenzionalnosti koji je
vie ili manje sopstvena dimenzionalnost posmatranog sloja sa istom veliinom i.
Stezanje sa prostorom - univerzumom, koji ima vei nivo sopstvene dimenzionalnosti
dovodi do roenja zvezda. Prilikom stezanja sa prostorom - univerzumom sa manjim
nivoom sopstvene dimenzionalnosti, nastaje "crna rupa". Stabilnost datog prostora univerzuma je mogua samo pri balansu ulazee materije iz "gornjeg" prostora i
izlazee materije iz "nieg." Pri eksploziji supernove, nastaju talasi naruavanja
dimenzionalnosti prostora i izbacivanja, prilikom eksplozije, primarne materije, koja
ulazi u nastalu oblast iskrivljenja dimenzionalnosti, nalazei se u kvalitativno
razliitim uslovima, i kao rezultat toga, one poinju da se spajaju, kvantizuju po
dimenzionalnosti i formiraju hibridne forme materija. Ove hibridne forme materija
formiraju planetarne sfere razliitog kvalitativnog i kvantitativnog sastava. Po
zavretku formiranja ovih planetarnih sfera u zonama nehomogenosti
dimenzionalnosti prostora, nivo dimenzionalnosti prostora se vraa na prvobitni nivo,
koji je bio pre eksplozije supernove. Hibridni oblici materija svojim uticajem na nivo
mikrokosmosa, kompenzuju deformacije dimenzionalnosti koje nastaju sa
eksplozijom supernove. Nakon obnove ravnotee dimenzionalnosti prekida se aktivni
proces sinteze hibridnih materija.
Na taj nain se formiraju planetarni sistemi u svemiru.

109

Nehomogen Univerzum

Glava 3. Neheterogenost prostora i kvalitativna struktura


fiziki guste materije
3.1. Nastalo pitanje
Neheterogenost prostora na nivou makrokosmosa dovodi do formiranja matrinih
prostora. Procesi koji se javljaju na makronivou, dovode do kvalitativne promene u
sastavu i samog prostora i materija koje ga popunjavaju. Kao rezultat toga, u
prostoru nastaju tzv hibridni oblici materije, to zauzvrat utie na kvalitativni
sastav prostora, u kojem je dolo do formiranja ovih materija. Sintetitzovani
hibridni oblici materije zona neheterogenosti neutraliu zonu nehomogenosti u kojoj
se deava ta sinteza. Pri zavrenom procesu sinteze hibridnih materija zona
neheterogenosti u kojima se deava sinteza primarnih materija, neheterogenost se
potpuno neutralie. Na taj nain, hibridni oblici materije utiu na dimenzionalnost
prostora sa suprotnoim znakom u odnosu na tu neheterogenost dimenzionalnosti
prostora, u kojem dolazi do procesa sinteze ovih hibridnih formi. Sinteza hibridnih
oblika materije se deava na nivou mikroprostora, na taj nain, da kvalitativna
struktura mikroprostora deluje kao protivteg kvalitativnoj strukturi makroprostora.
Pri dostizanju kvalitativne i kvantitativne ravnotee izmeu njih, prostor postie
stabilnu ravnoteu. Makroprostor i mikroprostor neutraliu jedan drugi, kao plus i
minus. Odnosno, sve to dovodi do toga da svaka znaajna promena na nivou
makrokosmosa dovodi do odgovarajue promene na nivou mikrokosmosa i obrnuto.
Izgleda neverovatno da bilo koji atom utie na makroprostor, ali, ipak, to je injenica. Naravno, uticaj jednog atoma je mikroskopski, ali njihov kumulativni
efekat je ravnotea, koja balansira makroprostor.

110

Nehomogen Univerzum

3.2. Kvalitativna struktura mikroprostora


Pri eksploziji supernove dolazi do zakrivljenosti prostora oko zvezde i oslobaanja
materije. Ali na poetku da razumemo same zvezde. Kao to znate, zvezde se
sastoje od fiziki guste materije. Postavlja se pitanje: kako dolazi do sinteze fiziki
guste materije? Koeficijent kvantovanja i definie kvalitativnu strukturu svemira,
drugim reima definie kakve primarne materije stupaju u meusobnu interakciju
jedna sa drugom i formiraju novi kvalitet. Svaka primarna materija ima svoje
specifinosti i karakteristike i to samo u delu tog prostora, gde se ispoljavaju uslovi
identinosti svojstva i kvaliteta prostora i date materije, gde se ta materija
manifestuje i gde je u stanju da bude stabilna. Na taj nain, promena kvalitativnog
sastava prostora na neku veliinu L dovodi u toj zoni prostora do "gubitka" osobina
i kvaliteta materije, koji su identini sa osobinama i kvalitetima samog prostora. Pri
sledeoj promeni osobina i kvaliteta prostora na veliinu L, u toj zoni prostora
nastaju uslovi za "gubitak" stabilnog stanja sledee primarne materije. Ako su
promenjena svojstva i kvaliteti prostora L identini jedan drugom, moemo
govoriti o fenomenu kvantizacije prostora po materijama, tanije, po
kompatibilnosti ovih ili onih osobina i kvaliteta primarnih materija.
Jednostavna logika nalae, da, ako se dve primarne materije manifestuju pri
identinoj promeni osobina i kvaliteta prostora, one moraju da poseduju neke
zajednike osobine i kvalitete.U tom sluaju, L postaje i - koeficijent
kvantizacije prostora. I, ako je to tako, onda u toj zoni prostora, gde nastaju uslovi
za odrivost obe materije, one poinju meudejstvo jedna sa drugom po
zajednikim osobinama i kvalitetima i formiraju nov kvalitativni sastav - hibridnu
formu materije.
Pretpostavimo, da postoji mnogo primarnih materija, i da one imaju razliite osobine
i kvalitete. U tom sluaju mogue ih je sortirati po kompatibilnosti. Kriterijum u
ovom sluaju e biti koeficijent kvantizacije prostora i. Za svaku vrednost i
uestvuje grupa primarnih materija koje su meusobno kompatibilne. ak i pri maloj
promeni tog koeficijenta, nastaju kvalitativni uslovi za meudejstvo drugih
primarnih materija. Drugim reima, svakoj veliini koeficijenta kvantizacije
prostora i odgovara neki drugi univerzum sa sopstvenim zakonima prirode,
karakteristikama i kvalitetima. Predstavimo primarne materije jednog tipa kao
"kocku" jedne veliine i razmotrimo kako materije meudejstvuju jedne sa drugima
u zoni nehomogenosti prostora.
Ako je deformacija prostora L srazmerna sa i, samo jedna primarna materija se,
sa svojim svojstvima i osobinama koje su identine sa osobinama i karakteristikama
date zone deformacije prostora, moe nalaziti u stabilnom stanju i akumulirati u
111

Nehomogen Univerzum
njoj. Slino tome, voda ispunjava neke upljine i povrinu i pri punom ispunjavanju
nivo jezera jednak je sa nivoom vrste povrine.
Ali nikakve kvalitativne promene vode koja je napunila upljine do povrine se ne
javljaju, voda ostaje voda. Na taj nain, i pri zasienju zona deformacije prostora
jednom primarnom materijom nastaje prostor bez kvalitativnih promena u
popunjenosti (sl 3.2.1.).

(sl 3.2.1.)
112

Nehomogen Univerzum
Pre nego to nastavimo analizu ovog procesa, eleo bih da skrenem panju na
injenicu da, takozvane primarne materije datog tipa imaju opte karakteristike i
kvalitete, ali imaju i svoje karakteristike, koje se manifestuju u tome, kako one
meudejstvuju jedna sa drugom i kako one meudejstvuju sa prostorom. Podseam,
da se suneva svetlost deli na sedam glavnih boja, i pri raspadu materije nastaje
snaan svetlosni fle. Svaka doza optikog zraenja, foton, ima svoje specifine
osobine i kvalitete. Zato nae oi razlikuju sedam osnovnih boja, a sa pomou
instrumenata merimo njihove talasne duine ili frekvencije. Svaki foton predstavlja
mikroskopsko iskrivljenje prostora, zasienog jednom primarnom materijom.
Spektar se javlja kao posledica injenice da stalno nastaje mnogo mikroskopskih
poremeaja prostora, iji su parametri razliiti. Shodno tome, svojstva i kvaliteti
svake takve zone deformacije prostora, iako neznatno, razlikuju se jedne od drugih.
Stoga, svaka od ovih zona deformacija prostora je ispunjena razliitim primarnim
materijama. Fotoni optikog raspona su posebno interesantni, oni se javljaju na
nivou mikroprostora kao temelj naeg univerzuma. Oni igraju glavnu ulogu u
formiranju i evoluciji zvezda, ive i neive materije. Postoji mnogo primarnih
materija, ali supstanca naeg univerzuma je nastala spajanjem sedam primarnih
materija datog tipa. Primarne materije datog tipa su primarne materije, koje imaju
zajednike osobine i kvalitete, ijim se kriterijumom javlja koeficijent kvantovanja
prostora i. Naravno, u prostoru stalno nastaju mikroskopske deformacije sa drugim
parametrima, to stvara uslove za zasienje primarnim materijama sa drugim
koeficijenatom kvantovanja prostora i. Kao rezultat toga, prostor je bukvalno
zasien fotonima i to ne samo optikog opsega. Spektar elektromagnetnih talasa je
spektar primarnih materija, odgovarajueg spektra vrednosti koeficijenta
kvantovanja prostora i. Vrednosti ovih koeficijenata su blizu jedne drugima, ali,
ipak, svaka od njih formira "svoju" grupu doslednih meu sobom primarnih materija.
Ali, primarne materije razliitih grupa, kojima odgovaraju razliiti koeficijenti
kvantizacije prostora i, ne meudejstvuju, bar ne direktno. Kao to, na primer,
radio talasi ne meudejstvuju sa fotonima optikog raspona i obrnuto. U isto vreme,
kada one meudejstvuju, formira se nova superpozicija (hibridna kombinacija), kako
radio-talasnog, tako i fotona optikog raspona. Zapravo, zahvaljujui naslanjanju
fotona sedam osnovnih boja jednih na druge, u prirodi postoji mnotvo boja. Ali
vanim momentom se javlja to, da pri tom, ne nastaju hibridna sjedinjenja
primarnih materija. Zamislimo da pada kia u boji. Kia je crvena, narandasta, uta,
zelena, plava, indigo i ljubiasta. I svaka od ovih kia pada sa neba u razliitim
periodima, na razliitim mestima i u razliitim koliinama. Kao posledica toga, na
povrini bi se pojavile raznobojne vode, tako bi se i raznobojna voda u svakom
konkretnom bazenu ili jezeru meala sa razliitim koliinama razliitih skupova
113

Nehomogen Univerzum
boja. Ali, istovremeno, bez obzira na boju, voda bi ostala voda. Jer ne dolazi do
kvalitativnih promena. Tako i primarne materije mogu da teku u potpuno istoj
deformaciji prostora i meaju sa drugima bez stvaranja novih hibridnih materija
novog kvaliteta. Hibridne materije nastaju pri spajanju primarnih materija samo
tada, kada nastanu specifini uslovi. Koji to specifini uslovi treba da budu, na kraju
krajeva, da bi dolo do sinteze hibridnih materija, kada nastaju novi kvaliteti?!
Hajde da pokuamo da razumemo ovaj neverovatan prirodni fenomen. Da bi nastali
bilo kakvi uslovi za spajanje primarnih materija i formiranje hibridnih materija,
mora biti dostupno takvo iskrivljenje prostora, pri kojem se u tom iskrivljenju mogu
nalaziti u stabilnom stanju, dve ili vie primarne materije datog tipa. Ako je veliina
deformacije prostora u opsegu:
2 i <L <3 i (3.2.1)
Dve primarne materije mogu da budu u stabilnom stanju u ovoj zoni zakrivljenosti
prostora, koja stvara dovoljne i neophodne uslove za njihovo meudejstvo po
zajednikim osobinama i kvalitetima, kao i sintezu hibridnih materija. I analogno za
mogunost spajanja u zoni neheterogenosti, tri, etiri, pet, est i sedam primarnih
materija datog tipa, neophodno je da veliina deformacije prostora lei u sledeim
rasponima:
3
4
5
6
7

i
i
i
i
i

<L
<L
<L
<L
<L

<4
<5
<6
<7
<8

i
i
i
i
i

(3.2.2)
(3.2.3)
(3.2.4)
(3.2.5)
(3.2.6)

Kao rezultat doslednog spajanja primarnih materija u tim zonama deformacija


prostora, nastaju hibridne forme iz dve, tri, etiri, pet, est i sedam primarnih
materija. Pri tome, ako veliina deformacije prostora lei u opsegu (3.2.1), nastaje
sinteza hibridnih materija od samo dve primarne. Ako je veliina deformacije
prostora u opsegu (3.2.2) nastaje sinteza hibridnih materija, kako iz dve, tako i iz
tri primarne materije. I analogno tome, kod svake promene veliine deformacije
prostora i, broj hibridnih oblika materijala se poveava za jednu. A, kada je
veliina deformacije prostora u opsegu (3.2.6), dolazi do sinteze hibridnih formi
materija iz sedam primarnih materija. Hibridnu formu materije, koja je nastala kao
rezultat spajanja sedam primarnih materija, zovemo fiziki gustom materijom
(sl 3.2.2 - 3.2.7).
114

Nehomogen Univerzum

sl. 3.2.2

sl. 3.2.3
115

Nehomogen Univerzum

sl. .3.2.4

sl. 3.2.5
116

Nehomogen Univerzum

sl. 3.2.6

sl. 3.2.7

117

Nehomogen Univerzum
Pre nego to preemo na analizu moguih stanja fiziki guste materije, eleo bih da
skrenem posebnu panju na granina stanja. Priroda jedne takve materijalne
supstance je elektron koji je klju za razumevanje prirode fiziki guste materije
naeg univerzuma. Svi postojei modeli atoma (minimalno stabilna materijalna
supstanca) opisuju prisustvo elektrona (a da taj elektron niko nije pokuao da
objasni, osim, to mu je dodeljeno negativno naelektrisanje, a proton je shodno tome
dobio pozitivno naelektrisanje, bez ikakvog objanjenja ta je zapravo pozitivno ili
negativno naelektrisanje) dvostrukih svojstva - kao esticu i kao talas. Eksperimenti
su potvrdili postojanje dvostrukih (dualnih) osobina elektrona, ali objanjenje zato
se manifestuje kao takav, niko nije dao. Hajde da pokuamo da razumemo prirodu
elektrona. Razmotrimo kvalitativno stanje prostora, pri kome veliina deformacije
mikroprostora lei u sledeem opsegu:
6 i <L <6,9 i (3.2.6)
Pri ovom kvalitativnom stanju prostora javljaju se neophodni i dovoljni uslovi za
spajanje est primarnih materija, a za spajanje sedam primarnih materija,
nedostaje veoma malo (Sl. 3.2.8).

Sl. 3.2.8
118

Nehomogen Univerzum
Prostor nije nikada u statikom stanju. Kao to se stalno deavaju sinteza i
raspadanje materije, atomi koji ga sastavljaju, kroz svaku taku u prostoru u
talasima stalno izazivaju manje poremeaje dimenzionalnosti, a astrofiziari to
zovu ostatkom zraenja univerzuma, koji se uglavnom sastoji od gama zraenja.
Gama zraci su manifestacija primarnih materija sa drugom, manjom veliinom
koeficijenta kvantizacije prostora, u odnosu na koeficijent kvantizacije prostora
koju ima na univerzum i koje ne uestvuju neposredno u sintezi fiziki guste
materije. Ali, iako ne uestvuju, njihova uloga je kljuna u prirodi elektrona.
Dosledno proimajui prostor, ovi talasi prouzrokuju neznatne, na prvi pogled,
poremeaje dimenzionalnosti prostora. Neznatne iz tog razloga, to su ovi
poremeaji postali odluujui u prirodi elektrona. Preklapanjem deformacija
mikroprostora (3.2.6), gama zraenje za kratko vremeno stvara dodatno iskrivljenje
mikroprostora, u kojem postoje uslovi za spajanje sedam primarnih materija naeg
tipa (sl 3.2.9.).

sl 3.2.9
119

Nehomogen Univerzum
6 i L + h (3.2.7)
Na kratko vreme postoje uslovi pod kojima je svih sedam primarnih materija u
stanju da se spoji i formira hibridnu formu. Poinje proces sinteze, pojavljuje se
materijalni oblak koji poinje da se zgunjava, ali proces zgunjavanja ne uspeva da
se zavri. Talasni front, prolazi kroz to podruje deformacije mikroprostora, stalno
se menja i kao rezultat toga, ukupni nivo dimenzionalnosti ove oblasti varira glatko,
odnosno, u okviru amplitude prolazeih talasa. Talas sa sobom donosi promenu nivoa
dimenzionalnosti zone deformacije mikroprostora, bez koje ne nastaju potrebni i
dovoljni uslovi za spajanje sedam primarnih materija.
Takvo kvalitativno stanje se zadrava vrlo kratko vreme, tokom kojeg prolazei
talas stvara neophodnu dodatnu deformaciju mikroprostora. Pored toga, treba
napomenuti da je talas koji nosi dodatnu deformaciju sa oba znaka, i pozitivnim i
negativnim. Zbog toga deformacija mikroprostora poinje da opada, i nastupa
momenat, kada ponovo nestaju kvalitativni uslovi za mogue spajanje sedam
primarnih materija (Sl. 3.2.10).

Sl. 3.2.10
120

Nehomogen Univerzum
Materijalni oblak, koji je samo poeo da se kondenzuje, ponovo se rasejava. Sve se
ovo deava u vreme prolaska gama zraenja samo jednog fotona kroz zonu
deformacije mikroprostora. Zbog injenice da svaku taku mikroprostora
kontinuirano proima veliki broj talasa, proces kompresije i dekompresije materije
je kontinuiran.
Ovo stanje je granino stanje fiziki guste materije. Zato elektron, koji odgovara
tom graninom uslovu, ima dvostruke osobine, i kao estica, i kao talas. To je razlog
zato se govori o elektronskom oblaku, kao o nekoj gomili materije koja se kree oko
jezgra atoma. Kao analogija elektronskom oblaku moe da poslui magla. Vodena
para u vazduhu na temperaturi, od takozvane take rose, poinje da se kondenzuje
u siune kapljice vode, toliko male, da ne padaju kao kia, ve i dalje "lebde" u
vazduhu, apsorbujui i rasejavajui svetlost. Tako se i u deformaciji mikroprostora
oko jezgra atoma pojavljuje i nestaje elektronska "magla" koja je nestabilno
granino stanje fiziki guste materije. Sada bih eleo da skrenem panju na
koncept kretanja elektrona. Elektron u elektrinom oblaku se ne javlja u punom
smislu kao fiziki gusta materija. Na prvom mestu zato, jer se elektron ne javlja u
punom smislu kao fiziki gusta materija, ve se javlja, ni manje ni vie, kao izuzetno
nestabilnan granini uslov te materije (sl 3.2.11.).

121

Nehomogen Univerzum

sl 3.2.11

To izuzetno nestabilno granino stanje se manifestuje pre svega u stalnom prelasku


materije iz jednog kvalitativnog stanja u drugo. Pri tome ta kvalitativna stanja u
vezi su sa konstantnom apsorpcijom i emisijom fotona gama zraenja pri prelasku
materije iz jednog kvalitativnog stanja u drugo i obrnuto (sl. 3.2.12 i sl. 3.2.13).

122

Nehomogen Univerzum

sl. 3.2.12

123

Nehomogen Univerzum

sl. 3.2.13
U ovom sluaju, materija moe da se vrati u prethodno kvalitativno stanje ne nuno
na istom mestu (Sl. 3.2.14).
124

Nehomogen Univerzum

Sl. 3.2.14
U prisustvu horizontalne razlike dimenzionalnosti, osloboena primarna materija pri
raspadu elektrona, guta foton razliite talasne duine, i moe da se materijalizuje u
125

Nehomogen Univerzum
bilo kojoj susednoj zoni deformacije mikroprostora, nalazei se oko jezgra atoma.
Proizilazi, takozvani, kvantni prelaz elektrona sa jedne orbite u drugu. U takvim
prelazima elektroni apsorbuju i emituju fotone sa razliitim talasnim duinama. To
je u vezi sa tim, to se svaka zona razlikuje od susedne brojanom vrednou
deformacije mikroprostora. Stoga, zbog te razlike "dubine" zona deformacije
mikroprostora za moguu materijalizaciju elektrona neophodno je razliito dodatno
iskrivljenje mikroprostora, to se ostvaruje posredstvom apsorpcije fotona, koji
imaju razliite talasne duine i amplitude. Budui da fotoni razliitih talasnih duina
donose sa sobom razliita po veliini kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora, oni
su u stanju da kvalitativno utiu na procese u oblasti nehomogenosti ako se njihova
talasna duina moe uporediti sa veliinom tih zona neheterogenosti mikroprostora.
Naime zato, pri izluivanju fotona od elektrona, on "preskae" u niu orbitu , a pri
apsorpciji, shodno tome, na viu orbitu. injenica je da se, sa emitovanjem, sa
gubitkom fotona od elektrona, "dubina" zone deformacije mikroprostora u kojoj se
elektron nalazi, menja na veliinu amplitude emitovanog fotona. Kao rezultat,
elektron postaje nestabilan i razgrauje se na primarnu materiju koja ga obrazuje i
materijalizuje u zoni deformacije, locirajui se blie jezgru atoma. Slino, prilikom
apsorpciju fotona od elektrona, njegova sopstvena dimenzionalnost se poveava, i on
"skae" na viu orbitu.
Nivo dimenzionalnosti mikroprostora, pri kojem nastaju uslovi za nastanak
elektrona, nazvaemo sopstvenim nivoom elektrona. Oko jezgra atoma se
koncentrino prostiru zone deformacija dimenzionalnosti mikroprostora, nastale pri
sintezi jezgra. Dubina ovih zona deformacije je razliita, kako bi nastali uslovi za
spajanje sedam primarnih materija i pojavu elektronskog oblaka, neophodnog
konkretno za svaku od tih zona dodatne iskrivljenosti dimenzionalnosti
mikroprostora. Ovi uslovi odgovaraju fotonima razliitih talasnih duina, kao to je
gore navedeno, talasnih duina koje se mogu porediti sa veliinom zona deformacije.
U jezgru je koncentrisana gotovo sva supstanca atoma, takozvana fiziki gusta
materija. Najjednostavniji atom je atom vodonika, najkompleksniji je atom
transuranskih elemenata. Atom vodonika je najstabilniji elementi u svemiru,
transuranski je najnestabilniji i skoro svi oni postoje samo u vetakim uslovima, i
"ive" ponekad, milijarditi deo sekunde, ili ak i manje. Nestabilnost tekih
elemenata spada u "podrazumevanu" logiku, jezgro se formira iz protona i nukleona, i
to je vie poslednjih, to se formira manje stabilan sistem. to je sloeniji sistem,
to je tee da on bude u stabilnom stanju. Ovo pravilo vai za, praktino, bilo koji
sloen sistem .
Ipak, ostaje otvoreno pitanje o uzrocima nastajue nestabilnosti, jer su za razliite
sloene sisteme razliiti razlozi za nestabilnost postojeih raznih prirodnih pojava.
126

Nehomogen Univerzum
Dakle, u modernoj nuklearnoj fizici, ne postoji objanjenje za fenomen
radioaktivnog raspada, ve se samo konstatuje njegovo postojanje. I ako bi u vezi sa
nestabilnou transuranskih elemenata hteli da se uskladimo sa logikom, onda bi u
vezi nestabilnosti izotopa "prostijih" elemenata, ukljuujui vodonik, ta logika, blago
reeno, odbijala da funkcionie. Jezgro atoma vodonika sadri samo jedan protonnukleon i njegova atomska teina se uzima kao jedan. Teki vodonik - deuterijum ili
tritijum u jezgru imaju, jedan ili dva nukleona vie. Samo ti nukleoni, za razliku od
protona, elektrino neutralni, imaju u sutini istu veliinu i teinu i nazivaju se
neutroni. Suprotno od "prostog" vodonika, oni su nestabilni, drugim reima,
radioaktivni. U isto vreme, drugi elementi, koji imaju atomsku teinu desetina
atomskih jedinica, nastavljaju da budu stabilni. I zlato, atomske mase koja je skoro
stotinu i devedeset sedam atomskih jedinica, u sutini je najstabilniji hemijski
elemenat. Pojava u jezgru svakog stabilnog atoma "ekstra" neutrona, pretvara ga u
nestabilni izotop. Na primer, zlato Au ima u jezgru sedamdeset devet protona i sto i
sedamnaest neutrona, i stabilno je! Pri pojavi jo jednog dodatnog neutrona u jezgru
atoma zlata, pored ve postojeih sto i sedamnaest, postaje nestabilno. U isto
vreme, kao sledei element, koji ima jedan proton vie, iva Hg u jezgru sadri
stotinu i devetnaest neutrona, i stabilna je. Nastaje protivrenost zdravom razumu
ako pristupamo razmatranju ovog fenomena sa klasine take gledita. Jedan te isti
broj neutrona u razliitim atomima se ponaa drugaije. Znai da se priroda
fenomena radioaktivnosti ne odreuje po broju neutrona u jezgru. Ako je tako, ta
je to to ini atome nestabilnim, radioaktivnim?! Hajde da razmotrimo ovu neobinu
pojavu u prirodi.

