You are on page 1of 26

Boko Suvajdi

Hajduci i uskoci u narodnoj poeziji


Istorijske pretpostavke za nastanak i razvoj hajdukog pokreta
Predgovor knjizi: Epske pesme o hajducima i uskocima: Antologija, priredio
Boko Suvajdi, Srpske narodne umotvorine, knjiga 5, urednik Mile S.
Bavrli, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003, 467 str.
Sa prodorom Turaka u Evropu poinje slavna povest o hajducima na Balkanu. Pred
turskom najezdom jedna za drugom padaju balkanske drave: Bugarska, Vizantija,
Srbija, Bosna, Albanija, Hercegovina, Zeta [1]. Ruevine Carigrada (1453) oznaavaju
kraj jedne civilizacije, po mnogo emu bez premca u svetskoj istoriji i istoriji svetske
kulture[2]. Padom Smedereva (1459), nakon gotovo stogodinjeg otpora, prestaje da
postoji srpska srednjovekovna drava[3]. Munjevito, snano i odluno, pod
slavolucima besprekornih vojnikih trijumfa, Turska postaje svetska imperija.
Paralelno sa turskim osvajanjima odvija se i iseljavanje domaeg stanovnitva i
naseljavanje nomadskih plemena iz Male Azije [4]. Ovu kolonizaciju prati smiljeno
ukljuivanje domaeg stanovnitva u sistem dravne uprave [5]. Najznaajniji vojni
redovi hriana u turskoj slubi bili
suvojnuci (turski voynuk), derbendije (persijski der-bend)
i martolosi (grki armatolos). Vojnuci su najvema obavljali konjuarsku slubu [6].
Osnovna dunost derbendija bila je uvanje puteva na opasnim mestima po
planinama, tesnacima i klisurama [7]. Organizacija martolokog reda, koju su Turci
zatekli na Balkanu, u velikoj meri se podudarala sa ustrojstvom hajdukih eta [8]. Iako
su aktivno uestvovali u suzbijanju hajduije, vojnuci, martolosi i derbendije su
ostali veoma oskudno upameni u narodnim pesmama [9]. U vreme oslobodilakih
ratova, tradicija o hrianima koji su sluili tuinskoj vlasti smiljeno je bila
potiskivana kao nedostojna seanja.
Na pojavu i razvoj hajdukog pokreta na Balkanu, pored teine turskih dabina i
nameta, uticala je i plodna vojnika tradicija najamnikih odreda u balkanskim
srednjovekovnim dravama. Razlika izmeu najamnika i hajduka bila je veoma mala,
moglo bi se rei da se ilo u goru u hajduke, kad se nije imalo kud ii u najam [10].
Najamnike vojske nale su plodno tlo u metenim vremenima krstakih ratova na
Balkanu u srednjem veku[11]. Najbolji primer za ovu srednjovekovnu hajduiju
predstavlja uveni rodopski junak vojvoda Momilo [12], koji je kao prost hajduki
etobaa vladao prostorom izmeu Drame, Plovdiva i Samokova, ostavivi neizbrisiv

trag na granicama krvavog balkanskog politikog trougla izmeu Vizantije, Bugarske


i Srbije sredinom 14. veka[13]. O postojanju hajduka u srednjem veku svedoi i povest
o lavoobraznom muu Karaljuku (Novaku) iz itija despota Stefana Lazarevia.
Re je o razbojniku plemenitog porekla (od presvetlih iz davnine), veoma hrabrom
(po prirodi slian lavu), koji stoluje u gorama (kao razbojnik u gorama obitava) i
etuje na hajduki nain (i on na hajduki nain uznemiri srca ismailjanskih
zemalja) u vremenskom periodu (1404-1411) na koji se odnosi pomen Konstantina
Filozofa. Da li je u pitanju istorijski prototip poetskog lika Starine Novaka ili ne,
pitanje je koje ne dovodi u sumnju sutinu ovog svedoanstva. injenica da je
Konstantin Filozof, nesumnjivo dobro upuen u prilike, naao za shodno da uvrsti ovu
pripovest kao dogaaj od vanosti u biografiji despota Stefana Lazarevia i povesti
Srbije, upuuje na zakljuak da je u 15. veku doista postojao neki razbojnik visokog
roda koji do te mere remeti mir u Despotovini da uzrokuje prepisku izmeu sultana i
srpskog despota, a dovodi se u vezu i sa oslobodilakim pokretom u Bugarskoj [14].
Etimologija i znaenje
Obino se uzima da je re hajduk, u znaenju odmetnik od turske vlasti[15], odnosno
razbojnik, lupe, kradljivac[16], arapsko-turskog porekla. Po nekim tumaenjima ona
je i u turski i u srpski jezik prela iz maarskog jezika [17]. Duan Popovi ovu
pretpostavku odluno odbija[18]. Miodrag Stojanovi iznosi zanimljivu hipotezu o
etimologiji rei hajduk, izvodei je od sanskritskog oblikaaydh, u prevodu boriti se,
protiviti se, to je, metatezom, moglo dovesti do oblika ayduh (ajduk) u
znaenju ratnik, protivnik[19]. Do 15. veka razbojnik sa orujem zove se gusar, a samo
delo gusa[20]. Slavizam junak rasprostranjen je i u osmanlijskim
izvorima[21]. Haramija (ar.) se koristi prevashodno da bi se naglasila razbojnika
dimenzija hajduije. Hajduki stareina je harambaa. U Bugarskoj se koriste
nazivi hajdutin, haramija, vl''hva, vojvoda, bajraktar, junaci, delii i mometa [22], u
Rumuniji pak hajduk, Ritter, brigante, chevalier, brigand, pribag [23].
Kada je re o oslobodilakoj dimenziji hajdukog pokreta, mora se napraviti jasna
distinkcija izmeu termina hajduija i hajdutvo u najirem balkanskom
etnokulturnom krugu koji je obeleen ovom istorijskom pojavom. Hajduki pokret na
Balkanu predstavlja pobunu protiv tuinskih zavojevaa, ali i protiv turskih zuluma i
nameta[24]. Vuk o tome daje vrlo precizan sud:
Narod na misli i pjeva da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde. Da
reemo da gdjekoji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oruja po
svojoj volji ili kome da se osveti, ali je i to cijela istina, da to je god vlada turska
bolja i ovenija, to je i hajduka u zemlji manje, a to je gora i nepravednija, to ih je
vie, i za to je meu hajducima bivalo kato najpotenijih ljudi, a u poetku vlade
turske jamano ih je bilo i od prve gospode i plemia. Istina da mnogi ljudi ne odu u

hajduke da ine zlo, ali kad se ovjek (osobito prost) jedan put otpadi od ljudskoga
drutva i oprosti se svake vlasti, on pone osobito jedan uz drugoga i zlo initi; tako i
hajduci ine zlo i narodu svome, koji ih prema Turcima ljubi i ali, ali se i danas ini
hajduku najvea sramota i poruga kad mu se ree da je lopov i pribaba. U stara su
vremena hajduci, kao to se i u pjesmama pjeva, najradije doekivali Turke kad nose
novce od dacije, ali je to u nae vrijeme slabo bivalo, nego doekuju trgovce i druge
putnike, a kato udare i na kuu kome za koga misle da ima novaca ili lijepa ruha i
oruja, te ga poharaju. Kad kome udare na kuu, pa ne nau novaca a misle da ih ima,
oni ga ucijene pa mu odvedu sina ili brata, i vode ga sa sobom dokle im god on ucjenu
ne odnese. Pravi hajduk nee nikad ubiti ovjeka koji mu nita ne ini, ve ako da ga
nagovori kakav prijatelj ili jatak. Makar bila i samo dva hajduka, opet se zna koji je od
njih dvojice harambaa (starjeina). [25]
Postoje dva glavna sredita oslobodilakog pokreta na Balkanu u 16. i 17. veku. Prvo
se nalazi u Dunavskom basenu (Banat, Transilvanija, Vlaka, Slavonija, severna
Bugarska), drugo pak u planinskim rejonima zapadnog dela Balkanskog
poluostrva"[26]. Pokret Srba u Panoniji, tzv. Dugi rat, zapoet ustankom u Banatu 1594.
godine, predstavlja snaan iskorak srpskog naroda na istorijsku pozornicu
Evrope[27]. Za usmenu epsku tradiciju o hajducima, meutim, mnogo je vaniji pokret
koji se razvio u Jadranskom zaleu u vezi sa uskokim etovanjem hrianskog
stanovnitva u vojnoj slubi Austrije i Mletake republike.
Hajduci i uskoci
Uskoci predstavljaju poseban oblik otpora Turcima u primorskom zaleu. Re je o
gerilskom nainu ratovanja hriana koji su, migracijama stanovnitva, nakon pada
srpskih srednjovekovnih zemalja, uskoili iz osvojenih podruja na teritorije kojima
su upravljale Venecija i Austrija, te su otuda upadali u Tursku. Obino se uzima da
istorija uskoka kao organizovane borbe protiv Turaka zapoinje padom Klisa 1537.
godine. Ime uskok po starijim tumaenjima poneli su oni koji su se nakon pada Klisa
preselili u Senj[28], mada su svi elementi uskokog etovanja, zajedno sa imenom,
formirani znatno pre toga[29]. Stanovnici primorskog zalea nazivaju se
i Morlacima. Re se etimoloki tumai kao italijanizovano ime za Vlahe, koje
oznaava i krajeve odakle su oni prispeli [30].
Senjski uskoci predstavljaju tip uskoka u usmenoj poeziji. Kao vojniki faktor u
Primorju aktivni su vie od osamdeset godina. Ratujui pod patronatom Austrije
protiv Turaka, senjski uskoci su vrlo brzo stupili u otvoreni sukob sa Mleiima,
budui da su svojim pomorskim etovanjem praktino doveli u pitanje suverenitet
Venecije nad Jadranskim morem. Otuda ime uskok u mletakim izvorima neretko
poprima negativnu konotiranost[31]. Uskoko pitanje postaje jedno od najvanijih
pitanja evropske politike u 16. veku i predmet ive diplomatske aktivnosti izmeu

