You are on page 1of 71

FINANSIJSKI MENADŽMENT

Uvod

Uloga finansija u održavanju finansijskog zdravlja preduzeća nikada ne može biti


prenaglašena. Od svih područja u nekoj organizaciji, nijedno nema veću odgovornost za
osiguravanje konstantnog fokusa na stvaranje vrednosti u organizaciji. Ova činjenica je
posebno dobila na značaju u današnjoj eri globalne konkurencije gde spoljni činioci
poput dramatične konkurencije među preduzećima, brzih i konstantnih tehnoloških
promena, nestabilnosti kamatnih stopa i inflacije, deviznih kurseva, atmosfere opšte
ekonomske nesigurnosti.... finansijskom menadžeru nameću potrebu za upravljanjem
finansijama iz nove perspektive .
Ova nova perspektiva zahteva širenje fokusa ciljeva i funkcija finansijskog
menadžmenta, i značajnog otklona od njegove dosadašnje tradicionalne uloge koja se do
skoro svodila na obezbeđenje i izveštavanje finansijskih informacija, na kontrolu
troškova, trošenja i upravljanje tokovima gotovine. Danas finansijski menadžer igra
dinamičnu ulogu u razvoju moderne kompanije, a finansije počinju da grade više
funkcionalni koncept stvaranja vrednosti. Odeljenje finansija postaje strateški partner u
poslu preduzeća, opsežno doprinoseći stvaranju i nadgledanju vrednosti organizacije.
Kao što je već rečeno tradicionalna uloga finansija se svodi na domen kontrole.
Aktivnosti su u najvećoj meri usmerene na izveštavanje, kontrolisanje različitih troškova
i sa njima povezanih aktivnosti i na aktivnosti upravljanja rizikom. Međutim danas se od
zaposlenih očekuje više. Očekuje se da da idu dalje od ovih tradicionalnih aktivnosti i
postanu strateški partneri – lideri u doprinošenju evoluciji i rastu svoje kompanije i
naravno konstantnom rastu njene vrednosti.
Može se reći da su se finansije poput mnogih drugih funkcija unutar organizacije
razvijale tokom vremena, prolazeći kroz četiri faze. U prvoj fazi finansije su se fokusirale
na funkcije izveštavanja, i koncentrisale su se na izvođenje finansijskih izveštaja za
internu i eksternu upotrebu. Druga faza razvoja funkcije finansija je potaknuta rastom
organizacije u celini i karakteriše je zadatak dizajniranja i uvođenja različitih kontrolnih
mehanizama kao važne funkcije izveštavanja. Ovo podrazumeva praćenje različitih
troškova, njihovu kontrolu i podnošenje izveštaja, što se takođe odnosi i na rizik. Sa
povećanem kompleksnosti posla i relevantne informacije postaju ekstremno
fragmentirane , usled čega finansije ulaze u treću fazu. Nastaje potreba za analiziranjem
različitih delova informacija, sa osnovnim ciljem da se akcionarima pruži ujedinjena
perspektiva koja će im pomoći u procesu odlučivanja. Ova funkcija podrazumeva
suštinsko, duboko razumevanje posla, koje će biti u stanju da generiše učinkovitu analizu
podrške odlučivanju. Tako u ovoj trećoj fazi razvijanje višestrukih perspektiva stvaranja
vrednosti postaje imperativ. Četvrta i završna faza evolucije funkcije finansijskog
menadžmenta ide dalje od domena analize i prelazi u domen strateškog partnerstva. Ovo
podrazumeva potrebu da finansije svoje analize moraju efektno prezentovati drugim
grupama u organizaciji, objasniti njihove posledice za odlučivanje i biti uverljive u
donošenju odluka koje se moraju podudarati sa ciljem maksimizacije bogatstva
akcionara. Zanimljivo je da su finansije jedinstveno opremljene za posmatranje procesa
stvaranja vrednosti duž celog lanca vrednosti organizacije, za sticanje uvida u razmenu
stvaranja vrednosti kroz različite aktivnosti, pa su tako u mogućnosti da vide celinu, kako
svi delovi zajedno deluju (nabavka, proizvodnja, marketing, distribucija, prodaja, razvoj
novih proizvoda, upravljanje ljudskim resursima, upravljanje IT). Finansije su stoga u
poziciji da formiraju koherentnu celinu i pruže perspektivu koja na višestruki način
govori o različitim aktivnostima stvaranja vrednosti unutar organizacije, a takva
perspektiva je korisnija i privlačnija za akcionare.
Evolucija finansijske funkcije od prve do četvrte faze, naprosto odražava evoluciju
organizacija samih po sebi koje su od od vertikalnih hijararhija – izgrađenih u vremenu
dominacije masovne proizvodnje pokretane ekonomijom obima, prešle na ravne više
funkcionalne, procesom vođene organizacije, da bi u današnje vreme svoju glavnu
orijentaciju prebacile na potrošača, na brzinu reagovanja i prilagođavanja. Tako je
sredinom 1990 -ih finansijama dodeljena strateška uloga u preduzeću. Glavni finansijski
direktor postaje timski igrač u naporu preduzeća ka konstantnom stvaranju vrednosti za
sve stejkoholdere. Od današnjeg finansijskog menadžera se zahteva fleksibilnost u
prilagođavanju promenama koje sve većom brzinom nameće spoljno okruženje. On mora
imati sposobnosti pronalaženja adekvatnih izvora finansiranja, mudrog upravljanja
imovinom, profitabilnog dugoročnog investiranja u imovinu koje će preduzeću obezbediti
pozitivnu perspektivu rasta i razvoja i iznad svega sposobnost za pravovremeno i brzo
donošenje odluka. Finansije predstavljaju krvotok jedne organizacije. Da bi krvotok
nesmetano tekao telom organizacije, od finansijskog menadžera se zahteva poznavanje
celokupne anatomije organizacije, što mu omogućava sticanje sveobuhvatne slike o
potrebama delova organizacije i organizacije u celini.

Takođe, možda ste se zapitali zašto se od vas traži da razumete problematiku upravljanja
finansijama ukoliko vi nemate nameru da postanete finansijski menadžeri. Najbolji
odgovor na to pitanje je da sebe pripremate za svoje buduće radno mesto, i za način rada i
strukturu znanja koja odgovaraju potrebama nove ekonomije – ekonomije znanja i
informacija. Tržište danas zahteva potpuno drugačiji profil zaposlenih. Sve više
preduzeća smanjuje broj menadžerskih radnih mesta i spajaju različite nivoe
korporacijske piramide. Zbog čega preduzeća to čine? Između ostalog zbog smanjenja
troškova i povećanja produktivnosti! Međutim ono što je još bitnije je da tržište danas
traži drugačiju vrstu radnika, radnika koji poseduju kompetencije, adekvatne stavove i
intelektualnu fleksibilnost i okretljivost koja će biti u stanju da se na sistematski i kritički
naćin nosi sa sve komplikovanijim i promenljivijim okruženjem. Drugim rečima, od vas
će se zahtevati da budete fleksibilno i multidisciplinarno obrazovani, da budete u stanju
da pored svoje ekspertize razumete i celu sliku u okviru koje vaše preduzeće posluje, što
se odnosi kako na internu strukturu preduzeća, njegovih delova i njihovih funkcija, tako i
na spoljašnje okruženje sa kojim je vaše preduzeće u interakciji. Kao rezultat toga
odgovornosti zaposlenih i menadžera su se proširile. Kompetentnost zaposlenih se danas
meri ne samo sposobnošću horizontalnog napredovanja već i vodoravnog, pa se samim
tim zahteva univerzalnije obrazovanje.
PODRUČJA DELOVANJA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Finasijski menadžment se bavi problematikom sticanja, finansiranja i upravljanja


imovinom, pri čemu sve vreme područja svog delovanja usklađuje sa osnovnim ciljem
poslovanja preduzeća.

Tri glavne funkcije finansijskog menadžmenta su:

• Finansijsko analiziranje i planiranje podrazumeva obradu podataka na osnovu


kojih se donose odluke u funkciji ostvarivanja finansijskog rezultata.

• Donošenje investicionih odluka podrazumeva donošenje odluka o o kapitalnom


budžetiranju koje se odnose na ulaganje imovine u cilju razvijanja i rasta
preduzeća i povećanja njegovog kapitala.

• Donošenje finansijskih odluka koje se odnose se na kratkoročno upravljanje


finansijskom imovinom preduzeća.

Takođe Funkcije finansijskog odlučivanja se mogu podeliti na tri glavna područja::

► Investiranje
► Finansiranje
► Odluke o upravljanju imovinom

Odluka o investiranju - Ova odluka je od tri glavne odluke, najvažnija odluka za


preduzeće. Ova odluka podrazumeva određivanje ukupnog iznosa imovine koji je
potreban za poslovanje preduzeća. Bilo bi dobro da se na trenutak prisetimo izgleda
bilansa stanja preduzeća. Na desnoj strani bilansa stanja se nalaze obaveze i vlasnička
glavnica preduzeća. Na levoj strani bilansa se nalazi imovina. Zadatak finansijskog
menadžera je da odredi novčani iznos koji treba da se pojavi iznad dvostruke crte na
levoj strani bilansa stanja. Drugim rečima finansijski menadžer treba da odredi veličinu
preduzeća. Kada je iznos konačno poznat, finansijski menadžer nakon toga treba da
donese odluku o sastavu te imovine, naprimer koliki deo od ukupne imovine preduzeća
treba držati u gotovini a koliki u zalihama. Takođe finansijski menadžer donosi odluke i o
dezinvestiranju koje se odnose na imovinu koja je prestala da bude ekonomski
opravdana, te se stoga ili mora samnjiti, eliminisati, ili zameniti..

Odluka o finansiranju - Kod odluke o finansiranju, finansijski menadžer se brine o


sastavljanju desne strane bilansa stanja. Drugim rečima radi se o strukturi finansiranja
preduzeća. Ukoliko bismo pogledali analizu strukture finansiranja preduzeća datu na
nivou industrijskih grana, uočili bismo velike razlike. Neke kompanije imaju velika
dugovanja, a neke druge ih skoro i nemaju. Ovo znači da se neke kompanije u velikoj
meri finansiraju putem duga a neke ne. Ovde se postavlja pitanje da li je važno kako se
finansira preduzeće i ako jeste zašto je to bitno? Kakvu ulogu ovde igra politika
dividendi i politika zadržane dobiti. Umeće finansija se svodi na balansiranje između
isplate dividendi akcionarima koje mora biti u ravnoteži sa oportunitetnim troškom
zadržane dobiti koja se takođe koristi kao sredstvo finansiranja. Kada finansijski
menadžer konačno donese odluku o strukturi finansiranja, dalje mu predstoji
pronalaženje načina pribavljanja potrebnih sredstava finansiranja. Da bi bio uspešan u
tome on mora imati znanja o funkcionisanju finansijskih tržišta i finansijskih institucija i
njihovih domena delovanja. Znači mora biti upoznat sa mehanizmima kratkoročnog
finansiranja, srednjoročnog i dugoročnog finansiranja a isto tako i sa putevima
finansiranja – direktnog finansiranja na finansijskom tržištu ili finansiranja putem
finansijskih posrednika.

Odluka o upravljanju imovinom - Ova odluka se tiče efikasnog upravljanja stečenom


imovinom. Finansijski mendžer konstantno prati troškove poslovanja, racionalnost
upotrebe postojeće imovine, brine o njenoj efikasnoj alokaciji i upotrebi. Sa obzirom da
je finansijski menadžer optrećen različitim stupnjevima poslovne odgovornosti nad
postojećom imovinom, usled ovih odgovornosti on u praksi više brine o tekućoj nego o
fiksnoj imovini.

Veoma je bitno imati na umu da finansijsku funkciju treba posmatrati u međusobnoj


povezanosti sa ostalim funkcijama u poslovanju preduzeća: nabavnom, proizvodnom,
prodajnom itd.. kako bi se izvršili sledeći zadaci za nesmetano obavljanje poslovanja:
Planiranje finansijskih sredstava, Obezbeđenje finansijskih sredstava za proizvodnju i
nabavnu funkciju i Naplata potraživanja po izvršenoj prodaji

ZADACI UPRAVLJANJA FINANSIJAMA

Osnovni motiv i cilj finansijskog poslovanja je maksimizacija bogatstva vlasnika


preduzeća. Upravo se ocena uspešnosti odluka o finansiranju donosi na osnovu ovog
standarda. Maksimizacija profita ne mora da znači i istovremeno povećanje zarade po
akciji što je osnovni reper uspešnosti za svakog vlasnika preduzeća. Načini za
maksimizaciju profita mogu biti različiti, a neki od njih direktno vode smanjenju udela
vlasnika u profitu što vodi smanjenju zarade po akciji. Obične akcije predstavljaju dokaz
o udelu u vlasništvu nad preduzećem, a bogatstvo akcionara je iskazano tržišnom cenom
obične akcije preduzeća. Tržišna cena običnih akcija preduzeća odražava uspešnost
odluka preduzeća po pitanju investiranja, finansiranja i upravljanja imovinom. Tako se
uspešnost poslovnih odluka pokazuje preko uticaja koji te odluke imaju na cenu akcija.
Međutim maksimizacija zarade po akciji nije u potpunosti prikladan cilj jer ima svoje
bitne nedostatke. Prvi nedostatak je taj da ne uzima u obzir vremensku dimenziju novca,
ne određuje rokove i trajanje očekivanih prinosa. Veoma mali broj akcionara će
podržavati projekat koji bi prvi prinos obezbedio za 20 godina. Drugi nedostatak ovog
repera kao cilja poslovanja je nedostatak od kog boluju i ostale tradicionalne mere
profitabilnosti, a to je nedostatak razmatranja rizika. Obično su rizičniji projekti
profitabilniji od onih sa manjim stepenom rizika ali i procena očekivanog prinosa od
ovakvih projekata je takođe rizičnija.. Zato bi i očekivano kretanje zarada po akciji bilo
rizičnije ukoliko bi se donela odluka o realizaciji projekta sa većim stepenom rizika.
Takođe odnos duga u ukupnoj strukturi kapitala povećava ili smanjuje rizičnost
preduzeća. Može se desiti da dva preduzeća imaju iste očekivane zarade po akciji, ali
preduzeće koje je rizičnije od drugog će imati veće fluktuacije u zaradi, pa iz tog razloga
tržište kapitala može da percipira nižu cenu akcija za ovakvo preduzeće u poređenju sa
onim sa nižim stepenom rizika. Takođe još jedan nedostatak maksimizacije zarade po
akciji je taj što ne uzima u obzir uticaj politike dividendi preduzeća na tržišnu cenu
akcije. Ukoliko je maksimizacija zarade jedini cilj, preduzeće nikada ne bi trebalo da
isplati dividendu, jer ono uvek može povećati zaradu po akciji, putem zadržavanja dobiti
i njenog daljnjeg investiranja po bilo kojoj pozitivnoj stopi prinosa.
Upravo iz ovog razloga treba imati na umu da cilj maksimizacija zarade po akciji ne
mora biti isti sa ciljem maksimizacije tržišne cene akcija. Tržišna cena akcije preduzeća
predstavlja osnovnu procenu vrednosti preduzeća, jer uzima u obzir sadašnju i očekivanu
buduću zaradu po akciji, vremensku dimenziju novca, trajanje i rizik zarada, dividendnu
politiku preduzeća i ostale faktore koji utiču na tržišnu vrednost akcije.

U okviru postavljenog cilja zadatak upravljanja finansijama se svodi na

1. Povećanje plasmana sredstava na finansijskom tržištu


2. Povećanje sredstava za investiranje
3. Upravljanje tokovima gotovine
4. Donošenje optimalnih investicionih odluka i odluka o raspodeli dividendi.

Maksimalno povećanje kapitala i efikasno upravljanje gotovinom, je odlučujući


kriterijum upravljanja poslovanjem, te on stoga suštinski određuje i cenu H odV
preduzeća na finansijskom tržištu.

Glavne aktivnosti finansijskog menadžera


Posao finasijskog menadžera predstavlja niz aktivnosti koje se mogu svesti na tri oblasti:

1. Finansijsko poslovanje – u ovoj oblasti dominiraju znanje i veštine


sprovođenja finansijske analize, analize troškova i aktivnosti upravljanja
gotovinom.
2. Investiranje - podrazumeva umeće u investicionom istraživanju, poslovanju
sa hartijama od vrednosti, odnosima sa finansijskim institucijama poput
banaka, osiguravajućih institucija itd.
3. Finansijske usluge - uključuju finansijsko planiranje, obezbeđenje sredstava
za nesmetano poslovanje, organizovanje procesa rada, blagovremenu naplatu
potraživanja, investiranje, finanijski konsalting, informisanje, upravljanje i
kontrolu poslovanja.
Maksimizacija profita nasuprot stvaranju vrednosti i agencijska teorija --
problem principala i zastupnika
Već smo rekli da tržišna cena akcije preduzeća predstavlja barometar uspešnosti
poslovanja, jer je glavna ideja u tome da se uspeh poslovnih odluka oslikava preko
efekta koji te odluke imaju na tržište, zapravo preko tržišne cene akcije. Upravo iz ovog
razloga, Menadžment je pod stalnim nadzorom akcionara i ukoliko su oni nezadovoljni
njegovim poslovanjem oni mogu prodati svoje akcije i uložiti ih u drugu kompaniju, a
ukoliko isto to učini veći broj akcionara, to će automatski rezultirati smanjenjenjem
tržišne cene akcija datog preduzeća.
Bitno je imati na umu da je kod korporacijskog oblika preduzeća poslovanje
odvojeno od Vlasnika – akcionara. Vlasništvo nad preduzećem i upravljanje preduzećem
postaju razdvojene kategorije. Stvara se takozvano javno preduzeće. Upravo sa
razdvajanjem vlasništva od kontrole nad preduzećem dolazi do pojave mogućnosti
sukoba interesa između onih koji upravljaju preduzećem – menadžera i vlasnika
akcionara. Ugovori o vlasničkom ulaganju poput običnih akcija predstavljaju pravo na
udeo u profitu i imovini preduzeća. Ovi ugovori su predmet posebnog tipa moralnog
hazarda koji se zove problem principala i zastupnika. Ciljevi menadžmenta se mogu
razlikovati od ciljeva akcionara. Sa obzirom da akcionari nikada ne mogu imati
stopostotni uvid i kontrolu nad poslovanjem menadžmenta, nastaje problem
asimetričnosti informacija. Upravo iz ovog razloga menadžment može najbolje delovati u
svom sopstvenom interesu umesto u interesu akcionara. Vlasnici akcionari su pretežno
zainteresovani za povećanje vrednosti akcija preduzeća što se danas imenuje kao pritisak
akcionara. Akcionarski problem tj razdvajanje vlasništva i kontrole nad preduzećem
uključuje moralni hazard gde se menadžeri(zastupnici) u upravljanju preduzećem mogu
ponašati u skladu sa svojim interesom a ne interesom većine akcionara(principala),
budući da su manje motivisani za maksimiziranje profita od akcionara. Pored nedovoljne
motivacije ovaj tip moralnog hazarda može biti uvećan i nepoštenjem menadžera koji će
trošiti pare na luksuzno opremanje kancelarije ili kupovinu automobila. Pored težnje za
ličnom koristi, menadžeri mogu takođe da teže korporativnim strategijama poput
preuzimanja drugih preduzeća, jer ovakve operacije jačaju njihovu ličnu reputaciju i moć,
ali mogu da ne utiču na povećanje profitabilnosti kompanije.
Problem principala i zastupnika ne bi postojao kada bi vlasnici preduzeća imali
potpune informacije o tome na šta su sve menadžeri spremni, jer bi jedino tako mogli da
spreče nepotrebne troškove i prevare. Ovaj problem nastaje samo zato što menadžeri
raspolažu sa više informacija od akcionara, odnosno zato što postoje asimetrične
informacije. Ovaj problem takođe ne postoji ukoliko vlasništvo i upravljanje nisu
razdvojeni. Jedan od načina da akcionari smanje asimetričnost informacija između njih i
menadžera je da pribegnu specifičnoj vrsti proizvodnje informacija u nadgledanju
aktivnosti preduzeća kao recimo čestoj reviziji i proveravanju rada uprave. Problem je što
proces nadziranja može biti skup u terminima vremena i novca a što se reflektuje u
onome što finansijski stručnjaci zovu skupa verifikacija stanja. Skupa verifikacija stanja
povećava troškove i čini ugovor o vlasničkom udelu manje poželjnim, što delimično
objašnjava zašto glavnica nije najbitniji element finansijske strukture. ( drugim rečima
osnovna imovina preduzeća, tj akcionarski kapital)
Isto tako i problem slepog putnika može da smanji proizvodnju potrebnih
informacija. Ako znate da drugi akcionari plaćaju za proizvodnju specifičnih informacija
nadzora, možda ćete poželeti da se prošvercujete i ne platite. Ako to možete učiniti vi,
onda isto tako to mogu učiniti i drugi akcionari vašeg preduzeća. Tako odjednom niko ne
bi hteo da plati za nadgledanje preduzeća.
Ukoliko predpostavimo da menadžeri ipak rade u najboljem interesu za preduzeće oni se
još uvek susreću sa suprotnostima koje proizilaze iz potrebe za zadovoljenjem zahteva
akcionara i obezbeđenja stabilnog i uspešnog poslovanja preduzeća. Menadžeri
pokušavaju da zadovolje zahteve akcionara ali i da preduprede prevelike rizike u
poslovanju, recimo tako što će doneti odluku o investiranju u siguran projekat koji ne
donosi preveliku, već pristojnu ali sigurnu dobit. Sa obzirom da finansijski menadžer
odgovara za rezultate investiranja, iz tog razloga je i oprezan po pitanju donošenja
riskantnijih odluka, koje ne samo što mogu da ugroze njegovu karijeru i reputaciju, već
što je bitnije mogu da negativno utiču na budućnost korporacije. Problematika ovih
sukoba interesa i odlika vezanih za njih se naziva AGENCIJSKA TEORIJA, što se u
principu svodi na način rešavanja problema ostvarenja povećanja vrednosti kapitala.

Ubaciti tabelu sa slajda 17 finansijski menadžment u organizacionoj strukturi.

SPOLJNO OKRUŽENJE

Strategija finansijskog menadžmenta se odražava kroz način na koji preduzeće koristi


svoje resurse i sposobnosti u poslovnom okruženju da bi ostvarilo svoje ciljeve. Jedan od
najbitnijih strateških ciljeva preduzeća je ostvarivanje što veće dobiti. Ukoliko preduzeće
ispuni cilj maksimiziranja vrednosti kapitala akcionara – ostvari što veću dobit, koristi će
imati različite interesne grupe: Akcionari, menadžeri, zaposleni, dobavljači, kupci,
država.
Najvažniji segmenti spoljnog okruženja za preduzeće su poslovno, finansijsko i poresko
okruženje, koje svako preduzeće mora dobro da poznaje i razume ukoliko želi da uspešno
posluje. Glavni zadatak preduzeća je da ostvari što veću dodatnu vrednost za sve svoje
stejkholdere, dakle sve one interne i eksterne učesnike koji su na bilo koji način povezani
ili zainteresovani za rad preduzeća. Tako danas svako moderno preduzeće mora da
uvažava i razvija potencijale svojih zaposlenih, da izvršava svoje obaveze prema
dobavljačima, da stalno izalazi u susret zahtevima i potrebama kupaca, i da respektuje
vrednost okruženja i društva. Menadžment mora da pokaže adekvatnu osetljivost na
potrebe i prohteve svoga okruženja u cilju međusobnog usklađivanja interesa različitih
interesnih grupa.
FAKTORI KOJI UTIČU NA REALIZACIJU FINANSIJSKE POLITIKE SE DELE NA SPOLJNE
I UNUTRAŠNJE

Najvažniji faktori su oni koji su sastavni deo privredno finansijskog sistema i oni koji
čine tržišne uslove privređivanja. Stabilnost i razvoj finansijske politike preduzeća je
u direktnoj zavisnosti od stabilnosti mera finansijsko privrednog sistema ( kreditno
bankarski instrumenti, devizni i poreski propisi i drugi sistemski zakoni...) Praksa je
pokazala da se česte i veće promene mera privrednog i finansijskog sistema, posebno
kreditno bankarskih instrumenata, deviznih i poreskih zakona, negativno odražavaju
na stabilnost finansijske politike preduzeća. Tržišni uslovi privređivanja su važan
spoljni faktor finansijske politike preduzeća, jer spadaju u grupu relativno
ograničavajućih faktora ponašanja preduzeća u svojim poslovnim aktivnostima. (
tržište dobavljača, kupaca, novčano tržište i tržište kapitala, devizno tržište, strane
investicije i zajmovi..)

Dakle preduzeće pokušava da funkcioniše u skladu sa svojim poslovnim okruženjem,


poreskim okruženjem i okruženjem finansijskog sistema.

Poslovno okruženje
Jedan od aspekata poslovne okoline u kojoj preduzeće funkcioniše je oblik poslovne
organizacije za koje se preduzeće odluči. Ono što je veoma bitno znati pre donošenja
konačne odluke o organizacionom obliku preduzeća, su prednosti i nedostatci
različitih alternativnih oblika poslovne organizacije.

Tri osnovna organizaciona oblika poslovanja

Preduzeća u vlasništvu pojedinca. Ovakvo Maršalsko jednofunkcionalno preduzeće


u jednom preduzetniku udružuje sve funkcije. Ovo je i najstariji oblik poslovne
organizacije. Ovakvo preduzeće ima samo jednog vlasnika. Vlasnik preduzeća ima
pravo na svu imovinu preduzeća ali takođe snosi i svu odgovornost za sve nastale
obaveze preduzeća. Dakle vlasnik preduzeća je lice koje posluje ličnom i poslovnom
imovinom sa neograničenom poslovnom odgovornošću, što znači i da ličnu imovinu
izlaže poslovnim obavezama. Njegova dobit je predmet poreza na dohodak građana.
Osnivanje ovakvog preduzeća je vrlo jednostavno i zahteva male troškove. Ovakva
organizaciona forma je raširena u manufakturnim delatnostima, uslužnim
delatnostima....Najveća prednost ovog organizacionog oblika je upravo njegova
jednostavnost. Najveći nedostatak preduzetničkog oblika organizacije je taj što je
vlasnik preduzeća u potpunosti lično odgovoran za sve obaveze preduzeća. Dakle
ukoliko se protiv preduzeća podigne tužba, onda je tužba podignuta i protiv vlasnika
preduzeća. To drugim rečima znači da se lična imovina vlasnika ( njegove
nepokretnosti i ostala dobra) može dobrim delom iskoristiti za namirivanje duga,
ukoliko imovina samog preduzeća ne bude dovoljna za namirivanje potraživanja.
Drugi veliki nedostatak ovog organizacionog oblika preduzeća je ograničenost
mogućnosti povećanja kapitala preduzeća. Ono baš i nije najatraktivnija forma
preduzeća u koje bi investitori ulagali novac. Naravno sudbina ovakvog preduzeća je
u potpunosti vezana za jednu osobu – njenog vlasnika i njegove sposobnosti. Svi ovi
nedostatci ukazuju na nedostatak jedne bitne karakteristike koja je neophodna za
današnji uspeh u poslovanju a to je nedostatak fleksibilnosti.