127

Nehomogen Univerzum

3.3. Uticaj materijalnih objekata mikrokosmosa na okolni


prostor
U zoni deformacije mikroprostora, u kojoj se javljaju neophodni uslovi za potpuno
spajanja sedam osnovnih materija, dolazi do sinteze hibridnih formi materija. Pri
emu, hibridne forme materije bitno poinju da utiu na svoj mikroprostor sa
suprotnim znakom. Svaka hibridna forma materije poveava dimenzionalnost
prostora na odreenu veliinu. Proces sinteze primarnih materija nastavlja se sve
do tada, dok deformacija dimenzionalnosti mikroprostora ne bude neutralisana.
Hibridne forme materija popunjavaju sobom tu deformaciju dimenzionalnosti.
Zamislimo zemljani put sa rupama. Ako uzmemo i popunimo te rupe kamenjem,
povrina puta e ponovo biti ravna, iako u stvarnosti jama nije nestala.
Prosto,popunili smo je kvalitativno drugim tvrdim materijalom. Tako i hibridne
materije, koja su nastale u zonama deformacije mikroprostora, kvalitativno
drugaije od primarnih materija od kojih su stvorene, popunjavaju zonu
nehomogenosti i sobom kompenzuju zakrivljenost prostora. U ovom sluaju, nas
interesuje hibridna forma materije, nastala kao rezultat spajanja sedam formi
primarnih materija. Opseg vrednosti dimenzionalnosti, u predelima gde je vrsta
materija fiziki stabilna, tj, ne raspada se na primarne materije koje je obrazuju,
lei u rasponu:
2.87890 < L... < 2.89915 (3.3.1)
Najmanji atom vodonika, u svom jezgru ima samo jedan proton-nukleon, ija je
atomska masa jednaka jednoj standardnoj atomskoj jedinici. Prirodno je
pretpostaviti, da e uticaj na okolinu mikroprostora atoma vodonika biti minimalan.
S obzirom na to, vodonik e biti stabilan u celom opsegu vrednosti fiziki guste
materije (3.3.1). Naime, zato je vodonik najzastupljeniji element u svemiru. Hajde
da pokuamo da shvatimo zato je vodonik najzastupljeniji element u svemiru?
Pri sintezi atoma, naroito vodonika, dolazi do promene kvalitativnog sastava
mikroprostora oko jezgra tih atoma.
Pri tome, nastalo dodatno zakrivljenje prostora ima drugi znak u odnosu na zonu
deformacije prostora, u kojoj je dolo do sinteze ovih atoma. Ako pretpostavimo
negativnu vrednost deformacije prostora, u kojem je dolo do sinteze atoma, onda
dodatno zakrivljenje prostora, izazvano svakim atomom, jeste pozitivno. Na taj
nain, poetna zakrivljenost prostora namee sekundarno zakrivljenje suprotnog
znaka. Kao rezultat toga, poetna zakrivljenost prostora se delimino kompenzuje.
Atom vodonika, imajui u jezgru samo jedan nukleon - proton - stvara na taj nain
128

Nehomogen Univerzum
minimalnu sekundarnu zakrivljenost prostora, i stoga praktino stabilnu i
nepromenljivu u celom svom opsegu. Opasnost od nestabilnosti se javlja samo kada
su atomi vodonika u granicama opsega stabilnosti fiziki guste materije. Stoga,
vodonik ima spektar stabilnih stanja, praktino jednakih rasponu odrivosti fiziki
guste materije (slika 3.3.1).

slika 3.3.1
129

Nehomogen Univerzum
Svakom stabilnom stanju atoma odgovara nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma.
Ako atom ima nivo sopstvene dimenzionalnosti blizu gornje granice opsega
stabilnosti fiziki guste materije, onda, pri apsorpciji fotona sa talasnom duinom,
srazmernom veliini atoma (pri apsorpciji fotona atomom , elektron atoma
"preskae" sa blie jezgru orbite na udaljeniju), nivo sopstvene dimenzionalnosti
atoma menja se na veliinu amplitude apsorbovanog talasa. Na taj nain, kao
rezultat apsorpcije fotona atomom, nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma se
uveliava. I, ako je inicijalno atom blizu gornje granice opsega stabilnosti fiziki
guste materije, takva promena u dimenzionalnosti dovodi do nestabilnog stanja
atoma, i on se raspada. Moe da se javi pitanje, na koji nain atom vodonika ili bilo
koji drugi atom, u svom normalnom stabilnom stanju postaje nestabilan i raspada se?
Vratimo se slici jama na putu, ispunjenih vodom tokom kie. Kao to e veliina i
dubina ovih jama uvek biti drugaija, bie potrebne razliite koliine vode ili neeg
drugog za popunu tih jama do kraja. Na taj nain, ako nastane neznatno zakrivljenje
mikroprostora, deava se samo sinteza takvih atoma, iji je sopstveni uticaj na
njihov mikroprostor u srazmeri sa veliinom deformacije mikroprostora u zoni
sinteze tih atoma. Na deformaciju makroprostora naslanja se deformacija
mikroprostora, samo sa suprotnim znakom, i one meusobno ponitavaju jedna drugu.
Minimalno zakrivljenje makroprostora, u kome nastaje sinteza fiziki guste
materije, odgovara uslovima sinteze vodonika. Atom vodonika H ima minimalan uticaj
na svoj mikroprostor i zapravo zato se javlja prvom formom fiziki guste materije u
univerzumu (Slika. 3.3.2).

130

Nehomogen Univerzum

Slika. 3.3.2

131

Nehomogen Univerzum
Atom vodonika je "prva cigla" materije naeg univerzuma, i zapravo on je taj koji
slui kao graevinski materijal za zvezde, i sve ostale poznate atome, koji su nastali
u dubinama zvezda kao rezultat termonuklearnih reakcija, koje rezultiraju
kompresijom vodoninih zvezdi - plavih giganta. Kompresija vodoninih plavih
giganta se deava zbog injenice, da unutar plavih giganta postoji razlika
dimenzionalnosti, usmerena ka centru zvezde (Slika. 3.3.3).

Slika. 3.3.3
132

Nehomogen Univerzum
Kao rezultat ove kompresije, atomi vodonika poinju da se kreu ka centru zone
deformacija makroprostora i susreu jedni druge emitujui talase. Pri tome, taj
elektron svakog emitujueg atoma vodonika prelazi sa vie energetske orbite na
niu energetsku orbitu. I tako to traje onoliko dugo, dok se elektron ne priblii
jezgru-protonu tako blizu, da nastane kvalitativan preobraaj vodonika u neutron.
Postoji tada minimalna kritina orbita elektrona atoma vodonika. I ako se elektron,
nalazi u toj orbiti, emituje talase i odlazi u manje kritinu orbitu, dolazi do
nepovratnog procesa i vodonik prelazi u kvalitativno novo stanje - neutron. U
neutronu, rastojanje izmeu protona i elektrona je toliko malo da se moe rei da je
elektron praktino pao na proton. Prelaskom na orbitu elektrona ispod kritine
vrednosti, nastaje situacija u kojoj praktino ne postoji mogunost da se prenese na
viu orbitu. Neutron, koji nema naelektrisanje, postaje gradivni blok za druge atome.
Kada ubrzava, kao rezultat sudara sa drugim atomima i neutronima, neutroni dostiu
takvu energiju, gde su u stanju da prodru u jezgro vodonika i stvore deuterijum,
takozvani teki vodonik. Tako nastaju uslovi za termonuklearnu reakciju koja dovodi
do sintetizovanja helijuma. Analogno tome, deava se sinteza i svih ostalih
elemenata. Kao rezultat kompresije zvezde dolazimo do one take, gde dolazi do
eksplozije, tzv supernove, i supstanca gornjih slojeva zvezde, koja se sastoji od
atoma razliitih elemenata, izbacuje se u okolni prostor. Osim toga, treba podsetiti,
da u zonama raspona odrivosti fiziki guste materije dimenzionalnost
mikroprostora stalno varira u to vreme, kao sekundarni uticaj svakog atoma na taj
isti prostor imajui specifinu, konanu veliinu. Ova veliina uticaja atoma moe
biti veoma mala, kao kod vodonika ili srazmerna opsegu odrivosti kao kod uranijuma,
i sledeih za njim elemenata (Slika. 3.3.4).

133

Nehomogen Univerzum

Slika. 3.3.4
134

Nehomogen Univerzum
Uticaj svih ostalih elemenata je izmeu ove dve krajnosti. Vodonik moemo nazvati"
najlakim" elementom, a uranijum "najteim" (Slika. 3.3.5).

Slika. 3.3.5
135

Nehomogen Univerzum
Meutim, malo ko je razmiljao, ta stoji iza ovih koncepata tako oiglednih. Mi smo
navikli da uzimamo zdravo za gotovo mnoge prirodne pojave, iako nose ponekad
iznenaujue informacije, ije razmevanje moe pomoi da se razotkriju mnoge
misterije prirode. Pretpostavimo, da je u vodu baeno mnogo kugli razliitih
veliina, jednakih gustina, i svaki put meajui ih sa bilo kojom drugom. Kao rezultat
toga, masa svake bie vea od mase najmanje, svaki put, koliko god se puta pomea
sa tim kuglicama. Nakon toga, kada sve te loptice padnu u vodu, one se kreu
haotino, u odnosu jedna na drugu. Ali postepeno, kao gubitak originalnog impulsa,
one se rasporeuju u vodi u odreenom redu. Najlaka lopta e plutati na povrini
vode ili blizu nje, gde e teina biti neutralisana pritiskom vode. Sve ostale loptice,
u zavisnosti od njihove veliine, a samim tim i teine, e biti uronjene u razliitim
dubinama. Svako kretanje vode e pokrenuti sve te loptice, ali svaki put, nakon
prestanka kretanja vodene mase, sve ove kugle ponovo e zauzeti "svoje" mesto,
vratie se na tu dubinu, gde je njihova teina neutralisana pritiskom vode.
Zar to nije razumljiva i poznata slika svakome od nas. Dakle, najlaka "kuglica" je
vodonik, a sve ostale kugle - atomi drugih elemenata, atomskih masa koje su vee od
atomske mase atoma vodonika. Vee zato, to se svako jezgro sastoji od nukleonaprotona i neutrona, koji su, praktino svi iste mase.
Dakle, kao to je vodena masa pokrenuta od strane vetra ili neeg drugog, u
prostoru se stalno javljaju razliiti procesi (na primer, prolaze kroz prostor
razliiti talasi), u ijem rezultatu su svi "lebdei" u prostoru atomi i molekuli skoro
uvek u pokretu. Posle svakog narednog naruavanja dimenzionalnosti prostora atomi
se vraaju u svoje "ravnotene" uslove. Kao rezultat toga, atomi vodonika se
nagomilavaju na gornjoj granici opsega stabilnosti fiziki guste materije. Shvativi
ovo, blie smo razumevanju radioaktivnosti izotopa "lakih" i "srednje tekih"
elemenata. Na primer, pri bombardovanju vodonika neutronima, neki atomi vodonika
zahvataju jedan ili dva neutrona, a kao rezultat atomska teina ovih atoma se
poveava za jednu ili dve atomske jedinice i formiraju deuterijum ili tricijum,
imajui veu atomsku teinu od vodonika, pri istim elektrohemijskim osobinama.
Deuterijum i tricijum, koji imaju tako beznaajnu atomsku teinu, su radioaktivni
izotopi vodonika. Neobjanjivo sa klasine take gledita nastaje prirodno
razumvljiv fenomen, kada se uzme u obzir iznad reeno. U principu, vodonik je
stabilan u rasponu praktino celog opsega stabilnosti fizike guste materije. Ali,
istovremeno, nivo sopstvene dimenzionalnosti vodonika je blizu gornje granice
opsega stabilnosti. Da bi se shvatilo ta je nivo sopstvene dimenzionalnosti, treba da
se prisetimo, da svaki atom utie na svoj mikroprostor. Ovaj uticaj je uslovljen
injenicom, da atom samim sobom zauzima deo makroprostora.
136

Nehomogen Univerzum
Uticaj svakog atoma na svoj mikroprostor i makroprostor je postajan i srazmeran
atomskoj teini, drugim reima, broju protona i neutrona koji ine atomsko jezgro:
to je vei broj nukleona (protona i neutrona) koji su sastavu jezgra atoma, to je
vei efekat na okolni prostor atoma.
Deformacije makroprostora mogu biti razliite. Atomi, koji nastaju u sintezi ili su
zarobljeni u toj deformaciji, popunjavaju je sobom. Stoga, prilikom popunjavanja
jedne iste nehomogenosti razliitim atomima, poslednji (atom) nalazie se u
razliitim kvalitativnim uslovima. Atom vodonika, sa minimalnim uticajem na okolinu,
bie stabilan u celoj zoni nehomogenosti po sili toga, da je stepen uticaja atoma
vodonika na okolinu znatno manji od same deformacije. U isto vreme, stepen uticaja
na okolni prostor atoma urana U je u srazmeri sa maksimalnom veliinom
deformacije prostora, pri kojoj moe postojati fiziki gusta materija. Po tome,
uslovi za sintezu i stabilno stanje atoma urana su mogui samo pri veliini
deformacije, srazmernoj sa stepenom uticaja atoma uranijuma na okolinu. A ta
veliina, kao to je ve pomenuto, je srazmerna veliini opsega stabilnosti fiziki
guste materije. Stoga, nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma uranijuma e biti blizu
donje granice opsega stabilnosti.
Atom vodonika H ima minimalan uticaj na okolni prostor, i tako e biti praktino
stabilan u celom opsegu odrivosti fiziki guste materije. Drugim reima, vodonik
ima spektar vrednosti sopstvene dimenzionalnosti, srazmeran opsegu stabilnosti
fiziki guste materije.
Prema tome, nivo sopstvene dimenzionalnosti predstavlja vrednost (i)
dimenzionalnosti prostora unutar opsega stabilnosti fiziki guste materije, u
kojoj dolazi do sinteze tog atoma i pri kojoj on odrava stabilno stanje.
Opseg veliine nivoa sopstvene dimenzionalnosti vodonika oznaava, da e se sinteza
atoma vodonika vriti, kako pri deformaciji prostora, srazmerno stepenu uticaja
atoma vodonika na okolinu, koji je blizu gornje granice opsega stabilnosti, tako i pri
deformaciji prostora u srazmeri sa veliinom opsega stabilnosti fiziki guste
materije. Treba napomenuti da svaki atom utie na okolni prostor sa svojom
atomskom teinom. Ali, bez obzira na to, koliko jako utie, on delimino ili u
potpunosti ispunjava sobom deformaciju prostora, ime se smanjuje veliina te
deformacije. Po tome, sveukupni efekat na prostor dve stotine i trideset osam
atoma vodonika je priblino jednak stepenu uticaja jednog atoma uranijuma. tavie,
zapunjenjem sobom i kompenzacijom deformisanog prostora, svaki atom vodonika e
smanjiti "dubinu" te deformacije i dve stotine i trideset osmi atom vodonika e bi u
istim kvalitativnim uslovima kao jedan atom urana - postae nestabilan, radioaktivan.
Razlika je samo u tome, da e se svi atomi vodonika nalaziti u stalnom kretanju u
meusobnom odnosu i svaki od njih e periodino biti u poziciji nestabilnosti, i ako u
137

Nehomogen Univerzum
tom trenutku kroz datu taku prostora proe neka mikroskopska smetnja
dimenzionalnosti prostora, taj atom vodonika postaje radioaktivan. U to vreme, kada
je svaki atom uranijuma uvek u nestabilnom stanju, pri mikroskopskim smetnjama
dimenzionalnosti prostora poinje da se raspada u vie stabilnih atoma.
Na taj nain, bez obzira na to, kakav je taj atom, on postaje radioaktivan, ako je, iz
bilo kog razloga, blizu gornje granice opsega fizike stabilnosti guste materije.
Zbog injenice da su u prostoru stalno prisutna razna mikroskopska kolebanja
dimenzionalnosti, atomi vodonika su stalno u pokretu, pri emu oni odstupaju od
optimalnog za njih nivoa dimenzionalnosti. Ali, kao to plovak uronjen u vodu isplivava
nakon toga, tako se i atomi vodonika (kao i svi drugi atomi) vraaju na optimalni nivo
sopstvene dimenzionalnosti (Slika. 3.3.6).

Slika. 3.3.6
138

Nehomogen Univerzum
Ako, tokom kretanja atoma vodonika pod uticajem poremeaja dimenzionalnosti
mikroprostora jezgro bilo kog od atoma vodonika "uhvati" jedan ili dva "ekstra"
neutrona, zatim, sa povratkom takvih izmenjenih atoma na optimalan za vodonik nivo
dimenzionalnosti oni "ispadaju" iz opsega stabilnosti fiziki guste materije
(Slika. 3.3.7).

Slika. 3.3.7
139

Nehomogen Univerzum
Kao rezultat toga, postaju nestabilni i raspadaju se (Slika. 3.3.8).

Slika. 3.3.8
140

Nehomogen Univerzum
I odjednom sve dolazi na svoje mesto, protivrenosti nestaju, a umesto apsurda
otvara se velianstvena slika mikrosveta u svojoj prvobitnoj lepoti.
Ostaje samo da objasnimo jedno malo "ali": zato se tei vodonik vraa na optimalni
nivo sopstvene dimenzionalnosti, kao i "jednostavnan" vodonik, u ijem rezultatu
postaje nestabilan i raspada se?! Vodonik ima jedan nukleon - proton - pozitivno
naelektrisanu esticu, zarad koje se neutralie negativni naboj elektrona, to
obezbeuje stabilnost atoma. Podsetimo se, da jezgro sadri praktino skoro svu
masu atoma, u njemu se sadri fiziki gusta materija, koja je hibridna forma
materije koja je nastala kao rezultat spajanja sedam osnovnih materija. Hibridne
forme utiu na dimenzionalnost mikroprostora sa suprotnim znakom. Kao rezultat
toga, poetna deformacija mikroprostora se neutralie, i uspostavlja ravnotea stabilno stanje prostora. Jezgro atoma vodonika, pri svom roenju, stvara
mikroskopsku deformaciju dimenzionalnosti okolnog mikroprostora iste prirode kao
to je originalna. Ako je originalna deformacija negativna, onda fiziki gusta
materija stvara pozitivnu deformaciju mikroprostora. U zavisnosti od toga na kojoj
udaljenosti od jezgra nastaje prouzrokovana protonom deformacija mikroprostora,
pojavljuje se ili atom vodonika ili neutron. injenica je da je neutron elektrino
neutralna estica, kvalitativno obrazovana protonom i elektronom, meu kojima je
rastojanje za red veliine manji od veliine atoma vodonika. Po tome, takva blizina
jedne drugoj pozitivne i negativne zone deformacije mikroprostora potpuno se
potiru, i nastaje neutralna zona mikroprostora, koja ne stupa u meudejstvo sa bilo
kojom drugom, izolovana od svega i svakoga. Kod atoma vodonika "elektrina" zona
deformacije mikroprostora neznatno je udaljenija od protona, u rezultatu ega je
njen uticaj na proton jezgra vodonika mnogo manji, ime je sila meudejstva izmeu
njih znaajno manja nego unutar neutrona, i kao rezultat toga, pojavljuju se osobine
koje su tipine za atom. Na taj nain, jasno su navedeno razlike izmeu atoma
vodonika i neutrona i te razlike su samo rastojanje izmeu dve zone deformacije
mikroprostora razliitog znaka. Zapravo rastojanje izmeu njih tako znaajno utie
na svojstva, da mi govorimo, u jednom sluaju, o atomu vodonika, a u drugom o
neutronu. I opet, prostorne karakteristike dovode do kvalitativnog skoka
manifestacije materije. A sada, zapamtimo da "elektrina" zona deformacije nije
dovoljna za potpuno spajanje sedam formi materija, a da se uslovi za spajanje
javljaju samo privremeno, tokom prolaska fronta talasa kroz "elektrinu" zonu
deformacije mikroprostora. Kao rezultat toga, fiziki gusta materija se "raa", da
bi u sledeem trenutku umrla, i tako se ponavlja beskonano puta. Tokom svog
"kratkotrajnog ivota" elektron pokazuje svojstva supstance, drugim reima, utie
na prostor tano tako, kao i jezgro atoma vodonika -proton.

141

Nehomogen Univerzum
U trenutku njegovog raspada -"smrti" - takav uticaj nestaje. I kao rezultat toga,
vodonik stalno vri mikroskopska kolebanja dimenzionalnosti okolnog mikroprostora,
u odnosu na nivo stabilnog ravnotenog stanja. Kao rezultat periodine
materijalizacije elektrona, "elektrina" minus zona deformacije mikroprostora onda
nestaje, pa se ponovo pojavi. Na taj nain, razlika izmeu neutrona i atoma vodonika
se odreuje samo po njihovoj prostornoj strukturi, koja ima uticaj samo na njihova
hemijska svojstva, dok je priroda njihovog uticaja na mikroprostor tidentina.
Dakle, kada atom vodonika "uhvati" neutron, atom tekog vodonika tei istom
optimalnom nivou sopstvene dimenzionalnosti, kao i "jednostavan" atom vodonika,
dok je kao sveukupni uticaj jezgra na okolni mikroprostor kod tekog vodonika dva ili
tri puta (u sluaju deuterijuma ili tricijuma,) vei od prostog vodonika. I, kao
posledica toga, teak vodonik upada u zonu stabilnosti fiziki guste materije.
Njegova jezgra su u zoni mikroprostora, gde ne moe biti materija, nastala
spajanjem sedam primarnih materija, i dolazi do raspada jezgra na materije koje ga
obrazuju. To odgovara radioaktivnom raspadu.
Moe da se javi pitanje: zato atom vodonika, kao i svi ostali atomi, treba da tei
optimalnom nivou sopstvene dimenzionalnosti?! I uopte ta stoji iza tog koncepta?!?
Jo jedna kombinacija rei, koja nema fiziki smisao i jasno objanjenje?! Hajde da
pogledamo ovaj koncept.
Kao to je ve pomenuto, hibridne forme materije svojom masom ispunjavaju zonu
deformacije prostora, u kojoj proizilazi njihova sinteza. Proces sinteze se nastavlja
do tada, dok se zona deformacije u potpunosti ne ispuni, kao pri zasipanju kamenjem
jama, dok povrina zemljanog puta ne postane ravna. Hibridne materije neutraliu
sobom zonu deformacije prostora. I to moe znaiti samo jedno - one same utiu na
dimenzionalnost prostora sa znakom, suprotnom znaku deformacije prostora, u kome
je dolo do sinteze tih hibridnih materija. Atomi stvaraju sekundarno zakrivljenje
mikroprostora. Na taj nain, svaki atom menja dimenzionalnost svog mikroprostora,
u isto vreme, dok sav okolni mikroprostor zadrava dimenzionalnost, koja je bila do
sinteze tog atoma. Kao rezultat, nastaje razlika dimenzionalnosti, usmerena od nivoa
sa manjom dimenzionalnou, ka nivou sa viom. Ova mala razlika dimenzionalnosti
zaustavlja atom da se kree do gornje granice opsega stabilnosti fiziki guste
materije. Podsetimo se da poetna deformacija prostora, u kojoj dolazi do sinteze
hibridnih formi, stvara razliku dimenzionalnosti, usmerenu sa nivoa sa viom
dimenzionalnou ka nivou sa manjom, to zaustavlja slobodne primarne materije da
se kreu u onim zonama, u kojima su u drugim kvalitativnim uslovima, pri kojima
dolazi do sinteze hibridnih materija. Dakle, razlika dimenzionalnosti, u zoni
deformacije prostora, ima jedan znak, u isto vreme, kada sazdana pri sintezi atoma
ima suprotan znak. Podsetimo na jo jednu injenicu: rupe na putu ne nestaju, ve se
142

Nehomogen Univerzum
samo popunjavaju kamenjem. Dakle, ak i nakon zavretka sinteze hibridnih
materija, razlika dimenzionalnosti ostaje, a to dovodi do toga, da primarne materije
nastavljaju "da teku" u zonu deformacije prostora. Slino tome, kako voda reke ili
potoka ispunjava do vrha jezero, nastavlja da utie u njega, stvarajui protok u
njemu. Istovremeno, deo vode jezera nastavlja da dalje tee. Tako i primarne
materije nakon zavretka sinteze hibridnih materija nastavljaju da proimaju zone
deformacija gde se desila sinteza. Zona deformacije prostora ne nestaje, ve je
samo ispunjena hibridnim formama materije. Zbog toga, poetna razlika
dimenzionalnosti, iako kompenzovana hibridnim materijama, nastavlja da postoji za
slobodne primarne materije, kao to i jezero nastavlja da postoji za vodu koja u
njega utie i nakon potpunog zapunjenja.
Razlika dimenzionalnosti (gradijent) je uvek usmerena od granice ka centru zone
deformacije prostora, tako da se primarne materije, kreu du ovog gradijenta,
stvarajui usmereni protok. Taj usmereni protok primarnih materija, u zoni razlike
dimenzionalnosti i stvara tzv. gravitaciono polje. Gravitaciono polje se uvek uzima
zdravo za gotovo, podrazumevajui se samo po sebi, oigledno i neosnovano.
U principu, pojam bilo kakvog polja uvodi se u vidu postulata, bez ikakvih dokaza ili
objanjenja, to u principu ima puno ozbiljnih posledica po razvoj nauke uopte. Bez
razumevanja, reklo bi se oiglednog, nemogue je da se nauka kree napred. Dakle,
razlika dimenzionalansti prostora u oblasti neheterogenosti, nastala pri eksploziji
supernove stvara gravitaciono polje, gravitaciju. Svaki atom, nastao kao rezultat
sinteze sedam primarnih materija, stvara sekundarno zakrivljenje prostora na
mikronivou. Nastaje razlika dimenzionalnosti, stvorena od atoma, usmerena protiv
originalne, drugim reima, svaki atom stvara antigravitaciono polje. Kao rezultat,
atom poinje da se kree ka gornjoj granici opsega stabilnosti i zaustavlja se na
uravnoteenom nivou dimenzionalnosti.
Pogledajmo zato se atom zaustavlja, na takozvanom, uravnoteenom nivou
dimenzionalnosti?!
Podsetimo se, da svaki atom ne samo da formira sekundarno zakriviljenje prostora,
ve predstavlja sam fiziki gustu supstancu, hibridnu formu sedam primarnih
materija, koja se kvalitativno razlikuje od primarnih materija. Planetarna razlika
dimenzionalnosti formira usmeravanje protoka primarnih materija ka centru planete
i svaki atom dobija od njih "pritisak". Nastaje " efekat jedra" - primarne materije
"vre pritisak" na atom, uzrokujui da se on kree u istom pravcu kao i one. Protok
primarnih materija gura" atom da se kree u odreenom pravcu, ka centru zone
deformacije. Razlika dimenzionalnosti, stvorena atomom, je usmerena od centra
zone deformacije ka njenim granicama, to stvara kontra impuls atoma.

