You are on page 1of 7

Rolan Bart

O ITANJU
elim prvo da vam se zahvalim to ste me primili meu vas. Mnogestvari nas
povezuju, poev od ovog zajednikog pitanja kojepostavljamo, svako sa svog
mesta:ta znai itati? Kako itati? Zatoitati?Pa ipak, jedna stvar nas razdvaja
koju se neu truditi daprikrijem: ve dugo vremena nemam nikakvog
pedagokog iskustva:dananji licej, kole i kola su mi nepoznati; a moja
lina praksapoduavanja koja mi je veoma vana u Ecole des hautes
etudes,krajnje
je
sporedna,
krajnje
anomina,
unutar
samog
postkolskogpoduavanja. No, imajui u vidu da je ovo kongres, ini mi se
da bi bilobolje da svako iskae svoj lini glas, glas svoje prakse; neu se
dakletruditi
da
se
pridruim,
da
podraavam
nekakvu
pedagokukompetenciju koja mi nije svojstvena; zadrau se na
sluajupojedinanog itanja (kao to je i svako itanje?), itanju subjekta
koji jesam, koji verujem da jesam.Po pitanju itanja nalazim se u stanju
velike doktrinarne zbunjenosti:doktrine o itanju nemam, dok se sa druge
strane doktrina o pisanjupolako iscrtava. Ova zbunjenost katkad dosee i do
same sumnje: neznam da li uopte treba imati doktrinu o itanju; nije li
itanje u bitiviestruko polje rasutih praksi, nesvodljivih uinaka, i nije li
stoga samoitanje itanja, Meta-itanje, ita drugo do prasak ideja,
strahova, elja,zadovoljstava, priguivanja, o kojima valja govoriti vrlo
postupno,shodno slici mnotva radionica iz kojih se sastoji ovaj
kongres.Neu se truditi da umanjim svoju zbunjenost (nemam, uostalom,
ninaina za to), ve samo da je situiem, da shvatim razgranienje ija
jepredstava itanja oito moj predmet. Odakle krenuti? Pa moda odonoga
to je omoguilo modernoj lingvistici da se pokrene: od pojma
pertinencije.
1. Pertinencija
Pertinencija , to je ili je bar bila taka gledita u lingvistici sa
kojeizabiramo
da
posmatramo,
ispitujemo,
analiziramo
jedan
takoraznorodan i neujednaen skup kakav je jezik: tek poto je odluio da
jezik posmatra sa stanovita smisla, i iskljuivo sa tog stanovita, Sosir je
prestao da tapka u mestu, da se zaluuje, i mogao je da osnuje jednu novu
lingvistiku; tek odluivi da glasove razmatraju iskljuivopod pertinencijom
smisla, Trubeckoj i Jakobson su dozvolili razvojfonologije; tek prihvativi da,
uprkos mnogim drugim moguimrazmatranjima, u stotinama narodnih pria
vidi samo stalne i povratnesituacije i uloge, ukratko forme, Prop je zasnovao
Strukturalnu analizuprie.Kada bismo mogli dakle da se odluimo za jednu
Pertinenciju koja binam omoguila ispitivanje itanja, mogli bismo da se
nadamopolaganom razvoju jedne lingvistike, ili semiologije, ili jednostavno
(dase ne bismo preopteretili dugovima) Analize itanja,anagnosisa,anagnoze:
Anagnosologije: zato da ne?Naalost, itanje jo uvek nije susrelo svog