Ortakluk - predstavlja sporazumno udruživanje imovine i rada između dva ili više
fizičkih lica u zajedničkom poslovanju Ovaj organizacioni oblik se razlikuje od
preduzetničkog po tome što uključuje više vlasnika. Međutim kao i u preduzeću u
vlasništvu pojedinca, vlasnici imaju neograničenu odgovornost. Dakle ortaci takođe
ličnu imovinu izlažu poslovnim obavezama, ali prednost ovog organizacionog oblika
je taj što preduzeće raspolaže sa većim iznosom kapitala. Takođe prednost mu je i u
tome što može privući više kapitala jer su kreditori radiji da daju sredstva onim
preduzećima koja sama poseduju veći kapital, koji im automatski predstavlja veću
garanciju da će preduzeće biti u stanju da vrati dug. Kao i u preduzeću u vlasništvu
pojedinca, u ortakluku se ne plaća porez na dobit. Svaki partner pojedinačno, svoj deo
dobiti ili gubitka iz poslovanja uključuje u svoj lični oporezivi dohodak. Opštim
ugovorom o ortakluku se definišu prava svakog partnera, ulog svakog partnera,
raspodela profita, procedura primanja novog partnera i postupci raskidanja ugovora u
slučaju smrti ili povlačenja jednog od partnera. Ovaj organizacioni oblik je dosta
prisutan kod osnivanja advokatskih firmi, konsalting kuca, turističkih agencija i
ostalim sličnim uslužnim delatnostima.

Korporacija. Ovaj organizacioni oblik možemo definisati kao - pravno lice čije je
poslovanje vlasništvo akcionara koji imaju ograničenu poslovnu odgovornost, pa
njihova lična imovina nije predmet nikakvih obaveza iz poslovanja. Oni biraju
upravni odbor direktora koji imenuje menadžera. Tako dolazi do odvojenosti
vlasničke i upravljačke strukture. Ovaj oblik poslovne organizacije je danas najšire
prihvaćena forma organizacije preduzeća. Černe( 1981, str. 14.) kaže da: »
korporacijski (akcionarski) kapitalizam predstavlja ukidanje klasičnog privatno –
sopstveničkog kapitalizma i afirmisanje grupno – svojinskog, menadžerskog
(tehnokratskog) kapitalizma.» Ovo nam ukazuje i na glavnu karakteristiku ovog
oblika poslovne organizacije – na odvojenost korporacije od njenih vlasnika. U
korporaciji, vlasnička odgovornost je ograničena visinom uloga ili udela u vlasništvu.
Šta ovo konkretno znači za vlasnika ? Privatna imovina vlasnika se ne može zapleniti
na osnovu ugovora o potraživanju. Tako se bez izlaganja vlasnika neograničenoj
odgovornosti može prikupljati kapital u ime korporacije. Marshall (1819) kaže: »
korporacija je veštačko stvorenje, neopipljivo, nevidljivo, koje postoji samo kao
zamisao zakona.« Vlasništvo nad korporacijom se dokazuje akcijama, koje
predstavljaju deo udela njihovih vlasnika u odnosu na ukupan broj akcija u prometu.
Akcije su takođe lako prenosljive što znači i da je vlasništvo lako prenosljivo, što
predstavlja drugu značajnu prednost ovog oblika poslovne organizacije. Takođe život
korporacije nije ograničen životom njenih vlasnika jer korporacija egzistira odvojeno
od svojih vlasnika. Dakle prednosti koporacije su : ograničena odgovornost vlasnika,
jednostavan prenos vlasništva putem prodaje običnih akcija, neograničeni vek trajanja
i sposobnost da prikuplja kapital odvojeno od svojih vlasnika. Moramo priznati da su
ove prednosti veoma značajne, što i jeste razlog što su korporacije postale
najpopularniji organizacioni oblik poslovanja. Jedini nedostatak, ukoliko on to zaista i
jeste se odražava u sferi poreza. Profit korporacija je podložan dvostrukom
oporezivanju. Prvo sama kompanija plaća porez na ostvarenu dobit, a potom i
akcionari(vlasnici) plaćaju porez na dohodak koji stiču u obliku novčanih dividendi.
Takođe osnivanje je komplikovanije, traje duže i troškovi osnivanja su veći.

PREGLED FINANSIJSKOG SISTEMA

Pretpostavite da na vestima ili u novinama saznate kako je tržište obveznica postalo


trenutni hit za ulaganje, kao sto kod nas zaista i jeste. Šta bi ta informacija vama mogla
da znači. Da li to znači da će kamatne stope pasti pa će pozajmice i krediti biti jeftiniji.
Da li će te tada lakše i jeftinije moći da dođete do sredstva potrebnih za finansiranje
nekog poslovnog poduhvata? Ili to možda znači da će se ekonomija oporaviti u
budućnosti pa je sada pravo vreme za investicije? Za koji vid finansiranja bi ste se vi
odlučili na osnovu ove informacije: finansiranje putem emisije obveznica ili putem
uzimanja kredita? Proučavanje načina funkcionisanja finansijskih tržišta i finansijskih
institucija nam daje mogućnost da se upoznamo i znamo odgovore na ova pitanja.
Finansijske institucije i tržišta ne utiču samo na svakodnevni život već i na države i svet u
celini. Ona obrću stotine milijardi dolara i tako utiču na novčane tokove svetske
ekonomije. Zahvaljujući alokaciji i plasmanu novca ona povratno utiču na proizvodnju,
dobit iz poslovanja i ekonomsko blagostanje država. Iz tog razloga ona su i pitanje od
velikog političkog značaja. Drugi najvažniji predmet našeg proučavanja jesu finansijske
institucije. Finansijska tržišta funkcionišu upravo zbog njih. Bez njih finansijska tržišta
ne bi mogla prenositi sredstva od štediša do ljudi koji znaju kako bi ih plasirali. Tako
finansijske institucije takođe imaju veliki uticaj na funkcionisanje ekonomije u celini.
Najvažnija finansijska institucija u finansijskom sistemu je centralna banka. Ona je
državna institucija koja je odgovorna za vođenje monetarne politike. Monetarna politika
podrazumeva upravljanje kamatnim stopama i količinom novca u opticaju koji se još
naziva i ponuda novca. Sa obzirom da monetarna politika utiče na kamatne stope,
inflaciju i poslovne cikluse što ima veliki uticaj na finansijska tržišta u poglavljima 6 i 7
istražujemo kako i pomoću kojih mehanizama centralna banka vodi monetarnu politiku.

Struktura finansijskog sistema

Finansijski sistem je dosta složen i sastoji se od različitih vrsta privatnih


finansijskih institucija poput: banaka, osiguravajućih društava, investicionih fondova,
finansijskih kompanija investicionih banaka i sve njih reguliše i nadzire vlada. Ako želite
da kreditirate neku kompaniju ne ćete otići direktno predsednicima kompanija već ćete to
učiniti preko finansijskih posrednika, institucija poput komercijalnih banaka, štedno
kreditnih zadruga, štedionica, investicionih fondova..Sve ove institucije posuđuju novac
onih koji su ga uštedeli plasirajući ga onima kojima treba za poslovne poduhvate.
Treba da saznamo odgovore na pitanja Zašto su finansijski posrednici od tako
velikog značaja za efikasno funkcionisanje finansijskih tržišta? Zašto nekima daju a
nekima ne daju kredite? Zašto je to najviše i najstrože regulisan posao u celoj privredi?

Već Smo rekli da je finansijski sistem, jedan od najvažnijih faktora sa kojim


preduzeće usklađuje svoju finansijsku politiku Glavna funkcija finansijskih tržišta je
spajanje ljudi koji imaju višak novca i žele nekako da ga oplode sa ljudima koji znaju da
ga produktivno uposle. Tržišta i institucije to postižu seljenjem sredstava od ljudi sa
novčanim viškom ka ljudima sa novčanim manjkom, pri tom naplaćujući svoje usluge
(institucije) i kreirajući infrastrukturu, regulativu i instrumente u cilju efikasne i
kvalitetne alokacije sredstava ( tržišta). Ako su preduzeću potrebna recimo sredstva za
razvoj novog proizvoda, do ovih sredstava obično dolazi preko finansijskih institucija.
Finansijske institucije i finansijska tržišta koja su efikasna i dobro organizovana su nam
potrebni kako bi poboljšali naše ekonomsko blagostanje pa su zato bitni i za ekonomsko
zdravlje kako pojedinaca, tako i nacija i cele svetske ekonomije. Bili smo svedoci raspada
finansijskog sistema naše zemlje pa tako vrlo dobro znamo sta znači kada on ne
funkcioniše onako kako bi trebao. Tada se u principu raspada i čitava ekonomija jedne
zemlje.

Kako bi istražili uticaj finansijskih tržišta i posrednika na ekonomiju, i njihov


značaj za preduzeća, moramo prvo razumeti opštu strukturu finansijskog sistema i način
njegovog funkcionisanja.

Uloga finansijskih tržišta

Već smo rekli da je bitna ekonomska uloga finansijskih tržišta preusmeravanje


slobodnih sredstava od ljudi koji su uštedeli višak novčanih sredstava trošeći manje od
svog dohotka do ljudi kojima nedostaju novčana sredstva jer žele trošiti više od stvorenog
dohotka.
Slika 3 – Tok sredstava kroz finansijski sistem

Oni koji štede i kreditiraju (štediše – kreditori) prikazani su na levoj strani, a oni
koji moraju da pozajmljuju novac su na desnoj strani. Glavni štediše kreditori su
domaćinstva ali i preduzeća i vlada a takođe i strani investitori i strane vlade nekada
imaju slobodna sredstva koja ulažu u drugoj zemlji. Najznačajniji dužnici tj potrošači
finansijskih sredstava su preduzeća i država. Ali i domaćinstva pozajmljuju sredstva
zarad kupovine automobila, kuća i nameštaja. Strelice na slici pokazuju kako sredstva
teku od štediša – kreditora prema dužnicima potrošačima koristeći pri tom dva pravca.
U direktnim finansijama ( pravac u dnu slike) dužnici pozajmljuju novčana
sredstva direktno od kreditora tako što im na finansijskim tržištima prodaju hartije od
vrednosti. Hartije od vrednosti predstavljaju potraživanja prema dužnikovom budućem
dohotku ili imovini. Hartije od vrednosti su imovina osobe koja ih kupi ali i obaveza tj
dug za preduzeća ili preduzeće koje ih prodaje ( izdaje ili emituje) Na primer ako Shell
ima potrebu da pozajmi novčana sredstva da plati novi pogon za vađenje nafte, mogao bi
ta sredstva da pozajmi od štediše tako što bi mu prodao obveznicu – dužnički vrednosni
papir koji predstavlja obećanje plaćanja u redovnim vremenskim intervalima tokom
unapred utvrđenog vremenskog razdoblja.
Zašto je preusmeravanje sredstava od štediša ka potrošačima toliko bitno za
ekonomiju. Odgovor leži u jednostavnoj činjenici da ljudi koji štede najčešće nisu
preduzetnici tj ljudi koji znaju gde da usmere sredstva, koji znaju za raspoložive
profitabilne mogućnosti ulaganja. Recimo da posedujete iznos ušteđenog novca u iznosu
od 1000 evra ali ta sredstva nemožete da plasirate jer finansijska tržišta ne postoje. Tako
će vam ta sredstva stajati i na njima nećete zaraditi kamatu. Međutim neko drugi zna
kako da produktivno uposli taj vaš višak sredstava. Kada bi uspeli da stupite u kontakt sa
tom osobom mogli biste joj ponuditi vaših 1000 evra uz cenu pozajmljenih sredstava od
100 evra godišnje. Tako bi ste oboje bili na dobitku. Ako finansijska tržišta ne bi
postojala, možda nikada ne bi ste sreli tu osobu. Bez finansijskih tržišta je vrlo
komplikovano preneti sredstva od osobe koja ne vidi mogućnosti za ulaganja do osobe
koja ih vidi. Obe osobe su zatočene u status quo i obema je lošije nego kada tržišta
funkcionišu. Upravo zato su finansijska tržišta ključna za poboljšanje ekonomske
efikasnosti. Jer posredstvom njih zajmodavci zarađuju neku kamatu a zajmoprimaoci
dolaze do sredstavai koje su im potrebne u datom vremenu. Sada kada smo razumeli
glavne funkcije finansijskih tržišta treba da proučimo njihovu strukturu. Slede opisi
nekoliko načina podele finansijskih tržišta preko kojih su oslikana njihova glavna
obeležja.

Struktura finansijskih tržišta


Postoji nekoliko načina podele finansijskih tržišta preko kojih su oslikana njihova
glavna obeležja. Ona se mogu podeliti na :
ƒ Tržišta duga i vlasničkog kapitala
ƒ Primarna i sekundarna tržišta
ƒ Berze i vanberzanska tržišta
ƒ Tržište novca i kapitala
ƒ Devizno tržište

Tržište duga i vlasničkog kapitala

Postoje dva načina na koje pojedinac ili preduzeće mogu na finansijskom tržištu doći
do potrebnih sredstava.
Jedan od najčešćih načina je metoda izdavanja dužničkog instrumenta poput
obveznice ili hipoteke. Ovi instrumenti predstavljaju ugovornu obavezu dužnika da će
imatelju instrumenta isplaćivati fiksni novčani iznos u redovnim vremenskim intervalima
( isplate kamate i glavnice) do unapred određenog datuma(datum dospeća), kada se
obavlja završena isplata. Dospeće dužničkog instrumenta je vreme (rok) do dana isteka
instrumenta. Kratkoročni dužnički instrument je onaj kome je dospeće kraće od godinu
dana. Dugoročni dužnički instrument je onaj kome je dospeće deset godina ili duže.
Srednjoročni dužnički instrument je onaj kome je rok dospeća između jedne i deset
godina.
Drugi način prikupljanja novčanih sredstava je emitovanje vlasničkog udela,
poput običnih akcija, što predstavlja potraživanje prema udelu u neto dohotku ( dohodak
nakon podmirenja troškova i poreza) i neto imovini preduzeća. Ako ste postali vlasnik
jedne takve akcije kompanije koja je izdala milion takvih akcija, onda imate pravo na
milioniti deo neto dohotka i na isti toliki deo neto imovine kompanije. Akcije ili
instrumenti vlasničkog kapitala obično svojim vlasnicima obezbeđuju povremene isplate
( dividende) i smatraju se dugoročnim hartijama od vrednosti jer nemaju rok dospeća.
Vlasništvo nad akcijom pretpostavlja da ste vlasnik dela preduzeća pa zbog toga imate i
pravo glasa u vezi važnih pitanja za firmu poput recimo izbora njenih direktora.
Glavna mana posedovanja akcija namesto obveznica kompanije je ta što je
vlasnik akcije tj vlasničkog udela rezidualni verovnik. To znači da preduzeće mora prvo
da isplati sve vlasnike obveznica tj kompanijinog duga, pa tek onda imaoce vlasničkog
udela tj akcija. Sa druge strane prednost posedovanja akcija je u tome što njihovi vlasnici
imaju direktnu korist od povećanja profitabilnosti ili vrednosti imovine preduzeća.
Razlika spram obveznica je ta da se upravo na osnovu vlasničkog udela određuju i
dodeljuju vlasnička prava imatelja vlasničkog udela. Oni koji poseduju obveznice ne
mogu da dele tu korist jer su njihove novčane isplate fiksne. Vlasnici akcija snose rizik
deljenja pozitivne i negativne sudbine preduzeća. Pošto u ekonomiji kao i u životu važi
pravili da ko ne rizikuje i ne profitira, šanse za ostvarivanje većeg profita svakako više
leže u posedovanju akcija.

Primarna i sekundarna tržišta


Još jedna od podela finansijskih tržišta je podela na primarna i sekundarna tržišta.
Primarno tržište je finansijsko tržište na kom preduzeća ili državne jedinice
kojima nedostaju novčana sredstva, ista posuđuju od prvih kupaca prodajom nove emisije
hartija od vrednosti poput obveznica ili akcija. Sekundarno tržište je finansijsko tržište
na kom se preprodaju prethodno izdate hartije od vrednosti.
Obično primarna tržišta hartija od vrednosti nisu dovoljno poznata široj javnosti,
jer se prodaja HodV prvim kupcima često odvija iza zatvorenih vrata. Veoma bitna
finansijska institucija koja pomaže u početnoj prodaji HodV na primarnom tržištu se
naziva investiciona banka. Ona to čini upisom izdanja HodV, čime jamči cenu emisije
HodV koje zatim pokušava da proda široj investicionoj javnosti.
Najpoznatiji primeri sekundarnih tržišta su Njujorška berza koja trguje prethodno
izdatim akcijama, mada se na tržištima obveznica na kojima se trguje prethodno izdatim
obveznicama korporacija i američke vlade ostvaruje daleko veći obim trgovine. Drugi
primeri sekundarnih tržišta su tržišta deviza, ročnica i opcija. Ključne uloge na ovim
sekundarnim tržištima pripadaju brokerima i dilerima. Brokeri deluju u ime ulagača i
spajaju kupce sa prodavcima HodV. Dileri povezuju kupce i prodavce kupujući i
prodajući H od V po unapred određenim (kotiranim) cenama.
Kada na sekundarnom tržištu dođe do prodaje HodV, osoba koja je prodala papir
dobija novac, ali kompanija koja je izdala vrednosni papir ne dolazi do novih sredstava,
jer je do tih sredstava došla kada je svoje HodV prvi put prodala na primarnom tržištu.
Pitaćete se čemu je onda svrha sekundarnih tržišta? Sekundarna tržišta poseduju svoje
dve vrlo važne funkcije. Prva je da olakšavaju prodaju finansijskih instrumenata radi
dolaženja do novca tj drugim rečima zbog njih finansijski instrumenti postaju likvidniji –
lakše utrživi. Povećana likvidnost finansijskih instrumenata čini ih privlačnijim, što
kompaniji izdavatelju olakšava nove prodaje HodV na primarnom tržištu. Druga vrlo
bitna funkcija sekundarnih tržišta je da ona određuju cenu HodV koje je kompanija
prethodno izdala na primarnom tržištu. Institucije koje kupuju HodV na primarnom
tržištu kompaniji izdavatelju za njih neće platiti veću cenu od one za koju smatraju da
mogu postići na sekundarnom tržištu. Što je veća cena na sekundarnom tržištu veća će
biti i cena koju će kompanija izdavatelj postići putem nove emisije HodV na primarnom
tržištu, a samim tim će i iznos kapitala koji će kompanija tim putem prikupiti biti veći.
Tako kretanja na sekundarnom tržištu predstavljaju najznačajnije uslove za korporacije
koje izdaju HodV. Zato ćemo se fokusirani na proučavanje ponašanja ne primarnih već
sekundarnih tržišta.

Berze i vanberzanska ( engl. Over-the-Counter, OTC) tržišta


Postoje dva načina organizovanja berzanskih tržišta. Jedan je organizovanje berzi,
gde se kupci i prodavci HodV sastaju na jednom središnjem mestu, radi obavljanja
trgovine. Njujorška i Američka berza akcija i Chicago Board of Trade ( berza roba
pšenica, kukuruza, srebra i drugih sirovina) su primeri organizovanih berzi.Organizovane
berze pretpostavljaju i postojanje fizičkih mesta (zgrada) u kojima učesnici berze borave i
obavljaju transakcije.
Drugi način organizacije sekundarnog tržišta je neuređeno ili vanberzansko
OTC tržište. Na ovom tržištu dileri koji su smešteni na različitim lokacijama, drže zalihu
HodV i spremni su ih kupovati i prodavati bilo kome ko želi prihvatiti njihove cene.
Kompjuteri dilera na ovom tržištu su konstantno povezani, što im daje mogućnost
poznavanja cena kod svih drugih dilera, pa OTC tržište može biti veoma konkurentno i
ne mora se bitno razlikovati od tržišta sa organizovanom berzom. Ova tržišta egzistiraju u
virtuelnom prostoru, dakle ne poseduju fizička mesta za okupljanje učesnika.
Mnoge obične akcije se kupuju i prodaju na OTC tržištima, mada velike
korporacije imaju svoje akcije uvrštene na organizovanim berzama poput Njujorške,
Londonske, Tokijske. Tržište državnih obveznica vlade SAD, koje ima veći obim
trgovanja nego Njujorška berza je organizovano kao OTC tržište. Četrdesetak dilera sa
svojom spremnošću da u svakom trenutku kupe ili prodaju obveznice američke vlade
sačinjava ovo tržište. Na drugim OTC tržištima trguje se drugim finansijskim
instrumentima kao što su depozitni certifikati, federalna sredstva, bankovni akcepti i
devize.

Tržište novca i kapitala


Još jedan od načina razlikovanja pojedinih tržišta polazi od kriterijuma ročnosti
HodV. Tako imamo tržište novca koje je finansijsko tržište na kom se trguje samo
kratkoročnim dužničkim instrumentima.( izvorni rok dospeća kraći od godinu dana).
Instrumentima tržišta novca se trguje više nego dugoročnim HodV pa su ovi instrumenti i
likvidniji. Isto tako kratkoročne HodV beleže manje oscilacije u cenama od dugoročnih,
što ih čini sigurnijim za ulaganja. Iz tog razloga banke i preduzeća aktivno koriste
instrumente novčanog tržišta da bi ostvarili kamatni prihod na privremene viškove
novčanih sredstava. Tako novčana tržišta za preduzeća predstavljaju mesto za privremeno
skladištenje sredstava.
Zatim imamo tržište kapitala na kom se trguje instrumentima dugoročnog duga (
izvorni rok dospeća od godinu dana i duže) kao i instrumentima vlasničkih udela tj
akcija. H od V tržišta kapitala dugoročne obveznice i akcije se često nalaze u posedu
finansijskih posrednika kao što su osiguravajuća društva i penzioni fondovi, za koje je
karakterističan nizak stepen neizvesnosti u pogledu iznosa sredstava koja će im u
budućnosti morati stojati na raspolaganju. Za preduzeća tržišta kapitala predstavljaju
spoljni izvor dugoročnog finansiranja.

Tržište novca

Tokom 2002 godine većina Američkih banaka je davala 1% kamate na sredstva na


tekućim računima. U isto vreme novac uložen u tromesečne rizične zapise donosio je
zaradu od 3,5%. Poredeći ove kamate nije ni čudo što su pojedinci i pravna lica tražili
druga rešenja od držanja svojih sredstava na bankarskim računima sa niskim kamatama.
Mogućnost veće zaradu na kratkoročna sredstva pružaju tržišta novca. H od V tržišta
novca su kratkoročni pa nose i mali rizik a veliku likvidnost. Zbog velikog stepen
likvidnosti i sigurnosti, ovi vrednosni papiri su vrlo blizu toga da budu novac, pa im
odatle i potiče naziv.

Definicija tržišta novca


Na tržištu novca se ne trguje novčanicama. Međutim sa obzirom da su Hod V sa
kojima se na tržištu novca trguje kratkoročni i izuzetno likvidni, ove Hod V su vrlo blizu
toga da budu novac. Hod V sa kojima se trguje na novčanom tržištu imaju tri zajedničke
osnovne karakteristike:
• Uglavnom se prodaju u velikim apoenima
• Imaju nizak rizik neplaćanja
• Dospevaju u toku godine dana od datuma njihovog prvobitnog izdavanja ( većina
ovih instrumenata dospeva u toku 120 dana)

Svrha tržišta novca


Dobro razvijeno i aktivno tržište novca predstavlja idealno mesto kratkoročnog
skladištenja viška sredstava za preduzeća i finansijske institucije. Isto tako novčana
tržišta državi i preduzećima nude jeftin izvor sredstava, kao i posrednicima kojima je
potrebna novčana infuzija. Većina ulagača na novčanim tržištima koji kratkoročno
skladište svoja sredstva ne očekuju neobično visok prinos na uložena sredstva. Oni tržište
novca koriste pre svega kao privremeno ulaganje koje će im omogućiti veći prinos nego
držanje gotovine u bankama. Oni jednostavno mogu proceniti da tržišni uslovi nisu
povoljni za kupovinu akcija, ili recimo očekuju porast kamatnih stopa što ih demotiviše
da novac ulože u obveznice. Ono što se iznad svega treba imati na umu je da je držanje
ne angažovanog novca skupo za ulagača, jer neangažovana gotovina predstavlja
oportunitetni trošak u smislu izgubljene zarade na kamatama. Prisetimo se da je
oportunitetni trošak nekih sredstava jednak iznosu kamata žrtvovanih zbog neulaganja u
alternativna sredstva. Upravo tržišta novca nude načine angažovanja gotovine čime se
može izbeći ili smanjiti oportunitetni trošak sredstava. Investicioni savetnici često
angažuju znatna sredstva na tržištu novca koja mogu brzo povući ukoliko im se ukaže
povoljna prilika za investiranje. Isto tako i veliki broj investicionih fondova i finansijskih
posrednika angažuju značajna sredstva na tržištu novca kako bi brzo mogli da pokriju
iznenadni odliv uloga ili depozita. Tržište novca se generalno smatra jeftinim izvorom
kratkoročnih sredstava.
Banke mogu izdati HodV na obavezne rezerve, da bi dobile sredstva na tržištu
novca i udovoljile trenutnom deficitu obaveznih rezervi. Države takođe finansiraju veliki
deo svog duga preko rizičnih zapisa. Finansijske kompanije izlaze na tržište novca da
prikupe sredstva koja se koriste za davanje zajmova za kupovinu vozila. Postavlja se
pitanje zašto korporacije i vlade država ponekad imaju potrebu da brzo dođu do novca?
Prvenstveni razlog je što su priliv i odliv novca vrlo retko sinhronizovani. Na primer
fiskalni prihodi dolaze samo u određenom periodu u toku godine, ali se zato troškovi
nakupljaju tokom cele godine i potrebno ih je konstantno izmirivati. Zahvaljujući tržištu
novca vlada ima mogućnost da kratkoročno pozajmi sredstva koja će vratiti kada primi
fiskalne prihode. Preduzeća se takođe suočavaju sa istim problemom neusaglašenosti
svojih prihoda i rashoda. Tržište novca nudi efikasan i jeftin način rešavanja ovih
problema.

Ko učestvuje na tržištima novca


Jedan od identifikacije učesnika na tržištu novca je njihovo navođenje po
kriterijumu dužnika i kreditora. Međutim veliki broj učesnika na tržištu novca su
istovremeno aktivni i kao dužnici i kao kreditori. Najpouzdanije je da identifikujemo
primarne učesnike na tržištu novca : Ministarstvo finansija, NB, komercijalne banke,
pravne osobe, investicioni fondovi, kompanije za trgovinu HodV, privatne osobe.

Instrumenti tržišta novca


Razni instrumenti na tržištu novca udovoljavaju različitim potrebama učesnika na
ovom tržištu. Jedna HodV savršeno odgovara potrebama jednog ulagača a druga će biti
najbolja za drugog. Sada ćemo da steknemo znanje o karakteristikama kratkoročnih
HodV i da naučimo kako ih učesnici na tržištu novca koriste u svrhu upravljanja svojim
novcem.

Rizični zapisi. Da bi finansirala nacionalni dug državna blagajna izdaje razne dužničke
HodV. U SAD najzastupljenija likvidna HodV je rizični zapis. Rizični zapisi imaju rok
dospeća od 91 dana, 182 dana, ili 12 meseci. Do 1998 Američki rizični zapis je imao
minimalnu denominaciju od 10.000 dolara. Tada su izdati novi sa denominacijom od
1000 dolara. FED je organizovao mogućnost direktne kupovine, što je pojedincima
omogućilo kupovinu ovih zapisa putem interneta. Vlada u principu ne plaća kamate na
rizične zapise, ali namesto toga ih izdaje po diskontnoj ceni u odnosu na nominalnu
vrednost. Prinos ulagačima dolazi iz povećanja vrednosti zapisa od vremena kada je
kupljena do vremena kada dospeva.
Kod rizičnih zapisa rizik neplaćanja je gotovo jednak nuli, jer i u slučaju da država
ostane bez novca, ona uvek ima mogućnost da doštampa novac kako bi isplatila obaveze
po osnovu izdatih HodV. Rizik iznenadnih promena inflacije je takođe nizak, naravno
zbog kratkog roka dospeća ovih zapisa. Za tržište rizičnih zapisa se kaže da je izuzetno
duboko i likvidno. Duboko tržište je ono koje poseduje mnogo različitih kupaca i
prodavaca. Likvidnim tržištem se smatra ono tržište na kom se HodV mogu brzo kupiti i
prodati uz niske troškove transakcije. Drugim rečima ulagači na dubokim i likvidnim
tržištima malo rizikuju da neće moći brzo da prodaju svoje HodV kada to požele.