143

Nehomogen Univerzum
Kao rezultat toga, pritisak primarnih materija na "povrinu" atoma delimino
neutralizuje antigravitaciju, stvorenu samim atomom.
I u odreenoj taki, dve sile se potiru, to odgovara dimenziji uravnoteenog nivoa
dimenzionalnosti za taj atom. Svaki atom ima "svoju" veliinu, atomsku teinu i
stepen uticaja na okolni mikroprostor, tako da svaki atom ima svoj uravnoteen nivo,
karakteristian samo za nega. Zapravo zato, laki elementi imaju izbalansiran
sopstveni nivo dimenzionalnosti, blizu gornje granice opsega stabilnosti fiziki guste
materije, dok u isto vreme, teki elementi - sopstveni nivo dimenzionalnosti blii
donjoj granici opsega stabilnosti fiziki guste materije (3.3.1). I, u sluaju tekog
atoma vodonika, njegov sopstveni nivo dimenzionalnosti blizak je gornjem kraju ovog
opsega, pa ak i pri manjim smetnjama u dimenzionalnosti, stvorenim prodiranjem
talasa kroz mikroprostor, on (teak vodonik) postaje radioaktivan, jer, pri apsorpciji
talasa, sopstvena dimenzionalnost tekog atoma vodonika postaje nadkritina i atom
se raspada (LD> 2,89915).
Naprotiv, nivo sopstvene dimenzionalnosti transuranskih elemenata je blia donjoj
granici raspona stabilnosti i u isto to vreme, uticaj jezgra transuranskih elemenata
je na mikrokosmos blizak kritinom znaenju. I dovoljne su manje oscilacije
dimenzionalnosti mikrokosmosa, nastale u atomu, pri apsorpciji njihovih talasa, da bi
oni postali nestabilni i poeli da se raspadaju.
Izotopi vodonika i transuranskih elemenata su u istim uslovima i stoga je priroda
njihovog ponaanja - identina. Izotopi elemenata, koji se nalaze izmeu vodonika i
uranijuma su radioaktivni pod istim uslovima. Svaki od ovih elemenata ima sopstveni
nivo dimenzionalnosti, odgovaraju optimalnoj stabilnosti atoma svakog elementa.
Poetna zakrivljenost prostora, u kojoj dolazi do sinteze materije i sekundarnog
zakrivljenja, nastalog pod uticajem jezgra atoma, ima razliite znake (znaci ukazuju
na prisustvo razlike dimenzionalnosti, usmerene jedne ka drugoj), stvaraju se uslovi,
u kojima forme materija mogu biti stabilne u datoj taki prostora, to odgovara
datom nivou dimenzionalnosti. Kao rezultat takvog "sortiranja," u zoni
nehomogenosti prostora nastaje rasporeivanje materije po kvalitativnom sastavu.
Zato planeta ima jezgro od tekih elemenata, ija se koliina umanjuje od centra ka
povrini.
Srednje teine elementi ili njihove kombinacije i laki elementi, formiraju koru
planete, granica koja se nalazi na razliitim rastojanjima od centra jezgra planete. I
ako uzmemo nivo mora kao polaznu taku, gde su sve jame (udubljenja) ispunjene
vodom, ono predstavlja sintezu lakih elemenata: kiseonika i vodonika. Dalje ide
atmosfera, formirana gasovima od lakih elemenata, koji prelaze u jonosferu (sl
3.3.9.).

144

Nehomogen Univerzum

sl 3.3.9

145

Nehomogen Univerzum
Joni se javljaju kao granini oblik fiziki guste materije naeg univerzuma, iji
raspad prate razliita zraenja, ija se supstanca, u punom smislu te rei, jo uvek
ne imenuje. Na taj nain, nastaje ravnotea, harmonija izmeu stalno menjajueg
prostora i materije, koji imaju posebne osobine i kvalitete. Beskonano spajanje,
postaje identino konanom u nekom ogranienom obimu ove beskronanosti.
Oigledan paradoks, koji, u principu, to nije. I, ako je priroda elektrona vie ili
manje jasna, pojam elektrinog toka ostaje jo neosvojena teritorija. Dakle, hajde
da pokuamo razumemo prirodu elektrinog toka.
U klasinoj fizici pod elektrinim tokom podrazumeva se kretanje elektrona
usmerenih od plusa ka minusu. Kao, sve je vrlo jednostavno, ali, naalost, to je iluzija. ta je taj elektron, klasina fizika ne objanjava, osim da je elektron
proglaen negativno naelektrisanom esticom. Ali, ta je negativno naelektrisana
estica, niko se nije potrudio da objasni. Istovremeno, konstatovano je da elektron
ima dvojna (dualna) svojstva, i estice i talasa. ak se u ovoj definiciji i skriva
odgovor. Ako materijalni objekat ima osobine i talasa i estice, to moe znaiti
samo jedno - da nije ni jedno ni drugo. Po svojoj prirodi, estica i talas, u principu,
nisu kompatibilni i nije potrebno kombinovati nespojivo. ta je taj elektron, mi smo u
potpunosti razumeli ranije, tako da emo prei na sledei deo objanjenja
elektrinog toka. Usmereno kretanje je, reklo bi se, da bi bilo lake - kretanje u
zadatom pravcu.
Sve ovo je tako, istina, ali postoji malo "ali". Elektroni se uopte ne kreu u
provodnicima, u krajnjoj meri, ono to se podrazumeva pod elektronom.
I ako pretpostavimo da se oni kreu, to bi trebalo da bude brzina njihovog kretanja
u provodniku.
Setimo se objanjenja o prirodi usmerenog toka. Elektroni u provodniku nejednako
su rasporeeni u radijalnom pravcu, pri emu nastaje radijalni gradijent (razlika)
elektrinog polja. Razlika elektromagnetnog polja izaziva magnetno polje u
vertikalnom pravcu, koje, zauzvrat, indukuje vertikalno elektrino polje itd. Ali,
opet, takav koncept elektrinog i magnetnog polja su uvedeni u obliku postulata,
odnosno, napravljeni su bez ikakvog objanjenja. Ispostavilo se da je to zanimljiva
situacija, novi koncepti objanjavaju druge, koji su i sami prihvaeni bez ikakvog
objanjenja, a samim tim, ova objanjenja ne dre vodu. Samo razmiljanje o
znaenju rei i predivnih fraza ispostavlja se glupou. Ali, ipak, ako zatvorimo oi
pred njima i izraunamo brzinu prostiranja povrinskog naboja po odgovarajuim
formulama, dobijeni rezultat konano svtavlja taku na i. Dobijena brzina je
nekoliko milimetara u sekundi. ini se da je sve u redu, ali samo tako izgleda. Jer, na
kraju kruga, elektrina struja se odmah pojavi, bez obzira na to koliko se daleko
nalazi izvor stalnog toka, a rezultati prorauna su lieni bilo kakvog fizikog smisla.
146

Nehomogen Univerzum
injenice u stvarnom ivotu potpuno opovrgavaju teorijska objanjenja. I na kraju,
ta su to "plus" i "minus"?! Opet, nema objanjenja. Kao rezultat jednostavne
analize, zakljuili smo da uopteno koriten u fizici koncept elektrine struje nema
opravdanje, drugim reima, sa trenutno postojeih pozicija moderna fizika ne moe
da objasni prirodu elektrinog toka. Zbog toga, to je to - realni fiziki fenomen.
U emu je problem i koja je, na kraju krajeva, priroda ovog fenomena?!
Hajde da pokuamo da doemo do razumevanja ovog fenomena i nekoliko drugih
pozicija. Podsetimo se da jezgro bilo kog atoma utie na njegov mikroprostor. Samo
stepen tog uticaja u jezgrima razliitih elemenata, veoma je razliit. U sluaju
formiranja od atoma jednog elementa ili molekula, sastavljenog od atoma razliitih
elemenata, kristalne reetke, nastaje homogena sredina, u kojoj svi atomi imaju isti
nivo dimenzionalnosti. Da bi bolje razumeli ovu pojavu, razmotrimo formiranje
molekula iz odreenih atoma. U isto vreme, podsetimo se, da obnavljanje poetnog
nivoa dimenzionalnosti makroprostora nastaje iz sledeih razloga - est oblasti
(sfera) od hibridnih formi materija, nastalih unutar nehomogenosti, kompenzuju
deformaciju prostora, nastalu kao rezultat eksplozije supernove. Istovremeno,
hibridne forme materije poveavaju nivo dimenzionalnosti makroprostora u
predelima koje zauzimaju. Pri dimenzionalnosti prostora L = 3,00017 forme
materije naeg univerzuma nisu u meudejstvu jedna sa drugom. Vano je
napomenuti da su sva zraenja, poznata savremenoj nauci, uzduni i popreni talasi,
koji se javljaju kao posledica mikroskopskih kolebanja dimenzionalnosti prostora.
3.000095 < L < 3.00017
0 < L < 0.000075 (3.3.2)
Brzina rasprostiranja tih talasa varira, u zavisnosti od nivoa sopstvene
dimenzionalnosti usled prostiranja. Kada izluenja (svetlo) Sunca i zvezda prodru
granicu atmosfere planete, brzina njihovog rasprostiranja u toj sredini se smanjuje.
Tako kako je sopstveni nivo dimenzionalnosti atmosfere manji od sopstvenog nivoa
dimenzionalnosti otvorenog prostora.
2.899075 < L. < 2.89915
0 < L. < 0.000075 (3.3.3)
Drugim reima, brzina prostiranja uzdunih i poprenih talasa zavisi od sopstvenog
nivoa dimenzionalnosti usled rasprostiranja u okruenju. ta se obino izraava kao
147

Nehomogen Univerzum
koeficijent prelamanja. Uzdunopopreni talasi pri svom rasprostiranju u prostoru
prenose to mikroskopsko kolebanje dimenzionalnosti.
L.
Pri prodiranju razliitih materijalnih supstanci, nastaje pozicija L, na nivou
dimenzionalnosti tih supstanci ili sredine. Unutranja kolebanja dimenzionalnosti
koja su nastala kao rezultat takve interferencije su katalizator (ubrzanje) veine
procesa, nastalih u fiziki gustoj materiji. Zbog injenice da atomi razliitih
elemenata imaju razliite podnivoe dimenzionalnosti, oni ne mogu da formiraju nova
jedinjenja (slika 3.3.10).

slika 3.3.10
148

Nehomogen Univerzum
Pri rasprostiranju uzduno poprenih talasa u sredini, mikroskopsko remeenje
dimenzionalnosti njima izazvano, neutralie razlike u vrednosti nivoa sopstvene
dimenzionalnosti razliitih atoma. U tom sluaju, elektron i ljuska atoma se spojaju
u jedno, formiraju novo hemijsko jedinjenje, novi molekul. Atomi se mogu porediti sa
plutom na povrini vode. Uzduno popreni talasi podiu i sputaju na svojim
vrhovima "lebdee" atome, ime se menja nivo njihove sopstvene dimenzionalnosti, i
stvara mogunost novih jedinjenja. Principijelno vani za realizaciju sjedinjavanja su
sledei parametri uzduno -poprenih talasa: amplituda i talasna duina ().
Ako je rastojanje izmeu atoma srazmerno sa talasnom duinom, postoji
meudejstvo izmeu sopstvene dimenzionalnosti tih atoma i dimenzionalnosti talasa.
Uticaj jednog istog talasa na nivo dimenzionalnosti razliitih atoma - nije jednak.
Dimenzionalnost istih atoma se uveava a drugih smanjuje ili ostaju iste. Zapravo to
dovodi do neophodne za spajanje atoma ravnotee dimenzionalnosti (Slika.
3.3.11).

Slika. 3.3.11
149

Nehomogen Univerzum
Ako je talasna duina mnogo vea od rastojanja izmeu atoma, pri tome, razliiti
nivoi dimenzionalnosti atoma se uvaju ili menjaju neznatno. Dolazi do istovremene
promene nivoa sopstvene dimenzionalnosti svih atoma, a poetna kvalitativna razlika
nivoa dimenzionalnosti atoma je ouvana. Amplituda talasa odreuje veliinu
promene dimenzionalnosti prostora, izazvanu ovim talasima pri njihovom
rasprostiranju u toj sredini. Razlike nivoa dimenzionalnosti izmeu razliitih atoma
zahtevaju drugaiji nivo uticaja na njih. Zapravo amplituda i obavlja tu funkciju pri
rasprostiranju talasa u sredini. Veliina udaljenosti izmeu atoma u tenoj i vrstoj
sredini lei u opsegu od 10-10 do 10-8 metra. Zapravo se tako spektar talasa od
ultraljubiastog do infracrvenog apsorbuje i emituje pri hemijskim reakcijama u
tenoj sredini. Drugim reima, pri sjedinjenju atoma u novom poretku, dolazi do
apsorpcije ili emitovanja toplote ili vidljive svetlosti (egzotermine i endotermine
reakcije), jer samo tako ovi talasi ispunjavaju traene uslove. Tako, uzduni
popreni talasi, od infracrvenih do gama, javljaju se kao mikroskopska kolebanja
dimenzionalnosti, koja nastaju pri termonuklearnim i nuklearnim reakcijama.
Amplituda talasa, ukljuenih u hemijske reakcije, odreuje veliinu razlike izmeu
nivoa dimenzionalnosti atoma do poetka reakcije i atoma, nastalih kao rezultat te
reakcije. I ne sluajno, emisija (zraenje) se javlja u delovima (kvantima). Svaki
kvant zraenja (emisije) je rezultat jednog procesa transformacije atoma. Dakle,
pri zavretku tog procesa, zaustavlja se stvaranje talasa. Eksplozija zraenja se
deava u milijarditom delu sekunde. Shodno tome, zraenje apsorbuje kvante
(delove). Sada, razmotrimo kristalnu reetku. Kristalna reetka formira se od atoma
jednog elementa ili istih molekula. Zbog toga svi atomi, koji formiraju kristalnu
reetku, imaju isti nivo sopstvene dimenzionalnosti. Dakle, za svaku kristalnu reetku
nivo sopstvene dimenzionalnosti bie njen. Uzmimo dva metala koji imaju razliite
nivoe dimenzionalnosti (Sl.3.3.12).

150

Nehomogen Univerzum

Sl.3.3.12

151

Nehomogen Univerzum
Oni predstavljaju dve kvalitativno razliite ivotne sredina, koje imaju drugaiji
uticaj na okruujui prostor. Ako oni jedan sa drugim ne reaguju, nikave neobine
pojave se nee javiti. Ali, kad jednom uu u direktnu interakciju, pojavie se
kvalitativno novi fenomeni. U zoni spajanja kristalnih reetki sa razliitim nivoima
sopstvene dimenzionalnosti, nastaje horizontalna razlika dimenzionalnosti, usmerena
od kristalnih reetki sa viim nivoom sopstvene dimenzionalnosti prema kristalnim
reetkama sa niim nivoom sopstvene dimenzionalnosti. Sada, stavimo izmeu ploa
od ovih materijala tenu sredinu, zasienu sa pozitivnim i negativnim jonima. U
tenoj sredini molekuli i joni se nalaze u stalnom haotinom pokretu, tzv
brounovskom. Zbog toga, pod uticajem horizontalne razlike dimenzionalnosti joni
poinju da se kreu u redosledu. Pozitivni joni poinju da se kreu ka ploi sa viim
nivoom sopstvene dimenzionalnosti, dok negativno naelektrisani joni - na plou sa
niim nivoom sopstvene dimenzionalnosti (Slika 3.3.13.).

Slika 3.3.13
152

Nehomogen Univerzum
Stoga, nastaje preraspodela jona u tenoj sredini, pri emu se, na ploama
akumuliraju pozitivni i negativni joni. Pozitivni joni, pri svom sudaru sa ploom,
hvataju iz atoma kristalnu reetku elektrona ploe, postaju u ovom sluaju, neutralni
atomi, koji se nalaze na samoj ploi, dok u isto vreme, u samoj ploi nastaje
nedostatak elektrona. tavie, "bombardovanjem" pozitivnim jonima ploa e biti
podvrgnuta kontinuirano i po celoj povrini. Jer, bez obzira na sve to, razlika
dimenzionalnosti izmeu dve ploe je sauvana i joni iz tene sredine, pod uticajem
te razlike, dobijaju usmereno kretanje. Haotian proces sudaranja molekula i jona
tene sredine izmeu njih, dobija novi kvalitativni karakter. Kretanje jona i
molekula postaje usmereno. Tako, ponaanje pozitivnih i negativnih jona e biti
razliito pod uticajem postojee razlike dimenzionalnosti izmeu ploa.
Horizontalna razlika dimenzionalnosti stvara uslove, pri kojima, pozitivni joni moraju
da se kreu protiv razlike, dok se negativni joni kreu du te razlike
dimenzionalnosti. Pozitivni joni su prisiljeni da se kreu "uzvodno", a negativni
"nizvodno". Kao rezultat te brzine kretanja, energija pozitivnih jona se smanjuje, a
negativnih jona - uveava. Ubrzani na taj nain negativni joni, pri sudarima sa
kristalnom reetkom, gube viak elektrona, i postaju neutralni atomi. Kristalna
reetka, tako, dobija dodatne elektrone. I, ako sada, spojimo ove dve ploe sa
razliitih nivoima sopstvene dimenzionalnosti posredstvom ice od kompatibilnog
materijala, onda se u ici javlja, konstantna elektrina struja - pravca kretanja
elektrona od plusa ka minusu, gde plus-ploa ima vei stepen sopstvene
dimenzionalnosti, a negativna ploa ima nii nivo sopstvene dimenzionalnosti. Ako
nastavimo ovu analizu, razlika potencijala izmeu ploa nije nita drugo nego razlika
nivoa sopstvene dimenzionalnosti kristalnih reetki ovih ploa. Analizom ovog
procesa, doli smo do razumevanja prirode konstantne struje.
Da bismo razumeli prirodu kretanja elektrona u provodniku, neophodno je jasno
definisati prirodu magnetnog B i elektrinog E polja. Priroda gravitacionog polja bilo
kojeg materijalnog objekta je odreena razlikom dimenzionalnosti u zoni
nehomogenosti, u kojoj se desio proces formiranja datog materijalnog objekta. I u
sluaju formiranja planete, kao poetni uzrok nastanka zakrivljenosti prostora je
posluila eksplozija supernove. Razlika dimenzionalnosti je usmerena od krajeva
zone nehomogenosti prostora ka svom centru, to objanjava pravac gravitacionog
polja planete ka centru ili bilo kog drugog materijalnog objekta.
Zbog injenice da se deformacija prostora pojavljuje razliito unutar zone
neheterogenosti, dolazi do spajanja atoma razliitih elemenata i, kada se ovaj
proces odvija na nivou cele planete, dolazi do preraspodele supstance po principu
nivoa sopstvene dimenzionalnosti. ta je raspodela supstance planete po zonama,
gde je ta supstanca najstabilnija. To ne znai, da se atomi sa razliitim
153

Nehomogen Univerzum
neoptimalnim vrednostima sopstvene dimenzionalnosti ne mogu sintetisati u zonama
te zapremine sa odreenim vrednostima dimenzionalnosti prostora. To znai samo
jednu stvar, da atomi koji imaju nivo sopstvene dimenzionalnosti vei od nivoa
dimenzionalnosti zaprermine prostora u kojem je dolo do ove sinteze, postaju
nestabilni i ponovo se raspadaju na primarne materije, od kojih su bili formirani. I
to vea razlika izmeu nivoa sopstvene dimenzionalnosti obrazovanog atoma i nivoa
dimenzionalnosti prostora, u kojem se desila ta sinteza, to e se bre raspadati ti
atomi. Zato nastaje prirodno prerasporaivanje atoma, a samim tim i supstance
unutar zone nehomogenosti. Zapravo iz tog razloga dolazi do formiranja povrine
planete u obliku, na koji smo navikli od roenja i uzeli ga zdravo za gotovo. Mora se
imati na umu, da bilo koji atom ima neki opseg, u ijim granicama zadrava svoju
stabilnost, to znai da e supstanca formirana od ovih atoma biti stabilna u okviru
tog opsega. Tvrda povrina planete samo ponavlja formu zone neheterogenosti
prostora, u predelima kojima je, tvrda supstanca stabilna, okeani i mora popunjavaju
upljine a atmosfera okruuje sve to. Na taj nain se atmosfera nalazi u gornjem
opsegu granice stabilnosti fiziki guste materije, a u isto vreme sama planeta se
nalazi u srednjem i donjem kraju ovog opsega ... A sada, vratimo se na nivo
mikrokosmosa i pokuajmo da razumemo prirodu magnetnih i elektrinih polja.
Razmotrimo kristalnu reetku, obrazovanu od atoma istih elementa, ili atoma
nekoliko elemenata (sl. 3.3.14.).

sl. 3.3.14.).
154

Nehomogen Univerzum
U vrstoj supstanci susedni atomi se spajaju svojim elektronskim opnama i
formiraju krut sistem, to znai, da se iskrivljenje mikroprostora, izazvano jezgrom
jednog atoma, spaja sa iskrivljenjem mikroprostora susednog itd i zajedno
formiraju jedinstven sistem iskrivljenja mikroprostora za sve atome, formirajui
tzv domene. "Povezani" na taj nain, atomi stvaraju jedinstven sistem koji se sastoji
od stotina hiljada miliona atoma. Svi atomi koji su u sistemu, imaju isti nivo
sopstvene dimenzionalnosti, koja se, u veini sluajeva, razlikuje od nivoa
dimenzionalnosti mikroprostora, u kojem se nalazi sistem atoma. Kao rezultat,
nastaje razlika dimenzionalnosti, usmerena protiv razlike dimenzionalnosti
makroprostora. Formirana oblast meudejstvuje izmeu mikroprostora i
makroprostora. Glavna razlika dimenzionalnosti takvih sistema atoma dovodi do
kompenzacije deformacije dimenzionalnosti makroprostora, u kojem se deava
sinteza fiziki guste supstance. Pri zavretku procesa sinteze supstance, u zoni
deformacije dimenzionalnosti makroprostora dolazi do meusobne neutralizacije deformacija dimenzionalnosti makroprostora neutralie sudarajue deformacije
mikroprostora. Pri emu se, deformacija dimenzionalnosti makroprostora u fizici
naziva gravitaciono polje, dok se u isto vreme, suprotna deformacija mikroprostora,
stvorena sistemom iz domena atoma, naziva magnetno polje domena, na nivou jednog
domena i magnetno polje planete, na nivou planete.
Magnetno polje planete nastaje, kao skup magnetnih polja svih domena, koji postoje
u fiziki gustoj supstanci planete u celini. Sveukupno magnetno polje planete je za
red veliina manje od gravitacionog polja planete samo iz jednog jednostavnog
razloga, bezbroj mikroskopskih magnetnih polja domena cele planete su orijentisani
haotino u odnosu jedan prema drugom a samo mali deo njih je orijentisan paralelno
jedan sa drugim i zadrava svoju namagnetisanost, stvarajui magnetno polje
planete. tavie, domeni formirani razliitim atomima, imaju razliite stepene
namagnetisnosti. Magnetizam se odreuje sposobnou domena da odri odreeni
pravac magnetnog polja domena i u fizici odreuje podruje petlje histereze.

