Tetka iz Že-Te-Pe-a

Duško Radović
Molim vas... obratite pažnju! Ovo prvi put iznosim... 1964. godine, avgusta, mene
Socijalno pošalje u Vrnjce... Da se malo odmorim i da se lečim... Jedva sam došao na
red. I dobro... Pokupim se ja i odem. Nemam pojma, ne znam šta me tamo čeka.
Prvog dana - ništa, drugog dana - ništa, al' trećeg dana, samo da vam pričam...
Trećeg dana zakači se za mene neka tetka... Tako, mojih godina, samo krupna, jaka,
jača od mene, iz ŽETEPE-a Beograd. Kao, i ona bolesna... ali onako... prilično jedra i
vesele naravi. Ja je izbegavam, nije mi ni do čega, došao sam da se lečim, al' vidim
ona insistira. Da joj pravim društvo, da ručamo zajedno, da idemo na izvor... Ja se
izvlačim, koliko mogu... al' kako ćeš? Mala je banja: malo, malo, pa ili ja natrapam
na nju ili ona na mene. Ne vredi! I dobro, mislim se ja, nema veze. Važno je da
redovno pijem vodu i da se izlečim, ako mogu. To mi je najvažnije. Kad, jednog dana,
evo nje kod mene u sobu... Šta će biti? Upao joj trun u oko, pa ako imam čistu
maramicu da joj pomognem. Ja se tu malo trgnem, al' još sam naivan... Ništa ne
pretpostavljam. Imao sam čistu maramicu, izvadim joj trun... i mislim to je sve. Još
uvek ništa ne slutim. Al' 'oćeš! Ona me gleda onim vlažnim očima i samo trepće... I
taman ja da ustanem i da vratim maramicu u kofer, kad me ona uhvati za ruku:
„Kaži, srećo, kako da ti se odužim!" Au! Tek tu ja shvatim koliko je sati! Pokušam da
izvučem ruku, al' ona ne pušta! Gotovo! Gospođo, zavapim ja, mogu da vam
pokažem dijagnozu... bolestan sam... nemojte, molim vas, nije mi ni do čega...
nemojte da grešite dušu... ja vam nisam dao nikakvog povoda... mene je ovde
poslalo Socijalno... Al' ne vredi! Ona se sve više primiče, golica me, naginje se na
mene da me poljubi. Ja trzam ruku, trzam, al' ne mogu da se iščupam. I opet
počnem da je preklinjem. Gospođo, ja to ne želim, ja to ne želim. Meni je lekar
zabranio za izvesno vreme... dok pijem vodu. Al' ne vredi! Ona ne sluša šta ja
govorim, nego se onako velika i jaka baci na mene, poklopi me... ja počeh da se
koprcam kao kornjača ispod onog njenog oklopa... Borio sam se koliko sam mogao i
dok sam mogao... i na kraju popustim, predam se, šta ću? I tako sam ja, može se
reći - silovan, u svojoj 42. godini... Borio sam se, na svaki način, da ne prevarim
svoju ženu, ali, vidite i sami, nisam mogao... Da li to, u izvesnim slučajevima, može
da se odobri ili ne - to vi odlučite!