KEJT NEŠ

SAVREMENA
POLITIČKA
SOCIOLOGIJA
GLOBALIZACIJA, POLITIKA I MOĆ

S engleskog prevela
• Saša Višacki

Beograd, 2006

Kejt Neš
SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA
Globalizacija, politika i m o ć

Izdavač
JP Službeni glasnik
Za izdavača
Branko Gligorić
direktor i glavni i odgovorni

urednik

Urednik Edicije
Ilija Vujačić

Zorica

Urednik
Vidović-Paskaš

Lektura i korektura
Olga Smolović
Dizajn korica
Miloš Majstorović
Tehničko uređenje i prelom
Saša Bešević

ISBN 8 6 - 7 5 4 9 - 4 8 1 - 5
978-86-7549-481-2
Copyright © JP „Službeni glasnik"
Fotokopiranje ili umnožavanje ove knjige zabranjeno je na bilo koji način.
Svako korišćenje knjige u celini ili nekog njenog dela nije dozvoljeno
bez prethodnog pismenog odobrenja izdavača.

Naslov originala:

POLITICAL SOCIOLOGY
Globalization, Politics, and Power
Kate Nash
Copyright © by Kate Nash

First published 2 0 0 0
Reprinted 2002, 2005
This edition is published by arrangement with Blackwell Publishing Ltd,
Oxford. Translated by Službeni glasnik from the original English language
version. Responsibility of the accuracy o f the translation rests solely with
Službeni glasnik and is not the responsibility of Blackwell Publishing Ltd.
Ovo izdanje objavljeno je u dogovoru sa Blackwell Publishing Ltd, Oxford.
Originalnu verziju na engleskom jeziku preveo je Službeni glasnik. Za
tačnost prevoda odgovara isključivo Službeni glasnik i za to ne odgovara
Blackwell Publishing Ltd.

SADRŽAJ
Strana

Zahvalnost autora
1. UVOD: PROMENE U DEFINICIJAMA POLITIKE I MOĆI
u POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI
1.1. Marksistička tradicija političke sociologije
1.2. Veberovska tradicija političke sociologije
1.3. Teorija diskursa, moć i politika
1.4. Kulturna politika i nova politička sociologija
2. POLITIKA U MALOM SVETU: GLOBALIZACIJA I IZMENJEN
POLOŽAJ SUVERENE NACIONALNE DRŽAVE
2 . 1 . Aspekti globalizacije
2.2. Globalizacija, moderno i postmoderno doba
2.3. Globalna kultura: globalizacija kao postmodernizacija
2.4. Kulturna politika i podele u globalnim „prostorima"
3 . POLITIZACIJA DRUŠTVA: DRUŠTVENI POKRETI
I KULTURNA POLITIKA

7

9
12
18
29
41
59
60
69
85
104
117

3 . 1 . Socijalni pokreti: staje novo?
3.2. Teorija mobilizacije resursa i ono što sledi
3.3. Teorija novih društvenih pokreta: konflikt i kultura
3.4. U pravcu sinteze: definicija „društvenog pokreta"
3.5. Društveni pokreti i globalizacija

119
132
151
166
172

4 . OSPORAVANJE PRAVA: OSPORAVANJE UNIVERZALIZMA

177

4.1.
4.2.
4.3.
4.4.
4.5-

T. H. Maršal: prava građana, društvena klasa i nacionalna država....
Prava građana, pol i seksualna opredeljenost
Prava građana, „rasa" i etnička pripadnost
Prava građana i siromaštvo: „niža klasa" i „socijalno isključivanje" ...
Postnacionalna prava gradjana

5 . DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA
5.1.
5.2.
5.3.
5.4.

Kompleksnost i demokratija
Postmoderno doba i radikalna demokratija
Globalizacija u cilju demokratizacije
Demokratija i kulturna politika

Terminologija
1.ilt-ratur.;

180
186
202
220
229
245
250
265
283
302
309

*

318

7,ahvaljujem na pomoći koju su mi pružili Alan Scott i
Neil Washbourne, naročito tako što su više puta pročita­
li pojedine delove rukopisa. Kolege sa Univerziteta East
Anglia pročitali su poglavlja knjige u rukopisu i zahva­
ljujem im na korisnim primedbama, posebno onim ko­
je su uputili Singrid Baringhörst, Barbara Goodwin,
John Street i John Zvesper. David Owen pomogao mi
je korisnim sugestijama u vezi sa pojedinim poglavlji­
ma. Hvala i na idejama, pomoći i podršci koju su mi
tokom projekta pružili Anne-Marie Fortier, Fran Tonkiss, Monica Greco, Maryam Najand, Zoe Nash i Ro­
berta Sassatelli.
Autor

Poglavlje 1

UVOD
PROMENÉ U DEFINICIJAMA POLITIKE
I MOĆI U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI

P

olitičku sociologiju nikada nije bilo lako razlikovati kao jed­
no od polja istraživanja u okviru sociologije kao discipline.
Međutim, opšte shvatanje podrazumevalo je da se bavi, pre sve­
ga, odnosima države i društva. Većina stručnjaka bi se verovatno
složila sa Orumovom širokom definicijom: politička sociologija
prevashodno je usmerena na „društvene okolnosti politike, od­
nosno, način na koji politiku oblikuju ostali događaji u društvu
i na koji politika istovremeno oblikuje te događaje. Umesto da
političku arenu i njene učesnike posmatra nezavisno od drugih
događanja u društvu, [politička sociologija] tu arenu posmatra
kao blisko povezanu sa svim društvenim institucijama." (Orum,
1983: 1).
U načelu, s obzirom na širok raspon ove definicije, moglo
bi se očekivati da političke sociologe moć interesuje bar kao po­
tencijalna dimenzija u svim društvenim odnosima, te da su raz­
radili koncepciju politike kao aktivnosti koja je prisutna u nizu
različitih društvenih institucija. U praksi, međutim, mada su po­
vremeno pokazivali sklonost ka ovom pristupu, fokus političke
sociologije bio je na politici na nivou nacionalne države. Prihva­
tila je ono što se može smatrati predrasudom moderne sociolo­
gije u smislu da „društvo" shvata kao jedinicu analize i tretira
ga kao interno koherentan entitet koji sam sebe reguliše, a for­
miran je oko nacionalne države. Najdominantnija definicija mo­
ći u sociologiji je definicija Maksa Vebera [Max Weber]: moć je
„mogućnost da jedan čovek ili više ljudi sprovode sopstvenu vo­
lju u kolektivnim postupcima, čak i uz otpor ostalih koji u tim
postupcima učestvuju" (Weber, 1947a: 180). Po ovoj definiciji,
1

10

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

moć može da bude dimenzija bilo kog društvenog odnosa, a po­
litika ne mora da se shvata kao krajnje specijalizovana aktivnost
koja se obavlja isključivo tako što je vezana za određenu institu­
ciju. Ustvari, Veber se, kao i ostali, koncentrisao na državu kao
specifičnu vrstu institucije koja uspešno raspolaže monopolom
legitimnog korišćenja sile u okviru određene teritorije (Weber,
1948b: 78). Kako tvrde Dauz [Dotvse] i Hjuz [Hughes] u svom
uvodu u političku sociologiju, premda se čini da ne postoji uverIjiv analitički argument zbog koga bi ova disciplina trebalo da se
koncentriše na državne institucije, činjenica je da su se politički
sociolozi bavili prevashodno načinom na koji društvo utiče na
državu (Dowse and Hughes, 1972: 7 ) .
2

Sa aspekta nove političke sociologije, ovaj pristup'je suštin­
ski pogrešan. Ekonomska, politička i kulturna globalizacija znači
dâ je nacionalna država danas u velikoj meri smanjila obim moći
u odnosu na pojedine dimenzije u kojima su je druge institucije
i procesi zamenili ili zaobišli. Istovremeno, klasne formacije oko
kojih je organizovana nacionalna politika postale su podložne podelama, a politička interesovanja vezana za političke partije zasno­
vane na klasama sve problematičnija. Ovo je delimično posledica
promena u strukturi radne snage, te fragmentacije i poremećaja
stabilnih, sigurnih radničkih života praćenih ekonomskom neizvesnošću i institucionalizacijom „postfordovske" radničke prakse.
Fragmentacija i pluralizacija vrednosti i životnih stilova, praćene
razvojem masovnih medija i konzumerizma, uz slabljenje stabil­
nih zanimanja i zajednica, podrazumevaju da su društveni iden­
titeti, koji su se ranije prihvatali bez rezerve, postali politizovani.
U ovom kontekstu, pojava društvenih pokreta i mreža, koje su
organizovane nezavisno od partija i predstavljaju neklasne identi­
tete kao što su pol, etničko i seksualno opredeljenje, dovela je do
promena i u formi i u suštini politike. Za sagledavanje fluidnih,
fragmentisanih i dinamičnih kretanja u savremenim društvenim
odnosima, neophodne su šire definicije moći i politike koje će
obuhvatiti formiranje, osporavanje i transformisanje identiteta i
institucija u svim dimenzijama društva.
Međutim, empirijske promene nisu dovoljne za formiranje
novog pristupa političkoj sociologiji ako istovremeno ne posto-

UVOD

11

je novi teoretski alati za njihovo tumačenje. U političkoj socio­
logiji došlo je do „pomeranja paradigme", sa udaljavanjem od
modela političkog učešća ili neučešća koncentrisanog na državu
i zasnovanog na klasama i približavanjem shvatanju politike kao
potencijala u svim društvenim događanjima. Nova politička so­
ciologija bavi se, pre svega, kulturnom politikom, pri čemu se
ona u najširem mogućem smislu shvata kao osporavanje i transformisanje društvenih identiteta i struktura.
U teoretskom smislu, ovo pomeranje paradigme vezano je
za nešto opštiju promenu orijentacije u sociologiji, postmoder­
ni zaokret". U nekim aspektima, ovaj termin navodi na pogrešan
zaključak. Tačno je da su poststrukturalisti bili među najsmelijima od onih koji su pokušali da politiku definišu na nov način (i u
sociologiji ne postoje postmodernisti sa ličnim pečatom kojima
bi ovaj termin bolje pristajao). «Postmoderni zaokret" usledio
je posle erupcije novih društvenih pokreta i studentske politike
šezdesetih godina, koja je bila najdramatičnija u Francuskoj gde
se razvio poststrukturalizam. Tokom les événements u maju 1968.
godine, studenti i radnici okupirali su fakultete, fabrike i kancela­
rije, te praktično paralisali francusku državu. Klasna politika bila
je prisutna u ovim pokretima, ali su značajniji bili pokušaji da
se osmisle načini života i razgovora o tome kako stati na put po­
slušnosti u odnosu na „sistem", što je formulisano parolama kao
Soyez réaliste, demandez l'impossible („Budi realan, traži nemogu­
će"). Pobuna se završila tako što je relativno moćna Komunistič­
ka partija prihvatila bolje plate i uslove za radnike. Studenti su
ovo doživeli kao kapitulaciju, jer nisu hteli ništa manje od revolu­
cije, što je dovelo do intelektualnog udaljavanja od tradicionalne
politike levog krila i perioda preispitivanja tradicionalne misli na
fakultetima. Upravo iz ovih uslova razvio se poststrukturalistički
interes za politiku, kao rekonstrukciju identiteta i'svakodnevnog
društvenog života.
U drugim aspektima, međutim, «postmoderni zaokret" u
sociologiji pogrešno se tumači. Pogfstrukturalizam se, zapravo,
razvio više u filozofiji nego u sociologiji ili političkoj teoriji, a
njegove koncepte nije uvek bilo lako povezati sa ovim, više empi­
rijskim disciplinama. Pored toga, škole u okviru same sociologije,

12

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

koje ponekad nisu naklonjene poststrukturalizmu, takode su doprinele pomeranju paradigme. Ovo, na primer, važi za „sociolo­
giju refleksivnosti" koja se vezuje za Entoni Gidensa [Anthony
Giddens] i Ulriha Beka [Ulrich Beck]. Na neki način, to su razlo­
zi zbog kojih bi bilo bolje da se o ovome razmišlja kao o „kultur­
nom zaokretu", a ne o „postmodernom zaokretu".
Ipak, nesumnjivo je da najsveobuhvatnije i najsistematičnije
sagledavanje politike na nov način u odnosu na kulturu potiče
od poststrukturalizma i postmarksizma. Zbog toga će se post­
moderni zaokret" koristiti u opisu pomeranja paradigme u po­
litičkoj sociologiji kojim se bavi ova knjiga. Cilj je da se pokaže
kako je model kulturne politike nastao iz poststrukturalizma mo­
guće koristiti radi jasnijeg sagledavanja procesa koji sve više interesuju sociologe.
U naredna dva dela počinjemo time što ćemo ukratko raz­
motriti aspekte političke sociologije koji su nastali iz teorija ,,rodonačelnika", Marksa i Vebera. Zatim nastavljamo da govorimo
o aspektima nove političke sociologije u poststrukturalističkoj
«analitici moći", na kojoj je radio Mišel Fuko [Michel Foucault],
kao i u postmarksizmu Ernesta Laklaua [Ernesto Laclau] i can­
tal Muf [Chantal Mouffe]. Na ovim osnovama, formira se model
kulturne politike koji će pomoći da se poststrukturalizam pove­
že sa radovima savremenih sociologa posvećenim politici, kroz
sagledavanje „postmodernog zaokreta". Na kraju slede osnovne
crte narednih poglavlja, pri čemu se ukazuje na način na koji se
svako od poglavlja bavi konkretnom empirijskom temom u no­
voj političkoj sociologiji.
1 . 1 . MARKSISTIČKA TRADICIJA POLITIČKE SOCIOLOGIJE

U mnogim aspektima, marksističke analize kapitalizma
uopšte ne insistiraju na centralnoj ulozi države s obzirom na nji­
hovo naglašeno teoretsko opredeljenje za shvatanje da ekonomski
odnosi u krajnjoj liniji određuju kompletan društveni i politički
život. I sàm Marks, koji se kapitalizmom prevashodno bavio kao
načinom proizvodnje, koncentrisao se na ekonomsku dimenziju,
uz relativno nerazvijena i nedefmisana shvatanja države. Adam

UVOD

13

Przevorski [Adam Przeioorski] zapravo ide tako daleko da kaže
kako njegova teorija kapitalizma, kao ekonomskog sistema pro­
izvodnje i razmene koji sam sebe održava u životu, nije ostavlja­
la prostora za teoretiziranje o državi u smislu njenog doprinosa
sopstvenoj reprodukciji (Przeworski, 1990: 96—70). Mada je ovo
ekstreman stav zasnovan na Marksovim kasnijim radovima, či­
njenica je da je za neomarksiste bilo krajnje problematično da
ideologiji i politici daju odgovarajući značaj, a da se pri tom ne
odreknu suštinskog teoretskog marksističkog opredeljenja za eko­
nomsku klasnu borbu kao pokretača istorije.
Začeci kasnijeg teoretskog sagledavanja političke moći, kao
transformacije ekonomske moći koncentrisane u modernoj drža­
vi, mogu se naći već u Marksovim radovima. Premda Marks nije
u potpunosti razvio teoriju države, o njoj je na različite načine
govorio u svim svojim delima. Ovde ćemo se držati Danlivijeve
[Dunleavy] i O'Lirijeve [O'Leary] (1987) podele Marksovih ana­
liza države na tri jasno različita i donekle kontradiktorna stava o
tome kako država doprinosi reprodukciji kapitalističkog sistema
i ekonomskoj moći buržoazije. Sve ove stavove neomarksistički
teoretičari (Dunleavy and O'Leary, 1987: 209) prihvatili su na
različite načine. Prvo, kod instrumentalnog modela, naglašava se
prinudni aspekt države; posmatra se, pre svega, kao represija ot­
pora radničke klase prema eksploataciji. „Rukovodilac moderne
države" nije „ništa drugo do odbor koji vodi poslove cele buržoa­
zije" (Marx, 1977: 223). Kod ovog modela, ekonomska moć jed­
nostavno se transformiše u političku moć i, zahvaljujući tome,
dominantna buržoazija vlada potlačenim klasama kroz liberalnu
državu. Drugo, u svojim kasnijim, više empirijskim radovima,
Marks govori o drugačijem modelu države — arbitrarnom modelu
(Dunleavy and O'Leary, 1987: 210). U „Osamnaestom brimeru
Luja Bonaparte" opisuje modernu državu na način koji bi treba­
lo da ukaže na njenu relativnu autonomiju u odnosu na interese
buržoazije. Moderna država u toj meri J e ojačala da u izuzetnim
trenucima, kada buržoazija r,e može apsolutno da dominira osta­
lim klasama protiv kojih mora da se bori, može postati arena u
kojoj se sukobljavaju interesi, privillni medijator i čak može delovatt samostalno kako bi ograničila moć buržoazije (Marx, 1992).

14

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Međutim, „moć države ne lebdi u vazduhu"; samo su klasni inte­
resi zastupljeni na političkom nivou i ekonomska moć na kraju
će odrediti način na koji će se koristiti moć države (Marx, 1992:
237). Dakle, uprkos relativnoj autonomiji moderne države, eko­
nomska moć transformiše se u političku moć, s obzirom da joj
je potrebna podrška klase koja je istorijski u usponu i zato funkcioniše sa krajnjim ciljem da obezbedi ekonomsku prednost bur­
žoazije. Treće, u svojim zrelim ekonomskim radovima, Marks go­
vori o trećem modelu države: funkcionalističkoj verziji. Po ovom
shvatanju izloženom u Kapitalu, 3. deo, država je „nadgradnja"
koju u celosti određuju promene u ekonomskoj „bazi" društva.
Državni aparat, vlada i pravne forme funkcionišu u cilju stvara­
nja što povoljnijih uslova za akumulaciju kapitala, bez obzira na
to koliko direktno buržoazija upravlja državnim institucijama i
bez obzira na ravnotežu snaga u društvu (Dunleavy and O'Leary,
1987: 210—11). Kod ovog shvatanja države, politička moć je ire­
levantna; država je samo epifenomen ekonomske logike kapitali­
stičkog sistema koji se reprodukuje u svakoj društvenoj i politič­
koj instituciji u korist dominantne ekonomske klase.
Izvesno vreme posle Marksove smrti, ovaj ekonomski mo­
del kapitalističke reprodukcije bio je opšte priznato marksistič­
ko shvatanje. Mada su se rani marksisiti u određenoj meri bavili
ulogom države u održavanju kapitalizma, teoretičari kao Kautski i Plehanov, prevashodno u želji da marksizam postave kao
rigoroznu nauku, posvetili su se utvrđivanju istorijskih zakona
u razvoju ekonomije. Zato su nadgradnju — političku, ideološku
i kulturnu — sveli na refleksije ekonomske baze (Taylor, 1995:
249—52). Napuštanje pojednostavljenog ekonomizma od strane
neomarksista poslednjih godina dovodi do toga da teoretičari po­
činju da razmišljaju o političkoj moći na nivou države koja je
relativno autonomna u odnosu na ekonomsku moć.
Neomarksizam
Zaono o čemu govorimo najznačajniji neomarksisti su Antonio
Gramši [Anotonio Gramsci] i Luj Altiser [LouisAlthusser]'zbog njiho­
vog uticaja na postmarksizam. U radovima iz dvadesetih godina,

UVOD

15

Gramši je bio prvi marksista koji je teoretski sagledao ideološke
i političke strukture kao relativno autonomne u odnosu na eko­
nomsku bazu. Zato je u velikoj meri uticao na neomarksiste, na
primer, na Altisera, a kasnije i na postmarksiste. Za Gramšija je
ključni termin „hegemonija" koja podrazumeva način na koji
dominantna klasa dobij a saglasnost da vlada zahvaljujući kom­
promisima i povezivanjem sa pojedinim klasnim frakcijama i
izazivanjem poremećaja kod ostalih, kao i način na koji održava
ovaj oblik vlasti u stabilnoj društvenoj formaciji (Gramsci, 1971;
Simon, 1982). Sa aspekta Danlivijeve i O'Lirijeve tipologije,
Gramšijeva teorija je arbitrarna tebrija države: država je formira­
na ravnotežom snaga koja je ostvarena u borbi za hegemoniju.
Po Gramšiju, klasa ne preuzima moć države - ona postaje država
(Laclau and Mouffe, 1985: 69). Gramši je, međutim, inovator
u marksizmu po tome što o državi ne razmišlja kao o instituci­
ji u kojoj se odvija politika. Po Gramšiju, hegemonija se najpre
ostvaruje u građanskom društvu, gde je ideologija otelotvorena
u kolektivnim oblicima života, na način da za ljude postaje bez­
rezervni izbor zdravog razuma. Svi odnosi građanskog društva,
ne samo klasni odnosi, podrazumevaju aspekte moći i borbe.
Gramši je, zapravo, prvi teoretičar kulturne politike, s obzirom
da za njega politika nije ograničena na nivo države, već se odvi­
ja u svim odnosima, pojavnim oblicima i institucijama društva.
Politika u većoj meri predstavlja kulturni senzibilitet nego insti­
tucionalnu aktivnost.
Međutim, Gramšijeva misao je u ovom pogledu bila ogra­
ničena njegovim opredeljenjem za rezidualni ekonomizam. Za
Gramšija, kao i za Altisera, ideologija je praksa koja oblikuje
subjekte; za oba teoretičara, naše iskustvo i odnos prema svetcu
formiraju se posredstvom ideologije. Po Gramšijevom shvatanju,
međutim, subjekti nisu isključivo klasni subjekti, već kolektivne
političke volje koje se formiraju artikulisanjem ideja i vrednosti
u različitim kombinacijama, u cilju okupljanja različitih grupa u
pravcu hegemonističkog projekta. Ipak, kao marksista, Gramši je
bio ubeđen da je ideološka borba utemeljena u klasnoj borbi; za­
to je tvrdio da u svakoj hegemonističkoj formaciji mora postoja­
ti jedinstven princip ujedinjenja, a da to može pružiti isključivo

16

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

osnovna ekonomska klasa. Kako naglašavaju Laklau i Mufova
(1985: 69), ovo ne znači da, u konačnom smislu, politiku od­
ređuje ekonomija, već potrebu da se sama ekonomija posmatra
izvan hegemonije, kao nešto što postoji po prirodi stvari i nepolitično je. Ovo, kako tvrde, ima kvalitet ekonomizma utoliko što
marksistima ne ostaje ništa drugo nego da identifikuju pravac u
kome se kreće ekonomija: ne postoji mogućnost za političku interevenciju, čak ni za uspešnu klasnu borbu, u domenu koji je za
marksiste zaista značajan — ekonomiji. Po njihovom mišljenju,
Gramši je ograničio polje delovanja politike utoliko što politiku
treba shvatati kao suštinski važnu dimenziju za formiranje i ospo­
ravanje bilo kog društvenog poretka. Gramšijev model takode
je ograničen zbog toga što, s obzirom na stav da je politika u
krajnjoj liniji ukorenjena u klasnoj borbi, ne daje dovoljan zna­
čaj društvenim pokretima koji se organizuju na nivou politike
vezane za pol, rasu, seksualno opredeljenje, životnu sredinu itd.
Međutim, odbacivanje determinizma i centralne pozicije klasne
borbe znači opšte napuštanje okvira marksizma.
Slične teme prisutne su u radovima Luja Altisera koji je t a r
kode značajno uticao na postmarksiste. Mada je Altiserov zada­
tak bio da marksizam spasi od ekonomizma, utoliko što se držao
marksističkog okvira, ekonomizam je nemoguće izbeći. Altiser
tvrdi da državu treba posmatrati relativno autonomno od eko­
nomske baze. Međutim, njegovu teoriju države bolje je definisati
kao „funkcionalističku", a ne blisku arbitrarnom modelu Danlivija i O'Lirija. Mada insistira na tome da političke strukture imaju
sopstvene zakone razvoja, na ovom nivou ne govori se o klasnom
sukobu; država je apsolutno prisutna u logici kapitalizma i funkcioniše na način da reprodukuje način proizvodnje (Dunleavv
and O'Learv, 1987: 255). Po Altiserovom mišljenju, država je re­
lativno autonomna u odnosu na ekonomsku bazu s obzirom da
ekonomija, mada je odlučujuća „na poslednjoj instanci", određu­
je neki drugi nivo načina proizvodnje kao dominantan, prema
specifičnosti načina proizvodnje: u feudalizmu, dominantna je
religija; u kapitalizmu, dominantna je država. Takode, s obzirom
da kapitalistički način proizvodnje od države zahteva da repro­
dukuje uslove za svoj opstanak, prisutan je odnos međusobnog

UVOD

17

determinisanja ekonomskog i političkog nivoa; konačna instan­
ca ekonomskog determinisanja nikada ne nastaje s obzirom da i
samu ekonomiju formira politika (Althusser, 1971).
Uzimajući u obzir njenu funkcionalističku dimenziju, Altiserova teorija kritikovana je zbog toga što, u sofisticiranom obliku,
sadrži ekonomski redukcionizam. Problem je u tome da su, ukoli­
ko je ekonomija odlučujuća na poslednjoj instanci, bez obzira na
moguć oblik i dinamiku formiranih, stvarno postojećih kapitali­
stičkih država, te države irelevantne u odnosu na neophodnost
reprodukcije samog kapitalizma. U stvari, termin „relativna auto­
nomija" ima prizvuk oksimorona:ako je autonomija relativna, u
krajnjoj liniji to i nije autonomija. Kao što kaže Pol Herst [Paul
Hirst], Altiser je upao o zamku sopstvenog pitanja: „Kako je mo­
guće da postoje kapitalistički društveni odnosi?", jer se na ovo
pitanje ne može dati opšti odgovor bez upuštanja u teleološki
način razmišljanja u domenu funkcionalističkih objašnjenja. Alti­
ser traga za uzrocima postojećeg stanja stvari, da bi se objašnjenje
zatim pokazalo neophodnim za njihovo postojanje: ustvari, posledice čine uzroke neophodnim (Hirst, 1979: 43—5). Zaključak do
koga Herst na osnovu toga dolazi je da se, ukoliko se autonomi­
ja države shvati ozbiljno, politika ne svodi na ekonomiju: oblik
društvenih klasa nastalih kao posledica politike mora se analizira­
ti kao takav. Kao što ćemo videti, postmarksisti su kasnije otišli
znatno dalje u razmatranju pitanja autonomije politike.
U stvari, najuticajniji aspekt Altiserovog dela je značaj koji
je pripisivao pitanjima ideologije i subjektiviteta. Altiserovo viđe­
nje je da država funkcioniše preko represivnih institucija policije
i vojske, ali i kroz ideologiju usađenu u državne institucije — po
njemu, mešavine javnih i privatnih institucija, uključujući one
vezane za obrazovanje, porodicu, sindikate i religiju. Altiser je
društvo video kao skup struktura, od kojih svaka ima svoju dina­
miku, povezanih u celinu tako što ih, u konačnom smislu, odre­
đuje ekonomija. Funkcija ideologije je da od pojedinaca stvori
subjekte kako bi se uklopili u pozicije koje oblikuju ove struktu­
re. Mada je definisana na način da se sastoji od „predstava" — „sli­
ka, mitova, ideja i koncepata" - ideologija ne funkcioniše preko
svesnog uma, već kroz nesvesno povezivanje sa svetom koji se

18

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

doživljava u društvenoj praksi, kao što su verski rituali, politički
skupovi itd. (Althusser, 1971: 39—44). Altiserova teorija ideologi­
je izbegava zamke marksističkog koncepta „lažne svesti", koji lju­
de vidi kao žrtve obmane kapitalističkog sistema, s obzirom da po
njemu ideologija uopšte ne podrazumeva svest; po njegovom shvatanju, ideologija je po prirodi materijalna, jer podrazumeva isku­
stva koja se doživljavaju u stvarnoj društvenoj praksi. Međutim,
u ideologiji je ipak prisutan određeni stepen mistifikacije utoliko
što subjekti neizbežno imaju imaginarni doživljaj odnosa prema
stvarnim uslovima svog postojanja (Barrett, 1991: poglavlje 5).
Trajni uticaj Altisera potiče od načina na koji ideologiju sa­
gledava više kao pitanje prakse nego svesnih ideja i uverenja, te
naglaska koji stavlja na subjektivitet kao sredstvo društvene kon­
trole. Međutim, marksistička epistemologija, na koju se oslanjao
tvrdeći da subjekti sistematski pogrešno doživljavaju stvarnost,
odbačena je. Altiser je tvrdio da marksizam poseduje kvalitet na­
uke zato što je „otvoren" i „kontra-intuitivan", dok je ideologija
„zatvorena", a svoje probleme ne formira iz kritične teorije, već
iz politike i prakse (Benton, 1994: 4 5 - 9 ) . Ovo je problematično
s obzirom na to da je marksizam, čini se bez izuzetaka, krajnje
dogmatičan prema onima koji odstupaju od uverenja, a istovre­
meno je bio izložen podelama na različite struje. Takođe, teško
je povući razliku između nauke i ideologije u odnosu na „otvore­
nost" nauke, s obzirom da, po radovima Tomasa Kuna [Thomas
Kuhn] (1970) koji su u izuzetno velikoj meri uticali na nauku,
čak i prirodne nauke više interesuje potvrđivanje teorija nego nji­
hovo stvarno testiranje. Odbacivanje kategorične razlike između
„istinskog" znanja i „lažne" ideologije, odnosno, između znanja i
retorike ili znanja i mišljenja, predstavlja značajnu karakteristiku
„postmodernog zaokreta" o kome detaljnije govorimo na kraju
ovog poglavlja.

1 . 2 . VEBEROVSKA TRADICIJA POLITIČKE SOCIOLOGIJE

Autonomija politike na nivou države je centralno pitanje Veberove političke sociologije. Ustvari, Veberovo delo označava po­
četak tradicije misli koja je izričito anti-marksistička baš kada se

19

UVOD

radi o autonomiji države i značaju liberalne demokratske politi­
ke. Kao liberal opredeljen za odbranu slobode pojedinca koja je,
po njegovom mišljenju, ugrožena u modernom dobu, Veber se
u svojim radovima suprotstavio Marksovom ekonomskom deter­
minizmu. Smatrao je da je koncentracija sredstava administraci­
je u nacionalnoj državi značajna koliko i koncentracija sredstava
proizvodnje u kapitalizmu o kojoj govori Marksova teorija (Bottomore, 1993: 10-11).
Kao što smo već pomenuli, Veber je definisao moć na način
koji bi trebalo da ukazuje na to da je ona prisutna u svim društve­
nim odnosima," tako da politiku ne treba smatrati ograničenom
isključivo na arenu države. Ustvari, njegova definicija države isto­
vremeno je vrlo široka: „[Nju] čini bilo koja vrsta samostalnog liderstva u akciji" (Weber, 1948a: 77). Međutim, uprkos ovim de­
finicijama, Veber je odmah ograničio polje svoje analize na moć
i politiku nacionalne države. Po njemu je država najmoćnija in­
stitucija u modernom društvu od trenutka kada je stekla legiti­
man monopol sile na određenoj teritoriji i, zbog toga, smatra da
politika podrazumeva „nastojanje da se podeli moć ili nastojanje
da se utiče na podelu moći ili među državama ili među grupama
u okviru jedne države" (Weber, 1948a: 78). Kao što kaže Dejvid
Held [David Held] (1987:150), Veberovo insistiranje na teritori­
jalnosti je od suštinskog značaja; moderna država je nacionalna
država koja se više nadmeće sa drugim nacionalnim državama ne­
go sa naoružanim segmentima sopstvene populacije. U tome je
veberovska sociologija bliska tendenciji sociologije uopšte, uklju­
čujući i marksizam — na način o kome smo govorili — s obzirom
da totalna društva organizovana oko nacionalnih država shvata
kao predmet svoje analize.
3

Veber opisuje državu koja u modernom dobu stiče moć tako
što sredstva administracije koncentriše u rukama apsolutnog mo­
narha, uz eksproprijaciju „svojine nad sredstvima administraci­
je", na način sličan onome koji Marks opisuje u slučaju radnika
lišenih mogućnosti kontrole nad sredstvima proizvodnje (Weber,
1948b: 81—2). Zvaničnici u modernim, racionalnim birokratijama imaju ograničenu ili nikakvu kontrolu nad onim što rade, s
obzirom da pravila i procedure birokratija počinju da žive svojim

20

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

životom ograničavajući aktivnosti i odluke onih koji u njima ra­
de na funkcijama radnih mesta koja popunjavaju. Na taj način,
birokratija formira „konstrukciju tvrdu kao čelik" u kojoj većina
pojedinaca u modernim društvima mora da živi i radi, jer njene
posledice osećaju ne samo oni koji rade u administrativnom apa­
ratu, već i oni kojima taj aparat upravlja. Po Veberu, ovo je cena
koja se mora platiti da bi se živelo u krajnje složenom i tehnički
razvijenom društvu. Birokratska administracija je jedini raciona­
lan način upravljanja ekonomski i politički raznovrsnim društvi­
ma, s obzirom da je za ekonomske poduhvate neophodna, pre
svega, predvidivost; bez nje nije moguće kalkulisati i obezbediti
profitabilnost. Zato Vebera više užasava socijalistički san da će
država izumreti kada dominantna klasa bude lišena moći koja
počiva na svojini nad sredstvima proizvodnje: ukidanje privatne
svojine povećalo bi moć države, s obzirom da ne bi postojala protivteža tržišta, a upravljanje ekonomijom bilo bi pod apsolutnom
kontrolom birokrata (Held, 1987: 150-4).
4

Mada je Veber sebe smatrao neutralnim sociologom, njegova
politička sociologija ima normativnu dimenziju. Interesuje ga ana­
liza reprezentativne demokratije, u smislu njenog stvarnog funkcionisanja u modernim društvima, pri čemu tvrdi da participatorna
demokratija u praksi ne može zaživeti u velikim, složenim društvi­
ma. S druge strane, međutim, brine ga i to što je demokratija
možda jedini način na koji je moguće srušiti „kao čelik tvrdu kon­
strukciju" moderne birokratske moći. Jasno je da administracija
elite, koja mora da upravlja modernim društvima, ne može ne­
posredno da odgovara masama; ovo bi imalo za posledicu nedo­
voljnu efikasnost i nepredvidivost, naročito s obzirom na to kako
Veber tumači iracionalnost i neznanje opšte populacije. Demokra­
tija je, ipak, važna prevashodno zbog toga što izbori predstavljaju
mogućnost testiranja za harizmatične lidere koji dobijaju mandat
od naroda i mogu da postave ciljeve da bi ih birokrati ostvarivali.
Takvi lideri pružaju jedinu šansu da se potisne birokratska maši­
nerija (Giddens, 1972: 3 8 - 9 ) . U konvencionalnijem smislu, de­
mokratija je važna zato što, čak i ako samo pruža mogućnost da
se nesposobni udalje sa funkcija, time narodu obezbeduje određe­
ni stepen zaštite (Held, 1987: 154—6). Po Veberovom mišljenju,

UVOD

21

demokratija je manje vladavina naroda, a više vladavina elite koja
objedinjuje izuzetne lidere i birokratske stručnjake.
Političke sociologe inspirisalo je Veberovo shvatanje liberalne
demokratske politike. Kod teoretičara elite prisutna je tendencija
da funkcionisanje demokratije vide na način koji sugeriše Veber
(Marsh, 1995: 285) i, mada istorija njenog intelektualnog razvo­
ja nije detaljno sagledana, postoje sličnosti između pluralističkih
teorija i Veberovog shvatanja da postoje brojni izvori moći, a ne
samo ekonomija, te da elite ne vladaju apsolutno, već da njiho­
vu vlast mogu osporiti organizovane grupe u političkom procesu
(Held, 1987: 187). Dodirne tačke sa pluralizmom prožimaju i
novu političku sociologiju. Međutim, nova misao predstavlja ras­
kid sa veberovskom tradicijom. Ironija je što je razlog za ovo či­
njenica da novi politički sociolozi ozbiljno shvataju Veberov stav
da je moć široko prisutna u društvu i idu dalje u tome što politi­
ku analiziraju izvan granica nacionalne države.
Međutim, možda je Veberovo shvatanje moći i politike pro­
blematično u smislu njegove sopstvene sociološke teorije. Uprkos njegovoj veri u demokratiju, kao načinu da se neutrališe
moć birokratije, Veber je bio uglavnom pesimista kada je „po­
larnu noć ledene tame", u kojoj je sloboda pojedinca u velikoj
meri ograničena bezličnom administracijom, video kao verovatni ishod razvoja modernih društava (Weber, i948a: 128). No,
ovaj pesimizam vezan je za njegov stav da je većina populacije
nezainteresovana za političku problematiku i o njoj ne zna ništa.
Nesumnjivo je tačno da je u velikoj meri prisutna apatija u odno­
su na političku problematiku partija; procenat populacije koja se
odlučuje da glasa u zapadnim liberalnim demokratijama je u stal­
nom padu. S druge strane, sve veći broj društvenih pokreta znači
da, ako se politika posmatra u širem smislu, pripadnici društva
mogu da se uključe u političke borbe tamo gde smatraju da pro­
blematika neposredno utiče na njihove živote. Mada ne treba
zanemariti tendenciju ka organizacionoj apatiji koju je Veber
identifikovao, ako politiku posmatramo iz šireg ugla, moramo
priznati da su pojedinci mnogo aktivnije angažovani na reformisanju društva nego što je to Veber mogao sagledati u granicama
političke sociologije koju je stvorio.

22

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Teoretičari elite
Teoretičari elite bave se pitanjem kako i zašto manjina uvek
vlada većinom, što je činjenica koju smatraju neizbežnom u sva­
kom društvu. Teoretičare političke elite interesuju, pre svega, oni
koji donose odluke u društvu, oni za koje smatraju da u rukama
drže moć, kao kohezivna, relativno samosvesna grupa. (Parry,
1969: 13-14). Moderni teoretičari elite izuzetno snažno su uti­
cali na političku sociologiju. Posebno je značajan Jozef Sumpeter
/Joseph Schumpeter] koji je popularizovao Mikelsove [Micheb] ide­
je o političkim partijama i Veberovu ideju demokratije. Njegov
uticaj prisutan je kod generacije sociologa i politikologa angažovanih na profesionalizaciji discipline pedestih godina, naročito
u Sjedinjenim Državama. Po Botomoru [Bottomore] (1993: 28),
ovaj uticaj bio je toliko izražen da su politikolozi, posle izvesnog
vremena, elektoralnu politiku i ponašanje glasača videli kao jedi­
nu značajnu temu studija isključujući suštinu političkih sukoba.
Mikels je smatrao da je koncentracija moći u rukama elite
neizbežan ishod složenih organizacija. Zahvaljujući njemu, em­
pirijska politička sociologija insistira na analizi dinamike politi­
ke partija. Njegov čuveni „gvozdeni zakon oligarhije" kaže da,
u modernim društvima, partije moraju da budu izuzetno organizovane i zato neizbežno postaju oligarhijske, na način da njima
hijerarhijski upravljaju partijski lideri i birokratija, pri čemu je
većina članstva isključena iz postupka donošenja odluka (Michels, 1962). Mikels je kritikovao ovaj proces, mada ga je smatrao
tragično neizbežnim. Kao socijalista, bio je razočaran time što
socijalističke partije neće biti u stanju da ostvare svoje demokrat­
ske ideale, nasuprot Veberu i Sumpeteru, po kojima birokratske i
hijerarhijske partije predstavljaju jedino sredstvo za razvijanje po­
litičkog liderstva u velikim društvima (Scott, 1996a: 3 1 7 - 1 8 ) .
Razvijajući Mikelsovu tezu, Sumpeter je demokratiju shvatao isključivo kao nadmetanje političkih partija čiji elitni članovi
trguju glasovima, kao što poslovni ljudi trguju robom. Ona ne
podrazumeva, niti treba da podrazumeva vladavinu naroda; u ve­
ćoj meri predstavlja metod kojm se dolazi do političkih odluka
putem konkurentne borbe za glas naroda. Kada su jednom iza­
brani, profesionalnim političarima mora se dozvoliti da vladaju,

UVOD

23

uz pomoć snažne nezavisne birokratije stručnih administratora,
s obzirom da stabilnost političkog sistema zahteva da se poštuje
mišljenje izabranih predstavnika (Schumpeter, 1943).
Radikalna verzija veberovske teorije elite je teorija institucio­
nalne elite koju nudi S.R. Mils [C.W. Mills]. Po Milsovom mišlje­
nju, elitizam SAD u X X veku više predstavlja ozbiljnu prepreku
za demokratiju nego faktor koji je čini mogućom i izvodljivom.
Po njegovom mišljenju, moć postaje koncentrisana i ujedinjena
u elitama tri institucije u SAD: vojske, korporativnog sveta i po­
litike, pri čemu su njihove međusobne veze ojačale zahvaljujući
razvoju ratnih krugova vlasti koji su konstantno prisutni u privatizovanoj, statusno utemeljenoj ekonomiji počev od II svetskog
rata. Zbog takve koncentracije, u kombinaciji sa jednostranom
komunikacijom preko masovnih medija, koju usmeravaju elite,
obični građani su neinformisani i prilično zadovoljni, premda su
povremeno nezadovoljni zbog toga što su u priličnoj meri lišeni
mogućnosti da kontrolišu sopstvene živote (Mills, 1956).
Milsova tvrdnja slična je onome što zastupaju marksistički
teoretičari elite, naročito Ralf Milibend [Ralph Miliband], po
kome kapitalistička klasa svoju reprodukciju obezbeđuje putem
bliskih veza koje ostvaruje sa liderima moćnih institucija, kao
što su političke partije, državna administracija, mediji i vojska
(Miliband, 1969). Međutim, razikuju se u tome što Mils ne pri­
hvata stav da moćna elita mora da bude obavezno ujedinjena na
osnovu svog ekonomsko-klasnog položaja i društvenog porekla i
tvrdi da su zajednički interesi i shvatanja njenih pripadnika pra­
teći proizvod konkretnih istorijskih kretanja. Marksisti, naravno,
jedinstvo elite objašnjavaju interesima kapitalizma (Bottomore,
1964: 34). Međutim, poređenje Milibendovih i Milsovih studija
jasno ukazuje na razilaženje veberovaca i marksista kada je u pi­
tanju relativna autonomija države. Za Milibenda, kao i za druge
neomarksiste, država mora biti u stanju da se distancira od ne­
posrednih interesa grupacija vladajuće klase, ako želi da uspešno
štiti interese kapitalizma u dugom roku (Held, 1987: 207); za
Milsa, međutim - kao i za ostale veberovce, koliko god da je
uslovljena odlukama elite koje se donose na drugim instancama,
politička elita države ima sopstveno delovanje.

24

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Pripadnike nove političke scciciogije, kao i teore- ičare elite,
interesuje u kojoj meri su pojedine grupe isključene iz političkog
procesa. Na isti način kao i kritični teoretičari elite, u tom isklju­
čivanju vide problem koji sprečava ostvarivanje ideala demokratije, a ne rešenje — kako tvrde Šumpeter i Veber — za teškoće demo­
kratskog političkog učešća u modernim društvima. Međutim,
pošto se problem stavi u okvir drugačijih aspekata, moguće je da
se mogućnost šireg uključivanja u politički proces posmatra sa
više optimizma. Redefinisanje obima politike istovremeno omo­
gućava da se aspekti demokratije definišu na novi način.
Za razliku od teorije elite, novu političku sociologiju u toli­
koj meri ne zanima podela između izvršnih i administrativnih
lidera, s jedne strane i običnih regruta u organizacijama i insti­
tucijama, s druge strane. U fragmentisanom i pluralističkom
društvu podeljenom po polovima, etničkoj pripadnosti, seksual­
nom opredeljenju itd., ne može se poći od pretpostavke da je
isključivanje društvenih grupa iz moći jedino ili, čak, uglavnom
posledica monopolizacije aparata za odlučivanje od strane elite.
Sa aspekta na koji ukazuje Mikels, na primer, moguće je da elita
i obični učesnici imaju zajednički interes usmeren na isključiva­
nje žena iz procesa donošenja odluka. Način na koji je struktura
organizacije ili institucije postavljena u smislu isključivanja zavisi
od perspektive iz koje se posmatra, konkretnog istorijskog trenut­
ka, konteksta u kojima se odluke donose i specifične konstrukci­
je interesa u igri, u određenom trenutku i na određenom mestu.
Za političke sociologe bitno je da razmotre sve ove aspekte i na­
čin na koji se različite osnove isključivanja interaktivno prepliću
i ostvaruju dominaciju, umesto da a priori polaze od pretpostav­
ke da su razlike u moći odlučivanja jedina ili, čak, osnovna di­
menzija isključivanja.
Kao što naglašavaju Dauz i Hjuz, implicitna karakteristika
svake teorije elite je da su realni interesi pripadnika organizacija
i institucija suprotstavljeni interesima elite. Ukoliko obe grupe
imaju zajedničke interese, nema dokaza o tome da je elita nešto
drugo do određeni broj pojedinaca koji se nalaze na najvišim po­
ložajima u društvu (Dowse and Hughes, 1972: 152). Iz perspek­
tive poststrukturalista, „interesi" su uvek društveno konstruisani;

UVOD

25

ne postoji mogućnost reagovanja na „postojeće stanje" koje već
nije prožeto pretpostavkama, vrednostima i uverenjima. Ovo ne
znači, kao što pogrešno tvrdi Teri Iglton [Terry Eagleton] (1991)
eliminisanu mogućnost zahteva u ime ugrožene grupe. To samo
znači da takvi zahtevi nemaju osnov u reagovanju na „realnost",
da su jedino interesi „realni" iz određene političke perspektive.
Ako se stvari shvate na ovaj način, svaki zahtev zasnovan na „real­
nim interesima" je deo političkog projekta; ne može se smatrati
zasnovanim na neutralnoj, naučnoj teoriji koja je vezana za objek­
tivan društveni svet. Sa aspekta teorije elite, ovo podrazumeva da
interesi elite i običnih regruta ne moraju uvek da budu objektiv­
no suprotstavljeni. Podela interesa zaista može da postoji, ali ona
zavisi od konstrukcije interesa u okviru organizacije ili institucije,
a ne od „realnih" interesa njihovih pripadnika. Osim toga, struk­
tura međusobne suprotstavljenosti zavisiće i od perspektive iz ko­
je se obavlja analiza, a i sam način na koji ta analiza predstavlja
ove interese mora se analizirati sa političkom dimenzijom.
Teorija elite ima tendenciju da proučavanju demokratskih
procesa prilazi iz konzervativne perspektive, bez obzira da li se
radi o radikalnim ili marksističkim pristalicama ove teorije. Sumpeterov rad ne samo da se koncentriše na izbornu politiku, kao
da se politika svodi isključivo na nju, već dovodi i do toga da se
„stvarno postojeća" demokratija shvata kao manje ili više savršen
instrument vlasti, sa potencijalom koji doseže samo do neznat­
nih tehničkih poboljšanja. (Bottomore, 1993: 178—85). U stva­
ri, za empirijske političke sociologe, ova konstatacija je manje
izražena u slučaju konceptualnih i normativnih radova (Held,
1987: 178—85) — ograničeno shvatanje onoga što podrazumeva
politika usko je vezano za ograničeno shvatanje onoga što de­
mokratija mora da bude, ako treba da bude praktično moguća i
da obezbedi stabilnu državu. Način na koji teoretičari elite vide
moć i politiku, kao isključivo usmerene na državu, povezan je sa
njihovim shvatanjem masovnog društva koje čini pasivna, neuka
i apatična populacija, tehnički nesposobna da u potpunosti bude
uključena u politiku — sudeći po konkurentnim elitistima, a kon­
stantno prevarena kada su u pitanju njeni realni interesi — sudeći
po kritičnijim verzijama. Međutim, čim se politika shvata kao

26

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

pitanje svakodnevnog života, akcenat se u potpunosti menja.
Novi politički sociolozi smatraju da je samo društvo ispresecano
nepravednim podelama moći, pri čemu se svaka od tih podela
može politizovati i, na taj način, postati osnov za međusobno
nadmetanje. Po njihovom shvatanju, društveni činioci uopšte ni­
su pasivni, već se angažuju na redefinisanju sopstvenih identiteta
i institucija prisutnih u svakodnevnom životu.
Pluralizam
Za razliku od teorije elite, pluralizam ima tendenciju da gra­
đane vidi kao aktivno uključene u politiku. Zbog ovoga je plu­
ralizam bliži temama kojima se bavi nova politička sociologija.
U stvari, poststrukturalistička politička sociologija poredi se sa
pluralizmom kao da među njima ne postoje razlike (Dunleavv
and O'Learv, 1987: 2 5 5 - 6 ) . Nesumnjivo je da imaju mnogo
toga zajedničkog. Međutim, pluralizam ima i neke osobine kon­
vencionalne sociologije što, u krajnjoj liniji, podrazumeva opredeljenje za shvatanje politike koncentrisano na državu.
5

Po mišljenju pluralista, politika se svodi na konkurentne inte­
resne grupe od kojih nijedna ne može da dominira nad ostalima,
s obzirom da su svima dostupni različiti resursi. Pored toga, samu
državu vide kao sklop međusobno konkurentnih i sukobljenih
institucija, a ne kao monolitni entitet koji ispoljava svoju moć u
odnosu na ostatak društva (Smith, 1995: 211). Iz ovog razloga,
izbegavaju da koriste ovaj termin i radije razmišljaju o vladi. Takođe, „narod" u demokratiji nije ujedinjena celina koja ispoljava
jedinstvenu volju, a još manje je apatična, nesposobna masa ko­
jom treba da vlada elita. Demokratska politika podrazumeva bes­
krajno cenkanje sa ciljem da se utiče na politiku vlade, što nije
ništa drugo do međusobni kompromis različitih interesnih grupa
uključenih u politički proces (Dowse i Hughes, 1972: 135).
Reagujući na one koji su ih kritikovali, pluralisti su modifikovali ono što se smatralo previše naivnim shvatanjem otvorenosti
liberalno demokratske politike. Neopluralisti smatraju da elite, a na­
ročito korporativne elite, raspolažu većim stepenom utucaja na po­
litiku vlade od ostalih grupa; mišljenja su da ovo možda nije otvo-

UVOD

27

reno i vidljivo ispoljeno u političkom procesu i da može ograničiti
uspešan utkaj ostalih interesnih grupa (Held, 1987: 202). U ovom
pogledu, u neopluralizmu postoje dodirne tačke između neomarksizma, pluralizma i radikalne teorije elite (Marsh, 1995). Međutim,
neopluralisti ne podržavaju pretpostavke teorije elite u potpunosti;
umesto toga, tvrde da elita nije ujedinjena, niti je sposobna da gra­
đanima manipuliše i prevarom ih ubedi da prihvate vladavinu eli­
te. Po mišljenju pluralista, osnov za postojanje elita treba isključivo
posmatrati u smislu njihovog autentičnog reagovanja na interesne
grupe kojima navodno služe (Dowse i Hughes, 1972: 138). Neo­
pluralisti se takođe udaljavaju od pretpostavki neomarksista: mada
biznis povremeno ugrožava demokratski proces, to je u domenu ne­
predviđenih okolnosti; primarna je politika na nivou države, dakle,
ne može se desiti da državom konačno rukovode interesi bilo koje
pojedinačne grupe, uključujući kapitalističku klasu.
Oni politički sociolozi koji su uključeni u «postmoderni za­
okret" slažu se sa pluralistima u tome što politici daju centralnu
ulogu u društvenom životu i smatraju je nezavisnom od države.
Društvo se sastoji od niza grupa koje same sebe definišu, a ni
svoje postojanje, niti identitet i moć, ne ostvaruju zahvaljujući
političkom procesu na nivou države. Osim toga, naročito po miš­
ljenju poststrukturalista, za ove grupe nije vezana neka prirodna
suština: nastaju na osnovu povezivanja i sukoba sa ostalima, a
nisu utemeljene na suštinski zajedničkim „realnim" interesima
ili karakteristikama. U stvari, njih „prožima međusobna solidar­
nost", s obzirom da pojedinci pripadaju više nego jednoj grupi u
zavisnosti od načina na koji doživljavaju svoj politički identitet
u različitim društvenim kontekstima. I pluralisti i poststrukturalisti su, konačno, protiv koncepcija o ujedinjenom društvu koje
se stapa u celinu sa dominantnom vlašću prisutnom u nacional­
noj državi: osnove podele, prenaglašehost političkih identiteta,
te mobilizacija moći i resursa u čitavom društvu ne mogu se jed­
nostavno sabrati tako da sa jedinstvenim centrom vlasti predsta­
vljaju jedan objedinjeni domen (McClure, 1992).
Međutim, pluralisti se u krajnjoj liniji slažu sa definicijom po­
litike koju zastupaju ostali konvencionalni politički sociolozi, nasu­
prot onima koji su oslonjeni na „postmoderni zaokret". Pluraliste

28

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

zanima pluralitet interesnih grupa koje se oblikuju i preoblikuju
u društvu samo utoliko što svoje zahteve usmeravaju ka držav­
nim institucijama. Premda država manje-više predstavlja samo
arenu u kojoj se društvene grupe upuštaju u politički sukob, ti
konflikti se posmatraju kao politički, isključivo ako se dešavaju
na nivou države (McClure, 1992: 118—19). Po definiciji, politi­
ka za pluraliste ne postoji izvan države.
Ova ograničena pluralistička definicija politike vezana je za
ograničenu definiciju moći koja, mada je šira od onih koje za­
stupaju ostale škole tradicionalne političke sociologije, ipak ne
ostavlja mogućnost da se stvaranje i sukobljavanje društvenih
identiteta tumači kao političko. Naročito Dal [Dahl] (1956: 13)
definiše moć kao „realističan . . . odnos, koji podrazumeva mo­
gućnost da A deluje tako da kontroliše način na koji B reaguje." Ovo podrazumeva pretpostavku o već formiranom činiocu
društva koji poseduje moć tako da je u mogućnosti da kontroliše
nastale posledice. Kao što naglašavaju kritičari pluralizma, nagla­
sak na vidljivim posledicama znači da zanemaruju ideje i način
na koji politički program može da se oblikuje tako da neposred­
na manipulacija ishodom političkog procesa nije neophodna.
(Lukes, 1974). Poststrukturalisti idu dalje tvrdeći da se i samo
formiranje identiteta, svojstava i interesovanja društvenih grupa
mora smatrati posledicom moći. Ovaj način oblikovanja društva
i politike mnogo je fundamentalniji od onoga koji podrazumeva
donošenje odluka u centralizovanoj birokratiji.
Premda pluralisti interese društvenih grupa koje proučavaju
ne smatraju unapred određenim, njihove definicije moći i po­
litike sprečavaju ih da sagledaju politički karakter formiranja i
osporavanja političkih identiteta na društvenom planu, a dovode
do toga da se koncentrišu isključivo na način na koji pojedin­
ci nastoje da svoje interese najbolje plasiraju na nivou države.
U ovom smislu, pluralistička perspektiva ostaje u okvirima stare
političke sociologije. Ovakva teorija politike nije u stanju da sa­
gleda asimetrije moći između klasa, rasa, muškaraca i žena koje
su politizovane aktivnostima novih društvenih pokreta počev od
šezdesetih godina prošlog veka; ustvari, pluralisti su bili krajnje
iznenađeni ovakvim razvojem situacije (Held, 1987: 199—200).

UVOD

29

1 . 3 . TEORIJA DISKURSA, MOĆ I POLITIKA

Najznačajniji pojedinačni teoretski doprinos novoj političkoj
sociologiji nesumnjivo je Fukoova [Foucault] definicija moći. Fuko je vezan za novu političku sociologiju na prilično paradoksalan
način: mada je teoretičar čiji je rad bio najuticajniji u svojoj razvoj­
noj fazi i premda se angažovao u raznim političkim aktivnostima,
uključujući kampanje za prava zatvorenika i podršku homoseksu­
alcima, priznaje da ga više interesuje etika nego politika (Fouca­
ult, 1984a). Ovo opredeljenje za etiku, koja je po njemu više pi­
tanje sopstvenog izgrađivanja nego principa dobra i zla, vezano je
za njegovu averziju prema sistematskom teoretiziranju. Fuko nije
želeo da nam ponudi mapu društvenih i političkih institucija, kao
putokaz u sagledavanju savremene politike, ali se njegovo delo
može koristiti u analizi delovanja moći na neočekivanim mestima
i na neočekivani način. Na toj osnovi, moguće je politiku redefinisati kao mogućnost za pružanje otpora moći i transformisanje
društvene prakse izvan dominantnih institucija države.
Prvo ćemo govoriti o osnovnim crtama Fukoove „analitike
moći", a zatim o razvoju sistematičnije teorije moći i politike u
radovima čiji su autori Laklau i Mufova. Kao postmarksisti pod
uticajem Fukoa i Gramšija, razvili su teoriju kulturne politike
koja je vrlo korisna kao opšti osnov za sagledavanje kulturne poli­
tike i njene centralne uloge u novoj političkoj sociologiji.
Fukoova analitika moći
Fuko eksplicitno poriče da je izgradio teoriju moći tvrdeći
da se moć mora analizirati u načinu na koji funkcioniše i posledicama, te da se ne može obuhvatiti sistematskim skupom pove­
zanih koncepata nastalih pre nego što su i primenjeni (Foucault,
1948b: 82). Zato je skloniji da razmišlja u smislu „analitike mo­
ći" gde se moć identifikuje samo na instancama na kojima se
primenjuje. I pored toga, iz ove „analitike" mogu se izvući neke
opšte konstatacije.
Po Fukou, moć je, pre svega, produktivna. Njegove analize su­
protstavljaju se onome što naziva „pravno-diskurzivnim" modelom

30

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

u kome je moć u rukama države, naročito zakona, a koristi se da
bi se zaveo red u društvu. Po njegovoj teoriji, moć podrazumeva
legitimnu zabranu koja počiva na pravno-ugovornom odnosu —
po tumačenju liberala, odnosno, represivan zakonodavni i policij­
ski sistem u cilju očuvanja klasne dominacije — po tumačenju radikala. U svakom slučaju je negativna, restriktivna i inhibitorna
(Foucault, 1980a). Za Fukoa, razmišljanje o moći na ovaj način
znači zanemarivanje njenog funkcionisanja u institucijama i šire­
nja na čitavom društvenom planu. Fuko je zainteresovan za anali­
zu moći sa aspekta pojedinosti društvene prakse, na mesti ma gde
proizvodi posledice, kao fluidna, preusmeriva i nevidljiva „mikrofizika" moći. U Fukoovom modelu, moć je produktivna u tome
što je konstitutivna, usmerena na formiranje određenih vrsta tela
i duha u praksi koje nije moguće sagledati iz perspektive starijeg
modela moći kao apsolutne vlasti. Moć je pluralistička: realizuje
se sa bezbroj tačaka, a ne samo iz jednog političkog centra, kao
da se radi o svojini elite ili načinu razmišljanja birokratskih insti­
tucija, pri čemu se ne reguliše na osnovu jedinstvenog superior­
nog projekta. Međutim, ovaj produktivni kvalitet ne znači da je
moć istovremeno i dobra. Naprotiv, bar u većini svojih radova,
način na koji Fuko koristi termin „moć" ukazuje na kritičku per­
spektivu društvene prakse. Produktivna je u smislu stvaranja regulisanih i disciplinovanih društvenih odnosa i identiteta kojima
se mora pružiti otpor.
Najširi smisao u kome je moć produktivna Fuko vidi u zna­
nju. Znanje, naročito u oblasti društvenih nauka, usko je poveza­
no sa proizvodnjom pasivnih tela i potlačenog duha. „Diskursi"
je termin koji Fuko koristi za ove sisteme kvazi-naučnog znanja.
Znanje, kao diskurs, nije znanje o „realnom" svetu koji postoji
pre nego što se to znanje stekne. Mada je znanje odenuto u ruho
predstavljanja objektivne stvarnosti, diskursi zapravo konstruišu
i čine „realnim" predmete znanja koje „predstavljaju". Znanje
se razlikuje od ostalih načina sagledavanja sveta i smatra se „zna­
njem" o objektivnom svetu zato što ima podršku u postupcima
kroz koje se moć realizuje. Po Fukou, ovo podrazumeva konstata­
cije koje, na institucionalnom prostoru, gde se znanje stiče po od­
ređenim pravilima i procedurama, saopštavaju glasnogovornici

UVOD

31

ovlašćeni da kažu šta se smatra „istinom" u tom konkretnom
kontekstu. Za Fukoa, analiza diskursa podrazumeva utvrđivanje
načina na koji se stvaraju novi predmeti znanja, pod kakvim dis­
kurzivnim i nediskurzivnim uslovima i, naročito, kakve efekte
moći proizvode. Kao što kaže: „Istina je kružnim odnosom pove­
zana sa sistemima moći koji je proizvode i podržavaju, kao i sa
efektima moći koje stimuliše, kako bi je oni istovremeno širili."
(Foucault, 1980b: 133)
Fukoova analiza znanja, kao konstitutivnog i usađenog u isti­
nu, dakle, predstavlja raskid sa „zvaničnim" načinom na koji bi
društvene nauke sebe želele da vide — kao indiferentne, neutral­
ne i, kao takve, nauke koje doprinose ljudskom napretku. Ovo
je raskid i sa radikalnim shvatanjem da je znanje nastalo u insti­
tucijama elite po prirodi takvo da mistifikuje i prikriva stvarne
odnose moći. Kako smatra Fuko, ne radi se o tome da diskursi u
velikoj meri prikrivaju moć, već doprinose realizaciji moći u stva­
ranju društvenih odnosa zasnovanih na autoritetu i poslušnosti.
Moć proizvodi pojedince i kao objekte i kao subjekte. U
svom radu Disciplina i kazna< Fuko govori o tome kako se po­
slušna tela stvaraju organizovanjem pojedinaca kroz praktične
postupke nadzora kojima se obučavaju za ponašanje kategorizovano kao normalno i abnormalno. Ovo se odvija na različite
načine u različitim institucijama u čitavom društvu, uključujući
vojsku, fabrike, škole, bolnice itd. (Foucault, 1979). U Istoriji
seksualnosti, I deo, analizira stvaranje seksualizovanih tela kroz
postupak ispovesti (Foucault, 1948b). Po Fukoovoj analizi, „sek­
sualnost" uopšte nije prirodna, već razvijana tokom dugotrajnog
istorijskog perioda. Mi na zapadu smo, na određeni način, nau­
čili da sebe doživljavamo u smislu želje koje osećamo, prvo kroz
hrišćansku ispovest, a sada - u savremenom društvu — u sredina­
ma koje koriste terapeutske tehnike, kroz čistu psihoterapiju, ali
i kroz savetodavne sadržaje, društveni rad, obrazovanje, čak i „te­
lefonsku pomoć" posvećenu ličnim problemima, televizijske emi­
sije u kojima se ljudi ispovedaju itd. Po^Fukoovom mišljenju,
telo je utisnuto u istoriju; njegova svojstva usklađena su sa speci­
fičnim istorijskim trenutkom i stvaraju se kroz postupke realizovanja moći.

32

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Međutim, najveći uticaj Fukoa u novoj političkoj sociologi­
ji odnosi se na izgradnju subjektiviteta. U svojim radovima na­
pušta humanističku ideju, koja je dominantna u modernoj mi­
sli zapada (McNay, 1994: 4) i po kojoj subjekt predstavlja izvor
osmišljenog sadržaja, samosvestan je, jedinstven i racionalan. Po
Fukou, subjekti su uvek podređeni, proizvedeni u diskursima i
postupcima realizovanja moći koji ih stavljaju u poziciju samosvesnih glasnogovornika i, što je najizraženije u X X veku, bez
svesti koja sagledava želju. U Istoriji seksualnosti, I deo, opširno
govori o ironiji situacije u kojoj se čovek, u želji da kroz terapi­
ju doživi oslobađenje, zapravo podređuje strategiji normalizacije
čime se proizvodi upravo subjekt koji na ovaj način treba da bu­
de oslobođen (Foucault, 1984a). Pozicionirajući sebe kao „ja", u
ulozi subjekta govora u diskursu psihoanalize, čovek sebe stvara i
doživljava kao pojedinca sa skrivenim željama koje se tokom ana­
lize moraju razotkriti ako treba da bude oslobođen i zdrav. Sopstvena ličnost se u psihoanalizi ne otkriva, već proizvodi. Osim
toga, proizvodi se na način da je postupak vezan za moć utoliko
što govor, misli i snove onoga koji je predmet analize mora tuma­
čiti analitičar, pozicioniran kao autoritet na osnovu diskursa psi­
hoanalize. Ono što ilustruje slučaj psihoanalize, po Fukou, jeste
da je i sam subjektivitet, odnosno, mogućnost da budemo svesni
svoga „ja" i da to „ja" izgovorimo sa određenim stepenom pozna­
vanja sopstvene ličnosti, uslovljena ispoljavanjem moći.
Jasno je da Fuko posledice moći na telo i na subjektivitet ni­
je mogao da identifikuje primenom totalizirajuće teorije moći.
Njegova analiza oslanja se na preispitivanje preciznih detalja istorijski specifičnih znanja i postupaka koji različito funkcionišu u
različitim institucijama u cilju stvaranja ograničenih i podređenih
identiteta. Njegove studije su, ipak, u velikoj meri kritikovane
zbog tendencije oslanjanja na negativno shvatanje moći kome se
suprotstavlja opisujući moć kao monolitnu, apsolutnu silu domi­
nacije. Svakako, kao što je već konstatovano, način na koji koristi
termin „moć" ukazuje na kritičku perspektivu u odnosu na posto­
jeće postupke subjektivizacije i objektivizacije. U tom smislu, ova
perspektiva je svakako izuzetno korisna za denaturalizovanje konkretizovanih društvenih okolnosti. Međutim, kritičari tvrde da je,

UVOD

33

ako su svi društveni odnosi i identiteti proizvod moći, ova kritička
perspektiva suvišna. Za ovo su vezana dva argumenta. Prvo, tvrdi
se da koncept moći ukazuje na to da ispoljavanje moći podrazumeva da je nešto predmet potiskivanja, odnosno, dominacije. Ako se,
međutim, sva ljudska svojstva proizvode kroz moć, zašto to uopšte
nazivati terminom moći? Ukoliko je moć produktivna, a ne repre­
sivna, Fuko je mogao da kaže da je sve društveno konstruisano, a
ne da je sve proizvedeno u relacijama moći, pri čemu time ne bi
ugrozio smisao svoje analize (Fraser, 1989). Drugo, tvrdi se da je,
ukoliko moć proizvodi sva svojstva, logičan zaključak da pojedinci
nisu ništa drugo do oni „kojima se popunjavaju mesta", bez opcije
da se tome suprotstave: pojedinci ne poseduju svojstva potrebna za
samostalno oblikovanje ili formiranje pojmova i vrednosti kojima
bi se mogli suprotstaviti delovanju moći (McNay, 1994: ###BOT_TEXT###2-A).
Ako se njegovo delo shvati na ovaj način, Fuko nas ni najmanje ne
oslobađa ograničenja koja nas sputavaju da sagledamo negativnu
dimenziju moći, već je zapravo opisuje kao apsolutno represivnu
ne ostavljajući nikakvu mogućnost za pružanje otpora.
Ove kritike zaista imaju osnova kada se uzmu u obzir počeci
Fukoovog rada na temu moći. Prisutna je, čini se, kontradiktor­
nost između njegovog teoretskog opredeljenja za analitiku moći,
kao nečeg pozitivnog i prenaglašeno negativnog tona istorijskih
analiza koje je obavio. Nagoveštava, a ponekad izričito konstatuje, da je moć svuda, kao u ovoj - zloglasnoj - konstataciji iz /stori­
je seksualnosti, I deo: „Moć je svuda, ne zato što sve obuhvata, već
zato što od svega potiče ... Moć nije institucija, ni struktura, ni
svojina. To je ime kojim nazivamo kompleksnu stratešku situaci­
ju." (Foucault, 1984b: 93). Kritičari su nesumnjivo u pravu kada
kažu da, ukoliko se nalazi svuda, moć postaje metafizički princip,
a gubi svaku sadržinu koja ima dimenziju norme i objašnjenja.
Kao što kaže Piter Djuz [Peter Deivs] (1984: 21), „samo ako smo
u mogućnosti da formulišemo uslov koji nije ispunjen, navodeći
kako bi se situacija promenila ako bi funkcionisanje moći bilo
prekinuto, ... [ovaj] koncept se može empirijski primeniti."
U kasnijim radovima, međutim, Fukoove ideje o moći raz­
vile su se na način koji zadovoljava ove ciljeve. U ovom smislu,
najznačajniji pomak je u njegovim idejama o dominaciji, moći i

34

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

otporu, te predavanjima koja je na temu mentaliteta upravljanja
održao pre smrti. Pitanje da li ove nove ideje znače da je zapravo
napustio svoje ranije ideje — kontroverzno je. Ima onih koji nje­
govo delo shvataju kao radikalno promenjen pristup ili bar kao
promenu pravca (McNay, 1994; Hindess, 1996; 19), dok drugi
tvrde da je Fukoov rad ,,u osnovi ad hoc, fragmentaran i nedovr­
šen, pa ga uopšte ne treba tumačiti kao kretanje u pravcu ideal­
nog jedinstva" (Gutting, 1994: 2). Nesumnjivo je, međutim, da
su njegova kasnija razmišljanja o moći znatno složenija od onih
koje je koristio u ranijim analizama.
U svom Subjektu i moći Fuko govori o međusobnom odnosu
moći, dominacije i otpora u savremenom društvu. Tvrdi da, po
definiciji, tamo gde ima moći, mora biti i otpora. Osnovne cr­
te ove ideje prisutne su i u njegovim ranijim radovima, ali ovde
ih dalje razvija tvrdeći da moć obavezno funkcioniše u odnosu
na ono što naziva „slobodnim subjektima". Isključivo tamo gde
postoji mogućnost otpora, gde subjekti nisu u potpunosti obliko­
vani, već shvataju da izbor sa kojim su suočeni podrazumeva raz­
ličite opcije, ima smisla razmišljati o aspektima moći. Ropstvo, u
kome je rob okovan lancima, ne znači odnos koji podrazumeva
moć, već odnos koji podrazumeva nasilje. Očigledno, nasuprot
svojim ranijim konstatacijama da je „moć svuda" i da su subjek­
ti diskurzivno oblikovani, Fuko se ovde opredeljuje za stav da
„slobodan subjekt" obavezno postoji pre diskursa. Međutim, ne
odustaje od stvatanja da se subjekti izgrađuju kroz postupke realizovanja moći utoliko što smatra da su subjekti podređeni kada su
pod kontrolom drugih i utoliko što su za sopstveni identitet veza­
ni svešću ili poznavanjem sopstvene ličnosti (Foucault, 1982).
Fuko svoje analize moći neposredno povezuje sa antagoni­
stičkim borbama društvenih pokreta tvrdeći da je način na koji
ove borbe osporavaju subjektifikaciju predstavlja jedan od njiho­
vih najznačajnijih aspekata u savremenom društvu. Društveni
pokreti se donekle zasnivaju na afirmaciji postojećih identiteta,
dakle, na prihvatanju kategorizacija normalnog/nenormalnog ko­
je su nastale kroz diskurse i postupke realizovanja moći. S druge
strane, međutim, oni ponekad podrazumevaju negiranje postoje­
ćih identiteta:

35

UVOD

s jedne strane, aflrmišu pravo na različitost i naglašavaju
sve što pojedince čini istinskim individualcima. S druge
strane, napadaju sve ono što izdvaja pojedinca, raskida
njegove veze sa ostalima, odvaja ga od zajednice, primora­
va ga da se okrene sebi i, sputavajući ga, vezuje za sopstveni identitet. (Foucault, 1982: 211-12).
Primeri koje daje su borbe protiv moći muškaraca nad že­
nama, roditelja nad decom, psihijatrije nad mentalno bolesnim,
medicine nad populacijom i administracije nad načinom na koji
ljudi žive. Fuko konstatuje da je posledica načina na koji društve­
ni pokreti pružaju otpor moći upravo ono što donekle pruža mo­
gućnost da se moć analizira. Otpor je neophodan za definisanje
moći, a i metodološki je značajan za proučavanje moći u tome
što omogućava sagledavanje odnosa koji podrazumevaju moć i
metode kojima se moć realizuje.
Fuko takode razrađuje svoju analitiku moći konceptima
dominacije i upravljanja u kasnijim radovima. U stvari, po miš­
ljenju Beri Hindisa [Barry Hindess] (1996), sve više koristi do­
minaciju kao termin za analizu onoga što je poznatije kao moć,
pri čemu termin moć zamenjuje terminom upravljanje. Po Hindisovom shvatanju, Fuko je koristio preciznije termine kako bi
napravio razliku između moći, kao karakteristike svih ljudskih
interakcija i dominacije, kao određene strukture moći u kojoj se
antagonizmi konsoliduju u hijerarhijskim i stabilnim odnosima.
Moć, dakle, nije žigosana kao takva, sa konotacijom kritičke per­
spektive Fukoovih ranijih dela. Naprotiv, sada predstavlja poten­
cijalnu fluidnost društvenih odnosa. S obzirom da moć može da
deluje samo na one koji joj eventualno pružaju otpor, a koji dalje
mogu delovati na druge, uvek postoji mogućnost da moć bude
izložena preokretu. Kod dominacije, međutim, oni kojima se do­
minira imaju toliko malo manevarskog prostora da preokreti mo­
ći postaju praktično neizvodljivi, mada se nikada ne mogu sma­
trati nemogućim (Foucault, 1982; Hindess, 1996). Još jednom,
aktivnosti društvenih pokreta mogu se metodološki koristiti da
bi se sagledalo u kojoj meri konkretan skup društvenih odnosa
treba smatrati dominacijom ili odnosima moći, prema stepenu
slobode koji obezbeduju ili dozvoljavaju politici identiteta.

36

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Fuko definiše „upravljanje" kao „dirigovanje ponašanjem",
pokušaj da se utiče na postupke slobodnih subjekata. Opisuje
ga na način da se nalazi između stabilnih i hijerarhijskih odnosa
dominacije i reversibilnih odnosa moći (Foucault, 1984c: 19).
Fuko ovaj termin istovremeno koristi kada govori o upravlja­
nju samim sobom i drugima. Fukoovi radovi o etici sopstvene
ličnosti proučavani su daleko više od onih na temu mentaliteta
upravljanja, kao društvene konfiguracije, ali i ova druga tema
je takođe značajna, naročito za političku sociologiju, zato što
se tradicionalno bavi odnosima između društva i države. Fuko
mentalitet upravljanja shvata kao moderan oblik moći koji se
eksplicitno javlja kao suprotnost svom rivalu — makijavelističkoj
ideji vlasti, početkom modernog doba. Makijavelizam je usmeren na održavanje mira i sigurnosti kroz figuru vladara. Prema
savetima izloženim u Princu, osnovni cilj upravljanja je da vlada­
ra održi na vlasti, nad teritorijom i podanicima države. Sudeći
po protivnicima ove ideje, međutim, ova vrsta vladavine suviše
je eksterna u odnosu na društvo i, zbog toga, odviše krhka da bi
bila uspešna. Potrebno je da postupci upravljanja budu usađeni
u samo društvo, te da se primenjuju na „ljude i stvari" u cilju
podrške sticanju bogatstva i blagostanju. Po Fukou, mentalitet
upravljanja se sve intenzivnije formira počev od XVIII veka, sa
razvojem kapitalizma, pojavom ideje „populacije", te različitim
znanjima i tehnikama vezanim za upravljanje njenom ekspanzi­
jom, zdravljem i produktivnošću (Foucault, 1991). Ideja o men­
talitetu upravljanja, dakle, dalje razvija Fukoovu raniju kritiku
„pravno-diskurzivnog" modela moći kao apsolutne vlasti. Ne
radi se o tome da je država irelevantna, ali upravljanje kroz dr­
žavne institucije samo je jedan aspekt strategija mentaliteta upra­
vljanja. „Dirigovanje ponašanjem" je pokušaj koji je na različite
načine prisutan u institucijama i praksi u čitavom društvu. Na
ovaj način, Fukoove ideje o mentalitetu upravljanja obuhvataju
njegova ranija razmišljanja o disciplini i stvaranju poslušnih tela,
te o proizvodnji subjekata koji se oslanjaju na autoritete kako bi
se uverili da su „normalni".
Uticaj Fukoovih dela na novu političku sociologiju u svakom
slučaju je ogroman. Njegov neposredan uticaj u velikoj meri

UVOD

37

je prisutan kod onih koji se bave pitanjima politike identiteta i
razlike. Problematiku anti-esencijalizma koju je definisao Fuko
— odbijanje da se društveno konstruisani identiteti prihvate kao
metafizički ili prirodni — naročito su prihvatili oni koji prouča­
vaju društveno izgrađivanje pola, „rase", etničkog i seksualnog
opredeljenja (Said, 1979; Weeks, 1989; Butler, 1990). Na ovaj
način, politika identiteta i razlike, koju je smatrao karakteristi­
kom novih društvenih pokreta, postala je aspekt akademskih ra­
dova. Teorija društva i politike shvata se kao mesto događanja
kulturne politike utoliko što doprinosi narušavanju ili učvršćiva­
nju normalizovanih identiteta. Indirektno, Fukoov uticaj je još
značajniji. Njegove ideje o mentalitetu upravljanja, disciplini i
međusobnom odnosu znanja i moći usmerile su pažnju ka ispoljavanju moći u praksi i formiranju identiteta na nivou čitavog
društva. Kada na svet pogledamo kroz naočari koje nam nudi Fu­
ko, konvencionalna politika na nivou države izmešta se na perife­
riju vidnog polja, a u fokusu su drugi oblici politike. Naravno, na­
čin na koji nova politička sociologija shvata značaj moći i politike
u organizacijama i institucijama građanskog društva, u svakodnev­
nom životu i međuljudskim odnosima, kao i u globalnoj kulturi,
nije isključiva posledica uticaja Fukoovog dela. Fuko je ipak, kroz
svoju analizu moći i upravljanja izvan okvira nacionalne države,
pružio sociologiji alate koji su joj potrebni za sagledavanje novih ob­
lika politike u savremenom društvu.
Teorija diskursa i kulturna politika
Po Fukou, moć ne funkcioniše samo preko jezika i simbola:
ispoljava se u diskursu, ali se realizuje i u institucionalnoj prak­
si koju definiše kao nelingvističku. Fuko pravi razliku između
diskurzivnog i nediskurzivnog: nediskurzivno podrazumeva insti­
tucije, postavljene kadrove i opšte društvene uslove koji omogu­
ćavaju stvaranje i širenje diskursa. Mada diskursi doprinose raz­
voju nediskurzivnih institucija, po Fukoovom shvatanju, ova dva
poretka jasno se razlikuju u analitičkom smislu (Foucault, 1972:
163—5). Fukoove analize moći su, dakle, bar u istoj meri okre­
nute ka institucionalnoj praksi koliko i ka jeziku i simbolima.

38

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Međutim, ovo se ne odražava na način na koji se njegovo delo
nastavlja: spremnost za primenu njegovih ideja mnogo je izraže­
nija kod analiza pravila i predstava diskursa, kao jezika, nego kod
društvene prakse i institucija. Kao što tvrdi Mišel Beret [Michèle
Barrett] (1992), tendencija je da se Fukoova teorija diskursa stivata ozbiljnije nego njegove suštinske istorijske analize institucija,
da se se eliminišu „stvari", a interes usmeri na „reči", kao jedino
sredstvo u konstituisanju stvarnosti i, prema tome, kao jedini svr­
sishodan predmet analize.
Jedna verzija analize diskursa, koja je eksplicitno usmerena
na predstave i simbole, može se naći u radovima Ernesta Laklaua
i Santal Muf. Po njima je Fukoova razlika između diskurzivnog
i nediskurzivnog nedosledna i neodrživa. Kako to vide Laklau i
Mufova, ukoliko diskurs formira stvari, onda se svaka stvar for­
mira u diskursu i razlika između diskurzivnog i nediskurzivnog
ili je besmislena ili već sama podrazumeva diferencijaciju koja
je moguća jedino u okviru diskursa (Laclau and Mouffe, 1985:
107). Ovo, međutim, ne znači da time sve svode na jezik koji se
jednostavno shvata kao reči. Zalažu se za shvatanje jezika koji je
uvek usađen u praksu na način da jezik, postupci i materijalne
stvari predstavljaju nerazdvojivu celinu. Diskurs, kako smatraju
Laklau i Mufova, obuhvata i lingvističke i nelingvističke elemen­
te. Kao ilustraciju materijalnosti jezika u diskursu, daju primer
koji koristi Vitgenštajn [Wittgenstein] u izražavanju svojih vrlo
sličnih ideja o „jezičkim igrama":
A podiže građevinu o d zidarskog kamena; t u su blokovi,
stubovi, ploče i grede. B m o r a da dodaje k a m e n e e l e m e n ­
te i to redosledom k o j i m ih A koristi. U ovu svrhu, k o ­
riste jezik k o j i se sastoji od reči „blok", „stub", „ploča",
„greda". A vikne šta m u treba; B donese e l e m e n t k o j i j e
naučio da treba da donese kad m u se kaže. (citat, Laclau
and M o u f f e , 1 9 8 5 : 1 0 8 )

Termini „blok", „stub", „ploča", na način na koji se koriste u
diskursu, nisu samo reči ili ideje: oni zaista jesu stvari, na način
na koji se koriste u ovom konkretnom diskursu, odnosno, jezičkoj igri „podizanja građevine".

UVOD

39

Na teoriju diskursa čiji su autori Laklau i Mufova uticao je
strukturalistički lingvista Ferdinand de Sosir [Ferdinand de Saussurej. Po njihovom shvatanju, u jeziku se značenje proizvodi u razno­
vrsnoj igri znakova, a ne tako što se stvari predstavljaju u svetu.
Ne postoji prirodno usađena veza između stvari i reči; ono što ih
povezuje je način na koji se reči grupišu u društvenim konvencija­
ma. Ne može se reći da jezik jednostavno daje ime svetu; on ga tu­
mači i usmerava ga u naše ime. Džonatan Kaler Jonathan CullerJ
daje dobar primer Sosireve analize jezika kao „sistema razlika bez
pozitivnih termina". Kaže nam da zamislimo da nekome koga uči­
mo stranom jeziku treba da objasnimo reč „smeđe". Bilo bi besmi­
sleno da toj osobi pokazujemo samo stvari smeđe boje; mora da
nauči da razlikuje smeđu od drugih boja. Reč „smeđe" ne služi sa­
mo da označi već prihvaćene stvari; ona „smeđe" stvari formira na
način da se razlikuju od sivog, narandžastog, crvenog itd. (Culler,
1976: 24—6). Osim toga, sasvim je moguće zamisliti svet u kome
se te „smeđe" stvari uopšte ne razlikuju od drugih. Za nas one ima­
ju smisla zato što smo naučili da ih na taj način prepoznajemo.
Međutim, Laklau i Mufova su /»^/strukturalisti. Prihvataju
stav koji zastupa Derida [Derrida] kada tvrdi da struktura jezi­
ka koju opisuje Sosir nije stabilna i utvrđena, već prilično decentrirana i nestabilna, podložna konstantnom kretanju. Derida
razvija Sosirovo shvatanje jezika kao sistema razlika tvrdeći da,
s obzirom da značenje zavisi od mogućnosti da se razlikuje od
sebe samog, nikada ne može biti konačno utvrđeno. Koristi neo­
logizam differance kao jedan od načina da se nestabilnost znače­
nja nazove određenim imenom. Kako smatra Derida, reč — kao
napisani znak ili izgovoreni zvuk — ne znači ništa, osim ukoliko
se odnosi na ono što se ranije desilo ili ono što će uslediti, kako
u prostoru, tako i u vremenu. Značenje se uvek razlikuje od sebe
samog, a razlikuje se i u vremenu; tako nastaje differance — razli­
ka, koja istovremeno znači i „razlikovati" i „odstupati". (Derrida,
1982). S obzirom da značenje reči zavisi od načina na koji je slič­
na drugim recima ili se od njih razlikuje, značenje nikada ne mo­
že da bude zaista prisutno u samom znaku, bilo da je napisan ili
izgovoren. Uvek je neodređeno, mada je stepen te neodređenosti
u suštini političko pitanje (Derrida, 1996).

40

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Po teoriji čiji su autori Laklau i Mufova, neodređenost zna­
čenja je ono što politiku čini mogućom i neophodnom. Politika
podrazumeva osporavanje značenja koja su bila relativno utvrđe­
na u prethodnim političkim projektima, njihovo artukulisanje
na drugačiji način i smeštanje u nove okove značenja, te pokušaj
da se drugi ubede u njihovu verodostojnost kako bi se usadila
kao relativno utvrđena značenja i, kao takva, postala deo „gra­
matike" svakodnevnog života. Primer je termin „čovek" koji ima
sasvim različita značenja u diskursima komunista i neoliberala,
radikalnih feminista i ponovo rođenih hrišćana, humanitarnih
organizacija i antropologa. U svakom pojedinom slučaju, znače­
nje zavisi od povezanosti ovog termina sa drugim znacima, na
primer, „ženom" ili „bogom". Osim toga, mada se to ni u jed­
nom slučaju ne može definitivno konstatovati, uspeh diskursa za­
visi od prihvatanja verodostojnosti ovih značenja. Mada u teoriji
koju zastupaju Laklau i Mufova, termin „moć" nema centralno
mesto kao što je to slučaj sa Fukoovim kasnijim radovima, za
njih moć podrazumeva moć da se difiniše i da se ta definicija
nametne konfrontacijom sa onim što je osporava (Laclau, 1990:
31—3). Podrazumeva manipulaciju simbolima koja je, prema teo­
riji diskursa čiji su autori Laklau i Mufova, u svemu usmerena ka
efektima u materijalnom svetu.
Očigledno je da ovde politika nije aktivnost ograničena na
konvencionalne političke institucije države. Naprotiv, već i samo
formulisanje granica, nadležnosti, zadataka i potencijala države
na nov način može se, u ovom smislu, shvatati kao primer politi­
ke. Naravno, u nešto opštijem smislu, politiku je neophodno raz­
likovati od društvenog života ukoliko nisu jednostavno stopljeni
u celinu. Međutim, Laklau to čini, ne u smislu različitih domena
društva, već u smislu formi aktivnosti. Politika podrazumeva otva­
ranje mogućnosti koje su potisnute u formiranju društvenih iden­
titeta i odnosa koji su prihvaćeni bez rezerve i naizgled „objektiv­
ni" (Laclau, 1990: 33—6). U stvari, ideal radikalne demokratije
koji zastupaju Laklau i Mufova, podrazumeva da se društvo, kao
i institut egalitarnijih i progresivnijih identiteta i odnosa, konti­
nuirano i iznova politizuje. Ovo je optimistički, čak naivan ideal
(Bertens, 1995: 193). Svakako, ideja o politici kao o problematici

41

UVOD

svakodnevnog života znatno se razlikuje od teorija demokratije
koja zavisi od apatične mase, odnosno, od marksističkih teorija
kapitalizma koji se toleriše zbog zablude radnika. Međutim, kao
što ćemo videti, za novu političku sociologiju najznačajnija je ide­
ja o tome da — ako nije tačna konstatacija da baš sve ima politič­
ku dimenziju — sve bar ima potencijalnu političku dimenziju.
1.4.