155

Nehomogen Univerzum
Maksimalno svojstvo magnetizacije se javlja kod gvoa, u skladu domena koje na
globalnom nivou formira uglavnom magnetno polje planete. Naime, iz tog razloga
anomalije basena gvozdenih ruda stvaraju magnetne anomalije lokalnih poremeaja
magnetnog polja planete u predelima datih anomalija.
Sada, da vidimo kako utie magnetno polje suprotne razlike dimenzionalnosti
prostora na same atome, njihovo generisanje. U prisustvu magnetnog polja, elektroni
atoma postaju nestabilni, to znaajno poveava mogunost njihovog prelaska ne
samo na vie orbite istih atoma, ve i mogunost potpunog raspada elektrona u
jednom atomu i njihovu sintezu u drugom. Slini procesi nastaju, pri apsorpciji
atoma talasa; Jedina razlika je u tome, da se apsorbovani talasi fotona javljaju u
svakom atomu odvojeno, istovremeno, kada su pod uticajem magnetnog polja u
pobuenom stanju milijarde atoma istovremeno, bez bilo kakvih znaajnih promena
njihovog agregatnog stanja (Sl. 3.3.15 ).

Sl. 3.3.15
156

Nehomogen Univerzum
U prisustvu uzdune razlike dimenzionalnosti, koju nazivamo elektrino polje, spoljni
elektroni atoma koji su postali nestabilni pod uticajem poprene razlike
dimenzionalnosti, koje zovemo konstantno magnetno polje, poinju da se raspadaju
na materije koje ih formiraju, i pod uticajem uzdunih razlika dimenzionalnosti,
poinju da se kreu du kristalne reetke od veeg nivoa dimenzionalnosti, koga
nazivamo plus, ka niem nivou dimenzionalnosti, koga nazivamo minusom
(slika 3.3.16.).

slika 3.3.16
157

Nehomogen Univerzum
Uzduni protok primarnih materija, osloboenih pri raspadu spoljanjih elektrona
jednog od atoma, ulaze u poloaj drugih atoma sa niim nivoom sopstvene
dimenzionalnosti, dovodei kod ovih atoma do sinteze elektrona. Drugim reima,
elektroni "nestaju" u nekim atomima i "pojavljuju" se kod drugih. Osim toga, to se
deava istovremeno sa milionima atoma istovremeno u odreenom pravcu. U
takozvanom, provodniku stalne elektrine struje, je usmereno kretanje elektrona od
plusa ka minusu. Samo, u predloenoj verziji objanjenja, sasvim je jasno, ta je
takvo usmereno kretanje, ta su "plus" i "minus" i, na kraju, ta je "elektron". Svi ovi
pojmovi nisu objanjeni nikada, a uzeti su zdravo za gotovo.
Samo da bi bili veoma precizni, trebalo bi da ne govorimo o "usmerenom kretanju
elektrona od plusa ka minusu", ve o usmerenoj preraspodeli talasa elektrona du
provodnika.
Kako je postalo jasno iz gornjeg objanjenja, elektroni se ne kreu du provodnika,
oni nestaju na jednom mestu, gde je nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma postala
kritina za postojanje spoljnih elektrona atoma i koji su ispunili neophodne uslove.
Deava se dematerilizacija elektrona na jednom mestu i njihova materijalizacija na
drugom. Slian proces se deava u prirodi sve vreme, haotino i na taj nain postaje
uoljiv samo u sluaju upravljanja tim procesom, to i dovodi do vetakog stvaranja
usmerene razlike dimenzionalnosti du provodnika. Treba napomenuti da se uzrocima
pojave, kako magnetnog polja, tako i elektrinog, javljaju razlike dimenzionalnosti
prostora, koje se u principu ne razlikuju jedna od druge. Kako u jednom sluaju, tako
i u drugom, to je razlika dimenzionalnosti izmeu dve take u prostoru, koje imaju,
iz jednog ili drugog razloga, razliite nivoe sopstvene dimenzionalnosti. Razlika u
manifestaciji ovih razlika je uslovljena jedino zahvaljujui njihovoj prostornoj
orijentaciji u odnosu na kristalne reetke. Interperpendikularnost dve razlike
dimenzionalnosti u pogledu tzv optike ose kristala, dovodi do kvalitativno razliite
reakcije svakog atoma kod ovih razlika dimenzionalnosti pri punoj identinoj prirodi
samih razlika. Nehomogena kvalitativna struktura, kako makroprostora, tako i
mikroprostora, dovodi do kvalitativno razliitih reakcija materije, koje popunjavaju
taj prostor, kako na nivou makroprostora, tako i na nivou mikroprostora.
Razumevanje prirode postojanog magnetnog i elektrinog polja i prirode njihovog
uticaja na kvalitativno stanje fiziki guste materije omoguava nam da razumemo
prirodu naizmeninog elektromagnetnog polja. Naizmenino magnetno polje utie na
jedan isti atom na razliite naine, u razliitim fazama svog kvalitativnog stanja. Pri
nultom naponu naizmeninog magnetnog polja, naravno, uticaj na kvalitativno stanje
atoma kristalne reetke je ravno nula. Prilikom prolaska kroz kristalnu reetku
uslovno pozitivne faze napona naizmeninog magnetnog polja, svaki atom poinje da
158

Nehomogen Univerzum
gubi svoje spoljne elektrone zbog injenice da dodatni uticaj dejstva razlike
dimenzionalnosti utie na na kvalitativno stanje elektronskih ljuski atoma, bez
znaajnog uticaja na kvalitativno stanje atomskih jezgara. Kao rezultat toga, neki
od spoljanjih elektrona postaju nestabilni i raspadaju se na materije, koje ga
obrazuju. Pri prolasku uslovno negativne faze napona naizmeninog magnetnog polja
obrnuto se stvaraju uslovi za sintezu elektrona u zonama deformacije
mikroprostora, stvorenih pod uticajem atomskih jezgra. Dakle, prilikom prolaska
talasa naizmenino magnetnog polja kroz kristalnu reetku nastaje interesantna
slika. Ako kod datog atoma ili atoma pod uticajem magnetnog polja spoljanji
elektroni postanu nestabilni i raspadaju se na materije koje ih obrazuju, onda kod
ispred leeih na optikoj osi atoma ili vie atoma, isti talas stvara povoljne uslove
za sintezu elektrona (sl. 3.3.17).

sl. 3.3.17
159

Nehomogen Univerzum
To stvara razliku dimenzionalnosti (elektrino polje), smetenu po fazi / 2 koja se
nalazi ispred optike ose atoma, uspravno naizmeninog magnetnog polja, usled
ega, kod tih atoma dolazi do sinteze dodatnih elektrona (Sl. 3.3.18).

Sl. 3.3.18
160

Nehomogen Univerzum
Dopunski sintetizovani elektroni, zauzvrat, proizvode normalo elektrino polje
smeteno pod pravim uglom u fazi /2 razlike dimenzionalnosti (magnetno polje). I,
kao posledica svega toga, kroz provodnik se iri naizmenina struja du optike ose
(sl.3.3.19).

sl.3.3.19
161

Nehomogen Univerzum
Po istom principu u prostoru se rasprostiru elektromagnetni talasi.
Prema tome, naizmenino magnetno polje generie u provodniku naizmeninu struju,
to zauzvrat, generie naizmenino magnetno polje u tom istom provodniku. Ako
postoji blizu jednog provodnika sa naizmeninim magnetnim poljem drugi, u drugom
nastaje tzv indukovana struja.
Kao posledica, pojavljuje se mogunost stvaranja generatora elektrine struje, u
kojoj se rotacioni pokret turbine pretvara u naizmeninu elektrinu struju.
Nametanje konkretnom mikroprostoru specifinih osobina i karakteristika spoljnog
uticaja, u obliku razlike dimenzionalnosti dovodi do toga, da se svojstva i kvalitet
mikroprostora u zoni nametanja menjaju.
S obzirom na to, da je prostor, kako na makro, tako i na mikro nivou,
- nehomogen, to jest, svojstva i kvalitet prostora nisu isti u razliitim pravcima,
dodatne spoljanje razlike dimenzionalnosti, u zavisnosti od toga, u kojem od
pravaca prostora su nastale, izazvae razliita reagovanja fiziki guste materije,
koja popunjava taj prostor. Pri jednoj istoj prirodi razlike dimenzionalnosti, zapravo
nehomogenost prostora dovodi do toga, da reakcija fiziki vrste materije zavisi
od toga, u kojem se od prostornih pravaca pojavljuje ta razlika. Zapravo zato je
priroda magnetnih i elektrinih polja identina, kako god to paradoksalno zvualo.
Razlika izmeu njihovih osobina i kvaliteta definisana je zapravo njihovim
prostornim karakteristikama. Zapravo priroda magnetnog i elektrinog polja i stvara
mogunost interakcije i uzajmne indukcije.

162

Nehomogen Univerzum

3.4. Rezime
Makroprostor i mikroprostor postoje u neprestanoj interakciji jednog sa drugim. Ali
priroda ove interakcije je ostala tajna sve vreme trajanja nauke.
Zagonetka, na koju zbog neega niko nije obraao panju. Ali, zapravo razumevanje
interakcije izmeu makro i mikroprostora daje uvid u ivot univerzuma. Sinteza
fiziki guste materije javlja se u zonama kolebanja dimenzionalnosti prostora, koje
se javlja u eksploziji supernove.Talasno kolebanje dimenzionalnosti makroprostora
menja osobine i kvalitet prostora, kroz koji oni prolaze. Kao rezultat toga, menja se
priroda ponaanja materije, koja se, iz bilo kog razloga, nalazi u ovim oblastima
kolebanja dimenzionalnosti prostora. Kao rezultat toga, u ovim oblastima
deformacije prostora pojavljuje se kvalitativno nova forma materije. Ova
kvalitativno razliita forma materije, zapunjuje sobom zonu heterogenosti prostora,
neutralie savijanje makroprostora, i "zamrzava" talasno kolebanje dimenzionalnosti
porostora, i nastaje sveukupno uspravno talasno kolebanje dimenzionalnosti
makroprostora. Procesi, koji se odvijaju na nivou mikroprostora u zonama ometanja
dimenzionalnosti makroprostora, na kraju dovode do potpune kompenzacije
kolebanja dimenzionalnosti makroprostora zbog injenice, da sintetizovane hibridne
forme materije na nivou mikroprostora utiu na okruujui mikroprostor sa znakom,
obrnutom znaku poetnog kolebanja makroprostora, u kojem se deava ta sinteza.
Mikroskopski, u poreenju sa kolebanjem makroprostora, uticaj hibridnih formi
materija na okruujui mikroprostor se sumira, kompenzuje kolebanje
dimenzionalnosti makroprostora. Kompenzuje, ali ne ponitava. Kao rezultat toga,
zone poremeaja dimenzionalnosti makroprostora ne nestaju, ispunjuju se sa
hibridnim formama materije, ija sinteza se zauzvrat, javlja samo u tim zonama
kolebanja dimenzionalnosti makroprostora. Tako se, makroprostor i mikroprostor
nalaze u tesnoj vezu jedan sa drugim, ne mogu stabilno postojati jedan bez drugog,
a stanje ravnotee izmeu njih obezbeuje stabilno stanje prostora u celini.
Sve promene, poremeaji u kvalitativnom stanju makroprostora manifestuju se u
promeni kvalitativnog stanja mikroprostora. S druge strane, sve promene
kvalitativnog stanja mikroprostora manifestuju se u promeni kvalitativnog stanja
makroprostora. Stabilno stanje univerzuma obezbeeno je ravnoteom izmeu
makroprostora i mikroprostora. Nastao u procesu ravnotee izmeu makroprostora i
mikroprostora stojei talas kolebanja dimenzionalnosti makroprostora ima
konstantnu razliku (gradijent) dimenzionalnosti, usmerenu od spoljanje granice
zone neheterogenosti ka njenom centru. Kao rezultat toga, ak i nakon zavretka
sinteze hibridnih formi materije, pod uticajem te razlike dimenzionalnosti primarne
materije nastavljaju svoje kretanje od granice zone neheterogenosti
163

Nehomogen Univerzum
dimenzionalnosti ka svom centru, kao i hibridne forme materije. Svaka hibridna
forma materije je kvalitativno i strukturno drugaija od ostalih i delimino svojom
sekundarnom degeneracijom prostora neutralie kolebanje dimenzionalnosti
makroprostora. Kao rezultat toga, za svaku posebnu formu hibridnih materija
razlika dimenziionalnosti unutar zone neheterogenosti makroprostora nastavlja da
postoji uprkos injenici, da je ta hibridna materija delimino neutralizovala tu
razliku dimenzionalnosti. Samo zajedno, hibridne forme materije neutraliu poetnu
ili primarnu razliku dimenzionalnosti u zoni iskrivljenja dimenzionalnosti
makroprostora. U isto vreme, za svaku pojedinanu hibridnu materiju razlika
dimenzionalnosti nastavlja da postoji. Pored toga, ova razlika postaje stalna zbog
pojave dimenzionalnosti stojeih talasa. Ovaj fenomen postoji, jer su hibridne
forme materije i formirane od istih primarnih materija, kvalitativno i strukturno
razliitih jedne od drugih, sa samo deliminim meudejstvom izmeu sebe po
zajednikim osobinama i karakteristikama. Dakle, fiziki gusta materija, koja se
javlja kao jedna od formi hibridnih materijala, stalno je pod uticajem te konstantne
razlike dimenzionalnosti, tako da su svi fiziki gusti objekti prisiljeni da se kreu od
ivice zone nehomogenosti makroprostora ka njegovom centru. U modernoj fizici, taj
proces se zove gravitacija, gravitaciono polje planete ili nekog drugog materijalnog
makroobjekta..
Gravitacija nije nita drugo do dejstvo na fiziki gustu materiju stalne radijalne
razlike dimenzionalnosti makroprostora, koja nastaje u oblasti neheterogenosti
makroprostora, kao rezultat interakcije prostora i slobodnih materija, koje
zapunjuju dati prostor. Na nivou mikroprostora svaki atom utie na okolni prostor.
To je takozvani sekundarni uticaj na prostor, to dovodi do delimine neutralizacije
na nivou mikroprostora razlike dimenzionalnosti makroprostora. Drugim reima,
svaki atom stvara suprotnu razliku dimenzionalnosti prostora na nivou mikroprosora,
delimino neutralizujui poetnu razliku dimenzionalnosti makroprostora na nivou
mikroprostora. Uticaj svakog atoma je nezavisan od uticaja bilo kog drugog atoma.
Prilikom povezivanja atoma u molekule i kristalne reetke njihovi individualni uticaji
na okolni prostor se objedinjuju u opti sistem. Svaki molekul ili kristalna reetka su
ogranieni u prostoru na osnovu odreenih osobina i kvaliteta makroprostora. Zbog
toga se, stvoreni molekul ili kristalna reetka suprotne razlike dimenzionalnosti
pojavljuju na mikronivou prostora. Svaki molekul ili kristal stvaraju jedinstveni
domen, koji stvara oko sebe razliku suprotne dimenzionalnosti prostora, koji se zove
magnetno polje datog domena. Superpozicija svih magnetnih domena stvara
magnetno polje materijalnog objekta, u sluaju planete - magnetno polje planete.
Sveukupno magnetno polje planete razliito deluje na atome i molekule, koji ine
supstancu planete, zbog njihovih kvalitativnih i strukturnih razlika, pri emu atomi,
164

Nehomogen Univerzum
molekuli, kristali ispoljavaju razliite osobine i kvalitete. Neheterogenost prostora
u razliitim pravcima dovodi do toga, da jedna ista razlika dimenzionalnosti prostora
utie na kvalitativan sastav fiziki guste materije na razliite naine, zavisno od
toga, u kom prostornom pravcu nastaje data razlika dimenzionalnosti. To je vezano
takoe sa tim, da je sinteza hibridnih materija, ukljuujui i fiziki gustu,
orijentisana u skladu sa nehomogenou samog makroprostora u kome se sinteza
odvija. Nehomogenost prostora odreena je prostornom orijentacijom materija,
kako nepovezanih, tako i hibridnih. Nehomogenost prostora odreuje strukturnu i
kvalitativnu nehomogenost materija. Nehomogenost makroprostora stvara
nehomogenost mikroprostora, koja prua ravnoteu i stabilno stanje svemira. Zbog
nehomogenosti, kako makroprostor, tako i mikroprostor utie lokalnom
nehomogenou prostora na materiju i sam prostor postaje zavisan od prostorne
orijentacije gradijenta razlike dimenzionalnosti prostora, kako u odnosu na sam
prostora, tako i u odnosu na materiju.
Naime, kao rezultat toga, gradijent dimenzionalnosti prostora javlja se
kao, tzv gravitaciono polje u jednom prostornom pravcu, i kao magnetno polje - u
drugom, elektrino polje u treem. Samo zahzvaljujui ovome, mogue je
rasprostiranje, kako elektromagnetnih talasa u prostoru,tako i drugih. Magnetno
polje postaje elektrino, i obrnuto - elektrino postaje magnetno. Ovo pravilo radi i
u odnosu na gravitacione talase. Svi su oni meu zamenljivi. Ovo pravilo ne vai za
stojee talase dimenzionalnosti. Razumevanje jedinstva prirode daje klju za
stvaranje anti-gravitacije i sposobnost da se odmah krene u prostor, ona otkriva
praktino skoro neograniene mogunosti tehnologije, osvajanje i razvoj novih
izvora energije.

165

Nehomogen Univerzum

Glava 4. Neophodni i dovoljni uslovi za nastanak ivota u


Svemiru
4.1. Postavljanje pitanja
Pitanje porekla ivota na naoj planeti je uvek bilo "kamen spoticanja". Od davnina,
filozofi i naunici, pokuavali su da razotkriju misteriju ivota. Stvarali su razliite
teorije i hipoteze o prirodi ive materije. Sve one se zasnivaju na postulatima
(koncept koji se uzima zdravo za gotovo). Da bi sauvali ove teorije odrivim,
kasnije se uvodilo sve vie i vie novih postulata. Trenutno, sve postojee naune
teorije imaju u svojim temeljima desetine, a ponekad i stotine postulata. Meu njima
je i savremena fizika.
Informacije, koje je oveanstvo sakupilo do kraja dvadesetog veka, potpuno ini
ove teorije neodrivim. Pojave koje naunici posmatraju kroz instrumente ili
vizuelno, su manifestacije prirode. Ali, realni zakoni, prirode su formirani na nivou
makrokosmosa i mikrokosmosa. Sve, sa ime su ljudi u kontaktu u svom ivotu, nalazi
se izmeu makrokosmosa i mikrokosmosa. Zapravo zato se, kada je ovek mogao
pomou instrumenta da pogleda u mikrosvet, on po prvi put susreo sa zakonima
prirode, a ne njihovom manifestacijom. Materija se ne pojavljuje niotkuda. Sve je i
mnogo lake i tee istovremeno: to, ta ovek zna i misli o tom pitanju, kao
potpunom, kao zavrenom, u stvari je, samo mali deo ovog koncepta. Materija ne
nestaje i ne pojavljuje se niotkuda; postoji zaista zakon odranja materije, ali on
nije ono to je predstavljeno ljudima. Na taj nain, postojea nauna teorija
zasnovana na postulatima, pokazala se mrtvom. Oni nisu bili u stanju da daju bilo
kakvo logino objanjenje. Nemogunost postojeih teorija da objasne uslove i
razloge porekla ivota nije opravdavanje za neznanje. ivot na naoj planeti pojavio
se pre vie od etiri milijarde godina, a njegov razvoj je doveo do pojave
razumnosti, a postojea civilizacija jo uvek ne moe da odgovori na jednostavno
pitanje: ta je ivot, kako je iznikao iz tzv neive materije? Kako i zato se neiva
materija, iznenada pretvara u ivot?
Bez razumevanja ovog pitanja, oveanstvo ne moe da sebe naziva razumnom
rasom, ve samo nerazumnim detetom, kome je vreme da dobije um - razum.
Dakle, koji uslovi treba da postoje na planeti, pri kojima je mogu nastanak ivota?

166

Nehomogen Univerzum

4.2. Uslovi nastanka ivota na planetama


Pre nego to objasnimo prirodu nastanka ivota, prvo je potrebno odrediti, kakvi
uslovi moraju postojati, da bi na planeti nastao, u krajnjoj meri, proteinski ivot.
Devet planeta solarnog sistema je iv primer za to. U ovom momentu, samo na Zemlji
postoje potrebni i dovoljni uslovi za ivot, ili sloena struktura ive materije. I
primarni zadatak je da se odrede ovi uslovi. Na osnovu razumevanja gore pominjanih
procesa, koji se deavaju na makro i mikro nivou prostora, sledei uslovi su
neophodni za nastanak ivota:

1. Prisustvo

stalne razlike dimenzionalnosti . Vrednost konstantne razlike


dimenzionalnosti i koeficijent kvantizacije prostora i (koji odreuje broj formi
materija tog tipa, koje mogu da se spoje u zonama ove razlike) odreuje evolutivni
potencijal mogueg ivota. Mnotvo ovih vrednosti - kriterijuma, daje ideju o broju
kvalitativnih barijera (nivoa) koje nastaju unutar te razlike dimenzionalnosti. Broj
barijera karakterie kvalitativnu raznolikost mogueg ivota. Posebno, mogunost
pojave razuma i njegovog razvoja. Dimenzionalnost makroprostora, nakon formiranja
planete, vraa se na prvobitni nivo, koji je bio pre eksplozije supernove. Po
zavretku procesa formiranja, nastaje konstantna razlika dimenzionalnosti izmeu
nivoa dimenzionalnosti fiziki guste materije (2.89915) i nivoa dimenzionalnosti
makrokosmosa (3.00017). Na taj nain, konstantna razlika dimenzionalnosti se javlja
kao preduslov za nastanak ivota. Vano znaenje ima veliina ove razlike.
Ona odreuje vrednost evolutivnog potencijala ive materije, ivota. Minimalna
razlika dimenzionalnosti, u kojoj je mogue poreklo ivota, treba da bude jednaka:

= 1 i (L)

(4.2.1)

Pojava elemenata razuma i roenje pameti, bez koje je nemogu razvoj razuma,
mogu je pri razlici dimenzionalnosti, koja je jednaka:

= 2 i (L)

(4.2.2)

Neophodan uslov za nastanak razuma i njegovu evoluciju javlja se pri razlici


dimenzionalnosti:

= 3 i (L)

(4.2.3)

167

Nehomogen Univerzum
Na taj nain, razlika dimenzionalnosti se ispoljava kao kriterijum, i mogue je
govoriti o potrebi za kvalitativnom strukturom prostora - univerzuma (za na
univerzum - prostor (i(L) = 0.020203236 ...). Samo prostori - univerzumi,
formirani od tri i vie formi materija imaju neophodne uslove za nastanak ivota i
razuma.
2. Prisustvo vode. Voda je osnova organskog ivota na naoj planeti. Naravno,
postoje i oblici ivota, koji nisu samo na proteinskoj osnovi. Ali prvo, potrebno je da
se isprati poreklo nastanka proteinskog obrasca ivota. Neophodno je da se razume
ta se deava u naoj kui, pre nego to pogleda u tuu.
3. Prisustvo atmosfere. Atmosfera je najdinaminiji, aktivan deo planete. Ona
brzo i otro reaguje na promene u stanju ivotne sredine, to je veoma vano za
ivot. Prisustvo u atmosferi kiseonika i ugljen-dioksid gasova je znak prisustva
proteinskog ivota. Atmosfera ne bi trebalo da bude veoma gusta niti preterano
razreena. Pri veoma gustoj atmosferi zvezdano zraenje ne stie do povrine
planete i ne zagreva je. Istovremeno nii slojevi atmosfere ne apsorbuju zraenje i
toplotno zraenje zvezda sa povrinskih slojeva planete. U rezultatu toga, razlika
dimenzionalnosti izmeu osvetljenih i neosvetljenih delova povrine planete se ne
javlja. I, kao posledica toga, ne postoji kretanje vazdunih masa u niim slojevima
atmosfere. Pri odsustvu razlike dimenzionalnosti du povrine planete ne nastaju
atmosferska elektrina pranjenja. U izuzetno razreenoj atmosfere nii slojevi su
u stanju da apsorbuju zraenja zvezda i toplotno zraenje sa povrine. Ali, pri
tome, ne postoji kretanje vazdunih masa kao rezultat preterane razreenosti. Kao
to je poznato, koliina i gustina atmosfere odreuje veliinu i masu planete. Stoga,
samo planete, uporedive po veliini i masi sa naom planetom Zemljom, imaju
najpovoljnije uslove za pojavu proteinskog ivota. Atmosfera ne bi trebalo da bude
ni previe "teka" ni suvie "laka."
4. Prisustvo periodine promene dana i noi. Planetarni dani ne bi trebalo da budu
ni veoma kratki ni dugi. Planete sa trajanjem dana u opsegu od 18-48 zemaljskih sati
imaju najpovoljnije uslove za nastanak ivota. Pri masovnoj apsorpciji svetlosnih
fotona atomima povrinskog sloja velikih povrina, nastaje poveanje u
dimenzionalnosti tog sloja na neku veliinu L. Ova veliina odgovara amplitudi
talasa, koji su apsorbovani povrinskim slojem planete (infracrveno, optiko,
ultraljubiasto zraenje od sunca). Kao rezultat toga, razlika izmeu nivoa
dimenzionalnosti atmosfere i povrine planete u oblasti apsorpcije se smanjuje na