Kamatna stopa na rizične zapise. Rizični zapisi su blizu da postanu potpuno bezrizični.
Kamatna stopa rizičnih zapisa je među najnižim kamatnim stopama. Ona je toliko niska
da nekada ne može da prati korak sa inflacijom. Iz ovog razloga rizični zapisi ne
predstavljaju ulaganje koje se može koristiti za bilo šta drugo osim za privremeno
skladištenje viška sredstava.

Prenosivi depozitni certifikati. Prenosivi depozitni certifikati su HodV koji izdaje


banka, a kojima se dokumentuje depozit, određuje kamatna stopa i datum dospeća.
Budući da je određen datum dospeća, depozitni certifikat je ročna HodV, za razliku od
depozita po viđenju. Ročne ili oročene HodV imaju određeni datum dospeća. Prenosivi
depozitni certifikat se takođe naziva instrumentom na donositelja, što znači da ko god je
vlasnik ovog papira, prima glavnicu i kamate po dospeću. Ovaj certifikat se može kupiti i
prodati pre dospeća.

Uslovi za prenosive depozitne certifikate. U SAD denominacije prenosivih depozitnih


certifikata se kreću od 100.000 dolara do 10 miliona dolara. Vrlo je malo onih koji imaju
denominacije manje od 1 miliona. Razlog veličine ovih instrumenata leži u tome što su
dileri utvrdili da zaokružena veličina serije bude 1 milion dolara. Zaokružena veličina
serija predstavlja minimalnu količinu kojom se može trgovati, a da brokerske provizije
pri tom ne budu veće od normalnih. Ove HodV imaju rok dospeća od jednog do četiri
meseca. Neki dospevaju i za šest meseci, ali potražnja za depozitnim certifikatima dužeg
roka dospeća je mala.

Komercijalni zapisi. Komercijalni zapisi su neosigurane dugovne HodV koje izdaju


preduzeća. One dospevaju na naplatu najviše za 270 dana. Budući da su neosigurani,
samo najveća preduzeća sa najvećim kredibilitetom izdaju komercijalne zapise. Kamatna
stopa koje na njih plaća preduzeće odražava stepen njegovog rizika.
Uslovi i izdavanje: Komercijalni zapisi uvek imaju izvorni rok dospeća, koji je
kraći od 270 dana. Time se izbegava potreba registracije zapisa kod komisije za hartije od
vrednosti, jer se obaveza registracije ne primenjuje za hartije sa rokom kraćim od 270
dana. Najveći broj komercijalnih zapisa ima rok dospeća između 20 i 45 dna. Kao i kod
rizičnih zapisa većina komercijalnih zapisa se izdaje uz diskont. Oko 60% komercijalnih
zapisa izdavatelj prodaje direktno kupcu što nam govori da ne postoji snažno sekundarno
tržište komercijalnih zapisa. Obično će trgovac otkupiti komercijalni zapis ukoliko
njegov držatelj ima krajnju potrebu za gotovinom i ako to nije obavezno.
Velika preduzeća koja izdaju komercijalne zapise to rade ili preko jednog od dilera
na tržištu komercijalnih zapisa ili sredstva direktno plasiraju, gde zaobilaze dilera i
prodaju zapise direktno samom investitoru. Prednost direktnog plasmana je u tome što
izdavaoc zapisa uštedi na naknadi koju bi morao da dileru za posredovanje.

Bankovni akcepti. Bankovni akcepti predstavljaju naloge za plaćanje određenog


novčanog iznosa, donositelju akcepta na tačno određeni dan. Ovi instrumenti se koriste
još od 12 veka. Međutim nisu predstavljali neke značajnije i veće HodV sve dok 1960-ih
volumen njihove međunarodne trgovine nije i značajnije porastao. Uglavnom se koriste
za finansiranje roba koje još nisu prenesene od prodavca ka kupcu. Ove HodV su ključne
za međunarodnu trgovinu, jer se bez njih mnoge transakcije jednostavno ne bi dogodile.
One uključene strane praktično štite od potencijalnih gubitaka. Isto tako izvozniku se
plaća odmah, što je važno kada je rok dospeća plaćanja mnogo vremena nakon isporuke.
Takođe izvoznik je zaštićen od valutnog rizika, jer lokalna banka plaća u domaćoj valuti.
Izvoznik takođe ne mora procenjivati kredibilitet uvoznika, jer uvoznikova banka
garantuje plaćanje.
Sekundarno tržište bankarskih akcepta je veoma aktivno. Sa obzirom da su ovi
akcepti plativi donositelju, mogu se kupovati i prodavati do dospeća. Prodaju se
diskontovani, poput komercijalnih i rizičnih zapisa. Dileri na tržištu spajaju kompanije
koje žele da diskontuju bankarske akcepte i one koje žele da u njih ulože novac.
Kamatne stope na bankarske akcepte su niske jer je rizik neplaćanja vrlo mali.

Eurodolari. U mnogim državama širom sveta se ugovara plaćanje u američkim dolarima


zbog njegove stabilnosti. Zato mnoge države i kompanije preferiraju upravo dolare. Pre
Drugog svetskog rata, većina dolarskih depozita je bila položena u Njujorku u
takozvanim bankama novčanih središta. Međutim hladni rat koji je usledio je
prouzrokovao bojazan da bi depoziti držani na američkom tlu mogli biti izvlašteni. Neke
velike londonske banke su se dosetile i ponudile da drže depozite nominovane u
američkim dolarima u britanskim bankama. Ovi depoziti su nazvani Eurodolari.
Tržište eurodolara je brzo raslo, pre svega zahvaljujući činjenici da deponenti
primaju veće prinose u vidu kamatnih stopa na dolarske uloge na eurodolarskom, nego na
domaćem tržištu. Ovo je moguće iz tog razloga što multinacionalne banke ne podležu
istim propisima koji ograničavaju američke banke, pa zbog toga žele i mogu da imaju
manje raspone između kamata koje plaćaju na depozite i kamata koje uzimaju za kredite.

Londonsko međubankarsko tržište. Na međubankarskom eurodolarskom tržištu su


aktivne neke od najvećih londonskih banaka koje deluju kao brokeri. Kamata koje banke
plaćaju za kupovinu sredstava se zove londonska međubankarska stopa ( London
interbank bid rate- LIBID). Sredstva se nude i prodaju na tom tržištu po londonskoj
međubankarskoj ponuđenoj stopi ( London interbank offer rate, LIBOR) Ovo je tržište
konkurentno jer na njemu učestvuju mnogobrojne banke. Razlika između kamatne stope
ponude i potražnje retko prelazi 0,125%. Eurodolarski depoziti su oročeni depoziti, što
znači da su zarobljeni u nekom određenom vremenskom periodu. I ako je najčešći period
dospeća preko noći, dospeća mogu biti razna.
Eurodolarsko tržišta danas više nije ograničeno samo na londonske banke.
Primarni brokeri na tom tržištu imaju kancelarije u svim većim finansijskim središtima
širom sveta.

Eurodolarski certifikati na depozite: Sa obzirom da ovi certifikati imaju određeni rok


dospeća, oni su do određene mere i nelikvidni. Kao i obično finansijska tržišta su bila
kreativna kako bi premostila ovaj problem. Stvoreni su prenosivi certifikati o depozitima.
Sa obzirom da većina eurodolarsih depozita ima veoma kratak rok dospeća, tržišta za
eurodolarske prenosive certifikate su vrlo ograničena i obuhvataju manje od 10% iznosa
redovnih eurodolarskih depozita.
Upoređivanje HodV tržišta novca
Sve HodV tržišta novca karakteriše likvidnost, sigurnost i kratki rokovi dospeća.
Međutim one se razlikuju po nekim svojim specifičnostima.

Kamatne stope
Instrumenti tržišta novca tj njihove kamatne stope se kreću veoma blizu jedni
drugih, iz razloga što su kratkoročni i nose nizak stepen rizika. Svi ovi instrumenti imaju
duboka tržišta i konkurentne cene, i lako jedni drugima mogu biti supstituti sa obzirom na
slične kamatne stope i veličinu rizika.

Likvidnost
Pošto po pravilu dubina sekundarnog tržišta određenog finansijskog instrumenta
određuje i njegovu likvidnost, za ove kratkoročne instrumente možemo reći da su vrlo
likvidni jer imaju razvijena duboka sekundarna tržišta koja omogućavaju da se ovi
instrumenti mogu brzo kupiti ili prodati uz niske transakcione troškove.

Tržište kapitala

Motivi kompanija koje izdaju HodV tržišta kapitala se bitno razlikuju od motiva
aktera na tržištima novca. Preduzeća i pojedinci primarno koriste tržište novca da bi
privremeno skladištili svoja sredstva, tokom kratkih vremenskih perioda sve dok se ne
pojavi neka važnija potreba ili produktivniji način upotrebe tih sredstava. Tržište kapitala
sa druge strane koristi preduzećima za finansiranje dugoročnog rasta.
1996 godine softverska kompanija Netscape je imala potrebu za prikupljanjem
dodatnih sredstava u svrhu finansiranja svog eksplozivnog rasta, koji je privukao pažnju
mnogih drugih uspešnih kompanija u softverskoj branši, pa time i naravno Microsofta
koji je hteo u potpunosti da zaposedne tržište. Netscape se odlučio za strategiju
finansiranja putem izdavanja akcija. U ovom poglavlju ćemo istraživati HodV sa
originalnim dospećem preko godinu dana, sa kojima se trguje na tržištu kapitala.
Najpoznatije HodV tržišta kapitala su akcije, obveznice i hipoteke.

Svrha tržišta kapitala


Već smo rekli da preduzeća koriste tržišta kapitala za finansiranje svog dugoročnog
rasta. Tržišta kapitala sa druge strane investitorima predstavljaju alternativu ulaganjima u
imovinu kao što je nekretnina ili zlato. Pretpostavimo da je nakon pažljive analize
kompanija odlučila da investira u novi pogon kako bi zadovoljila povećanu tražnju za
svojim proizvodima. Analiza je izvedena pomoću kamatnih stopa koje odražavaju
trenutni dugoročni trošak sredstava za kompaniju. Ukoliko se kompanija odluči da dođe
do sredstava izdavanjem HodV tržišta novca, recimo komercijalnih zapisa, sve dok
kamatne stope ne budu rasle sve će biti u redu. Međutim onog momenta, ako kamatne
stope narastu, kompanija će shvatiti da nema dovoljno prihoda koji će podržavati taj
pogon, jer će kad komercijalni zapisi dospeju na naplatu, kompanija morati ponovo
emitovati i pri tom za njih plaćati veću kamatnu stopu. Da je kompanija kao izvor
finansiranja koristila akcije ili obveznice, povećane kamatne stope ne bi bile toliko
kritične. Upravo iz ovog razloga osnovni razlog odlučivanja kompanija za strategiju
finansiranja putem HodV tržišta kapitala je smanjenje rizika promene kamatnih stopa u
vremenskom periodu dok se ne otplati dug. Ali pošto sve ima svoju cenu tako i smanjenje
rizika ima svoju cenu. Većina dugoročnih kamatnih stopa je uobičajeno viša od
kratkoročnih kamatnih stopa, jer u sebi uključuje i premiju rizika.

Učesnici na tržištu kapitala


Primarni emitenti HodV na tržištu kapitala su savezne vlade, lokalne vlasti i
korporacije. Savezna vlada izdaje dugoročne obveznice da bi pomoću tako prikupljenog
novca finansirala velike investicione projekte. Vlada nikada ne može izdati akcije jer ne
mogu prodavati prava vlasništva. Korporacije izdaju i akcije i obveznice. Jedna od
najdelikatnijih odluka sa kojom se suočavaju kompanije je izbor između strategije
finansiranja putem dužničkih HodV tj obveznica ili putem vlasničkih HodV tj akcija.
Raspored kapitala preduzeća između duga i osnovnog kapitala se naziva strukturom
kapitala preduzeća. Motivi ulaska kompanija na tržište kapitala se kreću između potrebe
da prikupe kapital za finansiranje određenog dugoročnog projekta i potrebe da sačuvaju
svoj kapital za podmirenje neočekivanih potreba.
Najveći kupci na tržištu kapitala su domaćinstva. Pošto domaćinstva i pojedinci
masovno polažu svoja sredstva u finansijske institucije, poput investicionih i penzionih
fondova, ovi fondovi ova sredstva koriste za kupovinu instrumenata tržišta kapitala poput
obveznica i akcija.

Trgovanje na tržištima kapitala


Na tržištima kapitala se trguje na primarnom i sekundarnom tržištu. Primarno tržište
je ono na kom se vrši primarna emisija akcija i obveznica. Kompanije, investicioni
fondovi i investitori pojedinci mogu kupovati HodV na primarnom tržištu. O primarnoj
tržišnoj transakciji možemo razmišljati kao o transakciji u kojoj emitenti HodV dobijaju
novac od prodaje. Onog momenta kada kompanije po prvi put u javnosti izađu sa
prodajom HodV, ovo izdavanje se zove inicijalna javna prodaja (initial public offering -
IPO) Svaka sledeća prodaja novih akcija i obveznica javnosti se naziva primarnom
tržišnom transakcijom. ( nasuprot inicijalnoj)
Isto tako tržišta kapitala imaju dobro razvijena sekundarna tržišta, preko kojih se
odvija prodaja prethodno izdanih HodV. Ovo tržište je bitno, jer investitorima
omogućava da ukoliko to požele ili imaju potrebu, prodaju kupljene HodV pre roka
njihovog dospeća. Postoje dva tipa berze na sekundarnom tržištu: organizovane berze i
vanberzanska tržišta – over the counter, OTC. Za razliku od tržišta novca gde se većina
transakcija odvija u virtuelnom prostoru i završava telefonom, većina transakcija tržišta
kapitala se odvija na organizovanoj berzi.
Hartije od vrednosti tržišta kapitala
Hod V tržišta kapitala se dele na tri kategorije:
1. Obveznice
2. Akcije
3. Hipoteke

Obveznice
Obveznice su HodV koje predstavljaju dug izdavatelja prema ulagaču. One
obavezuju svog izdavatelja da plati određeni iznos na određeni datum, uglavnom sa
periodičnom isplatom kamata. Obveznica ima svoju nominalnu vrednost koju izdavatelj
mora da isplati po njenom dospeću na naplatu. Obveznice koje imaju kuponsku stopu
koja predstavlja kamatnu stopu koju izdavatelj mora da plati. Stopa je uglavnom fiksirana
za vreme trajanja obveznice i nije podložna fluktuiranju u skladnu sa kamatnim stopama
na tržištu. Ukoliko izdavatelj nije u stanju da ispuni uslove iz obveznice, vlasnik
obveznice stiče pravo na imovinu njenog izdavaoca.
Dugoročne obveznice sa kojima se trguje na tržištu kapitala su državne obveznice,
municipalne obveznice i korporacijske obveznice.

Državne obveznice. Država izdaje zapise i obveznice najčešće da bi finansirala svoj dug.
Razlika između zapisa i obveznice je u tome da zapisi imaju rok dospeća od 1 do 10
godina, dok obveznice imaju rok dospeća od 10 do 20 godina. Cene zapisa i obveznica
kotiraju se kao procenat od 100 dolara nominalne vrednosti. Ove HodV nemaju rizik
neplaćanja, sa obzirom da vlada uvek može da odštampa novac kako bi podmirila
dugovanja. Međutim ove HodV nisu u potpunosti bez rizika, jer uvek postoji mogućnost
da će kamatne stope na tržištu porasti i prouzrokovati pad vrednosti obveznica.
Kamatne stope na državne obveznice: Državne obveznice imaju vrlo male kamatne
stope jer nemaju rizik neplaćanja, tako da ulagači ponekad na ovim obveznicama
zarađuju manje od trenutne stope inflacije. Međutim dugoročni ulagači očekuju da se
izuzetno visoke ili niske stope inflacije vrate na normalne vrednosti, tako da se dugoročne
stope ne menjaju toliko kao kratkoročne stope.
Postoje takozvane Inflacijski indeksirane državne obveznice: Ove obveznice
indeksirane inflacijom imaju kamatnu stopu koja se ne menja tokom života obveznice.
Međutim iznos glavnice koji se koristi za proračun plaćanja kamate se menja zavisno o
indeksu potrošačkih cena. Po dospeću, obveznice se otkupljuju po ceni višoj od njihove
glavnice prilagođene inflaciji ili od paritetnog iznosa izvornog izdanja. Prednost ovih
indeksiranih obveznica je ta što investitorima pruža priliku kupovanja obveznice čija
vrednost neće biti umanjena sa inflacijom. Ove obveznice su pogodne za penzionere koji
žele da svoju imovinu ulažu u niskorizične portfelje HodV.

Municipalne obveznice Municipalnim obveznicama se nazivaju obveznice koje izdaju


lokalne i pokrajinske vlasti. Sredstva prikupljena ovim obveznicama se koriste za
finansiranje projekata od javnog značaja, poput škola, komunalne infrastrukture, puteva i
sl. Ove obveznice su izuzete od oporezivanja na dohodak, što im je i najveća prednost.
Postoje dve vrste municipalnih obveznica: opšte obveznice i prihodne obveznice
Opšte obveznice nemaju osiguranje niti je neki određeni izvor prihoda namenjen
za njihovu otplatu. Namesto ovih faktora ukoliko se odlučuju za njihovu kupovinu za
investitore je presudno poverenje u bonitet njihovog izdavaoca. Izdavaoc tj lokalne vlasti
obećavaju da će iskoristiti svaki mogući izvor u svrhu isplate obaveza po izdatim
obveznicama.
Prihodne obveznice, suprotno od opštih podupire novčani tok određenog projekta
za čiju svrhu finansiranju su i emitovane. Recimo ukoliko su izdate da bi se finansirala
izgradnja mosta, sredstva od naplaćivanja mostarine se nude kao garancija otplate.
Prihodne obveznice se izdaju mnogo češće od opštih obveznica.
Rizik na tržištu municipalnih obveznica: Municipalne obveznice nisu izuzete od
rizika neplaćanja. Nekada projekti usled dramatičnih preokreta uslova tržišta ne moraju
da se ostvare, pa investitori tada trpe gubitke. Za razliku od savezne vlade, lokalne vlasti
ne mogu da štampaju novac.

Korporacijske obveznice. Velike korporacije izdaju obveznice u svrhu finansiranja


dugoročnog rasta. Većina korporacijskih obveznica ima nominalnu vrednost od 1000
dolara i plaća polugodišnju kamatu. Većina njih je takođe opoziva, što znači da izdavatelj
može da otkupi obveznice nakon određenog datuma.
Obveznički ugovor je ugovor koji razjašnjava prava i povlastice koje pripadaju
kreditoru, i obaveze koje je preuzeo dužnik. Bilo koji kolateral ponuđen za osiguranje
vlasniku obveznice se takođe opisuje u obvezničkom ugovoru.
Stepen rizika ovih HodV ume dosta da varira od izdanja do izdanja, sa obzirom
da se rizik neplaćanja procenjuje u skladu sa zdravljem preduzeća. Tako se i kamatna
stopa na korporacijske obveznice menja u skladu sa trenutnim stepenom rizika vezanim
za zdravlje kompanije. Obveznice sa višim rejtingom imaju niže kamatne stope, od
većine rizičnih obveznica obeleženih kao BBB. Kamatna stopa na obveznicu u principu
zavisi od svojstava i karakteristika obveznice.

Karakteristike korporacijskih obveznica.

Nekada su se obveznice na donositelja prodavane sa priloženim kuponom vlasnika


obveznice. Tako su se plaćanja vršila onome koji je fizički posedovao kupon. Međutim
poreskoj upravi nije odgovarao ovaj način plaćanja jer nije mogla da prati dohodak od
kamata. Obveznice na donosioca su tako zamenjene u obveznice na ime koje nemaju
kupone. Umesto njih, vlasnik se morao registrovati u određenoj kompaniji da bi dobio
isplatu kamata. Međutim kamata koja se isplaćuje na konto obveznica se i dalje naziva
kuponskom kamatnom stopom.
Ograničavajuća odredba. Finansijski menadžeri korporacija se zapošljavaju i
otpuštaju po odluci upravnog i nadzornog odbora kompanije. Ovi odbori predstavljaju
sve akcionare preduzeća. Ovakav način zapošljavanja menadžera polazi od toga da će oni
tako biti više motivisani da zaštite interese akcionara od interesa držatelja obveznica.
Ovde se javlja i pitanje moralnog hazarda. Isto tako menadžeri možda neće iskoristiti
sredstva prikupljena emisijom obveznica onako kako bi to vlasnici obveznica najviše
želeli. Budući da se vlasnici obveznica ne mogu okrenuti menadžerima da ih zaštite kada
se preduzeće u koje su investirali nađe u finansijskim problemima, postavljena su pravila
i ograničenja za menadžere koja štite njihova prava. Ova pravila i ograničenja se nazivaju
ograničavajućim odredbama. Ove odredbe uglavnom ograničavaju iznos dividende koje
preduzeće može isplaćivati, i sposobnost preduzeća da izdaje novi dug. Isto tako druge
finansijske aktivnosti poput uključenost preduzeća u spajanje preduzeća se takođe može
ograničiti. Ograničavajuće odredbe se uključuju u obveznički ugovor. Što su
ograničavajuće odredbe obveznice veće kamatna stopa će biti niža, jer će smanjiti rizik
obveznice.

Odredba o opozivu: Većina obvezničkih ugovora sadrži i odredbe o opozivu, kojom


se izdavatelju daje za pravo da otkupi obveznicu nakon određenog vremenskog perioda.
Cena isplaćena vlasniku obveznice je uglavnom nominalna cena obveznice ili nešto malo
iznad nje. Padnu li kamatne stope cena obveznice će porasti. Ako kamatne stope dovoljno
padnu, cena će skočiti iznad cene opoziva, a preduzeće će opozvati obveznicu. Ulagači
uglavnom ne vole odredbe o opozivu.
Drugi razlog uvođenja odredba o opozivu je da se izdavatelju omogući otkup
obveznica prema uslovima amortizacionog fonda (sinking fond). Amortizacijski fond
predstavlja zahtev u obvezničkom ugovoru da preduzeće u celosti otplati deo izdanja
obveznica svake godine. Ovo pravilo je atraktivno za vlasnike obveznica jer smanjuje
verovatnost neispunjenja obaveza po dospeću.
Treći razlog za izdavanje obveznica uz opoziv je taj da će preduzeće doći u
situaciji kada će morati da otkupi obveznice usled ograničavajućih odredbi koje joj ne
dozvoljavaju da pribegne nekim aktivnostima za koje ona smatra da su u najboljem
interesu akcionara. Drugim rečima ukoliko preduzeće želi da emituje novi dug, a to ne
može da učini usled ograničavajuće odredbe na nova zaduživanja pre isplate obaveza po
prethodnoj emisiji obveznica, preduzeće će otkupiti prethodne obveznice da bi moglo da
pribegne novom zaduživanju.
Konačno preduzeće mora pribeći opozivu obveznica ukoliko želi da promeni svoju
strukturu kapitala.
Budući da vlasnici obveznica generalno ne vole odredbe o opozivu, obveznice sa
ovim odredbama kao dodatnu stimulaciju za ulagače nose i veće kamatne stope. Sa druge
strane uprkos većim troškovima koje uzrokuju odredbe o opozivu kompanije i dalje
izdaju ovakve obveznice jer im pružaju veću fleksibilnost.

Konverzija. Neke obveznice se mogu pretvoriti u akcije. Ovo obeležje omogućava


vlasnicima obveznica posedovanje udela u dobroj budućnosti kompanije ukoliko
vrednost njenih akcija poraste. Na većini takozvanih konvertibilnih obveznica stoji da se
obveznica može promeniti u određeni broj običnih akcija prema nahođenju njenog
vlasnika. Kurs konverzije je takav da cena akcije mora znatno porasti pre nego što se
dogodi konverzija. Izdavanja konvertibilnih obveznica je jedan od načina kojim
preduzeća žele da izbegnu slanje negativnih signala na tržište. Drugim rečima ukoliko
menadžeri preduzeća čvrsto veruju u svoju buduću uspešnost poslovanja onda preduzeće
može sebi priuštiti da izda konvertibilne obveznice. Ako su menadžeri upravu i cena
akcija zaista poraste, onda će vlasnici obveznica iste prebaciti u akcije po relativnoj
visokoj ceni koju menadžeri smatraju pravednom. Ukoliko cene akcija ne porastu, neće
se pribeći konvertovanju. Zapaženo je da vlasnici obveznica preferiraju svojstvo
konverzije. Ovo svojstvo je vrlo slično kupovinu obveznice uz opciju na obveznice i
opciju na akcije.

Vrste korporativnih obveznica

Na tržištu je dostupno mnogo vrsta korporativnih obveznica. Uglavnom se razlikuju


po opcijama kolaterala koji osigurava obveznicu i po redu po kom se obveznica isplaćuje
u slučaju stečaja preduzeća.

Osigurane obveznice su one sa pridruženim kolateralom. Hipotekarne obveznice se


koriste za finansiranje određenih projekata. U slučaju neispunjenja obaveza po osnovu
izdate obveznice vlasnici obveznica stiču pravo da pribegnu likvidaciji imovine kako bi
obezbedili isplatu. Ove obveznice su manje rizične od uporedivih neosiguranih
obveznica, i kao rezultat toga imaju manju kamatnu stopu. Certifikat uz zalog opreme
poput mašina ili aviona, su osigurane materijalnom imovinom koja nije imovine. One su i
brže utrživije od hipotekarnih obveznica.

Neosigurane obveznice: Od neosiguranih obveznica postoje Zadužnice (debentures)


koje predstavljaju dugoročne neosigurane obveznice kojima je garant opšti bonitet
preduzeća. One ne poseduju pridruženi kolateral kao garanciju za otplatu dugovanja. U
slučaju neispunjenja obaveza vlasnici obveznica moraju sudski potraživati sredstva.
Pridružen ugovor zadužnica, uglavnom nabraja uslove obveznice i odgovornost
menadžmenta. Ovaj ugovor se naziva ugovor o zadužnici. Zadužnice imaju niži prioritet
isplate od osiguranih obveznica ako preduzeće dođe u situaciju da ne ispunjava obaveze.
.
Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom, predstavljaju finansijsku inovaciju
koju je pokrenula povećana promenljivost kamatnih stopa tokom 1980-ih i 1990-ih
godina. Kamatna stopa na obveznice je povezana sa drugim kamatnim stopama na
finansijskom tržištu, kao što je stopa na rizične zapise i prilagođava se periodično.

