You are on page 1of 82

Arheologija ivotne sredine

Prouava meusobnu zavisnost oveka i ivotne sredine tj. ekologiju ljudskih zajednica u
prolosti.
1. fizika komponenta: reljef, klima,...
2. biogena komponenta: flora i fauna
1. Kvartar, osnovne karakteristike: naziv, osnovna podela
Opta podela vremena
Zemlja je stara oko 4,5 milijardi godina.Prvi tragovi ivota (virusi, bakterije) su stari oko
3,2 milijarde godina. Prvi geoloki period nazivamo arhaik ( pre 4 mil.god), odsustvo
ivota, nastaju prvi debeli kompleksi sedimentnih stena.Prvi tragovi ivota u stenama pre
oko 550 miliona godina to predstavlja granicu fanerozoika. Deli se na: paleozoik,
mezozoik i kenozoik. Kenozoik se deli na tercijar i kvartar. Kvartar poinje pre oko
1,87 miliona godina.
Na osnovama evolucije organskog sveta istorijski razvoj litosfere podeljen je na pet
vremenskih etapa era i vei broj perioda, iji naziv odraava evoluciju organskog sveta:
1. Arhaik ili arhajska era (gr.arheos-prastari)
2. Proterozoik (proteros-prvi, zoe-ivot)
3. Paleozoik (paleo-stari, zoe-ivot)
4. Mezozoik (mezo-srednji)
5. Kenozoik (kenos-novi)
Ere se objedinjuju u vea vremenska razdoblja koja se nazivaju eoni (aeon, lat.dugotrajan period), zavisno od evolucije organskog sveta. Istorijski razvoj litosfere
obuhvata 2 eona:
1. Kriptozoik (kriptos-nepoznat) koji obuhvata arhaik i proterozoik
2. Fanerozoik (faneros-poznat) koji obuhvata paleozoik, mezozoik i kenozoik
Kriptozoik je trajao oko 4 milijarde godina, a fanerozoik oko 570 miliona. Trajanje
perioda u okviru dugovremenih era svodi se na vreme od 25 do 70 miliona godina,
sem kod kvartara, koji je trajao oko 2 miliona godina. Naziv perioda je u vezi sa
geografskim mestima gde su bili najpre otkriveni i proueni: kambrijum, devon, perm
i jura, ili prema starim narodima koji su ta mesta naseljavali: ordovicijum, silur.ostali
nalazi su usvojeni prema karakteristinim sedimentima (karbon, kreda) ili podeli
sedimenatau odreenim lokalitetima (trijas).
Postoji i dalja podela na sitnije delove: eon-era-perioda-epoha-vek/doba-vreme-faza.
Geoloki vekovi su kratkotrajne geoloke etape. Ekvivalenti vekova su katovi,
hronostratigrafske jedinice ije se izdvajanje vri na osnovu analize fosilnih ostataka
u stenama. Vek je podeljen na intervale/vreme, a katovi na potkatove. U daljoj podeli
intervali se dele na faze.
Paleozoik: kambrijum, ordovicijum, silur, devon, karbon i perm (periode).
Mezozoik: trijas, jura, kreda (periode).
Kenozoik: tercijar i kvartar (periode). Tercijar se deli na epohe
paleogen-paleocen, eocen, oligocen

neogen-miocen i pliocen
Kvartar se deli na epohe
diluvijum ili pleistocen
aluvijum ili holocen
Paleozoik, mezozoik i kenozoik su ere.
-Arhaik - poetak ivota
-Proterozoik - diferencijacija ivota
-Kambrij i ordovicij - odlikuju se bujnim ivotom beskimenjaka u moru
-Devon, karbon i perm - razvijaju se golosemenice, gmizavci, vodozemci, kopnene biljke
i ribe
-Trijas, jura i kreda - veliki gmizavci, kritosemenjae i sisari
-Tercijar i kvartar - ovek, hominizacija, prevlast sisara i kritosemenica.
Podela fanerozoika

paleozoik-karakterie ga stvaranje debelih kompleksa sedimentnih stena, u


slojevima se u izobilju nalaze prvi sigurni fosilni ostaci beskimenjaka i
kimenjaka-vodozemci, neki insekti a od biljaka prve kopnene primitivne
bescvetnice. Deli se na stariji i mlai paleozoik.Stariji paleozoik se deli na
kambrijum, ordovicijum i silur a mlai na karbon i perm.Trajao od pre oko 550 do
pre 230-250 miliona godina.
mezozoik-prvi sisari.Deli se na trijas, juru i kredu.Krajem jure pojava prvih ptica.
kenozoik-poinje pre oko 65 miliona godina, odmah nakon nestanka dinosaurusa,
na kopnu dominiraju sisari.Deli se na tercijar i kvartar.

Podela tercijara-stariji (paleogen)-paleocen, eocen, oligocen


-mlai (neogen)-miocen, pliocen(5 mil-1,87 mil godina)-arh.kontekst
Podela kvartara-stariji (pleistocen)-donji (1,87 mil-730.000), srednji (730.000-125.000),
gornji pleistocen (125.000-10.000)
Mlai (holocen ): Preboreal, boreal, atlantik, subboreal, subatlantik
Tokom kvartara vlada uglavnom hladnija klima nego u svim ostalim geolokim
periodima prolosti. Bilo je i pre hladnih perioda, ali nikada toliko hladnih i sa toliko
zahvaenom teritorijom. Kvartar je takoe vrlo dinamian period u smislu smene hladnih
i toplih klimatskih perioda, to je uticalo i na fiziku i biogenu komponentu prirodne
sredine. Stoga je brzina i trend u evoluciji oveka posledica te dinaminosti kvartarnog
perioda.

F
A
N
E
R
O
Z
O
I
K

K
KVARTAR
E
N
O
TERCIJAR
Z
O
I
K
MEZOZOIK
PALEOZOIK
ARHAIK

2 miliona godina

65 miliona godina
550 miliona godina
4,5 milijarde godina

Alpska orogeneza deava se u mezozoiku.


Detaljnije objanjeno, u prvoj fazi tercijara paleogenu- se razvijaju dijatomeje,
skrivenosemenjae, jeevi, korali, sisari, foraminiferi, gastropodi, u neogenu- koljke,
puevi, jeevi, sisari. Kvartar odlikuje nastanak sadanje flore i faune.
Kvartar
Kvartar je najmlae i najkrae geoloko doba. Nazivi koje vezujemo za kvartar su:
antropogen, antropozoik, postpliocen, posttercijar, pleistocen i holocen, diluvijum i
aluvijum, ledniki period, ledeno doba.
Ime kvartar potie iz vremena kada se prolost zemlje delila na primarno, sekundarno,
tercijarno i kvartarno doba. Prvi ga je upotrebio Denoaje 1829. odreujui time starost
naslaga koje prekrivaju tercijarne tvorevine u pariskom bazenu. Paralelno sa razvojem
glacijalne teorije kao sinonim za kvartar u upotrebi je naziv ledniki period (pomalo
laiki naziv). Neto kasnije . Lajel uvodi termin pleistocen (najnoviji ivot; danas se
naziv pleistocen odnosi na vreme do 10000 p.n.e., a od tada sledi holocen) 1839. Njime je
oznaio slojeve sa ostacima molusaka meu kojima ima preko 70% savremenih vrsta (za
razliku od tercijara 7-50%). Dok se smatralo da su eratiki blokovi severne Nemake iz
vremena velikog potopa korieni su nazivi diluvijum (vreme do velikog potopa), za
ledniki i aluvijum (vreme posle velikog potopa) za postledniki period. Nazivi
diluvijum i aluvijum potiu iz vremena kada se verovalo u biblijski potop.
Kako je jedno od glavnih obeleja kvartarnog perioda pojava i razvoj oveka, Pavlov
1922. uvodi naziv antropogen. Termin se i danas koristi paralelno sa nazivom kvartar.
Neki istraivai su predlagali da se kvartar s obzirom na pojavu i razvoj oveka izdvoji
kao posebna era-antropozoik. Ima shvatanja da kvartar ne bi uopte trebalo izdvajati u
poseban period jer je njegova duina manja od bilo kojeg kata tercijara, pa su kao nazivi
za kvartar korieni i termini postpliocen, posttercijar i dr. Nijedan naziv nije
bezrezervno prihvaen i o svakom su voene bezbrojne diskusije (naziv kvartar je
izgubio smisao jer nije etvrta era po redu; ledniki period ne odgovara u potpunosti jer
su se hladni glacijalni stadijumi smenjivali sa interglacijalnim u kojima je klima bila
slina dananjoj ili toplija). Ipak je najire prihvaen termin kvartar, zvanino potvren
jo 1888. ne Meunarodnom geolokom kongresu u Bolonji.

Naziv kvartar

Naziv kvartar potie iz podele na primarno i sekundarno doba i podele na tercijar i


kvartar.
Rusi paralelno sa nazivom kvartar koriste i naziv antropogen koji 1922 uvodi
Pavlov
Antropozoik je isto naziv za kvartar, geolozi ne koriste ovaj naziv
postpliocen, posttercijar-isto nazivi, nema rang kvartara
stariji nazivi za delove kvartara su diluvijum i aluvijum koji potiu iz vremena
kada se verovalo u potop-kod nemaca.Vreme kada se verovalo u potop je kraj 18
veka-pojava eratikih blokova,naziv eratiki prvi upotrebio Sosir koji kao i Haton
govore o lednikom poreklu ovog kamenja-kamenje je doneto bujicama
naziv kvartar je prvi upotrebio Denoaje 1829 godine da bi oznaio starost naslaga
iznad tercijarnih prilikom istraivanja naslaga u Pariskom basenu
1837 imper-ledniki period
1839 Lajel-uvodi termin pleistocen da bi razlikovao slojeve sa ostacima
savremenih mekuaca od tercijarnih ili starijih gde su pored savremenih
dominirale i izumrle vrste
ledeno doba, ledniki period-laiki termini

Osnovne karakteristike kvartara

Najmlai geoloki period, jo traje


U kvartaru vlada mnogo hladnija klima u odnosu na raniju ali to ne znai da ranije
nije bilo hladnije klime, ali je u kvartaru vei deo kopna prekriven ledom(ranija
ledena doba permo karbonsko ledeno doba i u paleozoiku).Predstavlja izuzetno
dinamian period koji ostavlja jak uticaj na ivi svet.Hladna klima nije delovala
kontinuirano, ve su bile oscilacije-smene toplih i hladnih oscilacija
Uestalost klimatskih promena
Pojava oveka i njegova evolucija-brzina evolucije je posledica dinaminosti
kvartarnog perioda
Kolebanje nivoa mora i okeana zbog uestalih klimatskih promena
Nastanak kontinentalnih naslaga
Formiranje dananjeg izgleda reljefa-u tercijaru su definitivno obrazovane planine
Alpi, Karpati, Dinaridi, itd pri emu su bila ogromna lavina izlivanja, pojaane
vulkanske aktivnosti dovele su do izbacivanja sumpor dioksida to je svakako
uticalo na klimatske promene
Formiranje dananje vegetacije, dananji predstavnici flore i faune

2. Kvartarna klima
Odlike klime u kvartaru i uzroci promena klime u kvartaru

Osetno zahlaenje u odnosu na klimu kenozoika.

Kenozoik je u celini hladniji od mezozoika


este klimatske oscilacije-smena toplih i hladnih razdoblja ( glacijala i
interglacijala
Smena ukupno 20 ciklusa, oscilacije srednje godinje temperature izmeu hladnih
i toplih intervala su u nekim delovima sveta iznosile i vie od 15 stepeni .
Tokom glacijala na severnoj hemisferi se formiraju veliki kontinentalni ledniki
pokrovi

Osnovna karakteristika klime u kvartaru je osetno zahlaenje u odnosu na klimu


kenozoika. Klimu kvartara jo karakteriu este klimatske oscilacije: smena toplih i
hladnih razdoblja. Smenilo se najmanje 20 klimatskih ciklusa (glacijal+interglacijal), a
oscilacije srednje godinje temperature, izmeu hladnih i toplih razdoblja su ponegde
iznosile i do 150. Ova ciklinost se objanjava astronomskom teorijom i raunom
paleotemperatura. Zahlaenje koje karakterie kvartar je dugoroan proces koji kree od
kenozoika, negde pre oko 55 miliona godina; deava se klimatski optimum i od tada se
primeuje konstantan pad temperature. Taj klimatski optimum desio se u eocenu. Od
sredine pliocena, temperatura konstantno pada. Nastaju varijacije toplo-hladno koje traju
i danas. Glacijal je hladno razdoblje u prolosti. Glacijal je vremenski interval, a
glacijacija je geomorfoloki proces. Unutar glacijala deavaju se topliji (interstadijal) i
hladniji (stadijal) periodi. Tokom glacijala dolazi do zagleeravanja odnosno irenja
lednikog pokrova. Izmeu intervala zagleeravanja dolazilo je do ciklinih otopljenja
klime interglacijali kada je dolazilo do deliminog povlaenja lednika, otapanja
smrznutog tla, pomeranja borealnih (hladnih) formi ivotinjskog i biljnog sveta na sever i
dolazak na njihovo mesto oblika umerene, pa ak i mediteranske klime. Klimatske
oscilacije imale su za posledicu cikline promene fiziko-geografskih uslova, to se
odrazilo na karakteristike sedimenata nataloenih u glacijalnim i periglacijalnim
oblastima, u otroj smeni flore i faune i kolebanjima nivoa i temperature svetskih mora i
okeana.
Postoji ritam u smeni ledenih doba. Ledeno doba traje 20 - 100 miliona godina a toplija
klima oko 150 miliona godina.
U PALEOZOIKU tragovi ledenog doba pre 450 miliona godina gornji dovicium centar
juna Afrika, kretanje prema centralnoj Africi. Krajem PALEOZOIKA (karbon perm)
100 miliona godina kopno objedinjeno u PANGEU veim delom se nalazi na junoj
polulopti.
MEZOZOIK nema ledenih doba. U Juri je preskoeno ledeno doba jer nije bilo
kopnenih masa na polovima pa lednici nisu mogli da se formiraju.
Poetak KVARTARA je poetak i ledenog doba traje 2 miliona godina. Temperatura
poela da opada tokom kenozoika.
U hladnim razdobljima klima suva. Pre 4-5 miliona godina promena klime u Africi, sume
su se povukle, poveana travnata vegetacija stepe savane i nastaju dve strategije
preivljavanja:
- Ostajanje u sumama sto su uinili majmuni impanza, gorila, ovekoliki majmuni.
- Zivot na otvorenom sto je uinila familija oveka, za koga je karakteristian
bipedalizam.
Sada se nalazimo u toplom razdoblju, sledi hladno, kvartar se nalazi na poetku,
interglacijal na kraju. Moe da se dogodi i superglacijacija usled zagaenja.

Uzroci klimatskih promena u kvartaru. Klima zavisi od: solarne radijacije, vetrova i
morskih struja i rasporeda mora i kopna. U najveoj meri klima zavisi od solarne
radijacije, ali i od samog sferinog oblika zemlje; ne primaju sve take na zemlji istu
koliinu energije, na to kako prima tu sunevu energiju zavisi i od rasporeda kopna i
mora. Kad sunevi zraci padaju pod pravim uglom na zemlju, zagrejavanje je najjae, a
sve je manje kada padaju pod uglovima koji nisu pravi tj. solarna radijacija je najvea na
Ekvatoru, a opada ka polovima. Od okeanskih voda na Ekvatoru ka polovima idu tople
morske struje. Vetrovi i morske struje nose toplotu sa Ekvatora ka polovima i
uravnoteuju temperaturne razlike. Da bi neki ledniki pokrov nastao, mora da postoji
kopno juni pol; na moru ne moe da se formira lednika kapa (veito zaleeno tlo).
Meutim, i na severnom polu se formirala lednika kapa zbog okolnog kopna. U
mezozoiku nije bilo leda na polovima. Antarktik veito zaleeno kopno na junom
polu. Tople morske struje nemaju pristup Antarktiku, nego se tamo deava stalno
kruenje hladnih morskih struja oko kopna i ono ostaje veno zaleeno. Lednika kalota
ima tendenciju da se iri, odbija suneve zrake i tako se hladi.
Paleoklimatologija (prouava klimu prolosti) i metode rekonstrukcije.
Podaci za paleoklimatoloke rekonstrukcije:
-organski ostaci (fosili)
-izotopski podaci(O16 i O18)
-sedimentoloki i naslage leda
-Izotopski podaci: koliina svih izotopa zavisi od koliine leda na zemlji. Kriva koja
pokazuje odnos ovih izotopa poklapa se sa koliinom leda na zemlji u odreenim
periodima.
-Sedimentoloki podaci: neki sedimenti su paleoklimatoloki indikativni, nastaju u
odreenim uslovima klime.
-Naslage leda: led se bui na Arktiku i Antarktiku. Godinji slojevi se tada mogu
razlikovati i oni nose informaciju o temperaturi i duini perioda.
Po konvenciji nae ledeno doba poelo je pre oko 10000 godina. Samo ovekovo
delovanje izaziva promene u klimi. Postoje nagovetaji klimatologa o eventualno
predstojeoj tzv. superinterglacijaciji kada bi nastupilo naglo poveanje temperature zbog
sagorevanja raznih goriva, to bi bilo praeno podizanjem nivoa mora koja bi potopila
veinu svetskih metropola. Nakon ovoga bi nastupilo zahlaenje.
Nezagleerene oblasti
Periglacijalne oblasti - dejstvo leda.
PERMAFROST- stalno smrznuto tlo.
LES - karakteristina i veoma rasprostranjena kvartarna tvorevina. Nastaje izduvavanjem
praine iz morenskih naslaga, noena vetrom(i do 300km/h) i taloena u uslovima hladne
i suve klime periglacijalne oblasti na prostorima koje je prekrivala stepska vegetacija.
Horizonti lesa formirali su se tokom glacijalnih epoha, pogrebene zemlje su prekidi u
sedimentaciji do kojih je dolazilo u interglacijalima kada se na povrini formirao umski
pokriva. Na lesu se formira najplodniji tip zemljita ernozem. Debljina lesa varira 215m.

Umereni pojas intenzivna erozija, rena, kraka, eolska, rene terase su se usecale u
doline akumulirale aluvijalni materijal, sistemi morskih terasa.
Tropski i suptropski pojas u interglacijalu iroko rasprostranjene tropske sume, u
glacijalu povrina veoma suena, pustinje se sire zbog suvlje klime.
Pluvijalna jezera veliko jezero u USA, sada malo. Pluvijali i interpluvijali.
Interglacijali se odlikuju promenom u ivotnoj sredini 10-12 000 godina. Promene unutar
interglacijala Holocen danas kraj, optimalni maximum je bio oko 7.000p.n.e. neolitska
revolucija. Velike razlike postoje od onda do danas. Sahara je izmeu 9.000 i 7.000 bila
plodna ravnica, a onda pad temperature i smanjenje vlanosti.
Pouzdano znamo za period od sto godina. Praenje klime poinje 1880. U periodu od
1940 do danas uoeno je opadanje temperature, kada bi se nastavilo opadanje za oko
700g. dolo bi ledeno doba, sto se slaze sa trendom kvartarnih promena. Ali uticaj oveka
na prirodnu sredinu je drugaiji danas. Sagorevanjem fosilnih goriva dobija se efekat
staklene
bate
sto
bi
moglo
poveati
temperaturu
i
dovesti
do
SUPERINTERGLACIJACIJE rast nivoa mora i posledice koje nosi posle toga bi
moralo doci do pada temperature i nove glacijacije.
Globalno zahlaenje klime i glacijacije nisu, meutim, pojave vezane samo za kvartar.
Lednike manifestacije velikog obima konstatovane su jo u mlaem prekambrijumu (pre
oko 700 miliona godina) i u mlaem paleozoiku (permo-karbonsko ledeno doba, pre oko
300 miliona godina). Permokarbonska glacijacija je ostavila tragove u delovima Brazila,
Argentine, June Afrike, Indije, Antarktika i Australije. Do zagleeravanja je moglo doi
kada su se veliki delovi kopna na zemlji nalazili u blizini polova. U mlaem paleozoiku
kopno je na Zemlji bilo predstavljeno jedinstvenim kontinentom Pangeja, ije je sredite
bilo na ekvatoru.
Pregled regionalnog izgleda zemlje tokom kvartara (za glacijala i interglacijala)
Veliki deo s i sz Evrope nalazio se tokom glacijala pod lednikim pokrivaem, koji je pri
maksimalnom rasprostranjenju imao povrinu od oko 5,5 miliona km2 (Evroazijski
ledniki pokrov). Ledniki pokriva nastajao je spajanjem nekoliko manjih lednikih
titova, koji su imali svoje autonomne centre zagleeravanja, iz kojih su se lepezasto irili
tokom glacijacija.
Od zapada ka istoku prostirali su se:
-Britanski ledniki pokrov ( Britanska ostrva i Irska)
-Skandinavski tit (obuhvatao je severne zemlje: od Skandinavskog poluostrva,
srednjoevropske nizije, sz dela ruske platforme i bio najvei u Evropi)
-Berencov elf (ostrvski arhipelazi picberg, Nova zemlja, Zemlja Franca Josifa).
elf je plitko more uz kontinent koje se lako ledi. Morfoloki gledano, elf je zapravo pre
deo kontinenta nego okeanskog basena. Danas je oko 3800 m2 prekriveno ledom, a tokom
glacijala i do oko 150 000 km2. Snena granica se danas nalazi na 3200 m nadmorske
visine, dok je ranije bila na 1800-2000 m. Na severo-amerikom kontinentu se nalazio
Laurentijski i Kordiljerski ledniki pokrov. Obuhvatao je 16 miliona km 2, sputao se ka
jugu, nemajui nikakvih fizikih prepreka. Na junoj polulopti Antarktik je pod ledom od
vremena miocena, odnosno od pre 10 miliona godina i ta se situacija nije bitno menjala
do danas. Na istonom delu Antarktika su nadmorske visine neto nie i tu imamo ravniji

ledniki pokrov, dok je na zapadu, obzirom na sloeniji reljef, koji podrazumeva


razueniju obalu i planine, neto sloeniji ledniki pokrov.
Tokom glacijala i interglacijala menjale su se obalske linije, a samim tim i nivo svetskog
mora. U glacijalu su obale nie za oko 100 m, neki moreuzi su bili zatvoreni, a neke
kopnene veze uspostavljene, izolujui pojedine morske delove.
Kvartarna klima- dodatak
Glavni dogaaj u kvartarnoj periodi je naglo opadanje temperature i pojava lednika na
velikim povrinama (ledeno doba). Kvartarni sedimenti su postavljeni iskljuivo na
kontinentalnim facijama. Na kopnenim povrinama nema morskih sedimenata, osim du
obala, usled neznatnih pomeranja obalskih linjija, gde se mogu nai i morski glinovitopeskoviti sedimenti. Biljni i ivotinjski svet kvartara sa manjim izmenama ivi i danas. U
sedimentima ove periode, naene su kosti slona, zebre i drugih kopitara. Naglo i
iznenadno opadanje temperature posle pliocena, sa pojavom lednika na irem
prostranstvu, uzrokovalo je promene u biljnom i ivotinjskom svetu: neki organizmi ne
podnose pad temperature, zbog ega izumiru, drugi se sele u tople krajeve, ili se
prilagoavaju nastalim promenama. Kvartar se deli na donji kvartar diluvijum=
potop=pleistocen=ledniko doba i gornji kvartar aluvijum=holocen=postledniko doba.
A.Pavlov je za kvartar predloio naziv antropogen, istiui nalazak fosilnog oveka u
sedimentima ove epohe.
Na prostorima bive SFRJ u kvartaru su stvarani preteno kontinentalni sedimenti:
1. gleerski: morene
2. eolski: les i peskovi
3. reno-jezerski: terasni ljunkovi, peskovi i gline
4. peinski sedimenti: peskovi, ljunkovi, gline i bigar
Najvei znaaj imaju eolski les i reni peskovi i ljunkovi koji predstavljaju sirovinu za
graevinske potrebe. U aluvijonima reka, pored peskova znaajne su akumulacije
podzemne vode, koja se u mnogim sluajevima koristi kao pijaa voda. Od ne manjeg
znaaja mogu biti rasipna leita, tj. mineralne sirovine u aluvijonima veih reka, koja se
za sada jo uvek ne koriste znaajnije.
Astronomska teorija o uzrocima klimatskih promena u kvartaru
Kako dolazi do zagleeravanja? Zato se u kvartaru smenjuju hladna i topla razdoblja?
ta izaziva ta poetna sniavanja temperature? Koliko traju hladna, a koliko topla
razdoblja? Da li i kada e poeti novo ledeno doba?
Lednike teorije-monoglacijalna teorija-shvatanje o postojanju samo jednog ledenog
doba
poliglacijalna teorija-nakon to je utvreno da postoji vie horizonata morena a koje su
dokaz da je ledniki pokrov nadirao i povlaio se vie puta , prihvaeno je miljenje da je
postojalo vie glacijala, izuzetno su vani radovi Penka i Briknera koji zapoinju svoja
istraivanja 1901 godine a zavravaju ih 1909 godine kada postavljaju poliglacijalnu
teoriju odnosno kada je potvruju

Lednike teorije poev od 19 veka-Luj Agasis vodi raspravu da li su ili ne postojala


ledena doba
Postoji vie hipoteza koje pokuavaju da daju odgovor ta je uslovilo poetnu promenu
koliine leda, odnosno temperature:
1. Smanjenje koliine energije koju emituje Sunce. Nemogue je dokazati ovu hipotezu
jer se ne moe izraunati variranje Sunevog zraenja tokom vremena.
2. Nejednaka koncentracija estica kosmike praine. Hipoteza ima dve varijante: prvasmanjenje energije koju zemlja prima kada prolazi kroz oblast u kojoj su estice
kosmike praine gusto koncentrisane tako da se javlja tendencija ka zahlaenju. Prema
drugoj se deava upravo suprotno: vea koncentracija estica utie na poveanje
primljene energije usled refleksije, pa temperatura na Zemlji raste.
3. Promena koncentracije CO2 u atmosferi. Poveana koncentracija stvara efekat staklene
bate tj. utice na poveanje temperature (jedan od naina da ovek drastino promeni
klimu prekomernim sagorevanjem fosilnih goriva). Smanjenje koncentracije CO2 utice na
pad temperature, ali ne postoji objanjenje za smanjenje koncentracije CO2 koje bi
potvrdilo ovu hipotezu.
4. Pojaana vulkanska aktivnost. Radom vulkana u atmosferi raste koncentracija fine
vulkanske praine koja izaziva odbijanje vee koliine Suneve energije, a samim tim i
pad temperature. Teoretski posmatrano vulkanska aktivnost moe izazvati pojavu
ledenog doba. Meutim, u stenama kvartarne starosti nema dokaza za ovu hipotezu.
5. Astronomska teorija. Pomenute hipoteze manje ili vie uspeno objanjavaju neke od
moguih uzroka globalnog zahlaenja. Meutim, pored toga to nijedna od njih nije
dokazana, one ne daju objanjenje za ciklinost klimatskih promena u kvartaru, odnosno
za smenjivanje toplih i hladnih razdoblja.
Astronomska teorija daje odgovore na pitanja o uzrocima zagleeravanja. Astronomska
teorija objanjava nastanak glacijala, smenu hladnih i toplih razdoblja odnosno cikline
promene tokom kvartara, omoguava vreme izraunavanja napredovanja i povlaenja
ovih razdoblja, predvia budua ledena doba. Astronomska teorija ne samo da objanjava
nastanak ledenih doba, mehanizam smenjivanja hladnih i toplih razdoblja, ve
omoguava i izraunavanje vremena njihovog napredovanja i povlaenja kao i predikciju
buduih ledenih doba. Tri faktora utiu na intenzitet solarne radijacije:
1. ekscentricitet orbite: Zemljina orbita oko Sunca je elipsa (ekliptika) iji se oblik menja
u intervalima od oko 100 000 godina.
2. precesija: Zemlja se obre oko svoje ose uz rotaciju po jednoj uskoj dvostrukoj kupi u
intervalima od oko 21 000 godina.
3. iskoenje ekliptike: osa rotacije Zemlje je nagnuta u odnosu na ravan ekliptike, a taj
ugao se menja za oko 2,40 priblizno svakih 41 000 godina.
Uzroci kolebanja intenziteta osunavanja proizilaze iz promenjivih elemenata zemljine
rotacije i revolucije i njihovog ciklinog ponavljanja:
ekscentritet zemljine putanje pri kretanju oko sunca menja se u ciklusima od
oko 100.000 godina( zemljina orbita oko sunca je elipsa-enkliptika iji se
oblik menja u intervalu od 100.000 godina

ugao zemljine ose rotacije u odnosu na ravan enkliptike menja se u ciklusima


od oko 41.000 godina (iskoenje enkliptike-osa rotacije zemlje je nagnuta u
odnosu na ravan enkliptike a taj ugao se menja za oko 2,4 stepena priblino na
svakih 41.000 godina
precesija zemljine ose rotacije (precesija je pomeranje unazad
ravnodnevnikih taaka) u ciklusima od oko 21.000 godina- zemlja se obre
oko svoje ose uz rotaciju po jednoj uskoj dvostrukoj kupi u intervalima od oko
21.000 godina

