Vulgarni latinski jezik (lat.

sermo vulgaris) oznaava dijalekte latinskog jezika koji su

se govorili prvenstveno u zapadnim provincijama Rimskog carstva, sve dok se ti dijalekti,
meusobno se sve vie udaljavajui, nisu razvili u posebne romanske jezike u 9. veku.

Vulgarni latinski, kao to pokazuje ovaj politiki grafit u Pompejima, bio je govor
obinih ljudi u Rimskom carstvu - razliit od klasinog latiniteta kojim je saobraala
obrazovana elita.
Govorni latinski razlikovao se od knjievnog klasinog latiniteta u izgovoru, leksici i
gramatici. Neke odlike vulgarnog latiniteta pojavljuju se tek u doba poznog carstva, dok
su druge njegove odlike postojale u govornom latinitetu i mnogo ranije, bar u svom
poetnom obliku. Veina odlika vuglarnog latiniteta ukazuje na to da je on bio pre
govorni nego pisani jezik, s obzirom na to da svedoanstva koja posedujemo o njemu
upuuju na zakljuak da se govorni latinski u to doba podelio na razliite dijalekte.
Budui da ne postoje transkripcije govornog latinskog koji je tada bio u svakodnevnoj
upotrebi, istraivanja vulgarnog latiniteta moraju se oslanjati na posredne metode.
Nae znanje o vulgarnom latinskom proizlazi iz tri glavna izvora. Prvo, komparativna
metoda moe uspostaviti vezu izmeu pojedinih oblika u zabeleenim romanskim
jezicima te ukazati na razlike u odnosu na klasini latinitet. Drugo, razliiti tekstovi o
deskriptivnoj gramatici iz doba poznog latiniteta kritikuju jezike greke koje su pravili
govornici latinskog, to nam prua informacije o tome na koji su nain govornici
latinskoga u to doba upotrebljavali taj jezik. Tree, gramatike pogreke i neklasina
upotreba na koje se ponekada nailazi u poznolatinskim tekstovima takoe mogu baciti
svetlo na govorni jezik.
Sadraj/:
1. Definicija vulgarnog latiniteta
2. Fonologija
3. Leksika
4. Morfologija
5. Reference
6. Literatura
7. Vanjski linkovi

1. Definicija vulgarnog latiniteta

Cantar de Mio Cid je najstariji dui zapis na srednjovekovnom panskom jeziku i

obeleava poetak ovoga jezika kao nezavisnog u odnosu na vulgarni latinski.
Re vulgaris znai jednostavno "obian" ili "narodni", ali za klasine filologe termin
"vulgarni latinitet" ima nekoliko znaenja.
1. Prvo, on oznaava govorni latinski jezik Rimskoga carstva. Klasini latinitet bio
je vie vetaki pisani jezik i, u stvarnosti, latinski koji su irili rimski vojnici po
Galiji, Hispaniji i Dakiji nije uvek bio onaj jezik koji nalazimo u Ciceronovim
delima. U ovom znaenju, vulgarni latinitet bio je govorni jezik, za razliku od

"poznolatinskog", koji je predstavljao pisani jezik i koji u optim karakteristikama

pokazuje relativno male razlike u odnosu na pretpostavljeni klasini standard.
2. Drugo, on oznaava hipotetikog prethodnika romanskih jezika, tzv.
protoromanski. Taj konkretni jezik ne poznajemo iz neposrednih svedoanstava, s
izuzetkom nekoliko natpisa u obliku grafita. Taj latinski pretrpeo je znaajan broj
vanih promena, ukljuujui i fonetske, a moe se rekonstruisati pomou
komparativne lingvistike metode, uporeujui rezultate tih promena onako kako
se oni pojavljuju u narodnim romanskim jezicima.
3. U istom ovom uem znaenju, vulgarnim latinitetom naziva se ponekad
hipotetini protoromanski jezik iz koga su nastali zapadni romanski jezici: govori
koji se nalaze severno i zapadno od linije La Spezia - Rimini, u Francuskoj i na
Pirinejskom poluostrvu, kao i romanski jezici u severoistonoj Africi, od kojih
gotovo da nije ostalo nikakvih tragova. Prema ovoj taki gledita, italijanski koji
se govori u jugoistonoj Italiji, rumunski i dalmatski jezik imali su poseban
razvoj.
4. Najzad, termin "vulgarni latinski" upotrebljava se i da se opiu gramatike
inovacije koje se nalaze u nekim tekstovima napisanim poznolatinskim jezikom,
na primer u spisu Peregrinatio Aetheriae (4. vek), u kome je jedna monahinja
opisala svoj put u Palestinu i na Sinajsku goru, ili u delima Grgura Tourskog.
Budui da su pisana svedoanstva vulgarnog latiniteta veoma retka, ova dela su
veoma korisna klasinim filolozima, pre svega jer ponekada sadre "greke" koje
nam daju uvid u govore koji su bili u upotrebi tokom perioda u kome su napisani.
Neka knjievna dela, koja meutim nisu pisana jezikom visokog stila, nastala u
klasinom razdoblju rimske knjievnosti, takoe mogu osvetliti strukturu vulgarnog
latiniteta. Plautove i Terencijeve komedije, u kojima znaajnu ulogu igraju likovi koji su
robovi, uvaju neke osnovne prvobitne oblike poznolatinskog jezika, a isti je sluaj i sa
dijalokim delovima Petronijeve Trimalhionove gozbe.
Vulgarni latinski imao je razliite razvojne puteve u razliitim rimskim provincijama, a ti
su putevi rezultirali postepenim nastajanjem francuskog, italijanskog, panskog,
rumunskog, katalonskog i retoromanskog jezika. Premda je latinski ostao zvanini jezik,
vulgarni latinski bio je narodni jezik, i to sve dok se ti novi lokalizovani oblici nisu toliko
meusobno udaljili da su prerasli u nove standarne jezike. Prema tome, smatra se da se
vulgarni latinski izgubio od trenutka kada su lokalni dijalekti poeli da stiu sve vie
vlastitih odlika koje su ih uinile posebnim jezicima. Ovi protoromanski jezici
transformisali su se u isto vreme i u istoj srazmeri u romanske jezike, i moe se rei da se
ta transformacija dovrila onda kada se u svakome od tih jezika mogao razlikovati
poseban oblik.
Smatra se da je tokom 3. veka dolo do vanih promena u leksici i morfologiji vulgarnog
latiniteta, npr. equus (= konj) prelo je u caballus ili cavallus, to je kasnije dalo
francuski oblik cheval. Nedavna istraivanja su izgleda pokazala da je i izgovor poeo da
se razlikuje i ve poeo nalikovati izgovorima savremenih romanskih jezika. Prema ovim
istraivanjima, najznaajniji primer ovih promena pronaen je u okolini Napulja.
Meutim, sve se te promene nisu dogaale na isti nain na celoj teritoriji Rimskog

carstva, pa su se stoga najvee razlike moda nalazile izmeu razliitih oblika vulgarnog
latiniteta u najudaljenijim provincijama, na ta je delimino uticalo i prihvatanje novih
korena rei iz drugih jezika koji su se u tim oblastima govorili. Zbog svega toga treba
primetiti da se ova teorija veim delom oslanja na rekonstrukciju a posteriori, pre nego
na tekstove.
Tokom nekoliko vekova nakon pada Rimskog carstva, vulgarni latinitet i pisani
poznolatinski jezik postojali su paralelno, jer su obrazovani ljudi, koji su inae govorili
jednim od lokalnih romanskih govora, u pisanju upotrebljavali korektnu gramatiku i taan
pravopis, pa je rezultat bio pisani jezik na koji su uticale norme klasinog latiniteta.
Meutim, na treem saboru u Toursu 813. godine odlueno je da se svetenicima
omogui da propovedi obavljaju na lokalnim narodnim narejima kako bi ih stanovnitvo
moglo bolje razumeti. Ta narodna nareja bili su kako rustica lingua romanica, oblik
vulgarnog latiniteta koji se u to doba jasno razlikovao od starog crkvenog latiniteta, tako i
dijalekti nemakog jezika. To je bio vaan trenutak u razvoju vulgarnog latiniteta. Godine
842, dakle nepunih trideset godina nakon tourskog sabora, Zakletve iz Strazbura, u
kojima je zabeleen jedan sporazum izmeu dvojice naslednika Karla Velikog, zapisane
su na jednom romanskom jeziku, koji nije latinski.