Spekulativne obveznice: su obveznice korporacija sa niskim rejtingom i visokim


stepenom rizika. Ako se prisetimo rangiranja obveznica po stepenu rizika od strane
agencija poput Standard and Poor's , setićemo se da su sve obveznice ispod Aaa rejtinga
tretirane kao spekulativne. Šta to konkretno znači? Obveznice spekulativnog rejtinga se
često nazivaju i Junk bonds, ili u slengu smeće. Tokom 1980-ih mnoge kompanije su
iskoristile emitovanje spekulativnih obveznica za prikupljanje kapitala u svrhu
preuzimanja drugih kompanija. Kada preduzeće poveća nivo svoje zaduženosti u svrhu
kupovine akcija drugog preduzeća, povećanje finansijske poluge čini obveznice visoko
rizičnim. Iz tog razloga su kompanije često prodavale delove preuzetih preduzeća kako bi
namirile dugove stvorene izdavanjem spekulativnih obveznica.
Akcije
Posedovanje akcije znači da njen vlasnik poseduje udeo u vlasništvu preduzeća koje
je izdalo akciju. Veličina udela je u skladu sa procentom akcija koje se poseduju.
Investitori mogu zaraditi povrat od akcija na dva načina. Ili cena akcije poraste tokom
vremena ili preduzeće vlasnicima akcija isplaćuje dividende. Često se desi da ulagači
ostvare prihod iz oba izvora. Pošto deoničari imaju niži prioritet od vlasnika obveznica u
situacijama kada je preduzeće u neprilikama, ove hartije od vrednosti nose i veći rizik.
Isto tako povrati su manje sigurni sa obzirom da se dividende mogu lako promeniti, a
niko ne može da garantuje ni cenu akcija. Međutim uprkos rizicima, na akcijama se može
sjajno zaraditi. Još jedna razlika između akcija i obveznica je ta da akcije nemaju rok
dospeća.
Vlasništvo akcija daje akcionarima prava rezidualnih poverioca. Akcionari stiču
prava nad svim sredstvima i zaradom preostalom nakon izmirenja ostalih poverioca.
Ukoliko se desi da ništa ne preostane, ništa neće ni dobiti. Većina akcionara stiče pravo
da izglasava direktore, upravni i nadzorni odbor preduzeća, i da utiče na poslovnu
politiku preduzeća.

Obična akcija naspram povlašćene akcije

Postoje dve vrste akcija, obične i preferencijalne.

Udeo običnih akcija u preduzeću predstavlja vlasnički udeo u tom preduzeću.


Obični akcionari glasaju, primaju dividende i nadaju se da će cena njihovih akcija porasti.
Postoje različiti razredi običnih akcija poput akcija tipa A, tipa B i td, međutim ovi tipovi
nisu standardizovani na nivou preduzeća. Razlike među tipovima uglavnom uključuju
razlike u distribuciji dividendi ili glasačka prava. Bitno je da onaj koji želi da investira u
akcije tačno zna koja prava idu uz određene akcije.
Preferencijalne akcije su oblik osnovnog kapitala u pravnom i poreskom smislu, ali
one se razlikuju od običnih akcija u nekoliko bitnih obeležja. Prvo preferencijalni
akcionari primaju fiksnu dividendu koja se nikad ne menja, što veoma liči na obveznicu.
Drugo, zbog fiksne dividende, cena povlašćenih akcija je relativno stabilna. Treće,
povlašćeni akcionari uglavnom ne glasaju, osim u slučaju kada preduzeće nije isplatilo
obećanu dividendu. Četvrto, povlašćeni akcionari imaju preče pravo na sredstva
preduzeća od običnih akcionara, ali je ovo pravo u redosledu prioriteta namirivanja
obaveza preduzeća i dalje iza prava drugih poverioca, poput vlasnika obveznica. Manje
od 25 posto novih emisija akcija sačinjava preferencijalne akcije, a samo oko 5% od
ukupnog kapitala se sakupi kroz povlašćene akcije. Razlog ovome je taj što se
preferencijalne dividende ne odbijaju preduzeću od poreza, dok je to slučaj sa kamatama
na obveznice.

Vrednost akcija

Cena udela u akcionarskom kapitalu je sadašnja vrednost očekivanih budućih


novčanih tokova, koji se sastoje od dividendi i konačne prodajne cene akcije. Investitori
su voljni da plate cenu akcije koja odražava zbir svih budućih novčanih tokova koje će
akcija generisati, nakon prilagođavanja za vremensku vrednost novca. Međutim problem
je predvideti buduće novčane tokove preduzeća, jer ako je preduzeće uspešno, preostali
novčani tokovi mogu podmiriti visoke dividende, a visoka cena akcija će biti opravdana.
Međutim ako preduzeće u budućnosti ne bude uspešno poslovalo, može se desiti i da ne
generiše tokove novca koji bi mogli podmiriti dividende.

Berzanski indeksi

Berzanski indeks se koristi za praćenje ponašanja grupe akcija, kako bi ulagači


mogli da dobiju određeni uvid u uspešnost veće grupe akcija. Različiti berzanski indeksi
se objavljuju, u svrhu predočavanja uspešnosti različitih grupa akcija. Najpoznatiji indeks
je Dow Jones industrijski prosek, koji se zasniva na uspešnosti 30 akcija velikih
kompanija. Ostali slični indeksi su Standard and Poor's 500 index, NASDAQ kompozitni
indeks, NYSE kompozitni indeks, koji mogu biti od veće koristi za praćenje uspešnosti
rizičnih grupa akcija.

Javna izdanja akcija i obveznica

Jednom kada preduzeće odluči da bi trebalo da izda akcije ili obveznice, ono ih
mora dostaviti javnosti po najvišoj mogućoj ceni. Što više javnost plati za akcije ili
obveznice, to će preduzeće imati niži trošak finansiranja. Postoje dva osnovna načina
javne prodaje HodV. Prvi je putem prodaje koju organizuju investicioni bankari, koji se
bave detaljima plasiranja HodV u ruke javnosti. Drugi način je putem privatnih plasmana.

Svetsko tržište akcija


Do nedavno najveće tržište akcija je bilo američko tržište. Međutim ovaj način
finansiranja je polako uzeo primat i u Evropi i ostalim delovima sveta. Kompanije se sve
češće odlučuju na finansiranje putem ovog tržišta nasuprot doskorašnjem tradicionalnom
vidu finansiranja putem bankarskih kredita. Tako i investitori danas ne gledaju samo
jedan berzanski indeks već čitav dijapazon indeksa finansijskih tržišta u svetu. Naraslo
interesovanje za strane akcije je podstaklo formiranje investicionih fondova koji su
specijalizovani za trgovanje na međunarodnom tržištu. Internacionalizacija finansijskih
tržišta ima veliki uticaj na uspon svetske ekonomije. Države se danas u velikoj meri
finansiraju od strane stranog kapitala i to važi podjednako za razvijene zemlje i zemlje u
razvoju. Tako internacionalizacija finansijskih tržišta otvara vrata još čvršćoj integraciji
svetske ekonomije u kom transfer tehnologije, kapitala i robe postaje svakodnevnica.

Kako tržište određuje cenu akcija


Na tržištu cenu određuje kupac koji je spreman da plati najveću cenu. Ta cena nije
obavezno i najviša cena po kojoj bi se imovina mogla prodati, ali je viša od neke koju bi
neki drugi kupac hteo da plati. Drugo, tržišnu cenu određuje kupac koji može najbolje da
iskoristi tu imovinu. Primer za ovu tvrdnju su visoke premije iznad trenutnih tržišnih cena
koju su pojedine kompanije spremne da plate za kupovinu drugih kompanija. Kompanije
koje kupuju druge kompanije su uverene da su sposobne da bolje iskoriste resurse
kupljene kompanije, što opravdava premijsku cenu. Takođe informacije igraju ogromnu
ulogu u određivanju cene. Superiorna informacija o imovini može povećati njezinu
vrednost tako što smanjuje rizik. Ako razmišljamo o kupovini akcija postoje mnoge
nepoznanice o budućem toku novca. Kupac koji ima najbolju informaciju o tim novčanim
tokovima, će biti u prilici da ih diskontuje po nižoj kamatnoj stopi od kupca koji je
nesiguran.

Devizno tržište

Privrede nekih zemalja u toku određenog vremenskog perioda mogu da budu manje
konkurentne u odnosu na druge zemlje, a da glavni razlog tome bude visoka cena domaće
valute u poređenju sa stranim. Kada domaća valuta izražena u drugim valutama vredi
više, to čini proizvode zemlje sa jakom valutom skupljim i manje konkurentnim u
poređenju sa proizvodima drugih zemalja. Cena jedne valute izražene u drugoj valuti se
naziva devizni kurs. Devizni kurs utiče na privredu i celokupnu ekonomiju jedne zemlje.
Pored mogućnosti uticaja na smanjenje i povećanje međunarodne konkurentnosti zemlje
devizni kurs ima i veliki uticaj na finansijske institucije zato što je veliki deo njihove
aktive denominiran u stranim valutama. Kada se vrednost stranih valuta promeni, menja
se i tržišna vrednost finansijskih institucija. Da bi smo razumeli razloge promena
deviznih kurseva treba da proučimo devizno tržište.

Većina zemalja u svetu poseduje sopstvenu valutu. Trgovina među zemljama


pretpostavlja razmenu različitih valuta. Kada na primer naša firma kupuje strane
proizvode, usluge ili finansijsku imovinu, dinari, odnosno bankarski depoziti
denominirani u dinarima) moraju biti zamenjeni za stranu valutu (bankarske depozite
denominirane u stranoj valuti)
Na deviznom tržištu se odvija trgovina valutama i bankarskim depozitima,
denominiranim u različitim valutama. Obim transakcija širom sveta dnevno premašuje
100 milijardi američkih dolara. Transakcije na deviznom tržištu određuju stope po kojima
se valute razmenjuju, što sa druge strane određuje cenu stranih dobara i finansijske
imovine.

Devizno tržište je tržište na kom se kupuju i prodaju devize, tj strane valute. Ovo tržište
nema centralno mesto, već postoji svugde gde se vrši razmena valuta. Ono je
organizovano kao OTC tržište, na kom nekoliko stotina dilera (većinom banaka), čeka da
kupi odnosno proda depozite denominovane u stranoj valuti. Dileri su u stalnoj
telefonskoj i kompjuterskoj vezi. Tržište je jako konkurentno. Kada banke, kompanije ili
vlade prodaju valute na deviznim tržištima, one ne raspolažu sa buntovima novčanica,
već trgovina podrazumeva kupovinu i prodaju bankovnih depozita denominovanih u
različitim valutama. Trgovina na deviznim tržištima se sastoji od transakcija gde svaka
premašuje 1 milion dolara.

Osnovna svrha deviznog tržišta je da omogući i olakša međunarodnu trgovinu i kretanje


kapitala. Ono je kao takvo, bitan instrument međunarodnog poslovanja, pretvaranja
valuta jednih u druge i likvidiranja međusobnih potraživanja i dugovanja u
međunarodnim plaćanjima. Devizni kurs je iznos jedne valute potreban da bi se kupila
druga valuta. On je cena valute izražena u drugoj valuti.

Ravnotežni devizni kurs je kurs koji se formira slobodno na osnovu ponude i potražnje.
Ovaj kurs se naziva i paritetom kupovne snage zato što se njime uspostavlja nivo
ravnoteže na kom se sve cene proizvoda i usluga na domaćem tržištu mogu izraziti u
cenama strane valute. Teorija pariteta kupovne snage sugeriše da ukoliko nivo cena u
jednoj zemlji poraste u odnosu na drugu, njena valuta bi trebalo da depresira ( valuta
druge zemlje bi trebalo da apresira)

Faktori koji utiču na devizni kurs u dužem roku su: relativni nivo cena, trgovačka
ograničenja poput carina ili kvota jer mogu uticati na povećanje ili smanjenje tražnje za
dobrima jedne zemlje. Zatim preferiranje domaćih dobara u odnosu na strana ili stranih u
odnosu na domaća tako što povećana potražnja za izvozom neke zemlje uzrokuje
apresijaciju njene valute u dugom roku i obratno, povećana potražnja za uvozom
uzrokuje depresijaciju valute. I produktivnost je jedan od faktora koji na duži rok utiče na
devizni kurs, tako što u dužem roku ako zemlja postane relativno produktivnija u odnosu
na druge zemlje njena valuta apresira.

Devizno tržište je podeljeno na dva tržišta: Dnevno ili promptno devizno tržište i
terminsko devizno tržište.

1. Dnevno ili promptno devizno tržište ( Spot exchange market ) – tržište na kom se
kupovina i prodaja valuta vrši sa dospećem do dva dana, po dnevno deviznom
kursu.( Spot exchange rate)
2. Terminsko devizno tržište ( forward exchange market) je tržište na kom se
kupovina i prodaja deviza vrši na duži rok od dva dana, po terminskom budućem
kursu. Na njemu se kupovina i prodaja deviza ugovara danas, a isplata ili isporuka
se vrši u budućnosti. Postoje standardizovani rokovi od jedan, dva, tri i šest meseci.
Posao se likvidira u budućnosti, po kursu koji je važio na dan zaključenja
ugovora. Tako se preduzeće štiti od mogućnosti promene kursa, jer ugovoreni
terminski kurs ostaje na snazi do izvršenja ugovora. Ako je po terminskom kursu
ugovorena vrednost valute viša od buduće, ostvaruje se terminska premija.

Uloga finansijskih posrednika (insitucija)

Kao što smo videli na slici 1., sredstva se mogu kretati od kreditora ka dužnicima i
drugim pravcem nazvanim indirektne finansije. Ovaj pravac uključuje finansijskog
posrednika koji stoji između štediše kreditora i dužnika potrošača. Posrednik prenosi
sredstva od jednog do drugog tako što posuđuje sredstva od štediše kreditora i koristi ih
za odobravanje kredita dužniku-potrošaču. Banka recimo može prikupiti sredstva
emitovanjem obaveza u obliku štednih depozita. Tako prikupljena sredstva može
iskoristiti za formiranje imovine u vidu kredita General Motorsu ili u vidu kupovine IBM
– ove obveznice na finansijskom tržištu. Konačni rezultat je taj da je šira javnost u vidu
štediša kreditora prenela sredstva IBM dužniku potrošaču i to uz pomoć banke kao
finansijskog posrednika. Dakle proces indirektnog finansiranja u kom se pojavljuju
finansijski posrednici se naziva finansijsko posredovanje. To je glavni put kojim se
sredstva kreću od kreditora ka dužnicima. Mada mediji uglavnom usmeravaju pažnju na
tržišta HodV pogotovo berze, finansijski posrednici su za preduzeća daleko važniji izvor
sredstava od tržišta HodV. Zašto su finansijski posrednici toliko važni? Da bi dobili
odgovor na ovo pitanje moramo razumeti ulogu transakcionih troškova i informacionih
troškova na finansijskim tržištima.

Transakcioni troškovi su zapravo vreme i novac koje potrošimo vršeći jednu finansijsku
transakciju. Oni upravo predstavljaju glavni problem ljudima koji poseduju viškove
sredstava koje žele da nekom pozajme. Da bi ljudi zaštitili svoje samostalno ulaganje
morali bi angažovati advokata koji bi sastavio ugovor o zajmu. Ugovorom će se tačno
odrediti koliko i kada vaš dužnik treba da plati na ime kamate i kada mora otplatiti
glavnicu. Sastavljanje ugovora vas može koštati 250 evra. Ukoliko posedujemo 1000
evra i želimo da ih pozajmimo po kamati od 25% što je ogromna godišnja kamata i
pitanje je ko bi bio spreman da je plati uz trošak od 250 evra za advokata ne bi smo
zaradili ništa. Ovo nam govori kako male štediše mogu biti istisnuti sa direktnog učešća
na finansijskom tržištu. Ali ima ko može da spase situaciju. To su finansijski posrednici.
Finansijski posrednici mogu da bitno smanje transakcione troškove jer razvijaju
specifična znanja o njihovom smanjivanju i jer im njihova veličina i obim posla
dopuštaju iskorišćavanje ekonomije obima. Ekonomija obima nastaje kada se smanjuje
jedinična transakcija troška po jednoj novčanoj jedinici transakcije zbog povećanja
vrednosti ili obima transakcija. Banka ugovor o zajmu koji je sastavio dobar advokat
koristi u svim zajmovnim transakcijama iznova i iznova pa je trošak njegovog pravljenja
u startu naveliko otplaćen tj pravnički troškovi po transakciji su drastično smanjeni.
Recimo ugovor se može iskoristiti u 2000 slučajeva uz trošak od 2,5 evra po zajmu
ukoliko se zaposleni pravnik plaća 5000 evra mesečno.
Finansijski posrednici omogućavaju indirektno pozajmljivanje sredstava onima
koji znaju za mogućnosti produktivnih ulaganja. To možemo zahvaliti njihovoj
sposobnosti smanjivanja transakcionih troškova. Niski transakcioni troškovi takođe
finansijskim posrednicima daju mogućnost pružanja usluga likvidnosti- usluga koje
klijentima olakšavaju obavljanje transakcija. Recimo banke štedišama nude tekuće račune
koji im olakšavaju plaćanje računa. Pri tom štediše mogu zaraditi i kamatu na tekuće i
štedne račune ne gubeći pri tom mogućnost da novac na tim računima pretvore u robu ili
uslugu kad im je to potrebno.

Asimetrične informacije: negativna selekcija i moralni hazard


Transakcioni troškovi jednim delom objašnjavaju bitnu ulogu finansijskih
posrednika i indirektnih finansija na finansijskim tržištima. Još jedna bitna uloga
finansijskih posrednika se odražava u činjenici da na finansijskom tržištu jedna strana o
drugoj često ne zna sve što je potrebno za donošenje ispravne odluke. Ta nejednakost u
informacijama se naziva asimetričnost informacija. Na primer dužnik koji podiže zajam
često ima bolje informacije o potencijalnim prinosima i rizicima investicionog projekta u
koji želi da se upusti od kreditora. Nedostatak informacija u finansijskom sistemu stvara
dve vrste problema: jedna se pokazuje pre izvođenja finansijske transakcije a druga
nakon nje.
Negativna selekcija je problem koji nastaje zbog asimetrije informacija pre
izvođenja transakcije. Ona se pojavljuje na finansijskim tržištima u situaciji kada rizični
dužnici koji će najverovatnije proizvesti negativan ishod, dakle oni sa visokim kreditnim
rizikom – najaktivnije traže zajam zbog šega će im isti najverovatnije biti i odobren.
Kreditori – oni koji posuđuju sredstva znaju da u uslovima negativne selekcije je
verovatnije da će dobiti kredit klijent sa većim kreditnim rizikom pa zato i nastaje
opasnost obustave kreditiranja koja se odražava na sve jer na tržištu posluju i klijenti sa
niskim kreditnim rizikom.
Moralni hazard je problem koji nastaje usled asimetričnih informacija nakon
izvođenja transakcije. Moralni hazard na finansijskom tržištu predstavlja rizik (hazard)
uključivanja dužnika u aktivnosti koje su sa stanovišta kreditora nepoželjne (nemoralne)
jer se zbog istih smanjuje verovatnost otplate zajma, pa kreditori koji su svesno ovog
rizika mogu obustaviti kreditiranje. Recimo sredstva su pozajmljena za pokretanje
profitabilnog investicionog projekta, međutim kompanija koja ih je pozajmila reši da ih
uloži u još profitabilniji projekat ali sa izuzetno visokim stepenom rizika. Tko će moći da
otplati kredit i zadrži veću dobit. Međutim posto je stepen rizika projekta vrlo visok
stepen verovatnoće da izgubi vaš novac je mnogo veći od onog sa kojim je kreditor bio
upoznat odobravajući zajam za projekat koji mu je predočen. Kada se moralni rizik i
ostvari neki kreditori umeju da budu u potpunosti obeshrabreni da u budućnosti dalje
pozajmljuju sredstva.
Problemi koje stvaraju negativna selekcija i moralni hazard predstavljaju važne
prepreke za dobro funkcionisanje finansijskih tržišta. Međutim finansijski posrednici
preko razvijanja specifičnih znanja mogu premostiti takve probleme. Male štediše mogu
svoja sredstva poveriti finansijskom tržištu preko posrednika u koje imaju poverenje.
Finansijski posrednici zarađuju veća sredstva na ulaganjima jer su bolje osposobljeni za
razlikovanje dobrih od loših dužnika pa tako i mogu smanjiti gubitke koji nastaju zbog
negativne selekcije. Između ostalog finansijski posrednici razvijaju specifična znanja i
stiču specifično iskustvo u nadziranju ponašanja dužnika pa tako isto smanjuju gubitke
koji mogu nastati usled moralnog hazarda. Upravo usled ovih sposobnosti oni štedišama
mogu da obezbede kamatu ili da im pruže druge usluge koje ostvaruju dobit.

Struktura finansijskog sistema


Najvažnija finansijska institucija u finansijskom sistemu je centralna banka. Ona je
državna institucija koja je odgovorna za vođenje monetarne politike. Monetarna politika
podrazumeva upravljanje kamatnim stopama i količinom novca u opticaju koji se još
naziva i ponuda novca. Da bi preduzeće uspešno poslovalo za njega je od najveće
važnosti da tačno zna i razume kakve efekte proizvode instrumenti monetarno kreditne
politike na njegovo sadašnje i buduće poslovanje i na njegove sadašnje i buduće odluke
vezane za finansiranje. Sa obzirom da monetarna politika utiče na kamatne stope,
inflaciju i poslovne cikluse, ona ima direktni uticaj na ponašanje finansijskih tržišta, a
takođe i na kreiranje finansijske politike preduzeća. Tako će preduzeće u skladu sa
određenom monetarnom politikom i prirodom mera koje iz nje proizilaze, ukoliko
naravno poznaje značaj ??? moći pravovremeno da reaguje u kontekstu izbora načina
finansiranja sredstava, izbora načina plasmana sredstava, budžetiranja, dizajniranja cena
u skladu sa očekivanim inflatornim tokovima i sl.
Finansijski sistem je dosta složen i sastoji se od različitih vrsta privatnih
finansijskih institucija poput: banaka, osiguravajućih društava, investicionih fondova,
finansijskih kompanija investicionih banaka i sve njih reguliše i nadzire vlada. Ako želite
da kreditirate neku kompaniju ne ćete otići direktno predsednicima kompanija već ćete to
učiniti preko finansijskih posrednika, institucija poput komercijalnih banaka, štedno
kreditnih zadruga, štedionica, investicionih fondova..Sve ove institucije posuđuju novac
onih koji su ga uštedeli plasirajući ga onima kojima treba za poslovne poduhvate.
Treba da saznamo odgovore na pitanja Zašto su finansijski posrednici od tako
velikog značaja za efikasno funkcionisanje finansijskih tržišta?I za efikasno
funkcionisanje preduzeća. Zašto nekima daju a nekima ne daju kredite? Zašto je to
najviše i najstrože regulisan posao u celoj privredi?

Centralna banka i Regulacija finansijskog sistema

Regulacija finansijskog sistema

U gotovo svim zemljama finansijski sistem spada u sektor najstrože regulisanih


sektora privrede. Vlada reguliše finansijska tržišta zbog tri glavna razloga:
• povećanja i transparentnosti informacija koje stoje na raspolaganju ulagačima
• osiguranja stabilnosti finansijskog sistema
• povećanja kontrole sprovođenja monetarne politike
Bitno je da shvatimo kako su ova tri razloga za državnu intervenciju oblikovala
današnje regulatorno okruženje.

Povećanje informacija koje stoje na raspolaganju ulagačima. Već smo rekli da


asimetrične informacije na finansijskim tržištima znače da investitori mogu imati
probleme zbog negativne selekcije i moralnog hazarda. To u znatnoj meri može uticati na
efikasno delovanje finansijskog tržišta. Rizična preduzeća ili prikriveni prevaranti mogu
biti snažno motivisani da prodaju HodV neopreznim ulagačima. Tako problem negativne
selekcije može odvratiti ulagače od učešća na finansijskom tržištu. Dale kad je ulagač
kupio HodV može se susresti sa problemom moralnog hazarda tj situacijom kada dužnik
ima motiv da uđe u rizičnu situaciju ili motiv da učini neku prevaru ( izvlačenje novca iz
preduzeća zarad lične koristi). Problem moralnog hazarda kao što smo rekli takođe može
odvratiti ulagače od učešća na finansijskom tržištu. Upravo državna regulativa može da
umanji ove probleme i da time poveća efikasnost finansijskih tržišta kroz povećanje
količine i kvaliteta informacija koje stoje na raspolaganju investitorima.
Osiguranje stabilnosti finansijskih posrednika. Asimetrične informacije mogu da
prouzrokuju kolaps finansijskih posrednika, što se naziva finansijska panika. Usled
nedostatka potpunog poverenja u stabilnost finansijskih posrednika ljudi koji su istima
poklonili poverenje mogu poželeti da iz istih povuku novac. Tako se dešava da u slučaju
nekih manjih kriza više ljudi želi da povuče novac iz kako nesolventnih tako i solvetnih
finansijskih institucije i time se stvara takozvana finansijska panika koja deluje po
principu domino efekta i koja dovodi do velikih gubitaka i koja uzrokuje velike štete
celokupnoj ekonomiji jedne zemlje.
Zato je vlada uvela regulacije kako bi u celini zaštitila javnost i ekonomiju od
pogubnog uticaja finansijske panike:
Ograničenja ulaska na tržište. Državne komisije za banke i osiguravajuće institucije
kao i agencija za kontrolu valute su uveli stroga pravila koja uređuju ko sme a ko ne sme
osnovati instituciju finansijskog posrednika. Pojedinci ili grupe koje žele osnovati
finansijskog posrednika, poput banke ili osiguravajućeg društva moraju od države dobiti
licencu za rad. Licenca će biti odobrena samo ako se radi o istaknutim subjektima,
nepomućene reputacije i velikim početnim kapitalom.
Objavljivanje informacija je regulisano uvođenjem strogih obaveza izveštavanja za
finansijske posrednike. Njihova računovodstva se moraju vršiti po strogo određenim
načelima, a njihove knjige su predmet povremenog nadzora sa obavezom da određene
informacije uvek moraju biti na raspolaganju javnosti. Isto tako i korporacije koje
emituju obveznice i akcije obavezne su da daju detaljne izveštaje o svojoj imovini i
obavezama, zaradama i prodajama akcija i zakonski su kažnjive trgovine povlašćenim
informacijama, dakle onim koje nisu dostupne svim investitorima na finansijskom tržištu.
Ograničenja ulaganja i aktivnosti postoje u vidu ograničenja prirode aktivnosti
kojom se posrednici smeju baviti kao i u pogledu vrsta imovine koje posrednici mogu
držati. Da bi se postigao osećaj sigurnosti ulagača u institucije finansijskih posrednika
jedan od načina je ograničenje njihovog angažmana u rizičnim aktivnostima. Recimo
komercijalno bankarstvo nije smelo da se bavi rizičnijim poduhvatima koji su bili
dozvoljeni investicionim bankama. Isto tako još jedan od načina je zabrana držanja neke
vrste rizične imovine ili u blažoj verziji ograničavanje držanja rizične aktive na određene
iznose. Tako je fondovima životnog osiguranja dozvoljen samo ograničeni iznos ulaganja
u akcije, a poslovnim bankama uopšte nije dozvoljeno ulaganje u obične akcije, zbog
podložnosti cena ovih instrumenata čestim promenama.
Osiguranje depozita. Država može osigurati ljude koji poveravaju svoja sredstva
finansijskim posrednicima od bilo kakvog finansijskog gubitka u slučaju propasti
posrednika. Naša agencija je agencija za osiguranje depozita koja osigurava od gubitka
svakog pojedinog štedišu u svakoj pojedinoj banci do određenog iznosa po računu. Sve
komercijalne banke i štedionice uplaćuju depozite u ovaj fond. Sredstva ovog fonda se
koriste za isplatu osiguranih depozita ako neka od banaka članica propadne.
Ograničenje tržišne konkurencije. Političari često izjavljuju da nekontrolisana
konkurencija finansijskih posrednika može dovesti do stečajeva finansijski posrednika u
kojima najviše strada široka javnost. I ako su dokazi da je konkurencija uzrok nevolja u
koje zapadaju finansijski posrednici dosta slabi, države i njihove vlade i dalje postavljaju
mnoga restriktivna pravila poslovanja poput restriktivnih pravila za otvaranje novih
poslovnih lokacija tj podružnica, poreklo vlasničkog kapitala, ograničenje poslovnih
aktivnosti i sl.
Ograničenje kamatnih stopa je takođe u duhu sputavanja tržišne konkurencije.
Ovim država ograničava visinu kamatnih stopa koje se mogu plaćati na depozite. Danas
je ova regulacija uglavnom ukinuta u većini zemalja.