KULTURNA POLITIKA I NOVA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Mada Laklau i Mufova radije koriste termin „diskurs" nego
kulturu, njihov model politike najbolje je shvatati kao model
kulturne politike. Kulturna dimenzija je u tome što se „kultu­
ra" shvata u najširem mogućem smislu, kao „sistem označavanja
kroz koji se (mada postoje i drugi načini) društveni poredak pre­
nosi, reprodukuje, doživljava i ispituje" (Williams, 1981: 13).
Ova definicija obuhvata češće korišćenu koncepciju kulture kao
„rada i prakse intelektualaca, a naročito umetničke aktivnosti"
(Williams, 1976: 80), a takođe i još uže shvatanje popularne i
medijske kulture. Prednost razmišljanja u smislu kulturne poli­
tike je u tome što se model, koji nude Laklau i Mufovâ, može
lakše povezati sa kretanjima u političkoj sociologiji koja nas interesuju u ovoj knjizi, pri čemu studije iz poststrukturalističke per­
spektive teorije diskursa nisu obuhvatile sva ova kretanja.
U najširem smislu, sâma kultura može se posmatrati na dva
prilično različita načina. Laklau i Mufova u svojim radovima dis­
kurs povezuju sa svim oblicima društvene prakse, institucijama
i identitetima, uključujući i one konvencionalnije koji su ozna­
čeni kao ekonomski, socijalni ili politički. Drugim recima, kako
smatraju Laklau i Mufova, „sve ima kulturnu dimenziju" i, s ob­
zirom da je i sâma društvena stvarnost poredak diskursa, društve­
ni poredak po pravilu se uvek izgrađuje, osporava i reprodukuje
kroz kulturu.
Po mišljenju drugih, međutim, značaj kulture je u ovom smi­
slu istorijski specifičan. Ovo shvatanje se naročito vezuje za ideju
da se približavamo novoj eri — „postmodernom" dobu (v. 5.2.).
Dok je u modernom dobu kultura bila smeštena u posebnu sfe­
ru društva, kao visoka umetnost, u postmodernom dobu kultura

42

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

se širi na druge domene društva. Na ekonomskom nivou, dolazi
do komodiflkacije kulture, a istovremeno i ekonomija sve više za­
visi od kulture kroz delatnosti reklame, zabave i usluga, kao i od
marketinga niša usklađenog sa životnim stilom. Na političkom
nivou, političari preko medija nastupaju pred svojom publikom
i, u društvenom domenu, razlike u čak većoj meri nego ranije za­
vise od demonstriranja kulturnog kredibiliteta, nego od ekonom­
ske ili političke moći. Na osnovu toga, Krišan Kumar [Krishan
Kumar] sugeriše da bi sociolozi postmodernog doba trebalo da
prihvate antropološku definiciju kulture kao „kompletnog nači­
na razmišljanja, osećanja i delovanja" (Kumar, 1995: 120). Ovo,
međutim, zvuči pogrešno utoliko što ukazuje na postojanje sa­
mo jedne jedinstvene kulture dok je, prema teoretičarima postmodernizma, postmodernu kulturu pravilnije okarakterisati kao
fragmentisanu, neodređenu i nestabilnu.
Kultura se, dakle, u najširem smislu, shvata na dva alterna­
tivna načina — kao praksa koja stvara društvenu stvarnost ili kao
ono što je ranije bilo smešteno u posebnu sferu društva, a sada
dopire do svih aspekata društvenog života. Bez obzira na to koje
se shvatanje prihvati kao ispravno — bilo da se i same podele na
različite domene, koje je sociologija ranije konstatovala, shvate
kao kulturne konstrukcije, paralelno sa drugim klasifikacijama u
diskursu, ili da se širenje kulture smatra novim fenomenom koji
zamagljuje međusobne razlike nekada posebnih i jasno različitih
domena u stvarnosti, značaj kulturne politike danas je veći nego
ikada. Ovaj značaj ogleda se u onome što se danas često naziva
„postmodernim zaokretom" u sociologiji.
Postmoderni zaokret u sociologiji?
Odnos između sociologije i postmodernizma je komplikovan. Poslednjih godina pojavio se veliki broj knjiga koje po­
vezuju teoriju društva i postmodernizam, uključujući dve pod
naslovom Postmoderni zaokret (Best and Kellner, 1991, 1997;
Bauman, 1992; Smart, 1993; Seidman, 1994a; Bertens, 1995;
Ashley, 1997; Owen, 1997). Nesumnjivo je da su mnoge od ka­
rakteristika vezane za postmodernizam, u početku šire razvijene
u filozofiji, sada prisutne u sociologiji. Međutim, da bi ovo bilo

UVOD

43

moguće, postmoderne teme morale su da se preformulišu na
način da budu kompatibilnije sa sociologijom kao disciplinom.
Posledica je da sociolozi nisu skloni da o sebi razmišljaju kao o
postmodernistima, čak i kada se njihov rad može prepoznati kao
„postmoderni zaokret". Istovremeno, sociologija je doživela promenu —počela je više da se bavi kulturom i tumačenjem, tako
da je moguće identifikovati radove onih sociologa koji izričito
odbacuju postmodernizam sa „postmodernim zaokretom". Rado­
vi sociologa, kao što je Entoni Gidens, imaju više zajedničkog sa
postmodernizmom nego sa klasičnom pozitivističkom sociologi­
jom, uprkos Gidensovom otporu postmodernizmu.
Kao neka vrsta idealne tipologije, moguće je identifikovati
pet tema „postmodernog zaokreta" u novoj političkoj sociologi­
ji. O većini ovih tema već smo govorili baveći se delima čiji su
autori Fuko, Laklau i Mufova. Kao mnogi od onih koji se vezuju
za postmodernizam, Fuko, Laklau i Mufova ne koriste ovaj ter­
min i radije se opredeljuju za „poststrukturalizam". Ovde ćemo
„poststrukturalizam" i „postmodernizam" koristiti naizmenično,
ali vodeći računa o tome da, premda se prvi termin odnosi isklju­
čivo na misao, drugi termin takođe obuhvata šire kulturne pro­
mené, promené one vrste koja se vezuje za postmoderno doba
kao novu društvenu formaciju (v. definiciju u delu Terminologi­
ja). „Postmoderni zaokret" u novoj političkoj sociologiji podrazumeva sledeće karakteristike:
(1) Anti-epistemologija: usmerenost na proučavanje predsta­
va kao takvih, umesto onoga na šta bi trebalo da se odnose; skep­
ticizam u odnosu na suštinske osnove istine i vrednosti; zainteresovanost za način na koji se konstatacije formiraju, umesto za
pitanje da li su „istinite" ili ne. Teorija diskursa, koju su u svojim
radovima razvili Fuko, Laklau i Mufova, je anti-epistemološka.
Ne radi se o tome da su teoretičari diskursa nezainteresovani za
znanje ili „istinu". Radi se o tome da ih više interesuje društveno
formiranje konstatacija znanja i način na koji se te konstatacije
prepliću sa ispoljavanjem moći.
Mada postoje određene razlike, slično interesovanje za druš­
tvene efekte konstatacija znanja takođe je karakteristika socio­
logije refleksivnosti Gidensa, Beka, Leša [Lash] i Arija [Urry].

44

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

U ovim radovima, sukobljena stručna znanja shvataju se na način
da za pojedince otvaraju prostor da konstatacije znanja koriste ka­
ko bi formirali sopstvene identitete i životne stilove. „Istina" zna­
nja ni ovde nema značaja; predmet studija je način društvenog
i političkog korišćenja znanja, a ne pitanje da li je ono tačno ili
pogrešno. Kao što tvrdi Zigmunt Bauman [Zygmunt Bauman],
sociologija je sve više postmoderna u tome što je više zainteresovana za „ontologiju" nego za „epistemologiju", za oblike života
u kojima znanje deluje više nego da zadire iza fasade društvenog
života u stvarne uzroke uverenja (Bauman, 1992: 30).
Pitanje znanja se, međutim, često smatra temom koja stva­
ra jaz između postmodernizma i sociologije. Mišljenje je da je,
kao empirijska disciplina, sociologija uvek usmerena na precizno
predstavljanje sveta, više nego što podrazumeva razmišljanje o
sredstvima kojima se svet predstavlja čime se, na primer, može
baviti filozofija. Protivnici postmodernizma tvrde da njena antireprezentativna dimenzija nije svojstvena sociologiji. Svakako, so­
ciologija koju ne interesuje stvaranje slike sveta bila bi u toj meri
radikalno drugačija da bi u suštini predstavljala novu disciplinu,
međutim, anti-epistemologija ne mora obavezno da navodi na
takav zaključak. Kao što smo videli, veliki deo Fukoovih rado­
va su empirijski, na način da prati diskurzivne konstrukcije od
njihovog istorijskog nastanka do strateškog korišćenja u savremenom dobu. U stvari, Fuko svoju istorijsku metodologiju opisuje
koristeći najprizemnije i, iz njegove perspektive, konvencionalne
formulacije: „Genealogija je siva, krajnje detaljna i beskrajno do­
kumentarna . . . zahteva strpljenje i poznavanje detalja, a zavisi
od značajne akumulacije izvornog materijala (Foucault, 1984d:
76—7). Fukoa interesuje način na koji se telo i duh formiraju
kroz praksu koja obuhvata predstave. Stoga detaljno opisuje pro­
cese u kojima se ovo zapravo odvija.
Međutim, nema potrebe za pretpostavkom da analize sveta
podrazumevaju neposredno predstavljanje „stvari", niti epistemo­
logiju, teoriju o tome kako je znanje moguće suštinski obrazlo­
žiti. Anti-epistoemolozi tvrde da ne treba pogrešno tumačiti raz­
loge koje pristalice različitih pristupa nude kao „stvarni" osnov
znanja. Kako smatra Ričard Rorti [RichardRorty] (1991), bolje je

45

UVOD

obratiti pažnju na predloge vezane za prirodu društvenog života
i način na koji se on proučava, kao upuštanje u nešto slično raz­
govoru u kome intelektualna sredina verovatno prihvata i treba
da prihvati bolje obrazloženje. Alternativno, koristeći ratobornije
metafore, Vinsent Dekomb [Vincent Descombes] sugeriše da Fuko svoj empirijski rad oslanja na polemičko tumačenje: „Zna da
pružanje podrške jednom tumačenju znači objavu rata drugom."
(Descombes, 1980: 116). Sociologija^'«^ zainteresovana za stva­
ranje slike „stvarnih" identiteta i struktura, tako da oni koji u
tome učestvuju moraju da ubede kolege u verodostojnost svojih
istraživanja. Međutim, za to nije neophodno upuštanje u epistemologiju; neophodno je prihvatiti da ne postoji „božija perspek­
tiva" iz koje je moguće utvrditi suštinske osnove znanja i pružiti
opravdane razloge za prihvatanje određenog shvatanja sveta. Postmoderno utvrđivanje osnova znanja je socijalno i više se svodi
na razmenu reči nego na pojedinačno, intelektualno traganje za
istinom stvari. Međutim, to ne umanjuje njegov značaj.
(2) Interesovanje za neodređenost značenja, kao potencijal za
stvaranje identiteta i struktura. O ovoj temi smo već govorili, na
način na koji je u svojim radovima sagledavaju Laklau i Mufova,
pod uticajem Zaka Derida. (Fukoa, kao što smo videli, manje
interesuje značenje, a više primena kroz koju se diskurs ugrađu­
je u disciplinarne institucije.) Međutim, možda treba naglasiti
da poststrukturalisti, mada su skloni shvatanju daje značenje flu­
idno i neuhvatljivo, to ne smatraju razlogom za stav da je sve
bez određene forme i haotično. Kako smatra Derida, a takođe i
Laklau i Mufova, neodređenost značenja stvara uslove za moguć­
nost politike, za pokušaj da se ostvari relativna kontinuiranost i
stabilnost društvenog života. Kako kaže Derida:
Sve o n o što dekonstruktivan način razmišljanja pokušava
da pokaže, s obzirom da konvencije, institucije i konsenzus
predstavljaju stabilizaciju (ponekad dugotrajnu stabilizaci­
j u , ponekad mikro-stabilizaciju), jeste da to podrazumeva
stabilizaciju nečega što j e suštinski nestabilno i haotično
. . . stabilizacija postaje neophodna upravo zbog prisutne
nestabilnosti; potreba za stabilnošću javlja se upravo zbog
toga što postoji haos. (Derrida, citat u Smith, 1 9 9 8 : 146)

46

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Ova relativna stabilizacija je tema kojom se bavi kulturna
politika.
U interpretativnoj sociologiji dugo je prisutno interesovanje
za pitanje kako se socijalna značenja formiraju i obezbeduju u ob­
licima društvene solidarnosti. Međutim, počev od sedamdesetih,
sa radovima interakcionista i etnometodologa, kao što su Erving
Gofman [Erving Goffman] i Harold Garfinkel, ovo postaje neizbežna tema u okviru discipline. Zigmunt Bauman , ustvari, o ovoj
vrsti sociologije govori kao o „postmodernoj sociologiji"; smatra
da predstavlja oponašanje postmoderne kulture u tome što se uda­
ljava od objektivnosti i pažnju usmerava na „jezičke igre" i „krh­
kost i ranjivost društvene stvarnosti" (Bauman, 1982: 39—42). U
ovom smislu, može se smatrati daje sociologija doživela „postmoderni zaokret", kao posledicu sve veće zainteresovanosti sociologa
za kulturu i tumačenje značenja, nešto pre nego što je postmodernizam formulisan kao aspekt umetnosti u okviru discipline.
(3) Decentriranje društva: shvatanje društvenih struktura na
način da su formirane u kontinuiranim procesima koji se dešava­
ju u vremenu i prostoru, a ne uzročno određene; ne postoji cen­
tralna institucija (država, na primer), niti značenje (na primer,
„istina") oko kojih se svaki aspekt društvenog života organizuje
tako da ima utvrđeno mesto.
Kao što smo videli, ovo je u velikoj meri tema Fukoovih ra­
dova. Smatra se da moć funkcioniše na različite načine u različi­
tim institucijama, a ne da se koncentriše u državi ili da je država
proizvodi. Derida smatra da se strukture kontinuirano proizvode
u okovima značenja. Mogu biti utvrđene u vremenu i prostoru
ukoliko postoji centralno značenje koje differance nije zahvatila
kontaminacijom; ako postoji „transcendentalni putokaz", kao
„bog" koji je izvestan. Strukture, kako smatra Derida, kao i Laklau i Mufova, imaju nesigurnu podršku relativno utvrđenog
značenja do koga se došlo u specifičnim kontekstima primenom
ubeđivanja ili sile. Struktura koja je u potpunosti konstituisana,
međutim, nije moguća; dovršena celina nikada se ne ostvaruje.
(Derrida, 1978). Ustvari, „konstruisanje struktura" je proces koji
je uvek vezan za društveni kontekst, kao tema post-strukturalističke teorije u poredenju sa strukturalizmom. Za strukturaliste,

UVOD

47

kao što su Altiser i Sosir, strukture podrazumevaju zatvorene celine, sa utvrđenim međusobnim odnosima delova koji čine celinu.
U slučaju Altisera, sklop struktura koje čine društvo, kao celinu,
„konačno" određuje ekonomija. U Sosirovim radovima, ova od­
ređenost je problematičnija, ali u konačnom smislu — i nasuprot
nekim od njegovih drugih konstatacija vezanih za značenje — So­
sir smatra da se ona obezbeđuje namerama onih koji koriste je­
zik. (Sosir, 1983: 11—15). Za post-strukturaliste, ovaj koncept
strukture je konkretizovana tvorevina, proizvod predrasuda mo­
dernog rasuđivanja koje zahteva da se istina pronalazi kroz otkri­
vanje suštine stvari iza fasade stalnih kretanja. Pod uticajem Ničea, poststrukturalisti shvataju život kao proces koji nikada nije
dovršen, koji uvek „postaje", a nikada ne „postoji".
U sociologiji je istovremeno u velikoj meri prisutno udaljava­
nje od ideje o društvima, kao sistemima zatvorenim unutar sopstvenih okvira (bez obzira na oživljavanje „teorije sistema"). Dok
se, po strukturalistima-funkcionalistima, društvo beskrajno reprodukuje i nasuprot mišljenju marksista da društvo razdiru kontra­
dikcije koje će ga na kraju uništiti, od sedamdestih godina prošlog
veka sociolozi su sve više skloni stavu da društvo treba posmatrati
na način da se sastoji od lokalizovanih struktura koje se održava­
ju kroz neposrednu interakciju, a uvek su podložne poremećaju
i promeni. Još jednom, ovu temu ilustruje Gidensov rad, pod uti­
cajem Gofmana i Garfinkela. Ustvari, premda ne koristi termin
„kultura", Gidensova izuzetno uticajna teorija strukturacije — osno­
ve njegove sociologije refleksivnosti — postavlja model društvene
reprodukcije, vrlo blizak modelu kulturne politike koji u svojim ra­
dovima artikulišu Laklau i Mufova. Teorija strukturacije je pokušaj
da se prevaziđe dvojnost „strukture" i „posredovanja", što Gidens
vidi kao večitu temu sociologije. Tvrdi da društvenu reprodukciju
treba shvatati kao stabilizovanje odnosa u vremenu i prostoru kroz
stručno korišćenje pravila i resursa — „struktura" od sirane društve­
nih posrednika (Giddens, 1984). Strukture se stvaraju, održavaju i
reprodukuju u manje ili više svesnom društvenom delovanju, dok
je istovremeno i samo društveno delovanje ograničeno postojećim
podelama resursa i načinima tumačenja sveta. Ako kulturu shvatamo kao reprezentativne strukture u kojima se postavljaju pravila,

48

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

a podela resursa se normalizuje i postaje legitimna, po Gidensu sc
društveni život reprodukuje i modifikuje upravo u kulturi. Gidens
se suprotstavlja poststrukturalizmu Deride (koga pogrešno svrsta­
va u strukturalizam), jer ga smatra suviše formalnim, a nedovoljno
zainteresovanim za društveno delovanje u specifičnim kontekstima
(Giddens, 1979: 33—8). Gidensovo viđenje društvenog života i nje­
gove reprodukcije u decentriranim strukturama ipak je vrlo slično
modelu kulturne politike u kome je očigledan uticaj Deride.
(4) Anti-esencijalizam: shvatanje da su identiteti i strukture
konstruisane i istorijski uslovljene. O ovoj konstataciji takođe
smo detaljnije govorili kada smo se bavili radovima čiji su autori
Fuko, Laklau i Mufova. Kao što smo videli, Fukoovi radovi na
temu seksualnosti od posebnog su uticaja kada je u pitanju antiesencijalizam. Njegove istorijske studije pokazuju kako se naturalizovani identiteti „normalne heteroseksualnosti" i „abnormalnih
perverzija" istovremeno izgrađuju u institucijama i diskursima u
čitavom društvu od kraja XVIII veka. Fukoov rad je naročito uti­
cao na oblasti sociologije u kojima je „politika identiteta" u okvi­
ru univerziteta bila osnov u formulisanju studija: studije pola,
„teorija homoseksualnosti" i, u manjoj meri, u oblasti etničke
pripadnosti i „rase". U svim ovim oblastima, tema rasprava bilo
je pitanje u kojoj meri je identitet „prirodan", odnosno, društve­
no konstruisan. Danas ima mnogo sociologa koji se bave ovim
temama, a prihvataju Fukoov stav da su identiteti društveno konstruisani i predmet kulturne politike, a ne utvrđene „životne isti­
ne" koje društvo na neki način mora da širi.
U konvencionalnijoj teoriji društva, međutim, ovaj zaklju­
čak nailazi na otpor, naročito u pogledu pojedinca. U sociologiji
refleksivnosti, na primer, pojedinac se smatra suverenim posred­
nikom, sa sposobnostima tumačenja i logičnog razmišljanja svoj­
stvenih posredniku — mada ne sa istorijskom dimenzijom, jer se
delovanje posrednika smatra specifičnošću modernog doba — na
neki način distancirano od društvene prakse u kojoj deluje i o
njima razmišlja sa pozicije pojedinca izvan svojih socijalnih i kul­
turnih uslova. Ako se poslužimo sjajnom metaforom koju Biku
Parek [Bhiku Parekh] koristi u drugom kontekstu, ovo je kao da
pojedinac oblači svoju kulturu kao deo odeće, a zatim u refleksiji

UVOD

49

može da je skine kako bi razmišljao o njenoj verodostojnosti i im­
plikacijama (Parekh, 1995: 96).
Nasuprot tome, po strukturalistima, dovodi se u pitanje i
sam suvereni identitet; smatra se da ne poseduje suštinske atribu­
te, s obzirom da predstavlja istorijski i kulturno specifičnu kon­
strukciju diskursa. Stoga, takođe, predstavlja prostor u kome se
odvija kulturna politika. Smatra se da svako izgrađivanje onoga
što treba da bude subjekt daje prednost određenim karakteristi­
kama „idealnog tipa" i zato potencijalno isključuje one koji te
specifične osobine ne poseduju, a potiskuje proživljena iskustva
i mogućnosti odstupanja. Očigledan primer za ovo je način na
koji su žene dugo smatrane iracionalnim u poređenju sa muškar­
cima. Premda je moguće da se ovo jednostavno ospori „dokazi­
vanjem" da su žene racionalne isto koliko i muškarci — ili, zapra­
vo, čak racionalnije — za postrukturaliste je malo verovatno da se
ovo može uspešno izvesti ako se istovremeno ne ospore aspekti u
kojima se ova konstatacija sagledava kao verodostojna i tačna. Iz
perspektive poststrukturalista, bilo bi neopohodno i da se ospo­
ri konstelacija snaga koja govori u prilog „znanju" da je muška
moć rasuđivanja superiorna, autoriteti koji su ga branili, premda
ne baš otvoreno, kao i odnosi sa drugim diskursima i institucija­
ma koje su ga podržale. Ovo nije moguće u situaciji u kojoj se
subjektivitet shvata kao suština onoga što treba da bude čovek
kao pojedinac, a ne kao istorijski i kulturno specifična društvena
tvorevina.
(5) S obzirom na brojne perspektive iz kojih se društveni ži­
vot posmatra (i opravdano može posmatrati), ne postoje univerzal­
ne vrednosti i istine za koje se svi pripadnici društva opredeljuju.
Vezujući se naročito za ideje Zan-Fransoa Liotara [Jean-Frangois
Lyotard] u Postmodernom stanju, određenu verziju ovog stava sve
više zastupaju čak i sociolozi koji nisu bliski postmodernizmu.
Po Liotaru, savremeni društveni život karakteriše gubitak vere u
moderni metanarativ o progresivnom kretanju misli u pravcu bo­
ljeg društva. Prenaglašeni značaj koji se modernizmu daje u ime
prosvetiteljskih vrednosti naučne istine i liberalizacije društva sa­
da se shvata samo kao mit ili priča sa pretenzijama da obuhvati
ceiokupno ljudsko iskustvo.

50

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Liotar ne žali zbog toga što se sa metanarativima raskrstilo.
Naprotiv, smatra ih „terorističkim" zbog načina na koji sve opisu­
ju sopstvenom terminologijom, često neprikladno. Za Liotara,
u postmodernom stanju kompletan društveni život isključivo se
svodi na priče, sa istorijski i geograski specifičnom lokalnom di­
menzijom verodostojnosti, pri čemu one proizvode društvene po­
zicije, subjektivitete, praksu i objekte o kojima pričaju. Priče u
sebi otelotvoruju pravila pragmatične sposobnosti — „znati kako
da govoriš", „znati kako da slušaš" i „znati kako". Njegov osnov­
ni primer ovih lokalnih narativa, koje naziva „jezičkom igrom",
vezan je za pripadnike naroda Kašinahua u Južnoj Americi ko­
ji uvek počinju svoje priče rečenicom „Ovo je priča o —, onako
kako su je meni uvek pričali;" na taj način, sama naracija daje
legitimitet autoritetu pripovedača (Lyotard, 1984: 2 0 - 1 ) . Liotar
pozitivno shvata kraj metanarativa, s obzirom da to ukazuje na
mogućnost da će se poštovati specifičnost lokalnih narativa i podsticati maštovita inventivnost koja je u njima sadržana, umesto
da se svima nameće standardizovana priča. Pretenzije projekta
prosvećivanja u^pravcu univerzalnih moralnih vrednosti, koje su
potkovane konstatacijama univerzalne istine moderne nauke, tre­
ba jednostavno smatrati pričama, kao i sve ostale priče; više ne­
maju moć da ostale priče marginalizuju i oduzmu im legitimitet
u ime svoje navodne univerzalnosti.
Premda se mnogi slažu sa Liotarovim analizama, ono što se
uglavnom smatra problematičnim je njegovo optimističko viđe­
nje situacije. Za sociologe i ostale, teško je prihvatiti relativizam
vrednosti po kome je neprihvadjivo da se moralni sudovi donose
0 bilo kom postupku izvan sopstvene „jezičke igre", ma koliko
se ti postupci smatraju svirepim ili represivnim. U stvari, izgleda
da je povezivanje póstmodernizma sa ovim relativizmom osnov­
ni razlog zbogjkoga niko — pa ni Fuko, Derida, Laklau i Mufova
1 Liotar — nije sklon da usvoji ili prihvati ovu konstataciju. Po
mišljenju Besta i Kelnera [Kellner] (1997), ona je prevashodno
vezana za lako prihvatanje postojećih društvenih sila, a upravo
tom identitetu opiru se oni koji žele da zadrže kritičku perspekti­
vu, dok istovremeno prihvataju mnoge karakteristike pòstmodernizma koje podrivaju temelje radikalne kritike.

UVOD

51

Best i Kelner nude korisnu podelu kojom identifikuju dve
vrste postmodernizma. Prvu nazivaju „razigranim" ili lakim postmodernizmom, po kome „sve može da prođe" i koji je u suštini
anti-politički (Best and Kellner, 1997: 26—7). Smatraju da Liotarev postmodernizam pripada ovoj vrsti, kao i postmodernizam
Zan Bodrijara [Jean Baudrillard]. Bodrijarovi radovi su možda
najbolji primer, s obzirom da, čini se, obuhvataju relativizam i
znanja i vrednosti. Za Bodrijara, razvoj potrošačkog društva i me­
dija sada znači da je sama društvena stvarnost narušena „simulacijom" u kojoj su slike i modeli zamenili ljude i stvari. Sada živimo
u „hiper-realnosti" gde realnost zamenjuju tehnološki proizvede­
ni znaci i spektakli medijske produkcije; predstave stvaraju još
više predstava, a da se pri tom i ne vraćaju na ono što je „realno"
predstavljeno. Best i Kelner (1997: 101) dobro ilustruju Bodrijarovu tezu kroz primer Sindi Džekson, „žene Barbike", koja se
odlučila na preko 30 hirurških intervencija da bi izgledala kao
lutka, pri čemu je i sama lutka predstava nemogućeg ideala, a ne
žene koja je stvarna.
Bodrijarove analize savremenog kapitalizma ostavile su tra­
ga u novoj političkoj sociologiji (Bauman, 1992; Lash and Urry,
1994). Međutim, prisutna je tendencija da se njegova teza shvati
kao preterivanje i, zbog toga, kao primer „performativne kontra­
dikcije" postmodernizma: tvrdi da radi ono što je nemoguće, su­
deći po njegovoj sopstvenoj priči, jer opisuje stvarni svet istovre­
meno tvrdeći da on više ne postoji. U ovom pogledu, u stvari ide
mnogo dalje od ostalih post-strukturalista. U svojoj polemici Za­
boravite Fukoa, Bodrijar tvrdi da je Fukoovo viđenje moći ogra­
ničeno, s obzirom da je „još uvek okrenuto ka principu realno­
sti i vrlo izraženom principu istine" (Baudrillard, 1987: 12). Po
njegovom mišljenju, Fuko ne vidi da proizvodnja seksa, koju je
tako detaljno analizirao kroz funkcionisanje moći, više nije real­
na, već hiper-realna u formama kao što su pornografski filmovi,
kompjuterske igre i — konačno — uređaji virtualne stvarnosti. Me­
đutim, kao što smo videli, sociologija — kao empirijska, istraži­
vačka disciplina, uključujući i Bodrijara - oslanja se na opise „re­
alnog" sveta. Bodrijar je, na primer, čuven po svojoj konstataciji
da je berzanska kriza 1987. godine mogla biti samo „virtualna

52

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

katastrofa", a ne stvarni događaj, s obzirom da je ekonomija da­
nas čista fikcija. No, kako naglašava Kelner, uzimajući u obzir
Bodrijarovu tvrdnju da iza simulacija ne postoji „realan svet", za
njega je kontradiktorno shvatanje ekonomije kao realno „simuli­
rane" (Kellner, 1989: 2 1 3 - 1 4 ) . Premda su Bodrijarova shvatanja
komodifikacije kulture zanimljiva i korisna, njegove konstatacije
vezane za nestanak stvarnosti su sociološki apsolutno neodržive.
Takođe, prisutna je tendencija da se Bodrijarova verzija postmodernizna odbaci kao nihilistička. Po Bodrijaru, zauzimanje
moralnog stava, kao ni upuštanje u politiku, nije vredno truda,
jer su se komunikacija i ljudska interakcija „utopile" u „mase".
U savremenom društvu, ljude jedino interesuje ono što im se pre­
zentira kao medijski spektakl; ne izražavaju se, niti razmišljaju.
U stvari, pošto više ne postoji nikakva stvarnost, ne postoji ništa
o čemu se može razmišljati. (Baudrillard, 1983). Ovo, međutim,
nije stav većine onih koji su vezani za postmodernizam, niti so­
ciologa uključenih u „postmoderni zaokret". U stvari, Bodrijarove konstatacije su u suprotnosti sa načinom na koji nova politič­
ka sociologija shvata društveni život sve više politizovanim.
Ovo nas dovodi do druge vrste postmodernizma koju identifikuju Best i Kelner: „opozicioni postmodernizam". Njegov uticaj je najizraženiji u sociologiji. Best i Kelner ga poistovećuju sa
uticajem društvenih pokreta koji je doveo do preispitivanja mark­
sizma i manje opterećenosti ekonomskom klasnom borbom, do
zainteresovanosti za Fukoovu analitiku moći koja funkcioniše
na brojnim mestima i strategijama, u normalizaciji identiteta u
kulturi i svakodnevnom žiuvotu. Upravo ovaj oblik opozicionog
postmodernizma doprineo je političkoj sociologiji i modelu kul­
turne politike kojim se bavimo u ovoj knjizi.
„Opozicioni postmodernizam" takođe pokreće probleme rela­
tivizma, ali na drugačiji način od „razigranog" postmodernizma.
Opozicioni postmodernisti relativno pozitivno shvataju „kraj metanarativa". Feministi, teoretičari homoseksualizma, teoretičari
hibridnih identiteta i drugi vide mogućnosti za izraženiji plura­
lizam i jednakost koje se otvaraju time što je način razmišljanja
zapada istisnut sa svoje dominantne pozicije. Kao Liotar, veruju
da je potiskivanje kompleksnosti i nametanje „objektivnosti" i

UVOD

53

„neutralnosti" u modernom znanju podrazumevalo represiju raz­
ličitih priča i gledišta. Međutim, premda se slažu sa njegovim
shvatanjem znanja, politička opredeljenja „opozicionih postmodernista" znače da ne mogu da se oduševljavaju fragmentacijom
društvenih vrednosti, kao što to čini Liotar.
Problem relativizma vrednosti prisutan je u odnosu na
poststrukturalističku misao na koju se opozicioni postmodernizam oslanja na dva osnovna načina. Prvo, smatra se da podriva
temelje moralnih vrednosti i političkog opredeljenja. Iz perspekti­
ve poststrukturalista, ne postoji „objektivan" način da se odabere
jedan od sukobljenih stavova; sve zavisi od perspektive iz koje se
tom sukobu prilazi. Drugo, poststrukturalizam je dekonstruktivan; prvashodno je usmeren na razgradivanje onoga što se smatra
suštinskim identitetima i neophodnim logičnim vezama koje do­
vode do uslovljenih i slučajnih kombinacija elemenata. Ukazuje
na strategije normalizacije i isključivanja u onome što se bez rezer­
ve prihvata kao prirodno i smatra univerzalno „ispravnim". Stivcn
Vajt [Stephen White] (1991: 20) ovaj dekonstruktivni podsticaj na­
ziva postmodernom „odgovornošću prema različitosti". Smatra da
moderni pokušaj usmeren na sklad, jasnoću i red uvek ima za posledicu devalviranu različitost, na čelu sa postmodernistima. Kao
što smo videli, ovo je očigledno u Fukoovom anti-esencijalizmu,
Deridinom interesovanju za ono što je potisnuto u stabilizovanju
određenog značenja i Liotarovim razmišljanjima o brojnim narativima kojima metanarativi modernog doba oduzimaju legitimitet.
Međutim, sudeći po onima koji je kritikuju, ova dekonstruktivna
etika znači da poststrukturalizam mota uvek da shvata koncepte,
kao što su „univerzalna pravda" i „politička zajednica", kao poten­
cijalnu mogućnost isključivanja različitosti. Ipak, izgleda da bi
efektan otpor prema sistematskim nepravdama u odnosu na marginalizovano i potisnuto, kako to opisuju poststrukturalisti, bio ne­
moguć bez tih koncepata (White, 1991: 115-16).
Prvi problem moguće je prilično lako rešavati na sličan način
kao problem epistemološkog relativizma o kome smo ranije govori­
li. Mada ne postoji apsolutni osnov za moralne vrednosti i politič­
ka opredeljenja, moralom se zapravo bavimo u svakodnevnom živo­
tu, čak i ako o sebi ne razmišljamo na način da donosimo moralne

54

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

ili etičke odluke. Ne upuštamo se u diskusiju o ovim pitanjima sa
„objektivnog" stanovišta, ali ipak možemo da razgovaramo o tome
šta je ono u šta zaista verujemo, zašto, koji su ideali važni, u kojoj
meri je moguće izraziti određena uverenj a bez potrebe da ih posta­
vljamo na neki konačni osnov kao što su „suštinska ljudska prava".
Pitanje koje pokreće „postmoderni zaokret" upravo se odnosi na
pitanje ko su oni koji treba da budu „mi" i da imaju ima dovoljno
zajedničkog kako bi takva diskusija bila moguća?
Ovo nas dovodi do drugog problema koji je znatno teži. Ka­
ko se postmoderna „odgovornost prema različitosti" može kombinovati sa standardima socijalne pravde koja se primenjuje na sve?
Ako se dešava to, kao što sugerišu poststrukturalisti, da navodno
ugrađeni principi pravde zapravo stvaraju različitost, ono što je
isključeno i podređeno, da li se od svakog pokušaja usmerenog
ka boljem društvu mora odustati zato što je kontra-produktivan?
Ovo nije prihvatljiv zaključak za opozicione postmoderniste, a
ipak mu je teško odoleti sa aspekta „postmodernog zaokreta".
Međutim, možda je značajan argument činjenica da ovo nije pro­
blem vezan samo za postmodernu misao, već i za praksu. Zahtevi društvenih pokreta za prava građana i opadanje nekadašnje
klasne solidarnosti znači da se sada moraju izgrađivati novi mo­
deli pluralističke demokratije, što uključuje mogućnost dijaloga
i pregovora o svim razlikama. Nametanje univerzalnih principa
izaziva sumnju, ali to ne podrazumeva kraj za pravdu; umesto
toga, podrazumeva iznalaženje novih načina da se pravda realizuje. Ono što je očigledno iz perspektive postmodernog shvatanja jeste da je neophodno pronaći nove oblike demokratije. Njih
ne mogu da otkriju teoretičari društvenih nauka, niti ih mogu
unapred osmisliti teoretičari politike i morala koji se bave prvim
principima misli. Kao što je Fuko konstatovao kada su ga intervjuisali pred kraj života:
O n o što je dobro j e nešto što dolazi sa inovacijom. D o ­
bro nije nešto što tek tako postoji, na bezvremenskom
nebu, sa ljudima koji bi hteli da budu astrolozi d o b r o g i
čiji j e posao da prepoznaju povoljne zvezde. D o b r o definišemo mi, o n o se p r i m e n j u j e u praksi, ono se otkriva. I
to znači kolektivan rad. (citat u Weeks, 1 9 9 3 b , 190—1)

55

UVOD

Moguće je da se otkrivanje novih oblika demokrati je već od­
vija u aktivnostima društvenih pokreta, ostvarivanju i širenju me­
đunarodnih ljudskih prava i pokušajima globalnog upravljanja.
Za političke sociologe, značajno je da zauzmu kritički stav pre­
ma demokratiji koja se zaista dešava, kako bi identifikovali po­
tencijale za nove oblike solidarnosti u kojima će se razlike istin­
ski poštovati.
Nova politička

sociologija

Svako od narednih poglavlja bavi se po jednom od tema no­
ve političke sociologije sa aspekta modela kulturne politike nastalog u „postmodernom zaokretu". U poglavlju 2, govorimo
o globalizaciji, najverovatnije najdramatičnijem i najšire prizna­
tom izazovu za model politike koncentrisane na državu u staroj
političkoj sociologiji. Procesi globalizacije podrazumevaju ogra­
ničenu sposobnost nacionalne države da samostalno nastupa u
artikulisanju i ostvarivanju ciljeva unutrašnje i spoljne politike,
s obzirom da je sve manje u mogućnosti da kontroliše promet
roba, usluga, tehnologije, medijskih proizvoda i informacija iz­
van svojih granica. Osim toga, politički autoritet u određivanju
pravila, propisa i politike u okviru određene teritorije takođe se
sužava zahvaljujući međunarodnim političkim institucijama i za­
konima kojima se aktivno primenjuju ograničenja u nadležnosti­
ma države nad njenim građanima (Held, 1991).
U smislu nove političke sociologije, globalizacija očigledno
pruža mogućnost da se ključna pitanja moći i politike ponovo
razmotre. Empirijske promene koje je donela globalizacija zna­
če problem za apsolutno osnovni koncept sociologije — koncept
„društva", time što razgrađuju ekonomske, društvene i političke
procese koji su se ranije smatrali međusobno povezanim u okviru
granica jasno definisanih nacionalnih društava. Ovo pruža moguć­
nost da se o društvenom životu razmišlja na nov način, u smislu vi­
šestrukih društvenih struktura i identiteta, a da se o moći i politici
razmišlja sa aspekta društvenog života, a ne kao o posebnim insti­
tucijama u okviru „društva" kojima rukovodi samo jedna baza od­
lučivanja — kao u slučaju marksizma, odnosno, jedna nemilosrdna

56

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

logika — kao u slučaju Veberove teze racionalizacije. Globalizacija
otvara pitanja koja zahtevaju šire sagledavanje moći i politike od
onoga koje obezbeđuje okvir stare političke sociologije.
U poglavlju 3, analiziraćemo još jedan izazov u odnosu na
ovaj okvir — sve obimniju literaturu o društvenim pokretima:
feminizmu, kampanjama za nuklearno razoružanje i anti-ratne
kampanje, anti-rasizmu, pokretima za životnu sredinu, liberali­
zaciji homoseksualaca i lezbijki itd. Kada su u pitanju društveni
pokreti, značaj kulturne politike je vrlo jasan. Ovi pokreti se ba­
ve ličnim identitetom bar u istoj meri u kojoj su vezani za po­
litiku i zakone i, mada svoje zahteve uglavnom upućuju državi
osporavajući ispravnost njenih procedura i proizvoda, još više su
usmereni ka promenama pravila i rutine svakodnevnog života.
Državu često smatraju neobjektivnom, birokratskom i suviše tu­
pim instrumentom za korenitu transformaciju u društvenim od­
nosima koja je njihov cilj.
Međutim, nasuprot tvrdnjama pojedinih teoretičara društve­
nih pokreta, politiku u kojoj su angažovani ne treba smatrati is­
ključivo vezanom za građansko društvo. U poglavlju 4, bavimo
se zahtevima za prava građana koja društveni pokreti upućuju
državi. Važno je konstatovati da su prava građana u istoj meri pi­
tanje kulturne politike, koliko i osporavanje identiteta, životnog
stila, medijskog predstavljanja i etičkog konzumerizma u građan­
skom društvu. Podrazumevaju preispitivanje modela pojedinca
na kome se prava zasnivaju u liberalnim demokratijama zapada i
način na koji su grupe, kao što su žene, etničke manjine, homo­
seksualci, lezbijke i siromašni, definicijama „normalnog građani­
na" zapravo lišene mogućnosti ostvarivanja svih prava građana.
Društveni pokreti osporavaju i samu ideju univerzalnih prava sugerišući mogućnost da bi prava trebalo da budu drugačija za dru­
gačije grupe u društvu. Istovremeno osporavaju i esencijalističke
identitete postavljajući ne samo pitanje šta to znači biti „građa­
nin", već i šta znači biti „žena", „homoseksualan muškarac", „crni
Britanac" itd. Definicije identiteta i debate o mogućnosti dodeljivanja jednakih prava, a da se time ne dovede u pitanje sloboda u
redefinisanju identiteta u budućnosti, imaju centralnu ulogu u
debatama o statusu građana u novoj političkoj sociologiji.

57

UVOD

Na kraju, u poglavlju 5 govorimo o modelima demokratije koji bi mogli da odgovaraju problematici razmotrenoj u pret­
hodnim poglavljima. Dva osnovna modela demokratije u savremenoj sociologiji — habermasianska deliberativna demokratija i
poststrukturalistička radikalna demokratija društvenim pokreti­
ma daju centralnu ulogu. Obe se, pre svega, bave pitanjem kako
je demokratija moguća u savremenim liberalnim demokratijama
zapada, u kojima je prisutna opasnost da fragmentacija i plura­
lizam ugroze društvenu solidarnost i gde država više ne predsta­
vlja centar političke aktivnosti. Takođe ćemo govoriti o modelu
kosmopolitskog demokratskog upravljanja Dejvida Helda, kao
načinu sagledavanja implikacija globalizacije u odnosu na demokratiju. Konstatacije će biti usmerene na zaključak da se model
kulturne politike izložen u ovom poglavlju i razvijen kroz celu
knjigu može koristiti za sagledavanje načina na koji problemi na­
stali za demokratiju na nivou nacionalne države, kao posledica
globalizacije, zapravo predstavljaju potencijal za prepoznavanje
novih oblika globalne demokratije.

NAPOMENE
1

Ovu definiciju moći prihvatili
(v. Bottomore, 1993: 1).

su i marksistički

politički

sociolozi

2

Zatim nastavljaju upravo na ovaj način. Mada se zalažu za to da politiku
treba posmatrati više kao kategoriju postupaka nego kao skup institucija
ili organizacija, naročito kao postavljanje pravila društvene organizaci­
je, prevashodno se koncentrišu na državu kao na posebnu strukturu ove
kategorije, pri čemu je namera da postavljanje pravila bude apsolutnog
karaktera. Zbog toga je u praksi njihov prvenstveni fokus ipak na odno­
su države i društva.

3

Premda se Veber nije zapravo bavio teorijom politike u ovom širokom
smislu, ograničavajući svoju analizu na politiku na nivou države, nije
iznenađujuće da je moć, a i politiku — bar u funkciji definisanja — shvatao na način sličan poststrukturalistima, jer su oni, kao i Veber, bili pod
uticajem Ničea. Uticaj Ničea očigledan je u Veberovom čuvenom članku
„Nauka kao vokacija", mada to eksplicitno ne priznaje. Veberova tvrdnja
da je moral i, u krajnjoj liniji, istina pitanje lične odgovornosti bliska

58

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

je Ničeovom perspektivizmu, mada se članak zalaze za naučno znanje
neopterećeno vrednostima. Veber smatra da se nauka mora negovati na
nepristrasan način, ali da se odluka da neko postane naučnik i prouča­
va konkretnu temu ne može braniti u smislu moralne istine; to podrazumeva izbor nekih od niza međusobno nepomirljivih vrednosti, a na
kraju ne postoji mogućnost da se racionalno odbrane vrednosti za koje
se čovek opredeli. Za Vebera, kao i za Ničea, moralnu vrednost afirmiše
pojedinac; ona se ne nalazi u filozofijalma morala ili teologiji, a više nije
jednostavno konačna u svetu koji je oslobođen iluzija (Weber, 1948b;
Owen, 1994). Međutim, ovo je samo korak od tvrdnje da se moral ko­
načno ne može objasniti poststrukturalističkim stavom da su svi egzi­
stencijalni izbori, dakle, pitanja politike. Za poststrukturaliste, izbori
— bilo grupe ili niza pojedinaca — podrazumevaju dimenziju moći uto­
liko što zahtevaju represiju alternativa, a posledica je da se te alternative
zatim teže realizuju u društvu. U fragmentisanom, pluralističkom svetu
politika je, prisutna gde god su mogući izbori drugih izloženi represiji
- bilo silom ili ubeđivanjem (Laclau, 1990: 3 1 - 6 ) .
4

Mada se Veberova formulacija obično prevodi kao „gvozdeni kavez",
Alen Skot [Alan Scott] ubedljivo brani tvrdnju da je „konstrukcija tvrda
kao čelik", kao oklop u kome su smeštene mašine, zapravo tačniji prevod i bolja metafora za ograničenja modernog doba koja Veber želi da
naslika (Scott, 1997a).

5

Pluralizam se ovde svrstava u kategoriju veberovskog više na osnovu svo­
je intelektualne orijentacije nego na osnovu teoretskih prethodnika. Ja­
snije se sagledava ako se njegovi začeci vide kod američkih politikologa,
naročito Robertu Dalu i njegovoj školi, nego kod Vebera. Ipak, u odno­
su na marksizam njegov veberovski kvalitet moguće je videti u tome što
insistira na autonomiji političkog procesa, a moć shvata više zavisnom
od namera i okolnosti političkih činilaca nego od društveno-političkih
struktura.

POGLAVLJE 2

POLITIKA U MALOM SVETU
GLOBALIZACIJA I IZMENJEN POLOŽAJ
SUVERENE NACIONALNE DRŽAVE

ada se globalizacija može prilično jednostavno definisati
kao sve veća međusobna globalna povezanost, pod naslo­
vom „globalizacija" teorije se bave većim brojem složenih i uza­
jamno povezanih procesa, pre svega, onih u domenu ekonomije,
tehnologije, kulture, životne sredine i politike. Globalizacija podrazumeva tokove roba, kapitala, ljudi, informacija, ideja, slika i
rizika izvan nacionalnih granica, u kombinaciji sa razvojem druš­
tvenih mreža i političkih institucija koje ograničavaju nacionalnu
državu. Za sociologe, najznačajniji aspekt globalizacije je način
na koji ovi tokovi postaju problematika vezana za osnovnu socio­
lošku sliku društva, kao objedinjen i koherentan sklop struktura
i prakse kojima rukovodi suverena nacionalna država.
U ovom poglavlju, analiziramo teorije globalizacije sa aspek­
ta modela kulturne politike o kome smo govorili u poglavlju 1.
Ovo je relativno očigledan pristup u odnosu na većinu sociološke
literature posvećene globalizaciji, jer — premda politiku ne sagle­
dava uvek eksplicitno iz ove perspektive — bez razlike se koncentriše na procese koji izgrađuju društveni život i identitete, a nisu
pod kontrolom politike na nivou nacionalne države. Ovo ne mo­
ra da znači da državu sada treba ignorisati, niti da počinje da zastareva zbog procesa globalizacije. Više je u pitanju konstatacija
da samu nacionalnu državu treba shvatati kao jedan od prostora
na kome se odvija kulturna politika. Njene političke mogućnosti
danas se redefinišu i restrukturiraju u svetlosti globalnih proce­
sa. Mada je kulturna politika nesumnjivo značajna izvan države
— a na ovo jasno ukazuje politička sociologija globalizacije — kao
jedan od najmoćnijih igrača u globalnoj politici, ona i dalje ima

60

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

suštinsku ulogu u novom svetskom (poremećenom) poretku.
Zbog toga je kulturna politika, kroz koju se stvara ova internacionalizovana država, takođe vrlo značajna.
Veliki broj rasprava u političkoj sociologiji na temu globalizacije zapravo je usmeren na periodizaciju novog svetskog (pore­
mećenog) poretka. Da li je globalizacija jednostavno još jedna
faza kapitalističke ekspanzije? Da li predstavlja dalje kretanje mo­
dernog doba? Da li nas u opštem smislu uvodi u novu istorijsku
eru — u „postmoderno" doba? U delu 2.2. govori se o ovim deba­
tama i stepenu u kome su teoretičari, kroz radove smeštene u re­
lativno tradicionalne okvire, razvili adekvatne sociološke alate u
odnosu na promené koje identifikuju.U delu 2.3. posebno se ba­
vimo pitanjem globalne kulture i načinom na koji se ta klutura
može shvatati kao postmoderna. Konstatacije će ukazivati na to
da je radikalno heterogena, sa izraženom karakteristikom relativizacije vrednosti zapada. Prema tumačenju u sociološkoj literaturi
posvećenoj globalizaciji, koja i sâma predstavlja deo „postmodernog zaokreta", problematika liberalnog humanizma, zatim inten­
zivan razvoj dijaspore i hibridnih identiteta, te „glokalizacija" po­
trošačke kulture ukazuju na postmoderni „kraj metanarativa".
Konačno, u delu 2.4., govorimo o članku „Podela i razlika
u globalnoj kulturnoj ekonomiji", čiji je autor Ardžun Apadurai
[Arjun Appadurai] (1990), koji ukazuje na zanimljiv način teo­
retskog sagledavanja globalizacije kao novog, fluidnog i dislocira­
nog stanja. Mada je Apaduraijev članak verovatno najviše citiran
rad o globalizaciji, njegove ideje o „globalnim prostorima" su, u
stvari, i dalje prilično nerazvijene. Ovde govorimo o tome kako
bi se mogle koristiti uz naš model kulturne politike u sagledava­
nju načina na koji se formiraju i redefinišu strukture društvenog
života pod uticajima procesa globalizacije. No, najpre da krene­
mo od onoga što ti procesi mogu da podrazumevaju.
2 . 1 . ASPEKTI GLOBALIZACIJE

Danas se interesovanje sociologa za globalizaciju koncentriše
na njenu ekonomsku dimenziju. Ovo podrazumeva globalizaci­
ju proizvodnje, kao i finansijskih transakcija. Usko je povezano

POLITIKA U MALOM SVETU

61

sa napretkom u oblasti obrade podataka i informacione tehnolo­
gije, što obezbeduje trenutni prenos informacija do najudaljeni­
jih tačaka stvarajući uslove za formiranje transnacionalnog finansijskog sistema i jednostavnije funkcionisanje multinacionalnih
korporacija (Thrift, 1988). Globalna proizvodnja i mobilnost ka­
pitala objedinjeni su kroz poslovanje multinacionalnih korporaci­
ja koje se obično smatraju nosiocima ekonomske globalizacije, s
obzirom da proizvodnja kompanije nije ograničena na zemlju u
kojoj se nalazi njeno sedište, već uključuje brojne proizvodne lo­
kacije u raznim zemljama na osnovu direktnih stranih investicija
samog preduzeća. Često se tvrdi da su multinacionalne korpora­
cije konsolidovale i nastavile već postojeću postkolonijalnu podelu rada, s obzirom da uglavnom posluju iz razvijenih zemalja, a
koriste mogućnosti jeftine radne snage i resursa nerazvijenih delova sveta. Dobro poznat primer, koji je inače na lošem glasu, je
multinacionalna kompanija Nike. Sa godišnjim prometom koji
je 1994. godine dostigao 4 milijarde dolara, zapošljava 9.000 lju­
di u SAD — u oblasti dizajna, marketinga i distribucije, pri čemu
kroz kooperantske ugovore, koji pokrivaju 1 0 0 % proizvodnje,
angažuje 75.000 ljudi u zemljama u razvoju, kao što su Kina,
Južna Koreja, Malezija, Tajvan i Tajland (Ashley, 1997: 109). Ni­
ke je na lošem glasu zato što se u kampanjama za ljudska prava
skreće pažnja na loše plaćene radnike i uslove rada, kao i na či­
njenicu da zapošljava maloletnu decu kojima, da žive na zapadu,
zakon ne bi dozvoljavao da rade. Finansijske organizacije, kao
što su banke, berze, sistemi sa poreskim olakšicama itd., danas
su takode globalniji po obimu i orijentaciji. Devedesetih godina
prošlog veka, finansijske usluge učestvovale su sa 5 0 % u prihodi­
ma Velike Britanije, pri čemu je London bio vodeći centar tran­
snacionalnih usluga u komercijalnom poslovanju i finansijama
(Ashley, 1997: 123).
Ekonomska globalizacija, po mišljenju mnogih, dovodi do
ograničavanja kontrole nacionalnih država nad ekonomskom
politikom. Podrazumeva udaljavanje od kejnsovske posleratne
države u kojoj su se vlade, sindikati i nosioci biznisa upuštali u
kompromise u domenu ekonomske politike kako bi obezbedili
visoku stopu zaposlenosti i potrošnje, ekonomski rast i socijalnu

62

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

sigurnost. Organizovani radnici sarađivali su sa kapitalistima, a
zauzvrat dobij ali socijalno osiguranje i zarade regulisane kolektiv­
nim ugovorom; korporativni kapital obezbeđivao je visok nivo
investiranja i „naučni menadžment" u odnosu na radnike, radi
maksimalne produktivnosti; država je preuzela obavezu usmeravanja poslovnih ciklusa kroz fiskalnu i monetarnu politiku da
bi obezbedila visok nivo rentabilnosti kapitala, a ulagala je u jav­
ne radove i socijalne programe kako bi smanjila nezaposlenost i
radnicima omogućila da troše kupujući potrošačka dobra, umesto da štede za nesigurne buduće dane. Ekonomska globalizacija
podrazumeva da se država sada nalazi u znatno težem položaju:
jer se od nje očekuje da reguliše aktivnosti korporativnog
kapitala u n a c i o n a l n o m interesu, pri č e m u je istovreme­
no primorana da, opet u n a c i o n a l n o m interesu, stvara
„dobru poslovnu klimu" koja će podstaći finansiranje
transnacionalnim i globalnim kapitalom, a sprečiti (sred­
stvima k o j a ne podrazumevaju kontrolu razmene) da
kapital odleti ka zelenijim i profitabilnijim pašnjacima.
(Harvey, 1 9 8 9 : 1 7 0 )

Država sada mora da privuče multinacionalne korporacije,
sa svim onim što to podrazumeva u smislu uskraćivanja podrške
militantnom sindikalizmu i stimulisanja globalnog kapitala, umesto formulisanja uslova u kojima se kooperativna ekonomska po­
litika sprovodi radi ostvarivanja koristi za naciju kao celinu.
Važno je da se precizno definiše šta podrazumeva ekonom­
ska globalizacija. Mada ova teza uživa široku podršku političara
i medija, pojedini sociolozi osporavaju je već kao ideju. Ovo je
najizraženije u novijim radovima Pola Hersta i Grahama Tompsona [Graham Thompson]. Oni tezu o ekonomskoj globalizaciji
shvataju kao alibi kako za novu desnicu, koja veliča liberalizaciju
slobodnog tržišta, tako i za levicu, koja kapitalizam u ovim okol­
nostima makar smatra očigledno pohlepnim zbog čega ga je mo­
guće lako razumeti (Hirst and Thompson, 1996: 176). Tvrde da
je ekonomija više internacionalna nego globalna, s obzirom da
su nacionalne države i dalje najmoćniji igrači na ekonomskom
planu, kako u smislu domaćih ekonomija, tako i u odnosu na
sporazume vezane za upravljanje ekonomskim odnosima izvan

POLITIKA U MALOM SVETU

63

nacionalnih granica. Ideja globalizacije, po njihovom mišljenju,
podrazumeva da je nacionalna ekonomska regulativa suvišna,
a pošto internacionalni i transnacionalni procesi nisu lišili mo­
ći nacionalnu državu, globalna ekonomija ne postoji (Hirst and
Thompson, 1996: 10).
Tvrdnja Hersta i Tompsona oslanja se na dva osnovna suko­
ba teoretičara ekonomske globalizacije vezana za poslovanje mul­
tinacionalnih korporacija. Prvo, kako tvrde, multinacionalne
korporacije ne dominiraju svetskom trgovinom i do dve trećine
njihovih sredstava ostaje u njihovim domicilnim zemljama; to
znači da su podložne kontroli politike svojih nacionalnih vlada.
Drugo, one ne posluju globalno, već sa partnerima unutar regiona, prevashodno u Evropi, na američkom kontinentu, južnoj i
istočnoj Aziji; i u domenu ove trgovine, dosta prostora ostavlje­
no je nacionalnoj regulativi. Po njihovom mišljenju, naročito je
mali obim razmene kapitala, radne snage i robe između zemalja
prvog i trećeg sveta; zemlje trećeg sveta i dalje su marginalne, ka­
ko u pogledu investicija, tako i u pogledu trgovine, osim njih ne­
koliko koje se u poslednje vreme približavaju razvijenom svetu.
Konačno, zaključuju da sadašnja internacionalizacija ekonomije
nije ništa novo i da je, na način sličan njenoj današnjoj formi,
prisutna otkako je u šezdesetim godinama X I X veka otpočela ge­
neralizacija moderne industrijske tehnologije, uz manje fluktua­
cije koje su uglavnom bile posledica dva svetska rata u periodu
intervencija.
Herst i Tompson su u pravu kada kažu da su teoretičari glo­
balizacije skloni da umanje ulogu nacionalne države. Međutim,
mali broj njih zapravo tvrdi da je suvišna. Njihove tvrdnje verovatnije su bliže konstataciji da je uloga države u ekonomiji sada
problematična, kao što smo videli iz Harvijevog [Harvey] citata
(1989). Nije jasno da li se Herst i Tompson u ovom pogledu
suštinski razlikuju od drugih teoretičara globalizacije, mada je izvesno da više naglašavaju i dalje prisutan značaj države nego što
to čini većina ostalih.
Njihovo neprihvatanje globalizacije, kao nove pojave, takođe je sporno. Kao što kaže Eš Ejmin [Ash Amin] (1997), u
velikoj meri je zasnovano na kvantitativnoj analizi trgovine i

64

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

proizvodnje, pri čemu se zanemaruje kvalitativni zaokret u eko­
nomskim, društvenim i političkim kretanjima koja su sadržana
u pretpostavkama ostalih teoretičara ekonomske globalizacije.
Premda obim trgovine danas zapravo nije toliko iznad nivoa u
X I X veku, možda su ipak prisutne tendencije koje ukazuju na
njegov rast. Naravno, to ne znači da se trendovi uvek nastavlja­
ju, međutim, ukoliko je postavljena globalna infrastruktura za
ekonomsku razmenu, povratak na staro teško da je moguć. Kako
kaže Dejvid Held:
Ne postoji suštinska razlika između razvoja konkretnih
puteva trgovine, odnosno, izbora vojnih i pomorskih
operacija ili čak globalnog širenja imperija u XIX veku, s
jedne strane i, s druge strane, međunarodnog poretka ko­
ji podrazumeva splet umreženih regionalnih i globalnih
ekonomskih odnosa koji izlaze iz okvira kontrole pojedi­
načne države ... široke mreže transnacionalnih odnosa i
veza trenutne elektronske komunikacije ... čitavog niza
međunarodnih režima i organizacija koje mogu da ogra­
niče polje delovanja najmoćnijih država i razvoj global­
nog vojnog poretka ... (citatuAmin, 1997: 126)
Ima dosta dokaza o tome da multinacionalne korporacije
zauzimaju stav koji izraženije karakteriše globalna perspektiva.
Mada su Herst i Tompson u pravu kada kažu da su njihove ak­
tivnosti većinom ograničene na razvijeni svet, ubrzani razvoj finansijskog tržišta podrazumeva da multinacionalni sistemi sada
preispituju svoje investicije mnogo češće nego ranije, pa su stoga
spremniji da zatvaraju fabrike, kupuju novu imovinu, brže osva­
jaju nova tržišta i proizvodnju itd., uključujući sve posledice za
zemlje u kojima posluju. Osim toga, kao posledica ove aktivno­
sti, međusobni prodor kapitala je u porastu, mada u okviru regiona koje pominju Herst i Tompson (Thrift, 1988: 25).
Važno je konstatovati da, kao što tvrde Herst i Tompson,
pojava novog svetskog ekonomskog (poremećenog) poretka ne
znači dominantnu moć za multinacionalne sisteme. Međutim,
teško je negirati njihov ekonomski značaj u svetu u kome mul­
tinacionalni sistemi učestvuju sa jednom trećinom svetske proiz­
vodnje, 8 0 % globalnih investicija i dve trećine svetske trgovine,

POLITIKA U MALOM SVETU

65

(Aniin, 1997: 126). Zbog toga je u istoj meri važno shvatiti daje
došlo do promena koje su sada dovele do izraženijeg transnacio­
nalnog integrisanja kapitala, više nego ikada ranije, a da upravlja­
nje ekonomijom zahteva odnose i institucije koje izlaze iz okvira
struktura nacionalne države.
Svi procesi globalizacije su, kao i ekonomska globalizacija,
u manjoj ili većoj meri vezani za razvoj novih informacionih teh­
nologija. Kada je u pitanju kulturna globalizacija, ovo jasno po­
tvrđuje razvoj masovnih komunikacija koje omogućavaju vezu
sa celim svetom. Međutim, opet je važno da se jasno definiše šta
podrazumeva kulturna globalizacija. To ne podrazumeva sve izra­
ženiju tendenciju ka stvaranju jedinstvene integrisane globalne
kulture, odnosno, ideju vezanu za tezu homogenizacije kroz ,,vesternizaciju" koja danas ima mali broj pristalica. Argument koji
govori u prilog kulturne globalizacije je činjenica da je u ćelom
svetu prisutna sve veća međusobna povezanost kultura, uglav­
nom zahvaljujući masovnim medijima, ali i zbog protoka ljudi
kao posledice migracija, turizma i pojave „trećih kultura" vezanih
za zaposlene u globalnim ekonomskim i političkim institucijama
(Featherstone, 1990). Globalni kulturni tokovi mogu doprineti
našem doživljaju sveta kao jedinstvenog mesta, međutim, čak i
bez te globalne svesti, oni utiču na to kako u sopstvenoj lokalnoj
sredini živimo u odnosu na druge i u odnosu na predstave dru­
gih koje do nas dopiru preko masovnih medija. Oni mogu izgra­
diti i novi doživljaj kulture, nacionalnosti, sopstvene ličnosti u
svetu, pitanja šta znači biti stranac, šta znači biti građanin, kako
ljudi postaju politički angažovani i mnogih drugih aspekata druš­
tvenog života.
Jedan od najočiglednijih oblika globalizacije, koga je većina
ljudi danas svesna, jeste degradacija životne sredine. Po Dejvidu
Goldblatu [David Goldblatt]XI997), postoje tri oblika globalizaci­
je životne sredine. Prvi je zagađenje koje se proteže izvan granica,
kao što je kisela kiša i koje očigledno izlazi iz okvira teritorijalne
nadležnosti nacionalne države, mada u ovom trenutku verovatno ima više regionalni nego zaista globalni karakter. Drugo, po­
stoji međusobna zavisnost u domenu životne stedine, što znači
da uzroci pokrenuti na jednom mestu mogu imati posledice

66

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

na drugom ili njhovi uticaji mogu imati globalni karakter; primer za ovo je emitovanje gasova iz staklenih bašti koje dovodi do
globalnog zagrevanja. Treće, moguća je degradacija zajedničke ži­
votne sredine, kao što je slučaj sa zagađenjem atmosfere i mora,
što potencijalno utiče na sve ljude i buduće generacije. Ekološki
problemi očigledno su povezani sa globalnom politikom, jer se
mnogi od njih mogu rešavati isključivo na tom nivou.
Svi ovi aspekti globalizacije — ekonomski, kulturni i ekološki
— sadrže značajne implikacije za sociološki model politike koncentrisane na nacionalnu državu. Dejvid Held povlači korisnu
razliku između autonomije i suvereniteta države. Autonomija
države podrazumeva njenu sposobnost da samostalno deluje u
artikulisanju i sprovođenju unutrašnje i spoljne politike (Held,
1995a: 100). Očigledno, država nikada nije bila u potpunosti
autonomna; kao što smo videli u poglavlju 1, najprisutnija tema
u raspravama marksističke političke sociologije je stepen u kome
je moderna država uslovljena imperativima kapitalističke akumu­
lacije. Međutim, kao što smo videli u slučaju ekonomske globali­
zacije, debata je krenula novim tokom, s obzirom da se sada tvr­
di da globalizacija sistematski narušava autonomiju države do te
mere da se aktivnosti vlade svode na upravljanje procesima koje
ne kontroliše, čak ni u načelu, jer se ti procesi ne odvijaju u na­
cionalnim granicama. Ekonomska globalizacija podrazumeva da
monetarnom i fiskalnom politikom nacionalnih vlada dominira­
ju kretanja na međunarodnim finansijskim tržištima, na način
da se sada dovodi u sumnju vrednost mnogih autarhijskih mera nacionalne ekonomske politike (Held, 1995a: 130—1; Amin,
1997: 128). Sa aspekta kulture, satelitski sistemi komunikacija
donose nove ideje, otežavaju cenzuru i predstavljaju opasnost da
nacionalne mreže, koje su zadužene da doprinesu društvenoj kohezivnosti nacija, postanu suvišne. Konačno, sve je očiglednije
da vlade pojedinačnih zemalja nisu u stanju da kontrolišu štete
nanete životnoj sredini, s obzirom da se u takvim štetama ne poš­
tuju nacionalne granice.
Istovremeno, narušen je i suverenitet države. Ideja suvereni­
teta ugrađena je u razvoj moderne nacionalne države: to je na­
čin na koji je ustanovljen legitimitet vladavine posle osporavanja

POLITIKA U MALOM SVETU

67

tradicionalnog autoriteta u verskim i građanskim sukobima po­
četkom modernog doba (Held, 1995a: 38—9). Suverenitet drža­
ve obezbeđen je međunarodnim sistemom država koji se razvijao
paralelno sa odnosom međusobne zavisnosti. Poznat kao vestfalijanski poredak, podržava isključivo pravo nacionalne države da
vlada svojim građanima i vodi svoje unutrašnje i spoljne poslove
bez intervencije (McGrew, 1997: 3—4). Globalizacija narušava
ovaj poredak utoliko što se posle II svetskog rata razvijaju nove
internacionalne i transnacionalne institucije, u početku radi rešavanja međunarodnih sukoba, a zatim sve više i u cilju rešavanja
drugih problema globalnog značaja. Ove nove političke instituci­
je pluralizuju suverenitet i menjaju položaj nacionalne države u
odnosu na njen apsolutni suverenitet.
Najdirektnija konfrontacija sa suverenitetom države potiče
od međunarodnog prava. Nirnberški sud ustanovio je načelo da,
u slučaju međunarodnih pravila u domenu zaštite humanitarnih
vrednosti koja su u suprotnosti sa državnim zakonima, pojedinci
imaju zakonsku i moralnu obavezu da odstupe od državnih za­
kona, ukoliko su u poziciji da ostvare pravo „moralnog izbora"
(Held, 1995a: 101). U međunarodnom pravu, prava i obaveze
pojedinaca, kao ljudi, sada su ispred njihovih prava i obaveza, kao
građana suverenih nacionalnih država; prvi put u modernoj istoriji, nadnacionalni pravni autoritet od građana zahteva da ignorišu
sopstvenu državu. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda iz 1950. godine još više narušava suverenitet države time što građanima omogućava da pokrenu sudski postupak
protiv sopstvene vlade (Held, 1995a: 102). Evropska Unija je,
međutim, izuzetak među političkim institucijama koje su iznad
nacionalnih država u smislu raspolaganja autoritetom da kreiraju
zakone da bi bili sprovedeni u zemljama članicama. Ovo je zato
jedina institucija za koju je ispravno reći da je „nadnacionalna".
Ostale, kao Ujedinjene nacije, Svetska banka, MMF, ekonomski
samit G7 itd. pravilnije je nazivati internacionalnim, s obzirom
da u svojim aktivnostima u potpunosti zavise od saradnje nacio­
nalnih država. Osim te saradnje, ne raspolažu drugim sredstvima
u kolektivnom sprovodenju svoje politike. Međutim, u pojedi­
nim slučajevima dat je legitimitet intervencijama međunarodnih

68

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

institucija u odnosu na unutrašnje poslove suveicne dr.uive. O v o
se smatralo opravdanim u slučaju U N intervencija u Bosni, na
primer, zbog kršenja ljudskih prava. Drugi primer je praksa
MMF-a koji odobrava finansijsku pomoć državama koje je zatra­
že pod uslovima o kojima ne mogu da pregovaraju (Held, 1995a:
109—110). Takođe, u gotovo svakoj sferi aktivnosti, sve je više
transnacionalnih organizacija, uključujući društvene pokrete i or­
ganizacije društvenih pokreta, kao što je Greenpeace, ali i velike
dobrotvorne sisteme, kao što je Oxfam, te naučna i stručna tela,
kao Međunarodna asocijacija nutricionističkih nauka i Međuna­
rodna sociološka asocijacija (McGrew, 1995: 35).
Rasprostranjena mreža međunarodnih vladinih organizaci­
ja, u kombinaciji sa međunarodnim nevladinim organizacijama,
stvara uslove za ono što je uglavnom poznato kao globalno uprav­
ljanje. Mada je jasno da ne postoji svetska vlada (osim u slučaju
Evropske Unije, ne postoji formalni autoritet iznad nacionalne
države, sa ustavnim ovlašćenjem da donosi zakone uz podršku
administrativnog aparata i aparata za njihovo sprovođenje), dr­
žave se zapravo uključuju u globalno upravljanje kroz međusob­
nu saradnju, a takođe i saradnju sa međunarodnim nevladinim
organizacijama. Kao što to opisuje Roseno [Rosenau], globalno
upravljanje podrazumeva „upravljanje bez vlade — regulatorne
mehanizme u sferi aktivnosti koji uspešno funkcionišu čak i ako
nemaju formalno ovlašćenje" (citat u McGrew, 1997: 15).
Na ovim osnovama, moguće je tvrditi da nacionalna država,
u stvari, nije narušena procesima globalizacije; više se radi o tome
da je njena uloga promenjena u novim uslovima i, na taj način,
njena moć je konsolidovana, a ne oslabljena (Held, 1995a: 130;
McGrew, 1997: 10—12). Svakako je činjenica da su nacionalne
države primarni igrači u globalnom upravljanju. Čak i u slučaju
Evropske Unije, njena ovlašćenja nastala su na osnovu toga što
su zemlje članice „svojevoljno ustupile" aspekte svog suvereniteta
i to im je, kako se tvrdi, obezbedilo veći manevarski prostor u
odnosu na dominaciju SAD i jačanje Japana kao ekonomske sile
(Held, 1995a: 112).
Suverenitet je danas ipak, kako kaže Held, bar u određenoj me­
ri podeljen između nacionalnih, internacionalnih i, u pojedinim

69

POLITIKA U MALOM SVETU

slučajevima, regionalnih auroriteca; to više ne podrazumeva nedeljivu i neograničenu moć pojedinačnih nacionalnih država
(1995: 135). Međutim, sama ideja o podeljenom i pluralnom
suverenitetu je paradoksalna sa gledišta ideologije koja opisuje
modernu nacionalnu državu. Zato moramo zaključiti da i sam
skup institucija pod imenom „država" treba shvatati na znatno
drugačiji način od onoga koji je predviđen tradicionalnom po­
litičkom sociologijom. Na pitanje promene nacionalne države i
formiranja onog što bi se opravdano moglo nazvati internacionalizovanom državom vratićemo se u poslednjem poglavlju knjige
koje se bavi mogućnostima globalne demokratizacije.

2.2.

GLOBALIZACIJA, M O D E R N O I P O S T M O D E R N O

DOBA

Globalizacija je usko povezana sa pitanjem periodizacije savremenog društva. Politički sociolozi manje osporavaju „činjeni­
ce" o globalizaciji nego pitanje da li globalizacija podrazumeva
da sada ulazimo u kvalitativno drugačiju eru — postmoderno do­
ba ili ona zapravo predstavlja nastavak procesa koji su već pokre­
nuti u modernom dobu.
Teoretičari globalizacije, kao postmodernizacije, skloni su
da je shvataju kao posledicu ekspanzivnog kapitalizma koji, oslo­
bođen stega nacionalne države, može da razvija nove oblike eks­
ploatacije u ćelom svetu. Iz ove perspektive, postmoderno doba
sastoji se od društveno-političke baze, koja je postfordovska i in­
frastrukturu postmoderne kulture. Ovi teoriteričari identifikuju
se sa marksizmom izražavajući izričit otpor prema „postmodernom zaokretu". Međutim, s obzirom da pokušavaju da teoretski
objasne novu društvenu formaciju, u kojoj postmoderna kultura
ima značajnu ulogu, veliko je pitanje u kojoj meri je ovo održivo
ili, čak, usklađeno sa njihovim analizama. Konačno, ove teorije
ograničene su u sagledavanju nove situacije zbog toga što se drže
sociološkog modela koji je razvijen u drugačijim okolnostima.
I sami teoretičari globalizacije, kao modernizacije, protive se
i marksizmu i shvatanju da sada ulazimo u znatno drugačiju vr­
stu društva. Smatraju da postoje brojni uzroci globalizacije i da

oni predstavljaju nastavak dinamičnih karakteristika modernog

70

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

doba. Ovaj stav koji podrazumeva višestruke uzroke koristan je
zato što omogućava da se shvati značaj kulturne politike za druš­
tvene formacije globalizacije. Međutim, opredeljenje da se globalizacija posmatra isključivo u okvirima onoga što je već poznato
u modernom dobu stvara nepotrebna ograničenja u sagledavanju
stepena u kome kulturna politika može biti efektna za razvoj no­
vih formi društvenog života.
Globalizacija kao posledica

kapitalizma

Najtradicionalniji sociološki pristup globalizaciji je onaj koji
zastupaju marksisti. Mada su, kao što smo videli, neomarksisti
vrlo zainteresovani za formu i funkciju nacionalne države, mark­
sističko shvatanje suštine kapitalizma — kao načina proizvodnje
zasnovanog na eksploatatorskom odnosu kapitala i rada — ne
podrazumeva da o njemu treba razmišljati kao o sinonimu „druš­
tva" koje je organizovano kao teritorijalno ograničena nacija. Na­
protiv, s obzirom da se radi o sistemu koji zahteva maksimalno
izdvajanje viška vrednosti i koji karakteriše klasna borba, za logi­
ku kapitalizma prirodno je da će tragati za novim prostorima eks­
ploatacije. Kapitalizam zavisi od nemilosrdnog traganja za nis­
kim platama, jeftinim resursima i stvaranjem novih tržišta za ro­
bu koju proizvodi. Prvobitne premise marksističke teorije, dakle,
očigledno zahtevaju manje izmene koje bi ovoj teoriji omogućile
da se bavi pojavom globalizacije, s obzirom da, po ovom shvatanju, kapitalizam ima urođenu tendenciju ka ekspanziji izvan
društva u kome je inicijalno nastao.
Najšire razvijena primena marksističke teorije u ovom smi­
slu je teorija svetskih sistema Imanuela Valerštajna [Immanuel
Wallerstein]. Po Valerštajnu, globalno polje delovanja i orijentaci­
ja kapitalizma nije ništa novo; naravno, doživeo je veliku ekspan­
ziju tokom 400 godina, do te mere da sada formira svetski eko­
nomski sistem, no logika njegove ekspanzije bila je prisutna od
samih početaka kapitalizma u Evropi XVI veka. Valerštajn shvata kapitalizam kao integracioni svetski sistem, koji ima unutraš­
nju dinamiku razvoja; kapitalizam ima potrebu da širi svoje geo­
grafske granice kako bi prevazišao redovne krize kojima je sklon

POLITIKA U MALOM SVETU

71

(Wallerstein, 1990). Mada svetski sistem, prema tome, funkcioniše po ekonomskim imperativima, Valerštajnovo viđenje je
neomarksističko u tome što države smatra suštinski značajnim
za stabilnost globalnog kapitalizma. Svetski kapitalistički sistem
je istorijski jedinstven po tome što podrazumeva globalnu ekono­
miju u kombinaciji sa političkim sistemom suverene nacionalne
države; to ga, dakle, čini bitno drugačijim od ranijih ekonomija
sveta, koje su bile više regionalne nego globalne, a koncentrisane na imperijalne države. Svetski kapitalistički sistem povezuje
ono što Valerštajn naziva „političkim državama" u zajedničkoj
međunarodnoj podeli rada. Razvijene države koje čine jezgro,
poput članica EU, Japana i SAD, dominiraju na osnovu razvi­
jenijih sposobnosti i veće kapitalizacije, dok periferni regioni sa
manje snažnim državama, uključujući novorazvijene zemlje juga,
obezbeđuju uslove kapitalističke ekspanzije kroz ekonomsku za­
visnost od ovog jezgra. Pored toga, postoje poluperiferni regioni,
uključujući „tigar ekonomije" jugoistočne Azije, zemlje proizvo­
đače nafte i bivše socijalističke zemlje istočne Evrope, sa umereno moćnim državnim strukturama i privredama oslonjenim na
jednu vrstu robe ili nizak nivo tehnologije, kao tampon zona ko­
ja sprečava polarizaciju i neposredan sukob između jezgra i peri­
ferije (Wallerstein, 1979; Waters, 1995: 2 2 - 6 ) .
Valerštajnovu teoriju svetskih sistema mnogi su kritikovali
zbog praktično isključivog naglaska koji stavlja na ekonomske
aspekte globalizacije. Mada, po njegovom shvatanju, politika
ustvari ima značajnije mesto nego klasa, globalna integracija se,
izgleda, odigrava isključivo na ekonomskom planu: odnosi trgo­
vine i eksploatacije, koje on smatra karakterističnim za svetsku
ekonomiju, odvijaju se između relativno suverenih nacionalnih
država, od kojih svaka ima sopstvenu relativno nezavisnu kultu­
ru (Waters, 1995: 25). Teorija svetskih sistema, prema tome, ne
bavi se promenama u formi i ulozi države u kontekstu brojnih
i oscilirajućih prostora suvereniteta koji danas karakterišu glo­
balno upravljanje (Held, 1995a: 26). Osim toga, kao što ističe
Roland Robertson, mada je Valerštajn odustao od svog prvobit­
nog stava da kultura ima karakteristike epifenomena u odnosu
na ekonomske procese, sklon je da kulturu posmatra isključivo

72

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

pod plastom „ideološke prepreke" u realizaciji socijalizma kao
svetskog sistema ili, alternativno, kao resurs za „anti-sistemske
pokrete" za koje smatra da se opiru kulturnim premisama najzna­
čajnijih društava jezgra (Robertson, 1992: 65—8). Ovi pokreti
su, po Valerštajnu (1991) u osnovi usmereni direktno na ono što
on smatra političkim ishodom, na obaranje ili pružanje otpora
državnim organima. Kultura je, po Valerštajnu, ili nacionalna,
koja je organizovana oko nacionalne države i koju, prema tome,
definiše nacionalna država ili, alternativno, svetska kultura, ko­
ja bi doprinela svetskom socijalizmu (Valerštajn, 1991). Valerštajn nije u stanju da sagleda brojne borbe koje se vode unutar i
oko globalne kulture, a ne uklapaju se u ove dve suprotstavljene
strane, pri čemu, kao što ćemo videti u delu 2.3., opšte shvatanje globalne kulture ne podrazumeva njenu polarizaciju na ovaj
način. Pored toga, uopšte ne uzima u obzir eksponencijalni rast
kulturnih proizvoda, što je, po mišljenju drugih marksističkih
teoretičara, presudna karakteristika savremene globalizacije koja
možda nagoveštava razvoj oblika globalnog kapitalizma potpuno
drugačijeg od onog koji mu je prethodio.
Dejvid Harvi [David Harvi] ]e jedan od ovih teoretičara koji
uživa najveći ugled. U svom radu Stanjepostmodernog doba, pove­
zuje globalizaciju sa postmodernim dobom i postmodernizmom
tvrdeći da je novi oblik kapitalizma, koji naziva „fleksibilno postmoderno doba", ipak moguće shvatiti u klasičnom marksistič­
kom smislu: „Da se vratimo . . . na Marksove »nepromenljive
elemente i odnose« kapitalističkog načina proizvodnje i vidimo
u kojoj su meri sveprisutni ispod tog penušavog i varljivog po­
vršinskog sloja, podela i poremećaja toliko karakterističnih za
današnju političku ekonomiju." (Harvey, 1989: 179). Po Harviju, globalizacija nije nova za kapitalizam, već postmoderno doba
podrazumeva intenzivnije sužavanje vremenskog prostora, što je
upravo njegova karakteristika. Društveni život ubrzava se do ni­
voa na kome se prostor smanjuje ili potpuno nestaje, kao u sluča­
ju istovremenog prenosa i prijema slika širom sveta zahvaljujući
korišćenju satelitske komunikacije (Harvey, 1989: 241). Po Harvijevom mišljenju, sve intenzivnije sužavanje vremenskog prosto­
ra prisutno je od sedamdesetih godina prošlog veka, kao reakcija

POLITIKA U MALOM SVETU

73

na krizu u forciovskom režimu kapitalističke akumulacije: novi
oblici informacione tehnologije i komunikacije sada se koriste u
cilju stvaranja fleksibilnijeg oblika kapitalizma. Do sedamdestih
godina, zasićenost tržišta i pad profita razotkrili su slabosti siste­
ma zasnovanog na fordovskim tehnikama masovne proizvodnje
i kejnsovskom korporativizmu koji su podrazumevali međusob­
ni sporazum države, kapitalista i sindikata, kao garanciju visokih
stopa zaposlenosti, investicija i potrošnje. Kapitalisti su uspešno
demontirali fordizam, tako što su uveli novu proizvodnu i informacionu tehnologiju koja omogućava proizvodnju u malim se­
rijama, „baš u pravom trenutku", namenjenu specijalizovanim
„tržišnim nišama", tako što su nad radnicima ostvarili veću kon­
trolu podelom tržišta radne snage na stručne, prilagodljive i, pre­
ma tome, dobro plaćene i bezbedne ključne radnike i periferne
radnike koji su manje stručni, a često zaposleni pod neizvesnim
uslovima i, konačno, tako što su preusmerili kretanja na global­
nom finansijskom tržištu na način da su sada tokovi kapitala u
velikoj meri izvan kontrole nacionalnih država (mada ih je mo­
guće aktivirati u cilju novih načina intervencije na nestabilnim
finansijskim tržištima ukoliko je, na primer, valuta u opasnosti).
Sada smo, dakle, u periodu tranzicije ka fleksibilnom postmodernom dobu koje karakterišu postfordovske tehnike i od­
nosi proizvodnje. Ono što je, po Harviju, najvažnije je to da je
kapital namenjen finansiranju ojačao na račun države i organizovanog rada. Nacionalna država u velikoj meri je izgubila kon­
trolu nad ekonomskom politikom i odnosima vezanim za radnu
snagu kojom je raspolagala u kejnsovskom korporatizmu. Primo­
rana je da postane „pteduzetnička", uz disciplinovanje radnika
i obuzdavanje moći sindikata, u cilju privlačenja kapitalnih in­
vesticija (Harvey, 1989: 168). Fleksibilno postmoderno doba je
opasniji oblik kapitalizma u kome su država i organizovani rad
na milosti kapitala namenjenog finansiranju.
Po Harviju, fleksibilno postmoderno doba proizvodi postmodernu kulturu. Nadovezujući se na Džejmsonovu [Jameson] zna­
čajnu konstataciju daje postmodernizam „kulturna logika kasnog
kapitalizma", smatra da se kulturna proizvodnja sve više utapa u
proizvodnju robe, što za posledicu ima novi estetski senzibilitet.