Propa ili Sosira; tu eljenupertinenciju, sliku olakanja za naunika, mi ne


nalazimo ili bar ne jo: prethodne pertinencije ne odgovaraju itanju, ili ih
barem ovoprevazilazi.1. U polju itanja nema pertinencije objekata: glagol
itati, oiglednodaleko tranzitivniji od glagola govoriti, moe biti zasien,
katalizovan,hiljadama objekata: itam tekstove, slike, gradove, lica, pokrete,
sceneitd. Ovi objekti su toliko raznorodni da ih ne mogu ujediniti ni u
kakvusupstancijalnu niti formalnu kategoriju; mogu samo da im iznaem
jedno
jedinstvo
namere:
objekat
koji
itam
postoji
iskljuivo
mojomnamerom da itam: on je jednostavno:za itanje, legendum
, zavisanod fenomenologije, a ne semiologije.2. U polju itanja a ovo je
vei problem nema ni pertinencije nivoa, ne postoji mogunost da se opiu
Nivoi itanja, jer ne postojimogunost da se zakljui lista tih nivoa. Naravno,
postoji izvor grafikog itanja: to je uenje slova, napisanih rei; ali, s jedne
strane,postoje itanja bez uenja (itanje slika) bar bez tehnikog
uenja,ako ne kulturnog a s druge strane, poto je ta techne usvojena,
neznamo gde da zaustavimo dubinu i rasutost itanja: uhvativi
jedansmisao? Koji smisao? Denotativan? Konotativan? To su artefakti, rekao
Bih etiki, jer denotativno znaenje tei da proe kao jednostavno,istinito
znaenje i da postavi jedno pravilo (koliko ljudi je umrlo za jedno znaenje?),
dok konotacija dozvoljava (i to je njena moralna prednost) da se da pravo
viestrukom znaenju i da se itanje oslobodi:ali dokle? Do u beskonanost:
nema strukturnih stega koje bi zatvorileitanje: mogao bih pomeriti u
beskonanost granice itljivosti, odluitida je konano sve itljivo (ma koliko
neitljivo delovalo), ali takoe, usuprotnom, odluiti da u osnovi svakog
teksta, ma kako itljivo bio onzamiljen, ima, ostaje neto neitljivo. Znanjeitanje moe bitizaokrueno, provereno u svom poetnom stadijumu; ali
ubrzo onoostaje bez osnova, bez pravila, bez stupnjeva i bez svretka.Za tu
tekou iznalaenja pertinencije koja bi omoguila osnivanjekoherentne
Analize itanja moemo smatrati da smo mi odgovorni,zbog nedostatka
duha. Ali moemo takoe pretpostaviti da je im- pertinencija uroena itanju:
neto e, statutarno, doi da pomutianalizu objekata i nivoa itanja, i time
upropastiti ne samo svakoistraivanje pertinencije u Analizi itanja, ve, ta
vie, moda i samkoncept pertinencije (poto se izgleda isto to usput zbiva
lingvistici inaratologiji). To neto mislim da sam u stanju da imenujem (na
jedan,uostalom, banalan nain): to bi bila elja. Zato to je svako
itanjeproeto eljom (ili odbojnou), Anagnosologija je teka,
modanemogua uvek kada postoji mogunost da se ostvari tamo gde
jene oekujemo, ili bar ne tano tamo gde je oekujemo: prema tradiciji
skoranjoj oekujemo je sa strane strukture; i nesumnjivo imamou neku
ruku i razloga za to: svako itanje se odigrava unutar jednestrukture (bila
ona viestruka, otvorena), a ne u tobo slobodnomprostoru nekakve
tobonje spontanosti: ne postoji prirodno, divljeitanje: itanje ne
prevazilazi strukturu; ono joj je podreeno: treba je ipotuje; ali ono je i
izokree. itanje bi bilo pokret tela (poto sepodrazumeva da itamo telom)