Austrije, Venecije i Turske. Kiparskim ratom protiv Turske (1570-1573) stvaraju se


uslovi za kratkotrajnu saradnju Mletake republike i senjskih uskoka [32]. Uskoci su
1601. godine pogubili carskog komesara Josipa Rabatu koji je poslan u Senj da ih
umiri. Zbog beznaajne optube, proslavljeni uskoki vojvoda Ivan Vlatkovi sa
bratom Mihom odveden je u Karlovac i osuen na smrt 3. jula 1612. godine. U jesen
1615. izbio je Uskoki (gradiki) rat izmeu Austrije i Venecije, koji je zavren
potpisivanjem mirovnog ugovora u Madridu 1617. godine. Neposredno nakon toga
dolazi do konanog reenja uskokog pitanja sporazumom izmeu Austrije i Turske
po kome su uskoci definitivno raseljeni iz Senja u krajeve oko Otoca i umberka.
Jedna lepa rukovet pesama (H. Krnjevi) o senjskim uskocima (oko 40 pesama)
zabeleena je uErlangenskom rukopisu[33]. Osim uvenog Ivana Senjanina, u ovoj
dragocenoj zbirci narodni pevai pominju i druge poznate uskoke, poput Senjanin
Jurie i Senjanin Tadije (Erlangenski rukopis, br. 70, 106, 131, 164), meajui ih
esto, po principu anahronizama, sa poznijim kotarskim junacima [34].
Pored tematskog kruga o hajdukoj druini Starine Novaka, epske narodne pesme
srednjih vremena najvie opevaju junake i dogaaje iz vremena Kandijskog
(Kritskog) rata izmeu Mletake republike i Turske (1645-1669) [35]. Kandijski rat je
epsko doba srpske istorije[36]. Karakterie ga uskakanje hajdukih druina na
teritorije pod turskom vlau, etovanje i vrenje junakih podviga. Ove gerilske
formacije sastavljene su od turskih podanika iz Hercegovine i Crne Gore koji su preli
na mletaku teritoriju, ali i od starosedelaca iz Dalmacije i Boke [37]. Uskoci su aktivni
oko Zadra i ibenika, u Boki Kotorskoj i u Makarskom primorju [38].
Sve vreme trajanja Kandijskog rata s manjim ili veim intenzitetom traju i sukobi
izmeu uskoka i Dubrovake republike[39]. U njihovoj pozadini stoji uporno nastojanje
Venecije da otvaranjem novih luka u Dalmaciji ukine monopolski poloaj Dubrovnika
u trgovini na Mediteranu[40]. Stoga je rasvetljavanje veoma zamrenih trgovakih,
diplomatskih i politikih odnosa izmeu Turske, Mletake republike i Dubrovnika
neophodan preduslov za razumevanje hajdukih akcija u Primorju.
Po svretku Kandijskog rata, Venecija raseljava prebege po pustim ostrvima i
mletakom delu Istre. Ravni Kotari kod Zadra, sa proslavljenim serdarom Stojanom
Jankoviem, ostaju jedino znaajnije uskoko sredite. Zabeleeno je da je i
najuvenijem harambai bokeljskih hajduka, Baju Nikoliu Pivljaninu, jedno vreme
bilo dozvoljeno da se tu nastani. Sa poetkom Morejskog rata i primorsko etovanje
oivljava ispod pepela. Bajo Pivljanin se vraa u svoju kulu nadomak Perasta, uda
inei od junatva u zaleu Dubrovake republike [41].
Za vreme Morejskog rata (1684-1699) hajduke ete dobijaju karakter neredovne
mletake vojske. To nisu ni gorski hajduci niti gusari. Oni su i jedno i drugo, prema

potrebi. etujui i na moru i na kopnu, neredovno plaeni, na rubu egzistencije, oni


upadaju u turske krajeve, pale i pljakaju, esto ne vodei rauna da li su u pitanju
Turci ili hriani[42]. I dalje se odrava tesna veza izmeu dubrovakih podanika i
hajduka, to se vidi po kaznama koje dubrovake vlasti izriu Konavljanima.
Istovremeno, na granici se vodi iva prepiska izmeu turskih prvaka i hajdukih
stareina, esto na srpskom jeziku i irilicom[43].
Ima mnogo razloga da hajduke i uskoke smatramo nedeljivom celinom, i pored
razlika u nainu etovanja, vojnikoj organizaciji, brojnosti. I jedan i drugi pokret
imaju, u osnovi, nacionalni karakter, ali predstavljaju i specifian nain privreivanja i
pobunu protiv socijalnog ugnjetavanja[44]. Senjski uskoci u 16. veku, kao i junaci i
dogaaji stranog pedesetogodinjeg ratovanja u Primorju u drugoj polovini 17. veka,
ostali su ivo upameni, kako u istorijskim dokumentima, tako i u usmenoj epskoj
tradiciji i u kolektivnom pamenju. Mnogi elementi ove herojske borbe, kao to su
sazivanje harambaa i udruivanje hajdukih eta [45], razbijanje trgovakih
karavana[46], odvoenje roblja i surovo postupanje prema enama [47], verni jataci i
neverni pobratimi[48], udari na kule turskih begova i hajduki megdani [49], sukobi
unutar hajduke druine zbog pia ili oruja [50], neposredno su ouvani u narodnim
pesmama.
Hajduci u arhivskim i putopisnim izvorima
Za prouavanje narodne poezije o hajducima i uskocima, arhivski izvori (Dravni
arhiv u Veneciji, Dubrovaki arhiv, Zadarski arhiv, Upravno-politiki arhiv u Kotoru,
Vatikanski arhiv, Dravni arhiv u Beu) viestruko su znaajni. S obzirom na
istorijsku dimenziju hajdukog pokreta, nesumnjivo je korisno i identifikovanje
junaka o kojima pesme pevaju. Sem toga, podaci o korespondencijama i
razmimoilaenjima istorije i poezije na osnovu prouenih dokumenata mogu biti od
velike koristi prilikom tumaenja epske biografije hajduka i tematsko-motivskih
krugova koji se stvaraju oko najpoznatijih hajdukih druina [51].
Arhivski izvori, kao i narodne pesme, belee velianstvene podvige i junatvo
hajduka, njihovu herojsku smrt, ali i surove pljake i pohare, trgovinu robljem i
saradnju sa muslimanskim junacima. Oni pruaju verodostojnu mapu migracija
hrianskog stanovnitva na terenu uzbunjene Granice. Iz arhivske grae naziru se sve
sloene dimenzije odnosa sa hrianskim dravama, posebno u vezi sa izdavanjem
dozvola i zabranom etovanja. Tu su i briljantne minijature o hrabrosti hajdukih
stareina i harambaa, pohvale poginulim serdarima, isticanje vanosti ove gerilske
borbe u ratno i njene nesnoljivosti u mirno doba. Niu se sudski procesi i parnice,
izvetaji o bojevima i megdanima, u velikoj meri ekvivalentni opisima ovih dogaaja
u narodnim pesmama. Pominju se uhode i biri sa turske teritorije, poput onog

uvenog popa Radula iz Dvrsna[52], koji obavetavaju hajduke o kretanju turske


vojske.
Arhivski dokumenti ukazuju na puteve transponovanja istorijske grae u riznicu
motiva i kataloge junaka epske narodne poezije o hajducima i uskocima [53]. U
izvorima, kao i u pesmama, posebno se naglaava ekonomski faktor hajduije. Pljaka
je osnovna privredna delatnost, a dovoenje i otkup roblja ustaljena praksa sa obe
strane. Ovo je razlog za stalnu osudu rimskih katolikih misionara na Primorju koji, u
sklopu katolike propagande, tendenciozno istiu divljatvo i primitivnost morlaka [54],
optuujui ih da ne dvoje hriane od hajduka u svom lovu na ljude [55].
Strani putopisci koji u 16. i 17. veku prolaze Srbijom[56], posebno starim rimskim
putem od Beograda do Carigrada[57], listom svedoe o nesigurnosti putovanja,
privremenim utvrenjima podignutim pored puta radi zatite od hajduka (palanke) [58],
kao i o razvijenom sistemu pograninih straa, sastavljenih od lokalnog hrianskog
stanovnitva. Strae sa bubnjevima koje upozoravaju putnike na opasnost od hajduka
u 16. veku pominju se kod Pljevalja[59], oko planina Lukavice (Lucaviza) i Kunovice
(Cunovizza)[60], kod Nia (1550), kod prelaza na Moravi (1553), u Kaanikoj klisuri
(1573)[61], na planini emernik (1582)[62], u Rodopima[63], u jugoistonoj Bosni[64], na
Jeevici, Dinari, Romaniji[65].
Zabeleeno je da je mletakom poslanstvu, koje je nakon boja kod Lepanta upueno
sultanu Selimu kako bi se utvrdili uslovi za mir, iz Dubrovnika bilo potrebno ak
pedeset dana da bi prispelo u Carigrad, koje zbog neprohodnosti puteva i gotovo
nemoguih uslova putovanja, koje zbog pogibelji od hajduka [66].
Sa slabljenjem turske drave u 17. veku poveavaju se zulumi, dabine i nameti, tako
da i pomeni o hajducima na Balkanu postaju sve ei. Turske jedinice koje prolaze
kroz Srbiju vie nalikuju pljakakim hordama negoli regularnoj vojsci, belei
engleski diplomata Pol Riko (P. Ricaut) 1665. Hajduci su sve drskiji i brojniji, njihovi
napadi granie se sa pravim podvizima [67]. Jedan francuski putnik koji prolazi Srbijom
u vreme intervencije velikog vezira Mehmeda uprilia u Erdelju (1658), u opisu
svog puta u Carigrad daje jezivo svedoanstvo o glavama hajduka koje su, jo svee,
izloene na zidovima palanke Parain, kako bi posluile kao primer drugim
razbojnicima[68]. U belekama jednog engleskog plemia (1665) nabrajaju se strana
muenja kojima Turci podvrgavaju hriane[69]. Na putovanju iz Velikog Varada u
Bosnu uveni turski putopisac Evlija elebi daje neposredno svedoanstvo o susretu
sa razbojnicima[70].
Nosei hara na Portu, dubrovaki poklisari koji prolaze kroz Srbiju tokom 17. veka
redovno izvetavaju Senat o opasnostima koje putnicima prete od hajduka [71]. Na ivu