74

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Nemilosrdno traganje za novim tržištima, brz obrt roba i kon­
stantno manipulisanje ukusom i stavovima u reklamnim podu­
hvatima dovode do toga da je postmoderno doba okrenuto vi­
še efemernim, površinskim slikama nego suštinskom značenju;
montaži i mozaiku stilova više nego autentičnosti; heterogenosti,
pluralizmu, diskontinuitetu i haosu više nego metanarativima
razuma i progresa (Harvey, 1989: poglavlje 3; v. str. 7 1 - 8 8 o
postmodernoj kulturi). Po Harviju, postmodernizam je epifenomenalan, prateći proizvod nove faze kapitalističkog načina proiz­
vodnje koji se više oslanja na ubrzanu potrošnju znakova i usluga
nego na proizvedenu robu. S obzirom da se svodi na „penušavi i
varljivi površinski sloj", ne zahteva da se razvijaju novi teoretski
alati koji odgovaraju nameni, s obzirom da je njegovo tumačenje
potpuno moguće u okvirima marksističke političke ekonomije.
U stvari, kao što naglašava Kumar Krišan (1995), Harvijevo
delo može se shvatiti na način da protivureči njegovim sopstvenim zaključcima. Umesto da se postmodernizam jednostavno posmatra kao promena stila, odnosno, površinski sjaj kapitalizma
kao pokretačke snage savremenog društvenog života, moguć je
zaključak da — ukoliko je postmodernizam zapravo kapitalizam
sa novim licem — novi razvoj situacije jednostavno opravdava po­
vratak na uobičajeni način razmišljanja. Mada ne treba poricati
značaj ekonomske dimenzije postmodernog doba, važno je da se
kulturne i političke dimenzije ne svedu na ekonomski determini­
zam akumulacije kapitala i beskrajan kontinuitet komodifikacije
(Kumar, 1995; 192—5). I pored svog osećaja za kulturne forme,
sa stavom od koga polazi u okviru političke ekonomije postavlje­
ne tako da se bavi sasvim drugačijom vrstom društvenog života
— gde znaci očigledno manje utiču na formiranje i osporavanje
identiteta, te izgrađivanje društvene prakse — Harvi ignoriše savremeni značaj kulture u tom smislu. Svodeći kulturne forme na
ekonomski determinizam, Harvi nije u stanju da teoretski sagle­
da produktivnu ulogu predstava i slika u kulturi masovnih medi­
ja i potrošačkoj kulturi, tako da ne može da se posveti potencijal­
no transformacionim strategijama kulturne politike.
Po Harviju, realna politika u suštini je klasna politika. Mada
povremeno govori o zaslugama društvenih pokreta zbog toga što

POLITIKA U MALOM SVETU

75

„menjaju strukturu osećanja" i artikulišu prava marginalizovanih
ljudi da se oglase („žene, homoseksualci, crnci, borci za životnu
sredinu i regionalnu autonomiju": Harvey, 1989: 48), istovreme­
no kaže da su takvi pokreti skloni „mesno ograničenom" otporu,
što isključivo podstiče fragmentaciju koja pothranjuje fleksibil­
nu akumulaciju (1989: 303—5). Kao što konstatuje Megan Mo­
ris [Meaghan Moris] (1992), Harvi kreće se u pravcu priznavanja
jednakog značaja „razlika" i „različitosti", kao i potrebe da se one
ugrade u sveobuhvatniji istorijski materijalizam, ali kod njega
„istovetnost" i dalje potiskuje „razlike"; na kraju sve ove grupe
jednostavno predstavljaju dalje žrtve kapitalističke eksploatacije.
Po Harviju, jedino klasna politika može da dovede do istinskog
oslobađanja (Harvey, 1989: 355, 1993; Morris, 1992).
U delu Ekonomije znakova i prostora (1994), Skot Leš [Scott
Lash] i Džon Ari [John Urry] razvijaju tvrdnju sličnu Harvijevoj
koristeći marksistički okvir za objašnjenje globalizacije. Kao i
Harvi, smatraju da termini „postmoderno doba" i „postmodernizam" adekvatno definišu nove karakteristike savremenog života,
pri čemu ih svode na kontinuitet dinamičnog kapitalizma kao
pokretačke snage istorije. Međutim, Leš i Ari ove nove karakteri­
stike zaista ugrađuju u svoj koncept onoga što alternativno nazi­
vaju „neorganizovanim kapitalizmom" i „postmodernim dobom"
u većoj meri nego što to čini Harvi. U stvari, može se reći da
postmoderno viđenje postmodernog doba gotovo izlazi iz okvira
moderne marksističke paradigme koju, inače, žele da poštuju.
Leš i Ari sebe smatraju teoretičarima koji stavljaju veći nagla­
sak na potrošnju, kao najizraženiju pojavu u praksi savremenog
kapitalizma, nego što to čine oni koji razmišljaju u okvirima
postfordizma i fleksibilne specijalizacije. Po njima, progresivne
karakteristike neorganizovanog kapitalizma manje se ogledaju u
kapitalu namenjenom finansiranju i postfordovskoj proizvodnji,
a više u potrošnji i uslužnim delatnostima koje, prema tome, či­
ne njegovo jezgro (Lash and Urry, 1994: 17, 60). Drugačija di­
menzija ovog naglaska značajna je zato što ih usmerava ka tome
da kulturu i simboličnu vrednost postave u centar svoje analize.
Po njihovom mišljenju, ekonomija se sada prevashodno zasniva
na kruženju znakova: kognitivnih znakova koji su informaciona

76

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

roba i estetizovanih znakova onoga što nazivaju postmodernim
dobrima, kao što su medijski proizvodi, usluge zabavnog karak­
tera i dizajnerski proizvodi (1994:4). Upravo u ovom pogledu
povezuju postmoderni esteticizam i postmoderno doba. Postmodernizam ima centralnu ulogu u postmodernom dobu zato što,
paralelno sa promenama u objektima kapitalizma, takođe podrazumeva pojavu novog, daleko refleksivnijeg subjektiviteta. Ovo
je, opet, istovremeno i kognitivno i estetsko. U kognitivnom smi­
slu, podrazumeva praćenje i formiranje sopstvene ličnosti kroz
razmišljanje o informacijama koje stižu od stručnjaka. U estet­
skom smislu, podrazumeva tumačenje i formiranje sopstvene lič­
nosti kroz potrošnju roba, ideja i slika. Leš i Ari smatraju da je
refleksivnost obe vrste od suštinskog značaja za reprodukovanje
i modifikovanje društveno ekonomskih procesa postmodernog
doba; ona je istovremeno posledica i uslov kontinuirane „detradicionalizacije" koja neprestano transformiše modele proizvodnje i
potrošnje.
Za Leša i Arija, postmoderno doba je, po svojoj prirodi, glo­
balno. Organizovani kapitalizam koncentrisao se na nacionalnu
državu: kao i Harvi, raniji kapitalistički sistem smatraju siste­
mom u kome su klasni interesi ugrađeni u kejnsovski nacionalni
program oslonjen na kompromise postignute kroz pregovore i
državnu regulativu (Lash and Urry, 1987). Neorganizovani kapi­
talizam, međutim, ne može se analizirati kao društvo, kao sklop
struktura ograničen nacionalnom državom (Lash and Urry,
1994: 320—2). Tokovi kapitala, tehnologija, informacija, slika i
ljudi ne poznaju teritorijalne granice, a time što se šire na sve ve­
ća prostransta i sve brže, svet čine sve manjim. Ovi tokovi, koji
se šire i ubrzavaju, sve više su izvan kontrole nacionalnih vlada
i, uostalom, bilo koje pojedinačne organizacije ili grupe. Po miš­
ljenju Leša i Arija, ništa nije izvesno ili utvrđeno u neorganizovanom kapitalizmu, a razmišljanje koje je posledica sve većeg nivoa
znanja i informacija isključivo dovodi do toga da je ta neorganizovanost još izraženija (1994: 10—11).
Leš i Ari počinju i završavaju svoje Ekonomije znakova i pro­
stora tako što dozivaju Marksa radi, kako kažu, oživljavanja „dino­
saurusa". Međutim, moguće je da teorija koju nude predstavlja

POLITIKA U MALOM SVETU

77

značajan raskid sa ekonomizmom ortodoksnog marksizma u
tome što protok robe, kapitala i radne snage posmatraju u sim­
boličnom smislu i, prema tome, tumače ga kao pitanje koje je
u istoj meri vezano za kulturu koliko i za ekonomiju. S jedne
strane, čini se da se zalažu za umerenu verziju ekonomskog deter­
minizma u tome što uzroke postmoderne kulture, refleksivn<|)sti
i drugih karakteristika postmodernog doba vide u globalnim eko­
nomskim tokovima, kao „posledicama krajnje informacionalizovanog društveno-ekonomskog jezgra" (1994: 13). Međutim, kao
što primećuje Kumar, istovremeno smatraju da se postmodernizovana ekonomija neraskidivo prepliće sa kulturom, a da nije
smeštena u posebnu sferu za koju bi se moglo reći da prouzroku­
je kulturne posledice (Kumar, 1995: 118). Tvrde da je za shvatanje savremenog kapitalizma važno sagledati upravo „stepen u
kome kultura prodire i u samu ekonomiju, odnosno, stepen u
kome simbolični procesi — uključujući značajnu estetsku kompo­
nentu — prožimaju i potrošnju i proizvodnju" (Lash and Urry,
1994: 6 0 - 1 ) . Ova druga teza takođe je znatno bliža ideji o tome
da refleksivnost proizvodi tokove u koje je usađena; tokove robe,
informacija i ljudi moguće je modifikovati samo ukoliko, kako
tvrde Leš i Ari, imaju smisla za one koji su u njih uključeni, jer
su prožeti simboličnom vrednošću. Refleksivnost ekonomije isto­
vremeno je uzrok i posledica načina na koji je, iz perspektive Le­
sa i Arija, informacionalizovana i estetizovana. U stvari, u Lešovoj i Arijevoj teoriji kapitalizma jedva se prepoznaju tragovi prio­
riteta koji marksizam daje ekonomskoj sferi kao determinanti
društvenih odnosa i kulturnih formi. Njihova analiza, dakle, više
se približava čisto postmodernoj i sveobuhvatnijoj teoriji globalizacije, kao postmodernoj pojavi, nego što to uspevaju Harvi ili
Valerštajn iz okvira ortodoksnog marksizma.
Leš i Ari ne daju mnogo značaja politici, bilo u užem ili ši­
rem smislu. Smatraju da se nacionalna država sve više internati onalizije utoliko što su mnogi pokušaji da se upravlja globalizovanim kapitalizmom jedino mogući na nivou internacionalnog
političkog poretka. Međutim, ne upuštaju se u detaljniju raspra­
vu o politici na ovom nivou. Niti se eksplicitno bave pitanjima
kulturne politike koja nas interesuju u ovoj knjizi. Ipak, njiho-

78

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

va analiza refleksivnog postmodernog kapitalizma omogućava
sagledavanje kulturne politike sa aspekta njene povezanosti sa
formiranjem i osporavanjem identiteta i društvene prakse. Po nji­
hovom mišljenju, pojedinac je prisiljen da bira — kada su u pita­
nju njegove potrošačke navike, životni stil, radni uslovi, odnosi
u porodici itd., tako da su — s obzirom da su vezane za globalne
društvene pokrete, etički konzumerizam itd. - ove odluke poli­
tičke, sa implikacijama za društvene strukture koje su izvan okvi­
ra samog pojedinca. Lesova i Arijeva analiza postmodernog doba
može se smatrati pesimističnom u tome što karakteristike neorganizovanog kapitalizma opisuje sa aspekta konačnog kraja organizovanog rada i moći nacionalne države da reguliše kapitalizam
u interesu građana. Međutim, njihova teorija postmodernizacije
zapravo ukazuje na način na koji se društvo uvek aktivno formi­
ra kroz manipulaciju značenjem i, prema tome, na mogućnost
globalizacije kojom neće obavezno dominirati imperativi kapita­
lističke ekspanzije.
Globalizacija kao

modernizacija

Ovo shvatanje kulturne politike daleko je razvijenije u socio­
logiji refleksivnosti, osnovne alternative marksizmu, kao načinu
teoretskog sagledavanja globalizacije sa stanovišta koje podrazumeva aspekte tradicionalne sociologije. Ovi sociolozi, naročito
Entoni Gidens i Ulrih Bek, zalažu se za objašnjenje globalizacije
koja potiče od većeg broja uzroka i smatra se posledicom moder­
nog doba, umesto shvatanja marksista oslonjenog na samo je­
dan uzrok u kome je kapitalizam pokretačka snaga globalizacije
(McGrew, 1992: 69).
Gidens (1990) smatra da je globalizacija posledica dinamizma modernog doba koja podrazumeva ono što naziva rasađivanjem društvenih odnosa u vremensko-prostornom distanciranju
i refleksivnom raspoređivanju znanja. Moderno doba upoređuje
sa prethodnim epohama u kojima su vreme i prostor uvek bili ve­
zani za mesto, za neposrednu scenu na kojoj su istovremeno pri­
sutni društveni činioci. U modernom dobu, vreme i prostor su
„izbrisani"; eliminisani su iz konkretnog društvenog ritma života,

POLITIKA U MALOM SVETU

79

a zamenjuju ih satovi i mape, tako da, zahvaljujući tome, mogu
da se koriste nezavisno od konkretne društvene lokacije. Vremensko-prostorno distanciranje omogućava da se razviju mehanizmi
rasadivanja koji društvenu aktivnost „vade" iz lokalizovanog kon­
teksta i reorganizuju je kroz vreme i prostor. Po Gidensu, postoje
dve vrste mehanizama rasadivanja: simbolična sredstva, pri čemu
jedino govori o novcu, koja se koriste kao univerzalno sredstvo
za razmenu; i ekspertski sistemi u kojima se tehničko znanje ko­
risti za organizovanje materijalnih i socijalnih okruženja: sistemi
inženjera, arhitekata, lekara, psihologa itd. Ekspertski sistemi
doprinose refleksivnosti modernog doba, neprestanom praćenju
onoga što je poznato i odlukama koje se moraju donositi o tome
kako ići dalje u svakodnevnom životu. U modernom dobu, ne
postoji mogućnost oslanjanja na tradiciju, s obzirom da je svaki
aspekt života potencijalno podređen razumu i može se opravdati
jedino uzimajući u obzir tu činjenicu. Refleksivno praćenje, ko­
je je usađeno u ljudsku aktivnost, tadikalizuje se u modernom
dobu: društvenu praksu u osnovi neprestano menjaju shvatanja
koja toj praksi društveni činioci nameću u svakodnevnoj rutini
(Giddens, 1990).
Po Gidensu, dinamizam modernog doba neizbežno (mada
možda nepredvidivo, jer su u društvenom životu uvek prisutne
neželjene posledice) vodi ka globalizaciji njegovih institucija: ka­
pitalizma, industrijalizma, te administrativnog nadzora i kontro­
le sredstava nasilja koncentrisanih u nacionalnoj državi. Po Gidensovom mišljenju, ono što marksistička shvatanja zanemaruju
jeste značaj uspona nacionalne države i, sada, značaj sistema glo­
balnog upravljanja nacionalne države. Slaže se sa Valerštajnom u
konstataciji da je kapitalizam po svojoj prirodi sklon ekspanziji,
ali tvrdi da je koncentracija moći u nacionalnoj državi omogu­
ćila mobilisanje socijalnih, ekonomskih i vojnih resursa daleko
iznad nivoa resursa kojima su raspolagali sistemi u periodima pre
modernog doba, te da je zahvaljujući tome — u kombinaciji sa
kapitalizmom i industrijskom proizvodnjom — ekspanzija zapada
postala nezadrživa (Giddens, 1990: 62—3). Gidens smatra da je
država očuvala svoj značaj u globalizovanom modernom dobu,
s obzirom da ne postoji nijedna oblast na licu zemlje koja nije

80

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

pod legitimnom konti\ .-,:n države i J a države i dalje uspešno
raspolažu monopolom nad sredstvima nasilja u okviru svojih te­
ritorija. Međutim, moderna država oduvek se opredeljivala za
dijalektičku logiku kroz koju je je kontrolu nad dešavanjima u
okviru svoje teritorije ustupala da bi ostvarila globalniji uticaj,
tako što se udruživala sa drugim uticajima. Na primer, kroz saradnju sa međunarodnim agencijama, država može ostvariti kon­
trolu nad vojnim operacijama, mada one ne zavise isključivo od
kontrole koju ima u okviru svojih granica; istovremeno, država
kroz takvu saradnju gubi određeni stepen nezavisnosti delovanja.
U kasnom modernom dobu, s obzirom na izraženije vremensko-prostorno distanciranje u svim oblastima aktivnosti i tokova ko­
ji se, kao posledica, prostiru izvan teritorijalnih granica, prisutna
je tendencija ka većem stepenu saradnje i, prema tome, sužava­
nju autonomije nacionalne države.
Po Gidensovom mišljenju, dakle, još uvek smo u modernom
dobu, bez obzira na radikalizovano moderno doba čije osobine
mnogi pripisuju postmodernom dobu. Po njegovom mišljenju,
radikalizovano moderno doba karakteriše napuštanje iluzije teleoloških modela istorije, koji podrazumevaju napredak određene
urođene ljudske sposobnosti ili aktivnosti, kao što su razum ili
rad i raskid sa opredeljenjem za utemljeno znanje gde se apso­
lutni i fundamentalni osnov za istinu ili moral traži u logičnom
razmišljanju. U ovom pogledu, njegovo delo je primer „postmodernog zaokreta" koji se udaljava od „metanarativa". Međutim,
po Gidensu, udaljavanje od utemeljenog znanja i „kraj metana­
rativa" je posledica toga što moderno doba razmišlja o sebi, kroz
proces eliminisanja tradicionalne misli koji je zamagljen termi­
nom „postmoderno" (Giddens, 1990: 51; v. str. 38—9).
I pored svog opredeljenja za okvir modernog, Gidens je raz­
vio jedno od najdetaljnijih shvatanja kulturne politike u odnosu
na globalizaciju. Poredi „emancipatornu politiku", uključujući
marksizam, liberalizam i konzervatizam, sa „politikom života" savremenog perioda kasnog modernog doba u kojoj i politički cilj
i sredstvo podrazumevaju transformaciju sopstvene ličnosti. Izla­
že viđenje emancipatorne politike u prilično kratkim crtama, na
način da se zalaže za oslobađanje od eksploatacije, nejednakosti i

POUTIKA U MALOM SVETU

81

ugnjetavanja, te zaiiteva pravdu i uključivanje kroz demokratske
učešće (konzervatizam se shvata kao teakcija na ove ideale u radi­
kalizmu i liberalizmu). Funkcioniše uz konvencionalni moderan
koncept moći, kao sposobnosti pojedinca ili grupe da svoju volju
nametnu drugima, što srećemo kao dominantnu definiciju u poli­
tičkoj sociologiji (Giddens, 1991: 2 1 0 - 1 4 ) , Nasuprot tome, „po­
litika života" je politika životnog stila pojedinca. Podrazumeva
pojedinca koji se neprestano opredeljuje u refleksivno uređenom
okruženju u kome se parametri svakodnevnog života više ne mo­
gu naći u tradiciji. Ovo je usko povezano sa globalizacijom kada,
po Gidensu „uticaji globalizacije duboko zadiru u refleksivno vi­
đenje sopstvene ličnosti i, obratno, kada procesi spoznaje sopstvene ličnosti utiču na globalne strategije" (1991: 214). Ova poveza­
nost je očigledna, na primer, u slučaju kada je javnost u velikoj
meri upoznata sa uticajem odluka o životnom stilu na okruženje,
ali je takođe prisutna kad god globalni procesi utiču na poduhva­
te pojedinaca u pravcu iskazivanja sopstvene ličnosti i obratno.
Gidens ne smatra da je nacionalna država irelevantna u po­
litici života. Država je i dalje ključna za demokratizaciju, prava
na emancipaciju su i dalje važna, a pitanja politike života verovatno će dobijati na značaju na javnoj i zakonodavnoj sceni drža­
va. Međutim, politika života danas je izraženija izvan države, pri
čemu su društveni pokreti često njeni nosioci, za šta je primer
feministička parola „Lično je političko". Zato, po Gidensu, ona
može dovesti do novih oblika političkog organizovanja u skladu
sa određenim interesovanjima (Giddens, 1991: 226—8). Kao što
ćemo videti u poslednjem poglavlju, zaista je činjenica da global­
ni društveni pokreti pružaju značajne mogućnosti za demokrati­
zaciju, kako unutar, tako i izvan nacionalne države.
Teorija kulturne politike Ulriha Beka je u mnogim aspektima
izrazito slična Gidensovoj, bez obzira na različite početne osnove
(Beck, 1992: 7—8). Bek je najpoznatiji po tome što je krenuo
pažnju sociologa na način na koji savremeni društveni život karakteriše do sada neviđeni stepen i broj izfabrikovanih rizika, od
kojih su mnogi globalnih razmera, kao što je zagađenje životne
sredine ili nuklearni rat, pri čemu će ih verovatno biti sve više s ob­
zirom da njihova hiperprodukcija, kao savremena karakteristika

82

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

razvijenih industrijskih društava, dobija na intenzitetu u ćelom
svetu. Rizično društvo, po Bekovom mišljenju, mora da bude
globalno, zato što proizvodi opasnosti koje nisu jasno ograniče­
ne u prostoru i vremenu. Pored toga, reagovanja na rizike takođe
mogu biti globalna: modernizacija je pokretačka snaga globalizacije, ali je i rizik istovremeno ubrzava ukoliko je moderno do­
ba refleksivno. Bek, iz prilično optimitičke perspektive, tvrdi da
smo sada na pragu radikalizovanog modernog doba u kome „glo­
balne opasnosti stvaraju globalno zajedništvo", na način da samosvesno, kolektivno razmišljanje o riziku eliminiše prioritet koji
u modernom dobu uživa progres i sricanje bogatstva, kako bi se
izbegla globalna katastrofa (Beck, 1992, 1996: 29).
Po Bekovom mišljenju, sagledavanje potencijala za refleksiv­
no moderno doba zavisi od onoga što naziva „podpolitikom". Po
Beku, vrlo je jasno da se razvijaju novi oblici politike koji se ne
odnose neposredno na nacionalnu državu. Posledica modernog
doba je jaz između države, kao navodnog političkog centra koji
realno ne utiče na većinu značajnih odluka vezanih za rizik i odlu­
ka donetih izvan ove scene, u različitim institucionalnim kontek­
stima, gde se uslovne odluke moraju donositi uzimajući u obzir
saznanja o različitim mogućnostima, sa različitim implikacijama
za različite grupe (Beck, 1992: 222). Nova politička kultura, ko­
ja zaobilazi institucije formalnog upravljanja, stvorena je uspesima modernog doba u kome su zagarantovana građanska prava
slobode govora i nezavisnog sudstva. Građani sada imaju neku
mogućnost da se javno oglase u medijskim raspravama, u građan­
skim kampanjama, u odlukama vezanim za etiku potrošnje, u
zahtevima pred sudom o pitanjima od javnog značaja i u ličnim
izborima koji se odnose na stil života, pri čemu države, multina­
cionalne korporacije i ostali građani sve ovo moraju ozbiljno da
shvate. Po Bekovom mišljenju, u refleksivnom modernom dobu
prisutna je moralizacija ekonomskog i društvenog života u kome
se navodna objektivnost i neophodnost tehničkih uslova, kao i
rezultati državne politike, neprestano preispituju i otvaraju nove
mogućnosti za demokratiju. Bekov glavni primer za ovo je po­
litika pokreta za životnu sredinu koja je u velikoj meri uspešna
izvan političkih partija i birokratskih procedura države.

POLITIKA U MALOM SVETU

83

Bek je, kao i Gidens, opredeljen za stav da živimo u refleksiv­
nom modernom, a ne postmodernom dobu. Međutim, neke od
njegovih konstatacija vezanih za status refleksivnog znanja zapra­
vo su izrečene u okvirima verzije teorije diskursa vrlo slične onoj
koju zastupaju poststrukturalisti. U ovom pogledu, Bek se eksplicitnije kreće u okvirima „postmodernog zaokreta" nego što je to
slučaj sa Gidensom. Tvrdi da naučno znanje, premda ga ne treba
jednostavno smatrati „istinom", na način da se rizici moraju sma­
trati „realnim" ukoliko ih potvrđuju naučni postupci, ne treba
shvatati ni tako da se svodi na društvenu konstrukciju. Društve­
na konstrukcija neadekvatna je, prvo, zbog toga što ne uzima u
obzir način na koji se određeni kulturni koncepti uključuju u
formiranje same prirode kroz „hibride" tehnologije i prirode, u
savremenu prilagodljivost ljudskog tela, na primer, ili reproduk­
tivne tehnike, kao što je in vitro oplodnja, surogat majčinstva i
slično, zbog čega je „biološko majčinstvo" toliko složeno. Dru­
go, zbog toga što ne uzima u obzir realnost pojedinih društve­
nih konstrukcija, način na koji određene konstrukcije, više od
drugih, uspevaju da (re)produkuju „stvarnost onakvu kakva je".
Po Bekovom mišljenju, znanje treba da smatramo svrsishodnim
ukoliko se prenosi u „koalicijama diskursa", od strane činilaca
i institucija koje konstrukcije primenjuju u praksi, u odlukama
i materijalnoj proizvodnji koje zapravo konstituišu stvarnost.
(Beck, 1996: 10). Bekov stav jasno podrazumeva da je ovde ,,diskurs" ugrađen u društvenu praksu; njen karakter ne svodi se sa­
mo na lingvistiku.
Pored toga, Bekova analiza „podpolitike" ide dalje od Gidensove teorije refleksivnog modernog doba time što nudi teoret­
sku mogućnost kompletne transformacije društvenih formi, čak
i ako — kako smatra Bek — ostanu u okvirima modernog doba.
Po Beku, uvek je moguće da odluke donete u okviru podpolitike
eventualno izmene institucionalne kontekste u kojima su done­
te; takve odluke precizno su usmerene na jedan pravac delovanja,
dakle, na stvaranje jedne moguće institucionalne forme od većeg
broja različitih mogućnosti. Jedan od primera koji daje je korišćenje informacione tehnologije u industrijskim organizacijama; ima
više načina moguće transformacije svakodnevnog radnog života

84

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

korišćenjem tehnologije, tako da bi odnosi unutar i između eko­
nomskih institucija radikalizovanog modernog doba mogli biti
znatno drugačiji od onih koji su prisutni (Beck, 1992: 215-23).
Takođe, Bek tvrdi da se država danas rekonstruiše iza fasade
nacionalne države. Dok su se, istorijski gledano, nacionalne dr­
žave formirale i održavale ratom i zbog rata, situacija je znatno
drugačija kada je populacija suočena sa globalnim rizicima. Ovo
je posebno očigledno s obzirom na kraj hladnog rata i sve veću
pažnju posvećenu ugroženoj životnoj sredini. Sada se i sama drža­
va mora prilagoditi novoj situaciji rizičnog društva i podpolitici
društvenih pokreta, građanskih inicijativa, profesionalnih udru­
ženja itd. U najpovoljnijem slučaju, ovo bi vodilo ka formiranju
države „okruglog stola" u kojoj različite grupe raspravljaju o na­
cionalnoj i internacionalnoj politici (Beck, 1998: 152). Moder­
na militaristička država bila bi u potpunosti transformisana promenama u okviru svojih birokratskih institucija.
Gidens takođe ostavlja mogućnost kompletne transformaci­
je modernog doba zalažući se za „utopijski realizam" pod kojim,
na primer, podrazumeva globalnu preraspodelu materijalnog
bogatstva, demilitarizaciju, humanizaciju tehnologije i izraženi­
je demokratsko učešće, pri čemu sve ovo vidi kao mogući ishod
današnjih društvenih promena (Giddens, 1990: 163-73). Pored
toga, teoretski obrađuje proces društvene promene - u onoj meri u kojoj mu to, kao što smo videli, dozvoljava njegov koncept
refleksivnosti — kako bi identifikovao nove oblike politike. Među­
tim, njegovo koncentrisanje na konkretne institucije i dinamika
koju pripisuje modernom dobu znači da svoju teoriju smešta u
okvir u kome je moguće prevideti dalekosežne transformacije ko­
je se odvijaju u društvenoj praksi i institucijama.
Pitanje transformacije nacionalne države je dobar primer.
Gidens je, u stvari, izmenjenoj ulozi nacionalne države posvetio
više pažnje od većine teoretičara globalizacije. Međutim, kada go­
vori o „modernoj državi", prisutna je tendencija da ujednači i
konkretizuje pluralistički skup praktičnih postupaka. Zbog toga
je teško detaljno sagledati način na koji država nastaje iz pluraliteta institucionalne prakse i diskursa u kojima se moć ostvaru­
je. Iz perspektive Gidensovog prilično apstraktnog teoretiziranja

85

POLITIKA U MALOM SVETU

o modernoj državi koja, po njemu, podrazumeva koncentraciju
sredstava nasilja i nadzora, teško je sagledati način na koji se ta
država praktično i diskurzivno konstruiše i rekonstruiše. Ovo je
posebno problematično zbog prisutnog rizika da će zbog toga bi­
ti nejasno definisana sredstva kojima se država danas osporava i
rekonstruiše, na inovativan način i sa dalekosežnim posledicama,
u eri kada se globalizacija odvija ubrzanim tempom. Bez poseb­
ne pažnje posvećene pojedinostima diskurzivnog konstruisanja
„internacionalizovane države" globalnog upravljanja, na koju
ukazuje Bekov model podpolitike i „koalicije diskursa", na primer, teško je prepoznati analitičku mogućnost razvoja koji ide
dalje od modernog doba. Time što smatra da se politika života
odvija u okvirima modernih institucija, Gidensova teorija globalizacije postavlja konceptualna ograničenja na naše shvatanje pra­
mena koje ta politika može doneti, što nije slučaj sa Bekovim
modelom podpolitike.

2.3.

GLOBALNA KULTURA: GLOBALIZACIJA KAO

POSTMODERNIZACIJA

Premda ima vrlo malo teoretičara globalizacije koji svoje ra­
dove zaista eksplicitno identiflkuju kao poststrukturalističke ili
postmoderne, kao što smo videli, globalizacija se vezuje za postmoderno doba i teoretski obraduje sa aspekta koji je prepozna­
tljiv u okviru „postmodernog zaokreta" u sociologiji. Globalna
kultura takođe se često smatra postmodernom: podložna brzim
promenama, fragmentisana, pluralistička, hibridna i sinkretizovana. To što globalnu kulturu treba smatrati postmodernom, bar
u pojedinim aspektima, nije iznenađujuće. Globalna kultura je
neizbežno fragmentisana i pluralistička, s obzirom da se ne radi
o svetskoj kulturi: nijedan teoretičar globalizacije ne smatra da po­
stoji samo jedan jedinstveni repertoar uverenja i stilova (Smith,
1990). Pitanje globalne kulture postavlja se zato što obim i tem­
po komunikacijskih mreža širom sveta ukazuju na prisutne toko­
ve značenja, kao i tokove ljudi i robe. Termin „globalna kultura"
koristi se u smislu globalizacije kulture, a ne stvaranja jedinstve­
ne, integrisane kulture, kao verzije nacionalne kulture ispisane
velikim slovima.

86

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Međutim, sagledavanje globalne kulture kao postmoderne
ide dalje od prepoznavanja njenog heterogenog, fragmentisanog i fluidnog karaktera. Ovo takođe znači razmišljanje o tome
kako se zapadne kulturne vrednosti sada svode na samo jedan
način shvatanja sveta medu mnogim, ponekad međuosobno su­
kobljenim perspektivama. U postmodernom smislu, kultura
je postala jedan od narativa u mnoštvu drugih, više nego definisanje „metanarativa", kako je sebe videla u modernom dobu.
U tom pogledu, shvatanje globalne kulture kao postmoderne pru­
ža mogućnost veće otvorenosti i „odgovornosti prema različitosti",
s obzirom na to da se kulturne razlike smatraju opravdanim,
umesto da se potiskuju ili uništavaju.
Globalizacija i relativizacija i pluralizacija

zapada

Globalizacija je relativizirala zapadnu kulturu. Vrednosti ko­
je su nekad smatrane neproblematično univerzalnim, neosporne
za svakoga, u svako doba i na svakom mestu, sada se povlače.
Konstatuje se da su razvijene na određene načine, od strane odre­
đenih grupa ljudi, sa određenim istorijskim i socijalnim iskustvi­
ma. Zapadna kultura istovremeno postaje izraženije pluralizovana. U stvari, razumna je tvrdnja da homogeni „zapad" nikada
nije postojao, da je takva ideja mogla nastati samo kroz susrete
sa onima koji se razlikuju i koji su smatrani radikalno drugači­
jim. Međutim, činjenica je da je danas, većinom kao posledica
migracija, u gradovima zapada prisutan značajan broj ljudi koji
sebe ne smatraju i koje drugi ne smatraju zapadnim. Ipak, s obzi­
rom na to da većina potiče iz zemalja koje su nekadašnje koloni­
je Evropljana, njihovu kulturu takođe treba shvatati kao kulturu
zapada. Novi identiteti, kao „azijski amerikanci", „britanski crn­
ci" i, uostalom, „britanski belci", podrazumevaju da je i sama za­
padna kultura danas pluralizovana u do sada neviđenom obimu.
Ovo pitanje je izuzetno složeno. Zapadnu kulturu u moder­
nom dobu oduvek su karakterisala dva aspekta. S jedne strane,
podrazumeva univerzalne, otelotvorene vrednosti koje svako tre­
ba da poštuje, pri čemu predstavlja ono što je najbolje u ljud­
skoj prirodi i stremljenjima, te formuliše najviše moguće ideale.

POLITIKA U MALOM SVETU

87

Liberalno humanističko viđenje kulture u X I X veku izraženo
je čuvenom definicijom Metju Arnolda [Matthew Arnold], kao
„najbolja misao i znanje", koja je smatrana putokazom ka prosvećenju i samospoznaji (Jordan and Weedon, 1995: 2 5 - 6 ) . Među­
tim, s druge strane, uvek se smatralo da je kultura karakteristič­
na za naciju, kao jedinstveni, integrisani i organski način života,
uključujući tradicionalnu misao i navike nastale kroz predmete
i rituale koje su ljudi stvorili (Guibernau, 1996: 5 5 - 6 ) . Mada
je ova koncepcija kulture bliža konzervatizmu nego liberalizmu
i istovremeno uključuje „narodnu kulturu" i „visoku kulturu",
u praksi se nacionalna kultura i liberalna humanistička kultura
objedinjuju, naročito počev od X I X veka. Kod modernih nacija
prisutno je zajedničko opredeljenje da se humanistička kultura
poistoveti sa nacionalnom, posebno kroz sisteme obaveznog ma­
sovnog obrazovanja (Jordan and Weedon, 1995: 67—71). Arnold
je, na primer, bio aktivno angažovan na proučavanju engleske
književnosti „za Engleze", kao načinu ujedinjavanja klasa, neutralisanja nemira i promovisanja socijalnog jedinstva (Jordan and
Weedon, 1995: 3 8 - 4 0 ) .
Moderna kultura još je složenija zbog toga što stvaranje kako
humanističke, tako i nacionalne kulture podrazumeva odnose ko­
ji zapravo izlaze iz okvira nacije. Posle izuzetno uticajnih radova
Benedikta Andersona [Benedict Anderson] (1983), postaje uobiča­
jeno da se nacije posmatraju kao „zamišljene zajednice": „zamiš­
ljene", zato što se pripadnici nacija nikada ne upoznaju sa osta­
lim pripadnicima istih nacija; „zajednice", zato što se nacija uvek
doživljava na način da podrazumeva duboko osećanje drugarstva.
Po Andersonu, i sàm nacionalizam je kulturni proizvod nastao u
praksi kroz identifikovanje sa ostalim pripadnicima nacije. Zamišljena zajednica razvila se pošto su neprikosnoveni srednjevekovni
jezici — odnosno, latinski, arapski i kineski, pri čemu je svaki ob­
jedinjavao ogromnu teritoriju — zamenjeni regionalnim, domoro­
dačkim jezicima koji su zatim standardizovani da bi se širili kroz
pisanu reč u romanima i štampi. U Latinskoj i Severnoj Americi
X I X veka, razvoj grafičke industrije omogućio je milionima poje­
dinaca da ostale čitaoce dozive kao sunarodnike; ovo je bilo na­
ročito izraženo u slučaju štampe koju, kako se pretpostavlja, svi

88

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

čitaju manje-više istovremeno (Anderson, 1983). Pripadnost naci­
ji je, dakle, kontinuirani proces izgrađivanja i identifikacije, a ne
objektivna činjenica ili beskrajna odanost zemlji i ljudima (mada
se svakako može doživljavati i na ovaj način).
Premda se, kako Anderson energično podvlači, nacionali­
zam oslanja na ljubav isto koliko i na mržnju — ljudi o sebi misle
na način da su spremni da poginu za svoju zemlju, a u manjoj
meri da za nju ubijaju — „zamišljanje zajednica" mnogo je lakše u
vremenima krize kada preti spoljna opasnost koja potiče od onih
različitih i kada se u sukobu sa njima mora očuvati jedinstvo.
Ovo je izraženo u (ne)slavnoj rečenici gospođe Tačer uoči Foklandskog rata: „Noćas smo jedna nacija." (Featherstone, 1995:
111—12). Većina modernih nacija nastala je u odnosima sukoba
i nadmetanja sa drugim nacijama i narodima, naročito od X I X
veka, s obzirom da je forma nacionalne države zaživela u ćelom
svetu (Balakrishnan, 1996). Nasuprot „velikim globalnim zajed­
nicama" koje su nasledile (Anderson, 1983: 21), nacije su uvek
ograničene drugim nacijama i smatra se da se granice nacionalne
kulture poklapaju sa teritorijom nacionalne države. Prema tome,
kada je u pitanju njihov identitet, nacionalne kulture ne zavise
samo od homogenosti sa kojom ih stvaraju oni koji „zamišljaju
zajednicu", već i od njihovog suprotstavljanja onima koji su „raz­
ličiti" u samoj naciji, onima koji se u nju ne mogu uključiti.
Suptilno osmišljen primer izgrađivanja nacionalne kulture
formirane kroz suprotstavljanje onima koji su različiti daje Toni
Morison [Toni Morrison] — premda je u ovom slučaju neobično
to što su ti koji su različiti naseljavali istu teritoriju, a nisu bili
uključeni u naciju — u svojoj analizi kulture belih Amerikanaca
koja zavisi od podređenog položaja crnih Amerikanaca u vremeni­
ma ropstva. Rani autori koji su se bavili kulturom u Sjedinjenim
Državama, kao Ralf Emerson [Ralph Emerson] bili su prilično ka­
tegorični u insistiranju na potrebi razvijanja eksplicitno američke
nacionalne kulture. Po Morisonovoj, autori koji su se posvetili
ovom zadatku nisu imali na umu samo Evropu, kada su želeli da
postave razliku, već su koristili i „vrlo teatralnu razliku na svom
tlu" — rasnu razliku (Morrison, 1992: 39). Kako smatra Morisonova, karakteristike američke književnosti — individualizam,

POLITIKA U MALOM SVETU

^

89

nevinost, energičan, snažan heroizam i društvena angažovanost
(pri čemu se sve to, kako konstatuje, vezuje za muškarce u ovim
delima) — razvile su se u vezi sa „afrikanističkim" prisustvom.
Crna boja i ropstvo omogućili su belim piscima da stvore polarizovanu podelu u kojoj su ,,ne-slobodan" i ,,ne-ja" objedinjeni
u književnoj fikciji (Morrison, 1992: 38). Mada su crnci retko
medu glavnim likovima ove književnosti, a ropstvo nije uvek
eksplicitna tema, „afrikanistička" predstava crnih je u toj meri
dominantna da „ukazuje na način razmišljanja o haosu i civiliza­
ciji, želji i strahu i mehanizmu iskušavanja problema i dobrobiti
slobode" (1992: 7). Upravo kroz svoje maštovito „koračanje po
mraku", kako to naziva Morisonova, beli pisci su stvorili tradi­
ciju američkog romana u kome se belo poistovećuje sa autorite­
tom, etičkim senzitivitetom, strašću i čak, u nekim slučajevima,
istinskom ljudskošću (1992: 76), kroz priču koja se odvija kroz
kreativni sukob između sopstvene ličnosti i onih različitih i kroz
poređenje sa porobljenim crncima.
Iz ove poslednje konstatacije, dakle, vidimo kako nacional­
na kultura — mada je izraženo partikularistička po svojoj specifič­
nosti nacionalne kulture — povremeno ima pretenzije liberalnog
humanizma. Ako su američki beli muškarci jedina istinski ljud­
ska bića, onda je ono što oni stvore jedino istinski „najbolje" u
ljudskoj kulturi. U nacionalnoj kulturi prisutan je sukob partiku­
larizma („najbolji smo zato što je naša nacija najbolja") i univer­
zalizma („najbolji smo zato što smo zaista ljudi"). Sličan sukob
postoji i u liberalnom humanizmu.
Ovo je najočiglednije u argumentima liberalnih političkih
filozofa. Liberalizam sebe predstavlja kao racionalno razmišljanje
o ljudskoj situaciji u kojoj se svaki pojedinac jednako poštuje,
na način da se smatra sposobnim da ispolji svoje ljudske sposob­
nosti. U praksi, međutim, liberali su ponekad imali stav da neki
pojedinci nisu razvili svoje sposobnosti, tako da se prava koja im
pripadaju, kao ljudskim bićima, mogu legitimno oduzeti ili zane­
mariti. Ovo je bilo vrlo izraženo u slučajevima kada su liberali
bili aktivno angažovani u kolonijalističkim poduhvatima.
Liberalizam Džona Loka [John Lock], koji je uložio kapital
u razvoj novog sveta, predstavlja dobar primer kako su navodno

90

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

univerzalni principi liberalizma zapravo isključivi kada se radi o
onima koji ne raspolažu predviđenim kulturnim kvalifikacijama.
Po Loku, mada su američki domoroci nesumnjivo posedovali
ljudsku sposobnost rasuđivanja koja bi im omogućila da razvija­
ju zemlju severne Amerike, bilo je očigledno da ne poseduju mar­
ljivost, incijativu i samodisciplinu koje bi im to zaista omogućile,
zato što tu sposobnost nisu koncentrisali i maksimalno iskoristi­
li. Pravo i dužnost engleskih kolonista, dakle, bila je da uzmu ze­
mlju u svoje ruke i u konačnom ishodu to je, zaista, na najbolji
način odražavalo ekonomski interes i samih plemena američkih
domorodaca. Lok nije primenio isti stav kada se radilo o neraz­
vijenim delovima Evrope, jer je njih smatrao sastavnim delom
političkih društava čiju nezavisnost i integritet treba poštovati.
Ono što je bilo odlučujuće u slučaju američkih domorodaca bila
je činjenica da nisu imali strukture političkog autoriteta slične
evropskim, niti su ispoljavali kulturnu homogenost u smislu je­
zika, kao ni razvoj umetnosti i nauke na način na koji ih je Lok
shvatao (Parekh, 1995).
Shvatanja vezana za rani kolonijalizam, slična Lokovim sta­
vovima, ponavljaju se kroz istoriju liberalne misli: ispostavlja se
da je pojedinac, kome se pripisuju univerzalna ljudska prava,
krajnje specifičan, pri čemu ispoljava samo one karakteristike ko­
je ceni autor i njegova sredina, a isključuje osobine koje se sma­
traju irelevantnim ili neprikladnim. Liberalni univerzalizam, ko­
ji navodno uzima u obzir sve ljudske potencijale i stremljenja,
ustvari je partikularistički i isključiv: karakteristike i uspesi onih
koji su različiti u liberalizmu, uključujući žene i pripadnike dru­
gačijih kultura, obično se uopšte ne smatraju istinski ljudskim
(Pateman, 1989).
Globalizacija kulture je postmoderna zato što dovodi do
fragmentacije i pluralizacije već i same primene dominantnih
zapadnih definicija kulture kao univerzalne i nacionalne. Dekolonozacija i razvoj ekonomskih i političkih centara van Evrope
i severne Amerike podrazumeva manju moć zapada da svoju kul­
turu definiše u univerzalnom smislu i da se kroz zakonski okvir
nametne drugima kao da su inferiorni. Postkolonijalizam je isto­
vremeno značio masovne selidbe ljudi sa globalne periferije ka

POLITIKA U MALOM SVETU

91

velikim gradskim centrima, u želji da pobegnu od ekonomskih
i političkih problema, da se uključe u bolji život o kome sada
pričaju mediji širom sveta i da materijalno pomognu svoje poro­
dice u domovini. Kako kaže Stjuart Hol [Stuart Hali]: „»Ostali«
su na »zapadu«" (Hali, 1992a: 306). Čak i ako zapad nastavi da
dominira u ekonomskom i tehničkom smislu, naočigled univer­
zalna kultura zapada je relativizirana - lokalizovana istorijski i
geografski — na način na koji je zapad dugo relativizirao kulture
kolonizovanih društava. Osim toga, zapadne nacionalne kulture
pluralizovane su istovremenim postojanjem sasvim drugačijih
kulturnih orijentacija „pod krovom" nacionalne države. Postaje
očigledno da nacionalna država više nije i, ustvari, nikada nije ni
bila mesto za čuvanje jedne, jedinstvene i integrisane nacionalne
kulture.
Ne postoji bolji primer relativizacije i pluralizacije zapada u
globalnoj kulturi od slučaja pisca Salmana Rušdija. Njegovu knji­
gu, Satanski stihovi, pojedini muslimani, u Britaniji i u svetu, doživeli su kao bogohuljenje i toliko ih je naljutila da su podržali
smrtnu presudu koju mu je izrekao Ajatola Homeini u Iranu.
Do 1998. godine krio se da bi preživeo. Rušdi svoje delo brani
na kulturnim osnovama tvrdeći da u svom delu iznosi iskustva
manjinskih etničkih grupa na zapadu — što je odbrana koju u
potpunosti ne karakteriše liberalni aspekt, s obzirom na tvrdnju
da piše u ime određene grupe, ali koja ipak ima kulturni osnov
književne vrednosti. Međutim, ova odbrana nema težinu za nje­
gove protivnike zabrinute za duhovnu neprikosnovenost kurana
koja je, po njihovom mišljenju, narušena pojedinim delovima Satanskih stihova i koju su bili rešeni da odbrane od štetnih uticaja
svetovnih uverenja zapada. Kao pripadnici manjine u Britaniji,
bili su uvereni da moraju odbraniti tradicionalni način života ko­
ji je sa svih strana ugrožen (Hali, 1992a: 311).
Za većinu nas je verovatno teško da se opredelimo za jed­
nu od strana u ovom događaju, mada konačno osećamo obavezu
da zauzmemo stav. Dilema jasno ilustruje Liotarovu tezu da živi­
mo u istorijskom trenutku koji karakteriše izgubljena vera u mo­
derni metanarativ o razumu koji napreduje ka boljem društvu
(Lyotatd, 1984). U postmodernoj kulturi prisutni su međusobni

92

SAVREMENA POLmČKA SOCIOLOGIJA

sukobi različitih pogleda na svet, pri čemu ne postoji dominant­
ni skup apsolutnih principa koji nam omogućava da definitivno
podržimo jedan, a ne drugi. U stvari, samo da bismo razumeli
problematiku obe strane, moramo da se krećemo od jedne do
druge; ne postoji zajednički okvir u kome je moguće porediti
vrednosti obe strane. U onoj meri u kojoj se liberalni humani­
zam i dalje drži, on je lokalni narativ i koristan je za zapad zato
što je posvećen sebi samom, a ne nosiocu univerzalnih vrednosti.
Iskustvo pokušaja da se fleksibilno shvate sukobljene perspekti­
ve Rušdijevih liberalnih branilaca i pobožnih muslimana koji že­
le da očuvaju ugroženi način života, odnosno, spremnost da se
oprobaju novi okviri i modeli da bi se razumele slike i postupci,
predstavlja značajnu karakteristiku postmoderne, globalne kultu­
re (Featherstone, 1995: 82).
Važno je, međutim, konstatovati da je i samo iskustvo revi­
talizacije specifično; radi se prevashodno o iskustvu zapadnih in­
telektualaca. Kako tvrdi Zigmunt Bauman (1987), intelektualci,
uključujući sociologe, više nisu u poziciji da stvaraju zakone za
društvo. Više ne deluju sa pozicija zakonodavaca, koju su im dodelili mislioci doba prosvećenosti, kao neko ko treba da postavi
racionalnu društvenu organizaciju koristeći resurse države u ob­
likovanju društva sledeći univerzalna načela rasuđivanja. Razlog
za ovo je, kako tvrdi, velikim delom u tome što se država, mada
je intenzivno koristila „profesionalne stručnjake", mnogo više
oslanjala na strategije nadzora i normalizacije koje je analizirao
Fuko, a u novije vreme, na čari konzumerizma i tržišta u cilju
očuvanja društvenog poretka. Po Baumanu, situacija u kojoj su
intelektualci lišeni političke uloge dovodi do toga da gube veru
u „zapadne vrednosti" kojima su bili odani sve dok se društveno-politički sistem ponašao gostoljubivo prema njihovoj viziji.
Međutim, otkako je projekat prosvećenosti izgubio svoju neka­
dašnju zakonodavnu funkciju, intelektualci postaju postmodernisti koji priznaju i, čak, veličaju pluralizaciju i relativizaciju mo­
dernih metanarativa (Bauman, 1987).
Bauman želi da zadrži ulogu kritične sociologije koja ne za­
visi od diskreditovanja metanarativa. Tvrdi da sociolozi treba
da dignu ruke od svakog pokušaja da stvaraju zakone držeći se

POLITIKA U MALOM SVETU

93

„obavezne istine i univerzalno obavezujućih no;mi', međutim,
konstatuje da je to nepremostiv problem ako se posmatra samo iz
ugla modernog ubeđenja da su političke odluke moguće isključivo
u situaciji kada je sve apsolutno izvesno (Bauman, 1992: 85-6).
Savremeni sociolozi oslobođeni su ovih ograničenja koja od njih
zahtevaju da formiraju refleksivna i kritička viđenja stvarnosti, kao
doprinos samospoznaji zajednice i putokaz u njenom suočavanju
sa brojnim, nepredviđenim izborima (1992: 8 6 - 7 ) . Postmoderna
sociologija podrazumeva dijalog, tvrdi Bauman, nadovezujući se
na definiciju filozofije Ričarda Rortija: njen cilj „nije da dođemo
do istine o sebi, već da razgovor vodi tako što će postojeći argu­
ment konstantno dovoditi u pitanje i taj razgovor usmeravati u
novim pravcima" (Rorti, citat u Bauman, 1992: 83).
Mada su Baumanove preporuke u odnosu na sociologiju za
pohvalu, važno je precizno razjasniti šta se podrazumeva pod „tu­
mačenjem". Na drugim mestima u svojim radovima, Bauman
zahteva od sociologa da ostanu distancirani od postmodernog
stanja, tako da mogu da analiziraju njegove „objektivne" uslove
i potencijale kao sistema. Baviti se sociologijom u okviru postmodernizma, kako tvrdi, značilo bi stvaranje krajnje specifičnih,
kontekstualizovanih pogleda i, prema tome, prihvatanje relati­
vizma (1992: 65). Verovatno je, dakle, da Bauman smatra da je
njegovo viđenje razvoja postmodernih intelektualaca više nego
obično tumačenje, odnosno, „objektivno" viđenje razvoja „post­
modernog stanja".
Sa postmodernog gledišta, ovo je krajnje dubiozno. Ukoli­
ko sociolozi za sebe smatraju da formiraju „objektivno gledište",
„pogled niotkuda", umesto da konstatuju i prate soptvenu delimičnu perspektivu, opet rizikuju da će ugušiti stvaranje različi­
tosti na kome su angažovani. Da se vratimo na slučaj Salmana
Rušdija, kao primera. Premda se, kao što smo konstatovali, iz
perspektive „zapada", ili bar zapadnih intelektualaca, tvrdnje
„ostalih" sada nesumnjivo prihvataju kao verodostojne, iz per­
spektive „muslimanskih fundamentalista", konstatacija je upravo
suprotna: zapad i dalje ima moć da „ostale" definiše kao devijantne. Ovaj stav moguće je potkrepiti brojnim argumentima: Rušdijev život štitile su sve snage britanske države; ista država odbila je

94

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

da donese bogohulne zakone koji islamu obezbeduju istu zaštitu
koju uživa hrišćanstvo; intervencija zapada u Iraku tokom Zalivskog rata ne bi bila tako žestoka da je društvo koje je bilo meta
napada bilo neislamsko itd. Iz ovog ugla, može se tvrditi da socio­
lozi, koncentrišući se na procese globalizacije sa karakteristikama
postmodernizacije iz perspektive zapada, rizikuju da dovedu do
marginalizovanja i potiskivanja gledišta onih „različitih" koji ne
pripadaju zapadu. Zapadne vrednosti posmatraju se kao relativi­
zirane i pluralizovane, tako da se zapadni intelektualci smatraju
tolerantnim na način očigledno nedostupan tim „dogmatskim"
fundamentalistima za koje je religiozna istina apsolutna.
Da bi stvarali istinsku „odgovornost prema različitosti", so­
ciolozi moraju da priznaju da priroda gledišta koja formiraju
podrazumeva delimičnost i određenu perspektivu. „Tumačenje"
je uvek višestruko. Uvek je moguće -da se isti događaji, istorija
ili način života posmatraju iz brojnih različitih uglova. Ovo za­
ista ukazuje na mogućnost dijaloga, s obzirom da — kada je u
pitanju tumačenje — uvek ima prostora za neizvesnost i prame­
nu. Baumanove sugestije vezane za sociologiju kao tumačenje su
zanimljive zato što pružaju mogućnost za pozitivno kretanje od
relativizacije i pluralizacije zapada: dijalog koji uključuje razlike
umesto da ih potiskuje. Međutim, s obzirom na to da su razlike
u prošlosti potiskivane upravo u ime „objektivnog" znanja, da bi
se shvatio značaj te mogućnosti, važno je da se shvati i značaj so­
ciološkog tumačenja.
Kultura dijaspore
Studije kulture dijaspore doprinose potencijalnoj „odgovorno­
sti prema različitosti", na koju ukazuje shvatanje globalne kulture
kao postmoderne, s obzirom da eksplicitno i svesno polaze iz per­
spektive „ostalih" na „zapadu". U ovom smislu, teoretičari poput
Stjuarta Hola i Pola Gilroja [Paul Gilroy] se otvorenije bave kul­
turom, kao politikom, nego što to čine drugi teoretičari globalne
kulture. Smatraju da pojava kulture dijaspore podrazumeva otpor
nametnutoj superiornosti i ekskluzivnosti navodno integrisanih
nacionalnih kultura. U naslovu svoje prve knjige Gilroj konstatuje

POLITIKA U MALOM SVETU

95

da Nema crnaca na britanskoj zastavi (Gilrov, 1992). Crno britanstvo, dakle, predstavlja problem za „naturalnost" jedinstvene
nacionalne kulture. Naravno, moguće je tvrditi da je hibridnost
vezana za kulturu dijaspore, ustvari, oduvek prisutna u moder­
nom dobu, ali da je u zapadnom idealizovanju nacionalne kul­
ture potiskivana kao homogena. Britanija, na primer, uključuje
Englesku, Škotsku i Vels; to uopšte nije jedna nacija.
U svakom slučaju, jasno je da hibridnost dobija na znača­
ju kao tema u sociologiji paralelno sa masovnim migracijama iz
globalnih periferija ka razvijenim urbanim centrima sveta, odno­
sno, kulminacijom dugotrajnih procesa kolonizacije i dekoloniza­
cije. Studije dijaspore koncentrišu se na transnacionalne kulture
i stvaranje novih hibridnih identiteta, kao aspekta globalizacije.
U ovom kontekstu, „dijaspora" podrazumeva raseljavanje naroda
po svetu, kao što je to slučaj sa jevrejskom dijasporom od koje
ova reč i potiče. Međutim, za teoretičare postkolonijalizma, že­
lja za povratkom u svetu domovinu ne predstavlja karakteristiku
kulture dijaspore, kao u slučaju iskustva Jevreja. Naprotiv, podra­
zumeva doživljaj hibridnosti, kao posledice širenja koje ne sputa­
vaju granice nacionalne kulture (Hali, 1990: 235).
Po Holu (1990), u kulturnoj politici etničkih manjima doš­
lo je do promena, bar u Britaniji i Sjedinjenim Državama. Od
šezdesetih godina prošlog veka, crni umetnici i intelektualci angažovani su u onome što Hol naziva „politikom odnosa predsta­
va": osporava se način na koji bela zajednica marginalizuje crnu
kulturu i crnci insistiraju na pravu da svoju istoriju i iskustva
predstavljaju izražavajući se svojim jezikom. Izuzetno popularna
televizijska serija Koreni, na primer, snimljena je 1977. godine,
kao jedan od načina predstavljanja istorije crnaca iz perspektive
onih koji su bili porobljeni. U novije vreme, tvrdi Hol, došlo je
do pomeranja ka „politici predstave" koja upravo osporava način
na koji su crnci predstavljeni, bilo od strane belaca ili crnaca, sa
posebnim naglaskom na raznovrsnosti iskustava i identiteta koji
čine kategoriju „crnih". „Crni" se smatraju formiranim, politič­
kim identitetom koji karakterišu višestruke, ponekad sukobljene
perspektive, sa podelama na osnovu pola, etničke pripadnosti,
religije, generacije, seksualnog opredeljenja itd. Jedan od prvih

96

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

popularnih primera ove politike je film Stivena Frira i Hanifa
Kurišija Moja lepapraonica i priča o mladom jugoistočnom Azijatu zaljubljenom u belu skinhead devojku, koja je ranije uživala
u šikaniranju Pakistanaca. Po Holovom mišljenju, ova politika je
neprestano transgresivna u svom predstavljanju složenosti identi­
teta i odnosa u okviru crne zajednice koji narušavaju stereotipe
i jednostavna viđenja onoga što treba da se razvija u britanskom
društvu (Hali, 1991a, 1992b).
Hol koristi ideje iz poststrukturalizma u teoretskoj obradi
ove nove kulturne politike i zapravo smatra da se ona i sama
oslanja na poststrukturalizam. (Hali, 1992b: 254). Polazi od Deridine ideje o differance, kao korisnog alata za analizu nepresta­
nog stvaranja kulturnog identiteta kroz uzajamno sukobljavanje
„sopstvene ličnosti" i onog „različitog" koje nema kraja: „razlika"
je istovremeno „odlaganje" konačnog, utvrđenog značenja tako
da kulturni identitet nikada ne podrazumeva konačnu zaokruženost i samo jedno značenje (Hali, 1990: 229). Za Hola, kao i
za poststrukturaliste i ostale koji se bave „politikom predstave",
identitet se formira, delimično i nepotpuno, samo u predstava­
ma. Ne postoji „autentičan", već postojeći identitet koji je mo­
guće „otkriti" iza predstava. Ovu konstataciju ilustruje svojim
sećanjima o odrastanju na Jamajci i o tome kako tamo niko, bilo
crne ili tamne boje kože, o sebi nikada nije razmišljao kao da je
na bilo koji način vezan za Afriku. Tek sa stvaranjem afro-karipskog identiteta kroz borbe za građanska prava, rastafarizam i rege
„Jamajčani" su otkrili da su »crni« - kao što su istovremeno otkri­
li da su sinovi i kćeri »robova«" (Hali, 1990: 321).
Po Holu, afro-karipski narod je narod dijaspore, transnacio­
nalan i bez doma za kojim možda čezne. Afro-karipski identitet
je hibridan, izgrađen od mnoštva raznovrsnih iskustava, kultura
i istorija; različita ostrva imaju različite odnose sa urbanim centri­
ma Evrope; različite grupe imaju različita iskustva o tome kako
su na Karibe dovedeni iz Afrike, pa i iz Azije; ima mnogo različi­
tih religioznih grupacija koje su ranije postojale i transformisale
se u karipski duhovni život.
Pol Gilroj u ovom smislu analizira hibridnost crnog identite­
ta u izuzetno originalnoj studiji onoga što naziva „crnim Atlan-

POLITIKA U MALOM SVETU

97

tikom". Gilroj povlači razliku između svoje analize crnog Atlan­
tika i Holove ideje o „novim etnicitetima" tvrdeći da ovaj drugi
koncept gubi iz vida kontinuiranu rasnu subordinaciju (Gilrov,
1993a: 32). Međutim, kao i Hol, pre svega želi da razvije shvatanje kulture po kome se ta kultura ne svodi na oblik „autentič­
nog" etniciteta. Zato se suprotstavlja apsolutizmu i belog nacio­
nalizma i ctnog afro-centrizma.
Diskurs bele kulturne čistote je oblik „novog rasizma" koji je
za mnoge stekao status zdravog razuma. „Novi rasizam" poriče da
postoji biološka hijerarhija rasa tvrdeći da su svi jednaki. Među­
tim, takođe se tvrdi da među etničkim grupama postoje apsolut­
ne kulturne razlike zbog kojih one nisu kompatibilne. U stvari, u
„novom rasizmu", kultura je relativizovana i pluralizovana, ali je
istovremeno i apsolutna u smislu da polazi od strogih i nepromenljivih međusobnih podela različitih kultura. U najekstremnijim
slučajevima, to vodi ka insistiranju na repratijaciji etničkih manji­
na, koje ne mogu ni da se asimiliraju u većinu, niti da prihvate
njene društvene institucije, zato što su suštinski kulturno druga­
čije (Barker, 1981). Crni afro-centrizam na sličan način formira
etnički apsolutizam time što nalazi korene crnog kulturnog iden­
titeta u Africi i ponekad se zalaže za superiornost crnaca tvrdeći
da je civilizacija nastala u Africi. Po mišljenju Gilroja, potpuno je
neprimereno da se crna kultura teoretski razmatra kao da su do­
minantna istorija ropstva i dijaspora irelevantne za njeno formira­
nje. Neophodno je da se sagleda transnacionalna i međukulturna
razmena među intelektualcima, umetnicima i muzičarima koji su
stvorili kulturu crnog Atlantika (Gilrov, 1993: 188-96).
Gilrojovi najupečadjiviji primeri potiču iz popularne muzi­
ke, mada ga takođe interesuje književnost, teorija društva i po­
litike. Opisuje međusobno preuzimanje, ukrštanje i uticaje koji
se smenjuju kod crnaca u Africi, SAD, na Karibima i u Britaniji,
u slučajevima kao što je „Nastavi dalje" grupe Fanki Dred, ,,u
produkciji dece karipskih naseljenika u Engleskoj, da bi je Tedi
Rajli, afro-Amerikanac, kasnije obradio u dub formatu (svojstve­
nom Jamajci) u Sjedinjenim Državama", sa primesama američ­
kog i jamajčanskog zvuka (Gilroj, 1993a: 16). Takođe govori o
primerima afričkih muzičara na koje su uticali crni muzičari iz

98

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

drugih krajeva sveta, kao što je uticaj Džemsa Brauna na nigerij­
skog muzičara Fela Kutija, čime ilustruje dvosmerne tokove izme­
đu afričke kulture i kulture dijaspore i problematiku obostranog
sukobljavanja „autentičnosti, čistote i porekla" i „hibridnosti,
kreolizacije i nepostojanja korena" (Gilrov, 1993a: 199).
Za Gilroja, muzika je najznačajniji primer i zbog toga što
podrazumeva javni nastup. Gilroj smatra da je kultura crnog
Atlantika neposredno politička, s obzirom da otelotvoruje kontra-kulturnu kritiku modernog doba. Ovde su prisutne dve di­
menzije. Prvu Gilroj naziva „politikom ostvarenja" izraženom
kao normativna sadržina crnih kulturnih oblika mada one ne mo­
raju biti književne; ona zahteva da moderno društvo poštuje sopstvene principe pravde bez rasne dimenzije i racionalno organizovanih društveno-ekonomskih formi. Drugu naziva „politikom
transfiguracije" u kojoj se utopija ostvaruje u stvarnom izrazu
muzike, gde se zajednica „potreba i solidarnosti" formira upravo
kroz izvođenje muzike. Obe dimenzije ostvaruju se u javnom na­
stupu, ali je politika transfiguracije realno moguća jedino kada
se uz muziku istovremeno igra i peva, jer se njene „magične" po­
ruke ne mogu iskazati samo recima (Gilrov, 1993a: 37—8).
Kultura dijaspore crnog Atlantika je, prema tome, eksplicitno politička — kako smatra Gilroj — isto koliko je istovremeno
estetska i etička. Po njemu, ova kultura izražava daleko radikal­
niju i totalniju kritiku kapitalizma nego bilo koja od kultura artikulisanih od strane anti-kapitalističkih pokreta koncentrisanih
na borbu između kapitala i rada (Gilrov, 1993b: 44). Gilrojev
rad takođe ide dalje od teorije diskursa i poststrukturalizma u
svojoj teoretskoj obradi neverbalnog izraza kao političke moguć­
nosti. Za Gilroja, kao i za poststrukturaliste, politika je pitanje
osporavanja značenja, ali on značenje manje svodi na kognitivne
aspekte, odnosno, na pitanje predstava ili, čak, značenjem ruko­
vođenih postupaka, a više na pitanje sećanja o proživljenom isku­
stvu i emocijama. Po Gilroju, crni Atlantik kao kontra-kultura
modernog doba potiče od sećanja na ropstvo i neguje to sećanje,
iz čega se rađa totalna kritika savremenog društvenog i političkog
postojanja, istovremeno i utopijski ideal koji je moguće ostvariti
kroz umetnički izraz današnjice (Gilrov, 1993a: 38—9).

POLITIKA U MALOM SVETU

99

Gilrojevo istančano praćenje političke kulture crnog Atlan­
tika, dakle, tu kulturu u velikoj meri smešta u moderno doba;
eksplicitan je u svojoj želji da pokaže kako mutacija, hibridnost
i međusobno mešanje stvaraju moderne kulturne forme koje su
marginalizovane u zapadnoj misli i praksi. U stvari, kao što pod­
vlači Stjuart Hol, nisu hibridne samo nadnacionalne, već i naci­
onalne kulture. To smo već mogli da vidimo u slučaju Britanije
koja je zapravo multinacionalna, međutim, sva društva zapadne
Evrope koja izgledaju homogena sačinjena su od različitih jezika,
tradicija, religija itd. integrisanih u manje ili više čvrste alijanse
pod okriljem nacionalne države (Hali, 1992a: 297). Ovo posta­
je znatno očiglednije poslednjih godina, sa razvojem pokreta za
regionalnu nezavisnost, poput pokreta Bretona i Baskijaca. Me­
đutim, hibridnost nacionalnih kultura nije isključivo „interna";
i ona se stvara kroz transnacionalne procese globalizacije tokom
modernog doba. Jedan od najizrazitij ih primera kulturne hibridnosti nacionalnih kultura, koji je poseban i po tome što oličava
potiskivanje te hibridnosti, odnosi se na rezance koje je Marko
Polo doneo iz Kine da bi kasnije postali značajan element „auten­
tične" italijanske kuhinje — kao pasta (Friedman, 1995: 74).
Međutim, ukoliko je u posleratnom periodu došlo do ve­
likih migracija, kao i do krajnje ubrzanih procesa globalizacije
paralelno sa razvojem novih tehnologija masovne komunikacije,
razumno je pretpostaviti da će hibridizacija postati sve izraženi­
ja kao karakteristika društvenog života. U ovom smislu i zbog
toga što ukazuje na razliku u odnosu na navodnu homogenost
nacionalnih kultura, može se reći da je hibridizam postmoderan
(Pieterse, 1995).
Postmodernizacija kao „glokalizacija"
Na kraju, postoji još jedan način da se globalna kultura shva­
ti kao postmoderna; ovaj način podrazumeva direktniji smisao
koji se odnosi na vesternizaciju, ponekad nazvanu „koka-kolonizacija". Ukoliko je medijska i potrošačka kultura zapada post­
moderna, pri čemu podrazumeva komodifikaciju svakog aspekta
života sa potrošnjom, kao osnovnim oblikom sopstvenog izraza,

100

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

te raskid sa tradicionalnim uverenjima i vrednostima, uz nepre­
stane inovacije u proizvodnji i marketingu robe, onda se može
reći da izvoz ove kulture u druge delove sveta, kroz ekspanziju
masovnih komunikacija, stvara postmodernu globalnu kulturu
(Waters, 1995: 140).
Ovo nas dovodi do centralne problematike studija globalizacije: odnosa između lokalnog i globalnog. Kulturni procesi zaobilaze
nacionalnu državu utoliko što ona nije u stanju da kontroliše slike
i ideje koje izlaze iz njenih granica — neposredno putem satelitske
televizije, radija i interneta, a posredno — preko multinacionalnih
kompanija sa kojima stižu novi proizvodi, reklame i komercijalizacija tradicionalnih načina života. U ovim uslovima, može se sma­
trati da „globalno" predstavlja opasnost za homogenizaciju, dok
„lokalno" podrazumeva specifičnost i vezanost za određeno mesto,
tradicionalne ili „autentične" razlike u načinu života. Premda „glo­
balno" i „lokalno" donekle imaju ovaj eho, u savremenim studija­
ma kulturne globalizacije ovi termini su donekle zastareli. Teoreti­
čari prethodne generacije masovnih medija bili su zapravo skloni
da širenje masovnih komunikacija u ćelom svetu shvataju kao ob­
lik političke, ekonomske i kulturne dominacije zapada, „zapadnog
kulturnog imperijalizma" ili „amerikanizacije" (Luli, 1995: pogla­
vlje 5). I sam termin „postmoderno" negira efekte globalne kultu­
re u pravcu homogenizacije, a čak i kada ga zapravo ne koriste,
teoretičari globalizacije skloni su da globalnu kulturu posmatraju
na ovaj način. (Ovde, kao što smo videli, spadaju oni koji, slično
Harviju, Lešu i Ariju, kritikuju ekspanziju potrošačkog kapitali­
zma koji, po njihovom mišljenju, stvara globalnu kulturu).
Tendencija da se globalizacija kulture ne shvata na način da
dovodi do homogenizacije prisutna je zato što se globalno ne posmatra kao apsolutna suprotnost lokalnom. Umesto toga, ove
dve dimenzije su usko povezane tako da ih obe formira ista dina­
mika glokalizacije, inače prepoznatljiva kao japanski marketinški
termin. Kao što tvrdi Roland Robertson (1995), prisutna je ten­
dencija da se globalizacija shvata na način da podrazumeva sveo­
buhvatnu makro-sociološku problematiku i procese, ali time se
zanemaruje način na koji je globalizacija prostorno određena. Glo­
balizacija se uvek odvija u nekom lokalitetu, dok se istovremeno

POLITIKA U MALOM SVETU

101

i sam lokalitet formira u diskursima globalizacije, kao specifično
mesto. Po Robertsonu, globalizaciju ne treba da shvatamo na na­
čin da ona samo međusobno povezuje već postojeće lokalitete,
tako da je integritet svakog mesta ugrožen i podrvgnut homogenizijućim efektima svetskih tržišta, proizvoda, slika i ideja. Radi­
je koristi termin „glokalizacija" koji, u svojoj izvornoj definiciji,
znači „globalna perspektiva prilagođena lokalnim uslovima", od­
nosno — izraženo prozaičnijim jezikom marketinga iz koga poti­
če — način stvaranja robe, usluga i reklama namenjenih raznovr­
snim lokalnim tržištima. Ovim terminom bolje su objedinjeni
međusobni odnosi globalnog i lokalnog kroz koje se heteroge­
nost neprestano produkuje i reprodukuje u procesima globaliza­
cije, dok je istovremeno prisutna i homogenost sa aspekta dife­
rencijacije lokaliteta (Robertson, 1995).
Ima bezbroj slučajeva u studijama globalne kulture kojima od­
govara termin „glokalizacija". Prvo, brojni su primeri postfordovskih tehnika proizvodnje, distribucije i marketinga, zahvaljujući
kojima je roba proizvedena od strane multinacionalnih kompanija
i plasirana na tržištima širom sveta, prilagođena tako da zadovolja­
va izbor određenih grupa potrošača. Najpoznatiji slučaj je distri­
bucija Coca-Cola proizvoda koji su neznatno modifikovani tako
da odgovaraju ukusima onih kojima su namenjeni u različitim delovima sveta. Coca-Cola je posebno zanimljiv primer, jer — sudeći
po najnovijoj reklamnoj kampanji u Britaniji — sebe predstavlja u
okvirima eksplicitno postmodernog senzibiliteta, pri čemu lokali­
tet redefiniše u uslovima sasvim drugačijeg lokaliteta na drugom
kraju sveta. Umesto da veliča status proizvoda kao svetskog brenda, uz harmoničnu pesmu celog sveta, u novijim Coca-Cola rekla­
mama u Britaniji koriste se slike dece koja igraju kriket na ulicama
Pakistana i pesme omiljenog pakistanskog pevača, Nusrat Fateh
Ali Kana, koji je popularan i medu ljubiteljima svetske muzike u
Britaniji. U ovom slučaju, formiranje lokaliteta koristi se da odre­
đenoj grupi potrošača ukaže na globalnost na sasvim drugačijem
lokalitetu, što je posebno složen i izražajan primer „glokalizacije".
Drugo, globalna kultura se smatra heterogenom zato što je
način specifičnog kulturnog tumačenja slika i proizvoda od strane
konzumenata medija danas vrlo kvalitetno dokumentovan u

102

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

studijama globalizacije. Najčešće citiran primer je studija različi­
tih kulturnih tumačenja, čiji su autori Kacova i Libeova [Katz,
Liebe], na temu blistave sapunske opere, ,,Dalas"koja bi trebalo
da predstavlja epitom američkog sna. Tumačenja se kreću od po­
grešno shvaćenog teksta do odbijanja da se prihvati njegova sadržina. Za grupu arapskih gledalaca bilo je neprihvatljivo da Sju
Elen, jedan od likova, pošto je napustila muža, odlazi u kuću
ljubavnika, pa su iz serije „shvatili" da se vratila u očevu kuću;
jednog marokanskog Jevrejina serija je naučila da bude zahvalan
što je Jevrejin, jer su porodični odnosi u seriji u toj meri zbrkani,
da su deca „skoro sva vanbračna" (Fiske, 1987: 71—2). Proizvodi
globalnih medija i potrošačke kulture mogu se, dakle, prihvatati
na prilično nepredvidive načine, u zavisnosti od lokaliteta. Dru­
gi primer, koji u svojim radovima detaljno ispituje Džonatan
Fridman [Jonathan Friedman], govori o tome kako zvaničnici
Narodne Republike Kongo koji odeću poznatih modnih kreato­
ra kupljenu i skupo plaćenu u Francuskoj i Italiji pokazuju u ri­
tualnom plesu firmirane odeće, kada se etikete zašivaju spolja da
bi njhovo pokazivanje bilo maksimalno efektno. Po Fridmanu,
ovo za zvaničnike podrazumeva ostvarivanje velike statusne pred­
nosti, s obzirom da se odeća smatra neposrednim izrazom nivoa
životne energije u rukama čoveka koji je nosi, do te mere da ode­
ća predstavlja ozbiljnu opasnost za statusnu podelu kongoanskog
društva. U ovom slučaju, potrošnja zapadne robe može imati sa­
svim neočekivane posledice na oblikovanje strukture određenog
nezapadnog društva (Friedman, 1990: 314—19).
Treće, „glokalizacija" podrazumeva formiranje lokaliteta iz
samog lokaliteta, kao način korišćenja prednosti globalnog tr­
žišta. Ovo je naročito izraženo u slučajevima kada se kulturne
znamenitosti regenerišu radi turista. Fridman u svojim radovima
ponovo daje dobar primer — slučaj etničke manjine Ainu koja je
ekonomski i politički marginalizovana u Japanu. Sedamdesetih
godina prošlog veka među pripadnicima manjine Ainu formira
se kulturni pokret u okviru koga se jezikom i tradicijama uče de­
ca i oni koji su ih zaboravili, a istovremeno se obnavljaju sela gde
se izrađuju rukotvorine za turiste zainteresovane da posmatraju
njihovu izradu, slušaju o Ainu mitologiji, ritualima i istoriji,

POLITIKA U MALOM SVETU

103

probaju Ainu hranu ili, čak, borave u Ainu kućama. Proizvod­
nja i izlaganje u turističke svrhe predstavlja osnovni element re­
konstrukcije etničkog Ainu identiteta. Zanimljivo je, po Fridmanu, da komercijalizacija Ainu kulture nije u sukobu sa njenom
autentičnošću: kako kaže jedan od ljudi sa kojima se razgovaralo:
„Bavimo se rezbarenjem zato što ne možemo da prestanemo. To
nam je u krvi. Ako od toga možemo nešto da zaradimo, stvarno
ne mislimo da u tome ima nečeg lošeg." (Friedman, 1990: 321).
Konačno, lokalitet se stvara u globalnoj kulturi ukoliko se
ona doživljava kao vesternizacija i negira na različite načine. Ovo
se, na primer, dešava u slučajevima kada je kod etničkih manjina
na zapadu prisutna izražena identifikacija sa kulturama porekla
ili u slučaju stvaranja snažnih „kontra-etniciteta", kao kod identifikovanja mladih druge afro-karipske generacije sa afričkom baš­
tinom kroz rastafarizam (Hali, 1992a: 308). Isto se dešava u slu­
čaju oživljavanja religiozne pravovernosti ili fundamentalizma.
U pojedinim slučajevima, kao kod muslimanskog fundamentali­
zma, ovo podrazumeva odbacivanje vesternizacije. Međutim, to
takođe može biti reakcija na konfuziju, konflikte, iskušenja i raz­
očaranja medija i potrošačke kulture. Po mišljenju Akbara Ahmeda, hrišćani u SAD, hindu vernici u Indiji i budisti na Tajlandu
— svi demonstriraju religiozni fanatizam i netoleranciju vezanu za
fundamentalizam, kao pokušaj suočavanja sa neizvesnostima ko­
je donosi postmodernizam (Akbar, 1992). I „kontra-etniciteti"
i religiozni fundamentalizam, mada su u pojedinim aspektima
nesumnjivo lokalnog karaktera, često su i globalni, ne samo zato
što nastaju u globalnim procesima, već i zato što su oni koji su u
njih uključeni pripadnici „zamišljenih zajednica" stvorenih preko
sistema komunikacije izvan kontrole nacionalne države. Ovo se,
na primer, ogleda u suprotstavljanju muslimanskih fundamenta­
lista Salmanu Rušdiju koje je prisutno u ćelom svetu. Nasuprot
tome, u celoj Evropi ponovo oživljava nacionalizam. Ovo takođe
može biti vezano za globalizaciju utoliko što ona podrazumeva
afirmaciju homogenosti nacionalne kulture suočene sa multi-kulturalizmom u okviru nacije i pojedinim slikama i idejama koje
prenose globalni mediji (Hali, 1991b). Reklo bi se da je i sama
heterogenost globalne kulture kontradiktorna.

104

2.4.

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

KULTURNA POLITIKA I PODELE U G L O B A L N I M

„PROSTORIMA"

U svom vrlo cenjenom članku „Podela i razlika u globalnoj
kulturnoj ekonomiji" (1990), Ardžun Apadurai daje dobar opis ne­
ujednačenog karaktera globalne kulture. Izgrađuje teoretski okvir
koji omogućava analizu neizvesnosti i fragmentacija u globalnoj
kulturi, pri čemu opisuje podele koje se ne mogu sagledati primenom starijih modela sveta organizovanog u smislu centra i periferi­
je. Ekonomske, političke i kulturne realnosti više nisu blisko pove­
zane kao što je to bio slučaj kada je shvatanje društava u većoj meri
podrazumevalo da su organizovana oko nacionalnih država i, da
bismo se bavili kompleksnom prirodom kulturne ekonomije, po­
treban nam je drugačiji model (Appadurai, 1990). Ustvari, mada
Apaduraijeve sugestije imaju potencijal, taj potencijal je relativno
malo razvijan. Pošto se detaljnije posvetimo njegovom članku, pokušaćemo da vidimo kako se bi se njegove ideje mogle proširiti korišćenjem modela kulturne politike koji je razvijen u poglavlju 1.
„Podela i razlika u globalnoj kulturnoj

ekonomiji"

U Apaduraijevom shvatanju globalne kulturne ekonomije nagla­
šena je njena heterogenost. Treba je posmatrati kao „poredak koji je
kompleksan, podeljen je i mestimično se preklapa (1990: 296). Iz
ovog razloga, nudi teoriju koju naziva teorijom „prostora" koja podrazumeva pet dimenzija globalnih kulturnih tokova: etnoprostor, tehnoprostor, finansiprostor, medijaprostor i ideoprostor. U svakom od
njih, sufiks „prostor" koristi se da, po Apaduraijevim recima, ukaže:
da nisu u pitanju objektivno konstantni odnosi koji izgle­
daju isto kada se posmatraju iz svakog ugla, već su velikoj
meri izgrađeni u zavisnosti od perspektive i oblikovani
kroz istorijsko, lingvističko i političko pozicioniranje razli­
čitih učesnika: nacionalnih država, multinacionalnih kom­
panija, zajednica dijaspore, kao i podnacionalnih grupacija
i pokreta . . . Ovo su prostori na kojima se, dakle, izgrađu­
je ono što bih — da se nadovežem na Benedikta Andersona
— nazvao „zamišljenim svetovima" odnosno, brojni svetovi
koji se formiraju kroz istorijski smeštenu imaginaciju ljudi
i grupa rasutih širom sveta. (Appadurai, 1990: 296—7).

POLITIKA U MALOM SVETU

105

Pod etnoprostorom, Apadurai podrazumeva „prostor ljudi
koji čine dinamičan svet u kome živimo" (1990: 297) - turisti,
imigranti, izbeglice, prognani itd. — oni koji putujući prelaze naj­
veće daljine. Formiraju fluidne, transnacionalne, zamišljene za­
jednice čiji uticaji sve više remete unutrašnju i spoljnu politiku
nacionalnih država. Pod tehnoprostorom podrazumeva razvoj ka­
ko mehaničke, tako i informacione tehnologije koji omogućava
funkcionisanje multinacionalnih sistema. U ovom smislu, zastareo je svaki koncept političke ekonomije koji ne uzima u obzir
kompleksne transnacionalne odnose unutar i između ogromnih
korporacija. Finansiprostori su termin koji Apadurai koristi za to­
kove globalnog kapitala kroz devizna tržišta, nacionalne berze i
spekulativnu trgovinu robom, koji na nacionalne ekonomije uti­
ču tako da taj uticaj nije u stanju da kontroliše nijedna pojedi­
načna nacionalna država. Tvrdi da između etnoprostora, tehnoprostora i finansiprostora postoje duboke podele, zbog kojih su
nepredvidive posledice kretanja u bilo kom od ovih prostora, s
obzirom da su svi međusobno povezani, a svaki od njih ima sopstvena ograničenja i podsticaje.
Na ovim podelama, tvrdi Apadurai, izgrađuju se medijaprostori i ideoprostori. Medijaprostori odnose se na distribuiranje elek­
tronskih kapaciteta za proizvodnju i emitovanje informacija, koji
su sve dostupniji javnosti i privatnim interesima širom sveta, kao i
na isečke stvarnosti — koncentrisane na sliku i zasnovane na priči —
od koji se oblikuju zamišljeni svetovi. Medijaprostori obezbeđuju
repertoar slika i priča iz kojih se posebno izgrađuju etnoprostori.
Ideoprostori su, na sličan način, oslonjeni na slike i narative,
ali se obavezno vezuju za ideologije država i pokreta protiv dr­
žave. Kako smatra Apadurai, svi su donekle oslonjeni na metanarative prosvećenosti. Termini, kao što su „sloboda", „prava",
„suverenitet" i „demokratija" često se koriste, ali su dtugačije organizovani, prema načinu na koji su različiti ideoprostori stvara­
ni u Evropi i Americi, da bi potom u svojim dijasporama bili izlo­
ženi indigenizaciji na različite načine i na različitim lokalitetima.
Ideoprostori po svojoj prirodi podrazumevaju podele utoliko
što različita publika iste reči shvata na drugačiji način. Apadurai
predlaže da razmislimo o tome kako se „demokratija" shvata u

106

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Kini, Poljskoj i SAD. Podele su prisutne i u odnosu na medijaprostore koji prezentiraju krajnje različite slike i priče, kao i u od­
nosu na etnoprostore ukoliko ih dijaspore ne prihvataju ili šire
izvan granica svojih prvobitnih zajednica, te u tehnoprostorima
i finansiprostorima utoliko što ova kretanja mogu da prevazidu
promené u ideoprostorima ili da za njima zaostaju.
Kao posledica transnacionalnih tokova i deteritorijalizacije,
tvrdi Apadurai, danas je prisutna radikalna podela između drža­
va i nacija koje pokušavaju da se „međusobno prožderu" (1990:
304). Dok se grupe koje se zalažu za nacionalnost trude da ovla­
daju državama, države pokušavaju da monopoliziraju nacije. Ka­
ko smatra Apadurai, ovo je posledica kontradiktornog položaja u
kome se države sada nalaze. S jedne strane, svoje granice moraju
da otvore za transnacionalne tokove, kako bi privukle investicije,
profesionalna znanja i ideje koje će podstaći ekonomnski rast. S
druge strane, pokušavaju da kontrolišu slike i ideje koje ospora­
vaju njihove vizije nacije i onoga što je dobro za naciju. Države
smatraju da su pod opsadom, dok nacionalne manjine koje se
identifikuju sa transnacionalnim zajednicama smatraju da ih dr­
žave, kontrolišući teritoriju na kojoj žive, potiskuju, tako da se
sve intenzivnije trude da se dokažu kao narod. Pradoksalno je da
i sâmi procesi globalizacije, koji inače slabe nacionalnu državu,
podstiču želju za nacionalnom autonomijom među onima koji
smatraju da su lišeni autonomije.
Apadurai sebe očigledno smatra marksistom (mada ovu sklo­
nost pominje samo u fusnoti članka: 1990: 308). Međutim, Apaduraijevi „prostori" u velikoj meri su slični diskursima. Oni su
društvena praksa koja se stvara, reprodukuje, osporava i transformiše samo ukoliko ima smisla za specifične, pozicionirane, društve­
ne učesnike. Ideja o „prostorima" zamenjuje starije sociološke ide­
je, na primer, ideje o „strukturama" ili „institucijama", na način da
omogućava analizu društvene prakse koja je dislocirana i nije sveo­
buhvatna, pri čemu nije ni isključivo objektivna, ni subjektivna (u
smislu da je stvara pojedinac). U ovom pogledu, ova ideja mora se
smatrati bližom poststrukturalističkim shvatanjima diskursa nego
bilo kojoj verziji marksizma. Za Apaduraija, kao i za teoretičare
diskursa, društveni život kulturan je „sve do najniže instance".