168

Nehomogen Univerzum
veliinu L, a u isto vreme, neosvetljeni ili noni deo povrine zadrava prethodnu
razliku nivoa dimenzionalnosti izmeu atmosfere i povrine.
Dakle, postoji razlika izmeu dimenzionalnosti osvetljenih i mranih oblasti povrine
planete. Nastaje paralelna razlika dimenzionalnosti na povrini planete. Odluujui
znaaj ima veliina te razlike. Molekuli vazduha su pod uticajem gravitacionog polja
planete, trajno postojeeg, kao rezultat formiranja makroprostora sa konstantnom
razlikom dimenzionalnosti u zoni nehomogenosti, usmerenoj sa spoljnih granica ka
centru zone nehomogenosti. Gravitaciono polje planete kompenzuje to, to svaki
atom ili molekul atmosfere ima svoj nivo sopstvene dimenzionalnosti, veoma blizu
gornje granice opsega stabilnosti fiziki guste materije. Pridruuje se, takozvani
"float efekt", gde svaki molekul ili atom tei poloaju maksimalno stabilnog stanja
ravnotee. Naime, zbog toga, atomi i molekuli u atmosferi ne padaju na povrinu
planete, kao molekuli i atomi teih elemenata. Razlika dimenzionalnosti izmeu
dnevne i none zone je usmerena du povrine planete, to dovodi do kretanja
slobodnih materija paralelno sa povrinom od zone sa veim nivoom dimenzionalnosti
(osvetljena povrina) ka zoni sa manjim nivoom dimenzionalnosti (neosvetljena
povrina). U rezultatu pojave drugog pravca kretanja materija paralelno povrini,
nastaje razlika atmosferskog pritiska (sl. 4.2.1)

sl. 4.2.1
169

Nehomogen Univerzum
i umanjenje sile gravitacije. Poto molekuli u atmosferi nisu povezani u krutom
(tvrdo stanje materije), ili polu-krutom sistemu (teno stanje materije), onda
razlika dimenzionalnosti prostora du povrine dovodi do toga, da protok slobodnih
materija uvlai za sobom molekule, obrazujui atmosferu. Vazdune mase poinju da
se kreu i nastaje vetar. Istovremeno, "zagrejani" molekuli (molekuli, apsorbovani
sunevim zraenjem) se premetaju na neosvetljenu oblast, gde dolazi do spontane
emisije talasa. Drugim reima, usled toga, to je sopstveni nivo dimenzionalnosti ovih
molekula vei od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti atmosfere neosvetljene
povrine, ta razlika, izmeu dimenzionalnosti ivotne sredine i sopstvene
dimenzionalnosti zagrejanih molekula, izaziva nestabilno stanje poslednjih i
provocira spontano zraenje talasa molekula. "Hladni" molekuli, pak, imaju nivo
sopstvene dimenzionalnosti ispod nivoa sopstvene dimenzionalnosti osvetljene
povrine, to izaziva masovnu apsorpciju sunevog zraenja i toplotnog zraenja
povrine. Postepeno dolazi do izjednaavanja izmeu sopstvenog nivoa
dimenzionalnosti osvetljene povrine i sopstvenog nivoa dimenzionalnosti molekula.
Istovremeno, ako se sopstveni nivo dimenzionalnosti "hladnih" molekula znatno
razlikuje od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljenog podruja, dolazi do
smanjenja poslednjeg. Kada se vlastiti nivo dimenzionalnosti osvetljene oblasti
spusti do nivoa, tzv take "rose", molekuli vode iz gasovitog stanja prelaze u teno.
Nastaje rosa. Ako se to dogodi na nivou oblaka, proces obrazovanja kapljica dobija
karakter lanca i pada kia. Pri tome, stanje kvalitativne barijere izmeu drugih i
fizikog nivoa vraa se u normalu. U sluaju, kada se ovaj proces brzo i naglo javlja,
slobodne materije, sakupivi se na nivou kvalitativne barijere, dobijaju formu lavine.
I kao posledica, nastaje atmosfersko elektrino pranjenje, munje. Analogija ovom
procesu moe posluiti brana na reci gde se otvorila brana, a sva voda akumulirane
brane se oslobaa jednovremeno.
Periodina smena dana i noi je logina i prirodna. Optimalna za nastanak ivota je
planeta sa trajanjem planetarnih dana u rasponu od 18-48 sati zemaljskih vrednosti.
Pri kraim planetarnim danima, procesi opisani gore ne dostiu nivo, pri kojem
nastaje aktivno kretanje atmosferskih masa i isputanja atmosferskog
elektriciteta, bez ega je, pojava organskog ivota nemogua. Dui planetarni dani
(vie od 48 zemaljskih sati) dovode do kontinuiranih oluja u sastavu atmosfere
planete, to stvara teke uslove za pojavu i razvoj ivota. Na takvim planetama ivot
se moe pojaviti samo kada intenzitet zraenja zvezda dostie povrinu planete,
umanjujui se do odreenog nivoa. Tek pri nivou zraenja zvezda, kada se osvetljene
povrine planete ne pregrevaju, nastaju uslovi za nastanak ivota. Obino, takvi
uslovi se pojavljuju u zavrnoj fazi zvezdane evolucije, pa ak i ako na njima nastane
ivot, on nema vremena da se razvije u sloenije oblike pre nego to umre zvezda.
170

Nehomogen Univerzum
Pored toga, ako je trajanje planetarnih dana kratko, razlika dimenzionaolnosti ne
dostie nivo na kojem nastaje bilo kakvo znaajno kretanje mase niih slojeva
atmosfere planete. Ako je trajanje planetarnih dana due, velika razlika
dimenzionalnosti postaje tako znaajna, to dovodi do monih i dugih atmosferskih
oluja i kia, a kao rezultat toga, unitava se gornji sloj planetarnog zemljita, to
stvara nemogunost razvoja flore, bez koje je razvoj ekolokog sistema jednostavno
nemogu. Olujno stanje atmosfere takoe izaziva snano kretanje povrinskih
slojeva okeana planete, to ini nemoguim pojavu ivota u vodi.
5. Prisustvo atmosferskog elektrinog pranjenja . Tokom pranjenja
atmosferskog elektriciteta, u morskoj vodi dolazi do sinteze organskih molekula. U
zoni pranjenja stvara se dodatno zakrivljenje prostora (promena nivoa
dimenzionalnosti), pri kojem se molekuli neorganskih jedinjenja, rastvoreni u vodi,
sjedinjuju meusobno u kvalitativno nov poredak formirajui organska jedinjenja,
koja predstavljaju sobom lanac slian atomima. Samo mono oslobaanje
atmosferskog elektriciteta je u stanju da stvori neophodne uslove pri kojima nivo
dimenzionalnosti dostie kritinu vrednost. Dve slobodne elektronske veze svakog
od ovih atoma mogu da veu za sebe, kako slobodne jone, tako i druge lance molekule. Atmosfersko elektrino pranjenje nastaje kao posledica razliite
debljine kvalitativne barijere izmeu fizikog i drugih nivoa planete. Kada no
svojim pokrovom obgrljuje zemlju, povrinski sloj planete poinje da se hladi i zrai
toplotne talase. I, kao pri svakom zraenju, nivo dimenzionalnosti zraeeg atoma ili
molekula se umanjuje. Kada se to deava jednovremeno sa trilionima i bilionima
atoma i molekula u jednom ogranienom podruju (podruje, osvetljeno zvezdom u
toku dana), nivo dimenzionalnosti se smanjuje na celoj teritoriji. Ako se u jednom
danu atmosfera i povrina planete zagreju mnogo, a nou dolazi do jakog zahlaenja,
nastaje skok nivoa dimenzionalnosti. Istovremeno, sakupljene na nivou kvalitativne
barijere slobodne materije se u lavini obruavaju dole. Nastaje elektrino
pranjenje izmeu atmosfere i povrine planete.
Dakle, neophodni uslovi za nastanak ivota na planetama su:
Stalna razlika dimenzionalnosti,
Prisustvo vode,
Prisustvo atmosfere,
Prisustvo periodine promene dana i noi,
Prisustvo atmosferskog elektrinog pranjenja .

171

Nehomogen Univerzum
ivot nastaje automatski na svim planetama gde postoje uslovi koji su gore navedeni.
I takvih planeta u svemiru je milijarde. Naa planeta Zemlja ni po tom pitanju nije
jedinstvena kreacija prirode.

172

Nehomogen Univerzum

4.3. Kvalitativne karakteristike organskih molekula i njihova


uloga u nastanku ivota
A sada razmotrimo, kako pri gore potrebnim uslovima, nastaje i razvija se ivot.
Morska voda, kao to svi znaju, bila je kolevka ivota. Ona sadri skoro sve hemijske
elemente i mnoga jedinjenja iz njih. Tokom atmosferskog pranjenja elektrine
energije dolazi do deformacije prostora. U vodu, prodiru ova pranjenja (munje),
nastaje nivo dimenzionalnosti, pri kojem etvorovalentni elementi (ugljenik,
silicijum, fosfor) poinju da se sjedinjuju u lancima. Pri tome, nastali molekuli imaju
ne samo strukturne razlike, ve stiu i nove kvalitete. Koje nove osobine nastaju,
prilikom povezivanja istih atoma u razliitom strukturnom poretku? ta razdvaja
atome, koji formiraju jedan strukturni redosled, da od tih istih atoma stvara drugi
strukturni poredak? Zato u jednom sluaju - neorganska jedinjenja, i u drugom organska?
S obzirom na to, da je osnova proteinskog ivota ugljenik, dovoljno je da se analizira
kvalitativna razlika izmeu prostornih karakteristika molekula, koji stvaraju ovaj
element, da bi reili misteriju porekla ivota. Hajde da pokuamo da razumemo
posledice razlike u strukturnoj organizaciji molekula. Razmotrimo formiranje
neorganskih struktura - kristala. Kristali predstavljaju takva prostorna jedinjenja,
gde su atomi rasporeeni u odnosu na druge na gotovo istoj udaljenosti. Ova
rastojanja uporediva su sa veliinom samih atoma (10-1410-12 ).
Pri tome, ona (rastojanja) su praktino ista u svim prostornim pravcima (dijamant),
ili su identina u svakom od prostornih planova (grafit). Ti kristali su formirani
ugljenikovim atomima (C), ali oni nisu osnova ne samo ivih organizama, ve ni
organskih molekula (sl. 4.3.1, sl. 4.3.2).

173

Nehomogen Univerzum

Sl. 4.3.1

Sl. 4.3.2

174

Nehomogen Univerzum
Koji su razlozi toga, da isti atomi ugljenika, povezani u drugom prostornom poretku,
postanu osnova ive prirode? A oni (uzroci) su posledica kvalitativnih karakteristika
organskih molekula (Sl. 4.3.3 Sl. 4.3.4.)

Sl. 4.3.3

Sl. 4.3.4

175

Nehomogen Univerzum
Kvalitativne karakteristike organskih molekula su:
1.Prostorna struktura organskih molekula je neheterogena u razliitim prostornim
pravcima.
2.Molekuliarna teina organskih molekula je u rasponu od nekoliko desetina do
nekoliko miliona atomskih jedinica.
3.Nejednaka raspodela molekulske teine organskih molekula u razliitim prostornim
pravcima.
I, kao posledica ovih kvalitetnih karakteristika, organski molekuli utiu razliito na
svoj okruujui mikrosprostor u razliitim prostornim pravcima. Naroito jasno je
ovaj fenomen izraen u RNK i DNK molekulu (sl. 4.3. 5 i sl 4.3.6.).

Sl. 4.3.5
176

Nehomogen Univerzum

Sl. 4.3.6

177

Nehomogen Univerzum
Atomi, koji ine te molekule, stvaraju duge lance, uvrnute u spiralu. Zapravo,
spiralna prostorna forma RNK i DNK molekula stvara potrebne kvalitete za pojavu
ive materije. Koji to neophodni kvaliteti izgrauju udo ivota? ta nam omoguava
da govorimo o kvalitativno novoj fazi u evoluciji ive materije, evoluciji ivota?
Hajde da pokuamo da razumemo udo, koje raa ivot ...
Unutranja zapremina spirale RNK ili DNK molekula formira neku vrstu tunela.
Spiralni molekul ima snaan uticaj na nivo dimenzionalnosti mikroprostora tog tunela.
tavie, ovaj uticaj na unutranju zapreminu tunela nije isti u razliitim prostornim
pravcima (sl. 4.3.7).

Sl. 4.3.7
178

Nehomogen Univerzum
Podsetimo se, da svaki atom utie na dimenzionalnost mikroprostora oko sebe.
Jedinjenja iz atoma stvaraju kombinaciju uticaja svih atoma, koji formiraju to
jedinjenje, na dimenzionalnost mikroprostora molekula. Istovremeno, vaan znaaj
ima prostorna orijentacija uticaja svakog atoma u jedinjenju. Spiralna struktura
RNK ili DNK molekula stvara uslove, pri kojima je uticaj na dimenzionalnost veine
obrazujuih njegovih atoma koncentrisan u unutranji obim spirale tih molekula.
Dimenzionalnost spoljnog obima spirale molekula RNK ili DNK trpi samo manje
izmene. Treba napomenuti, da promene u dimenzionalnosti unutranjeg obima ovih
spirala nisu iste u razliitim prostornim pravcima. Du ose namotaji spirale stvaraju
periodine razlike dimenzionalnosti.
Ove razlike u unutranjoj zapremini stvaraju stalni talas dimenzionalnosti (talasna
dimenzionalnost, parametar koji se ne menja u vremenu i prostoru). U radijalno
stvorenim spiralama RNK ili DNK stvara se glatka razlika dimenzionalnosti. Naime,
stali talas dimenzionalnosti, stvora spiralnu strukturu molekula RNK ili DNK, i javlja
se kao dovoljan uslov za nastanak ivota. Mi emo pokuati da saznamo zato je to
tako. Molekuli DNK i RNK se nalaze u vodenoj sredini. Morska voda, u kojoj je roen
prvi ivot, sadri veliki broj molekula, jona, kako neorganskog, tako i organskog
porekla. Svi ovi molekuli i joni su u konstantnom nasuminom kretanju. Kao rezultat
ovog kretanja, molekuli i joni periodino padaju u unutranji obim spirale RNK ili
DNK. I raa se udo ivota! ..
Klju za ovo udo je vrlo jednostavan. Razlog je utome, da se unutranja zapremina
spirale molekula DNK ili RNK javlja kao zamka za sve molekule koji su uli u nju.
Radijalna razlika dimenzionalnosti uva sve uhvaene u tu zamku molekule unutar
spirale RNK ili DNK. Istovremeno, radijalna razlika dimenzionalnosti ini dostupno
slobodnim materijama da se kreu du ove razlike. Kao posledica toga, nastaju
gravitacione sile, prema osi spirale DNK ili RNK. Zbog toga, svi molekuli koji su
zarobljeni u unutranjoj zapremini spirale, kao rezultat braunovog (haotinog)
kretanja, poinju da se kreu du ose spirale. Ba kao to tok reke nosi daleko sve
to u njega upadne, tako radijalna razlika uvlai "zarobljene" molekule. Samo vrlo
brzi molekuli mogu da pobegnu iz ovog ropstva. U ovom sluaju, oni gube deo svojih
potencijala. Svi ostali molekuli poinju prisilno da se kree du ose spirale. Du ose,
spirala molekula RNK ili DNK stvara, kao to se seamo, stojei talas razlike
dimenzionalnosti. Pri svom prinudnom kretanju du ose "zarobljeni" molekuli upadaju
u zone sa razliitim dimenzionalnostima. Svaki od ovih molekula ima svoj sopstveni
nivo dimenzionalnosti, pri kojem je maksimalno stabilan, kao i opseg vrednosti
dimenzionalnosti, u okviru kojih molekul moe postojati ne raspavi se. I im
"zarobljeni" molekul, pri svom prinudnom kretanju du ose, padne u zonu previsoke

179

Nehomogen Univerzum
za njega dimenzionalnosti, on postaje nestabilan i pounje da se raspada (sl.
4.3.8).

Sl. 4.3.8
180

Nehomogen Univerzum
Kao rezultat raspada molekula, oslobaa se svih sedam primarnih materija, koje
formiraju fiziki gustu materiju. Pri tome, deo osloboenih materija ponovo stvara
nove atome i molekule, koji imaju svoj nivo dimenzionalnosti, identine
dimenzionalnosti zoni raspada. Obino, ponovo nastali molekuli, pri svom prinudnom
kretanju du ose, se ne raspadaju. Dolazei iz unutranjeg obima spirale molekula
RNK ili DNK, oni se nalaze u vodenoj sredini (sl 4.3.9.).

Sl. 4.3.9
181

Nehomogen Univerzum
Ovi molekuli su esto hemijski aktivni, i, kao rezultat, agresivni, kako prema DNK ili
RNK molekulima, tako i prema drugim unutarelijskim formama. Gledajui unapred,
napominjem, da ti molekuli, koji e se u daljem tekstu zvati toksini ili otpad, izlaze
van elija i zatim izvan organizma (u sluaju vieelijskih organizama). Vratimo se
analizi procesa, koji se deavaju u unutranjem obimu spirale RNK ili DNK... Deo
osloboenih slobodnih materija, kako se ispostavilo, formiraju stabilne atome i
molekule. A drugi deo? ta se deava sa njim?!
Zapravo, u toj taki analize, dolazimo do razumevanja tajne ivota.
Nevezane materije, kroz kanal izmeu fizikog (prva materijalna sfera) a drugih
(druga materijalna sfera) nivoa planete, koji nastaju u unutranjem obimu RNK ili
DNK spirale, poinju da teku na druge nivoe. Podsetimo se, da svaki molekul,
naroito tako veliki, kao RNK i DNK, deformie mikroprostor oko sebe. I pri tome
deformie drugi materijalni nivo planete. Pri tome, forma deformacije u potpunosti
kopira oblik RNK ili DNK molekula, kao i svih ostalih molekula. Kada na putu nastaju
rupe (deformacija), one se pune do vrha vodom tokom kie. Ako kia pada dugo,
kinica zapunjuje rupe, poinje da istie. Tako i nevezane materije, pretiu po
kanalu na drugi materijalni nivo, potpuno popunjujui formu deformacije. Viak
dobija slobodu od ropstva planete. Javlja se jedno pitanje - koje slobodne materije i
zato popunjavaju tu formu deformacije drugog materijalnog nivoa (sfere)?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, podsetimo se da je drugi materijalni nivo (sfera)
nastala spajanjem est slobodnih formi materija. Po tome, deformaciju drugog
materijalnog nivoa popunjava samo materija G, koja se javlja kao sedma materija i
na ulazi u sastav hibridne materije druge materijalne sfere.
Nakon potpunog zapunjenja deformacije materijom G, na drugom materijalnom nivou
(sferi) formira se identina kopija RNK ili DNK molekula. Nastaje takozvano, drugo
materijalno telo RNK ili DNK molekula (slika 4.3.10.).

182

Nehomogen Univerzum

Sl. 4.3.10

183

Nehomogen Univerzum
Pri potpunom drugom materijalnom telu, meu njima - druge materijalne sfere i
fiziki gustog tela (prva materijalna sfera) nestaje kvalitativna barijera, tako kako
sistem drugog materijalnog tela, plus druga materijalnia sfera strukturalno i
kvalitativno odgovaraju fiziki gustoj materiji.
Izmeu fiziki gustog (prvo materijalno telo) molekula i drugog materijalnog tela
molekula RNK ili DNK, formira se stalni kanal kroz koji osloboene materije
nastavljaju da teku na drugi i ostale materijalne nivoe planete. Ako proces
raspadanja "zarobljenih" molekula u unutranjem obimu spirale molekula RNK ili DNK
prestane, onda drugo materijalno telo molekula ili potpuno nestaje, ili gubi svoju
optimalnu gustinu. Kao i lokva na putu: ako nema novih kia, sva voda e ispariti iz
nje, i na putu e ostati samo rupa...
Tako, konstantan raspad "zarobljenih" molekula u unutranjem obimu spirale
molekula DNK ili RNK je preduslov za odravanje ivota. Pojava drugog materijalnog
tela je kvalitativno novi korak u evoluciji materije. Uhvaena materija je nala nain
da se oslobodi iz svog zatvora. I ovo oslobaanje je iva materija.
Pojava drugog materijalnog tela je poetak evolucije ive materije.
Prvi ivi organizmi su postali virusi. Virus predstavlja molekul RNK okruen
proteinskim omotaem. Proteinski omota oko molekula RNK stvara stabilno
okruenje, stvara jedinstvenu mikroklimu oko molekula RNK, zbog injenice, da
proteinski omota usporava kretanje molekula, kako unutar sebe i tako i van sebe.
Zbog toga, molekuli zarobljeni unutar proteinskog omotaa, sudarajui se sa njim pri
svom kretanju, mnogo puta rikoetiraju od njega, pre nego, napuste unutranji obim
proteinskog omotaa. Ponovljeno kretanje upavih unutar proteinskog omotaa
molekula poveava verovatnou, da e upasti u "sferu uticaja"molekula RNK i, kao
rezultat toga, bie uvueni u unutranju zapreminu molekula RNK i poee njihovo
prinudno kretanje du optike ose tog molekula, padajui pod dejstvo stojeeg
talasa dimenzionalnosti. to, na kraju, i dovodi do njihovog raspada na materije,
koje ih obrazuju.
Unutranji obim molekula RNK, kao usisiva, usisava sve molekule, koji padnu pod
dejstvo radijalne razlike dimenzionalnosti, stvorene spiralom molekula RNK.
Kako molekul RNK, tako i "crne rupe" makrokosmosa stvaraju oko sebe sferu
uticaja, u iji predeo upadaje sve materije, ukljuujui i elektromagnetne talase,
koje ne mogu da se oslobode. Crna rupa makrokosmosa stvara oko sebe snano
radijalno gravitaciono polje (radijalnu razliku dimenzionalnosti), uzrokujui raspad
svake materije. Slino tome, unutranja zapremina spirale molekula DNK ili RNK,
stvara takve uslove koji e dovesti do raspada zarobljenih molekula pod uticajem
stojeih talasa dimenzionalnosti. Spirale tih molekula se ponaaju identino kao

184

Nehomogen Univerzum
"crna rupa" u kosmosu, to omoguava da se molekul RNK ili DNK nazove "crna rupa"
mikrokosmosa.
Dakle, pojava proteinskog omotaa oko molekula RNK je bio sledei korak u evoluciji
materije iz neive u ivu. Zapravo, sa pojavom omotaa, moemo govoriti o
kvalitativno novoj etapi u razvoju materije - o fazi evolucije ive materije. Stojei
talas dimenzionalnosti koji se javlja u unutranjem obimu molekula DNK ili RNK, kao
neophodan uslov za ivot, nije dovoljan s obzirom na injenicu da su poetne
koncentracije organskih molekula u prvobitnom okeanu bile veoma male. Dakle, bez
daljeg nagomilavanja oko molekula RNK organskih molekula ne moe biti ni govora o
trajnom zahvatanju tih molekula, a zatim ni o raspadu na materije, koje ih obrazuju.
Postavlja se pitanje, na koji se nain kod molekula RNK pojavio proteinski omota?
Kakvo je udo moralo da se dogodi, da bi se to desilo?
Odgovor na ovo pitanje je, verovali ili ne, vrlo jednostavan. Proteini, kao svi organski
molekuli, nastali su u zasienom rastvoru primarnog okeana, kao posledica
atmosferskih elektrinih pranjenja. Sami po sebi, proteini su veliki molekuli, koji
se sastoje ponekad od desetine hiljada atoma i pri svom slobodnom (braunovom)
kretanju u vodama primarnog okeana, upadaju u "gravitaciono polje" molekula RNK, i
jednostavno,ne mogu se izvui iz unutranje zapremine molekula. Ali to ne znai da
molekul RNK ne utie na molekul proteina. Stvorena spiralom molekula RNK radijalna
razlika dimenzionalnosti, meutim, zahvata svojom "teinom" osnovnu strukturu
molekula proteina, i ini ga svojim redovnim "satelitom", kao to se deava pri
zarobljavanju malog tela velikim materijalnim telom (kao to je planeta) (Sl.4.3.11)

185

Nehomogen Univerzum

Sl. 4.3.11

186

Nehomogen Univerzum
Opet, postoji neverovatna paralela izmeu makrokosmosa i mikrokosmosa. Dakle,
zhvatanje i dranje molekulima RNK osnovnih struktura proteinskih molekula je
postao uslov koji je doveo do formiranja oko njega proteinskog omotaa. Vremenom,
broj proteinskih satelita molekula RNK se poveao, njihove "orbite" su bile
proporcionalne, zbog bliskih vrednosti nivoa sopstvene dimenzionalnosti. Kao
rezultat, susedni proteinski sateliti nali su se jedan od drugog na takvom
rastojanju, gde postoje uslovi za pojavu, takozvanih, hemijskim reakcija izmeu njih
(sl 4.3.12.).