Unapređivanje kontrole monetarne politike. Sa obzirom da banke imaju važnu ulogu u


određivanju ponude novca, veliki deo regulative finansijskih posrednika je sastavljen u
cilju unapređivanja kontrole nad ponudom novca. Jedna od regulacija iz te familije je
nama dobro poznata obavezna rezerva prema kojoj su sve depozitne institucije dužne da
kod centralne banke drže propisani deo depozita. Isto tako i osiguranje depozita se može
objasniti potrebom države da kontroliše novčanu masu u opticaju svojom ulogom u
otklanjanju nepoverenja građana i mogućnosti dešavanja čestih stečaja finansijskih
posrednika čime se izbegavaju ili umanjuju šanse ua nekontrolisane velike promene u
ponudi novca.

CENTRALNA BANKA

CB predstavlja monetarnu vlast i centralnu instituciju bankarskog sistema svake


nacionalne ekonomije. Ona je banka banaka.Ona kao državna institucija ima osnovni
zadatak da održava stabilnost nacionalne valute i sprovodi utvrđenu monetarno kreditnu
politiku putem mehanizama monetarno kreditnog regulisanja. CB takođe za državu
obavlja različite finansijske usluge tako da predstavlja i banku države.

Poslovi koje CB obavlja za državu su::

ƒ Držanje sredstava državnog budžeta


ƒ Prodaja vrednosnih papira za račun države na tržištu novca, putem kojih država
premošćava trenutne debalanse budžetskih sredstava
ƒ Davanje kredita državi za svrhu premošćavanja kratkoročnih budžetskih deficita
ƒ Kreditiranje države iz primarne emisije radi finansiranja privrednog razvoja
ƒ Centralna banka kao banka banaka

CB kao centralna institucija bankarskog sistema daje:

1. Ocenu i mišljenje o ispunjenosti propisanih uslova za rad poslovnih


banaka
2. Daje ili uskraćuje ovlašćenje poslovnoj banci za otvaranje deviznog
računa u inostranstvu
3. Dimenzionira kreditnu aktivnost poslovnog bankarstva
4. Kontroliše bilansnu strukturu, likvidnost i solventnost banaka.

Osnovni cilj kontrole poslovnog bankarstva je stvaranje poverenja vlasnika slobodnih


novčanih sredstava u stabilnost bankarskog sistema, što predstavlja osnovnu pretpostavku
nesmetane mobilizacije slobodnih novčanih sredstava i njihovog daljnjeg usmeravanja u
društvenu reprodukciju u cilju postizanja privrednog razvoja zemlje. Stabilnost
bankarskog sistema pretpostavlja zadovoljavajući stepen likvidnosti bankarskog sistema.
Stoga su poslovne banke dužne da u vođenju svoje poslovne politike vode računa o
sopstvenoj likvidnosti. One su takođe u obavezi da jedan deo propisanih sredstava od
strane CB drže na računu obaveznih rezervi, dok drugi deo rezervi likvidnosti drže na
svom transakcionom računu. Poslovne banke svoju trenutnu nelikvidnost mogu da
premoste na tržištu novca međutim u slučaju vanrednih kriznih likvidnosnih perioda CB
se javlja kao zajmodavac kako bi sprečila opšte bankrotstvo banaka.

Osnovne funkcije NBS

Osnovne funkcije Narodne banke Srbije su:

• utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike,


• vođenje politike kursa dinara,
• čuvanje deviznih rezervi i upravljanje njima,
• staranje o funkcionisanju platnog prometa i finansijskog sistema.

1. Utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike – funkcija kontrole novca u


opticaju i instrumenti monetarno kreditne politike.

Stabilnost svake ekonomije oslanja se u velikoj meri na adekvatnu monetarnu


politiku. Zadatak monetarne politike jeste da utvrdi potrebnu količinu novca koja treba da
se nalazi u opticaju. Upravo ovaj zadatak postavlja se pred centralnu banku, koja
različitim instrumentima i mehanizmima utiče na količinu novca u opticaju. CB preko
poslovnog bankarstva sprovodi mere Monetarno Kreditne politike. CB reguliše obim
novca i kredita u opticaju držeći ga na nivou potrebnom za nesmetano funkcionisanje
društvene reprodukcije i na nivou potrebnog očuvanja stabilnosti domaćeg novca. CB
prati realizaciju zacrtane monetarno kreditne politike preko stope rasta monetarnih
agregata. Monetarni agregati u najširem smislu podrazumevaju novac i druga slična
finansijska sredstva čiji je stepen konvertovanja u novac različit.

Naša CB definiše monetarne agregate i knjigovodstveno prati monetarna kretanja po


metodologiji MMF – a :

1. Monetarni agregat M1 – novčana masa


ƒ gotov novac u opticaju
ƒ depoziti po viđenju bez javnog sektora
2. Monetarni agregat M2
ƒ novčana masa i oročeni štedni dinarski depoziti
3. Monetarni agregat M3
ƒ Monetarni agregat M2 i devizni depoziti
4. Neto domaća aktiva banaka
ƒ Razlika između M3 i neto devizne aktive prema inostranstvu.
5. Neto domaća aktiva centralne banke
ƒ Razlika primarnog novca i neto devizne aktive prema inostranstvu.

Uloga centralne banke se svodi na balansiranje monetarnih agregata, jer ekspanzivno


kreiranje novčane mase dovodi do inflacionih tokova, dok restriktivno kreiranje može da
ugrozi normalni proces proširene reprodukcije tj privredni rast.

Glavni tokovi formiranja novčane mase su:

1. Krediti banaka – volumen kredita usmeren ka sektoru privrede, stanovništva i


javnom sektoru.
2. Devizne transakcije kao novčani tok između domaćih i stranih transaktora, bitno
utiče na na kvantum novčane mase.

Instrumenti i mehanizmi monetarno kreditne politike koje koristi


centralna banka:
1. Eskontna i diskontna kamatna stopa
2. Operacije na otvorenom tržištu
3. Obavezna rezerva
4. Rediskontni krediti
5. Specijalni depoziti
6. Direktivne mere

Eskontna i diskontna kamatna stopa

Eskontna i diskontna kamatna stopa – centralna banka će u slučaju pretnje inflacije


poskupeti novac povećanjem eskontne i diskontne kamatne stope. Povećanje ovih
kamatnih stopa ima direktan uticaj na kamatne stope po kojima finansijske institucije
odobravaju svoje kredite, te se na taj način utiče na smanjenje kredita. U slučaju
povećane potrebe za novcem, smanjenjem eskontne i diskontne kamatne stope banka će
uticati na pad kamatnih stopa finansijskih institucija, i time će stvoriti povoljnu klimu za
uzimanje kredita.

Operacije na otvorenom tržištu

Operacije na otvorenom tržištu – predstavljaju instrument centralne banke putem kojeg


se, kupovinom i prodajom državnih hartija od vrednosti i hartija od vrednosti izdatih od
strane centralne banke, utiče na ukupna novčana sredstva u opticaju. U slučaju da se javi
višak novca u opticaju, centralna banka će prodajom ovih hartija od vrednosti praktično
„izvući“ jedan deo novca iz opticaja. Suprotno, ukoliko se javi potreba za većom
količinom novca, kupovinom hartija od vrednosti centralna banka pušta jedan deo novca
nazad u opticaj.
Obavezna rezerva

Obavezna rezerva predstavlja iznos sredstava koji poslovne banke moraju da drže
beskamatno kod CB. CB utvrđuje stopu obavezne rezerve i vrstu depozita na koje će se
primeniti jedinstvena ili različita stopa u zavisnosti od vrste depozita. Na taj način
smanjuje se kreditna sposobnost banaka, jer se deo koji je deponovan kod centralne
banke ne može odobriti kao kredit klijentima. Centralna banka utvrđuje stopu obavezne
rezerve, i povećanjem ove stope može uticati na smanjenje kreditne sposobnosti banaka,
a samim tim i na smanjenje količine novca u opticaju. Sa druge strane, ukoliko dođe do
smanjenja ove stope, poslovne banke će moći da veću količinu sredstava izdvoje za
odobravanje kredita, te će se samim tim povećati i količina novca u opticaju.

Rediskontni krediti

Rediskontni krediti su alternativni mehanizam kreditiranja poslovnih banaka. CB


kupuje robne menice koje su prethodno diskontovale poslovne banke. Tako CB daje
kredite poslovnim bankama koji se automatski likvidiraju u momentu naplate menice.

Specijalni depoziti

Specijalni depoziti su sredstva poslovnih banaka koja se drže kod CB i koja se ili uopšte
neukamaćuju ili se ukamaćuju po niskoj kamatnoj stopi. U uslovima prevelike kreditne
ekspanzije CB može da pored povećanja stope obavezne rezerve, odredi stopu iznad
obavezne rezerve na prirast depozita, kako bi se radikalnije smanjila kreditna aktivnost
banaka. Imaju isto dejstvo na količinu novca u opticaju kao i obavezne rezerve.

Direktivne mere

Ove mere se mogu primeniti kratkoročno, u posebnim uslovima, koji zahtevaju brzu i
efikasnu monetarnu politiku. Treba imati u vidu da je loša strana ovih mera ograničavanje
slobode tržišta. Direktivne mere se najčešće odnose na ograničavanje obima kreditnih
plasmana banaka, i na limitiranje visine kamatnih stopa.

Treba imati u vidu da će svako „upumpavanje“ ili povlačenje novca iz opticaja od


strane centralne banke imati multiplikovani efekat na ukupna novčana sredstva u
opticaju. To znači da će, usled dejstva multiplikatora, količina novca koja će se pojaviti u
opticaju usled dejstva određenog mehanizma centralne banke biti veća od količine novca
koju je centralna banka ubacila u opticaj. Poznavanje ovih multiplikatora je od velikog
značaja pri doziranju monetarne politike.

2. Čuvanje deviznih rezervi i upravljanje njima

Centralna banka je zadužena za praćenje kursa domaće valute, i eventualno


reagovanje u slučaju mogućeg negativnog dejstva deviznog kursa na privredu. Zaštitu
kursa centralna banka vrši putem deviznih rezervi, koje predstavljaju rezerve novca koje
centralna banka drži u stranim valutama. Pri tome treba imati u vidu da je osnovni cilj
držanja deviznih rezervi minimiziranje rizika, nikako ostvarenje dobiti, te se stoga
devizne rezerve zemlje drže samo u valutama i hartijama od vrednosti koje sa sobom
nose minimalni rizik.

3. Staranje o funkcionisanju platnog prometa i finansijskog sistema

Centralna banka je državna institucija koja je ovlašćena da se stara o funkcionisanju


platnog prometa i finansijskog sistema. To znači da je njen zadatak da obezbedi red u
poslovanju finansijskih institucija, nesmetano obavljanje platnog prometa, i sigurnost
učesnika u finansijskom sistemu. Centralna banka to čini tako što predstavlja jedinu
instituciju koja je ovlašćena za izdavanje i oduzimanje dozvola za rad ostalim
finansijskim institucijama. Ukoliko neka od finansijskih institucija ne poštuje propisana
pravila ponašanja unutar finansijskog sistema, centralna banka joj može oduzeti dozvolu
za rad. Na taj način stvara se određeni red i osećaj sigurnosti i poverenja klijenata u
poslovne banke, što je preduslov za nesmetano obavljanje platnog prometa.

4. Vođenje politike kursa dinara - vrednost novca Inflacija i deflacija

Unutrašnja neravnoteža može da se manifestuje preko inflacije i deflacije

Inflacija je smanjenje kupovne snage novca usled veće količine novca u opticaju od
optimalne. Manifestuje se kvantitativno preko rasta cena i kvalitativno nemerljivo preko
nestašica robe.

Deflaciju karakteriše jačanje kupovne snage domaćeg novca usled njegove nedovoljne
količine u opticaju. Takođe karakteriše je slabljene poslovne inicijative koja se
manifestuje preko pada cena, rasta realne kamatne stope u odnosu na nominalne, i pada
ukupne privredne aktivnosti.
Najznačajniji finansijski posrednici

Svako preduzeće mora biti u stanju da razlikuje najznačajnije finansijske


posrednike, načine na koji oni obavljaju funkciju posredovanja i njihove najznačajnije
aktivnosti, jer će mu upravo ovo znanje pomoći u izboru finansijskog posrednika koji će
biti u stanju da najadekvatnije posluži preduzeću u skladu sa njegovim namerama
plasmana sredstava ili potrebe spoljnog finansiranja sredstava. Finansijski posrednici se
mogu svrstati u tri kategorije: Depozitne institucije, institucije ugovorne štednje i
investicioni posrednici.

Depozitne institucije
Depozitne institucije su finansijski posrednici koji prihvataju depozite pojedinaca i
institucija i bave se odobravanjem zajmova. U ove institucije spadaju banke i štedne
institucije: štedno kreditne zadruge, štedionice i kreditne zadruge.

Tabela 1 - Vrste finansijskih posrednika

Poslovne banke su finansijski posrednici koji uglavnom prikupljaju sredstva


izdavanjem transakcijskih depozita ( depozita na osnovu kojih se mogu izdavati čekovi)
zatim štednih depozita ( depozita koji se mogu trenutno isplatiti ali na osnovu kojih se ne
mogu izdavati čekovi) i oročenih depozita ( depozita sa fiksnim rokovima dospeća) Tako
prikupljena sredstva koriste se za odobravanje poslovnih, potrošačkih i hipotekarnih
kredita, za kupovinu državnih obveznica i obveznica lokalnih vlasti.

Štedno kreditne zadruge – prikupljaju sredstva uglavnom kroz štedne depozite,


oročene depozite i tekuće račune. Ovako prikupljena sredstva se uglavnom koriste za
odobravanje hipotekarnih kredita. Pre nastupajuće deregulacije štedno kreditnim
zadrugama je bilo odobreno samo odobravanje hipotekarnih kredita bez mogućnosti
otvaranja tekućih računa. Međutim problemi sa kojima su se suočile ove institucije zbog
velikih fluktacija kamatnih stopa u periodu između 1960 – 1980 koje su ostavile izuzetno
negativne efekte na dugoročno plasirana sredstva za hipotekarne kredite (sa rokovima
dospeća dužim od 25 god.) koja su bila odobrena po tada važećim kamatnim stopama za
koje se u kasnijem periodu ispostavilo da ne mogu da pokriju troškove pribavljanja novih
sredstava su podstakli vlade mnogih zemalja da ovim institucijama takođe odobre
poslove otvaranja tekućih računa, odobravanja potrošačkih kredita i druge aktivnosti koje
su do tada bile privilegija samo poslovnih banaka. Danas su ove institucije dužne da kao i
poslovne banke deponuju obavezne rezerve kod centralne banke. Tako je danas usled
deregulacije poslovanja finansijskih posrednika zamagljena razlika između poslovanja
poslovnih banaka i štedno kreditnih zadruga pa su zato ove institucije ušle i u otvorenije
konkurentske odnose.
Štedionice – su veoma slične štedno kreditnim zadrugama. Razlikuju se donekle u
korporativnoj strukturi jer se štedionice struktuiraju kao zajedništva ili kooperative. To
znači da su štediše ujedno i vlasnici. Poput štedno kreditnih zadruga štedionice takođe
prikupljaju sredstva preko štednih depozita(udela) i plasiraju ih u vidu hipotekarnih
kredita. Usled procesa deregulacije poslovanja finansijskih institucija i štedionicama je
danas odobreno otvaranje tekućih računa i odobravanje drugih vrsta kredita.
Kreditne zadruge – su male kooperativne kreditne institucije koje su organizovane
oko postojećih društvenih grupa ili zajednica poput sindikata, zajednice zaposlenih
jednog preduzeća i sl. One prikupljaju depozite( udele) i plasiraju ih u potrošačke kredite.
Zahvaljujući novoj regulativi i njima je dozvoljeno otvaranje tekućih računa i
odobravanje hipotekarnih kredita.

BANKE KAO NAJZNAČAJNIJE DEPOZITNE INSTITUCIJE

Banke su najvažniji izvor spoljnih sredstava korišćenih za finansiranje


poslovanja. Kao što se vidi na slici 1 i 2 primarni spoljni izvor finansiranja poslovanja
korporacija predstavljaju krediti. Većina ovih kredita su bankarski krediti . Iz ovoga
možemo zaključiti da banke igraju najvažniju ulogu u finansiranju poslovnih aktivnosti
za većinu svetskih preduzeća. U SAD se godišnje četiri puta više sredstava odobrava
putem bankarskih kredita nego putem emisije akcija. Međutim banke imaju još veći
značaj za evropske zemlje i ostale zemlje širom sveta pogotovo za zemlje u razvoju. Šta
to čini banke toliko važnim za funkcionisanje finansijskog sistema i ako su one toliko
važne zašto njihov udeo u spoljnom finansiranju tokom poslednjih godina opada. Koji je
uzrok opadanju?
Grafikon na slici 1 pokazuje kako su američka preduzeća finansirala svoje poslovne
aktivnosti, koristeći spoljna sredstva finansiranja ( ona koja ne proističu iz njihove
poslovne aktivnosti) u periodu od 1970. do 1996.
bankovni krediti
nebankovni krediti
obveznice
akcije

Slika 1 – Spoljni izvori sredstava nefinansijskih korporacija u sjedinjenim državama

Kategoriju bankarskih kredita sačinjavaju primarno bankarski krediti; nebankarske


kredite sačinjavaju krediti ostalih finansijskih posrednika. Kategorija obveznica
podrazumeva dužničke HodV poput korporativnih obveznica i komercijalnih zapisa.
Kategorija akcija se sastoji od izdanja novih vlasničkih udela. Slika 2 koristi istu
klasifikaciju kao slika jedan, i upoređuje podatke SAD sa onima u Nemačkoj i Japanu.

Slika 2 – Spoljni izvori sredstava nefinansijskih korporacija: poređenje Sjedinjenih


Država sa Nemačkom i Japanom
Iz svake definicije banke može se zaključiti da je banka institucija čija je osnovna
delatnost uzimanje i davanje kredita i posredovanje u novčanim plaćanjima.
Uzajmljivanje i pozajmljivanje novca predstavlja bankarski primarni posao, u kom banke
nastupaju kao posrednici između stvarnih zajmodavaoca i zajmoprimaoca novčanog
kapitala. Profit banke se sastoji u tome da uzajmljuje kapital po nižoj ceni, od one po
kojoj taj kapital prodaje. Ovaj profit je praktično marža kamate.

Savremene banke danas univerzalizuju svoje poslovanje. Procesi liberalizacije i


deregulacije finansijskog tržišta koji uklanjaju državnu zakonsku kontrolu nad sferama
poslovanja finansijskih posrednika, zajedno sa procesom globalizacije finansijskog
tržišta, utiču na dramatičan rast konkurencije u ovom sektoru. Velike kompanije gutaju
male, potrošači tačno znaju šta hoće, postaju obrazovaniji i razmaženiji pa traže sve vrste
usluga na jednom mestu, terajući banke u proces univerzalizacije poslovanja, na širenje
lepeze usluga, što dovodi do nastanka finansijskih konglomerata, danas popularno
nazvanim finansijskim supermarketima.

Poslovi koje današnje banke obavljaju sa pravnim i privatnim subjektima se mogu


svrstati u nekoliko grupa:

Depozitni poslovi; Kreditni poslovi; Devizni poslovi; Emisioni poslovi; Depo


poslovi; Poslovi sa efektima; Garancijski poslovi; Poslovi platnog prometa; Brokerski
poslovi – poslovi posredovanja sa H od V; Kupovina i naplata potraživanja;
Osiguranje; Lizing; Finansijski konsalting.

Poslovna aktivnost banke sa stanovništvom

Banka sa sektorom stanovništva obavlja:

1. Depozitne poslove : stanovništvo drži kod banaka račune po viđenju tj


depozite na kratak rok i štedne depozite dugoročnijeg karaktera koji nose
kamatu.
2. Kreditne poslove : Potrošački krediti, stambeni krediti i krediti za mala
preduzeća.
3. Poslove izdavanja sefova u zakup : čuvanje dragocenosti

Poslovna aktivnost banke sa privredom


Privreda svoja depozitna sredstva drži na računima u bankama u obliku :
ƒ Depozita po viđenju koja predstavljaju sredstva preduzeća uložena bez roka,
na koje banka ne plaća kamatu;
ƒ Oročenih depozita koji se drže na posebnim računima, imaju različite
rokove dospeća i različite kamate;
ƒ Specijalnih depozita
Depoziti privrede i stanovništva određuju obim i strukturu kreditnog potencijala banaka.
Upravo ovaj posao pruža bankama osnovu i mogućnost da na osnovu prikupljenih
sredstava kreiraju novac i odobravaju kredite. Sa obzirom da svaki uspešni finansijski
menadžer preduzeća mora biti upoznat sa vrstama, načinima i procedurama kreditiranja
od strane banaka posebnu pažnju ćemo posvetiti kreditnim poslovima banke.

Funkcija kredita u privrednom sistemu

Kreditni odnos se zasniva između poverioca i dužnika u uslovima kada poverilac želi
svoja sredstva da najcelishodnije iskoristi a dužnik ima potrebu za sredstvima da bi
finansirao određenu prvrednu aktivnost. Kredit predstavlja imovinsko pravni dnos
između poverioca i dužnika u kojem poverioc svoja novčana sredstva ustupa dužniku na
određeni vremenski period i pod određenim uslovima.
Danas se pojam finansiranja vrlo često poistovećuje sa pojmom kreditirnja. Međutim
između ova dva pojma postoji jasna razlika. Pojam finansiranja je šira ekonomska
kategorija koja se odnosi na aktivnosti i načine obezbeđenja sredstava za finansiranje
tokova reprodukcije a koja se mogu obezbediti iz različitih izvora a ne samo putem
kredita. Tako je kredit samo jedan od oblika finansiranja te je stoga sadržan u pojmu
finansiranja.

Kreditni odnos kao ekonomska kategorija sadrži sledeće važne funkcije:

Funkcija prikupljanja sredstava – koja je istovremeno i njegova istorijska funkcija.


Usitnjena i slobodna novčana sredstva koja se trenutno nalaze van proizvodje i prometa
se prikupljaju i plasiraju u dalnji tok reprodukcije. Banke prikupljaju slobodna novčana
sredstava putem depozita, i alociraju ih tamo gde su potrebna za obavljanje procesa
reprodukcije.

Funkcija stabilnosti i likvidnosti proizvodnog procesa - Kreditiranje omogućuje


održavanje kontinuirane likvidnosti privrednih subjekata a time i kontinuitet proizvodnje.
Pomoću kreditiranja se takođe regulišu tržišni odnosi, ponuda i tražnja, čime se ubrzava
razvoja procesa reprodukcije. Privredni subjekti se u održanju procesa reprodukcije ne
mogu isključivo osloniti na sopstvene izvore sredstava. Dopunska sredstava obezbeđena
putem kreditiranja omogućavaju proširenje i ubrzavanja procesa proizvodnje pa
preduzeća mogu da se brže razvijaju. Takođe zahvaljujući kreditu kupci se na tržištu
pojavljuju kao potrošači čak i kad nemaju dovoljno sopstvenih sredstava. Upravo se iz
ovog razloga kaže da su krediti u stanju da regulišu ponudu i tražnju i time utiču na
stabilizaciju cena.

Funkcija razvoja međunarodnih privrednih odnosa - Banke putem kredita za obrtna


sredstav izvoznicima pružaju podsticaj, jer im omogućavaju premošćavanje vremenskog
perioda potrebnog za naplatu potraživanja pogotovo ukoliko je ugovoreno odgođeno
plaćanje. Ovaj period traje od samog ulaganja privredni proces do realizacije i naplate
istog deviznim prilivom iz inostranstva. Krediti vezani za izvozne poslove postoje u svim
oblicima, od kratkoročnih preko srednjoročnih i dugoročnih.

Funkcija razvoja privredno nedovoljno razvijenih područja - Ovom funkcijom


kredita se dopunjava nedostatak akumulacije u pojedinim nerazvijenim područjima te se
time ubrzava privredni razvoj tih područja. Tako se uspostavlja ravnomernost u
privrednom razvoju regiona jedne zemlje.

Funkcija kontrole privrednih tokova - podrazumeva de se preko kredita privredni


tokovi dopunjavaju određenom količinom novca i to putem mehnizma emisione politike
CB. Oblik kontrole kredita se ostvaruje putem stalne kontrole poslovanja preduzeća koja
se kreditiraju. Kontrolu u praksi sprovode banke tako što kontrolišu da li preduzeća
namenski koriste kredit, da li su preduzeća likvidna, da li posluju rentabilno uz što manje
sumnjivih i spornih potraživanja. Ova kontrolna funkcija proističe iz zainteresovanosti
banke da joj preduzeće vrati kredit prema utvrđenim uslovima i rokovima dospeća.

Dakle ekonomske funkcije kredita utiču na otvaranje tržišta za nove kupce, povećanje
prometa robe i usluga, kupovine i prodaje, povećava se tražnja za uvoznim proizvodima i
sl. Bez kredita proces reprodukcije bi bio značajno usporen i smanjen.

Vrste kreditnih bankarskih poslova

Kreditni oblici koje banka odobrava se dele po nekoliko kriterijuma:


ƒ Prema ekonomskoj nameni (potrošačke, proizvodne, uvozne, izvozne)
ƒ Prema roku trajanja (kratkoročne, srednjoročne, dugoročne)
ƒ Prema načinu vraćanja (jednokratne, obročne, amortizacione)
ƒ Prema vrsti obezbeđenja kredita (lične i pkrivene)
ƒ Prema plaćanju kamate (kamatni, beskamatni)
ƒ Prema upotrebi kredita (opšte i namenske)
ƒ Prema obliku (naturalne, robne, novčane)

Ovde ćemo se upoznati detaljno sa oblicima kratkoročnog, srednjoročnog i dugoročnog


kreditiranja.

Kratkoročni krediti

Kratkoročni krediti se odobravaju za finansiranje tekućeg poslovanja tj za nabavku


obrtnih sredstava i održavanje likvidnosti. Ovi krediti su primenljivi u svim privrednim
delatnostima. Obično se ovi krediti odobravaju na period trajanja do jedne godine a u
izuzetnim slučajevima i do dve godine. Pokazatelj kratkoročnih potrebnih bankarskih
sredstava za jedno preduzeće dobija se oduzimanjem tekuće pasive od tekuće aktive. On
je pokazatelj kontinuirane potrebe finansiranja preduzeća. Ovaj pokazatelj se dopunjuje
procenom kreditne sposobnosti preduzeća i praćenjem namene korišćenja kredita.
Osnovni kriterijum kreditne sposobnosti je stepen likvidnosti preduzeća tj sposobnost
pokrivanja dospelih kratkoročnih obaveza. Ovi krediti se po dospeću moraju vratiti da bi
se po potrebi opet odobrili njohovom korisniku (pod uslovom da su u direktnoj funkciji
procesa reprodukcije). Krediti za održavanje likvidnosti imaju dnevnu dospelost i prenose
se sa računa jedne banke na račun druge banke koji se vode kod CB. Kamata se posebno
računa i iskazuje.