koji istovremeno postavlja i kvari svojporedak: unutranji dodatak


izokretanja.2. Potiskivanje Ne interesuje me da konkretno govorim o
promenama elje zaitanjem; izmeu ostalog, ne mogu da odgovorim na
ovo uznemirujuepitanje: zato Francuzi danas ne ele da itaju? Zato,
kako se ini,pedeset od sto njih ne itaju? Ono to bi nas moglo zaustaviti
natrenutak jeste trag elje ili ne-elje koji postoji unutar itanja , pod
pretpostavkom da postoji elja da se ita. I pre svega, potiskivanja itanja. Na
pamet mi padaju dva.Prvo proizilazi iz svih stega, socijalnih ili
interiorizovanih hiljadamaposrednika, koje od itanja ine jednu dunost , gde
je sam in itanjaodreen jednim zakonom: in itanja, ili jo bolje, ako je
mogue rei,in da se neto proitalo, gotovo ritualni trag neke inicijacije.
Negovorim dakle o instrumentalnim itanjima koja su neophodna
zausvajanje znanja, tehnike, gde se in itanja gubi pred inom
uenja;govorim o slobodnim itanjima koja su pak obavezna:
treba da se proitala Princeza od Kleva, Anti-Edip. Otkuda dolazi to pravilo?
Izrazliitih instanci, od kojih je svaka zasnovana na vrednosti, naideologiji:
prvoborac avangarde treba da je proitao Bataja, Artoa. Tokom dugo vremena,
dok je itanje bilo usko elitistiko, postojale sudunosti univerzalnog itanja;
pretpostavljam da je sa krahomhumanistikih vrednosti dolo i do kraja
takvih dunosti itanja:zamenile su ih pojedinane dunosti, vezane za
ulogu koju subjekatuvia da ima u dananjem drutvu; nije vie venost
kulture ta kojanamee pravila itanja, ve ona dolaze od jedne udne
instance, ilibarem zagonetne, koja se nalazi na granici izmeu Istorije i
Mode. Onoto elim da kaem je da postoje zakoni grupe, mikro-zakoni, od
kojihtreba imati pravo da se oslobodimo. Ili jo: sloboda itanja, ma koja
bilanjena cena, to je takoe sloboda da se ne ita. Ko zna da li se nekestvari
ne menjaju, ko zna da li se neke vane stvari ne deavaju (uposlu, u istoriji
istorijskog subjekta) ne samo pod uticajem itanja, ve ipod uticajem
zaborava itanja: onim to bismo mogli nazvati neusiljenostima itanja? Ili jo:
u okviru itanja, ma koliko to kotaloinstitucije, elja ne moe biti odvojena
od svoje unutranje pulsirajuenegativnosti.Drugo potiskivanje je moda ono
koje dolazi od strane Biblioteke. Nijenaravno re o tome da se ospori
biblioteka institucija, niti da seodvrati od njenog neophodnog razvoja; re je
samo, i jednostavno, otome da se prepozna trag potiskivanja koji postoji u
onojfundamentalnoj i neizbenoj crti Javne Biblioteke (ili samo
zajednike):njenoj faktinosti. Faktinost sama po sebi nije jedan od
putevapotiskivanja (Priroda nema nieg naroito oslobaajueg); ako
zbogfaktinosti Biblioteke propada elja za itanjem, to je iz dva razloga:1.
Po svom poloaju, ma koje bile njene dimenzije, Biblioteka jebeskrajna, time
to je uvek (ma kako dobro bila zamiljena) ujedno iizvan i iznad potranje:
po pravilu, eljena knjiga nikada nije tu, dokvam se preporuuje neka druga:
Biblioteka je mesto supstitucije elje;naspram avanture itanja ona je
stvarnost, time to elju prizivaporetku: uvek prevelika i premala, ona je u
biti neprimerena elji: da biiz jedne Biblioteke izvukao zadovoljstvo,