aktivnost hajduka u Srbiji poetkom 17. veka upozoravaju i katoliki misionari u


svojim izvetajima Rimskoj kuriji[72].
U borbi protiv hajduka veoma su aktivni hriani u turskoj slubi, martolosi,
derbendije i dr. Nije redak sluaj da se angauje i celokupno civilno i vojno
stanovnitvo odreenog kraja. Dizanje Turaka na tefti u 19. veku detaljno opisuje
Vuk Karadi[73].
Putopisci govore o veoma okrutnim kaznama namenjenim hajducima. Po pravilu to je
smrt. Turci hajduke ubijaju veoma sporo i svirepo. Najee ih nabijaju na kolac,
uzdu ili popreko, ili ih kae o engele, ponekad veaju. Njihova trupla postavljaju se
pored vanih saobraajnica kao reita opomena, njihovim glavama kite se bedemi
palanaka po Srbiji. Za vienije hajduke prireuju se javna smaknua. Jedan francuski
putopisac iz 1621. godine pominje praksu da se hajduci, nabijeni na kolac, mesecima
ostavljaju na drumovima, mostovima i raskrsnicama. Prilikom audijencije kod
ostrogonskog pae, Andrija Volf (A. Wolf) sa uasom gleda hrianske glave nataknute
na kolac. Engleskog ambasadora na ulazu u Ni doekuju oderane hrianske glave
ispunjene slamom[74]. I Evlija elebi pominje glave hajduka nanizane po gradskim
bedemima u Niu[75].
Nimalo sluajno, niz stranih putopisaca u 16. veku Antun Vrani (Antonio
Verantio)[76], Marko Antonio Pigafeta (Marco Antonio Pigafetta) [77], Stefan Gerlah (St.
Gerlach)[78], Melkjor Besolt (Melchior Besolt)[79], Andrija Volf (A. Wolf)[80] prolazei
kroz Trajanova vrata na planini Ihtiman u Bugarskoj, kod mesta koje su Turci zvali
Kapu Derbend (vrata strae), pominje ostatke nekog srednjovekovnog grada ije se
poreklo, na osnovu lokalnih predanja, pripisuje Marku Kraljeviu (Marco
Cralowitzo) ili Novaku Debeljaku (Novag Debeli). Upravo e poetska stratigrafija
tematsko-motivskih krugova koji se formiraju oko hajduke druine Starine Novaka i
epske biografije Marka Kraljevia na najadekvatniji nain ilustrovati sloenu
dijahronijsku vertikalu usmenog pevanja i pripovedanja o epskim junacima na
Balkanu.
Postoji veliki broj pesama, naroito kada je re o starijem sloju pevanja o Marku
Kraljeviu, koje nominalno ne opevaju ni hajduke ni uskoke, ali koje po svom
tematsko-motivskom i stilsko-izraajnom registru nesumnjivo pripadaju hajdukim
pesmama. S druge strane, sve pesme o hajducima ne moraju nuno biti i nisu uvek i
hajduke pesme[81]. Proces naslojavanja motiva u graenju epske biografije najbolje se
da ilustrovati poreenjem Marka Kraljevia i Starine Novaka, u biti jedinih
autentinih balkanskih heroja. Prvi je hajduk meu vitezovima, drugi vitez meu
hajducima u usmenom epskom pamenju naroda na Balkanu. Balkansku reputaciju
Marka i Novaka potvruje mrtva straa na kojoj se u kulturnoistorijskom predanju i
kolektivnom usmenom pamenju smenjuju u Rodopima, na kapijama Balkana. Smrt i

jednog i drugog junaka u istoriji predstavlja mogui zaetak novog ivota u poeziji, u
usmenoj biblioteci naroda koji svoje pamenje gradi na neruimosti rei u runoj
sintaksi vremena.
Hajduka druina Starine Novaka
Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te rei.
U istorijskim izvorima nesumnjivo je utvreno postojanje Baba Novaka koji je
etovao u Banatu za vreme Dugog rata, i u vojsci vlakog vojvode Mihaja Hrabrog
(Mihai Viteazul) u 16. veku[82]. Okrivljen za navodnu izdaju, skonao je tragino, kao i
ustanak sam[83]. Istorijska interpretacija Novakove hajduke biografije umnogome
korespondira sa epskom poezijom. Savremeni istorijski izvori u ivotopisu
vojskovoe Baba Novaka akcentuju tri osnovna dogaaja: njegovu epsku inicijaciju
(prelazak preko zaleenog Dunava sa 2000 hajduka kako bi se prikljuio vojsci
vlakog vojvode Mihaja Hrabrog i uestvovao u ratovima za ujedinjenje Vlake,
Transilvanije i Moldavije), herojsko dranje u bitkama (oko sela Kalugareni, u
osvajanju gradova Trgovite, Bukuret i uru 1595. godine, u napadu na Sofiju u
prolee 1596. godine, u bici kod sela Miraslaua 18. septembra 1600. godine [84]), kao i
mueniku smrt pod Kluom[85]. Novakovo etovanje predstavljeno je u uzvienoj
epskoj stilizaciji[86]. Iza strane smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog
junaka koji umire u stranim mukama na lomai na trgu u Kluu 5. februara 1601.
godine[87].
Kada je re o istorijskom posredovanju u graenju epske biografije hajduka Novaka,
najvie to se moe dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog seanja na
vie istorijskih linosti iz razliitih vremena i podneblja (veliki vojvoda Novak
Grebostrek[88], cesar Novak iz 14. veka[89], narodna personifikacija novog
vizantijskog stratiote[90], lavoobrazni hajduk Karaljuk/Novak izitija despota
Stefana Lazarevia s poetka 15. veka, Novak Debeljak ili Novak Debeli o kome
govore strani putopisci u 16. veku, Razbojnik iz manastira Svetog ora u
Temskoj[91], Baba Novak s kraja 16. veka, Novak kova tipski lik maara u epskoj
poeziji Srba[92]). Najmanje to se pak moe pretpostaviti jeste to da su junaka
preduzea ovim junacima, pored smrti, morala doneti i pesniku slavu, batinjenu u
narodnim pesmama i predanjima, usmenoj rei koja je vremenom brisala granice i
ujednaavala razlike. Tako je, iz laguma povesnih naslaga, iknuo nezaustavljiv luk
usmene rei, razgranavi se u rukavce nacionalnih motiva i tokova, maglovito pamtei
optebalkanske istorijske i etnografske obrise, iscrtavajui slavne i stare vizantijske
toponime na novoj mapi porobljenog Balkana. U ovom procesu kljune su morale biti
limitrofne oblasti izmeu severoistone Srbije, zapadne Bugarske i Rumunije, oko
Podunavlja, odakle se legenda disperzivno irila u vremenu i prostoru. Epski ivot
Starine Novaka i njegove hajduke druine, meutim, ne odvija se na ovim
prostorima. Pojedini toponimi se samo fragmentarno pominju u narodnim pesmama.

Tradicijsko stanite hajduke druine Starine Novaka je gora Romanija kod Sarajeva.
Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. veku preneta na Romaniju, ako je
uopte tamo i prenoena, jo uvek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim
vremenima Romanija postala jedno od glavnih stecita hajduka, te da su na Novaka
prenete i mnoge ranije hajduke tradicije [93], prua samo delimian odgovor. Gora
Romanija iz narodnih pesama ne upuuje ni na teren dananje Rumunije, poprite
istorijske aktivnosti Baba Novaka do lingvistikog izjednaavanja toponima
Romanija i Rumunija nije moglo doi pre 19. veka [94]. Pre bi se mogla prihvatiti
etimologija M. Stojanovia po kojoj je kolektivno pamenje junaka i dogaaja sa
podruja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona preneto, na
osnovu jezike slinosti, na planinu u Bosni, to posredno pokazuju i ouvani
toponimi u pesmama enidba Grujice Novakovia (Vuk, SNP III, br. 6) i Nevjera
ljube Grujiine" (Vuk, SNP III, br. 7).
Po Miodragu Stojanoviu, oko lika Novaka Debelia, novog pobednika, mogla se
razviti snana dijahronijska vertikala usmenog pevanja, koja je tekla od drevne
zaboravljene srednjovekovne epike, na ta upuuju geografski i etnografski
palimpsesti u ouvanim pesmama predvukovskih i vukovskih zapisa, sve do
hajdukih elemenata projektovanih u epski lik gorskog etobae koji stoluje na planini
Romaniji i podvizava se, u duhu vremena, na elu i u zajednitvu sa svojom
porodinom hajdukom druinom.
Naslojavanje motiva i sinkretinost pevanja o Novaku u rasponu od drevnih legendi i,
verovatno, zaboravljenih epskih pesama koje se korene u eposi pre Nemanjia i
kosovske epopeje, sve do osnivanja nacionalnih drava na Balkanu, onemoguuju bilo
kakvo precizno situiranje Starine Novaka u krug hajdukog pevanja 16. i 17. veka.
Kontaminacija poetskog seanja na legendarnog Novaka Debelia, koje potie moda
jo iz perioda ranog srednjeg veka, sa poznijim pevanjem o hajdukom harambai koji
etuje u planini Romaniji, rezultat je kontinuiranog procesa uoptavanja i
transformacije, te predstavlja snaan izraz neprekinute vertikale usmenog epskog
pevanja na Balkanu, koje je od mnogo vee starine nego to to mogu pokazati datumi
beleenja pesama. Otuda su u krugu pevanja o Starini Novaku i njegovoj hajdukoj
druini, u odnosu na druge hajduke druine, mitoloki elementi najvie zastupljeni.
I oko epskog lika Grujice Novakovia, drugog invarijantnog lana Novakove
hajduke druine, istorija neumorno plete mreu satkanu od injenine grae. Tako se
iz pranih arhivskih izvora pomaljaju Grujica eravica [95], Grujica Miloev[96], Grujica
Milo Mali[97], Grujica Vukovi[98] (to je onaj morlak sa Zubaca za iju glavu su
Dubrovani raspisali ucenu od hiljadu dukata), kao i hajduk koji se pominje pod
nadimkom Putto u dubrovakim dokumentima iz 1664. godine. Salko Nazei smatra
da bi epskog Grujicu Novakovia ponajpre trebalo traiti u spajanju dve linosti,
hajduka Grujice eravice s jedne i morlaka Grujice Vukovia s druge strane [99].