Oblici kratkoročnih kredita za privredu

Eskontni krediti. Ovi krediti predstavljaju jedan od najstarijih oblika bankarskih poslova
plasmana sredstava. I danas ima veoma značajno mesto u sferi međunarodne trgovine.
Ovi krediti se mogu posmatrati sa šireg i užeg aspekta. Posmatrajući eskontni kredit sa
šireg aspekta možemo reći da je to posao u kom banke kupuju potraživanja pre roka
njihovog dospeća. Sa užeg aspekta eskontni kredit podrazumeva odobravanje kredita od
strane poslovne banke na osnovu menica. Banka odobrava kredit po osnovu otkupa
meničnog portfelja ( služi kao pokriće kredita) koji može da se proda pre roka dospeća uz
određeni diskont tj umanjenje vrednosti menice, kao naknadu za kamatu i troškove
izdavanja kredita. Ova naknada se naziva eskontna provizija.. Eskontni - Diskontni
krediti predstavljaju praktično otkup meničnog portfelja preduzeća po nižoj ceni u
odnosu na ugovoreni menični iznos. Menica sa visokim bonitetom je ona koja je
avalirana - robno pokrivena i sa rokom dospeća do 90 dana. Ovim kreditom preduzeća
unovčavaju svoja potraživanja na osnovu prodate ali još ne naplaćene robe. Na ovaj način
preduzeća otklanjaju neizvesnost oko mogućnosti prodaje menice pre njenog roka
dospeća. Takođe strogost zakonskih propisa u odnosu na menicu kao instrument
obezbeđenja plaćanja ima pozitivan uticaj kako na sigurnost plaćanja tako i na brzinu
plaćanja, pa se potraživanja po menicama realizuju po skraćenim i efikasnim postupcima.

Avalni kredit. Avalni kredit banka obezbeđuje putem avala na menici. Dakle on se ne
odobrava u klasičnoj kreditnoj formi, već u obliku posebne garancije na licu menice. On
u suštini predstavlja menično jemstvo, jer avalista tj banka u menicu unosi pismenu
izjavu kojom se obavezuje da će biti jemac tj garant da će neko od potpisnika menice
ispuniti svoju meničnu obavezu. Tako avalist spada među regresne dužnike što znači da
mu se poverilac može neposredno obratiti za isplatu obaveze po menici, ukoliko glavni
dužnik odbije da isplati menicu. Karakteristika meničnog avala je jeste da se aval može
dati samo na ukupan menični iznos, te stoga banka ne može delimično avalirati menični
iznos. U slučaju da banka kao avalista isplati dug umesto svog klijenta, ima pravo da traži
povraćaj sredstava od komitenta za gog je garantovala kao i od svih potpisnika menice.

Lombardni kredit. Ovaj oblik kratkoročnog kredita podrazumeva da banka odobrava


kredit na osnovu zaloga u obliku trajnijih i vrednijih pokretnih stvari na određeno vreme i
naravno uz određenu kamatu. Zaloge na osnovu kojih se odobrava lombardni kredit su
obično plemeniti metali, hartije od vrednosti, umetnine, roba i druge pokretne vredne
stvari. Što se tiče hartija od vrednosti, kao zaloga se uzimaju samo one HodV koje se
kotiraju na berzama. Isto tako zbog nedostatka skladištenog prostora u kojima bi se
skladištila založena roba i predmeti, banka kao zalogu može prihvatiti odrešena
dokumenta za robu koja predstavlja predmet zaloge. Ova dokumenta mogu biti
skladišnica, konosman, tovarni list i sl. Tako banka ne mora fizički da prenese robu kod
sebe, jer posedovanjem ovih dokumenata ona stiče pravo raspolaganja ovom robom.
Naravno banka obavezuje dužnika da vodi brigu o zalogu tj o kvalitetu i kvantitetu
založene robe. Ono što je karakteristično za lombardni kredit je činjenica da banka nije
zainteresovana za kreditnu sposobnost dužnika, već za stanje, vrstu i vrednost dužnikove
zaloge. On se obično odobrava u iznosu od 60% - 80% pune vrednosti zaloge, čime
banka pokriva u celini iznos datog kredita u slučaju da on ne bude otplaćen, tako što
zalogu prodaje na javnoj prodaji. Kod ove vrste kredita kamatna stopa je nešto veća od
eskontne stope i kamatne stope po tekućem računu, iz razloga što banka oko ovog kredita
ima više posla: primanje i izdavanje zaloge, manipulaciju zalogom i sl. Ovaj oblik
kratkoročnog kreditiranja je posebno značajan za vlasnike HodV jer oni na osnovu njih
mogu dobiti kratkoročni kredit a da pri tom ne moraju prodati svoje HodV ispod njihove
tržišne vrednosti.

Akceptni kredit. Ovaj oblik kratkoročnog kreditiranja podrazumeva da banka klijentu ne


odobrava odmah kredit, već stavlja svoj potpis na menicu, te ovim činom povećava
bonitet i kvalitet te menice, i time omogućava izdavaocu menice da dobije kredit
eskontovanjem menice ili da dobije kredt od neke domaće ili strane banke.Akceptiranjem
menice banka postaje glavni dužnik – trasat, dakle svojim ugledom i finansijskom
sposobnošću stoji ispred izdavaoca menice – trasanta, te time banka izdavaoca menice
čini poslovno sposobnijim te ga tako posmatra i poslovno okruženje.Naravno banka daje
ovakvu garanciju samo kreditno sposobnim klijentima sa kojima ima izgrađene trajne
dugoročne odnose. Ovo je i logično jer se potpisivanjem menice banka obavezuje da će
isplatiti menični iznos ukoliko to učini izdavalac menice. Akceptirana menica je
intezivno prisutna u sferi međunarodnog robnog prometa. U privredi je često nazivaju
trgovački akcept. Za uslugu pružanja svog ugleda i potpisa banka naravno naplaćuje
određenu proviziju. Preduzeća se odlučuju za ovaj vid kratkoročnog kreditiranja ukoliko
su u prilici da dobiju robu na menični kredit, uz akcept banke, jer je kamata u odnosu na
neki drugi oblik kratkoročnog kreditiranja mnogo manja. Pri sklapanju ugovora o
akceptnom kreditu utvrđuju se uslovi: visine iznosa do kog će banka dati garanciju na
menicu, vremenski rok trajanja menice, oblik pokrića u slučaju da banka iskupi menicu,
visina provizije i ostalih troškova koji se naplaćuju klijentu za ovu uslugu.

Rambursni kredit. Ova vrsta specifičnog kratkoročnog kredita je najzastupljenija u sferi


međunarodnog robnog prometa, i primenjuje se u slučaju izvoza i uvoza robe. Ovaj kredit
je praktično kombinacija akceptnog kredita, lombardnog kredita i robnog dokumentarnog
akreditiva.
Kod odobravanja ovog kredita učestvuje više banaka iz zemlje i inostranstva. Banka
odobrava akceptni kredit uvozniku, gde uvoznik kao pokriće na ime banke prenosi na
banku robna dokumenta (konosman) i drugu prateću dokumentaciju. Rambusni poslovi
praktično predstavljaju isplatu duga, plaćanje izvoza ili uvoz putem bankarskog akcepta
koji je pokriven robnim dokumentima. Osnovni cilj upotrebe rambusnog kreditiranja je
podsticanje i olakšavanje međunarodne trgovine. To se postiže time što rambusni kredit
otklanja nepoverenje na strani izvoznika, uvoznika i na strani banke. Postoje tri načina
odobravanja rambusnog kredita. Prvi je kada rambusni kredit odobrava banka u zemlji
izvoznika po njegovom nalogu. Drugi je kada ovaj kredit odobrava banka u zemlji
uvoznika po njegovom nalogu. Treći način koji je i najšire primenjen je odobravanje
indirektnog rambusnog kredita gde učestvuju sledeći subjekti: kupac-uvoznik, banka
kupca uvoznika sa sedištem u zemlji uvoznika, rambusna banka u nekoj trećoj zemlji,
banka prodavca-izvoznika sa sedištem u zemlji izvoznika i prodavac-izvoznik. Kod
indirektnog rambusnog kreditiranja zaključuje se ugovor između kupca-uvoznika i
prodavca –izvoznika, kojim se predviđa da će se plaćanje poslovne transakcije izvršiti
menicom koju će akceptirati poznata poslovna banka u nekoj trećoj zemlji.

Vinkulacioni kredit. Ova vrsta kredita podrazumeva odobravanje kredita od strane


banke klijentu uz uslov tj obavezu da krajnji korisnik kredita banci uruči određena
dokumenta(tovarni list) putem kog će banka u celini ili delimično raspolagati sa
odgovarajućom vrednošću robe na koju se dokument odnosi. Vinkulacioni kredit se
najčešće koristi u veletrgovini prilikom otkupa raznih roba na terenu. Ovim kreditom
banka praktično veletrgovcima daje određeni avans unapred, na osnovu robe koja putuje
krajnjim korisnicima i tovarnih listova koje veletrgovci predaju banci. Dakle banka po
prijemu tovarnog lista i drugih dokumenata od prodavca,prodavcu vrši isplatu
protuvrednosti robe uz pozivanje kupaca da njoj izvrše isplatu vrednosti robe i da
preuzmu od nje dokumenta(tovarni list) sa kojim će moći da preuzmu robu. Ovi krediti se
nazivaju vinkulacionim jer potiču od latinske reči vinculare koja znači spojiti,
vezati,obavezati, i oni upravo to i čine jer se prodavac po isporuci robe veže tj traži
novčana sredstva od banke, a banka po prijemu dokumenta traži od kupca da se obaveže
da ista dokumenta isplati.

Overdraft krediti – takozvani otvoreni kreditni sistem gde kreditno sposobna preduzeća
stiču automatsko pravo da vuku određene iznose sredstava sa tekućih računa kod banaka.

Kreditne linije – ugovaraju se na godišnjem nivou u određenom iznosu, predpostavljaju


određeni depozit preduzeća i odobravaju se po određenom automatizmu. Odobravaju se
proverenim klijentima i iz tog razloga nisu osigurani.

Revolving krediti – hibridni krediti koji su kombinacija kratkoročnog, srednjoročnog i


dugoročnog finansiranja.Oni imaju klauzulu obnavljanja ugovora pre isteka ugovorenog
dospeća pa su praktično stalno u dospeću.

Faktoring – kreditiranje u vidu cesije potraživanja izvoznika na faktorske


kompanije.Oblik finansiranja izvoza

Srednjoročni krediti sa rokom od 1 do 5 god.

Srednjoročni krediti se koriste za finansiranje trajnih obrtnih sredstava i za investicije


manjeg obima. Odobravaju se na period od pet godin i služe za finansiranje određene
proizvodne aktivnosti čiji je period realizacije duži od poslovne godine. Mogu se
odobravati u uslovima kada se sprovodi sanacija preduzeća. Koriste se za nabavku trajnih
potrošnih dobara, opreme i investicionu izgradnju u roku trajanja od dve do pet godina. U
srednjoročne kredite spadaju potrošački krediti i građevinski krediti.

Potrošački krediti. Potrošačke kredite odobravaju poslovne banke, privredna preduzeća


građanima za nabavku trajnih potrošnih dobara. Ovaj oblik srednjoročnog kreditiranja se
koristi kao sredstvo podsticanja proizvodnje i prometa, sredstvo uravnoteženja robno-
novčanih odnosa i kao sredstvo koje utiče na porast društvenog standarda sektora
stanovništva. Ovu vrstu kredita pored banaka odobravaju i specijalizovane finansijske
kompanije i proizvodne organizacije. Rok vraćanja ovih kredita se kreće od 12 do 36
meseci.

Građevinski krediti. Ovi krediti se najčešće odobravaju za objekte koji se nalaze u fazi
izgradnje. Odobravaju ih komunalne i hipotekarne banke. Rok vraćanja ovog kredita traje
od dve do tri godine. Banke ove kredite odobravaju putem tekućeg računa, i eskonta
menica. Ukoliko se odobrava preko tekućeg računa, odobrava se u fazama, pa banka
putem kontrole izgradnje objekta, može da prati i kontroliše namensko trošenje sredstava.
Ako se kredit odobrava putem eskonta menica, menicu vuče izvođač građevinskih
radova, akcept na menicu stavlja investitor, a banka vrši njeno eskontovanje. U ovom
slučaju banka ne može da kontroliše faze izgradnje objekta. Banke koje odobravaju ove
kredite moraju da poseduju znanje o tehničkim pitanjima vezanim za oblast
građevinarstva.

Dugoročni krediti sa rokom dospelosti preko 5 god

Dugoročno finansiranje privrede se sprovodi preko bankarskog sistema i finansiranjem


preko tržišta kapitala. Američka privreda se tradicionalno od II svetskog rata dobrim
delom dugoročno finansira preko tržišta kapitala mada je finansiranje preduzeća putem
bankarskog sistema i dalje najzastupljeniji put finansiranja.. Evropska privreda se za
razliku od američke do nedavno najviše oslanjala na bankarski sistem dugoročnog
finansiranja. To što se finansiranje i dalje u najvećem delu vrši preko banaka nije
začuđujuće ukoliko uzmemo u obzir postojanje problema asimetričnosti informacija iz
kojeg proizilaze problemi negativne selekcije i moralnog hazarda. Dugoročni krediti se
odobravaju za dugoročne investicione potrebe. Najčešće se koriste za finansiranje
infrastrukturnih radova, izgradnju fabrika, nabavku investicione opreme ili nabavku
mašina. Odobravaju se na vremenski period duži od pet godina. Davaoc kredita pre
njihovog odobravanja mora imai jake argumente da će kredit biti u ugovorenom roku
vraćen i da će investicija zbog koje se kredit zahteva biti rentabilna i profitabilna..

Osnovne karakteristike dugoročnih kredita su da im je rok dospelosti duži od 5


godina; da se otplata vrši mesečno,kvartalno, polugodišnje i godišnje; da postoji grace
period – mirovanje obaveze po osnovu otplate kredita od momenta davanja kredita do 1
ili 2 godine; da se kredit otplaćuje u anuitetima koji obuhvataju deo kamatne obaveze i
glavnicu. Kod dugoročnih kredita nivo kamatnih stopa je uslovljen opštim nivoom
kamata na finansijskom tržištu, obimom i rokom dospelosti kredita i stepenom
zaduženosti preduzeća. Veći obim kredita povlači nižu kamatu i obratno. Izvor otplate
dugoročnih kredita je iz neto dohotka preduzeća koji je i pokazatelj kreditne sposobnosti i
novčanog potencijala preduzeća. Takođe dugoročni krediti su obezbeđeni krediti.
Obezbeđeni su najčešće u vidu zaloga na H od V , učešćem sredstava, davanja zalage na
fiksnu imovine. Krediti mogu da se osiguraju i kod osiguravajućih kompanija.
Obezbeđenje kredita poskupljuje njegovu cenu. Isto tako rizik ovih kredita je veći, usled
veće mogućnosti promene kamatne stope u slučaju kada se ugovara fiksna kamatna stopa
i usled rizika nemogućnosti otplate kredita od strane preduzeća zbog izbora lošeg
investicionog projekta.

U dugoročne kredite spadaju hipotekarni krediti, investicioni krediti, stambeni krediti,


konzorcijalni krediti, forfetiranje.

Hipotekarni kredit. Na svom samom pocetku hipotekarni krediti su se koristili za razvoj


poljoprivrede i zanatstva. Danas se ovaj način eksternog finansiranja primenjuje u svim
privrednim granama kao i u sektoru stanovništva. Hipotekarni kredit predstavlja
dugoročnu vrstu kredita koji se odobrava uz zalog nepokretnih stvari. Zalog za hipoteku
mogu biti nepokretnosti - nekretnine i zemljište poput: stanova, fabrika, hala,
poljoprivrednog zemljišta a u određenim slučajevima predmet hipoteke mogu biti i
pokretne stvari velike vrednosti poput aviona, brodova i sl.. Pri odobravanju hipotekarnog
kredita poverioca interesuje isključivo bonitet nekretnine koja se daje u zalog za kredit,
jer poverioc uz saglasnost dužnika ostvaruje pravo zaloge nad predmetnom nepokretnom
imovinom. Pravo zaloge poverioc realizuje tako što uz saglasnost dužnika, uknjižava u
zemljišne knjige u visini odobrenog hipotekarnog kredita, pravo vlasništva nad
nepokretnom stvari. Ovim se dužniku koji je vlasnik nekretnine praktično ograničava
pravo raspolaganja sa tom nekretninom, ali on i dalje ostaje vlasnik nekretnine. Vlasnik u
toku perioda trajanja zaloge može da otuđi zalogu ali poverilac i dalje ima pravo naplate
iz te nekretnine bez obzira sto je ona promenila vlasnika. Novi vlasnik je time samo
preuzeo dug kojim je data nekretnina opterećena. Dakle pravo zaloge nad nekretninom je
aktuelno sve dok se odobreni hipotekarni kredit u celini ne vrati poveriocu. Ugovor o
hipotekarnom kreditu se zaključuje između dužnika i poverioca i treba da sadrži sledeće
elemente: Iznos kredita, visinu kamatne stope, rok vrćanja, način isplate kredita, pravo
otkazivanja kredita. Pošto vrednost nekretnina takođe može da raste i da se smanjuje u
zavisnosti od uslova ponude i tražnje na tržištu, poverioc da bi se zaštitio od
promenljivosti tržišnih cena nekretnina obično odobrava kredit u manjem iznosu od
tržišne vrednosti date nekretnine. Ovaj iznos se obično kreće od 50% do 70% tržišne
vrednosti nepokretnosti. Takođe u cilju smanjenja rizika obezvređivanja vrednosti
imovine, dužnik se obavezuje da istu tretira na najbolji mogući način kao i da je osigura
od elementarnih i katastrofalnih događaja (poplava, požar, zemljotres i sl.) a polisu
osiguranja vinkulira na poverioca. Kamatne stope na ove kredite se kreću u visini
tržišnih kamatnih stopa za dugoročne kredite na finansijskom tržištu. Rok vraćanja
hipotekarnih kredita se utvrđuje sporazumno i obično se odobrava u trajanju od 10 do 30
godina.
Ovaj kredit se može otplaćivati na dva načina. Prvi način je putem fiksne otplate što znači
da se kredit otplaćuje odjednom u celosti. Drugi način je anuitetska otplata, pri čemu se
sastavlja amortizacioni plan koji postaje sastavni deo ugovora o hipoteci, i uglavnom se
otplaćuje u tromesečnim ili šestomesečnim ratama. Ovaj način otplate kredita sadrži i deo
kamate i deo glavnice. O ovom načinu otplaćivanja sredstava ćemo se detaljnije upoznati
pri izučavanju amortizacionog zajma. Ukoliko se desi da dužnik ne isplaćuje kredit u
dogovorenom roku ili rokovima, banka ima prvo da svoje potraživanje naplati prisilnim
putem, recimo tko što ce nekretninu prodati na licitaciji. Tkođe banka ima pravo da
dužniku uvede mere prinudne uprave.

Investicioni kredit. Investicioni krediti se odobravaju za:


ƒ Izgradnju i nabavku osnovnih sredstava( izgradnja novih objekata i rekonstrukcija
postojećih, nabavku industrijskih prava poput kupovine patenata i licenci,
nabavku opreme i sl.
ƒ Za osnivačka ulaganja koja podrazumevaju troškove realizacije određene
investicije: imovinsko prvni troškovi, troškovi istraživanja, obuke i treninga
kadrova, režijski troškovi pri izgradnji i sl.
ƒ Ulaganja u stalna obrtna sredstva koja podrazumevaju ulaganja u nedovršenu
proizvodnju, gotove proizvode i gotovinu.
ƒ Finansiranje sanacionog programa koje podrazumeva ulaganje u preduzeće kojim
se obezbeđuje nastavak njegovog poslovanja.

Kod odobravanja investicionog kredita poverioc naročito razmatra kreditnu sposobnost


tražioca kredita. Da bi stekao realni uvid u kreditnu sposobnost zajmotražioca, poverilac
od njega zahteva na uvid, bilans stanja i uspeha, finansijski plan, projekciju budućeg
prihoda i mogućnosti vraćanja kredita. Takođe tražioc kredita poveriocu podnosi
investicioni elaborat koji sadrži investiciono tehničku dokumentaciju u kojoj se razrađuje
tehnološko privredna koncepcija predmeta investicije. Elaborat sadrži podatke o vrsti i
nameni kredita, načinu njegovog korišćenja i načinu vraćanja kredita kao i sve ostale
podatke za koje banka smatra da su relevantni za podnošenju kreditnog zahteva. Stručna
služba banke pregleda da li su uz zahtev predata sva potrebna dokumenta, proverava sve
podatke, utvrđuje da li predložena finansijska konstrukcija obezbeđuje završetak
planirane investicije, utvrđuje kreditnu sposobnost tražioca kredita. Takođe banka
angažuje grupu eksperata iz oblasti tehnologije, inžinjeringa tj onih oblasti na koje se
odnosi investicija da daju mišljenje o opravdanosti preduzimanja date investicije.
Ukoliko se kredit odobri banka i zajmotražioc zaključuju ugovor o kreditu. Potom banka
prati realizaciju investicionog projekta i kontroliše da li se tražioc kredita pridržava
ugovorenih obaveza. Na kraju pri završetku investicionih aktivnosti, projekat se pušta u
eksploataciju i počinje otplaćivanje kredita. Vremenski rok otplate kredita počinje da teče
sa danom utvrđenim ugovorom. Način vraćanja ove vrste kredita je putem anuitetskih
otplata (kamata i glavnica) sa grejs periodom ili bez grejs perioda ili putem jednokratne
isplate nakon određenog grejs perioda (kamata se plaća u toku grejs perioda, a ceo iznos
se isplaćuje nakon isteka grejs perioda)

Konzorcijalni kredit. Konzorcijalni kredit predstavlja dugoročni bankarski posao koji


podrazumeva udruživanje više banaka u cilju obezbeđenja novčanih sredstava za
finansiranje dugoročnih i velikih investicionih projekata. Banke pribegavaju osnivanju
konzorcijuma u slučaju kada potrebno ulaganje prevazilazi finansijsku mogućnost jedne
poslovne banke. Tada banke potpisuju ugovor o povezivanju u konzorcijum u kom
definisu cilj i svrhu organizovanja konzorcijuma. Ovi konzorcijumi mogu biti
privremenog ilitrajnog karaktera. Povremeni se osnivaju kod ad hok poslova dok se trajni
konzorcijumi osnivaju za projekte dugoročne poslovne kooperacije i specijalizacije.
Organizovanjem konzorcijuma banka smanjuje rizik pri davanju kredita, jer se isti
ravnopravno raspoređuje na ostale banke partnere. Konzorcijum poslovnih banaka
zaključuje ugovor sa tražiocem kredita o odobrenju i vraćanju kredita. Ugovor prestaje da
važi kada glavni dužnik o roku vrati konzorcijalni kredit, a banke clanice konzorcijuma
dobiju iznos uloženih sredstvava. Ovi krediti se odobravaju za izgradnju autoputeva,
gasovoda, naftovoda i sl.

Forfetiranje. Forfeting je vrsta dugoročnog kreditiranja namenjenog finansiranju izvoza.


Ovaj kredit se realizuje prodajom izvoznog potraživanja preduzeća banci uz odbitak
fiksnog iznosa tj premije za preuzimanje potraživanja, a na osnovu dokumenata kojim
uvoznik garantuje otplatu duga. Drugim rečima banka otkupljuje dugoročno potraživanje
preduzeća prema trećem licu. Tako izvoznik prodaje uvozniku robu na kredit,a prodajom
svog potraživanja banci uz određeno umanjenje iznosa potraživanja,koje banci daje kao
provizij, brzo dolazi do gotovine. Ova frsta finansiranja je slična faktoringu koji
podrazumeva kupovinu kratkoročnih potraživanja. Procedura forfetiranja podrazumeva
da banka – forfetor, otkupljuje potraživanje koje izvoznik ima prema nekom trećem licu
putem preuzimanja menice, akreditiva sa odloženim plaćanjem, i tako na sebe preuzima
rizik naplate tog potraživanja. Ukoliko se radi o forfetiranju menice, tada banka
izvozniku isplaćuje sumu naznačenu na menici umanjenu za iznos eskonta. Banka ovu
vrstu kredita odobrava iz svog redovnog kreditnog potencijala, zarađuje kamatu ali i
preuzima rizik naplate potraživanja iz posla. Upravo zbog preuzetog rizika banke nastoje
da vrše forfetiranje prvorazrednih menica koje su obezbeđene avalom ili garancijom
poznatih svetskih banaka. Iz tog razloga preduzeća nastoje da pribave prvorazredne
menice. Dobra strana ove vrste dugoročnog kreditiranja za preduzeće je u tome što se
preduzeće izvoznik oslobađa potencijalnog valutnog rizika tako što svoje potraživanje
prodaje pre roka dospeća. Takođe putem forfetiranja preduzeće izvoznik odmah dolazi do
gotovog novca i nema potrebe da trži kredit od svoje poslovne banke.

Instrumenti obezbeđenja kredita


Banka svojom poslovnom politikom može propisati obavezu osiguranja kredita za
određene namene. Osigurani krediti imaju zalogu u obliku trajnih fizičkih dobara ili u
vrednosnim papirima. Vrednost zaloge mora biti jednaka ili iznad vrednosti ugovorenog
kredita.

Najčešći oblici osiguranja kredita su:

Garancija ili jemstvo za kratkoročne kredite. Postoji oblik supsidijarnog jemstva i


solidarnog jemstva. Kod supsidijarnog jemstva prvo je odgovoran glavni dužnik a
potom jemac. Kod solidarnog jemstva banka ima pravo da proceni kome će se prvo
obratiti za naplatu duga, da li prvo glavnom dužniku ili jemcu.
Prenos u fudicijarnu svojinu – predstavlja založno pravo zajmodavca na osnovno
sredstvo.

Hipoteka - predstavlja založno pravo na nekretninu kojom se obezbeđuju dugoročni


krediti. Nakon procene nekretnine, kredit se odobrava obično u iznosu manjem od
vrednosti nekretnine. Pravo zaloge na nekretnine se uknjižava u zemljišne knjige ili tapije
ukoliko ne postoje zemljišne knjige.

Uslovi odobravanja kredita


Pri postupku odobravanja kredita privrednim subjektima, poslovna banka je dužna da
poštuje bankarske uzanse, bankarska načela, da utvrdi bonitet klijenta i njegove poslovne
interese. Za poslovnu banku je pri tom od izuzetne važnosti da se vodi politikom
efiksnosti ulaganja, jer se efikasnim ulaganjem postiže veća korist od ulaganja, veća
rentabilnost, veća kamatna stopa, kraći rok povrata sredstava i veći stepen sigurnost
ulaganja.

Uslovi za odobravanje kredita preduzećima mogu biti opšteg i posebnog karaktera. Opšti
uslovi se odnose na one koji su bliže determninisani zakonom, propisima i aktima
poslovne banke. Ovi uslovi po pravilu važe za sve vrste kredita kao i za sve korisnike
kredita. Takođe za iste kategorije tražilaca kredita se utvrđuju i isti uslovi.
Posebni uslovi odobravanja kredita su selektivnog karaktera, predviđeni su za pojedine
vrste namenskih kredita.

Privredni subjekt da bi mu se odobrio kredit mora da ispunjava sledeće uslove:


ƒ Da je kreditno sposoban
ƒ Da namenski troši kredit
ƒ Da ispunjava i posebne uslove za pojedine vrste kredita

Postupak kreditiranja privrednog komitenta

Da bi privredni subjek od poslovne banke dobio kredit on pre svega mora biti ocenjen
kao kreditno sposoban.