Uzroci ovih ciklinih promena astronomskih faktora lee u dinamici Sunevog sistema u
kome planete meusobno utiu jedna na drugu. Jedno od centralnih mesta u dokazivanju
ove teorije zauzima Milutin Milankovi (1879-1958.). Astronomska teorija Dejms Krola
1875. o uzrocima zagleeravanja data je u knjizi Klima i vreme, a dokazao ju je
matematikim putem Milankovi.
Uzimajui u obzir sve ove elemente a koji su i faktori koji utiu na intenzitet solarne
radijacije tj. koliine toplotne energije koju zemlja dobija od sunca, Milankovi je
konstruisao krivu osunavanja koja je geolozima posluila kao osnova za utvrivanje
broja i jaine glacijacija tokom kvartara.Posledica uproavanja kriva osunavanja
( odstupanja u broju minimuma insolacije i maksimuma irenja leda ) kao i mehanizama
zagleeravanja dovela su do toga da su Milankovievi prorauni prvo bili
odbaeni.Uzroci ciklinih promena gore navedenih faktora lei u dinamici sunevog
sistema u kome planete meusobno utiu jedne na druge.Uticaj ciklusa od 100.000,
41.000, 21.000 godina potvren je stratigrafijom kiseonikovih izotopa.Najvei uticaj ima
ciklus od 100.000 koji odreuje ritam glacijal-interglacijal, dok krai ciklusi odreuju i
interpoliraju manje klimatske oscilacije-stadijale i interstadijale.Usled razlika u
amplitudama astronomskih faktora, intenzitet solarne radijacije nije isti u svakom
glacijalu i interglacijalu ali tu je i uticaj ostalih faktora-raspored kopna i mora, tektonski
pokreti, vulkanska aktivnost, organski svet a koji su mogli da se nadoveu na promene
klime izazvanim astronomskim faktorima.
Dobio je krive koje su pokazivale smenu interglacijala i glacijala, a onda su se tokom vie
decenija medju geolozima trazili dokazi da se taj raun potvrdi ili ospori. On je izraunao
intenzitet solarne radijacije za geografske irine 65, 60 i 55 stepeni za proteklih 650 000
godina. Krive osunavanja su objavljene 1924. godine u Kepen and Vegener Klime u
geolokoj prolosti.
Milankovievi prorauni su prvo bili odbaeni jer su bili u suprotnosti sa tadanjim
shavatanjima o broju glacijala i interglacijala koji su bili zasnovani na prouavanju
terestinih naslaga. Razvoj nauke nije mogao da isprati postavljenu krivu Milankovia
tako da je ova teorija u poetku bila osporavana. Medjutim, nove metode pronaene 70tih godina XX veka: istraivanje dubokomorskih tvorevina i uspostavljanje stratigrafije
kiseonikovih izotopa u velikoj meri je potvrdilo osnovanost astronomske teorije i uticaj
ciklusa od 100 000, 41 000 i 21 000 godina na klimatske oscilacije. Najvei uticaj ima
ciklus od 100 000 godina i on uglavnom odreuje ritam glacijal/interglacijal, dok se
uticaji kraih ciklusa interpoliraju i odreuju manje klimatske oscilacije (stadijali i

interstadijali). Usled razlike u amplitudama astronomskih faktora, intenzitet solarne


radijacije nije isti u svakom glacijalu, odnosno interglacijalu. Osim toga, na klimatske
prilike u kvartaru mogli su uticati i drugi faktori, pre svega oni na zemlji: raspored kopna
i mora, tektonski pokreti, vulkanska aktivnost, ak i organski svet i nadovezivati se na
promene izazvane astronomskim faktorima.
M.Milankovic Matematicka teorija toplotnih pojava prouzrokovanih suncevim zracima
1920.
V.Kepen i A.Vegener Klime u geoloskoj proslosti 1924. Milankoviceve krive tu
publikovane.
M.Milankovic Kroz vasionu i vekove 1928.
M.Milankovic Matematicka klimatologija i astronomska teorija klimatskih promena
1930.
3. Hronologija i stratigrafija kvartara
Kvartar je najmlai i najkrai geoloki period. Deli se na dve epohe sasvim razliite
duine: pleistocen, koji obuhvata vreme izmeu 1.87 miliona godina i 10 000 godina i
holocen koji poinje pre 10 000 godina i jo uvek traje. Ranije je poetak kvartara
vezivan za pojavu oveka i savremene flore i faune. Granice povuene na osnovu prve
pojave oveka i postojeih asocijacija flore i faune nisu se uvek poklapale. 70-tih godina
prolog veka prouavanjem uzoraka dobijenih buenjem okeanskog dna, dobijeni su
podaci za globalnu stratigrafiju kvartara i korelaciju sa efektima glacijacije na Zemljinoj
povrsini, utvrena je i precizirana uloga varijacija solarne radijacije. Na geolokom
kongresu 1984. u Moskvi i na kongresu odranom 1987. u Kanadi predloena je sledea
podela kvartara:
-

donja granica donjeg pleistocena odgovara poetku pozitivne paleomagnetne epizode


Olduvaj (unutar negativne paleomagnetne epohe Matujama) tj. 1,87 miliona godina
BP
granica izmedju donjeg i srednjeg pleistocena nalazi se na granici negativne
paleomagnetne epohe Matujama i pozitivne Brines, tj. priblizno pre 0,73 miliona
godina
granica izmeu srednjeg i gornjeg pleistocena odgovara izotopskom stadijumu n0 5poslednji interglacijal, tj. pre oko 125 000 godina
granica izmeu pleistocena i holocena datuje se u 10 000 godina BP

Delta O18 stratigrafija


Najire prihvaena hronologija kvartara koja se zasniva na odnosu izotopa O16 i O18 ija
je proporcija uglavnom ispitivana na ljuturicama foraminifera iz buotina morskog dna.
Ova stratigrafija potvruje astronomsku teoriju o promeni klime i uzrocima glacijacije.
To svakako nije jedini nain da bi se postavila hronoloka shema i ovako dobijeni podaci
proveravaju se drugim metodama. Znaaj u postavljanju hronologije imala su
interdisciplinarna istraivanja 60-tih god. prolog veka :
- dubokomorska buenja

prouavanje fosila konstruisane su temperaturne krive i utvrene promene faktora


klimatskih promena na osnovu fosila : foraminiferi, radiolarije, dijatomeje i kokoliti
utvrivanje odnosa kiseonikovih izotopa u ljuturicama fosilnih foraminifera
omoguilo je utvrivanje promena koliine leda
topla razdoblja u zapisu kiseonikovih izotopa datovana su U/Th metodom u koralnim
sprudovima
paleomagnetnim istraivanjima postavljeni su reperi ija je apsolutna starost poznata
izvrena je korelacija na kontinentalnim tvorevinama pre svega na osnovu stratigrafije
lesa

Stratigrafija kvartara
Stratigrafija kvartara podrazumeva prouavanje stratifikovanih stena kvartarne starosti.
Ona u arheologiji ima najvei znaaj za istraivanje najstarijeg perioda ovekovog
razvoja. Arheologija se oslanja na stratigrafiju kvartara u sz Evropi i u alpskoj oblasti
zagleeravanja.
Glacijalni stadijumi u oblasti koju je nekad pokrivao Skandinavski ledniki tit,
nazivaju se Weichsel ili Visla, Warthe ili Varta, Saale ili Zala i Elster.
U severozapadnoj Evropi, koja je pripadala skandinavskoj oblasti zagleeravanja,
izdvojeni
su
glacijali.
- elster, zala i vajhsel: na osnovu eonih morena koje se pruaju du Danske, Holandije,
severne Nemake i Poljske
- stariji glacijalni stadijumi zahlaenja: menap, eburon, bringen: prema fosilima koji
ukazuju na hladniju klimu
- na osnovu sadraja polena, koji dokumentuje postojanje uma umerene klime u
naslagama iz marinskih transgresija i tresetita, ustanovljeni su interglacijalni stadijumi:
em, holtajn i kromer
Polenskom analizom potvreni su interglacijali u okviru vajhsel glacijala: amersfort,
brerup, oderade, morhold, hengelo i denekamp. Takoe su uoene klimatske oscilacije u
kasnom glacijalu: hladnna razloblja-najstariji, stariji i mlai drijas i topli intervali- beling
i alered. Podela holocena izvrena je u oblasti Baltika i odgovara fazama kroz koje je
prolazilo Baltiko more, datovanim metodom trakastih glina i radiougljenikovim
metodom.
U alpskoj oblasti zagleeravanja A. Penk i E. Brikner su na osnovu broja i poloaja
fluvioglacijalnih terasa, u meureju Iler-Leh, na Bavarskom platou, izdvojili su etiri
glacijala: ginc, mindel, ris i virm i tri intreglacijala: ginc-mindel, mindel-ris i ris-virm.
Glacijacije su dobile imena prema malim rekama u bavarskim alpima Ravizijom i
dopunom njihove etverolane podele, utvreno je smenjivanje vie hladnih i toplih
epizoda u okviru ranije izdvojenih glacijala. Uoena su jo dva starija glacijala: dunav i
biber, i intreglacijali biber-dunav, odnosno dunav-ginc.
Skandinavija:
- Visla glacijacija
- Em interglacijacija
- Zala glacijacija

Holtajn interglacijacija
Elster glacijacija
Kromer interglacijacija
Menap zahlaenje
Val topli period
Eburon zahlaenje
Telegen topli period
Brigen zahlaenje

Alpska oblast:
- Biber glacijal
- Biber-danubius interglacijal
- Danubius glacijal
- Danubius-Ginc interglacijal
- Ginc glacijal
- Ginc-Mindel interglacijal
- Mindel glacijal
- Mindel-Ris interglacijal
- Ris glacijal
- Ris-Virm interglacijal
- Virm glacijal
4. Paleogeografske promene u kvartaru
Do nedavno se smatralo da su krupni oblici reljefa formirani pre kvartara i da se kasnije
nisu mnogo menjali. Novija istraivanja su pokazala da je u kvartaru dolo do znaajnih
promena reljefa koja su izazvana mladim tektonskim kretanjima: izdizanjima i
sputanjima. Tako je potenciran kontrast reljefa: s jedne strane se poveevala visina
planinskih masiva, a sa druge produbljivali okeanski prostori. To je dolo do izraaja u
mladim mobilnim terenima kao to su Alpi, Dinaridi, Karpato-balkanidi, Kavkaz, Iranidi,
a visina kopna se u kvartaru poveala za 300 do 800 m u odnosu na savremeni nivo mora.
Za oblikovanje reljefa su pored endogenih, bili znaajni egzogeni faktori, meu kojima
najvei znaaj imaju ledniki procesi kojima je formiran itav niz morfolokih:
akumulativnih i erozionih oblika reljefa.
Generalno posmatrano: u kvartaru se smanjila povrina svetskih okeana, a poveala se,
shodno tome, povrina kontinenata.
Raspored mora i kopna menjao se tokom kvartara. U starijem pleistocenu ima znaajnih
odstupanja od dananjeg izgleda obalskih linija. U oblasti Sredozemnog mora, obale
Jadranskog mora, sa obe strane (i jadranske i tirenske) bile su pomaknute u unutranjost
kopna za vie od 20 km, tako da Rim lei na naslagama marinskog pleistocena. Gotovo
sva jadranska ostrva su pripadala severnojadranskom kopnu i to sve do poslednjeg
glacijala. Na italijanskoj strani, more je dopiralo sve do podnoja Apeninskih planina.
Delovi Egejide su takoe bili iznad nivoa mora. Sredozemno more je na vie mesta,
prema jugu dopiralo u unutranjost afrikog kontinenta: Alir, Tunis, Libija.

Severno more je takoe daleko na zapadu u odnosu na dananje prostiranje. Britanska


ostrva zajedno sa Lofotskim i etlandskim inila je celinu kao deo evropskog kontinenta.
Baltiko more tokom glacijala starijeg i srednjeg pleistocena nije postojalo, jer se preko
prostora koji danas zauzima, iz pravca Skandinavije, prema jugu pruao ledniki tit.
Krajem poslednjeg glacijala, otapanjem leda nastaje Baltiki basen koji prolazi kroz
jezersku fazu -ancilusovo more i marinsku -joldijsko more, sve do uspostavljanja iroke
veze sa okeanom.
Od zapadnog Paratetisa Panonski basen ostalo je samo jezero senteko ili
gornjepaludsko u starijem kvartaru, i nekoliko manjih obodnih jezera. U Dakijskom
basenu formira se veliko vlako jezero. Crno more je bilo povremeno potpuno izolovano
od Sredozemnog, a nivo Kaspijskog je porastao nakon otapanja glacijalnog leda, na sever
itavih 100 km. Neko vreme je bila uspostavljena i veza sa Crnim morem.
Izvan Evrope stariji pleistocen ima neto drugaiji izgled mora i kopna od savremenog.
Azijski i Severnoameriki kontinent bili su spojeni Beringovim kopnom, a Beringovo
more predstavljalo zatvoreni akvatorijum. Indoneansko poluostrvo bilo je vezano sa
Borneom, Javom, Sumatrom. Severnoameriki kontinent je zauzimao znatno vei prostor
i bio spojen sa Arktikim arhipelagom koji je tada bio kopno prekriveno ledom.
Promena nivoa mora i okeana, pomeranje obalskih linija su pojave uzazvane
glacioeustatikim, glacioizostatikim i tektonskim procesima. Neki smatraju da su se
oscilacije nivoa svetskih mora i okeana u pleistocenu kretale tokom interglacijala + 10m,
a tokom glacijala -110 m.
Glacioeustatiki procesi vezuju se za smenjivanje glacijalnih i interglacijalnih intervala,
tj. zaleivanje i odleivanje. Tokom glacijacije se sniavao nivo svetskih mora, a tokom
interglacijacije, poveavao.
Glacioizostazija je pojava kretanja i uravnoteavanja stenskih blokova u zemljinoj kori
usled statikog optereenja i rastereenja izazvanog kontinentalnim ledom. Ova izdizanja
i sputanja su dovodila do pomeranja obalskih linija.
Pomeranja obalskih linija u kvartaru mogla su biti izazvana tektonskim pokretima
izdizanjima i sputanjima, iji su uzroci vezani za sloene geodinamike procese u dubini
Zemlje.
Tektonika i vulkanizam
U poslednje vreme dokazano je postojanje poslednjih faza neotektonske aktivnosti:
dograivanje i zavretak oblikovanja starijih struktura. Karakteristina u kvartaru su
epirogena kretanja kojima su intenzivirana uzdizanja mobilnih prostora Evroazije,
Centralne Azije, zapadnog dela severne i june Amerike itd. Poveana je time ukupna
visina kopna: od nekoliko stotina m do vie km. Ovakva kretanja su zahvatila i starije
strukture konsolidovane u paleozoiku i prekambrijumu. To su vertikalna kretanja
razliitog intenziteta, na koja su uticali glacioizostatiki procesi rastereenja nastala
otapanjem leda.
Paralelno sa izdizanjima, odigravala su se i sputanja: produbljuju se marinski i okeanski
baseni.
U starijem pleistocenu odigrala su se razlamanja i sputanja blokova oblasti Severnog
oboda Sredozemnog mora: Tirensko, Jonsko, Jadransko i Egejsko more, u Makedoniji,

Anadoliji, Bliskom istoku. Mlada sputanja bila su praena vulkanizmom tako da u tim
terenima ima pojava smenjivanja naslaga lesa i vulkanskog pepela.
Krajem pliocena se ispoljila valahijska, a u kvartaru pasadenska mladoalpska faza
orogeneze; ovim pokretima su ubrani pojedini delovi Karpata, npr. oblast Ploetija u
Rumuniji, gornjopaludinski slojevi u Slavoniji i sl.
Kvartarna tektonska aktivnost se odrazila i na sastav klastinog materijala, na reljef i na
klimu: uzdizanjem planina za 1km, temperatura se sniava za 60C.
Tektonska aktivnost odvija se i danas: ispoljava se laganim kretanjima (reidna) i
impulsnim pokretima (zemljotresi). Vulkanizam je u vezi sa tektonskim pokretima i
ispoljava se u najmobilnijim sistemima Evrope, Azije i Amerike, u zonama razlamanja i
riftovanja na kontinentima. Island, Rajnska oblast, Kavkaz, Iran, Java, Francuski sredinji
plato Ovrenj, srednja i juna Italija. U Italiji od Toskane na severu do Kalabrije na jugu,
utvreno je naizmenino reanje pleistocenskih marinskih sedimenata i vulkanskih
tufova sa lavom. Juno od Rima, na Monte Albano, u kraterima ugaenih vulkana vidljiva
su vulkanska jezera; takvo je Trazimensko jezero. Pleistocenski vulkanizam poznat je jo
u Kordiljerima, od Aljaske do Meksika i na jug, nalazi se veliki broj vulkanskih centara
formiranih u pleistocenu, od kojih su i danas neki aktivni. Danas je kvartarni vulkanizam
prisutan na istonom obodu Azijskog kontinenta, teritoriji Japana, Kurilskih ostrva,
Kamatke i Sahalina. Obrazovanje krupnih grabenskih sistema na kontinentima takoe je
praeno snanim vulkanizmom: Istonoafriki rift, Rajnski greben itd.
Ledniki i fluvio-glacijalni vodotoci
Pored reka i potoka, povremenih i stalnih vodotokova na povrini zemlje, geoloki rad
obavljaju i lednici ili gleeri, kao i fluvio-glacijalni vodotoci. To podrazumeva ledniku
ili glaersku eroziju, odnosno glacijaciju, a akcent se stavlja na plastine ledene mase.
Lednici kao velike mase zamrznute povrinske vode izvojene su pod nazivom inlandajs.
Danas zauzimaju prostor od oko 15 miliona km2.To pokazuje ogromne razmere
geolokog delovanja samih lednika. Najvee mase lednika se nalaze na polovima, gde su
jasno izdvojeni lednici Grendlanda na severu i Antarktika (lednik Antarktika zahvata
blizu 13 miliona km2) na jugu Zemlje. Manje lednike mase i veiti sneg uglavnom
zahvataju planinske predele. Njihov rad, uprokos maloj povrini koju zahvataju nije
zanemarljiv, jer se bre kreu i otapaju u niim predelima tako da u geolokom smislu
deluju i kao vrste i kao tene mase, ostvarujui irok proces erozije i akumulacije
razorenog materijala. Danas lednici zahvataju 2% od ukupnog prostora koji zahvataju
vode mora i okeana. U kvartaru, meutim, lednici su zahvatali vei prostor Zemlje pre
10 000 godina, prekrivajui itavu severnu Evropusa lednikom iji je centar bio na
prostoru Finoskandinavije, a prekrivao je i sve vee planine ukljuujui Alpe i Pirineje.
Pod lednicima su tada bile jo: severna Azija i severna Amerika, ali i veliki deo june
hemisfere od kojeg je zaostao Antarktik. itav navedeni prostor bio je izloen debelim
masama lednika i podvrgnut snanim procesima razaranja stena, kako u podnoju samih
lednika, tako i na njihovim obodima. Ogromne mase stene drobljene su i noene u nie
delove gde su akumulirane i stvorile su nanose drobinskog materijala irokog
prostranstva. Na mnogim mestima, naroito u predelima planinskih lednika, dubljenjem
stenovite podloge su stvarana prostrana udubljenja, od kojih danas mnoga predstavljaju
gleerska jezera. Vodotoci nastali otapanjem lednika poveali su bilans voda u rekama i
morima sveta, kao i akumulaciju materijla u fluvio-lednikim dolinama. Debljina lednika

ponegde dostie 4 000 m, a kada bi se danas otopili zaostali lednici koji prekrivaju visoke
planine i polarne oblasti, nivo svetskog mora bi se poveao za oko 40m.
1. Postoje lednici planina i planinskih dolina: na Alpima ih ima na visini od 2500 m, a na
Himalajima na visini od 5500 m; oni se tope i sputaju niz planine punei rene tokove.
2. Ledniki pokrovi ili lednike mase ogromnih prostranstava postoje u polarnim
oblastima; radijalno se kreu ka obalama ledenih pokrova. To su lednici pokrovnog tipa,
velikih dimenzija.
3. Lednik Grendlanda zahvata 1,750 000 km2 povrine i 80% ostrva Grendland. Debljine
je oko 1,5 km do 3 km.
4. Lednik Antarktika, prekriva juni pol Zemlje sa svojih 13 miliona km 2 povrine i
predstavlja glavne ledene mase na Zemlji. Debljina lednika prelazi 4km. On se
neposredno vezuje za vode okeana u koji se esto utapaju znatne mase ploveih lednika
koji se kreu u pravcu Ekvatora.
Lednika erozija
Geoloki rad lednika zavisi od: mase lednika, temperature koja vlada u lednicima, sastava
stena po kojima se lednici kreu. Efekat razaranja stena je vei ako se lednike mase
kreu. Kod planinskih lednika se erozija odvija u dva smera: bono-kada lednici
potkopavaju i rue stenovitu podlogu i dubinski-kada pod pritiskom svoje mase deru
podlogu i nose razoreni materijal.
Lednici pokrova uglavnom ispoljavaju dubinsku eroziju; mogu da time formiraju
udubljenja u stenovitoj podlozi znatnih razmera, iji nivo katkad moe biti ispod nivoa
mora i okeana. Ukupni efekat lednika vei je od rene erozije. Temperatura lednika na
Grendlandu iznosi -300, na Antarktiku i do -500. Sa dubinom lednika, raste temperatura.
Geofizika istraivanja reljefa zemlje obavljena su pod rukovodstvom Vegenera 1929/31.
godine i pokazala da je reljef podlednika jako razuen: u njemu se nalaze visoki grebeni,
prostrani platoi i duboke doline, to pokazuje na primarnu morfologiju stenovite podloge,
ali i erozione procese koji stoje u vezi sa radom lednika. Radom lednika odvijaju se
sloeni procesi erozije: kristalisani krupni sneg firn i ledniki led plastina vrsta
masa leda obavljaju vidne procese erozije. Snene mase iznad granice veitog snega
mogu da se srue kao usovi ogromnih razmera i time izazovu ruilake efekte, a ponekad
i zemljotrese (radi se udarima mase oko 70 miliona tona brzinom od 600 km/h). Razoreni
materijal lednici odnose u pravcu kretanja obavljajui na taj nain proces poznat pod
nazivom ablacija (ablatio-odnoenje). Otopljeni led sa povrine lednika prodire kroz
lednike pukotine i stvara podlednike potoke, koji proces erozije prenose na dno
lednika. Na elu lednika proces razaranja stvara oblike kao to su lednika vrata, lednike
karpe, a u samim lednicima ako se preko njih nalaze blokovi stena, oblike nazvane
ledniki stolovi ili ledniki stubovi. Lednici svojom masom i razorenim stenovitim
blokovima napadaju reljef, glaaju stene i u njima stvaraju brazde ili strije, i dubei
podlogu, stvaraju razna udubljenja: najznaajnija su cirkovi i valovi/trogovi.
Lednika erozija, iji efekat zavisi od mase lednika, nagiba lednikog reljefa, geolokog
sastava podloge, razarajui stenoviti materijal na jednoj strani nivelie teren, a na drugoj
vri akumulaciju razorenog materijala. Brzina kretanja lednika zavisi od: mase lednika,
nagiba lednikih valova, profila samog korita i temperature vazduha. Ako je masa vea,
bie vea i brzina kretanja, ako je nagib terena vei takoe e brzina kretanja biti vea.

Snaga lednika i nagib terena su polazna osnova za ledniku eroziju. Razoreni materijal
lednici nose do svojih podnoja i on se dalje rekama prenosi formirajui akumulacione
nanose. Krupni blokovi stena se ili prebacuju preko lednika ili deponuju uz lednike
doline. Sav razoreni materijal u lednikim predelima se svakako naziva optim imenom
morene (od fr. Moraine-drobinski materijal lednika). Morene mogu biti prema nainu
formiranja i mestu deponovanja:
1.-bone ili obalske na obodima gleera
2.-sredinje nastaju spajanjem bonih morena dva ili vie gleera
3.-podinske nastaju razaranjem podinskog stenovitog dela
4.-povrinske nastaju od materijala koji lei preko lednika
5. -unutranje nastaju od povrinskih, sredinjih, bonih morena iji materijal poniranjem
kroz gleerske pukotine dospeva u unutranji deo gleera
6.-eone nastaju na kraju kada gleer poinje da se topi; sav materijal noen gleerom
tada ostaje u vidu luka oznaavajui granicu gleera
7.-zavrne morene nastaju od eonih kad se usled varijacije temperature lednik povlai i
nadire i preko obrazovanih eonih morena taloi novi materijal.
Sve morene se odlikuju prisustvom razliitih materijala, koji zavisi od sastava samog
terena kroz koji se kretao gleer. U njima se moe nai mulj, pesak, krupni komadi stena
i blokovi. Kad se lednik istopi, onda nastaje povrinski tok koji dalje vri svoje procese
akumulacije renog tipa. Uzvodno tada ostaju vei blokovi stenskog materijala, nizvodno
akumulira finiji materijal: pesak i drobina, finozrni materijal mulj i praina.
Od produkata reno-lednike akumulacije poznatije su valovske gline ili tiliti ili
valovsko-ledniki konglomerat. Odlikuju se egzotinim blokovima stena, dugo
transportovanim, na kojima se zapaaju strije: brazde u koje su lednici usekli u odlomke
stena. Prainasti deo materijala, dignut vetrovima moe da formira naslage lesa koji je
produkt eolske erozije. U jezerima koja se napajaju reno-ledniokim vodotokom taloe
se alevroliti sa glinama se smenjujui.
Na prostorima bive Jugoslavije takoe su se u kvartaru nalazili lednici. Oni su nosili
morenski materijal sputajui se niz planinske obronke. Mnoge planine imaju lednika
jezera, nekadanji cirkovi. U Julijskim Alpima lednika su Bohinjsko i Bledsko jezero.
Jovan Cviji isticao je da je u oblasti Durmitora i Prokletija glacijacija bila intenzivnija
nego to je danas u Alpima. Prokletije su potpuno bile prekrivene lednicima koji su se
sputali niz strme strane ka Plavu, Limu, Pei i dolini Ibra. Plavsko jezero postalo je
lednikim putem. Po Cvijiu je Crna gora bila najznaajnija lednika oblast na
Balkanskom poluostrvu, sa centrom ka Durmitoru. Posledice glacijacije, kao to su
cirkovi, valovi, ledniko-kraka jezera vidljiva su i u drugim delovima Dinarida. Danas
nema lednika na Balkanu, tragovi veitog snega vidljivi su samo na Triglavu.
5. Kvartarna flora
Klimatska kolebanja i promena fiziko-geografskih uslova odrazile su se na biljni i
ivotinjski svet kvartarnog ledenog doba pleistocena. Ove promene su naroito izraene

na severnim geografskim irinama, ukljuujui Evropu. Organski svet mlaeg dela


kvartara holocena podudara se uglavnom sa savremenim.
Organski svet kvartara-flora i fauna

Ostaci flore i faune-paleoklimatske rekonstrukcije


Smena toplodobnih i hladnodobnih formi sa svakom smenom ledenog doba
migracija, promena areala
izumiranje nekih vrsta-izumiranje je ee u kvartaru zbog klimatskih promena
biljni pokriva je tokom kvartara bio drugaiji, ve poetkom kvartara povlae se
iz srednje Evrope i severne amerike tercijarne forme iz tople i vlane klime

Kvartarna flora
Biljni svet Evrope je sastavljen uglavnom od istih vrsta koje i danas postoje, ali se
njihovo geografsko rasprostranjenje menjalo vremenom. Pliocenski egzotini etinari
Sequoia, Taxodium i Glyptostrobus povukli su se iz Evrope pre poetka kvartara.
Pleistocensko smenjivanje toplih i hladnih perioda uzrokovalo je da proces prelaska
tercijarne flore u dananju evropsku floru bude nagao, naroito u oblastima severne
Evrope, Azije i Amerike koje je pokrivao inlandajs. Smena borealne i umerene vegetacije
pratila je smenu toplih i hladnih perioda. Borealna flora razvijala se u blizini oboda
inlandajsa i odlikovala se niskom i krljavom vegetacijom. To je bila movarna
vegetacija tundre koju je, u viim krajevima, pratila zajednica bunastih cvetnica na elu
sa borealnom ruom Dryas octopetala. Pored nje tu je: krljava polarna vrba Salix
polaris i breza Betula nana.
Dryas octopetala, Salix polaris, Betula nana spadaju u tzv. Drijasovu vegetaciju, a
nalaene su u fosilnom stanju u srednjoj i severnoj Evropi oblastima koje je prekrivao
inlandajs i u Alpima, Dinaridima.
Pojasevi vegetacije kao to su tundra (movarna vegetacija severno od polarne umske
granice, gde je godinja temperatura najtoplijeg meseca u godini jula - do 100, tu je
permafrost, a zima traje 8 meseci) i stepa (vegetacija trava i drugih zeljstih biljaka
otpornih na suu i mraz u periglacijalnoj i umereno-kontinentalnoj oblasti) imali su
naroito rasprostranjenje u vreme glacijacija.
Flora umerenih regiona nalazila se juno od pojasa tundri i pripadala mahovinastoj i
travnatoj stepi. Dalje, prema jugu poinje pojas uma: etinarske i listopadne ume bile
su potisnute daleko na jug. Sa povlaenjem lednikog pokrova na sever i one su se
povlaile: prvo borove i smreve, za njima brezove, bukove i hrastove ume. U pojedinim
delovima postojale su planinske barijere (npr. alpsko-karpatska) koje su oteavale
njihovo pomeranje, pa su neki tercijarni relikti tako izumrli: Magnolia, Liquidambar,
Cari, Taxodium itd. U severnoj Americi planinski venci bili su orijentisani s-j i nisu
spreavali migraciju vegetacije, pa je opstao vei broj tropskih formi. Najvei broj toplih
tercijarnih relikata u Evropi je preiveo ledeno doba u refugijumima na balkanskom i
Pirinejskom poluostrvu, kao i na junim padinama Kavkaza. Meu takve toplije forme
spada Rododendron ponticum koji kao relikt raste u oblastima crnog mora, Zakavkazju i
panskoj Siera Nevadi. Rododendron ponticum je u Alpima i Srednjoj Evropi izdrao
hladnu klimu do kraja ris-virm interglacijacije, a potom je poetkom virma tu izezao.

Borealna flora-hladnodobna forma, niska i krljava vegetacija tundre, glavni


predstavnici su: Dryas octopetala (borealna rua ), Salix polaris (krljava polarna
vrba ), Betula nana ( breza ).
tkz. drijasova vegetacija je naena na podruju srednje i severne evrope u
oblastima koje je pokrivao inlandlajs kao i u Alpima i na Dinaridima gde se drijas
ouvao kao relikt
nasuprot borealnoj flori je flora umernih regiona-toplodobne forme,
rasprostranjene juno od pojasa tundi, vegetacija travnate i mahovinaste
stepe.Dalje ka jugu je poinjao pojas uma koje su tokom glacijala bile potisnute
u toplije krajeve, sa povlaenjem lednika ka severu poinje i njihovo povlaenje i
to prvo borovih uma, smreve i na kraju listopadne-brezovve, bukove i hrastove
ume.
migracije flore-pomeranja u pravcu sever-jug i obratno sa nadiranjem leda ka jugu
tokom glacijala veliko rasprostranjenje imala su dva tipa vegetacije-tundra i stepa
Tundra se razvija u uslovima artike klime, severno od polarne umske granice,
vegetaciju tundre ine mahovine, liajevi i bunovi, nema drvea, formira se na
stalno smrznutom tlu, permafrost postoji ve na maloj dubini, srednja godinja
temeperatura najtoplijeg meseca jula iznosi do 10 stepeni, zima traje do 8 meseci,
leta su kratka i prohladna, faunu tundre ine irvasi, polarni zec, polarna lisica, od
ptica snena koka i polarna sova, tokom leta insekti, tokom zime dolazi do
migracija faune u toplije krajeve, floru tundre cine mahom liajevi, tokom
glacijala na pojas tundre se nadovezivala stepa.
Stepa-rasprostranjena u zoni umereno kontinentalne klime kao i u periglacijalnim
oblastima, vegetaciju stepe ine trave i druge zeljaste biljke koje su otporne na
suu i mraz, zauzimale su ogromne prostore na evroazijskom, severnoamerikom
i junoamerikom podruju, u junoj Americi to su pampasi a u severnoj prerije,
za rasprostiranje stepa u periglacijalnim oblastima vezano je taloenje lesa,
glacijalna stepa se jo zove i mamutova stepa koja je imala veliko rasprostranjenje
tokom kvartara a u kojoj je iveo veliki broj ivotinja zbog bogatog izvora hrane,
u oblasti stepa se formira ernozem.

6. Kvartarna fauna
U razliitim oblastima su sauvani ostaci marinske, slatkovodne i kopnene faune.
Marinski organizmi: puevi i koljke skoro su identini dananjim. Jedina razlika je u
uestalosti pojavljivanja pojedinih vrsta obzirom na temperaturu vode u toku glacijala. U
hladnim periodima borealni mekuci su naselili su se uz Atlansku obalu i Sredozemno
more. Mali broj izumrlih mekuaca se uglavnom vezuje za reno-jezerske i kopnene
uslove: pu Viviparus diluvianus.
Ima vrsta koje danas imaju drugaije rasprostranjenje nego u pleistocenu: koljka
Corbicula fluminalis se krajem srednjeg pleistocena pomerila iz Evrope Dunavom i
naselila oko Kaspijskog mora, a ima je u u Zakavkazju, Turkmeniji, Afganistanu,
Pakistanu i Indiji. Za stratigrafiju su vane vrste beskimenjaka kao to su foraminiferi
marinski jednoelijski organizmi sa karbonatnom ljuturom, ostrakodi- raii koji ive u
kopnenim vodama itd.

Najznaajniji za stratigrafiju kontinentalnih tvorevina su kimenjaci, naroito sisari.