Da se o deli-Radivoju, treem kljunom lanu hajduko-porodine druine Starine


Novaka, veoma rano pevalo u Dalmaciji, i to u vezi sa Novakom i Mijatom Tomiem,
pokazuje nam Pisma najposlidna od slavne Bosne (br. 136) u Razgovoru ugodnom
naroda slovinskoga Andrije Kaia Mioia (1756). Ukoliko se pojavljuje u
pesmama, deli-Radivoje u druini po pravilu ima funkciju Novakovog
brata/pobratima. Za razliku od Novaka i Grujice, ime deli-Radivoja se u ravni
nomenklature, po mehanizmu alternacije zasnovane na zvukovnom podudaranju,
veoma lako zamenjuje drugim varijetetima.
Poetski lik Starine Novaka zapravo je samo recidiv istorijskog prototipa (ime, oznaka
starosti kao dominanta poetske karakterizacije lika, antiturska borba). vrstom
srodnikom vezom i kontrastnom karakterizacijom junaka markiran je odnos Starine
Novaka (Debeli, Baba) i Grujice Novakovia (dijete, Novakov). Interakcija Novaka i
Grujice poiva na nekoliko osnovnih opozitnih parova tradicionalne kulture (otac:sin,
starost:mladost, mudrost:hrabrost, iskustvo:lepota) [100]. Atribucija Grujice Novakovia
kao mladog i lepog junaka proistie iz Novakove veze sa vilom koja pripada starijem
sloju usmenog pevanja. Kao izraz i posledica tenje za folklornom simetrijom u
hajdukoj druini Starine Novaka pojavljuje se i Grujiin brat, dijete Tatomir.
Sam poetak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom
prirodom srednjovekovnog junaka i gorskog hajduka [101]. U pesmi Starina Novak i
knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota
ura Brankovia i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije,
meutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmee u hajduke.
Mladoenja Turin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna
dimenzija odmetanja u hajduke i izvrilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka
u krug pesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33)
ouvan je samo ovaj hajduki elemenat.
U tematsko-motivskom krugu usmenog epskog pevanja koji je stvoren oko druine
Starine Novaka ravnopravno su zastupljeni internacionalni i hajduki motivi.
Internacionalni motivi iji su nosioci lanovi hajduke druine Starine Novaka jesu
enidba oveka vilom (Bogii, br. 39), enidba junaka (Vuk, SNP III, br. 6), uee u
katalogu svatova (Erlangenski rukopis, br. 92, 188), spreen incest izmeu nepoznatih
srodnika (kari, br. 10), nadmetanje prosilaca oko devojine naklonosti (Vuk, SNP
VII, br. 36), zavada brae i bratoubistvo (Erlangenski rukopis, br. 112; Tomazeo, br.
25), novelistiki motiv prodaje junaka kao roba eni (Bogii, br. 107; Vuk, SNP III,
br. 2), neverna ljuba (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III br. 7), verna/neverna
posestrima (Erlangenski rukopis, br. 150; Vuk, SNP III, br. 5), oslobaanje junaka iz
tamnice (Pjevanija, br. 78; ivanevi-Nedi, br. 4), stari epski motivi o izboru smrti i
oslobaanju podvigom iz zarobljenitva (Erlangenski rukopis, br. 67; ivaneviNedi, br. 25), ukidanje svadbarine (Vuk, SNP III, br. 5). Pored ovih, beleimo i

tipine hajduke motive, kao to su odmetanje u hajduke i okupljanje ete (Vuk, SNP
III, br. 1; SNP, VII, br. 33), izbor harambae i deoba druine, sa motivom "hajduke
sree" (Erlangenski rukopis, br. 66; Vuk, SNP III, br. 3; Vuk, SNP, IIIr, br. 2), gora
proklinje hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96), sukob oko podele plena (Bogii, br.
106), popevanje kroz goru (Karanovi, br. 262), smrt hajduka (Erlangenski rukopis,
br. 96)[102].
Iz perspektive poetike anrova, moemo rei da pesme o Novaku i Grujici gravitiraju
ka epskim pesmama. Nisu retke, meutim, ni hajduke balade niti lirske pesme
(Erlangenski rukopis, br. 96; ivanevi-Nedi, br. 5; Verkovi, br. 192). Mitolokih
elemenata ima osobito u predvukovskim zapisima i u rumunskoj narodnoj poeziji. U
rumunskoj epici zadrali su se drevni sadraji o sukobu Novaka sa enskim mitskim
biima[103]. Novakovo poreklo izvodi se iz veze sa vilom. U srpskoj epskoj poeziji
takoe se opeva veza oveka i vile. Na arhainu osnovu epskog lika Starine Novaka
posredno ukazuje nomenklatura (Novak), atribucija (epiteti Starina i Debeli),
opis (Novakovo ruho u pesmi enidba Grujice Novakovia), prebivalite
(Novakova peina), formule (formula glasa od ije jaine opada lie sa drvea) [104].
Novakovi prijatelji i pobratimi, kao i lanovi njegove hajduke druine, prikazani su
veoma uopteno, u atribuciji koja ne odaje vie od njihovog socijalnog statusa i
siejne funkcije: Boroje i Sredoje (Vuk, SNP III, br. 6), knez Milutin (Vuk, SNP III,
br. 5), knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1)[105].
Protivnici lanova Novakove hajduke druine mogu se tipoloki razvrstati na osnovu
dva ustaljena merila. Po kriterijumu realno:fantastino izdvajaju se dvoboji i megdani
sa realnim i mitskim/polumitskim junacima. Po kriterijumu opte:pojedinano
protivnici mogu biti kolektivni ili individualni likovi. U mlaem sloju epskog pevanja
Starina Novak se dovodi u vezu i sa poznatim muslimanskim junacima (MH VIII, br.
15; Pjevanija, br. 149).
Katalozi prijatelja i protivnika Starine Novaka predstavljaju dobar primer epske
deistorizacije i tipizacije, pri emu je proces transformacije i uoptavanja najuoljiviji
u ravni nomenklature. Ako se i pamte stari sadraji, imena junaka su oito rezultat
poznijeg naslojavanja.
Atributi Starine Novaka, pored istorijskog i mitskog hronotopa, upuuju i na obiajne
norme patrijarhalne zajednice, budui da pojam starosti u tradicionalnoj kulturi
formulativno podrazumeva iskustvo, staloenost, estitost, vrlinu [106]. U krugu pevanja
o hajducima najstariji i najiskusniji pripadnik druine vri i regulativnu funkciju
unutar zajednice. On vodi rauna o tome da se ciklusi hajduke aktivnosti i mirovanja
pravilno smenjuju; da se neverni jataci i pobratimi pravedno kazne, a lojalni nagrade;

da unutar ete vladaju red i harmonija. Takoe se stara o raspodeli plena, posebno
blaga i oruja.
Pevanje o ukrajinskim oprikima i o rumunskim hajducima na najbolji nain pokazuje
do koje mere je usmena tradicija o hajdukoj druini Starine Novaka natkrilila etnike
i geografske granice na Balkanu te postala optebalkanskom svojinom. Uoljive su
tipoloke slinosti, kao to je istovetno slikanje razloga odlaska Starine Novaka u
hajduke/oprike, bogato ruho i oruje, svesna idealizacija hajduka, postavljanje otre
distinktivne linije izmeu hajduka i razbojnika, obiajni kodeks pobratimstva, provera
hrabrosti kao uslov primanja u etu, imperativ izvlaenja ranjenoga ili ubijenog druga
iz boja, veza sa natprirodnim biima koja se koreni u mitu, borba sa Arapinom,
hiperbolizacija snage hajduka, isticanje njihove lepote [107].
U makedonskoj i u bugarskoj usmenoj poeziji Starina Novak je prevashodno junak
starijih vremena. Pojavljuje se najee u vezi sa Kraljeviem Markom.
Karakteristino je njegovo uee u svatovskim povorkama, najee u funkciji kuma
koji spasava nevestu od mnogovrsnih opasnosti koje joj prete dok je kultno neista
tokom svadbe kao obreda prelaza (apkarev, III, br. 485). Karakterizacija se vri u
skladu sa srednjovekovnim obrascima junak je ovenan krunom i ezlom, oruan
sabljom i buzdovanom (Miladinovci, br. 143, Kaanovski, br. 164).
Najupeatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi enidba Gruice Novakovia
(Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovde odeven u stranu odoru. Na glavi ima kapu
vuetinu, na pleima "kouh od meeda", za kapom krilo od labuda. Zoomorfna
maska koju on nosi moe se dovesti u vezu samitskim prototipom. Medved i vuk iz
aspekta simbolikog statusa ivotinja (zoomorfni kod) predstavljaju ivotinje koje su
najblie oveku[108]. Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, meutim,
i istorijski prototip. Lako je uoiti tipoloku slinost izmeu odee Starine Novaka i
opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole
sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku.
On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i iroke gae, koje
Turci nazivaju alvarama, bili su od koe mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod
alvara imao je cipele ili kratke izme od utog safijana, spreda iljate, a pozadi
veoma visoko, odozdo potkovane, okruene dugim i irokim mamuzama. Na glavi je
imao kapu, nainjenu kao kod poljskih konjanika ili urijanaca, koja mu je padala
ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove koe. Delija je na nju, na elu,
prikaio jedno iroko orlovo krilo kako bi izgledao to stranije. Dva druga krila bila
su privrena velikim pozlaenim klincima na njegovom titu koji je nosio sa strane,
obesivi ga o pojas. Njegovo oruje bila je orda i jatagan, dok je u desnoj ruci drao
buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Meutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija
je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paa (onaj koji je, posle toga, po

sultanovom nareenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj.


Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, itavom koom jednog
velikog lava, koja je prednjim apama bila privrena na grudima konja dok su druge
dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkau sedla. U desnoj ruci drao
je koplje duge i uplje drke, a vrha dobro zaotrenog. [109]
Da li je Novak ovde odeven u odeu turskog megdandije [110], ili je karakterizacija
nastala naslojavanjem mitskog i istorijskog hronotopa, pitanje je na koje se ne moe
dati definitivan odgovor. ini se da se u karakterizaciji i atribuciji Novakovog epskog
lika ne mogu zanemariti ni mitski ni istorijski elementi. Nijedan od ovih inilaca,
meutim, ne opstaje samostalno u tradiciji. U pitanju je proces koji podrazumeva
imanentno prisustvo epskog podteksta kadrog da aktivira celokupnu epsku biografiju
popularnog junaka. Na delu je automatizam epske formule i mehanizam
poistoveivanja kolektiva sa opevanim dogaajem ili junakom, proistekao iz estetike
istovetnosti, kojim se ne ele dovesti u pitanje stil i afiniteti narodnog pevaa, kao ni
uticaj sredine, epohe i etnokulturnih elemenata podneblja u kome je odreena
varijanta zabeleena.
Ka poetici pesama o hajducima i uskocima
Pod hajdukom epikom obino se podrazumevaju epske narodne pesme koje je Vuk
svrstao u tematsku grupu pjesme junake srednjijeh vremena, zajedno sa pesmama
o uskocima. Izdvojeno posmatranje krugova uskokih i hajdukih pesama u praksi se,
meutim, suoava sa odreenim problemima. Hajduke narodne pesme jesu pesme o
hajducima, ali sve pesme koje opevaju hajduke nisu hajduke pesme [111]. U razvijenim
epskim biografijama najeminentnijih hajduka srpske i hrvatske usmene poezije
prepliu se veoma stari motivi, kakvi su motivi junake enidbe, neverne ljube,
megdana sa vilom i Arapinom, enidbe junaka vilom radi dobijanja izuzetnog poroda i
sl., koji su stekli iroku internacionalnu rasprostranjenost, i hajduki motivi koji
reflektuju istorijsku dimenziju hajdukog pokreta na Balkanu: okupljanje druine,
etovanje, zasede, pljaka kao nain privreivanja, otmice, potere, deoba druine,
motivi hajduke sree, popevanja kroz goru, do sredine nacionalne i socijalne
dimenzije koja hajduki pokret sagledava u relacijama spontanog bunta ugnjetenih
naroda koji je izazvan istorijskim okolnostima vekovnog ropstva pod Turcima.
Epska biografija hajduka poinje njegovim izlaskom u goru. Vreme koje prethodi
hajdukovoj epskoj inicijaciji neutralno je, siejno mrtvo vreme. Otuda hajduka
pesma ne insistira na motivima koji se bave junakovim poreklom, sticanjem snage i
oruja. U sreditu panje narodnog pevaa nalaze se uzroci hajdukovog odmetanja
koji se, u skladu sa opozicijom svoje:tue kao temeljnom opozicijom folklorne
kulture, tumae nacionalnim, ali ne manje i klasno-socijalnim razlozima. U hajduke se
odlazi prevashodno zbog turskih zuluma ili nameta. Starina Novak odlazi u hajduke

usled kuluka koji namee prokleta Jerina prilikom zidanja Smedereva, ali i zbog
obesti turskih svatova (Vuk, SNP III, br. 1). Mijat Tomi se odmee od zuluma bega
Ljubovia (Vuk, SNP III, br. 63), Limun harambaa pak zbog gubitka stoke i oruja
(Vuk, SNP III, br. 68). Baja Pivljanina ljuta nepravda tera u gorske hajduke:
Knjigu pie Pivljanine Bajo,
Te je alje u Primorje ravno
A Turinu Rinjaninu hadu:
Mo li znati, Rinjanine hado,
Mo li znati i pametovati,
Kad ja bijah morski delebdija,
A ti bjee morski umrugdija?
Ja doerah na more volove,
A ti ne e na moje volove
Uzet umruk groe ni dukate,
Nego ue u moje volove,
Te izabra boljeg i boljega;
Ukide mi na moru cijenu,
Te sam tada ljuto tetovao
I svoju sam kuu raskuio,
Postao sam gorski harambaa;
Danas imam trideset hajduka
U Limova moga i u mene. (Vuk, SNP III, br. 67)
Da je junak bez druine izdanak bez korena pokazuje posve realistiki opis Mijatovog
gladovanja i oskudice dok se, okupljanjem druine, ne stvore neophodni uslovi za
regularno hajduko etovanje:
Od gladi je crnu zemlju jeo,
A od ei s lista vodu pio
Dok je junak drubu sakupio (Vuk, SNP III, br. 63)
U pesmama o hajducima veliina hajduke ete (koja broji od tri do nekoliko stotina
pripadnika), po pravilu je u funkciji naglaavanja kolektivnog duha hajdukog
pokreta. U eti se, pored harambae, istiu jo i kalauz i barjaktar. Kalauz je putovoa,
vet jezicima i planinskim prolazima. Barjaktar pak ima vanu ulogu prilikom
okupljanja druine. On je taj koji bira drutvo pod barjak [112]. Barjak je simbol koji se
u eti morao paziti kao najvea svetinja [113]. Hajduka druina je najee anonimna, a
njena veliina izraena je stajaim epskim brojevima (trideset). Nikada se ne nabrajaju
svi lanovi jedne druine, a ako se i daje epski katalog, imena su simbolina,
povezana sa funkcijom koju njihovi nosioci unutar druine obavljaju. Mijat Tomi
tako okuplja sledee hajduke:

Bojca Vuka, roena neaka,


I egavca, njegova neaka,
I Ivana Mokropoljanina,
I Nietu, pred etom vojvodu,
eravicu i Pomamljenicu,
I Vidoja ljutu eravicu,
I Pauka, staroga ajduka,
I onoga Strmogleu Luku
Na kome je kapa od dva vuka
I elenka od etrest pera;
I Romana, druga vijernoga,
Ljuta Stegu i crna Gavrana,
Stega stega, crni Gavran vee,
Kud ga vee, srce mu se stee;
I onoga Jerka obanina,
Koji nosi drenovu batinu Sedam oka suve drenovine,
Tri karike puno devet oka,
Sve cerie po gori posui. (Vuk, SNP III, br. 63)
Hajduka pesma nikada ne tei da ispripoveda celokupnu epsku biografiju hajduka.
Ona zahvata period od odlaska u goru do izvrenja podviga [114]. Siejno vreme poinje
da tee hajdukovim odmetanjem. Epizode su sukcesivno poreane. Obino se
pripoveda o jednom podvigu, ali nekada se obuhvata i dui period hajdukovog
etovanja. U pesmama o uzrocima hajdukovog odmetanja daje se u retrospektivi i
jedan vid predistorije kako bi se prikazao ivot koji prethodi njegovoj hajdukoj
biografiji.
Dok je centralni segment epske biografije junaka starijih vremena usmeren na
opevanje njihovih znamenitih podviga i glorifikovanje epskih i ljudskih vrlina, u
pesmama o hajducima prisutna je jedna gorka realistina crta koja permanentno
upuuje na tegobe i opasnosti odmetnikog ivota, na izvesnost stravinih muenja i
neminovnost smrti koja hajduka, na kraju njegovog epskog i ljudskog veka,
neizostavno eka (Vuk, SNP III, br. 50).
Pored uzvienih podviga, hajduk je prisiljen da ini i raznovrsne ustupke, da bei i da
se skriva kako bi preiveo. Otuda najbolji junak ne mora biti najhrabriji, i najbolji
megdandija. Najbolji junak, onaj koji je dostojan asti i odgovornosti da predvodi
hajduku druinu, jeste najiskusniji, najstariji hajduk, koji je najvie uspeo da otme
od svoga stranog odmetnikog veka. Hajduka srea postaje deviza kojom se
imenuje junatvo (Vuk, SNP III, br. 3, 42). Sloga i solidarnost u nevolji znae