Privredni subjekt se smatra kreditno sposobnim kada:


ƒ ostvaruje pozitivan finansijski rezultat – pozitivni finansijski rezultat se ostvaruje
kada preduzeće ima višak prihoda u odnosu na svoje rashode. Realna ocena i
analiza strukture finansijskog rezultata se vrši putem analize ukupnih prihoda i
ukupnih rashoda preduzeća. Tako se dolazi do pokazatelja uspešnosti poslovanja
preduzeća u određenom vremenskom periodu.
ƒ kada nema nepokriven gubitak po završnom računu iz prethodne godine. Ukoliko
preduzeće prikaže negativan finansijski rezultat a u sanju je da ga pokrije na
propisani način smatra se kreditno sposobnim i obrnuto. Banka preduzeću koje ne
može da pokrije iskazani gubitak ne odobrava novi kredit niti mu može produžiti
ranije odobreni kredit, sve dok preduzeće ne reguliše pokriće iskazanog gubitka.
Ukoliko je gubitak iskazan u toku poslovne godine, banka može da proceni da je
ovakav gubitak privremenog karaktera, dakle da je nastao usled sezonskih
oscilacija, i da će biti nadoknađen do kraja poslovne godine te se stoga može
odlučiti da preduzeću da kredit.
ƒ kada ima mogućnost da vrati kredit u roku. Ova mogućnost je u direktnoj vezi sa
stepenom likvidnosti obrtnih sredstava preduzeća. To konkretno znači da likvidna
sredstva treba da budu takvog karaktera da se mogu brzo i lako pretvoriti u
novčani oblik.
ƒ kada ima uredno finansijsko poslovanje. Za jedno preduzeće se smatra da ima
uredno finansijsko poslovanje kada uredno i na vreme izmiruje dospele obaveze,
prema banci, državi, dobavljačima i ostalim poslovnim partnerima, a takođe i
kada u roku naplaćuje svoja potraživanja jer poslovna banka ne može dati kredit
preduzeću koje ima dospela ne naplaćena potraživanja tj ako je od dana dospelosti
nenaplaćenih potraživanja proteklo više od 60 dana, i kada iznos potraživanja
prelazi 20% od ukupnog iznosa dospelih potraživanja u vreme podnošenja
zahteva za kredit.
ƒ kada ažurno vodi svoje knjigovodstveno stanje. Ažurno vođenje
knjigovodstvenog stanja podrazumeva da se preduzeće u vođenju knjigovodstva
striktno pridržava propisa o knjigovodstvenoj evidenciji. Dakle preduzeće mora
da poslovnoj banci redovno podnosi mesečno knjigovodstveno stanje, periodični
obračun i završni račun a ukoliko to ne čini bankaa ga nee smatrati kreditno
sposobnim.Takođe uslov za pozitivnu ocenu kreditne sposobnosti preduzeća od
strane poslovne banke je da preduzeće svoju knjigovodstvenu imovinu i obaveze
evidentira po stvarnoj vrednosti na osnovu odgovarajućih propisa.
ƒ kada svoju imovinu i obaveze iskazuje po stvarnoj vrednosti u skladu sa važećim
propisima.

Postupak kreditiranja

Postupak kreditiranja preduzeća u sebe uključuje sve potrebne pravne i ekonomske


aktivnosti koje preduzima banka i tražilac kredita u svrhu odobravanja kredita. Svaki
postupak kreditiranja se u principu sadrži od sledećih faza:

ƒ Podnošenje zahteva za kredit


ƒ Razmatranje i obrada kreditnoh zahteva
ƒ Rešenje po kreditnom zahtevu
ƒ Zaključivanje ugovora o kreditu
ƒ Korišćenje i vraćanje kredita

Podnošenje kreditnog zahteva

Zahtev za kredit treba da sadrži:


ƒ svrhu ili namenu kredita,
ƒ visinu iznosa kredita.
ƒ uslove korišćenja kredita koji se odnose na dinamiku korišćenja, visinu kamatne
stope, rok vraćanja, ačin otplate i sl.
ƒ instrumente obezbeđenja vraćanja kredita

Tražioc kredita obično prilaže neophodnu dokumentaciju i detaljno obrazloženje potrebe


za kreditom. Potrebna dokmentacija koja se podnosi uz zahtev za odobrenjem kredita se
definiše u zavisnosti od poslovnog odnosa između tražioca kredita i poslovne banke.
Takođe dokumentacija se definiše i u zavisnosti od vrste kredita, obima kredita, namene
kredita, ročnosti kredita i sl. Bitno je napomenuti da svi podaci koji se daju poslovnoj
banci predstavljaju poslovnu tajnu. U detaljnom obrazloženju potrebe za kreditom
preduzeće objašnjava banci materijalne i finansijske efekte za koje očekuje da će se
ostvariti pomoću finansiranja putem kredita. Obrazloženje treba da bude potkrepljeno
odgovarajućim dokumentovanim podacima kao što su podaci o obimu proizvodnje,
finansijskom rezultatu, položaju na tržištu, finansijskoj situaciji i ostalim relevantnim
podacima. Potrebno je istaći stanje obrtnih sredstava, njihove izvore, potrebu za
dopunskim izvorima finansiranja i sl. Banka od dkumentacije najčešće zahteva: plan
razvoja preduzeća; plan proizvodnje; ostvarenu proizvodnju preduzeća izraženu
kvartalno, po asortimanu i vrednosno; ostvarenu realizaciju proizvodnje- strukturu
troškova i prodajne cene; mesečno bruto knjigovodstveno stanje; kretanje zaliha sirovina,
materijala, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda; završni račun za prošlu poslovnu
godinu; stanje obrtnih sredstava i njihovih izvora; stanje zaduženosti; pregled
potraživanja; pregled stanja i kretanja fondova trajnog kapitala; plan potrebnih obrtnih
sredstava za proces redovnog poslovanja, bilans uspeha.

Razmatranje i obrada kreditnog zahteva

Druga faza u postupku kreditirnja je razmatranje i obrada kreditnog zahteva preduzeća od


strane poslovne banke. Razmatranje i obradu kreditnih zahteva vrše stručna lica banke sa
zvanjem kreditnih referenata i po potrebi stručne komisije u slučajevima investicionih
kredita. Kreditni referenti analiziraju preduzeće koje je podnelo kreditni zahtev sa
formalno pravne strane i materijalno finansijske strane. Kreditni referenti su u obavezi da
utvrde kreditnu sposobnost preduzeća., gde se posebni naglasak stavlja na ostvareni
finansijski rezultat, pa tako bilans uspeha predstavlja osnovni dokument pomoću kog se
može identifikovati finansijski rezultat i kreditna sposobnost preduzeća. Takođe
razmatranje kreditnog zahteva podrazumeva da kreditni referent proverava namensku
upotrebu sopstvenih i tuđih sredstava preduzeća. Ukoliko se utvrdi da je preduzeće ranije
bilo sklono ne namenskoj upotrebi sredstava za banku to znači da je u preduzeću prisutna
finansijska ne disciplina i nepoštovanje ugovorenih i preuzetih obaveza, te da je stoga
preduzeće sklono rizičnom ponašanju. Takođe referent obraća pažnju na stanje ukupnih
obrtnih sredstava preduzeća i izvore obrtnih sredstava i način njihovog anagažovanja.
Kod analize knjigovodstvenog stanja posebna pažnja se obraća na stanje naplate
potraživanja, jer na osnovu ovih podataka kreditni referent stiče uvid u prodajnu politiku
preduzeća, posebno u kontekstu kreditiranja kupaca i naplate potraživanja. Prilikom
analize kreditnog zahteva ključna je analiza i ocena kreditnog rizika. Ova analiza se se
odnosi na nemogućnost otplate kredit, i na neočekivane promene cene plasiranog
kapitala. Krajnje donošenje odluke se uglavnom utemeljuje na kvantitativnoj analizi
Ukoliko kreditni referent dođe do zaključka da je preduzeće tražioc kredita kreditno
sposobno, ali da su mu neke stvari ipak ostale sumnjive što direktno utiče na pozitivnu
procenu u pogledu naplate bančinog potraživanja, tada banka može tražiti dodatne
garancije u vidu određenih instrumenata obezbeđenja kredita poput hipoteke, lombarda,
garancija drugih privrednih subjekata i sl. Nakon što kreditni referenti završe analizu
kreditnog zahteva, pristupaju izradi referata, putem kog se izvode zaključci o prihvatanju
ili odbijanju zahteva za kredit. Može se desiti da zaključak u vezi kreditnog zahteva bude
pozitivan ali uz izmenjene kreditne uslove i umanjeni kreditni iznos odobrenog kredita.

Rešenje po kreditnom zahtevu i izveštaj tražiocu kredita

Kreditni odbor poslovne banke na osnovu zaključa kreditnog referenta o tražiocu kredita,
donosi rešenje koje dostavlja preduzeću koje je podnelo zahtev za kredit. Kreditni odbor
može usvojiti predlog kreditnog referenta, može ga odbaciti ili može preinačiti predlog
kreditnog referenta takošto će uvesti dodatne uslove za odobravanje kredita. Ukliko
kreditni odbor donese pozitivno rešenje, tada se pristupa zaključivanju ugovora o kreditu.
Uslovi pod kojima se kredit odobrava se navode i u rešenju i u ugovoru o kreditu.

Zaključenje ugovora o kreditu

Ugovor o kreditu se obavezno sastavlja u pismenoj formi. Ugovorom o kreditu se


obuhvataju svi posebni uslovi pod kojima se kredit odobrava. Takođe ugovor treba da
sadrži pored naziva davaoca i primaoca kredita, iznos odobrenog kredita, namenu kredita,
vremenski rok korišćenja i vraćanja kredita, vremenski rok u kom se može tkazati
ugovor o kreditu, kamatnu stopu, kaznenu kamatu, instrumente obezbeđenja, namensku
kontrolu uporebe kredita, izdvajanje depozita, obezbeđenje deviznih sredstava,
nadležnost u slučaju spora i druge relevantne elemente. U svaki ugovor se ne unose sve
navedene klauzule, već samo one koje su se konkretno ugovorile u zavisnosti od vrste,
namene i korisnika kredita.Ugovor mogu potpisati samo ovlašćena lica čiji su potpisi
registrovani kod nadležnih sudova. Ugovor se najčešće sastavlja u dva istovetna
primerka.

Korišćenje i vraćanje kredita

Nakon potpisivanja ugovora o kreditu poslovna banka pušta kredit u tečaj. Preduzeće
korisnik kredita nakon toga može izdati nalog svojoj banci da izvrši plaćanja određenih
obaveza za njegov račun a na teret sredstava iz odobrenog kredita. Bnka koja je odobrila
kredit vodi u svom knjigovodstvu poseban kreditni račun. Na kreditnim računima
poslovnih banaka se evidentiraju i obračunavaju iznosi puštenih kredita i iznosi
primljenih otplata po odobrenim kreditima. Korisnik kredita treba da vodi računa o
utvrđenim rokovima otplate kredita.
POSLOVI PLATNOG PROMETA

Platni promet podrazumeva sva gotovinska i bezgotovinska plaćanja koja se vrše između
pravnih lica i fizičkih i pravnih lica putem novca. Proces plaćanja se može vršiti na
neposredan i posredan način. Neposredan način plaćanja podrazumeva plaćanje koje se
vrši između pravnih i fizičkih lica odnosno sektora stanovništva. Posredan način plaćanja
podrazumeva postojanje posrednika poput banaka, poštanskih štedionica, i sl. Dobro
organizovani platni promet omogućava adekvatno napajanje tokova reprodukcije
novčanim sredstvima, utiče na povećanje privredne aktivnost zemlje, omogućava viši
stepen likvidnosti i sigurnosti poslovanja. Svaka zemlja poseduje sopstvene specifičnosti
platnog prometa koje se odražavaju u načinu organizacije platnog prometa,
instrumentima plaćanja, broju nosilaca platnog prometa, načinu i oblicima plaćanja i na i
u pridavanju značaja platnog prometa od strane jedne zemlje. Dakle platni promet se
razvija u zavisnosti od dinamike društveno – ekonomskih odnosa određene zemlje. 1
Kada se proces plaćanja odvija u okviru jedne zemlje on se naziva unutrašnjim platnim
prometom. Kada se odvija između više zemalja radi se o međunarodnom platnom
prometu.

Polazeći od oblika i načina plaćanja postoji:

Gotovinsko plaćanje - plaćanje gotovim novcem koje se koristi za isplatu ličnih zarada,
putnih troškova, dnevnica i drugih primanja zaposlenih; otkup poljoprivrednih proizvoda;
nabavku i plaćanje roba i usluga do određenoh iznosa i isplatu građanima koji po važećim
propisima nisu dužni da poseduju žiro račun. Gotovinsko plaćanje je ograničeno i može
se obavljati samo pod unapred određenim uslovima. Uslove i način plaćanja određuje
ministarstvo za finansije.

Bezgotovinski platni promet je obavezni način plaćanja u unutrašnjem platnom


prometu našeg privrednog sistema. Bezgotovinski platni promet se vrši između
deponenata tako što se sredstva sa računa dužnika prenose na račun poverioca u skladu sa
datim nalogom. Izbor instrumenata plaćanja vrši deponent. Vrši se u svrhu plaćanja
građanima putem žiro računa građana za ostvarene autorske honorare, naknade po
ugovoru o delu, lične dohotke, penzije i sl.

Plaćanja upotrebom vrednosnih papira se vrši putem čeka, menice, akreditiva,


garancije, obveznice, blagajničkog zapisa, certifikata, akcije, cirkularnog kreditnog pisma
i potvrde o deponovanim sredstvima banke.

Posebni oblici bezgotovinskog plaćanja se koriste u svrhu razrešavanja nastalih


ekonomsko finansijskih odnosa između privrednih subjekata. U ove oblike

1
Nenad Vunjak, 1994, Finansijski Menadžment, ekonomski fakultet, Subotica, Minerva.
bezgotovinskog plaćanja spadaju kompenzacija, asignacija, cesija potraživanja, obračun
putem preuzimanja duga, kontokorentni obračun i kliring.

Kompenzacija predstavlja uzajamno izmirenje obaveza iste vrste između


privrednih subjekata putem međusobnog prebijanja obaveza – potraživanja. Ona
praktično znači prebijanje duga na osnovu sporazuma između poverilaca i dužnika.
Poverilac od dužnika na mesto novca prima robu. Ona se primenjuje samo u slučaju kada
su preduzeća međusobno i dužnici i poverioci, kada se preduzeća izjasne da žele da
izmire međusobne obaveze - potraživanja ovim putem, kada su obaveze i potraživanja
preduzeća iste vrste, i kada su obaveze i potraživanja dospela na naplatu. Ukoliko je
situacija takva da postoje jednake obaveze i potraživanja između preduzeća, one se
međusobno gase. Ako obaveze i potraživanja nisu jednaki vrši se prebijanje za iznos
manje obaveze koja se u celini gasi a iznos veće obaveze se tako jednim delom smanjuje.
Preostali deo obaveze se izmiruje redovnim plaćanjem.
Kompenzacija može biti:
ƒ Bilateralna kompenzacija nastaje u slučaju kada se prebijaju dve obaveze iste
vrste.
ƒ Multilateralna kompenzacija nastaje kada se vrši prebijanje više obaveza iste
vrste
Prednost kompenzacije kao načina plaćanja je ta što preduzećima pruža mogućnost da
izbegnu rizik insolventnosti jer je privredni subjekti mogu sprovoditi i kada su
insolventni. Takođe ovim načinom plaćanja se izbegava angažovanje gotovog novca.
Takođe izjava o kompenzaciji ima retroaktivno dejstvo jer se smatra da je urađena u
momentu davanja izjave, bez obzira da li se kompenzacija izvršila tog trenutka ili nesto
kasnije. Time privredni subjekti ne dolaze u docnju sa tim obavezama sto znači da po tim
obavezama ne plaćaju ni kaznenu kamatu.

Asignacija je način plaćanja putem kojeg se vrši izmirivanje dve obaveze preko tri
subjekta. Ovde se asignat pojavljuje i kao dužnik i kao poverilac. Obaveze treba da su
iste vrste i da su dospele na plaćanje. Predmet asignacije je najčešće novac a može biti i
potraživanje bez uključenja gotovog novca. Ovaj način plaćanja ćemo najbolje shvatiti
ukoliko zamislim da postoje tri preduzeća A, B i C. Preduzeće A duguje preduzeću B a
pri tom ima nenaplaćeno potraživanje od preduzeća C. Tada će preduzeće A tražiti od
preduzeća C koje mu duguje novac da umesto njemu taj novac isplati preduzeću B kome
preduzeće A duguje novac. Naravno preduzeće B mora imati ovlašćenje od preduzeća A
da od preduzeća C može primiti novac.

Cesija predstavlja prenošenje potraživanja sa jednog poverioca na drugog, tako da


dužnik i dug ostaju isti ali sada dužnik duguje novom poveriocu. Kamate sa prenosom
glavnog potraživanja takođe prelaze na novog poverioca cesionara. Obaveza je cedenta
dosadašnjeg poverioca da obavesti dužnika cesusa o prenošenju potraživanja na novog
poverioca cesionara. Sa cesijom ne bi smeo da se pogorša položaj dužnika, jer novi
poverilac ima ista prava prema dužniku kao i dosadašnji poverilac. Novi poverilac mora
posedovati potvrdu o izvršenoj cesiji koja mu služi kao dokaz da je na njega preneto
pravo potraživanja.
Obračun putem preuzimanja duga je oblik plaćanja po kom novi dužnik preuzima dug
od starog dužnika i obavezu njegovog izmirenja pod uslovom da poverilac da svoj
pristanak jer se on mora uveriti u likvidnost novog dužnika. Ukoliko poverilac ne da svoj
pristanak, tada se ugovor tretira kao ugovor o preuzimanju ispunjenja. Moguće je da
između poverioca i novog dužnika dođe do promena po pitanju postojećih uslova i načina
isplate duga.

Kliring se obično koristi u unutrašnjem platnom prometu u slučajevima masovnog


izmirivanja obaveza između privrednih subjekata, tako što se vrši prebijanje međusobnog
duga i potraživanja između više preduzeća i konačno podmirenje preostalih salda. Da bi
se kliring primenio potrebno je da između više privrednih subjekata postoji međusobna
povezanost, da postoje obaveze iste vrste i da su obaveze dospele na plaćanje. Primenjuje
se u uslovima velikog stepena nelikvidnosti privrednih subjekata koji rezultira lančanim
neizmirenjem obaveza između više preduzeća.

Instrumenti plaćanja u okviru unutrašnjeg platnog prometa

Pod instrumentima unutrašnjeg platnog prometa podrazumevaju se obrasci koji se koriste


pri sprovođenju novčanih transakcija u korist ili na teret deponenata. Svaki instrument
platnog prometa ima naziv, brojčanu oznaku i svrstan je u dekadnu grupu. Ovi
instrumenti su prilagođeni za automatsku obradu podataka. Uloga instrumenta platnog
prometa je obezbeđivanje efikasnog i ekonomičnog prenošenja novčanih sredstava
između korisnika sredstava. Putem njih se takođe obezbeđuje kontrola i evidencija
kretanja novčanih tokova. U našoj zemlji platni promet se organizuje i sprovodi putem
banaka. Dobro organizovan platni promet podrazumeva pružanje mogućnosti korišćenja
savremenih instrumenata plaćanja, a sa druge strane primenu više oblika i načina
plaćanja. Danas se uveliko koristi i elektronski način plaćanja. Instrumenti platnog
prometa se mogu svrstati po načinu plaćanja takođe na gotovinske, bezgotovinske i
posebne instrumente platnog prometa.

Gotovinski instrumenti platnog prometa se koriste pri uplatama gotovog novca u


korist određenog računa ili pri isplatama i podizanju novčanih sredstava. U grupu
instrumenata gotovinskog platnog prometa spadaju :
ƒ Nalog za uplatu na račun privrednih subjekata (opšta uplatnica i posebna
uplatnica)
ƒ Nalog za isplatu sa računa privrednih subjekata ( uputnica, nalog za gotovinsku
isplatu, gotovinski ček)

Bezgotovinski instrumenti platnog prometa su: opšti i posebni nalog za prenos


sredstava sa računa na račun, nalog za naplatu, nalog za obračun, zbirni nalog za prenos,
interni nalog za prenos, akceptni nalog, obračunski ček.

Specijalni instrumenti platnog prometa služe za gotovinska i bezgotovinska plaćanja i


u njih spadaju : menica, akreditiv, cirkularno kreditno pismo, ček, platna kartica
Menica se može definisati kao sredstvo plaćanja kojim jedan subjekt izdaje nalog
drugom subjektu da u naznačeno vreme i naznačenom mestu isplati menični novčani
iznos subjekta imenovanog u menici kao nalogodavcu, obavezujući se istovremeno da i
sam izvrši isplatu novčanog iznosa ako to ne učini subjekt kom je nalog upućen. 2
Menica u platnom prometu poseduje trojaku funkciju. Ona se pojavljuje i kao sredstvo
plaćanja, kao sredstvo za obezbeđenje kredita, kao instrument za obezbeđenje plaćanja. U
okviru meničnog plaćanja pojavljuju se sledeći subjekti:
ƒ trasant kao lice koje izdaje trasiranu menicu, tj daje nalog licu koje vuče menicu
da u roku isplati meničnu sumu.
ƒ Trasat kao lice na koje trasant vuče menicu i koje o roku treba da isplati menicu
ƒ Remitent kao lice u čiju korist trasant vuče menicu i kome će se isplatiti menična
suma.
ƒ Akceptant kao treće lice koje je prihvatilo vučenu menicu tj koju je akceptirao, i
dao svoj pristanak da će o roku isplatiti menicu.
Akreditiv je instrument plaćanja koji se koristi i u unutrašnjem i međunarodnom platnom
prometu. Ovim instrumentom plaćanja banka po zahtevu korisnika daje nalog drugoj
banci ili pravnom licu da isplati određenu sumu novca. On se može otvoriti samo ukoliko
nalogodavac na svom žiro računu poseduje pokriće za njegovo otvaranje. Za ovaj
instrument plaćanja je karakteristično da se po istek kalendarske godine može preneti u
narednu godinu ukoliko mu je takav rok trajanja. Akreditiv je sastavljen od tri primerka:
izveštaj sedištu; izveštaj korisniku; za evidenciju. Sredstva po otvorenom akreditivu se
koriste gotovo identično kao sredstva na žiro računu, sa tim što kod akreditiva korisnik
sredstava je obavezan da vodi računa da se na teret akreditiva ne mogu izdavati uplatnice
i barirani čekovi, i da je pri svakoj isplati po akreditivu korisnik dužan da podnese svoj
primerak akreditiva zarad otpisa iskorišćenog iznosa. Postoje opozivi i neopozivi keditivi,
potvrđeni i nepotvrđeni; prenosivi i neprenosivi; uslovni i bezuslovni.

Cirkularno kreditno pismo predstavlja instrument platnog prometa koji izdaje banka
određenom licu u svrhu da to lice može podići gotov novac do određenog iznosa
jednokratno ili u više navrata, kod neke druge banke. Ono mora glasiti na određeno ime.
Ukoliko se radi o privrednom subjektu, korisnik cirkularnog kreditnog pisma je dužan da
izvrši prenos sredstava sa svog žiro računa u korist posebnog računa koji glasi na račun
cirkularnog kreditnog pisma. Na poleđini cirkularnog pisma se vodi evidencija o
plaćanjima.

MEĐUNARODNI PLATNI PROMET

On podrazumeva plaćanja koja se vrše između rezidenata različitih zemalja po osnovu


prometa proizvoda, izvršavanja određenih usluga, dužničko poverilačkih odnosa, obaveza
koje proizilaze iz finansijskih odnosa. Ono što čini razliku između nutrašnjeg i
međunarodnog platnog prometa je da kod međunarodnog platnog promet postoji
prostorna udaljenost korisnika i nalogodavca, međunarodni platni promet se obavlja
isključivo uz posredovanje domaćih i stranih banaka; u okviru međunarodnog platnog
2
Nenad Vunjak, 1994, Finansijski Menadžment, ekonomski fakultet, Subotica, Minerva., str. 655
prometa se primenjuju različite novčane jedinice, i među zemljama postoje razlike u
zakonima i propisima kojima se reguliše način međunarodnog plaćanja.

Postoje tri sistema međunarodnog plaćanja: slobodna devizna plaćanja; klirinška


plaćanja; plaćanja putem kompenzacije

Slobodna devizna plaćanja podrazumevaju da se plaćanje između zemalja vrši u


konvertabilnim valutama uz pretpostavku da zemlje raspolažu ovakvim deviznim
sredstvima.

Klirinška plaćanja se vrše u slučaju da zemlja ne raspolaže konvertabilnim valutom, pa


se plaćanja vrše u nacionalnom novcu. Ovde se ne pojavljuje efektivan novac već se
vrednost izvoza i uvoza u oba pravca iskazuje preko jedinstvenog klirinškog računa kod
centralne banke.

Plaćanja putem kompenzacije predstavlja naturalni oblik razmene, robne razmene i


javlja se usled nedostatka konvertabilnih deviznih sredstava. Za razliku od kliringa
kompenzacija se dešava na nivou preduzeća a ne države.

Bezgotovinski transfer novca SWIFT. Ovo je sistemplaćanja koji se vrši putem


tehnoloških i komunikacijskih mreža deviznih transakcija u svetu tj preko:“Svetske
organizacije za međubankarsku finansijsku telekomunikaciju” SWIFT

SWIFT poruka je standardizovana, sadži određenu formu i broj polja koja se popunjavaju
po standardizovanim pravilima.

Pomoću SWIFTA se obavljaju sledeći poslovi: Transferi banaka


ƒ Slanje poruka o postojanju pošiljke za korisnike
ƒ Menjački poslovi
ƒ Depoziti i zajmovi, Mogućnost pozajmnice, plaćanje kamate

Instrumenti međunarodnog platnog prometa

ƒ Dokumentarni akreditiv – ugovor po osnovu koga banka koja otvara akreditiv


po nalogu svog komitenta, preuzima obavezu da izvrši plaćanje korisnika
akreditiva ili može ovlastiti neku drugu banku da izvrši plaćanje uz podnošenje
dokumenata. Dokumentarni akreditiv se javlja na osnovu ranije zaključenog
ugovora koji se odnosi na kupovinu ili prodaju određenog proizvoda. Sam akt
otvaranja dokumentarnog akreditiva predstavlja poseban samostalan ugovor
između kupca – uvoznika i prodavca – izvoznika u kom se ugovara da će
prodavac izvoznik dostaviti kupcu-uvozniku niz dokumenata predviđenih u
okviru ugovorenih uslova akreditiva. Značaj akreditiva je u tome što pruža
pogodnosti za obe strane koje učestvuju u međunarodnoj poslovnoj transakciji.
On pruža obostranu zaštitu, kupca i prodavca koji se međusobno dobro ne
poznaju i zaštitu od nepredviđenih okolnosti koje mogu da nastanu od trenutka
isporuke do realizacije naplate i koje mogu direktno da utiču na naplatu posla. U
međunarodnom platnom prometu akreditiv je najbolja zaštita prodavca da će
isporučena roba biti plaćena i takođe najbolja zaštita kupca da neće ostati bez robe
koju je platio.

ƒ Međunarodna bankarska doznaka je pismeni ili telegrafski nalog banke jedne


zemlje banci druge zemlje, za isplatu naznačenog iznosa određene valute
korisniku bankarske doznake. Primena ovog instrumenta je najšira kod nerobnog
plaćanja, dok se kod robnog plaćanja koristi u situaciji kada je primljena pošiljka
iz inostranstva. Razlika između doznaka u domaćem i međunarodnom platnom
prometu je ta što se u slučaju međunarodnog platnog prometa isplata po
doznakama obavlja na teret dveiznih računa domaćih banaka koji se vode kod
korespodentskih banaka u inostranstvu. Kod unutrašnjeg platnog prometa isplate
doznaka se vrše na teret žiro ili tekućih računa. Domaća i strana banka naplaćuju
troškove realizacije doznake i proviziju za pruženu uslugu.