ispunjenje, uivanje, subjekt mora da se odrekne isticanja sopstvenog


Imaginarnog; treba da jezavrio sa Edipom ne samo onim Edipom koji se
javlja u dobi odetiri godine, ve celog ivota dokle god se eli. Ovde se
nalazi samoobilje knjiga koje je zakon, kastracija.2. Biblioteka je prostor koji
poseujemo, ali ne i prostor u kojem ivimo. Trebalo bi da u naem jeziku,
za koji se pak kae da je dobro sainjen,postoje dve razliite rei: jedna za
knjigu iz Biblioteke, i druga za knjigu-kod-kue(stavimo crtice, poto je to
autonomna sintagma kojase odnosi na specifian objekat); jedna za
pozajmljenu knjigu najee putem birokratskog ili magistralnog
posredovanja, druga zaepanu, zgrabljenu, nabavljenu, uzetu knjigu, kao
da je ona ve kakavfeti; jedna za knjigu-predmet duga (treba je vratiti),
druga za knjigu-predmet elje ili trenutnog zahteva (bez posredovanja).
Domai prostor(a ne javni) oduzima knjizi svaku funkciju socijalnog,
kulturnog iinstitucionalnog privida (osim u sluaju cosy-corners-a punih
nabaenihknjiga). Zacelo, knjiga-kod-kue nije deo sasvim iste elje: ona
je(uglavnom) prola kroz jedno posredovanje koje nema nieg
naroitolinog: novac; trebalo ju je kupiti, samim tim ne kupiti druge; ali
potostvari stoje tako kako stoje, sam novac je jedno oslobaanje
toInstitucija nije: kupiti moe biti oslobaajue, pozajmiti sigurno ne: uokviru
furijeristike utopije knjige gotovo nita ne vrede, ali ipakprolaze kroz
posredovanje novca: obavijene su izvesnim Trokom i odtog trenutka elja
funkcionie: neto je odblokirano. 3. elja ta od elje postoji u itanju?
elja ne moe da se imenuje, ak ni dase (za razliku od Potranje) kae.
Ipak, sigurno je da postoji izvesnaerotinost itanja (u itanju, elja je tu sa
svojim objektom, to jedefinicija erotinosti). Za erotinost itanja moda ne
postoji istijaodbrana od one epizode u Traganju za izgubljenim vremenom
gde namPrust prikazuje mladog Pripovedaa koji se zatvara u sobice
Kombreada bi itao (da ne bi gledao svoju baku kako pati, kojoj se, zabave
radi,kae da e joj mu piti konjak...): Penjao bih se na sam vrh kue
daplaem, kraj sale za uenje, pod krovom, u jednu malu sobu koja
seoseala na iris i koju je takoe svojim mirisom obavijala divlja crnaribizla
iznikla napolju meu kamenovima zida i ija je jedna rascvetalagrana ulazila
kroz poluotvoren prozor. Namenjena neemu posebnijem,i vulgarnijem, ta
sobica, odakle se preko dana moglo videti sve do kule Roussainville-le-Pina,
dugo vremena mi je sluila kao utoite, nemasumnje zato to je bila jedina
koju mi je bilo dozvoljeno da zakljuam,za sva moja zanimanja koja su
zahtevale jednu nenaruivu samou:itanje, sanjarenje, suze i slast. Tako se
eljeno itanje javlja oznaeno dvema osnovnim crtama.Zatvarajui se da bi
itao, inei od itanja jedno stanje potpuneodvojenosti, skrivenosti, ime se
itav svet ponitava, italac onaj koita poistoveuje se sa dva druga
ljudska subjekta istinu govoreiveoma slina ija stanja takoe
zahtevaju naglo odvajanje:zaljubljenim subjektom i mistinim subjektom;
Tereza od Avile jeupravo od itanja napravila zamenu za misaonu molitvu; a
zaljubljenisubjekt je, kao to znamo, odreen izvesnim povlaenjem iz