opstanak (Erlangenski rukopis, br. 119). Osveta postaje jedini nain da se predupredi
smrt (Pjevanija, br. 103)[115].
U skladu sa pomenutim premisama vri se i karakterizacija junaka. Hajduk moe biti
samo onaj koji je "kadar stii i utei/ i na stranu mjestu postajati", koji se ne boji
nikoga do Boga (Vuk, SNP III, br. 1).
Iskuavanje hrabrosti u pesmama o hajducima i uskocima naturalistiki se prikazuje
motivom odranog ovna, to simbolizuje muke koje ekaju hajduke:
Progovori Senjanin Tadija:
Vidite li, moja brao draga,
Kakova je muka na hajvanu,
Jo je vea muka u Turaka
Kad naega uvate junaka.
Koji moe muke podnijeti
Da outi, moja brao draga,
Ka oderan ovan kroz planinu;
Koji l muke otrpit ne moe
Od mene mu Bogom prosto bilo,
Nek se vrati Senju na krajinu. (Vuk, SNP III, br. 39)
Epska aktivnost hajduka odvija se u okrilju hajduke druine. Ukoliko se epski junak
istie, onda je to u okviru ete[116]. Gora, koja u pesmama starijih vremena
predstavlja htonsko mesto, mitopoetsko prostranstvo, sada se definie kao realni
topografski i istorijski prostor, utoite i zatitnik hajduka [117].
Nain borbe u usmenim hajdukim pesmama odgovara istorijskim i arhivskim
izvorima. U pitanju je etovanje iz busije, sa munjevitim gerilskim udarima i
taktikim uzmicanjima[118]. Po pravilu, hajduci u borbi koriste vatreno oruje. Motiv
megdana je obino uklopljen u ire tematsko-motivske celine, kao to je sluaj u
pesmi enidba Grujice Novakovia (Vuk, SNP III, br. 6), ali moe postati i siejna
okosnica pesme. Takve su pesme Bajo Pivljanin i beg Ljubovi (Vuk, SNP III, br.
70), Ivo Senkovi i aga od Ribnika (Vuk, SNP III, br. 56), Janko od Kotara i Mujin
Alil (Vuk, SNP III, br. 20) i dr. U razvijenom prikazivanju megdana peva se mora
pridravati ustaljenih epskih okvira[119]. O megdanu, kao junakoj praksi u stalnom
etovanju izmeu hrianskih i turskih krajinika u 16. i 17. veku, svedoe i pisani
izvori[120]. Junaci na megdan izlaze najee u pratnji sekundanata (devera), koji vode
rauna o striktnom potovanju utanaenih pravila. Lakomi na blago i junako ruho,
sekundanti ponekad bacaju obraz pod noge i svesno kre proceduru (Njegoevi

Mato). Nije redak sluaj da odmah nakon megdana nikne narodna pesma, osobito ako
su protagonisti dvoboja znameniti junaci [121].
Hajduka pesma, u dosluhu sa tradicijom, stvara svoju, relativno samostalnu
stvarnost, svoj epski kolorit, svoje junake i siejne modele. U junoslovenskom arealu
iroko su rasprostranjene teme o deliji devojci, o nevernoj Grujovici, sinu koji
odmenjuje ostarelog oca na megdanu, o lovu na Boi (promrzlim hajducima koji loe
vatru u crkvi), nevernom pobratimu (kumu, jataku), izbavljanju junaka iz tamnice,
hajdukom megdanu.
Junaka enidba je jedna od najrasprostranjenijih tematskih celina u pesmama
srednjih vremena. U pitanju je internacionalna tema, ali i odraz realija koje
poprimaju aktivnu ulogu u oblikovanju hajdukove epske biografije [122]. Najpoznatiji
tip enidbe hajduka i uskoka je enidba otmicom isproene devojke iz neprijateljskog
tabora. Postoji nekoliko vidova realizacije ovog siejnog modela. Prvi mladoenja
odlazi po devojku sam ili alje zatonika. Dolazi do sukoba izmeu svatova i
krvoprolia (Vuk, SNP III, br. 6, 24). Karakteristika ovog siejnog modela jeste
kompoziciona shema koja podrazumeva paralelizam kao osnovni poetiki postupak.
Predstavljaju se dve svatovske povorke. Obino se daje katalog svatova u pismima i u
okupljanju. Sam sukob je regulisan doslednom simetrijom. Svaki uesnik svatovske
povorke ima svog protivnika, analognog po funkciji u neprijateljskoj svadbi (kum
udara na kuma, dever na devera itd). U zapletu radnje moe se pojaviti i tipski lik
nevernog devera, kuma ili pobratima (Vuk, SNP III, br. 81). Svojom
vieepizodinou, kompozicionom dvoplanou, zanimljivou pripovedanja,
ivopisnim detaljima i senzualnim opisima junaka/devojke ove pesme se najvie
pribliavaju modelu krajike epike[123]. Osobito se detaljno i sa neprikrivenom
senzualnou opisuje lepota devojke koja izaziva ljubavnu udnju. Imena devojaka su
tipizovana, a dogaaj, pored linog podviga, otmicom devojke iz neprijateljskog
tabora poprima obeleje i nacionalne heroike, te posredno oznaava i proslavljanje
roda koji je u junaku olien[124]. Finalni segment je tipizovan posle niza iskuenja
junak dovodi devojku kui (najee u Senj, ili Ravne Kotare), te je pokrsti i oeni se
njome. Jedna od najlepih pesama iz ove grupe je pesma enidba od Zadra Todora"
(Vuk , SNP III, br. 24)[125].
Drugi tip enidbe srednjih vremena jeste siejni model u kome se junak nalazi u
tamnici ili, preruen, u slubi turskog junaka iju ker/sestru hoe da otme. Osnovna
funkcionalna karakteristika ovog tipa je dinamika karakterizacija devojke koja prua
junaku svu neophodnu pomo to je motivisano njenom ljubavnom udnjom
izazvanom junakovom lepotom i herojskom slavom koja ga prati. U finalnom
segmentu pojavljuju se motivi bekstva i savladavanja potere (Vuk, SNP III, br. 21,
22).

Trei tip je otmica devojke, pri emu obavezno dolazi do preruavanja i podvale. U
sklopu ovog obrasca najee se razvija sukob sa Turinom ijim se imenom junak
posluio kako bi prevario devojku (Vuk, SNP III, br. 18, 26, 27). U nekim pesmama o
enidbama nevesta preuzima glavnu ulogu (Vuk, SNP III, br. 73). Ukoliko se u radnju
uplete via sila, neizostavno dobijamo baladinu intonaciju, kao to je u pesmama o
urokljivom nevestinom ili mladoenjinom rodu (Vuk, SNP III, br. 77, 78), a nije redak
sluaj i da se, interferiranjem motiva, pesma priblii lirskom obrascu (Vuk, SNP III,
br. 22, 34).
Jedna od najrasprostranjenijih tema u junoslovenskom arealu je pria o grenom
hajduku[126]. U svom standardnom obliku ona ima trolanu kompozicionu shemu:
a) Junak lei bolestan devet godina; majka ga pita o uzrocima bolesti.
b) Ispovest hajduka koji je poinio mnoge i teke grehe.
v) Na kraju pesme obavezna je tipizovana majina kletva.
Ispovedni i retrospektivni karakter naracije, kao i sam izbor teme, naturalistiki opis
hajdukovih surovih zloina i kazne koja ga oekuje/ koju podnosi, sve su to anrovske
odlike folklorne balade (MH V, br. 148). Zavrni stihovi po pravilu sadre
formulativno uoblienu majinu kletvu. Pesme o grenom hajduku najee imaju
ovakvu shemu:
/ Hajdukov izlazak u
goru, okupljanje druine,
etovanje, razbojnitva,
povratak kui, padanje u
postelju sa/ bez vidljivog
povoda/

Hajduk boluje 9 godina

Pitanje o uzrocima
bolesti

Hajduk ispoveda grehe

/ Majka/


Majka izrie kletvu

Tema poznata pod nazivom junakov zavet ili umirui junak oprata se od druine
rasprostranjena je u folkloru svih naroda evropskog jugoistoka [127]. Upuivanje
zagrobnih uputstava/amaneta sa one strane ivota ima bogatu tradiciju i u srpskoj i u
hrvatskoj poeziji[128]. U pesmama o zavetima ranjenog junaka daje se statika slika
hajduka koji je, suoen sa smru, vremenski i prostorno izdvojen, izopten iz
uobiajenog epskog ambijenta. Hajduk se najee nalazi na vrhu planine, lien svojih
osnovnih epskih atributa, poniten kao junak (MH V, br. 136). Ispovest junaka
oblikuje se u dijalokoj formi, obraanjem junaka sokolovima ili gavranovima sa
poslednjim porukama, bez ostvarivanja povratne komunikacije. Eleginost naracije,
diskretnost hajdukovog optenja sa glasnicima smrti/sa smru samom, metaforinost
slike i dramatinost poslednjeg zavetanja, sve su to formalni elementi balade kao
vrste, ukljuujui i karakteristinu kompozicionu shemu ispovedne monoloke pesme.
Pored epske biografije hajduka, u izvorima se moe pratiti i biografija epske pesme,
od najstarijih do najmlaih varijanata obrade jedne teme. Procesi epske idealizacije i
deistorizacije dogaaja i linosti uoljivi su u obradama teme o udaru hajduka na
svatove u dijahronijskoj perspektivi. U starijim zapisima daje se hroniarski prikaz
opevanog dogaaja, hajduci bez predomiljanja udaraju na svatove, nema pokajanja,
devojka i svi svatovi najee ginu (Erlangenski rukopis, br. 109, 180). U poznijim se
pojavljuje tendencija za opravdavanjem hajdukovih postupaka, kao i za epskom
idealizacijom junaka (Rinjanin hadija i Limun trgovac, Vuk, SNP III, br. 68;
enidba Pletikose Pavla, Vuk, SNP III, br. 74; Bajo Pivljanin, Pjevanija, br. 144;
Svatovsko groblje na Koritima, Hrmann, I, br. 6; Bajo Pivljanin i Ale Novljanin,
Vuk, SNP VII, br. 47). Slian proces se oituje u realizovanju siejnog modela o
nevernoj Grujovici[129], pri emu su uoljivi funkcionalno emancipovanje Grujice
Novakovia od hajduke druine Starine Novaka i tendencija ukljuivanja u nove
obrasce usmene poezije (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III, br. 7; Vuk, SNP
IIIr, br. 4, 5, 6).
U pesmama o hajducima i uskocima, u zavisnosti od siea, junaci se prilagoavaju
starijim obrascima, ali se i sami obrasci, u okviru zakonitosti epskog pevanja, mogu
preoblikovati u pravcu pribliavanja vremenu i sredini u kojoj se pesma peva. Poznat