Sl. 4.3.12
187

Nehomogen Univerzum
Hemijske reakcije izmeu primarnih struktura proteinskih satelita dovele su do
pojave stabilnih elektronskih veza izmeu njih i oni su se spojili u jednu celinu.
Postepeno, oko RNK molekula je nastao stalni proteinski omota. Proteini - sateliti,
kao rezultat toga, zakljuali su se u svoj sopstvemi "zatvor" svog otmiara molekula
RNK (Sl. 4.3.13).

Sl. 4.3.13
188

Nehomogen Univerzum
Na taj nain, nastaje stabilan sistem molekul - RNK molekul i njegov proteinski
omota. Nastaje prvi ivi organizam - virus. Sada je vreme da se razmotrimo jo
jedan kvaliteta ive materije - razmnoavanje. Na nivou virusa moe se govoriti o
dupliranju sebe, to je dovelo do toga da je pojava jednog ivog organizma prirodan
rezultat aktivnosti drugog.
Hajde da razmotrimo detaljnije prirodu ovog fenomena. Stvorena oko jednog
molekula RNK proteinska ljuska, nije vrsta, po svojoj sutini, predstvavlja reetku
oko RNK molekula. elije te "mree" - nisu jednake, to omoguava molekulima
razliitih veliina da dopadnu unutar proteinskog omotaa. Mali po veliini molekuli,
od kojih su veina neorganski, sasvim slobodno mogu da napuste unutranji volumen
proteinskog omotaa, pri svom haotinom kretanju, kao to veina elija proteinskog
omotaa virusa prevazilazi njihovu veliinu. U to vreme, i veliki i srednji organski
molekuli zarobljeni su unutar proteinskog omotaa, isto tako je i verovatnoa da e
ti molekuli upasti pri svom haotinom kretanju u tu istu eliju, kroz koju je uao
unutra veoma mala. Kao rezultat toga, unutar proteinskog omotaa virusa akumulira
se nakupljanje organskih molekula. Nastaje neka vrsta filtriranja vode prvobitnog
okeana kroz unutranju zapreminu proteinskog omotaa virusa. Ovaj proces se moe
posmatrati kao primarni izvor ishrane prvog ivog organizma. Deo zarobljenih, na
ovaj nain, organskih molekula, upada u radijalnu razliku dimenzionalnosti spirale
molekula RNK virusa, budu uvueni u unutranji obim spirale i raspadaju se na
materije, koje ih formiraju. Ako je voda prvobitnog okeana dovoljno zasiena
organskim molekulima, javlja se postepeno poveanje koncentracije organskih
molekula unutar proteinskog omotaa. Sa rastom koncentracije organskih molekula
unutar proteinskog omotaa, poveava se broj molekula, koji upadaju u "zonu
privlaenja", "crnu rupu" mikroprostora unutranje zapremine spirale molekula RNK.
Treba napomenuti da se unutar proteinskog omotaa akumuliraju razliiti organski
molekuli, ukljuujui i nukleotide, graevinski materijal za molekul RNK i DNK.
Postepena koncentracija organskih molekula unutar proteinskog omotaa dostie
takav nivo gustine, pri kome dolazi do stalnog raspada, upavih u unutranji obim,
organskih molekula. Kao rezultat toga, poveava se protok osloboenih pri raspadu
primarnih materija sa fiziki gustog nivoa na druge materijalne nivoe.
Do ega dovodi prekomerno zasienje drugog materijalnog tela molekula RNK.
Preterano zasienje drugog materijalnog tela, dovodi do pojave povratnog protoka
primarne materije G sa drugog materijalnog nivoa na prvi. Kao rezultat toga, na
fiziki gustom nivou se pojavljuje projekcija drugog materijalnog tela. Meu
organskim molekulima, zasienje unutranje zapreminue proteinskog omotaa virusa,
nalaze se nukleotida, koji su gradivni blokovi za molekul RNK i DNK. Stoga, pri pojavi

189

Nehomogen Univerzum
projekcije drugog materijalnog tela, na fizikom nivou nastaju uslovi za sjedinjenje
pojedinanih nukleotida u spiralu molekula RNK.
Projekcija drugog materijalnog tela na fizikom nivou odgovara tanom poretku
sekvenci nukleotida u molekulu RNK, tako da ona stvara na fizikom nivou dodatno
iskrivljenje dimenzionalnosti mikroprostora, u skladu sa kvalitativnim
karakteristikama odgovarajuih nukleotida, koji obrazuju originalni, takozvani
matini molekul RNK. Sledei sa matinim molekulom RNK nastaje tana njegova
matrica. Slobodni nukleotidi, upavi u ovu matricu, poinju da se meusobno
povezuju u istom redosledu, kao i u matinom molekulu RNK. Indukovana matrica
snano slobodne nukleotide sjedinjuje u unapred utvreni redosled. Tako, projekcija
drugog materijalnog tela na fizikom nivou stvara takvu promenu dimenzionalnosti
mikroprostora, pri kojoj slobodni molekuli nukleotida ne mogu da se sjedinjuju u
razliitom poretku. Kao rezultat tog snanog sjedinjavanja slobodnih molekula
nukleotida, pojavljuje se novi molekul RNK na fizikom nivou, koji se jalja kao tana
kopija matinog.
Ali zato nukleotidi ne mogu da se poveu u drugaijem redosledu? Odgovor na ovo
pitanje je vrlo jednostavan. Svaki nukleotid ima svoj nivo dimenzionalnosti drugaiji
od drugog, tako da dva nukleotida meusobno povezana, moraju da kreiraju dodatnu
promenu dimenzionalnosti mikroprostora. Pri emu e, za razliite parove
nukleotida, vrednost ovih dodatnih promena dimenzionalnosti mikroprostora biti
drugaija. Dakle, kada na fizikom nivou nastane dovoljno gusta projekcija drugog
materijalnog tela molekula RNK virusa, originalni nivo dimenzionalnosti
mikroprostora u zoni projekcije se menja u tanom skladu sa kodom tog molekula
RNK date vrste. to dovodi do toga, da postoji jedan nukleotid, iji su parametri
identini datoj oblasti mikroprostora, koji moe da "zauzme" to mesto. Svaki
nukleotid bukvalno "sedi" u posebno pripremljenom "gnezdu" za njega. Kao rezultat
ovog procesa, pojavljuju se dva identina molekula RNK virusa. A onda dolazi do
faze stvaranja novog molekulskog RNK proteinskog omotaa, po istom principu, kao
u matinom molekulu RNK virusa iz proteina, akumuliranih u proteinskom omotau
matinog virusa. Ovaj proces e se deavati svaki put, kada se unutar proteinskog
omotaa virusa sakupi dovoljna koliina organskih molekula - "gradivnih blokova"
potrebnih kvaliteta.
Dolazi do procesa dupliranja (drugim reima, razmnoavanja) virusa.
Kao rezultat ovog procesa, organska materija, nastala u prvobitnom okeanu iz
neorganske, pod uticajem atmosferskih elektrinih pranjenja reorganizuje se u
jednostavnu samo-organizovanu ivu materiju. Na taj nain, pojavio se prvi
primitivni ivi organizam, virus, ija je evolucija dovela do raznih biljnih i
ivotinjskih formi ivota, prvi put u svetskom okeanu, a kasnije na kopnu.
190

Nehomogen Univerzum
Naredni evolutivni koraci u stepenu razvoja ivota su postali, takozvane,
bakteriofage (fag je specifini bakterijski virus koji se umnoava koristei
bakterije), prelaz izmeu virusa i bakterija, prosti jednoelijski organizmi. Moe da
se pojavi pitanje: kako je dolo do daljeg razvoja ivota - od virusa do bakteriofaga,
iz bakteriofaga do jednoelijskog organizma? Opet,nema mesta velikom udu, sve je
veoma jednostavno i istovremeno prekrasno?. Razmnoivi se, virusi viestruko
ispunjavaju gornji sloj prvobitnog okeana na dubini ne veoj od stotinu metara. Ova
dubina (stotinu metara) prodiranja virusa u okeane je uslovljena zbog injenice, da
se sinteza organskih molekula javlja u vreme pranjenja atmosferskog elektriciteta,
to je uticalo samo na povrinu prvobitnog okeana.
To je prvo, a drugo, zapravo je gornji sloj okeana u stalnom pokretu, pod uticajem
vetra i plime i oseke, i do ove dubine prodire suneva svetlost. Dakle, virusi
"plutaju" po povrinskom sloju prvobitnog okeana periodino dospevaju na povrinu
atmosferska pranjenja elektrine energije. Atmosferska pranjenja dovode do
promene dimenzionalnosti prostora u zonama njihovog dejstva, ime stvaraju uslove
za sintezu organskih jedinjenja. Ali, ta bi se desilo ako bi se u zoni elektrinog
pranjenja nalazio virus? Naravno, ako virus doe pod direktno dejstvo elektrinog
pranjenja, doi e do njegovog unitenja. ta e se dogoditi ako virus dospe u
periferne zone atmosferskih pranjenja? Da li e se desiti, pri tome, bilo kakva
promena?
Pri promeni dimenzionalnosti prostora oko i unutar virusa, mogue je nekoliko
procesa:
1. Promena redosleda nukleotida u postojeim vezama molekula RNK virusa.
2. Poveanje ili smanjenje broja nukleotida u postojeem molekulu RNK virusa.
3. Pojava hemijskih veza izmeu postojeeg molekula RNK virusa i drugih molekula
RNK, koji se u trenutku elektrinog pranjenja nalaze unutar proteinskog omotaa
virusa, ili se pojavljuju kao posledica izloenosti elektrinom pranjenju.
Pri promeni redosleda nukleotida u molekulu RNK virusa, pojavljuje se novi virus, kao
rezultat, tzv mutacije.
Pri smanjenju broja nukleotida koji ine molekul RNK virusa, oni mogu da izgube
kvalitet ive materije, tako da je za pojavu svojstva ive materije, molekul RNK
duan da dostigne kritinu molekulsku teinu. Virusi se javljaju kao granini oblik
organizacije izmeu ive i neive materije. Da bi prikazao svojstva ive materije,
molekul RNK mora dostii odreenu molekulsku masu, pri kojoj nastaje efekat
otvaranja kvalitetne barijere izmeu prve i druge materijalne sfere. Pri manjoj
molekulskoj masi, kvalitativna barijera se ne otvara.

191

Nehomogen Univerzum
Zapravo zato, ako se virus udalji iz vode, on se pretvara u kristalno stanje, tako to
van vode molekul RNK virus gubi grupe H i OH sa svojih spoljnih elektronskih veza,
to ima prilino jak uticaj na njegovu molekulsku teinu, i kao posledicu toga,
kvalitetna barijera je obnovljena i nestaju svojstva ive materije. Jednom u vodi,
molekul RNK obnavlja svoje hemijske veze, i kao rezultat, grupe H i OH vezuju se za
njega, a molekulska teina ponovo raste. Pri dostizanju kritine molekulske teine
dolazi do otvaranja kvalitativne barijere izmeu prve i druge materijalne sfere i
ponovo se pojavljuju svojstva i kvaliteti ive materije. Tako, kao veoma vaan faktor
u odreivanju mogunosti nastanka ivota, javlja se molekulska masa, ili tanije,
postoji kvalitativna granica molekulske mase molekula RNK ili DNK, tzv kritina
molekulska masa, pri kojoj evolucija materije ulazi na kvalitativno novi stepen
evolucije ive materije.
Ako se pod uticajem atmosferskih elektrinih pranjenja poveava broj nukleotida
u molekulu RNK virusa, uoava se nekoliko zanimljivih momenata. Prvo, pojava
"ekstra" nukleotida dovodi do raanja novog virusa, nove mutacije. Drugo, poveanje
broja nukleotida dovodi do poveanja molekularne teine molekula RNK, ime se
poveava stepen njegovog uticaja na okolni mikroprostor, to zauzvrat dovodi do
poveanja veliine proteinskog omotaa. Poveanje veliine proteinskog omotaa je
vezano za to, da to je vea molekularna teina molekula RNK virusa u veem
stepenu utie molekul RNK virusa na okolni mikroprostor. Pri emu proteinski
sateliti formiraju omota virusa, zarobljeni "gravitacionim poljem" molekula RNK na
veoj udaljenosti od njih samih, to dovodi do toga, da se sa veom molekularnom
teinom molekula RNK pojavljuje vei proteinski omota. Vei proteinski omota
omoguava da se unutar njega akumuliraju vei organski molekuli i omoguava da se
stvori stabilnija umutranja mikroklima. Ako, tokom atmosferskog elektrinog
pranjenja doe do stabilne hemijske veze izmeu dva molekula RNK, pojavljuje se
molekul, koji predstavlja prostorno-hemijsko jedinjenje dve spirale, i pojavljuje se,
tzv dvospiralni molekul RNK, i pod odreenim uslovima pojavljuje se molekul DNK.
Pojava DNK otvara novu eru razvoja ive materije, od jednoelijskih organizama do
vieelijskih organizama, itd, do pojave razumne ive materije. Dvostruka spirala
molekula DNK stvara vie izraenije deformacije mikroprostora oko sebe, to
ubrzava proces raspadanja "zarobljenih" molekula na materije koje ih obrazuju, s
obzirom na injenicu, da pri svom prinudnom kretanju u unutranjem obimu spirale
molekula DNK "zarobljeni" molekuli upadaju pod udar dva stajaa talasa
dimenzionalnosti, dok u isto vreme, u molekulu RNK postoji samo jedan stojei talas
dimenzionalnosti. Dupli stojei talas dimenzionalnosti molekula DNK, na taj nain,
ubrzava proces raspada "zarobljenih" molekula, ime se poveava efikasnost celog
sistema. Pored toga, dupla spirala molekula DNK stvara takav uticaj na svoj
192

Nehomogen Univerzum
mikroprostor, da se proteinski omota javlja na znatno veoj udaljenosti od samog
molekula, to omoguava da se akumulira unutar takvog omotaa vie zarobljenih u
"zatvor" organskih molekula.
Ovo je - najvaniji faktor za odravanje ivota.
Proteinski omota vee veliine koristi veu koliinu morske vode sa "plutajuim" u
sebi organskim molekulima koji nastaju pri pranjenju atmosferskog elektriciteta.
To je prirodno: u veliku mreu moete uhvatiti vie riba. Samo, mrea je, u ovom
sluaju, proteinski omota a riba - organski molekuli, koji "plivaju" u prvobitnom
okeanu. Pored toga, dvostruka spirala molekula DNK stvara uslove za pojavu
vieslojnih omotaa, tzv membrana. Membrana u procesu evolucije, sastavljena je
od tri sloja: dva proteinska i jednog od masnoa. Osim toga, sloj masti se nalazi
izmeu dva proteinska sloja. Spirale molekula DNK prostorno su pomerene u odnosu
na drugu.Tako, svaka od od tih spirala stvara "svoj" proteinski omota, koji je
takoe pomeren u odnosu na drugi, a pored toga su, jedan u drugom. Formiraju se
dva proteinska "utvrena" zida oko molekula DNK. Kao rezultat toga, organski i
neorganski molekuli prisiljeni su da teku kroz barijeru, da bi dospeli u unutranji
obim omotaa. Prilikom prolaska kroz dvostruku barijeru, ovi molekuli gube
kinetiku energiju. Kao posledica toga, praktino nisu u stanju da se probiju nazad
kroz membrane. Na taj nain, nastaje filtracija vode primarnog okeana i akumulacija
organskih molekula unutar omotaa. Izmeu smetenih, jedan unutar drugog,
proteinskih omotaa, nastaje zazor. I svaki molekul, posle prolaska kroz spoljanji
proteinski omota, ulazi u prostor izmeu spoljanjeg i unutranjeg. Sopstveni nivo
dimenzionalnosti proteinskih omotaa je znatno vii od sopstvenog nivoa
dimenzionalnosti vode okeana. Dakle, nastaje dupla blaga razlika dimenzionalnosti
u oblastima odrive ravnotee izmeu njih. Pri svom kretanju, svi molekuli moraju
prevazii ove razlike u dimenzionalnostima i ulaze u "neutralnu" zonu sa nivoom
dimenzionalnosti manjom, nego to je nivo sopstvene dimenzionalnosti proteinskih
omotaa. Zapravo zato, molekuli masti, uavi u zazor izmeu proteinskih omotaa,
upadaju u zonu sa nivoom dimenzionalnosti veoma blizu nivoa sopstvene
dimenzionalnosti molekula masti. Molekuli masti poinju, kako bi se naselili u prostor
izmeu proteinskih omotaa da postepeno popunjavaju taj zazor. Pri tome, molekuli
masti su meusobno povezani, stvarajui sloj masti izmeu proteinskih omotaa.
Vremenom, nastaju hemijske veze izmeu omotaa masti i proteinskih omotaa. I
kao rezultat, nastaje troslojni omota - membrana.
Pri pojavi troslojnog omotaa, moemo govoriti o narednoj fazi u razvoju ive
materije - nastanku jednoelijskih organizama. Njihova prednost nad virusima je u
193

Nehomogen Univerzum
tome, to vieslojna elijska membrana stvara unutar sebe stabilno hemijsko
okruenje. Pored toga, elijska membrana je zatiena od agresije spoljanje
sredine, to stvara povoljne uslove za dalju evoluciju ivota. Hidrofobne
(vodoodbijajue) osobine masnog sloja membrane stvaraju povoljne uslove za
prodiranje unutar omotaa organskih molekula, to oteava prodiranje molekula
vode unutar omotaa. Razlog je u tome, to je je unutranja zapremina omotaa ograniena i ako u njega dospe molekul vode, koji zauzima mali ali ipak stvarni obim
prostora, ne ostaje mesta za organske molekule, koji su znatno vei, i kao posledica
toga, kreu se znatno sporije nego molekuli vode. Dakle, pojava masnog sloja
omotaa sutinski izjednaiva anse organskih i neorganskih molekula. Takav
omota, da bi "drao" molekule vode, stvara povoljne uslove za prodiranje organskih
molekula. To je ogroman dobitak, ali, kao i prilikom svakog dobitka, za njega su
jednoelijski organizmi bili prisiljeni da plaaju visoku cenu. Ako virusi mogu
postojati milionima i milijardama godina, povremeno se nalazei u ivom ili kristalnom
stanju, jednoelijski organizmi, a zatim i vieelijski, postaju "smrtni." Kod "mladog"
jednoelijskog organizma gustina i debljina masnog sloja membrane je relativno
niska, to omoguava molekulima vode da uu unutar omotaa. Vremenom, dolazi do
oksidacije masnog omotaa, usled ega se hidrofobna svojstva membrane
pojaavaju, a na kraju, masni sloj omotaa postaje "deblji", kao rezultat
nastavljanja hvatanja proteinskim omotaem novih molekula masti iz okruenja. I
kao rezultat toga, postepeno se usporava, a zatim i zaustavlja potpuno cirkulacija
materija kroz membranu. Pri gubljenju odreene koliine vode u unutranjem obimu
elije, zaustavlja se vitalna aktivnost elija, elija umire. Na taj nain, jednoelijski
organizmi su postali smrtni, to jest, samo ogranieno vreme mogu postojati.
Pojava troslojne membrane je dala ogroman podsticaj za razvoj ivota, i,
istovremeno, nastali su vremenski ogranienog trajanja ivota jednoelijski
organizmi. Pri gubitku vode, oni, za razliku od virusa, umiru. Zato su prvi
jednoelijski organizmi mogli postojati samo u vodama primarnog okeana. Kretanje
gornjih slojeva prvobitnog okeana dovelo je do toga da je isti tip jednoelijskih
organizama dospeva u razliite spoljne uslove. Uticaj razliitih spoljnih uslova na
iste vrste jednoelijskih organizama stvarao je takve uslove u kojima su ili umirali ili
se menjali. Pojavili su se jednoelijski oblici biljnih i ivotinjskih organizama.
Mnogoobrazni spoljanji uslovi doveli su do raznovrsnosti oblika biljnih i ivotinjskih
organizama. Poelo je formiranje prvobitnog ekolokog sistema. Sposobnost
jednoelijskih ivotinjskih organizama da se kreu samostalno, dala je novi zamah u
evoluciji ivota. ivotinjski jednoelijski organizmi stekli su sa tim neku nezavisnost
od hirova spoljanje sredine. Prvobitni okean je sadrao jo vrlo malo organske
materije, a prvim jednoelijskim organizmima je bilo veoma teko da "uhvate" u
194

Nehomogen Univerzum
okolnim vodama organske supstance, koje su neophodne za odravanje njihovog
ivota. Setimo se, pri kakvim uslovima iz neorganskih molekula ugljenika, kiseonika,
azota, vodonika i drugih, nastaju organska jedinjenja ... To se deava kada u zasienu
neorganskim molekulima i atomima vodu, prodre elektrino pranjenje koje se javlja
kao posledica razlike statikog elektriciteta izmeu atmosfere i povrine.
Elektrino pranjenje iskrivljuje mikroprostor, to stvara uslove za sjedinjenje
atoma ugljenika u lanac - organske molekule. Na taj nain, da bi nastala sinteza
organskih molekula, neophodna je promena dimenzionalnosti mikroprostora na neku
veliinu:

L 0,020203236... (4.3.1)
Kako bi prvi jednoelijski organizmi mogli da ustanove i zadre svoju strukturu,
neophodna je sinteza jednostavnih organskih jedinjenja unutar samih
jednoelijskih organizama. Pojava sinteze jednostavnih organskih molekula iz
neorganskih mogua je pri izmeni dimenzionalnosti mikroprostora na veliinu
L/2.
Ni jednostavan, a ni sloeniji ivi organizam nije u stanju da stvori elektrino
pranjenje poput atmosferskog. U toku evolucije kod najjednostavnijih
jednoelijskih organizama nastala je srednja opcija, koja daje potrebnu koliinu L.
Podsetimo se da svaki molekul, svaki atom ,utie, iskrivljuje mikroprostor za
odreenu vrednost. Maksimalni uticaj na mikroprostor imaju organski molekuli.
Veliki organski molekuli kao to su DNK i RNK imaju takav uticaj na mikroprostor,
pri kome nema sinteze, ve raspad jednostavnih organskih molekula, pod uticajem
razlike dimenzionalnosti, stvorene stojeim talasom dimenzionalnosti unutranje
zapremine spirale molekula RNK ili DNK. Podsetimo se da se sinteza organskih
molekula od neorganskih prvobitno deavala pri atmosferskim elektrinim
pranjenjima, ime su stvoreni novi nivoi dimenzionalnosti, neophodni za mogunost
atoma ugljenika C da se vee u lance. Stoga, za nastanak sinteze organskih molekula
unutar elije, moraju se deavati procesi analogni navedenim. elija nije u stanju da
stvori elektrino pranjenje, analogno pranjenju atmosferskog elektriciteta, ali se
ipak u njoj sinteza organskih molekula odvija. Kako je, onda, priroda reila ovaj
problem? I opet, sve je jednostavno.
Za sintezu organskih molekula iz neorganskih potrebno je stvoriti periodina
kolebanja dimenzionalnosti mikrokoprostora u predelima 0 <L <0,020203236, koja
e se nametnuti na postojeu zakrivljenost prostora, stvorenu elijskim prisustvom.
Istovremeno, dolazi do usklaivanja na stabilan nivo dimenzionalnosti periodino
195