stvarnosti,on se odvaja od spoljanjeg sveta. Ovo dovoljno dobro potvruje


da jesubjekt-italac, subjekt u potpunosti zatoen pod registar
Imaginarnog;sve njegovo ekonomisanje zadovoljstvom sastoji se iz
sreivanjanjegovog dvojnog odnosa prema knjizi (to jest Slici), zatvarajuI
se dabi bio sam sa sobom, priljubljen uz sebe, s nosom uz sebe, ako
smemrei, poput deteta priljubljenog uz Majku i Zaljubljenog obavijenog
okovoljenog lica. Sobica koji mirie na iris, to je sam rub Ogledala, mestogde
dolazi do rajskog sraivanja subjekta i Slike-knjige.Druga crta koja ini
eljeno itanje o tome nam eksplicitno govoriepizoda iz sobice jeste
ova: pri itanju sva telesna uzbuenja suprisutna, izmeana, isprepletana:
fascinacija, ispranjenost, bol, slast;itanje stvara jedno uzbueno telo, ali
ne rasparano (bez ega itanjene bi zavisilo od Imaginativnog). Ipak, neto
daleko zagonetnije se daproitati iz ove prustovske epizode: itanje
zadovoljstvo itanja bilo bi u nekakvoj vezi sa analnou; jedna ista
metonimija povezivalabi itanje, izluevine i kako smo videli novac.A
sada ne naputajui sobu za itanje ovo pitanje: postoje lirazliita
zadovoljstva itanja? Je li mogua tipologija tih zadovoljstava?ini mi se da
postoje u svakom sluaju i u najmanju ruku, tri tipazadovoljstva itanja, ili,
da budem precizniji, tri puta kojima Slikaitanja moe da uhvati subjekta
koji ita. Prema prvom tipu, italac saproitanim tekstom uspostavlja
fetiistiki odnos: uiva u reima, uodreenim reima, u odreenim
rasporedima rei; u tekstu, plae,ostrvca se iscrtavaju u ije fascinacije
uranja subjekt-italac, gubi se; tobi bio tip metaforikog ili poetskog itanja;
da bi se takvo zadovoljstvoosetilo da li je potrebno veliko jeziko
obrazovanje? Nije sigurno: ak i jako malo dete u trenutku tepanja poznaje
erotinost rei, oralnu izvunu praksu koja se nudi impulsu. Prema drugom
tipu, koji jesuprotan, italac je na neki nain izvuen ispred, tokom cele
knjige, jednom silom koja je uvek manje ili vie preruena a pripada
reduneizvesnosti: knjiga se malo po malo ponitava i ba se u toj
nestrpljivoj, ponesenoj potronji nalazi uivanje; re je naravno presvega o
metonimijskom zadovoljstvu svakog pripovedanja, nezaboravljajuI da se i
samo znanje ili ideja mogu ispriati, podreenipokretu neizvesnosti; i poto
je ovo zadovoljstvo oito vezano zapraenje onog to se deava i
razotkrivanje onoga to je skriveno,moemo pretpostaviti da postoji nekakva
veza sa hvatanjem prvobitnescene: elim da iznenadim, posustajem od
ekanja: ista slika uivanja,koja ne pripada poretku zadovoljenja; trebalo bi
uostalom u suprotnomispitati blokiranja, odbojnosti itanja: zato neku
knjigu nedovravamo? Zato Buvar, odluivi da se zanima za Filosofiju
istorije,ne moe da zavri uvenu BosijeovuRaspravu? Da li je to Buvarova
iliBosijeova greka? Postoje li univerzalni mehanizmi privlanosti? Postojili
nekakva erotska logika Pripovedanja? Strukturalna analizapripovedanja
trebalo bi da ovde sebi postavi problem Zadovoljstva: inimi se da odsad za
to ima sredstava. Konano, postoji jo treaavantura itanja (nazivam
avanturom nain na koji zadovoljstvo dolazido itaoca): to je, ako se moe

rei, avantura Pisanja; itanje jesprovodnik elje za pisanjem (sada smo


sigurni da postoji izvesnozadovoljstvo pisanja, iako je ono i dalje veoma
zagonetno); nije re otome da obavezno poelimo da piemo poput
autora koga nam sesvia da itamo; ono to elimo je samo elja koju je
skriptor imao dapie, ili jo: elimo elju koju je autor imao od itaoca dok je
pisao,elimo ono volite me koje postoji u svakom pisanju. To je ono to
jesasvim jasno rekao pisac Roe Laport: isto itanje koje ne prizivaneko
drugo pisanje je za mene neto neshvatljivo. itanje Prusta,Blanoa, Kafke,
Artoa, nije mi ulilo elju da piem o ovim autorima (nitiak, dodajem,
poput njih), ve da piem. Iz ovakve perspektive itanje je zaista jedan vid
produkcije: ne vie unutranjih slika, projekcija,fantazmi, ve doslovno
rada: utroen proizvod se vraa u produkciju, uobeanje, u elju za
produkcijom, i lanac elja poinje da se odvija timeto svako itanje vredi i
za pisanje koje prouzrokuje, do beskonanosti. To zadovoljstvo produkcije,
da li je elitistiko, rezervisano iskljuivo zavirtualne pisce? Sve u naem
drutvu, drutvu konzumacije, a neprodukcije, drutvu itanja, vienja i
primanja zvukova, a ne drutvupisanja, gledanja i sluanja, sve je ureeno
tako da onemoguiodgovor: ljubitelji pisanja su ratrkani, skriveni, pritisnuti
hiljadamastega, ak unutranjih. To je ve civilizacijski problem: ali ja
smatram, moje duboko i stalnoubeenje je da nikada nee biti moguno
osloboditi itanje, ako istimpoduhvatom ne oslobodimo i pisanje.
4. Subjekt Dosta je bilo govora, i pre same pojave Strukturalne analize,
orazliitim takama gledita sa kojih autor moe da ispria priu ili
jednostavno izloi neki tekst. Jedan od naina da se italac privee za jednu
od teorija Pripovedanja, ili u irem smislu jednu od Poetika, bio bismatrati i
njega samog kao nekoga ko zauzima odreenu takugledita (ili sukcesivno
vie njih); drugim reima: posmatrati itaocakao jednog od likova, uiniti ga
jednim od likova (ak ne obavezno ni jednim od privilegovanih) fikcije i/ili
Teksta. Demonstracija je data uokviru grke tragedije: italac je onaj lik koji
je prisutan u sceni (bilo toskriveno) i koji sam za sebe uje sve ono to svaki
od partnera udijalogu ne uju; njegovo sluanje je dvostruko (i dakle
virtualnoviestruko). Drugim reima, itaoevo specifino mesto jeste
paragram, onakav kakav je opsedao Sosira (nije li se tada oseao kaoda ludi,
on, naunik, poto je bio samo i u potpunosti italac?): istinskoitanje,
itanje koje bi prihvatalo svoju potvrdu, bilo bi ludo itanje, netime to bi
izmislilo neverovatna znaenja (protivznaenja?), ne timeto bi bulaznilo,
ve time to bi primilo simultanu mnotvenostznaenja, taaka gledita,
struktura, poput prostora koji se proteeizvan zakona koji propisuju
kontradikciju (Tekst je sama postulacijatakvog prostora ).Zamiljanje
jednog potpunog itaoca to jest totalno viestrukog,paragramatikog
moda je korisno zbog toga to omoguava uvid uono to bismo mogli
nazvati Paradoksom itaoca: opte je prihvaenoda itati znai dekodirati:
slova, rei, znaenja, strukture, i to jeneosporno; ali gomilajui sva mogua
dekodiranja, poto je itanjeneogranienog pravca, oduzimajui smislu