Krajem tercijara u Evropi ive razne vrste mastodonata, konja, zebri, jelena, medveda,
nosoroga, tigrova sa sabljastim zubima i dinovskih dabrova. Izrazito tople forme
naputaju Evropu ili se sklanjaju ka njenom jugu poetkom ledenog doba. U
interglacijalima se ponovo pomeraju ka srednjoj i severnoj Evropi. Neki od tercijarnih
sisara su preiveli do u poetak kvartara: Anancus arvernensis i Zygolophodon borsoni
surlai u Evropi, u istonoj Aziji: Hipparion- troprsti konji, a u Grkoj irafaMacedonotherium.
Sisari toplije i umerene klime obuhvataju naroito veliki broj surlaa. U severnoj
Americi se zadrao mastodon Mammuth americanum, u Evropi i Aziji Palaeoloxodon
antiqus- umski slon sa pravim kljovama koji je iveo do poslednjeg interglacijala i
Mammuthus trogontherii- stepski slon koji zalazi u poslednji glacijal.
U toplije forme, pored surlaa, spada i Merkov nosorog- Rhinoceros mercki, umski i
orijaki jelen- Megaloceros giganteus. U bovide spada tur ili pragovee- Bos
primigenius, predak domaeg goveeta koji je iveo na teritoriji Francuske do XIV veka,
zatim stepski Equidae- konji: Equus caballus fossilis, E. Przewalskii, E. Woldrichi itd. U
junoj Americi karakteristine su krezubice- Edentata i dinovski lenjivacMegantherium gigantheum.
U formi hladnih predela prilagoenih na hladnu klimu dominira: mamut- Mammuthus
primigenius, ije tragove nalazimo na irokom arealu od Evrope do Serdozemlja, a u
vreme poslednjeg najjaeg zahlaenja stigao je do Solunskog zaliva, srednje Italije i
Pirinejskog poluostrva. Tu jo spadaju: runasti nosorog- Coleodonta antiquitatis, irvasRangifer tarandus, rasprostranjen do severne panije i Panonskog basena, bizon- Bison
priscus koji je u Evropi opstao sve do I svetskog rata (Bjelovecke ume u Litvaniji). Od
krupnih borealnih sisara na jug su bili rasprostranjeni mousno govee- Ovibos
moschatus i los- Alces alces.
Za stratigrafiju su jo znaajni i: sitni sisari, glodari, bubojedi, naroito leminzi koji su
iveli u tundrama, ali i stanovnici stepa: tekunica- Citellus i skoimi- Alactaga i
visokoplaninskih oblasti mrmot- Marmota marmota.
Peinski sisari su takoe vani: peinski medved- Ursus spelaeus, peinski lav- Panthera
spelaea i peinska hijena- Crocuta spelaea.

Fauna prati promene u vegetaciji, ali je manje osetljiva na promene temperature,


dolazi do promena u sastavu krupnih sisara tokom pleistocena zbog klimatskih
promena a tokom holocena zbog dominacije oveka

Glavni predstavnici iz grupe kimenjaka su:


Mammuthus primigenius- runasti mamut- pleistocenski predstavnik familije slonova
Mamut, Mammuthus je pleistocenski predstavnik familije slonova. Runasti mamut
Mammuthus primigenius iz mlaeg pleistocena je bio prilagoen hladnoj klimi i ishrani
oskudnim rastinjem tundre. U stalno smrznutoj zemlji i ledu Sibira ouvali su se fosilni
ostaci mamuta sa krznom, koom, i mekim delovima tela. Poveani sekutii-kljove,
spiralno povijeni unazad mogli su da dosegnu duinu veu od 3m. Na leima se nalazila
velika grba sa zalihom masnog tkiva, a telo je bilo prekriveno dugom dlakom. U

poslednjem glacijalu mamut je bio rasprostranjen irom Evrope. Dopirao je sve do


Solunskog zaliva, na Apeninskom poluostrvu do srednje Italije, u j-z Evropi do
Pirinejskog poluostrva. U gornjem paleolitu imao je vodeu ulogu u ivotu oveka kao:
izvor hrane, koa, kosti, kljove za izradu orua, oruja, odee i ukrasnih predmeta. U
gornjepaleolitskim nalazitima u junom Sibiru i Ukrajini kosti mamuta koriene su za
izradu kua, a naopako okrenute donje vilice, lobanje i kljove na lokalitetu Kostjenki.
Predaka vrsta runastog mamuta je M. Trogontherii iz srednjeg i donjeg pleistocena, a iz
donjeg juni slon. Zubi sve tri vrste razlikuju se po broju i gustini glenih lamela na
vatnoj povtrini kutnjaka do ijeg poveanja dolazi usled prilagoavanja na ishranu sve
tvrom hranom.

Mammuthus primigenius iveo je u gornjem pleistocenu, izumire krajem


poslednjeg glacijala, prilagoen na uslove surove klime i na ishranu oskudnu
rastinjem tundre, ostaci mamuta su naeni na velikom prostoru Evrope i to u
vreme maksimuma zahlaenja poslednjeg glacijala kada je bio rasprostranjen sve
do Balkanskog poluostrva i do Solunskog zaliva, na Apeninskom poluostrvu sve
do srednje Italije a u jugozap Evropi sve do Pirinejskog poluostrva.
Poveani sekutii (kljove), spiralno uvijeni unazad mogli su da dostignu duinu i
do 3 metra, na leima velika grba sa zalihama masnog tkiva a telo je bilo
prekriveno dugom i otrom dlakom.
Ostaci mamuta sa krznom, koom i mekim delovima tela naeni su u ledu Sibira
Preci mamuta i slonova javljaju se prvi put u pliocenu u Africi, u donjem
pleistocenu je iveo Mammuthus meridionalis ili juni slon iz Afrike, iz njega
evouliraju dve vrste-Mammuthus trogontheri (trongoterijev mamut ili stepski
slon ) i Mammuthus berungi koji je Beringovim moreuzom naselio severnu
Ameriku.
Stepski slon je iveo u srednjem i gornjem pleistocenu, iz njega se tokom gornjeg
pleistocena razvija runasti mamut koji izumire krajem poslednjeg glacijala ali su
naeni ostaci izmenjene vrste na Rangelovom ostrvu u Sibiru datovani pre oko
3750 gpne ( ostaci se odlikuju smanjenim dimenzijama, verovatno je u pitanju
bila potpuno izolovana populacija, patuljastog rasta)
Ostaci runastog mamuta iz perioda max zahlaenja poslednjeg glacijala pre oko
18.000 godina na Peloponezu i kod nas, ali u junoj Evropi nestaju pre oko
15.000-12.000 godina
Ostaci trogonterijevog mamuta naeni su u Viminacijumu i Kikindi.
Zubi gore pomenutih vrsta se razlikuju po broju i gustini glenih lamela na
vanoj povrini kutnjaka, do ijeg je poveanja dolo usled adaptacije na
ishranu sve tvrom biljnom hranom
Zubi su visoki, graeni iz glenih prizmi, tako da se na vanoj povrini razlikuju
prizme graene iz glei, dentina a izmeu pojedinanih glenih prizmi je
cement.Visina zubne krune se postepeno uveavala tako da kod runastog iznosi
20-25 cm.Na lobanji mamuta posmatranoj spreda uoavamo-visoko elo, velike
orbite (za oi), velike alveole ( za kljove)
Izumrli su zbog klimatskih promena, promena u rasporedu vegetacije (stepa se
postepeno smanjivala pa se smanjivao njihov areal, ali ovoga je bilo ranije), zbog

svoje veliine, zbog naina razmnoavanja jer enka moe da ima mladune tek
posle 3 godine, 2 godine nosi mladune
vana uloga mamuta u gornjem paleolitu-izvor hrane, koa, kosti, kljove kao
materijal za izradu odee, orua, oruja, kljove za izradu gravura, predmeta, kosti
kao sirovina za ogrev, za izgradnju kua
ostale vrste iz familije mamuta i slonova-M.americanus-iveo u severnoj Americi
tokom pleistocena, toplodobna forma; Paleoloxodon antiquus ( umski slon sa
pravim kljovama ) bio je rasprostranjen do poslednjeg interglacijala u Evropi i
Aziji, toplodobna forma

COELODONTA ANTIQUITANS- runasti nosorog

Glavni predstavnik borealne faune pored mamuta, u vreme maksimuma


zahlaenja virma bio je rasprostranjen na jugoistoku Evrope tokom gornjeg
pleistocena, ostaci su naeni na Peloponezu
Merkov nosorog (Rhinocerus mercki)-toplodobna forma

BISON PRISCUS- stepski bizon

U Evropi je rasprostranjen od donjeg pleistocena pa do kraja poslednjeg glacijala,


u kasnom pleistocenu poznat je umski bizon (Bison bonasus), u stepama severne
Amerike u pleistocenu i holocenu ivi ameriki bizon (Bison bison)

BOS PRIMIGENIUS- tur, pragovee

predak domaeg goveeta, irok arel rasprostranjenosti krajem pleistocena i


tokom holocena osim na podruju severne Amerike, vezan za umerenu klimu,
iveo u stepama, umo-stepama i proreenim umama

EQUUS FERRUS-divlji konj

Krajem pleistocena brojni u stepama Evrope, Azike i Amerike, usled irenja uma
dolazi do smanjenja areala i do povlaenja u Evropi iAziji ka istoku u
polupustinje Centralne Azije gde je do danas preivela vrsta Equus ferrus
przewalski.

MEGALOCERUS GIGANTEUS- dinovski jelen, orijaki jelen


Smatra se izumrlom vrstom familijoe cervida, krupnog rasta i ogromnih rogova, raspona
do 4 m. Kompletni skeleti su ouvani u tresetitima u Irskoj. Javlja se od srednjeg
pleistocena. U mlaem je iroko rasprostranjen u Evropi, severnoj Aziji, a njegov areal se
smanjuje tokom poslednjeg glacijala. U nekim delovima Evrope, preivljava i u poslednji
glacijal: tajerska, crnomorsko podruje, a negde ak i u holocen (700-500.p.n.e.).
Povremeno je lovljen u paleolitu, ali nikad nije imao primarnu ulogu u lovakoj privredi.

Izumrla vrsta iz familije Cervida, ostaci itavog skeleta u tresetitima u Irskoj,


krupan rast, palmasti rogovi raspona do 4 metra, iveo od srednjeg pleistocena,
tokom gornjeg pleistocena irok areal u Evropi, sev.Aziji ( na jugu do sev Italije i
ju Francuske, na zapadu do Irske, na istoku do Altaja, na severu do Sibira), areal
smanjen tokom virma ali na podruju Crnog mora i u tajerskoj preivlajava do
holocena, nikad glavna lovna ivotinja.Toplodobna forma
iz familije cervida bitni su jo-hladnodobne forme- Rangifer tarandus (irvas, sob),
Alces alces (los) potom tople forme Cervus elaphus (umski jelen), Capreolus
capreolus ( srna ), Dama dama (jelen lopatar )

PEINSKI SISARI
Panthera spelaea ( peinski lav ) - iveo je tokom pleistocena irom Evrope u hladnim i
toplim intervalima. Odlikuje se znatno veim rastom od recentnog afrikog lava. Njegovi
su ostaci nalaeni mahom u peinskim sedimentima.
Crocuta spelea ( peinska hijena ) vei rast od recentne afrike hijene, hrani se
leevima ivotinja na ijim ostacima su vidljivi tipini tragovi zuba , javlja se u peinama
gde dominira peinski medved ali sa manje ostataka, hijene drobe kosti , neke kosti
potpuno pojedu a neke kosti samo oglode. To je peinska vrsta hijene, vea od afrikog
recentnog oblika, iji su ostaci nalaeni u peinskim naslagama Evrope. Hrani se
leevima ivotinja na ijim kostima njeni snani zubi ostavljaju karakteristine tragove.
Tzv. hijenske peine sadre velike koliine ostataka samih hijena i kostiju kojima su se
hranile. Veoma se esto javlja i u peinama u kojima je dominanatan medved, ali sa
manjim brojem ostataka.
Ursus spelaeus ( peinski medved ) dominantna vrsta u gornjem pleistocenu , izumira
krajem virma, u veini peina ustanovljeno da ostaci potiu od jedinki uginulih tokom
perioda hibernacije, mladunaca koji nisu doiveli prvu ili drugu zimu, ili od starih jedinki
a ne od ostataka plena oveka. U onim oblastima koje nije naseljavao peinski medved
tokom srednjeg i gornjeg pleistocena je rasprostranjen mrki medved ( Ursus arctos ).
Peinski medved je krupnijeg rasta, kraih zadnjih ekstermiteta , sa zubima
specijalizovanim za biljnu isharanu i sa izboenim eonim delom lobanje ( razlika od
mrkog ). Bio je dominantna vrsta u gornjopleistocenskim peinskim naslagama Evrope.
Rastom je krupniji od mrkog medveda i ima za razliku od njega izboeniji eoni deo
lobanje, zube specijalizovane za biljnu ishranu, i krae zadnje ekstremitete. Izumro je
krajem poslednjeg glacijala. Nasuprot ranijim shvatanjima, lov na peinske medvede bio
je pre izuzetak nego pravilo. Ostaci kostiju peinskih medveda iz peina Evrope, kako je
potvreno, potiu od jedinki uginulih tokom perioda hibernacije, mladunaca koji nisu
preiveli svoju prvu ili drugu zimu, i starijih i oslabljenih jedinki, a ne kao plen oveka.
Mrki medved Urus arctos je u veem delu Evrope tokom srednjeg i gornjeg pleistocena
iveo samo onde gde nije bilo peinskog medveda. U postglacijalu se iri na: ume Azije,
Evrope i Severne Amerike. Tokom postglacijala vidljivo je smanjenje njihove veliine.

Izumiranje megafaune

Krajem poslednjeg glacijala dolazi do masovnog izumiranja megafaune ( faune


krupnih sisara ) u Evroaziji, severnoj Americi, junoj Americi i u Australiji
Hipoteza o izlovljavanju ili tkz. Over Kil hipoteza- teza o dominaciji oveka i
njegovom uticaju na izumiranje ( lov ), povod za hipotezu su bile pronaene
strelice klovis tipa izmeu rebara mamuta, odnosno ostataka mamuta zajedno sa
artefaktima , siguran dokaz za lov

Micromammalia ( sitni sisari )

znaajni za stratigrafiju kvartara zbog brojnosti , raznovrsnosti, brzine evolucije,


izumiranje ih nije pogodilo posebno glodare, takoe ih ne pogaa ni smanjenje
stepa tokom glacijala jer se brzo razmnoavaju, vani zbog rekonstrukcije klime
jer su njihovi ostaci brojni pa stoga ima vie podataka , to su bubojedi, glodari,
zeevi , sitni mesoderi, ostaci su rasuti u sloju ili su akumulirani na odreenim
mestima kao na primer jame ili ostave ( privlae glodare ) ili njihove ostatke
akumuliraju predatori ( sove ), sistematski se sakupljaju flotacijom ili vlanim
prosejavanjem sedimenata, veina vrsta je ekoloki osteljiva pa su zbog toga bitni
za paleoklimatske rekonstrukcije
leminzi, alpski mrmot u tundrama, u stepama mrmot (Marmota marmota ),
skoimi ( Alactaga ), tekunica ( Citellus )

Invertebrata ( beskimenjaci )

najvanije ostatke predstavljaju mekuci ( koljke i puevi ) , vani zbog


paleekolokih rekonstrukcija, mali broj izumrlih vrsta, ima vrsta koje su
promenile arel rasprostranjenosti, morske vrste su skoro potpune identine
dananjim vrstama, razlika je samo u uestalosti njihove pojave to se objanjava
sa promenama nivoa mora tokom smena glacijala i interglacijala, meu kopnenim
vrstama ima izumrlih vrsta, kopnene vrste pueva su bitne zbog rekonstrukcije
Viviparus diluvianus-kopnena vrsta pua koja je ivela u srednjem pleistocenu a
izumire u gornjem pleistocenu
Corbicula fluminalis, Artica islandica, Astarte borealis koljke koje su
promenile svoj arel

7. Sedimentologija, sedimentne stene i sedimentoloke analize u arheologiji


Kvartarne naslage se kao rezultat njihove geoloke mladosti u velikoj meri razlikuju od
tvorevina formiranih u starijim geolokim epohama. Glavna karakteristika su
kontinentalne tvorevine. Kontinentalni sedimenti su litoloki raznovrsni, a za razliku od
marinskih naslaga, koje su mahom dobro uslojene, javljaju se u vidu sloenih soivastih
tela. Sedimentacija se obavlja u brojnim manjim depresijama, na blagim padinama, u
podnojima padina, renim dolinama. Na marinskim naslagama se zasniva podela i
hronologija prekvartarnih perioda.

Za kvartarne tvorevine je karakteristino:


Naglo horizontalno i vertikalno smenjivanje na kratkom rastojanju.
Ciklinost kao posledica ponavljanja slinih uslova sedimentacije.
Sedimenti bilo kog tipa kvartarnih naslaga po pravilu su slabo vezani, rastresiti i meki
(glinovite stene) i porozni (bigrovi).U krakim terenima se sreu bree, konglomerati i
peari koji su vezani rastvorenim CaCO3 koji se javlja kao cement.
Male su debljine, za razliku od nizija gde preovlauje akumulacija nad erozijom mogu
biti debele i do vie stotina m.
Tvorevine kvartara imaju esto nii hipsometrijski poloaj mlaih u odnosu na starije
tvorevine. Nisu skoro nikad metamorfisane. Odsutnost fosilnih organizama sree se u
nekim tipovima kontinentalnih naslaga kvartara: lednike, fluvioglacijalne, proluvijalne
naslage: izumrli organizmi ostaju na povrini u subaerskim zonama i bivaju uniteni.
Taloenje materijala u basenima stvara talog koji se naknadno procesima dijageneze
prelazi u sedimentnu stenu. Dijageneza je skup svih faktora preobraaja taloga u stenu.
Obuhvata:
- Zbijanje: delovanje hidrostatikih pritisaka i izbijanje vode iz sedimenta - kod
muljevitog taloga
- Cementaciju: vezivanje estica i komada u talogu cementnom materijom koja dolazi
iz vode koja cirkulie izmeu estica taloga, po hemijskom sastavu moe biti
karbonatna, silicijska i glinovita; vana za cementiranje klastinog materijala kao to
su peskovi, ljunkovi itd., koji cementacijom daju klastite: konglomerate, peare.
- Prekristalizaciju: proces izmena estica kod finozrnog materijala: glina i karbonata.
Sedimentne stene su sve vrste taloenog materijala nastale u sedimentacionoj sredini;
glavne odlike su: slojevitost, horizontalni poloaj taloga i esto prisustvo organskih
ostataka u samom talogu. Dijageneza zavisi od vie faktora: pritiska, vezivnog materijala
i vremena njenog trajanja. Tamo gde nema pritiska viih slojeva, proces ovravanja je
znatno usporen.
Podela sedimentnih stena
Tri osnovne grupe:
1. Klastini ili terigeni sedimenti su produkti mehanikog nagomilavanja nastalog
razaranjem stena
2. Hemijski sedimenti su nastali nagomilavanjem materije hemijskim putem ili
isparavanjem iz rastvora
3. Organogeni sedimenti nastali su nagomilavanjem izumrlih organizama biljnog ili
ivotinjskog sveta ili njigovim delovanjem.
Sa stanovita mesta stvaranja taloga, prema poreklu materije od koje su nastale, kao i
uslovima sredine dele se na:
1. protogene stene prvobitni produkti sedimentacije bez pretaloavanja
2. deuterogene stene produkti sedimentacije nastali pretaloavanjem razorenog
materijala, sedimentnih, magmatskih i metamorfnih stena
3. klastine stene nastale mehanikim pretaloavanjem razorenih minerala i stena.
Po krupnoi mogu biti: krupnozrne, srednjezrne i finozrne stene. Glavni faktori

koji uslovljavaju postanak ove vrste stena su: voda, vetar i gravitacija. Piroklastiti
su posebna vrsta nastala od odlomaka stena i minerala nastalih radom vulkana.
Transportom vulkanskog materijala i njegovim deponovanjem u akumulacione
sredine, sa sedimentnim materijalom i cementacijom istog, nastaju razne vrste
piroklastinih stena: tufovi, tufiti, vulkanski aglomerati, bree itd.
1. krupnozrne (prenik zrna>2 mm):
- nevezana nezaobljena zrna drobina (npr. Peinska drobina)
- vezana nezaobljena zrna brea (konsolidovana drobina)
- nevezana zaobljena zrna ljunak
- vezana zaobljena zrna konglomerat
2. srednjozrne (prenik zrna 2-0,05 mm)
-nevezana pesak
-vezana pear
3. sitnozrna (prenik zrna 0,05-0,0005 mm)
-nevezana- alevrit
-vezana- alevrolit
4. finozrna (prenik zrna manji od 0,0005 mm)
-nevezana- glina
-vezana- glinac
Krupnozrne (psefiti i psefitoliti) klastine stene obuhvataju ljunak, konglomerat i breu.
ljunak je nevezan materijal razliite veliine i najee zaobljen. Konglomerat je od
cementovanog zaobljenog, a brea od cementovanog nezaobljenog materijala.
Srednjezrne klastine stene (psamiti i psamitoliti) imaju zrna veliine od 2 do 0,05 mm.
Tu spadaju peskovi i peari cementovan materijal razliitog sastava.
Sitnozrne klastine stene (alevriti i alevroliti) su najfiniji sedimentni materijal, zrna
veliine ispod 0,05 mm, kojima pripadaju alevriti (nevezani) i alevroliti (vezan materijal),
kao i les.
Finozrni sedimenti (peliti i pelitoliti) gline ine posebnu grupu sedimenata u ijem
sastavu uestvuju najfinije estice, veliine ispod 0,005 mm. Sve nastaju u svim
sedimentacionim sredinama gde vladaju povoljni uslovi za akumulaciju najfinijih estica:
u jezerskim, lagunskim, morskim i drugim prelaznim sredinama sedimentacije.
Karbonatne stene su krenjaci, dolomiti, sedimentni magneziti, mineralizovani karbonati,
a pre svega gvoevite i manganske karbonatne stene. Krenjaci i dolomiti su izgraeni
od primesa kalcita i minerala dolomita i smatraju se najeim karbonatnim stenama u
sastavu Zemljine kore. Mogu biti sa ili bez primesa peska i u zavisnosti od njih, javljaju
se peskoviti, glinoviti i organogeni krenjaci.
Organogene stene su poreklom od neposredno ili posredno nagomilanih ostataka
organskog materijala. Poto se radi o materijalu biljno-ivotinjskog porekla, njihova
podela je sloena.

Podela na osnovu sastava:


Hemijske i biohemijske stene
1. karbonatne (sadrzaj CaCO3 > 50%)
-krenjaci, dolomiti, magneziti
1. silicijske ( izgrauju ih minerali silicijuma)
-opal, kalcedon i kvarc
2. gvoevite
3. fosfatne
4. evaporiti (nastaju isparavanjem: gips)
Slojevitost
Taloenje materijala u basenima stvara talog koji naknadno procesima dijageneze prelazi
u sedimentnu stenu. Osnovni vid sedimentacije je sloj, koji se nalazi najee u paketu
slojeva sedimenata nastalih u odreenom vremenu, sredini i pod odreenim uslovima.
Sloj je najmanji geoloki lan jedne sedimentne celine, nastao kao produkt neprekinutih i
neizmenjenih uslova sedimentacije. Jasno je izdvojen u seriji naslaga, od podloge
odvojen podinskim slojem, a od drugih slojeva povlatnim slojem. Obino je male
debljine, moe se javiti i u vidu tankih proslojaka, nalik na listie ili u vidu debelih
slojeva ''banaka'' ili bankovnih slojeva. Sloj je dakle, osnovna jedinica sedimentacionih
procesa i serija sedimenata koji nastaju u tim procesima.
Po debljini slojevi mogu biti:
-lamine (slojii manji od 5 mm)
-ploe (5-50 mm)
-slojevi (5-60 cm)
-banci (> 60 cm)
U arheoloke slojeve spadaju slojevi, a esto i lamine.
Slojevitost kao osnovna karakteristika sedimentacije nastaje pod razliitim uslovima, a
znaaj u njihovom stvaranju imaju razni faktori: klimatski uslovi, kretanja vodenih masa i
strujanja u vodi, promene nivoa u vodenim basenima i uticaj organskog sveta na
sedimentaciju. Slojevitost se javlja kao produkt sedimentacije taloga u horizontalnom
poloaju, osim u pustinjskim uslovima i deltama reka, i uopte u sedimentacionium
sredinama gde se sreu stujanja vode u razliitim smerovima, gde se javlja ukrtena
slojevitost. Danas se slojevi sreu u kosom, uspravnom i prevrnutom poloaju, to je
posledica naknadnih horizontalnih i vertikalnih kretanja stenovitih masa usled tektonike.
Ritminost je pravilno i periodino ponavljanje i obnavljanje slojeva u jednoj
sedimentnoj celini. Javlja se zbog izmena uslova sedimentacije gde se periodino i
naizmenino ponavljaju isti uslovi. Ritminost je vezana u velikoj meri sa tektonskim
kretanjima, seizmikim i vulkanskim pokretima, promenama u transportu i deponovanju
materijala.

Za sloj je karakteristina mala debljina u odnosu na prostiranje. Geoloka tela koja imaju
ogranieno prostiranje nazivamo soivima.
Karakteristike stena
-materijalni sastav
-vezivna materija (matriks ili cement)
-boja (Munsell-ove kartice- etaloni za boju koji su obeleeni iframa)
-struktura (oblik i veliina zrna u steni)
-zaobljenost (ukazuje na duinu transporta takoe postoje etaloni za odreivanje
U opis slojeva ulaze i granice. Prelazi (granice) izmedju slojeva mogu biti postepeni,
nejasni i otri.
Povrina zrna ukazuje na to koji je morfoloki agens uticao na njega.
-matiranje povrine zrna pod uticajem transporta vodom (glatka povrina)
-strije na povrini zrna pod uticajem transporta lednikom
-nagrizanje povrine zrna pod uticajem erozije
To je sve bila struktura, a tekstura stene je osobina koja se odnosi na internu slojevitost
koja moe biti: horizontalna, kosa i talasasta. U opis stena treba da uu i konkrecije ako
ih ima. U vezi sa postankom sedimenata je i pitanje konkrecija, obino grudvastih oblika
elipsoidnog izgleda koji nastaju u poroznim i slabo vezanim stenama, deponovanjem
mineralnih materija , bilo za vreme sedimentacije ili naknadno. Disperzne estice
koncentriu se oko nekog organskog tela kao to su koljka ili pu, koje predstavlja
budue jezgro konkrecije. Najee su karbonatne, silikatne, gvoevite, fosfatne,
sulfidne i konkrecije od glina. Krenjake konkrecije este su u lesu lesne lutkice.
Konkrecije su tela nastala segregacijom male koliine mineralne materije u steni
domaina- npr. Silicije u karbonatima, karbonate u alevrolitima ili pearima.
Sedimentacioni procesi i sedimenti
Taloenje materijala u basenima stvara talog koji naknadno procesima dijageneze prelazi
u sedimentnu stenu. Osnovni vid sedimentacije je sloj, koji se nalazi najee u paketu
slojeva sedimenata nastalih u odreenom vremenu, sredini i pod odreenim uslovima.
Sloj je najmanji geoloki lan jedne sedimentne celine, nastao kao produkt neprekinutih i
neizmenjenih uslova sedimentacije. Jasno je izdvojen u seriji naslaga, od podloge
odvojen podinskim slojem, a od drugih slojeva povlatnim slojem. Obino je male
debljine, moe se javiti i u vidu tankih proslojaka, nalik na listie ili u vidu debelih
slojeva ''banaka'' ili bankovnih slojeva. Sloj je dakle, osnovna jedinica sedimentacionih
procesa i serija sedimenata koji nastaju u tim procesima. Slojevitost kao osnovna
karakteristika sedimentacije nastaje pod razliitim uslovima, a znaaj u njihovom
stvaranju imaju razni faktori: klimatski uslovi, kretanja vodenih masa i strujanja u vodi,
promene nivoa u vodenim basenima i uticaj organskog sveta na sedimentaciju. Slojevitost
se javlja kao produkt sedimentacije taloga u horizontalnom poloaju, osim u pustinjskim
uslovima i deltama reka, i uopte u sedimentacionium sredinama gde se sreu stujanja
vode u razliitim smerovima, gde se javlja ukrtena slojevitost. Danas se slojevi sreu u
kosom, uspravnom i prevrnutom poloaju, to je posledica naknadnih horizontalnih i
vertikalnih kretanja stenovitih masa usled tektonike.

Ritminost je pravilno i periodino ponavljanje i obnavljanje slojeva u jednoj


sedimentnoj celini. Javlja se zbog izmena uslova sedimentacije gde se periodino i
naizmenino ponavljaju isti uslovi. Ritminost je vezana u velikoj meri sa tektonskim
kretanjima, seizmikim i vulkanskim pokretima, promenama u transportu i deponovanju
materijala.
U vezi sa ritminou pominje se i ciklinost. To je simetrino ponavljanje analognih
slojeva, rasporeenih progresivno i regresivno.
8. Sedimentacione sredine
Poseban znaaj u stvaranju sedimenata imaju tektonski pokreti koji se deavaju u
prostoru sedimentacione sredine, kao i geoloko vreme.
1. Tektonska kretanja stvaraju u oblasti sedimentacione sredine potoline i udubljenja
na povrini Zemlje, a zatim i sputanje ili izdizanje dna sedimentacione sredine.
Tako utiu na konfiguraciju terena, od ijeg nagiba i morfologije zavisi proces
transporta i deponovanja materijala u sredini taloenja.
2. Reljef i njegovi oblici zavise od tektonskih kretanja i procesa erozije, tako da
njihov uticaj na uslove sedimentacije stoji u vezi sa radom endogenih i egzogenih
faktora.
3. Klimatski faktor je jedan od vanijih inilaca u stvaranju sedimentnih stena.
Klima neposredno utie na atmosferske padavine i koliinu taloga, od koga zavisi
i koliina vode u akumulacionim sredinama i stvaranje taloga u njima.
Sedimentacione sredine mogu biti: kontinentalne, morske i prelazne ili meovite.
1. Kontinentalne sredine sedimentacije nalaze se van morskih. Mogu biti vodene
(rene, potone, jezerske, movarne) i kopnene (pustinjske i lednike). Sedimente nastale
u ovim sredinama nazivamo optim imenom kontinentalnim sedimentima.
-Rene (i potone) sredine su, za razliku od jezerskih i morskih, manje povoljne za
stvaranje sedimenata. U njima se odvija intenzivna cirkulacija vodenih masa, a sa njom
transport materijala. Akumulacija taloga, uglavnom sitnozrnog materijala, vezana je za
rena korita i to za ravniarske terene gde nema tako izraene erozije, i gde je kretanje
vode sporije. Najznaajniji produkti rene sedimentacije su pesak i ljunak u kojima je
slabo ispoljena slojevitost. esta je pojava ukrtene sedimentacije kao posledica brzih
promena pri kretanju vode i deponovanju materijala. Tvorevine renih vodenih sredina
ispunjavaju nekadanja rena korita i doline, na taj nain stvarajui aluvijone.
Rena sedimentaciona sredina
Geomorfoloki agensi su stalni i povremeni vodotokovi.
Morfoloki oblici: rene terase (erozione i akumulativne- nagomilavanje stenskog
materijala).
Naslage: klastiti svih veliina zrna (sortirani, zaobljeni, slojeviti, kosa slojevitost).
Fosili: grubozrni klastiti bez fosila, dobro ouvani fosili u sitnozrnim klastitima.
Arheoloka nalazita su brojna.