ƒ Menica, Ček , Kreditne kartice

Nedepozitne finansijske institucije

Osiguravajuća društva
Ove institucije na ugovornoj osnovi prikupljaju sredstva u redovnim vremenskim
intervalima. Ovi finansijski posrednici koje karakteriše visok stepen sigurnosti mogu
predviđati isplate svojih obaveza u nadolazećim godina pa za razliku od depozitnih
institucija ne moraju biti pogođeni trenutnim gubitkom. Njima nije glavna briga
postizanje likvidnosti imovine, pa iz tog razloga teže ka dugoročnim ulaganjima u
korporativne obveznice, akcije i hipotekarne kredite.
Industrija osiguranja ima veoma značajnu ulogu u finansijskim sistemima zemalja
širom sveta. Svetsko tržište osiguranja iz godine u godinu beleži sve veći rast i to u
najvećoj meri zahvaljujući otvaranju tržišta osiguranja zemalja u razvoju. Tržišta
osiguranja zemalja u razvoju su do nedavno bila zatvorena za strane kompanije, pa su
stoga, usled nedostatka konkurencije i adekvatnog znanja upravljanja osiguravajućim
društvima bila i neadekvatno razvijena. Osiguravajuća industrija danas pored velikog
značaja koji ima u razvijenim delovima sveta, dobija sve veći značaj i na tržištima
zemalja u razvoju. U razvijenim zemljama sveta gotovo da ne postoji pojedinac koji
nema jednu ili više polisa osiguranja: životno osiguranje, zdravstveno, od invaliditeta,
auto-odgovornosti, kasko, od požara, i sl. Osiguravajuća industrija važi i za jednog od
najvećih poslodavaca u svetu, sa tim da je u razvijenim zemljama stopa zapošljavanja u
ovom sektoru blago počela da opada, dok u zemljama u razvoju zbog velikog potencijala
rasta njihovih tržišta osiguranja beleži uzlazni trend. Razlog opadanja stope rasta u
razvijenim zemljama sveta se pripisuje razvoju tehnologija koje su osiguravajućim
društvima omogućile da na pojednostavljeniji način obrađuju prispele odštetne zahteve za
naknadu štete, čime je umanjena potreba za administrativnim radnicima. Isto tako proces
deregulacije koji je zahvatio finansijska tržišta širom sveta je prouzrokovao ogromnu
konkurenciju između depozitnih i nedepozitnih finansijskih institucija, tako da su
poslovne banke i brokerske kuće počele da zadiru u delove tržišta koji su do nedavno bili
tradicionalno rezervisani za osiguravajuća društva. Istovremeno osiguravajuća društva su
se suočila sa još jednim moćnim konkurentom – privatnim penzionim fondovima.
Privatni penzioni fondovi iz godine u godinu beleže sve veći obim prodaje svojih
proizvoda penzionog osiguranja, a jedan od najvećih razloga uspona poslovanja ovih
fondova se nalazi u produženju prosečnog životnog veka stanovništva.
Osiguravajuća društva se smatraju finansijskim posrednicima iz nekoliko razloga.
Prvi razlog je taj, što oni od svojih klijenata dobijaju sredstva za daljnja ulaganja. Mnogi
ljudi koriste osiguravajuća društva kao institucije u koje ulažu najveći deo svoje štednje.
Drugo razlog zbog kojih se ove institucije smatraju finansijskim posrednicima je taj da
ove institucije uložena sredstva svojih klijenata plasiraju u čitav niz investicija koje im
donose novac. Ove institucije takođe odobravaju velike komercijalne hipotekarne kredite
i ulažu sredstva na tržištima akcija i obveznica. Dakle one uzimaju sredstva od jednog
sektora i ulažu ih u drugi sektor.
Osiguravajuća društva se bave preuzimanjem rizika u ime svojih klijenata u
zamenu za naknadu u vidu premije. Osiguravajuća društva ostvaruju dobit tako što
naplaćuju premije osiguranja koje su projektovane tako da budu dovoljne da se isplate
očekivani zahtevi za naknadu štete i da se ostvari određena dobit.
Postavlja se pitanje zašto ljudi plaćaju osiguranje? Zato što većina ljudi nije sklona
riziku. Oni će radije da plate određeni ekvivalent sigurnosti u vidu premije osiguranja
nego da prihvate rizik da u potpunosti izgube kuću usled požara ili automobil usled
krađe. Osiguranje im omogućava da izgorelu kuću ili obnove ili kupe novu. Namesto da
ljudi svoj novac stavljaju na stranu rezerve za takve slučajeve, svesni su da će im
osiguravajuća društva pomoći u slučaju nužde. Isto tako čak i ukoliko bi sukcesivno
izdvajali novac u rezerve za neželjene događaje, bilo bi nam potrebno dugo vremena da
prikupimo u celosti iznos koji bi odgovarao stvarnom iznosu nastale štete – recimo u
slučaju gubitka kuće u požaru. Ono što nam osiguranje omogućuje je miran san i
sigurnost da će takav događaj, ako do njega dođe, imati ograničeni uticaj na naš život.

Osnovna načela osiguranja


Sve vrste osiguranja počivaju na nekoliko osnovnih načela:
1. Mora postojati veza između osiguranika ( stranke pokrivene osiguranjem) i
korisnika osiguranja ( stranke koja dobija isplatu u slučaju gubitka).
Korisnik osiguranja mora biti neko izložen potencijalnom gubitku, recimo
članovi porodice koji dobijaju isplatu životnog osiguranja u slučaju smrti
jednog od svojih članova. Ili na primer to može biti vlasnik automobila koji
je oštećen u sudaru krivicom drugog vlasnika automobila.
2. Osiguranik se obavezuje da će osiguravajućem društvu dostaviti potpune i
tačne podatke.
3. Osiguranik ne sme da profitira od polise osiguranja
4. Ako treća stranka osiguraniku nadoknadi gubitak, obaveza osiguravajućeg
društva se smanjuje za iznos te naknade.
5. Osiguravajuće društvo mora imati veliki broj osiguranika da bi rizik mogao
da bude raspoređen na veliki broj različitih polisa.
6. Mora postojati mogućnost kvantifikovanja gubitka
7. Osiguravajuće društva mora imati mogućnost izračunavanja verovatnosti
spomenutog gubitka.
Cilj primene ovih načela je u očuvanju integriteta procesa osiguranja. Ako ova
pravila ne bi postojala ljudi bi došli u iskušenje da koriste osiguravajuća društva za
kockanje i špekulisanje o budućim događajima. Načela pružaju mogućnost podele rizika
na mnoge polise osiguranja, i određivanje cene svake polise osiguranja koja će omogućiti
očekivani povrat. Međutim i pored ovih načela osiguravajuća društva se suočavaju sa
problemom asimetričnih informacija.

Društva životnog osiguranja – osiguravaju ljude od finansijskog rizika koji


nastaje usled smrti te prodaju anuitete ( godišnje isplate dohotka po penzionisanju tj
rentu). Sredstva prikupljaju putem premija koje ljudi plaćaju da bi svoje polise osiguranja
održali aktivnim. Ovako prikupljena sredstva društva uglavnom ulažu u korporativne
obveznice i hipotekarne kredite. Kupuju i akcije ali iznos akcija koji mogu kupiti je
ograničen. Ova društva su najveća društva ugovorne štednje.
Društva osiguranja od požara i nezgoda – osiguravaju vlasnike polisa od gubitka
usled krađe, požara i nezgoda. Takođe sredstva prikupljaju putem uplata premija na
polise osiguranja. Razlikuju se od društava za životno osiguranje po tome što poseduju
veću mogućnost gubitka sredstava u slučaju katastrofalnih događaja. Iz ovog razloga ova
osiguravajuća društva ulažu sredstva u likvidnije HodV u poređenju sa društvima za
životno osiguranje. Najveći deo imovine ulažu u obveznice lokalnih vlasti. Međutim
kupuju i korporativne obveznice, akcije i državne obveznice.

Penziono osiguranje
Penziono osiguranje čine sredstva koja se akumuliraju tokom radnog veka
pojedinca, i koja se isplaćuju u periodu kada osoba više ne radi. Ova vrsta osiguranja
doživljava veliki bum u celom svetu. Veliko interesovanje za penziono osiguranje se
može objasniti produženjem prosečnog ljudskog života. Dakle ljudi žive duže, a u penziju
odlaze ranije. Mnoge kompanije u urbanim sredinama podstiču svoje starije zaposlene na
odlazak u penziju, jer smatraju da oni često zarađuju više na osnovu svoje dobi, dok su
možda manje produktivni od mlađih radnika. Rezultat ovakvog trenda je taj da prosečna
osoba može da očekuje da će provesti više vremena u penziji, a spomenuti period treba
nekako finansirati.
Vrste penzionog osiguranja
Penziono osiguranje se može definisati na nekoliko načina: Penziono osiguranje sa
definisanim iznosom isplate ili penziono osiguranje sa definisanim uplatama doprinosa.
Isto tako penziono osiguranje može biti javno ili privatno.

Penzijsko osiguranje sa definisanim iznosom isplate

Penzijsko osiguranje sa definisanim iznosom isplate podrazumeva da poslodavac


svojim zaposlenima obećava određeni iznos novčanih sredstava kada odu u penziju.
Formula za isplatu uzima u obzir godine radnog staža i iznos poslednje plate zaposlenog.
Poslodavac preuzima obavezu da osigura adekvatna sredstva i dogovorenu isplatu. Ove
polise osiguranja podležu spoljnoj reviziji koja je dužna da utvrdi da li je preduzeće
uplaćivalo dovoljno sredstava. Ukoliko je preduzeće izdvajalo dovoljno sredstava za
penziono osiguranje, ovo osiguranje se smatra potpuno finansiranim. Ukoliko je uplaćeno
više sredstava nego što je potrebno, raspolaže se sa prevelikim sredstvima. Međutim,
najčešće se dešava da preduzeća uplaćuju nedovoljno sredstava. Do nedovoljnog
finansiranja penzionog osiguranja dolazi iz razloga što nije protivzakonito da preduzeće
koje sponzoriše penziono osiguranje uplaćuje manje sredstava nego što je potrebno da bi
bilo u potpunosti finansirano. Ova činjenica ne utiče na odgovornost poslodavaca da
isplati svoje obaveze na osnovu penzionog osiguranja. Poteškoće nastaju jedino ukoliko
preduzeća bankrotiraju. Tada se osobama koje su otišle u penziju može dogoditi da
ostanu bez naknada koje im pripadaju.

Penziono osiguranje sa definisanom uplatom doprinosa

Ova vrsta osiguranja definiše koliki će se iznos uplaćivati u fond penzionog


osiguranja. Tako iznos penzije u stvari zavisi od zarade fonda. Polise ove vrste osiguranja
su obično organizovane tako da poslodavac u fond uplaćuje određeni procenat plate
zaposlenog. U nekim slučajevima doprinose uplaćuju i sami zaposleni. Uloga
osiguravajućeg društva je da upravlja ovim fondom i plasiraju njegova sredstva.
Zaposleni često mogu sami da odrede koliko sredstava žele da se plasira sa njihovog
računa. Oni koji nisu skloni riziku najčešće traže da se njihov novac ulaže u državne
HodV, dok oni koji su skloniji riziku zahtevaju da se veći deo njihovih sredstava ulaže u
akcije preduzeća. Ova vrsta osiguranja postaje sve popularnija jer je odgovornost vođenja
fonda prebačena sa poslodavca na institucije koje se profesionalno bave upravljanjem
ovim fondovima.
Osiguranici često ne razumeju potrebu za diversifikacijom portfelja. Jedan od
problema ove vrste penzionog osiguranja je taj da mnogi zaposleni nisu dovoljno
upoznati sa problematikom ulaganja da bi mogli samostalno da donesu ispravne odluke.
Na primer samo oko 3,7% osiguranika se odlučuje za ulaganje većeg dela svojih
sredstava u akcije, i ako je dugoročno gledano potencijal tržišta akcija najveći.

Privatno i državno penziono osiguranje


Privatno penziono osiguranje koje finansiraju poslodavci grupe osoba ili
pojedinci je počelo da se brzo razvija usled porasta zabrinutosti o održivosti socijalnog
osiguranja kao i usled nedovoljnosti sredstava koja se obezbeđuju iz fonda državnog
penzionog osiguranja. Ranije su privatna penziona osiguranja najveći deo sredstava
ulagala u državne i korporativne obveznice. Međutim danas akcije, hipoteke, utrživi
zapisi i oročeni depoziti postaju primarniji oblici ulaganja sredstava iz penzionih fondova
jer nose i veću zaradu. Danas penzioni fondovi važe za najveće institucionalne investitore
na tržištu akcija, čime postaju potencijalno veoma moćna sila koja može uticati na upravu
preduzeća.
Penzioni fondovi i državni penzioni fondovi – Privatni i državni penzioni fondovi
se bave osiguravanjem dohotka po penzionisanju u obliku anuiteta(renti) za zaposlene
koji su uključeni u penzioni plan. Sredstva se prikupljaju putem doprinosa zaposlenih i
poslodavaca. Postoje obavezni doprinosi koji se automatski izdvajaju iz bruto plate i
dobrovoljni doprinosi. Penzioni fondovi najveći deo prikupljenih sredstava ulažu u
korporativne obveznice i akcije. Vlade država su aktivno podsticale osnivanje penzionih
fondova kroz regulativu koja je zahtevala obavezne penzione planove, ali i kroz poreske
olakšice za uplatu doprinosa.

Investicioni fondovi

Mnoge finansijske institucije poput brokerskih kuća, banaka i nezavisnih


finansijskih kompanija osnivaju investicione fondove. Investicioni fondovi udružuju
sredstva puno malih ulagača, tako što im prodaju vlasničke udele u fondu – akcije, a
ovako prikupljena sredstva ulažu u HodV. Pošto izdate male udele transformišu u
ulaganja u velike blokove HodV, investicioni fondovi iskorišćavaju prednost popusta na
brokerske usluge koji se daju za kupovinu velikih blokova HodV, pri čemu kupuju
diversifikovane portfelje HodV. Tako investicioni fondovi omogućuju malim ulagačima
da iskoriste prednosti nižih troškova pri kupovini HodV i takođe da smanje rizik putem
posedovanja diversifikovanih portfelja. Još jedan od razloga velike zainteresovanosti
ulagača za kupovinu udela u investicionim fondovima je taj da što im oni omogućuju
jeftiniju mogućnost diversifikacije portfelja kupovinom stranih akcija.
Tokom 1980-ih, investicioni fondovi beleže veliki rast ukupnog udela akcija
koje drže u svom vlasništvu. Glavni razlog je nagli rast tržišta akcija tokom 1990-ih kao i
pojava investicionih fondova specijalizovanih za dužničke instrumente. Fondovi koji
ulažu u dužničke instrumente mogu se subspecijalizovati za ulaganja u korporativne
obveznice, državne obveznice, ili municipalne obveznice oslobođene poreza kao i za
ulaganje u dugoročne i kratkoročne vrednosne papire.
Investicioni fondovi obično nude više vrsta zasebnih investicionih fondova.
Ovakva struktura se naziva kompleksom fondova i definiše se kao grupa investicionih
fondova pod zajedničkom upravom.
Većina investicionih fondova zahteva minimalno ulaganje pre mogućnosti
otvaranja računa. Na primer 14% fondova zahteva početni depozit od 500 evra, dok 37%
fondova zahteva minimalni depozit u vrednosti od 1000 evra. Većina fondova ne traži
minimalni depozit ukoliko se ulagač reši da otvori IRA račun – takozvani automatski
investicioni program.
Vrste investicionih fondova

Investicioni fondovi se po vrsti HodV u koje ulažu klasifikuju na četiri osnovne


vrste:

1. Fondovi koji ulažu u akcije


2. Fondovi koji ulažu u obveznice
3. Fondovi koji ulažu i u akcije i obveznice, takozvani Hibridni fondovi
4. Fondovi tržišta novca

Investicioni fondovi se mogu podeliti i prema cilju ulaganja:

Akcionarski fondovi
• Fondovi apresijacije kapitala
• Fondovi agresivnog rasta
• Fondovi rasta
• Sektorski fondovi

Fondovi ukupnog povrata


• Fondovi rasta i dohotka
• Dohodovni i akcionarski fondovi
• Svetski akcionarski fondovi
• Fondovi tržišta u nastajanju
• Globalni akcijski fondovi
• Međunarodni akcijski fondovi
• Regionalni akcijski fondovi

Hibridni fondovi
• Fondovi alokacije
• Uravnoteženi fondovi
• Fondovi fleksibilnog portfelja
• Mešoviti dohodovni fondovi

Oporezivi obveznički fondovi


• Fondovi korporativnih obveznica
• Obveznički fondovi visokog prinosa
• Svetski obveznički fondovi
• Fondovi državnih obveznica
• Fondovi hipotekarnih HodV
• Strateški dohodovni fondovi

Neoporezivi obveznički fondovi


• Fondovi državnih municipalnih obveznica
Fondovi tržišta novca
• Oporezivi fondovi tržišta novca
• Neoporezivi savezni fondovi tržišta novca
• Fondovi tržišta novca sa instrumentima oslobođenim državnim porezima

Vlasništvo investicionih fondova

Najveći vlasnici sredstava investicionih fondova su domaćinstva. Domaćinstva


poseduju oko 49% sredstava investicionih fondova. Krajem 2000 godine domaćinstva su
posedovala oko 80% sredstava investicionih fondova dok je ostatak bio u rukama drugih
poslovnih organizacija. Biće zanimljivo da znate da je 1980 godine samo 5,7%
domaćinstava u SAD posedovalo udele u Investicionim fondovima. Prema institutu za
investiciona društva, prosečni ulagač u investicione fondove pripada srednjoj klasi, ima
44 godine, oženjen je , zaposlen, i poseduje finansijsku imovinu u vrednosti od 80.000
dolara. Punih 84% vlasnika udela u IF navodi štednju za penziju kao glavni razlog za
držanje udela, dok 26% kao razlog navodi štednju za školovanje dece.

Investicioni fondovi su struktuirani na dva načina kao :

• Otvoreni investicioni fondovi koji su i najčešći oblik organizacije i koji


otkupljuju svoje vlasničke udele u svako doba po ceni vezanoj za vrednost sredstava
fonda. Veća popularnost ovih fondova se može objasniti većom likvidnošću njihovih
akcija koje mogu biti otkupljene u svakom trenutku.

• Zatvoreni investicioni fondovi, koji izdaju ograničeni broj akcija koje nisu
spremni da otkupe i koje prodaju na inicijalnoj ponudi da bi potom njima trgovali izvan
berze kao redovnim akcijama. Tržišna cena akcija im oscilira zajedno sa vrednošću
sredstava fonda. Za razliku od otvorenih fondova cena udela može biti viša ili niža od
vrednosti sredstava fonda, što zavisi od mnogih faktora poput likvidnosti udela ili
kvaliteta uprave.

Investicioni fondovi i penzioni sistem

Oko 20% američkog penzionog tržišta se nalazi u investicionim fondovima. Sa


preostalim delom penzionih sredstava upravljaju osiguravajuća društva, penzioni fondovi,
banke i brokerske kuće. Oko 35% sredstava namenjenih penzionoj štednji učestvuju u
ukupnim sredstvima investicionih fondova. Ulozi u penzione fondove ove vrste dolaze iz
dva izvora: iz programa uplate doprinosa koje finansiraju poslodavci i individualnih
penzionih računa – takozvanih IRA računa. Prosečna struktura sredstava uloženih u
penzione programe nam pokazuje da je veliki deo sredstava uložen u fondove koji ulažu
u akcije, nakon čega sledi direktno ulaganje u akcije preduzeća. Mlađi ulagači i oni koji
su skloniji preuzimanju većeg rizika, veći procenat svojih sredstava ulažu u akcije – oko
63%. Radnici u šezdesetim godinama života 44% sredstava ulažu u fondove koji ulažu u
obveznice.

PORESKA OKOLINA

Porezi direktno ili indirektno utiču na mnoge poslovne odluke.Iz tog razloga, finansijski
menadžer mora dobro da poznaje državne i javne finansije i poreski sistem kako svoje
zemlje tako i zemlje strane kompanije sa kojom poslovno sarađuje.

Termin fiskalna politika – poreski budžetski sistem, predstavlja proces oblikovanja


poreza i javnih rashoda. Osnovni zadatak fiskalne politike je mobilizacija finansijskih
resursa za finansiranje društvenih potreba.

Osnovne funkcije fiskalne politike su:


ƒ Funkcija alokacije sredstava – distribucije finansijskih resursa na potrebe društva.
ƒ Redistributivna funkcija – finansijskim transferima država interveniše i koriguje
postojeću raspodelu dohotka između primarnih, sekundarnih i tercijalnih
delatnosti.
ƒ Stabilizaciona funkcija – sprovodi se u okviru stabilizacionih potencijala u cilju
eliminisnja inflatornih, deflatornih i depresivnih tendencija.
ƒ Razvojna funkcija - je praktično stimulativno dejstvo na stopu privrednog rasta i
harmoničan privredni razvoj.

Ciljevi oporezivanja
Glavni ciljevi fiskalne politike su :

1. Fiskalni cilj – obezbeđenje sredstava za potrebe budžeta


2. Ekonomski ciljevi - koji mogu biti mikroekonomske prirode – podrazumevaju
stimulaciju stranih investicija, favorizovanje pojedinih grana, podsticanje investicija.i
makroekonomske prirode – stabilizacija cena, puna zaposlenost, uravnoteženje
platnog bilansa
3. Socijalni ciljevi – smanjenje razlike u materijalnom položaju poreskih obveznika
putem poreskih olakšica, diferencijalnog oporezivanja, oslobađanjem od poreza.
4. Politički ciljevi

Pod fiskalnim opterećenjem se podrazumeva učešće javnih prihoda odnosno rashoda


u ukupnom društvenom proizvodu.Visina fiskalnog opterećenja je različita i kreće se
u rasponu od 35 % do 50%

Po osnovnom karakteru i sadržaju svi javni prihodi se mogu grupisati u četiri bloka:
1. Prihodi od oporezivanja
2. Prihodi od aktivnosti državnih preduzeća i upotrebe državne imovine
3. Javni prihodi od naknada za obavljene usluge državnih organa i javno pravnih tela.
4. Sredstva prikupljena po osnovu emisije javnog duga.

Klasifikacija poreza
Porez predstavlja obavezu davanja državi. Plaća se po teritorijalnom principu.Porezi
se mogu klasifikovati kao:

1. Subjektivni i objektivni – objektivni ne uvažavaju subjektivne okolnosti poreskog


obveznika. To je porez na prinos, a subjektivni je porez na ukupni dohodak.

2. Fundirani i nefundirani - Fundinarim se oporezuju prihodi iz stalnih izvora,


nefundiranim iz nestalnih izvora.

3. Sintetički ( subjektivni) i analitički ( objektivni ). Prvima se oporezuje ukupna


poreska snaga poreskog obveznika uz uvažavanje njegovih ekonomskih i socijalnih
prilika. Analitičkim se zahvata svaki pojedinačni prihod ili imovina bez uvažavanja
subjektivnih okolnosti.

4. Katastarski i tarifni porezi - Svode se na razliku između neposrednih i posrednih


poreza. Osnovica za oporezivanje zarade od poljoprivrede je katastarski prihod, dok
recimo porez na promet ima za osnovicu maloprodajnu cenu robe.

5. Redovni i vanredni porezi – redovni porezi pokrivaju budžetske redovne rashode


koji se redovno naplaćuju, vanredni porezi se javljaju povremeno.

6. Opšti i namenski porezi – Kod opštih poreza namene nisu unapred poznate, kod
namenskih je utvrđena svrha naplate.

7. Neposredni i posredni porezi – kriterijum za razlikovanje ovih poreza je da li je lice


koje podnosi poreski teret toga svesno ili ne. Kod neposrednog jeste kod posrednog
nije.

Vrste poreza
1. Porez na dohodak fizičkih lica – Objekt ovog poreza je dohodak. Stope ovog
poreza su u načelu progresivne. Postoje tri pristupa oporezivanju dohotka:

Cedularni pristup – oporezuje svaku vrstu prihoda obveznika posebno. Poreska stopa
je proporcionalna. Po svojoj prirodi je objektivan jer ne uvažava subjektivne
okolnosti obveznika i analitčan jer pogađa samo pojedinačne vrste prihoda obveznika.
On je u suštini porez na pojedinačni prihod.
Globalnim pristupom - oporezuje se sav prihod koji obveznik ostvari najčešće u toku
kalendarske godine. Poreska stopa je progresivna.On je subjektivan i sintetičan jer
obuhvata ukupan dohodak.
Mešovit pristup kombinuje prethodna dva

2. Porezi na prihod – pogađaju različite vrste prihoda obveznika i to po


proporcionalnim stopama. Porez je objektivan jer tereti prihod po njegovim
stvarnim svojstvima i analitičan jer pogađa jednu vrstu prihoda obveznika.

Porezi na prihod mogu biti:

Od zemljišta
Od zgrada
Od privredne delatnosti
Od pozajmljenog kapitala
Od zaposlenosti
Od akcijskog kapitala
Na dobitke od igara na sreću, kapitalne dobitke, na prihod od eksploatacije
intelektualne svojine, od osiguranja lica..

3. Porez na dobit korporacija - dobit preduzeća je podeljena na deo koji se


raspodeljuje akcionarima u obliku dividende i deo koji se zadržava u fondovima za
daljnje investiranje.

Tu se praktično oporezuje dobit korporacije, a potom i dividende. Tako dolazi do


dvostrukog oporezivanja, zbog kog su upravo mnoge korporacije sklone da se
finansiraju preko duga namesto preko sopstvenog kapitala.

4. Porez na imovinu – ovi porezi obuhvataju periodične poreze na nepokretnosti, na


neto imovinu i na jednokratne realne poreze iz imovine. Oni obuhvataju porez na
prenos imovine sa naknadom ( H od V, intelektualna svojina,..) I prenos prava bez
naknade( nasleđe, poklon..)

5. Porez na potrošnju se javlja u obliku:

Porez na promet
Porez na dodatnu vrednost PDV
Porezi na pojedinačna dobra i usluge

Porez na promet - On se vezuje za promet i njegov teret se prevaljuje na krajnjeg


potrošača. On je opšti jer pogađa široki krug roba. Pošto ne može da se primeni na
oporezivanje usluga, opseg mu je uzan, pa ga danas ni jedna zemlja OECD- a, ne
primenjuje .
Porez na dodatnu vrednost - Članice EZ su početkom1960 počele da primenjuju PDV
kao rešenje potrebe za uvođenjem jedinstvenog poreza na promet. Danas je ovaj
porez uslov za članstvo u EU.

Prednosti PDV u odnosu na porez na promet su : Veća izdašnost, efikasno


sprečavanje izbegavanja plaćanja poreza, neutralnost u spoljnotrgovinskim
transakcijama, može se primeniti i na usluge.
Nedostatci u odnosu na porez na promet se najviše odnose na povećanje
administrativnih troškova i troškova plaćanja.

Porez na pojedinačna dobra i usluge. - Najvažniji su Akcize i Carine

Akciza - je porez na određeno pojedinačno dobro. Ona je najstariji oblik poreza na


potrošnju. Ona se ne vezuje za čin prometa, nego za sam proizvod čija potrošnja treba
da se dogodi ( puštanje u promet, uvoz)

Carina – je porez na potrošnju koji se primenjuje kada proizvod prelazi državnu


granicu. Carine spadaju u značajan elemenat ekonomske politike.

Taksa - je poreski prihod koji se naplaćuje za podmirenje troškova prouzrokovanih


radom javnih organa u pružanju usluga.