Odlomak iz Zakletvi iz Strazbura

Jedan odlomak iz teksta Zakletvi glasi:

Pro Deo amur et pro christian poblo et nostro commun salvament, d'ist di in
avant, in quant Deus savir et podir me dunat, si salvarai eo cist meon fradre
Karlo et in ajudha et in cadhuna cosa, si cum om per dreit son fradra salvar dift,
in o quid il me altresi fazet, et ab Ludher nul plaid numquam prindrai, qui, meon
vol, cist meon fradre Karle in damno sit.
Prevod: Za ljubav Boju i za hrianski narod i nae zajedniko spasenje, od
danas pa sve dok me Bog bude darovao zdravljem i moi, pomagau svom bratu
Karlu svojom pomoi i u svakoj stvari, kako svako i treba da vlastitom bratu
pomae, prema pravdi, pod uslovom da i on isto ini za mene, i da nikada sa
Lotarom neu sklopiti nikakav savez koji bi, po mojem saznanju, mogao biti
tetan po mojega brata Karla.
U poznolatinski jezik, ije je sredite i dalje bio Rim, verovatno su prodirale ove novine,
beleei promene do kojih je dolazilo u blioj oblasti, koja se moe otprilike poistovetiti
sa Italijom. Zvanini latinski jo uvek je bio nepromenjen i "nepromenljiv", s jedne strane
zahvaljujui kodifikaciji rimskog prava koju je preduzeo car Justinijan (Corpus iuris
civili), a s druge strane, zahvaljujui crkvi. Taj jezik bio je konano unifikovan u
srednjovekovnim rukopisima i definitivno razdvojen od vulgarnoromanskih idioma koji
su se do tada ustanovili kao posebni jezici. Pisani jezik nastavio je da postoji kao
srednjovekovni latinitet. Narodni romanski dijalekti pojavili su se kao posebni jezici i
poeli razvijati vlastite gramatike i pravopisne norme. Od tada se vie ne moe govoriti
o vulgarnom latinitetu, jer jezik kojim se u svakodnevnom ivotu tada govorilo vie nije
bio latinski ve jedan od novonastalih romanskih jezika.

2. Fonologija
2. 1. Vokali
Vokal
A, a
,
e, e
,
I, i
,
O, o
,
U, u
,
Y, y
Y, y
Ae, ae
Oe, oe

kratko A
dugo A
kratko E
dugo E
kratko I
dugo I
kratko O
dugo O
kratko V(U)
dugo V(U)
kratko Y
dugo Y
AE
OE

Izgovor
Klasini
[a]
[a]
[e]
[e]
[i]
[i]
[o]
[o]
[u]
[u]
[y]
[y]
[ai]
[oi]

Vulgarni
[a]
[a]
[]
[e]
[e]
[i]
[]
[o]
[o]
[u]
[i]
[i]
[]
[e]

Au, au
AV
[au]
[au]
(v. Meunarodna fonetska abeceda za znaenje upotrebljenih simbola)
U vreme kraja Rimskog carstva dogodila se jedna vana promena, koja je proizvela pravi
haos u celom dotadanjem fonetskom sistemu i ostavila traga u svim romanskim
jezicima. Latinski je imao deset razliitih vokala: dugo i kratko /a/, /e/, /i/, /o/, /u/, tri
diftonga: /ae/, /oe/, /au/ (kojima neki dodaju i diftong /ui/), dok dugo i kratko -y- (tj. //)
treba smatrati pozajmicom iz grkog jezika.
U navedenom periodu dolo je do postepene promene u mestu artikulacije vokala, a
pored toga i do promene u kvantitetu, koja je uticala na sve vokale osim na vokal /a/.
Dugi vokali su se kratili, a kratki su se produavali, sve dok nisu zavrili kao
poluotvoreni vokali. Promene do kojih je dolo mogu se zabeleiti na sledei nain:

[e:] > [e] i [e] > []

[i:] > [i] i [i] > []
[o:] > [o] i [o] > []
[u:] > [u] i [u] > [o]

Kao posledica te promene, od sistema dvostrukog seta vokala koji je postojao u

klasinom latinitetu nastao je nestabilniji jednostruki sistem, koji se zbog svoje strukture
razvio na razliite naine u svakom romanskom jeziku.
U vokalskom trouglu te se promene belee ovako:
Klasini latinski:
iueoa
Vulgarni latinski:
/i/ // // /u/
/e/ // // /o/
/a/
Meavina koja je nastala u fonolokom sistemu proizvela je amalgamaciju koja je
dodatno poveala njegovu nestabilnost. Promene vokala [o:], [u] u [o], kao i vokala [e:],
[i] u [e] - da se ne spominje monoftongizacija diftonga [ae], [oe] u [e/] - poremetile su
ravnoteu klasinog sistema vokala i odnos izmeu dugih i kratkih vokala.[1] Na to
ukazuju neke odlike poznog latiniteta. Na primer, postalo je teko u uhu uti i shvatiti
nekadanju razliku izmeu izgovora rei s (= usta, lice) i izgovora rei s (= kost) ili
izmeu rei vs (= posuda) i vs (= jamac), a zbrku je svakako uvealo i slabljenje razlike
izmeu glagolskih oblika tipa vnit (= dolazi) i vnit (= doao je).
Uzrok navedenih promena bila je nesumnjivo uloga dinamikog akcenta, koji je
prouzrokovao, s jedne strane, duenje akcentovanih vokala i nakon toga njihovo ouvanje

u romanskim jezicima[2], a s druge strane, razvijanje u dva vokala (tj. diftongizaciju) i

zatvaranje ili slabljenje neakcentovanih slogova.
Kao posledica toga, latinske rei pira (= kruka) i vra (= istinita) imale su slian odraz u
romanskim jezicima, osim to se naravno njihovi fonetski principi razlikuju: ital./pan.
pera, vera, starofranc. poire, voire. Latinski akuzativi jednine nuce(m) = orah (nominativ:
nux) i vce(m) = glas (nominativ: vox) takoe su imali gotovo isti odraz u veini
romanskih jezika: ital. noce, voce, port. noz, voz i franc. noix, voix. Ova promena ne
opaa se u rumunskom i sardinskom jeziku. [3].
Klasini diftonzi pretrpeli su znaajne promene, naroito diftonzi /ae/ i /oe/, koji su se
razvili u [] i [e], i iji je izgovor bilo teko meusobno razluiti. Diftong /oe/ bio je redak
ve u klasinom latinskom i predstavljao je srednju fazu razvoja starog diftonga [oi] >
[oe] > [e], a isti je sluaj bio i s diftongom [ai] > [ae] > [e] [4]. Promene je pretrpeo i
diftong [au/av], kako se moe videti iz mlaeg izgovora Clodius u odnosu na klasini
Claudius (= Klaudije), ali ipak ta promena nije bila opta i karakteristina je za tzv. "nii
stil" iz prvog carskog perioda. Premda se diftong [au/av] na poetku rei odravao,
zapaamo tendenciju ka njegovoj monoftongizaciji u razliitim romanskim jezicima, sve
dok se nije razvio u [o], npr. lat. aurum (= zlato), franc. or, ital. oro.
S druge strane, kratki vokali [o], [e] pokazuju nestabilnost. Pokazuje se tendencija ka
njihovom razvijanju u diftonge sastavljene od novih vokalskih vrednosti, razliitih u
svakom romanskom jeziku.
Primeri:

Latinska re focus (= ognjite) proirila se u protoromanskom periodu s

akuzativom focu(m) u znaenju "vatra", zamenivi tako klasinu latinsku re
ignis. Rezultat u vie romanskih jezika jeste diftongizacija: franc. feu, ital. fuoco,
pan. fuego.

Duenje akcentovanih vokala osnailo je tendenciju ka diftongizaciji. Latinska re

pes, pedis (= stopalo, noga) ula je u romanske jezike preko akuzativskog oblika
pede(m), to je u francuskom dalo oblik pied (s diftongom). Slino tome, latinsko
rex, regis (= kralj) predstavljalo je polaznu taku od koje je nastalo francusko roi.