-Jezerska sredina odlikuje se niskim vodenim stubom, slabim promenama u strujanju


vode i velikim povrinama na kojima se odvija sedimentacija. U nekim sluajevima
jezera imaju salinitet (Kaspijsko), ali su uglavnom slatkovodna, sa posebnim uslovima
sedimentacije, koji uslovljavaju zonarni raspored klastinog materijala: pesak i ljunak su
uz obalu, a finiji sedimenti u dubljim delovima basena. Sedimenti su malih debljina, a
njihovi glavni lanovi konglomerati, razliite vrste peara, gline i alevroliti, karbonatne
stene- uglavnom laporci i ree krenjaci. Organogene stene su ree nego u morskim
sredinama. Jezerske sredine su podesne za akumulaciju biljnog materijala i postanak
ugljeva, pa je najvei broj dananjih ugljonosnih basena jezerskog porekla.
-Movarne sredine imaju nizak vodeni stub. Obrasle su raznovrsnom vegetacijom. Voda
je u njima stajaa i bez cirkulacije, a sedimentacija ograniena na stvaranje mulja, koji
prekriva humusnu i tresetnu materiju od koje nastaju razliite vrste ugljeva.
Jezersko-movarna sedimentaciona sredina
Geomorfoloki agens je stajaa voda.
Morfoloki oblici: jezerske terase (pluvijalna jezera- pod uticajem klimatskih kolebanja u
pleistocenu, pluvijalna i interpluvijalna).
Naslage: preteno sitnozrni klastiti, laporci i krenjaci.
Fosili: dobro ouvani, mekuci, ostrakodi, ribe, kopneni kimenjaci i kopnene biljke.
Vidljiv je bogat palinoloki materijal.
Arheoloka nalazita su brojna.
-Glacijalne sredine sedimentacije nalaze se u neposrednoj blizini gleera, tako da su od
sporednog znaaja za postanak sedimenata. Glavni produkti su morene, materijal
heterogenog sastava bez jasne slojevitosti.
Glacijalna sedimentaciona sredina
Glavni antropoloki agens je led (sonica- ispod leda se topi voda i ona deluje).
Geomorfoloki oblici: morene, eskeri -pravi ili vijugavi grebeni dugaki i nekoliko
stotina km-nastaju radom sonice, drumlini nagomilavanja fluvioglacijalnog materijala
izduena u pravcu kretanja leda.
Naslage: til, tilit (nesortirani, nezaobljeni, neslojeviti, zrna sa uglaanom povrinom i
strijama).
Fosili: samo ostaci krupnih sisara u ledu. Polen se moe nai u sporama u ledu i
sedimentima lednikih jezera.
Arheoloka nalazita: Iceman (retko). Najvanije je da pravimo razliku izmeu
geomorfolokih oblika i stena. Geomorfoloki oblici su eone morene, a til je stena.
Periglacijalne sedimentacione sredine
Glavni geomerfoloki agens je mraz, vetar i voda.
Geomorfoloki oblici: poligonalna tla, tzv. kameni prstenovi, nastaju zbog nepravilnih
vremenskih uslova i mraza.
Naslage: dejstvom mraza (ledeni klinovi, solifikacija teenje tla na padinama,
krioturbacija), dejstvo vetra (les), dejstvo vode (periglacijalne rene terase), varve

(trakaste gline u periglacijalnim jezerima), les (lesne zaravni) i lesoidi (padinski les,
barski les).
Fosili: kopneni puevi i sisari u lesu.
Arheoloka nalazita: Paleolitska u lesu. Smatra se da se u holocenu les vie ne stvara, te
stoga lesna nalazita najee potiu iz pleistocena.
-Pustinjske sredine su vezane za predele izrazitog delovanja vetra kao geolokog faktora.
Tu je vee isparavanje od koliine padavina. Produkt taloenja je pesak, slojevitost
okarakterisana izvesnim nedostajanjem sedimenata, usled seoba materijala, u kome se
zapaa ukrtena sedimentacija koja je posledica strujanja vazduha i transporta materijala.
Pustinjska (aridna) sedimentaciona sredina
Geomorfoloki agens je vetar, bujice, fiziko-hemijsko raspadanje.
Morfoloki oblici: dine, vadi (povremeni reni tokovi, sabka (povremena slana jezera)
Naslage: dobro sortirani klastiti (pesak i alevrit)
Fosili: nema ih u pustinjskim peskovima, u lesu ima kopnenih pueva, sisara i polena.
-Lesne sredine sedimentacije su vezane za rad vetra tj. eolske erozije. Talog se sastoji od
najfijinijeg prainastog materijala lesa, koji nema izraenu slojevitost.
2.Morske sredine sedimentacije najznaajnije su za stvaranje sedimentnih stena.
Zavisno od zone sedimentacije u morskom prostoru, izdvajaju se razliite morske i
okeanske sredine: sublitoralna, epikontinentalna i dubokomorska.
-Sublitoralna sredina obuhvata litoralni i neritski pojas mora, dubine do 200 m. Tu se
taloi razliit materijal: uz obale mora- grubozrni klastini sedimenti, glaukonitski talog i
ree karbonatni materijal, a dalje od obale peskovi i gline.
-Epikontinentalne sredine sedimentacije vezane su za mala i plitka mora koja se pruaju
iznad delova kopna., iji su sedimenti malih debljina: peskovito-glinovite stene.
-Dubokomorske sredine obuhvataju batijalne (200-2000 m dubine) i abisalne (> 2000 m
dubine) prostore mora. U ovim sredinama vlada mir, promene temperature po vertikali,
klastini sedimenti su retki. Terigeni materijal (20%) sastoji se od glinovito-alevritskih
tvorevina, a organski od karbonatnih materijala.
-Sredine ostrvskih lukova su oblasti izmeu unutranjih mora i okeana, u kojima se taloe
sedimenti klastinog porekla.
3.Prelazne ili meovite sredine sedimentacije obuhvataju oblasti u kojima je salinitet
vode u opadanju prelaskom ka slatkim vodama. To su obalski delovi morske sredine sa
intenzivnim procesima delovanja plime i oseke, kao i prilivom slatke vode. Poto su ovde
preimetna strujanja vode, este promene obalskih linija i meanje morskih i
kontinentalnih uslova sedimenatcije, ovi sedimenti nose obeleja meavine morskokontinentalnih uslova sedimentacije. Ovde pripadaju: kamenite morske obale, ljunkovite
obale, peskovite plae, delte, lagune, limani. Sedimenti su posledica: ili abrazije mora, ili
erozije povrinskih tekuih voda. Finozrni su: gline, krenjaci, soli, gips, razni talozi, a
grubnozrni: konglomerati, bree, ljunkovi, peskovi i dr.

Za sedimentacione sredine vezane su neke karakteristine naslage. Tipovi naslaga:


-eluvijalne (fiziko-hemijsko raspadanje)
-koluvijalne (padinske- pod uticajem gravitacije)
-aluvijalne (rene)
-proluvijalne (bujine)
-jezersko-movarne
-glacijalne
-eolske (transport vetrom)
-peinske
-tehnogene/antropogene (radom oveka)
-vulkanske
-marinske
Arheoloka nalazita na razliitim sredinama
Butzer je podelio (Enviroment and Archaeology) arheoloka nalazita na:
-povrinska
U geolokom kontekstu to su:
-aluvijalna
-jezerska
-eolska
-padinska
-peinska
-priobalna
9. Petrologija, petroloke analize, utvrivanje vrste i porekla materijala
Petrologija izuava postanak, sastav, osobine i nain pojavljivanja stena u Zemljinoj kori.
Prema nainu postanka sve stene su podeljene na tri osnovne grupe: magmatske,
sedimentne i metamorfne. Magmatske su nastale kristalizacijom i ovravanjem magme
bilo u samoj zemljinoj kori ili na njenoj povrini. Sedimentne stene su nastale taloenjem
razliitih materijala u vodenim sredinama uglavnom. Taj materijal vodi poreklo od
mehaniki zdrobljenih stena ili je produkt hemijskih, odnosno organogenih procesa. U
Zemljinoj kori se sedimentne stene javljaju u vie slojeva, pa je slojevitost jedna od
njihovih glavnih osobina. Prema nainu postanka i poreklu materijala, sedimentne stene
mogu se podeliti u tri osnovne grupe:
1.mehanike ili klastine nastale taloenjem stena i cementacijom estica i komada
raspadnutih stena. Najee su u zemljinoj kori. U njih spadju:
-psefiti i psefitoliti, veliine zrna iznad 2 mm: drobina, ljunak, konglomerat, brea
-psamiti i psamitoliti, zrna veliine 0,05-2 mm kojima pripadaju pesak i pear
-alevriti i alevroliti, zrna veliine 0,005-0,05 mm sa glavnim predstavnicima: alevrit,
alevrolit, les
-peliti i pelitoliti, zrna ispod 0,005 mm: mulj, gline, glinci
2. hemijske i organogene stene (biohemijske) su produkti taloenja organogenog, biljnog
i ivotinjskog materijala i hemijskog taloga, koji se najee javljaju zajedno, ree kao
posebni produkti sedimentacije. Ove stene obuhvataju: karbonatne- krenjake, laporce,

dolomite, biga, pisau kredu, evaporite ili soli, gvoevite stene i silicijske stene- lidit,
dijatomejska zemlja, ronac
3. metamorfne stene su nastale sloenim fiziko-hemijskim procesima, koji dovode do
potpuno ili delimine izmene hemijskih, fizikih i paragenetskih osobina ranije stvorenih
minerala i stena. Ti procesi se odvijaju u dubljim delovima litosfere. Osnovni faktori
preobraaja su pritisak i temperatura. U metamorfne stene spadaju filiti, kriljci, gnajsevi,
amfiboliti i amfibolitske stene, mermeri, kvarcit i dr.
Sedimentologija je deo petrologije. Vano je u arheologiji odrediti materijal od kojeg su
izraeni artefakti, njegove karakteristike i njegovo poreklo. Metodi ispitivanja stena
mogu biti: makroskopski i laboratorijski.
Ronac (chert) je kompaktna silikatna sedimentna stena koljkastog preloma, izraena
preteno od kvarca i kalcedona. Javlja se u tankim slojevima ili bancima, kvrgama ili
soivima u krenjacima. Ronac je najee koriena sirovina za izradu artefakata od
okresanog kamena. Kremen (flint, fr. Silex) je sirovina za izradu artefakata od okresanog
kamena, preteno ronac, dobrog kvaliteta. Kremen je arheoloki laiki termin za ronac,
nije petroloki.
Magnezit Antonovi D., ? of Light Stone in the Central Balkans Neolithic, Starinar
XLVIII, 33-39
PETROLOGIJA nauka o stenama
odredba materijala od koga su izgradjeni artefakti i njegove karakteristike
poreklo materijala
Metodi ispitivanja stena:
makroskopski od nje se polazi (golim okom se posmatra)
mikroskopski ili laboratorijski
Kremen je laiki naziv za ronac silikatna stena, koljkast prelom, cepanje moe da se
kontrolie pa se koristi za okresane alatke.
Jedna od osnovinih laboratorijskih metoda:
Metoda tankih preseka materijal koji se ispituje se istanji toliko da propusta svetlost,
stavlja se na staklo pa pod mikroskop. Ovako moe da se posmatra i keramika i bilo koji drugi materijal.
Petroloke analize
1. Morfoskopske analize- Obuhvataju analizu veliine, oblika i zaobljenosti zrna, kao i
njihovu vezanost u sedimentu. Prema veliini zrna sedimenti se dele na krupnozrne, srednjezrne,
sitnozrne i finozrne. Za odreivanje veliine zrna koriste se etaloni. Prema obliku, zrna mogu biti
diskoidna, ploasta, vretenasta i sferna. Prema zaobljenosti, mogu biti uglasta, poluuglasta,
poluzaboljena, zaobljena i veoma zaobljena. Zaobljena zrna javljaju se radom vode, dok ona u
glacijalnim sedimentima na povrini imaju brazde (strije). U ovim ispitivanjima posmatra se i boja
sedimenta (korienjem Muncellovih kartica za boje), kao i stepen vezanosti (ima li cementa).
2. Analize sastava- Utvruju koji sve elementi (minerali) ulaze u sastav sedimenta. Ovo
se esto obavlja savremenim fizikim metodama, u koje spadaju:
Analiza teke frakcije (frakcija tekih minerala)- Separacja izmrvljenog materijala se
stavlja u centrifugu i izdvajaju se teke estice.

Analiza elemenata u tragovima elemenata prisutnih u vrlo maloj koliini 10 na 6:


Optika emisiona spektrometrija bazira se na injenici da spoljanji elektroni svakog
hemijskog elementa, kada se zagreju emituju svetlost odreene talasne duine.
Poboljane metode zasnivaju se na istom principu
Plazma masena spektroskopija
Atomska apsorpcija
Druge metode: Neutron aktivaciona analiza, fluorescencija x-zraka, izotopske analize
3. Teksturno-Strukturne analize- Ovim analizama se utvruje eksterna i interna
slojevitost i druge teksturne i strukturne osobine sedimenta. Horizontalna (paralelna) laminacija
oznaena je smenjivanjem tankih i debljih slojia (lamina) u jednom sloju. Karakteristina je za mirne
sedimentacijone prostore kakvi su, na primer, dublji delovi jezerskih basena. Kosa laminacija je esta
pojava u kvartarnim naslagama i manifestuje se pojavom grupe slojia (lamina) postavljenih koso u
odnosu na granice serija povrina slojevitosti. Karakteristina je za aluvijalne (rene) sedimente,
fluvioglacijalne tvorevine (od rada reka nastalih topljenjem leda), eolske i deltne naslage.
4. Paleontoloke analize- Obuvataju paleobotanike i paleozooloke metode.
Utvrivanje porekla materijala
Utvrivanje vrste i porekla materijala je sloen istraivaki proces. Potrebno je :

dobro definisati problem

dobro izabrati metode

uzorkovanje

analiza uzoraka

tumaenje rezultata

arheoloka interpretacija
Opsidijan
(Iz Tripkovi B., 2001. Uloga opsidijana u neolitu, utilitarni predmeti ili sredstva
prestia, Glasnik SAD 17: 21-24)
Opsidijan lapis opsidianus je prirodno vulkansko staklo, crne, sivo-crne ili mrke boje.
Nastaje hlaenjem lave u odreenom temperaturnom ritmu. Njegova upotreba proizala
je iz mehanikih svojstava slinih kremenu; u Anadoliji je korien za izradu ogledala; u
bronzanom dobu Egeje za izradu peata i vaza.
Upotreba opsidijana je zasnovana na:
tehniko-upotrebnim i estetskim kriterijumima. Naini nabavljanja opsidijana su se
menjali: direktna ekspolatacija, s jedne strane i sloeni mehanizam razmene s druge
strane. Tamo gde su postojala izvorita opsidijana, on je bio glavni materijal za
okresivanje orua zbog mogunosti neprestanog obnavljanja istroenih ili izgubljenih
alatki. Tamo gde nije bilo leita, trgovina opsidijanom je bila trino formirana i zavisila
je od univerzalnih ekonomskih principa: kvaliteta, upotrebne vrednosti, odnosa ponude i
potranje. Ogranien broj leita i velike razdaljine stvrstavaju opsidijan u egzotinu
robu, u grupu sa bakrom, zlatom, ilibarom, Spodylus koljkama i dr. Pored toga, ovi
predmeti su roba prestinog karaktera. Starevaka i vinanska kultura, datovane od
6200-4000. godine, sa izraenom genetskom vezom, koriste opsidijan, ijih izvorita

nema na centralnom Balkanu, a hemijski sastav ukazuje na karpatsko poreklo. Potreba za


kremenom regulisana je na matinom podruju, eksploatacija je bila direktna: rudarenje
ili sakupljanje nanosa iz reka. Tim pre to je kremen bio lako dostupan, oekuje se da je
opsidijan imao veu vrednost. U vinanskim naseljima ee se javlja opsidijan nego u
starevakim. U Vini tragova opsidijana je nalaeno u zemunicama, kuama, a
arheoloki kontekst ukazuje da opsidijan nije imao nijednu drugu funkciju osim one u
svakodnevnom ivotu.
Ako poredimo opsidijan i Spondylus koljku, videemo da su oba artikla dobavljana iz
daleka i bila predmet razmene sirovina neolitskih i eneolitskih zajednica sve do
centralno-balkanskog i zapadno-evropskog prostora.
Od Spondylus koljke pravljene su narukvice, perle, privesci i nalaeni kao grobni
inventar. Opsidijan, meutim nije bio korien kao deo grobnog inventara niti se njegov
nain deponovanja poklapa sa deponovanjem egzotine robe drugih vrsta. Poetak
upotrebe opsidijana vezuje se za pojavu proizvodnje hrane kao nove strategije opstanka,
koja je otrgla oveka od puke zavisnosti u odnosu na prirodu i njene resurse. Mada je
opsidijan korien i ranije, u srednjem i gornjem paleolitu i mezolitu, u veem obimu se
javlja tek sa nastupom neolitskih kultura. Tada se vaenje ovog kamena intenziviralo i on
postaje jedan od predmeta trgovine. U kasnom neolitu razvojem prekomorske plovidbe,
opsidijan sa Melosa dostie do lokaliteta na grkom kopnu i do zapadne Anadolije.
Meloski opsidijan se sree jo u mezolitskim slojevima iz peine Frankti. Postoje
neposredni dokazi o tome da je opsidijan iz kapadokijskih i jermenskih izvora bio
prisutan na obalama Levanta. Opadanje, pak, uloge opsidijana u vezi je sa pojavom i
korienjem metala. U distribuciji opsidijana postojala je izvesna regionalizacija,
nametnuta ogranienou leita na tri prostora:
-egejski
-zapadno-mediteranski
-karpatski
S tim u vezi, Garaanin je definisao tri kulturna kompleksa: balkansko-anadolski,
zapadno-mediteranski i podunavski kompleks. Od njih jedino je podunavski bio bez
nalazita opsidijana, ali je bio najblii karpatskim izvorima sa kojima je ostvarivao dobru
komunikaciju. U Bosni, na lokalitetima Kakanj i Obre, pored opsidijana poreklom sa
Karpata, sree se i opsidijan sa Sardinije, to pokazuje susretanje podunavskih i zapadnomediteranskih uticaja. U kulturi Lepenskog vira, tragovi opsidijana su neznatni, u
starevakoj neto ei, ali neznatni u odnosu na kulture u Grkoj toga vremena.
Na Balkan je opsidijan dopro posredstvom Kere kulture, a mezolitskim zajednicama
toga vremena opsidijan kao materijal nije bio toliko zanimljiv obzirom da kod njih u
okresanoj industriji dominiraju silikatne stene krenjakog porekla iz renih depozita. U
samoj Vini opsidijan dominira sa 70% u okresanoj industriji, a u viim slojevima,
pojavom novog tehnolokog zaokreta upotrebe bakra, njegova koliina opada.
Iako je opsidijan vrlo estetski atraktivan, i budui dobavljan sa velikih udaljenosti, moe
se pretpostaviti njegov status egzotinog predmeta trgovine (prestine robe), ali u
arheolokom kontekstu se ne vidi njegova drugaija uloga od iskljuivo upotrebne (nema
ga u grobovima, ostavama,...).

10. Pedologija, pedoloki horizonti i tipovi tla


Zemljite je specifina prirodna tvorevina nastala na odreenom geolokom supstratu pod
uticajem fizikih, hemijskih i biohemijskih procesa. To je trofazni sistem koji se sastoji iz
vrste faze (mineralni i organski deo-humus), tene faze i gasovite faze. Zemljite ne
nastaje taloenjem. Pedogenetski inioci: geoloka podloga, biljni i ivotinjski svet,
klima, reljef i vreme.Horizonti su pedogenetske tvorevine nastale pod uticajem procesa
eluvijalno-iluvijalne i bioloke migracije materije po dubini zemljita (ne treba ih meati
sa stvarnim slojevima).Eluvijacija i iluvijacija: pedogenetski procesi koji utiu na
stvaranje horizonata u profilu zemljita:
1. humifikacija nastanak humusa
2. eluvijacija ispiranje materijala (voda ih nosi u nii sloj)
3. iluvijacija akumuliranje materijala ispranog iz eluvijalnog horizonta
4. lesiviranje ili merizacija eluviranje nerazorenih estica
5. oglejavanje procesi pod uticajem podzemnih voda
Pedoloki horizonti se obeleavaju velikim slovima: A, B, G, C
Jedan od tipova kvartarnih naslaga su i eluvijalne tvorevine. Pod eluvijem se
podrazumevaju proizvodi raspadanja osnovnih stena koji nisu pretrpeli nikakav transport,
nego su se akumulirali na mestu gde je ve obavljen proces razaranja. Uporedo sa
fizikim, ovde znaajnu ulogu ima i hemijsko raspadanje i izluivanje. Iako je eluvijalni
pokrov nastao od osnovnih stena, on se od njih veoma razlikuje. Prema procesima
formiranja i klimatskim uslovima eluvijalne naslage dele se na 4 tipa: kriogeni,
mehanogeni, hipergeni i biogeni. Biogeni tip eluvijuma je vezan za delovanje razliitih
oblika organizama na razlaganje organske mase. Ovim procesima formira se poseban tip
eluvijalnih tvorevina koje su bogate organskim materijama i nazivaju se zemljita. Odnos
izmeu eluvijuma i zemljita je dvojak: mogu biti u potpunosti identini kada je proces
formiranja zemljita zahvatio ceo eluvijum, ili se zemljite javlja samo na vrhu
eluvijalnog pokrova. Poznata su tri osnovna procesa obrazovanja zemljita:
- lateritski- u tropskim oblastima, humus se i ne obrazuje jer je stepen raspadanja brz
usled visokih temperatura, raspadanje je preteno hemijsko, a zemljite zasieno vodom
- podzolski- u polarnim i umerenim oblastima visokih irina, organska materija se ovde
sporo razlae i zato se taloi ogromna koliina humusa, ispod koga lei podzol; jedan deo
materije iz podzolskog horizonta se pretaloava kao iluvijum
- stepsko-pustinjski- iz zemljita se izluuju alkalni i zemno alkalni oksidi, a silicijska
materija i oksidi Fe i Al ostaju; u zavisnosti od geografsko-klimatske zonalnosti u ovim
uslovima se formiraju sledei tipovi zemljita: ernozem, smea, suva i slana zemljita.
ZEMLJITE je povrinski sloj zemljine kore, specifino izmenjen delovanjem biogenih i
abiogenih faktora na geoloku podlogu. Sastoji se od organske materije (humus) i
neorganske komponente. HUMUS je organska komponenta zemljita koja nastaje
razlaganjem biljnih i ivotinjskih ostataka pod uticajem razliitih organizama, naroito
gljiva i bakterija. Proces humifikacije intenzivniji je u povoljnim aerobnim, humidnim i
temperaturnim uslovima. Zavisno od karakteristika vegetacijskog pokrova,

mikroorganizama koji ive u zemljitu, vrste stenske podloge i klimatskih faktora nastaju
razliiti tipovi zemljita: podzol, ernozem, rendzina, smonica, crvenica. Na profilu
zemljita razlikuje se manji ili vei broj preteno horizontalnih zona koje se nazivaju
genetski horizonti. Horizonte zemljita obrazovane pedogenetskim procesima treba
razlikovati od slojeva nastalih taloenjem materijala. Klasifikacija zemljita (red, klasa,
tip, podtip, varijetet i forma).
Pedoloki horizonti
Pedoloki horizonti se obeleavaju velikim slovima: A, B, G, C
Horizont A je obavezni lan razvijenog zemljita i to je horizont eluvijacije (ispiranje).
A0 pothorizont umske prostirke ili stepske ledine (prirodna vegetacija)
AOR oranica
A1 humusno-akumulativni pothorizont
A2 pothorizont ispiranja
(A) povrinski horizont genetski nerazvijenih zemljita
Horizont B je horizont iluvijacije (nagomilavanje materijala iz eluvijacije).
B1 pothorizont iluvijacije humusa
B2 pothorizont iluvijacije oksida gvoa i aluminijuma
B2Ca pothorizont iluvijacija karbonata
Horizont G horizont gleja (zona stagniranja podzemne vode, anaerobnih uslova i
redukcije gvoa i mangana)
Gp pothorizont oksidacije
Gr pothorizont redukcije (trajno anaerobni uslovi)
Horizont C matina podloga
Pogrebena zemlja (barried soil)
Ovo su zemljita formirana u prolosti, koja su prekrivena slojem sedimenta i u kojima su
zaustavljeni pedogenetski procesi. Pogrebene zemlje ije prouavanje daje podatke o
paleoekolokim promenama. Pogrebene zemlje su karakteristine za profile lesnih
naslaga na kojima se lako izdvajaju na osnovu mrke do mrkocrvenkaste boje u odnosu na
svetliji les. Pogrebene zemlje nastale su na sloju lesa tokom perioda interglacijala, kada je
usled tople temperature dolo do razvoja vegetacije i nastanka zemljita. Sa novim
snienjem temperature iznad ovog zemljita formirao se novi sloj lesa. Horizonti lesa su
formirani navejavanjem lesne praine tokom glacijala, a pogrebene zemlje - u periodima
prekida taloenja lesa i razvoja bujnije vegetacije, u interglacijalima i interstadijalima.
Vano je zapamtiti: les je sediment (stena) a pogrebene zemlje su zemljite.
Analize pogrebenih zemalja:
-stratigrafski markeri
-rekonstrukcija topografske povrine
-rekonstrukcija klime i vegetacije
Tipovi zemljita
Klasifikacija zemljita (red, klasa, tip, podtip, varijetet i forma)

ernozem je tip zemljita karakteristian za stepsku klimu i vegetaciju.


Najrasprostanjeniji je na pleistocenskim naslagama. To je veoma plodno zemljite zrnaste
strukture sa velikom koliinom humusa. Debljina humusnog sloja moe da iznosi vie od
40 cm. Na evroazijskom kontinentu ernozem prekriva rioke oblasti junog Sibira, june
Rusije, Panonski basen, u Severnoj Americi Nebrasku, Dakotu i Teksas, a Junoj
Argentinu. ernozem: (na lesu) A i C, A, AC, i C
Rendzina se razvija kao tip zemljita na rastresitom karbonatnom supstratu. To je rana
faza u razvoju zemljita i ima jednostavan profil, sa meovitim mineralno-humusnim
slojem koji lei direktno preko stenske eluvijalne podloge. Humusni horizont je ovde
plii od 40 cm i ima slabije izraenu strukturu, po emu se razlikuje od ernozema.
Smonica nastaje u oblastima sa polusuvom do poluvlanom klimom sa visokim letnjim
temperaturama, pod vegetacijom proreenih i zatravljenih listopadnih uma, na blago
zatalasanom reljefu. Geoloka podloga bogata je glinenom frakcijom i ine je uglavnom
tercijarni jezerski sedimenti ili eluvijum bazinih stena. Tokom vlanog dela godine,
zbog visokog sadraja glinene komponente i slabe unutranje drenae, nastaju anaerobni
uslovi i bubrenje, pa cela masa ima smolast izgled. Tokom sunog dela godine javljaju se
pukotine, pa sezonske promene u vlanosti dovode do meanja humusno-akumulativnog
horizonta i dubljih horizonata. U vlanom tlu smonica je tamnosive do crne boje, a
navedene pedoloki procesi joj daju strukturu. Smonica: A i C.
Podzol je tip zemljita karakteristian za etinarske ume i tresave, kao i hladnu i vlanu
klimu. Razvija se na supstratu bogatom silicijumom i odlikuje velikom kiselou. Na
profilu se razlikuje eluvijalni horizont, pepeljastosiv, ispran i peskovit i iluvijalni
horizont, mrke boje, u kome su nataloene humusne materije i oksidi gvoa isprani iz
eluvijalnog sloja. Horizonti A, B i C.
Crvenica je tip zemljita koji se nalazi na podlozi od mezozojskih karbonatnih i
dolomitinih stena, est u mediteranskoj oblasti. Najee pokriva manje povrine,
zaravni, vrtae, kraka polja, pukotine i blae oblike reljefa. Debljina crvenice je 30 do 70
cm. Profil A (B) C. Podloga krenjaci. Klima je mediteranska.
11. Procesi formiranja i destrukcije nalazita
Reljef
Zato je potrebno da poznajemo reljef ukoliko se bavimo arheologijom?
1. Da bi smo pronali arheoloki lokalitet. Uspena prospekcija podrazumeva poznavanje
reljefa i osobina sedimentacione sredine u kojoj se vri.
Reljef i geomorfoloki oblici pokrivaju tj. otkrivaju naslage odreene starosti.
Geomorfoloki oblici mogu biti slini arheolokim nalazitima.
2. Da bi smo razumeli poloaj arheolokog lokaliteta.
Poloaj stanita i organizacija ivota na stanitu zavisi od karakteristika reljefa (blizina
vode, preglednost, zatienost od vremenskih nepogoda, odbrambene mogunosti, blizina
obradivih povrina, blizina resursa, poloaj u odnosu na komunikacije, osunanost...)