Nehomogen Univerzum
menjajui veliine. I na neko vreme u mikroskopskoj zapremini prostora nastaju
uslovi neophodni za sintezu organskih molekula. Atmosferska elektrina pranjenja
se javljaju na makro nivou, a sinteza organskih molekula elija na mikro nivou. U
prvom sluaju, sinteza je sporedni efekat, a u drugom glavni. Da bi se to dogodilo,
neophodne su elije molekula, koje imaju sopstveni nivo dimenzionalnosti, plus
periodino kolebanje dimenzionalnosti, koje ste izvan elije, da bi se stvorili uslovi
za sintezu. Ovaj uticaj na mikroprostor imaju organski molekuli srednjih veliina.
ini se da je sve vrlo jednostavno ... Kod jednoelijskih organizama mora postojati
molekul, od oko jednog reda veliine manji od molekula DNK i RNK, i problem je
reen ... Ali to nije tako jednostavno. Svaki molekul menja mikroprostor oko sebe, ali
ova promena e i dalje biti ista do tada, dok se odrava celovitost samog molekula.
Da bi nastala sinteza organskih molekula mora doi do kolebanja dimenzionalnosti
mikroprostora sa amplitudom:
0 < L < 0,010101618... (4.3.2)
Kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora moraju biti, u najmanju ruku periodina,
da bi nastali normalni uslovi za sintezu organskih molekula. Zarad toga, moraju
postojati molekuli, koji bi varirali pri malim promenama iz okruenja i izazivali
unutar jednoelijskih organizama nuna kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora.
Ta meudejstva spoljne sredine (zraenja) ne bi trebalo da u isto vreme unite sam
jednoelijski organizam, ve treba slobodno da prou unutar membrane. Kao
odgovarajua svim ovim zahtevima spoljnih faktora, javljaju se slabo toplotno i
optiko zraenje sunca, dok se u isto vreme, drugi deo sunevog zraenja za
organska jedinjenja i organizme (rendgentsko i gama zraenja) javljaju kao
razruujue. I opet, spas je u vodi ... Voda okeana apsorbuje rendgenske i gama
zrake i prenosi toplotno i optiko zraenje sunca, koje takoe slobodno stie u
jednoelijske organizme. Na taj nain, da bi nastala unutarelijska sinteza
organskih jedinjenja, potrebni su sledei uslovi:
a) prisustvo unutar jednoelijskog organizma organskih molekula koji lako
menjaju svoju strukturu u nekim granicama, pri promeni spoljnih faktora, to
rezultira kolebanjem dimenzionalnosti mikroprostora u opsegu 0 <L
<0,010101618 ...
b) postojanje spoljnih faktora, koji mogu dovesti do nune promene u strukturi
ovih molekula, bez unitavanja molekula, kao i samog jednoelijskog organizma
(slabo toplotno i optiko zraenje Sunca).
196

Nehomogen Univerzum
U toku evolucije, postao je neophodan za taj molekul - molekul hlorofila. Molekul
hlorofila, apsorbuju deo optikog i toplotnog zraenja, menja svoju strukturu,
stvara nove veze, veoma je nestabilan, i apsorpcija se deava u porcijama, tzv
fotonima. Ova jedinjenja se raspadaju im prestanu dejstva toplote i optikog
zraenja, a to je ono to uzrokuje kolebanja eljenih dimenzionalnosti
mikroprostora, koja su toliko neophodna za nastanak procesa sinteze u
jednoelijskim organizmima. Apsorbujui fotone suneve svetlosti, molekul hlorofila
uzrokuje kolebanje dimenzionalnosti mikroprostora. Ovo je zbog injenice, da tokom
apsorpcije fotona atomima molekua hlorofila, elektroni prelaze na drugu orbitu. Pri
tome, za nastajanje elektronske veze, molekul hlorofila vezuje OH i H, to dovodi do
kolebanja molekulske teine. I kao rezultat toga do kolebanja dimenzionalnosti
mikroprostora, to i stvara uslove za pojavu sinteze organskih jedinjenja.
Akumulirani potencijal molekula hlorofila gubi se tokom sinteze i vraa u prvobitno,
stabilnije stanje, spreman da prihvati nove fotone. Sinteza nastaje sa apsorpcijom
iz okruenja ugljendioksida (CO2), i kao nusproizvod, izdvaja se kiseonik (O2).
Javlja se, tzv fotosinteza. Shodno tome, prostiji jednoelijski organizmi u toku
evolucionog razvoja (zbog molekula hlorofila) stekli su sposobnost da apsorbuju
sunevu svetlost, sintetizuju organska jedinjenja, to je neophodno za obnovu
njihove strukture i ivot.
Povezivanje jednoelijskih organizama procesima elijske membrane u jedan
konglomerat je bio uzrok sledeeg evolutivnog skoka ivota. Srastanje
jednoelijskih organizama, kroz procese elijskih membrana, bio je razlog sledee
eksplozije razvoja ivota. Vremenom je sjedinjavanje postalo stalna simbioza
jednoelijskih organizama. Od tada u razvoju ivota, moemo govoriti o vieelijskim
organizmima.
Spoljne elije vieelijskog konglomerata su izloene spoljanjoj sredini, esto
agresivnoj, a u isto vreme, unutranje elije vieelijskog organizma u svojoj
unutranjoj sredini imajui okruenje drugih elija. Kao rezultat toga, tokom
vremena, elije vieelijskih organizama su poele da obavljaju razliite funkcije i
stekle drugaiji izgled. Tokom evolucije su nastale nove vrste vieelijskih
organizama, a stare nestale. Savreniji ekoloki sistem je stigao da bi zamenio
prostiji. Tokom vremena, ivot je izaao iz svoje kolevke - okeana i ovladao zemljom.
Ali sve ovo se desilo na fiziki gustom nivou. Kako su se ovi evolutivni procesi
odraavali na druge nivoe planete? ..
Podsetimo se, da molekuli DNK ili RNK na drugom materijalnom nivou stvaraju svoju
tanu kopiju iz jedne materije. Ona (kopija) je takozvano drugo materijalno telo tog
molekula. Jednoelijski organizam (elija) osim molekula DNK, formiranih
hromozomima jezgra elije, ukljuuje niz organskih celina (goldijev aparat,
197

Nehomogen Univerzum
mitohondrije, centriole, endoplazmatini retikulum, itd), a takoe, organske i
neorganske molekule. Poslednji uestvuju u unutarelijskim biohemijskim
reakcijama.
Dakle, sve elijske celine imaju takoe uticaj (tj, deformaciju, zakriviljenost) na
okolni mikroprostor. Razlika njihovog uticaja na uticaj molekula RNK i DNK se
sastoji u tome, da veina njih (osim RNK mitohondrije) ne otvara kvalitativnu
barijeru izmeu fizikog i drugog materijalnog nivoa. Zbog toga, na drugom
materijalnom nivou sve te deformacije, uzete zajedno, stvaraju tanu kopiju fiziki
guste elije (Sl 4.3.14.).

Sl 4.3.14
198

Nehomogen Univerzum
Ba kao i tragovi na mokroj zemlji gde se ponavlja forma stopala, tako se i drugo
materijalno telo elije javlja kao potpuna kopija fiziki guste elije. Jedina razlika
je u tome, to se drugo materijalno telo elije obrazuje od jedne primarne
materije, dok se u isto vreme fiziki gusta elija obrazuje spajanjem sedam
primarnih materija. Na taj nain, obrazuje se sistem fiziki guste elijske - drugo
materijalno telo elije.
U fizikoj eliji neprekidno se deavaju procesi raspadanja fiziki guste supstance.
Primarne materije se oslobaaju i poinju da cirkuliu izmeu nivoa po stvorenom
kanalu jezgra elije, formirajui zatitni zid elije.
Kako nastaje iz osloboenih po kanalu primarnih materija, zatitni zid elije?
Koje su se prirodne ili boanske sile "pozabavile" takvom zatitom ivih bia?
I ponovo, naalost mnogih, nikakvog boanskog principa nema u tome. Sve je, kao i
uvek, vrlo jednostavno, ali i veoma sloeno.
Hromozomi, koji ine jezgro elije, deformiu mikroprostor oko sebe. Istovremeno,
u zoni deformacije poveavava se dimenzionalnost mikroprostora. Osloboene pri
raspadu primarne materije poinju da se kreu po sazdanom od elijskog jedra
kanalu sa fizikog nivoa na drugi, trei materijalni nivo, itd. Ovaj protok primarnih
materija je usmeren protiv glavnog toka primarnih materija makrosprostora. Stoga
se emitovanje kroz kanal elijskog jedra primarnih materija odvija u kontra toku
primarnih materija, formirajui oblik planete. Analogiji ovome moa da poslui
fontana. Mlaz vode izbaene pod pritiskom, die se do odreene visine. Poto
potroi poetni potencijal, ona pada, stvarajui neku vrstu vodene kupole.
Tako i primarne materije, emitovane kroz kanal elijskog jezgra. Diu se du zone
zakrivljenja mikroprostora. Dostignuvi fiziki nivo, ponavljaju formu zakrivljenosti
mikroprostora, umotavajui se u elijskom jedru. Kao rezultat toga, oko gustog
fizikog tela i drugog materijalnog tela elije primarne materije stvaraju izolovanu
zonu (sl. 4.3.15)

199

Nehomogen Univerzum

.
sl. 4.3.15

200

Nehomogen Univerzum
Nakon formiranja zatitnog omotaa, ukupan protok primarnih materija jednostavno
okruuje to podruje. U okviru te zatitne zone nastaje jedinstvena mikroklima,
oaza, gde je drugo materijalno telo elije maksimalno izolovano, od okolnog haosa
okruujue sredine i uticaja drugih elija ili organizama. Zatitni izolacioni omota
e postojati sve dok ne doe do raspada supstance unutar elije i funkcionalnog
kanala izmeu nivoa elije. Drugim reima, sve dok elija ostaje iva. Kod
vieelijskih organizama, elije imaju razliite funkcije i posledino stiu razliite
spoljne oblike. Svaki vieelijski organizam predstavlja ilavu koloniju, u kojoj
spoljnu sredinu veine elija formiraju druge elije istog organizma. Ta fiksna
pozicija elija se odrava tokom celog ivotnog ciklusa (sa izuzetkom crvenih krvnih
zrnaca).
Podsetimo se da svaki iva elija stvara drugo materijalno telo, koje je njegova
strukturna kopija. U jakoj koloniji poloaj elija je fiksan, tako da njihovo drugog
materijalno telo takoe ima fiksni poloaj. Dakle, na drugom materijalnom nivou
druga materijalna tela elije formiraju slian rigidni sistem - drugo materijalno telo
vieelijskog organizma. Tokom evolucije vieelijskih organizama, specijalizacija
elija je dovela ne samo do toga da su one poele da izgledaju drugaije, ve je i
stepen njihovog uticaja na svoj mikroprostor pretrpeo znaajne kvalitativne
promene. Deformacija mikroprostora stvorena od nekoliko tipova elija vieelijskog
organizma je dovela do toga, da dolazi do otvaranja kvalitativne barijere izmeu
drugog i treeg materijalnog nivoa planete. Pri tome, na treem materijalnom nivou
se formira, po analogiji sa drugim materijalnim nivoom, tana kopija fiziki guste
elije sa svim njenim karakteristikama. Nazovimo tu kopiju treim materijalnim
telom fiziki guste elije. Razlika od drugog materijalnog tela elije nije samo u
poloaju sledeeg kvalitativnog nivoa planete, ve i kvalitativnom sastavu. Puno tree
materijalno telo se formira spajanjem dve primarne materije (Sl. 4.3.16).

201

Nehomogen Univerzum

(Sl. 4.3.16).
202

Nehomogen Univerzum
Tree materijalno telo vieelijskog organizma takoe formira jak sistem - tree
materijalno telo jednog vieelijskog organizma. Pojava treih tela materijalnih kod
ivih organizama je veliki kvalitativni skok u razvoju ive prirode. Prisustvo kod
elija tri meudejstvujuih izmeu sebe nivoa stvorilo je neophodne i dovoljne
uslove za pojavu pameti, emocije i intelekta, to je osnova za visoko organizovanu
ivu materiju. Neke vrste elija vieelijskih organizama, pri svojoj adaptaciji
ispunjenja svojih funkcija, promenile su se u tolikoj meri, da je izazvana njima
deformacija mikroprostora dostigla etvrti materijalni nivo planete. To su elije
glave, kimene modine i kotane sri. Analogno, na tom nivou se formira etvrto
materijalno telo vieelijskog organizma od materijalnih tela elija tog organizma
(Sl 4.3.17.).

(Sl 4.3.17.)
203

Nehomogen Univerzum
Na taj nain, u stvaranju drugog materijalnog tela uestvuju sve elije fiziki
gustog organizma. U stvaranju treeg materijalnog tela - veina elija. etvrto
materijalno telo moe se javiti samo kod nekih vrsta ivih organizama i to na
odreenom nivou njihovog razvoja. U stvaranju petog materijalnog tela je ukljuen
samo deo elija vieelijskog organizma. Dakle, etvrto i peto materijalno telo
kvalitativno (izgledom, takoe) su razliita, kao i od treeg i drugog materijalnog
tela vieelijskog organizma. Fiziki gusto ili prvo materijalno telo elije, zajedno sa
drugim, treim, etvrtim, itd materijalnim telima, ine jedinstveni sistem - ivi
organizam, ivu materiju. Samo zajedno ona stvaraju udo prirode - ivu materiju,
ivot, evoluciju koja prirodno dovodi do pojave razuma - samosvesnosti ive
materije. Pri naruenoj interakciji fiziki gustog tela elija (prvog materijalnog tela)
sa ostalim materijalnim telima, dolazi do naruenog funkcionisanja i samih elija.
Prestanak cirkulacije primarnih materija izmeu nivoa elija dovodi do smrti elije.
iva elija ne moe da funkcionie bez povratne veze sa svojim drugim materijalnim
telima. Isto tako, ni druga materijalna tela elije nisu u stanju da funkcioniu, bez
kontinuiranog procesa raspada molekula u fiziki gustoj eliji. Nakon zaustavljanja
vitalnih procesa, fiziki gusta elija razgrauje se na organske i neorganske
molekule. To je injenica sama po sebi. Ali, ta se deava u ovom sluaju, sa ostalim
materijalnim telima elije? Da li su unitena kao fiziki gusto telo elije, ili se
odvijaju drugi procesi i, ako se odvajaju, koji su?
Zaista, drugo, itd, materijalna tela nastaju u rezultatu deformacije mikroprostora,
stvoreno fiziki gustom elijom. Dakle, prva stvar koja moe da doe u obzir je
injenica da su sva preostala materijalna tela elije nestala, pri raspadu fiziki
gustog tela. Ali, da li je to tako, ta je u pitanju?
Podsetimo da se drugo i tako dalje, materijalna tela elije pojavljuju kao rezultat
zasienosti deformacija, proizvedenih od strane elije na tom ili drugom nivou
primarnim materijama, koje ne ulaze u sastav nijednog od ovih nivoa. Drugo
materijalno telo - primarna materija G, tree - G i F, etvrto - G, F i E, itd. U takvoj
situaciji, upadljiva je kvalitativna razlika prvog od svih ostalih materijalnih tela
elija. Prvo materijalno telo je formirano iz hibridne materije, koja je nastala pri
spajanju sedam primarnih materija.
Sva ostala materijalna tela elije su nastala, kao rezultat zasienja primarnim
materijama deformacije mikroprostora, stvorenog fiziki gustim telom elije. Kao
trag na mekoj zemlji ispunjen kinicom, tako i deformacija mikroprostora,
uzrokovana fiziki gustom elijom, zasiuje se odgovarajuom primarnom materijom.
I, kako ne nestaje trag ostavljen nogom u mekoj zemlji,kako ne nestaju drugo i
ostala materijalna tela, nakon raspada fizikog gustog tela elije.

204

Nehomogen Univerzum
Hajde da saznamo ta se deava sa njima? Pri prisustvu kod elije samo drugog
materijalno tela iz primarne materije G, nastaje situacija u kojoj je mogue nekoliko
opcija razvoja procesa.
Drugo materijalno telo vremenom gubi gustinu zasienja primarnom materijom G; u
prisustvu fiziki gustog tela do popunjavanja gubitaka dolazi zbog zasienosti
primarnim materijama osloboenim pri raspadu molekula unutar elije, ali najveeg
dela gubitaka drugog materijalnog tela primarnom materijom G, u isto vreme zbog
povratnog toka primarne materije na fiziki gusti nivo. Taj obrnuti protok je
neophodan uslov za pravilno funkcionisanje ive elije. pri raspadu fiziki guste
elije, zaustavlja se obrnuti protok primarne materije G od drugog materijalnog tela
do prvog tela (sl 4.3.18.).

sl 4.3.18.
205

Nehomogen Univerzum
Drugo materijalno telo nastavlja da gubi neki deo primarne materije G, od kojeg je
formirano. Kao rezultat toga, gustina drugog materijalnog tela se smanjuje, ono se,
takorei "topi". A ako bi se proces "topljenja" produio, naravno, drugo materijalno
telo elije kroz neko vreme nakon smrti fiziki guste, bi nestalo. Ali to se ne deava.
A zato? Podsetimo se, da nakon formiranja planete, primarne materije i dalje
proimaju zone neheterogenosti prostora u kome je dolo do sinteze planete. To
znai, da tokovi primarnih materija proimaju i sva materijalna tela elije,
ukljuujui i fiziki gusto. Ako zasienje fiziki gustog tela slobodnim primarnim
materijama ne igra kljunu ulogu u funkcionisanju fiziki guste elije, onda se, pri
prodoru protoka primarnih materija kod drugog i ostalih materijalnih tela elija
slika dramatino menja. Drugo materijalno telo je skup primarne materije G, koja
ispunjava deformaciju mikroprostora stvorenu fiziki gustim telom na drugoj
materijalnoj sferi. Zato, pri prodoru primarnih materija planetarnog prostora,
primarna materija G zasiuje i drugo materijalno telo. Analogno tome, kao to se
gubitak vode u lokvama ili ribnjacima u vrelim danima kompenzuje kiom. Glavna
stvar je da "kie" redovno dolaze. I ako se u sluaju sa lokvom to ne deava uvek, u
sluaju zasienja primarnom materijom G drugog materijalnog tela, takav problem
se gotovo nikada ne deava. Prema tome, kvalitativna razlika izmeu prirode
formiranja gustog fizikog tela elije od prirode formiranja drugih materijalnih
tela elije, stvara jedinstvenu situaciju, bez koje bi evolucija ive materije bila
jednostavno nemogua.
Nakon raspada fiziki guste elije, ostala materijalna tela ne nestaju, ne
raspadaju se, ve se ouvaju zbog ishrane protokom primarnih materija, koje
proimaju planetarni prostor.
Meutim, postoji veoma znaajna razlika izmeu ova dva stanja. Bez gustog fizikog
tela elije, u kojoj dolazi do aktivnog procesa razgradnje molekula na primarne
materije koje je formiraju i monog zasienja njima drugog i ostalih materijalnih
tela elija, do sekundarnog zasienja primarnim materijama ovih tela dolazi veoma
sporo. Kao rezultat toga, svi procesi, koji se odvijaju na nivou drugog i ostalih
materijalnih tela elija usporavaju na stotine, a ponekad hiljade puta. Usporavaju, ali
ne prestaju. Ovo je - veoma vana stvar, koja ima sutinski znaaj za razumevanje,
kako samog ivota, tako i mogunosti evolucije ive prirode. Hajde detaljno, korak
po korak, stepan po stepen, analizirajmo procese koji se deavaju u ivom sistemu
nakon raspada fizikog gustog tela elije.
U prisustvu u eliji samo drugog materijalnog tela, nakon raspada gustog fizikog
tela elije, drugo materijalno telo ne nestaje, ne rasejava se kao jutarnja magla na
206

Nehomogen Univerzum
suncu. Naravno, gustina drugog materijalnog tela bez fiziki gustog znaajno opada,
ali zbog sastava primarnih materija, koje proimaju planetarni nivo ne moe u
potpunosti da se "isui" drugo materijalno telo. Zato je to principijelno vano? ta
e se desiti ako se drugo materijalno telo elije "osui" nakon raspada fiziki gustog
tela? Nita "specijalno", samo to, da se evolucija ive materije, pojava razuma
"jednostavno" ne bi dogodila. Sasvim je mogua situacija, kada drugo materijalno
telo moe biti potpuno raspadnuto iz razliitih razloga, kao na primer, uticajem
monih vihora protoka primarnih materija, koje teku kroz planetarne nivoe. Ali
takve stvari se ne deavaju tako esto, i ne stvaraju globalne probleme, ne
ugroavaju ivu materiju i njihovu evoluciju u celini. Ali, pitanje, zato se "ne
isuuju" drugo i ostala materijalna tela elije posle raspada fizikog tela elije, koje
se javlja kao kljuni momenat za mogunost evolucije ive materije i roenje
razuma, odloimo za neko vreme i vratimo se na kvalitativne procese, koji se
deavaju sa elijama, koje imaju drugaiju kvalitativnnu strukturu.
Ako iva elija ima, kako drugo, tako i tree materijalno telo, pri raspadu gustog
fizikog tela, bez ishrane primarnim materijama, kroz raspad molekula u fiziki
gustoj eliji, imamo dva materijalna tela - drugo i tree materijalno telo. I,
naravno, nakon zavretka "vrhunske ishrane" fiziki gustih elija primarnim
materijama, "mrave" kako drugo, tako i tree materijalno telo elije. Ali, opet, ne
nestaju ta materijalna tela nakon raspada fiziki guste elije zbog ve postojee
zasienosti istih primarnim materijama, koje stalno prodiru kroz planetarne nivoe.
Razlika je u tome, to je tree materijalno telo elije ve podstaknuto sa dve
primarne materije G i F. I brzina zasienja primarnim materijama treeg tela elija
je bre nego zasienje drugog materijalnog tela, i to iz jednog prostog razloga.
Protoci primarnih materija, koje ulaze u planetarnu zonu deformacije, pri svom
kretanju kroz njega, primorani su da "cure" kroz kvalitativne barijere est
planetarnih materijalnih sfera. Shodno tome, njihova brzina je usporena. I brzina
kretanja primarnih materija, koje su dostigle drugu planetarni materijalnu sferu je
minimalna, u odnosu na brzine svih ostalih planetarnih nivoa.
Pored toga, planetarne kvalitativne barijere utiu na razliite primarne materije
nejednako, a kao rezultat toga, dolazi do promene u odnosu primarnih materija u
optem protoku, a brzine njihovog kretanja u meusobnom odnosu sve vie i vie
poinju da se razlikuju posle proboja svake kvalitetne barijere planete. to,
zauzvrat, znaajno utie na odnos izmeu primarnih materija na svakom
planetarnom nivou, i naravno, na intenzitet procesa koji se deavaju na svakom od
planetarnih nivoa. Zato, pri prisustvu u eliji drugog i treeg materijalnog tela,
zasienje primarnim materijama G i F treeg materijalnog tela elije bie bre nego
to se deava zasienje primarnom materijom G drugog materijalnog tela. A ako se
207

Nehomogen Univerzum
uzme u obzir da se "topljenje" ili drugim reima gubitak drugog i treeg
materijalnog tela elije primarnih materija javlja otprilike jednako, onda, kao
rezultat razliitih gustina i brzina kretanja primarnih materija kroz drugi i trei
planetarni nivo, brzina zasienja primarnim materijama ovih tela e biti drugaija.
Kao rezultat, zasienje primarnim materijama treeg materijalnog tela e biti
relativno bre od zasienja drugog.
Naravno, to zasienje ne ide kao poreenje sa zasienjem primarnim materijama tih
tela pri prisustvu fiziki gustog tela elije, ali ipak, u rezultatu te zasienosti, javlja
se neki viak, u odnosu na drugo telo, primarnih materija u treem materijalnom telu
elije. Viak koncentracije primarnih materija na nivou treeg materijalnog tela, u
odnosu na drugo materijalno telo, dovodi do toga, da se izmeu treeg i drugog
materijalnog tela elije javlja veoma slaba cirkulacija primarne materije G (slika
4.3.19.).

slika 4.3.19
208

Nehomogen Univerzum
Cirkulacija primarnih materija izmeu drugog i treeg materijalnog tela nakon
potpunog raspada fiziki guste elije, nije nita drugo, nego manifestacija ivota .
Drugim reima, ako je fiziki gusta elija pre raspada, imala kvalitativnu strukturu,
drugo i tree materijalno telo, onda, nakon raspada gustog fizikog tela, proces
ivota elije na tim nivoima ne prestaje, samo usporava mnogo puta.
Analogni procesi se odvijaju na nivou fiziki gustih tela kod vodozemaca i gmizavaca,
kada pri hlaenju tela, njihove vitalne aktivnosti usporavaju desetine puta bez bilo
kakve tete za te ivotinja. tavie, neki vodozemci, kao to su abe, mogu potpuno
da se zamrznu, da se pretvore u ledenu statuu, a zatim, da zagrevajui se pod
uticajem suneve svetlosti postepeno vraaju na normalan nivo aktivnosti. U ovom
zamrznutom stanju, one mogu biti stotine godina, samo za te stotine godina
zaustavljen je razvoj njihovog organizma. U ovom zamrznutom stanju ivotni
procesi fiziki gustih elija organizma usporavaju na desetine hiljada puta, ali se ne
zaustavljavaju potpuno. Zato u zamrznutom stanju aba i dalje koristi rezerve
organskih molekula, nakupljenih u njenim elijama pre nego to je zamrznuta. Zato, u
zamrznutom stanju, aba gubi teinu veoma sporo, postepeno poinje da gladni, i ako
se na vreme ne odmrzne, aba umire od iscrpljenosti. Naalost, smrznuta aba
ne moe da jede. Muve, koje su glavna hrana ovih vodozemaca, u stanju su da uhvate
jedino u aktivnom stanju. Posebna opasnost od umiranja od gladi u zamrznutom
stanju kod abe se nikada ne deava, jer je zamrznuta samo zimi, kada je
temperatura njenog okruenja ispod nule po Celziju. Dakle, bez fizikog gustog tela
elija, u drugom i treem materijalnom telu vitalni procesi se ne zaustavljavaju, ali
usporavaju i hiljadu puta. Ali, ipak, to jo uvijek nije potpuna smrt, koja
podrazumeva potpuno otkazivanje vitalnih procesa na svim nivoima, tzv apsolutna
smrt.
Dakle, za ive organizme, u veini sluajeva, apsolutna smrt ne dolazi nikada.
Posle raspada gustog fizikog tela elije dolazi do relativne smrti ivog organizma,
kada se procesi ivota na nivou drugog i treeg materijalnog tela javljaju na stotine,
hiljada puta sporije nego u prisustvu gustog fizikog tela. Istovremeno, ivi
organizam gubi fiziki gusto telo, u ovom sluaju jedna elija, ali "gornji spratovi" drugo i tree materijalno telo - nastavljaju svoje ivotne funkcije, iako stotine
hiljada puta sporije. Istina, pri tome, dolazi do evolucionog "zamrzavanja" ovih tela .
Na sreu, u ovom stanju, ova tela se ne nalaze veno. Za jednoelijske organizme
potpuno unitenje gustog fizikog tela se javlja pri procesu deobe (sl 4.3.20.).