POLITIKA U MALOM SVETU

107

Činjenica je, kao što smo videli, da Apadurai tvrdi da se
medijaprostori i ideoprostori izgrađuju na etnoprostorima, tehnoprostorima i finansiprostorima. Ovo ne podrazumeva da se
opredeljuje za marksističku metaforu „ekonomske baze" od koje
zavisi „ideološka i politička infrastruktura". Međutim, njegovu
teoriju teško je shvatiti uz primenu ove metafore zato što ne pra­
vi razliku između različitih vrsti koje je identifikovao kao manje
ili više materijalne, a ni kao manje ili više odlučujuće. Po shvatanju ortodoksnih marksista, ekonomska baza je materijalna, dok
ideološke i političke infrastrukture nisu ništa više nego ideje.
One, prema tome, malo ili uopšte ne utiču na svet u poredenju
sa ekonomskim silama. Primer ovog pristupa je stav Dejvida
Harvija, o kome je bilo reči u ovom poglavlju, da postmoderna
kultura nije ništa više do „penušavi i varljivi površinski sloj", sa­
mo prateći proizvod postfordovskog načina proizvodnje. Po neomarksistima, posle Altisera, ideologija se ne svodi samo na ideje;
uvek je ugrađena u društvenu praksu. U ovom smislu, Apaduraijeva teorija prostora, kao „zamišljenih svetova" vrlo je bliska
Altiserovoj teoriji ideologije. Međutim, Altiser je marksista zbog
svog stava da je ekonomska baza „na poslednjoj instanci" odluču­
juća za druge „nivoe" društva, ideologiju i politiku (v. Neomarksizam u poglavlju 1). Po Apadutaijevoj teoriji, međutim, podele
globalnih kulturnih tokova znače da više nije moguće sagledati
neki logičan društveno-ekonomski razvoj. Takođe ne govori o to­
me zbog čega bismo neki od njegovih prostora možda smatrali
efektnijim od ostalih. Naprotiv, izgleda da se način na koji se
društvene formacije izgrađuju po Apaduraijevoj teoriji globalnih
prostora može bolje opisati kao kaleidoskop nego kao građevina
koja zahteva čvrste temelje. U kaleidoskopu postoje ptepoznatljive šare, a za svaku od njih koriste se slični oblici i boje, pri čemu
nijedna ne dominira ostalima, niti ih podržava.
Po Apaduraijevoj teoriji globalnih prostora, koji podtazumevaju podele kulturnih tokova umesto dfuštveno-ekonomskih
struktura usklađenih sa naučnim zakonima istorije, globalni pro­
cesi su po svojoj prirodi nepredvidivi. Ipak je moguće sagledati
njen doprinos u raspravi o tome na koji je način moguće regulisati neujednačena i rizična kretanja globalizacije — da li kroz

108

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

državu ili manje formalno. Ono zbog čega je ovaj doprinc zna­
čajan je činjenica da se karakter perspektive u društvenoj stvar­
nosti shvata ozbiljno, tako što se društvena stvarnost sagledava
na različite načine iz različitih perspektiva. Apaduraijeva teorija
prostora podrazumeva neku vrstu mape, ali mape u kojoj posto­
je samo najosnovniji obrisi, dok sve ostalo treba da se popuni u
zavisnosti od specifičnosti različitih perspektiva, kao nadgradnja
osnovnih crta. Podrazumeva mapu gde je precizno oblikovanje
tla neizvesno, pri čemu ga određuje kulturna politika u koju se
učesnici uključuju u određenom trenutku.
Globalni „prostori" i kulturna politika
Ovde ću samo ukazati na nekoliko načina na koje se kultur­
na politika zapravo sprovodi u okvirima globalnih prostora. Glo­
balne prostore moguće je vrlo lako shvatiti u smislu modela koji
je izložen u poglavlju 1. Formiranje određenog prostora podrazu­
meva osporavanje identiteta i mogućnosti za delovanje koje su
u njemu prisutne, kao i horizonte — odnosno, ograničenja — tog
prostora. Paralelno sa osporavanjem procesa globalizacije, mogu­
će je sagledati kako se formiraju pojedini prostori kada se radi o
određenoj problematici. Pored toga, jasno je da definicije intere­
sa i mogućnosti usmeravaju tokove resursa i različitih nivoa mo­
ći, što je posledica posustalog osporavanja. Institucionalizovana
društvena praksa, u koju su ugrađeni globalni prostori, podrazu­
meva stvaranje određenih perspektiva o tome kako ih je moguće
formirati.
U novije vreme, obim u kome je globalne procese moguće
regulisati i način na koji se to može sprovesti predstavlja temu in­
tenzivnih rasprava vezanih za više pitanja. U ovom trenutku, ta
pitanja su u velikoj meri nerešena i ishod je prilično neizvestan,
mada je jasno da u svakom slučaju postoji više prostora koji se
oblikuju. Očigledno je da se institucionalizacija određenog pro­
stora ne svodi jednostavno na pitanje ideja kao takvih; pojedini
prostori su već sasvim ustanovljeni u postojećoj društvenoj prak­
si, dok drugi gotovo da nemaju nikakvu težinu osim što predsta­
vljaju ideale. Međutim, buduće oblikovanje globalnih prostora

POLITIKA U MALOM SVETU

109

/
: od konstantnog osporavanja aspekata kako postojećih, ta­
ko i idealnih prostora: u kakve okvire su smešteni problemi i šta
je moguće ili nemoguće; ko ima moć kao učesnik, a ko je lišen
moći; društvena praksa i institucije — one koje su ustanovljene i
one koje se uništavaju ili zastarevaju. Globalni prostori podrazumevaju okvire u kojima se sprovodi kulturna politika, a istovre­
meno su rezultat postignutog dogovora koji je posledica ospora­
vanja tih okvira. U ovom trenutku, njihovo osporavanje je vrlo
izraženo.
11

U daljem tekstu ukazuje se na osnovne načine na koje se glo­
balni prostori, kako ih je identifikovao Aparudai, mogu shvatiti
u odnosu na kulturnu politiku globalizacije, kao glavnu temu u
ovom trenutku.
Etnoprostori U smislu kulturne politike, etnoprostori su me­
du najviše osporavanim globalnim prostorima koje je identifiko­
vao Aparudai. Najdramatičniji primeri o kojima govori su oni
u kojima grupe zahtevaju status nacije na osnovu svog entičkog
identiteta i insistiraju na samoopredeljenju. Posle pada komu­
nizma, u ćelom nekadašnjem sovjetskom bloku došlo je do eks­
plozije nacionalističkih zahteva za formiranje država.
U zapadnim liberalnim demokratijama, tendencija kultur­
nih politika etnoprostora je u tome da se bave raspodelom resur­
sa u odnosu na prava građana. Ima pokušaja da se utvrdi u kojoj
meri postojeća prava zavise od etničke identifikacije i koliko je
to legitimno. Brojne su kritike na račun toga što su prava građa­
na suviše ograničena u odnosu na etničke zajednice. U ovom slu­
čaju, etnoprostori shvataju se na znatno drugačiji način: nacija i
država nisu toliko poistovećene kao u prethodnom slučaju, a po­
stavlja se pitanje dokle državu treba izgrađivati u okviru granica
određenog etnoprostora. Multi-kulturna prava građana predsta­
vljaju način da se država izgrađuje kao referentni osnov za više
različitih etnoprostora, umesto da bude neodvojiva od onog et­
noprostora u kome je inicijalno nasrala.
Ovde je — naročito kada se pokrene pitanje onih koji nemaju
prava građana u zemlji u kojoj žive — moguće da se etnoprostor
ukrsti sa ideoprostorom „ljudskih prava". Etnoprostori se sve više

no

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

regulišu međunarodnim pravom u oblasti ljudskih prava, uz mobilisanje organizacija koje se, u interesu etničkih grupa, angažuju
na tome da zaobiđu nacionalne države. Etnoprostori su transna­
cionalni, a regulativa se sve više usaglašava i sprovodi na interna­
cionalnom nivou.
Konačno, kao što smo videli u delu posvećenom dijaspori
i hibridnim kulturama, postoji politika koja osporava sve posto­
jeće etnoprostore i pokušaje stvaranja novih, više pluralističkih i
hibridnih etničkih identiteta. Učesnike ove politike ne treba po­
grešno shvatati - kao da se zalažu za beskrajan etnoprostor, za ne­
moguću viziju bez horizonta. Više je u pitanju shvatanje granica
kao relativno arbitrarno istorijskih, granica koje su izložene ustup­
cima i fluidne. Zalažu se za denaturalizovane horizonte, tako da
se etnički identiteti uvek posmatraju kao da već imaju političku
dimenziju. Bez obzira na to koliko je duboko osećanje entničkog
identiteta, njegove konture i horizonti ipak se razlikuju kada se
posmatraju iz različitih razloga i sa različitih pozicija. Otvoreno je
pitanje u kojoj meri je ovo kompatibilno sa utvrđivanjem prava
građana u odnosu na etničke razlike. O kulturnoj politici vezanoj
za prava gradajana detaljnije ćemo govoriti u poglavlju 4.
Tehnoprostori Tehnologija, čini se, za nas uvek poprima ne­
ke od karakteristika prirodnog sveta, kao da se razvija paralelno
sa neizbežnim, pa stoga i racionalnim putevima napretka nauke.
Međutim, u slučaju savremenih tehnoprostora, trenutno ima
dosta rasprava o mogućnostima nove informacione tehnologije.
Apadurai nam skreće pažnju samo na to kako mehanička i informaciona tehnologija omogućava multinacionalnu eksploataciju.
Međutim, postoji i konstatacija koja je suprotna ovoj: informaciona tehnologija može da doprinese većoj demokratizaciji. Oni
koji tvrde da moć donose kretanja u oblastima poput interneta
i digitalne televizije smatraju da, zahvaljujući njima, informacije
stižu direktno korisnicima, a da ih prethodno nisu obradili me­
diji, države ili hijerarhijske organizacije. Pored toga, ljudi mogu
direktno međusobno da komuniciraju koristeći ovu tehnologi­
ju. Zahvaljujući tome, građani, kao pojedinci, stiču moć da se
slobodno uključe u kritički diskurs, pri čemu su informacije ili
vreme i prostor manje ograničeni nego ranije. Pojedini članovi i

POLITIKA U MALOM SVETU

111

lokalne grupe organizacija, kao što su Prijatelji zemlje [Friends of
the Earth], već koriste informacionu tehnologiju u saopštavanju
i prenosu informacija i pripremi političkih strategija širom sveta
(Washbourne, 1999). Cak je moguće da se građani neposrednije
uključe u upravljanje, s obzirom da se, zahvaljujući personalnim
računarima koji su povezani sa internetom, referendumi mogu
sprovesti mnogo jednostavnije i uz manje troškove nego ranije.
S druge strane, moraju se pokrenuti pitanja o tome gde su
granice moći koje podrazumeva tehnoprostor. Postoji rizik da se
isključe oni koji su suviše siromašni ili nedovoljno obrazovani da
učestvuju u elektronskoj revoluciji, kako u razvijenim zemljama,
tako i u zemljama trećeg sveta. Tehnoprostori se takode inten­
zivno osporavaju u smislu manje idealnih tokova ekonomskih
resursa. Termin „informativni super autoput" prvi put je lansi­
rala vlada SAD u vreme predsednika Klintona. Odnosi se na telekomunikacionu infrastrukturu kojom se prenose informacije i
omogućava komunikacija. Međutim, mada su mnoge zemlje sa
oduševljenjem prihvatile ovaj koncept, razvoj telekomunikacija
u praksi se rukovodio tržištem, uz ograničenu regulativu države.
Tehnoprostor „informativnog super autoputa" izgleda potpuno
drugačije iz ove perspektive, kao način da se potrošačima pruži
ono što traže, više nego da moć završi u rukama građana. Uko­
liko su u njemu dominantne medijske korporacije, na kraju će
možda početi da liči na postojeće medijske sisteme, sa standard­
nim „info-zabavnim" emisijama i interakcijom koja je ogianičena na izbor kanala (Wheeler, 1997). Pitanje kome tehnoprostori
donose moć — transnacionalnim sistemima, građanima, potroša­
čima ili, čak, državama ukoliko bi, što je malo verovatno, ostvari­
le kontrolu nad telekomunikacionim infrastrukturama — tema je
intenzivnih rasprava i kulturnoj politici.
Finansiprostori Najznačajnija konstatacija o finansiprostorima je da današnje globalno slobodno tržište kapitala nije samo
tehnološki određeno — ono nije nastalo zbog toga što je to danas
tehnološki moguće, niti se isključivo radi o ekspanziji kapitali­
zma. U stvari, ovo je rezultat neoliberalnog političkog kretanja.
Sa deregulacijom, koju su započele nacionalne države osamdese­
tih godina prošlog veka, uz podršku međunarodnih flnansijskih

112

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

institucija kao što je Svetska banka i MMF, uklonjena su ograni­
čenja za flnansijske tokove izvan granica pojedinih zemalja i uve­
deni novi instrumenti transnacionalne flnansijske razmene, što
je omogućilo eksploziju finansijskog tržišta (Ashley, 1997: 122;
Scott: 1997b). Do kasnih devedestih, međutim, preovladalo je
shvatanje da finansiprostorima neizbežno dominiraju globalni to­
kovi kapitala; ekonomije nacionalnih država mogle su da funkcionišu samo u okviru ograničenja koje je postavila realnost.
U novije vreme, strah od kolapsa globalnog kapitalizma ve­
zan za „krizu azijskog kapitalizma", raspad Rusije i moguć krah
brazilske ekonomije doveo je do radikalnih promena finansiprostora. Rusija se praktično opredelila za isključivanje iz svetske eko­
nomije, time što je odbila da vrati dugove, čuju se priče o oživlja­
vanju kejnsovskog modela u Evropi, a Malezija je uvela deviznu
kontrolu — ono što su ekonomisti tvrdili da je nemoguće za poje­
dinačnu nacionalnu državu. Sadašnja nestabilnost globalne eko­
nomije podrazumeva da je budući razvoj finansiprostora u velikoj
meri ugrožen, uz sve mogućnosti ravnomernijih tokova resursa i
opasnosti od produbljivanja podela između „onih koji imaju" i
„onih koji nemaju", na šta ukazuje ova kulturna politika.
Finansiprostori mogu se formirati kao više ili manje obuhvatni. Najmanje obuhvatna opcija su novi oblici protekcionizma.
Ukoliko bi SAD i zemlje Evropske Unije zatvorile svoje granice
i povukle se iz globalne ekonomije, to bi nesumnjivo dovelo do
krize u slabijim ekonomijama. Pored toga, ukoliko se trgovina sa
zemljama trećeg sveta svede na minimum, to teško može da do­
prinese njihovom razvoju. Sveobuhvatnija opcija podrazumevala
bi internacionalno regulisanje globalnih tokova kapitala. To bi
bila nova forma sporazuma iz Breton Vudsa koji je postavio ho­
rizont stabilnog međunarodnog finansiprostora posle II svetskog
rata. Ovo je podrazumevalo fiksne devizne kurseve, standardne
vrednosti zlata i sredstva koja je M M F prikupljao za raspodelu
nacionalnim državama, kako bi ostvarile visoku stopu zaposle­
nosti, a izbegle devalvaciju valute i redukcije u socijalnim dava­
njima. Medu potpisnicima sporazuma iz Breton Vudsa bile su
i SAD koje su obezbedile najviše sredstava za MMF. Međutim,
SAD su i prestale da poštuju sporazum, kada su sedamdesetih

POLITIKA U MALOM SVETU

113

godina prošlog veka jednostrano krenule sa primenom promenljivih deviznih kurseva i iskoristile svoju moć u MMF-u da namet­
nu ekonomsku liberalizaciju zemljama trećeg sveta, bivšeg Sovjet­
skog Saveza i Kini (Cox, 1997: 54). Eventualni novi sporazum
morao bi da bude postavljen više demokratski, kako bi se time
sprečio sličan razvoj situacije u budućnosti.
Medijaprostori Osnovno pitanje koje se odnosi na medijaprostore je slično onom vezanom za tehnoprostore: u kojoj meri
ih je moguće formirati tako da donose umesto oduzimaju moć?
Nesumnjivo je da države sve teže mogu da regulišu medije, s
obzirom na razvoj tehnologija kao što su satelitsko emitovanje
i kablovski servisi optičkih vlakana, koji omogućavaju prijem sa­
držaja emitovanih u bilo kom kraju sveta. Ovo, ipak, nije nemo­
guće. Poznato je da od osamdesetih godina prošlog veka vlada
Francuske ograničava slobodno tržište gde god je to moguće — u
filmu, na primer, pri čemu značajno ulaže u francusku nacional­
nu kulturu, kako bi sprečila dominaciju onoga što se smatra amerikanizacijom masovnih medija (v. Street, 1997a).
Najvažnije pitanje u kulturnoj politici medijaprostora je da
li je regulativa poželjna. Oni koji se zalažu za deregulaciju sma­
traju da je slobodno tržište način da se obezbedi sloboda govora.
Premda su motivi medijskih magnata koji brane ovu opciju dubiozni, nema sumnje da globalni mediji zaista predstavljaju način
da se izbegne cenzura države. Osim toga, ovo može dovesti do
progresivnog ishoda. Činjenica je, izgleda, da su televizijske slike
koje su stigle sa zapada odigrale određenu ulogu u rušenju totali­
tarnih režima istočnog bloka.
S druge strane, po mišljenju onih koji se protive deregulisanom medijaprostoru, jasno je ne samo da to ne znači podršku slo­
bodi govora, već i da podrazumeva dominaciju transnacionalnih
medijskih sistema. Televizijskim izveštavanjem o Zalivskom ratu,
na primer, dominirao je CNN i snimci emitovani širom sveta.
Emisije su očigledno bile skrojene u korist SAD, sa Iračanima koji
su prikazani kao „muslimanski fundamentalisti" i Sadamom Huseinom kao „Hitlerom" (Wheeler, 1997). Međutim, efekte medija
je izuzetno teško proceniti, zato što zavise od načina na koji se sli­
ke i priče tumače. U smislu Apaduraijevog modela, mogli bismo

114

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

reći da se etnoprostori i ideoprostori protežu preko medijaprostora. Moguće je, na primer, da oni koji saosećaju sa arapskim ideali­
ma ovu vrstu emisija tumače kao potvrdu anti-amerikanizma.
Iz druge perspektive, mada medijaprostorom dominiraju
prozapadni medijski sistemi, taj prostor može da donese i moć.
Džon Tompson [John Thompson] (1995) tvrdi da mediji otvaraju
nove oblike javne scene gde se prikazuju slike i priče koje vladajuće grupe — bilo korporacije ili države — ne mogu u potpunosti
kontrolisati. Zato pružaju mogućnost da neko čuje i marginalizovane stavove. Na primer, Tomspon konstatuje da je snimak
Rodni Kinga koga tuče policija Los Anđelesa obišao ceo svet i
bio uzrok nemira u Los Anđelesu i drugim krajevima kada su
policajci oslobođeni (Thomspon, 1995). Daglas Kelner [Douglas
Kellner] tvrdi da su alternativni mediji, kao što su filmska i video
produkcija, lokalni radio i kompjutersko oglašavanje, posebno
pogodni za ono što naziva radikalnim „medijskim aktivizmom".
On ovako rezimira kulturnu politiku medij aprostora:
Ove tehnologije mogu se koristiti kao instrumenti domi­
nacije ili liberalizacije, manipulacije ili socijalnog prosvećenja, dok je na kulturnim stvaraocima i intelektualnim
aktivistima današnjice i budućnosti da odrede u kom
pravcu će se koristiti i razvijati nove tehnologije i čijim će
interesima služiti (Kellner, 1995: 337).
Ideoprospori Kao što je Apadurai konstatovao, ideoprostor
najšireg horizonta nesumnjivo je ideoprostor „demokratije". Kra­
jem X X veka, u svetu praktično ne postoji nijedan politički režim
koji ne pokušava da se legitimise kao demokratski. Međutim, i
sam termin je u velikoj meri osporavan. Ideoprostori u kojima je
„demokratija" ključna reč u velikoj meri se razikuju širom sveta.
U nekadašnjim komunističkim zemljama, na primer, usko je po­
vezana sa ekonomskom liberalizacijom, dok u zapadnim liberal­
nim demokratijama društveni pokreti imaju značajnu ulogu u
osporavanju legitimnosti „stvarno postojećih" demokratija.
Osporavanje demokratskih ideoprostora odnosi se na brojna
pitanja. Koja vrsta demokratije se zaista smatra demokratijom?
U kojoj meri su dovoljne formalne institucije reprezentativne

POLITIKA U MALOM SVETU

115

demokratije? Kakva je uloga prava u demokratiji i kako ih je mo­
guće zaštititi? Ko su oni koje treba uključiti, kao građane koji je
istinski učesnici i da li su pojedine grupe isključene zbog načina
na koji reprezentativna demokratija zaista funkcioniše?
Pre svega, pokreće se pitanje globalne demokratije. Ukoliko
je tačno da nacionalne države više ne raspolažu onim stepenom
autonomije koju su nekada uživale, pri čemu je suverenitet sa­
da podeljen na države i na međunarodne političke institucije,
izgleda da je demokratija na ovom nivou sve manje adekvatna.
Nesumnjivo je da je ipak i dalje značajna, s obzirom da države i
još uvek imaju moć u oblikovanju globalnih prostora. Međutim,
ukoliko se regulativa sprovodi samo na internacionalnom nivou
i ako građani treba da se uključe u globalno upravljanje, moraju
biti sigurni da se, između ostalog, sprovodi i ono za šta se oni za­
lažu. Kao što ćemo videti u poglavlju 4, ovo je sve prisutniji pro­
blem u Evripskoj Uniji u kojoj politička prava znatno zaostaju u
poredenju sa otvaranjem granica za transnacionalne ekonomske
tokove i pravnu regulativu (v. Građani Evrope, poglavlje 4).
Kulturna politika po svojoj prirodi deluje u pravcu demokra­
tizacije. Cak i kada horizonti i konture globalnih prostora dobiju
oblik koji u određenom periodu nije moguće menjati, kao u sluča­
ju neoliberalnih finansiprostora osamdesetih godina prošlog veka,
njih neprestano denaturalizuju podele koje stvara sama globalizacija.
Nestabilnost, koja nastaje kao posledica, kontinuirano pokreće pita­
nja o tome kako bi trebalo organizovati društveni život i kako poje­
dinci treba da žive. Neprestano se otvaraju mogućnosti oblikovanja
globalnih prostora na novi i sveobuhvatniji način. Naravno, uvek je
prisutna i mogućnost da se formiraju isključiviji globalni prostori.
Ipak, činjenica da ishod podrazumeva otvorene mogućnosti, a da
je taj ishod pitanje realizacije onoga što je definisano kao moguće
kretanje u svetu, predstavlja potencijalni podsticaj za progresivne po­
litičke pokrete. Upravo u ovom kontekstu značajan je ideoprostor
demokratije u kome su ustanovljena demokratska prava i prostori
za kompromis. Demokratija treba da obezbedi da kulturna politika
ne bude ograničena, da se podstiče učešće u redefinisianju globalnih
prostota, te da se moć države i međunarodnih političkih institucija
koristi tako da mogućnosti ostaju i dalje otvorene. U poglavlju 5 de­
taljnije ćemo govoriti o mogućnostima globalne demokratizacije.

POLITIZACIJA DRUŠTVA:
DRUŠTVENI POKRETI I KULTURNA POLITIKA

D

ruštveni pokreti imaju vrlo značajnu ulogu u novoj politič­
koj sociologiji. Prvo, u velikoj meri su uticali na njen raz­
voj na nivou univerziteta. Činjenica da društveni pokreti imaju
centralnu ulogu u sagledavanju novih formi politike na terenu
velikim delom je posledica načina na koji su ih u program istraži­
vanja uključili simpatizeri ili aktivni učesnici te politike. Upravo
oni koji su se sedamdesetih godina prošlog veka identifikovali sa
društvenim pokretima angažovali su se da pokažu kako dimen­
zije nejednakosti i isključenosti nisu značajne samo sa klasnog
aspekta. Takođe, debate iz osamdesetih godina — o tome da li je
identitet najbolje shvatiti kao utvrđenu „esencijalnu" svojinu lič­
nosti ili kao socijalnu konstrukciju — usko su povezane sa „poli­
tikom identiteta" društvenih pokreta. Drugo, značajno je shvatanje koje su pripadnici društvenih pokreta primenili u odnosu na
društveni život. Ukoliko društveni činioci većinom posmatraju
društvo iz perspektive borbe i sukoba — što, opet, ne mora isklju­
čivo da podrazumeva klasnu borbu — sociološka objašnjenja po
kojima je reprodukcija društvenog poretka praktično neizbežna
verovatno će biti diskreditovana ili čak možda shvaćena kao saučesništvo statusa quo. Ovo je bila sudbina marksizma, za koji se
sada smatra da je preterano deterministički i nedovoljno senzitivan da sagleda mogućnosti radikalne promené na mikro-sociološkom nivou. Treće, kao tema studija, društveni pokreti pokreću
problematiku starijih modela sociološkog objašnjenja utoliko što
smatraju da je politika organizovana isključivo oko nacionalne
države. Društveni pokreti sebe shvataju — a na taj način su i anali­
zi rani u novoj političkoj sociologiji — uključenim u borbe oko dé­
fi nisanja značenja i stvaranja novih identiteta i životnih stilova,

118

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

a istovremeno uključenim u konvencionalni)'u politiku. Zbog to­
ga razmišljanje o kulturnoj politici približavaju suštini sociološ­
kog interesovanja za društvenu pramenu.
Osnovna tema kulturne politike, mada ne nosi to ime, od
suštinskog je značaja za razvoj obe najizraženije tradicije u istra­
živanju društvenih pokreta. One koji su radili u okvirima teori­
je mobilizacije resursa (RMT [Resource Mobilization
Theory]),
inicijalno nastale radi analize pojedinačnih izbora i organizacija
društvenih pokreta, sve je više interesovala izgradnja kolektivnih
identiteta i osporavanje društvenih događaja i problema. Ovim ra­
dovima posvećen je deo 3.2. koji govori o razvoju R M T tradicije
i o tome kako je doživela „postmoderni zaokret" ka kulturnoj po­
litici. Oni koji su radili u okvirima teorije novih društvenih pokre­
ta (NSMT [New Social Movement Theory]), inicijalno se oslanja­
jući na centralnu ulogu kulturne politike u odnosu na društvene
pokrete, dalje su razradili ovo shvatanje i oslobodili se tragova de­
terminizma koji su ga vezivali za stare sociološke modele. O tome
ćemo govoriti u delu 3.3. Počeci R M T i N S M T teorija oslonjeni
su na prilično različite premise, prva na liberalni individualizam,
a druga na marksizam. Bez obzira na to, njihovi fokusi u kultur­
noj politici približavali su se tako da je ove dve tradicije sada mo­
guće sintetizovati oko zajedničke suštine istraživačkih interesova­
nja. U delu 3.4. govorićemo o pokušaju ove sinteze, sa osvrtom
na naše interesovanje za kulturnu politiku. U delu 3.5. ispitujemo
vrlo značajan, mada nedovoljno razvijen aspekt istraživanja druš­
tvenih pokreta — društvene pokrete u odnosu na globalizaciju.
U ovoj oblasti ima izuzetno malo radova, ali je ipak moguće sagle­
dati načine na koji potreba za transnacionalnim i internacional­
nim delovanjem oblikuje društvene pokrete, kao i način na koji, s
druge strane, globalizacija oblikuje društvene pokrete.
Međutim, pre svega je potrebno razmotriti pitanje kako su
društveni pokreti postali značajna oblast istraživanja u sociologi­
ji, u ruhu „novih društvenih pokreta". U ovom smislu, „novi"
podrazumeva način na koji su društveni pokreti izbili na druš­
tvenu scenu krajem šezdesetih godina prošlog veka, a naročito
studentski pokret koji je bio toliko aktivan na univerzitetima u
organizovanju demonstracija, opsadama fakulteta itd. Izgledalo

119

POLITIZACIJA DRUŠTVA

je da ovi oblici politike predstavljaju sasvim novi i iznenađuju­
ći pravac. Termin „novi" danas se smatra donekle neprikladnim,
međutim, debate koje su se bavile upravo pitanjem na koji način
društveni pokreti mogu da budu novi značajne su za razvoj kasni­
jih istraživanja u političkoj sociologiji.

3.1.

DRUŠTVENI POKRETI: STA JE

NOVO?

Termin „novi društveni pokreti" koristi se za pokrete koji dobijaju na značaju počev od šezdesetih godina prošlog veka. Obuhvataju studentski pokret iz tog vremena, pokret za građanska
prava, ženski pokret, pokret za životnu sredinu, pokret za mir i,
u novije vreme, anti-rasističke pokrete, pokrete za prava starosedelaca, „anti-političke" pokrete istočne Evrope i druge. Postoje
dva osnovna aspekta zbog kojih se smatraju „novim", a oba su
bila predmet iscrpnih rasprava. Prvo, karakteriše ih niz osobina
zbog kojih se u priličnoj meri razlikuju od prethodnih društve­
nih pokreta. Drugo, njihov novi karakter potiče od načina na ko­
ji se javljaju u kontekstu nove društvene formacije; smatraju se
novim zato što su primer novih društvenih i političkih odnosa.
Novi pokreti?
Ove karakteristike novih društvenih pokreta, za koje je rečeno
da ih čine novim u smislu njihove orijentacije, organizacije i stila,
mogu se nabrojati u nekoj vrsti idealne postavke. Ako se posmatraju na ovaj način, novi društveni pokreti razlikuju se od ostalih:
1. zato što nisu instrumentalnog karaktera, univerzalni su u
svojim interesovanjima i često podrazumevaju protest u
ime morala, a ne neposrednih interesa određenih društve­
nih grupa;
2. zato što su više orijentisani na građansko društvo nego na
državu:
(a) izražavaju nepoverenje prema centralizovanim biro­
kratskim strukturama i orijentisani su na promene sta­
vova javnog mnjenja, a ne elitnih institucija;

120

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

(b) više su zainteresovani za
>ekte kulture, živc:;iog sti­
la i učešća u simboličnoj politici protesta, nego za in­
sistiranje na društveno-političkim pravima;
3. zato što su organizovani na neformalan, „opušten" i fleksi­
bilan način, bar u pojedinim aspektima, pri čemu izbegavaju hijerarhiju i birokratiju, a ponekad čak i ispunjavanje
određenih kriterijuma za članstvo.
4. zato što u velikoj meri zavise od masovnih medija preko
kojih se upućuju apeli, organizuju protesti i emituju efek­
tne slike radi pobuđivanja mašte i emocija javnosti (Scott,
1990: poglavlje 1; Crook et al., 1992: 148).
Teoretičari izdvajaju ove specifične karakteristike novih druš­
tvenih pokreta na osnovu manje ili više eksplicitnog poređenja
novih društvenog pokreta sa „starim" — radničkim pokretom.
On je okarakterisan je kao pokret usmeren na korporativističku
državu, sa ciljem ekonomske preraspodele i većih prava građana,
organizovan u birokratskim sindikatima i partijama koje brane
interese članstva, pri čemu je vrlo malo zainteresovan za širu pro­
blematiku ili obuhvatnije političko učešće.
Možda nije iznenađujuće da ovaj crno-beli i prilično pojednostavljan kontrast starog i novog nije održiv ukoliko se detaljni­
je prouči. Premda je svakako tačno da je sociologija klasnu bor­
bu industrijskog društva smatrala najznačajnijom za moderno
doba (čak, u slučaju marksizma, kao ono što deflniše to doba),
raznovrsnost društvenih pokreta je, ustvari, već dugo prisutna.
Kao što dokazuje Kreig Kelhun fCraig Calhoun] (1995), počet­
kom X I X veka bilo je mnogo pokreta, uključujući feministički
pokret, nacionalističke i verske pokrete i, čak, aspekte klasnog
pokreta, kao što je utopijski komunitarizam Roberta Ovena, ko­
ji su imali manje dodirnih tačaka sa konvencionalno definisanim
radničkim pokretom, nego sa novim društvenim pokretima.
Krajnje zainteresovani za politiku životnog stila i identiteta, če­
sto su organizovani bez hijerarhije, kako bi u svojim redovima
već postavili poredak za koji su se borili, pri čemu su više ko­
ristili nekonvencionalna sredstva, kao što je neposredna akcija,
nego delovanje kroz „normalne" političke institucije države
(Calhoun, 1995).

POUTIZACIJA DRUŠTVA

121

S druge strane, .;' ijenica je i da no-'.]: društveni L-ukreti ima­
ju neke od karakteristika koje se pripisuju „starom" pokretu. Ovo
naročito dolazi do izražaja kada se njihova organizacija detaljnije
prouči. Neki aspekti organizacije novih društvenih pokreta jasno
ih izdvajaju u odnosu na formalne političke organizacije, tako da
je termin „mreža" često prikladniji nego „organizacija": često eg­
zistiraju u lokalnim okvirima ili su koncentrisani na male grupe,
a nisu nacionalno orijentisani; organizovani su tako što se posve­
ćuju specifičnim problemima, a ne nude opšta rešenja; prolaze
kroz oscilacije od intenzivne do vrlo umerene aktivnosti, a nema­
ju relativno stabilno članstvo; funkcionišu kroz fluidne hijerar­
hije i ne odviše formalne strukture autoriteta (Scott, 1990: 30).
Međutim, organizacione forme društvenih pokreta najbolje je
shvatiti kao kontinuum, s tim što, s druge strane, mogu biti u
istoj meri birokratski i hijerarhijski kao svaka druga organizaci­
ja. Ovo se dešava kada se osnivaju političke partije koje pokret
treba da izvedu na scenu formalne politike, kao u slučaju partija
zelenih povezanih sa pokretom za životnu sredinu (mada su ove
partije posvetile dosta vremena raspravama o tome kako izbeći
birokratizaciju i hijerarhiju). Ovo se dešava i u svim slučajevima
formiranja centralizovane organizacije pokreta koja se oslanja na
učlanjivanje, pri čemu se članstvo ne uključuje u donošenje od­
luka ili konkretnu akciju. Greenpeace je, na primer, poznat primer ove vrste organizacije za životnu sredinu; njeni članovi nisu
lično angažovani u dobro planiranim, opasnim i često ilegalnim
neposrednim akcijama koje pokret organizuje. Nasuprot tome,
Prijatelji zemlje više funkcionišu tako što se oslanjaju na učešće
članova koji se aktivno angažuju u svojim lokalnim sredinama.
Takođe nije opravdan apsolutni kontrast između starih i no­
vih društvenih pokreta, kada je u pitanju orijentacija na državu
ili građansko društvo. Svakako je važno konstatovati da je veliki
deo aktivnosti društvenih pokreta usmeren na promene prakse
i identiteta u građanskom društvu. Ovo je očigledno u slučaju
ženskog pokreta, na primer, koji je bio od velikog uticaja u po­
kretanju doslovno svih aspekata međusobnih odnosa polova, kao
reme javne rasprave, te u stvaranju obaveze da se pojedincima
omogući izbor stila života kada su u pitanju njihovi lični odnosi

122

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

i način zapošljavanja; u slučaju rasprava o takozvanoj „političkoj
korektnosti", u novije vreme, koje se u velikoj meri odnose na
osporavanje jezika; u slučaju pitanja koja na koja skreće pažnju
pokret za životnu sredinu u vezi sa etičkim konzumerizmom; u
slučaju borbe za etnički identitet koja je često artikulisana oko
muzike, odevanja i stvaranja istorijskih narativa. Zakonska regu­
lativa je suviše tup instrument za rešavanje većine problema koje
pokreću društveni pokreti, pri čemu su izmene u zakonima i soci­
jalnoj politici često manje prisutne kao neposredan cilj njihovih
aktivnosti, a izraženije su kao posledica promena u građanskom
društvu za koje se pokreti zalažu. Međutim, činjenica je i da su
svi društveni pokreti, organizovani radi poboljšanja socijalnih
prilika u svojim sredinama, usmereni na širenje prava građana.
Ovo nije jedinstvena karakteristika radničkog pokreta; to je, na
primer, bio slučaj sa pokretom za građanska prava, a već dugo je
— bar u pojedinim aspektima — karakteristika feminističkih aktiv­
nosti. Pored toga, očigledno je da su socijalna politika i zakoni
značajni instrumenti društvene promené, tako daje teško pretpo­
staviti da će bilo koji pokret zainteresovan za društvenu transfor­
maciju u potpunosti ignorisati državu. Opet, moguće je da novi
društveni pokreti nisu baš u toj meri doneli nove forme politike
počev od šezdesetih godina prošlog veka, već da te forme nisu
uočene, pošto se jednostavno nisu uklapale u modernu sociološ­
ku paradigmu, tako da se sada shvataju kao radikalno udaljava­
nje od norme. Možda je više opravdano da se novi društveni pok­
reti shvataju na način da su obeležili promenu akcenta — kako
u pogledu orijentacije, tako i u smislu organizacije i aktivnosti
— umesto da se smatraju potpuno novom formom politike.
Novi socijalni kontekst?
Ovo nas dovodi do drugog aspekta zbog koga se novi druš­
tveni pokreti smatraju novim: način na koji su smešteni u novi
socijalni kontekst. U najograničenijim stavovima, ovaj novi kon­
tekst podrazumeva promené u klasnoj strukturi naprednih kapi­
talističkih društava. Oni najrasprostranjeniji povezuju društvene
pokrete sa transformacijom društva, izvan granica industrijskog
modernog doba, ka postindustrijalizmu i postmodernom dobu.

POLITIZACIJA DRUŠTVA

123

Jedan od najistaknutijih pobornika prvog stava je Klaus Ofe
[Claus Offe] koji tvrdi da su relativan prosperitet društvene demokratije, visok nivo obrazovanja i porast zaposlenosti u sektoru
usluga stvorili uslove za pojavu novih društvenih pokreta. Ofe
smatra da nove obrazovane srednje klase, naročito oni zaposle­
ni u državnim službama i „dekomodifikovane grupe", kao što
su studenti, domaćice i korisnici socijalne pomoći, reaguju na
univerzalistička interesovanja novih društvenih pokreta. Po nje­
govom mišljenju, kod ovih grupa je verovatno najizraženija svest
o iracionalnostima savremenog kapitalističkog sistema, odnosno,
najneposrednije su iskusili njegove nedostatke. Tvrdi da je, s ob­
zirom na jasne strukturne determinante učešća u društvenim po­
kretima, ova forma politike jeste „politika klase", ali da - nasu­
prot ranijim društvenim pokretima - s obzirom da ne pokreće
zahteve usmerene na konkretne sopstvene prednosti, ovde nije u
pitanju politika,,« ime klase"{Offe, 1987: 77).
Ofeova analiza svakako ima empirijsko uporište u tome što
su ljudi sa visokim obrazovanjem proporcionalno više zastuplje­
ni u društvenim pokretima, mada ovaj aspekt nije u toj meri od­
lučujući, s obzirom na njihovu veću zastupljenost i u konvenci­
onalnim političkim organizacijama. Međutim, ova analiza nije
adekvatna iz dva osnovna razloga. Prvo, polazi od određene kon­
statacije, pri čemu je to odgovor na pitanje na koje tek treba da
odgovori: šta je ono po čemu heterogenom skupu grupa i poje­
dinaca, koje Ofe opisuje kao „novu klasu", odgovara upravo ova
kvalifikacija? Poslednjih godina, klasifikacija društvenih slojeva
na osnovu profesionalne strukture sve je problematičnija za soci­
ologe, zbog rasta sektora usluga gde je prisutan ogroman raspon
zanimanja, pri čemu sva ta zanimanja ne uživaju uslove srednje
klase vezane za poslove belih okovratnika, zbog povećanog bro­
ja zaposlenih žena koje se često ne uklapaju u klasne kategorije
tradicionalno postavljene tako da odgovaraju zaposlenim muš­
karcima i zbog velikog dela populacije koji je sada ekonomski ne­
aktivan (v. Pakulski and Waters, 1996). Kategorizacija prema kla­
sama je sve više arbitrarna, tako da je i Ofeovo označavanje „nove
klase" u istoj meri arbitrarno, jer podrazumeva sve probleme na­
stale za one koji se danas bave stratifikacijom društva, s obzirom

124

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

da za njega obrazovanje predstavlja osnov klasne podele. Razli­
čite grupe koje smešta u kategoriju „nove srednje klase" nema­
ju isto poreklo, uslove zaposlenja ili mogućnosti na način koji
bismo očekivali kada se koristi termin „klasa"; Ofe koristi ovaj
termin oslanjajući se na analitičke veze koje su postavili sociolo­
zi stratifikacije, bez uporišta u njegovoj teoriji. Drugo, eliminisanjem međusobne povezanosti klasnih lokacija, interesa onih koji
se nalaze na klasnim lokacijama i njihovog angažovanja u pokreti­
ma, Ofe nam ne daje razlog za pretpostavku da je to angažovanje
upravo određeno klasnom strukturom, a ne nekim drugim aspek­
tima u životima pripadnika pokreta. Naprotiv, s obzirom da pri­
padnici pokreta imaju razloga da se u njih uključe, a da se inače
verovatno ne bi ni odlučili da bilo šta preduzmu, logičnije je da
je njihovo angažovanje prouzrokovano upravo tim razlozima, a
ne strukturnim determinantama koje je, zapravo, teško precizi­
rati imajući u vidu raznovrsnost iskustava medu grupama koje,
po njegovoj kategorizaciji, čine „novu srednju klasu". U stvari,
s obzirom da je kod pokreta koji ga najviše interesuju — pokreta
za životnu sredinu i pokreta za mir — prisutan takav raspon raz­
ličitih mogućnosti, u smislu ideološkog opredeljenja, stepena an­
gažovanja, vrste organizacione strukture itd., malo je verovatno
da bi samo jedna orijentacija bila dovoljna da se uključivanje u
pokrete sagleda u opštim crtama. Objašnjenja novih društvenih
pokreta, koja ih analiziraju u smislu klase, nepotrebno komplikuju pitanje o tome kako se desilo da poslednjih godina postanu
toliko značajni zbog toga što nije prisutna želja da se razmotri
način na koji sami učesnici vide svoje aktivnosti.
Drugo popularno društveno-ekonomsko objašnjenje novih
društvenih pokreta, koje ih vezuje za kretanja u razvijenim kapita­
lističkim društvima, je objašnjenje Jirgena Habermasa [Jurgen Habermas]. Po njegovom mišljenju, zadiranje komodiflkacije, kao
posledice razvoja potrošačke ekonomije i birokratske posleratne
socijalne države, u ono što se ranije smatralo privatnim životom
doprinosi pojavi novih društvenih pokreta. Po Habermasu, novi
društveni pokreti javljaju se prevashodno radi odbrane onoga što
naziva „svetom života", odnosno, vrednosti zajednice i porodice
koje ekonomski i politički sistemi u modernim društvima sve više

POUTIZACIJA DRUŠTVA

125

ugrožavaju komodifikacijom i birokratskom administracijom. U
svim svojim radovima Habermas se uporno drži ovog shvatanja
društvenih pokreta. S druge strane, međutim, definiše i progresiv­
ni potencijal društvenih pokreta koji prepoznaje na različite nači­
ne, na različitim nivoima razvoja svog teoretskog dela. U knjizi
Kriza legitimiteta (1988) tvrdi da se, posebno kada su u pitanju
pripadnici nove klase koju identifikuje Ofe, može zahtevati da se
i sam sistem postavi kao racionalno odgovoran. Sirenje države i tr­
žišta, po Habermasu, ugrožava tradicionalne motivacije i vrednosti — na primer, razlika u odnosu na statusne hijerarhije ugrožena
je sve intenzivnijom meritokratijom — a one su neophodne za re­
produkciju sistema. Smanjenje ove tenzije zavisi od intenziviranja
komunikativne racionalnosti koju zahtevaju progresivni društveni
pokreti, kako bi neracionalno, tradicionalno prihvatanje sistema
zamenila privrženost prema društvu koje je pravednije, otvorenije
za aktivno uključivanje i racionalnije uređeno.
Kao što ističe Skot (1990), mnbge karakteristike novih druš­
tvenih pokreta zaista su otelotvorenje progresivnijih aspekata Habermasove analize, više nego što brane životni svet: često se zalažu
za to da isključene grupe steknu prava građana, a da se racionalizovana država angažuje kako bi se socijalne nejednakosti u građan­
skom društvu svele na minimum; takođe, često pokušavaju da od­
govornost države prošire u pravcu racionalnog odlučivanja, kao u
slučaju anti-nuklearnih i mirovnih pokreta. S druge strane, među­
tim, ima slučajeva kada su pokreti defanzivni u odnosu na ove ka­
rakteristike modernog doba koje Habermas smatra neophodnim
i progresivnim. Izuzetno uticajan pokret zelenih u Nemačkoj, na
primer, ne prihvata koncept progresa povezanog sa industrijskim
razvojem na način koji bi Habermas teško prihvatio, kao što ne
prihvata ni univerzalistički moral koji predstavlja suštinu Habermasovih ideja o racionalnoj odgovornosti, uz zalaganje za rekon­
strukciju zajednice kroz kvazi-religiozno i mitološko iskustvo. Kao
što tvrdi Skot, zbog toga što je njegova ideja o industrijskom druš­
tvu vezana za marksističke ideje o istorijskom razvoju koji nastaje
kao posledica sistemskih kontradikcija i kriza, sklon je da zanema­
ri one aspekte industrijskog društva koji ne odgovaraju ovom shvatanju pravca kretanja istorije (Scott, 1990: 70—80).

126

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

U kasnijim radovima, Habermas se distancira od sveobuhvat­
nog funkcionalizma Krize legitimiteta; životni svet više nije neop­
hodan za reprodukciju društva kao celine, već predstavlja arenu
koja je, uz sopstvenu dinamiku detradicionalizacije usmerene na
racionalizaciju, u velikoj meri suprotstavljena sistematskoj logi­
ci ekonomije i države. U kasnijim delima, inovativne društvene
pokrete i dalje smatra defanzivnim u pokušajima da se zajednici
vrate formalno institucionalizovane aktivnosti, kao što su „rad" i
„politika" (Outhvvaite, 1994: 106—7). Međutim, takođe smatra
da imaju potencijalno progresivnu ulogu, s obzirom da je moguć
njihov uticaj na formalni politički proces kroz racionalnu kritiku
i demokratsko odlučivanje u javnom domenu. Habermasovi ka­
sniji stavovi o društvenim pokretima više se odnose na normativ­
ni potencijal koji donose demoktatskom preporodu, nego na so­
ciološko sagledavanje razloga zbog kojih nastaju i načina na koji
funkcionišu. O ovome ćemo detaljnije govoriti u poglavlju 5.
Alternativa društveno-ekonomskim objašnjenjima novih
društvenih pokreta, poput onih koje nude Ofe i Habermas, su
gledišta zasnovana na generacijskim faktorima. Po tumačenju is­
traživanja koje daje Pakulski, socijalni profil aktivista ekološkog
pokreta u SAD, zapadnoj Evropi i Australiji vrlo je sličan socijal­
nom profilu starosne grupe ispod 40 godina u populaciji, kao celini. Premda je i u okviru Ofeove „nove srednje klase" ova starosna
grupa brojnija nego stariji ljudi, tako da se te dve grupe u velikoj
meri preklapaju, on tvrdi da empirijski dokazi idu više u prilog
generacijske analize (Pakulski, 1995: 65). Međutim, kako ističe
Pakulski, još važnije je da kod društveno-ekonomskog objašnje­
nja — kao što je uticajna teorija Ronalda Inglharta [Ronald Inglehart] (1990) zasnovana na zajedničkim iskustvima i vrednostima
generacija — ne postoji problem klasnih objašnjenja koja moraju
da pretpostave zajedničku orijentaciju (Pakulski, 1995: 69). Inglhartov stav je da je generacija posle II svetskog rata razvila „postmaterijalističke vrednosti" u kojima je bio izraženiji kvalitet nego
ekonomski ciljevi. Smatra da je ovo bila posledica do tada nezabeleženog stepena ekonomske sigurnosti. Tvrdnje na koje se osla­
nja Inglhartova teorija su, prvo, da ljudi najviše cene one stvari
koje su relativno retke i, drugo, da osnovne vrednosti pojedinca

POLITIZAOJA DRUŠTVA

127

odražavaju subjektivne uslove koji su preovladivali u godinama
pre sazrevanja. Inglhart tvrdi da ove konstatacije proizlaze iz is­
crpnog anketnog istraživanja koje je sprovedeno širom sveta:
prisutne su vrlo izražene međusobne korelacije starosti, postmaterijalističkih vrednosti i pripadnosti društvenim pokretima. Po
Inglhartu, došlo je do pomeranja ka novom stilu politike levog
krila koja je zainteresovana za uspostavljanje manje formalnih,
bližih odnosa sa drugima, izraženije samopoštovanje, za intelek­
tualno i estetsko zadovoljstvo više nego za pitanja ekonomskog
rasta i raspodele koja su karakteristična za politiku stare levice i
dominantna u društvu oskudice i ekonomske nesigurnosti. Ma­
da priznaje da je među prethodnicima novih društvenih pokre­
ta bilo onih koje je manje brinulo lišavanje nego kvalitet života,
tvrdi da je uključivanje u ove pokrete bilo na vrlo niskom nivou.
Ono što je novo kod novih društvenih pokreta je masovnost po­
drške koju uživaju (Inglehart, 1990).
Zbog toga što svoju teoriju zasniva na zajedničkim uverenjima i idealima, Inglhart je u stanju da objasni sličnu orijentaciju
pripadnika društvenih pokreta — bar u onoj meri u kojoj se za
podatke o vrednostima prikupljene anketiranjem može reći da
su pouzdani — a da tu sličnost u stavovima ne mora da pretposta­
vlja sa aspekta posledice strukturne promené, kao što je slučaj sa
klasnim objašnjenjima. Međutim, kao opšta teorija uslova novih
društvenih pokreta, Inglhartovo društveno-kulturno objašnjenje
suočeno je sa sličnim problemom kao i objašnjenja oslonjena na
klasu: pripadnike društvenih pokreta ne shvata ozbiljno na način
na koji to oni čine. Teorija da generacija ima zajedničke vrednosti,
koliko god da je uspešno empirijski podržana, nije u stanju da ob­
jasni zašto ljudi pristupaju jednom društvenom pokretu umesto
drugom, niti zašto se pokreti razlikuju po stepenu angažovanja ili
zašto su aktivni u različitim vrstama organizacije. Premda se čini
da Inglhartovo objašnjenje predstavlja korak ka tumačenju eksponencijalnog porasta društvenih pokreta poslednjih godina, ono
je i dalje samo delimično, jer ne može da objasni zašto određeni
društveni pokreti preuzimaju inicijativu u određenom trenutku
istorije. Takođe je delimično i po tome što ignoriše uticaj društve­
nih pokreta na promené u modelima uverenja i stavova. Inglhart

128

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

smatra da čovek mnogo više drži do vrednosti nego do ideoloških
uverenja, pri čemu je to aspekt strukture ličnosti koji je nastao
kroz socijalizaciju i usađen je u osećanja, a nije podložan racional­
nom ubeđivanju, tako da ga je praktično nemoguće promeniti.
S obzirom da se, po Inglhartu, društveni pokreti rukovode idelologijama zasnovanim na duboko usađenim vrednostima, moraju
se shvatati na način da je njihov uticaj na društvene vrednosti i
uverenja relativno mali. Mada Inglbertov interes za emotivne re­
zonance politike skreće pažnju na krajnje zanemarenu dimenziju
političkog života, u njegovoj teoriji nema prostora za sagledava­
nje uticaja društvenih pokreta na aspekte emotivnog doživljaja
sopstvene ličnosti. Međutim, bilo bi suprotno intuitivnom rasudivanju reći, na primer, da ženski pokret i pokret za slobodu ho­
moseksualaca, koji su eksplicitno usmereni na aspekte identiteta
vezanih za pol i seksualnu opredeljenost, nemaju nikakav uticaj
na naš emotivni odnos prema sebi i prema drugima.
Konačno, postoje i mnogo smelije teze o promenama socijal­
nog konteksta u kome se javljaju novi društveni pokreti; one se
odnose na nadmoćnost industrijskog društva u celini. Ideju da
društveni pokreti postaju izraženi zbog promena u društvu uglav­
nom zastupaju oni koji se nazivaju teoretičarima novih društve­
nih pokreta, naročito Alen Turen [Alain Touraine] i Alberto Meluči [Alberto Melucci] o čijim ćemo radovima govoriti detaljnije
u ovom poglavlju. Turen je prvi razvio ideju postindustrijalizma,
kao načina da se sagleda novi kontekst društvenih pokreta. Dok
je industrijsko društvo organizovano oko manufakturne proizvod­
nje, u postindustrijskom društvu najznačajniji resursi su znanje i
informacije. Po Turenu, ovo dovodi do novih oblika sukoba koji
imaju više kulturnu nego ekonomsku domenziju. Klasni sukob zamenjuje sukob oko kontrole nad znanjem, naročito između dobro
obrazovanih delova društva koji su inače marginalizovani i onih
koji znanje koriste da bi upravljali novim društvom. U svojim ra­
dovima neposredno posle les événements 1968. godine u Parizu,
Turen se posebno bavio studentskim pokretom (Touraine, 1971).
U novije vreme, Meluči je dodao dve nove konstatacije Turenovoj
tezi. Prvo, postindustrijsko društvo je globalizovan, međusobno za­
visan svetski sistem u kome ni za koga i ni za šta ne postoji ono što

129

POUTIZACIJA DRUŠTVA

je eksterno u odnosu na sopstvene granico. Drugo, ovo društvo je
sve više individualizirano: glavni igrači u društvu više nisu grupe
koje definiše njihova klasa, svest, religiozno povezivanje ili etnicitet, već individualci koji moraju da se trude da svojim životima
daju smisao kroz društveno delovanje (Melucci, 1989: 184).
Društveni pokreti su takođe usko povezani sa postmodernim dobom. Kruk [Crook] i saradnici (1992), na primer, smatra­
ju da je uspon društvenih pokreta od kasnih šezdesetih godina
prošlog veka vezan za sve manji značaj klasnih sukoba. Po nji­
hovom mišljenju, korporativistički sporazumi u periodu posle II
svetskog rata, između organizacija radničke klase, rukovodstva i
države, poremećeni delom zbog procesa globalizacije, paralelno
sa narušenim međusobnim vezama tržišta, kulture i politike organizovane oko nacionalne države, a delom zato što klasa više
nije osnovni fokus političke mobilizacije. Dokaze za ono što na­
zivaju „dekompozicijom klase" vide u fragmentaciji i depolarizaciji najvećih političkih partija u liberalnim demokratijama i sve
slabijem identifikovanju glasača sa tim partijama, kao predstav­
nicima klasnih interesa. Savremenu fragmentaciju politike pripi­
suju razočaranju birača u ustanovljene birokratske strukture, kao
i slabljenju miljea — zajednica i, pre svega, zanimanja, što je pred­
stavljalo osnov ldasnog biračkog tela. Društveni pokreti su sve
značajniji u postmodernom dobu zato što ih moralna i kulturna
problematika interesuje bar isto koliko i pitanja sopstvenog inte­
resa, a na mobilisanje javnog mišljenja orijentišu se bar isto koli­
ko i na državu. Posebno su pogodni za novu formu društva zato
što kultura izbija u prvi plan, kao medij u kome se identitet, na­
čin života i društvene strukture stabilizuju, u onoj meri u kojoj
je to u postmodernom dobu uopšte moguće (Crook et al., 1992;
v. takođe Postmoderno doba i politika, poglavlje 5).

Društveni pokreti i nova politička

sociologija

Postoji i treći način da se sagleda nova dimenzija društvenih
pokreta. Mogu se smatrati novim za sociologiju utoliko što je
ona sada orijentisana tako da njihove aktivnosti smatra značaj­
nim. Ovo je zaključak Kreiga Kelhuna (1995). Pita se zašto je

130

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

tradicionalna sociologija ignorisala ostale društvene pokrete, osim
radničkog pokreta, tako da su društveni pokreti otkriveni kao „no­
vi" šezdesetih godina prošlog veka, kada su, zapravo, verski pokreti,
nacionalizam, ženski pokret i drugi bili kontinuirano prisutni to­
kom XLX i u prvoj polovini X X veka? Po Kelhunovom mišljenju,
ovo je posledica racionalističke, instrumentalističke jednostranosti
same sociologije. Čim je radnički pokret institucionalizovan krajem
XIX veka, sa davanjem prava glasa, shvaćen je kao osnovni društve­
ni pokret industrijalizacije i progresivne društvene promené. Osta­
li pokreti, koji su bar u istoj meri bili posvećeni transformacijama
sopstvene ličnosti, izboru životnog stila i estetskim kriterijumima u
proceni ličnih i društvenih aranžmana, ignorisani su kao irelevant­
ni za racionalni, materijalni napredak (Calhoun, 1995).
Kelhunove zaključke moguće je jasno sagledati u odnosu na
„postmoderni zaokret" u sociologiji. Sociologija je zanemarila osta­
le društvene pokrete, osim radničkog pokreta koji je shvaćen kao
dinamična sila promené ka jednakosti i slobodi u budućem socijali­
stičkom društvu, utoliko što je usvojila „metanarativ" racionalnog
napretka ka ljudskoj emancipaciji. „Postmoderni zaokret", s druge
strane, ostavlja mogućnost izraženije pluralističkog shvatanja druš­
tvenog života sačinjenog od različitih, ograničenih narativa koji se
smatraju prihvadjivim samo za definisane grupe i pojedince. Za­
to je mnogo pravilnije analizirati ne samo savremeno društvo, već
— sledeći Kelhunovu konstataciju — karakteristike modernog druš­
tva koje su zamagljene isključivim sociološkim opredeljenjem za
moderni metanarativ. Po ovom shvatanju, ne radi se o tome da
je društvo postalo postmoderno, već moderno shvatanje zapravo
mnogo više odgovara modernom dobu nego moderna sociologija.
Međutim, kao što i sâm Kelhun konstatuje, činjenica je i da
je radnički pokret u suštini marginalizovao ostale društvene po­
krete počev od sredine X I X veka. Kao što je pokazao Carls Tili
[Charles Tilly] (1984), radnički pokret i moderna država razvijali
su se paralelno. Davanje povlastica i relativna sptemnost državne
elite da reaguje na probleme radnika znače da je i formu države
oblikovao radnički pokret. Ovaj proces kulminirao je u korporatističkoj socijalnoj državi, u periodu posle II svetskog rata, ka­
da su formalizovani međusobni pregovori kapitalista, radnika i

POLITIZACIJA DRUŠTVA

131

vlade (Tilly, 1984). Pošto je sociološka teorija ustanovljena isto­
vremeno sa ovim kretanjima, sociolozi su se takode koncentrisali
na državu kao glavnu scenu moderne politike i radničkog pokre­
ta, kao dominantne političke snage. Ovo je dovelo do suženog
shvatanja politike u tradicionalnoj političkoj sociologiji o kome
smo govorili u poglavlju 1. Takode je podrazumevalo da druš­
tveni pokreti, koji nisu odgovarali modelu radničkog pokreta,
sa organizovanim političkim partijama i aktivnim zahtevima za
poboljšanje socijalnih uslova, nisu smatrani političkim. Sve do
erupcije „novih" društvenih pokreta šezdesetih godina prošlog
veka, društveni pokreti koji nisu bili deo organizovanog radnič­
kog pokreta smatrani su iracionalnim i analizirani kao ispadi bez
posebnog motiva prouzrokovani stegama socijalnog sistema. Na­
čin na koji se politika razvijala oko radničkog pokreta i države
ustvari je istovremeno marginalizovao ostale pokrete. Na primer,
mada je činjenica da ženski pokret nikada nije potpuno nestao,
apsorbovan je konvencionalnim tokovima politike pošto su žene
dobile pravo glasa početkom X X veka. Ženske grupe bile su ak­
tivne unutar države zalažući se za liberalnu politiku i lobirajući
medu ministrima ili u pokretu radničke klase u kampanjama za
bolje socijalne uslove siromašnih supruga i majki (Pugh, 1992).
Politička uverenja, koja su bila više orijentisana na stil života i
poticala od ranije povezanosti feminizma i socijalizma, marginalizovana su do te mere da su nestala (v. Taylor, 1983).
Iz ove perspektive, erupcija društvenih pokreta šezdesetih go­
dina prošlog veka zaista je predstavljala nešto novo, ne samo za
sociološku teoriju već, u relativnom smislu, u odnosu na politiku
koja je do tada bila dominantna — organizovanu politiku radnič­
kog pokreta. Premda ne postoji jasan kontrast između „starih" i
„novih" društvenih pokreta, u smislu organizacionih formi i ori­
jentacije ka politici u građanskom društvu i/ili državi, društveni
pokreti iz šezdesetih i sedamdesetih ipak su imali karakteristike
koje su zahtevale korekcije tradicionalnog sociološkog modela po­
litike koncentrisane na državu. Upravo u ovom smislu, društveni
pokreti šezdesetih godina su bili „novi". „Nov" je istovremeno i so­
cijalni kontekst u kome su nastali, s obzirom na sve manje izraže­
nu identifikaciju oslonjenu na klase, izostalu podršku političkih

132

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

partija organizovanih u cilju zastupanja „klasnih interesa" i politizaciju identiteta, kao što su pol, seksualno opredeljenje, etnička
pripadnost i nacionalnost, koji su ranije marginalizovani u kon­
vencionalnoj politici. Opet, konstatacija da je došlo do naglog
raskida sa istorijom ili da se danas čak nalazimo u tranziciji ka sa­
svim novom obliku društva nije neophodna za zaključak da ove
promene svejedno podrazumevaju „novi" socijalni kontekst koji
zahteva redefinisanje tradicionalnih pretpostavki političke socio­
logije oslonjene na shvatanje da se slojevitost društva uglavnom
zasniva na klasnim podelama.
Društveni pokreti, dakle, zahtevaju i doprinose novom nači­
nu razmišljanja u političkoj sociologiji, što je posledica stvarno
nastalih promena u politici, a i zbog toga što su skrenuli pažnju
na oblike politike koji su ranije bili zanemareni zbog tradicional­
ne usmerenosti na politiku na nivou nacionalne države. Kao što
ćemo videti, nova misao je očigledna u razvoju istraživanja druš­
tvenih pokreta, čak i u slučaju R M T teorije gde se krenulo od vr­
lo racionalističkih, instrumentalističkih premisa. Takode, nov na­
čin razmišljanja je usko povezan sa „postmodernim zaokretom"
u političkoj sociologiji o kome smo govorili u poglavlju 1. Pre
svega, ovaj segment radova doprineo je shvatanju društvenih po­
kreta na način da su uključeni i kulturnu politiku: uključeni su
u osporavanje identiteta i redefinisanje aspekata formiranja druš­
tvenog života.

3.2.

TEORIJA MOBILIZACIJE RESURSA I O N O ŠTO SLEDI

Teorija mobilizacije resursa (RMT) oslanja se na liberalno
shvatanje da su društvene pojave rezultat individualnih odluka i
postupaka. Eksplicitno je razvijena na premisama teorije racional­
nog izbora, po kojima je učešće pojedinca u društvenim pokreti­
ma racionalno, čime se suprotstavlja ranijim objašnjenjima u ame­
ričkoj sociologiji, odnosno, shvatanju da je ovo učešće psihološki
motivisano, kao manje ili više iracionalno reagovanje na socijalne
uslove. U teorijama, koje su nastale oslanjajući se na radove Le
Bona i popularizovane u funkcionalističkim pristupima sličnim
Smelserovom, smatra se da je kolektivno delovanje povezano

POLITIZACIJA DRUŠTVA

133

sa erupcijama nekontrolisanog ponašanja, kao poskdica lošeg
funkcionisanja društva. Ovi radovi podstaknuti su željom da se
spreči ekspanzija fašističkih i autoritarnih pokreta, međutim, do
sedamdesetih godina sociolozi su očigledno postali naklonjeni
zahtevima novih društvenih pokreta ili, čak, njihovi aktivni uče­
snici, tako da nisu mogli da prihvate ovo stanovište (Offe, 1987:
8 1 ; Scott, 1990: 4 0 - 6 ) . Razvoj R M T teorije bio je odgovor na
još jednu popularnu teoriju koja se odnosila na relativno lišava­
nje: smatralo se da je protest posledica toga što očekivanja rastu
brže od realnih mogućnosti, tako da se grupe koje sebe doživlja­
vaju kao marginalizovane i lišene iskustva — studenti, borci za
građanska prava, žene — odlučuju za kolektivno delovanje kako
bi ispravili ono što smatraju nepravdom. Teoretičari mobilizacije
resursa vrlo jednostavno u ubedljivo negiraju svaku teoriju druš­
tvenih pokreta koja ih tumači kao posledicu socijalnih nepravdi:
s obzirom da su u društvu uvek prisutne nepravde, uključivanje u
kolektivno delovanje se ne može objasniti samo time što neprav­
de postoje (Zald and McCarthy, 1987: 16—18). Po teoretičarima
mobilizacije resursa, ono što treba objasniti je zašto se pojedinci
svesno uključuju u kolektivno delovanje, kada je to posledica ra­
cionalnog sagledavanja sopstvenih interesa; društveno delovanje
nije prouzrokovano strukturnim uslovima.
Poslednjih godina, premise R M T teorije u teoriji racional­
nog izbora — koja i sama potiče od klasične neoekonomske nau­
ke — predmet su brojnih kritika, budi se interesovanje za manje
racionalne aspekte motivacije pojedinca, a teoretičari skloni tradi­
ciji pokušavaju da razviju sociološki adekvatnije objašnjenje učeš­
ća u društvenim pokretima. Ovo je dovelo do toga da se teoreti­
čari mobilizacije resursa zainteresuju za subjektivnost i kulturu.
U svoj pristup su ugradili ideje iz interakcionističke sociologije
Ervinga Gofmana i time obogatili njegovu koncepciju individu­
alnih odluka. Međutim, teoretičari mobilizacije resursa opiru se
implikacijama „postmodernog zaokreta" kojim su krenuli istovre­
meno insistirajući na realističnoj epistemologiji i racionalističkim
premisama na kojima je tradicija utemeljena. Posledice se svode
na nedoslednosti u pristupu koje je jedino moguće prevazići uko­
liko se ove implikacije prihvate.

134

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

R M T teorija nije liberalan pristup samo po svom metodološ­
kom individualizmu, već i po načinu na koji državu implicitno
shvata kao arenu čiste politike. Po teoretičarima mobilizacije resur­
sa - mada društveni pokreti u početku možda imaju problemati­
čan odnos sa vladom, utoliko što njihovi pripadnici smatraju da
nisu adekvatno zastupljeni u dominantnim političkim partijama
i institucijama - uspeh društvenog pokreta podrazumeva ostva­
rivanje mogućnosti rutinskog pristupa političkom procesu. Ova
premisa je, međutim, takode vezana za problematiku uključivanja
dimenzija subjektivnosti i kulture u teoriju. Ukoliko učešće u druš­
tvenim pokretima zavisi od toga kako pojedinci doživljavaju sebe
i svoju situaciju, izgleda da ne postoji opravdan razlog zbog koga
bi se ignorisalo osporavanje perspektiva i transformacije identiteta
u građanskom društvu, ako to već nije jedan od aspekata politi­
ke. Međutim, širenje R M T teorije na način da obuhvati ovu pro­
blematiku ponovo ukazuje na prostor izvan liberalne paradigme i
zbog toga je donekle teško prihvatljivo za njene sledbenike.
Teorija mobilizacije resursa
Doprinos teoriji racionalnog izbora, koji je ostavio najviše
uticaja u R M T teoriji, je Logika kolektivne akcije (1968) Makura Olsona [Mancur OlsonJ. Kao što ističe Skot, teorija društve­
nog ponašanja izložena u ovoj knjizi postavljena je na osnovu
dve premise izvedene iz neoklasične ekonomije: prvo, da druš­
tvene izbore treba tumačiti uzimajući u obzir individualne prio­
ritete i drugo, da pojedinci postupaju racionalno da bi svoje inte­
rese maksimalno zadovoljili, a svoja ulaganja sveli na minimum
(Scott, 1990: 10). Oison se bavi idejom da kolektivni interesi i
kolektivna akcija ne moraju biti uvek povezani. Naprotiv:
Ukoliko se pripadnici velike grupe racionalno trude da
maksimalno zadovolje svoje interese, neće delovati u prav­
cu podrške zajedničkih ili grupnih ciljeva, osim ako su
na to silom primorani ili ako se pripadnicima grupe p o j e ­
dinačno ponudi neka druga vrsta podsticaja, koji nije ve­
zan za ostvarivanje zajedničkog ili grupnog interesa, p o d
uslovom da učestvuju u ulaganjima i zajednički snose te­
ret grupnih ciljeva. ( O l s o n , 1 9 6 8 : 2 ) .

POLITIZACUA DRUŠTVA

135

Ovo je dobro poznati problem „besplatne vožnje" sa kojim
su suočeni teoretičari racionalnog izbora. Priroda javnog dobra
podrazumeva da nijednog pojedinca u određenoj grupi nije re­
alno moguće sprečiti da od tog dobra ima koristi, ukoliko takve
mogućnosti imaju ostali u grupi. S obzirom da učešće jednog po­
jedinca toliko malo utiče na ostvarivanje javnog dobra, racional­
nije je da se do tog dobra dođe bez učešća u kolektivnoj akciji,
osim ako je grupa u mogućnosti da određene pojedince na neki
način nagradi ili kazni proporcionalno stepenu njihovog učešća.
Ovo je vrlo teško, ako ne i nemoguće za društveni pokret koncentrisan upravo na promene pravila i struktura kojima se jedna
kategorija ljudi sistematski lišava određenih prednosti u odnosu
na ostale.
Olsonov cilj nije bio da ponudi objašnjenje formiranja druš­
tvenih pokreta. Naprotiv, bio je zainteresovan da objasni zašto lju­
di ne učestvuju u kolektivnoj akciji i pored toga što kolektivni
ciljevi podrazumevaju njihove individualne interese. Postojanje
socijalnih nepravdi nije dovoljan uslov za razvoj društvenih pokre­
ta. Međutim, za teoretičare mobilizacije resursa, koji su impresio­
nirani teorijom racionalnog izbora, ali zainteresovani za proučava­
nje stvarno postojećih društvenih pokreta, s obzirom da ljudi ipak
učestvuju u kolektivnoj akciji, ovo pitanje postaje znatno drugači­
je: kako se resursi mobilišu na način da učešće u pokretima posta­
je racionalno za pojedince sa sopstvenim interesima?
Ovo je pitanje kojim se bavi Entoni Oberšal [Anthony Oberschall] proširujući Olsonovu teoriju da bi objasnio istorijsku po­
javu opozicionih društvenih pokreta. Oberšal resurse definiše do­
voljno široko, tako da obuhvataju materijalne resurse, kao što su
radna mesta, novac i prava na robu i usluge, kao i nematerijalne
resurse uključujući autoritet, opredeljenje, prijateljstvo, sposob­
nosti itd. Pod mobilizacijom podrazumeva procese kojima grupe
upravljaju u cilju ostvarivanja svojih ciljeva (Oberschall, 1973:
28). Kao i Olson, Oberšal pretpostavlja da pojedinci suočeni sa
odlukama o upravljanju sopstvenim resursima učestvuju u kolek­
tivnoj akciji ukoliko se racionalno opredele da na taj način ostva­
ruju svoje interese. Međutim, Oberšal je u stanju je da pokaže
kako je ovo uključivanje češće nego što bi se moglo pretpostaviti

136

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

na osnovu Olsonove teorije, tako što uzima u obzir aspekte druš­
tvenih situacija u kojima se pojedinci zatiču — ono što Olson u
velikoj meri ignoriše. U slučaju lidera pokreta — mada je cena
njihovog učešća vrlo visoka što se, uostalom, može odnositi i na
rizike kada se angažuju u aktivnostima suprotno postojećim in­
teresima — Oberšal tvrdi da su velike i potencijalne koristi u smi­
slu društvenog statusa i moći u okviru pokreta, kao i uspešne
karijere zahvaljujući liderskoj ulozi ukoliko pokret doživi uspeh.
Ovo se naročito dešava kada su vrata „normalnih" mogućnosti
zatvorena za pripadnike određene društvene grupe, tako da lide­
ri, ukoliko postignu uspeh, imaju velike koristi kao pojedinci,
uz relativno mala ulaganja. Oberšal takođe govori o socijalnom
kontekstu običnih pripadnika društvenih pokreta tvrdeći da oni
ne postoje kao izolovani pojedinci, što je Olsonova pretpostavka;
ustvari, često žive u zajednicama u kojima svako ima izgleda da
ostvari korist zahvaljujući kolektivnoj akciji, tako da je svaki po­
jedinac pod socijalnim pritiskom da se uključi u pokret posvećen
zajedničkim ciljevima. Ovakav pristup naročito ima izgleda za
uspeh, s obzirom na mala ulaganja kod ove vrste učešća. U stvari,
Olson je takođe smatrao da društvene sankcije i nagrade spada­
ju u oblike motivacije koji mogu mobilisati grupu, s tim da, po
njegovom mišljenju, imaju efekta samo u malim grupama zasno­
vanim na prijateljstvu (Olson, 1968: 6 0 - 1 ) . Oberšal razvija ovu
ideju da bi prioritete pojedinaca koje oblikuju društveni uslovi
objasnio na više sociološkim osnovama. Jasno je da ostaje opredeljen za Olsonov metodološki individualizam, međutim, tvrdi
da se razmišljanje o akciji koja se zasniva isključivo na racionalno
odabranom sopstvenom interesu svodi na čisto nagađanje (Oberschall, 1973: 118).
R M T teoriju dalje su razvijali sociolozi Mejer Zald [Mayer
Zald] i Džon Mekarti [John McCarthy] koji su ovaj termin pr­
vi ustanovili kao takav i razvili mnoge od ideja korišćenih kao
osnov empirijskih istraživanja koja su podstaknuta R M T teo­
rijom. Zald i Mekarti posebno su se koncentrisali na organiza­
cije društvenih pokreta tvrdeći da je, pre svega, razvoj ovih or­
ganizacija doveo do eksponencijalnog rasta društvenih pokreta
šezdesetih godina prošlog veka. I oni su u velikoj meri prihvatili

POLITIZACIM DRUŠTVA

137

premise reorije racionalnog izbora i Oisonove ideje o suštinskoj
neusklađenosti sopstvenog interesa pojedinca i kolektivne akcije.
Po njima, svako zadovoljavajuće objašnjenje društvenih pokreta
moralo bi da poštuje ove premise.
Po Zaldu i Mekartiju, profesionalizacija organizacija društve­
nih pokreta, koje su dovele do porasta aktivnosti ovih pokreta,
podrazumeva stvaranje mogućnosti za profesionalnu karijeru po­
jedinaca koje zapošljavaju. Često se radi o stručnjacima u oblasti
socijalne politike, prava ili „socijalne problematike" koji se kreću
„na relaciji vladinih instutucija, privatnih agencija, organizacija
na nivou lokalne zajednice, fondacija i unviverziteta", pri čemu
su prevashodno posvećeni programima i načinu rada, a ne kon­
kretnoj organizaciji ili svojoj profesiji (Zald and McCarthy, 1987:
397). Ove mogućnosti su šezdesetih i sedamdesetih godina bile
vezane za rast finansiranja „vrednih ideja" koje su obezbeđivale
dobrotvorne fondacije, poslovni sistemi, crkva, pa i država.
Zald i Mekarti resurse definišu uže nego Oberšal i Olson
— postavljajući okvire u kojima istraživački program R M T teorije
treba da se razvija — na način da resursi podrazumevaju legitimi­
tet, novac, rad aktivista, objekte i opremu. U praksi, međutim,
novac je resurs kojim se najviše bave. Ovo je drugi značajan faktor
koji, po mišljenju Zalda i Mekartija, doprinosi rastu aktivnosti
društvenih pokreta: opšti porast materijalnog bogatstva razvijenih
društava. Porast materijalnog bogatstva novih srednjih klasa, koje
su sposobne i voljne da obezbede ove resurse, značajan je, kako
smatraju Zald i Mekarri, zato što pomaže da se formira „sektor
društvenih pokreta" koji se sastoji od ukupne aktivnosti i članstva
svih društvenih pokreta u društvu. Organizacije društvenih pokre­
ta međusobno se nadmeću kako bi one koje Zald i Mekarti nazi­
vaju „simaptizerima", odnosno, one koji sa simpatijama gledaju
na ciljeve pokreta, preobratili u „aktivne pristalice", odnosno, one
koji obezbeđuju resurse pokreta, iz redova uglavnom iste društve­
ne grupe. U ovom smislu su posebno važni „simpatizeri savesti"
koji verovatno raspolažu značajnim resursima i reaguju na zahteve više nego samo jednog pokreta. Zald i Mekarti takođe definišu
ono što nazivaju „potencijalnim korisnicima", odnosno, one koji
očekuju da će ostvariti korist od aktivnosti pokreta, a možda ne

138

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

spadaju ni u jednu od prethodnih kategorija. Na primer, žena ko­
ja nema prihode i sticajem okolnosti se protivi ostvarivanju prava
žena svejedno može imati koristi zahvaljujući većim mogućnosti­
ma za koje se izborio ženski pokret.
Po mišljenju Zalda i Mekartija, njihova verzija R M T teorije
koja naglašava značaj organizacija društvenih pokreta daje kom­
pletan odgovor na Olsonove konstatacije vezane za nedostatak
racionalnisti u kolektivnoj akciji. Problem besplatne vožnje ne
javlja se u situacijama kada učešće većine pojedinaca ne podrazumeva gotovo nikakva ulaganja i ne zahteva ništa više do godiš­
nju članarinu i/ili povremenu donaciju, pri čemu za one koji se
aktivno uključe u kolektivnu akciju društvenih pokreta postoje
značajne koristi u smislu mogućnosti zapošljavanja i profesional­
ne karijere. Kako smatraju Zald i Mekarti (1987: 27), njihova
teorija postavlja Olsonovu tezu naopako:
M a d a je za bilo kog pojedinca individualno neracionalno
da se pridružuje organizaciji društvenog pokreta, k o j a se
već zalaže i bori za njegove prioritete, postojanje društve­
nog pokreta koji čine imućni simpatizeri zahteva preduzetničku dimenziju osnovne ideje usmerene ka stvaranju
održive organizacije.

U stvari, kako kažu Zald i Mekarti, organizacije društvenih
pokreta uopšte nisu rezultat individualne akcije usmerene na is­
pravljanje socijalnih nepravdi, već organizacije društvenih pokre­
ta čak mogu da stvore nepravde koje pripadnici konkretne popu­
lacije inače ne doživljavaju na taj način.
Uticajni radovi Zalda i Mekartija, kao i njihovih raznih saradnika (v. Zald and McCarthy, 1987, 1988) otišli su nešto dalje
u smislu stavljanja organizacija društvenih pokreta u relaciju sa
širim političkim procesom, s obzirom na konstataciju da bi — poš­
to su izvore finansiranja koji doprinose tim organizacijama identifikovali kao renomirane institucije elite — moglo biti teškoća u
mobilisanju resursa u pravcu podrške radikalnim idejama za koje
se smatra da ozbiljno osporavaju postojeći poredak. Međutim, ra­
dovi Carlsa Tilija, naročito Od mobilizacije do revolucije (1978),
obezbedili su alat za ispitivanje struktura političkog oportuniteta.

POLITIZACIJA DRUŠTVA

139

Najznačajniji aspekt Tilijevog rada je način na koji se eksplicitno bavi onim što je često implicitno u drugim studijama oslo­
njenim na R M T teoriju: značaj države. Tili je tvrdio da, kao naj­
moćniji politički činilac u modernim industrijskim društvima,
država selektivno potiskuje ili pomaže društvene pokrete i/ili nji­
hove aktivnosti u skladu sa onim što državne elite doživljavaju
kao sopstveni interes. Očigledno je da država potiskuje pojedine
pokrete i organizacije: terorističke organizacije, na primer, poti­
skuju se po definiciji; one koje se direktno suprotstavljaju poli­
tici vlade ili moći države obično se ne tolerišu; a čak i one orga­
nizacije koje deluju u okviru zakona mogu se naći izvan zakona
ukoliko se smatra da je promena politike poželjna ili praktično
moguća (kao, na primer, u slučaju sindikata u Britaniji osamdese­
tih godina prošlog veka). Na isti način, pojedini društveni pokre­
ti se tolerišu, čak podstiču, do nivoa na kome postaju deo polisa,
odnosno, stiču mogućnost rutinskog pristupa vladi. Tili kaže da
američka država stvara tri osnovna pravca kretanja za društveni
pokret: njegov raspad (kao poseldica represije); pripajanje organizovanih aktivista postojećoj političkoj partiji (čime se pokret
utapa u sistem upravljanja — na ovaj način je, na primer, radnič­
ki pokret utemeljen u korporatizmu zapadne Evrope posle II
svetskog rata); ili formiranje kontinuirano prisutne grupe koja
pritiscima deluje na vladu i političke partije (najčešći ishod po­
litičkih pokreta u SAD). Postoji i četvrti pravac kretanja koji je
uobičajen za zemlje sa jedinstvenim biračkim telom i partijama
posvećenim jedinstvenoj problematici, sa proporcionalnim izbor­
nim sistemom, na primer: stvaranje nove, eventualno privreme­
ne političke partije (kao u slučaju zelenih u Nemačkoj) (Tilly,
1984: 3 1 2 - 1 3 ) .
Po Tilijevom mišljenju, u poredenju sa društvenim pokreti­
ma pre X I X veka, pokreti na koje smo navikli danas su u do sada
neviđenoj meri organizovani i orijentisani na ostvarivanje promene kroz nacionalnu državu. U stvari, takve pokrete naziva „nacio­
nalnim pokretima" da bi ih razlikovao od manje organizovanih,
defanzivnijih i više lokalnih pokreta koji su bili posebno značaj­
ni tokom agresivne ekspanzije država u XVII veku. Do intenziv­
nije pojave nacionalnih pokreta, po Tilijevom mišljenu, došlo je

140

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

zbog razvoja elektoralne politike i, kao posledice, šireg pristupa
— bar u načelu — političkom procesu: tamo gde pokreti smatraju
da imaju rutinski pristup vladinim institucijama, za očekivati je
da će pred njih da iznesu svoje nepravde; tamo gde to nije slučaj,
poslužiće se drugim sredstvima. Ovo je takođe i posledica onoga
što naziva „repertoarom kolektivne akcije". Repertoar kolektivne
akcije podrazumeva sve načine na koji grupa koristi svoje resurse
da bi ostvarila zajednički cilj. U severnoj Americi X X veka, ovaj
repertoar obuhvata štrajkove, peticije i organizovanje grupa koje
deluju kroz pritiske, ali retko podrazumeva nerede, uništavanje
mašina i pobune — uobičajene akcije iz ranijih vremena. Tilijeva
konstatacija je da pokreti uče jedni od drugih: uspeh konkretne
taktike kod jednog pokreta verovatno dovodi do toga da je pri­
hvati drugi pokret.
Tilijev rad uklapa se u R M T tradiciju utoliko što ga, pre sve­
ga, interesuje način na koji društveni pokreti mobilišu resurse da
bi se bavili kolektivnim nepravdama. Međutim, Tili se od Zalda
i Mekartija razlikuje bar u dve značajne dimenzije. Prvo, odbacu­
je premise teorije racionalnog izbora time što zauzima radikalni­
ji, marksistički stav da interesi ne mogu da se svedu na prioritete
koje pojedinac izražava u svakom konkretnom trenutku. Mogu­
će je da se „realni interesi" pogrešno procene i, ustvari, delimičan zadatak organizacija koje se zalažu za status quo je da takve
interese učine manje očiglednim ukoliko ga njihovo artikulisanje
može ugroziti (Tilly, 1978). Drugo, teorija struktura političkog
oportuniteta i repertoari kolektivne akcije stavljaju znatno druga­
čiji naglasak na razvoj društvenih pokreta u poređenju sa Zaldovim i Mekartijevim koncentrisanjem na formalnu organizaciju.
Usmeravaju pažnju na razvoj otpora u masovnim okruženjima,
kao značajan aspekt tog razvoja, umesto na profesionalne organi­
zacije, kao neophodan uslov mobilizacije društvenih pokreta.
Razlika u naglašavanju drugačijih aspekata ne mora da znači
da su ova dva pristupa nekompatibilna. Verovatno je tačnija kon­
statacija da, u različitim slučajevima, dolaze do izražaja različiti
aspekti razvoja društvenih pokreta (McAdam et al., 1996: 4).
Ovo shvatanje razvijeno je kroz uticajan rad Sidni Teroua [Sydney
Tarrow] na temu „ciklusa protesta" (odnosno, kako ih sada naziva

POLITIZACIJA DRUŠTVA

141

„ciklusa suprotstavljanja"). Tvrdi da se društveni pokreti ne jav­
ljaju pojedinačno, već više kao deo opšteg talasa socijalnog ne­
mira, koji je uglavnom prouzrokovan nekim nepredvidivim
događajem i omogućen promenama u strukturama političkog
oportuniteta. Na početku ciklusa, do mobilizacije dolazi nepo­
sredno medu postojećim društvenim mrežama. Sa sve izraženi­
jom mobilizacijom, kolektivna akcija postaje intenzivnija i zahva­
ta širi krug društvenih grupa. Organizacije društvenih pokreta
formiraju se u trenutku kada ciklus protesta kulminira, kada se
međusobno nadmeću kako bi osvojile pristalice u okviru sektora
društvenih pokreta. U ovoj fazi, sklone su da od članova zahtevaju da im posvete vreme i energiju, a malo toga mogu da uzvrate
— osim entuzijazma, osećaja solidarnosti i zadovoljstva pobune.
Zbog toga doprinose eskalaciji direktne akcije koja karakteriše
ovu fazu ciklusa protesta. Studentski pokret iz šezdesetih godina
prošlog veka, na primer, bio je usmeren na primenu sve radikal­
nijih taktika u osporavanju autoriteta, što je konačno dovelo do
žestokih sukoba sa policijom. Ova eskalacija, u stvari, doprinosi
početku silazne linije ciklusa, s obzirom da se učesnici ne slažu
sa sve većim nasiljem ili su jednostavno iscrpljeni, kao i s obzi­
rom na to da država ili primenjuje stvarnu represiju ili, u retkim
slučajevima, kapitulira pred zahtevima nosilaca protesta. Silazna
linija, međutim, često dovodi do konsolidovanja organizacija
društvenih pokreta koji se opredeljuju za umereniji i dugoročni­
ji pristup, te deluju u pravcu mobilisanja resursa na ovim osno­
vama. Pored toga, ovo ne mora da podrazumeva poraz nosilaca
protesta i njihovih ciljeva. Posledice kulminacije protesta često se
ne osete odmah, već postanu očigledne tek kasnije, u programi­
ma političkih partija, političkim odlukama, promenama u stavo­
vima i vrednostima opšte populacije. Ciklus protesta pokrenut
studentskim pokretom iz šezdesetih godina može poslužiti kao
primer. Pošto je pokrenut medu grupama prijatelja i kolega, a
dostigao kulminaciju u demonstracijama i sukobima policije sa
studentima i mladim radnicima, doveo je do formiranja „novih"
društvenih pokreta koji su postali značajni sedamdesetih godina,
sa dalekosežnim, premda razvodnjenim efektima i tokom devede­
setih. (Tarrovv, 1989, 1998: poglavlje 9).