3. Da bi smo razumeli promene u reljefu od vremena koje prouavamo do danas. Reljef


se menja.
Reljef je spoljanji izgled zemljine povrine. Prouavanjem reljefa bavi se
geomorfologija. Geomorfologija prouava povrinski oblik zemlje, geomorfoloke karte
rade geografi. Prirodne sile koje uestvuju u stvaranju i menjanju reljefa su: endogene
(unutranje) i egzogene (spoljanje) geoloke sile. Endogene sile su pokreti koje
prouzrokuje zemljina tea, strujanje magme i drugi inioci iz unutranjosti zemljine kore.
Promene u litosferi, ali i na zemljinoj povrini. Egzogene sile su spoljanjeg porekla iz
atmosfere, hidrosfere ili biosfere, a njihovo dejstvo se ogleda u razaranju stena i
prenoenju i taloenju sedimenata koji su tim razaranjima stvoreni (suneva energija,
voda, vetar, led i zemljina tea).
Po veliini (odnosno visinskoj razlici) oblici reljefa mogu se podeliti na vie grupa:
-oblici I reda su kontinenti i okeani (tzv. Ororeljef). Nastaje tokom desetina miliona
godina npr. alpska orogeneza tokom mezozoika?
-oblici II reda su planine, visoravni i nizije (makroreljef). Menja se tokom miliona
godina, veina reka su pliocenskog porekla.
-oblici III reda su bregovi, rtovi, doline, uvale (mezoreljef), nastaje tokom nekoliko
hiljada godina.
-oblici IV reda- svi oblici sa visinskom razlikom manjom od 1 m (mikroreljef); menja se
trenutno, pred naim oima.
Velike katastrofe brzo menjaju reljef (zemljotresi, vulkanske erupcije, ...).
Metodi prouavanja reljefa:
Prospekcija
-daljinska detekcija je prospekcija analizom aerosnimaka: satelitski snimci, avio snimci,
aerosnimci, stereopar, stereoskop.
-topografski izraz (pozitivni i negativni oblici u reljefu)
- ton (boje stena i tla, vlanost, osvetljenost)
-vegetacija
Drugi metod prospekcije je GIS geografski informacioni sistemi: kompjuterska
tehnologija za skladitenje prostornih podataka u obliku karata.
-skladitenje i analiza klasinih kartografskih podataka i parametara ivotne sredine
-organizacija i interpretacija podataka, korelacija podataka, predvianje...
Dart-Brem-? Nita nam nije jasno iz predavanja
Procesi modifikacije i destrukcije nalazita
Za vreme i nakon formiranja arheolokog nalazita deluju procesi destrukcije koji
arheoloki zapis sve vie osiromauju. Nasuprot destrukciji je konzervacija arheolokih
nalazita, predmeta, materijala. Arheoloka nalazita, bez obzira na svoju veliinu i
sloenost, nastaju kao rezultat ljudskih aktivnosti i nekulturnih agenasa (agenasa koje
proizvodi prirodno okruenje), kako za vreme tako i nakon formiranja
nalazita.Regionalni i lokalni geomorfoloki subsistemi utiu na izgled okruenja i na
kulturne i na procese koje proizvodi prirodna sredina a koji deluju na nalazite tokom
njegove upotrebe ali i diktiraju njegovu ouvanost ali i destrukciju.Stepen u kojem

ovakvi kulturni ostaci predviaju odreeno vreme dela ljudskih aktivnosti je samo u
sutini kontrolisano sedimentacijom, ouvanou na stabilnoj povrini, ili rasipanjem
erozijom.Sloenost kulturnih promena je drugi deo iste jednaine, pre , za vreme i nakon
finalne faze ljudskih aktivnosti koji su u vezi sa odreenom povrinom.
Rad o kulturnim transformacijama dao je ifer (u arheolokom kontekstu).Ovakav
soficistirani pristup je vredan pohvala zbog socikulturne intrepetacije,ali za ciljeve
strategija iskopavanja ,faktore moemo sagledati iz tri perspektive:
Skup faktora koje proizvodi ovek:
1.Primarna kulturna depozicija
Razliiti arheoloki materijali se odbacuju, ili se izgube ili se namerno sakupljaju u
grobovima, hramovima, itd.Tokom naputanja nalazita, visok procenat materijala koji su
se koristili ostavljaju se van prostora gde su izraivani , gde su se koristili, i skladite se.
Na osnovu toga, moe se zakljuiti da li je naputanje nalazita bilo iznenada ili ne, kao i
da li je ili nije objekte bilo lako premestiti kao i da li su ili ne objekti podrazumevali
prelazak odreene razdaljine.Strukture, groblja su manje problematini jer su fiksirani za
podlogu.
2.Sekundarna kulturna depozicija
Odbacivanje ili naputanje arheoloskih materijala moe biti od strane pravih vlasnika, tj
onih koji su ih i izradili ili od strane drugih lanova iste zajednice ili pak od lanova
druge zajednice koji su okupirali isto naselje.Vremenski period u ovom sluaju varira od
minute do milenijuma.Na primer, kameni artefakat moze biti oblikovan ili modifikovan
retuem ili ponovo doveden u prvobitno stanje odbijanjem-tokom ponovnog korienja
nalazita, tokom kasapljenja ivotinja,
3.Kulturni poremeaj
Reorganizacija ili uklanjanje arh.materijala, npr. Pljaka grobova, sakupljanje lepih
stvari, izgradnja savremenih objekata
Skup faktora koje proizvodi prirodno okruenje:
1.Tip sedimentacione sredine
2.Pohranjivanje
Pohranjivanju prethodi rasipanje ili disperzija koje predstavlja primarne horizontalne
pokrete povrinskih agregata koji pogaaju delie razliite mase i oblika u razliitoj meri
i imaju za posledicu poremeaj ili nastanak prvobitnih makroskopskih odnosa.
Geomorfoloki agensi i procesi koji izazivaju rasipanje su vetar, vodeni tok, mraz i
gravitacija

3.Stabilnost podloge
4.Fiziko-hemijski uslovi sredine
Glavne osobine sredine taloenja su kiselost sredine, oksidacija i temperatura.
Kiselost sredine se oznaava PH vrednostima na skali od 1-14; 1 kisela sredina, 14 bazna,
7 neutralna.
Oksidacija-aerobni uslovi ( prisustvo kiseonika, intenzivno raspadanje) anaerobni uslovi
( dobri za konzervaciju )
Temperatura-bre raspadanje pri vioj temperaturi
Kisela aerobna sredina-ph je < 5,5, malo hranjivih materija, provetreni sedimenti ( postoji
kiseonik slobodan za direktne hemijske reakcije i aerobne organizme ), slaba biloka
aktivnost, intezivno ispiranje mineralnih materija, od organskih materija rastvore se kosti
i ljuture, nekada se ouva polen jer nema aktinomiceta koje inae rastvaraju polen, zatim
fotoliti, silikatni skelet trava, dijatomeje, kremirana kost
Alkalna aerobna sredina-ph > 7,5, dosta hranjivih materija, karbonatni provetreni
sedimenti, intezivna bioloka aktivnost, akumulacija bilokih materija, od sadraja
kiseonika i temperature zavisi konzervacija organskih materija,ouva se kost ali esto sa
korodiranom povrinom, ostaci biljaka u karbonatnim talozima, ljuture molusaka
Neutralna sredina-ph 5,5-7,5, organske materije se retko ouvaju, ponekada se ouva kost
ili ljuture, ugljevi
Anerobna sredina-nema slabu kiselost, nema mikroorganizam koji razlau organske
materije, ouvaju se sve vrste organskih materija; dna bunara, jezerski sedimenti,
zatvorene sredine, permafrost, mumifikacija u aridnim oblastima
5.ivotna zajednica
6.Pretaloavanje
Pretaloavanje je prenoenje materijala sa jednog na drugo mesto i formiranje novog
sloja.
Alohtona komponenta pretaloavanja-pretaloavanje iz starijih sedimenata
Autohtona komponenta
Postdepozioni poremeaji
Javljaju se kod pogrebenih nalazita, odnosno nalazita u geolokom kontekstu, to su
preteno vertikalni pokreti pogrebenih agregata koji na razliite naine pomeraju delie
razliite mase, oblika i vrste materijala, a za posledicu imaju promene inklinacije,

orijentacije vertikalnog i horizontalnog poloaja.Te promene menjaju ili unitavaju


prvobitne odnose delia u prostoru.
Poremeeni odnosu delia u prostoru mogu biti delimini ( distorcija ) ili potpuni.Mogu
biti izazvani fizikim ili biogenim procesima.
Dejstvom mraza nastaju:
1. krioturbacija neizmenino srzavanje i otopljavanje, usled razliitog hemijskog
sastava sedimenata, dolazi do njihovog nepravilnog meanja tj. do uzdizanja i
usedanja pojedinih slojeva
2. involucija nepravilna sedimentna struktura, na profilu se javlja u vidu malih
navoja unutar sloja, a zbog mraza jezici finozrnog ili krupnozrnog materijala
utisnuti su u aktivni sloj iz podinskog sedimenta
3. ledeni klinovi- usled mraza dolazi do pucanja sedimenata koji se u toplim
sezonama ispune vodom, ako takva klima potraje, vremenom se sedimenti ire i
produbljuju a nakon prestanka procesa ispune se mlaim sedimentom
Poremeaji pod uticajem bubrenja i gline-ako voda isparava iz nekog razloga, glina se
skuplja i puca.So funkcionie slino
Bioturbacija poremeaji koji nastaju pod uticajem aktivnosti ivih bia, biljaka,
ivotinja, insekata
Dejstvom gravitacije nastaju:
1. soliflukcija-teenje tla nakon smrzavanja i odmrzavanja povrinskog sloja
2. koluvijalni proces- odvija se na nestabilnim padinama
Poremeaji usled tektonskih pokreta:
1. ( mikrotektonske ) deformacije
2. diferencijalna kompakcija
3. mikrorasedi, mikronabori
-skup faktora koje proizvodi ovek
Faktori modifikacije/destrukcije mogu biti
-skup faktora koje proizvodi prirodno okruenje
Skup faktora koje proizvodi ovek (Butzer, 1987.):
1. primarna kulturna depozicija (neporemeeni tragovi aktivnosti)
2. sekundarna kulturna depozicija (ponovna upotreba predmeta, objekata ili prostora,
bez obzira na vreme i aktere)
3. kulturni poremeaji (reorganizacija ili uklanjanje arheolokog materijala: pljaka
grobova, sakupljanje tzv. lepih nalaza, oranje, izgradnja savremenih objekata)
Skup faktora koje proizvodi prirodno okruenje

-tip sedimentacione sredine


-pohranjivanje
-stabilnost podloge
-fiziko-hemijski uslovi sredine
-ivotna zajednica
-pretaloavanje
Rasipanje pre pohranjivanja.
Rasipanje (disperzija) predstavlja primarne horizontalne pokrete povrinskih agregata
koji pogaaju delie razliite mase i oblika, u razliitoj meri i imaju za posledicu
poremeaj ili nestajanje prvobitnih mikroprostornih odnosa. Ovo se odnosi na pokretni
arheoloki materijal.uzroke takvog poremeaja nalazimo u geomorfolokih procesima,
kao i agensima: gravitacija, vodeni tok, mraz (npr. Toralba u paniji, Ael itd.), vetar itd.
Fiziko hemijski uslovi
Glavne osobine sredine taloenja su kiselost (ph vrednost), oksidacija i temperatura.
Kiselost sredine izraava se vrednostima ph na skali od 1 -kisela sredina do 14 -alkalna ili
bazna, esto visok sadraj CaCO3. Neutralna ima vrednost ph 7.
Oksidacija podrazumeva aerobne uslove tj. prisustvo kiseonika koji uzrokuje intenzivno
raspadanje. U anaerobnim uslovima dolazi do konzervacije.
Temperatura: visoka temperatura takoe moe izazvati raspadanje jedne vrste materijala
ili konzervaciju drugih.
Kisela aerobna sredina podrazumeva vrednost ph<5,5. Tu ima malo hranljivih materija,
sedimenti su provetreni, a kiseonik slobodan za direktne hemijske reakcije i aerobne
organizme. Bioloka aktivnost je u ovakvoj sredini slaba, a intenzivno ispiranje
mineralnih materija. Ljuture i kosti kao organske materije bivaju rastvoreni, dok se
polen, ugljen, fitoliti (silikatni skelet trava), kremirane kosti, dijatomeje ponekad mogu
ouvati.
Alkalna aerobna sredina podrazumeva vrednost ph>7,5. Prisutno je dosta hranljivih
materija. To su karbonatni provetreni sedimenti. Bioloka aktivnost ovde je intenzivna,
kao i akumulacija mineralnih materija. Od temperature i sadraja kiseonika zavisi
konzervacija organskih materijala (via temperatura i vie kiseonika svakako utiu na
intenzivnije raspadanje organskih materija). Organska materija se brzo raspada, kost
moe da se ouva, kao i ljuture molusaka, ugljen, ostaci biljaka u karbonatnim talozima
(travertin).
Neutralna aerobna sredina podrazumeva vrednost ph od 5,5 do 7,5. organske materije se
teko ouvaju za razliku od ugljena, kosti i ljuturica koje mogu da se ouvaju.
Anaerobna sredina je sredina bez slobodnog kiseonika i mikroorganizama koji razlau
organske materije. Mogu se odrati sve vrste materijala. Takvi anaerobni uslovi sreu se:
na dnu bunara, jeterskim sedimentima, zatrovanim sredinama, katranskim jamama,
mumifikacijama u pustinjskim oblastima, permafrostu itd.
Postdepozicioni poremeaji se javljaju kod pogrebenih nalazita, odnosno nalazita u
geolokom kontekstu. To su preteno vertikalni pokreti pogrebenih agregata, koji na
razliite naine pogaaju delie razliite mase, oblika i vrste materijala, a za posledicu
imaju promene orijentacije, vertikalnog i horizontalnog poloaja. Te promene menjaju ili

unitavaju prvobitne odnose delia u prostoru. Poremeaji delia u prostoru mogu biti
delimini distorzija ili potpuni. Mogu biti izazvani fizikim (mehanikim) i organskim
procesima.
Pod pedogenetskim procesima podrazumevaju se: dejstvo mraza, ledeni klinovi,
poremeaji pod uticajem dejstva gline i soli, bioturbacija, mikrotektonske deformacije i
pretaloavanje.
Dejstvo mraza ili krioturbacija podrazumeva naizmenino smrzavanje i odmrzavanje
sedimenata. Zbog razliite plastike i hemijskog sastava sedimenata dolazi do njihovog
nepravilnog meanja tj. uzdizanja i upadanja pojedinihdelova. Jedna vrsta krioturbacije je
involucija -na profilu se javlja u vidu malih nabora unutar sloja; pod dejstvom mraza
jezici finozrnog ili krupnozrnog materijala utisnuti su u aktivni sloj iz podinskog
sedimenta.
Ledeni klinovi: usled mraza dolazi do pucanja sedimenata koji se u toplim sezonama
ispunjava vodom. Ukoliko takva klima potraje, vremenom se ire i produbljuju ledeni
klinovi, a nakon prestanka procesa, ispunjavaju mlaim sedimentom. Dubina im moe
biti 4-5 m, a ponekad i do 10 m.
Poremeaji usled bubrenja gline i soli. Suenjem i kvaenjem soli ili gline dolazi do
promene volumena, te se materijal izbacuje na povrinu pucanjem pri suenju. Glina je
nepropusni materijal, koji sakuplja vodu, iri se i bubri, a kada voda isparava, glina puca.
Naslage soli koje imaju ogranieno rasprostiranje, prilikom bubrenja formiraju brdaca.
Bioturbacija podrazumeva delovanje organizama na nalazitima kao to su: glodari
(krotovine?), jazavci, lisice, medvedi, milipedi (transportuju organski materijal nanie,
npr. 4 m kroz suve peinske sedimente), crvi (riju zemlju i nose je na povrinu tako da se
originalna povrina pomera nanie do 30 cm dubine), termiti (termitnjaci sadre
mineralne materije sa dubine od 8m, i prave tzv. kamene linije), u atal Hujuku
tekunice, korenje drvea i trava.
Mikrotektonske deformacije podrazumevaju: diferencijalnu kompakciju, mikrorasede,
mikronabore i deformacije pod uticajem zemljotresa.
Pretaloavanje je prenoenje materijala sa jednog mesta na drugo i formiranje novog
sloja. Ima dve komponente: autohtonu- fosili ili arheoloki materijal i alohtonu- polen
prenoen iz neke druge ivotne sredine. Soliflukcija je proces teenja tla pod uticajem
gravitacije nakon smrzavanja i odmrzavanja povrinskog sloja. Koluvijalni procesi
odnose se na nestabilne padine pod uticajem gravitacije klienje tla, bujine suspenzije
itd.
Ouvanost nalaza zavisi od kompleksa antropogenih, biogenih i fiziko-hemijskih uticaja
koji deluju direktno na nalazite, kao i perifernih geomorfolokih procesa koji pospeuju
njihovo dejstvo.
Mikromorfologija prouava neporemeeni materijal u tankim presecima. Omoguava da
se osobine tla i sedimenata prouavaju pod mikroskopom u originalnom rasporedu i
poloaju.

12. Palinologija i palinoloke analize


Paleontoloke metode podrazumevaju determinaciju mikropaleontolokih ostataka na
osnovu kojih se vri rekonstrukcija uslova ivotne sredine. Postoje paleobotanike i
paleozooloke metode. Paleobotanike metode su zasnovane na prouavanju fosilnih
ostataka biljaka:
-

listova
semenja i plodova
spora i polena
dijatomejskih algi

Paleobotaniki ostaci predstavljaju jedan od najznaajnijih parametara za praenje


klimatskih promena. Analiza se svodi na analizu
makroflore: prouavanje fosilnih ostataka listova, plodova, semenja u sedimentnim
stenama i
- mikroflore: analiza spora i polena koja predstavlja jedan od najvanijih
paleobotanikih i paleontolokih metoda za odreivanje i istraivanje kvartrarnih
naslaga. Ovde spada i analiza dijatomeja.
Polen i spore = palinomorfe. Princip se sastoji u tome da veina biljaka: drvea, grmlja i
trava emituje ogromne koliine spora i polena kao rasplodne elemente. Polen je cvetni
prah semenih biljaka. Spore su specijalne elije ili grupe elija koje biljke stvaraju pri
bespolnom razmnoavanju. Spore se odnose na nie biljke kao to su paprati, alge,
rastavii, a polen na vie biljke, golosemenice i skrivenosemenice (drvee, trave).
Karakteristike polena i spora: veliina spora i zrna polena iznosi od 0,01 do 0,1 mm,
apsolutna teina reda 10 9 g. One se vetrom mogu lako preneti na velike udaljenosti.
Oblik i morfologija spora i polena razliitih biljaka se razlikuju i preteno se lako
odreuju do roda, a u nekim sluajevima i do vrste. Otporni su na spoljanja razaranja u
uslovima ograniene oksidacije. Najlake se mogu ouvati u sedimentima finijeg habitusa
sa poveanim sadrajem organske materije (barski ugljevi, treset, ugljevite gline), esto u
glincima, laporcima, krenjacima i sitnozrnim pearima, a vrlo retko u lednikim,
fluvioglacijalnim i svim gruboklastinim sedimentima (bree, konglomerati i sl.).
Palinoloka analiza podrazumeva: uzorkovanje, laboratorijsku obradu uzoraka
(maceracija- izdvajanje iz sedimenata hemijskim rastvaranjem organske i neorganske
materije), izradu mikroskopskih preparata, kao i statiku obradu i grafiko predstavljanje
rezultata analiza.
Palinoloki spektar ili palinoloki dijagram podrazumeva grafiki predstavljene rezultate
polenske analize iz jednog uzorka. Izrauje se kada je identifikovano 100-200 zrna.
Odreuje se procentualno uee pojedinih tipova spora i polena u odnosu na njihov
ukupan broj (po pravilu vie od 200).

Na osnovu palinolokog spektra precizira se karakter vegetacije i relativna starost


naslaga. Utvruje se i odnos izmeu toplih i hladnih formi i na taj nain rekonstruiu
klimatski uslovi.
Palinoloki dijagram podrazumeva grafiki predstavljene rezultate analiza polena i spora
iz serije uzoraka: na apscisu se nanosi procentualno uee pojedinih tipova palinomorfi,
a na oordinatu geoloki profil sa naznaenim dubinama. Pokazuje sukcesivne promene u
sastavu i paleoekolokim karakteristikama vegetacije neke oblasti.
Oteano je razlikovanje polenskog spektra pojedinih epoha u kvartaru sa slinim
klimatskim uslovima, npr. dva poslednja glacijala. Zbog toga je potrebno kombinovati
palinoloke analize sa drugim metodama zarad veeg stepena sigurnosti.
Betula - breza
Salix - vrba
Pinus bor
Picea smra
Abies jela
Quercus hrast
Corylus leska
Carya orah
Acer javor
Populus topola
Castanea kesten
Alnus jova
Tilia lipa
Ulmus brest
Fagus bukva
Carpinus beli grab
Artemisia pelin
Sphagnum tresetnica
Grammae trave
Analiza dijatomeja
Analiza dijatomeja podrazumeva odreivanje taksonomskih kategorija: familija, rodova,
vrsta silicijskih algi deponovanih u renim, jezerskim i movarnim basenima. Dijatomeje
su mikroskopske jednoelijske alge koje izgrauju silikatni zatitni oklop, koji se ouva u
fosilnom stanju. ive u slanoj, brakinoj? i slatkoj vodi. Takoe ih ima i u tekuoj i
stajaoj, toploj i hladnoj, pa ak i u vlanom tlu. Za biostratigrafiju i paleoekologiju su od
znaaja fosili.
Dijatomit je sediment koji je nastao taloenjem silikatnih oklopa dijatomeja na velikoj
dubini u okeanima i jezerima. Podaci koje nam one daju se kvantitativno obrauju i
prikazuju na dijagramima.

Vegetacija Balkanskog poluostrva i razvoj kroz holocen


Pionirski borovi, borovo brezovi umarci (pleistocenske tajge i tundre), liari (brest,
lipa, hrast, crni grab kasni glacijal).
-meovita uma hrasta (poetak holocena)
-kratka prelazna faza leske
-faza bukve
-vrhunska jelovo bukova faza (atlantik)
Makrobiljni ostaci
Makrobiljni ostaci podrazumevaju semenke, plodove, kotice, plevu, stabljike, lie,
korenje, krtole i delove stabla.
Metode sakupljanja mogu biti: runo sakupljanje (delovi drveta), suvo prosejavanje,
vlano prosejavanje i flotacija. Strategija sakupljanja zavisi od vrste iskopavanja i ciljeva
istraivanja. Flotacija je osnovna metoda sakupljanja arheobotanikog materijala. To je
tehnika izdvajanja organskih ostataka iz zemlje, odnosno sedimenata, potapanjem u
tenost (vodu), pri emu makroostaci biljaka (seme i plodovi) i sitni fragmenti kostiju,
usled manje specifine teine i povrinskog napona isplivaju na povrinu. Ispiranje ili
vlano prosejavanje primenjuje se na neugljenisanim? ostacima.
Na arheolokim lokalitetima makrobioloki ostaci se javljaju ugljenisani i neugljenisani.
Ugljenizacija podrazumeva dugotrajno i postepeno zagrevanje do 2000 C, bez veeg
prisustva kiseonika. Vidljivi su tragovi poara, loenja, kuvanja i zagrevanja itarica radi
odvajanja pleve od semena. Neugljenisani makrobioloki ostaci mogu se ouvati u
posebnim uslovima konzervacije, npr. bez prisustva vazduha u vodi ili tresetitima;
mineralizovani u vlanim zemljitima uz prisustvo soli kalcijuma i fosfora; mumificirani
u izrazito suvim sredinama. Neke vrste skoro nikad nisu izloene ugljenizaciji: voe,
zainsko bilje, neki korovi, mahovine i gljive. Od izuzetnog znaaja za identifikaciju
pojedinih makrobiolokih ostataka su otisci u keramici i kunom lepu.
ANTRAKOLOGIJA prouava ostatke drvenog uglja koristi flotaciju
KSILOTOMIJA prouava drvene ostatke, ouvaju se sedimenti potopljeni u vodi
KARPOLOGIJA prouava ostatke plodova, semenki (gajene i divlje itarice)
PALINOLOGIJA prouava polen i spore (rasplodne elemente biljaka)
DENDROHRONOLOGIJA
Analiza kutikula zeljaste bilje spolja prekrivene materijom koja se zove kutin, otporan
na razaranje, moe da se odredi vrsta biljke. Javljaju se tamo gde nema drvea, trava. Metoda je
flotacija. Fitoliti delii koji oslikavaju elijsku grau biljaka, talozi se silicijum i ostaje, ali mora biti in
situ. DNA genetski materijal biljaka. Istraivanja biljnih ostataka su u senci prouavanja ivotinja jer
se ivotinjski ostaci lake sauvaju i lako se sakupljaju. Prouavanje flore zahteva poseban trud za
sakupljanje i specijalistu. Poslednjih decenija palinologija je dala znaajne rezultate o kvartarnoj flori, o
uticaju oveka na razvoj vegetacije i obrnuto.
PALINOLOGIJA prouava rasplodne elemente biljaka polen i spore. Polen imaju
golosemenice i skrivenosemenice, vise biljke drvee i trave.Spore imaju nize biljke, paprati, alge,

rastavii i sl. Biljke koje se bespolno razmnoavaju. Razlikuje se opti oblik, morfologija, detalji kod
razliitih biljaka. Po polenu i sporama moemo da odredimo familiju, najee rod, retko vrstu. Veliina
polena i spora 0,01 0,1mm tezina 10 na 9grama.Polen i spore se prenose vetrom, vodom, ivotinje
pomau. Vetrom se prenose na velike udaljenosti. Otporni su na spoljanja razaranja u uslovima
ograniene oxidacije. Sauva se spoljanja opna koja se naziva EGZINA u fosilnom stanju. Nalaze se u
velikom broju sto je i sustina metoda jer daje cele asocijacije i regionalne vegetacije.
13. Arheobotanika, metode sakupljanja i prouavanja biljaka
Biogenu komponentu ivotne sredine ine biljne i ivotinjske zajednice. Peleobotanika
prouava biljni svet u geolokoj prolosti, a arheobotanika biljne ostatke sa arheolokih
lokaliteta.
Arheobotanika daje odgovore na pitanja:
1. Gajenje biljaka. Koje je biljke ovek gajio? Koji je stepen domestifikacije gajenih
vrsta? Kako su one koriene?- njihova funkcija u ishrani, farmaciji, graditeljstvu
itd.
2. Divlje vrste. Koje biljne vrste je ovek koristio eksploatacijom resursa u ivotnoj
sredini? Koje je biljne vrste sakupljao i kako ih je koristio?
3. Gde su ljudi gajili biljke u postojeem okruenju i na kom prostoru su ih
sakupljali u okviru naselja, okolini naselja ili iz udaljenijih oblasti.
4. Kakva je bila okolna vegetacija u postojeem okruenju: panjaci, obradiva ili
movarna zemljita, ume?
5. Promene u vegetaciji i eksploataciji biljaka tokom trajanja naselja ili kulture u
iroj oblasti.
6. Tafonomija i kontekstualna analiza
ta sve moe da se ouva? Drveni ugalj, semenke, plodovi, tekstil, smola, drvo, polen,
spore. Pod mikrobiljnim ostacima podrazumevaju se: polen i spore, dijatomeje, a pod
makrobiljnim drvo, semenke, plodovi, listovi. Svaki tip biljnih ostataka trai posebne
metode istraivanja. Antrakologija prouava drveni ugalj, ksilotomija drvne ostatke,
karpologija prouava plodove i semenke, a palinologija polen i spore.
Gavrilovi Radmila
AR 990058
Arheobotanika i paleobotanika
-Paleobotaniku definiemo kao deo paleontologije koja prouava fosile biljaka a sa ciljem
rekonstrukcije biljnog sveta iz geoloke prolosti.
-Primarni ciljevi paleobotanike:
1)Identifikacija biljne vrste 2)Odnos identifikovanih biljnih vrsta prema drugim vrstama
3)Utvrivanje njihovog arela rasprostranjenosti kao i uslova u kojima su odreene biljne vrste
ivele
-Arheobotaniku definiemo kao interdisciplinarnu oblast botanike koja se bavi prouavanjem
mikrobijalnih(palinomorfi) i makrobijalnih ostataka na arheolokim lokalitetima.
-Primarni ciljevi arheobotanike:
1)rekonstrukcija paleoekonomskih uslova-rekonstrukcija ekonomskih odnosa oveka odreene
epohe sa spoljanom sredinom;utvrivanje znaaja odreene biljne vrste u okviru

ekonomskog,kulturnog i socijalnog ivota odreene zajednice kao i uzajamnog prilagoavanja


i promena oveka i njegovog prirodnog okruenja(poeci kultivacije,mesto gajenja biljaka,koje
biljne vrste su bile dominatne u ishrani,da li su koriene kao sirovine,kao materijal za izradu
stanita,njihova kultna uloga,itd)
2)rekonstrukcija palekolokih uslova-rekonstrukcija klimatskih uslova,odreivanje tipa
vegetacije kao i promena u sastavu vegetacije odreene oblasti,odnosno da li su te promene
uzrokovane dejstvom antropogenog faktora ili su samo odraz klimatskih promena
-Kakav je odnos izmeu arheobotanike i paleobotanike?
Njihov odnos moemo ilustovati na primeru faktora koji uslovljavaju granice arela biljnih
vrsta(promene areala),odnosno na objanjenju uzroka koji ograniavaju datu vrstu u
rasprostiranju,a to spada u jedan od osnovnih ciljeva (paleo)botanikih istraivanja.
Klimatski faktori-biljne vrste se nalaze u odreenoj oblasti jer ta oblast po svojim klimatskim
odlikama odgovara njihovim ekolokim potrebama,tj.nisu u stanju da proire svoj areal bilo
zbog nepovoljnih klimatskih uslova bilo zbog nesposobnosti da izdre konkurenciju sa drugim
vrstama ili ako su klimatski uslovi povoljni ali u toj oblasti nije zastupljen odreen tip
zemljita jer su neke vrste prilagoene samo na odreeni tip zemljita.Naravno ne treba
zaboraviti da su od velikog znaaja za razumevanje sadanjeg oblika i veliine areala uslovi
ivotne sredine koji su vladali u prolosti(klimatske promene,raspored kopna i mora,itd).
Granice arela su uslovljene i delatnou oveka.S jedne strane ovek moe da uniti pojedina
stanita nekih vrsta,ili da u nekim delovima oblasti njihovog rasprostranjenja uniti i same te
vrste ime e smanjiti njihov areal,a s druge i da pomogne irenju areala nekih
vrsta,npr.korovskih i kulturnih biljaka.
Na osnovu arheobotanikih istraivanja paleobotanika dobija podatke o intenzitetu
antropogenog uticaja na vegetaciju,odnosno na ovom primeru stie uvid o dejstvu ljudskih
zajednica na irenje ili smanjenje arela odreenih biljnih vrsta.
-Da li arheobotaniku moemo shvatiti kao (paleo)botaniku?
Ako bi je shvatili kao palebotaniku,onda bi mogli da je definiemo kao paleobotaniku koja se
pri arheolokim istraivanjima primenjuje na interdisciplinaran nain,jer sva dosadanja
istraivanja ukazala da je pri reavanju bilo kog problema,neophodan interdisciplinaran pristup
a obzirom da je tenja arheologije da prui to verniju sliku o zajednici koja je ivela na
odreenom arheolokom lokalitetu.
14. Poeci uzgajanja biljaka, divlje i domae vrste penice
Potrebno je problem domestifikacije posmatrati kroz ekoloke uslove: poljoprivreda kao
sastavni deo prirode u kojoj se odvija. Kultivacija biljaka i domestifikacija ivotinja
mogu se posmatrati kao delovi datih ekosistema. Mogue je razgraniiti specijalizovane
lovce praistorijskog i istorijskog vremena iji je opstanak zavisio od lova na nekoliko
divljih vrsta i zajednice lovaca-sakupljaa-ribara iji je opstanak zavisio od ireg spektra
biljnih i ivotinjskih vrsta. Dakle, razliiti ekosistemi su bili okupirani.
Domestifikacija je poela nezavisno da se razvija, na nekoliko razliitih mesta u razliito
vreme. Posebne familije divljih biljaka su domestifikovane:
-graminae trave
-leguminosae graak, pasulj
Postoje tri regiona od kojih je krenula domestifikacija:
1. Kina

2. jugozapadna Azija sa Egiptom


3. intertropska Amerika
Sakupljaka aktivnost nije nestala, a mnogo divljih biljaka nikada nije domestifikovano.
Biljke koje jesu domestifikovane morale su imati neko svojstvo koje je indukovalo
njihovu domestifikaciju. I pre kultivacije, ovek je mogao delovati kao pokreta ekoloke
promene paljenjem vegetacije i ienjem zarad postavljanja svojih kampova. On je
oduvek bio sakuplja hrane. Veina biljaka Starog sveta domestifikovana je u
suptropskim uslovima: zime hladne, proljea vlana i jeseni, a ljeta suva i topla.
Neke biljke su bile predisponirane za kultivaciju.
Pretpostavljaju se tri faze razvoja poljoprivrede:
1. sakupljanje i kolonizacija (Primitivni ljudi bili su neuredni; nije iskljueno da im
je semenje koje su sakupljali sluajno ispadalo i raslo. Nakon toga su ga brali, ali
jo nije bilo tragova sejanja)
2. etva
3. sejanje (Ukljuuje paljiv odabir semena, pripremanje polja i bata oko stanita)
Jedan deo biljaka nije bio kultivisan direktno iz divljih, nego su postale u kasnijoj fazi
kultivacije. Tako postoje dve razliite vrste kultivisanih biljaka:
-primarne- koje su domestifikovane direktno iz divljih biljaka- penica, jeam, pirina,
soja, lan i pamuk. Njima moemo jo dodati kukuruz i paradajz.
-sekundarne- porijeklom od korova koji su se meali sa kultivisanim biljkama- ra, zob.
Mnogi socijalni antropolozi su istakli da poljoprivreda nije mogla da nastane dok ovek
nije preao na sedentarni nain ivota, prevashodno ribarski. Fosilni dokazi kao to su
fosilizovani tragovi polena kukuruza iz jame blizu Meksika, datovani na pre 80 000
godina, pokazuju da su biljke bile dugo vremena dostupne pre nego to su kultivisane.
Postavlja se pitanje zato je oveku trebalo toliko vremena da postane poljoprivrednik?
ta je nateralo zajednice lovaca sakupljaa da se bave poljoprivredom? Potonje
etnografske studije su pokazale da zajednice lovaca sakupljaa ne gladuju, niti je glad
glavni faktor smanjenja njihovih populacija. Takoe, arheoloki podaci pokazuju da
ishrana neolitskih poljoprivrednika nije bolje razvijena od ishrane paleolitskih lovaca.
Tako, zemljoradnja ne donosi stabilniju osnovu za prehranjivanje, te problem njene
pojave treba posmatrati iz ire perspektive, i sa drutvenog aspekta.
Kent Fleneri smatra da su se mogle odigrati dve stvari: ili promena prirodnih uslova koja
bi dovela do redukcije biljne ili ivotinjske hrane; ili demografska promena u smislu
poveanja populacije sa kojom rastu i potrebe za hranom. Palinoloke analize i
poveavanje veliine i broja naselja, arheoloki potvruje da su se obe pomenute stvari
desile na Bliskom istoku. Bilo kako bilo, poljoprivredna revolucija je, zajedno sa
upotrebom alatki i otkriem vatre, bila jedan od najznaajnijih fenomena u ljudskoj
istoriji.
Do 7000. p.n.e. osnovana su zemljoradnika naselja u planinskoj oblasti Zagros u Iranu i
Iraku, junoj Anadoliji, irei se juno prema Palestini. Darmo u Iraku, atal Hujuk u
Turskoj, Hadilar u Anadoliji i Beida u Jordanu. Istraivanja su ovde pokazala razvoj tri
tipa cerealija: 1. jednozrne penice, 2. emera i 3. dvorednog jema.