je siejni model koji je nastao kontaminovanjem dva stara epska motiva", ispovesti
(u prvom licu) o hrabrosti tri dobra junaka i prie o izbavljanju iz tamnice jednoga od
njih[130]. Ovaj model je prisutan ve u izvrsnoj bugartici Popevka od Svilojevia iz
17. veka, projektovan na tlocrtu istorijske sudbine Mihaila Svilojevia, u kontekstu
njegove smrti u turskom zarobljenitvu. Kroz varijante na celom junoslovenskom
terenu[131] model se prenosi bez krupnijih izmena. U pesmi u kojoj glavni junak
postaje Starina Novak (Erlangenski rukopis, br. 67), sie se modifikuje u skladu sa
promenama nomenklature. Budui da se u glavnoj ulozi umesto junaka starijih
vremena nalazi popularan hajduk, motiv o podvizima tri dobra junaka postaje
disfunkcionalan. Ostaje samo maglovito seanje na izvornu priu o tamnovanju
junaka u Stambolu nakon izvrenog podviga. Drugi motiv, izbor smrti i oslobaanje iz
tamnice podvigom/udom, ostaje, ali se prilagoava tradiciji o Novakovoj druini.
Prouavanjem starijih i novijih izvora i njihovim sueljavanjem moe se povui niz
paralela koje ukazuju na zajedniko poreklo motiva, ali i na mesto i ulogu pevaa u
oblikovanju usmene pesme. Mogu se uporediti i zbirke. Stariji sloj pesama o
uskocima[132] u Erlangenskom rukopisu, u odnosu na Vukovu zbirku, odlikuje se
poroznijom granicom izmeu elemenata hajduije i hajdutva, dogaaji su mnogo
blii istorijskoj stvarnosti i realnom ivotu. Odnos unutar hajduke druine prikazan je
bez ulepavanja i epske idealizacije. iroko su razvijeni motivi deobe druine, sukoba
oko plena, motivi izdajstava i meovitih hajdukih eta, primeri saradnje hrianskih
sa muslimanskim junacima. Epska idealizacija u pesmama Vukove zbirke i primarni
antiturski karakter delovanja hajduka i uskoka odgovaraju vremenu u kome su pesme
dobile zavrnu redakciju i kada su zabeleene, vremenu Prvog srpskog ustanka,
sveopte duhovne mobilizacije i nacionalnog pregnua.
Hronotop
Prostor i vreme su svojevrsne koordinantne ose epskog sveta, tesno povezane sa
siejnom osnovicom konkretne pesme. Osa vremena se formira na tlu biografije
glavnog junaka ona se zasniva na sadanjosti perspektiva budunosti izostaje".
Kategorija prolosti se oituje u retrospektivi. Neprijatelj, po pravilu, nema ni prolost
ni budunost on je statian i nepokretan u vremenu [133]. Vreme trajanja radnje
hajduke pesme zatvoreno je. Nema vremena van dogaaja", kao to nema ni
prostora van junaka. Vreme prati junakove podvige samo u jednom smeru [134]. U
hajdukim pesmama vri se otra polarizacija vremena u skladu sa ciklinim
smenjivanjem perioda hajdukove epske aktivnosti i njegovog mirovanja kod jataka.
Istorijsko vreme hajduke epske pesme zatvoreno je i spolja i iznutra. U najoptijem
smislu ono poiva na statikom vremenu epohe [135], ali se realizuje kao konkretno
siejno vreme koje predstavlja jedan segment hajdukovog biografskog vremena,
zasnovan na dinamici konkretnih uzrono-posledinih odnosa u odreenoj vremenskoj
sekvenci[136].

Vreme u hajdukim pesmama tee u etapama, to je uslovljeno istorijskom injenicom


da je ivot hajduka bio ukljuen u ciklino smenjivanje godinjih doba. urevdan i
Mitrovdan su stoerne take koje markiraju ciklus unutar kojega se odvija epska
aktivnost hajduka. Dok je glavni junak odsutan, ranjen ili bolestan, vreme je
zaustavljeno, nikakvo kretanje ne postoji. Tek povratak junaka na scenu pokree
mehanizam epskog vremena. Optekosmogonijski model, sazdan na
opoziciji svoje:tueprostranstvo, koji se na nivou arhainog miljenja i starih
predstava o svetu shvata kao mitska opozicija, u hajdukim pesmama postaje
istorijska kategorija koja predstavlja izraz duboke nacionalne, verske i ljudske
polarizacije[137].
Kada je re o prostornom situiranju junaka, u ekspoziciji pesme karakteristino
je statiko smetanje junaka koji su okupljeni na rodnom tlu uoi izvrenja podviga. U
pesmama o uskocima ekspozicija je najee kinetika ve u uvodnoj formuli
iskazuje se pokret i dinamiko premetanje junaka, najee u okviru ete (mala se je
eta podignula), iz jednog mesta u drugo (epski putopis). Susret sa neprijateljem
odvija se najee na tuoj/nekada svojoj teritoriji, a pobeda i povratak u rodno
prostranstvo predstavljaju izraz nacionalnog podviga. Hajduka pesma se nalazi u
raskoraku izmeu realnog istorijskog (inicijalna pozicija) i eljenog etnokulturnog
prostora (finalna pozicija). Otmica devojke iz neprijateljske sredine, ili povratak sa
plenom i robljem, predstavljaju simbolino pomirenje ove dve pozicije, izraz
superiornog ovladavanja neprijateljskim etnokulturnim prostorom.
Prostor u epici postaje iv, siejno aktivan onoga trenutka kada junak kroi na
scenu[138]. A glavna scena hajdukove ljudske i istorijske drame, poprite njegovog
epskog ivota je gora. Gora, kao rodno mesto hajduka, postaje veoma znaajna tema
hajdukih pesama[139]. Tako u hajdukim pesmama sreemo motiv hajdukovog
proklinjanja planine (Vuk, SNP III, br. 73), motiv gore koja proklinje hajduka
(Erlangenski rukopis, br. 96), motiv hajdukove zahvalnosti gori (Erlangenski rukopis,
br. 180), ili oprotaja sa gorom, koji simbolino oznaava i oprotaj sa (epskim)
ivotom.
Hajduke pesme situiraju hajduke i uskoke u relativno stabilan topografski prostor,
markiran umama, naseljenim mestima, rekama i planinama. Hajduka druina
Starine Novaka tako etuje oko gore Romanije, Kostre-harambau zatiemo na Tijani
planini, uskoci su aktivni od Senja ili Kotara do Udbine i Novog, a najvie oko
Kunare i Papue planine, stari Vujadin i njegova dva sina nalaze se u predelu oko
Livna, hercegovaka i crnogorska brda utoite su druinama Baja Pivljanina, Limuna
harambae, Stanka Soivice i drugih hajduka [140]. Zbirom ovih mikrotoponima
dobijamo imaginarnu mapu hajdukog pokreta na Balkanu, sa lokalitetima koji se
baziraju prevashodno na istorijskom hronotopu. Ukoliko i dolazi do razmetanja
hajduka, u pitanju je unutarlokalna dislokacija, koja se odvija unutar istorijski

odreene i tradicijom utvrene zone epskog prostranstva. Vanlokalne dislokacije


junaka kao visokokvalitetna siejnotvorna pomeranja u prostoru sreemo u
internacionalnim siejnim modelima. Tom prilikom hajduci gube istorijsku dimenziju
junaka srednjih vremena i bivaju svedeni na ime, dovoljno slavno da se, postupkom
anahronizama, spoji sa drugim najpopularnijim junacima jedne nacionalne zajednice u
dijahronijskoj perspektivi, najee u epskim katalozima svatova ili podvinika u
bojevima.
U hajdukim pesmama kretanje se odvija po horizontalnoj osi. Nema kretanja po
vertikali. I retka natprirodna bia (vila, Arapin) kreu se linearno u prostoru.
Trihotomna struktura sveta koja se u bajkama i epskim pesmama starijih vremena
prostire na osi boanski demonski ljudski svet [141], u hajdukim pesmama razlae
se na horizontalni epski prostor u kome ak ni gora ne poseduje materijalne kvalitete
visine i neprobojnosti.
Formule i kompozicioni modeli
Kompozicija hajduke pesme nastaje linearnim nizanjem dogaaja, motiva i epizoda.
U ekspoziciji i finalnoj poziciji pesme smetene su odgovarajue spoljanje opte ili
posebne formule, dok se unutar samog modela, na jakim mestima u tekstu, koriste
unutranje (spojne) formule, koje povezuju segmente u celinu. Nadovezivanjem i
ulanavanjam narativnih sekvenci dobija se stepenasta ili lanana kompozicija.
Hajduke pesme mogu biti zasnovane i na paralelizmu delova (krajika epika). Peva
nastupa kao sveznajui narator koji ne uestvuje u samoj radnji, ali povremeno izlazi
na scenu i komentarie postupke svojih junaka. Na linijama preokreta radnje koriste se
prebacivai u vidu formula ili autorskih komentara. Izvoa u najoptijem smislu
preklapa svoju poetnu autorsku poziciju sa takom gledita kolektiva koja se u svesti
uesnika u usmenoj komunikaciji oblikuje kao preventivna cenzura sredine i
povratno se uitava u tekst. Komentar naratora u hajdukoj poeziji vie je vezan za
kontekst izvoenja nego za predmet pesme [142]. Naracija je data u treem licu, epizode
su pravolinijski poreane i predstavljene u uzrono-posledinom sledu.
Kompozicioni model hajduke pesme odlikuje se strogim oblikovnim principima,
izgraenim sistemom epskih formula i efikasnim epskim podtekstom [143]. Njegove
osnovne karakteristike su zaokruenost i celovitost radnje, izbegavanje promene
scene, pravolinijski hod naracije. U hajdukim pesmama precizno su definisane
inicijalne, unutranje i finalne formule, kao izraz tenje za to veom koncentracijom
radnje. S druge strane imamo razvijenu tehniku epskog ponavljanja koja usporava
epsku radnju, ali joj daje i karakter neophodne vrstine i geometrijske kompozicione
strogosti[144]. U odnosu na junake pesme najstarijih vremena u kojima se mogu nai
mitoloko-fantastine predstave, u hajdukim pesmama dolazi do redukovanja
elemenata fantastike u prilog razvijanju psiholoke i etike motivacije junakovih