209

Nehomogen Univerzum

sl 4.3.20
210

Nehomogen Univerzum
Kao rezultat podele, pojavljuju se dve identine nove elije, u isto vreme, "stara"
elija nestaje potpuno raspadajui se u vreme procesa podele. Prema tome, "stara"
elija umire, u smislu da ona prestaje da postoji.
Razumevanje mehanizama deobe elija dozvoljava da se potpuno jasno predstave
pojave koje se deavaju pri raspadu, smrti ivog organizma.
ta je deoba elija, kako se ona deava?!
Hajde, potrudimo se da razumemo, da shvatimo ovaj mehanizam, koji je osnova
svega ivog. Kada koncentracija organskih supstanci, nastalih u eliji kao rezultat
fotosinteze ili apsorbovanih elija iz spoljanje sredine postaje kritina,ona gubi
svoju odrivost i poinje da se deli. Zato pri zasienosti elije organskim
materijama postaje nestabilna i poinje proces podele! Zato, zapravo koncentracija
organske materije slui kao taka za raspad stare elije i roenje dve nove?
Odnosno roenje kao pojava novih elija umesto starih elija i jeste roenje. Zato i
kako taj proces poinje? Zato kritina koncentracija organskih supstanci u eliji
dovodi do sopstvene smrti i roenja dve nove elije?
Podsetimo se da je elijska membrana zamka za organske i neorganske molekule
zarobljene iz neposredne blizine elije. Pri sopstvenoj sintezi organskih jedinjenja,
membrana elije je praktino nepremostiva prepreka za sintezu molekula, u
rezultatu ega, oni poinju da se akumuliraju unutar sinteztizirujue elije. Pa zato
onda, nezasiene, "gladne" elije ne mogu da se dele, ve samo site, "dobro
uhranjene" elije postaju spremne, da same umru i "rode" dve nove elije? Koje su
kvalitativne razlike izmeu nezasienih, "gladnih" i zasienih - "dobro uhranjenih"
elija?! elija utie na okolni mikroprostor, deformie ga na izvestan nain, u
rezultatu ega, na drugom materijalnom nivou nastaje identini otisak, koji je
ispunjen sa primarnom materijom G, formirajui drugo materijalno telo. Iz ega
sledi da se nivo dimenzionalnosti unutar elije razlikuje od nivoa dimenzionalnosti
okruujueg mikroprostora.
Molekuli DNK i RNK elija, kao to je pomenuto gore, stvaraju stojei talas
dimenzionalnosti, deformiu svoj unutranji proctor tako, da dolazi do otvaranja
kvalitativne barijere izmeu prve i druge materijalne sfere. Kao posledica toga,
nastaju uslovi za formiranje drugog materijalnog tela. Zapravo samo u unutranjem
prostoru ovih molekula, dolazi do otvaranja kvalitativne barijere, u isto vreme, dok
sav ostali sadraj elije toliko deformie okolni mikroprostor bez izazivanja
otvaranja kvalitativne barijere. Ali, ipak, prouzrokovana svim elijama deformacija
mikroprostora je veoma znaajna. Na taj nain, sopstveni nivo dimenzionalnosti
samih elija je veoma blizu kritinog nivoa, pri kojem fiziki vrsta materija
postaje nestabilna i razgrauje se na primarne materije, koje je obrazuju. Ali, u
normalnom stanju, elija je u stabilnom stanju. Dakle, pri zasienju elija organskom
211

Nehomogen Univerzum
supstancom, elija poinje da bude "tea" i snano utie na svoj unutranji i spoljni
mikroprostor.
Menja se sopstveni nivo dimenzionalnosti elije, i, kao posledica toga, elija postaje
manje stabilna u celini. Pri kritinom zasienju elije organskim materijama, ta
nestabilnost dostie maksimalni nivo. Pored toga, pri visokim koncentracijama
organskih molekula unutar elije, znaajno se poveava broj molekula, zarobljenih
unutranjim obimom spirale molekula DNK i RNK. Kao rezultat toga, poveava se
protok primarnih materija sa fiziki gustog na sve ostale nivoe elije. to dovodi do
dodatnog zasienja drugog i ostalih materijalnih tela elije primarnim materijama.
Drugo i ostala materijalna tela elija takoe utiu na svoj mikroprostor, pri emu,
sa pojavom dodatnog zasienja drugog materijalnog tela primarnom materijom G,
nastaje dodatna deformacija mikroprostora elije i od drugog materijalnog tela
elije. Nastaju dve suprotstavljene dodatne deformacije mikroprostora elije,kako
od fiziki guste elije, tako i od njenog drugog materijalnog tela.
Kao rezultat, zasiena elija se pribliava kritinom stanju svoje stabilnosti i
odrivosti. Pribliava se, ali, ipak, nije jo dostigla kritino stanje. "Poslednja kap" u
tom procesu je poetak formiranja drugog jezgra elije.
Kako se ovo deava?!
Centriole se razilaze po suprotnim polovima elije i postaju centri, oko kojih se
javlja procesa podele, formiranja novih elija (slika 4.3.21.).

212

Nehomogen Univerzum

slika 4.3.21
213

Nehomogen Univerzum
Proteinske niti se zbijaju ka centriolama hromozoma iz starog jezgra elije, i to se
javlja poetkom formiranje dve nove elije. U poetku, nova jezgra sadre pola
broja hromozoma koji su potrebni, dva kanala njima stvorenih, gotovo jednakih
kanalu jezgra pre podele, a elija i dalje zadrava svoju stabilnost. U ovom sluaju,
dimenzionalnost mikroprostora elije je skoro nepromenjena i zadrava ravnoteu
protoka izmeu fizikog i drugog nivoa elije. Svaki hromozom u takvim jezgrima iz
nakupljenih u eliji organskih supstanci poinje da stvara svog ogledalnog dvojnika,
to je prirodna tendencija bilo kog sistema u stanju maksimalne stabilnosti
(sl 4.3.22.).

sl 4.3.22
214

Nehomogen Univerzum
Pri zavretku ovog procesa, unutar jedne elije formiraju se dva jezgra, od kojih
svako ima kanal, kroz koji primarne materije protiu na drugu materijalnu sferu.
Dva jezgra u lokalnom obimu elije stvaraju takvo iskrivljenje mikroprostora, pri
kome sama elija postaje nestabilna i njene organske materije same poinju da se
raspadaju, a primarne materije, koje ih obrazuju, poinju da teku na drugi
materijalni nivo zbog injenice, da "ekstra" jezgro u eliji stvara dodatno
zakrivljenje mikroprostora elije, a sopstveni nivo dimenzionalnosti elije postaje
kritian. Istovremeno, broj primarnih materija, prretakajuih sa fizikog nivoa do
drugog materijalnog nivoa, je mnogo vei od koliine materije koja se pretae sa
drugog materijalnog nivoa na fiziki (sl 4.3.23.).

sl 4.3.23
215

Nehomogen Univerzum
Fiziki gusta elija (stara elija) poinje da se raspada na molekule koji je obrazuju,
a svaki pojedinani molekul, imajui nii nivo sopstvene dimenzionalnosti, nego
sistem od njih, se ne raspada. Nastaje natkritino stanje za fiziki gustu eliju, kao
jedan sistem, a ne za pojedinane organske molekule. Sopstveni nivo
dimenzionalnosti elije znaajno je vei od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti
organskog molekula. Po meri raspada fizike elije, na drugom materijalnom nivou
nastaju dva druga materijalna tela elije, jer svako jezgro stvara identino
zakrivljenje mikroprostora na drugom materijalnom nivou. Istovremeno, koliina
primarne materije G u delovima protiui na drugi materijalni nivo, postaje viak na
tom nivou (sl. 4.3.24)

sl. 4.3.24
216

Nehomogen Univerzum
Kada se zavri raspad stare fizike elije, umesto nje ostaju njene komponente
organski molekuli, tj, organska supstanca - graevinski materijal za zidanje novih
elija. A kako se zaustavlja intenzivno proticanje primarnih materija sa fizikog
nivoa na drugi materijalni, viak primarnih materija G iz dva formirana druga
materijalna tela elije kroz isti kanal poinje da tee od drugog nivoa na fiziki i
stvara projekciju dva druga materijalna tela elije na fizikom nivou (sl 4.3.25.).

sl 4.3.25
217

Nehomogen Univerzum
Istovremeno, u oblastima projekcija drugih materijalnih tela na fizikom nivou,
stvara se dodatno zakrivljenje mikroprostora, odnosno, stvaraju se neophodni
uslovi za sintezu molekula iz mase organske supstance, akumulirane u eliji pre
podele i nastale pri raspadu stare elije a njegova lokacija je utvrena od strane
drugih materijalnih tela elije (Sl. 4.3.26).

Sl. 4.3.26

218

Nehomogen Univerzum
Kao analog ovom procesu, takoe veoma blizak, javlja se magnetizam i raspored
linijskih sila magnetnog polja metalne praine. Pri zavretku sinteze, formiraju se
dve potpuno nove elije po slici drugih materijalnih tela elija, sa izbalansiranim
protokom primarnih materija izmeu fizikog i drugog materijalnog nivoa elija.
Nove elije koje su nastale u rezultatu podele stare elije, nisu apsolutne replike
stare elije, ali veoma blizu toga (Sl. 4.3.27 i sl 4.3.28.).

Sl. 4.3.27

219

Nehomogen Univerzum

sl 4.3.28

220

Nehomogen Univerzum
Zapravo, zahvaljujui toj pojavi, koja se javlja tokom elijske deobe, mogu je
razvoj ivota. Treba napomenuti da tokom elijske deobe dolazi vreme kada stara
elija nestaje, potpuno se raspada, a nove elije jo uvek nisu poele da se okupljaju.
Ovaj fenomen se posmatra vrlo kratko vreme, ali, ipak, to je injenica. Tokom
podele stara elija umire i neko vreme nema ni stare elije a ni novih. Iako je
vremenski interval izmeu nestanka stare i pojave novih elija izuzetno mali, to ne
menja sutinu. Izmeu "faze stare elije" i "faze novih elija" postoji kvalitativno
stanje, kada nije ni jedno ni drugo. To, zauzvrat, potvruje potpuno mehanizam
deobe elija opisan iznad. Pored toga, samo goreopisan proces deobe elija nam i
omoguava da objasnimo samu evoluciju ive materije, pojavu formiranja novih
vrsta, kao i mogunost prenosa buduim generacijama iskustva i pozitivne mutacije.
Da to ne bi bila neosnovana izjava, hajde da pokuamo da sprovedemo kvalitativnu
analizu fenomena prirode. Razumevanje ovog fenomena daje klju tajne za prirodu
svesti i mnogih drugih fenomena prirode, koji su do dananjeg dana ostali "tamne
mrlje na karti pogleda na svet." Razmislimo o tome na koji se nain nedavno nastale
pozitivne mutacije prenosi s generacije na generaciju. ivot nije mogao da se rodi u
tim raznovrsnim oblicima ivih formi koji postoje danas. Prvi jednoelijski organizmi
postali su osnova za sve ive organizme na planeti. Kako se, onda, desila ta
neverovatna transformacija od prvih jednoelijskih organizama u sve te razliite
oblike ive prirode? Prvi jednoelijski organizmi, kao to je ve pomenuto, nastali su
u gornjem sloju prvobitnog okeana. Pri deljenju jednoelijskih organizama pojavljuju
se dva identina jednoelijska organizma, i naizgled, to bi trebalo da rezultira
evolucijom ivota. Povrinski sloj prvobitnog okeana je morao da se napuni istom
vrstom jednoelijskih organizama, i na tome je trebalo da se i zavri. Ali to se nije
dogodilo. Koji je razlog za ovo "nelogino" ponaanje prirode, stvarajui
raznovrsnost ivota? Odgovor na ovo pitanje lei upravo na povrini - tanije, u
povrinskom sloju prvobitnog okeana. Vazdune mase rezultiraju kretanjem
povrinskog sloja prvobitnog okeana, a kao rezultat toga, isti tip jednoelijskih
organizama a kasnije vieelijskih, raznosi okean ili morske struje na velike
udaljenosti jedne od drugih. ini se da je sve to tako, ali gde su tu izgledi za pojavu
raznovrsnosti ivih organizama?! Sve je vrlo jednostavno! Struje nose istotipne
vrste organizama na desetine, stotine, i ponekad hiljade kilometara jedne od drugih.
Kao rezultat toga, oni su se nali u razliitim okruenjima. Temperatura vode,
hemijski sastav, zasienje gasova na jednom mestu prvobitnog okeana razlikuje se
od drugog mesta. Posebno velike razlike nastaju u pliaku, u oblasti zemnih i
podmorskih vulkanskih erupcija. Upadajui u drugo hemijsko okruenje, isti tip
organizama pojavljuje se u spoljnom okruenju, koje se prilino razlikuju jedno od
drugog. Ovo na kraju dovodi do izmene u unutarelijskoj sredini. I, kao posledica
221

Nehomogen Univerzum
promena u hemijskom sastavu unutar samih jednoelijskih organizama, dolazi do
kvalitativne promene u samim jednoelijskim organizmima - mutacije. Pod uticajem
promena jonskog balansa unutar jednoelijskih organizama kao rezultat promene
hemijskog sastava okoline, dolazi do izmena u molekularnoj teini, kvalitativnog
sastava i prostornih struktura organskih molekula, iz kojih se formiraju
jednoelijski organizmi. Ovi jednoelijski organizmi koji nisu "ubijeni" nakon takvih
"rekonstrukcija", vie ili manje se razlikuju od originalnog organizama. Postepeno,
ove promene se nakupljaju, i nastupa momenat, kada se ve moe govoriti o nastanku
novih vrsta jednoelijskih organizama. Pri kritinom zasienju modifikovanih
jednoelijskih organizama sa organskim supstancama, startuje proces delenja, to
dovodi do pozitivnih mutacija koje su fiksne. Brojnost modifikovanih jednoelijskih
organizama je rasla geometrijskom progresijom. Izmenjene organizme, kao i njihove
"roditeljske", prvopostojee jednoelijske organizme struje prenose na druge
lokacije sa razliitim hemijskim sastavom i sve se opet ponavlja. Da bismo razumeli
mehanizam razmnoavanja mutacija, potrebno je podsetiti se, da se, pri
kvalitativnim promenama organskih molekula pod uticajem spoljanje sredine, menja
strukturalno i kvalitativno ne samo fiziki gusti molekuli ve i njihovo drugo
materijalno telo. Pojava dodatnih lanaca ugljenika, ili gubitak postojeih organskim
molekulima, formirajui jednoelijske organizme, dovodi do toga, da se menja
deformacija mikroprostora uzrokovana jednoelijskim organizmom u celini. I, kao
posledica ovog procesa, menja se i drugo materijalno telo jednoelijskog organizma.
Drugim reima, kvalitativne promene se deavaju na svim nivoima, i postojeeg
jednoelijskog ili vieelijskog organizma (Sl. 4.3.29, Sl. 4.3.30 i sl. 4.3.31).

222

Nehomogen Univerzum

Sl. 4.3.29

223

Nehomogen Univerzum

Sl. 4.3.30

224

Nehomogen Univerzum

Sl. 4.3.31

225

Nehomogen Univerzum
Nastale dodatne strukturne promene organskih molekula jednoelijskih organizama
su fiksne analogno deformaciji mikroprostora na drugom materijalnom nivou.
Osloboene primarne materije, pri raspadu organskih molekula u unutranjoj
zapreminei spirale molekula DNK i RNK, zasiuju ove dodatne deformacije na
drugom materijalnom nivou, to dovodi do promena i na drugom materijalnom nivou.
I, kada pone proces podele modifikovane elije, drugo materijalno telo
jednoelijskog organizma nosi u sebi sve izmene, koje su se dogodile u tom ivom
organizmu tokom njegovog ivota. Drugo materijalno telo jednoelijskog organizma
ima kljunu ulogu u procesu podele, jer u vreme tog procesa dolazi do potpunog
raspada fiziki guste "stare" elije. Istovremeno, raspadaju se i izmenjeni molekuli,
sve steene promene nastale u eliji potpuno nestaju sa starom elijom. Uopteno,
taj proces deobe elije ne bi bio mogu bez prisustva u eliji drugog i ostalih
materijalnih tela, koja prestavljaju kopije elija na odgovarajuim nivoima, sa svim
svojim osobenostima. Pri potpunom nestanku stare elije u procesu deobe, samo
prisustvo u eliji drugog i ostalih materijalnih tela omoguava da razumemo i
shvatimo stvarni fiziki proces deobe elija. Samo prisustvo u jednoelijskim i
vieelijskim organizmima drugog i ostalih materijalnih tela omoguava da se govori
o nastanku i razvoju ive materije. Ni deobu elija, ni pojavu novih vrsta, i na kraju i
to, formiranje ekolokog sistema planete, niti pojavu razuma, jednostavno je
nemogue razumeti i shvatiti, bez pojave kod ivih organizama drugog i ostalih
materijalnih tela. Zato su svi pokuaji da se objasni priroda ive materije sa
stanovita postojee nauke doiveli potpuni fijasko.

226

Nehomogen Univerzum

4.4. Rezime
Poreklo ivota na planeti Zemlji, a naroito u univerzumu ostaje "tamna mrlja" u
sistemu predstava, stvorenih oveanstvom u predvidivim istorijskim granicama.
injenica o postojanju ivota u glavama ljudi je stekla boansku prirodu, ili je
jednostavno "tretirana" u stvaranju slike pogleda na svet, posle neuspenih pokuaja
da se da harmonino i potpuno objanjenje za fenomen prirode. Metodoloki
ispravan pristup ka razumevanju prirode ive materije mora se poeti sa definicijom
neophodnih i dovoljnih uslova za nastanak ivota iz neive materije:
1. Prisustvo stalne razlike dimenzionalnosti .
2. Prisustvo vode. 3. Prisustvo atmosfere.
4. Prisustvo periodine promene dana i noi.
5. Prisustvo atmosferskih elektrinih pranjenja.
Drugi kljuni momenat je potreba da se razume kvalitativna razlika ive materije od
neive. Bez razumevanja toga, kako svaki atom, molekul utiu na svoj mikroprostor,
kako prostorna organizacija utie na svojstva prostora, nemogue je da prodre u
prirodu ive materije. Koristei principe neheterogenosti prostora na nivou
mikroprostora, postaje mogue stvoriti kompletnu sliku procesa koji se javljaju na
molekularnom nivou. Kao rezultat toga, moemo razlikovati kvalitativne
karakteristike organskih molekula koji stvaraju uslove, pri kojima se materija
pojavljuje na nov nain - kao iva materija:
1. Prostorna struktura organskih molekula je nehomogena u razliitim prostornim
pravcima.
2. Molekularna teina organskih molekulia koleba se u rasponu od nekoliko desetina
do nekoliko miliona atomskih jedinica.
3. Neravnomernost raspodele molekulske teine organskih molekula u razliitim
prostornim pravcima.
Spiralni oblik molekula RNK i DNK, stvara jedinstven fenomen - stojei talasa
dimenzionalnosti u svom unutranjem obimu. Uvlaenjem u unutranju zapreminu
spirale molekula DNK i RNK organski molekuli su primorani da ponu da se kreu du
optike ose molekula, povremeno padajui pod udar razlike dimenzionalnosti, koja za
veinu molekula stvara superkritine uslove, i oni poinju da se raspadaju na
227

Nehomogen Univerzum
primarne materije koje ih formiraju. Osloboene pri tome primarne materije
zasiuju deformaciju, stvorenu tim molekulima na drugom materijalnom nivou i
formirju drugo materijalno telo. Pojava drugog materijalnog tela je kvalitativni skok
u organizaciji materije, i to je poetak ere ive materije. Pojava virusa, pojava
proteina u njihovim membranama, dobija celovito objanjenje na osnovu meudejstva
mikroprostora sa stalno promenljivim osobinama i kvalitetima materije, imajui
odreena svojstva i kvalitete. Pri tome, pojavljuje se slika prirode, u kojoj svaki
element ima svoje mesto i objanjenje. Koncept neheterogenosti prostora
omoguava da se otkriju mehanizmi evolucije ivota, nastanak raznolikosti ivih
organizama, to omoguava da se potvrdi pozicija evolucione teorije. uslova i
mehanizama promene dovode do pojave novih vrsta virusa teorii. Definicija uslova i
mehanizama promena, dovode do pojave novih vrsta virusa i drugih ivih organizama,
koji omoguavaju da vidimo celu sliku ekolokog sistema planete:
1. Promena redosleda nukleotida u postojeim vezama molekula RNK virusa.
2. Poveavanje ili smanjenje broja nukleotida u postojeem molekulu RNK virusa.
3. Pojava hemijskih veza izmeu postojeeg molekula RNK virusa i drugih molekula
RNK, koji su prisutni u momentu elektrinog pranjenja unutar proteinskog omotaa
virusa ili se pojavljuju kao posledica izloenosti elektrinom pranjenju.
Koncept neheterogenosti prostora omoguava nam da se daju detaljana bjanjenja
mehanizma formiranja elija kao osnove svega ivog i otkrije uloga pojave
proteinskog omotaa virusa, a kasnije - elijske membrane. elijska membrana - ona
je kvalitativni skok uorganizaciji ive materije. Ovaj princip, omoguava da se
otkrije mehanizam nastanka i sinteze organskih supstanci samih ivih organizama i
neophodnih uslova za to:
) prisustvo unutar jednoelijskih organizama organskih molekula koji lako menjaju
svoju strukturu u odreenim predelima pri promeni spoljnih faktora, rezultira
kolebanjem dimenzionalnosti mikroprostora u opsegu 0 < L < 0,010101618...
) Prisustvo spoljnih faktora, koji mogu prouzrokovati potrebnu promenu strukture
tih molekula, bez unitavanja molekula, kao i samih jednoelijskih organizama (slabo
toplotno i optiko zraenje sunca).
Pri nastanku sinteze organskih jedinjenja, evolucija ive materije ulazi u kvalitativno
novu fazu. Samostalnom sintezom ivih organizama, organske supstance stvorile su
su uslove za nezavisnu evoluciju ivota, nezavisno od atmosferskog elektriciteta.
228

Nehomogen Univerzum
Princip nehomogenosti prostora dozvoljava da se objasni priroda mehanizama
nastanka drugog materijala tela u odreenoj fazi evolucije organske materije i
njihove uloge u razvoju ive materije.
Uzimajui u obzir potpunu sliku o tome, ta je takav ivi organizam (drugo i ostala
materijalna tela), nastaje mogunost da se da puno i
iscrpljujue objanjenje procesa elijske deobe i pojava, koje se javljaju u isto
vreme. Neheterogenost prostora i njegovo meudejstvo sa materijom, koja ima
odreene osobine i kvalitete, dozvoljljava da se stvori kompletna slika i objanjenje
o tome ta se deava pri raspadu tzv fiziki gustog tela ivog organizma - fiziki
guste elije. Ovo jasno definie kvalitativne i funkcionalne razlike izmeu fiziki
guste i drugih materijalnih tela ivog organizma. Po prvi put se pokazalo da ivot ne
zavrava sa smru fiziki gustog tela, ve samo prelazi na kvalitativno drugaiji nivo
funkcionisanja. To objanjava prirodu kruga ivota na planeti. Na osnovu strukture
ive materije po prvi put su pokazani mehanizmi mutacija i njihova akumulacija i
njihova predaja novim generacijama ivih organizama, to se zauzvrat javlja kao
osnova za razumevanje procesa evolucije ive prirode.

229