U francuskom i italijanskom ove se promene zapaaju samo u otvorenim slogovima. U

panskom, pak, do diftongizacije je dolazilo nezavisno od fonetskog okruenja vokala,
to je dovelo do jednostrukog sistema od pet akcentovanih i neakcentovanih vokala.
Portugalski uopte ne pokazuje diftongizaciju, npr. focus > port. fogo (= vatra). Rumunski
pokazuje diftongizaciju kratkog /e/, npr. lat. ferrum > rum. fier (= gvoe), ali ne i
kratkog /o/ (lat. focus > rum. foc).
Portugalski je u odreenoj meri izbegao nestabilnost vokalskog sistema koji je nasledio iz
vulgarnog latinskog, jer je u potpunosti ouvao razliku koja je u latinskom postojala
izmeu dugih i kratkih vokala u zatvorenim i otvorenim slogovima. Latinsko dugo i

postali su u portugalskom zatvoreni vokali, koji se belee kao i ukoliko su

akcentovani, dok su njihovi kratki ekvivalenti preli u otvorene vokale, koji se belee kao
i kada su akcentovani. Ipak, odreeni stepen nestabilnosti proizaao je iz
neakcentovanog o, koje je dalo [u], i iz neakcentovanog e, koje je dalo [i] ili [].
Slian fonetski razvoj opaa se i u katalonskom jeziku. Latinsko kratko o dalo je otvoreni
vokal, dok je kratko e prelo u zatvoreno [e] u zapadnim dijalektima, odnosno u []
(schwa) u istonim. Ovo schwa razvilo se postepeno u otvoreniji glas, ali se na
Balearskim ostrvima odralo kao srednji vokal sve do danas. U istonim katalonskim
dijalektima zapaa se izvesna nestabilnost vokala, kao i u portugalskom: neakcentovani
vokali /e/, /o/ prelaze u schwa (pokazuje se da ova promena nije uopte uticala na /e/ koje
se nalazilo neposredno pre akcentovanog sloga i koje se u izgovoru i dalje susree u delu
Balearskih ostrva), a - s izuzetkom Majorke - neakcentovano /o/, /u/ davalo je [u].
Sledea tabela pokazuje vokalske promene do kojih je dolo u romanskim jezicima u
odnosu na vuglarni latinski:
Klasini Vulgarni Italijanski
panski Francuski
Primeri
latinski latinski zatvoreno otvoreno
zatvoreno otvoreno
a /a/
/a/
a
a
a, au
e, ie
cant "pevam",
canis "pas"
/a:/
aesttem
(akuzativ) "leto"
ae /ai/
//

ie,
ie
e, eau
ie
caelum "nebo"
e /e/
tempus "vreme",
pedem (akuzativ)
"stopalo, noga"
oe /oi/
/e/

e
e (eu)
oi
poena "kazna"
/e:/
stlla "zvezda",
tla "tkanje"
i /i/
//
minus "manje"
y /y/
/i:/
/i/
i
i
i
flius "sin"
/y:/
o /o/
//

uo,
ue
o
eu, u porta "vrata", cor
"srce"
/o:/
/o/

o
ou
eu
hra "as"
u /u/
//
mustum "ira",
lupus "luk"
/u:/
/u/
u
u
u
prna "ar"
au /aw/
/aw/

o
o
causa "stvar"

2. 2. Konsonanti
Jedna promena koja je imala gotovo pravilan razvoj u vulgarnom latinitetu bila je
palatalizacija konsonanata /k/, /t/ i esto /g/. Jedini romanski jezici u kojima se ovaj
razvoj ne zapaa bili su dalmatski i neki dijalekti sardinskog jezika. Na primer, latinsko
celum [klum] (= nebo) nalazi se u romanskim jezicima sa inicijalnim sibilantom: ital.
cielo [5], franc. ciel, pan. cielo'[6], port. cu, katal. cel.
Latinski poluvokali /w/, /j/, koji su se beleili kao v, i, npr. vinum, iocunda, dobili su
najzad isto konsonantski izgovor /v/ i /dj/. Ipak, meuvokali /b/ i /w/ ili /v/ esto su se
stapali u srednji bilabijalni glas [][7].
Treba primetiti da u latinskoj abecedi nije postojala razlika izmeu grafema U i V, I i J,
kao u novijem periodu. Velika slova U i J nisu postojala, a mala j i v predstavljala su
samo drugaije grafije za slova i i u. Te drugaije grafije upotrebljavale su se uglavnom
na poetku rei, i to u estetske svrhe u rukopisima ili da bi se slova i i u razlikovala od
slinih oblika slova n i m. Tek od 16. veka daje se konsonantska vrednost grafemama j i
v, dok i i u oznaavaju samo vokale. Ova klasifikacija verovatno potie od injenice da se
konsonantska vrednost slova I i V ipak ee nalazi na poetku rei. Tek tada uvedeno je
pisanje velikih slova U i J, s obzirom da se i u pisanju velikih slova poela beleiti razlika
u fonolokoj vrednosti.
Promena vredna panje koja se pojavljuje u zapadnim romanskim oblastima bila je
uvoenje jednog protetikog vokala u rei koje su poinjale konsonantskom grupom #sC(s + konsonant). Na primer, lat. spatha (< starogrki = sablja) prelo je u panski i
portugalski kao espada, u katalonski kao espasa, a u francuski kao pe. Istoni romanski
jezici zadrali su eufoniju dodajui, ukoliko je potrebno, vokal lanu koji prethodi takvoj
imenici. Tako, u italijanskom nema protetikog vokala u la spada (= sablja), ali se zato
odreeni lan il menja u lo, kada mu sledi grupa koja to zahteva: lo spaghetto, lo
zucchero.
Kao to e pokazati dalja analiza, gubitak zavrnih konsonanata doveo je do poremeaja
kategorije gramatikog roda u romanskim jezicima. U klasinom latinskom jeziku
zavreci -us, -um odraavali su razliku izmeu mukog i srednjeg roda i istovremeno
ukazivali na to da li se re nalazi u nominativu ili akuzativu. Slabljenje, a zatim i
obezvuavanje zavrnih -s i -m dovelo je do spajanja imena mukog i srednjeg roda, to
opaamo u svim romanskim jezicima. Neke rei srednjeg roda, npr. gaudia (= radost,
mno. od jedn. gaudium), prele su u enski rod zbog sluajne slinosti leksikih
zavretaka.
Zavretak -m poeo je, kako se ini, da nestaje jo od trenutka od kada potiu prvi latinski
natpisi. Na primer, na nadgrobnom spomeniku Lucija Kornelija Scipiona, koji je umro
oko 150. pne., nalazi se epitaf u kome itamo: TAVRASIA CISAVNA SAMNIO CEPIT,
to bi, zapisano klasinim latinskim, glasilo: Taursiam, Cisaunam, Samnium cpit.
Dakle, zavrno -m odravalo se samo postojanou knjievnog jezika, premda se u
poeziji iz metrikih razloga esto tretira kao bezvuno.

2. 3. Svedoanstva promena
Kao to je bio sluaj i sa helenistikom kojnom, vani pokazatelji promena nalaze se u
traktatima koji te promene kritikuju. Krajem 3. veka nastao je tekst o latinskom jeziku
pod naslovom Appendix Probi, zapravo zbirka rei ("glos"), gde se umesto
vulgarnolatinskih rei koje su tada bile u upotrebi preporuuje upotreba ispravnih
klasinih oblika. Takva svedoanstva obino razotkrivaju tendencije koje su prevlaivale
u govornom jeziku, kako u pogledu leksike tako i u pogledu morfologije, te ukazuju na
pravac tih promena.
Glose navedene u spisu Appendix Probi ukazuju na to da su delovale sledee promene:

Sinkopa, tj. gubitak neakcentovanih vokala (masculus, non masclus).

Redukcija slogotvornih vokala /e/ i /i/ na /j/ (vinea, non vinia).
Nestanak razlike izmeu glasova /o/ i /u/ (coluber, non colober), te izmeu /e/ i /i/
(dimidius, non dimedius).
Ujednaavanje nepravilnih oblika (glis, non gliris).
Ujednaavanje oblika gramatikog roda (pauper mulier, non paupera mulier).
Nestanak razlike izmeu /b/ i /v/ izmeu vokala (bravium, non brabium).
Upotreba deminutiva umesto uobiajenih oblika (auris, non oricla; neptis, non
nepticla).
Gubitak nazala koji se nalaze u zavrnom slogu (mensa, non mesa) ili nepravilno
umetanje nazala u vidu hiperkorektivnosti (formosus, non formonsus).