postupaka. Hajduke pesme dosledno prikazuju i postupke koji su neprihvatljivi sa


etikog stanovita kolektiva, poput kolaboracije sa neprijateljem, izdajstva i
kukaviluka, to je izraz jednog realistikog prosedea, ali ih po pravilu i osuuju.
Tenja za redukovanjem naracije u hajdukoj poeziji ispoljava se preko dva
karakteristina kompoziciona modela. Prvi je model dijaloke pesme, koji se sastoji iz
kratke ekspozicije i dijaloki oblikovane radnje (tehnika pitanja i odgovora) [145]. On je
iroko zastupljen u makedonskoj i bugarskoj hajdukoj poeziji. Dijaloke pesme su,
najee, lirske minijature, poetske introspekcije kojima se zadire u hajdukovu intimu.
Rasklapa se iznutra hajdukov svet, problematizuju porodini odnosi, naglaava se
njegova emocionalna vezanost za goru. Stvarni predmet epske poezije hajdukova
epska biografija, njegovi podvizi i, uopte uzev, javna delatnost, ostaju po strani
(Karavelov, br. 10).
Drugi je model ispovedne pesme[146] u kom se, naracijom u prvom licu, daje
retrospektivna ispovest glavnog junaka. Ovakvu kompozicionu shemu najee
razvijaju pesme u kojima junaci objanjavaju razloge svoga odmetanja u hajduke
(Vuk, SNP III, br. 1).
Motiv u epskoj poeziji ima modelirajue kvalitete pojava odreenog motiva
uslovljava, ili bar delimino utie na sie. U tom smislu veoma je vaan uvodni motiv.
On ne samo da uvodi, ve i markira junaka, ak ako ga i ne imenuje u pitanju je
epski junak, i to junak odreenog tipa"[147].
Kada je re o ekspoziciji pesme, hajduke pesme karakterie izrazito
prisustvo posebnih inicijalnih formula (M. Deteli), od kojih su najee: knjigu
pie (Erlangenski rukopis, br. 17, 136; Vuk, SNP III, br. 20, 28, 29, 30, 34, 41, 42,
46, 55, 56, 66, 67, 69, 70); vino pije (Bogii, br. 105, 106, 108, 111; Erlangenski
rukopis, br. 63, 72, 76, 100, 106, 135; Vuk, SNP III, br. 18, 24, 26, 35, 36, 37, 43, 52,
53, 54, 58, 60, 61, 65, 77); boga moli (Vuk, SNP III, br. 44). Tu su i inicijalne
formule za vreme, tipa: Jo od zore nema ni pomena (Vuk, SNP III, br. 21); Mili
boe, uda velikoga/ Kad se djeli srea od nesree (Vuk, SNP III, br. 38, 78); Jo
zorica ne zabijeljela/ Ni Danica lice pomolila (Vuk, SNP III, br. 39, 47); Ni zorice ni
bijela danka (Erlangenski rukopis, br. 81, 88, 89, 90), formule slovenske antiteze
(Erlangenski rukopis, br. 80, 123, 163, 172; Vuk, SNP III, br. 32, 51, 74, 76),
prorokog sna (Vuk, SNP III, br. 31), enidbene uvodne formule (Vuk, SNP III, br. 73,
81, 82), ili formule tuenja junaka u tamnici (Erlangenski rukopis, br. 79, 82; Vuk,
SNP III, br. 57, 64). Samo u pesmama srednjih vremena pojavljuje se inicijalna
formula tipa "podigla se jedna eta mala". Ova semantiki napregnuta formula
predstavlja poetiki signal kojim se markira anr. Kada se u ekspoziciji pesme pojavi
stih o podizanju ete, znamo da se radi o hajduko-uskokom nainu etovanja [148].

Finalne formule hajduke poezije znaajne su iz aspekta modelativne uloge koju ima
poetak i kraj umetnikog dela. Ovim formulama ostvaruje se kontekstualna veza
etnokulturnog sveta epske pesme sa najoptijim kulturnim modelima zajednice [149].
Finalne formule nose oznaku o anru, o celovitosti prie, o tipu siea. One mogu imati
i motivacionu funkciju:
Vita jelo, istina je ovo.
Nek su zdrave sve junake glave!
(Erlangenski rukopis, br. 17)
Vita jelo, uzaman zelena,
A druino, uzaman vesela,
Nek su ive sve junake glave
Koje diu ete na krajinu!
(Vuk, SNP III, br. 26)
Komentari su najei u finalnoj poziciji, ime se zaokruuje poetski mikrokosmos i
sugeriu elementi ureenosti epskog sveta koji peva stvara.
Dobi blaga, vesela mu majka,
A uz blaga i bijela grada.
(Bogii, br. 110)
To govori, a s duom se bori,
To izusti, laku duu pusti,
I umrije, alosna mu majka.
Bog mu dao u raju naselje,
Nama, brao, zdravlje i veselje!
(Vuk, SNP III, br. 31)
U autorskim komentarima u finalnoj poziciji peva se moe distancirati od dogaaja
opevanih u pesmi, najee isticanjem razlike izmeu izvoakog vremena i vremena
radnje:
Davno bilo, sad se spominjalo,
Kano urev danak u godini,
Ba k dobar junak u druini.

Tamo raslo klenje i jasenje,


Meu nama zdravlje i veselje!
(Vuk, SNP III, br. 24.)
U funkciji privlaenja panje komentari se mogu javiti i u inicijalnoj poziciji, u vidu
direktnog obraanja pevaa publici:
Stante malo da se posluamo,
Od istine pjesmu da pjevamo.
(Vuk, SNP VII, br. 34)
Smrt Senjanina Iva predstavlja jedan od najboljih primera funkcionalne upotrebe
formula u njihovom uzastopnom sledu, ime se sugerie skladna kompozicija i
kanalie dramski naboj radnje. Formula sna proiruje se na celokupni sie i upozorava
na shemu kompozicione podele"[150].
Hajduci-guslari
Poetsko obrazovanje u narodnoj knjievnosti pretpostavlja jedan dug i sveobuhvatan
proces uenja i ovladavanja osnovnim poetikim principima usmenog pesnitva.
Talentovanost pevaa i kazivaa oituje se u kreativnoj sposobnosti improvizacije
tokom izvoenja odreenog "teksta". I kada improvizuje, stvaralac-izvoa (tvorecispolnitel') je sputan uzusima koje mu namee tradicija [151]. Svojim raunom od
pjesama Vuk je na najbolji nain ukazao na kreativno proimanje individualnih
poetika, utemeljenih na dugotrajnom usmenom pesnikom obrazovanju, i tradicije,
ovaploene u zbiru naela koji obino zovemo estetikom istovetnosti. Koji ovek zna
pedeset razlini pjesama (ako je za taj posao), njemu je lasno novu pjesmu spjevati,
pisao je Vuk. ak i u kratkim lirskim tekstovima mogu se sagledati pesnike
individualnosti"[152]. Udeo pevaa u zavrnoj obradi jedne teme od velike je, ak
presudne vanosti"[153]. To nam najbolje pokazuje Teanova redakcija lika Marka
Kraljevia u pesmama iz Vukove zbirke u poreenju sa epskom biografijom Marka
Kraljevia u starijim zapisima. Ustanika epika Filipa Vinjia promovie niz
formalnih reenja koja ukazuju na individualni princip, u skladu sa ideolokom
koncepcijom Ustanka kao jednog od najvanijih povesnih dogaaja iji je nosilac
srpski narod[154].
Hajduci predstavljaju vanu kariku u procesu spevavanja i prenoenja usmenog
epskog naslea. Pjesme junake po narodu najvie raznose slijepci i putnici i
hajduci", istie Vuk[155]. Stvaraoci hajduke epike su najee sami hajduci, a zatim
profesionalni pevai. U procesu spevavanja i prenoenja pesama uskoci i hajduci su

vani koliko i slepi guslari[156]. Opisujui dogaaje u kojima su neposredno


uestvovali, ili su samo uli za njih, hajduci vre prvu redakciju pesme koja se zatim,
ukoliko je tema od znaaja, a peva od vrednosti, emancipuje od izvornika i poinje
vlastiti, samostalan ivot. Pevanje pesama na odmoritima i kod jataka, radi svoga
razgovora, ali i kao specifino sredstvo za propagandu [157], snano doprinosi
potenciranju istorijske dimenzije hajdukog pokreta. Pesme se prenose i oblikuju po
uzoru na stariju epsku tradiciju. Pevai uvek iznova vre redakciju postojee teme na
osnovu kriterijuma vlastitog umea, poetskog obrazovanja i talenta, ali i potreba
vremena i uticaja sredine u kojoj ive i stvaraju [158]. Ne treba smetnuti sa uma da je
veina pevaa Vukovog doba posedovala hajduko iskustvo u dovoljnoj meri da bi ga
na tlu epske tradicije mogla uobliiti u snaan i autentian pesniki iskaz [159]. Dovoljno
je setiti se Teana Podrugovia, hajduka Stojana Lomovia, starca Milije Kolainca,
Sava Matova Martinovia i dr[160].