142

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Teroueva analiza ciklusa protesta empirijski je utemeljena.
Takocte dopunjuje Zaldove i Mekartijeve analize značaja organi­
zacija društvenih pokreta i Tilijev rad na strukturama političkog
oportuniteta. Međutim, naglasak na masovnoj mobilizaciji koji je
prisutan i kod Teroua i kod Tilija ima jedan osnovni nedostatak
sa aspekta R M T teorije. Sociologe koji rade držeći se ove tradicije
vraća na početak: zbog čega racionalni pojedinci učestvuju u ko­
lektivnoj akciji? Ako su, kako tvrdi Terou, organizacije društvenih
pokreta uspešne samo onda kada je ciklus protesta u toku, kako
sve počinje? Obazrivo sugeriše da se ljudi odlučuju na revolt kada
se nove nepravde nagomilavaju na stare ili kada se pojave novi po­
litički oportuniteti (Tarrow, 1989: 51). Međutim, njegov model
ciklusa protesta polazi od pretpostavke da je kod pojedinaca, osim
racionalnog sopstvenog interesa, prisutna motivacija za pokretanje
kolektivne akcije, s obzirom da, kao što smo videli, taj interes iz
perspektive racionalnog izbora nije dovoljan da bi se učešće ispla­
tilo. Pitanje individualne motivacije i učešća u društvenim pokre­
tima, od koga je krenula tradicija R M T teorije, istovremeno je i
pitanje koje je dovelo do njene transformacije u znatno drugačiju
perspektivu od one oslonjene na teoriju racionalnog izbora.
„Kulturnizaokret" u teoriji mobilizacije resursa
Od samih početaka razvoja R M T teorije, prisutne su kriti­
ke na račun njenog preterano racionalističkog i instrumentalističkog pristupa društvenim pokretima. Najčešće i najopsežnije kri­
tike odnose se na model društvenog činioca na kome se zasniva.
Tvrdi se da shvatanje pojedinaca na način da deluju isključivo iz
racionalnog sopstvenog interesa ignoriše činjenicu da su ovi čini­
oci uvek smešteni u društvo. Pojedinci nisu izdvojeni i usamlje­
ni, u isključivo instrumentalnim međusobnim odnosima, već su
uvek i pripadnici grupa i zajednica, sa osećanjima, uverenjima,
idejama i vrednostima koje se odnose na zajedničke, kolektivne
identitete. Kao što smo videli, Oberšal je kritikovao Olsonovo vi­
đenje pojedinca kao suštinski izolovanog na samim počecima raz­
voja R M T teorije, ali su Olsonove individualističke pretpostavke
ipak dominirale istraživanjima vezanim za R M T teoriju.

POLITIZACIJA DRUŠTVA

143

Kritike pretpostavki teorije racionalnog izbora takode su se
odnosile na zanemarene percepcije činilaca; pretpostavlja se da
je pojedincu nekako odmah jasno šta je njegov najracionalniji
sopstveni interes. Ustvari, čak i ako je sopstveni interes uvek najdominantnija motivacija svake individualne odluke — što je pret­
postavka koja je ili tautološka, ako polazi od toga da se svaki po­
stupak pojedinca obavezno oslanja na njegov racionalni interes,
ili je krajnje dubiozna — to zavisi od kalkulacije ulaganja i koristi
koje su, opet, društvena konstrukcija. Racionalno je slediti odre­
đene ciljeve samo ukoliko ti ciljevi podrazumevaju vrednost, a i
sama vrednost je društvena konstrukcija; ovo nije nešto o čemu
pojedinac odlučuje u izolaciji (Scott, 1990: 117—28; Morris and
Mueller, 1992).
Kao odgovor na kritike atomističkog, preterano racionalističkog modela pojedinca na koji je oslonjen ovaj pristup, teoretiča­
ri koji su radili u okvirima R M T teorije pokušali su da razviju
bolje objašnjenje subjektiviteta i kulture. U ovom pogledu su najuticajniji radovi čiji je autor Dejvid Snou [DavidSnoui], u saradnji sa raznim kolegama. Nadovezuju se na Gofmanove ideje okvi­
ra radi analize načina na koji činioci pregovaraju o značenjima i
opredeljuju se za društvene pokrete. Namera ovih radova je da
dopune R M T teoriju, da obezbede alate za sagledavanje načina
na koji pojedinci donose odluke koje je toliko teško objasniti iz
perspektive racionalnog izbora i, takode, u manjoj meri, za sagle­
davanje „značenjskog delovanja" društvenih pokreta. Međutim,
pokušaj da se pristup društvenog konstrukcionizma kombinuje
sa metodološkim individualizmom teorije racionalnog izbora
ustvari je problematičniji nego što to teoretičari mobilizacije re­
sursa pretpostavljaju. Ne prihvataju sve implikacije shvatanja kul­
ture koje su usvojili, što razvoj ovog pristupa zapravo smešta u
„postmoderni zaokret" nove političke sociologije.
Kako smatraju Snou i saradnici, društveni činioci kroz „okvi­
re" definišu nepravde, oblikuju kolektivne identitete i stvaraju,
tumače i transformišu mogućnosti, kako bi realizovali društvene
pokrete. „Okvir" funkcioniše zato što „pojednostavljuje spoljni
svet selektivnim označavanjem i grupisanjem predmeta, situaci­
ja, događaja, iskustava i nizova postupaka u sadašnjem i ranijem

144

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

okruženju pojedinca" (Snow and Benford, 1992: 137). Okviri
omogućavaju tumačenje onoga što bi inače bila gomila kom­
pleksnih podataka, prolaznih utisaka i konfuznih ideja. „Okvi­
ri kolektivne akcije" naročito funkcionišu u pravcu mobilisanja
pripadnika društvenih pokreta: „označavaju" ili naglašavaju ne­
dopustivost određenog aspekta društvenog stanja grupe i definišu ga na način da zahteva korektivnu akciju; proizvode ono što
Snou i Benford nazivaju „dijagnostičkim atribucijama" — time
što krivicu pripisuju pojedincima, grupama ili društvenim struk­
turama — i „prognostičkim atribucijama" — time što ukazuju na
to kako je problem moguće sanirati, te niz događaja, opažanja i
iskustava „grupišu" u logične „pakete" namenjene ciljevima mo­
bilizacije (1992: 137-8).
Pod uticajem Gofmana, Snou i njegovi saradnici smatrali
su da do mobilizacije dolazi u neposrednoj interakciji, kroz ono
što nazivaju „mikromobilizacijom". Nadovezujući se na ranije
radove o različitim procesima regrutovanja u pravcu različitih
društvenih pokreta, o tome kako pokreti „privlače, pridobijaju
i obezbeduju učesnike", Snou i saradnici smeštaju mobilizaci­
ju u neposredne interakcije svakodnevnog života (Snow et al.,
1980: 799, 1986: 4 6 4 - 5 ) . Društveni pokreti regrutuju i obezbe­
duju pristalice povezivanjem tumačenja pojedinaca sa tumačenji­
ma pokreta u kontinuiranom procesu koji Snou sa saradnicima
(1986) naziva „usklađivanjem okvira". Po njihovom mišljenju,
postoje četiri strategije usklađivanja okvira, u zavisnosti od toga
koliko su pojedinci udaljeni od orijentacije pokreta: „premošćavanje okvira", odnosno, povezivanje „ideološki bliskih, ali struk­
turno nepovezanih okvira"; „pojačavanje okvira", odnosno, „po­
jašnjenje i jačanje" već postojećeg tumačenja; „širenje okvira",
kada se ciljevi pokreta prikazuju kao paralelni sa vrednostima i
interesima potencijalnih pristalica; i „transformacija okvira", ka­
da pokret nastupa sa radikalno novim skupom ideja i zato ceo
okvir starih shvatanja problematike i konkretnih pitanja mora
da oblikuje na nov način (Snow et al., 1986).
U novije vreme, mada se i dalje koncentrišu na mikromobilizaciju utoliko što postavljanje i redefinisanje okvira smatraju in­
teraktivnim, Snou i saradnjici usmeravaju pažnju na širi kontekst

POUTIZACIJA DRUŠTVA

145

u kome društveni pokreti mobilišu resurse i bave se „osnovnim
okvirima" kroz koje se brojni pokreti stvaraju i ograničavaju
(Snow and Benford, 1988, 1992). Ovo im omogućava više istorijsku perspektivu, pa tvrde da primenom ovog koncepta mogu
da objasne već dokumentovane „cikluse protesta" koji karakterišu aktivnosti novih društvenih pokreta. Kao i okviri kolektivne
akcije, osnovni okviri podrazumevaju način označavanja, atribu­
cije i grupisanja, ali su univerzalniji i manje vezani za konkretan
kontekst. Moćni su ukoliko su zahtevi usklađeni sa centralnim
idejama i značenjima koja već postoje u populaciji i, kao takvi,
doprinose eskalaciji i intenzitetu kolektivne akcije karakteristič­
nim za uzlaznu liniju ciklusa protesta. U stvari, Snou i Benford
tvrde da, bez stvaranja inovativnog okvira, neće doći do masovne
mobilizacije. Na isti način, slabljenje osnovnog okvira izazvano
promenama u dominirajućoj kulturnoj klimi ili njegovom zamenom efikasnijim osnovnim okvirom, ima značajne posledice u
odnosu na silaznu liniju ciklusa protesta.
Terou smatra da je američki pokret za građanska prava iz šez­
desetih godina prošlog veka dobar primer teorije okvira, koju su
postavili Snou i Benford, tvtdeći da je njegova dominantna tema
„prava" bila usklađena sa široko rasprostranjenim zajedničkim
vrednostima, kako među pripadnicima pokreta iz redova crne
srednje klase, tako i medu „simpatizerima savesti" iz redova liberal­
nih belaca koji su ga podržali. Međutim, ovo jednostavno povezi­
vanje pokreta i američkih kulturnih shvatanja takode je doprinelo
slabljenju ciklusa protesta koji je podstakao pokret za građanska
prava: okvir prava usvojile su različite grupe širom društva, uklju­
čujući čak i one koje su pozitivne akcije shvatili kao povredu svo­
jih prava, dok radikalnije grupe crnaca, odbacujući simbole belog
liberalizma, nisu prepoznale kvalitet u opozicionoj podkulturi i
postale su sve više izolovane i manje uspešne. Kako smatra Terou,
uspeh zavisi od „održavanja tanane ravnoteže između usklađeno­
sti poruke pokreta sa postojećom političkom kulturom i njegove
garancije za nove poduhvate" (Tarrovv, 1992: 197).
Teoretičari mobilizacije resursa pokušali su da objedine pri­
stup zasnovan na okvirima sa poznatijim konceptima ove tradicije:
konceptima „političkih oportuniteta" i „struktura mobilizacije".

146

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

U svom uvodu za značajnu zbirku članaka usmerenih upravo u
ovom pravcu, Mekedam [McAdam], Mekarti i Zald tvrde da je,
kako bi se društveni pokreti u potpunosti sagledali, neophodno
da se analiziraju dinamični odnosi između političkih oportuniteta, struktura mobilizacije i procesa formiranja okvira, radi ispiti­
vanja načina na koji se međusobno uslovljavaju i ograničavaju u
oblikovanju ciljeva i aktivnosti pokreta (McAdam et al., 1996).
Da bi se analiza proširila, predlažu studiju društvenih pokreta
kroz vreme, kroz tokove njihovog razvoja. Inicijalna pojava po­
kreta, kako tvrde, uglavnom je prouzrokovana društvenim promenama zbog kojih je društveni poredak više izložen promenama. Međutim, politički oportuniteti stvoreni na ovaj način su
oportuniteti samo ukoliko ih kao takve definiše grupa činilaca
već dovoljno organizovanih da iskoriste prostore koje otvara po­
litički sistem. U slučaju revolucija u istočnoj Evropi 1989. go­
dine, na primer, sa popuštanjem kontrole države kao posledice
reformi Gorbačova, stekli su se uslovi za mobilizaciju, ali je to
postala realna mogućnost zato što su već postojeće disidentne
grupe definisale režime kao nelegitimne i bile spremne da deluju
protiv vlasti. Upravo dinamična interakcija političkih oportuniteta, struktura mobilizacije i procesa formiranja okvira dovodi do
pojave društvenih pokreta.
Mekedam i saradnici (1996) takođe konstatuju da na oblik,
kao i vreme mobilizacije, utiču percepcije političkih oportuniteta. Da se opet poslužimo primerom istočno evropskih revolu­
cija, Elena Zdravomislova [Elena Zdravomyslova] konstatuje da
je 1988. godine, pošto je kontrola države popustila, formirana
Demokratska unija u Lenjingradu/Sankt Petersburgu; primenila
je tolerantniju politiku javnih okupljanja organizovanjem rušilačkih demonstracija. Nasuprot tome, pošto je iste godine donet za­
kon kojim su predviđeni opšti izbori, formiran je Narodni front
Lenjingrada radi pokretanja izborne kampanje (McAdam, 1996:
10). Drugačiji oblik ovih pokreta, po mišljenju Mekedama i saradnika, bio je posledica percepcije političkih oportuniteta to­
kom njihove mobilizacije. Osim toga, tvrde da pokret, paralelno
sa svojim razvojem, može stvoriti sopstvene političke oportunitete, što opet ilustruje dinamičnu međusobnu interakciju različitih

POLITIZACIJA DRUŠTVA

147

aspekata aktivnosti pokreta tokom vremena. Dobar primer mobi­
lizacije koja stvara političke oportunitete je mobilizacija pokreta
za građanska prava; kao posledica izbornog pristupa političkim
strukturama juga i, na osnovu toga, povećanog broja izabranih
crnih funkcionera, došlo je do značajnih promena u političkim
oportunitetima koji su bili na raspolaganju pokreta, kao i njego­
vih korisnika (McAdam, 1996: 36).
U stvari, Mekedam i saradnici (1996) kažu da pokret sve vi­
še kuje sopstvenu sudbinu: organizacije koje tvrde da zastupaju
pokret svesno oblikuju zajednička shvatanja pokreta konfrontira­
jući se sa drugim kolektivnim činiocima koji takođe tvrde da ga
zastupaju, sa državom, kao i sa kontra-pokretima. Međutim, Me­
kedam i saradnici donekle preteruju u pretpostavkama o stepenu
kontrole nad definicijama i oportunitetima u ovom smislu. Kao
što konstatuje Terou, lideri društvenih pokreta nemaju potpunu
kontrolu nad tim kako će biti primljeni kolektivni okviri akci­
je koju predlažu, niti na to koliko daleko će njihove pristalice
biti spremne da ih prate u liderskoj ulozi. Po njegovim recima,
„formiranje okvira više je dovršena simfonija nego džez impro­
vizacija: kompozitori daju inicijalnu »temu« za džez svirku, ali
improvizacije zavise od grupe svirača koje ne mogu mnogo da
kontrolišu" (Tarrow, 1992: 191).
Pogrešan stav Mekedama i saradnika u odnosu na mogućno­
sti kontrolisanja procesa formiranja okvira ustvari ukazuje na širi
problem vezan za „kulturni zaokret" R M T teorije. Shvatanje da
je motivacija činilaca za kolektivnu akciju društveno konstruisana ne može se jednostavno nakalemiti na R M T pristup, kao da
su njegove premise u teoriji racionalnog izbora irelevantne. Zao­
kret ka kulturi u R M T teoriji ne nadovezuje se eksplicitno na
poststrukturalizam (mada Zald, 1996: 364 priznaje njegov uticaj
u sociologiji), ali u pojedinim aspektima zaista implicitno uka­
zuje na radikalni konstrukcionizam, što dovodi do okvira „postmodernog zaokreta". Ovo je neočekivana i neželjena posledica
teoretičara mobilizacije resursa. Više se ne može polaziti od pret­
postavke da je učešće u društvenim pokretima racionalno — reali­
stična epistemologija na kojoj počivaju analize struktura politič­
kog oportuniteta postaje neodrživa, a shvatanje R M T teorije da

148

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

je politika koncentrisana na državu postaje problematično. Ovi
zaključci izbegavaju se zato što su teoretičari mobilizacije resur­
sa skloni da kulturu jednostavno posmatraju kao resurs kojim
će manipulisati činilac, na neki način smešten izvan resursa, ko­
risteći ga kao najbolje sredstvo za ostvarivanje određenog cilja.
Međutim, ovo nije zadovoljavajuće objašnjenje čak ni u R M T
tradiciji, s obzirom da znači da pitanje koje je „kulturni zaokret"
trebalo da rešava — kako se društveni akteri uključuju u kolektiv­
nu akciju — ostaje bez odgovora.
Mekedam i saradnici (1996: 6), na primer, smatraju da for­
miranje okvira podrazumeva „svesne strateške napore grupa ljudi
da oblikuju zajednička shvatanja sveta i sebe samih koja legitimno
opravdavaju i motivišu kolektivne akcije". Po ovom modelu, do for­
miranja okvira dolazi pošto organizatori društvenih pokreta donesu
(racionalnu?) odluku o pokretanju kolektivne akcije. Kako smatra­
ju Snou i Benford — čije shvatanje okvira, kao vrlo jasno, Mekedam
i saradnici posebno uvažavaju — okviri obezbeduju inicijalnu moti­
vaciju za uključivanje pojedinca u kolektivnu akciju. Po mišljenju
Snoua i Benforda, kao što smo videli, ovo se dešava ukoliko su
okviri usklađeni sa idejama, iskustvima i vrednostima potencijalnih
pristalica, odnosno, sa već postojećim okvirima u kojima su posta­
vljeni društveni činioci. Upravo na osnovu tih postojećih okvira i
njihove „usklađenosti" sa „okvirima kolektivne akcije", društveni
činioci identifikuju se ili kao pripadnici grupe zbog koje pokret po­
stoji ili kao simpatizeri njegove ideje, spremni da je podrže i eventu­
alno pomognu novcem, vremenom i energijom radi ostvarivanja
ciljeva. U ovom slučaju, kolektivna akcija u obliku osporavanja
identiteta činilaca i formiranja okvira kulturnih shvatanja prethodi
individualnoj kalkulaciji ulaganja i koristi kolektivne akcije.
Ukoliko se prihvati stav Mekedama i saradnika, ipak se ne
može doći do odgovora na pitanje kako nosioci društvenog po­
kreta donose odluku u uključivanju u kolektivnu akciju, ako to
ne čine na osnovu kulturnih okvira. Po objašnjenju koje daju
Snou i Benford, nema potrebe za zaključak da se proces mobili­
zacije suštinski razlikuje kod lidera i sledbenika: do mikromobilizacije može doći u mrežama i grupama prijatelja iz kojih druš­
tveni pokreti izrastaju i dobijaju na intenzitetu. Međutim, ako

POLITIZACUA DRUŠTVA

149

se procesi formiranja okvira smatraju osnovom mobilizacije, kao
što Mekedam i saradnici zaista konstatuju u predloženoj sintezi
pristupa u okviru R M T teorije, ovo ukazuje na zaključke koji
imaju radikalnije konstrukcionističku dimenziju nego što to pri­
znaju teoretičari u okviru ovog pristupa.
Prvo, implikacija formiranja okvira kao osnove mobilizacije
je da pojedinci nikada ne mogu da deluju na način koji bi teo­
retičari mobilizacije resursa tumačili kao racionalan. Ukoliko se
individualne odluke o uključivanju u društvene pokrete donose
na osnovu internog vrednovanja okvira u koje su pojedinci smešteni kao društveni činioci, veza između stvarnih političkih oportuniteta i kolektivne akcije je prekinuta. Kao što kaže Gemson
[Gamsonj'(1992: 69—70), „uspešna teorija formiranja okvira mo­
ra se zasnivati na epistemologiji koja priznaje činjenice kao druš­
tvene konstrukcije i dokaze, uz značenje preuzeto iz osnovnog
okvira u koji je usađena". Ovo ne znači, kako ističe Gemson,
da uspeh pokreta nije moguće oceniti na osnovu stvarnih raspolo­
živih političkih oportuniteta, bez obzira na to kako ih vide oni
koji su u pokret uključeni, međutim, akcija onih koji su uključeni
ne može se oceniti kao racionalna izvan dimenzija u kojima je
oni sami ne izgrađuju kao takvu. U stvari, Gemson tvrdi da će
se pristalice verovatno odlučiti na akciju ukoliko sa preteranim
optimizmom procene šanse za uspeh pokreta; ironija je da će, iz
perspektive racionalnog izbora, verovatno postupati iracionalno,
bez realne procene mogućnosti koje se pred njima otvaraju.
Drugo, pristup okvira ukazuje na to da se, umesto u objek­
tivno i naučno proučavanje društvenih pokreta kao društvenih
pojava u „spoljnom" svetu, teoretičari mobilizacije resursa ustvari
mnogo više upuštaju u taj svet nego što su to do sada podrazumevale pretpostavke ovog pristupa. I same pretpostavke od kojih po­
lazi R M T teorija su kulturne konstrukcije. Po R M T tumačenju,
da bi učestvovao u kolektivnoj akciji, čovek mora sebe da vidi
kao pojedinca sa interesom koji je moguće realizovati isključivo
zajedno sa drugima, sposobnog da deluje sa drugima u cilju ostva­
rivanja prornene, pri čemu mu ta aktivnost donosi korist. Dru­
gim recima, čovek formira okvir svog identiteta kao racionalni
kalkulator ulaganja i koristi kolektivne akcije. Ukoliko je tačno

150

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

da društveni činioci zaista formiraju okvir svojih identiteta na
ovaj način, onda teoretičari mobilizacije resursa ne nude izdvo­
jeno objašnjenje društvenih pokreta; pre će biti da i jedni i drugi
dele isti osnovni okvir. Implikacije ovoga su jasne: ako se, kao
što Gemson nesumnjivo podvlači, pristup formiranja okvira osla­
nja na epistemologiju u kojoj se „činjenice" nalaze unutar odre­
đenog okvira, nije moguće nezavisno utvrditi kako R M T teorija
formira okvir društvene akcije. Teoretičari mobilizacije resursa
ne mogu da iskorače iz kulturnog okvira u koji su smešteni više
nego što to može svaki drugi pripadnik društva. Kao što smo
ranije konstatovali, takvi relativistički zaključci ne moraju da
predstavljaju nepremostivu prepreku za bavljenje sociologijom
(Postmoderni zaokret u sociologiji?, poglavlje 1). R M T teorija se,
međutim, zasniva na realističnoj epistemologiji u kojoj, sada ili
ranije, predmeti studije podrazumevaju realne resurse i političke
strukture koje postoje nezavisno od toga kako ih logično izgrađu­
ju društveni činioci. Implikacije usvajanja teorije okvira društve­
ne akcije, koja nije usklađena sa ovom realističnom epistemologijom, još uvek nisu u celosti razmotrene.
Konačno, pristup formiranja okvira ima i značajne impli­
kacije za sagledavanje politike sa aspekta R M T teorije, koje još
uvek nisu uzete u obzir. Ako se društvena akcija zasniva na defi­
nicijama i značenjima izgrađenim u kulturnim okvirima, onda
nema razloga da se osporavanje definicija i značenja shvata jed­
nostavno kao uvod u kolektivnu akciju, kao strategija mobiliza­
cije kako bi se društvenom pokretu omogućilo da ostvari realne
ciljeve u smislu uticaja na političke strukture i sprovodenja društveno-ekonomske promene. Naprotiv, teorija formiranja okvira
ukazuje da se u kolektivnoj akciji uglavnom radi o osporavanju
i transformaciji značenja koje činioci pripisuju događajima, isku­
stvima i percepcijama, te pokušaju da se konstruiše i rekonstruiše viđenje sopstvene ličnosti i drugih. Ovo je shvatanje kulturne
politike „postmodernog zaokreta" u političkoj sociologiji.
Tradicionalno, R M T pristup koncentrisao se na društvene
pokrete kao političke činioce pre svega zainteresovane da ostvare
promenu u društveno-ekonomskoj strukturi kroz nacionalnu dr­
žavu. Tačno je, kao što ističe Skot, da način na koji R M T teorija

POLITIZACIJA DRUŠTVA

151

shvata društvene pokrete kao celinu u koju spadaju i konvencio­
nalne političke organizacije, kao što su partije i grupe usmerene
na pritiske, zaista objašnjava veliki deo aktivnosti društvenih po­
kreta (Scott, 1990: 115). Važno je da se ne zanemari odnos druš­
tvenih pokreta i države, kao i da se ne ignoriše činjenica da integrisanje u politički proces, kako to opisuje Tili, može da omogući
ostvarivanje ciljeva pokreta, više nego da podrazumeva njegovo
kooptiranje i neutralizaciju (kako bi na to gledao, na primer, Turen). Uz ovo shvatanje, stalno osporavanje društvenih identiteta
i struktura, kao i šira društvena promena ostvarena kao posledica, takođe se moraju shvatiti politički. Sa ovom konstatacijom,
R M T tradicija pridružuje se teoriji „novih društvenih pokreta"
za koju ovakvo shvatanje kulturne politike društvenih pokreta
oduvek ima centralnu poziciju.

3.3.TEORIJA

NOVIH DRUŠTVENIH POKRETA: KONFLIKT I KULTURA

Nasuprot liberalnim premisama R M T teorije, koreni teorije
novih društvenih pokreta nalaze se u marksizmu koji ona odbacu­
je, ali iz koga ipak izvlači neke od svojih pretpostavki. Zasniva se
na centralnoj ulozi konflikta u odnosu na društvo i, umesto da
polazi od izolovanih pojedinaca, kolektivnu prirodu tog konflikta
smatra izvesnom. S obzirom na uticaj AlenaTurena, posebno je iz­
raženo shvatanje aktivnosti društvenih pokreta na način da podra­
zumeva konflikt između onih koji dominiraju i onih kojima se do­
minira, pri čemu taj konflikt karakteriše sva društva i predstavlja
pokretačku snagu svake promene. Teoretičari novih društvenih
pokreta ove tradicije zato naglašavaju revolucionarnu dimenziju
aktivnosti društvenih pokreta, čak i ako se revolucija ne shvata u
marksističkim okvirima. Cilj istinskog društvenog pokreta nije da
utiče na politički proces, kao kod R M T tradicijie, već da probije
ograničenja sadašnjeg sistema i da predvodi transformaciju druš­
tva. Teoretičari novih društvenih pokreta, kao što ćemo videti, če­
sto su kritikovani zbog svojih utopijskih ideala, naročito s obzirom
na to da odstupaju od drugih aspekata njihovog rada. Međutim,
ono zbog čega je ova tradicija značajna je njihovo shvatanje kultur­
nog osporavanja kao vitalnog elementa društvenog konflikta.

152

SAVREMENA POLmČKA SOCIOLOGUA

Alen Turen: društveni pokreti i sociologija akcije
Po Alenu Turenu, društveni pokreti su centralna tema u so­
ciologiji. S obzirom da je uređenje društvenih odnosa proizvod
društvene akcije, a društveni pokreti kolektivni nosioci društve­
ne akcije, društveni pokreti nisu izuzetni i dramatični događaji,
kao što to smatraju teoretičari mobilizacije resursa: „oni su kon­
stantno prisutni u srži društvenog života" (Touraine, 1981: 29).
Turen eksplicitno razvija svoje shvatanje društvenih pokreta
nasuprot strukturalnom determinizmu marksizma i funkcionalizmu koji su dominirali u evropskoj i američkoj sociologiji pedese­
tih, odnosno, šezdesetih godina prošlog veka. Po Turenu, način na
koji funkcionalizam zanemaruje društvenu akciju znači da nekri­
tički prihvata društvene institucije i vrednosti, u obliku u kome
su ukorenjene u određenom trenutku; funcionalisti ne shvataju da
očigledno jedinstvo društvenog sistema nije ništa drugo nego situ­
acija u kojoj se dominantni pokret nameće onima koji su predmet
dominacije (Touraine, 1981: 34—5). Na isti način, slabost marksi­
zma je u tome što se slaže sa determinizmom strukturalnog funkcionalizma. Premda konflikt za marksizam ima centralnu ulogu,
on se pripisuje osnovnim strukturalnim uslovima; uslovna druš­
tvena formacija objašnjava se u smislu evolutivnih zakona istorije
koji opet ne priznaju ulogu društvene akcije u stvaranju društva.
Dok marksizam klasnim činiocima imputira interese i motive, pri
čemu oni sami ne mogu da ih prepoznaju, ali ih — po shvatanju
marksista — proizvode društveno-ekonomske strukture iz kojih
ne mogu da pobegnu, Turen (1991: 57-9) tvrdi da se perspektiva
u kojoj se društveni pokreti pojavljuju kao činioci mora shvatiti
ozbiljno ukoliko društvenu akciju treba sagledati na pravi način.
Uprkos Turenovom suprotstavljanju marksizmu, veliki deo
njegove sociologije akcije ipak je očigledno pod uticajem central­
ne ideje marksističke teorije: cela istorija je istorija klasne borbe.
Po Turenu, svako društvo formiraju dva suprotstavljena društvena
pokreta, a ide toliko daleko da ih naziva klasnim pokretima. Me­
đutim, on klase ne shvata kao marksisti, na način da se bore za
svojinu i kontrolu nad sredstvima proizvodnje društva, već se bore
za kontrolu onoga što naziva „istorijskom istinitošću". Za Turena,

POLmZACUA DRUŠTVA

153

„istorijska istinitost" podrazumeva nešto slično „refleksivnosti"
koju smo već pominjali u vezi sa radovima Gidensa, Beka, Leša i
Arija (u Gbbalizacija kaoposledica kapitalizma, poglavlje 2). Ona
podrazumeva procese koji stvaraju društvo, što je posledica svesnog razmišljanja i delovanja na društvenu akciju i njene uslove.
U svakom društvu, po mišljenju Turena, prisutan je jedan
ključni konflikt između suprotstavljenih društvenih pokreta:
konflikt između dominantne klase, koja je prisvojila istorijsku
istinitost menjajući je kroz organizaciju tako da postaje poredak,
s jedne strane i onih koji su predmet dominacije i pokušavaju da
se izbore za istorijsku istinitost, da sruše status quo, da razotkriju
konflikt koji status quo prikriva i pokrenu nove načine razmišlja­
nja, rada i života, s druge strane. Turen se slaže sa marksistima
u tome da je u industrijskom društvu ključni konflikt bio onaj
između kapitalista i proleterijata, premda smatra da je pogrešno
shvatati ga isključivo u ekonomskom smislu, s obzirom da je
— mada se radilo o borbi oko raspodele i kontrole materijalnih
resursa - ovaj konflikt podrazumevao sredstvo za ostvarivanje
kontrole nad istorijskom istinitošću, više nego cilj. Međutim, sa­
da prolazimo kroz tranziciju ka „postindustrijskom" ili „progra­
miranom" društvu: došlo je do pomeranja od manufakture ka
delatnostima zasnovanim na znanju, gde su obrazovanje, obuka,
informisanost, dizajn itd. od suštinskog značaja za proizvodnju.
U takvom društvu, kontrola nad informacijama i znanjem je ne­
posredni osnov društvenog konflikta, a tehnokrate su dominant­
na klasa utoliko što se interesi društva, kao celine, identifikuju sa
tehnološkim razvojem i upravljanjem organizacija koje stvaraju.
Klasu koja im je suprotstavljena ne čine samo radnici, već svi oni
koji su izloženi tehnokratskoj kontroli, na primer, potrošači ili,
jednostavno „opšta javnost". Po Turenu, klasna borba u postin­
dustrijskom društvu više se ne vodi u ime političkih ili radničkih
prava i nije vezana za ekonomsku klasnu borbu, već za prava lju­
di da se opredele za sopstveni život i kontrolišu ga.
Po Turenovom mišljenju, s obzirom da se društveni pokre­
ti danas bore neposredno za socijalne uslove samo-opredeljenja, savremeno društvo — više nego ikada ranije — radi na sebi
neposredno kroz kulturu. Zbog svog interesovanja za društvenu

154

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

transformaciju kroz kulturnu politiku, Turen je značajan pret­
hodnik nove političke sociologije i važan je zbog uticaja na „postmoderni zaokret". Njegova definicija društvene akcije jasno osli­
kava njegov stav o značaju kulturne borbe: .Akcija je ponašanje
činioca koje je rukovođeno kulturnim orijentacijama i smešteno
u društvene odnose definisane neravnopravnom povezanošću sa
kontrolom nad tim orijentacijama" (Touraine, 1981: 61). Kon­
trolu nad istorijskom istinitošću shvata na način da podrazumeva kontrolu nad „velikim kulturnim orijentacijama" kroz koju
su odnosi društva normativno organizovani (1981: 26). Među­
sobni konflikt društvenih pokreta, koji dovodi do društvene
transformacije, u osnovi je konflikt oko istih interpretacija obe
strane u konfliktu; ukoliko činioci ne dele iste vtednosti u najši­
rem smislu — ono što Turen naziva „osnovom" borbe, konflikt se
ne može definisati kao društveni (1981: 32—3). Po Turenovom
mišljenju, kultura ne samo da obezbeđuje motivaciju za kolektiv­
nu akciju u normativnoj orijentaciji ka problematici, kao što je
„progres nasuprot ttadiciji" i „univerzalizam nasuprot partikulari­
zmu", već je i osnovni predmet klasnih borbi.
Turen ne koristi termin „kulturna politika". U stvari, termin
„politički" ograničava na aktivnosti usmerene na reprezentativne
institucije organizovane na nivou države. Međutim, naklonjen
je onom što naziva Fukoovom „denuncijacijom moći", kao neče­
mu što je urođeno svim društvenim odnosima. Smatra da je ovo
doprinos kritičnoj društvenoj misli u tome što pokazuje kako su
naočigled racionalno organizovani društveni odnosi zapravo usta­
novljeni kroz konflikte i sukobe onih koji dominiraju i onih koji­
ma se dominira. Osim toga, mada kritikuje Fukoa zbog toga što
se ne bavi izvorom moći u društvu, tvrdeći da potiče od aparata
vladajuće klase — u postindustrijskom društvu, od centata tehnokratske dominacije — kao i Fuko, Turen smatra da moć funkcioniše u svakoj društvenoj sferi, a ne da je poseduje ili proizvodi
moderna država (Touraine, 1981: 21).
Po Turenu, društveni odnosi su odnosi moći utoliko što ih
klasna domincija utvrđuje u određenim modelima. Borba za
kontrolu istorijske istinitosti odvija se u konfliktima na čitavom
društvenom polju, gde god su prisutni pokušaji da se nametne

POLITIZACIJA DRUŠTVA

155

dominacija. Turenova teorija društvenih pokreta, dakle, umanju­
je značaj države u transformaciji društva. Po njegovom mišljenju,
istinski društveni pokreti bore se u društvenoj areni, a ne kroz dr­
žavu. Smatra da je uključivanje u politički sistem kooptiranje u
status quo i da je u suprotnosti sa radikalnim promenama koje
društveni pokreti mogu da ostvare.
Turenova teorija društvenih pokreta nesumnjivo je pružila
značajan doprinos razvoju nove političke sociologije. Kao što
primećuje Gidens u kontekstu svoje uticajne konstatacije supro­
stavljene dominantnoj strukturalističko-funkcionalističkoj orijen­
taciji sociologije, zanemarivanje društvenih pokreta u sociologiji
do sedamdesetih godina prošlog veka bilo je prilično neopravda­
no u stoleću u kome su revolucije i borbe za radikalne socijalne
promené bile u toj meri izražene (Giddens, 1984: 2 0 3 - 4 ) . Pored
toga, madaTuren nema teoriju kulturne politike kao takve, nje­
gov uticaj je izuzetno snažan u „postmodernom zaokretu". Zna­
čaj koji Turen pridaje borbi oko tumačenja normi i vrednosti u
građanskom društvu omogućava nam da aktivnost društvenih
pokreta smatramo političkom u najširem smislu, a ne samo pove­
zanom sa usko definisanim političkim procesom.
Međutim, kod Turenovog pristupa prisutni su problemi ko­
ji ograničavaju razvoj shvatanja kulturne politike zasnovane na
njegovim radovima. Prvo, prenaglašava ideologiju u konfliktima
društvenih pokreta. Ovo dobro ilustruje njegova studija anti-nuklearnog pokreta u Francuskoj sedamdesetih godina. Turenovo
interesovanje za anti-nuklearni protest potiče od njegove nade
da bi to mogao biti centralni društveni pokret postindustrijskog
društva koji zamenjuje radnički pokret industrijskog društva. Da
bi ustanovio da li je ovo tačno ili ne, koristio je svoj nekonvenci­
onalni metod „društvene intervencije". Prvi cilj metoda je prou­
čavanje kolektivne akcije na najneposredniji mogući način, kroz
sagledavanje sopstvene analize militantne grupe konfrontirane sa
protivnicima. Drugo, istraživač aktivno interveniše u cilju pruža­
nja pomoći kolektivnoj borbi i njenom oblikovanju kao snage
usmerene ka društvenoj transformaciji tako što preispituje pretpo­
stavke koje koriste aktivisti i njihovu akciju podiže na „viši nivo
borbe". Upravo zbog ovog cilja, Turenov metod zaradio je epitet

156

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

„sociološkog lenjinizma" (Cohen, citat u Pickvance, 1995: 127).
Konačno, istraživač takođe pokušava da grupu usmeri ka razvija­
nju alternativnog, progresivnog modela modernog doba. U sluča­
ju učesnika anti-nuklearnih protesta, u koji je Turen polagao veli­
ke nade, očekivao je da će razviti anti-tehnokratsku viziju društva,
kao celine, za koju bi mogli da se bore. Međutim, ustvari je konstatovao da nisu sposobni da ispune kriterijume koje je postavio
kao kriterijume centralnog pokreta postindustrijskog društva. Prevashodno motivisani strahom, umesto vizijom budućnosti, nisu
bili u stanju da identifikuju konkretnog neprijatelja — pripisujući
probleme „sistemu" — da bi konačno podlegli iskušenju utopij­
skog ideala povlačenja u zajednicu i odustajanja od angažovanja u
borbi za društvenu transformaciju (Touraine, 1983).
Kako konstatuje nekolicina onih koji su komentarisali Turenovu metodologiju, naročito zbog njegovog pokušaja da, kao is­
traživač, pokret dovede do toga da sagleda sopstveni potencijal,
čini se da ova metodologija ukazuje na to da su prave ideje naj­
značajniji aspekt ostvarivanja društvene transformacije. Ovo oči­
gledno nije tačno; s obzirom da se akcija odvija u praksi, dakle,
izložena je ograničenjima i povezana sa modifikacijama i posledicama koje nije moguće unapred predvideti, čak i najbolji planovi
mogu biti osujećeni. Osim toga, u Turenovom radu posvećenom
društvenim pokretima, osnovno pitanje nisu ideje o strategiji,
već „istinske" definicije društvenih činilaca uključenih u borbu i
konkretne kulturne orijentacije (Pickvance, 1995: 127).
Korisno je njegov pristup uporediti sa sasvim drugačijim
shvatanjem kulturne politike razvijenim iz teorije diskursa o ko­
me smo govorili u poglavlju 1. Dok ovaj model kulturne politike
podrazumeva osporavanje ideja (premda samo kao jednu vrstu
simbola među ostalima), u pitanju su ideje koje zapravo imaju
efekta u izgrađivanju društvenog života i identiteta. Ne radi se o
tome da društveni pokreti moraju da utvrde „istinske" identitete
svojih protivnika, niti „realnost" situacije u kojoj se nalaze. Više
se radi o tome da se društveni pokreti neizbežno upuštaju u stra­
teške i sugestivne razmene kroz koje pokušavaju da ostale uključe
u svoj poduhvat usmeren ka promeni, tako što drugačije definišu
okvire u kojima su postavljene borbene linije, tako što menjaju

POUTIZACUA DRUŠTVA

157

shvatanja ljudi o sopstvenim realnim interesima i ubeđuju ih da
svet i sebe sagledaju na drugačiji način. Društvena promena ne
ostvaruje se otkrivanjem istine, kao što očigledno pretpostavlja
Turen, već preispitivanjem serviranih shvatanja i uvođenjem no­
vih okvira u kojima promena postaje moguća i poželjna.
Drugo, iz perspektive ovog modela kulturne politike, kod Turena su i dalje prisutni neki od problema marksizma sa kojim se
ne slaže, konkretno - što je paradoks — marksistički determinizam.
Problem je u Turenovom stavu da za svaku vrstu društva, postoji
odgovarajući društveni pokret koji će obezbediti prelaz u drugu vr­
stu društva. Kao što konstatuje Skot (1996b), ovo je u suprotnosti
sa njegovom definicijom društvene akcije, kao nečega što nema
unapred utvrđen pravac ili predvidiv ishod. Naglasak koji Turen
stavlja na tumačenja društvene akcije od strane činilaca u smislu
njene osnovne ideje, umesto na usađene strukture koje se izgra­
đuju u „logici" razvoja „ljudima iza leđa", kao u evolucionizmu,
dokaz je koncepta da se društvena akcija odvija u otvorenom siste
mu izloženom potencijalnoj transformaciji u bilo kom pravcu. S
druge strane, njegova dijagnoza tranzicije iz industrijskog do postindustrijskog društva oslanja se na teoriju društva koje se kreće
od jednog relativno zatvorenog sistema ka drugom. Pored toga,
polazi od pretpostavke da su ovoj tranziciji najznačajnije promene
u tehnikama proizvodnje koje dovode do promena u društvima
kao celinama. Način na koji govori o učesnicima anti-nuklearnih
protesta jasno ukazuje da, umesto analiziranja društvene akcije u
sopstvenim okvirima, kako preporučuje, njegovo teoretsko opredeljenje za pokret usmeren ka postindustrijskom društvu znači da
ciljeve svakog pokreta zapravo upoređuje sa anti-tehnokratskim
ciljevima „višeg nivoa" koje pokretu pripisuje. Osim problema nedoslednosti sopstvene teorije u ovom pogledu, Turen time defini­
tivno ignoriše raznovrsnost stvarnih društvenih pokreta i njihov
značaj za manje celovitu društvenu transformaciju (Scott, 1996b).
:

Alberto Meluči: tokovi teorije „novih društvenih pokreta"
Alberto Meluči, nekadašnji Turenov učenik, prihvatio je mno­
ge aspekte Turenovog pristupa istovremeno izbegavajući nedosledan i neodrživ determinizam, kao i prenaglašeni idealizam ovog

158

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

pristupa. Kako bi izbegao determinizam strukturalnih pristupa, na
koje ukazuje Turenova teorija, uključuje pojedine ideje R M T tra­
dicije vezane za mobilizaciju i strukture političkog oportuniteta.
U nekim akspektima, dakle, Melučijevo interesovanje usmereno
je na sintezu R M T [teorije mobilizacije resursa] i N S M T [teorije
novih društvenih pokreta], međutim, zbog naglaska koji stavlja na
kulturu i značaja koji daje borbama u građanskom društvu, njegov
rad je mnogo bliži drugoj nego prvoj tradiciji. Pored toga, način
na koji razvija Turenove ideje eksplicitno smešta Melučija u okvi­
re „postmodernog zaokreta". Premda ne koristi termin „kulturna
politika", njegovo shvatanje društvenih pokreta angažovanih na
osporavanju kolektivnog identiteta u praksi svakodnevnog života
očigledno je blisko shvatanju kulturne politike koje se identifikuje
sa novom političkom sociologijom i razvija u ovoj knjizi.
Po Melučiju, Turenova teorija o tome da u svakoj vrsti društva
postoji jedan progresivni društveni pokret predstavlja očigledan
slučaj pogrešnog shvatanja društvenih pokreta kao glavnih lično­
sti - ujedinjenih činilaca u ulozi glumaca na pozornici istorije. Po
njegovom mišljenju, ova ideja potiče od radničkog pokreta koji je
bio relativno ujedinjen u smislu svojih ciljeva, prostora na kojima
je delovao i članstva iz redova fizičkih radnika — muškaraca. Među­
tim, savremeni društveni pokreti su po svojoj prirodi mnogostru­
ki: podrazumevaju različite nivoe akcije — od političkih konflikata,
usko definisanih, do defanzivnog reagovanja i osporavanja kodeksa
svakodnevnog života — kao i različite grupe činilaca, sa različitim
motivima za angažovanje u kolektivnoj akciji. Meluči daje primer
mobilizacije protiv predložene nuklearne centrale u ruralnom pod­
ručju tvrdeći da za seljake u zajednici to može značiti ugrožavanje
tradicionalnog načina života, dok za grupu mladih ljudi koji su se
u ovu sredinu vratili iz grada, centrala možda simbolizuje nešto
sasvim drugačije, na primer, ugrožavanje njihovog prava na auto­
nomni život (Melucci, 1989: 203-4).
PoMelučijevom mišljenju, najvažnija činjenica vezana za kolek­
tivnu akciju je da se manje ili više stabilan, složen, kolektivni iden­
titet — „mi" - mora izgrađivati iz vrlo različitih pravaca, različitim
sredstvima, kao kontinuirani proces u kome činioci jedni drugima
saopštavaju značenja i o njima pregovaraju, što proizvodi društveni

PoimZACUA DRUŠTVA

159

pokret kao takav. I Turenov stav je, naravno, da su društveni po­
kreti proizvod društvene akcije, kao što smo videli: međutim, on
ponovo uvodi strukturalni determinizam kada kolektivnu akciju
tumači u smislu njenog potencijala da predvodi transformaciju
iz jedne vrste društva u drugu. U tom slučaju, izgleda da činioci
ne moraju obavezno da prepoznaju „najviše značenje" svoje akcije
dok im istraživač ne skrene pažnju na to značenje. Po Melučiju,
s druge strane, društveni činioci moraju da budu svesni značenja
svog delovanja, čak i ako nisu sa njim u potpunosti upoznati, s ob­
zirom da kolektivna akcija ne predstavlja ništa drugo nego višestru­
ka značenja koja joj daju njeni učesnici (Melucci, 1995b).
Melučijev naglasak na formiranju kolektivne akcije koju karakteriše značenje takode je i reakcija na teoretičare mobilizacije
resursa. Po njegovom mišljenju, R M T teorija korisna je zbog na­
čina na koji naglašava eksternu povezanost društvenih pokreta sa
prostorom sistematskih mogućnosti i ograničenja u kome se akci­
ja odvija. Njen fokus na tome kako se društveni pokreti formiraju
i održavaju predstavlja dobar korektiv za ono na čemu insistira
Turen, kao i za naglasak za koji se opredeljuju Ofe i Habermas,
odnosno, pitanje zašto pokreti postaju toliko značajni u savremenom društvu. Međutim, kako smatra Meluči, uprkos postulatima
R M T teorije po kojima je formiranje kolektivne akcije proces
neophodan za društvene pokrete, ona jedinstvo društvenih pokre­
ta istovremeno smatra izvesnom činjenicom i njihovo formiranje
ne ispituje kao proces. Pored toga, njena sposobnost da deluje na
ovaj način ozbiljno je ugrožena time što su teoretičari mobilizacije
resursa skloni da mogućnosti i ograničenja posmatraju kao „objek­
tivnu" realnost. Meluči se suprotstavlja onome što naziva duali­
stičkim razmišljanjem koje se koncentriše ili na objektivne ili na
subjektivne dimenzije društvenog života: po njemu, ciljeve akcije,
sredstva koja će se koristiti i okruženje u kome se akcija odvija
definišu kolektivni činioci u kontinuiranom procesu izgrađivanja
društvenog pokreta. U ovom smislu, njegov rad podržava autore
koji su koristili Gofmanov model analize okvira, uz konstataciju
da se motivacija za učešće u kolektivnoj akciji formira u interak­
ciji (mada, koliko mi je poznato, nigde ne pominje da R M T te­
orija prihvata Gofmanov rad). Međutim, nasuprot teoretičarima

160

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

mobilizacije resursa, Meluči logiku ovog „kulturnog zaokreta" pra­
ti sve do zaključka do koga dolazi tvrdeći da se razlozi za angažovanje u pokretu i kalkulacije ulaganja i koristi formiraju isključivo
u interakciji. Mada strukturalna objašnjenja objektivnih uslova, u
kojima društveni pokreti u poslednje vreme dobijaju na značaju,
smatra korisnim — što je možda donekle nedosledno — ona su za
samu kolektivnu akciju relevantna samo ukoliko dopiru do per­
cepcija i procena učesnika i, na taj način, do procesa interakcije u
kojima se kolektivna akcija formira (Melucci, 1988).
Konačno, Meluči raskida sa Turenom i R M T teorijom odba­
cujući shvatanje da su odani militantni aktivisti ili organizacije
društvenih pokreta glavni činioci u kolektivnoj akciji. Po Melučiju, društveni pokreti prevashodno opstaju u „nevidljivim mre­
žama ispod površine", u kojima se izvode eksperimenti života,
stiču nova iskustva i kolektivni identiteti formiraju u svakodnev­
nom životu. Po njegovom mišljenju, pokreti se relativno retko
javljuju kao pojava vidljiva za javnost, u poredenju sa njihovim
postojanjem u uslovima uglavnom povremenog i neobaveznog
članstva, u kojima se formiraju, te stiču i održavaju snagu. Gru­
pe usmerene na podsticanje svesti u ranom periodu ženskog po­
kreta nesumnjivo bi bile dobar primer Melučijevih „mreža ispod
površine", kao i prodavnice zdrave hrane, grupe šetača, konzervacionisti i programi sopstvenog razvoja u okviru pokreta zelenih.
Mada pokreti mogu biti nevidljivi sve do trenutka kada izgleda
da su potpuno propali, delovanje mreža grupa i pojedinaca ipak
razvijaju alternativne načine življenja i razmišljanja kojima se do­
minantni kodeksi društva tiho osporavaju i koji su spremni da se
mobilišu u cilju javnog protesta kada to okolnosti zahtevaju.
Uprkos ovim suštinskim neslaganjima sa Turenovim radovi­
ma, Meluči se ipak nadovezuje na njegovo shvatanje društvenih
pokreta. Ono što je najvažnije, kao i Turen, Meluči smatra da
se društveni pokreti prvenstveno bave kulturnim osporavanjem
logike „postindustrijskog" društva. Zahvaljujući informacijama,
kao najznačajnijem resursu savremenog društva, došlo je do
enormnog rasta refleksivnosti pojedinaca i društva, kao celine, a
globalni procesi nametnuli su se individualnoj svesti na do sada
neviđeni način. Iz perspektive ove nove društvene situacije, po

POUTIZACUA DRUŠTVA

161

Melučijevom mišljenju, društvene pokrete takode treba shvatati
kao „nove", jer se problemi na koje reaguju razlikuju od proble­
ma društvenih pokreta X I X i ranog X X veka — pri čemu je osnov
za poređenje, naravno, radnički pokret — pa se, dakle, razlikuju i
reakcije na te probleme (Melucci, 1995a).
Po Melučiju, postindustrijska društva su, pre svega, vezana
za „znake"; čak i proizvodnja i distribucija podrazumevaju simbo­
lično posredovanje — kroz dizajn, reklamu, medije itd. Po Melu­
čijevom mišljenju, posledica je da „nove društvene pokrete", za
razliku od njihovih pandana iz XLX veka, ne interesuje borba za
proizvodnju materijalnih dobara, niti njihova raspodela ili kontro­
la kroz državu u odnosu na prava građana, već pristup informaci­
jama (na primer, o opasnostima nuklearnih proba) i osporavanje
simboličnih resursa (kao što su seksističke reklame ili estetizacija
nasilja u medijima). Interesuje ih, pre svega, osporavanje u kultur­
nim okvirima. Ovo je, po Melučiju, činjenica i zbog toga što savremene pokrete — opet nasuprot politici radničke klase — interesuju
forme organizacije i životnog stila, što sâmo po sebi predstavlja
cilj, a ne sredstvo za ostvarivanje nekog budućeg cilja. Naročito
se podela između javne i lične sfere doživljava više kao dopunjava­
nje nego kao kontrast, što je ranije bio slučaj: iskustva i značenja
privatnog života neposredno se vezuju za javno izražena opredeljenja i obratno. Ženski pokret i ovde može poslužiti kao dobar
primer Melučijeve konstatacije, zbog načina na koji je pokrenuo
revolucionarne promené u odnosima muškaraca i žena u domenu
privatnog, kućnog života i, u manjoj meri, u privatnim okvirima
ekonomije, kao i u zakonodavstvu i socijalnoj politici.
Po Melučijevom mišljenju, borbe novih društvenih pokre­
ta su borbe oko identiteta: „da druge nateraju da priznaju ono
što sâmi priznaju; bore se da afirmišu ono što drugi negiraju"
(Melucci, 1989: 46). Premda bi svaki konflikt mogao da se okarakteriše na ovaj način, on tvrdi da je pitanje identiteta postalo
značajnije sa rastom refleksivnosti kompleksnih društava. Kako
smatra Meluči, prisutna je sve veća kontrola svakog aspekta na­
ših života, u oblastima kao što su zdravstvo, seksualno opredeljenje i naši odnosi sa prirodnim okruženjem. U ovom smislu,
smatra da je značajno Fukoovo shvatanje moći. S druge strane,

162

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

međutim, organizacije koje regulišu naše ponašanje omogućava­
ju i individualnu autonomiju, zato što nam time stavljaju na ras­
polaganje resurse znanja i sposobnosti komunikacije: bez razvoja
sposobnosti za učenje i delovanje, pojedinci ne bi bili sposobni
da sebe regulišu, kao što to zahteva sistem. Upravo zbog toga je
sve izraženija sposobnost delovanja u akciji, sposobnost intervenisanja u biološkim i motivacionim strukturama ljudskih bića,
kako bi čovek promenio sebe kao pojedinca. U ovom smislu, Meluči smatra da je Fukoov model moći jednodimenzionalan: moć
ne podrazumeva samo upravljanje subjektima, s obzirom da mre­
že činilaca u kompleksnim društvima mogu da koriste resurse
obezbeđene od moćnih organizacija na načine koji se razlikuju
od namera birokrata i rukovodilaca (Melucci, 1989: 2 0 9 - 9 ) .
Po Melučiju, naglasak na individualnom identitetu u komplek­
snim društvima povezan je sa novim oblicima kolektivne akcije u
društvenim pokretima. Ovo najneposrednije dokazuje činjenica da
su pojedinci motivisani za učešće u pokretima samo ukoliko to „za
njih ima smisla", time što, po njihovom mišljenju, zadovoljava njiho­
ve sopstvene potrebe. Kako smatra Meluči, međutim, relativno ^se
retko dešava da ovo vodi ka narcisoidnim grupama koje se okreću
sebi, s obzirom da se rad na sopstvenoj ličnosti u ovim pokretima
uglavnom smatra načinom da se svet promeni stvaranjem sadržajnih
alternativa u odnosu na postojeće stanje stvari. Na primer, pitanja
koja pokreće ekološki pokret u vezi sa odnosima čoveka i prirode
izuzetno su važna za društvo u celini, s obzirom na rast destruktiv­
nih potencijala tehnološke intervencije. Takođe, mobilizacija žena
pokreće opšte pitanje o tome kako priznati i zadovoljiti biološku i
istorijsku razliku bez represije (Melucci, 1989: 62). U stvari, po Me­
lučiju, upravo definisanje ovih pitanja, kao logičnih, uz međusobne
dogovore pojedinaca koji ih povezuju u pravcu konkretnih pristupa
životu, predstavlja način na koji se kolektivna akcija izgrađuje u in­
terakciji. Sve kulturne inovacije nastale u procesu tokom koga po­
jedinci rade na sebi, u dogovoru ili u konfliktu sa drugima — oko
jezika kojim se služe, seksualnih navika, emotivnih veza, odevanja,
načina ishrane itd. — predstavljaju kolektivnu akciju koja modifikuje
društveni poredak. Staviše, s obzirom da individualni identitet pod­
razumeva da bude priznat od drugih, on već po svojoj prirodi ima

POLITIZACUA DRUŠTVA

163

društveni karakter: priroda identiteta je takva da se ne može formira­
ti izvan odnosa koji mu daju značenje (Melucci, 1996: 29).
Za Melučija, kao i za Turena, društveni pokreti imaju perife­
ran odnos sa utemeljenom institucionalnom politikom; njihova
asimilacija u politički proces nije moguća, zato što konflikti koje
pokreću ruše granice postojećeg sistema (Melucci, 1989: 29). Meluči termin „politika" koristi u uskom smislu definišući politički od­
nos kao „onaj koji omogućava smanjenje neizvesnosti i pomirenje
suprotstavljenih interesa putem odluka" i tvrdeći da ovaj odnos na­
staje gde god se zastupaju interesi i donose odluke: u nacionalnim
političkim sistemima, ali i u obrazovnim, administrativnim i regio­
nalnim institucijama (Melucci, 1989: 165). Društvene pokrete u
osnovi interesuje solidarnost i konflikt na kulturnom planu, kao
što smo videli, a po Melučiju njihova najznačajnija politička funk­
cija podrazumeva znake ili poruke koje ističu prikrivene konflikte
i probleme, te vidljivo demonstriraju moć usmerenu na njihovo rešavanje u očigledno racionalnim, tehničkim postupcima donošenja
odluka. Kao što podvlači, neke od dilema savremenog društva defi­
nitivno nije moguće resiti; na primer, nuklearna energija ne može
se eliminisati, niti je moguće da se ona slobodno koristi. Društveni
pokreti iznose u javnost ove „metapolitičke dileme" i Meluči tvrdi
da su, zbog toga, obavezno neprilagođeni i sumnjičavi prema kon­
vencionalnom političkom procesu. Ovo je razlog zbog koga autori
koji se, kao teoretičari mobilizacije resursa, bave isključivo posledicama koje pokreti u ovom smislu imaju na politiku stiču potpuno
iskrivljenu sliku o njihovom značaju u savremenim društvima.
Po Melučijevom mišljenju, društveni pokreti utiru put koji vo­
di izvan granica postojećeg sistema, ka novom obliku demokratizaci­
je prilagođenom kompleksnim društvima. Otelotvoruju potrebu za
novim javnim prostorima između građanskog društva i države u ko­
jima pokreti mogu da artikulišu teme i dileme i iznose ih pred ostale
u društvu i političke činioce koji donose konačne odluke o tome
kako ih dalje treba rešavati. Ovi javni prostori već donekle postoje,
kako smatra Meluči, u institucijama koje proizvode znanje, kao što
su univerziteti i kulturne fondacije, ali bi trebalo da budu izraženiji
na polju kolektivne potrošnje — u odnosu na stambene uslove, tran­
sport, zdravstvenu zaštitu itd. — a takođe i u odnosu na komunikacije

164

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

i medije, kako bi se omogućila javna konfrontacija i dogovori izme­
đu različitih zainteresovanih činilaca (Melucci, 1989).
Melučijev rad očigledno je značajan za novu političku socio­
logiju. Mada koristi znatno užu definiciju politike, skreće nam
pažnju na nove oblike kulturne politike u savremenom društvu
u kome se angažuju društveni pokreti. Meluči je u ovom pogle­
du pod uticajem Turenove revizije marksizma, naročito načina
na koji Turen stavlja istorijsku istinitost u centar svoje analize.
Oba teoretičara su očigledno ozbiljno shvatila Marksovu maksi­
mu da „ljudi stvaraju sopstvenu istoriju, ali ne pod okolnostima
koje su sami odabrali". Meluči je, međutim, eksplicitniji od Turena u stavu da je osporavanje kolektivnog identiteta ključna aktiv­
nost društvenih pokreta u kulturnoj politici; ne postoji „objektiv­
na" definicija osnova konflikata u koje se upuštaju.
Ovo shvatanje takođe stavlja Melučija u okvire „postmodernog
zaokreta". Njegovo suprotstavljanje dualizmu podrazumeva da ima
dosta toga zajedničkog sa teorijom diskursa. U oba slučaja, smatra
se da se identitet izgrađuje manipulacijom simbola koji su efektni
u određenim društvenim kontekstima. Ne postoji jasna podela iz­
među načina na koji se definiše i shvata društveni život i načina na
koji se taj život živi, jer oba načina podrazumevaju kontinuiranu
društvenu praksu. U stvari, u Melučijevim novijim radovima veze
između njegovih ranijih dela i „postmodernog zaokreta" postaju
eksplicitnije, jer iznosi stav da upravo razvoj postindustrijskog druš­
tva sve više dovodi do toga da su simboli efektni u stvarnosti. Tvrdi
da shvatanje informacija, kao ogledala ili predstava realnosti, sada
postaje previše pojednostavljeno; informacija izražena jezikom i sli­
kama sve više doprinosi stvaranju društvene stvarnosti:
Tehnološka moć praćena je eksponencijalnim rastom sim­
boličnih mogućnosti, porastom aktivnosti koja podrazu­
meva razmišljanje o sebi: povećanim sposobnostima za
razmišljanje i predstavljanje stvarnosti na brojnim jezici­
ma. Čini se da ova sposobnost postepeno zamenjuje i sa­
mu stvarnost, tako da smo u procesu u kome počinjemo
da živimo u tvorevini izgrađenoj od slika koje smo sami
stvorili, u svetu gde više ne možemo da vidimo razliku iz­
među stvarnosti i stvarnosti slike (Melluci, 1996: 43).

PoLmZACUA DRUŠTVA

165

Ono što je ranije bilo implicitno u Melučijevom radovima —
to da se kolektivni identitet oblikuje u manipulisanju simbolima
i znacima, kroz stvaranje zajedničkih značenja — sada postaje eksplicitno. Pitanje za društvene pokrete u savremenom društvu je,
kako kaže: „Kako i u kom cilju treba da koristimo moć davanja
imena koja nam omogućava da fabrikujemo svet i obuhvatimo
ga znacima kojima ga izražavamo (ili ne izražavamo)?" (Melucci,
1996: 131).
Melučijevo shvatanje kulturne politike društvenih pokreta,
na način da se odvija u svakodnevnom životu, predstavlja zna­
čajan doprinos našem shvatanju savremenog društva. Nesumnji­
vo je da je njegovo viđenje društvenih pokreta kao aktivnih u
društvu, umesto orijentisanih ka politici na nivou države, podstaklo razvoj njegove teorije u ovim aspektima. Međutim, element
dogmatizma prisutan je u tome što Meluči ne želi da razmišlja
o tome kako „nove" društvene pokrete, kao i „stare", interesuje
politika na nivou nacionalne države. Kao što smo videli, njegova
teorija objašnjava aktivnosti društvenih pokreta u građanskom
društvu na način koji R M T teorija u potpunosti zanemaruje koncentrišući se na formalne političke aktivnosti. U ovom pogledu,
uticajna je u onoj meri u kojoj to zaslužuje. Međutim, društveni
pokreti oduvek su se manje ili više bavili državom. Konkretno,
pojava „novih" društvenih pokreta u kontekstu intervencionistič­
ke socijalne države u zapadnim liberalnim demokratijama, uglav­
nom je podrazumevala njihove zahteve usmerene na prava građa­
na u različitim oblicima. (O ovome ćemo detaljnije govoriti u
poglavlju 4.) Meluči ignoriše ovaj aspekt aktivnosti društvenih
pokreta, nesumnjivo zbog svog utopijskog shvatanja društvenih
pokreta koji „ruše granice" postojećeg društva.
Međutim, nije izvesno da na osnovu svoje teorije kulturne
politike Meluči treba da se opredeli za ignorisanje aktivnosti
društvenih pokreta u ovom smislu. Naprotiv, s obzirom da insi­
stira na internom pluralitetu društvenih pokreta i načinu na koji
funkcionišu na različitim nivoima, reklo bi se da je njegova te­
orija dobro osmišljena tako da može obuhvatiti niz raznih po­
litičkih aktivnosti u angažovanju pokreta. Bilo bi moguće, kao
što tvrdi i sam Meluči, da se društveni pokreti posmatraju na

166

SAVREMENA POLmČKA SOCIOLOGIJA

način da funkcionišu između građanskog društva i države, da su
angažovani na demokratizaciji svakodnevnog života, kao i na šire­
nju prava građana. U sledećom delu govorimo o sintezi R M T i
N S M T pristupa da bismo videli, s obzirom na predrasude svake
od ove dve tradicije i način na koji su se razvijale, da li je društve­
ne pokrete sada moguće posmatrati iz perspektive koja podrazumeva ravnotežu ovih teorija.

3.4.

U

PRAVCU SINTEZE: DEFINICIJA „ D R U Š T V E N O G

POKRETA"

Razmatrajući dve osnovne tradicije u proučavanju društve­
nih pokreta, videli smo da im je zajedničko to što kulturu smatra­
ju značajnom u oblikovanju percepcije, odnosno, načina na koji
učesnici doživljavaju ciljeve i strategije pokreta. U stvari, uprkos vrlo različitim premisama ove dve tradicije, oni koji se danas
bave proučavanjem društvenih pokreta radije pokušavaju da se
oslanjaju na obe, nego da ih smatraju nepomirljivim (Klandermans et al., 1988; Johnston and Klandermans, 1995). Jedan od
najtemeljnijih pokušaja objedinjavanja dve teorije je onaj za koji
se odlučio Mario Diani tvrdeći da su dve tradicije sada toliko
bliske da je moguće krenuti u njihovu sintezu, a da se pri tom
nijedna od njih ne ugrozi. Jasno je da je osnov Dianijeve sinteze
njegova naklonost prema radovima Melučija koji je već pokušao
da obuhvati pojedine elemente R M T pristupa, u smislu shvatanja značaja struktura mobilizacije i političkih oportuniteta. Ovde o Dianijevoj sintezi govorimo imajući u vidu značaj kulturne
politike za obe vodeće tradicije u teoriji društvenih pokreta.
1

Diani započinje svoj poduhvat time što formuliše radnu de­
finiciju „društvenog pokreta" i podvlači da je zapanjujuće koliko
je malo radova zapravo posvećeno identifikovanju društvenih po­
kreta kao nečega što se razlikuje od ostalih vrsti kolektivne akcije.
Društveni pokret je:
specifična društvena dinamika . . . Čini ga proces kojim
više različitih činilaca, bilo da su to pojedinci, neformal­
ne grupe i/ili organizacije — kroz objedinjenu akciju i/ili
komunikaciju — kreću u razradu zajedničke definicije se­
be samih, kao delà iste strane u društvenom konfliktu.

POLITKACIJA DRUŠTVA

167

Na taj način, daju značenje inače nepovezanim protest­
nim događanjima ili simboličnim antagonističkim po­
stupcima, te omogućavaju eksplicitnu pojavu određenih
konflikata i problematike . . . Ova dinamika odražava se
u definisanju društvenih pokreta, na način da se sastoje
od mreža međusobne neformalne interakcije pluraliteta
pojedinaca, grupa i/ili organizacija uključenih u politič­
ki i/ili kulturni konflikt, na osnovu zajedničkog kolektiv­
nog identiteta (Diani, 1992: 2—3).
Treba naglasiti da se Dianijeva definicija u jednom ključ­
nom aspektu razlikuje od shvatanja kulturne politike koje se for­
mira u ovoj knjizi. Po ovom shvatanju, ne postoji razlika između
„političkog" i „kulturnog", kao različitih vrsta konflikta, kako to
sugeriše Diani. Svi konflikti se uvek odvijaju u kulturi i politički
su utoliko što podrazumevaju borbu u ostvarivanju samo jednog
od različitih pravaca akcije u praksi. Međutim, tačno je — kao što
smo konstatovali — da se društveni pokreti angažuju u kulturnoj
politici građanskog društva, a takođe i na nivou države, ospora­
vajući isključive definicije statusa građanina. Nesumnjivo je da
Diani u ovom smislu pravi razliku između „političkog" i „kultur­
nog": prvi termin odnosi se na konvencionalne oblike politike
usmerene ka mobilisanju političkih partija i lobiranju za promene zakonske regulative, a drugi na politiku svakodnevnog života.
Očigledno je da za njega oba termina nemaju kulturnu dimenzi­
ju, mada na to jasno ukazuju dodirne tačke R M T i N S M T tradi­
cija. Ovo će postati jasno pošto se bolje upoznamo sa sintezom
koju je razvio.
Po Dianiju, njegova definicija društvenih pokreta naglašava
najmanje četiri aspekta njihove dinamike:
(l)„Društveni pokret je mreža međusobnih neformalnih
interakcija pluraliteta pojedinaca, grupa i organizacija" (Diani,
1992: 8). I teoretičari mobilizacije resursa i teoretičari novih
društvenih pokreta smatraju da do mobilisanja društvenih pokre­
ta dolazi u neformalnim interakcijama koje uključuju pojedince,
grupe i organizacije. Ovo je eksplicitno izrečeno u slučaju Melučijeve definicije kolektivnog identiteta, na način da se formira
kroz interakciju u „mrežama ispod površine", ali je ovo značajno

168

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

i za teoretičare mobilizacije resursa, po kojima je „mikromobilizacija" ključna komponenta aktivnosti društvenih pokreta. Razlika
je, međutim, prisutna u naglasku, s obzirom na tendenciju pri­
stalica R M T tradicije da mreže shvataju na način da obezbeđuju
preduslove za mobilizaciju, koju zatim koordiniraju organizacije
društvenih pokreta, dok, po Melučiju, obezbeđuju okruženje za
neposrednu aktivnost društvenog pokreta — osporavanje identite­
ta i uvođenje alternativnih stilova života. Ova razlika je nesumnji­
vo vrlo značajna, s obzirom da ukazuje na to da sličnost između
dve tradicije ima jasne granice. Bez obzira na to, Diani je oči­
gledno u pravu kada konstatuje da obe tradicije priznaju značaj
neformalnih interakcija za društvene pokrete.
(2) „Granice mreže društvenog pokreta definisane su određe­
nim kolektivnim identitetom koji je zajednički za činioce uklju­
čene u interakciju" (Diani, 1992: 9). Po Dianiju, autori obe
tradicije i ovde potvrđuju ono što je naglašeno u Melučijevim
radovima: da društveni pokret podrazumeva kolektivni identi­
tet, što istovremeno obuhvata zajednički skup uverenja i osečaj
pripadnosti. Teoretičari mobilizacije resursa skloni su da se koncentrišu na ovu prvu dimenziju zanemarujući drugu: Zald i Mekarti, na primer, društvene pokrete smatraju „skupom mišljenja
i uverenja", što ne mora uvek da podrazumeva zajednički osećaj
pripadnosti. Međutim, Diani smatra da noviji radovi u okviru
R M T tradicije, koji se bave „kontekstima mikromobilizacije" i
„procesima usklađivanja okvira", naglašavaju kolektivno prego­
varanje o individualnom opredeljenju, nasuprot usamljenim raz­
mišljanjima pojedinaca o razlozima za uključivanje u kolektivnu
akciju — dakle, kao nešto što bar ukazuje na izgrađivanje solidar­
nosti. Zato insistira na značaju procesa simboličnog definisanja i
redefinisanja događaja, problema, aktivnosti i drugih društvenih
činilaca kod obe tradicije.
Po Dianijevom mišljenju, i teoretičari mobilizacije resursa i
teoretičari novih društvenih pokreta sada moraju da krenu od
okvira u kojima društveni akteri ozbiljno shvataju pokrete u ko­
jima učestvuju: kolektivni identitet društvenog pokreta ustvari
predstavlja pokret — to nije ništa drugo do sadržajna konstrukcija
izgrađena u društvenoj akciji. Jasno je da je, ukoliko je Diani

POLITIZACUA DRUŠTVA

169

u pravu kada smatra da je ovo konsenzus teoretičara društvenih
pokreta, kulturna politika od suštinskog značaja za sagledavanje
društvenih pokreta u obe tradicije. Strukturalna ili uzročna objaš­
njenja učešća pripadnika pokreta isključena su kao neadekvatna:
ono što stvara društvene pokrete je pregovaranje o razlozima po­
jedinaca za učešće u pokretu i kolektivni identiteti koji se formi­
raju kao posledica.
(3) „Učesnici društvenog pokreta uključeni su u političke i/
ili kulturne konflikte usmerene na promovisanje ili suprotstavlja­
nje društvenoj promeni, na sistemskom ili nesistemskom nivou"
(Diani, 1992: 11). Kako konstatuje Diani, ideja da su društveni
pokreti usmereni na društvenu promenu kroz konflikt je central­
na ideja N S M T tradicije. Naročito za Turena, a takode i za Melučija, jedna od suštinskih komponenti društvenog pokreta je to
da ulazi u konflikt sa protivnikom koji iste vrednosti tumači na
drugačiji način. Međutim, Diani tvrdi da, premda se R M T tra­
dicija očigledno više bavi procesima društvene promené, na kon­
flikt ukazuje njihovo shvatanje društvenih pokreta utoliko što
konstatuju da se društvena pojava ostvaruje isključivo kroz kon­
flikt sa ostalim činiocima, bilo da su to institucije, drugi društve­
ni pokreti ili kontra-pokreti.
Osnovna razlika između dve tradicije je, kao što smo videli,
u tome što je R M T pristup prevashodno zainteresovan za način
na koji društveni pokreti sprovode promenu kroz konvencional­
ne političke procese, dok teoretičari novih društvenih pokreta
smatraju da je aktivnost na ovom nivou aktivnost „grupe javnog
interesa" ili čak političke partije, a ne društvenog pokreta. Smatra­
ju da su društveni pokreti aktivni u kulturi, angažovani na ospo­
ravanju zajedničkih značenja i, u slučaju Melučija, na sopstvenoj
transformaciji. Diani ne pridaje značaj ovoj razlici shvatajući je,
očigledno, kao razliku između formalnih političkih aktivnosti i
konflikata u građanskom društvu i tvrdeći da je ovo pitanje na­
glaska, a ne suštinski neuskladivih shvatanja društvenih pokreta.
Međutim, njegovo tumačenje obe tradicije je prilično selektivno
po ovom pitanju. Kako bi se postigao konsenzus o različitim ori­
jentacijama društvenih pokreta, neophodne su korekcije i R M T
i N M S T tradicije.

170

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

R M T pristup se, pre svega, bavi političkom promenom na
„nesistemskom" nivou, odnosno, kroz institucije države. Da bi
se zaista bavili kulturnom promenom, za teoretičare mobilizacije
resursa bilo bi neophodno da u manjoj meri naglašavaju orga­
nizacije društvenih pokreta, kao njihovim osnovnim činiocima,
a da veći naglasak stave na pregovaranje o kolektivnom identi­
tetu i kolektivnoj akciji u procesima interakcije. Tačno je da je
ovo moguće u okvirima R M T tradicije, međutim, kao što smo
videli, to bi istovremeno značilo odustajanje od opredeljenja za
objektivnost i naučnu neutralnost na kome se tradicija zasniva.
Značilo bi da R M T tradicija prati implikacije shvatanja politike,
sa naglašenijom kulturnom dimenzijom, u pravcu zaključka koji
bi je mnogo više smestio u okvire „postmodernog zaokreta".
N S M T tradicija, s druge strane, isključivo se bavi kultur­
nom promenom na „sistemskom" nivou. Ovo je eksplicitno u
Turenovom radu, kao i u Melučijevom: oba teoretičara smatraju
da društveni pokreti „ruše granice" postojećeg društvenog siste­
ma. Da bi se omogućila potpuna međusobna sinteza tradicija i
integrisanog programa istraživanja društvenih pokreta, teoretiča­
ri novih društvenih pokreta trebalo bi da odustanu od svog opre­
deljenja za potpunu „sistemsku" transformaciju.
Ustvari, ideja „sistema" odstupa od ostalih aspekata Melučijeve
teorije društva. Prvo, kao što smo videli u poglavlju 2, transnacio­
nalni tokovi globalizacije narušavaju ideju strogo ograničenih druš­
tava, sa jasno postavljenim granicama. Drugo, ukoliko se kolektiv­
ni identiteti smatraju samo nestabilnim kombinacijama različitih
značenja koja se neprestano preispituju, opet je teško pretpostaviti
da društvo ima nepromenljive granice. Melučijevo opredeljenje za
ideju sistema u suprotnosti je sa njegovom idejom o refleksivnosti
u savremenom društvu koja se pre može smatrati nečim što dovo­
di do kontinuiranog stanja promena, a ne do transformacije jed­
nog „sistema" u drugi. (U poglavlju 5 opširnije ćemo govoriti o
problemima funkcionalističke ideje „sistema" iz perspektive shvata­
nja kulturne politike kao centralne dimenzije savremenog društve­
nog života.) Kao što smo konstatovali, Melučijevo shvatanje druš­
tvenih pokreta je po prirodi pluralističko, a funkcionisanje na više
nivoa omogućilo bi mu da prilagodi način na koji se uključuju

PoimZACUA DRUŠTVA

171

u formalnu političku aktivnost, bez kompromitovanja njegovog
shvatanja načina na koji se angažuju na demokratizaciji svakodnev­
nog života u građanskom društvu. Prihvatanje ovog shvatanja bilo
bi sasvim razumno, uz odustajanje od romantičnog opredeljenja
za „sistemsku" transformaciju. Melučijeva teorija je, dakle, poten­
cijalno sveobuhvatnijaHi ovom pogledu, s obzirom da omogućava
sagledavanje načina na koji se društveni pokreti uključuju u kul­
turnu politiku kako bi društvenu promenu istovremeno realizovali
kroz državu i u praksi građanskog društva.
(4)„Društveni pokret je mreža međusobne neformalne inter­
akcije pluraliteta pojedinaca, grupa i/ili organizacija uključenih u
politički ili kulturni konflikt, na osnovu zajedničkog kolektivnog
identiteta" (Diani, 1992: 13). Po Dianijevom mišljenju, važno je
razlikovati društvene pokrete i druge vrste društvene i političke
akcije, kao što su interesne grupe, političke partije ili religiozni po­
kreti. Ovo je ponekad teško, s obzirom da društveni pokreti podrazumevaju tako širok raspon delovanja u praksi. Međutim, tvrdi
da upravo na ovaj način društvene pokrete možemo da shvatamo
kao drugačije forme kolektivne akcije: to nisu samo organizacije,
ma koliko neformalne i neopterećene hijerarhijom, već mreže razli­
čitih činilaca u kojima manje ili više formalne organizacije ponekad
mogu imati određenu ulogu. Grupe posvećene pravima građana,
kao Common Cause [Zajednički cilj] u SAD i interesne grupe, kao
Child Poverty Action Group [Akciona grupa za borbu protiv siromaš­
tva dece] u Britaniji, nisu društveni pokreti. Niti su to verske sekte,
kao Nichiren Shosh (koju Snow et al., 1980 proučavaju kao pokret,
u smislu njenih tehnika regrutovanja). Po Dianiju, jedinstvena ka­
rakteristika društvenog pokreta je kolektivni identitet koji izlazi iz
granica pojedinačne grupe ili organizacije, a ipak zadržava svoju
ograničenu specifičnost. Ova definicija bi, izgleda, bila prihvadjiva
sa aspekta i R M T i NSMT tradicije, mada je činjenica — kao što
Diani s pravom konstatuje - da je začuđujuće mali broj radova u
okviru svake od ovih tradicija posvećen pitanju šta je to zbog čega
se društveni pokreti razlikuju od drugih oblika kolektivne akcije.
Dianijeva analitička sinteza korisna je zbog načina na koji ja­
sno ukazuje na značajne stavove obe osnovne teorije u proučava­
nju društvenih pokreta. Konkretno, ukazuje na značaj kulturne

172

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

politike i za R M T i za N S M T pristup. Shvatanje društvenih po­
kreta na način da podrazumevaju pregovaranje o kolektivnom
identitetu, osporavanje definicija i značenja u konfliktu sa osta­
lim društvenim činiocima i društvenu akciju realizovanu u skla­
du sa tim zajedničkim značenjima su aspekti kulturne politike
koje teoretski obraduju obe tradicije.
Međutim, sam Diani u potpunosti ne priznaje ovaj značaj,
utoliko što, izgleda, polazi od pretpostavke da su pojedini druš­
tveni pokreti angažovani isključivo u usko definisanoj političkoj
akciji. U ovom smislu, ne konstatuje ono na čemu je N S M T
teorija oduvek insistirala i ono na šta je usmereno usvajanje Gofmanovih ideja „formiranja okvira" u R M T pristupu — da su kon­
flikti u koje se upuštaju društveni pokreti uvek, na najopštijem
nivou, konflikti oko kulturnih značenja. Društveni pokreti često
se angažuju na aktivnostima osmišljenim da utiču na vladu, po­
litičku partiju i kreatore politike, a moguće je da neke od njih
možda ne interesuje politika u ovom smislu, već isključivo kon­
flikti u građanskom društvu. Međutim, njihovo angažovanje
uvek podrazumeva politiku kulturnog osporavanja. Upravo zbog
shvatanja društvenih pokreta na način da su kontinuirano uklju­
čeni u kulturnu politiku, ovi pokreti su u tolikoj meri značajni
za novu političku sociologiju.

3.5.

DRUŠTVENI POKRETI I GLOBALIZACIJA

Na kraju, pretpostavka većine istraživanja društvenih pokre­
ta je da se mobilizacija, organizacija i akcija odvijaju u okviru
ograničene nacionalne teritorije, čak i ako nisu uvek usmerene
na nacionalnu državu. Ova pretpostavka se danas sve više dovodi
u pitanje, što je posledica ogromnog interesovanja za globalizaciju poslednjih godina.
Međutim, činjenica je i dalje da je relativno malo radova
posvećeno društvenim pokretima i globalizaciji. Kod R M T pri­
stupa, u novije vreme je primetan porast komparativnog rada
usmerenog na pokušaj da se „objasne međunacionalne razlike u
strukturi, obimu i uspehu komparativnih pokreta", na osnovu raz­
lika u političkim karakteristikama nacionalnih organizacionih i

PounZACIJA DRUŠTVA

173

državnih struktura, a takode i u nacionalnim kulturnim okvirima
(McAdam et al., 1996: 3). Jedan od najzanimljivijih otkrića ovih
radova je način na koji se neke od teoretskih razlika između R M T
tradicije u SAD i N S M T tradicije u Evropi vezuju za razlike u ak­
tivnosti društvenih pokreta. Istorijski, radnički pokret je u politici
SAD znatno manje dominantan nego u evropskoj politici; karakteriše je otvoreniji, nekorporatistički stil politike u kojoj pokreti
imaju tendenciju da se prilagode političkom procesu i na njega
utiču kroz organizovano lobiranje. Pored toga, prisutna je preokupiranost ustavnim tumačenjem i sudskim postupcima, tako da
su društveni pokreti u SAD u velikoj meri okrenuti osporavanju
pravnih aspekata. Nasuprot tome, politiku zapadne Evrope karakteriše suroviji korporatizam, na koji pokreti reaguju na radikal­
niji, anti-sistemski način. Kao što smo ranije konstatovali {Novi
socijalni kontekst?, poglavlje 3), korporatizam je danas sve slabiji,
ali društveni pokreti u Evropi će se verovatno i dalje organizovati
izvan političkog procesa i suprotstavljati se birokratskim i hijerar­
hijskim organizacionim oblicima konvencionalne politike, kao i
njenim ciljevima i vrednostima (Crook et al., 1992: 158—9).
Jasno je da grupisanje pokreta u SAD nasuprot onima u
Evropi, na ovaj način, predstavlja prilično grubu podelu i mno­
go je radova posvećeno poređenju aktivnosti društvenih pokreta
u zemljama unutar zapadne Evrope, kao i poređenju sa dramatič­
nim uspehom „anti-političkih" revolucionarnih društvenih pokre­
ta, kao reakcije na izuzetno krute političke strukture u istočnoj
Evropi. Međutim, ova podela ipak ukazuje na to da je činjenica
da većina teoretičara R M T tradicije, koji rade u SAD, uticala
na fokus koji R M T pristup stavlja na mobilizaciju društvenih
pokreta kroz profesionalne organizacije i njegovu procenu efekata društvenih pokreta, u smislu njihovog neposrednog uticaja na
politički proces. Ovo ne umanjuje opravdanost kritika na račun
R M T teorije o kojima smo govorili — zanemarivanje politike u
građanskom društvu mora se shvatiti kao ozbiljan propust u sva­
koj analizi društvenih pokreta — ali samo da bi se skrenula pažnja
na to da su oblasti sukobljavanja R M T i N S M T pristupa bar delimično posledica značajnih razlika u političkim kontekstima u
kojima je svaki od njih razvijen.