Neki oblici koji se kritikuju u spisu Appendix Probi zapravo su prevladali u romanskim
jezicima: oricla (= uho), a ne klasini oblik auris, jeste izvor iz koga je poteklo francusko
oreille, katalonsko orella, pansko oreja, italijansko orecchio, rumunsko ureche i
portugalsko orelha. Klasini latinski oblik auris nije se nigde odrao.

3. Leksika
Klasini latinski
sidus
cruor
pulcher
ferre
ludre
os
brassica
domus
magnus
emre
equus

Vulgarni latinski
stella
sanguis
bellus
portre
jocre
bucca
caulis
casa
grandis
comparre
caballus

Znaenje
zvezda
krv
lep
nositi
igrati se
usta
kupus
kua
veliki
kupovati
konj

Neke rei iz klasinog latiniteta ne pojavljuju se u leksici vulgarnog latinskog jezika, iako
se njihovi tragovi mogu nai u razliitim romanskim jezicima. Klasino equus (= konj)
bilo je postepeno zamenjeno imenicom caballus, kako pokazuju savremene rei (ali treba
primetiti iap u rumunskom, bba u sardinijskom, yegua u panskom, egua u
katalonskom i gua u portugalskom, sve sa znaenjem = kobila, a poreklom od klasinog
latinskog equa).
Treba primetiti da su neke rei iz klasinog latiniteta, kojih nema u vulgarnom latinskom,
ule u srednjevekovni i novovekovni latinitet kao uene pozajmice iz rimskih knjievnih
dela. Leksike promene uticale su ak i na temeljne gramatike partikule i latinske
veznike, od kojih je znaajan broj, kao posledica toga, iezao gotovo bez traga u
romanskim jezicima, npr. an (= li), at (= ali), autem (= a, pak), donec (= dok), enim (=
naime), ergo (= dakle), etiam (= takoe), haud (= ne), igitur (= stoga), ita (= tako), nam
(= naime), postquam (= poto), quidem (= ak), quin (= da ne), quoque (= takoe, i), sed
(= ali), vel (= ili) itd.[8] To naravno ne znai da je vulgarni latinski "izgubio" mogunost da
izrazi veznike i sintaktike odnose koji su se izricali pomou navedenih rei i da je
postao neki "siromaniji" jezik: te funkcije preuzeli su uglavnom drugi veznici ili su se
one izraavale opisno.
S druge strane, osnovni latinski vokabular nije imao isti razvoj u romanskim jezicima, jer
su se ueni i vulgarni oblici jedinstvenog latinskog jezika tokom cele istorije meusobno
znaajno razlikovali. Na primer, vulgarni latinski ne uva suptilnu razliku u znaenju
izmeu klasinih zamenikih prideva omnis (= svaki, sav) i totus (= ceo). Meutim, u
razliitim jezicima nalaze se tragovi oba ova prideva: ital. ogni (= svaki) uva latinsko
omnes (mno.), dok drugi jezici upotrebljavaju u istom znaenju oblike koji su nastali iz
lat. totum (akuzativ od totus): ital. tutto, pan. todo, franc. tout, port. tudo, katal. tot, rum.
tot.
Ipak, injenica da je formalno obrazovanje i dalje bilo zasnovano na klasinom latinitetu
imala je za posledicu to da su u vokabular ponovno prodirale latinske rei poreklom
visokog ili uenog knjievnog stila, te da su se one ustaljivale u jeziku, ponekada ak i
kada je ve postojao paralelni vulgarnolatinski oblik. Takve rei se lako prepoznaju po
tome to one ne pokazuju oekivane fonetske promene.
Primeri:

Latinski komparativ mjor (= vei) razvio se pravilno u franc. maire (=

gradonaelnik), gde je oigledno da je poluvokal -j- izgubio svoju konsonantsku
vrednost i doveo do fonetske promene: [ai] > [] > [e]. Kako se vidi u
starofrancuskom, re maire oznaavala je razliite lokalne dunosti: ipak, u doba
francuske revolucije ustalilo se putem pisanog prava da maire (= gradonaelnik)
bude naziv onog dunosnika koji je izabran meu lanovima optinskog vea.
Ako je pravilan razvoj bio mjor > maire, moemo razumeti da francuski pridev
majeur (= vei), koji uva semantiku vrednost latinskog originala, nije ostao
nepromenjen zahvaljujui upotrebi, nego da predstavlja kasniju pozajmljenicu iz

latinskog, uglavnom iz filozofskog i crkvenog jezika (npr. la majeur dun

syllogisme iz 14. veka, ordres majeurs iz 17. veka)[9].

Latinski glagol facere (= initi, raditi) pravilno je dao pan. hacer [ar], gde se
primeuje postepeno obezvuenje inicijalnog #f- (labijalni dental prelazi u
nelabijalni, a zatim gubi fonetsku vrednost: [f] > [] > []). Meutim, savremene
panske rei kao factura (= raun), factora (= fabrika), fcil (= lak), koje su
etimoloki u vezi sa glagolom facio, ije izvedenice i predstavljaju, oigledno ne
predstavljaju rei koje su u panskom jeziku nasleene iz vulgarnog latiniteta, ve
su preuzete iz uenog vokabulara onda kada je fonetski zakon obezvuavanja
glasa [f] ve uglavnom prestao da deluje.

Slino tome, vulgarnolatinsko fungum (akuzativ od fungus = peurka) dalo je ital.

fungo, katal. fong, port. fungo i pan. hongo, s promenom [f] > [h] koja je
uobiajena u panskom jeziku (cf. filius > pan. hijo = sin). Ali u panskom
nalazimo i fungo, koje, sudei po odsustvu oekivane fonetske promene,
predstavlja kasniju pozajmljenicu iz uenog vokabulara klasinog latiniteta, a ne
re nasleenu u panskom iz vulgarnog latiniteta.[10]

Ponekada je re iz klasinog latiniteta zadrana zajedno s reju paralelnog znaenja iz

vulgarnog latiniteta. U vulgarnom latinskom, klasino caput, -itis (= glava) zamenjeno je
reju testa (prvobitno = vr, kup, promena koja je poznata i iz drugih jezika, cf. engl. cup
[= kup, vr] i nem. Kopf = [glava]), kao to se vidi iz franc. tte (= glava), ital. testa (=
glava). Meutim, u istim jezicima ouvala se i re caput, dakako u promenjenom
fonetskom obliku, ali uglavnom u metaforikom znaenju "voa, ef, gazda": franc. chef,
ital. capo, cf. i pan. jefe. Originalno znaenje latinske rei sauvalo se u rumunskom,
gde i re cap i re east imaju isto znaenje "glava", ali se re koja potie iz klasinog
latiniteta ee koristi u anatomskom znaenju. Juni italijanski dijalekti zadrali su capo
kao uobiajenu re u znaenju "glava". Na Pirinejskom poluostrvu znaenje "glava" ima
pan. cabeza i port. cabea, koje vode poreklo od vulgarnolatinskog *capetia (< lat.
caput, -itis), dok se re testa u portugalskom uva u znaenju "elo". Neki lingvisti
primeuju u ovom sluaju dokaze koji potvruju teoriju italijanskog filologa M. Bartolija,
da periferni jezici pokazuju tendenciju ka lingvistikom konzervativizmu i ka uvanju
arhaizama.[11]
U ovom periodu bila je prilino uobiajena predloka prefiksacija glagola, to je za
posledicu imalo nestanak jednostavnih oblika. Takoe se zapaa sve vei broj rei
formiranih pomou sufiksa kao -bilis, -arius, -itare i -icare, koji su korieni kako bi se
ujednaili nepravilni oblici i gramatiki rod.