Domestifikacija: modifikacija selektivnim uzgajanjem. Podrazumeva: sakupljanje i


upotrebu semena i plodova divljih biljaka, potom sejanje i etvu, i na kraju selekciju i
ukrtanje. Razlike izmeu divljih i domaih vrsta: domae vrste imaju vee seme i broj,
zru u isto vreme, seme je golo, a klijanje uniformno, dok divlje se vrste lako rasejavaju,
zrna se gube zbog razliitog vremena zrenja, obavijena su zatitnom opnom, a klijanje
nije uniformno.
Od oko 3000 jestivih biljaka samo je 200 domestifikovano, a samo desetak ini znaajan
deo ishrane.
- cerealije ili itarice: penica, kukuruz i pirina, bogate su skrobom i proteinima i
podrazumevaju 70% zasejanih povrina
- eerna trska, banana, krompir: imaju dosta skroba i eera, ali su siromane
proteinima
- soja i druge mahunarke: vaan su izvor proteina
Triticum monoccocum = jednozrna penica
Na Bliskom istoku poetkom neolita postojale su dve vrste: Triticum Monococcum
Monococcum pripitomljena i Triticum Monococcum Boeticum divlja podvrsta. Divlji
Triticum Boeticum je verovatno predak kultivisane jednoredne penice, to se vidi iz
injenice da su divlja i pripitomljena penica morfoloki vrlo sline. Divlji Boeticum
pokazuje relativno iroku oblast rasprostiranja, iri se od Zapadne Azije prema
centralnom Balkanu. Tako velika rasprostanjenost dovodi do toga da je divlja penica
prilagoena razliitim klimatskim i ekolokim uslovima: od niskih, toplih, suvih
podnoja doline Eufrata, do hladnih kontinentalnih platoa u planinama Anadolije.
Naroito intenzivno jednozrna penica je gajena u neolitu i bronzanom dobu, a kasnije
biva zamenjena kvalitetnijim vrstama.
Triticum dicoccum = dvozrna penica, eng. emmer (obuveno zrno)
Genetske i morfoloke karakteristike pokazuju da kultivisani emer ili dvozrna penica
potie od divljeg emera Triticum dicoccoides. Dicoccoides je ogranienije oblasti
rasprostiranja od divlje jednozrne penice. zauzima oblasti Izraela, june Sirije,
Transjordanije, a centar je gornji deo doline Jordana, Galileja, bazaltni palatoi Golanske
visoravni, planina Hermon. Pokazuje prilagoenost bazaltnim i krenjakim stenama.
esto se nalazi zajedno sa divljim jemom Hordeum spontaneum i divljim zobom Avena
sterilis. Kao dominantna vrsta divlje dvozrne penice na podruju Sirije i Palestine
pojavljuje se pomenuti dicoccoides, dok u Transkavkazu, jugo-istonoj Turskoj i, Iraku i
Kurdistanu sreemo T.araraticum.
Dve su vrste: TD Dicoccum pripitomljena i TD Dicoccoides divlja.
Triticum aestivum = hlebna penica
Heksaploidna penica ili hlebna penica Tritcum aestivum, predstavlja iskljuivo
kultivisan oblik. Ona nema divlje pretke. Nalazi u Anadoliji, Iranu i Mesopotamiji
pokazuju da se ova penica poela pojavljivati 1-2 milenijuma nakon prvih poetaka
domestifikovanja penice i jema. Hlebna penica je produkt hibridizacije i sjedinjavanja
emera i divlje diploidne biljke Aegilops squarrosa. Poto se ne pojavljuje heksaploidna

penica u prirodi, izgleda je Ae.squarrosa namerno spajana sa emerom kako bi bila


stvorena nova vrsta. Aegilops squarrosa pokazuje veliki broj formi u kojima se javlja u
prirodi, na irokom prostoru. Heksploidna penica definitivno nije mogla izolovana pre
nego to je domestifikovana u potpunosti dvozrna penica i pre nego se proirila prema
severnom Iranu i Jermeniji, jer je divlji emer bio ogranien na Palestinu i Siriju, a
A.squarrosa se nije proirila na zapad prema severnom Iranu.
Ako se ovo uzme u obzir, mesto porekla heksaploidne penice bi trebalo da bude negde
izmeu jugo-zapadnog ugla Kaspijskog mora.
Nastala uzgajanjem T. Turgidum sa jednom divljom vrstom oko 4700. g. p.n.e.
Istorijat pripitomljavanja penice
-jo 17 000. p.n.e. ljudi su sakupljali i koristili za ishranu divlju penicu i jeam u dolini
Jordana, Izraelu
-za 10 000. p.n.e primeeno je sakupljanje i upotreba Triticum monoccocum na Bliskom
istoku, u severnoj Siriji.
-7800. p.n.e. Triticum diccocum je domestifikovan (emmer u Izraelu)
-7000. p.n.e jednoredna penica u Siriji, Turskoj, Iranu
-7000. p.n.e. neobuveno zrno emera
-4700. p.n.e. kultivacija Triticum aestivum
Jednozrna penica je verovatno pripitomljena u jugo-istonoj Turskoj, dok je emer
pripitomljen u gornjem toku Jordana.
Druge vrste itarica koje su uzgajane su:
Panicum miliaceum = proso
Sacale cereale = ra
Aucua sativa = proso
Hordeum vulgare = jeam - najranije pripitomljen i manje hranljiv od penice, ali uspeva
u suvljoj klimi i manje plodnom zemljitu. Korien je kao hrana za ivotinje i
fermentaciju piva. Danas se zna da je dvoredni Hordeum spontaneum predak kultivisanog
jema Hordeum vulgare, to se vidi po istom broju hromozoma i diploidnosti. Divlji
jeam pokazuje veu rasprostranjenost od divlje penice: od istonog Mediterana do
zapadno-Azijskih zemalja, prodirui u Turkmeniju i Afganistan, ali ne podnosi previe
hladnu klimu i uglavnom se moe nai na visinama manjim od 1500 m. Prvobitno iz
divljeg jema nastaje dvoredni, a kasnije i estoredni jeam koji proizilazi iz dvorednog.
Poto se divlji jeam uglavnom pojavljuje u u suvim oblastima, njegovu domestifikaciju
treba vezati za suvlje regione. U Izraelu je 17 000 godina p.n.e. sakupljana divlja vrsta, a
7750. je ona domestifikovana to je zabeleeno severno od Jerihona.
Hordeum spontaneum, Triticum boeoticum i T.dicoccoides su sastavni delovi submediteranskih hrastovih uma-parkova, pojasa koji ide luno uz Sirijsku pustinju i dolinu
Eufrata. U ovom pojasu znatna koliina padavina se javlja zimi, dok je leto ovde veoma
toplo i suvo. Vegetaciju karakterie bujnost zimi i s proljea. Po svojoj koliini ove divlje
vrste su mogle da privuku panju njihovih sakupljaa. Divlje i domestifikovane vrste
penice i jema imaju uglavnom samooplodnju.
U Americi je gajen Zea Mays = kukuruz, iji je divlji predak Zea Mexicana. Najstariji
ostaci Zea Mexicana zabeleeni su vezano za 5050. g.p.n.e.u Teotihuakanu u Meksiku.

Solanum tuberosum = krompir je gajen takoe u Americi, a danas u SAD postoji ak 250
varijeteta, dok je u Andima pre panaca bilo preko 3000 varijeteta. U Evropu je dineen
u
XVI
veku.
Lycopersicon esculentum = paradajz potie iz Meksika, a uzgajan je i u Andima. Takoe
u XVI veku, on dolazi u Evropu.
U Aziji je gajen Oryza Sativa = pirina koji zahteva toplu i vlanu klimu, i ija je
domestifikacija poela jo oko 11500 g.p.n.e. u dolini Jang Cea u Kini.
Zea mays - kukuruz
Zea mexicana divlji predak, najstariji ostaci 5.050BC. Tehuacan, Mexico
U starom svetu proces domestikacije biljaka i pripitomljavanje ivotinja bio je jedinstven
proces.
U novom svetu pripitomljavanja ivotinja nema sve do pojave evropljana (sem psa).
Kultivacija biljaka nema drastian uticaj na oveka, zadravaju se i drugi naini privreivanja.
Oryza sativa - pirina
Uspeva u toploj i vlanoj klimi (Mala Azija). Domestikacija oko 11.500BC. Jang Ce,
Kina. Verovatno su jo paleolitske zajednice sakupljale pirina, jer su i divlji varijeteti dovoljno
produktivni.
Solanum tuberosum krompir Juna Amerika
Danas u Americi oko 250 varijeteta, u Andima oko 3000 varijeteta pre dolaska panaca.
panci ga donose u Evropu u XVI v. Danas 130 zemalja uzgaja razliite varijetete.
Lycopersicum esculentum - paradajz
Potie iz Mexica, mnogi varijeteti uzgajani u Andima. Usvojen je u Aziji (Filipini, posle
Magelanovog puta 1521g.) pre Evrope. Sa Filipina u Kinu, Japan i Indiju. panci su ga doneli u Evropu
u XVI v. U Italiji se gaji od sredine XVI v. U Americi se verovalo da je otrovan sve do XIX v. Kada
postaje popularan zahvaljujui italijanskim doseljenicima.
15. Arheozologija, metode sakupljanja i istraivanja
Arheozologija
ta moemo saznati prouavanjem ostataka faune?
starost naslaga iz koje potiu (hronologija)
rekonstrukcija sredine gde su ivele (paleoekologija\ekologija)
rekonstrukcija ljudske ishrane i ponaanja
ZOOARHEOLOGIJA=ARHEOZOOLOGIJA-prouavanje ostataka faune sa arheolokih
lokaliteta
PALEOZOOLOGIJA-prouavanje ostataka iz geoloke prolosti(svih vrsta)
Zoologija+arheologija
Veterina-praktina znanja iz oblasti anatomije

Taksonomija
Taksonomija-klasifikacija ivog sveta-ureivanje i rangiranje po odreenom redosledu i
nomenklatura-imenovanje taksonomskih kategorija po odreenim pravilima
taksomomske kategorije (taksoni)

regnum-carstvo
phyllum-kolo
classis-klasa
ordo-rad
familia-porodica
genus-rod
species-vrsta

Koliko je star ovek?


Animalia-carstvo
Chordata-filum
Mammalia-klasa
Primates-red
Hominidae-familija
Homo-rod
Homo sapiens-vrsta
Binarna nomenklatura,1758 K.Lineus
Animalia
Chordata
Mammalia
Carnivora
Canis
Canis lupus Linnaeus-ime autora koji je opisao vrstu
vulpes vulpes(Linnaeus)
Vulpes vulpes crucigera(Bechstein)-podvrsta
vulpes sp.-znamo samo rod
Koje sve ivotinje postoje?

kimenjaci-vertebrata
sisari-mamalia-domae i divlje vrste
sitni sisari-bubojedi,glodari,zeevi
primati-majmuni,ljudi
mesoderi-psi,kune,medvedi,make,hijene
surlai-mamuti,slonovi
neparni kopitari-nosorozi,konji
parni kopitari-svinje i papkari (kamile,jeleni,goveda,irafe)
ptice(aves)avifauna

herpetofauna-vodozemci,gmizavci
ribe-ihtiofauna
beskimenjaci-invertebrata
mekuci-malakofauna
rakovi,insekti,itd.

16. TAFONOMIJA
Tafonomija je nauna disciplina koja prouava sve sto ima veze sa formiranjem fosilnih
leita.Tafomonska analiza faune sa arh.lokalitata prua podatke o udelu oveka u
procesu formiranja fosilnog leita utvrivanjem faktora akumulacije i destrukcije
osteolokog materijala na osnovu stepena fragmentacije i zastupljenosti razliitih delova
skeleta i oteenja na kostima.
Sastav faune-saznajemo na osnovu ostataka faune ali ne svih ostataka ve samo nekih jer
je potrebno poznavanje biolokih osobina neke vrste(npr.hijenske peine-hijene su
neselektivne kada je u pitanju plen).Sami ostaci govore o sastavu faune kao i o celom
sledu tafonomskih procesa.
Zastupljenost razliitih delova skeleta-govori nam o uzrocima smrti,faktorima
akumulacije i meanja
Gubitak faunistikog materijala-zbog faktora koje ne mozemo da kontroliemo
Tafonomski stadijumi
BIOCENOZA
uzrok smrti
OSTACI UGINULIH IVOTINJA
faktori akumulacije
OSTACI I TRAGOVI ORGANIZAMA
faktori meanja i destrukcije
POGREBENI OSTACI I TRAGOVI
postsedimentacioni procesi
ISKOPANI OSTACI I TRAGOVI
Konstatno smanjenje informacija i sigurnosti o podacima poev od biocenoze pa sve do
naih istraivanja

sukcesivno gubljenje podataka o polaznoj ivotnoj zajednici


rekonstrukcija
Postoje faktori (faktori sredine) koje ne moemo da kontroliemo.
Na ta moemo da utiemo?
izbor povrine iskopavanja
izbor metoda sakupljanja
izbor metoda analiza
izbor u samom publikovanju nalaza
Tafonomski procesi
Biogeni (biotic process)- Odnose se na procese koji ivotinje dovode do toga da se one
nau na odreenom prostoru. U ovo spadaju ekoloki faktori (klima, raspored panjaka,
reke pogodne za odreene vrste ribe i sl.) kao i faktori koje stvara ovek (na primer,
hvatanjem ivotinja i zatvaranjem u obor, talu). Ovi procesi su na snazi dok su ivotinje
ive i imaju mogunost da se, manje ili vie, kreu u prostoru po sopstvenoj volji.
Tanatiki (thanatic process)- Ovo su procesi koji dovode do smrti ivotinje i inicijalnnog
poloaja tela u prostoru.
Pertotaksiki (perthotaxic process)- Procesi koji dovode do pomeranja i destrukcije
ostataka (kostiju) pre nego to one podstanu deo taloga u leitu. Obuhvataju uticaj
sunca, reka, truljenje iznad povrine zemlje, uticaj ivotinja koje kosti glou i raznose,
uzicaj oveka koji kosti odbacuje u jame i sl.
Taphic process (tafonomski procesi u uem smislu)-Procesi koji se odvijaju nakon to su
ostaci potonuli u talog. Ovi procesi dovode do fiziko-hemijske izmene ostataka
(kostiju).U zavisnosti od uslova sredine, ovi procesi dovode do toga da kost bude bolje ili
loije ouvana.
Anatakstiki (anataxic process)-Ovo su procesi koji se dogaaju kada kosti ponovo
bivaju izloene povrini i dejstvu spoljne sredine (sunevim zracima, radu vode, itd.)
Efekat ovih faktora nee biti isti kao u pertotaksikim procesima, jer su fiziko-hemijska
svojstva kosti sada izmenjena. Anataksiki procesi mogu da zaustave, ubrzaju ili uspore
tafonomske procese zapoete u prethodnoj fazi, kada je kost bila u naslagama.
Sullegic factors- Ovo su arheoloki faktori, odnosno, aktivnosti arehologa koji dovode
do daljeg otkrivanja ostataka. Otkricanje moe biti namerno ili sluajno (iskopavanjem).
Trephic factors- Odnose se na odluke istraivaa vezane za proces sakupljanja
materijala, analize, i publikovanja materijala. Vano je razumeti uzicaj ove faze na
celokupan rezultat istraivanja: tokom istraivanja, arheolog pravi svesne odluke da
istrauje tano odreen deo lokaliteta, sakupi i analizira samo odreeni deo nalaza, i sl.
Svaka od ovih odluka utie na konaan rezultat istraivanja.

Metode sakupljanja i istraivanja zooarheolokog materijala


Sakupljanje zooarh.materijala tokom arh.iskopavanja je obavezno.Obavezno je
sakupljanje kompletnog materijala jer nas svaka selekcija udaljava od rekonstrukcije,jer
selekcija odbacuje neki skup podataka a nestruna selekcija onemoguava
rekonstrukciju,jer ostaje nepoznato koji skup podataka je odbaen.
Strategija sakupljanja

runo sakupljanje
suvo prosejavanje
vlano prosejavanje
flotacija
Strategija sakupljanja zavisi od vrste iskopavanja i ciljeva istraivanja
Izdvajanje iz sedimenata, ienje in situ
Pravilo-kost,zub,ljutura tj.bilo koji pojedinani primerak zooarheolokog materijala ne
vadi se iz sedimenta dok mu se ne sagleda duina,odnosno volumen,na osnovu ega
moemo da zakljuimo da li se od sedimenta moe odvojiti bez loma.
Ako je primerak polomljen treba ga spakovati posebno.
Ako se pojedinani primerci nalaze nagomilani u meusobnom odnosu ili su u odnosu na
drugu vrstu arheolokog materijala,potrebno je oistiti ih in situ,a potom doneti odluku o
daljem tretmanu.
Svaki skelet ili delovi skeleta u artikulaciji, takoe svako nagomilavanje istih delova
skeleta su vani konteksti kojima treba posvetiti panju,kao i svakom drugom
arheolokom kontekstu.
ienje i pranje
Loe ouvan materijal zahteva posebnu panju i tretman sakupljanja (konsolidacija in
situ,konzervacija), materijal koji se teko odvaja od sedimenta (zabreen,cementovan
kalcinisan) zahteva mehaniko cienje i labaratorijsku obradu.
Dobro ouvan materijal runo sakupljen, koji se lako odvaja od sedimenta\zemlje,pere se
odmah i to istom vodom i sui u hladu.Odmah, jer suenjem i ponovnim kvaenjem
primerci pucaju i troe se.istom vodom, jer dodatkom kiselina ili drugih hemijskih
sredstava moe doi do oteenja.Suenje u hladu, da bi bilo postepeno, jer brzim
suenjem na jakom suncu moe doi do pucanja.
Ako se materijal ostavi neopran, bie tei i neprikladniji za pakovanje i pretrpee vea
oteenja nego da je odmah opran ali se pre analize ipak mora oprati a tada to moe biti
tee izvodljivo.
Pakovanje
Zooarh.materijal se pakuje tek nakon to je sasvim suv.U suprotnom dolazi do buanja,
propadanja materijala i cedulja sa podacima o poreklu materijala, bez kojih je materijal
bezvredan.

Prvo se materijal pakuje u kese (najbolje su platnene,potom jake plastine ili


plastine,zatim slabe plastine) pa u kutije (najbolje su vrste i uniformne da bi se
zauzelo to manje prostora
Izbei dalje lomljenje, ne pretrpavati kese i kutije
Pojedinane primerke stavljati u posebne kesice ili ih umotavati u papir jer ako se u kesi
nalazi puno primeraka a posebno ako su krti i sa otrim ivicama,oni se meusobno tare i
lome pa je njih potrebno uviti u papir.
Deponovanje
Uslovi-suvo,konstantna i umerena temperatura
17. Skelet sisara
Funkcije skeleta-zatita,potpora,podloga
Kod beskimenjaka-spoljanji skelet-samo zatitna funkcija
Kod kimenjaka-unutranji skelet-sve tri funkcije
Skelet beskimenjaka
CaCO3 ljutura-foraminifere, dva kapka (koljke), kucica (puevi)
silikatna ljutura-radiolarije
hitinski oklop-rakovi,insekti
Skelet kimenjaka
vezivno tkivo- hrskavica-kost (hrskavica i kost predstavljaju samo modifikaciju vezivnog
tkiva
Kost
Predstavlja modifikaciju vezivnog tkiva.Sastoji se iz organske kompomente koju ini
kolagen i druge organske supstance i neorganske supstance koju ine kalcijum-fosforne
soli.Odnos organske i neorganske supstance iznosi 35:65.Organska supstanca kotanom
tkivu daje elastinost a neorganska vrstinu.vrstina i elastinost su bitne osobine
kotanog tkiva.
Razliite delove skeleta izgrauju:
kompaktna kost
spongiozna ili trabekularna kost
Kompaktna i spongiozna kost se meusobno razlikuju po rasporedu (zbijenosti) kotanih
listia.Kod kompaktne,listii su gusto zbijeni.
Raspored kompaktnog i spongioznog tkiva utie na ouvanost kostiju.
Kako kosti rastu? Iz vezivnog tkiva prvo nastaje hrskavica pa iz hrskavice
kost.Najvanija osobina kotanog tkiva je sposobnost modifikacije.

Opta organizacija skeleta kimenjaka


Skelet kimenjaka sastavljen iz kostiju ima jedinstvenu optu organizaciju i sastoji se iz
osovinskog i skeleta ekstremiteta.
Kimenjaci uloga skeleta je zatitna, omoguava kretanje, jako su pokretni
Vezivno tkivo (membrane, tetive) rskavica kost
Na embrionalnom stupnju postoji samo vezivno tkivo, pa onda hrskavica pa kost.
Fitogenetski se zamenjuju vezivno tkivo, hrskavica, kost.
Kost je izgraena od organske i neorganske komponente.
Organska komponenta kolagen i druge organske supstance koje daju elastinost,
kostima obezbeuju rast i menjanje.
Neorganska komponenta kalcijum, fosfatne i druge soli daju vrstinu.
Organske i neorganske materije su u odnosu 1:2. Organskih ima 35%, neorganskih 65%.
Zajedno kostima daju vrstinu, elastinost i promenljivost. Lako se fosilizuju i ouvaju.
Kotano tkivo je promenljivo, menja se hemijski sastav, nije uvek jednak, nije jednak u
svim delovima skeleta, manja se u zavisnosti od individualne starosti itd.
Deca
39% : 61%
Sredoveni ovek 34% : 68%
Cement zuba
35-40% : 60-65%
Dentin
20-25% : 75-80%
Gle
0,54% : 96-99,5%
Kosti u slunom aparatu kimenjaka (bubna kost kita 14% : 86%)
Kosti nisu homogene strukture. Sastavljene su od
kotanih listia koji su zbijeni - kompaktna kost. Jaka, vrsta, nalazi se tamo gde su
najjae sile pritiska.
upljine izmeu listia mrea spongiozno kotano tkivo. Nosi i podrava teinu.
Na kost utiu osteblasti i osteoklasti.
Duge kosti srednji deo dijafiza cevas, cilindrinog oblika, zatvara medularnu upljinu
u kojoj se nalazi kotana sr. Proireni krajevi kosti su epifize zglobovi.
Pljosnate kosti. Slue kao oslonac miiima i tite organe koje pokrivaju. To su kosti
modane aure, ramenog i karlinog pojasa.
Kratke kosti. Preteno iste duine, irine i debljine. Kosti runog i nonog zgloba.
Nepravilne kosti kosti lica i baze lobanje, prljenovi.
Kako kosti rastu?
Centri okotavanja postoje
hrskavica, kompaktna kosti, medularna povrina, spongiozna kost.
Najvanija osobina kotanog tkiva je sposobnost modifikacije. U procesu uestvuju
osteoklasti i osteoblasti.
Generalno postoji opta organizacija skeleta kimenjaka.
Kima prednji deo glaveni skelet-rebra-osovinski skelet-skelet ekstremiteta
Osovinski skelet
Lobanja + donja vilica (glaveni skelet) + kima (sastavljena od priljenova)
Skelet ekstremiteta
Rameni i karlini pojas + slobodni delovi (prednji i zadnji ekstremiteti)
Lobanja cranium

Gornja vilica maxila


Donja vilica mandibula
Jezina kost hyoid
upljorogi preivari koza, govee, ovca imaju rone navlake (roina ini nokte, kande,
dlake). Rone navlake se esto koriste za izradu predmeta. Nosorozi imaju rogove bez nosaa. Rogovi se
ree upotrebljavaju jer su od upljikave kosti. Razliite vrste jelena samo mujaci imaju rogove. Kod
irvasa i mujaci i enke imaju rogove. Slue za borbu oko enki. Rogovi rastu svake godine. rast je brz,
kod nekih vrsta 1cm dnevno, raste samo vrh roga. Kad izrastu ne modifikuju se. Kada dostigne punu
veliinu poinje sezona parenja. Kada se sezona zavri rogovi otpadaju. Materijal rogova ima elastinost
i tvrdou, kada se potopi u vodu omeka i lako se obrauje.
Vratni prljenovi atlas
Vratni prljenovi axis
Grudni prljenovi, ima ih 13, na njih se oslanjaju rebra ( i na grudnu kost grudnicu)
Slabinski prljenovi, ima ih 5-6
Krstani srastu u jednu kosti
Repni varijabilan broj
Broj prljenova u svakom regionu je priblino isti.
U vratnom regionu kimenice posebno su karakteristini prvi i drugi prljen atlas i axis.
Telo prljena + dorsalni luk (otvor kroz koji prolazi kimena modina)
Prljen vertebra trnasti nastavak karakteristian za grudnu kost, telo prljena zglobne
povrine
Prednji ekstremiteti rameni pojas + slobodni delovi ekstremiteta
Lopatica scapula
Miina kost humerus
bica radius
Lakatna kost ulna
Ruje, doruje, prsti
OSOVINSKI SKELET
ine ga kima(sastavljena iz prljenova), lobanja i vilice.
lobanja (cranium)
donja vilica (mandibula)
gornja vilica (maxilla)
jezina kost (hyoid)-hioidna kost
Na lobanji nekih kimenjaka nalaze se rogovi koji predstavljaju specijalnu modifikaciju
kotanog tkiva.Po grai i izgledu razlikujemo rogove upljorogih preivara i rogove
jelena.
Kod upljorogih preivara rogovi na preseku imaju upljine dok ovih upljina kod rogova
jelena nema. Rogovi upljorogih preivara su spolja prekriveni ronom navlakom koja se
ne ouva u fosilnom stanju.
Kima-ine je prljenovi (vertebrae). Postoje vratni, grudni, slabinski, krstani (svi su
kod sisara srasli u jednu kost), repni prljenovi.Grudni prljenovi nose rebra (costae).
Prvi vratni prljen (atlas)
Drugi vratni prljen (axis)

SKELET EKSTREMITETA
ine ga:1) pojasevi (rameni i karlini) 2) slobodni delovi ekstremiteta (prednji i zadnji
ekstremiteti)
Prednji ekstremiteti
Sastoje se iz lopatice (scapula), miine kosti (humerus). Na miinu kost se
nadovezuju bica (radius) i lakatna kost (ulna).
ruje (carpus), doruje (metacarpus), prsti (phalanx)
Zadnji ekstremiteti
Sastoje se iz karlice (pelvis), butne kosti (femur) na koju se nadovezuju golenjaa
(tibia), linjaa (fibula). Na njih se nadovezuju noje(tarsus), donoje (metatarsus),
prsti.
noje ine petna kost (calcaneus) i skona kost (astragalus).
Metapodijalne kosti-doruje i donoje
lanci prstiju-falange
kolena aica (patella)
Rog je specifina modifikacija kotanog tkiva koja izgrauje nastavke na eonim kostima
preivara. Morfoloki i po strukturi razlikuju se rogovi upljorogih preivara i jelena.
Mujaci i enke upljorogih preivara (goveda, ovce, koze, antilope) imaju rogove spolja
prekrivene ronim navlakama, a na poprenom preseku su upljikavi. Kod predstavnika
familije jelena kakvi su orijaki jelen, obini jelen, lopatar, los, irvas, rogovi su izgraeni
od pune kotane supstance, razgranati i svake godine se stari odbacuju i zamenjuju
novim. Veliina rogova i broj paroaka poveavaju se starou jedinke. Imaju ih samo
mujaci, osim kod irvasa. Roina je materijal koji se lako obrauje, a sam oblik rogova,
zailjenih pri vrhu, pogodan je za izradu alatki.
18. Zubi sisara
Graa zuba
Posmatran spolja- na zubu razlikujemo krunu i koren koji se usauju u alveole,a
spoljanji deo korena ini cement.Spoljanji deo krune ini gle koji predstavlja osnovni
deo zuba, to je najtvra supstanca.Ispod glei je dentin koji predstavlja modifikaciju
kotanog tkiva.
Na osnovu visine zubne krune razlikujemo niskokrune i visokokrune zube.Visoko krune
zube imaju biljojedi, odnosno oni sisari koji su se tokom evolucije prilagodili na ishranu
tvrdom hranom(biljna hrana je jedna od najtvrih)
INCISIVI (SEKUTII)-u prednjoj vilici,gletastog oblika
CANINI (ONJACI)-u prednjoj vilici,koninog oblika,kod mesodera
PREMOLARI (PREKUTNJACI)-u zadnjoj vilici

MOLARI(KUTNJACI)-u zadnjoj vilici


za prihvatanje i vakanje hrane
Obeleavaju se poetnim latinskim slovom:I,C,P,M
M1-gornji prvi molar M1-donji prvi molar
Kod sisara postoje dve generacije zuba:mlena generacija zuba, stalna generacija zuba
Razliiti sisari imaju razliit broj zuba.Maksimalan broj zuba kod sisara je 44.

Primitivni
sisari,bubojedi
ovek
Pas
Preivari
Mi
Slon

Gornja vilica

Donja vilica

3143

3143

2123
3142
0033
1003
1003

2123
3142
3 (1) 3 3
1003
0003

Broj zuba ne mora biti isti u gornjoj i donjoj vilici


Zubi se razlikuju po nainu ishrane to pomae u identifikovanju vrsta:
1) mesoderi (i bubojedi)-niskokruni zubi, otri konusi i grbice
2) svatojedi (ovek, svinja)-niskokruni zubi, tupe grbice
3) biljojedi-grbice u obliku polumeseca(kod preivara), sloeni zubi (konj), grbice u
obliku grebena (slonovi), niskokruni i visokokruni zubi (sa ili bez korena)
Kako odreujemo kojoj vrsti pripada neka kost ili zub?
1)morfometrija
2)poreenje (atlasi,komparativna zbirka)
Zato je merenje vano?
1)da bi razlikovali rodove
2)da bi unutar istih rodova mogli razlikovati razliite vrste
Odreivanje individualne starosti kod ivotinja
Individualna starost se kod ivotinja moze izvriti na osnovu:
srastanja epifiza
tokom rasta kod ivotinja dolazi do srastanja epifiza dugih kostiju
srastanje sutura
pljosnate kosti
Starost se moe odrediti i na osnovu rogova, odnosno broja paroaka na rogovima (kod
jelena rogovi ne rastu u prvoj godini ivota, a poev od druge godine ivota svake godine
se vri odbacivanje rogova pa naredne godine imaju po paroak vie)
Odreivanje starosti na osnovu zuba-zubi daju najpreciznije podatke


na osnovu smene generacije zuba

troenje zuba-visina zubne krune-kruna se godinama troi

linija rasta-uoavaju se kao trake-smena irih svetlijih traka sa uim tamnijim


trakama, njihovim brojanjem dobijamo starost zivotinje.Svaka traka predstavlja jednu
sezonu.Nije pouzdana jer zubi ne registruju tano svaku sezonu, a i nisu svi zubi pogodni
za ovakvu analizu.
Odreivanje pola ivotinja (polni dimorfizam)
veliina (neke vrste se mnogo ralikuju po veliini.Kod veine ta razlika iznosi 10-20%,
ali se to ne odnosi na sve delove skeleta vec samo na neke)
primarne i sekundarne polne razlike meu enkama i mujacima
Odreivanje sezonalnosti

odreivanje individualne starosti kod vrsta kod kojih je sezonski ogranieno


vreme raanja mladunaca
linije rasta
migratorne vrste
19. Izumiranje pleistocenske faune
Dve hipoteze o izumiranju pleistocenske faune:
Over kil hipoteza
hipoteza o klimatskim promenama kao uzroku izumiranja faune

argumenti (Paul Martin) za over kil hipotezu-na velikim kontinentima izumiranje


faune se poklapa sa naseljavanjem oveka.Krajem poslednjeg glacijala izumire vei broj
vrsta nego u prethodnim razdobljima.
Severna Amerika-veliki broj izumrlih rodova-34 roda krupnih sisara-mamut, mastodon,
sabljozubi tigrovi, kamile, d.krezubice

Juna Amerika- 80% faune izumire

Australija-izumire veliki broj torbara (nekoliko rodova kengura).

razliiti podaci o naseljavanju kontinenata; sigurni podaci o naseljavanju


Australije pre oko 30.000 godina
naseljavanje Severne Amerike bilo je mogue najranije pre oko 15.000 godina u vreme
maksimuma zahlaenja poslednjeg glacijala kada je postojala kopnena veza izmedju
Evroazije i Amerike(Beringovo kopno), sigurni podaci o naseljavanju pre oko 11.000
godina-arheoloki podaci o naseljavanju su pronaene klovis strelice datovane u period
pre oko 9500-9000 godina.

na podruju Severne Amerike promene klime su dovele do naglog otopljavanja i


irenja prerija.Vegetacija prerije nije bila pogodna za ishranu nekih vrsta kao to su
mamut ili kamile ali je zato bila pogodna za preivare na primer za bizona koji je ak
proirio svoj areal.

na podruju Australije naseljavanje oveka se ne poklapa u celini sa izumiranjem faune ,


vie se poklapa sa klimatskim promenama koje su na ovom kontinentu prouzrokovale
irenje pustinja.
20. Lov, najznaajnije lovne vrste
ta nam zooarheoloki ostaci govore o ranim stadijumima evolucije ljudi i odnosa ovekivotinja?