174

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Međutim, što se tiče pitanja globalizacije, sadašnji obim
komparativnog rada na temu društvenih pokreta izuzetno je ogra­
ničen. Poredenja se vrše samo u odnosu na međunacionalne raz­
like, tako da se društveni pokreti i dalje posmatraju isključivo u
nacionalnom kontekstu. Ovo je moguće odbraniti utoliko što je
nacionalna država i dalje prisutna kao najvažniji činilac u global­
nom upravljanju, pri čemu usklađuje efekte internacionalnih i
transnacionalnih procesa na nacionalne populacije i oblikuje pro­
blematiku u kojoj se ljudi mobilišu, način na koji se organizuju
i deluju, kao i rezultate te mobilizacije (Della Porta and Kriesi,
u pripremi). Međutim, jasno je da globalni procesi neposredno
utiču i na društvene pokrete, tako da nije dovoljno koncentrisati
se samo na nacionalni kontekst u kome funkcionišu. Osim toga,
transnacionalni društveni pokreti već i sami predstavljaju znača­
jan aspekt globalizacije, tako da je takođe važno da se razmotri
način njihovog funkcionisanja u kontekstu globalne politike u
kojoj deluju.
Odlična ilustracija ovih konstatacija je studija Saše Rouznil
[Sasha Roseneil] (1997) 6 ženskom mirovnom pokretu koji je
nastao osamdesetih godina prošlog veka u vazduhoplovnoj bazi
SAD, Grinam Komon [Greenham Common], u Engleskoj. Ovaj
pokret bio je transnacionalan u više aspekata. Prvo i najvažnije,
tako su ga definisali učesnici pokreta. Smatralo se da nuklearno
oružje smešteno u bazi predstavlja opasnost za mir i bezbednost
u ćelom svetu i ženski mirovni pokret organizovan je da bi bra­
nio ovaj stav. Drugo, formiran je upravo kao ženski pokret osla­
njajući se na konstataciju da je moć nad planetom u rukama
muškaraca, s obzirom da muškarci čine političku i vojnu elitu ko­
ja upravlja nuklearnim naoružanjem. Ovaj radikalni feministički
identitet u velikoj meri je razvijen oslanjajući se na tekstove koji
su u to vreme bili naročito poznati u SAD, tako da su ideje na ko­
jima se pokret inicijalno zasnivao bile posledica transnacionalne
komunikacije. Treće, naročito posle osnivanja mirovnog kampa,
posećivale su ga žene iz celog sveta i doprinosile identitetu pokre­
ta kao svetskog ženskog mirovnog pokreta. U stvari, Rouznilova
konstatuje da su projektili smešteni u Grinam Komonu upravo
zbog dobre povezanosti sa putevima; ovo je takođe omogućilo

POLITKACIJA DRUŠTVA

175

pružanje podrške ženskom mirovnom kampu kako iz drugih kra­
jeva Britanije, tako i iz ostalih zemalja. Zahvaljujući ovim veza­
ma, ženski mirovni kampovi osnovani su u Australiji, Kanadi,
Danskoj, Nemačkoj, Italiji i SAD. Kao što kaže Rouznilova, že­
ne u Grinam Komonu suprotstavile su se procesima globalizacije
— vojnim, političkim i ekološkim opasnostima - koje su doživele
krajnje lično; strahovale su za svoju bezbednost i bezbednost svo­
jih prijatelja i porodica. Međutim, već i samo suprotstavljanje
bilo je povezano sa procesima globalizacije, a njegovo funkcionisanje zavisilo je od tih procesa. Na ovaj način, njena studija poka­
zuje kako se dimenzije ličnog, lokalnog i globalnog međusobno
povezuju u transnacionalni društveni pokret (Roseneil, 1997).
Postoje najmanje četiri načina teoretske obrade društvenih
pokreta u odnosu na globalizaciju.- Prvo, kao što pokazuje stu­
dija Rouznilove, mnogi društveni pokreti se već mobilišu u od­
nosu na globalne probleme. Najistaknutiji su pokret za životnu
sredinu, mirovni pokret i ženski pokret. Ustvari, kao što konstatuje Sidni Terou, društveni pokreti odavno su transnacionalni:
pokret protiv ropstva, ženski pokrefcza pravo glasa u X I X veku i
međunarodni radnički pokret podrazumevali su kampanju i me­
đusobnu razmenu usmerenu na nacionalnu državu, međutim,
u suštini nisu delovali samo u nacionalnim granicama (Tarrow,
1994: 5 2 - 3 ) .
Mogućnosti za razmenu ove vrste i za svest o globalnim pro­
blemima u ogromnoj meri su povećane zahvaljujući drugom
aspektu globalizacije koji je u ovom pogledu relevantan - razvo­
ju transnacionalne komunikacije. Ovo ne podrazumeva samo da
do pojedinaca i grupa stižu vesti o događajima u udaljenim delovima sveta, čime se stiču saznanja o problemima na drugim
mestima, kao i o međusobnoj povezanosti širom planete, već i
omogućava saradnju lokalnih ogranaka pokreta jačajući transna­
cionalne veze u okviru samog pokreta. Na ovo takođe jasno uka­
zuje studija Rouznilove i analiza podrške koju je uživao ženski
mirovni pokret u Grinam Komonu, kao i način na koji se reper­
toar osmišljenih akcija proširio u Evropi i severnoj Americi.
Treće, nadovezujući se na radove Benedikta Andersona, Te­
rou tvrdi da stil masovne migracije u XX veku takođe predstavlja

176

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

doprinos koji stimuliše transnacionalne pokrete. I u ovom sluča­
ju, zahvaljujući sve većim mogućnostima komunikacije i razvoju
međunarodnog transporta, tendencija ljudi koji se sele u pravcu
razvijenog zapada je da održavaju bliske kontakte sa onima koje
ostavljaju u domovini. Sa ovog aspekta, mogu da doprinesu na­
cionalističkim borbama za oslobađanje od verskog, nacionalnog
ili političkog progona u tim zemljama, kao deo transnacionalne
društvene mreže. Primeri koje daje Terou obuhvataju Palestince
u Njujorku, turske Kurde u Londonu, Irce u Masačusetsu, Alžirce u Francuskoj i Induse u Torontu. Kao što kaže Terou (1994:
197), „manje ili više tajnim finansijskim prilozima, faksom i elek­
tronskom poštom, bombama poslatim poštom i diskretnom ku­
povinom oružja, ovi »daljinski« nacionalisti narušavaju skladnu
međusobnu simetriju nacionalnih država i nacionalnih društve­
nih pokreta koje je svet nasledio iz prošlog stoleća."
Konačno, izmenjeni položaj nacionalne države kao suverene
političke institucije značajan je za studije globalizacije i društve­
nih pokreta. Ovo je činjenica čak i ako nacionalna država ostaje
u fokusu aktivnosti društvenog pokreta, s obzirom da je i sam na­
cionalni kontekst izložen sve većem uticaju međunarodnih odno­
sa i nadnacionalnih institucija. Transnacionalni društveni pokreti
mogu se shvatati na način da doprinose globalnom građanskom
društvu u kome stvaraju pritiske usmerene na internacionalizovane države, nadnacionalne političke institucije i transnacionalne
organizacije, uključujući multinacionalne korporacije. O moguć­
nostima globalnog civilnog društva detaljnije ćemo govoriti u po­
glavlju 5.

NAPOMENA
1

Dianijeva shema ustvari obuhvata četiri osnovna trenda koje smatra
značajnim u analizama društvenih pokreta počev od šezdesetih godina
prošlog veka: kolektivno ponašanje (Tarner [Turner] i Kilian [Killian]),
R M T teorija (Zald i Mekarti), politički proces (Tili) i novi društveni
pokreti (Turen, Meluči). Pristup kolektivnog ponašanja ovde se ne ra­
zmatra zato što njegov uticaj nije izražen poslednjih godina, a pristup
„političkog procesa" stavljen je u kategoriju R M T , što je češći slučaj.
Ove razlike ne utiču na našu ocenu Dianijeve sinteze.

POGLAVLJE 4

O S P O R A V A N J E PRAVA:
OSPORAVANJE U N I V E R Z A L I Z M A

ulturna politika u kojoj su angažovani društveni pokreti u ve­
likoj meri je doprinela sagledavanju prava građana u novoj
političkoj sociologiji. Proučavanje prava građana je relativno novi­
jeg datuma u sociologiji mada su, kao koncept, društveni status
i skup političke prakse prisutni još od antičkih vremena. Uticaj
modela statusa građana koji je postavio T.H. Maršal [T.H. Marshall] krajem četrdesetih godina prošlog veka, a koji se danas sma­
tra osnovom za svaki razgovor na ovu temu, nije bio široko ras­
prostranjen sve do šezdesetih (Rees, 1996: 1). Međutim, počev od
osamdesetih godina, prava građana postaju tema iscrpnih rasprava
u političkoj sociologiji. Ovo je nesumnjivo vezano za razvoj druš­
tvenih pokreta koji osporavaju tradicionalne oblike prava građana,
na način na koji su se ta prava razvijala u liberalnim demokratijama. Društveni pokreti su naročito teagovali na neoliberalni razvoj
ovog modela u politici nove desnice, posebno u SAD i Britaniji.
1

Po starijem sociološkom shvatanju prava građana, klasa je
predstavljala osnov nejednakosti. Kao što ćemo videti kada se bu­
demo detaljnije bavili Maršalovim modelom prava građana u delu 4 . 1 . , njegovo objašnjenje istorijskog razvoja statusa građanina
koncentriše se na dodelu tog statusa kao karakteristiku napretka
modernog društva. Za njega ovo podrazumeva ostvarivanje uni­
verzalnog statusa građanina, identičnih prava za sve građane bez
obzira na društveno-ekonomsku klasu. Ignorisao je dimenzije
socijalne nejednakosti, osim klase, naime, pol, „rasu" i etničku
pripadnost. Ovo nije iznenađujuće, s obzirom da je Maršal pi­
sao u Britaniji, krajem četrdesetih godina prošlog veka, kada se
društvo smatralo podeljenim na slojeve po zanimanju, a radnički
pokret se isticao kampanjama za širenje prava građana, naročito

178

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

socijalnih prava socijalne države. Klasne nejednakosti bile su
osnovni fokus na koji je pažnja usmerena i u društvu i u sociolo­
giji. Međutim, paralelno sa razvojem „novih" društvenih pokre­
ta, kao što su feminizam, pokret za liberalizaciju homoseksuala­
ca, pokret za građanska prava i anti-rasistički pokret, njihovim
jačanjem i kampanjama usmerenim na nejednakosti u pravima
različitih kategorija građana, Maršalov optimistički model „uni­
verzalnog" statusa građanina i ideje da su socijalne nepravde u
suštini klasne nepravde sve više su izložene napadima.
Osnovna tema u kulturnoj politici prava građana inspirisanoj društvenim pokretima je tema „razlike". Ovo je opet poveza­
no sa postmodernom „odgovornošću prema različitosti" o kojoj
smo govorili u poglavlju 1. Protiveći se isključivanju društvenih
grupa kojese ne uklapaju u norme belaca, heteroseksualaca, muš­
ke glave domaćinstva, društveni pokreti istovremeno osporavaju
i ideju jedinstvenog univerzalnog statusa građanina koja polazi
od toga da svi građani raspolažu istim pravima. Suprotstavljanje
isključivanju retko podrazumeva jednostavnu konstataciju da
se pojedine društvene grupe ne tretiraju kao „normalni" građa­
ni. Više se radi o tome da „normalno" treba izmeniti na način
da postane samo jedna od niza mogućnosti. U ovom pogledu,
društveni pokreti osporavaju ideju prava građana, na način da to
podrazumeva pojedince koji uživaju identična prava i ukazuju
na otvoreniji, pluralistički model društva.
U liberalnim demokratijama, prava građana na prvi pogled
podrazumevaju građanske slobode, političko učešće i socijalnu
sigirnost građana kao pojedinaca. U stvari — na šta jasno ukazuje
kulturna politika prava građana koju vode društveni pokreti — sa­
mo neki građani u potpunosti raspolažu pravima pojedinaca. Pra­
va građana zapravo su prava određene društvene grupe — belaca,
heteroseksualaca, muške glave domaćinstva, a ne jednostavno po­
jedinaca. Oni koji se ne uklapaju u karakteristike „pojedinaca"
postaju „različiti", neadekvatni ili neprihvatljivi građani. Druš­
tveni pokreti razotkrivaju način na koji su „individualna" prava
građana zapravo prava određene društvene grupe, tako što eksplicitno zahtevaju različita prava za različite grupe. Ovo je naročito
prisutno kod pojedinih zahteva za prava žena ili multikulturna

OSPORAVANJE PRAVA

179

prava etničkih manjina. Zahtevi u ime lezbijki i homoseksualaca
imaju tendenciju usmeravanja ka pravima koja već uživaju heteroseksualci, mada se sa tim zahtevima izlazi u ime homoseksuala­
ca kao manjinske grupe i oni zaista menjaju „normalnost".
Međutim, zahtevi za prava diferencirana po grupama predsta­
vljaju rizik stvaranja „različitog". Identiteti i pozicije koje zastupaju
društveni pokreti nisu homogene. Nemoguće je, na primer, biti sa­
mo žena; uvek je prisutno i društveno pozicioniranje u smislu od­
ređenog etničkog porekla, seksualne orijentacije, bračnog stanja,
zanimanja, starosti, geografske lokacije itd. Pored toga, savremeno
društvo brzo se menja, delimično i kao posledica samih društve­
nih pokreta. Društvene grupe, dakle, u sebi sadrže niz manje ili vi­
še tradicionalnih ili „detradicionalizovanih" identiteta. Ovo je, na
primer, očigledno u slučajevima kada mladi ljudi odrastaju u druš­
tvu koje se sasvim razlikuje od društva njihovih roditelja — bilo
da je to posledica migracije ili, jednostavno, društvene promene.
Heterogenost i fluidnost društvenih identiteta vrlo su značajne u
razmatranju prava građana, sa namerom da promovišu progresivni­
je ideale i ideale ravnopravnosti. Problem predstavlja pitanje: kako
je moguće ostvariti sadržajniju kombinaciju prava građana koja ne
podrazumeva privilegije za pojedine identitete u odnosu na ostale,
niti ograničava razvoj novih načina života? O ovim pitanjima u od­
nosu na pol i seksualnu opredeljenost govorićemo u delu 4.2., a u
delu 4.3. u odnosu na „rasu" i etničku pripadnost.
Nezainteresovanost za klasu i inteiesovanje „postmodernog
zaokreta" za „različitost" u sociološkim studijama ne moraju da
vode ka ignorisanju ogromnih nejednakosti bogatstva i siromaš­
tva, premda je tačno da se one ne smatraju u toj meri značajnim
kao nekada. U stvari, kao što ćemo videti u delu 4.4., gde se bavi­
mo pravima građana i siromaštvom, ovo pitanje neadekvatno se
sagledava u smislu klase. Većina onih u „nižoj klasi" ili onih koji
su „drušveno isključeni" su žene i muškarci iz rasno obeleženih
manjinskih grupa, tako da je „različitost" televantna i u ovom slu­
čaju. Osim toga, okviri koji se koriste u kategorizaciji siromašnih
i definisanju siromaštva su krajnje sporni, a istovremeno bitni za
formiranje tokova moći i resursa. Zbog toga su predmet kulturne
politike i treba da budu značajna tema nove političke sociologije.

180

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Proučavanje globalizacijc počinje da utiče na sociološku ana­
lizu prava građana. Maršalov model prava građana je i ovde pri­
mer tradicionalnog sociološkog interesovanja u tome što pravo
građana tretira kao jednu od osnovnih karakteristika poretka u
kapitalističkom društvu koja očigledno zauzima određenu terito­
riju i organizuje se oko nacionalne države. U skladu sa ovim kon­
vencionalnim shvatanjem, Maršal polazi od pretpostavke kultur­
ne hegemonije među građanima nacije. U stvari, ideal nacionalne
države koja se sastoji od jedne, ujedinjene i samo-opredeljene
nacije istorijski je retko realizovan; u nacionalnim državama oduvek su postojale velike kulturne manjine. Sa velikim migracija­
ma radne snage ka zapadu krajem X X veka, međutim, raskorak
između ideala i stvarnosti postaje još izraženiji. Prava građana
sada se smatraju multikulturnim i postnacionalnim, kao način
obezbeđenja prava za migrante i druge manjine u okviru država.
Ovim pitanjima posvećen je deo 4.3. — u odnosu na multinacio­
nalna prava građana i deo 4.5. — u odnosu na postnacionalna
prava građana.
Konačno, državni suverenitet i mogućnosti zagarantovanih
prava građana dolaze u pitanje u slučajevima kada ekonomske,
socijalne, političke i ekološke procese nije moguće kontrolisati
na nivou pojedinačnih država. I ovde su već prisutne promene
u samim pravima građana, kao posledica ovih procesa. Primer
je nedavno stvaranje građana Evropske Unije. Istovremeno, poja­
vljuju se i novi ideali globalnih, a ne nacionalnih prava građana,
što je najizraženije u radovima posvećenim interesovanjima eko­
loškog pokreta. Obe dimenzije globalnih prava građana biće te­
ma dela 4.5. Globalno pravo građana nije ništa više do težnja, ali
kao ideal je možda bliže realizaciji u savremenom društvu nego u
bilo kom drugom trenutku istorije.

4.1.

T.

H.

MARŠAL: PRAVA GRAĐANA, DRUŠTVENA

I NACIONALNA

KLASA

DRŽAVA

Klasični osnov za razgovor o pravima građana je istorijskosociološka analiza Tomasa Hamfrija Maršala [Thomas Humphrey
Marshall]. Ova analiza je u velikoj meri proizvod svog vremena

OSPORAVANJE PRAVA

181

i prostora, s obzirom da je nastala na vrhuncu optimizma prema
posleratnoj socijalnoj državi u Britaniji i zbog toga je njen značaj
za shvatanje savremenog društva ograničen. Ipak, analitički okvir
koji formira Maršal, gde se status građanina shvata na način da
obuhvata građanska, politička i socijalna prava, koristan je i širo­
ko prihvaćen. Pored toga, neke od slabosti Maršalovog modela
jasno ilustruju pravce u kojima se razvijala nova politička socio­
logija prava građana u odnosu na kulturnu politiku društvenih
pokreta i procese globalizacije.
Maršalova analiza podrazumeva da status građanina čine
tri vrste prava: građanska, politička i socijalna. Građanska prava
obuhvataju zaštitu individualnih sloboda, uključujući „slobodu
ličnosti, slobodu govora, misli i uverenja, pravo posedovanja
imovine i zaključivanja punovažnih ugovora, te pravo na prav­
du" (Marshall, 1992: 8). Povezujući građanska prava sa moder­
nim institucijama građanskih i krivičnih sudova, Maršal smatra
da su se ova prava razvila u XVIII veku. Politička prava podrazumevaju „pravo učešća u vršenju političke moći, u svojstvu člana
tela kome je dodeljen politički autoritet ili birača koji odlučuje
o izboru članova takvog tela" (1992: 8). Po Maršalovom miš­
ljenju, neki su već posedovali ova prava, ali su ta prava postala
prava građana građana tek u X X veku kada su opšte pravo glasa
dobila sva punoletna lica. Ovim je ustanovljen princip da prava
građana zavise od ličnog statusa, a ne od ekonomskih sredstava.
U smislu institucija, podrazumevaju razvoj parlamenta i orga­
na lokalne uprave koja se formiraju u X I X veku. Što se tiče so­
cijalnih prava, Maršal smatra da su u svom modernom obliku
nastala u X X veku, sa institucijama socijalne države, uključujući
nacionalne sisteme obaveznog obrazovanja, zdravstva i socijalne
zaštite. Maršalova definicija socijalnih prava je apstraktnija od de­
finicije građanskih i političkih prava, što odražava njegovo širo­
ko shvatanje ovih prava:
Pod socijalnim elementom podrazumevam čitav raspon
prava, od prava na učešće u malom delu ekonomske zaš­
tite i sigurnosti do prava na potpuno učešće u socijalnoj
baštini i na život civilizovanog bića po postojećim stan­
dardima društva. ( 1 9 9 2 : 8)

182

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Maršal je istorijski razvoj prava građana povezao sa razvojem
kapitalizma. Naročito ga je interesovao koincidentni razvoj pra­
va građana, kao sistema jednakosti, paralelno sa razvojem kapita­
lizma, kao sistema nejednakosti. U kombinaciji sa građanskim i
političkim pravima, smatrao je da spor razvoj socijalnih prava do­
prinosi razvoju paralelnog sistema suštinske ravnopravnosti koji
ublažava ekonomske nejednakosti kapitalizma i suprotstavlja im
se. Kako kaže Maršal (1992: 33):
Obezbeđenje socijalne zaštite nije prevashodno sredstvo
da se prihodi ujednače . . . Ono što je bitno je da se kon­
kretna suština civilizovanog života u opštem smislu obo­
gaćuje, pri čemu se umanjuju rizici i nesigirnost, uz izjed­
načavanje onih srećnijih i manje srećnih na svim nivoima
— zdravih i bolesnih, zaposlenih i nezaposlenih, starih i
aktivnih, neoženjenih i očeva velikih porodica. Međusob­
no izjednačavanje se ne odnosi toliko na klasu, koliko na
pojedince u okviru populacije koja se sada u ovom smi­
slu tretira kao da se radi o jednoj klasi. Ravnopravnost
statusa je važnija od ravnopravnosti u prihodima.
Premda su klasne nejednakosti jedine postojeće nejednako­
sti kojima Maršal pridaje značaj, njegovo shvatanje međusobnog
odnosa kapitalizma i prava građana istovremeno jasno ukazuje
na stav da se, umesto klasnog konflikta, razvijaju prava građana.
U stvari, Maršal ide tako daleko da predviđa kako će građani po­
stati manje zainteresovani da zarađuju velike plate, ne samo zbog
visokih stopa poreza u socijalnoj državi, već i zato što će i sam
novac biti manje bitan u situaciji kada se egzistencijalne stvari u
životu — uključujući penzije, pomoć nezaposlenima, kvalitetno
obrazovanje, zdravstvenu zaštitu itd. — obezbeđuju jednako svim
građanima, na osnovu prava (1992: 47—8).
Elementi Maršalovih predviđanja nisu potvrđeni, mada je či­
njenica da je razvoj prava građana jedan od faktora koji su doprineli silaznoj liniji klasne politike. Građani svoje političke borbe i
zahteve za veću ravnopravnost usmeravaju ka državi, dok su borbe
radnika sa poslodavcima postale manje važne. Naravno, klasne ne­
jednakosti u obezbeđenju socijalne zaštite mogle su i dalje da bu­
du osnovni predmet interesovanja građana, kao što je to bio slučaj

OSPORAVANJE PRAVA

183

u Maršalovo vreme, ali se ovo zapravo nije desilo. Ne radi se samo
o tome da su klasne borbe na ekonomskom nivou zamenjene siste­
mom statusne ravnopravnosti izgrađenom u okvirima prava građa­
na koje je Maršal analizirao; radi se i o tome da klasa više nije glav­
ni identitet oko koga se organizuju zahtevi za veću ravnopravnost.
Ograničenja Maršalovog objašnjenja prava građana
Postoji nekoliko problema koji se često identiflkuju u Maršalovom objašnjenju, a relevantni su za naše sagledavanje prava
građana u odnosu na kulturnu politiku društvenih pokreta i posledice globalizacije. Ovim pitanjima eksplicitno ćemo se baviti
u narednim delovima knjige, ali za sada ćemo razmotriti nedo­
statke Maršalove teorije prava građana u širem smislu.
Prvo, Maršalov model kritikovan je zbog načina na koji je
sklon da ignoriše politiku. Kako tvrde ovi autori, naročito Entoni
Gidens, Maršalov tretman dodeljivanja prava građana je implicitno
evolucionistički: kao da je u pitanju prirodna progresija od građan­
skih do političkih i socijalnih prava, što predstavlja deo razvoja mo­
dernog industrijskog društva. Gidens tvrdi da Maršal ne posvećuje
dovoljno pažnje načinu na koji je svaka od tri grupe prava ostvare­
na posle dugotrajne borbe. (Giddens, 1982: 171). Sa Gidensom
se na slažu svi oni koji su komentarisali Maršalove radove. Kao što
konstatuje Barbalet (1988), neki zauzimaju potpuno suprotan stav,
tvrdeći da Maršalov model pokazuje kako se prava građana ostvaru­
ju kroz konflikt. Ova različita shvatanja velikim delom su posledica
dilema koje je i sam Maršal imao u vezi sa ovim pitanjem. Izvesno je da ga više interesuje hronologija razvoja prava građana nego
način na koji se ta prava ostvaruju i o tome daje neodređeno, čak
kontradiktorno objašnjenje. U delu Prava građana i društvena kla­
sa, kaže da „prava građana istovremeno stimuliše borba za njihovo
ostvarivanje i uživanje tih prava pošto su ostvarena", ali zatim goto­
vo odmah nastavlja konstatacijom da su „poznate instrumente mo­
derne demokratije oblikovale više klase, a zatim ih prepustile, ko­
rak po korak, nižim klasama" (Marshall, 1992: 24—5). Izgleda da je
Barbaletovo tumačenje najlogičnije: premda ne govori o konfliktu,
ono što Maršal pod tim podrazumeva je konflikt principa između

184

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

kapitalizma — kao sistema koji se oslanja na nejednakost i prava gra­
đana — kao sistema ravnopravnosti, više nego što smatra da su u
pitanju međusobne borbe konkretnih društvenih grupa. Barbalet
tvrdi da, na osnovu Maršalovih malobrojnih konstatacija na ovu
temu, nije moguće proceniti da li se, po njegovom mišljenju, ovaj
konflikt rešava kroz pregovaranje i pomirenje ili kroz borbu i nasi­
lje. Međutim, kao što kaže, naglasak na razvoju novih grupa prava
iz već postojećih prava, u kombinaciji sa Maršalovom nezainteresovanošću za konkretne uslove njihovog razvoja, zaista usmerava nje­
gov model ka evolucionizmu (Barbalet, 1988: 30-1).
Iz Maršalove perspektive formirane u najpogodnijem tre­
nutku stvaranja posleratne socijalne države u Britaniji, evolucionizam verovatno ne bi izgledao toliko neadekvatno koliko se
to čini većini sociologa današnjeg, manje ekspanzivnog vreme­
na. Posle neoliberalizma, prava građana se povlače, paralelno sa
„povlačenjem" socijalne države. Iz perspektive krajem X X veka,
jasno je da prava građana predstavljaju značajnu problematiku
kulturne politike. Neprestano osporavana, nikada ne mogu biti
konačno obezbeđena, a izvesno je da se ne razvijaju po nekoj
urođenoj logici. Konkretno, prava građana su ono što je izloženo
opasnosti u kontinuiranim međusobnim borbama nove desnice,
naročito u zemljama poput Britanije i SAD gde je nova desnica
zaživela u vladi i niza različitih društvenih pokreta koji pokušava­
ju da ostvare ili zaštite prava građana.
Implicitni evolucionizam Maršalovog viđenja povezan je sa
još jednim problemom: njegovim implicitnim univerzalizmom,
kao objašnjenjem razvoja prava građana u svim zemljama. Maršalova istorija razvoja prava građana je opis britanskog društva. Me­
đutim, istovremeno predlaže opšti model razvoja odnosa između
prava građana i klase u kapitalističkim društvima. Podrazumeva
se, dakle, da britanski slučaj nije jedinstven, već reprezentativni
primer svih kapitalističkih društava. Kao što konstatuje više socio­
loga, ovo je neosnovana pretpostavka koju ne potvrđuje razvoj pra­
va građana u drugim zemljama. U slučaju SAD, na primer, Majki
Men [Michael Mann] tvrdi da su, s obzirom da su tamo prava gra­
đana dodeljena radničkoj klasi mnogo ranije nego u Britaniji, pre
nego što je radnički pokret dovoljno ojačao da se zaista suprotstavi

OSPORAVANJE PRAVA

185

viađajućoj klasi, radnici formirali interesne grupe u okviru poli­
tičkog konstituisanja i partijskog sistema. Kao posledica ovoga,
prava građana su ostala nerazvijena. Kako kaže Men, „najmoćnija
kapitalistička država nije krenula Maršalovim putem. Niti su pri­
sutni znaci da će tako postupiti." (Mann, 1996: 131).
Iz perspektive društvenih pokreta, postoji još jedan važniji
aspekt Maršalovog univerzalizma: on polazi od pretpostavke da
su i sama prava građana u okviru društva univerzalna, da su svi
građani ravnopravni kao pojedinci. Osporavanje ovog stava, koje
je verovatno teoretski najviše razrađeno, potiče od feminista. Ne
radi se o tome da Maršal u potpunosti ignoriše razlike između
polova; u svom viđenju istorijskog razvoja prava, zaista pominje
da se prava građana, kada se radi o ženama, razvijaju sporije ne­
go kada su u pitanju muškarci — u pogledu ostvarivanja prava
glasa, na primer. Međutim, kako tvrdi Silvia Volbi [Sylvia Walby]
(1994), Maršalova analiza prava građana u toj meri je prožeta
pretpostavkama specifičnim za pol da ne primećuje činjenicu da
se razvoj ženskih prava ustvari kretao sasvim drugačijim putem u
poređenju sa muškarcima, čak i u slučaju Britanije. Kao primer,
konstatuje da su žene raspolagale vrlo malim brojem građanskih
prava dok im nisu dodeljena u okviru šire borbe za politička pra­
va u X I X i ranom X X veku: pravo posedovanja imovine, pravo
na profesionalno zaposlenje, pravo koje isključuje fizičko maltre­
tiranje od strane muževa, pravo da raskinu brak itd. Pojedina pra­
va ostvarena su tek posle političkih prava, što negira razvoj koji
se odnosi na sve građane, kako konstatuje Maršal. Osim toga,
Volbijeva (1994) tvrdi da pojedina prava nisu dodeljena ni da­
nas; pravo na abortus, na primer, smatra pravom na kontrolu
sopstvenog tela. Ovakvi slučajevi moraju biti ignorisani u mode­
lu prava građana koji muškarce smatra normom i polazi od pret­
postavke da su svi građani isti. Isti argumenti mogući su i u od­
nosu na one koji ne zadovoljavaju tu normu. Zapanjujući primer
je pokret crnaca za prava građana u SAD, koji se u kampanjama
bori za slobodu ličnosti, ravnopravnost pred zakonom i ekonom­
sku slobodu južnjačkih crnaca, sto godina pošto su formalno do­
bili američko državljanstvo po ukidanju ropstva (Morris, 1993).
Moguće je tvrditi da nedovoljna ozbiljnost pravosudnog sistema

186

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

u odnosu na rasno uznemiravanje znači da crni građani još uvek
nemaju slobodu ličnosti. Isključivanje različitih grupa iz prava
građana je tema kojom ćemo se detaljno baviti u narednom delu. Za sada je važno konstatovati da se kod Maršalovog modela
ne postavlja pitanje međusobnih razlika građana.
Konačno, Maršalov model se danas često smatra problematič­
nim zbog načina na koji je svoje viđenje ograničio na nacionalnu
državu. Ove kritike su većinom usmerene na njegovu ekonom­
sku teoriju. Tvrdi se da nije uzeo u obzir u kolikoj meri socijalna
prava za koja se zalaže mogu zavisiti od posleratne ekonomije u
ekspanziji. Ustvari, premda je i sám smatrao da su prava građana
i kapitalizam sukobljene strane, bio je optimista u pogledu nji­
hove kompatibilnosti. U svetlosti dugotrajne recesije počev od
sedamdesetih godina prošlog veka, međutim, izgleda da je ovaj
konflikt mnogo ozbiljniji. Investiranje države u socijalnu zaštitu
sada se smatra problematičnim, zato što visokim poreskim sto­
pama ugrožava privatnu profttabilnost. Ekonomska globalizacija
daje dodatnu dimenziju ovom problemu: da bi stvorile perspek­
tivnu nacionalnu ekonomiju, vlade možda moraju da ponude
određene podsticaje kako bi privukle multinacionalne kompani­
je, dakle, da poreske stope za privredu, pa čak i plate, održavaju
na niskom nivou. Jasno je da ovaj ekonomski argument predsta­
vlja značajan element neoliberalne kritike socijalne države i kao
takvog ga je moguće osporavati, ali mnogi sociolozi takode su
pesimisti i kada se radi o kompatibilnosti kapitalizma i prava gra­
đana u ovom pogledu (Turner, 1986). Neophodno je, dakle, da
se ovom pitanju posveti više pažnje nego što to čini Maršal. Mo­
guće je da ekonomska globalizacija podrazumeva da prava građa­
na, naročito politička i socijalna prava, više ne može da obezbedi
nacionalna država, već da je za to potrebna internactionalna i
nadnacionalna regulativa.

4.2.

PRAVA G R A Đ A N A , P O L I SEKSUALNA O P R E D E U E N O S T

Ženski pokret i pokret homoseksualaca i lezbijki spadaju u
najistaknutije društvene pokrete koji osporavaju tradicionalni
model prava građana i pokušavaju da osmisle sveobuhvatnije

OSPORAVANJE PRAVA

187

modele. Mada su se, kao društveni pokreti, razvijali prilično ne­
zavisno, pitanja koja pokreću analitički su povezana. I ženska
prava građana i prava vezana za homoseksualnost odnose se na
problematiku tradicionalnih uloga dodeljenih polovima i ukazu­
ju na to kako postojeća prava građana uopšte ne podrazumevaju
dodeljivanje prava pojedincima, već zavise od pozicije koju ljudi
imaju u odnosu na nuklearnu porodicu.
Ženski pokret
Najvažniji argument novijih kritika feminista na račun libe­
ralnih prava građana je da, s obzirom da su razvijena iz perspek­
tive muškaraca, institucionalizuju normu muškarca. Savremeni
feministi smatraju da je žena uključena u liberalnu demokratiju
na paradoksalan i nepravedan način. Kao posledica, konstantno
su suočene sa onim što je poznato kao dilema ,,istovetnosti-razlike". Da li bi ženski pokret trebalo da se kocentriše na prava že­
na da budu tretirane isto kao muškarci ili na prava specifična za
polove, što omogućava da se razlike žena u odnosu na muškarce
vrednuju i uzmu u obzir kao sredstvo ostvarivanja istinske ravno­
pravnosti polova?
U svakom slučaju, postoje tri prilično kontradiktorna nači­
na ne koje su žene isključene kada je u pitanju ostvarivanje svih
prava građana. Prvo, diskriminacija žena prisutna je kada treba
da ostvare ista prava kao muškarci. Drugo — nasuprot tome — tre­
tiraju ih isto kao muškarce u situacijama kada bi isključivo razli­
čit tretman omogućio istinsku ravnopravnost. U ovim slučajevi­
ma, ignorišu se fizičke i istorijske razlike, što žene sprečava da se
zaista uključe u institucije i praksu razvijene tako da odgovaraju
muškarce, mada raspolažu odgovarajućim formalnim pravima.
Treće, pojedina prava građana — naročito socijalna prava - dru­
gačije se dodeljuju ženama i muškarcima i, u tim slučajevima,
žene se tretiraju kao inferiorni građani u odnosu na muškarce.
Po mišljenju feminista, paradoksi i nedoslednosti prisutne u žen­
skim pravima građana vezane su za na način na koji su ta prava
razvijana tek pošto su prethodno dodeljena muškarcima. Istorijski gledano, građani su do nedavno podrazumevali muške glave

188

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

domaćinstva, a prava građana za žene razvijena su < ok» liiina ko­
je su postavila prava razvijena na tom osnovu.
Primeri za prvu i drugu konstataciju su građanska prava. Feministi su u prošlosti uložili dosta energije u kampanje posveće­
ne jednakim pravima žena, sa zahtevima da se tretiraju isto kao
muškarci, uz uklanjanje barijera za učešće žena u javnom živo­
tu i pokušaje da im se obezbedi zaštita u sferi privatnog života.
Naročito u SAD, feministi i dalje smatraju da su jednaka prava
najvažniji cilj ženskog pokreta. Primer za ovo su prava vezana
za materinstvo. Do šezdesetih godina prošlog veka, pravila mno­
gih američkih poslodavaca podrazumevala su obavezu trudnice
da prestane da radi u određenom trenutku i zabranu vraćanja na
posao pre isteka određenog roka. Nije postojalo plaćeno porodiljsko odsustvo, a pravo povratka na posao nije bilo garantovano.
Inicijalni motiv feminističkih kampanja bio je da se ova pravila
ukinu, s obzirom da su diskriminisala žene. Sedamdesetih godi­
na ustanovljeno je da su neustavna na osnovu toga što ugroža­
vaju slobodu ličnog izbora; odlučeno je da žene u trudnoći ne
moraju da odu na porodiljsku odsustvo. Sadašnja situacija je da
su poslodavci dužni da trudnoću i porodiljsko odsustvo tretiraju
na način koji nije nepovoljniji od uslova koji važe za bilo koju
drugu bolest ili invaliditet, odnosno, loše zdravstveno stanje koje
može biti i problem muškaraca. Mnogi feministi nisu zadovoljni
ovim rešenjem; trudnoća je specifična za žene i njeno definisanje
na način da postaje neutralna u odnosu na polove znači kapitu­
laciju pred muškom normom. Osim toga, u većini država SAD,
plaćeno porodiljsko odsustvo pokriveno je samo programima osi­
guranja koje poslodavci nisu u obavezi da obezbede, tako da su
trudnice diskriminisane kao žene. Međutim, feministi „jednakih
prava" — nasuprot feministima „razlike" — podržavaju ovu odlu­
ku, na osnovu toga što bi insistiranje na posebnom tretmanu
onemogućilo ženama da se pod ravnopravnim uslovima nadme­
ću na tržištu radne snage i primoralo ih da budu ekonomski zavi­
sne od muškaraca (Bacchi, 1990: poglavlje 5).
v

Kao što tvrdi Bakijeva [Bacchi] (1990), feminsiti u drugim delovima sveta često doživljavaju stav feminista „jednakih prava" u
SAD kao ekstreman. Ovo je u velikoj meri posledica nedovoljnih

OSPORAVANJE PRAVA

189

socijaaiih prava; tamo gđe žene imaju zakonsko pravo na plaće­
no porodiljsko odsustvo, ne javljaju se ovi problemi. U ovim ze­
mljama, stav feminista „razlike" daleko je manje rizičan za žene
i postaje sve značajniji. Feministi su sada zabrinuti da isti tret­
man muškaraca i žena pred zakonom nema efekta kao sredstvo
za ostvarivanje istinske ravnopravnosti polova. U pogledu antidiskriminacionih prava ostvarenih u Evropi i severnoj Americi
šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, na primer, sada je
prisutna tendencija da se smatraju nedovoljno efektnim upravo
zbog toga što ne uzimaju u obzir karakterističnu suštinu žena
i način na koji se njihove specifične istorijske okolnosti razliku­
ju od onih vezanih za muškarce. Na primer, zakonska regulativa
koja predviđa ravnopravne uslove u pogledu plata, odnosno, da
svi radnici budu isto plaćeni za iste poslove, nije mnogo vredela
zato što žene i muškarci često obavljaju različite vrste poslova.
Evropski sud pravde doneo je presudu protiv ovog zakona i on je
izmenjen: sada je obavezno poređenje poslova jednake prednosti.
Međutim, činjenica je i dalje da se muška norma primenjuje kao
osnov poređenja utoliko što žene moraju da dokažu da posao ko­
ji obavljaju vredi isto koliko i bolje plaćeni poslovi koje obavlja­
ju muškarci. Možda nije iznenađujuće da se ispitivanja procene
radnih mesta, na kojima se zasniva zauzimanje stava o jednakoj vrednosti, uglavnom svodi na replike potcenjivanja rada žena koje je već
prisutno u društvu (Frazer and Lacey, 1993: 86).
Primer treće konstatacije su socijalna prava diferencirana po
polu. Žene su neproporcionalno zastupljene u svim socijalnim
državama, kao korisnici i kao radnici u oblasti zdravstvene i so­
cijalne zaštite i obrazovanja. S obzirom da su im, u poređenju sa
muškarcima, manje dostupni poslovi koji se dobijaju na tržištu,
žene češće zavise od socijalne zaštite nego muškarci. Međutim,
socijalna zaštita koju uživaju žene i poslovi koje obavljaju razliku­
ju se od onih namenjenih muškarcima. Socijalna zaštita je dvoslojna u svim sistemima: jedan nivo čini socijalna zaštita na koju
građani imaju prava po osnovu doprinosa socijalnog osiguranja
plaćenog na ime zaposlenja i plate; pravo na ovu vrstu socijalne
zaštite ostvaruju pretežno muškarci. Drugi nivo sastoji se od soci­
jalne zaštite koja se ne pokriva direktno iz doprinosa socijalnog

190

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

osiguranja i njeni korisnici su pretežno žene. Ovo obuhvata so­
cijalnu zaštitu na koju građani imaju pravo kao izdržavana lica
osiguranika, socijalnu pomoć za siromašne na osnovu utvrđenog
imovinskog stanja i, u retkim slučajevima, socijalnu pomoć oni­
ma koji su neposredno odgovorni za brigu o deci ili drugima, a
nisu u mogućnosti da se staraju o sebi. Vrsta socijalne zaštite ko­
ja ima veći legitimitet i finansijsku vrednost je ona obezbeđena
kroz osiguranje vezano za zaposlenje; ova druga vrsta je na neki
način žigosana, s obzirom da se možda smatra nezarađenom, a
podrazumeva i manje novčane iznose (Walby, 1994).
Po feministima, inferiornost socijalnih prava žena opet je posledica toga što se muškarci uzimaju kao norma. Socijalna prava
vezana su za mušku normu kontinuiranog zaposlenja sa punim
radnim vremenom, na tržištu radne snage, sa eventualnim preki­
dima isključivo zbog nesrećnih događanja od kojih se radnik sam
osigurava. Međutim, ova vrsta posla zavisi od nepriznatih i nepla­
ćenih poslova u sferi domaćinstva koje uglavnom obavljaju žene.
Socijalna država ne priznaje rad supruga i majki, s obzirom da se
podela rada na osnovu polova smatra prirodnom. Prava građana
u savremenom društvu oslanjaju se na premise modela porodice
sastavljene od muškarca, koji zarađuje hleb i žene, koja brine o
deci i domu. Činjenično stanje je da danas relativno malo do­
maćinstava odgovara ovom modelu. Naravno, porast siromaštva
u novije vreme delimično je vezan za porast broja nezaposlenih
muškaraca: danas i mnogi muškarci primaju inferiornu socijalnu
pomoć na osnovu utvrđenog imovinskog stanja. Međutim, mno­
go toga vezano je za ono što se ponekad naziva „feminizacijom
siromaštva", odnosno, način na koji mnoge žene — premda više
ne zavise od muškaraca, ali su nesposobne da se u potpunosti
uključe u tržište radne snage formirano za muške hranioce poro­
dica — moraju da se oslone na male iznose novca koje im obezbeduje država. Ovo je naročito prisutno u slučajevima onih koji
podižu decu kao samohrani roditelji, a to su obično žene, bez
mogućnosti da deci obezbede adekvatnu brigu, kao i u slučajevi­
ma starijih žena koje nemaju sopstvenu penziju stečenu na osno­
vu radnog staža, a nadživele su supruge ili su razvedene (Pierson,
1991: 73-5).

OSPORAVANJE PRAVA

191

Feministi povezuju inferiorna socijalna prava žena sa nji­
hovim inferiornim političkim pravima. Zene su, kako se tvrdi,
manje moćne u društvu nego muškarci. Ovo je razlog za kon­
stataciju pojedinih feminista o tome da je socijalna država patri­
jarhalna. Konkretno, više skandinavskih feminista, u tekstovima
napisanim u okruženju koje podrazumeva veća socijalna prava
žena nego u bilo kom drugom kraju sveta, tvrde da je inferior­
no pravo građana za žene posledica toga što nemaju dovoljno
moći u odlučivanju, kako u socijalnim institucijama, tako i u
institucijama teprezentativnog upravljanja. Premda je veliki broj
žena zaposlen u državnom sektoru, radna mesta na kojima se na­
laze slična su onima koja imaju u privatnom sektoru, na niskom
nivou birokratske hijerarhije, tako da ne mogu da donose odlu­
ke o tome kako su institucije organizovane. Takođe se tvrdi da,
mada žene uživaju ista formalna politička prava kao muškarci
— da glasaju i da se kandiduju na izborima — u praksi vrlo mali
broj žena učestvuje u „visokoj politici". Ovo se smatra posledicom neposredne diskriminacije od strane političkih partija koje
predlažu svoje kandidate i od strane samih birača, kao i činjenice
da takav angažman podrazumeva dužinu radnog vremena koje
je nemoguće uskladiti sa odgovornostima žena kod kuće. Zbog
toga — mada su kvalitetna socijalna prava korisna zato što žena­
ma omogućavaju da se kod kuće oslobode podređenosti u odno­
su na muškarce — ukoliko žene na ovaj način postaju zavisne od
države koju ne mogu da kontrolišu, konstatacija je da time ne
postižu mnogo više od zamene privatnog patrijarhata državnim
patrijarhatom (Hernes, 1984; Siim, 1988).
U novije vreme, dakle, fokus ženskog pokreta je na politič­
kim pravima, kako u slučaju feminističkih teoretičara, tako i u
slučaju aktivista pokreta. Ovo predstavlja značajan zaokret kada
je u pitanju feministički pokret drugog talasa koji je, nasuprot
pokretima iz X I X veka, prilično nepoverljiv prema državi. Pokre­
tom dominiraju socijalistički i radikalni feministi koji su skloni
shvatanju države u funkcionalističkim okvirima, na način da
reprodukuje kapitalizam i patrijarhat i radije se opredeljuju da
svoje aktivnosti usmere u drugim pravcima. U mnogim aspekti­
ma, ova strategija pokazala se vrlo svrsishodnom. Uspeh slogana

192

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

„lično je političko", na p-Jmer, ukazuje L.; politiziranje subjektiv­
nosti i ličnih odnosa, a mnoge od institucija koje je formirao po­
kret — kao što su centri za slučajeve silovanja i nasilja u porodici
— značajno su uticale na percepcije i praksu. Očigledno je, kao
što smo videli u poglavlju 3, da su ovi oblici politike isto toliko
važni za prava građana žena, koliko su formalna prava značajna
za političko učešće. Naravno, činjenica je i da su se i pojedini feministi drugog talasa angažovali na problematici zakona i držav­
ne politike — često kroz aktivnosti sindikata u Evropi ili intere­
snih grupa, kao što je Nacionalna organizacija za žene [National
Organization for Women] u SAD. Međutim, konkretno pitanje
zastupanja žena pokrenuto je relativno skoro.
Razmatranje političkih prava žena, međutim, ukazuje na
još jednu izraženu dilemu u novijoj feminističkoj misli i akciji:
dilemu pokrenutu pitanjem esencijalizma. Korisno je napraviti
razliku između dve različite vrste esencijalizma korišćene u ovoj
raspravi. Po Dajani Fas [Diana Fuss] (1989), prva se može identifikovati kao „realni esencijalizam". Potiče od Aristotela i podrazumeva da je suština stvari ili osobe ono što se u vezi sa njima
ne može umanjiti i izmeniti. Ovo je takođe način na koji se ovaj
termin najčeše koristi u feminističkoj teoriji. Koristi se u definisanju uverenja da se žene urođeno i nepromenljivo razlikuju od
muškaraca. Najočiglednija razlika u ovom smislu je sposobnost
reprodukcije i suštinski značaj ovog aspekta razlike u polovima
je tema brojnih rasprava. Međutim, ovaj termin se takođe koris­
ti — pežorativno, sudeći po onima koji se slažu sa Kerol Giligen
[Carol Gilligan] (1993), u smislu da žene imaju „drugačiji glas"
od muškaraca u odnosu na moralna pitanja: specifičan u zavisno­
sti od konteksta i orijentisan na odnos, više nego oslonjen na uni­
verzalne moralne principe. Drugi način korišćenja Fasova naziva
„nominalnim esencijalizmom". Suština stvari ili osobe ovde se
sastoji od onoga što ostaje isto tokom različitog korišćenja termi­
na, odnosno, klasifikacije izvršene u jeziku. Tvrdi da i socijalni
konstrukcionisti — oni koji polaze od anti-esencijalističkog stava
da ne postoje suštinske razlike između žena i muškaraca — mogu
biti nominalni esencijalisti. Njihov fokus je na razlikama između
polova koje su istorijski i društveno specifične, na „stvaranju i

OSPORAVANJE PRAVA

193

organizaciji razlika" (Puss, 1989: 2). U pogledu sposobnosti re­
produkcije, na primer, tvrde da je zapravo važan način na koji
se uočene razlike koriste za stvaranje međusobne socijalne razlike
polova, kao stereotipnih majki i očeva dece. Pored toga, socijalni
konstrukcionisti tvrde da u ovom pogledu postoje međusobne
razlike žena koje su važne isto koliko i razlike između žena i muš­
karaca. Linda Nikolson [Linda Nicholson] (1983), na primer, go­
vori o tome kako su bele žene u Americi X I X veka isključivane
iz javnih aktivnosti i zatvarane u kuće da bi bile što sposobnije
za rađanje dece, dok su — čim više nisu bila roba namenjena pro­
daji i kupovini — crna deca postala manje vredna i crne žene su
se u društvu pozicionirale kao fizički radnici. Na osnovu toga, ka­
ko tvrdi, orijentisanost na brigu — koju Giliganova analizira kao
specifičnu za žene — mogla bi se adekvatnije primeniti na bele
žene u određenoj, istorijski specifičnoj situaciji; žene, kao takve,
nemaju „drugačiji glas", jer žene uopšte ne govore jedinstvenim
glasom (Nicholson, 1983). Ipak, kako konstatuje Fasova, prem­
da se socijalni konstrukcionisti suprotstavljaju realnom esencijalizmu, ova perspektiva zadržava određenu dozu — nepotvrđenog — no­
minalnog esencijalizma utoliko što svet i dalje smatra podeljenim
na „muškarce" i „žene". Kao što kaže, „neki minimalni stepen
usklađenosti i kontinuiteta zahteva da se ovi konkretni termini
zadrže bar u lingvističkom smislu" (Fuss, 1989: 4). Mada se žene
tretiraju kao heterogena društvena grupa, a ne kao „prirodna vr­
sta", ipak je prisutna pretpostavka da ta grupa može i treba da se
shvata kao sociološki relevantna.
Značaj razlike koju povlači Fasova postaje očigledna kada se
okrenemo pitanju političkih prava. U novije vreme, feministi tvr­
de da žene, s obzirom da su nedovoljno zastupljene u političkim
institucijama, treba da imaju posebna prava kako bi u ovom po­
gledu ostvarile ravnopravnost u odnosu na muškarce. En Filips
[Anne Phillips], jedna od najistaknutijih pristalica ovog shvatanja,
ističe široko prihvaćeni argument da bi trebalo ustanoviti kvote
radi intenzivnijeg prisustva žena u političkom procesu, kako bi
im se omogućilo da utiču na politiku koja dotiče žene (Phillips,
1991, 1995). Filipsova eksplicitno odbacuje esencijalizam polaze­
ći od toga da sve žene nisu iste i da nemaju zajedničke interese.

194

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Osim toga, ona ne tvrdi da prisustvo žena u političkim instituci­
jama treba shvatiti na način da se to odnosi na zastupanje žena.
Kao što naglašava, u liberalnim demokratijama zastupanje se ba­
zira na geografskom području ili, u slučaju proporcionalnog siste­
ma, na obećanim akcijama, a ne na neposrednom zastupanjau
društvenih grupa. U stvari, takvo zastupanje nije moguće ukoli­
ko se kategorija „žena" shvata pluralistički, kao heterogena grupa
unakrsno povezanih i, čak, suprotstavljenih identiteta: govoriti u
ime žena moglo bi samo da podrazumeva favorizovanje jednih i
isključivanje drugih. Ipak, njen najubedljiviji argument za prisus­
tvo žena u političkom procesu je da žene imaju određena zajed­
nička iskustva, tako da će artikulisati stavove za koja inače niko
ne bi čuo. Ovaj argument ima malo smisla bez pretpostavke da
žene imaju određenu zajedničku perspektivu, zbog koje se razli­
kuju od muškaraca, mada Filipsova izražava rezervu u odnosu
na svoj argument time što kaže da za ovo ne postoje garancije
(Nash, 1997). Ona se, dakle, zalaže za posebna politička prava
žena na osnovu toga što je moguće da postoji realna, mada ne
obavezno i prirodna razlika između polova.
Esencijalističke pretpostavke u zalaganju Filipsove za politič­
ka prava žena jasne su u kontrastu sa odlučnijim anti-esencijalističkim stavom Džudit Batler [Judith Butlerj (1993). Po njenom
mišljenju, svako korišćenje termina „žena" radi označavanja druš­
tvene grupe je pogrešno. U smislu razlike koju definiše Fasova,
suprotstavlja se realnom i nominalnom esencijalizmu. Batlerova
smatra da „žene" ne postoje izvan delovanja koje podrazumeva
funkcionisanje identiteta u praksi. Svako zastupanje žena, kao
postojeće društvene grupe, u feminističkim debatama i kampa­
njama ženskog pokreta, isto koliko i na represivnijim instancama
korišćenja ovog termina, ustvari više dovodi do takve kategoriza­
cije, nego što predstavlja određenu stvarnost. Batlerova je u veli­
koj meri pod uticajem Fukoa i njeni argumenti su bliski teoreti­
čarima diskursa o kojima smo govorili u poglavlju 1. Distancira
se od teorije diskursa i više je sklona da o identitetima razmišlja
na način da se stvaraju kroz „performans" — otelotvorenu druš­
tvenu praksu — umesto u „diskursu" sa njegovim lingvističkim
konotacijama; međutim, time što se opredeljuje za praksu, a ne

OSPORAVANJE PRAVA

195

za jezik, kao predmet analize, polazi od perspektive slične onoj
koju imaju teoretičari diskursa sopstvene identifikacije, Laklau i
Mufova (Butler, 1993).
Po Batlerovoj, konkretizacija i regulisanje odnosa polova nasta­
lo u diskursu je upravo ono čemu feministi treba da se suprotsta­
ve. Ovo je daleko od zalaganja za politička prava žena, s obzirom
da se „ispostavlja da feminističko pitanje pokreće upravo sistem ko­
ji bi trebalo da omogući njegovu emancipaciju . . . nekritički apel
za emancipaciju »žena« upućen takvom sistemu očigledno je unapred osuđen na neuspeh" (Butler, 1990: 2). Feministi bi trebalo da
se usmere na negiranje i problematiku korišćenja termina „žene"
gde god je to moguće, kako bi poremetili „heteroseksističku matri­
cu" koja podrazumeva dualitet polova. Radovi Batlerove uticali su
na queer teoriju [queer: u doslovnom prevodu, „uvrnut", „čudan",
„nastran", prim, prev], isto koliko i na feminističku teoriju i ovoj
temi posvećen je sledeći deo. Za sada je, međutim, važno konstatovati da je, po Batlerovoj i po drugim poststrukturalističkim feministima, takav cilj neostvariv uz pozivanje na „žene" u političke
svrhe. Ovo doprinosi krutoj seksualnoj podeli, time što unapred is­
ključuje pojavu novih identiteta koji bu mogli da transformišu ili
da prošire postojeće seksualne razlike. Na ovaj način, feminizam je
deo problema zato što doprinosi konkretizaciji seksualne razlike,
umesto rešavanju samog problema.
Predloži Filipsove i argumenti Batlerove protiv svakog femi­
nističkog zastupanja žena, kao društvene grupe, ilustruju podeljenost feminističkih stavova u današnjim raspravama o esencijalizmu. Ne postoji očigledno rešenje za ovaj konflikt. Međutim,
u praktičnom smislu, činjenica je i da ženski pokret jeste, a za­
pravo je oduvek i bio uključen u politiku obe vrste. Ne samo u
Skandinaviji, već i u drugim liberalnim demokratijama, kao što
je Britanija, bilo je kampanja za utvrđivanje kvote, na primer, za
ženske članove parlamenta. Istovremeno je prisutan kontinuirani
otpor žena prema svrstavanju u okviru specifične kategorizacije
„žena". Ovaj otpor ponekad može imati za posledicu zahteve koji
podrazumevaju prava na „identičnost", ali ako se tako postupa u
kontekstu gde postoje institucionalne strukture koje dozvoljava­
ju razlike između polova u određenim kontekstima — kao što je

196

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

pravo na poroi.lijsko odsustvo, na primer — bez obzira na mogu­
će sukobljvanje dve strategije, to ne mora da znači da ih je nemo­
guće uskladiti. U pojedinim slučajevima, možda su neophodna
grupna prava žena, ali takode treba osporiti pretpostavke o tome
da žene žive kao pojedinci koje istovremeno treba identifikovatri
kao žene. U protivnim, grupna prava će „zamrznuti" identitete i
pokazati se kao ograničavajuća kako za one koji se jednostavno
ne uklapaju u raspoložive grupne identitete, tako i u smislu šire
društvene promené na koju je ženski pokret bio oduvek usmeren
(Riley, 1988; Nash, 1998a).
Pokret homoseksualaca i lezbijki i queer politika
Postoji očigledna veza između kampanja za prava žena i za
prava seksualnih manjina, utoliko što se i jedne i druge suprot­
stavljaju načinu na koji su prava građana istorijski ukorenjena u
patrijarhatu. Feministički pokret, kao i pokreti homoseksualaca i
lezbijki, zalažu se za prava pojedinaca da žive pod jednakim uslovima izvan tradicionalne nuklearne porodice koja je u prošlosti
formirala prava građana. Moglo bi se, dakle, očekivati da femi­
nistkinje, odnosno, lezbijke i homoseksualni muškarci imaju za­
jednički cilj usmeren protiv „obavezne heteroseksualnosti" koja
degradira one koji ne prihvataju inferiorna prava građana. Me­
đutim, mada su oba pokreta koristila ovaj termin u analizi druš­
tva, u praksi su međusobni odnosi ove tri grupe znatno složeniji.
Bilo je konflikata između homoseksualnih muškaraca i radikal­
nih feministkinja oko toga šta smatraju muškim stilom života, sa
izraženom slobodom volje; između homoseksualnih muškaraca
i lezbijki, s obzirom na njihove često različite životne stilove i sek­
sualne navike; kao i između „političkih lezbijki" koje sebe sma­
traju avangardom feminizma i ostalih lezbijki, koje možda jesu
ili možda nisu feministkinje, a suprotstavljaju se deseksualizaciji
lezbijanizma od strane političkih lezbijki (Edwards, 1994). Ove
razlike podrazumevaju da se istupanje ujedinjenog fronta uglav­
nom pokazalo kao nemoguće. Međutim, poslednjih godina feministi i oni koji se identifikuju kao „queer" donekle su se približili,
bar teoretski. Paradoks je, međutim, da je o n o što pojedincima

OSPORAVANJE PRAVA

197

omogućava da se ujedine pod ,,queer" zastavom upravo u.;"-., na
koji politika homoseksualaca osporava i same identitete koji su
bili oslonac starijih pokreta.
Borba usmerena na prava građana za homoseksualce otpoče­
la je šezdesetih godina prošlog veka, paralelno sa ostalim druš­
tvenim pokretima tog vremena. Pokret za oslobođenje homosek­
sualaca nastao je u Sjedinjenim Državama 1969. godine, posle
pobune u Stounvolu, kada su redovni posetioci jednog bara za
homoseksualce u Njujorku digli glas pošto su godinama bili izlo­
ženi racijama policije. Nešto kasnije, slični pokreti formirani su
u većini zapadnoevropskih zemalja. Sa svojim predlozima za ana­
lizu represije nad homoseksualcima, sa anti-kapitalističkom, anti-porodičnom i anti-medicinskom dimenzijom, ovaj pokret je
bio kratkog daha i ubrzo je ustupio mesto umerenijim organizacijana koje su vodile reformske kampanje. Kampanje u kojima se
zahtevalo da prava građana većine budu dodeljena i seksualnim
manjinama dobijale su sve veću podršku (Evans, 1993: 114—17;
Weeks, 1993a: 198). Lezbijke, koje su se često angažovale u inici­
jalnom motivisanju pokreta za oslobođenje homoseksualaca, ma­
nje intenzivno su se uključuvale u kampanje za zakonska prava i
policijsko uznemiravanje, kao glavne teme pokreta homoseksua­
laca. Istorijski gledano, lezbijke su više bile izložene problemu ne­
vidljivosti, nego zakonodavnoj represiji, jer lezbijstvo nikada nije
bilo nezakonito, premda je bilo žigosano. Međutim, učestvovale
su u značajnim vidovima kulturne politike pokreta zahvaljujući
kojima su životni stilovi homoseksualaca i lezbijki postali vidljivi
i održivi. Nihov uspeh u ovom smislu je nesumnjiv. Danas svaki
grad ima barove za homoseksualce, mnogi imaju kvartove u koji­
ma žive homoseksualci, a efekti pokreta u odnosu na medije, po­
pularnu kulturu i modu su očigledni na svakom koraku. Smatra
se daje, konkretno, ženstveno „lipstick" lezbijstvo doprinelo mo­
di vezanoj za imidž homoseksualaca u novije vreme. Međutim,
sa manjim primanjima od muškaraca, žene nisu u mogućnosti
da „potrošačku moć" koriste u istoj meri kao muškarci, tako da
su lezbijke manje prisutne u komercijalizovanim prostorima.
U pogledu prava građana, pokret homoseksualaca se uglav­
nom koncentriše na međusobno izjednačavanje građanskih prava

198

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

heteroseksualaca, homoseksualnih muškaraca i lezbijki (u onoj
meri u kojoj imaju iste zakonom predviđene interese). Starosna
granica punoletstva za seksualne odnose, premda svuda različita,
ali do nedavno konstantno viša za homoseksualce u svim zemlja­
ma, bila je meta napada kao očigledno diskriminatorna. Posle od­
luke Evropske Unije protiv Britanije, 1997. godine, ova starosna
granica je ista u većini zemalja Evrope. U SAD se razlikuje od dr­
žave do države. Ima kampanja za legalizaciju brakova homoseksu­
alaca. Odbijanje da se priznaju bračne zajednice homoseksualaca
je posebno problematično, s obzirom da u savremenom društvu
mnoga prava i socijalne pogodnosti još uvek zavise od braka. Ho­
moseksualnim partnerima i dalje se uskraćuju useljenička prava,
penziono osiguranje i poreske olakšice. Takođe ne mogu da usvo­
je decu, s obzirom da je moguće samo zajedničko usvajanje od
strane bračnih parova. Skandinavske zemlje su jedine u kojima
su moguće veze partnera istog pola, pri čemu imaju pravnu te­
žinu bračne zajednice. Druga kontinuirano prisutna nepravda
odnosi se na pravo zapošljavanja. U Britaniji i drugim delovima
sveta, ne postoje zakoni koji obezbeduju zaštitu od diskrimina­
cije zbog seksualnog opredeljenja. Zbog toga su homoseksualci
izloženi diskriminiciji prilikom zapošljavanja i otpuštanja, uznemiravanju i neravnopravnim uslovima vezanim za platu, kao i
otpuštanju po osnovu seksualnog opredeljenja. U SAD ova pro­
blematika je u poslednje vreme dobila na značaju, s obzirom na
pitanje da li homosekusalnim muškarcima i lezbijkama treba do­
zvoliti da budu aktivni pripadnici vojske. Krajnje nezadovoljava­
juće rešenje „ne pitaj, ne pričaj", pri čemu se priznaje da u vojsci
ima homoseksualaca i lezbijki, ne daje im nikakvo zakonsko pra­
vo ukoliko bi se ikad odlučili da javno afirmišu svoje seksualno
opredeljenje. Konačno, najozbiljniji slučajevi konstantnog isklju­
čivanja homoseksualnih muškaraca iz građanskih prava odnose
se na policijsko uznemiravanje kome su izloženi i činjenica da
nemaju zaštitu policije kada su izloženi uznemiravanju i nasilju
od strane drugih muškaraca. Postoje zakoni, na primer, koji se
odnose isključivo na homoseksualne muškarce, mada bi trebalo
da se primenjuju na sve građane, bez obzira na seksualno opre­
deljenje. Samo homoseksualni muškarci, na primer, krivično se
gone zbog sodomije, kao „bludnog čina".

OSPORAVANJE PRAVA

199

Endru Saliven [Andrew Sullivan] (1995) jasno rezimira argu­
mente za jednaka prava građana lezbijki i homoseksualaca. To
bi, kako konstatuje, vrlo jednostavno značilo da se homoseksu­
alcima dodele ista građanskih prava kao ona koja uživaju ostali
građani:
kraj svake proaktivne diskriminacije od strane države u
odnosu na homoseksualce. To znači kraj za zakone o sodomiji koji se primenjuju samo na homoseksualce; mo­
gućnost pravnog leka pred sudovima ukoliko heteroseksualci i homoseksualci ne uživaju ravnopravnu zaštitu u
sprovođenju zakona; istu starosnu granicu punoletstva
u seksualnim odnosima za heteroseksualce i homoseksu­
alce, tamo gde se takvi propisi primenjuju; uključivanje
činjenica o homoseksualnosti u nastavni program svake
državne škole . . .; mogućnost pravnog leka pred sudovi­
ma ukoliko je moguće dokazati da je u bilo kom držav­
nom telu ili instituciji prisutna diskriminacija u odnosu
na zaposlene homoseksualce; ravnopravne mogućnosti i
uključivanje u vojsku; legalan homoseksualni brak i raz­
vod. (Sullivan, 1995: 171-2).
Svaki aktivista pokreta homoseksualaca verovatno bi se slo­
žio sa ovom listom prava. Međutim, ima dosta rasprava o kom­
patibilnosti kampanja za prava građana sa drugim, potencijalno
radikalnijim ciljevima na koje bi pokret homoseksualaca i lezbij­
ki mogao da bude i, očigledno, trebalo da bude usmeren. I ovo
pitanje, kao u slučaju ženskog pokreta, ukazuje na problematiku
esencijalizma.
Problem je u tome što, kako bi ostvarili prava građana, ho­
moseksualci i lezbijke — sasvim logično — primenjuju strategiju
kroz koju sebe definišu kao „seksualnu manjinu". Ovo se sma­
tra jedinim realnim načinom da se zahtevi za dodeljivanje prava
građana čuju u javnosti liberalne demokratije. Zahtevi se odnose
na „prava manjina", s tim da ih treba dodeliti onima koji nisu
odgovorni za svoje seksualno opredeljenje i, prema tome, zbog
toga ne treba da budu krivično progonjeni ili izloženi represiji.
Ova strategija se, dakle, oslanja na esencijalističko shvatanje da
je homoseksualnost urođena karakteristika. Odgovara konzerva­
tivnom stavu, oslonjenom na medicinsku dimenziju, po kome

200

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

se homoseksualci i lezbijke rađaju, a ne stvaraju. Premda je ovo
svakako uverenje većine samo-identifikovanih homoseksualaca i
lezbijki, u suprotnosti je sa argumentima sociologa vezanim za
ovu temu. Sociolozi su skloniji shvatanju homoseksualnosti, kao
i heteroseksualnosti, kao istorijski i kulturno specifičnog identite­
ta, a ne kao urođene karakteristike: učimo da sebe vidimo na na­
čin da posedujemo „seksualnost" samo kada takvu parspektivu
nudi društvo (Weeks, 1986). Verovatno je da ovaj anti-esencijalistički stav ima mlada generacija queer aktivista koji odbijaju da
prihvate nepromenjivu dimenziju „seksualne manjine" i opredeljuju se za rigoroznije suprotstavljanje statusu quo.
Iz queer perspektive, zahtevi za „prava manjina" ustvari do­
prinose dominaciji shvatanja drugačije seksualnosti kao „normal­
ne" i „abnormalne". Ovo znači da se, u najboljem slučaju, homo­
seksualci i lezbijke mogu tek tolerisati, s obzirom da će uvek biti
abnormalna manjina (Herman, 1993: 251). Ono za šta se zala­
žu queer aktivisti je rušenje svih utvrđenih identiteta: lezbijskog,
homoseksualnog, biseksualnog, transseksualnog i onog koji još
uvek podrazmeva „traganje". Ovo suprotstavljanje proteže se i na
naturalizovanu međusobnu povezanost reproduktivne sposobno­
sti, identiteta roda i seksualne želje koju, kao normalnu, propisu­
je „heteroseksistička matrica", gde muževni muškarci moraju da
žele ženstvene žene i obratno. Queer aktivnosti mogu da izazovu
potemećaje, kao što tvrdi Džudit Batler (1990), parodijom i pod­
rivanjem seksualnih identiteta oslonjenih na rod, dokazujući da
to nije izraz urođenih, prirodnih tendencija, međutim, te aktiv­
nosti nisu ništa više do predstave. Da se poslužimo citatom iz de­
bate u nedeljniku Bay Times, koji se izdaje u San Francisku: „Sve
je prisutnija svest o tome da seksualni identitet (i identitet roda)
neke osobe ne mora biti uklesan u kamenu, da može biti fluidan
umesto statičan, da čovek ima pravo da se upusti u I G R U sa bilo
kim (sve dok za to postoji obostrana saglasnost), da je dihotomija ili/ili (»ili si homoseksualan ili si heteroseksualan« je samo
jedan od primera) represivna bez obzira na to ko na njoj insistira
(citat u Gamson, 1996: 406).
U praksi, queer aktivizam vezuje se za demonstracije koje podrazumevaju „neposredno suočavanje", kao što su „javni poljupci",

OSPORAVANJE PRAVA

201

u kojima se „oponašaju privilegije normalnosti" (Barlant and
Freeman, citat u Gamson, 1996: 409), povratak kamp stilova i
drugih oblika ironije, „mešovita" sastajališta za žene i muškarce
i estetiku „snošaja rodova", kao što je fotografija Dele Grejs na
kojoj lezbijke koriste pribor za zadovoljavanje muške želje homo­
seksualaca (što ponekad podrazumeva i bradu) (Mort, 1994).
Stariji samo-identifikovani homoseksualci i lezbijke, koji «que­
er" pristup smatraju problematičnim, zabrinuti su da bi mogao
izbrisati granice koje promoviše. Sa uključivanjem biseksualaca,
transseksualaca i, čak, heteroseksualaca koji se osećaju sputani
konvencionalnim seksualnim izrazom, ,,queer" pristup narušava
solidno političko tlo za koje se bore da bi bili definisani kao ma­
njina i koje podrazumeva osnov za isticanje zahteva za pravima.
Ovo zaista predstavlja problem, s obzirom da liberalna demokratija dodeljuje pravo grupama samo ukoliko je njihov sastav
potpuno jasan. U nedavnoj presudi donesenoj u Koloradu, na
primer, konstatovano je da nema osnova za zabranu diskrimina­
cije homoseksualaca, lezbijki ili biseksualaca, za to što „nemamo
grupu čije je granice moguće jednostavno definisati" (zamenik
javnog tužioca Kolorada, citat u Gamson, 1996: 410).
Kao što tvrdi Stiven Sejdman [Steven Seidman] (1993: 132),
anti-esencijalistički queer aktivisti skloni su da sam identitet
shvataju kao osnov dominacije. Ovo je problematično utoliko
što se utvrđivanje kolektivnog identiteta obavezno suprotsta­
vlja institucionalnim formama koje lezbijke i homoseksualce
lišavaju mogućnosti ostvarivanja svih prava građana čime kon­
tinuirano neguju nasilje i nepravdu. U ovom smislu, međusob­
ni konflikt esencijalističke i anti-esencijalističke strategije sličan
je onom između feminista i queer politike. Međutim, nije baš
tako lako sagledati kako je ove dve strategije moguće pomiriti
u praksi. Ukoliko, kao što tvrdi Saliven (1995), jednaka prava
građana za lezbijke i homoseksualce u principu ne zahtevaju
ništa više do dodeljivanje prava svim pojedincima, to ne znači
da su oni, kao pojedi ci, za sva vremena opredeljeni za bilo koji
konkretan seksualni identitet. Jasno je, dakle, da je moguće afirmisati stabilne identitete, sa obezbeđenim granicama koje zah­
teva društveni sistem, pri čemu se pojedinci ne moraju osećati

202

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

ograničenim tim identitetima. Međutim, takođe je jasno daje jav­
no narušavanje utvrđenih identiteta problematično sve dok prava
građana ne budu proširena na homoseksualce i lezbijke. Dakle,
mada se u ovom trenutku u praksi primenjuju obe strategije, s
obzirom na opasnosti koje jedna drugoj donose, ishod je daleko
od izvesnog.

4.3.

PRAVA G R A Đ A N A , „ R A S A " I ETNIČKA

PRIPADNOST

Teme isključivanja i uključivanja u odnosu na model posta­
vljen na osnovama norme belog muškarca neprestano su prisutne
u raspravama o pravima građana, „rasi" i etničkoj pripadnosti. U
ovim debatama, međutim, konkretni društveni identiteti se kraj­
nje osporavaju, a i sami termini koji se koriste u raspravama o
ovoj problematici, kontroverzni su u savremenom društvu.
U ovom tekstu, a u glavnom i u drugim materijalima, „ra­
sa" je u „navodnicama" zato što je toliko blisko povezana sa ra­
sizmom. Nastao u kvazi-naučnom biološkom diskursu u X I X
veku, termin se odnosi na različite vrste ljudi koji su, na osnovu
hijerarhijskog poretka, superiorni i inferiorni. Korišćenje termi­
na danas je diskreditovano. U svakom slučaju, opšte shvatanje
u redovima sociologa i biologa je da su ljudi od istog genetskog
materijala i da, u smislu svake od karakteristika na osnovu koje
se razlikuju — boje, stasa, inteligencije itd., — postoji kontinuum
pojedinaca, a ne jasno različite grupe, kao „prirodne vrste". Ipak,
argumenti o „rasama" i dalje se koriste za diferencijaciju ljudi u
društvenom životu, u širem smislu. Zato je važno sagledati kako
se pojedinci raspoređuju u različite „rase" i kakve nejednakosti iz
toga proizlaze. Ovde je problem kako izbeči to da se, u proučava­
nju grupa diferenciranih na ovaj način, koncept „rase" ne prepliće sa svojim referentnim značenjem. Cesto rešenje za sociologe
je da razmišljaju u okvirima „rasno formiranih" grupa kojima se
karakteristike, sa društvenog aspekta, pripisuju na osnovu rase.
Na taj način, moguće je ispitivati međusobne razlike grupa gra­
đana, u smislu uobičajenog društvenog položaja i tretmana, bez
pretpostavke o tome da pojedinci koji čine ove grupe ustvari poseduju karakteristike koje im se pripisuju.

OSPORAVANJE PRAVA

203

Termin „etnicitet", odnosno, „etnička pripadnost" se nešto
manje koristi, mada se sve izraženije osporava u kulturnoj politi­
ci. Premda je, zbog toga, manje „opasan" nego „rasa", ova dva ter­
mina često su blisko povezana. U Evropi, „etnička pripadnost"
koristi se da označi kulturnu razliku, ali se „etničkim grupama"
obično nazivaju samo grupe koje se razlikuju po boji. Za Italijane, Poljake i Ukrajince retko se koristi ovaj termin (Mason,
1995: 15). U ovom smislu, etničke manjine su rasno formirane
grupe. Ovo nije uvek slučaj i u severnoj Americi, gde je imigra­
cija mnogo više utvrđena kao norma: o belcima se češće govori
"kao o pripadnicima etničkih grupa. Pitanje međusobne poveza­
nosti „rase" i etničke pripadnosti dodatno se komplikuje zbog
zalaganja onog što se naziva „novim rasizmom" za isključivanje
manjina iz nacije na osnovu kulturne razlike za koju ne postoji
mogućnost asimilacije. Istovremeno, „etnička pripadnost" se sve
više mobiliše u političkim borbama, kao termin koji je i sam do­
voljno deskriptivan da predstavlja kulturni identitet. U mnogim
zemljama, argumenti vezani za potrebu kulturno diferenciranih
etničkih manjina danas se ističu kao jedini način koji rasno for­
miranim etničkim manjinama može da obezbedi uvažavanje od
strane većine sa kojom moraju da žive.
U ovom delu, ukratko ćemo analizirati istoriju prava građa­
na u pogledu „rase" i etničke pripadnosti, sa posebnim ostvrtom
na kretanja od asimilacije do diferenciranih prava građana. Nije
tačno da je raniji model integrisanja danas zastareo. Naprotiv,
još uvek je omiljen medu kreatorima politike u pojedinim evrop­
skim zemljama. Više se radi o tome da ovaj model danas koegzi­
stira paralelno sa zahtevima za prava grupa, u ime ravnopravnog
uvažavanja svih građana u multikulturnim društvima.
Imigracija, asimilacija i „novi rasizam"
„Rasne" ili etničke manjinske grupe pojavljuju se u brojnim
različitim oblicima u odnosu na većinsko društvo čiji su sastavni
deo. Pojedina društva sebe definišu kao multikulturna. U Indiji,
na primer, krivični zakon je jedinstven i odnosi se isključivo na
pojedince, dok svaka verska zajednica ima sopstvene građanske

204

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

zakone. Indijski građanin, dakle, ima neku vrstu dvojnog iden­
titeta, kao pripadnik verske zajednice i kao pojedinac (Parekh,
1993). Na zapadu, međutim, dominantan model je monokulturna nacionalna država. U tim društvima, građani bi trebalo da
uživaju identična prava, kao pripadnici zajedničke nacionalne
kulture. Maršal je prava građana svakako shvatao na ovaj način: s
jedne sttane, ona građanima omogućavaju da budu deo zajednič­
kih standarda civilizacije; s druge strane, doprinose društvenoj so­
lidarnosti, ujedinjujući naciju u pravcu opšte prisutnog osećanja
zajedništva (Marshall, 1992). Kao što konstatuje Vil Kimlicka
[WillKymlicka] (1995: 236), Maršalovo shvatanje prava građana
je donekle paradoksalno: ne samo da ih shvata na način da se
neguju u zajedničkoj kulturi, već od njih polazi kao od izvesne
činjenice. U stvari, mnoge evropske zemlje oduvek su imale veli­
ke kulturne manjine: Bretonci u Francuskoj, Katalonci u Spaniji
itd. Pojedine evropske zemlje, kao Britanija, Belgija i Svajcarska,
s pravom se mogu definisati kao multinacionalne, pri čemu „na­
cija" podrazumeva „istorijsku zajednicu, manje ili više institucio­
nalno celovitu, koja se nalazi na određenoj teritoriji ili postojbi­
ni, te ima zajednički karakterističan jezik i kulturu" (Kymlicka,
1995: 11). Nacije novog sveta, kao Australija, Kanada i SAD,
bez sumnje su multikulturne, s obzirom da ih čine doseljenici iz
različitih kulturnih i lingvističkih sredina i, pošto u svim ovim
zemljama žive prve nacije, kao starosedeoci, one su istovremeno
i multinacionalne. Međutim, uprkos činjenici da se to nikada ni­
je shvatilo, dominantni model kulturno homogene nacije ipak je
stvarao probleme za manjine koje žive i rade u ovim zemljama.
U zapadnoj Evropi, najveće i najočiglednije manjinske grupe
su posledica migracije radne snage širom sveta počev od pedese­
tih godina prošlog veka. I samo pitanje da li imigrantima pripada­
ju prava građana ili ne vezano je za homogenizirajuću nacionalnu
državu. Postoje dva idealno-tipična načina sticanja prava građana
rođenjem. Pojedine države tradicionalno dodeljuju državljanstvo
svima onima koji su rođeni na teritoriji države (Jus soli). Druge
to čine na osnovu državljanstva roditelja novorođenog deteta (Jus
sanguinis). U praksi, kao što ćemo videti, zemlje danas primenjuju komplikovane procedure dodeljivanja državljanstva, tako da

OSPORAVANJE PRAVA

205

ovi idealno-tipični načini nisu precizno definisani. Sricanje držav­
ljanstva moguće je i u zrelim godinama, kroz naturalizaciju. Sve
zemlje dozvoljavaju naturalizaciju, premda je pojedine podstiču,
a ostale aktivno odvraćaju strance od podnošenja zahteva za sri­
canje državljanstva i odluke o tome su u domenu diskrecionog
prava. U svim slučajevima, podnosioci zahteva moraju da doka­
žu svoje opredeljenje za zemlju koju su odabrali. Kao minimum,
ovo gotovo uvek podrazumeva stvarno, odnosno, punovažno pre­
bivalište na teritoriji države (jus domicili). Prebivalište u zemlji je,
dakle, neophodan, ali ne i dovoljan uslov za sricanje svih prava
građana te zemlje (Hammer, 1990: 7 2 - 7 ) .
Evropske zemlje razlikuju se u dodeljivanju prava građana
prema modelu međusobnog odnosa nacije i države koji je u nji­
ma zaživeo. Kolonijalizam je takode bio značajan faktor u odno­
su na posleratne migracije radne snage, s obzirom da je mnogo
ljudi došlo iz bivših kolonija u preterano razvijene urbane cen­
tre. U slučaju Britanije, oni koji su došli pre 1962. godine stekli
su sva prava građana koja se dodeljuju svima rođenim na britan­
skoj teritoriji. Međutim, otada se sticanje britanskog državljan­
stva pribiližilo jus sanguinis praksi i sada je ograničeno na one
koji imaju jednog rodirelja, odnosno, baku ili dedu — većinom
belce — rođene u zemlji. Status imigranata, koji su u zemlju stigli
posle sedamdesetih godina prošlog veka, bliži je statusu radnika
migranata u drugim evropskim zemljama: kratkoročni ugovori
o zaposlenju, bez dugoročnih prava naseljavanja. Državljantstvo
u Francuskoj, mada na jus soli osnovama, takode je postalo rela­
tivno zatvorenijeg tipa. Francuska je tradicionalno zemlja koja
je otvorenija, sa pravima građana zasnovanim na zakonskim pra­
vima koje dodeljuje država, posebno u poređenju sa romantič­
nijom narodnom Nemačkom. Kao i u slučaju Britanije, mnogi
migranti, koji su u početku iz kolonija stigli u Francusku, već
su stekli državljanstvo na osnovu toga što su rođeni na francu­
skoj teritoriji. Međutim, postoji i veliki broj radnika migranata
iz južne Evrope, bez prava građana i, u ovom pogledu, Francu­
ska je sličnija drugim evropskim zemljama, nego Britaniji. Do
nedavno su svi pripadnici druge generacije migranata sricali fran­
cusko državljanstvo na osnovu rođenja, a naturalizacija je aktiv­
no podsticana, kao politika koja treba da pomogne u asimilaciji

206

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

i da poveća broj stanovnika Francuske. Poslednjih godina, među­
tim, prava na automatsko državljantsvo dovedena su u pitanje u
pogledu druge generacije Alžiraca, očigledno zbog problema asimi­
lacije muslimana u sekularnom društvu (Oommen, 1997: 165).
Nasuprot tome, nemačko državljanstvo tradicionalno počiva na
jus sanuinis osnovama. Naturalizacija je moguća isključivo uz primenu vrlo strogih kriterijuma i, premda je politika liberalizovana
u novije vreme, nema podršku političke kulture. Nemačka nacija i
država nisu u toj meri blisko povezane, kao što je to slučaj sa Fran­
cuskom; tradicionalno, pripadnost nemačkoj naciji potiče od krvi,
više nego od zakona. Ovo je dovelo do neobične situacije u kojoj
su ljudi nemačkog porekla iz istočne Evrope zakoniti državljani Sa­
vezne Republike Nemačke, dok ljudi turskog porekla, koji su ro­
đeni i odrasli u Nemačkoj, moraju da podnose zahtev za državljan­
stvo, odnosno, naturalizaciju, da bi postali građani Nemačke. I za
Nemce i za imigrante, sticanje državljanstva Nemačke isto je što
i postati Nemac u etničkom smislu, sa posledicom koja podrazumeva da čak i migranti druge generacije rođeni u Nemačkoj često
ostaju stranci. Uz brojne izbeglice prihvaćene iz istočne Evrope,
ovo znači da je Nemačka zemlja Evropske Unije sa najvećim pro­
centom stanovnika koji nisu njeni državljani (Brubaker, 1992).
Prava građana uvek podrazumevaju više nego, jednostavno,
zakonska prava. U homogenizirajućim nacionalnim državama,
pretpostavlja se da je za potpuno uključivanje u mogućnosti i
prednosti, na koja imaju prava njihovi građani, neophodno integrisanje u nacionalno kulturu. Asimilacionizam, kao politika
„odnosa rasa" ima dva međusobno povezana elementa. Prvi podrazumeva da je ova politika bila usko povezana sa ograničenjima
u odnosu na imigraciju, što je karakteristika novije istorije svih
evropskih zemalja. Po recima Roja Heterslija, britanskog politi­
čara, u jednoj izjavi šezdesetih godina prošlog veka: „Integracija
bez kontrole je nemoguća, ali kontrola bez integracije je neodbranjiva. „ (Solomos, 1993: 84). Logika na koju se oslanja ovaj stav
je da većina nacije neće prihvatiti veliki broj imigranata, tako da
ograničenja moraju postojati u interesu rasne harmonije. Drugo,
u svom drugom delu Heterslijeva konstatacija jasno ukazuje na
dalju povezanost asimilacionizma i politike odnosa rasa koja se

OSPORAVANJE PRAVA

207

zakonskom regulativom suprotstavlja rasizmu. Mnoge, mada ne
sve evropske zemlje imaju zakone koji zabranjuju diskriminaci­
ju pojedinaca na osnovu rase, boje ili etničkog porekla. Zakoni
su doneseni sa isključivim ciljom da neutrališu međusobne kon­
flikte belaca i crnaca, te da podstaknu integraciju imigranata u
osnovne institucije šireg društva. Međutim, u sredinama gde po­
stoji, takva zakonska regulativa ipak nije okončala rasnu diskri­
minaciju, niti sistematski nepovoljan položaj kome su izložene
rasno formirane grupe (Wrench and Solomos, 1993).
Prava pojedinanaca u rasno formiranim manjinskim gru­
pama evropskih zemalja konstantno su inferiorna u poređenju
sa pravima kojima raspolažu većinske grupe. Zanimljivo je da
podela između građana i radnika migranata, koji nemaju drža­
vljanstvo, ali imaju stalni boravak - što je danas slučaj sa veći­
nom ovih radnika — nije u toj meri oštra koliko bi se, u ovom
smislu, očekivalo. Građani sa ograničenim pravima, kako često
nazivaju ove migrante sa stalnim boravkom, imaju doslovno sva
prava, osim punih političkih prava (Hannar, 1990). U delu 4.5.
govorićemo o tome kako je nastala ova situacija, kao i o njenim
posledicama za modele prava građana oblikovane u okvirima na­
cionalne države. Međutim, bitno je konstatovati da su građani
identifikovani kao crnci često suštinski inferiorni, čak i tamo
gde imaju identična prava kao oni koji se smatraju belcima.
Sada ćemo ukratko uporediti građanska, politička i socijalna
prava crnaca i belaca u evropskim zemljama. Građanska prava
su svima zagarantovana na osnovu pravne države i konvencija
o ljudskim pravima koje su potpisale nacionalne države. Među­
tim, ovo zapravo znači da svi pripadnici rasno formiranih ma­
njina — mada imaju ista formalna građanska prava kao i građani
koji čine većinu — u praksi nisu ravnopravni. Ima dosta dokaza o
nedovoljnoj ozbiljnosti policije kada su u pitanju rasno motivisani napadi i o većim mogućnostima za crne građane da budu izlo­
ženi brutalnosti policije, nego što je to slučaj sa belcima. Građa­
nima sa ograničenim pravima nisu dodeljena politička prava da
glasaju na nacionalnim izborima (u Holandiji i Švedskoj glasaju
na lokalnim izborima), mada se organizuju i vode kampanje pre­
ko sindikata i grupa usmerenih na pritiske, tako da na ovaj način

208

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

ponekad ostvaruju značajan politički uticaj (Hammar: 1990:
137-9). I ovde, međutim, postoji raskorak između formalnih i
materijalnih prava. Građani koji su crnci često imaju osećaj da
njihovi stavovi i interesi nisu dovoljno zastupljeni u konvencio­
nalnim političkim partijama. Ovo pitanje donekle komplikuje
činjenica da različite manjinske grupe možda imaju malo zajed­
ničkih interesa, osim svoje rasno formirane identifikacije. Ovo
je, na primer, slučaj u Britaniji, gde afro-karipska populacija i
Azijati imaju znatno drugačije prioritete (Layton-Henry, 1992).
Bez obzira na to, činjenica je i da se političke partije u Britaniji
opiru formiranju specifično „crnih segmenata", iz straha da to
ne dovede do podela među glasačima. U pogledu socijalnih pra­
va, građani sa ograničenim pravima i crni građani u sličnom su
položaju što se tiče obezbeđenja socijalne zaštite i socijalnog osi­
guranja. Ova sličnost, međutim, ima tendenciju inferiornosti u
odnosu na belce. Mada se položaj crnaca u domenu obrazova­
nja, stanovanja i zdravstvene zaštite razlikuje u podnosu na pol,
starost, klasu, geografsku lokaciju itd., činjenica je da je u celoj
Evropi socijalna zaštita koju uživaju konstantno na nižem nivou
nego u slučaja belaca. Ovo je naročito važno zbog toga što se
češće nalaze u situaciji da su nezaposleni ili da obavljaju lošije
plaćene poslove, nego što je to slučaj sa belcima, s obzirom da su
takođe u inferiornom položaju i na tržištu radne snage.
Nejednakost u pravima građana za pripadnike rasno formira­
nih manjinskih grupa u Evropi nije isključiva posledica rasizma
od strane većinske populacije. Prisutni su i značajni strukturalni
faktori u pogledu posla. Ekonomska recesija i pad proizvodnje
imali su za posledicu otpuštanja u oblastima u kojima su zapo­
sleni radnici migranti, a činjenica da rasno formirane manjine
žive u zapuštenim delovima grada podrazumeva da će verovatno
biti izložene najtežim posledicama smanjenih socijalnih davanja,
uključujući i loše uslove obrazovanja. U slučaju starijih imigrana­
ta prve generacije, mogu biti prisutni i problemi jezika (Cross,
1993). Nesumnjivo je, ipak, daje rasizam značajan. Diskrimina­
cija se neverovatno teško identifikuje, ali je eksplicitno rasistič­
ko nasilje osamdesetih i devedestih godina prošlog veka postalo
izraženije u većini evropskih zemalja. U pojedinim slučajevima

OSPORAVANJE PRAVA

209

organizuje se i stimuliše retorikom partija desnice koja artikuliše
i naglašava ksenofobiju; u drugim slučajevima, izgleda da je više
povezano sa teritorijalnošću i kulturom mladih (Merkl, 1995).
Dakle, asimilacionistički model, ako ništa drugo, nije uspeo
da obezbedi jednaka prava za sve građane nacionalne države. Me­
đutim, ozbiljnija optužba na njegov račun je mogućnost da zaista
doprinese rasizmu. Polazeći od pretpostavke da rasna harmonija
može da se ostvari isključivo apsorbovanjem manjinskih grupa u
šire društvo, ovaj model doprinosi stavu da svaka nacija ima sopstvene kulturne vrednosti i način života, tako da ne može tolerisati da svoju teritoriju deli sa ljudima iz druge kulture. Ova „nova
rasistička" doktrina izražena je u literaturi i nastupima grupa no­
ve desnice i neofašista širom Evrope. Za razliku od starijih verzija
rasizma, njene premise ne oslanjaju se na pretpostavku biološke
superiornosti jedne rase u odnosu na drugu. Ono što je bitno je
kulturna razlika: smatra se da su sve entničke i rasne grupe jed­
nake, ali je „prirodno" da se pripadnici različitih kultura osećaju
ugroženim ukoliko svoju terirotiju moraju da dele sa onima koji
žive po nekompatibilnim kulturnim normama (Barker, 1981). U
praksi, „novi rasizam" daje legitimitet nasilju nad pripadnicima ra­
sno formiranih grupa koje ne pripadaju većinskoj naciji, što može
dovesti da zahteva za repatrijaciju, što predstavlja istinsku, makar
i praktično neizvodljivu mogućnost da manjine nemaju tretman
građana. Premda se asimilacionistički model razlikuje od „novog
rasizma" po tome što se zalaže za toleranciju od strane bele veći­
ne, sličnost je u tome što polazi od pretpostavke da je pripadnike
etničkih manjinskih grupa moguće tolerisati samo ukoliko su ma­
lobrojni i ako se ne razlikuju od bele većine. Kao i „novi rasizam",
asimilacionistički model „problemom" u odnosima rasa smatra ra­
sno formirane manjine, a ne rasizam belaca.