3. 1. Reichenau glose
Znaajni doprinos naem poznavanju vulgarnog latiniteta u Francuskoj pruaju tzv.
Reichenau glose (Reicheneau glosses), nazvane tako po samostanu Reichenau koji se
nalazi na istoimenom ostrvu u nemakom delu Bodenskoga jezeru (Bodensee),
severozapadno od Konstanza. Radi se o zbirci rei napisanih na margini jednog rukopisa

latinske Vulgate, sa ciljem da objasni znaanje latinskih rei u tekstu koje se vie nisu
mogle sasvim razumeti u 8. veku, kada je rukopis nastao. Objanjenja su data u jednom
obliku vulgarnog latiniteta za koji se veruje da predstavlja preteu starofrancuskog jezika.
U popisu Reichenau glosa koji sledi prvo je data latinska re, a zatim njoj odgovarajui
vulgarnolatinski termin koji je objanjava. Ove glose pokazuju kako su latinske rei iz 4.
veka (kada je Vulgata nastala) zamenjene novim leksikim odrednicama, koje su obino i
prevladale u romanskim jezicima:

femur (= bedro) || coxa (> port. coxa, franc. cuisse, ital. coscia, katal. cuixa, rum.
coaps).
arena (= pesak) || sabulo (> franc. sable, ital. sabbia, ali: pan. arena, port. areia).
canere (= pevati) || cantare (> pan./port./katal. cantar, franc. chanter, ital.
cantare, rum. cnta).
in ore (= na ustima) || in bucca (> pan./port./katal. boca, franc. bouche, ital.
bocca).

Sledee glose svedoe o gramatikim promenama:

singulariter (= samo, jedino) || solamente (> franc. seulement, pan. solamente:

lat. imenica mens, -ntis (= um) ima gramatiku vrednost i esto se nalazi kao
priloki sufiks).
saniore (= zdravije) || plus sano (> franc. plus sain, ital. pi sano, rum. mai
sntos, pan. ms sano, port. mais so, katal. ms sa: tendencija ka perifrastinoj
tvorbi komparativa).
optimus (= najbolji), meliores (= bolji) > meliores (optimum se odralo u
panskom, portugalskom, katalonskom, italijanskom, francuskom i rumunskom
kao ptimo, (p)timo, ptim, ottimo, optimal/optimum i optim, sa znaenjima =
najbolji, dok mejor i melhor znae = bolji; port. melhores, pan. mejores, katal.
millors, franc. meilleurs, ital. migliori = "bolji" [mno.]").

U popisu se pojavljuju i pozajmljenice iz nemakih dijalekata:

turbas (= gomila) || fulcos (nem. Volk), od ega su franc. foule, ital. folla (ali pan.
turbia, port./katal. turba).
galea (= kaciga) || helme (nem. Helm), od ega su franc. heaume, ital./port. elmo,
pan. yelmo, katal. elm.
Gallia (= Galija) || Francia (= Francuska) (> franc. France, kao i u drugim
jezicima: termin koji je prvobitno oznaavao nemako pleme Franaka i preao u
keltsku i rimsku Galiju).
cementariis (= zidari dativ mno.]) || mationibus (> franc. maons).
non perpercit (= nije potedeo) || non sparniavit (> franc. pargner = tedeti).

U sledeem popisu nalaze se rei ije se znaenje promenilo:

ager (= polje) || campus, prvobitno znaenje = ravnica (> franc. champ, pan.
campo).
caseum (= sir [akuz.]) || formaticum, prvobitno u izrazu caseus (formaticus) = sir
u odreenom obliku (> franc. fromage, ital. formaggio, ali i: cacio).
milites (= vojnici) || servientes, prvobitno znaenje = sluge (> franc. sergent, ital.
sergente).
rostrum (= kljun) || beccus (> franc. bec, ital. becco, katal. bec, pan. pico, port.
bico, "beak", ali pan./galic. rostro i port. rosto odrali su se u znaenju "lice").
isset (= iao [konj. plpf.]) || ambulasset (> franc. allait = otiao je, katal. anar, ital.
andare = ii).
liberos (= deca [akuz. mno.]) || infantes (> franc. enfants = deca, ital. infantile =
detinjast, port. infante = princ).

4. Morfologija
4. 1. Nestanak padea
Klasini latinski
Nominativ:
Genitiv:
Dativ:
Akuzativ:
Ablativ:
Vulgarni latinski
Nominativ:
Genitiv:
Dativ:
Akuzativ:
Ablativ:

rosa
rosae
rosae
rosam
ros
rosa
rose
rose
rosa
rosa

Fonetske promene koje su delovale u vulgarnom latinitetu oteavale su ouvanje

padekog sistema imenske grupe kakav je postojao u klasinom latinskom i na kraju su se
pokazale pogubnim za komplikovani sistem od pet deklinacija koji je postojao u
latinskom jeziku. Kao posledica toga, u vulgarnom latinskom zapaa se pomeranje
nekada sintetikog jezika ka analitikom, u kojem red rei predstavlja jedan od glavnih
sintaktikih elemenata. Gubitak zavrnog /-m/, gubitak dugih vokala i monoftongizacija
diftonga /ae/ u /e/ izazvali su velike promene u imenikoj paradigmi a-deklinacije, kao
to se vidi na primeru promene imenice rosa (= rua), koja je data u tablici.
Do potpunog gubitka padekog sistema dolo je postepeno. Starofrancuski je nastavio da
razlikuje nominativ od kosih padea (to je poznato kao cas sujet - cas rgime), ali je i ta
razlika konano nestala iz jezika tokom 12. i 13. veka, zavisno od dijalekta. Slina razlika
postojala je i u starom oksitanskom jeziku, kao i u nekim retoromanskim dijalektima sve
do pre nekoliko vekova. Rumunski jezik i dalje razlikuje genitiv/dativ zajedno s
tragovima vokativa.

Razlika izmeu jednine i mnoine u romanskim se jezicima pravi na dva naina. Severno
i zapadno od linije La Spezia - Rimini, koja prolazi severnom Italijom, jednina se obino
razluuje od mnoine pomou zavrnog -s, koje se proirilo analogijom, budui da je bilo
prisutno u akuzativu mnoine imenica mukog i enskog roda svih deklinacija. Juno i
istono od pomenute linije razlika izmeu jednine i mnoine pravi se pomou promene
zavrnih vokala, kao to je istovremeno sluaj u italijanskom i rumunskom jeziku. Ovaj
razvoj sauvao je i proirio nain razlikovanja jednine i mnoine koji se zapaa u
latinskoj a- i o-deklinaciji (-ae, -as / -i, -os).

4. 2. Razvoj lana
Teko je tano utvrditi u kojem su vremenskom trenutku nastali odreeni lanovi, kojih
nema u klasinom latinskom, ali su prisutni u svim romanskim jezicima. Budui da se
lan razvio prvenstveno u govornom jeziku kao emfatika pokazna partikula, on se
verovatno ne zapaa u pisanom latinitetu sve dok se nisu pojavili derivativni jezici koji su
se ve jasno razlikovali od latinskog. Veina sauvanih tekstova pisanih na najstarijim
verzijama romanskih jezika sadri ve u potpunosti razvijene lanove.[12]
Kao i u drugim indoevropskim jezicima, odreeni lanovi su se prvo pojavili kao
pokazne zamenice ili pridevi. Ve u klasinom latinskom pokazne zamenice ille, illa
imale su vrednost lana, to je vodilo ka postepenom gubitku njihovog pokaznog
znaenja (desemantizacija). Rezultat tog razvoja bio je ovaj niz lanova u romanskim
jezicima: franc. le, la, pan./katal. el, la, ital. il, la. Portugalski lanovi o, a u krajnjoj
liniji potiu od istog izvora. U sardinskom jeziku dolo do posebnog razvoja, jer njegovi
odreeni lanovi su, sa potiu od latinske pokazne zamenice ipse, ipsa; od iste zamenice
potiu i lanovi u nekim katalonskim i oksitanskim dijalektima. Najzad, treba primetiti
da, dok u veini romanskih jezika lan dolazi ispred imenice na koju se odnosi, rumunski
je sledio vlastiti razvojni put, pa u njemu lanovi stoje iza imenice, npr. lupul (< lat.
lupum illum = ovaj vuk), omul (< lat. *homo illum = ovaj ovek).
Pored toga, kao i u grkom jeziku, broj unus, una poeo je da dobija znaenje "neki", to
je rezultiralo time da se on poeo redovno koristiti kao neodreeni lan.[13] Od tog broja
potie ovaj niz neodreenog lana u romanskim jezicima: franc. un, une, ital. uno, una,
pan. un, una i dr.[14] Ostale pokazne zamenice takoe su ostavile traga: franc. ce (= taj) <
lat. ecce hoc, oui (= da) < starofranc. oil < lat. hoc ille, ital. quello (= onaj) < lat. eccum
illum, questo (= ovaj) < lat. eccum istu itd.
Desemantizacija pokazne zamenice zapoela je vrlo rano u latinskom jeziku. Poznato je
da se pokazna zamenica koristila u sloenicama, u kojima se vidi gubitak njene pokazne
vrednosti. U prevodu Biblije poznatom kao Vetus Latina, na primer, nalazi se odlomak:
''est tamen ille dmon sodalis peccati (= avo je prijatelj greha), u kontekstu koji
sugerie da re ille nije mogla imati nikakvog drugog znaenja do vrednost lana. Potreba
da se prevedu svete knjige napisane na grkom jeziku, koji je od Homera posedovao
gramatiki lan, moda je doprinelo razvoju lana u crkvenom latinitetu. U spisu