Razliite vrste roda Austraopitecus prilagoavaju se na klimatske promene i


promene u vegetaciji, menjajui nain ivota i nain ishrane (bipedalizam, traenje hrane
na otvorenom).Bili su plen velikih mesodera.
A.afarenzis-zadrava opti plan grae zuba
A.robustus-ishrana voem
A.boisei-najkrupniji, velike krunice zuba zbog biljne ishrane

Prvi ostaci roda Homo i prvi artefakti pre oko 1,9 miliona godina.Artefakti i kosti
u asocijaciji.Tragovi kasapljenja na ogloanim kostima-strvinarstvo.
Homo erectus-oruje za lov, fragmentovane kosti, tragovi kasapljenja, tragovi
vatre (lokaliteti u Kini, paniji, Nemakoj, Africi).
irenje ljudi i osvajanje novih teritorija se na nekim kontinentima poklapa sa
izumiranjem mnogih krupnih ivotinja
Velika promena u odnosu ovek-ivotinja i ulozi lova kao osnovne ekonomske kategorije
deava se sa poetkom pripitomljavanja ivotinja
Lovne vrste:
Familija:cervidae
Cervus Elaphus obini (crveni) jelen
Naseljava umske predele Evrope, Severne Afrike, Azije, Severne Amerike. Glave
mujaka ukraene su razgranatim rogovima, koje odbacuju svakog prolea. Veliina
rogova i broj paroaka poveavaju se starou jedinke. Rogove imaju samo mujaci i
odbacuju ih svake godine u martu ili aprilu, a oni rastu preko leta i pare se u oktobru. U
severnoj Evropi jelen je bio najvanija lovna vrsta u mlaem paleolitu, mezolitu i neolitu,
a u centralnoj Evropi jo od srednjeg paleolita. Odbaeni rogovi su vana sirovina za
proizvodnju alatki u predmetalnim dobima, jer se roina lako obrauje, ima odreenu
vrstinu i elastinost, a oblik sa prirodno zailjnim krajevima pogodan za alatke. Zubi:
samo donji sekutii, molari sa polumeseastim grbicama jer su preivari, ali manje
specijalizovani od bovida. I danas jeleni su lovne ivotinje, a koriste se njihovi rogovi,
meso, koa i ile.

Ragnifer tarandus irvas


Irvas ili sob je vrsta jelena. Za razliku od ostalih predstavnika familije cervida, irvasove
enke jedine imaju rogove. Papci su iroko rastavljeni, dopunske metapodijalne kosti
dobro razvijene i imaju papke. Njihovi prsti su prilagoeni gaenju po snenom
pokrivau. Irvasi su prliagoeni na ivot u tundrama i tajgama, a mogu da preive
temperature i do -500 C. Hrane se mahovinama, liajevima i liem i zbog njih su u stanju
svake godine da prelaze ogromne udaljenosti, drei se istih migracionih puteva. Tokom
glacijala dopirali su ak i do Panonskog basena, preko Istre, severne Bugarske i
Rumunije i severnih oblasti Pirinejskog poluostrva. Danas ive u Norvekoj i severnoj
Rusiji. Praistorijski lovci, specijalizovani za lov na irvase, umeli su da prate kretnje
itavih njihovih krda. Irvas je jedina vrsta jelena koja je pripitomljena. U Laponiji i
severnoj Rusiji irvasi se koriste za vuu, jahanje, njihovo mleko je u upotrebi i meso.
Koa i kost se koriste za izradu odee i artefakata, a mast za ishranu i osvetljenje. I enke
i mujaci irvasa poseduju rogove. Oni postaju jedina pripitomljena vrtsa jelena, a danas
mnogi divlji irvasi mogu se videti u Norvekoj, severnoj Rusiji, a pripitomljeni u Finskoj
i vedskoj.
Capreolus capreolus Srna
Predstavnik familije jelena, malog rasta. Mujak ima jednostavne rogove, sa tri paroka
na vrhu, koje odbacuje u jesen. ivi u umama umerene zone i Avropi i aziji. Zbog
plaljivosti se teko lovi, pa su na arheolokim lokalitetima, rei ostaci srne nego ostalih
vrsta familije jelena.
21. Pripitomljavanje ivotinja, poeci, najvanije domae ivotinje
Prvi poeci domestifikacije vezuju se za doba od pre 10 000 godina. Ekonomsko gajenje
biljaka i ivotinja nesumnjivo je poelo na Bliskom istoku oko 8000 g.p.n.e, na Balkanu
oko 6000 g.p.n.e, u srednjoj Evropi 5000 g.p.n.e., a prve civilizacije nastaju oko 3500
g.p.n.e.
Pripitomljavanje podrazumeva kontrolu reprodukcije ivotinja, vetaku selekciju,
delimino ili potpuno odvajanje od divljih predaka. U tom procesu, ljudi su svoju panju
preusmerili od mrtve ivotinje ka ouvanju i selektivnom odravanju najvanijih
produkata ivih ivotinja, odnosno njihovih mladunaca.
Kako razlikovati domae i divlje vrste na arheozoolokom materijalu?
- prisustvo uvedenih vrsta
- morfoloke promene
- promene u veliini
- polna i starosna selekcija
- arheoloki kontekst
Mikrobioloke metode
- citogeneza: prouavanje broja i grae hromozoma
- elektoforeza: prouavanje brzine kojom enzimi iz razliitih tkiva prolaze elektrinim
poljem

Koje se ivotinje mogu pripitomiti?


- drutvene koje ive u stadu ili oporima i brinu dug vremenski period za svoje mlade
Kontrola reprodukcije, teritorijalne organizacije i izvora hrane. Genetika izolacija.
Specijacija. Drutveno usvajanje ivotinja. Integracija.
Postoje tri zone u kojima je dolo do pripitomljavanja ivotinja:
1. Bliski istok, gde su konstatovani ovca, govee, koza i svinja
2. Kina, jugoistona Azija: svinja, zebu, bivo, kokoka
3. Amerika: lama, urka
Gajenje biljka i ivotinja zahteva vie vremena i truda nego lovako-sakupljaka
ekonomija, ali zahteva manju teritoriju na kojoj se odvijaju te aktivnosti.
Pas Canis familiaris, Canis lupus tragovi na Bliskom istoku iz vremena oko 10
000.p.n.e
Ovca Ovis aries, Ovis orientalis tragovi na Bliskom istoku 7000. p.n.e.
Koza Capra hircus, Capra Aegagrus Bliski istok 7000.p.n.e.
Govee Bos taurus, Bos primigenius Bliski istok 6000.p.n.e.
Svinja Sus domesticus, Sus scrofa Bliski istok 6000.p.n.e.
Maka Felis catus, Felis silvestris Bliski istok 6000.p.n.e.
Konj Equus caballus, Equus ferus juna Rusija 4000 p.n.e.
Magarac Equus asinus, Equus africanus Bliski istok 3500.p.n.e.
Kamila Camelus bactrianus, Camelus ferus juni deo Arabljansko poluostrvo
4000.p.n.e.
Lama Lama Guanicoe, Lama lama Andi 4000.p.n.e
Kuni Orictolagus cuniculus, Orictolagus cuniculus panija 1000.p.n.e.
Kokoka Gallus gallus, Gallus domesticus Indija, Burma 2000.p.n.e.
Oblast i vreme pripitomljavanja
Bliski istok, pre oko 8000 godina: Zawi Chemi, anidar u Iraku oko 10 800 p.n.e.,
Jerihon, 8-7000 p.n.e., Argissa Magula u Grkoj, oko 7200 p.n.e., Tepe Sarab u Iranu oko
6000.p.n.e. (statueta ovce sa vunom). U prekeramikom neolitu A najvie su zastupljene
gazele, a u prekeramikom neolitu B najvie koze i ovce.
injenica je da je veoma mali broj ivotinja bogate faune sisara, ovek uspeo da
pripitomi. Veina vrsta je domestifikovana u neolitu kada su domestifikovana etiri sisara
koji e biti glavni izvor mesa u ishrani: ovca, koza, stoka i svinja. Mnoge druge vrste
velikih preivara jesu domestifikovane, ali su one upotrebljavane i u druge svrhe osim
prehrane: u Aziji nekoliko vrsta bovida, irvasi, konji, kamile i lame.
Potreba za domestifikacijom se javila usled poveanih potreba za mesom, a mnoge vrste
koje su ranije bile lovljene, tada su postale manje dostupne: prirodni habitati bili su
mahom uniteni, i veina velikih preivara suoavala se sa istrebljenjem. Dananje
domae ivotinje ije se meso koristi u ishrani pripadaju redu Artiodactyla koji ima
potencijal za domestifikaciju. Prouavanje sisara pokazalo je da postoji 5 redova sisara
ije vrste bi mogle biti domestifikovane u razliite svrhe: primati; glodari-vani u ishrani
i zbog krzna; karnivori zbog krzna; i jo dva reda zbog mesa Perissodactyla i
Artiodactyla. Od familije Perissodactyla samo su Equidae pogodne za domestifikaciju, a
od njih samo zebra nije domestifikovana, iako je bilo sluajeva kroenja zebri zarad vue.

Red Artiodactyla ima 194 vrste, uglavnom afrike, a u njih spada jelen: samo jedna vrsta
jelena irvas, Ragnifer tarandus je domestifikovan. Ali, ima i tragova kroenja krda losa
Alces alces u severnoj Rusiji.
U arheologiji mogu biti od koristi indirektni dokazi o pripitomljavanju stoke: poev od
etnografskih paralela (koristei se etnografskim primerima zakljuujemo da je
domestifikacija morala biti brz proces), predmeti koji su mogli biti korieni kao to su
posude za mleko, ili sir... Entomoloki dokazi igraju vanu ulogu: mnogi insekti su
osetljiviji za odreivanje vegetacije ak i od molusaka, i selektivniji kada je ishrana u
pitanju; neidentifikovani ostaci insekata, kao to su koice i noge pojavljuju se na
lokalitetima bilo kog perioda u raznovrsnim: vlanim, suvim, kiselim i baznim uslovima.
Po podacima o delovanju insekata, moemo saznati koje su biljke bile gajene, i koje
ivotinje uvane, kao i koje su prostorije koriene kao skladita itarica ili staje. U tom
smislu, parazitologija moe biti znaajna u identifikovanju poljoprivredne aktivnosti:
opstanak jajaaca ili spora. Neki paraziti kao to su Nematodes veoma su izbirljivi po
pitanju odabira domaina, pa mogu dati informacije tog tipa.
Zoologija prua dokaze indirektne o pripitomljenim biljkama, preko koprolita, koica
glodara, itd.
Vrlo je vano pitanje kako moemo razlikovati domestifikovane od divljih formi. Postoji
nekoliko stvari koje treba uzeti u obzir:
1. Veliina: rani tipovi domestifikovanih ivotinja su manji od njihovih divljih
roaka, te se veliina kostiju upravo koristi kao parametar za identifikaciju
ukoliko se na jednom lokalitetu susretnemo sa divljim i domestifikovanim
formama.
2. Boja: indirektni dokaz crtei i predstave
3. Promene lobanje: lobanje su lako prepoznatljiv materijal na lokalitetima, a
facijalni deo lobanje se smanjuje vie, u odnosu na kranijalni deo. U veoma ranoj
fazi domestifikacije, zubi postaju manji od zubi divljih vrsta. Sa progresivnim
smanjivanjem lica, zubi koji su ve u stadijumu redukcije, potpuno nestaju, kao
to su prvi pre-molari i trei molari. Veliina rogova takoe ima tendenciju da se
smanjuje.
4. Postkranijalni skelet: kod domae svinje epifize kostiju udova ne srastaju sa
dijafizama do momenta kada ivotinja ne dosegne zrelost. Primetno je smanjenje
broja prljenova kod svih domaih ivotinja osim ovce koja ima vei broj
prljenova na repu (vie od 12).
5. Dlaka: promene su povezane sa skraivanjem unutranjih slojeva krzna naroito
kod vrsta koje u divljim formama imaju veliku koliinu vune.
6. Meki delovi: razvoj delova koji slue akumulaciji naslaga masnoe (kao to je
grba kod kamila) posledica je domestifikacije, veliina mozga u odnosu na ostatak
tela je reducirana, muskulatura se poveava ( u sluaju konja) i smanjuje ( u
sluaju miia za vakanje kod karnivora).
S. Bokonyi:
Domestifikacija je izuzetno sloen proces. Odnosi se na uplitanje ljudskog delovanja u
egzistenciju pojedinih ivotinjskih formi. ovek je na ivotinjsku egzistenciju uticao i u

vreme kada se samo bavio lovom, ali na drugi nain. Nema sumnje da je prvobitna svrha
domestifikacije bila obezbeivanje unoenja proteina u ljudsku ishranu.
Kroenje ivotinja, njihovo uvanje i ubijanje u odreenom trenutku ne smatra se
domestifikacijom. Ona nastaje kada ovek odgaja ukroene vrste u vetaki stvorenim
uslovima. Dakle, domestifikacija je: kroenje ivotinja sa odreenim karakteristikama
ponaanja od strane oveka, njihovo pomeranje iz prirodnog okruenja, i njihovo
kontrolisano odravanje i gajenje zarad neke dobiti.
Kroenje ivotinja je primitivna forma, koja ne ukljuuje namernu selekciju i
kontrolisanu prehranu. Prvi tragovi prave domestifikacije vide se kroz kastraciju mujaka
koja pokazuje neku vrstu selekcije. Hronoloki gledano, ona je poinjala u razliito
vreme za razliite vrste: najpre pas i konj.
Vana stavka je pokuaju razlikovanja divljih i domestifikovanih formi na osnovu starosti
i pola. Kod domaih formi nedostaju starije ivotinje, preovladavaju enke, jer je veliki
broj mladih mujaka koji su kastrirani (kastracija se pojavila veoma rano) na kraju i
ubijan. Pojava ovce vezuje se za proto neolit 10870+-300 BP, na lokalitetu Zawi Chemi
Shanidar primetna je pojava velikog broja mladih jedinki. Tokom neolita, ovek je bio
prinuen da nastavi razvoj domestifikacije obzirom da je rastua ljudska populacija
zahtevala vee potrebe za proteinima, a samim tim i porast broja jedinki. Pred kraj
neolita, ovek je otkrio i druge funkcije za koje moe stoku da koristi: mleko, vuna, vua
itd. Auroh je bio divlji predak velikog broja domestifikovanih ivotinja u centralnoj i
zapadnoj Evropi.
ta sve moe biti dokaz domestifikacije na odreenom lokalitetu?
- ostaci i pripitomljenih i divljih vrsta
- opstanak prelaznih oblika izmeu divljih predaka i domestifikovanih ivotinja: hibridi
divljih i domestifikovanih formi i tek domestifikovani mladunci
- promene kategorija kao to su starost i pol u odnosu na divlje forme
- predstave scena kroenja ivotinja
Prelazni oblici su dobro identifikovani kada se radi o svinjama i stoci, tim pre to je
veoma primetno smanjenje veliine kostiju, naroito ekstremiteta. Samo mlade ivotinje
mogu da budu domestifikovane. ovek je morao da uhvati mlade ivotinje kako bi ih
ukrotio, a kako su njih branili odrasli, ovek je tom prilikom bio primoran da te odrasle
jedinke ubija. Onda ne iznenauje na lokalitetima sa tragiovima prvih domestifikacija,
pojava veeg broja kostiju odraslih divljih jedinki. U divljini je najee odnos mukih
prema enskim jedinkama 1:1, i takav odnos postoji na lokalitetima gde ima divljih
ivotinja. U jednoj drugoj formi lova koji je verovatno vodio ka domestifikaciji, ovek je
poeo da se stara o divljem krdu, titi ga od grabljivaca, vodi rauna o mladima i
enkama, a ako bi ih ubijao, ubijao bi starije muke jedinke sa bogatim krznom.
Vrste ivotinja koje su gajene na pojedinim lokalitetima mogu nam dati jo znaajnih
informacija, meu kojima i podatke o vezama meu kulturama i migracijama. Vidljive su
tako veze izmeu neolita j-z Azije i Grke.
U ranim neolitskim naseljima Grke imamo tragove gajenja istih ivotinja: Argisa
Magula i Nea Nikomedeja, koza i ovca u najveem broju zastupljene, a veoma malo
svinje, stoka i pas.

Upotreba nemorfolokih kriterijuma u identifikovanju domestifikacije na osnovu kostiju


naenih na arheolokim lokalitetima. Bitni su:
-vrsta o kojoj se radi
-minimalni broj jedink svake vrste
-starost ivotinja
-pol ivotinja
-uestalost pojave razliitih kostiju svake vrste
-veliina ivotinje
Frekvetnost pojave razliitih kostiju vana je za identifikaciju tipa nalazita (npr. kamp za
kasapljenje) ili kao dokaz trgovinske aktivnosti.
Palestina i prve domestifikovane vrste
Gasulijenski lokaliteti: podaci pokazuju da su stoka i svinje (u odnosu na Sus scrofu) ve
malih dimenzija, koze imaju uvijene rogove i manje su od divljih bezoar koza. Teko je
morfoloki napraviti razliku izmeu Ovis i Capra na osnovu malobrojnih delova skeleta.
Postoji jedna kost koja se razlikuje, a to je zglobna kost tipa hircus. Na lokalitetima
keramikog neolita, nakon arheolokog hijatusa, s jedne strane nailazimo na lovce
(Beisamun), a sa druge, lovce-stoare (Munhata) gde je prisutna domestifikacija Caprinae
i svinja, a na nekim lokalitetima i stoke. U pre-keramikom neolitu i natufijenu izgleda da
nije bilo domestifikacije, osim u Munhati Caprinae. Ovi zakljuci se odnose iskljuivo na
jasno odreenu geografsku oblast, gornji tok Jordana, a tu tragove domestifikacije imamo
u 7. milenijumu, pa nailazimo na hijatus, da bi se tragovi opet pojavili u 5. milenijumu.
Hijatus predstavlja 6. milenijum i postoje razne hipoteze o nestanku populacije ljudi iz
Palestine ovog doba. Neki ga povezuju sa nomadskom aktivnou koja ostavlja malo
arheolokih podataka. Tokom 5. milenijuma Palestina se suoava sa prelaskom na
sedentarni nain ivota, kao posledica migracije doljka i lokalnih nomadskih grupa. To
je samo jedna od hipoteza koja moe biti potvrena eventualnim otkriima iz 6. milenija
ili tragovima domestifikacije u Siriji i Libanu. Ne treba, meutim, iskljuivo vezivati
sedentarni nain ivota za seoski. Sela su postojala nekoliko hiljada godina pre nego je
dolo do domestifikacije. Isto tako, ne treba smatrati da se domestifikacija ivotinja
iskljuivo desila usled sue koja je dovela do smanjenja divlje faune. injenica da su se
kulture koje su ivele u Palestini, meusobno razlikovale po prizvodnji hrane, dokazuje
da moda treba da oekujemo starije ljudske grupe koje su domestifikovale i u 6.
milenijumu. Ostaje injenica da su domestifikovane vrste u Munhati sline divljim
formama (naeni tragovi iskljuivo Caprinae, koje su manje od divljih formi). Iako su
postojali i drugi centri domestifikacije, oblasti oko gornjeg toka reke Jordana biloe su
centar domestifikacije u 5. milenijumu p.n.e.
Pripitomljene vrste
Canis familiaris (Canis lupus), pas

Pas je najranije pripitomljena ivotinja. Ima posebnu ulogu u ivotu oveka, nezavisno od
ekonomskih motiva, koji su osnovni motiv za pripitomljavanje veine ivotinja. Predaka
ivotinja je Canis lupus. Razlike psa u odnosu na Canis lupusa ogledaju se u optem
smanjenju rasta, duini zubnog niza, veliini zuba i njihovih proporcija, veliini mozga,
prevashodno cerebruma u kome se nalaze centri za ula mirisa, vida, sluha. Danas ima
vie od 400 vrsta. Proces pripitomljavanja je poeo jo krajem poslednjeg ledenog doba.
Najstariji ostaci su naeni u gornjopaleolitskim slojevima peine Palegavra u Iraku, pre

priblino 12 000 godina. Veina ostataka pripitomljenih pasa potie sa Bliskog i Srednjeg
istoka, ali ih ima i u severnoj i junoj Americi, s-z Evropi: Engleska i Danska,
Rusije i Japana. Vlasac je jedan od retkih lokaliteta gde se sreu ostaci kanida sa
prelaznim osobinama izmeu psa i vuka, to bi potvrivalo pripitomljavanje in situ od
lokalne populacije vukova. Sve do neolita pas se ne javlja toliko esto i zastupljen je
malim do srednje velikim jedinkama. Iz mlaeg gvozdenog doba potiu i patuljasti psi, iz
antikog Egipta i Mesopotamije- hrtovi i snani lovaki psi, a u rimskom periodu je ve
postojao veliki broj rasa ove vrste.
Lokaliteti na kojima su nalaeni tragovi psa: Palegawra u Iraku oko 12 000 p.n.e., Starr
Carr u Engleskoj oko 7500. p.n.e., Argissa Magula u Grkoj oko 7200. p.n.e., Vlasac u
erdapu oko 6500.p.n.e.
Ovis aries, ovca, Ovis orientalis (azijski muflon)

Ovca je jedna od najstarijih pripitomljenih ivotinja, iji je znaaj imao odluujuu ulogu
u neolitskoj revoluciji. Vie od bilo koje druge ivotinje, ovca je bila od koristi oveku
zbog mesa, mleka i vune, ali i pogodna za pripitomljavanje zbog njenog naina ivota.
Poeci pripitomljavanja se vezuju za Bliski istok i zapadnu Aziju u 8. i 7. milenijumu,
odakle se stoarstvo irilo na zapad, u Evropu, i na istok u Aziju. Morfoloke promene
koje su posledica pripitomljavanja mogu se pratiti od kasnog neolita, 6. i 5. milenijum i
ogledaju se u: gubljenju rogova kod enki i skraivanju kostiju ekstremiteta. Nakon toga
je selekcijom pospeena osobina da produkuje vunu, sudei po statueti ovce iz Saraba u
junom Iranu iz 6. milenija. Divlje ovce imaju vrstu ekinjastu dlaku, a runasti pokriva
raste samo zimi, a leti se odbacuje. Divlje ovce naseljavaju brdovita i planinska podruja
severne zemljine polulopte, hranei se travnatim panjacima. Predak domae vrste je
azijski muflon Ovis Orientalis koji danas ivi u planinskim oblastima Male Azije do
junog Irana. Evropski muflon Ovis musimon kao divlja vrsta je naseljavao planine
Korzike i Sardinije, a smatra se reliktom ranih oblika priptomljavanja ovce koje su
neolitski stoari uveli oko 7. milenijuma.
Capra hircus, domaa koza, (Capra Aegagrus, bezoar?)

Hrani se preteno liem i mladicama grmlja i drvea. Divlje vrste naseljavaju planinske
oblasti Evrope, Azije i Etiopije. Veoma su otporne ivotinje koje mogu opstati u
ekstremnim klimatskim uslovima i sa malo hrane. Predak domae koze je Capra
aegagrus, koja ivi od planina Male Azije do Sinda. Domaa koza je u odnosu na divljeg
pretka ima manje ekstremitete i manje zaobljene rogove. Iako je ovca pre koze
prirtomljena, koza u ranom neolitu ima vei znaaj.
Bos taurus, domae govee, predak pragovee ili tur, Bos primigenius

Govee je vie nego korisno za oveka: daje meso, mleko, mast; koa i rogovi se koriste
za izradu odee, od kopita se pravi lepak. Upotrebljava se za vuu pluga i kola, a kravlja
balega se koristi za ubrenje zemlje. Predaka vrsta pragovee ili tur Bos primigenius
poreklom je iz stepskih i umostepskih predela. Tur je bio naroito rasprostranjen rogovi
su izrazito smanjeni u odnosu na divlje pretke. Prvi sigurni dokazi o pripitomljavanju
goveeta potiu iz atal Hujuka, oko 6200. p.n.e. Tragovi se neto kasnije nalaze i u
stalim krajevima Bliskog istoka, kao i u j-i Evropi. Krave su za dobijanje mleka koriene
od IV milenijuma u Mesopotamiji i Egiptu. Za oveka vee hiljadama godina unazad

krave i bikovi imaju simboliki znaaj, esto vezan za kult plodnosti. U pojedinim
oblastima postojale su i druge pripitomljene vrste kao to su:
- zebu u Indiji
- gaur u Burmi i Nepalu
- jak na Tibetu
- bivo u jugoistonoj Aziji
Razlike izmeu domaeg i divljeg goveeta
Domae govee Bos taurus je gotovo uvek manje veliinom od divljeg pretka auroha Bos
primigenius, ali postoje velike slinosti u izgledu lobanje. Zabuna koja se moe javiti
jeste problem razlikovanja kostiju Bos primigenius i Bos taurus-a u odnosu na pojedine
kosti bizona. To, dodue nije previe velik problem obzirom da se post-glacijalni bizon
javlja u severnoj Evropi, Danskoj, i nekim delovima centralne Evrope, vajcarskoj npr.
Postoje indicije da je auroh negde bio vei u pleistocensko doba nego u postpleistocensko vreme. Rasprostranjenje B.primigenius je bilo veoma veliko, idui od
severo-zapadne Evrope do severne Afrike kroz Rusiju i istonu Aziju do Bliskog istoka.
Bos primigenius uglavnom je specijalizovan za ivot u umskim oblastima, iako veliina rogova moe da
ih sprei da ulaze duboko u umu. Uticaj oveka na prirodu moe biti raznovrsan. Borba za zemlju,
ienje uma, poljoprivreda i umski poari mogli su da ogranie teritorije koje okupiraju pojedine vrste.
Razliite forme lova, ubijanje strelama i kopljima, zamkama, namamljivanje u peine i na ivice stijena,
moe imati efekta na ivotinjske populacije.
Sus domesticus, domaa svinja, predak je Sus scrofa, divlja svinja

Od poetka pripitomljavanj do danas, svinja se koristi za dobijanje mesa i masti.