Multikulturalizam i prava građana diferencirana po grupama
Zaključak onih, koji asimilacionistički model imigracije
odbacuju na osnovu toga što doprinosi „novom rasizmu", jeste
da multikulturna društva zahtevaju multikulturna prava građa­
na. U brojnim zemljama, naročito novog sveta — S A D , Kanadi,

210

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Australiji i Novom Zelandu, ali i u pojedninim zemljama severne Evrope, kao što su Britanija, Skandinavija, Holandija, Belgija
i Švajcarska — asimilacionistički model prava građana je danas
zapravo u procesu zamene multikulturalizmom. Kao istaknuti za­
govornik multikulturalizma, Vil Kamlicka (1995) tvrdi da je to
jedina opravdana liberalna politika. Ovo je važno zbog toga što
se prava građana na zapadu oslanjaju na liberalnu tradiciju. Isto­
vremeno je i čudno, s obzirom da liberali uglavnom smatraju da
javni domen, uključujući državne institucije i zakonodavstvo, tre­
ba da bude neutralan u odnosu na vrednost, a da kulturni iden­
titet treba da bude relevantan samo u privatnoj sferi. Međutim,
prisustvo značajnih kulturnih manjina jasno ukazuje na to da
ovo zapravo nije slučaj: zakonska prava, pretpostavke vezane za
obezbeđenje odgovarajuće socijalne zaštite, jezik javnih instituci­
ja itd. su kulturno sprecifični. Ovo ukazuje na to da neutralnost
nije moguća u ovoj problematici i da je navodna univerzalnost
fasada sa dominaciju jedne kulture nad ostalima. Kako smatra
Kimlicka, postoji jedan neoborivi liberalni argument za slobodu
pojedinca koji proizlazi kao posledica priznavanja kulturne spe­
cifičnosti liberalnih institucija. Centralno liberalno načelo je da
pojedinci treba da imaju slobodu izbora sopstvenog stila života.
Upravo zbog ove premise, liberali su sumnjičavi kada su u pita­
nju kulturna prava, s obzirom da se suprotstavljaju primoravanju
pojedinca da prihvati određeni niz grupnih vrednosti. Međutim,
kako ističe Kimlicka, da bi izbor bio moguć, moraju postojati od­
ređeni vredni načini života od kojih je pojedine moguće odabra­
ti. To je kultura — tradicija, istorija i jezik - koja izboru daje smi­
sao, a za nas ga čini ga shvatljivim, jasnim i poželjnim. Dakle, u
ime slobode pojedinca, kulturne razlike treba podržati i zaštititi
(Kvmlicka, 1995).
Kimlicka svojom analizom deli multikulturalizam na dve vr­
ste, od kojih danas svaka podrazumeva drugačiju problematiku
u odnosu na prava diferencirana po grupama u liberalnim demokratijama. Prvu vrstu naziva „multinacionalizmom". Multinacio­
nalna društva u sebi sadrže manjine koje su, pod različitim okol­
nostima, možda zadržale ili ustanovile sopstvene suverene vlade,
ali koje su se uključile u jedinstvenu državu, bilo dobrovoljno

OSPORAVANJE PRAVA

211

— kroz federaciju ili kao posledica osvajanja. SAD, kako tvrdi,
spadaju u ovu vrstu, kao društvo koje obuhvata američke Indijan­
ce, Portorikance, potomke Meksikanaca (Amerikanci meksičkog
porekla), Havajćane i druge (Kvmlicka, 1995: 11). Tipični zahtevi ovih grupa odnose se na prava koja podrazumevaju neku vrstu
samouprave, kao posebne nacije. Kvibek je ostvario takav status
u Kanadi, na primer, kroz federalnu podelu ovlašćenja koja je
pokrajini omogućila široka ovlašćenja u odnosu na jezik, obrazo­
vanje, kulturu i imigraciju. Narodi starosedelaca u severnoj Ame­
rici takode su ostvarili značajna prava na samo-opredeljenje kroz
sistem teritorijalnih rezervata 11 kojima imaju sve veću kontrolu
nad zdravstvom, obrazovanjem, porodičnim pravom, policijom,
krivičnim pravosuđem i razvojem resursa (1995: 25—30). Legi­
timni multinacionalizam, kako smatra Kimlicka, ima za posledicu doslovno paralelne grupacije prava građana koja se prepliću
samo u određenoj meri, kada su u pitanju prava za sve građane.
Drugu vrstu multikulturalizma naziva „polietnicitetom". U
ovu vrstu spadaju društva na koja su usmerene migracije. Polietnička društva su ona u kojima imigranti učestvuju u javnim instituci­
jama dominantne kulture, ali zadržavaju pojedine karakteristične
načine života u smislu običaja, religije, jezika, odevanja, ishrane
itd. SAD su i ovde dobar primer. Od imigranata se očekivalo da
prihvate institucije javnog domena u kojima se koristi engleski je­
zik i, mada je tolerisano u privatnim životu, izražavanje različitih
kulturnih baština podstiče se tek od sedamdesetih godina prošlog
veka. Kimlicka tvrdi da ove grupe ne podrazumevaju potrebu za to­
liko široko diferenciranim pravima po grupama, kao u slučaju na­
cija. Njihov osnovni cilj je da se integrišu u multikulturno društvo
čiji su deo i da uživaju isti stepen uvažavanja kao ostali građani. Po
njegovom mišljenju, manjinske grupe će u polietničkom društvu
uglavnom uživati ista prava kao svi građani. Međutim, treba da
imaju i neka karakteristična prava, kako bi se izbegla mogućnost
nepovoljnog položaja zbog razlike u odnosu na dominantnu kultu­
ru i da bi se sprečio rasizam (Kvmlicka, 1995: 30—1).
U određenoj meri, pojedina prava diferencirana po gru­
pama ustanovljena su u mnogim zemljama. U Britaniji, na pri­
mer, Jevreji i muslimani izuzeti su od zakona zbog kojih bi bilo

212

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

nemoguće da životinje kolju na svoj tradicionalan način, a Siki
mogu da nose turbane umesto zaštitne kacige. Nedavno su se
muslimani i adventisti sedmog dana izborili za pravo da država
finansira škole sa nastavnim programom formiranim u skladu sa
ovim verskim opredeljenjima, koje katolici već ostvaruju. Multi­
kulturalizam u obrazovanju je možda najrazvijeniji. Podrazumeva priznavanje istorije, književnosti i religije kulturnih manjina,
a često i proslavu različitih praznika. Mada ustvari ne predstavlja
zakonsko pravo, kao takvo, multikulturno pravo shvata se na na­
čin da deci iz manjinskih grupa obezbeduje ravnopravan pristup
mogućnostima obrazovanja, kao i da podstiče toleranciju, ako
ne i razumevanje od strane većinske populacije.
U Evropi postoje značajni izuzeci u pogledu razvoja multikul­
turalizma. Uprkos tome što je relativno otvorena ka imigrantima,
u Francuskoj je prisutan jak otpor prema priznavanju pluraliteta
zajednica u odnosu na prava građana. Zanimljivo je da se ovo de­
šava u redovima anti-rasista, kao i medu onima koji su simpati­
zeri anti-imigrantske retorike Partije nacionalnog fronta, najveće
partije ove vrste u Evropi. Prava građana u Francuskoj su izraže­
no univerzalistička; da bi bili ravnopravni, pojedinci moraju da
imaju identična prava. Ovo, međutim, podrazumeva tačnost pret­
postavke da su liberalne institucije kulturno neutralne. Posledica
su sukobi države i muslimana u Francuskoj; na primer, učenice
koje su pokrivale kosu, kako to zahtevaju muslimanski običaji,
izbačene su iz škola. Mada je situacija komplikovana, s obzirom
da rasizam u Francuskoj ne mora biti akutniji nego u drugim delovima sveta, niti da postoje određeni politički razlozi za uspon
nacionalnog fronta, teško je izbeći zaključak da navodni univerza­
lizam prava građana doprinosi onome što se definiše kao francu­
ska „muslimofobija" (Lloyd and Waters, 1991; Wieviorka, 1993).
Nemačka je još jedan značajan izuzetak kada je u pitanju razvoj
multikulturalizma. U stvari, Nemačka sebe oficijelno uopšte ne
priznaje kao zemlju imigracije. Sto se tiče radnika migranata, nje­
na namera nije ni bila da se u zemlji stalno nasele, a tamo gde
se naturalizacija shvata kao promena ličnog kulturnog identiteta
ima vrlo malo prostora za razmišljanje u okvirima multikulturali­
zma. Situacija je i ovde komplikovana, ali verovatno postoji veza

OSPORAVANJE PRAVA

213

između statusa pripadnika rasno formiranih manjina, kao „stra­
naca" u Nemačkoj — čak ako su tamo i rođeni i sve veće pojave
rasnog nasilja širom zemlje (Wilpert, 1993).
Po mišljenju multikulturalista, priznavanje kulturnih razli­
ka u polietničkim pravima građana diferenciranim po grupama
omogućava istinsko integrisanje, dok asimilacionistički model
ima za posledicu isključivanje onih koji se ne uklapaju u domi­
nantnu kulturu ili se tako doživljavaju. Kimlicka (1995) tvrdi
da zahtevi za kulturno specifična prava uopšte ne podstiču frag­
mentaciju društva — od čega strahuju asimilacionisti - već manji­
nama omogućavaju da se u potpunosti uključe u multikulturno
društvo. Takode, etničke manjine retko zahtevaju „interna ogra­
ničenja", odnosno, zakonsku moć da se njihovim pripadnicima
nametnu kulturne norme. Takvi zahtevi su neprihvatljivi iz libe­
ralne perspektive, s obzirom da više narušavaju slobodu pojedin­
ca nego što je štite. Teorija koju zastupa Kimlicka podrazumeva
da se mora odbaciti svako prisilno nametanje kulturnih normi,
odnosno, tradicionalnih ograničenja u odnosu na žene i decu ko­
ja nisu u skladu sa zakonom u liberalnim demokratijama, kao
što su dogovoreni brakovi, čime se krše postojeći zakoni vezani
za obostrani pristanak, klitorodektomija itd.
Uprkos današnjoj popularnosti među mnogim kreatorima po­
litike, multikulturalizam je i predmet kritika. Najopštija kritika je
da je uvek neuspešan, kao način rešavanja neravnopravnosti, s ob­
zirom da inferiorni položaj manjinskih grupa nema kulturnu, već
strukturalnu dimenziju. U pitanju je društveno-ekonomska infe­
riornost, a ne psihološko osećanje kulturne inferiornosti ili ugnje­
tavanja, niti — u krajnjoj liniji — prihvatanje manjinskih grupa od
strane većinske bele populacije. Premda multikulturalizam može
biti donekle relevantan u rešavanju problematike isključivanja po­
jedinih istorijskih iskustava, kulturne i verske prakse iz konvencio­
nalnih tokova, iz ove perspektive je neuspešan i, čak, uvredljiv u
rešavanju pitanja nepovoljnog položaja u koji su rasno formirane
grupe dovedene na ovaj način (Williams, 1989: 92—5).
Međutim, društveno-ekonomske nejednakosti, kojima su iz­
ložene rasno formirane grupe, ne moraju biti u toj meri nepoveza­
ne sa kulturom, kao što ove kritike sugerišu. Ukoliko se kultura

214

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

shvata kao diskurs, na način da otelotvoruje praksu, a ne da sa­
mo predstavlja ideje i simbole, konstatovaće se da pretpostavke o
dominantnoj nacionalnoj kulturi u odnosu na određeni način ži­
vota mogu imati značajne posledice na društveno-ekonomskom
nivou. Ovo je, na primer, očigledno u slučajevima onoga što se
može nazvati „institucionalnim rasizmom". Sam termin je u veli­
koj meri osporavan. Inicijalno nastao kroz suprotstavljanje ideji
da rasna nejednakost nije proizvod ničega drugog do predrasuda
belih pojedinaca, često se koristi vrlo široko za bilo koji kontekst
nepovoljnog položaja populacije čija koža nije bela (Mason,
1995: 9). Međutim, koristi se i preciznije, tako da podrazumeva
primenu institucionalnih pravila koja funkcionišu u korist onih
koji prihvataju kulturnu normu. Mogućnost rešavanja stambe­
nog pitanja od strane države, na primer, dostupnija je onima
koji žive u malim nuklearnim porodicama, danas uobičajenim
na zapadu, što je prednost u odnosu na one koji žive u velikim
domaćinstvima ili proširenim porodicama. Ova vrsta rasizma
nema nikakve veze sa predrasudama ili idejama pojedinaca koji
obezbeđuju socijalnu zaštitu; ugrađena je u pravila po kojima se
ta zaštita obezbeđuje, u ovom slučaju, kao pretpostavka da po­
stoji mali broj velikih domaćinstava kojima je potreban smeštaj.
Premda predrasude pojedinaca svakako predstavljaju problem u
obezbeđivanju i zaštiti prava, očigledno je da je „institucionalni
rasizam" u ovom smislu značajniji izvor nepovoljnog društvenoekonomskog položaja pojedinih grupa. Kritika multikulturalizma,
kao „idealističkog" i neuspešnog u odnosu na materijalne nejed­
nakosti oslanja se na absolutnu podelu ideja i materijalne stvar­
nosti, što nije opravdano iz perspektive teorije diskursa. Prava
diferencirana po grupama nisu pitanje koje se odnosi na očuva­
nje veštačkih kulturnih razlika; takode su bitna i za ravnopravno
učešće svih građana u mogućnostima pluralističkog društva.
Važno je, ipak, shvatiti da je i sama „kultura" termin koji je
moguće koristiti sa različitim posledicama u različitim diskursima. Svakako ima slučajeva u kojima je o nejednakosti prava gra­
đana pogrešno razmišljati na način da je to prevashodno pitanje
kulturnih razlika. U pojedinim slučajevima, ovo zaista može pred­
stavljati način da se zahtevi usmereni na veću ravnopravnost liše

OSPORAVANJE PRAVA

215

legitimiteta. Najbolji primer problema, koji se javlja kada se o pra­
vima građana razmišlja na ovaj način, možda je položaj afro-Amerikanaca u SAD i način na koji nova desnica ukazuje na kulturne
razlike kao na razlog za njihovo izraženo prisustvo u „nižoj klasi".
Počev od pokreta za građanska prava pedesetih i šezdesetih go­
dina prošlog veka, osnovna problematika afro-Amerikanaca, u smi­
slu prava građana, odnosila se na integraciju kroz desegregaciju.
Izražena podela na belce i crnce u SAD uvek fiinkcioniše u korist
belaca: za crne Amerikance, u poređenju sa belcima, ograničenja u
ostvarivanju prava građana su loši stambenim uslovi, krajevi sa vi­
sokom stopom kriminala, nekvalitetne škole, niske zarade i sužene
mogućnosti zaposlenja. Uloga kulture u segregaciji, međutim, nije
nimalo jasna. Kao što konstatuje Kimlicka (1995), afro-Amerikanci ne uklapaju se u kategoriju ni multinacionalne, ni polietničke
grupe. Na kontinent su dovedeni protiv svoje volje, iz različitih
afričkih kulturnih i jezičkih sredina, a njihovi pokušaji da razviju
zajedničku kulturu dugo su aktivno potiskivani ili, čak, zabranji­
vani. U Americi nemaju domovinu, niti karakteristične društvene
forme kakve imaju nacionalne manjine, a segregacijom su ipak fi­
zički izdvojeni iz konvencionalne kulture belaca (Kvmlicka, 1995:
24). Multikulturalizam je odigrao određenu ulogu u pokretu
usmerenom protiv segregacije koji je etnocentrizmu kanona huma­
nističkih nauka u američkom obrazovanju suprotstavio, na primer,
istoriju, književnost crnaca itd. Međutim, najizraženiji zahtevi
usmereni na kulturnu razliku potiču od onih koji tvrde da siromaš­
ni crni Amerikanci reprodukuju svoje siromaštvo, što je posledica
njihovog neadekvatnog stava prema radu i porodičnom životu. U
ovom slučaju, diskurs kulturne razlike podržava segregaciju i nejed­
nakostima daje legitimitet, umesto da artikuliše zahteve usmerene
na veću jednakost u pravima građana i istinsko uključivanje svih
građana. O zahtevima u pristupu nove desnice vezanim za rasno
formiranu nižu klasu detaljnije ćemo govoriti u delu 4.4.
Ipak je važno konstatovati da se pokret protiv segregacije afroAmerikanaca, mada se nije zalagao za prava diferencirana po gru­
pama na osnovu kulturnih razlika, zalagao za „posebna prava" cr­
naca, kao nadoknadu za njihov istorijski nepovoljan položaj. Kako
smatraju Kamlicka i drugi, ovi zahtevi su opravdani i u liberalnim

216

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

okvirima, utoliko što su postavljeni sa ciljem da uvedu meritokratiju koja ne razlikuje boju. Najpoznatiji medu njima odnose se na
primenu kvota na univerzitetima, u firmama i državnom sektoru
da bi se mogućnosti zapošljavanja crnih Amerikanaca približile ni­
vou na kome se izjednačavaju sa belcima, više nego što bi to inače
bio slučaj s obzirom na nametnutu istorijsku segregaciju, loše uslove života i nepovoljan položaj na tržištu radne snage. ,,Afirmativna
akcija" odvija se u brojnim oblicima, od „aktivne nediskriminacije", gde se poslodavac izuzetno trudi da angažuje zainteresovane
koji potiču iz manjina pre nego što donese odluku o konkretnom
kandidatu koga će konačno zaposliti, do „diskriminacije suprot­
nog smera", gde se prioritet daje zainteresovanima iz manjinskih
grupa koji su ranije bili izloženi diskriminaciji. Programi aktivne
akcije oduvek su bili izuzetno kontroverzni i krajnje politizirani.
Kritike koje im upućuje levica zasniva se na tome da donose od­
ređene koristi crncima, ali se pri tom ne bave rešavanjem konkret­
nog problema siromaštva crnaca. Međutim, danas su dominantne
kritike desnog krila: afirmativna akcija nije poštena prema belci­
ma koji, u konkurenciji sa crncima, možda ne uspevaju da dobiju
posao ili mesto na univerzitetu. Kontra-argument da belci samo
gube ono do čega su došli kroz dosadašnju diskriminaciju više ne
nailazi na isti odek kao nekada. Mada je i dalje prisutna u SAD,
afirmativna akcija sve je ugroženija i u nedavnim sudskim postup­
cima vezanim za upis na fakultet, koji su imali priličan publicitet,
proglašena je nezakonitom. U slučaju „posebnih prava" za afroAmerikance u SAD, izraženija su prava pojedinaca nego prava dife­
rencirana po grupama (Omi and Winant, 1987).
Međutim, „posebna prava" i dalje su značajna u pogledu za­
stupljenosti u političkom procesu. Multikulturaliste, kao i fémini­
ste, interesuje način na koji su manjinske grupe nedovoljno zastu­
pljene u zakonodavnim sistemima liberalnih demokratija zapada.
Zahtevi za političko zastupanje javljaju se u različitim oblicima,
u zavisnosti od konkretne grupe. Kao što konstatuje Kimlicka
(1995), zahtevi za političko zastupanje nisu sinonimi zahteva
za samoupravu, niti za prava diferencirana po grupama na osno­
vu kulturne razlike. Ovi zahtevi više podrazumevaju pružanje
objektivne mogućnosti manjinama da iznesu svoje mišljenje u

OSPORAVANJE PRAVA

217

situaciji kada bi njihovi stavovi inače bili sistematski ignorisani.
Ovo je u skladu sa liberalnim shvatanjima demokratskog zastu­
panja po kojima to zastupanje, kao apsolutni minimum, treba
da obezbedi zaštitu interesa pojedinaca. U razrađenijoj liberalnoj ver­
ziji demokratskog učešća, uloga zastupanja proširuje se time što
omogućava razvoj pojedinaca u skladu sa onim što smatraju za­
jedničkim kvalitetom. U oba slučaja, nije pošteno da pripadnici
manjinskih grupa ne budu zastupljeni. Pitanje političkih prava
diferenciranih po grupama sve više dobija na značaju u multikul­
turnim liberalnim demokratijama.
U SAD, najistaknutiji pokušaj reformi usmerenih na siste­
matski nesklad u zastupanju odnosio se na „redefinisanje okru­
ga", odnosno, utvrđivanje novih granica izbornih okruga, na
način da se formiraju izborne jedinice u kojima crnci ili popu­
lacija latinoameričkog porekla čine većinu. Međutim, ironija je
da ovaj pokušaj — mada pokrenut kao deo kampanje protiv segre­
gacije — ima efekta samo ukoliko stvarno postoji rezidencijalna
segregacija. Vrhovni sud je na ovo reagovao odlukom po kojoj se
redefinisanju okruga, što podrazumeva „segregaciju" rasa u svrhu
glasanja, mora pristupati vrlo obazrivo. Kao i drugi programi afirmativne akcije osmišljeni kao nadoknada za sistematski nepovo­
ljan položaj, ovaj postupak - kako tvrdi Kimlicka (1995) — treba
smatrati privremenom merom. U stvari, ovo rešenje je predmet
redovnih revizija kako bi se procenilo u kojoj meri uspešno funkcioniše i da li je još uvek neophodno.
Međutim, ima slučajeva u kojima su društva, izgleda, trajnije
podeljena, na osnovu verskih ili kulturnih dimenzija. U tim sluča­
jevima, može se tvrditi da zahtevi za zastupanje grupa nisu privre­
meni. Ovo je očigledno slučaj sa sredinama u kojima se zahteva
određeni stepen samouprave, kao u federalnim sistemima ili tamo
gde grupe žive na sopstvenoj zemlji, kao američki domoroci. U
drugim slučajevima, međutim, politička prava grupa postavljena
su tako da zadovolje razlike u okviru zajedničkih procedura odluči­
vanja. Ovo, na primer, postoji u onome što se naziva „dogovornim
demokratijama", kao u Holandiji i Belgiji, gde verske podele zastu­
paju različite političke partije. U takvim slučajevima, pretpostavlja
se da politička stabilnost zavisi od podeljene moći odlučivanja,

218

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

tako da se vlada formira od vodećih ličnosti svih partija, ne postoji
mogućnost veta u odnosu na pitanja koja mogu dovesti do socijal­
nog rascepa itd. (Phillips, 1995: 14—5). Sistem Novog Zelanda je
sličan utoliko što Maori glasaju za kandidate sa posebne izborne li­
ste, što im garantuje da će u parlamentu biti zastupljeni kao grupa
iako ne postoji maorska partija. Međutim, u Evropi nema prime­
ra posebnih političkih prava za rasno formirane manjinske grupe.
Mada su dogovorne demokratije očigledno otvorenije za moguć­
nost da se muslimanski predstavnici uklope u postojeće pluralistič­
ke okvire zastupanja, nego što je to slučaj sa ostalim političkim si­
stemima, ovo za sada ostaje samo mogućnost (Phillips, 1995: 15).
U Britaniji, koja nije uobičajena za Evropu zbog velikog procenta
crnih građana sa neograničenim pravom glasa, prisutan je otpor
prema fragmentaciji glasača levog centra koji su, kako se smatra,
zastupljeni na izbornim listama crnaca. U evropskim zemljama, u
kojima imigranti nemaju državljanstvo, nemaju ni pravo glasa na
opštim izborima. Međutim, uz osnivanje zajednica naseljenih ma­
njina i artikulisanje sistematskih razlika u interesima, sve ukazuje
na to da će rasprave na temu adekvatnog zastupanja verovatno sve
više dobijati na značaju u budućnosti.
Čitava problematika prava diferenciranih po grupama mogla
bi se smatrati krajnje kontroverznom u odnosu na kritiku esencijalizma koja je, kao što smo videli, toliko značajna u odnosu
na prava građana za žene i „seksualne manjine". Ovo pitanje je,
međutim, u manjoj meri razvijeno nego u pomenuta dva slučaja.
U određenim aspektima, to je iznenađujuće. Anti-esencijalističko
shvatanje suptotstavljeno konceptu etničke pripadnosti, kao nači­
nu postavljanja razlika između konkretnih grupa pojedinaca, zai­
sta je vrlo razvijeno. Anti-esencijalisti enetgično se zalažu za to da
kidturu treba da posmatramo kao proces, a ne kao niz karakteristi­
ka koje poseduje određena grupa. Kultura nije utvrđena u večnim
formama, ona se konstantno stvara i obnavlja u istorijskim proce­
sima. Hol (1991a, b) i ostali upravo na ovim osnovama shvataju
kulturne identitete kao „hibridne"; uvek se izgrađuju oslanjajući
se na mnoštvo kulturnih simbola i identifikacija koje se ponovo
kombinuju na razne načine, tako da „autentično" ne spadaju ni u
jednu konkretnu etničku grupu. Multikulturalizam bi se, dakle,

OSPORAVANJE PRAVA

219

mogao smatrati problematičnim u duhu anti-esencijalističkog
shvatanja utoliko što doprinosi onome što Gilroj (1993a) naziva
„etničkim apsolutizmom", stvaranjem krutih i navodno nepromenljivih razlika među kulturama, na način da sputavaju kreativ­
nost, individualnost i suprotstavljanje statusu quo.
Takođe, kao što ističu mnogi autori, manjinske grupe nisu
homogene i različita iskustva vezana za pol, seksualnu opredeljenost, starost itd. znače da postoje brojni različiti načini da et­
nička pripadnost zaživi. Posebno treba konstatovati da žene po­
nekad imaju sasvim drugačija prava građana od muškaraca; na
primer, kada su u pitanju prava da uđu u zemlju ili dovedu svoje
partnere i porodice. Čak i tamo gde su prava građana identična
za oba pola, krajnje drugačija situacija žena u pogledu porodice i
zaposlenja, te njihovo marginalizovano učešće u političkim orga­
nizacijama, znači da se nihov status građanina zapravo u velikoj
meri razlikuje (Yuval-Davies, 1991; Brah, 1992). Jedna od teško­
ća u kategorizaciji sveta u smislu etničkih grupa je tendencija da
se time naglašavaju međusobne razlike grupa, a pri tom nedovolj­
no uzima u obzir raznolikost unutar samih grupa.
Mada je koncept „etniciteta", dakle, krajnje dubiozan sa aspek­
ta anti-esencijalizma, ideja „kulturne razlike" je od suštinskog zna­
čaja i za anti-esencijaliste i za multi-kulturaliste. Iz ovog razloga,
Hol tvrdi da od koncepta „etniciteta" ne treba odustati, već ga je
potrebno sagledati na nov način, kao korak ka shvatanju načina
na koji se izgrađuju rasno formirani identiteti. Kao što kaže:
A k o crni subjekt i crno iskustvo nisu stabilizovani na osno­
vu prirode ili nečeg drugog što za njih suštinski garantuje,
onda mora biti da se izgrađuju istorijski, kulturno, politič­
ki, a koncept koji se na ovo odnosi j e „etnicitet". Termin
etnicitet potvrđuje mesto istorije, jezika i kulture u izgra­
đivanju subjektiviteta i identiteta, kao i činjenicu da se diskurs u celini postavlja, pozicionira, smešta, a da je znanje
u celini kontekstualno. (Hali, 1 0 0 2 b : 2 5 7 )

Ovo sagledavanje „etniciteta" na nov način, kao dela antirasističke strategije, takođe podrazumeva redefinisanje „naci­
onalnosti". Sa usponom „novog rasizma", sve je prisutnije interesovanje za načine na koje se nacionalizam i rasizam prepliću

220

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

u međusobnim odnosima većinske bele populacije i zajednica
koje su posledica imigracije u pravcu Evrope. Kao oblik „etnič­
kog apsolutizma", multikulturalizam je moguće shvatiti tako da
potencijalno doprinosi „novom rasizmu", odnosno, stavu da su
kulturne razlike nepromenljive, pa je za neusklađene načine živo­
ta možda nemoguće da imaju zajedničku nacionalnu terirtoriju
i institucije. S druge strane, prava građana diferencirana po gru­
pama mogu se shvatiti kao praktičan način kojim se dovodi u
pitanje „prirodnost" izgrađenih nacionalnih identiteta, kao deo
šire transformacije prava građana u postnacionalnom, globalizovanom svetu. Ona predstavljaju poremećaj na relaciji države i
nacije utoliko što obezbeduju prava otvoreno opredeljenih nena­
cionalnih manjina. Premda se takva prava građana ostvarena za
kulturne manjine mogu smatrati neadekvatnim zbog svog ograni­
čenog uticaja na neravnopravan položaj rasno formiranih grupa,
mogu se shvatiti i na način da podrazumevaju početak opredeljenja države u odnosu na građane koji su ranije bili ignorisani ili,
čak, smatrani nelegitimnim u monokulturnoj naciji. Autori, kao
što je Gajatri Spivak [Gayatri Spivak] (1987), tvrde da „rizik"
esencijalizma, odnosno, zamrzavanja promenljivih i osporavanih
identiteta u određenim istorijskim formama i tretiranja kao da
su izvan istorije, vredi prihvatiti u slučajevima kada taj rizik na­
staje sa pozicije nadmoćnosti dominantne grupe. Mada je ovo
pitanje kontroverzno i komplikovano, multikulturna prava gra­
đana mogu biti primer opravdanog „strateškog esencijalizma" u
slučajevima kada doprinose razvoju izraženije ravnopravnosti u
postnacionalnim pravima tamo gde su rasno formirane manjin­
ske grupe lišene mogućnosti ostvarivanja neograničenih prava
građana u zemljama u kojima žive i rade.

4.4.

PRAVA G R A Đ A N A

I SIROMAŠTVO: „NIŽA

KLASA"

I „SOCIJALNO ISKLJUČIVANJE"

Međutim, pre nego što pređemo na pitanje postnacionalnih
prava, važno je da se donekle razmotre prava građana i siromaš­
tvo, s obzirom na Maršalov optimistički stav da će socijalna dr­
žava voditi u pravcu veće ravnopravnosti građana nije potvrđen

OSPORAVANJE PRAVA

221

kasr.ljim razvojem situacije. Međutim, njegovo intuitivno uverenje da je ravnopravnost u statusu građana sada značajnija od
društveno-ekonomskih nejednakosti korisno je za sagledavanje
siromaštva u savremenom dobu (v. deo 4 . 1 . T.H. Maršal: prava
građana, društvena klasa i nacionalna država). Siromaštvo se da­
nas shvata kao problem države, uprkos pokušajima nove desnice
da je oslobode ove odgovornosti, s obzirom da većina vrlo siro­
mašnih prima socijalnu pomoć. Korišćenje termina „niža klasa",
kada su u pitanju siromašni, ne podrazumeva smisao „klase" na
način na koji bi je shvatali Marks ili Veber. Ovo nije grupa koju
karakteriše njena pozicija u odnosu na tržište radne snage. Više
je u pitanju niz međusobno različitih grupa koje se uglavnom
definišu na osnovu „rase", etničke pripadnosti i pola, a povezane
su statusom „inferiornih" građana, bez obzira da li se takav status
smatra zasluženim ili ne.
U Maršalovoj koncepciji prava građana, socijalna prava vezana
su za ideju da svi građani treba da budu u mogućnosti da učestvu­
ju u zajedničkom standardu „civilizovanog" života. Prava građana
u društvu socijalne države nisu samo stvar formalnih, zakonitih
prava; odnose se i na materijalna dobra i na mogućnosti koje ta do­
bra podrazumevaju u društvenom životu. Shvaćena na ovaj način,
prava građana i siromaštvo se međusobno pobijaju. U stvari, u go­
dinama pošto je ustanovljena socijalna država u Britaniji, polazilo
se od pretpostavke da je siromaštvo praktično eliminisano; jedini
prisutan problem odnosio se na siromaštvo starih osoba, bolesnih
i invalida, a podrazumevalo se da će i on uskoro biti otklonjen za­
hvaljujući kontinuiranoj ekonomskoj ekspanziji. Nažalost, kao što
je poznato, siromaštvo je šezdesetih godina prošlog veka ponovo
otkrio Piter Taunsend [Peter Toumsend]. Suprotstavio se definiciji
siromaštva na koju su se oslanjale ranije procene, odnosno, defini­
ciji „apsolutnog" ili „preživljavanja", po kojoj su siromašni oni koji
nemaju dovoljno za egzistencijalne životne potrebe. Po Taunsendovom mišljenju, ova definicija je suviše ograničena: egzistencijalne
potrebe civilizovanog života idu dalje od onih koje podrazumevaju
samo zadovoljavanje životinjskih potreba. Siromaštvo je definisao
u relativnom smislu, kao nedostatak dobara koji ljudima omoguća­
vaju da učestvuju u svakodnevnom životu:

222

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Može se reći da pojedinci, porodice i grupe u populaciji
žive u siromaštvu kada ne raspolažu dovoljnim resursima
da obezbede određenu vrstu ishrane, da učestvuju u ak­
tivnostima, da imaju uslove života i uživaju u pogodno­
stima koje su uobičajene ili se, u najmanju ruku, podstiču ili odobravaju u društvima kojima pripadaju. Njihovi
resursi toliko su daleko ispod nivoa koji je neophodan
za prosečnog pojedinca ili porodicu da su, ustvari, isklju­
čeni iz svakodnevnog načina života, običaja i aktivnosti.
(Tovvnsend, citat u Scott, 1994: 78-9).
Premda Tausend u svojim radovima ne koristi termin „prava
građana", njegova definicija siromaštva dopunjava Maršalov stav
o tim pravima: siromašni su isključeni iz prava građana zato što
su isključeni iz punog učešća u društvu.
Od početka recesije u ćelom svetu, sedamdesetih godina
prošlog veka, logično bi bilo očekivati da je siromaštvo na zapa­
du postalo izraženije. Ovo potvrđuju studije siromaštva, mada
su prisutne kontroverze oko preciznije stope njegovog rasta. Taunsendovu definiciju siromaštva, kao relativne oskudice, mada
je nesumnjivo konceptualno uverljiva, prilično je teško koristiti
kao meru siromaštva. Neophodno je proceniti koliko je novca
potrebno da bi se živelo po uobičajenim standardima, a zatim
ustanoviti broj onih čiji su prihodi niži od tog iznosa. Sam Tau­
send je ovaj iznos utvrdio na nivou od 150% socijalne pomoći
koju u Britaniji primaju nezaposleni, pošto je uzeo u obzir troš­
kove stanovanja, a ovo je kasnije potvrdila obimna studija siro­
maštva u Britaniji, 1985. godine. Ovo znači da su siromašni svi
oni koji u Britaniji primaju socijalnu pomoć ili državnu penziju,
pri čemu čine veliki deo onih sa malim primanjima. Očigledno,
s obzirom na rast u broju nezaposlenih i zaposlenih sa malim platama, porasle su i stope siromaštva.
Zvanična mera siromaštva koju primenjuje Britanija niža je
od Tausendove; izjednačena je sa najnižim iznosom socijalne po­
moći. Međutim, čak i sa ovom manje velikodušnom merom, procenat britanske populacije koja živi u siromaštvu porastao je sa
6,4% u 1968. godini na 1 9 % u 1987. godini (Scott, 1994: 92).
Međusobno poredenje stopa siromaštva u različitim zemljama je

OSPORAVANJE PRAVA

223

problematično zato što se u njima primenjuju različite definicije
i osnov merenja. Međutim, sada je ustanovljena mera za zemlje
u Evropskoj Uniji, evropska granica siromaštva (EPL [European
Poverty Line]), koja je utvrđena na minimum 5 0 % nacionalnog
prošeka. Uzimajući u obzir ovaj kriterij um, od sredine sedamde­
setih do sredine osamdesetih godina prošlog veka, nije bilo većih
promena u nivou siromaštva, osim u Irskoj, Portugaliji i Brita­
niji, gde su zabeležene visoke stope rasta, naročito u Britaniji.
U SAD, siromaštvo se i dalje definiše u smislu „preživljavanja".
Zvanična granica siromaštva je prihod koji obezbeđuje zadovo­
ljavanje egzistencijalnih potreba. Ako se ovo primeni kao osnov
merenja, stopa siromaštva nije se povećala od 1968. godine. Me­
đutim, iznos od 12.092 dolara godišnje, koji navodno treba da
podmiri potrebe četvoročlane porodice, u široj javnosti smatra
se nedovoljnim. Ako bi se za granicu siromaštva koristio realniji
iznos od 15.017 dolara, u SAD je 1988. godine bilo 45 miliona
siromašnih, umesto 32 miliona u skladu sa zvaničnom gtanicom
siromaštva (Scott, 1994: 127-8).
Taunsendova definicija siromaštva kao relativne oskudice, da­
kle, nije svuda prihvaćena. Međutim, u savremenim socijalnim
istraživanjima, definiciju „preživljavanja" uglavnom koriste oni
koji su pod uticajem nove desnice. Na ovaj način je, takođe, pove­
zana sa znatno restriktivnijim modelom prava građana od onoga
koji je formulisao Maršal. Neoliberalizam nove desnice značajan
je za oblikovanje prava građana u Britaniji i SAD na drugačiji na­
čin. Pravac kretanja usmeren je na ono što se shvata kao štetna
zavisnost od socijalne države. Iz ove perspektive, smatra se da so­
cijalna država zapravo doprinosi siromaštvu, umesto da ga sanira,
time što smanjuje motivaciju za rad i interveniše „prirodnim" tr­
žišno zasnovanim ekonomskim procesima. Socijalni aspekt prava
građana na nov način se definiše više kao pitanje obaveze, a ne pra­
va. Građanin ima obaveze prema društvu i porodici, a ta obaveza
treba da se izrazi kroz rad (King, 1991; Roche, 1995).
U SAD, shvatanje siromaštva i prava građana iz perspektive
nove desnice razvilo se u teoriju o tome kako se siromaštvo reprodukuje ponašanjem siromašnih. Tvrdi se da sada postoji „niža
klasa" koju čine samohrane majke zavisne od socijalne pomoći

224

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

i muškarci, polu-kriminalci, koji ne rade. Ovo se konceptualno
vezuje za ono što je navodno životni stil crnaca — gde majke rađa­
ju decu koju mnogi očevi ne izdržavaju, a empirijski se vezuje za
brojnu crnu populaciju koja živi u siromaštvu, u getima američ­
kih gradova. Takođe u velikoj meri podrazumeva žene. U SAD,
mladi muškarci — neoženjeni ili bez dece — ne ostvaruju automat­
sko pravo na socijalnu pomoć; imaju pravo na pomoć nezapo­
slenima po osnovu socijalnog osiguranja, međutim, sve je više
onih koji ne ispunjavaju uslov za ovu pomoć zato što nemaju
dovoljno radnog staža ili su uplaćivali male doprinose. Isključivo
samohrane majke praktično zadovoljavaju kriterijume za dodeljivanje socijalne pomoći na osnovu imovinskog stanja, odnosno,
pomoći porodicama na ime izdržavane dece. Čarls Marej [Char­
les Murray], jedan od najznačajnijih pobornika stava „niže klase"
u okviru nove desnice, iz perspektive racionalnog izbora konstatuje da, zahvaljujući socijalnoj pomoći, zavisnost od države za
žene predstavlja atraktivniju mogućnost nego što je to brak ili
plaćen posao. Posledica ovoga je da porodice rastu u „kulturi siro­
maštva" u kojoj ne postoji etika odgovornosti prema poslu ili po­
rodici (Lister, 1996). Kao što komentariše nekolicina autora, niža
klasa shvata se kao „nezaslužena sirotinja", što je termin iz X I X
veka koji siromaštvo više vezuje za moral nego za ekonomiju.
Vilijem Džulius Vilson [William Julius Wilson] (1987) su­
protstavio se načinu na koji nova desnica shvata „nižu klasu" tvr­
deći da je treba smatrati ekonomskom i dtuštvenom pojavom, a
ne posledicom racionalnog izbora pojedinaca. Kao takva, ne razli­
kuje se od formiranja samog geta. „Niža klasa" je posledica iselja­
vanja crnih pripadnika srednje klase iz sirotinjskih delova grada i
pogoršanja ekonomske perspektive za ugrožene afro-Amerikance
koji tamo i dalje žive. Po Vilsonovom mišljenju, za pripadnike
„niže klase" najznačajniji problem je društvena izolacija: mnoge
porodice u sirotinjskim delovima grada suočeni su sa dugotraj­
nom nezaposlenošću i, s obzirom na retke kontakte sa onima ko­
ji imaju stalni posao, oslanjanje na socijalnu pomoć postaje na­
čin života (Wilson, 1987). Međutim, Vilsonova teza naišla je na
slabu podršku levice. Kritikovan je zbog toga što potcenjuje posledice rasizma u segregaciji crnaca u getu i zato što prenaglašava

OSPORAVANJE PRAVA

225

patološko ponašanje medu siromašnima. Uprkos naglasku na
„strukturalnim" uzrocima, smatra se da je Vilsonovo korišćenje
termina „niža klasa" suviše blisko načinu na koji ga koriste prista­
lice nove desnice da bi se moglo suprotstaviti njihovom tumače­
nju urbanog siromaštva. Posledica je da ovaj termin koristi mali
broj istraživača, a i sam Vilson sada radije koristi „geto sirotinju"
(Silver, 1996). Norman Fainstin [Norman Fainstein] (1996) se
još dublje suprotstavio premisama kontinuirane rasprave o urba­
nom siromaštvu tvrdeći da, ustvari, velika većina siromašnih u
SAD ne živi u crnačkim getima: statistički, dve trećine su belci,
jedna trećina živi u unutrašnjosti, a siromaštvo uopšte nije ogra­
ničeno na one koji su dugo bez posla, već je sve izraženije kod
onih koji su zaposleni.
Mnoge kritike na račun termina „niža klasa" istovremeno se
odnose i na „socijalno isključene" — termin koji se za siromašne
češće koristi u Evropi. Termin „socijalno isključivanje" počinje
intenzivno da se koristi u Francuskoj sredinom osamdesetih go­
dina prošlog veka i vezan je za „porast dugotrajne i česte neza­
poslenosti i sve veću nestabilnost društvenih odnosa ... raspad
porodice, samačka domaćinstva, društvenu izolaciju i opadanje
društvene solidarnosti zasnovane na sindikatima, radnim mestima i međusobnoj povezanosti u društvu" (Sliver, 1996: 113).
Premda nije imao tako naglašenu rasnu dimenziju, termin je korišćen paralelno sa „nižom klasom" u Britaniji u opisivanju manje-više iste pojave. Danas je vrlo prisutan u dokumentima koji­
ma se reguliše politika Evropske Unije.
Fainstinov (1996) suštinski argument je da siromašni nisu
kvalitativno drugačiji bd ostale populacije; da bismo sagledali
proces rasta siromaštva, ne treba da se bavimo njihovim karakteri­
stikama kao grupe. Tvrdi da čitav niz srddnih termina — „niža kla­
sa", „geto sirotinja" i „isključeni" — imaju za posledicu „skretanje
pažnje sa dinamike ekonomskih i političkih procesa koji generišu i reprodukuju upravo populacije i mesta koja se, izgleda, nala­
ze pod kapitalističkim sistemima ili izvan njih" (Fainstein, 1996:
154—5). Slično je i sa konstatacijom Djovane Prokači [Giovanna
Procacci] (1996) koja tvrdi da „socijalno isključivanje", s obzirom
da ukazuje na to da su siromašni „izvan društva", istovremeno

226

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

zanemaruje i ograničava problem nejednakosti. Dok „isključiva­
nje" podrazumeva statičku podelu društvenog prostora, pri če­
mu se građani nalaze u tom prostotu, a siromašni izvan njega,
ideja o nejednakosti ukazuje na mogućnost ostvarivanja jednako­
sti. Zbog toga zahteva dinamičniju analizu socijalnih institucija i
načina na koji one stvataju siromaštvo (Procacci, 1996).
Lidija Moriš [Lydia Morris] (1996) proširuje ovu analizu u
smislu dimenzije pola i „rase" kod „niže klase", odnosno, „soci­
jalno isključenih". Tvrdi da zbog izdvajanja siromašnih, kao suš­
tinski različitih, postaju manje jasne šire društvene promene koje
podrazumevaju poremećaje u domenu posla, porodice i socijalne
zaštite. Prava građana u socijalnoj državi bila su zasnovana na stal­
no zaposlenom muškarcu i nuklearnoj porodici - muškarcu, kao
hraniocu i ženi koja brine o domu. Porodica se sada raspada, a
stopa nezaposlenosti je visoka, naročito — kako tvrdi — među rad­
nicima migrantima koji su zaposleni na nejnesigurnijim i najlo­
šije plaćenim poslovima. U SAD, najbrojnija grupa ove vrste su
Meksikanci, ali se isti argument može odnositi i na afro-Amerikance. U takvim okolnostima, konstatuje Morisova (1996), nije
iznenađujuće da su upravo samohrane majke i muškarci u rasno
formiranim manjinskim grupama preterano zastupljene u statisti­
ci siromaštva. Nepravedno je žigosati žene zbog oslanjanja na so­
cijalnu pomoć u kontekstu koji je doveo do toga da od te pomo­
ći zavise. Isto tako, tendencija crnaca ka nezaposlenosti posledica
je toga što u ekonomijama u krizi konstatuju da je nemoguće
naći posao. U slučaju radnika migranata, inicijalna mogućnost
uključivanja u ekspanzivne zapadne ekonomije bila je isključivo
posledica toga što je populacija starosedelaca odbijala da obavlja
loše plaćene i nesigurne poslove. U vremenima veće krize, mogu­
će je da se muškarcima i ženama iz rasno formiranih manjina ne
nude čak ni ovi poslovi. Po mišljenju Morisove (1996), siromaš­
tvo je vezano za strukturalni položaj određenih grupa na tržištu
radne snage i za stvarni, ne samo formalni status građanina, od
čega zavisi realna mogućnost pristupa socijalnoj podršci.
Značaj socijalnog konteksta siromaštva posebno je izražen u
odnosu na rešenje nove desnice za one koji zavise od socijalne po­
moći, odnosno, uvođenje „radne obaveze „. Posle uticajne knjige

OSPORAVANJE PRAVA

227

Više od prava Lorensa Mida [Lawrence Mead] (1986), radna oba­
veza uvedena je u SAD da bi u svest siromašnih građana usadila
obavezu da rade, kao pandan pravu na primanje socijalne pomo­
ći. Mid je tvrdio kako ih treba motivisati da se oslobode zavisno­
sti od države, tako što će biti angažovani u nekoj aktivnosti u
zamenu za pomoć koju primaju. Dobijanje pomoći sada je uslovljeno učešćem u „radnom programu". U praksi, imperativni
aspekt radne obaveze ima tendenciju da se koncentriše na razvi­
janje sposobnosti koje su potrebne da se nađe posao, međutim,
države raspolažu pravom da radnim programima daju izraženiji
korektivni karakter (King, 1991). Pojedini elementi radne oba­
veze uvedeni su u Britaniji pod Blerovom vladom, naročito insi­
stiranje da se samohrani roditelji sa socijalne pomoći preusmere
na plaćeno zaposlenje. Kao politika, dakle, radna obaveza izašla
je iz domena nove desnice i približila se konvencionalnijim toko­
vima. Međutim, i dalje je krajnje kontroverzna kao način rešavanja pitanja siromaštva.
Radna obaveza oslanja se na pretpostavku da zapravo postoje
poslovi koje korisnici socijalne pomoći ne žele da prihvate. Odre­
đeni poslovi nesumnjivo postoje, ali je malo verovatno da se radi
o dobro plaćenim, sigurnim poslovima koji ljudima omogućava­
ju da pobegnu od siromaštva. Osim toga, ako su u pravu oni koji
tvrde da se danas krećemo u pravcu postfordovskog društva, rad­
na obaveza je krajnje neadekvatno rešenje za problem dugoroč­
ne prirode. Iz ove perspektive, društvo doživljava promene koje
podrazumevaju relativno manje potrebe za poslom u odnosu na
produktivnost. Postoji, dakle, mogućnost permanentne struktu­
ralne nezaposlenosti (v. Postmoderno doba i politika, poglavlje 5).
Ako je ovo tačno, svakako je neophodno da se prava građana i me­
đusobni odnosi tržišta i države u domenu socijalne zaštite defìnišu na nov način, međutim, s obzirom na nespremnost da razmo­
tre mogućnost ovih dalekosežnih promena, zagovornici „radne
obaveze" više doprinose problemu nego rešenju (Roche, 1995).
Konačno, ukoliko je radna obaveza osmišljena tako da samohra­
ne roditelje primora da rade i da za to budu plaćeni, to za žene
podrazumeva sukob njihove uloge kao hranioca porodice i tra­
dicionalne uloge žene koja brine o domu. Mada je u pojedinim

228

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

zemljama i u Britaniji naglasak stavljen na organizovanje brige o
deci, kako bi se ženama omogućilo da se zaposle i budu plaćene,
radna obaveza je jednostrana u tome što žene primorava da oba­
veze prema porodici ispunjavaju na tradicionalno muški način.
Ovo je posebno izraženo zato što se kreatori politike i poslodavci
ne bave strukturom tržišta radne snage koja je postavljena tako
da je za oba pola u istoj meri teško da usklade obaveze na poslu i
brigu o onima koje izdržavaju.
Naglasak koji nova desnica stavlja na plećen rad, kao osnov
prava građana, nije ništa novo; to je karakteristika svih sistema
oslonjenih na osiguranje u kojima se socijalna zaštita vezuje za
radni odnos. Međutim, u kontekstu u kome je plaćeni rad se­
kundaran za veliki deo populacije, bilo iz tradicionalnih razloga
— kao u slučaju brojnih samohranih majki ili zbog toga što više
nije u toj meri značajan za reprodukciju društva kao što je bio u
industrijskom društvu, ovaj naglasak je sve problematičniji. U
tom kontekstu, moguće je da više funkcioniše kao politika usmerena na ograničavanje i disciplinovanje siromašnih, nego kao na­
čin neutralisanja siromaštva.
Za sagledavanje načina na koji bi se siromašni mogli bolje integrisati u prava građana, koristan je predlog Džona Skota [John
Scott]. Tvrdi da je, ako se shvata kao relativna oskudica u okviri­
ma Tausendovog viđenja, siromaštvo po definiciji vezano za priviliegiju. Ako je ljude moguće lišiti nečega time što su isključe­
ni iz javnog života, moguće je da budu i privilegovani u odnosu
na javni život. Konstatuje da se može utvrditi linija privilegija,
kao donja granica prihoda iznad koje je ostale građane moguće
isključiti iz prednosti ostvarenih na osnovu privatno obezbeđene
zaštite koja nije dostupna široj javnosti. (Scott, 1994). Zatim je
moguće da se siromaštvo izmeri u odnosu na bogatstvo, pri če­
mu se više postavlja kao međusobni odnos građana, nego kao
moralna ili čisto ekonomska kategorija. Građani mogu da budu
isključeni, ali istovremeno postoji mogućnost i da su oni ti koji
isključuju. Ovo shvatanje prava građana vraća nas na Maršalovu
koncepciju građana kao učesnika u zajedničkom standardu živo­
ta, međutim — kao što je to slučaj sa argumentima nove desnice
— i ovde se na obavezama insistira bat isto koliko i na pravima.

229

OSPORAVANJE PRAVA

U ovom slučaju, međutim, obaveze učešća u javnom statusu gra­
đanina odnose se na svakoga, ne samo na siromašne i njihove
obaveze da ispune očekivanja, pri čemu to možda smatraju ne­
mogućim ili, čak, nepoželjnim.

4.5.

POSTNACIONALNA PRAVA

G R A Đ A N A

Kao što smo konstatovali u delu 4.3., kada smo govorili o
„rasi" i etničkoj pripadnosti, na zapadu su prava građana razvi­
jena kao aspekt monokulturne nacionalne države. Međutim, delom kao posledica procesa globalizacije, a delom kao jedan od
tih procesa, čini se da prava građana savremenog društva izlaze iz
granica nacionalne države.
Govoreći o globalizaciji u poglavlju 2, videli smo da su na­
cionalne države sve više primorane da sarađuju sa ostalima kroz
međunarodne organizacije i političke institucije, što je posledica
transnacionalnih ekonomskih i društvenih procesa koje ne mogu
da kontrolišu u okviru svojih granica. Evropska Unija je najbolji
primer ovih kretanja, s obzirom da ima najšira ovlašćenja i, u od­
ređenoj meri, deli suverenitet sa državama koje je čine. Inicijalno
zasnovana na međunarodnoj saradnji sa ekonomskim ciljevima,
danas razvija neke karakteristike nadnacionalne države. Ovo podrazumeva zagarantovana prava građana u Evropskoj Uniji, prem­
da pojedinačne države i dalje imaju kontrolu nad značajnim
aspektima dodeljivanja prava koja podrazumevaju državljanstvo.
Evropska Unija, dakle, istovremeno predstavlja reakciju na ostale
procese globalizacije, a i sama doprinosi globalizaciji.
Drugi mogući primeri odnose se na međunarodna politička
tela koja istovremeno podrazumevaju reakciju na globalizaciju i
doprinos globalizaciji. Vojni savezi, kao što su NATO [Severnoatlantski savez], GATT [Opšti sporazum o carinama i trgovini],
Grupa G7 itd., indirektno utiču na prava građana nacionalnih
država u vrlo opštem smislu, utoliko što ograničavaju mogućno­
sti države da vodi sopstvene poslove. Međutim, međunarodne
organizacije i institucije mogu da imaju i direktne posledice na
ljudska prava u nacionalnim državama — kroz međunarodno pra­
vo, uz podršku ekonomskih sankcija i, u retkim prilikama, vojne

230

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

intervencije. Proširivanje međunarodne regulative koja se odnosi
na ljudska prava, naročito s obzirom na „spontane" transnacio­
nalne migracije ka zapadu zbog pogoršanih uslova u regionima u
razvoju, utiče na obaveze država prema građanima, rezidentima
koji nemaju državljanstvo i onima koji traže azil. Posledica je da
se prava danas mogu smatrati postnacionalnim. S obzirom da vi­
še nemaju perifernu dimenziju u nacionalnoj državi, koja obezbeđuje prava svojim državljanima, a isključuje one koji ne spadaju
u ovu kategoriju, čak i ako žive na teriroriji konkretne države, tvr­
di se da ljudska prava, čiji je karakter zaista univerzalan, zamenjuju uska partikularistička prava građana u nacionalnim državama.
Još jednom, ni ovde se ne radi o apsolutnom zaokretu. Kao što
je konstatovano u poglavlju 2, nacionalne države i dalje su glavni
akteri na svetskoj pozornici. Međunarodno pravo je stvar dogo­
vora nacionalnih država koje su zatim nadležne za primenu ljud­
skih prava na svojim terirorijama, a moraju i da saraduju kako bi
se države koje ne postupaju u skladu sa međunarodnim sporazu­
mima primorale da ih poštuju. Ipak, činjenica da su mnoge drža­
ve domaćim zakonodavstvom obuhvatile konvencije o ljudskim
pravima ukazuje na to da, čak i pod ovim uslovima, ono što se
naziva „režimom globalnih prava" donosi određene efekte.
Konačno, potencijalno najdalekosežnija vizija globalnih prava
građana je pokret za zaštitu životne sredine koji se zalaže za radi­
kalno redefinisanje prava građana uzimajući u obzir kontinuiranu
ekološku degradaciju. Premda se radi o reagovanju na globalizaciju, pokret do sada nije daleko odmakao u ostvarivanju globalnih
prava građana za koja se bori. Ovo, međutim, ne znači da nije po­
stigao nikakve efekte. Ekološki interesi podignuti su na nivo pro­
blematike kojom se bavi javnost i danas su deo međunarodnog po­
litičkog programa. Premda su daleko od stvarnosti, globalna prava
građana u budućnosti ipak predstavljaju realnu mogućnost.
Migracija i prava za koja ne postoje granice
Tema dela 4.3. ovog poglavlja, koji je posvećen pravima gra­
đana, „rasi" i etničkoj pripadnosti, uglavnom se odnosila na na­
seljenu populaciju migranata na zapadu. Do osamdesetih godina

OSPORAVANJE PRAVA

231

prošlog veka, preovladalo je uverenje da su masovne migracije za­
vršene, tako da su se rasprave o pravima građana u odnosu na dis­
kriminaciju, rasizam i multikulturalizam odvijale na osnovu ove
pretpostavke. Ustvari, mada se restrikcije u postupku imigracije
u SAD primenjuju još od dvadesetih godina, dok su evropske
zemlje prestale sa sistematskom migracijom radne snage počev
od sedamdesetih, migracija je nastavljena u drugim oblicima. Po­
rodice radnika migranata sticale su pravo naseljavanja na osnovu
„spajanja sa porodicom „. Ovaj oblik migracije bio je posebno
značajan u evropskim zemljama, kao što je Nemačka, sa svojim
„gastarbajterskim" sistemom. U SAD, ovo je praktično dovelo
do povećane imigracije šezdesetih i sedamdesetih godina, a takođe je podrazumevalo i očigledniju imigraciju, sa dolaskom imi­
granata iz Azije i južne Amerike, umesto Evropljana koji su rani­
je činili većinu migranata. Takode je došlo do značajne migracije
radne snage rukovodećeg nivoa, stručnjaka, radnika u tehničkim
i naučnim oblastima, što je kategorija koja se obično zanemaru­
je, a obuhvaćena je međusobnim migracijama u razvijenim kapi­
talističkim zemljama. Manje očigledna i sve veća je stopa migra­
cije unutar Evrope, kako kvalifikovanih, tako i nekvalifikovanih
radnika. Međutim, krajem osamdesetih i početkom devedesetih
godina prošlog veka, u svim zapadnim zemljama oglasio se poli­
tički alarm zbog novih oblika migracije: povećanog broja ilegal­
nih imigranata i onih koji su zatražili politički azil.
Ovi „spontani" oblici migracije doveli su do političkog alar­
ma zato što ukazuju na to da su nacionalne države izgubile kon­
trolu nad svojim granicama, a time i nad administrativnim upra­
vljanjem teritorijom i populacijom pod njihovom jurisdikcijom.
Takode je verovatno da se ovi oblici migracije smatraju posebno
problematičnim s obzirom da podrazumevaju imigrante iz trećeg
sveta. U SAD, uzrok alarma bio je povećan broj ilegalnih imigra­
nata iz Meksika. Ustvari, restrikcije u pogledu ulaska Meksikana­
ca u zemlju nikada se nisu striktno sprovodile i američki poslo­
davci su za malo plaćene poljoprivredne poslove dugo koristili
nekvalifikovanu radnu snagu svog južnog suseda. Međutim, uglav­
nom zbog pogoršanih uslova u Karipskom zalivu, od sedamdese­
tih godina povećava se obim ilegalne imigracije u ovom regionu.

232

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

U Evropi, ilegalna imigracija posmatra se kao problem u odnosu
na otvaranje nacionalnih granica u okviru Evropske Unije. Nekvalifikovani fizički radnici regrutovani su za izgradnju servisnih in­
dustrija u Spaniji, Italiji, Portugaliji i Grčkoj, zemljama iz kojih su
radnici migranti do nedavno odlazili u druge krajeve sveta, a koje
su danas postale destinacija ilegalnih imigranata iz severne Afrike.
Ostale evropske zemlje zabrinute su s obzirom da otvaranje nacio­
nalnih granica shvataju kao mogućnost širenja ilegalnih imigrana­
ta u celoj Uniji. Broj lica koja su zatražila azil i izbeglica povećao
se i, po današnjim procenama, dostigao 23 miliona širom sveta
(Richmond, 1994: 115). Mada je broj lica koja su zatražila azil u
određenoj zemlji relativno mali u poređenju sa postojećom popu­
lacijom i u odnosu na broj ostalih migranata, u svim zapadnim
zemljama prisutna je izražena politička zabrinutost koja se odnosi
na ono što se smatra „masivnim prilivom" potencijalnih imigrana­
ta (Castles, 1993; Miles, 1993; Jacobson, 1996).
Posledica je da su sve zemlje preduzele mere u cilju sprečava­
nja novih oblika migracije. U SAD, bilo je pokušaja da se kontroliše ilegalna imigracija, uglavnom određivanjem kazni poslodavci­
ma koji svesno angažuju strance bez dozvole boravka. U Evropi,
ove mere su vezane za nove institucije Evropske Unije. Dok će
Sengenski sporazum konačno omogućiti neograničeno putovanje
u okviru EU (uz ograničenja koja ustanove pojedinačne zemlje
članice), veći resursi izdvojeni su sa ciljem da se obezbedi nadzor
eksternih granica, kontrola migranata i lica koja su zatražila azil,
uključujući kompjuterizovanu bazu podataka kriminalaca, deportovanih i neželjenih lica. Sve je intenzivnija i međunarodna saradnja zemalja Evrope, severne Amerike, Australije i Azije, u cilju
lakšeg usklađivanja imigracione politike i borbe protiv ilegalne
imigracije. Ove mere često se opisuju na način da izgrađuju „tvr­
đavu Evropu" i „tvrđavu Ameriku", kao političke jedinice koje po­
stavljaju nepremostive barijere ka onima izvan njihovih granica.
Polazeći od toga da su u pitanju barijere koje istovremeno omogu­
ćavaju rasnu segregaciju, Entoni Ričmond [Anthony Richmond]
(1994) ovaj novi svetski poredak opisuje kao „globalni apartheid".
Tvrdi da se kontrola imigracije, koja podrazumeva radne dozvole,
segregaciju stambenih lokacija, ograničena putovanja i lišavanje

OSPORAVANJE PRAVA

233

političkih prava, primenjuje u odnosu na ilegalne imigrante i lica
koja traže azil da bi se zaštitile privilegovane mogućnosti korišćenja zdravstvenih usluga, obrazovanja i socijalne zaštite, kao što je
vlada Južne Afrike ove mere koristila u cilju kontrole i eksploatisanja crne populacije u vreme sprovodenja apartheida.
Postoji, međutim alternativna i mnogo više optimistička ocena procesa globalne migracije u kojoj se ovi procesi smatraju zna­
čajnim zbog načina na koji su doveli do pojave postnacionalnih
građanskih prava. Važno je konstatovati da su, rešavajući pitanja
rezidenata koji nemaju državljanstvo, uključujući „gastarbajtere" i
„građane sa ograničenim pravima", kao i ilegalne imigrante i lica
koja su zatražila azil, države često primorane da poštuju konvencije
o ljudskim pravima i međunarodno pravo, umesto regulativu naci­
onalnog zakonodavstva. Sporazumi i preuzete obaveze na osnovu
Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, koje su države potpi­
sale i ratifikovale, eksplicitno predviđaju da se, u odnosu na građan­
ska, socijalna i politička prava, ljudi ne smeju razlikovati na osnovu
nacionalnosti. Upravo na osnovu takvih sporazuma, države se du­
žne da članovima porodica gastarbajtera dozvole dolazak u zemlju,
kao osnovno ljudsko pravo. Pored toga, na osnovu Međunarodnog
sporazuma o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, obave­
zne su da svim rezidentima na svojoj teritoriji obezbede niz prava
u oblasti zdravstva, obrazovanja, stanovanja i socijalne zaštite, u
onoj meri u kojoj to resursi omogućavaju. U stvari, kao što je ra­
nije konstatovano, stranci sa legalnim boravkom danas uglavnom
imaju ista prava kao i državljani zapadnih zemalja, osim političkih
prava da glasaju i kandiduju se na izborima. Sto se tiče lica koja
zatraže azil, nacionalne države obavezuju konvencije o ljudskim
pravima, što znači da nije moguće odbiti nijednog pojedinca koji
oseća „opravdani strah od progona na osnovu rase, veroispovesti,
nacionalnosti, pripadnosti određenoj grupi ili političkog mišljenja"
(Jacobson, 1996: 68). Kao što konstatuje Džekobson [Jacobson],
ovim je narušen princip po kome država treba da bude zainteresovana prevashodno za zaštitu svojih nacionalnih interesa, uključujući
sprovođenje spoljne politike i ideoloških razlika u politici vezanoj
za imigraciju. Ljudska prava značajna su i za regulisanje položaja na­
cionalnih manjina u nacionalnim državama. Po Međunarodnom
sporazumu o građanskim i političkim pravima, država je dužna da

234

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

na svojoj teritoriji štiti prava manjina, čak i od sopstvenih državlja­
na. Čak i ilegalni imigranti imaju određena prava — da se žale na
odluku o deportaciji, da uživaju humani tretman i, u SAD, da se
školuju i budu korisnici nekih oblika socijalne zaštite. Osim toga,
mnoge zemlje su shvatile problem deportovanja velikog broja ljudi
koji su već potpuno integrisani u lokalne zajednice, tako da perio­
dično amnestiraju one za koje se zatim koristi neutralniji termin
„nedokumentovani stranci" umesto „ilegalni imigranti".
Kako smatra Jasmin Soisal [Yasemin Soysal] (1994), ove promene ukazuju na pojavu oblika postnacionalnih građanskih pra­
va. Kao posledica procesa globalne migracije i režima ljudskih
prava u međunarodnim okvirima, koji se razvio u rešavanju ove
problematike, prava su sada zasnovana na univerzalnom poje­
dincu, ne na pripadnosti određenoj naciji. Nacionalnosr i prava
međusobno se udaljavaju paralelno sa sve manje izraženom razli­
kom između „državljana" i „stranaca" u nacionalnim državama,
bar u smislu formalnih zakonskih prava (Sovsal, 1994). Na sli­
čan način, Dejvid Džekobson [David Jacobson] (1996) tvrdi da
prava pojedinaca više nisu neposredno vezana za nacionalnost;
danas pojedinac ima status u međunarodnom pravu i, u mno­
gim slučajevima, prava vezana za taj status odgovaraju pravima
građana koja garantuje nacionalna država.
Kod Džekobsona i Soisalove prisutno je više optimizma nego
kod Ričmonda, zato što državu ne shvataju na način da deluje na
sebi svojstven i objedinjen način u odnosu na procese migracije.
Niti smatraju da se razvija homogeni globalni poredak. Više se
radi o tome da u nacionalnom zakonodavstvu, vezanom za rezi­
dente bez državljanstva i lica koja traže azil, postoji prostor da
pojedinci (i, u manjoj meri, manjine) postanu predmet međuna­
rodnog prava i da država sada ima odgovornost prema svojim rezi­
dentima na osnovu međunarodnog prava. U ovim okolnostima,
udruženja, organizacije i pojedinci usmeravaju svoje manevre ka
pokušajima da obezbede određenu sigurnost i bolje uslove života
onima koji inače ne bi imali nikakva prava i u tome ostvaruju
određeni uspeh. Kao što konstatuje Soisalova, države su u procepu između suprotstavljenih zahteva za legitimitet: s jedne strane,
imaju obavezu da poštuju ljudska prava, dok su — s druge strane

235

OSPORAVANJE PRAVA

— dužne da regulišu imigraciju kao izraz suvereniteta, tako da ni­
su uvek dosledne u svojim aktivnostima (Sovsal. 1994: 7—8).
Dakle, ne radi se o shvatanju da suverenitet države ustupa
mesto međunarodnom pravu u oblasti ljudskih prava. Naprotiv,
u pojedinim aspektima moguće je da legitimitet i nadležnost dr­
žave čak dobijaju na intenzitetu zahvaljujući primeni međunarod­
nog prava. Od država se zahteva da garantuju za ljudska prava.
U slučaju izbeglica, na primer, upravo zbog obaveze država da
obazbede zaštitu i poboljšanje rtslova života populacije koja živi
na njihovim teritorijama, lica koja zatraže azil mogu legitimno
da se pozovu na činjenicu da nemaju državu u situacijama kada
im u domovini preti progon. Osim toga, država je najznačajniji
mehanizam u unapređenju ljudskih prava: obavezno se prikuplja­
ju podaci, sprovodi redovno praćenje situacije i primenjuju mere
koje obezbeduju adekvatno ostvarivanje prava. Konačno, prem­
da međunarodne finansijske institucije, kao Svetska banka, sada
uzimaju u obzir ljudska prava i da postoji mogućnost da pomoć
bude uskraćena u situacijama gde je nasilje očigledno, upravo na­
cionalne države su prvenstveno odgovorne za sprovođenje među­
narodnog prava kroz organizacije, kao što su UN, NATO i drugi
vojni savezi. Postoji, dakle — kako to formuliše Džekobson — dija­
lektika između sve većeg transnacionalnog autoriteta organizacija
i pravne regulative u oblasti ljudskih prava, s jedne strane i — s
druge strane — širenja države u pravcu povezivanja sa tim autorite­
tom (Jacobson, 1996: 112—13). Ne radi se ni o tome da naciona­
lizam ustupa mesto postnacionalnim pravima građana. Naprotiv,
kako tvrdi Soisalova, zahtevi usmereni na nacionalnost, kulturne
razlike i samo-opredeljenje — koji su ranije bili isprepletani u naci­
onalnim državama — međusobno se odvajaju i ponovo artikulišu
kao suštinski elementi onoga što znači biti ljudsko biće. Na taj
način, oblikuju se u pojedinačne i kolektivne strategije vezane za
univerzalna ljudska prava. Kako konstatuje: „Univerzalistički sta­
tus pojedinca i postnacionalna pripadnost koegzistiraju sa utvrđe­
nim nacionalnim identitetima i intenzivnim etničkim borbama."
(Sovsal, 1994: 159). Ova dijalektika nigde nije izraženija nego u
najrazvijenijem sklopu političkih institucija za koje je moguće ve­
zati postnacionalna prava građana — Evropskoj Uniji.
2

236

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Evropska prava građana
Reč „građanin" tek je od nedavno počela da se koristi za
one koji žive i rade u zemljama koje čine Evropsku Uniju. Pre
nego što je Sporazum iz Mastrihta ratifikovan 1993. godine,
uglavnom se koristio termin „radnici", s obzirom da se najizra­
ženiji interes odnosio na ekonomsku saradnju. Jezik prava gra­
đana predstavlja korak dalje ka nadnacionalnoj evropskoj državi
koja je eksplicitno koncentrisana na političku uniju. Sporazum
iz Mastrihta stvorio je građane Evrope svojom formulacijom „da
je svaki građanin, koji ima državljanstvo zemlje članice, građanin
Unije". Takođe predviđa da četiri osnovne slobode — kretanja ro­
ba, ljudi, usluga i kapitala — koje su ranije bile vezane za prava
građana u zemljama članicama, sada moraju biti obuhvaćene pra­
vima građana Unije. Njihova sadržina ostala je ista u praktično
svakom pogledu, mada je sporazum predvideo i neka nova prava
građana. Najznačajnija su, nesumnjivo, politička prava: građani
koji imaju stalni boravak u zemlji članici, a nemaju državljan­
stvo, sada imaju pravo glasa i pravo kandidovanja na lokalnim
izborima, kao i na izborima za Evropski parlament. Činjenica
je da još uvek nemaju pravo učešća na nacionalnim izborima.
Predviđena su i nova prava za sve rezidente EU, uključujući i
one koji nemaju državljanstvo, na osnovu kojih mogu da upu­
te žalbu Evropskom parlamentu u slučaju lošeg funkcionisanja
institucija EU (Guild, 1996). Socijalna prava na nivou EU i da­
lje su minimalna. Raniji pokušaji da se socijalna pomoć i prava
radnika standardizuju u svim zemljama nastavljeni su u okviru
Sporazuma iz Mastrihta, međutim, socijalna prava ne podrazumevaju mnogo više od mogućnosti uključivanja u tržište radne
snage. I dalje je prisutan naglasak na obezbedenju slobodnog kre­
tanja radnika, pri čemu nema pokušaja da se usklade nacionalni
sistemi socijalne zaštite (O'Learv, 1995).
Pitanje u kojoj meri je prava građana Evropske Unije mogu­
će definisati kao postnacionalna nije jednostavno. Prava građana
u pojedinim aspektima i dalje su očigledno nacionalna. Sticanje
prava građana EU ograničeno je na one koji su državljani zema­
lja članica i odluka o tome ko će se tom kategorijom obuhvatiti
donosi se na nacionalnom nivou. Nacionalne države i dalje su

OSPORAVANJE PRAVA

237

ovlašćene da one koji žive na njihovim teritorijama podele na
evropske građane, sa svim slobodama Unije i na one koji nemaju
status evropskog građanina, te neće raspolagati automatskim pra­
vom da putuju u druge zemlje Evrope i da u njima rade. Sadašnja
koncepcija statusa evropskog građanina više reprodukuje nego
što narušava vezu između državljanstva i prava građana (Mitchell
and Russel, 1996: 63). Osim toga, prava i dalje obezbeduju na­
cionalne države, a Evropska Unija raspolaže samo ograničenim
ovlašćenjima da zemlje članice primora da poštuju njena pravila.
Evropska Unija ima integrisani pravni sistem, međutim, kao što
ističe Elizabet Mian [Elizabeth Meehan] (1997), prisutan je pluralitet pravnih instrumenata u okviru zajedničkog pravnog poret­
ka, a svaki od njih funkcioniše drugačije na drugačijim nivoima.
Evropski parlament, Savet i Komisija sarađuju u formulisanju
propisa koji se neposredno primenjuju u zemljama članicama.
Međutim, politika u oblastima koje imaju najviše zajedničkog
nije predmet regulative, već direktiva koje države „upućuju" na
postupke radi ostvarivanja zajedničkog cilja, što je formulisano
prilično apstraktno i bez detaljnih instrukcija. Namera direktiva
je da dozvoli odstupanja u nacionalnim procedurama, sa aspek­
ta sprovođenja politike, raspodele resursa itd. Pored toga, nove
pravce u politici nije moguće realizovati bez saglasnosti Saveta
ministara, koji više predstavlja međuvladino telo sastavljeno od
predstavnika zemalja članica, nego nadnacionalnu instituciju. U
pojedinim slučajevima, državama je dozvoljeno da odstupe od
zajednički dogovorenih ciljeva, na osnovu jedinstvene nacional­
ne tradicije. Velika Britanija je, na primer, izuzeta od obaveze da
uvede pravo radnika na konsultacije na radnom mestu. Prava gra­
đana Evropske Unije, dakle, u velikoj meri i dalje određuje nacio­
nalna država u kojoj su nastanjeni (Meehan, 1997).
S druge strane, u nekim aspektima je očigledna i postnacionalna dimenzija novih prava građana ustanovljenih Sporazu­
mom iz Mastrihta. Međutim, ta prava su postnacionalna na dva
prilično drugačija načina. Prvo, pojedina prava koja obezbeđuje
Evropska Unija postnacionalna su u smislu da se radi o univerzal­
nim ljudskim pravima koja se odnose na ljude uopšte, a ne samo
na građane. Prilikom donošenja presuda, Evropski sud pravde

238

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

godinama se rukovodio Evropskom konvencijom o ljudskim
pravima. U ovom pogledu, konvencija funkcioniše kao Evrop­
ski ustav i Povelja o pravima (Jacobson, 1996: 81). U mnogim
zemljama Evrope, Evropska konvencija o ljudskim pravima ne
samo da se priznaje kao međunarodno pravo, već je i neposred­
no obuhvaćena domaćim zakonodavstvom. Pored toga, odluke
Evropskog suda pravde obavezujuće su za sve zemlje članice. Pre­
ma tome, nacionalne države koje čine Evropsku Uniju su među­
narodno pravo ugrađivale u svoju zakonsku regulativu 25 godina
pre nego što je Sporazum iz Mastrihta stvorio institut evropskog
građanina. Bar u ovom smuslu, postnacionalna prava građana u
Evropi nisu nastala na osnovu eksplicitne deklaracije o tome da
su Evropljani građani EU.
Međutim, s druge strane, za status evropskog građanina mo­
že se reći da ima postnacionalnu dimenziju utoliko što je Evrop­
ska Unija sve više nadnacionalna država koja deli suverenitet ze­
malja članica. Ovo je već jasno iz činjenice da se, kao što smo
konstatovali, zakoni formulišu u institucijama Unije i imaju jaču
snagu od onih koje donose zemlje članice. Osnovni problem, ko­
ji se javlja u odnosu na postnacionalna prava građana ove vrste,
odnosi se na ono što se naziva „demokratskim deficitom". Uko­
liko savremena prava građana na nivou nacionalne države podrazumevaju građanska, politička i socijalna prava, postnacionalna
prava građana E U su krajnje neadekvatna kada se radi o politič­
kim pravima. Na nivou nacionalne države, demokratski izabrane
vlade gube moć kada je u pitanju kreiranje politike i zakonodav­
stvo koje je obavezujuće za njihove građane, s obzirom da se ze­
mlje članice odriču suvereniteta u korist institucija EU. Na ni­
vou EU, međutim, izabrani zvaničnici nemaju mnogo uticaja na
zakonodavni proces. Evropski parlament je jedina demokratski
izabrana institucija EU, a ima samo konsultativnu ulogu u kre­
iranju politike. Evropska komisija priprema predloge pravne re­
gulative koji su zatim predmet rasprave pred parlamentom i gla­
sanja Saveta ministara. Zvaničnici u Savetu se ne biraju, već ih
postavljaju odgovarajuće nacionalne vlade. Sporazumom iz Ma­
strihta predviđene su određene mere u cilju rešavanja „demokrat­
skog deficita" EU, tako što su proširena ovlašćenja Evropskog

OSPORAVANJE PRAVA

239

parlamenta; na primer, izbor Komisije i njenog predsednika sada
podrazumeva saglasnost parlamenta. Međutim, kako bi se sprečila situacija koju karakteriše nedostatak demokratske odgovorno­
sti kao posledica prenetih ovlašćenja sa zemalja članica na EU,
jasno je da je neophodna reforma svih političkih institucija EU
(Newman, 1996).
Mada Evropljani raspolažu jednim oblikom postnacionalnih
prava građana koje obezbeđuje EU, kao „nadnacionalna država"
u razvoju, ovo je problematično utoliko što narušava neka od po­
litičkih prava koja su uživali kao građani suverenih nacionalnih
država. Ovo ne znači konstataciju da EU istovremeno mora biti
i nedemokratska. Naprotiv, nedostatak demokratske odgovorno­
sti na nadnacionalnom nivou najverovatnije se mora procenjivati u odnosu na mogućnosti da nacionalne vlade intenzivnije kontrolišu ekonomske procese koje nije moguće regulisati u okviru
nacionalnih granica. Bez obzira na to, EU jasno ukazuje na opšti
problem vezan za demokratizaciju globalnih političkih instituci­
ja. Do nedavno su na međunarodnom nivou bile zastupljene sa­
mo nacionalne države, a ne pojedinci i društvene grupe. Ovo
se u manjoj meri promenilo, kada su u pitanju institucije EU,
utoliko što pojedinci imaju određena politička prava. U toku su
rasprave o daljim kretanjima u ovom pravcu, ali je malo verovatno da će se nacionalne države i dalje svojevoljno odricati suve­
reniteta kako bi omogućile formiranje federalne Evrope u kojoj
bi odluke donosila izabrana tela na nadnacionalnom nivou, a
ovlašćenja bila preneta na državne parlamente, umesto obratno.
U slučaju nacionalnih država, dodeljivanje političkih prava i de­
mokratizacija usledili su posle mobilisanja grupa radnika i žena
u građanskom društvu. Moguće je da demokratizacija Evropske
Unije podrazumeva sličan oblik mobilizacije u cilju stvaranja
transnacionalnog građanskog društva (Goodman, 1997).
Građani za životnu sredinu
Najnoviji društveni pokret koji se suprotstavlja ograničenji­
ma konvencionalnog statusa građanina je ekološki pokret. Usmeren je, pre svga, na osporavanje prava građana organizovanih oko