Peregrinatio Aetheriae na slian se nain upotrebljava ipse: per mediam vallem ipse (=
sredinom doline), to sugerie da je i ta zamenica gubila svoje pokazno znaenje.
Jo jedan pokazatelj slabljenja prvobitnog znaenja pokaznih zamenica i prideva jeste
injenica da su pravni i slini tekstovi toga doba preplavljeni reima kao to su prdictus,
supradictus itd. (svi sa znaanjem = navedeni, reeni), koji u naelu ne znae nita drugo
do "ovaj" ili "onaj". Grgur Tourski pie: Erat autem ... beatissimus Anianus in supradicta
civitate episcopus (= Blagoslovljeni Anijan bio je biskup u tom gradu). Stari latinski
pokazni pridevi i zamenice izgubili su svoju nekadanju jasnu semantiku vrednost. Na
primer, u neformalnom govoru rekonstruisani oblici sugeriu da su pokazne zamenice i
pridevi nasleeni iz latinskog jezika bili osnaivani dodavanjem rei ecce (= eto! evo!
gle!) ili *eccu < eccum (= gle ga!). Odatle potiu starofranc. cil (< *ecce ille), cist (<
*ecce iste) i ici (< *ecce hic), pan. aquel i port. aquele (< *eccu ille), ital. questo (<
*eccu istum), quello (< *eccu illum), kao i priloki lokalizmi pan. ac, port. c (< *eccu
hac), acol (< *eccu illac) i aqum (< *eccu inde).
I stil je svakako imao znaajnu ulogu. U Zakletvama iz Strazbura, koje su ve pomenute
kao jedan od najraninih spomenika romanskih jezika, ne nalazimo nijednu pokaznu
zamenicu u funkciji lana ili partikule koja bi pojaavala znaenje imenice, pa ak ni na
mestima na kojima se kasnije u romanskim jezicima svakako nalazi takav gramatiki
oblik. Oigledno, upotreba pokaznih zamenica u funkciji lana jo uvek se smatrala
previe neformalnom da bi ula u tekst jedne kraljevske zakletve u 9. veku. Treba takoe
istai da se primeuju znaajne razlike u upotrebi lana u razliitim jezicima. U
rumunskom, na primer, lan se moe kao sufiks spojiti sa imenicom, kao i u drugim
lanovima balkanske jezike unije (nem. Sprachbund), ali i u severnim germanskim
jezicima (npr. danskom, vedskom i dr.).

4. 3. Nestanak srednjeg roda

U veini romanskih jezika tri gramatika roda iz klasinog latinskog zamenjena su
sistemom sa dva roda, mukim i enskim. U latinskom je izricanje roda bilo vano, s
jedne strane, za kongurenciju imenice sa pridevom ili zamenicom, a s druge, za
razlikovanje deklinacijskih paradigmi.
Srednji rod iz klasinog latiniteta u veini se sluajeva stopio sa mukim rodom, kako
sintaktiki tako i morfoloki. Sintaktika je zabuna oito zapoela od sluajeva u kojima
pridev nije jasno oznaavao rod, i to poev s akuzativom, kako se vidi ve na grafitima iz
Pompeja, npr. cadaver mortuus umesto pravilnog cadaver mortuum (= mrtvo telo) i hoc
locum umesto pravilnog hunc locum (= ovo mesto). Morfoloka se zabuna pokazuje
uglavnom u usvajanju nominativskog zavretka -us (- posle -r), karakteristinog za
muki rod, umesto zavretka -um, pravilnog za srednji rod (sa zajednikim akuzativskim
zavretkom -um) u o-deklinaciji. Na primer, kod Petronija (1. vek) nalazimo rei balneus
umesto pravilnog balneum (= kupaona), fatus umesto fatum (= sudbina), caelus umesto
caelum (= nebo), amphitheater umesto amphitheatrum (= amfiteatar) te, obratno,
thesaurum umesto thesaurus (= blago).

U modernim romanskim jezicima ovaj tip imenikog zavretka na -s vie se ne

pojavljuje, a sve imenice potekle iz latinske o-deklinacije imaju zavretak koji je nastao
od akuzativskog -um, koje se razvilo ili u vokal ili u nulti zavretak: -um > -u/-o/-. na
primer. lat. murum (= zid) > ital. i pan. muro, katal. i franc. mur; lat. caelum (= nebo) >
ital. i pan. cielo, franc. ciel, katal. cel. Starofrancuski jo uva -s u nominativu i - u
akuzativu u oba prvobitna roda (murs, ciels).
U nekim imenicama srednjeg roda 3. deklinacije ablativski oblik dao je produktivnu
imensku osnovu u romanskim jezicima, dok je u drugim imenicama tu osnovu dao oblik
za nominativ/akuzativ, koji su u klasinom latinskom bili identini. Ima dokaza za
tvrdnju da je srednji rod postao nestabilan jo u carsko doba. Karakteristian je primer
latinske rei lac, -ctis (= mleko). U romanskim jezicima oblici ove rei, kao franc. (le)
lait, katal. (la) llet, pan. (la) leche, port. (o) leite, ital. (il) latte, rum. lapte(le), svi potiu
od anomalnog oblika srednjeg roda za nominativ/akuzativ lacte ili od retkog akuzativa
mukog roda lactem. Treba primetiti da je u panskom i katalonskom ova re prela u
enski rod, dok je u ostale jezike ula kao imenica mukog roda. Neke imenice srednjeg
roda, meutim, odrale su se u romanskim jezicima, ali samo po formi i bez vrednosti
posebnih morfolokih primera, npr. lat. nom./akuz. nomen (= ime) > franc. nom, port.
nome, ital. nome itd., dok je nepravilna kosa osnova *nominem dala pan. nombre.
Jo jedan faktor koji je doveo do gubitka srednjeg roda bio je zavretak -a / -ia u mnoini
veine imena srednjeg roda. Neke od takvih imenica bile su interpretirane kao jednina
enskog roda. Primeri: lat. gaudium (= radost), mno. gaudia > franc. (la) joie, katal. (la)
joia, ital. (la) goia (pozajmljenica iz francuskog); tako i lat. lignum (= drvo), mno. ligna
> pan. (la) lea, katal. (la) llenya. U nekim jezicima jo uvek postoji poseban oblik koji
potie od stare mnoine srednjeg roda koji se gramatiki smatra enskim rodom: lat.
bracchium (= ruka), mno. bracchia > ital. braccio ali mno. braccia, rum. bra(ul) ali
mno. brae(le). Cf. takoe merovinki latinski ipsa animalia aliquas mortas fuerant.
Tipini italijanski zavreci
Imenice
Pridevi i determinativi
jedn.
mno. jedn.
mno.
Masc. giardino giardini buono
buoni
Fem. donna donne buona
buone
Neut. uovo
uova
buono
buone
Ouvanje srednjeg roda proizvelo je heteroklitine imenice u razliitim romanskim
jezicima. Na primer, ital. izraz luovo fresco (= svee jaje) u mnoini glasi le uova
fresche. Udbenici italijanskog jezika daju nepotpuno objanjenje da se ovaj izraz u
jednini nalazi u mukom rodu, a da je u mnoini enskoga roda. Meutim, tanije je rei
da je imenica uovo (= jaje) jednostavno srednjega roda (< lat. ovum, mno. ova) te da se
ponaa u skladu s pravilnim razvojem morfolokih zavretaka srednjeg roda. Prema tome,
sa stanovita istorijske gramatike moe se rei da je latinski srednji rod opstao u
italijanskom i rumunskom jeziku.