stupanj zaustavljanja,postavljajui itanje na slobodan put (to je njegov


strukturni poziv),italac je uhvaen u dijalektiki obrt: konano, on vie ne
dekodira, ve nad-kodira; on ne deifruje, on produkuje, gomila govore, puta
da ovistalno i neprekidno prelaze preko njega: on je taj prelaz.No, to je i
samo stanje ljudskog subjekta, barem onog kojegpsihoanalitika
epistemologija pokuava da razume: subjekta koji nijevie mislei subjekat
filozofije idealizma, ve pre subjekt odvojen odsvakog jedinstva, izgubljen u
dvostrukom nepoznavanju svognesvesnog i svoje ideologije, i nemajui za
potporu nita do vrteku jezika. Time elim da kaem da je italac subjekt
do kraja, da je poljeitanja polje subjektivnosti koja je apsolutna (u
materijalnom smislukoji ova stara idealistika re moe od sada imati):
svako itanjepoinje od subjekta i od njega je odvojeno samo retkim i
finimposredovanjima, uenjem slova, neto retorikih obrta, izvan kojih e
se ubrzo nai sam subjekt u svojoj sopstvenoj, pojedinanoj strukturi:ili u
onoj koja eli, ili perverznoj, ili paranoinoj, ili imaginarnoj, ilineurotinoj
naravno, i istorijskoj: otuen ideologijom, rutinomkodova.Sve ovo je reeno
da bih naznaio da ne bi bilo razumno nadati seNauci o itanju, Semiologiji
itanja, osim ako se ne prihvati da bi jednog dana bila mogua
kontradikcija u izrazima Nauka o Neiscrpnom, o Bezgraninom
premetanju: itanje, to je upravo taenergija, radnja koja e biti shvaena u
tom tekstu, u toj knjizi, ak onoto se ne da iscrpsti kategorijama Poetike;
itanje bi, sve u svemu,bilo neprestano krvarenje kojim bi se struktura
strpljivo i korisnoopisana od strane Strukturalne analize stropotala,
otvorila, izgubila,verna po tome svakom logikom sistemu koji nita ne moe
definitivno da zatvori ostavljajui netaknutim ono to bi trebalo
nazvatikretanjem subjekta i istorije: itanje, bilo bi tamo gde se
strukturasluuje. (1975)
S francuskog prevela Iva Mili