Zahvaljujui brzom rastu i visokom nivou reprodukcije, prevazilazi produktivnost drugih
domaih ivotinja. Najstariji ostaci svinje sa morfolokim karakteristikama koje su
nastale usled pripitomljavanja, potiu iz prekeramikog neolita B u Jerihonu, oko 7000., a
potom iz Grke: Argisa. Na Dalekom istoku je pripitomljena vrlo rano, kao i pas, pa je
njen ekonomski znaaj bio jo vei nego u Evropi. Predaka vrsta je Sus scrofa, divlja
svinja. Prve karakteristike koje se javljaju kao posledica pripitomljavanja jesu skraenje
eonog dela lobanje i opte smanjenje rasta, a razlike postoje jo u gustini i boja krzna,
oputenim uima i uvrnutom repu. U pojedinim delovima sveta svinja se smtra neistom
ivotinjom, pa se njeno meso ne sme jesti (Jevreji i muslimani, ta su shvatanja po
Herodotu preuzeli iz Egipta). Sus scrofa, divlja svinja bila je vana lovna vrsta, koja ivi
u toploj klimi i listopadnim umama nizijskih podruja, mada moe da ponese zimu koja
nema dugotrajan zimski prekriva. U pleistocenu je ea u interglacijalima i juno od
periglacijalnih oblasti. Zajedno sa jelenom, ona je u mlaem paleolitu i mezolitu Evrope,
jedna od najvanijih lovnih ivotinja. Oblast rasprostiranja: Bliski istok, oko 6000 p.n.e i
Kina oko 5500 p.n.e. Ima figurina koje predstavljaju svinju.
Felis catus, domaa maka, Felis silvestris, divlja maka

Dananja maka rasprostranjena u Evropi, Africi i Aziji, predak je domae make. Vreme
njenog pripitomljavanja nije pouzdano utvreno, jer se pripitomljene make vrlo malo
razlikuju od njihovih divljih predaka. U prekeramikom neolitu Jerihona, oko 7000.
naeni su ostaci koji nagovetavaju mogunost da je ve tada maka ivela uz oveka, ali
pouzdaniji dokazi o domestifikaciji se tek pojavljuju vezanop za egipatsku 18. dinastiju
oko 1600. godine. U antikom Egiptu maka je bila sveta ivotinja koju je bilo
zabranjeno ubiti. Uginule ivotinje su noene u grad Bubastis i balsamovane. Ogroman

broj ih je tako mumificiran. Mesoder i lovac koji lovi preteno nou. Tragovi su naeni
u Kirokitiji na Kipru u neolitu oko 6000.p.n.e. Na lokalitetima se katkad mogu sresti
ostaci mieva: Mus domesticus i to od vremena prve domestifikacije.
Konj, Equus caballus

Smatra se jednom od najrasprostranjenijih pripitomljenih ivotinja. U ranim stadijumima,


kasnom neolitu, koristi se u ishrani, ali je kasnija njegova uloga jahanje i transport, od
vremena III milenijuma u Rusiji i u zapadnoj Aziji, a u Evropi od II milenijuma. Oko
2000. se javlja irom Evrope, od ostrva Orkni do Grke. Tokom bronzanog doba, znaaj
konja je porastao, a posebnu ulogu imao je kod nekih nomada kao to su Skiti i Avari.
Pripitomljavanjem divljeg konja, smanjen je njgov rast i veliina lobanje. Divlji konji,
budui brojni krajem pleistocena u stepama Evrope, Azije, Severne Amerike, bili su est
plen lovaca. Krajem pleistocena, irenjem uma, smanjuje se njihov broj. U Americi su
bili istrebljeni pre priblino 8000 godina, a na tlu Evroazije se povlae prema istoku, u
polupustinje centralne Azije, gde je danas iv jo samo divlji konj mongolskih stepa
Equus feru przewalskii. Tarpan Equus ferus gmelini je iveo u Evropi sve do srednjeg
veka, a poslednji predstavnici su istrebljeni u Poljskoj u XVIII veku.
Magarac, Equus asinus

Relativno kasno pripitomljena ivotinja. Ostaci divljeg magarca iz ranog holocena su


retki, a pouzdanih podataka o pripitomljavanju nema sve do 5. dinastije u Egiptu, oko
2500 do 2345., kada su njegove predstave u umetnosti veoma este. Predaka vrsta je
divlji magarac Equus africanus ije je danas rasprostranjenje ogranieno na severnu
Afiku, dok je u kasnom pleistocenu sigurno jo iveo u Arabiji i levantu.
Ostali sisari (nepripitomljeni):
Vuk, Canis lupus
Predaka vrsta domaeg psa. Od donjeg i srednjeg pleistocena ivi u Evroaziji i Severnoj
Americi. Ekoloki je tolerantna vrsta; moe da ivi u: tundri, stepi, umi i pustinji. Ostaci
vuka su esti u peinskim naslagama gornjeg pleistocena, kao i na paleolitskim
lokalitetima.
Lisica, obina ili crvena Vulpes vulpes
ivi u Evropi, severnoj Aziji, Severnoj Americi, Africi od donjeg pleistocena do danas.
Naseljava ume, pustinje stepe i tako pokazuje veliku prilagoenost. Razlike u veliini:
od severa ka jugu, veliina lisice se smanjuje.
Polarna lisica, Alopex lagopus ivi u severnim delovima i oblasti tundre.tokom
poslednjeg glacijala, ona se javlja u veem delu Evrope, na jugu do panije,
mediteranskih obala Francuske i Balkanskog poluostrva.
Kozorog, Capra ibex
ivi u oblasti visokih planina: Evropi- Alpima i Pirinejskom poluostrvu, u Aziji- zapadno
od Bajkalskog jezera do Turkestana i Kamira, u Africi- Etiopiji. U pleistocenu ima
iroko rasprostranjenje u evropskim planinskim podrujima i znaajna je lovna ivotinja
u srednjem i mlaem paleolitu. Tokom hladnih razdoblja sputao se do manjih
nadmorskih visina. Rogovi su povijeni nazad, subtrougaonog poprenog preseka, sa

zaravnjenom prednjom stranom. Kod mujaka mogu dostii i duinu od 1 m. esti su na


predstavama peinskog slikarstva.
Sitni sisari, micromammalia su: bubojedi, glodari, zeevi i njihovi srodnici i sitni
mesoderi. Njihovi ostaci mogu se nai na arheolokim lokalitetiam, rasuti u sloju ili
akumulirani na odreenim mestima: jame, ostave, koje privlae neke vrste glodara ili
njihove ostatke akumuliraju predatori. Sistemski se sakupljaju flotacijom ili vlanim
prosejavanjem sedimenta. Veina vrsta je ekoloki osetljiva, pa su znaajni za
rekonstrukciju paleoekologije. Znaaj imaju u biostratigrafiji kvartara.
22. Sekundarna eksploatacija domaih ivotinja: mleko, vuna, vua, transport
Sekundarni produkti u eksploataciji ivotinja su mleko, vuna, krzno, ubrivo, miina
snaga. Arheoloki pokazatelji ekplotacije mleka i vune mogu biti starost i polna struktura
ivotinja: vee procentualno uee odraslih jedinki u odnosu na mlade i vee
procentualno uee enki u odnosu na mujake.
Mleko: 4-5 puta ima vie energije i proteina nego to se dobija eksploatacijom mesa.
Sastoji se od proteina, masti, kalcijuma, eera, vitamina. Indirektni dokazi primene mue
mogu se nai u likovnim predstavama:
- najranije se javljaju na cilindrinom peatu iz Uruka iz oko 2500. p.n.e. sa
predstavom pregrade od trske sa teliima i krazima
- u hramu boginje Ningursag u Al Obeidu 2300-2160. gde je prikazana mua krava, uz
koje su telad i ljudske figure sa krazima
- cilindrini peat iz Knososa iz perioda kasne bronze sa prikazom mue krava
- ili, posude za mleko iz Badenske kulture oko 2500. p.n.e.
Ekploatacija vune:
- divlja ovca ima duge otre dlake i kratke fine dlake
- domaa ovca nema dugu dlaku, ne linja se u prolee, a vidljiv je i gubitak smee i
crne boje u odnosu na divlju ovcu
- koza: koristi se kamir podvuna koja se elja u vreme prolenog linjanja i moherod angorske koze
- u ove svrhe moe se upotrebiti jo: kamila, lama i alpaka
Prve upotrebe vune vezuju se za poetak urbanizacije na Bliskom istoku, vidljivi su
dokazi na sumerskim predstavama kao to je uvena Zastava iz Ura, oko 2700. gde se
vide nonje izraene od vune. U Evropi tragova upotrebe vune tek imamo od bronzanog
doba: fascinantan je u tresetitu (koje je pogodno svojim uslovima za ouvanje drveta i
tkanine) Wiepenkathen-u u Nemakoj ouvani komad tkanine u koju je bila umotana
drka kremenog bodea iz oko 2400. g.p.n.e.
Vua podrazumeva eksploataciju miine snage ivotinja: za noenje tereta, vuu pluga,
sanki i kola. Za ove potrebe se koriste: govee, konj, magarac, kamila, psi, katkad ovce i
koze. Arheoloki pokazatelji mogu biti:
- starosna i polna struktura ivotinja vee uee odraslih jedinki u odnosu na mlade i
vei procenat mujaka u odnosu na enke
- patoloke promene na kostima
- Vodastra u Rumuniji, sredinom kasnog neolita u 5 milenijumu, konstatovani su
proireni zglobovi radijusa goveeta

23. Ostaci ptica na arheolokim nalazitima


Ptice, Aves su kimenjaci iji su ostaci relativno esti na arheolokim nalazitima, bilo
kao ostaci ovekovog plena ili sastavni deo faunistike zajednice odreene oblati. Kosti
se razlikuj od kostiju sisara po tome to su tanke, lake i kompaktne, bez kotane sri. U
pojedinim periodima lov na ptice predstavljao je znaajan doprinos privredi. Analiza
ostataka ptica prua podatke o paleosredin, obzirom na to da je veina vrsta ekoloki
osetljiva. Takoe, na osnovu prisustva vrsta koje karakterie sezonska migracija, moe se
odrediti deo godine u kome je stanite bilo naseljeno.
U arheologiji je vana paleoekoloka rekostrukcija i odreivanje sezonalnosti.
Poznavanje tragova ptica na arheolokim lokalitetima, meutim, ima minoran znaaj za
odreivanje hronologije. U ivotu oveka taj znaaj varira.
Konstatovano je postojanje 8500 vrsta ptica:
- Pelecaniformes plivaice
- Auseriformes plovue
- Falkoniformes - grabljivice
- Galliformes - koke
- Gruiformes? dralovi
- Columbiformes golubovi
- Strigiformes sove
- Passeriformes pevaice
U Smolukoj peini je konstatovano 29 vrsta ptica:
-one imaju razliite biotope: umski, stenoviti, meoviti, otvoreni predeli, vodeni sistemi
-razliitih su klimatskih zona: umerene, borealne, visokoalpse, mediteranske, tundre
-poreklo: mogu biti plen oveka, gnezdarica, ptica predatora, plen drugih predatora
Tafonomija ostataka ptica u arheofaunama: akumulacije ptica predatora (sova), izbljuvci
sova takoe mogu biti od znaaja: nesvareni ostaci plena, dlaka ili kost.
Gallus domesticus, domaa koka potie od divlje koke Gallus gallus. Njeno
pripitomljavanje je datirano u vreme oko 2000. p.n.e. i vezuje se za dolinu Inda,
Hrapansku kulturu, gde su otkrivene kosti vee od divljih predaka kokoke. Predstave na
peatima pokazuju da su ove ivotinje moda najpre bile koriene za sportske igre. Rana
domestifikacija koke zabeleena je u Kini, a moda i pre one u dolini Inda. U egiptu je
konstatovana predstava na hramu u tebi iz oko 1840, a zatim i 1500.p.n.e. U antiko
vreme ona je postala uobiajena domaa ivotinja.
24. Ostaci riba na arheolokim nalazitima
Ribe, Pisces su kimenjaci iji su ostaci esti u stanitima zajednica ija su se drutva
intenzivno bavila ribolovom. Osim morfoloki, kosti riba se razlikuju od kostiju ostalih
kimenjaka i po specifinoj strukturi kotane supstance. Najee su ouvane kosti
lobanjskog krova i vilica, tela prljenova i kotane krljuti.

- Silurus glanis som, duina do 4m, teina do 150 kg


- Cyprinus carpio aran
- Esox lucius tuka
- Abramis brama deverika
- Perca fluviatilis grge
- Aciperiser? ruthenius keiga
- Huso huso beluga ili jesetra, do 7m, teine do 1500kg
U prouavanju osteolokih ostataka riba, koristi se nekoliko kljunih skeletnih elemenata:
ostaci krljuti koji istraivaima omoguavaju da identifikuju vrstu ivotinja o kojima se
radi, vreme njihove smrti, njihovu teinu itd, ribljih prljenova i otoliti (mikroskopski se
uoavaju, milimetarskih su dimenzija). Arheolozima je od znaaja: taksonomska odredba,
odreivanje individualne starosti, sezonalnosti i procena teine ribe.
otoliti
Otoliti su uni kamenii, koji se pojavljuju u vidu malih koliina kalcijumskih soli u
glavi riba. Ima ih i kod ostalih kimenjaka. Kod riba su naroito raznovrsni i pruaju
obilje informacija vanih arheolozima i paleontolozima. Locirane su u unutranjem uhu.
Mogu da omogue identifikaciju sve do nivoa vrste. Pruaju podatke o veliini ribe i
minimalnom broju riba. Njihova unutranja struktura prua nam dobar izvor informacija
sezonskom datovanju i na osnovu koliine O18 i O16 izraunava se temperatura okolne
vode. Otoliti su identifikovani na brojnim lokalitetima kako u zemljama Novog, tako i
Starog sveta. Na osnovu identifikacije vrsta riba prema otolitima, Fic je uspeo da
pretpostavi dubinu vode kao i poveanja temperature okeana tako to je pratio irenje
severnih vrsta ribe na jug (du junokalifornijske obale tokom pleistocena).
krljut
Veina riba prekrivena je krljutima. Krljut se moe po obliku podeliti na etiri osnovna
tipa. Broj prstenova koji su formirani na krljuti prilino odgovaraju duini ribe. Riblje
krljuti mogu da prue arheolozima i paleontolozima znaajne izvore informacija.
Identifikacija ide do familije, ponekad i detaljnije. Sezonalnost moe da se uoi na
osnovu krljuti riba pronaenih na paleontoloskim i arheoloskim lokalitetima.
prouavanje na osnovu kime riba
Riblja kima, a posebno njen centralni deo pokazala se kao veoma koristan izvor
informacija za arheologe i paleontologe kada se radi o identifikaciji familije, pa cak i
vrste ribe, podatke o sezoni lova, procenu totalne koliine ribe na lokalitetu, kao i broj
jedinki.
Na osnovu ostataka kostiju riba moe se odrediti veliina riba. Postoji pet glavnih
metoda, koji se medjusobno uporeuju zarad vee preciznosti.
25. Ostaci beskimenjaka na arheolokim nalazitima
Herpetofauna
Vodozemci: abe, dadevnjaci
Gmizavci: kornjae, guteri, zmije

Mekuci: mollusca
U arheologiji vanost ima paleoekoloka rekonstrukcija i odreivanje sezonalnosti. Ove
ivotinje se ree koriste kao dopuna ljudskoj ishrani.
Mekuci, mollusca
- koljke Bivalvia
- puevi Gastropoda
- glavonoci Cephalopoda
- dentalium Scaphopoda
koljke, Bivalvia
Mekuci ija se ljutura sastoji od dva kapka, a ive u kopnenim i morskim vodama.
Imaju malu kalorinu vrednost, zbog ega se kda su koriene u ishrani nalaze njihove
ljuture na gomilicama. To je karakteristika mezolitskih obalskih stanita u
severozapadnoj Evropi i neolitskih na obalama velikih reka u junoj Evropi. Njihove
perforirane ljuture se koriste kao dekoracija.
Puevi, Gastropoda
Mekuci ije meko telo titi najee kalcijum karbonatna ljutura, po pravilu spiralno
uvijena. ive u moru, kopnenim vodama, i na suvom. Imaju malu kalorinu vrednost, pa
se njihove ljuture nalaze u masi, ukoliko su upotrebljavane u isrhrani. Znaajni su za
rekonstrukciju paleoklimatskih uslova, naroito neposredne okoline naselja. Perforirane
ljuture su koriene kao privesci. Za arheologiju je vana paleoekoloka rekonstrukcija
(kopneni puevi), hronologija (pleistocenskih naslaga), odreivanje sezonalnosti. Molusci
su bili korieni u ishrani, za izradu posuda, artefakata i nakita, ekstrakciju pigmenta, i
kao sredstvo za razmenu.
Odreivanje sezonalnosti je znaajno u arheolokom smislu i vri se:
-merenjem debljine naratajnih pruga (sezonske, godinje ili klimatske linije rasta)
-pomou metode kiseonikovih izotopa; kada je toplija sezona, ima vidljivo manje teeg
kiseonika O18
Izrada artefakata i nakita: ukraavanje keramike, kaika, spatula, lampi, gladilica, truba
(triton), privesaka (Spondylus), perli (dentalium: koljka morskog beskimenjaka koja se
u neolitu koristila za izradu perli i ogrlica; potsea na zub od mesodera, pa od toga vodi i
ime koljke).
Ekstrakcija pigmenta podrazumeva ekstrakciju purpura kao pigmenta koji se ekstrahuje iz
ljuture koljke pua Murex. Koristi se od antikih vremena, pa sve do XII veka.
koljke, Bivalvia
Mekuci ija se ljutura sastoji od dva kapka, a ive u kopnenim i morskim vodama.
Imaju malu kalorinu vrednost, zbog ega se kda su koriene u ishrani nalaze njihove
ljuture na gomilicama. To je karakteristika mezolitskih obalskih stanita u
severozapadnoj Evropi i neolitskih na obalama velikih reka u junoj Evropi. Njihove
perforirane ljuture se koriste kao dekoracija.

Puevi, Gastropoda
Mekuci ije meko telo titi najee kalcijum karbonatna ljutura, po pravilu spiralno
uvijena. ive u moru, kopnenim vodama, i na suvom. Imaju malu kalorinu vrednost, pa
se njihove ljuture nalaze u masi, ukoliko su upotrebljavane u isrhrani. Znaajni su za
rekonstrukciju paleoklimatskih uslova, naroito neposredne okoline naselja. Perforirane
ljuture su koriene kao privesci. Za arheologiju je vana paleoekoloka rekonstrukcija
(kopneni puevi), hronologija (pleistocenskih naslaga), odreivanje sezonalnosti. Molusci
su bili korieni u ishrani, za izradu posuda, artefakata i nakita, ekstrakciju pigmenta, i
kao sredstvo za razmenu.
Dentalium
koljka morskog beskimenjaka koja se u neolitu upotrebljavala za izradu perli i ogrlica.
Potsea na zub mesodera (kanin), pa otud potie naziv.
Gavrilovi Radmila

Malakofauna(Mekuci)

-Phylum Mollusca, posle Arthropoda(zglavkara), jedan je od najbrojnih filuma po broju


recentnih i fosilnih vrsta.Obuhvata sledee klase:Monoplacophora,Aplacophora, Polyplacophora
Gastropoda (puevi), Scaphopoda i Cephalopoda (glavonoci).1
-Kako su na arheolokim lokalitetima, najee nalaeni ostaci pueva i koljki, stoga u rad
ograniiti na ove dve klase i pokuau da ukaem na njihov znaaj.
-Zajednika odlika grae veine predstavnika obe klase je prisustvo spoljanje CaCO3 ljuture
koju lui plat.Kod pueva, ljutura je mahom spiralno uvijena, dekstralno ili sinistralno, a kod koljki je
ljutura sastavljena iz dva kapka.Na delovima izlomljene ljuture pueva i koljki moe se videti da je
graena iz tri sloja:
''spoljanjeg ronog pigmentisanog sloja (periostrakum), srednjeg prizmatinog CaCO3 i
unutranjeg ljuspastog i sedefastog sloja isto od CaCO3'' 2.
-Oblik i struktura ljuture je jedna od glavnih taksonomskih kategorija.
-Gastropode predstavljaju najbrojniju klasu mekuaca.Najbrojniji su u morima, kopnenim vodama, a manji
broj vrsta naseljava i kopnenu sredinu.Bivalvije su stanovnici morskih i kopnenih voda.
-Meu morskim vrstama, mali je broj izumrlih vrsta tokom pleistocena.Razlika se ogleda samo u
procentualnoj zastupljenosti odreenih vrsta tokom smena glacijala i interglacijala, zbog kolebanja nivoa
mora i okeana.Vei broj izumrlih vrsta kao i vrsta koje su promenile svoj areal rasprostranjenosti u odnosu
na areal koje su zauzimale tokom pleistocena, pripada kopnenim predstavnicima mekuaca (npr.pu
Viviparus diluvianus izumire u gornjem pleistocenu).3
-Na osnovu ostataka kopnenih vrsta mogua je rekonstrukcija paleoekolokih uslova ivotne sredine,
osobito neposredne okoline4 (ostaci kopnenih vrsta su izuzetno brojni u kontinetalnim kvartarnim
naslagama, iako je meu njima izuzetno mali broj vrsta koje imaju hronostratigrafski znaaj).
-Kod predstavnika klase Bivalvia,na ljuturi se mogu videti koncentrine linije koje predstavljaju linije
rasta, a na osnovu kojih je mogue utvrditi sezonalnost odnosno ustanoviti kada je odreeno nalazite bilo
naseljeno(tokom cele godine ili ne), to je od izuzetnog znaaja za praistorijska nalazita.

M.Kruni, Sistematika invertebrata , Beograd 1990, 254.


Ibid., 298.
3
P.Stevanovi, M.Marovi, V.Dimitrijevi, Geologija kvartara , Beograd 1989, 32.
4
Ibid., 57.
2

-Sakupljanje koljki kao nova strategija korienja resursa javlja se krajem mlaeg paleolita.Privreivanje
pojedinih kulturnih zajednica upravo na sakupljanju koljki ( npr. pored lova, ekonomija epipaleolitske
kulture iberomaurisijena se zasnivala i na sakupljanju koljki).
-''Imaju malu kalorinu vrednost, zbog ega se, ako su koriene u ishrani, nalaze u masi''5 ( tkz.koljkaste
gomile, posebno u mezolitskim kulturama Skandinavije-maglemozijenu i ertebelijenu)
-Perforirane ljuture pueva i koljki su korieni kao dekorativni elementi, za izradu raznih vrsta nakita
(perle,privesci,narukvice,amuleti,itd.).Najece je nakit izraivan od spondilusa i dentalijum
koljke.Spondilys gaederopus, od starijeg neolita je najea sirovina za izradu nakita na Balkanskom
poluostrvu i u Sredozemlju, dok je na podruju srednje Evrope u mlaem neolitu omiljena sirovina
pripadnika kulture linearne keramike.Za izradu nakita, koljke su esto donoene sa velike
udaljenosti.Pretpostavlja se da je spondilus donoen iz oblasti junog Mediterana, ali su ''korieni i fosili
spondilusa u iroj oblasti Podunavlja''6.
-U pojedinim kulturama je pored glavnih naina privreivanja (lov, zemljoradnja, stoarstvo), bila
zastupljenja i trgovina koljkama (npr. u natufijenu i vinanskoj kulturi)
-Usitnjene koljke i puevi su korieni kao punioci,odnosno dodavani su glini kako bi se poveala njena
tvrdoa i spreilo pucanje tokom peenja(npr.keramika eneolitske ernavoda kulture).
-Za neke neolitske kulture je karakteristino ukraavanje keramike otiscima koljki.Stariju neolitsku
impreso-kardijum kulturu,odlikuje keramika ukraavana rubom koljki vrstama roda Cardium,po kojoj je i
dobila ime.
26. Tragovi kasapljenja na ivotinjskim kostima
-

fiziko-hemijske promene
tragovi i promene nastale dejstvom ivotinja
tragovi i promene nastali dejstvom oveka

ovekovo delovanje vidljivo je kao posledica eksploatacije tela ivotinja ili kao
posledica obrade u smislu upotrebe kostiju kao artefakata. Tragovi kasapljenja mogu biti:
- urezi
- tragovi struganja
- zaseci
- tragovi testerisanja
- tragovi udaraca
- usmereni prelomi
Prouavanju tragova na kostima doprinos je dao razvoj eksperimentalne arheologije kao
discipline. Tragovi kasapljenja (butchering) su jo:
- dranje koe
- ereenje (dezartikulacija)
- filetiranje tj. skidanje mesa
- ekstrakcija kotane sri
Obrasci kasapljenja zavise od:
- anatomije ivotinja
5
6

D.Srejevi, Arheoloki leksikon , Beograd 1997,1003.


Ibid.., 960.

alata koji se koristi, a moe biti od kamena, kremena, metala, moe predstavljati no,
sekiru, malj
cilja eksploatacije: koa, meso, kotana sr

Dranje koe se najbolje moe videti na vratnim prljenovima , ili delu lobanje; iznad
kopita ili apa na kostima prednjih ili zadnjih nogu. Ponekad ima i na sternumu usled
rasparivanja ivotinja.
Tragovi i promene koje nastaju kao posledica obrade i upotrebe kostiju kao artefakata
1. kost se modifikuje radom oveka u alatku. Ona ima jasne tragove procesa obrade
u toku koje je preoblikovana u artefakt
2. kost koriena kao artefakt sa jasnim tragovima upotrebe
3. polufabrikat: nezavren proces obrade
4. otpadak: odstranjeni delovi kosti od kojih se ne prave artefakti
5. nepoznata kategorija: postoje jasni tragovi obrade, ali se ne moe odrediti u koju
kategoriju spada.
27. Kotane alatke
Promene koje nastaju kao posledica obrade i upotrebe kostiju kao artefakata mogu biti:
- morfoloke
- funkcionalne
- morfo-funkcionalne
Otri predmeti mogu biti:
1. predmeti za buenje: ila, igle, probojci, bodei, pijuci, projektili, harpuni, udice
2. predmeti za seenje: dleta, sekire, motike
Tupi predmeti mogu biti:
1. predmeti za glaanje: spatule, strugai
2. predmeti za udaranje: maljevi, batine
Predmeti posebne namene:
1. nakit: privesci, dugmad, ukrasi za odeu
2. oblici nepoznate funkcije: predmeti kultnog ili profanog karaktera
3. oblici posebne namene: ostali predmeti posebne namene
Predmeti za koje se kost upotrebljava kao materijal su: ila, dleta, harpuni, igle, probojci,
ukrasne igle, privesci i perle. Rog, pak se upotrebljava za izradu sledeih predmeta:
sadilica, pijuka, motika, tukova, spatula, kaiica, harpuna, udica, igala, probojaca,
ukrasnih igala, cilindrinih peata.
28. Arheofaune Srbije
Uslovi sedimentacije u peinama su takvi da se u njima dobro ouvaju fosilni ostaci
organizama, naroito kosti i zubi kimenjaka. Najei su ostaci onih kimenjaka kojima
su peine koristile kao brlog, odn. stanite, pre svega izumrli peinski medved, iji ostaci
se nalaze u gotovo svim gornjopleistocenskim peinskim sedimentima, esto sa preko
90% zastupljenosti u odnosu na celokupnu fosilnu faunu peine. Takoe se nalaze ostaci
peinske hijene, peinskog lava i lisice. Tu su jo i kosti i zubi ivotnja koje su oni lovili i

dovlaili u peinu: jelen, divokoza, kozorog i zec. Razliite vrste sova i druge grabljivice
donosile su svoj plen u peinu, zbog ega se u pojedinim slojevima javljaju nagomilani
ostaci sitnih sisara: voluharice, tekunice, puhovi, mievi.
Slika dananje faune Balkanskog poluostrva u odnosu na pleistocensku je izmenjena:
neke vrste su izmenjene, a druge migrirale zbog nepovoljnih klimatskih uslova, bilo u
toplije ili hladnije krajeve Srbije.
Tople faunistike zajednice iz naslaga poslednjeg interglacijala obuhvatale su sledee
najznaajnije vrste: Dicerorhinus merickhi (Merkijev nosorog), Megaloceros giganteus
(dinovski jelen), Dama dama (jelen lopatar), Panthera spelaea (peinski lav), Panthera
pardus (leopard), Meles meles (jazavac), Castor fiber (dabar), Hystrix cristata (bodljikavo
prase), Lepus europaes (zec).
Tokom glacijala deo Balkanskog poluostrva nalazio se u periglacijalnoj zoni, u uslovima
pogodnim za opstanak hladnodobskih faunistikih zajednica: sneni zec, arktiki leming,
stepska zvidara, alpski mrmot, polarna lisica, vunasti nosorog, mamut, irvas, los.
Smoluka peina kod Novog Pazara; iskopavanja su voena u periodu od 1984 do 1987.
godine. Ostaci se odnose na gornji pleistocen, doba srednjeg paleolita. Ovde je
identifikovano 42 vrste sisara, 30 ptica, 18 herpeto faune?, 3 ribe, a dominantna vrsta bio
je peinski medved. Sreu se jo dve znaajne vrste kao to su peinska hijena i dinovski
jelen. Postoje vrste sa promenjenim arealom (tekunice, bodljikavo prase, hrak, stepski
skoimi, stepska zvidara, leopard, kozorog, divokoza i snena jarebica.
Tafonomija ovde podrazumeva sloene faktore akumulacije, ako i delovanje grabljivica,
sisara predatora i oveka.
Razlike izmeu mrkog i peinskog medveda. Peinski medved ima:
-izboeno elo
-krae zadnje ekstremitete
-zube prilagoene biljnoj ishrani
-veu telesnu masu
-izumire krajem poslednjeg glacijala
Postoji jo drugih lokaliteta u Srbiji sa ostacima arheofaune: Risovaa, Jerinina peina,
Prekonoka peina, alitrena peina, Visoka peina, Baranica. Potkapine: Maliina
stijena, Crvena stijena, Medena stijena, Trebenaki kr, Petnica.
Trlica

paleontoloki lokalitet na istoimenom brdu kod Pljevalja.


Iskopavanja vrena '88, '90, 2001.
rani srednji pleistocen
karsna upljina zapunjena kvartarnim naslagama sa ostacima fosilnih kimenjaka
tafonomija:kratak transport vode, tragovi zuba mesodera, koproliti hijena

izumrle vrste glodara, kanida, medveda, hijena, velikih maaka (ris, lav, tigar sa
sabljastim zubima), jedna vrsta slona, izumrle vrste nosoroga, konja, jelena, bizona,
kaprina(nova vrsta tkz.dinovske ovce).
Smoluka peina

nalazi se kod Novog Pazara, iskopavanja vrena od 1984-1987, jedino sistematski


istrazivano nalaziste na podruju jugozapadne Srbije

gornji pleistocen-srednji paleolit

fauna: 42 vrste sisara, 30 vrsta ptica, 18 vrsta herpetofaune, 3 vrste riba

dominatna vrta je peinski medved, kao i druge izumrle vrste kao to su dinovski
jelen, dinovska ovca.

vrste sa promenljivim arealom-tekunica, bodljikavo prase, hrak, stepski


skoimi, stepska zvidara, leopard, kozorog, divokoza, snena jarebica.

tafonomija: sloeni faktori akumulacije-uzroci akumulacije sloeni-stanarice,


ptice grabljivice, sisari predatori, ovek

ukupno istraeno 5 slojeva-1, 2 sloj su poremeeni(pored pleistocenske jo i


holocenska fauna), 3-5 sloj-pleistocenska fauna sa izumrlim i vrstama sa promenjivim
arealom
u sloju 5 i musterijenski artefakti
Paleoekoloka analiza Smoluke peine
Jasnija ako se posmatra okolina peine gde su bili zastupljeni razliiti tipovi biotopa gde
su ivele razliite vrste ivotinja.Okolinu peine ine rene doline, vrhovi planina sa
umama, goli planinski vrhovi, planinske livade.Oko 30 km od peine je Peterska
visoravan u to vreme sa stepskom vegetacijom i stepskim vrstama-d.jelen, tekunica,
stepska zvidara, koje su lovile ptice grabljivice (npr.sove) a koje su plen donosile u
peinu.Pretpostavlja se da je d.jelena u peinu doneo ovek(naen je samo prst).Na
stenovitim padinama ivele su divokoza, snena voluharica, na livadama mievi, u umijelen,itd.
Opte odlike pleistocenske faune Srbije
peinski medved, mesoderi (mrki medved, vuk, lisica, kuna, peinska hijena, peinski
lav, leopard) biljojedi (mamut, nosorog, konji, divlja svinja, jelen, srna, bizon, tur,
kozorog, divokoza).
Peinski medved (Ursus spelaeus)

dominatna vsta u peinskim gornjopleistocenskim naslagama Evrope.


izumire krajem poslednjeg glacijala
u odnosu na mrkog medveda peinski medved je: 1) krupniji rastom 2) razlikuje se po
izboenom eonom delu lobanje 3) sa kraim zadnjim ekstremitetima 4) sa zubima
specijalizovanim za biljnu ishranu
nasuprot ranijim shvatanjima, lov na pe.medveda bio je pre izuzetak nego pravilo.

u veini peina u Evropi, gde su naeni ostaci pe.medveda utvreno je da potiu od


jedinki uginulih tokom perioda hibernacije, mladunaca koji nisu preiveli svoju prvu ili
drugu zimu, ili starih, oslabljenih jedinki, a ne od ostataka plena oveka.
u Smolukoj peini su pronaeni mleni zubi mladunaca, samo je jedna kost naena sa
tragovima kasapljenja
Kultura Lepenskog vira (lokaliteti Lepenski vir, Vlasac, Padina) imaju tragove psa kao
jedine domae ivotinje. Od lovnih vrsta iji su tragovi vidljivi u ovoj kulturi znaajna je
jelen, ali ima tragova i dugih divljih vrsta: tur, divokoza, srna, divlja svinja, ris, divlja
maka, lav, medved, kuna, jazavac, vuk, lisica, zec, dabar. Ipak, najdominantniju ulogu u
kulturi Lepenskog vira ima ribolov.
Na neolitskim lokalitetima: Anza, Starevo, Divostin, Selevac, Gomolava i Opovo,
javljaju se 4 vrste domaih ivotinja i to: ovca, koza, govee i svinja. Najzastupljenije je
govee, osim u Anzi. Od divljih vrsta dominiraju: jelen, divlja svinja, tur i srna.
Eksploatacija goveeta primaetna je na lokalitetima: Anza, Gomolava, Divostin i to 5060% odraslih jedinki, a pretpostavlja se eksploatacija za muu i vuu. U Selevcu je
konstatovano samo 25% odraslih, a vidljivi su tragovi eksploatacije mesa i retko za vuu.
U Gomolavi se izdvajaju dve starosne grupe, podjednako zastupljene: od dve i preko dve
godine starosti, a koriste se za meso i mleko. Selevac ima 25% jedinki manjih od 9
meseci, upotreba mesa.
Divostin: 20% odraslih ovaca, ije je meso i mleko u upotrebi.
Ovaca je bilo u Anzi i Divostinu i to 20% odraslih ije je meso korieno, a kozje mleko
je bilo takoe u upotrebi; jasna eksploatacija mesa: 75-80% mladih jedinki.
Kad je lov u pitanju, love se uglavnom odrasle jedinke, neto vie mujaci, verovatno
zbog zatite useva. Znaaj lova varira od lokaliteta do lokaliteta; u Opovu je tako prisutno
70% kostiju lovnih ivotinja od ukupnog njihovog broja.