Ove tvorbe su bile posebno uobiajene ako su se njima mogli izbei nepravilni oblici. U
klasinom latinskom jeziku imenice koje oznaavaju drvee esto su bile enskoga roda,
ali su mnoge pripadale o-deklinaciji, u kojoj su prevlaivale imenice mukog i srednjeg
roda.
Primeri:

lat. pirus (= drvo breskve) (enski rod sa zavretkom mukoga roda) > ital. (il)
pero, rum. pr(ul), franc. (le) poirier, pan. (el) peral (sve muki rod), ali: port.
(a) pereira, katal. (la) perera (enski rod),

lat. fagus (= bukva) > rum. fag(ul), katal. (el) faig (muki rod), zamenjen
pridevskim oblicima u ital. (il) faggio, pan. (el) haya, port. (a) faia (< lat. fageus,
fagea = bukov).

Kao i obino, nepravilni oblici najdue su se odrali uglavnom u visokofrekventnim

reima. Na primer, lat. imenica manus (= ruka), koja je enskog roda ali pripada udeklinaciji u kojoj prevlauje muki rod, zadrala je u romanskim jezicima i svoj
originalni gramatiki rod i svoju morfoloku slinost sa imenicama mukog roda: ital. i
pan. (la) mano, franc. (la) main, katal. (la) m, port. (a) mo.
Osim italijanskih i rumunskih heteroklitinih imenica, u ostalim romanskim jezicima
nema ni traga imenicama srednjeg roda, ali svi ovi jezici kod zamenica semantiki jasno
razlikuju srednji rod (premda bi za neke jezike pravilnije bilo rei - neivi rod): franc.
celui-ci, celle-ci, ceci, pan. este, esta, esto (= on, ona, ono), ital. gli, le, ci (= njemu, njoj,
njemu), port. todo, toda, tudo (= svaki, svaka, svata).
Treba rei i da u panskom jeziku postoji i lan za srednji rod lo, koji se obino
upotrebljava uz apstraktne imenice ili kategorije, npr. lo bueno (= dobrota), lo importante
(= vanost): Lo importante es ayudarle (= Vano je da ga sasluamo, tj. doslovno =
"Vanost je" da ga sasluamo), ili: Sabes lo tarde que es? (= Zna li koliko je kasno, tj.
doslovno = Zna li kolika je "kasnost"?). Ovo se obino tumai kao postojanje srednjeg
roda u panskom, premda se ni u jednom drugom sluaju ne pravi morfoloka razlika, a i
u navedenim sluajevima moe se upotrebiti i lan za muki rod el, to bi proizvelo samo
suptilnu semantiku razliku.

4. 4. Funkcija predloga
Nestanak morfolokog razlikovanja padea znailo je da sintaktiku funkciju koju je
ranije obavljao padeki sistem sada moraju vriti predlozi ili drugi perifrastini izrazi.
Broj ovih partikula se poveao, a mnoge su stvorene sloenicama od drugih partikula.
Romanski jezici puni su takvih gramatikih partikula, kao pan. donde (= gde) < lat. de +
unde; franc. ds (= od) < lat. de + ex; franc. dans (= u, na) < lat. de + intus, tj. = iz
unutra, dok sinonimno pan. desde < lat. de + ex + de, uz semantiko osnaivanje); pan.
despus i port. depois (= posle) < lat. de + ex + post. Neke od ovih novih sloenica se

pojavljuju u tekstovima iz vremena poznog carstva, kao poznolatin. de foris (= van,

izvan), od kojega potiu franc dehors, pan. de fuera, port. de fora. Na primer, kod
Hijeronima nalazimo: si quis de foris venerit (= ako neko ode napolje).
Kako je nestajao padeki sistem, postepeno su njegove funkcije preuzimale predlozi. U
vulgarnom latinskom konstrukcija ad + akuzativ poela se upotrebljavati umesto dativa.

Klasini latinski: Iacbus patr librum dat.

Vulgarni latinski: Jacomos levro a (p)patre donat.
Prevod: "Jakov daje knjigu svome ocu".

Slino tome, genitiv se u vulgarnom latinskom poeo zamenjivati konstrukcijom de +

ablativ.

Klasini latinski: Iacbus mihi librum patris dat.

Vulgarni latinski: Jacomos me levro de patre donat. ili: Jacomos levro de patre a
(m)me donat.
Prevod: "Jakov mi daje oevu knjigu".

4. 5. Prilozi
Klasini latinski raspolagao je razliitim sufiksima za tvorbu priloga od prideva, npr.
pridev carus (= drag) > prilog care; prid. acer (= otar) > pril. acriter; prid. creber (=
est) > pril. crebro. Svi su se ovi tvorbeni sufiksi izgubili u vulgarnom latinskom, gde su
se prilozi uvek gradili od ablativskog oblika enskog roda kome bi se dodao oblik -mente,
koji je originalno bio ablativ od imenice enskog roda mens, -ntis (= um, pamet). Na
primer, od prideva velox (= brz) pravilno se u klasinom latinskom pravio prilog velociter
(= brzo), ali u vulgarnom latinskom prilog se opisivao pomou izraza veloce mente
(doslovno prvobitno znaenje = brzim umom). Tako je nastala dananja pravilna tvorba
priloga u svim romanskim jezicima: enski rod prideva + sufiks -mente. Ova prvobitno
zasebna re postala je sufiks u poznolatinskom periodu.
ini se da je ova promena zapoela ve od 1. veka pne., kako se vidi u sledeem odlomku
iz Katulove 8. pesme:[15]
Nunc iam illa non vult; tu, quoque, impotens, noli
Nec quae fugit sectare, nec miser vive,
Sed obstinata mente perfer, obdura.
"Sad ona nee: nemoj, slabiu, n t,
za nevjerom ne tri, ne budi jadan,
podnesi postojana srca [= postojano] sve, istraj".[16]
Svi prilozi u romanskim jezicima na -ment, -mente potiu od adverbijalizacije ove
imenice, koja je tako dobila znaajnu ulogu u istoriji latinskog jezika: npr. franc.
seulement (= samo), heureusement (= sreno), ital. periculosamente = opasno.

4. 6. Glagoli
Fonetske promene koje su erodirale imenski sistem mnogo su manje uticale na glagolske
oblike. Zapravo, jedan aktivni glagol u panskom - ili u nekom drugom modernom
romanskom jeziku - i danas e veoma mnogo nalikovati latinskom glagolu od koga je
potekao. Jedan od faktora koji su glagolskom sistemu dali veu stabilnost bila je injenica
da je jaki dinamiki akcenat u vulgarnom latinskom - koji je zamenio blagi dinamiki
akcent kakav je postojao u klasinom jeziku - esto za posledicu imao to da su u
razliitim oblicima jednoga glagola bili naglaeni razliiti slogovi. Zbog toga, premda su
se oblici rei i dalje fonetski razvijali, distinkcije izmeu razliitih glagolskih oblika nisu
mnogo erodirale.
Na primer, glagolski oblici u klasinom latinskom sa znaenjem "volim" i "volimo"
glasili su am i ammus. Budui da je akcentovano [] prelazilo u diftong u nekim
oblastima gde se govorio starofrancuski, francuski je za prvi oblik dao (j)aime, a za
drugi (nous) amons. Premda se u oba sluajeva izgubilo nekoliko fonema, razliito mesto
akcenta u ova dva oblika doprinelo je ouvanju morfoloke razlike izmeu njih, pa makar
i po cenu pretvaranja glagola u nepravilni. Pod uticajem analogije neki su se oblici
izjednaili (npr. savremeni francuski ima nous aimons), ali su i neki moderni glagoli
sauvali tu prvobitnu nepravilnost, npr. je viens (= dolazim) prema nous venons (=
dolazimo).
Drugi niz promena, koji je zapoeo ve u 1. veku nove ere, ticao se gubitka nekih
zavrnih konsonanata. Na jednom natpisu u Pompejima itamo: quisque ama valia, to bi
na klasinom latinskom glasilo: quisquis amat valeat (= neka je dobro svako ko voli). U
oblicima prolog vremena mnogi su jezici proirili zavretak -avi, koji se najee nalazi
u 1. konjugaciji. To je dovelo do neobinog razvoja: s fonetske take gledita, taj se
zavretak tretirao kao diftong -au- (s promenom labiodentalnog glasa u nelabijalan), a ne
kao poluvokal u grupi /awi/, pri emu se glas /w/ u nekim jezicima i izgubio. Tako su
latinski oblici amaui (= zavoleo sam), amauit (= zavoleo je) u mnogim oblastima dali
protoromanske oblike *amai i *amaut, to je zatim dalo pan. am, am i port. amei,
amou; cf. i oblike pass simple u francuskom, koji se upotrebljavaju samo u pisanom
jeziku donnai (= dadoh) < lat. donavi, chantai (= zapevah) < cantavi; cf. i oblike passato
remoto u italijanskom koji se takoe koriste samo u pisanom jeziku amai i amammo. ini
se stoga da su u govornom jeziku ove promene u konjugaciji zapoele pre no to se
izgubio poluvokal /w/.
Jo jedna vana sistemska promena dogodila se sa buduim vremenom, koje se u
vulgarnom latinskom poelo izricati pomonim glagolima. Do toga je moda dolo zbog
fonetskog stapanja meuvokalskog /b/ i /v/, to je kao posledicu imalo to da se futurski
oblik (npr. amabit = volee) ne razlikuje od perfekatskog oblika (npr. amavit = voleo je),
to je pak uzrokovalo znatnu zabunu. Uz uvoenje pomonog glagola habere (= imati)
nastao je novi perifrastini futurski oblik *amare habeo. Ovaj izraz kontrahovan je u
zapadnim romanskim jezicima, kako se moe videti u sledeim prevodima izraza
"voleu" na savremene romanske jezike:

Francuski: jaimerai (je + aimer + -ai) < aimer (= voleti) + -ai (= imam).
portugalski: amarei (amar + -[h]ei) < amar (= voleti) + -hei (= imam).
panski i Katalonski: amar (amar + -[h]e) < amar (= voleti) + -he (= imam).
Italijanski (kod glagola na -are mijenja se u italijanskom tematski vokal): amer
(amar + -[h]o) < amare (= voleti) + -ho (= imam).

Na isti se nain razvio i novi kondicionalni nain, razliit od konjunktiva (infinitiv +

oblik glagola habere). injenica da su futurski i kondicionalni zavreci nekada bile
zasebne rei jo uvek se vidi u portugalskom, koji dozvoljava da se enklitine objektne
zamenice u ovim oblicima inkorporiraju kao infiksi izmeu korena glagola i njegovog
zavretka: (eu) amarei (= voleu), ali amar-te-ei (= voleu te), od amar + te [= te] + (eu)
hei = amar + te + [h]ei = amar-te-ei.
Za razliku od dvomilenijskog ouvanja velikog dela aktivnog glagolskog sistema,
sintetiki pasivni oblici u potpunosti su se izgubili iz romanskih jezika, a njihovu je
sintaktiku funkciju preuzela perifrastina konstrukcija pomonog glagola i participa
glavnog glagola (tj. "biti" + pasivni particip), ali se pasiv moe izricati i pomou
povratnih zamenica.

4. 6. 1. Glagolske tablice
U konjugacijskim paradigmama koje slede daje se razvoj glagolskog sistema iz klasinog
latinskog u vulgarni latinski te odraz vulgarnolatinskih oblika u etiri romanska jezika.
Kao primeri daju se paradigme glagola amare (= voleti) i pomonog glahola esse (= biti).

4. 6. 2. amare
Latinski
Infinitiv
Prezent

Imperfekt

Aorist

amare
amo
amas
amat
amamus
amatis
amant
amabam
amabas
amabat
amabamus
amabatis
amabant
amavi

Vulgarni
latinski
amare
amo
amas
ama
amamos
amates
aman
amaba
amabas
amaba
amabamos
amabates
amaban
amai

panski

Portugalski Italijanski Francuski

amar
amar
amo
amo
amas
amas
ama
ama
amamos amamos
amis
amais
aman
amam
amaba
amava
amabas amavas
amaba
amava
ambamos amvamos
amabais amvais
amaban amvam
am
amei

amare
amo
ami
ama
amiamo
amate
amano
amavo
amavi
amava
amavamo
amavate
amavano
amai

aimer
aime
aimes
aime
aimons
aimez
aiment
aimais
aimais
aimait
aimions
aimiez
aimaient
aimai

amavisti
amavit
amavimus
amavistis
amaverunt

amasti
amaste
amaste
amaut
am
amou
amammos amamos ammos
amastes
amasteis amastes
amaront amaron amaram
Perfekt
amatum
he amado tenho
habo
has amado amado
amatum
ha amado tens amado
habes
hemos
tem amado
amatum
amado
temos
habe
habis
amado
amatum
amado
tendes
habemos han
amado
amatum
amado
tm amado
habetes
amatum
haben
Konjunktiv
amem
ame
ame
ame
Prezent
ames
ames
ames
ames
amet
ame
ame
ame
amemus
amemos amemos amemos
ametis
ametes
amis
ameis
ament
amen
amen
amem
Imperfekt
amarem
amare
amara
amara
amares
amares
amaras
amaras
amaret
amare
amara
amara
amaremus amaremos amramos amramos
amaretis
amaretes amarais amreis
amarent
amaren
amaran
amaram
Pluskvamperfekt amavissem amasse
amase
amasse
amavisses amasses amases
amasses
amavisset
amasse
amase
amasse
amavissemus amassemos amsemos amssemos
amavissetis amassetes amaseis amsseis
amavissent amassen amasen amassem

amasti
am
amammo
amaste
amarono
ho amato
hai amato
ha amato
abbiamo
amato
avete
amato
hanno
amato

aimas
aima
aimmes
aimtes
aimrent
ai aim
as aim
a aim
avons
aim
avez aim
ont aim

ami
aime
ami
aimes
ami
aime
amiamo
aimions
amiate
aimiez
amino
aiment
amerei
amaresti
amarebbe amaremmo amereste amarebbero amassi
aimasse
amassi
aimasses
amasse
aimt
amassimo aimassions
amaste
aimassiez
amassero aimassent

4. 6. 3. esse

Infinitiv
Indikativ
Prezent

Latinski Vulgarni
latinski
esse
essere
sum
soi
es
es
est
es
sumus
somos

panski

Portugalski Italijanski Francuski

ser
soy
eres
es
somos

ser
sou
s

somos

essere
sono
sei

siamo

tre
suis
es
est
sommes

estis
sunt
eram
eras
erat
eramus
eratis
erant
fui
fuisti
fuit
fuimus
fuistis
fuerunt

estes
sois
sun
son
Imperfekt
era
era
eras
eras
era
era
eramos
ramos
erates
erais
eran
eran
Aorist
fui
fui
fuisti
fuiste
fuiut
fue
fummos
fuimos
fostes
fuisteis
fueront
fueron
Perfekt
statum habo h sido
statum habes has sido
statum habe ha sido
statum
hemos
habemos
sido
statum habetes habis
statum haben sido
han sido
Konjunktiv
sim
seia
sea
Prezent
sis
seias
seas
sit
seia
sea
sejamus seiamos
seamos
sitis
sites
seis
sint
sin
sean
Imperfekt
essem
esse
fuera
esses
esses
fueras
esset
esse
fuera
essemus essemos
furamos
essetis
essetes
fuerais
essent
essen
fueran
Pluskvamperfekt fuissem fosse
fuese
fuisses
fosses
fueses
fuisset
fosse
fuese
fuissemus fossemos
fusemos
fuissetis fossetes
fuesteis
fuissent fossen
fuesen

sois
so
era
eras
era
ramos
rais
eram
fui
foste
foi
fomos
fostes
foram
tenho sido
tens sido
tem sido
temos sido
tendes sido
tm sido

siete
sono
ero
eri
era
eramo
erate
erano
fui
fosti
fu
fummo
foste
furono
sono stato
sei stato
stato
siamo stati
siete stati
sono stati

tes
sont
tais
tais
tait
tions
tiez
taient
fus
fus
fut
fmes
ftes
furent
ai t
as t
a t
avons t
avez t
ont t

seja
sejas
seja
sejamos
sejais
sejam
fora
foras
fora
framos
freis
foram
fosse
fosses
fosse
fssemos
fsseis
fossem

sia
sia
sia
siamo
siate
siano
sarei
saresti
sarebbe
saremmo
sareste
sarebbero
fossi
fossi
fosse
fossimo
foste
fossero

soit
sois
soit
soyons
soyez
soient
fusse
fusses
ft
fussions
fussiez
fussent