240

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

nacionalne države. Građani koji vode računa o životnoj sredini
moraju da budu građani sveta: kao što smo konstatovali u pogla­
vlju 2, ekološki procesi odvijaju se bez poštovanja granica naci­
onalnih država. Takav model prava građana za sada je samo cilj
kome teži ekološki pokret. U takvim okolnostima, svakako da je
krajnje spekulativno pitanje šta bi na kraju mogao podrazumevati ekološki status građanina. Međutim, ima nekoliko sugestija
o tome kako bi borci za životnu sredinu trebalo da idu dalje od
okvira Maršalovog modela u pravcu razvijanja globalnih, ekološ­
kih prava građana.
Prvo, radi se o pitanju građanskih prava i o tome koga bi
trebalo uključiti kao građane. Kao što smo konstatovali, prava
građana proširena su zahvaljujući društvenim pokretima, a prista­
lice ekološkog pokreta danas tvrde da ih je potrebno širiti i dalje.
Pre svega, treba uključiti buduće generacije sa pravima građana.
U nekim aspektima, ovaj predlog i nije toliko kontroverzan ko­
liko se to možda čini na prvi pogled. U određenoj meri, sada se
razmattaju prava budućih građana, koji su još uvek deca, na primer, pravo na obrazovanje i socijalnu zaštitu. Osim toga, očekiva­
nja ukazuju na to da će prava građana biti dodeljena onima koji
još nisu todeni, jer se očekuje da će odgovarajući uslovi nastaviti
da se kreću uglavnom u istom pravcu. Norveški ustav je, čini se,
formalno iskazao ovo očekivanje u odnosu na životnu sredinu
kroz amandman sledeće sadržine:
Svako lice ima pravo na životnu sredinu koja je korisna
za zdravlje i prirodno okruženje, uz očuvanje njegove pro­
duktivnosti i raznovrsnosti. Korišćenje prirodnih resursa
podrazumeva neophodnost sveobuhvatnog dugoročnog
razmatranja čime se obezbeduje zaštita ovog prava i za bu­
duće generacije, (citat u Christoff, 1996: 165).
Još kontroverzniji su zahtevi boraca za prava životinja, koji
tvrde da prava treba proširiti i na životinje, na osnovu toga što su
i one ugrožene, a s obzirom da poseduju jednaku moralnu vrednost kao i ljudska bića, zaslužuju i jednaku pravdu. (Van Steenbergen, 1994). Za ovaj argument, međutim, vezani su očigledni
problemi, s obzirom da životinje — za razliku od ljudi — nikada

OSPORAVANJE PRAVA

241

neće biti u stanju da u svoje ime ostvaruju prava građana, ni da
poštuju prava drugih građana, niti da izvršavaju dužnosti koje
se od građana očekuju. Zbog toga je, izgleda, logičnije da se o
zaštiti životinja i ostalih ne-ljudskih vrsta razmišlja kao o pitanju
odgovornosti građana, a ne kao o problematici prava građana.
Drugo, globalna ekološka prava građana često se shvataju
kao odgovornost prema prirodi, odnosno, „ekološka briga", ka­
ko se to ponekad naziva. Upravo zbog tog naglaska na odgovor­
nosti, umesto na pravima, ekološki pokret razlikuje se od ostalih
društvenih pokreta, što čak možda dovodi i do sukoba interesa.
Ne radi se o tome da ideja o odgovornosti predstavlja novinu;
ustvari, ona je oduvek bila usađena u prava građana. Na primer,
pravo glasa podrazumeva i odgovornost biranja političkih lidera,
a u pojedinim zemljama učešće građana u lokalnim i opštim iz­
borima je zakonska obaveza. Međutim, društveni pokreti uglav­
nom vode kampanje posvećene proširivanju prava građana, a ne
njihovim dužnostima i obavezama. Ovo pitanje može biti razlog
za tenziju u međusobnim odnosima ekološkog i ostalih društve­
nih pokreta, s obzirom da dodeljivanje prava na socijalnu zaštitu
zavisi od ekspanzije kapitalističke ekonomije. Dok pojedini pred­
stavnici pokreta zelenih smatraju da je briga o životnoj sredini
kompatibilna sa kapitalističkom reprodukcijom, drugi tvrde da
je ekonomski rast neodrživ u odnosu na dugoročne interese ži­
votne sredine. Neizvesno je, dakle, da li su države u mogućnosti
da zadovolje zahteve za socijalnim pravima u domenu socijalne
zaštite, a da istovremeno zadovolje i zahteve pobornika ekološ­
kog pokreta usmerenih ka suzbijanju kapitalističke ekspoloatacije i uništavanja resursa životne sredine.
Treće, odgovornost građana prema životnoj sredini često je
vezana za intenzivnije učešće u političkom životu. Ima različitih
predloga koji se odnose na ovu vrstu uključivanja. Stjuard [Ste­
ward] (1996) sugeriše da bi građani, u saradnji sa ekspertima, tre­
balo da se angažuju u proceni ekoloških rizika koji na njih utiču
i onoga što treba preduzeti kako bi se ti rizici neutralisali. Kristof
[Christoff] (1996), sa pažnjom eksplicitno usmerenom na transna­
cionalni i internacionalni nivo, predlaže regionalne parlamente,
kao što je demokratizovani Evropski parlament ili referendume

238

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

godinama se rukovodio Evropskom konvencijom o ljudskim
pravima. U ovom pogledu, konvencija funkcioniše kao Evrop­
ski ustav i Povelja o pravima (Jacobson, 1996: 81). U mnogim
zemljama Evrope, Evropska konvencija o ljudskim pravima ne
samo da se priznaje kao međunarodno pravo, već je i neposred­
no obuhvaćena domaćim zakonodavstvom. Pored toga, odluke
Evropskog suda pravde obavezujuće su za sve zemlje članice. Pre­
ma tome, nacionalne države koje čine Evropsku Uniju su među­
narodno pravo ugrađivale u svoju zakonsku regulativu 25 godina
pre nego što je Sporazum iz Mastrihta stvorio institut evropskog
građanina. Bar u ovom smuslu, postnacionalna prava građana u
Evropi nisu nastala na osnovu eksplicitne deklaracije o tome da
su Evropljani građani EU.
Međutim, s druge strane, za status evropskog građanina mo­
že se reći da ima postnacionalnu dimenziju utoliko što je Evrop­
ska Unija sve više nadnacionalna država koja deli suverenitet ze­
malja članica. Ovo je već jasno iz činjenice da se, kao što smo
konstatovali, zakoni formulišu u institucijama Unije i imaju jaču
snagu od onih koje donose zemlje članice. Osnovni problem, ko­
ji se javlja u odnosu na postnacionalna prava građana ove vrste,
odnosi se na ono što se naziva „demokratskim deficitom". Uko­
liko savremena prava građana na nivou nacionalne države podrazumevaju građanska, politička i socijalna prava, postnacionalna
prava građana E U su krajnje neadekvatna kada se radi o politič­
kim pravima. Na nivou nacionalne države, demokratski izabrane
vlade gube moć kada je u pitanju kreiranje politike i zakonodav­
stvo koje je obavezujuće za njihove građane, s obzirom da se ze­
mlje članice odriču suvereniteta u korist institucija EU. Na ni­
vou EU, međutim, izabrani zvaničnici nemaju mnogo uticaja na
zakonodavni proces. Evropski parlament je jedina demokratski
izabrana institucija EU, a ima samo konsultativnu ulogu u kre­
iranju politike. Evropska komisija priprema predloge pravne re­
gulative koji su zatim predmet rasprave pred parlamentom i gla­
sanja Saveta ministara. Zvaničnici u Savetu se ne biraju, već ih
postavljaju odgovarajuće nacionalne vlade. Sporazumom iz Ma­
strihta predviđene su određene mere u cilju rešavanja „demokrat­
skog deficita" EU, tako što su proširena ovlašćenja Evropskog

OSPORAVANJE PRAVA

239

parlamenta; na primer, izbor Komisije i njenog predsednika sada
podrazumeva saglasnost parlamenta. Međutim, kako bi se sprečila situacija koju karakteriše nedostatak demokratske odgovorno­
sti kao posledica prenetih ovlašćenja sa zemalja članica na EU,
jasno je da je neophodna reforma svih političkih institucija EU
(Newman, 1996).
Mada Evropljani raspolažu jednim oblikom postnacionalnih
prava građana koje obezbeđuje EU, kao „nadnacionalna država"
u razvoju, ovo je problematično utoliko što narušava neka od po­
litičkih prava koja su uživali kao građani suverenih nacionalnih
država. Ovo ne znači konstataciju da EU istovremeno mora biti
i nedemokratska. Naprotiv, nedostatak demokratske odgovorno­
sti na nadnacionalnom nivou najverovatnije se mora procenjivati u odnosu na mogućnosti da nacionalne vlade intenzivnije kontrolišu ekonomske procese koje nije moguće regulisati u okviru
nacionalnih granica. Bez obzira na to, EU jasno ukazuje na opšti
problem vezan za demokratizaciju globalnih političkih instituci­
ja. Do nedavno su na međunarodnom nivou bile zastupljene sa­
mo nacionalne države, a ne pojedinci i društvene grupe. Ovo
se u manjoj meri promenilo, kada su u pitanju institucije EU,
utoliko što pojedinci imaju određena politička prava. U toku su
rasprave o daljim kretanjima u ovom pravcu, ali je malo verovatno da će se nacionalne države i dalje svojevoljno odricati suve­
reniteta kako bi omogućile formiranje federalne Evrope u kojoj
bi odluke donosila izabrana tela na nadnacionalnom nivou, a
ovlašćenja bila preneta na državne parlamente, umesto obratno.
U slučaju nacionalnih država, dodeljivanje političkih prava i de­
mokratizacija usledili su posle mobilisanja grupa radnika i žena
u građanskom društvu. Moguće je da demokratizacija Evropske
Unije podrazumeva sličan oblik mobilizacije u cilju stvaranja
transnacionalnog građanskog društva (Goodman, 1997).
Građani za životnu sredinu
Najnoviji društveni pokret koji se suprotstavlja ograničenji­
ma konvencionalnog statusa građanina je ekološki pokret. Usmeren je, pre svga, na osporavanje prava građana organizovanih oko

242

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

stanovništva u regionima od ekološkog značaja koji izlaze iz na­
cionalnih granica. Za sada je, međutim, učešće u ekološkoj poli­
tici mnogo više neformalnog karaktera i svodi se na mobilisanje
organizacija kao što su Greenpeace i Friends ofthe Earth. Politika
ekološkog pokreta uglavnom podrazumeva lobiranje na nivou dr­
žave i međunarodnih tela usmereno ka zakonskoj regulativi koja
propisuje standarde u domenu životne sredine, medijskim kam­
panjama sa ciljem da se utiče na potrošačke odluke pojedinaca
i na poslovne odluke o investicijama, obezbeđenju ekološke edu­
kacije i informacija itd. Drugim recima, radi se o politici koja se
sprovodi izvan konvencionalnih političkih institucija, sa prevashodnim ciljem da neguje novu političku kulturu ekološke sve­
sti. Na ovaj način, mreže ekološkog pokreta mogu da doprinesu
razvoju transnacionalne prakse i orijentacije, što podrazumeva i
razvoj globalnog građanskog društva (Falk, 1994b).
Kod autora, koji se bave ekološkim pravima građana, prisut­
na je tendencija da u razvoju globalnog građanskog društva vide
najviše nade za njihovu budućnost. Očigledno, globalizacija u
najširem smislu — razvoj transnacionalnih ekonomskih i društve­
nih procesa i formiranje internacionalnih političkih institucija
— ne mora istovremeno da znači i intenzivniju ekološku svest.
Naprotiv, do određene granice, ekonomska globalizacija može
lako imati za posledicu još izraženiju i efikasniju ekspoloataciju
resursa na zemlji, pa time i još širu ekološku degradaciju. Narav­
no, pobornici ekološkog pokreta smatraju da će, iz istih razloga,
stanovnici planete biti sve izloženiji ekološkim katastrofama. Me­
đutim, ne mora da znači da će to dovesti do opravdanih mera
za zaštitu životne sredine. Ljudi se mogu opredeliti da ignorišu
„upozorenja prirode". Niti će intenzivnije demokratsko učešće
automatski dovesti do izraženije svesti o životnoj sredini. Ustva­
ri, isto tako se može desiti da dovede do još većeg uništavanja
životne sredine ukoliko se građani opredele za produktivistički,
potrošački identitet. Globalna ekološka prava građana podrazumevaju jačanje opšte svesti o ovim pitanjima i izgrađivanje že­
lje da se deluje na način koji obezbeđuje zdravu i perspektivnu
životnu sredinu u dugom roku. Zbog toga je kulturna politika
značajna u globalnom građanskom društvu.

OSPORAVANJE PRAVA

243

U stvari, ekološki pokret počinje da ostvaruje uspeh kroz
svoj doprinos u stvaranju globalnog građanskog društva. Aktiv­
nosti ekoloških organizacija doprinose razvoju javne svesti, a me­
đunarodne političke institucije počele su da se bave ekološkim
temama. Danas postoji sistem međunarodnih zakona, konven­
cija i sporazuma koji se odnose na slučajeve kao što je zaštita
Severnog mora, eliminisanje C F C gasova itd. Međutim, u poređenju sa stavovima pobornika ekološkog pokreta, koji ukazuju
na ozbiljnost uništavanja životne sredine i značaj promena neop­
hodnih da bi se ovaj problem adekvatno rešavao, mere ove vrste
su krajnje ograničene. Globalna prava građana i dalje su ideal.
Međutim, ne moraju se smatrati samo pukim idealom. Ričard
Folk [Richard FalkJ globalna prava građana radije shvata kao am­
biciju u smislu da podrazumevaju politički projekat orijentisan
ka budućnosti, uz podsticanje aktivnosti usmerenih ka stvaranju
zajednice koja još uvek ne postoji — zajednice građana sveta. Kul­
turna politika u domenu globalnih prava građana podrazumeva
izgrađivanje novog kolektivnog identiteta. Kao što kaže Folk
(1994b: 138-9):
. . . tradicionalna prava građana funkcionišu prostorno,
globalna prava građana funkcionišu vremenski, pri č e m u
se okreću budućnosti koja će tek biti izgrađena i od č o veka stvaraju „građanina hodočasnika", o d n o s n o , nekoga
ko se uputio ka „zemlji" k o j a će nastati u budućnosti na
osnovu idealističnijih i normativno bogatijih koncepcija
političke zajednice. (Falk, 1 9 9 4 B : 1 3 8 - 9 )

Rukovodeći se ovim stavom, posvetićemo se pitanju o tome
kako je potencijale za prava građana, sa izraženijom pluralistič­
kom, egalitarnom i globalnom orijentacijom, koji su razvijeni
kroz aktivnosti društvenih pokreta, moguće realizovati u budu­
ćim političkim zajednicama liberalnih demokratija zapada.

244

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

NAPOMENE
1
,

2

Postoje značajne terminološke razlike između SAD i ostalih delova sveta
vezane za termin „neoliberalizam" i „nova desnica". U SAD, „nova desnica" više podrazumeva versko pravo protestanata, dok na drugim mestima
znači pokret vezan za političke partije, kao što je Konzervativna partija
u Britaniji, pod vodstvom gospođe Tačer, koji čine oni opredeljeni za
neoliberalnu ekonomsku politiku, pri čemu je podeljen na zagovornike
slobodnog morala, kao jedno krilo i na moralne „fundamentaliste", kao
drugo krilo. U SAD, liberalizam se vezuje za one koji se zalažu za dalje
jačanje socijalne države, dok se u drugim delovima sveta odnosi na one
koji su više skloni „tržišnim silama" nego intervenciji države (Giddens,
1994: 2 3 ) . Ovde ćemo koristiti definicije koje su prihvaćene na širim
prostorima.
Zahvaljujem Dejvidu Ovenu na ovoj konstataciji.

POGLAVLJE 5

DEMOKRATIJAI DEMOKRATIZACIJA

D

emokratija je termin koji legitimno definiše političke reži­
me u ćelom svetu krajem X X veka. Međutim, dok autori
kao Fukujama [Fukuyama] (1992) proglašavaju trijumf liberal­
ne demokratije sa padom komunizma, na zapadu je široko ras­
prostranjena konstatacija da funkcionisanje „stvarno postojeće"
reprezentativne demokratije nije uspešno u onoj meri u kojoj bi
trebalo da bude. Nagoveštaji podrazumevaju sve manji broj bira­
ča koji izlaze na nacionalne izbore u zemljama gde glasanje nije
obavezno, sve veće oscilacije u opredeljenjima za političke partije
i brzina kojom se problematika pokrenuta od strane medija pro­
bija u prvi plan, da bi isto toliko brzo pala u zaborav. Demokrat­
ska javnost na zapadu uglavnom se smatra apatičnom, ciničnom
i nestabilnom. S jedne strane, dakle, veliča se demokratija; s druge
strane, prisutna je sve veća zabrinutost vezana za njeno funkcionisa­
nje u praksi.
1

Ova razlika u pristupu karakteristična je i za novija sociološ­
ka tumačenja demokratije koja je tretiraju kao normativni ideal,
dok kritikuju „stvarno postojeće" liberalne demokratije. Kao što
smo konstatovali u poglavlju 1, politička sociologija prevashodno se bavi proučavanjem empirijskih uslova u kojima se moć
ostvaruje i sputava. Na ovaj način, političku sociologiju moguće
je razlikovati od političke teorije i političke filozofije koje, pre
svega, zanimaju konceptualna analiza i noimativna objašnjenja.
Međutim, identiflkovanje potencijalno progresivnih alternativa
u postojećim uslovima i razmišljanje o tome kako ih je moguće
realizovati predstavlja značajan aspekt nove političke sociologije.
U ovom smislu, ona je istovremeno i empirijska i normativna.
U ovom poglavlju detaljno ćemo izložiti tri modela demo­
kratije. Prva dva predstavljaju najizraženije modele demokratije

246

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

u savremenoj sociologiji: deliberativna demokratija i poststrukturalistička radikalna demokratija. Posebno ćemo se osvrnuti na
radove Jirgena Habermasa, kao autora karakterističnog za prvi
model, a na dela Laklaua i Mufove koji su primer drugog mode­
la. O njima ćemo govoriti u kontekstu sociološke literature na
koju se oslanjaju, kada su u pitanju kompleksna društva, odno­
sno, postmoderno doba, kako bismo izbegli tendenciju većine
rasprava o demokratskoj teoriji u kojima se ova literatura više
tretira kao politička filozofija nego kao politička sociologija. Tre­
ći model je model Dejvida Helda, teoretičara koji je najviše doprineo sociološkom shvatanju implikacija globalizacije u odnosu
na demokratiju.
2

Teorija radikalne demokratije, čiji su autori Laklau i Mufova, jedina je od ove tri teorije koja se eksplicitno bavi kulturnom
politikom. Kao postmoderna teorija demokratije.obično se su­
protstavlja Habermasovom modelu deliberativne demokratije ko­
ja, po njegovom mišljenju, predstavlja doprinos „nedovršenom
projektu modernog doba" (Habermas, 1981). Kao što ćemo videti, svakako je činjenica da između njih postoje značajne razlike.
Međutim, u odnosu na tradicionalnu političku sociologiju, ima­
ju i neke zajedničke karakteristike.
U svojoj uticajnoj knjizi Politička sociologija (1993), Tom
Botomor definiše ovu oblast kao tradicionalno organizovanu u
okvirima dve osnovne tradicije usmerene na značaj i posledice
pojave liberalne demokratije. Predstavnik prve tradicije je Tokvil
[Tocqueville] koji piše u prvoj polovini X I X veka i čiju misao, bar
u pojedinim aspektima, nastavljaju veberovski teoretičari počet­
kom X X veka. Tokvil je bio francuski aristokrata, donekle zaplašen, ali istovremeno fasciniran načinom na koji moderno druš­
tvo oblikuje demokratski pokret njegovog vremena. Pre svega,
socijalnu ravnopravnost koja nastaje kao posledica demokratije
smatrao je istovremeno i dobrom i lošom: dobrom, zato što će
dovesti do boljeg života za sve i do stabilnijeg društva; lošom,
zato što će, u procesu rušenja postojećih društvenih hijerarhi­
ja, ugroziti slobodu pojedinca. Kao što konstatuje Botomor, u
svojoj analizi „demokratskih društava" kao takvih, Tokvil se ne
ograničava na analizu forme vladavine; interesuje ga ono što će

DEMOKRATUA I DEMOKRATIZACIJA

247

se kasnije nazvati „demokratskim načinom života" (Bottomore,
1993: 12—3). Međutim, politički režim demokratije smatra glav­
nim pokretačem u modernom društvu: taj režim daje vrednost
blagostanju stanovništva u celini, ruši hijerarhiju i podstiče novo
industrijsko društvo koje počiva na trgovini i proizvodnji. Nasu­
prot tradiciji zasnovanoj na marksizmu, tradicija u političkoj so­
ciologiji oslonjena na Tokvilove radove, smatra politiku nezavi­
snim i izuzetno značajnim faktorom u definisanju društvenog i
političkog života. U ovom smislu, Veber ide njegovim stopama s
obzirom da ga, kao što smo videli, interesuje koncenttisanje sred­
stava administracije koje se odvija paralelno sa koncentrisanjem
sredstava proizvodnje. Kao i Tokvil, Veber je bio pesimista što se
tiče dugoročnih efekata masovne demokratije u odnosu na slo­
bodu pojedinca; otuda njegova podrška harizmatičnim liderima
usmerenim na neutralisanje racionalizirajućih efekata birokratije
od koje se očekuje da demokratiju sprovodi u praksi (v. deo 1.2.
Veberovska tradicija političke sociologije).
Druga tradicija koju zastupa Botomor (1993) razvijena je na
osnovu Marksove analize kapitalizma i demokratije. U ovom slu­
čaju, demokratska država ne smatra se nezavisnom snagom koja
vodi u pravcu društvene promené, već zavisnom od kapitalistič­
kog načina proizvodnje. Marksisti su više od Tokvila impresio­
nirani pojavom industrijskog društva i njegovim posledicama u
formiranju društvenih klasa. Kod ovog pristupa, demokratija je
proizvod pojave buržoazije. Najznačajnija rasprava o libaralnoj
demokratiji u marksizmu se, ustvari, vodi na temu stepena u ko­
me je ona samo instrument buržoazije ili je radnici mogu koristi­
ti u unapređenju svojih klasnih interesa, dakle, na način da vo­
di ka istinskom obliku demokratije u kojoj „narod" zaista vlada
društvenim životom (Bottotmore, 1993: 13).
Iz perspektive savremenih socioloških studija demokratije,
ove vrlo različite tradicije imaju neke zajedničke karakteristike.
Prvo, obe tradicije u određenom smislu prihvataju liberalnu de­
mokratiju u sopstvenim okvirima utoliko što se koncentrišu na in­
stitucije teprezentativne demokratije kao na mesto gde se odvija
demokratsko učešće. Naravno, marksisti kritikuj u liberalnu demo­
kratiju s obzirom da je smatraju krajnje ograničenom; društvima

248

SAVHEMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

se ne vlada demokratski, jer demokratske institucije nisu ništa
više do maska za ekonomske interese. Međutim, po shvatanju
marksista, liberalna demokratija neuspešna je ukoliko su neuspešne njene „oficijelno" utvrđene političke institucije. Država ni­
je, kao što bi po liberalima trebaTb~da~bude, neutralni arbitar u
konfliktima građanskog društva, u parlamentu se ne zastupaju
istinski interesi itd. Veberovci svoje kritike liberalne demokratije
takođe ograničavaju na njene političke institucije i njihove posledice, bez obzira koliko te posledice mogu biti dalekosežne i
rasprostranjene. U ovom slučaju, upravo nefleksibilnost državne
birokratije, iracionalnost i neznanje „naroda" znače da reprezen­
tativna demokratija ne uspeva da ostvari sopstvene ideale. Dru­
go, obe tradicije sklone su shvatanju društva kao relatvno homo­
genog, na način da ga čine velike, utvrđene grupe sa stabilnim
interesima. U slučaju marksista, društvo je (ako ne empirijski,
onda analitički) podeljeno na dve klase kapitalizma okovanog su­
kobom oko suprotstavljenih interesa. Po Tokvilovom mišljenju,
društvenu homogenost stvara sama demokratija, s obzirom da
ravnopravnost prodire u sve oblasti života. Ovo pitanje je komplikovanije u slučaju veberovske tradicije. Premda smatraju da
racionalizacija dovodi do homogenizacije, sagledavaju i raznovr­
snost interesnih grupa formiranih u kapitalizmu, naročito u po­
gledu slojevite podele klasa na tržištu radne snage. Političke par­
tije zastupaju upravo ove grupe. Međutim, ni u jednoj od ovih
tradicija ne postoji prostor za analizu demokratije u uslovima ra­
dikalnih tokova i fragmentacije gde su profesionalne pozicije ne­
stabilne i ispresecane polom, seksualnim opredeljenjem, „rasom"
i etničkim identitetima.
Upravo u tim uslovima novi politički sociolozi upustili su
se u analizu demokratije. Kao posledica društveno-ekonomske
nestabilnosti i uticaja društvenih pokreta, koji zahtevaju veće
uključivanje u multikulturno i „postfeminističko" društvo, demo­
kratija je sada izraženije pluralistička i fragmentisana nego kod
starijih tradicija. Rasprava o identitetu, unutrašnjim i međusob­
nim razlikama društvenih pokreta predstavlja jednu od osnovnih
preokupacija novije demokratske teorije. Istovremeno, ozbiljno
shvatanje politike društvenih pokreta takođe znači da postoje

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

249

brojni prostori za demokratsko suprotstavljanje. Mada je i dalje
činjenica da jedino države poseduju moć da donose zakone osla­
njajući se na silu, što je ključni aspekt kada se radi o problema­
tici prava građana, to ne znači da imaju monopol moći, čak i u
odnosu na one koji žive u okviru njihovih teritorijalnih granica.
Demokratske borbe u savremehom društvu odvijaju se u
kulturnoj politici koja je izdvojena od politike države bar u tri
značajna aspekta. Prvo, kao što smo videli u slučaju društvenih
pokreta, ove borbe u istoj meri se odnose na promene prakse u
građanskom društvu, koliko i na kreiranje politike i donošenje
zakona. Drugo, usmerene su na redefinisanje onoga što emituje sama država. U slučaju prava građana, obim i svojstva države
osporavaju se i redefinišu u odnosu na identitet građana i onoga
što od nje mogu opravdano da očekuju. Dok se ova vrsta kultur­
ne politike sprovodi kroz institucije reprezentativne demokratije,
kao i na relaciji građanskog društva i države — utoliko što se bavi
praksom kroz koju se formira i sama država — ona uvek izlazi
iz okvira postojećih institucija. Treće, problematika demokrati­
je na nivou nacionalne države razmatra se na način koji starije
ttadicije ne uzimaju u obzir, kao posledica proseca globalizacije.
Ukoliko država više ne može da kontroliše ekonomske procese
i nacionalnu politiku u ime „naroda", onda se na ovom nivou
dovodi u pitanje demokratija kao ideal. Politički sociolozi, koji
pokušavaju da identifikuju mogućnosti intenzivnijeg demokrat­
skog učešća, moraju da uzmu u obzir kulturnu politiku u kojoj
se formiraju internacionalne, transnacionalne i nadnacionalne
političke institucije.
Krajem X X veka, dakle, društveni procesi i političke aktiv­
nosti, kako „ispod", tako i „iznad" države, podrazumevaju da se
politički sociolozi bave znatno drugačijom situacijom od one sa
kojom su bili suočeni „rodonačelnici". U ovom smislu, mada su
teorije deliberativne i radikalne demokratije suprotstavljene iz
perspektive svojih filozofskih premisa, obe su usmerene na slič­
ne sociološke uslove. Obe teorije pokušavaju da pokažu kako je
demokratija moguća u kontekstu u kome su društveni identiteti
fragmentisani, a država decentrirana na polju odvijanja politike. I
Habermasov model deliberativne demokratije i model tadikalne

250

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

demokratije Laklaua i Mufove ukazuju na to da priznaju značaj
politike izvan formalnih političkih institucija države, pri čemu
pružaju objašnjenje načina na koji je moguće iskoristiti ovaj po­
tencijal za intenzivnije demokratsko uključivanje. Za oba mo­
dela zajedničko je shvatanje društvenih pokreta kao uglavnom
progresivne snage u savremenoj politici koja pruža mogućnost
za nove oblike solidarnosti i saradnje. Ovo je posebno značajno
zbog toga što se pravedniji i svrsishodniji oblici društvenog živo­
ta smatraju mogućim samo ukoliko se širenje komodifikacije i
birokratskih struktura u sve aspekte društvenog života odvija na
demokratski objašnjiv način, a to je moguće postići isključivo
tamo gde se ostvaruju progresivne forme društvene solidarnosti.
O ovim modelima govorimo u delovima 5.1. i 5.2., tako što sva­
ki od njih kritički preispitujemo u odnosu na sociološke uslove
kompleksnih društava, odnosno, postmodernog doba.
U delu 5.3. bavimo se modelom kosmopolitskog upravljanja
Dejvida Helda, kako bismo razmotrili mogućnosti globalne de­
mokratizacije. Ovom pitanju je u ostalim modelima posvećeno
vrlo malo pažnje, ali je jasno da procesi globalizacije zahtevaju
oblike globalne demokratije radi regulisanja i rešavanja njihovih
posledica. O Heldovom pionirskom radu na ovom polju govorićemo iz perspektive modela kulturne politike koji se razvija u
celoj knjizi. Ukazaćemo na to da ovo shvatanje kulturne politike
dopunjuje Heldovu teoriju i u principu nudi sagledavanje nači­
na na koji je tu politiku moguće ostvariti.

5.1.

KOMPLEKSNOST I DEMOKRATIJA

Ukoliko su teorije kompleksnih društava zasnovane na strukturalističko-funkcionalističkim teorijama modernizacije, defini­
tivno su izvan okvira „postmodernog zaokreta" u koji je, kao što
smo videli, smeštena većina novijih socioloških radova. Shvata­
nje strukturalističkog funkcionalizma je da se društvo razvija „iza
leda" društvenih činilaca, često suprotno njihovim namerama,
kao sistem koji evoluira umesto da ga stvaraju društveni činioci
kroz svoje svesno uključivanje u sopstveni svet. Teoretičari kom­
pleksnog društva ove ideje ne prihvataju apsolutno bez kritika.

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

251

Kao što ćemo videti, naročito Habermas zauzima stav da se kom­
pletan društveni život ne može shvatati u strukturalističko-funkcionalističkim okvirima. U tom smislu, ovaj segment radova se
ipak razlikuje od onih o kojima smo do sada govorili. Habermasov rad takođe je izvan „postmodernog zaokreta" utoliko što sma­
tra da je demokratija utemeljena u neophodnim uslovima jezika.
Ovo shvatanje opravdano je samo u okviru realistične epistemologije; smatra se da jezičke strukture koje podstiču „zahteve validnosti" govornih postupaka postoje nezavisno od društvene
konstrukcije. Habermas je, ustvari, bio jedan od najistaknutijih
protivnika postmodernizma zbog nedovoljne zainteresovanosti
za naučna znanja i univerzalne vrednosti. Protiveći se postmodernizmu, Habermas se zalaže za vraćanje na opredeljenje za ideal
razuma iz doba prosvećenosti smatrajući da je odustajanje od nje­
gove primene u društvenom životu istovremeno i odustajanje od
pravde i mogućnosti kooperativnijeg društvenog poretka (Haber­
mas, 1987c).
Ovde, međutim, nećemo raspravljati o filozofskim razlikama
između Habermasa i postmodernista, što je uobičajeni osnov za
njihovo međusobno poređenje. Koncentrisaćemo se na sociološ­
ke razlike i sličnosti premda se one, naravno, ne mogu precizno
odvojiti od filozofskih pitanja. Habermasov model razmotrićemo
kao reakciju na uslove kompleksnih društava procenjujući ga kao
pokušaj da se pokaže kako je demokratija moguća uptkos nestaja­
nju tradicionalne društvene solidarnosti i teškoćama kontrolisanja
krajnje birokratizovanih i komodifikovanih društvenih sistema.
Kompleksna društva i teškoće demokratije
Habermas je, u stvari, najveći optimista među teoretičarima
kompleksnosti i demokratije. Po drugima, kao što su Klaus Ofe
i Danilo Zolo, kompleksnost je ono zbog čega je demokratija
doslovno nemoguća. Premda ovi politički sociolozi ne prihvataju
sve pojedinosti funkcionalizma na kome se zasnivaju teorije kom­
pleksnih društava, svi ozbiljno shvataju njegovu osnovnu tezu:
da društvene grupe imaju tendenciju organizovanja radi realizovanja sve raznovrsnijih zadataka, tako da se društvo, paralelno sa

252

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

svojim napretkom, razvija u funkcionalno specijalizovane „podsisteme". Kao posledica modernizacije, društvo se razvilo u krajnje
diferenciran i fragmentisan skup podsistema, koji podrazumevaju da ga sada nije moguće svesti pod kontrolu demokratskih iza­
branih predstavnika „naroda". Dok je, istorijski gledano, moder­
nizacija omogućila demokratiju, sada je čini nemogućom.
Najznačajnije karakteristike kompleksnih društava su sledeće. Prvo, imaju izraženo diferenciranu podelu rada, tako da se
zadaci realizuju u specijalizovanim podsistemima. Ovo dovodi
do sve više fragmentisanog društva, s obzirom da se događanja i
iskustva u okviru jednog društvenog okruženja ne mogu interpre­
tirati na način koji koristi drugo okruženje. U primeru koji daje
Danilo Zolo (1992: 5), religiozno iskustvo nije moguće preneti
jezikom koji koristi sportski klub, preduzeće ili laboratorija za
nuklerana istraživanja. Još očiglednija činjenica je da je tehnički
jezik, koji se koristi u određenoj sferi, jednostavno nedostupan
onima kojima nije poznat. Drugo, mada dolazi do prekida u me­
đusobnom sporazumevanju podsistema, oni funkcionalno sve vi­
še zavise jedan od drugog. Da se ponovo poslužimo primerom
koji daje Zolo (1992: 5), politička kampanja zavisi od medija,
a mediji, opet, zavise od zakona koji regulišu njihovo korišćenje
političke svrhe, a često i od reklamnog tržišta. Treće, sve je manje
društvene solidarnosti, što je posledica brzih promena fragmentisanih društvenih i kulturnih formacija savremenog društva. Kon­
kretno, došlo je do podela klasnih struktura, identiteta i politič­
kih organizacija koje su bile temelj demokratske socijalne države.
Četvrto, tendencija kompleksnih društava je da imaju „slabe" dr­
žave. Kako smatra Klaus Ofe (1996), ovo se dešava zbog toga što
nedostatak društvene solidarnosti podrazumeva da se nadmoćna
institucija, kao što je država koja povezuje sve građane, više ne
smatra legitimnom, a i zato što se — s obzirom da je narušena
procesima globalizacije — država teško može koristiti u cilju zašti­
te kolektivnih interesa ili uvođenja reformi za opšte dobro.
Ofe, inače Habermasov saradnik u ranim radovima, tvrdi da
savremena društva treba shvatati „kompleksnim", a ne modernim,
a svakako ne „postmodernim", naročito zbog toga što ih karakteriše nefleksibilnost i njeno delovanje protiv otvaranja mogućnosti

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

253

koje bi modernizacija trebalo da donese. Kompleksna društva
suočena su sa istorijski jedinstvenim problemima zbog toga što
prognoze i projekcije postaju doslovno nemoguće. Specijalizovana funkcionalna diferencijacija podrazumeva da je izuzetno teš­
ko predvideti neplanitane posledice bilo kog postupka u okviru
jednog podsistema u odnosu na buduće mogućnosti ostalih podsistema, posebno s obzirom na shvatanje da pozitivni efekti u
modernim društvima treba da budu univerzalni. Pošto jednom
zaista osetimo takve posledice, shvatamo da ono što je osmiš­
ljeno da podstakne slobodu izbora svakog pojedinca često ima
suprotan efekat. Ofe daje primer sistema saobraćaja. Ako bi se
donela odluka o tome da se svakome omogući korišćenje auto­
mobila, time bi bio ugrožen svaki pojedinac i njegovo efikasno
korišćenje vozila (Offe, 1996: 13). Dakle, ukoliko demokratija
istovremeno podrazumeva učešće u oblikovanju volje naroda i
sprovodenje te volje, kompleksnost predstavlja ozbiljnu prepre­
ku u ostvarivanju demokratije. Po Ofeovim recima:
„kompleksna" društva postala su do te mere kruta da je i
sam pokušaj da se normativno razmatra ili obnovi, njihov
„poredak", odnosno, karakter koordinacije procesa koji
se u njima odvijaju, doslovno onemogućen zbog njihove
nedovoljne praktične efikasnosti i, prema tome, suštin­
skih nedostataka. (Offe, 1996: 12).
S obzirom da je u kompleksnim društvima nemoguće osmi­
sliti projekte koji obuhvataju društvo kao celinu, širenje opcija
koje stvaraju racionalizovani podsistemi zapravo ne dovodi do
veće slobode pojedinaca.
Ofe ipak pominje dva, premda nedovoljna izvora nade za demokratiju. Prvi je pojava društvenih pokreta u građanskom druš­
tvu. U tom pogledu se u velikoj meri slaže sa Habermasom, kada
se radi o njihovom potencijalnom uticaju na političko odlučiva­
nje izvan političkog sistema, na osnovu odluka u građanskom
društvu (Offe and Preuss. 1991). S obzirom daje ova konstataci­
ja šire razvijena u Habermasovim radovima, o njoj ćemo kasnije
govoriti. Drugi aspekt je njegov stav da, u cilju uspostavljanja de­
mokratije, društvo mora da se što je moguće više pojednostavi,

254

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

a da pri tom ne izgubi efekte modernizacije, da donosi transparentnije odluke i da pojača kontrolu. Naročito je važno, napo­
minje Ofe, da se smanji međusobna zavisnost različitih sektora
društva. Osnovni primer koji daje za ovo je nezavisnost Norveš­
ke, Švedske, Austrije i Švajcarske u odnosu na nadnacionalne
političko-ekonomske saveze. Tvrdi da je uspeh ovih nacionalnih
ekonomija, u poređenju sa ekonomijama ostalih zemalja zapad­
ne Evrope, posledica veće kontrole nad društvenim, političkim
i ekonomskim sistemima u okviru sopstvenih teritorija. Povlače­
nje iz globalizacije bio bi način da se ojača koordinirajuća moć
države kroz pojednostavljenje njenog društvenog okruženja. U
istom cilju, kako tvrdi, država treba da se „rastereti", tako što će
moć i odgovornost u što većoj meri prepustiti drugim instituci­
jama i grupama u društvu. Treba da se povuče organizovano, uz
obezbeđenje regulatornog okvira u kome je moguće realizovati
osnovne društvene funkcije, na način da ne bude pod dominaci­
jom tržišnih aspekata i privatnih interesa. Ofe, međutim, prizna­
je da takva rešenja verovatno podrazumevaju upravo uslove koji
više ne postoje u kompleksnim društvima: „snažnu" državu koja
je već donekle integrisana u nadnacionalne institucije i procese,
a koja se iz društva može povući na osmišljen način, kao i kul­
turnu homogenizaciju sa izraženim tradicijama i snažnim insti­
tucijama na koje se takvo povlačenje može osloniti (OfTe, 1996:
68—70). Osim toga, nemoguće je da se jednostavno „iskorači" iz
brojnih procesa globalizacije: rizici vezani za ekološku štetu sa­
mo su najočigledniji primer.
Danilo Zolo je još veći pesimista od Ofea kada su u pita­
nju mogućnosti demokratije u kompleksnim društvima. On se
eksplicitnije koncentriše na političke procese tvrdeći da je domi­
nantni model demokratije u politikologiji danas zastareo. To je
model „konkurentnog elitizma" koji je četrdesetih godina proš­
log veka inicijalno razvio Jozef Šumpeter, kao korektiv za ono
što naziva „klasičnom demokratijom" gde se, uz shvatanje antič­
ke Atine kao ideala, smatra da demokratija podrazumeva puno
učešće svih građana u odlučivanju radi ostvarivanja zajedničkog
cilja. Prema Šumpeteru, ovo je nemoguće u modernim društvi­
ma; demokratija isključivo može da podrazumeva međusobno

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

255

nadmetanje političkih partija za glasove građana. Pojedinci ne
mogu neposredno da učestvuju u odlučivanju, već isključivo
kroz izbor stručnjaka koji će u njihovo ime donositi stručne od­
luke (v. poglavlje 1: Teoretičari elite). Sumpeterov model često je
kritikovan zbog toga što ostavlja prostor samo za vrlo oslabljen
oblik demokrati) e, ali Zolo tvrdi da su u kompleksnim društvi­
ma narušeni čak i minimalni uslovi za koje je smatrao da pružaju
mogućnosti za demokratiju. Konkretno, ne postoji istinska kon­
kurencija između stavova za koje bi birači mogli da se opredele.
Zolo smatra da za ovo postoji nekoliko razloga. Prvo, ne postoji
istinska međusobna konkurencija partija; sve nude programe ko­
ji su u velikoj meri isti. Ovo je posledica načina na koji su se i
same partije postepeno integrisale u državu. Uticaj „nove klase"
partijskih profesionalaca prisutan je u ekonomskim, administra­
tivnim i informativnim sistemima, čime se partija poistovećuje
sa državnom birokratijom kao celinom. Kako smatra Zolo, međupartijsko nadmetanje je manje značajno od zajedničkog inte­
resa pripadnika „kompleksnog organizma" koji zajedno stvaraju
sve partije. U kombinaciji sa tendencijom da „skreću ka centru",
kao bi time privukle nestabilne glasove i zadovoljile najveći broj
glasača, partije više ne izlaze sa tazličitim programima od kojih
građani mogu da izaberu neku od platformi. Drugo, prisutan je
rizik političke paralize, uz fragmentaciju interesa koji na politič­
ki proces deluju upravo izvan političke sfere, uklučujući intere­
se ekonomskih, verskih i tehnoloških grupa. Treće, međusobno
političko pregovaranje ovih grupa uglavnom se odvija iza scene
i informacije o tome jednostavno nisu dostupne prosečnom gla­
saču. Konačno, razvoj masovnih medija ima za posledicu suža­
vanje javne sfere u kojoj su građani ranije razmenjivali političke
stavove i gde se raspravljalo o problemima. Kako smatra Zolo,
sva lična iskustva i razmišljanja danas se iskazuju posredstvom te­
levizije, radija, štampe itd. , tako da političke zadatke postavljaju
oni koji kontrolišu argumente i slike predstavljene u medijima, a ne
sami građani (Zolo, 1992).
Građani su pretvoreni u loše informisane potrošače bez mo­
gućnosti istinskog izbora. Zolo smatra da je ova situacija opa­
sna i da eventualno može dovesti do totalitarizma. Međutim,

256

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

njegovo rešenje, ukoliko je uopšte spreman da ga ponudi, ne
podrazumeva veće demokratsko učešće, jer je ono nerealno u
kompleksnim društvima upravo iz razloga koje definiše. Zolo
tvrdi da je za zaštitu slobode pojedinca neophodno da se zaštiti
upravo društvena kompleksnost, kroz podelu moći i pravnu dr­
žavu. Ovo smatra realnim zato što se građanska prava na ličnu
svojinu, slobodu razmene, fizički integritet itd. mogu smatrati
pratećim proizvodom onoga što je funkcionalno neophodno za
kompleksna industrijska društva — podele između političkog i
ekonomskog sistema (Zolo, 1992: 181-2). Model Zoloa, kako
se čini, podrazumeva da građanin od demokratije može očekiva­
ti minimum koji znači samo građanska prava.
Jirgen Habermas: demokratija, društveni pokreti i javna sfera
Preporuke vezane za demokratiju, koje nude Zolo i Ofe, stro­
ge su u poredenju sa dominantnim teoretičarom ove tradicije, Jirgenom Habermasom. On je veći optimista kada su u pitanju mo­
gućnosti za demokratiju u savremenom životu, delimično zbog
toga što — nasuprot Zolou po kome se politička aktivnost svodi
na državu — mobilisanje društvenih pokreta u građanskom druš­
tvu smatra značajnim doprinosom njegovom razvoju. Bez obzira
na to, kao Ofe i Zolo, Habermas smatra da kompleksnost savremenog društva zaista znači da demokratsko učešće u upravljanju
mora biti krajnje ograničeno.
U svojoj analizi evolucije društva u pravcu savremene kom­
pleksnosti, Habermas se oslanja i na strukturalistički funkcionalizam. Smatra da je posledica modernizacije funkcionalna diferen­
cijacija društva na četiri osnovne sfere koje karakterišu različite
vrste orijentacije. Ekonomija, kao i birokratska država, smatraju
se sistemima u kojima se društveni činioci orijentišu strateškim
razmišljajnjem na osnovu percepcije sopstvenog interesa. Ovi sis­
temi stvaraju sopstvene medije komunikacije, novca i moći koje
koriste u kanalisanju društva. Po Habermasovom mišljenju, ovi
sistemi funkcionišu u skladu sa sopstvenom logikom i, zahvaljuju­
ći tome, ostvaruju visok stepen efikasnosti. Habernas druge dve
sfere naziva „životnim svetom" koji čine javna sfera građanskog

DEMOKRATUA I DEMOKRATIZACIJA

257

društva izvan države i ekonomije i lična, domaća sfera. Na ovim
scenama, akteri se orijentišu u okvirima komunikativne akcije i
više su usmereni na međusobno razumevanje nego na ostvariva­
nje cilja, bezlične rezultate (instrumentalnu akciju) ili uticaj na
druge činioce (stratešku akciju). Premda je modernizacija dovela
do efikasnosti, Habermas je ne smatra bezopasnom. Brine ga to
što su novac i moć efektniji nego uticaj koji proizvodi javna sfe­
ra i opredeljenje koje nastaje u privatnoj, domaćoj sferi. Životni
svet kontinuirano je ugrožen dominacijom, kroz komercijalizaciju i birokratsku administraciju koja se uvlači u zajednicu i lični
život, kontroliše i degeneriše ljudsku komunikaciju. Po Habermasu (1987b), društveni pokreti moraju se suprotstaviti upravo
ovoj „kolonizaciji životnog sveta".
Habermas konstatuje da se potencijal za demokratiju raz­
vijao paralelno sa napredovanjem modernizacije, ali da kom­
pleksnost savremenih društava znači da je taj potencijal krajnje
ograničen. Njegovo uticaj no delo iz ranog perioda, Strukturalna
transformacija javne sfere (1979), sadrži studiju tasta društava
i klubova u XVIII veku koji su obezbedili društveni prostor za
racionalnu kritiku državne prakse od strane dobro informisanih
autsajdera. To je otprilike uloga koju ima na umu kada govori
o društvenim pokretima, premda smatra da se teže ostvaruje u
X X veku nego na početku modernog doba. Mada javnu sferu
rane buržoazije kritikuje kao društveno isključivu — s obzirom
da je čine obrazovani, imućni ljudi — Habernasa u ovoj knjizi
pre svega brine njena degeneracija. Ovo smatra posledicom tri
osnovna kretanja u javnoj sferi zbog kojih je istovremeno postala
manje isključiva. Prvo, paralelno sa širenjem javne sfere kojim je
obuhvaćen veći broj učesnika, pojedince su zamenile velike or­
ganizacije, kao političke partije, sa svojim oligarhijsko-birokratskim tendencijama. Drugo, poremećena je jasna razlika između
javnog i ličnog i javni život se više sveo na međusobno pregovara­
nje o interesima na relaciji partija, administracije i posebnih inte­
resnih grupa nego na pokušaj postizanja dogovora o onome što
objektivno predstavlja zajedničko dobro, ma kako to idealistički
zvučalo. Velike organizacije i uvođenje konkretnih interesa u jav­
nu sferu doveli su do fragmentacije javnosri i nespremnosti da

258

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

se izađe iz okvira uskih interesa radi učešća u raspravi vezanoj za
dobro društva kao celine. Treće, razvoj masovnih komunikacija
doveo je do toga da građani postanu pasivni korisnici proizvoda
„kulturne industrije", a funkcionisao je na način da isprodukuje saglasnost bez istinske odluke. Degeneracije buržoaske javne
sfere je, dakle, primer značajne teme koju će Habernas razviti u
svojim kasnijim radovima — destrukcija racionalne komunikacije
u životnom svetu zbog nametanja ekonomije i države. U knjizi
Strukturalna transformacija javne sfere, međutim, Habermas daje
radikalne predloge vezane za mogućnost revolucionarne promene društva koje će kasnije povući. Tvrdi da nema mogućnosti
za oživljavanje javne sfere u savremenom društvu, već da je orga­
nizacije i institucije koje su je uništile moguće demokratizovati
iznutra. Političke partije i organizacije, državne ustanove i mediji
treba da se organizuju na način da budu otvorene za racionalnokritičku raspravu, da neutrališu koncentraciju moći i novca i da
realizuju transformativni potencijal reformisane demokratske jav­
ne sfere (Hzabermas, 1989; Calhoun, 1992).
U kasnijim radovima, Habermasov model demokratije po­
staje daleko manje radikalan. Odustao je od opredeljenja da se
na institucije utiče iznutra: u osnovi, reklo bi se, zato što je pri­
hvatio funkcionalistički stav da sistemi rade po sopstvenoj logi­
ci i da ih je zato nemoguće politički transformisati. Konkretno,
suprotstavljajući se socijalizmu koga je ranije podržavao, tvrdi da
administrativni aparat ne može lako upravljati ekonomijom slo­
bodnog tržišta, a da pri tom ne gubi na efikasnosti, dok država
ne srne preći određene granice kako bi se izbegao totalitarizam
(Calhoun, 1992: 436).
Habermas ne podržava funkcionalizam u svakom pogledu.
Upustio se u raspravu sa Niklasom Lumanom [Niklas Luhmann],
najznačajnijim savremenim zagovornikom ovog shvatanja, odba­
cujući njegovu sistemsku teoriju društva, kao celine koja sama se­
be definiše, na osnovu toga što je nepotrebno konzervativna. Ne
uzima u obzir razvoj životnog sveta u kome je otpor prema podsistemima ekonomije i države ne samo moguć, već i poželjan.
Ekonomiju i državu ipak smatra sistemima koji predstavljaju ce­
line. Stoga prihvata funkcionalistički stav da su mogućnosti za

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

259

demokratiju ograničene. U nekim od svojih konstatacija kao da
ukazuje na to da isključivi cilj građana treba da bude zaštita život­
nog sveta od ovih sistema. Društvenim pokretima dodeljuje ovu
zaštitničku ulogu, međutim, veliko je pitanje da li je reagovanje
na kapitalizam i birokratiju jedini interes društvenih pokreta koji
su, kao što smo videli, često zainteresovani za širenje administra­
cije i tržišta na „privatni domen" radi obezbeđivanja prava građa­
na. Zbog toga se znatno tazlikuju od lokalnih grupa na nivou
zajednice i njihove kritike na račun rasta kapitalizma na koje,
izgleda, misli Habermas (habermas, 1987b: 391—6). Na drugim
mestima u svojim radovima, međutim, Habermas je daleko pozitivniji u odnosu na ulogu društvenih pokreta i mogućnosti za
demokratiju konstatujući da je moguće uticati na sistem državne
administracije, tako da se ekonomija u određenom stepenu reorganizuje, ali da se to može izvesti samo izvan sistema ,,u stilu
opsade" (Calhoun, 1992: 452).
Od Strukturalne transformacije u javnoj sferi do najnovijeg
dela posvećenog zakonodavstvu, Habermas se ustvari malo bavio
institucionalnom bazom demokratije. Preokupiran je, pre svega,
razradom osnova za normativne ideale koji nastaju u komunika­
tivnoj akciji. Ovo smatra neophodnim zato što fragmentacija
društvenih interesa i vrednosti u kasnom modernom dobu pod­
riva solidarnost kao jedino sredstvo kojim je moguće savladati
novac i administrativnu moć. Osnov za normativne zahteve Ha­
bermas nalazi u onome što naziva „zahtevima validnosti" jezika.
Tvrdi da svi postupci komunikacije podrazumevaju četiri zahteva validnosti koji se odnose na razumljivost, objektivnu istinu,
moralnu ispravnost i iskrenost. Pretpostavljamo da svako ko go­
vori ozbiljno može da odgovori na pitanja: „Na šta mislite?", „Je
li to što kažete tačno?", „Da li imate pravo da to kažete?" i „Da li
to stvarno mislite?" (Outhwaite, 1994: 40) < Ptemda se u svakodnednoj komunikaciji ovi zahtevi uglavnom ne dovode u pitanje,
Habermas smatra da je, ukoliko postanu problematični — bilo
zbog toga što se sagovornici ne slažu ili se pogrešno razumeju
— moguće preći na drugi nivo - na nivo diskursa etike, gde se
o zahtevima može eksplicitno razgovarati. Čim se raskine spora­
zum postignut u životnom svetu, moguće je doći do racionalnog

260

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

dogovora na osnovu testiranja opravdanosti zahteva iznesenih
u razgovoru. U stvari, tvrdi Habermas, komunikacija polazi od
pretpostavke mogućeg istinskog konsenzusa u pogledu zahteva
validnosti i, prema tome, mogućnosti za nesputanu raspravu u
„situaciji idealnog govora" koja je ravnopravno dostupna svim sagovornicima i u kojoj pobeđuje isključivo snaga jačeg argumenta
(Dews, 1986: 163). Ovo je, dakle, princip na kome je utemelje­
no demokratsko odlučivanje. Osim toga, po Habermasu, zahtevi validnosti opravdani su isključivo u diskursu etike ukoliko se
pokaže da ih je moguće generalizovati, odnosno, ako se sa njima
saglase ili bi se mogli saglasiti svi oni na koje eventualno utiču
(Habermas, 1990). Na primer, ako se svako od onih na koje to
potencijalno utiče saglasi da je u redu tolerisati verske grupe, čak
i ako neke od rituala tih grupa smatraju neprihvatljivim, onda
je takav postupak ispravan. Opravdanost zahteva validnosti u
demokratskom odlučivanju podrazumeva konsenzus o opštim
načelima koja se mogu primeniti kao oličenje opštih interesa za­
jednice. Na taj način, funkcija demokratije može biti da objedini
fragmentisane grupe modernih društava oko zajedničkih normi i
shvatanja, te da građanima omogući da se organizuju u ujedinje­
ni front protiv kolonizacije životnog sveta i da utiču na admini­
strativnu moć države.
U najnovijim radovima, Habermas se donekle vraća na pi­
tanje institucija kroz koje bi demokratija mogla da ostvari takve
efekte. Okreće se ustavnom pravu tvrdeći da je ono usko pove­
zano sa diskursom etike, zato što je kod obe dimenzije prisutan
isti princip da interesima svake osobe izložene određenom uticaju treba dati isti značaj. Zakoni i zakonodavne odluke ne smeju
podlegati predrasudama i zato moraju biti otvorene za racional­
nu kritiku i demokratsko odlučivanje; donošenje zakona legitim­
no je isključivo ukoliko podrazumeva saglasnost svih građana.
Ovo je moguće samo ako je i sam ustav demokratski, odnosno,
u slučajevima kada su osnovna prava građana, kao pojedinaca,
zaštićena zakonom. Kao što konstatuje Autveit [Outhtvaite], ovde značenje demokratije ne treba shvatati previše bukvalno; ne
radi se o tome da svako treba zaista da učestvuje u radu skupšti­
ne građana. Kao što kaže Habermas, „narodni suverenitet ... se,

DEMOKRATUA 1 DEMOKRATIZACIJA

261

moglo bi se reći, oslanja na ne-subjektne krugove komunikacije
foruma i povezivanja. Samo u tom anonimnom obliku moguće
je da njegova fluidna komunikativna moć poveže administrativ­
nu moć državnog aparata sa voljom građana" (citat u Outhwaite,
1994: 143). Habermasov model demokratije u uslovima kom­
pleksnosti je rekonceptualizacija javne sfere u kojoj su društveni
pokreti osnovni činioci formiranja demokratske volje, kroz funkcionisanje u cilju definisanja problematike u manje formalnom
okruženju da bi se zatim usmerila u konvencionalne političke ka­
nale. Konkretnije, predlaže uvođenje više demokratskih procedu­
ra i učešće u političkim partijama, više plebiscitarnih elemenata
u ustavu i izraženiju regulativu za medije, kako bi se kontrolisalo
okruženje za političke i ekonomske programe, te promovisala slo­
boda kritičke javnosti (Habermas, 1996: 442).
Habermasov model demokratije izložen je većem broju slič­
nih kritika. Ovde ćemo se koncentrisati samo na one koje su
relevantne za sociološke aspekte njegove teorije demokratije. Pr­
vo, prisutno je pitanje Habermasovog oslanjanja na bar neke od
elemenata funkcionalističke teorije koja ozbiljno ograničava mo­
gućnosti demokratizacije institucija države i kapitalističke ekono­
mije. Kako tvrdi Tomas Mekani [Thomas McCarthy] (1991), Ha­
bermasov prevodilac, nije sasvim jasno zašto se oseća obaveznim
da prihvati funkcionalizam. Sam Habermas je ranije kritikovao
funkcionalizam, uglavnom se pozivajući na već oprobani osnov
da je — premda može pružiti dobro objašnjenje za samo-očuvanje bioloških organizama — kada se radi o održavanju, restruk­
turiranju i rušenju društvenih struktura u stalnim interakcijama
pripadnika društva i u slučajevima gde to samo-očuvanje nema
samo fizičku dimenziju, već i ideja o sistemu koji sam sebe odr­
žava, u najboljem slučaju, metaforična. Mekani (1991: 120)
konstatuje da je kasnije sklopio „pakt" sa teorijom sistema, tako
„da su pojedine oblasti izdvojene na način da je u njima moguće
slobodnije kretanje, pod uslovom da se održi potpuna distanca
u odnosu na ostale." Mekarti tvrdi da je ovaj pakt nepotrebno
restriktivan za kritičku teoriju.
Kako smatra Hans Joas (1991), Haberma teoriju sistema
smatra korisnom zato što omogućava sagledavanje društvenih

262

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

procesa koji nisu proizvod planiranih akcija. Međutim, kako is­
tiče Joas, funkcionalizam se ne svodi samo na način koji omo­
gućava da se uzmu u obzir neplanirane posledice (Joas, 1991).
Iz perspektive teoretičara koji se u svom radu kreću u okvirima
„postmodernog zaokreta" u sociologiji, kao što je Entoni Gidens,
neplanirane posledice stvaraju uslove za delovanje koje ili podrža­
va ili remeti postojeću društvenu praksu i njene efekte. Kao tak­
vi, društveni procesi su uvek u određenoj meri podložni kolek­
tivnoj akciji. Po Gidensovom mišljenju, funkcionalizam vodi ka
zanemarivanju ustaljene prakse i načina na koji je reprodukuju
društveni činioci upoznati sa kontekstom u kome deluju (Giddens, 1984). Poststrukturalisti na sličan način odbacuju funkcionalističke ideje uzročnosti i celine. Funkcionalizam, sa svojim
shvatanjem društvenog života podložnog „kvazi-prirodnim" za­
konima razvoja u suprotnosti je sa poststrukturalističkim teori­
jama društvene reprodukcije. Kako smatraju Laklau i Mufova,
na primer, neodređenost društvenog značenja ima za posledicu
urođenu nestabilnosti društvene prakse koja je, čak i ako se reprodukuje, uvek podložna novim značenjima. Premda je mogu­
će da društvena praksa bude relativno konstantna u vremenu, u
pitanju je uslovljenost koja se odnosi na istorijsku relevantnost,
a ne rezultat međusobno uslovljene prakse i drugih društvenih
struktura, kao što smatraju funkcionalisti. Kao što ćemo videti u
sledećem delu, zbog načina na koji društvene strukture shvataju
kao relativno otvorene ka kulturnoj politici, Laklau i Mufova su
znatno veći optimisti kada je u pitanju mogućnost demokratiza­
cije društvenih institucija, nego što su to Habermas, Ofe ili Zolo
koji se u svom radu velikim delom kreću u okvirima funkcionalističke teorije.
Druga značajna kritika Habermasove teorije demokratije
odnosi se na način shvatanja demokratskog odlučivanja kao orijentisanog na konsenzus. Najpoznatiji argument u ovom pogle­
du je onaj koji razrađuje Liotar u svom radu Postmoderno stanje
(1984). Ustvari, kako konstatuje Autveit, ima dosta dodirnih
tačaka između Liotarovog i Habermasovog shvatanja savremenog društva, kao pluralizovanog i fragmentisanog, bez uverenja o suverenim principima moralnog rasuđivanja i društvenog

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

263

progresa (Outhwaite, 1994: 99—100). Međutim, po Liotaru,
Habermasova želja da izgradi solidarnost kroz konsenzus ru­
kovođen razumom gora je od problema koji pokušava da reši.
Ideju konsenzusa definiše kao „terorističku", kao nasilje nad heterogenošću jezičkih igara koje su oslobođene zahvaljujući postmodernoj skeptičnosti prema metanarativima. Kako konstatuje,
„postmoderno znanje
izoštrava naš senzibilitet za razlike i
povećava našu sposobnost da tolerišemo ono što je neuporedivo"
(Lyotard, 1984: xxv). Po Liotarovom mišljenju, konsenzus poku­
šava da reguliše i homogenizuje ove razlike — ako ne da bi se eliminisala, onda bar da bi se marginalizovala lokalna i specifična
kulturna shvatanja. Postmoderna tema poštovanja razlika prisut­
na je i kod pojedinih feminista i multikulturalista koji konstatuju da Habermasova vizija demokratije, mada priznaje razlike,
uvek podrazumeva da ih je potrebno prevazići u cilju postizanja
opšteg dogovora, a ne negovati i podsticati (Gould, 1996: 172—
3). Kao što smo videli u poglavlju 4, poštovanje razlika je central­
na tema kulturne politike prava građana kojom se bave društ­
veni pokreti.
Konačno, Habermasov model demokratskog odlučivanja
smatra se preterano racionalističkim, tako da potencijalno is­
ključuje identitete koji su izvan normi postojeće liberalno-demokratske politike. Umesto da neguje postmodernu „odgovornost
prema različitosti", koja se ogleda u poststrukturalizmu, Haber­
masov model predstavlja rizik da se pojedine grupe marginalizuju. Kao što konstatuje Ajris Merion Jang [Iris Marión Young]
(1996), čak i u krajnje kontrolisanim uslovima demokratskog od­
lučivanja, komunikacija se odvija kroz pozdravljanje, retoriku i
priču, isto koliko i kroz racionalnu raspravu koja podrazumeva
„davanje obrazloženja" i prihvata samo snagu jačeg argumenta.
Tvrdi da nepriznavanje pluraliteta govornih stilova znači da se
nesvesno daje prednost normama formalnog, opšteg i afirmisanog argumenta koji se ustvari vezuje za dominantne grupe u
društvu. Da bi svako bio obuhvaćen demokratskim učešćem,
naročito žene i pripadnici podređenih kulturnih grupa, Jangova
tvrdi da se mora obezbediti prostor za šire oblike komunikaci­
je (Young, 1996). Ova kritika je posebno ozbiljna ako se ima u

264

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

vidu da je jedan od ciljeva Habermasovog modela prevazilaženje
fragmentacije savremenog društva tako što će se svako uključiti
u demokratsko odlučivanje i, na taj način, izgraditi novi oblici
solidarnosti.
Moguća je i tvrdnja da Habermasov prenaglašeno racionalistički model demokratskog odlučivanja dovodi do zanemariva­
nja pojedinih aspekata javne sfere i politike društvenih pokreta
u odnosu na masovne medije. U svom delu Teorija komunika­
tivne akcije (1987), Habermas konstatuje da mediji potencijalno
doprinose racionalnoj raspravi, a da ne moraju uvek doprinositi
njenoj degeneraciji, kao što tvrdi u Strukturalnoj transformaciji
javne sfere. Smatra da su mediji otelotvorenje „ambivalentnog
potencijala" zato što pokreću komunikaciju u vremenu i prosto­
ru, a istovremeno pojačavaju društvenu kontrolu usmeravanjem
komunikacije na administrativne aparate i multinacionalne siste­
me (Habermas, 1987b: 3 8 9 - 9 1 ) . Takode prihvata konstatacije iz
novijih studija o medijima po kojima publika ne podrazumeva
samo pasivne korisnike slika, stereotipa i pojednostavljenih sa­
držaja, kako zbog toga što interesi medijskih vlasnika i profesi­
onalaca više nisu ujednačeno integrisani na način da dovode do
jedinstvenih efekata, tako i zbog toga što se publika sada smatra
aktivnijom u svojim tumačenjima. Habermasova analiza doslednija je u odnosu na ova istraživanja od one koju nudi Zolo, jer se
on njome jednostavno ne bavi, što je značajan propust s obzirom
na njegovo mišljenje da masovni mediji imaju značajnu ulogu u
stvaranju nedovoljno informisanog i pasivnog biračkog tela. Me­
đutim, njegovo opredeljenje za racionalnu raspravu verovatno
isključuje „spektakularno" konfrontiranje, na koje se odlučuju
društveni pokreti, kao ozbiljan doprinos formiranju demogratske volje. Teško je sagledati kako bi se, na primer, manifestacije
koje Greenpeace organizuje upravo za svetske medije uklopile u
Habermasov koncept javne sfere ili, uostalom, komumikativne
akcije. Društveni pokreti generalno doprinose demokratskoj ras­
pravi u javnoj sferi kroz strateško korišćenje medija u cilju razmene estetskih i moralnih značenja. U ovom smislu, prihvatljivije
je shvatiti ih na način da se bave kulturnom politikom, a ne da
se uključuju u racionalno odlučivanje.

265

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

5.2.

P O S T M O D E R N O

DOBA I RADIKALNA

DEMOKRATIJA

Jedan od najkonfuznijih aspekata rasprava na temu postmodernog doba je činjenica da se oni koji savremeno društvo sma­
traju postmodernim ne kreću uvek u okvirima „postmodernog
zaokreta". Naprotiv, sociolozi su skloni pretpostavci da je teorij­
sko sagledavanje postmodernog doba moguće samo „od spolja",
onako kako se odvijalo, umesto upuštanja u ono što smattaju
relativizmom i nihilizmom postmodernog doba, kao načina raz­
mišljanja. Ovo, na primer, važi za Zigmunta Baumana, jednog
od najistaknutijih teoretičarima medu onima koji su pokuša­
li da postave temelj sociologije postmodernog doba. Za njega,
kao i za ostale, postmodernizam je kultura postmodernog doba
i, prema tome, karaktiše ga skepticizam prema konačnim istina­
ma, uverenje da vrednosti zavise-od sopstvene perspektive, neizvesnost i neodređenost značenja. Tvrdi da je zadatak sociologije
da analizira ovu kulturu kao celinu i da sagleda njen odnos pre­
ma društvenim strukturama na kojima počiva, a ne da se bavi
postmodernim skepticizmom prema metanarativima (Bauman,
1992; v. takođe Featherstone, 1988). Pitanje je, naravno, u ko­
joj meri je moguće ili poželjno da sociolozi ostanu izvan kulture
ili da izađu iz njenih okvira (v. Crook et al., 1992: 2 3 1 - 9 ; Seidman, 1994b).
Međutim, ovde se nećemo baviti tim pitanjem. Naša tema
je shvatanje demokratske politike u sociologiji postmodernog
doba. Politika je usko povezana sa kulturom u postmodernom
dobu. Svi teoretičari postmodernog doba nastoje da naglase šire­
nje kulture kao jednu od ključnih karakteristika politike. Dok
se kultura u modernom dobu shvata na način da podrazumeva
autonomnu sferu, koja se odnosi na aspekte života kao što su
umetnost, mogućnost sopstvenog izraza, religija i moral, u post­
modernom dobu ona postaje deo svakog aspekta života. Kao što
konstatuje Kumar, kultura preuzima društvo dok se ne stope u
„jedan ili bar dva paralelna aspekta iste (nematerijalne) stvari"
(Kumar, 1995: 119). Zbog takvog širenja kulture, sociolozi post­
modernog doba su uglavnom u isroj meri pesimisti koliko i te­
oretičari kompleksnih društava kada je u pitanju potencijal za

266

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

demokratizaciju savremenog društva. Naročito za marksiste, ovo
znači da su konzumerizam i masovni mediji odneli pobedu nad
radikalnim političkim opredeljenjem. S druge strane, za Laklaua
i Mufovu, s obzirom da politika uvek ima kulturnu dimenziju,
fluidnost i nestabilnost savremenog društva otvaraju mogućnosti
za političko suprotstavljanje i transformisanje društvenih odnosa
u radikalnu demokrati)u.
Postmoderno doba i politika
Postoje dva osnovna pristupa sociologiji postmodernog do­
ba. Prvi, pristup marksizma, koncentriše se na širenje potrošačke
i medijske kulture, kao posledice razvoja kapitalizma. Drugi je vi­
še usmeren na razvoj znanja, što se shvata kao radikalizacija mo­
dernog doba. U oba slučaja, relativno malo pažnje se poklanja
potencijalu za demokratizaciju kojim se bave Laklau i Mufova.
Čini se da pesimizam u odnosu na perspektive radikalne politike
u postmodernom dobu uglavnom predstavlja prepreku za razmiš­
ljanje o tom potencijalu.
Kod marksističkog pristupa, interesovanje za postmoderno
doba većinom se koncentriše na to kako je, zahvaljujući njemu,
radikalna politika praktično nemoguća. Najpoznatiji zagovornik
ovog shvatanja je Fridrik Džejmson [Fredric Jameson], po ko­
me je postmoderno doba „kulturna logika kasnog kapitalizma"
(Jameson, 1984). Po Džejmsonu, kapitalizam je sve izraženije
globalan, dinamičan i orijentisan na btžu proizvodnju još veće
količine „naizgled novih roba" namenjenih potrošnji (Jameson,
1984: 56). Posledica je da se kultura širi izvan granica polu-autonomne sfere u kojoj se nalazila u modernom dobu i sve više se
integriše u robnu proizvodnju, do te mere da Džejmson smatra
opravdanim pitanje da li se „za sve u našem društvenom životu
može reći da je postalo »kulturno« u nekom originalnom i teoret­
ski još neobrađenom smislu" (1984: 87). Džejmson smatra da je
postmoderna kultura lišena dubine i osećanja; površinske i tek­
stualne igrarije zamenjuju istinu i vrednost. Kao primer navodi
Hotel Bonaventura u Los Anđelesu: glavno predvorje hotela je
ogroman bezličan prostor — hiper prostor — u kome čovek samo

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

267

slučajem može da se snađe. Hotel je morao da postavi oznake
u boji i putokaze kao pomoć gostima. Džejmson smatra da je
ovo simptomatično za kasni kapitalizam u kome je nemoguće
„da formiramo mapu ogromne globalne multinacionalne i decentrirane mreže komunikacija u koju smo upleteni kao pojednici"
(1984: 84).
Džejmsonov strah da smo zagazili u novi društveni reljef gde
stare mape možda neće biti od koristi nekako se ne uklapa u nje­
govo opredeljenje za marksizam. Dejvid Harvi (1989) jasniji je u
stavu da je marksizam i dalje koristan zbog shvatanja da postmo­
derno doba pokreću ekspanzionističke potrebe kapitalističke eko­
nomije (v. deo 2.2. Globalizacija kaoposledica kapitalizma, o Harvijevoj teoriji globalnog kapitalizma). U Harvijevim radovima
nije prisutna sumnja o razlici između ekonomske baze i kulturne
nadgradnje, kao što je to slučaj kod Džejmsona: postmodernu kul­
turu određuje „fleksibilno postmoderno doba". I kod Džejmsona
i kod Harvija, međutim, prisutan je pesimizam kada je u pitanju
progresivna politika. Džejmson vidi problem u tome što se poli­
tički izraz uvek izgrađuje u kulturi, tako da postaje deo proble­
ma, umesto rešenje. Daje primer muzičke pank grupe The Clash.
Sa naglašenom političkom dimenzijom, nisu bili u stanju da nap­
rave kritičku distancu u odnosu na kulturu čiji su bili deo, tako
da ih je ona neizbežno ponovo apsorbovala (Jameson, 1984: 87).
Po Harviju, jedini izlaz iz situacije nepravdi i nestabilnosti koje do­
nosi globalni kapitalizam je „nova verzija projekta prosvećenosti"
koji podrazumeva društvenu solidarnost i politički projekat zas­
novan na istorijskom materijalističkom shvatanju klasne borbe.
(Harvey, 1989: 359). Ne vidi mogućnost za radikalnu politiku
postmodernog doba, uprkos činjenici da njegovo ubedljivo tuma­
čenje postmoderne kulture, kako izgleda, ne daje mnogo nade za
put kojim se ta kultura napušta.
Izuzetak od marksističkog pesimizma u odnosu na postmo­
derno doba su teoretičari „novih vremena" britanskog časopisa
Marxism Today [Marksizam danas], sa stavovima koje su objedi­
nili u svom „Manifestu za nova vremena" (jun 1989; v. takođe
Hall and Jacques, 1989). Postmoderno doba posmatraju u ok­
virima postfordizma, kao novi oblik društva koje kapitalizam

268

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

izgrađuje reagujući na nefleksibilnost fordizma. Dok je fordizam
podrazumevao masovnu proizvodnju za masovnu potrošnju, pro­
izvodnja malih serija namenjenih tržišnim nišama postaje uno­
snija, zahvaljujući novim tehnologijama „fleksibilne specijalizaci­
je". Često citiran primer je firma Bennetton za koju se smatra da
ima sposobnost reagovanja na tržišne promené u roku od deset
dana. Ima sistem elektronskih kasa koji konstantno dostavlja de­
taljne informacije o prodaji glavnom timu dizajnera i rukovodila­
ca, uz angažovanje fleksibilnih kooperanata koji proizvode odeću
(Kumar, 1995: 44—5). Postfordizam podrazumeva globalizaciju
kapitalizma sa međunarodnom podelom rada, brzim i velikim
protokom kapitala. Došlo je i do značajnih promena u struktu­
ri zanimanja sa porastom radnih mesta u sektoru privrede koji
se bavi uslugama, što je vezano za nove tehnologije, a takođe i
do povećanja broja radnih mesta u oblasti zabavnih sadržaja, a
do pada u oblasti proizvodnje. Klasnu podelu na manuelne i nemanuelne radnike, koja je bila izražena u fordizmu, zamenjuje
podela radne snage na ključne i periferne radnike, prema znača­
ju za kapitalističke organizacije. Ključni radnici su kvalifikovani,
na relativno sigurnim radnim mestima i dobro nagrađeni, dok
su periferni radnici oni sa nižom kvalifikacijom, loše plaćeni, na
nesigurnim radnim mestima ili nezaposleni.
Paralelno sa ovim promenama u snagama i odnosima proiz­
vodnje, postfordisti vide i promené koje se odvijaju u kulturi i
identitetima. Relativno stabilne klasne i statusne pozicije fordovskog industrijskog društva narušene su promenama u ekonomiji i pora­
stom konzumerizma. U savremenom društvu prisutna je fluidnost
izgrađenih identiteta u zavisnosti od izbora u domenu potrošnje
i stila života, kao i zanimanja. Takođe se raskidaju veze između
klase i politike, u kojima su posredovale političke partije, kako
zbog toga što klasni identiteti nisu više relevantni u onoj meri u
kojoj su to nekada bili, tako i zbog toga što se nacionalna država
više ne smatra sposobnom da obezbedi klasne interese kao u vreme pre intenzivne i opšte globalizacije kojoj je kejnsovska socijal­
na država stajala na putu.
Teoretičari novog vremena su relativni optimisti kada su u
pitanju posledice ovih promena na demokratsku politiku. Kada

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

269

govore o društvenim pokretima, uključujući radnički pokret, vo­
lonterski sektor, grupe koje deluju pritiscima i levo krilo Laburi­
stičke partije, tvrde društvo nije ni najmanje depolitizovano kao
što pretpostavljaju marksisti, već da se sve više politizuje paralel­
no sa osporavanjem aspekata u domenu ličnog života, ekološke
problematike i kolektivnih identiteta. Međutim, konstatuju da
je za pokretanje nove demokratske politike neophodno povezi­
vanje različitih grupa kako bi se država reformisala, postala više
decentralizovana i osposobila da zadovolji zahteve društva sa sve
izraženijom pluralističkom i individualističkom dimenzijom.
Shvatanje demokratske politike teoretičara novih vremena,
kao što ćemo videti, ima mnogo toga zajedničkog sa stavovima
Laklaua i Mufove koji su, ustvari, bili intenzivno povezani sa
časopisom Marxism Today. Osnovna razlika je u tome što teore­
tičari novih vremena jasno ostaju u okvirima marksizma, dok
Laklau i Mufova sebe smatraju postmarksistima. U svojoj dijag­
nozi društvene promené, koja je u osnovi posledica ekonomske
promené, teoretičari novih vremena i dalje smatraju da je klasna
borba najznačajnija za radikalnu politiku („Manifest za nova vre­
mena", str. 13), uprkos naglasku koji stavljaju na nove identitete
i društvene formacije koje se ne mogu jednostavno posmatrati u
klasnim okvirima. U slučaju kombinacije brige za ekonomsku
sigurnost i radne uslove sa, na primer, brigom o deci ili ekološ­
kim rizicima, ove konflikte nije lako sagledati u klasnim okviri­
ma, niti definisati interese sa obaveznom podelom u odnosu na
klasnu dimenziju. Krajem devedesetih godina prošlog veka, na­
glašavanje klase na kome instistiraju teoretičari novih vremena
izgleda prilično zastarelo, čak i u Britaniji, zemlji u kojoj je svest
o klasi možda najizraženija na svetu. Premda je Marksizam danas
nesumnjivo podstakao nove političke ideje — pri čemu je doprineo rekonstrukciji Laburističke partije u Britaniji — izgleda da ga
u ovom pogledu karakterišu značajna ograničenja.
Kao i većina marksista, teoretičari koji se kreću u okviru dru­
gog osnovnog pristupa sociologiji postmodernog doba takode
su skloni priličnom pesimizmu kada je u pitanju radikalna po­
litika. Najznačajniji izuzetak je Liotar za čiji se tekst Postmoderno stanje (1984) može reći da definiše čitavu oblast istraživanja.

270

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Liotar se oslanja na analize Deniela Bela [Daniel Bell] i Alena Turena o suštinskoj transformaciji industrijskog društva u postindustrijsko društvo, kao osnov za sagledavanje postmodernog doba
(Lyotard, 1984: 3—5). U svom radu Dolazakpostindustrijskogdruš­
tva (1976) Bel konstatuje da će, dok je industrijsko društvo karakterisala proizvodnja robe, u postindustrijskom društvu informa­
cije biti okosnica principa organizovanja ekonomije i društvenih
odnosa. Znanje dobija na značaju sa rapidnim rastom tehničkih
inovacija u industriji, te potrebom za rukovođenjem i rešavanjem
problema radi kontrole i planiranja načina na koji se koristi. Turenova analiza je u velikoj meri ista u opštim crtama, međutim, dok
Bel predviđa bolju komunikaciju i planiranje kao posledicu nove
tehnologije, Turen ističe nove izvore međusobnih sukoba „tehno­
krata" i onih koji rukovode u postindustrijskom društvu.
Liotard se ne upušta u detalje tvrdnje da sada prelazimo u
postindustrijsko društvo: jednostavno prihvata ideju da je zna­
nje danas osnovna snaga proizvodnje (Lyotard, 1984: 3 - 5 ) . Ono
što želi da konstatuje je da tehnološki razvoj „informacionog
društva" uopšte ne podrazumeva progres — što je, izgleda, pret­
postavka od koje polaze Bel i Turen — već uništava ceo koncept
progresa. Kako smatra Liotar, nauka, koja se u modernom do­
bu oslanjala na razum i perspektivu ljudske emancipacije, više
ne daje legitimitet metanarativima društva. U postmodernom
dobu, društvo se rasplinjuje u pluralitetu narativa u kome nau­
ka zauzima mesto kao jedan od ostalih narativa, tako da nad nji­
ma više nema prednost kao stecište istine i vrednosti (v. deo 1.4.
Postmoderni zaokret u sociologiji?). Liotar zapravo ne daje objaš­
njenje ovog kretanja. Smelo konstatuje da „više ne verujemo u
metanarative" (1984: xviv), kao empirijsku činjenicu i povezuje
je sa drugom, sasvim razumnom tvrdnjom da je novi oblik legiti­
miteta znanja — „performativnost", odnosno, tehnički rast moći.
Komercijalizacija informacija i istraživanja zamenjuje ideale raci­
onalnog društvenog napretka kroz nauku.
Liotarova dijagnoza mogućnosti postmodernog doba, koje
su stvorene odlaskom metanarativa razuma i progresa, prilično je
ambivalentna. S jedne strane, jasno je da komercijalizaciju znanja
smatra nepoželjnom, mada se — s obzirom da ne postoji nepriko-

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

271

snoveni moral — ona ne može baš jednostavno osuditi. S druge
strane, Liotar pozdravlja pluralizam kome je kraj metanarativa
otvorio vrata i način na koji nauka sada više stvara neizvesnost ne­
go znanje. Liotar smatra da naučna kretanja postmodetnog doba,
kao što su Gedelove teoreme nepotpunosti, Hajzenbergov princip
neizvesnosti i Mandelbrotovi fraktali, doprinose stvaranju prosto­
ra za kreativnu živost koja je nesputana potrebom za neprikosno­
venim legitimitetom. Na isti način, pozdravlja društvene „razlike",
kreativnost i zadovoljstvo koje donose brojni identiteti — sada slo­
bodno izraženi i nesputani neprikosnovenim moralom. Upravo
zbog svog entuzijazma prema relativističkoj fragmentaciji i plura­
lizmu, Liotar je zaradio atribut „razigranog" postmoderniste; na
osnovu stava da „sve može da prođe", smatra se da njegova vizija
postmodernog društva podstiče na razigranu rezignaciju u odno­
su na status quo, umesto na reskonstrukciju politike (Best and Kellner, 1997: 27; v. deo 1.4. Postmoderni zaokret u sociologiji?).
Zigmunt Bauman slaže se sa Liotarevim viđenjem kada je
u pitanju „kraj metanarativa" i fragmentacija društva na više ne­
povezanih jezičkih igara, mada prema tome ima znatno manje
pozitivan stav. Po njemu, kraj verovanja u neprikosnovene metanarative istine i vrednosti ima za posledicu povlačenje u male
zajednice gde, kao oslonac, postoji dogovor o onome što je po­
znato i o tome kako treba postupati. Ovo smatra opasnim, po­
sebno zato što napuštanje univerzalne dimenzije znači da medu
različitim grupama ne postoji zajednički osnov od koga mogu
da krenu u pregovorima o međusobnim razlikama. Postmoderno doba podrazumeva mogućnost razgrađivanja svih društvenih
veza i podelu na ono što Bauman naziva „plemenskim zajednica­
ma" (Bauman, 1992: 133—9). Slaže se i sa marksističkim anali­
zama postmodernog doba po kojima se komodifikacija proširila
do nivoa na kome potrošač ima suvereni položaj. Po Baumanovom mišljenju, „podleganje čarima" konzumerizma znači da više
nema potrebe za „fikcijama" modernog doba. Onima koji su uče­
snici potrošačkog društva nije potrebna dodatna motivacija da se
ponašaju onako kako to drušrvo zahteva, dok su oni koji to nisu
— nepotrebni i moguće ih je držati tamo gde im je mesto, uz nad­
zor i represiju (Bauman, 1987). Bauman smatra da je politika

272

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

krajnje ograničena u posfmodernom dobu. Političke aktivnomu
rasplinjuju se zato što je nacionalna država oslabljena, kako zbog
toga što neprikosnoveni metanarativi više nemaju legitimitet, ta­
ko i zbog globalizacije. Politika, dakle, nije u stanju da privuče
društveni protest kao što je to bio slučaj u modernom dobu. He­
terogena priroda društvenih nepravdi otežava organizovanje gru­
pa u kolektivne oblike protesta usmerene na državu (Bauman,
1992: 197).
Međutim, Bauman kritikuje i moderno doba. Smatra ga pro­
jektom pokrenutim u doba prosvećenosti, u pravcu nametanja
racionalnog poretka nad prirodom i društvom, kroz naučno zna­
nje i nepobitne, univerzalne moralne principe. Posledica ovoga
je da se homogenost i poredak često nameću silom, kao u tota­
litarizmu. Postmoderno doba je potvrda neizbežnog neuspeha
ovog projekta i odbacivanja njegovih premisa. Iz ove perspekti­
ve, Bauman potvrđuje zaključke sociologije refleksivnosti. Sledeći Gidensa, mogućnosti za izraženiju refleksivnost vidi tamo gde
ne postoji samo jedna istina i gde se pojedinac ponovo okreće
sebi kao isključivom autoritetu u sopstvenom životu (Bauman.
1992: 204). Ovo, međutim, ne povezuje sa novim kolektivnim
oblicima politike, niti sa mogućnostima za demokratizaciju.
Konačno, kazaćemo nešto o jednom viđenju postmodernog
doba koje je posebno zanimljivo, s obzirom da polazi od premisa
vrlo sličnim onima korišćenim u teorijama kompleksnih društa­
va. Stiven Kruk [Stephen Crook], Jan Pakulski i Malkolm Voters
[Malcolm Waters] postmoderno doba vide kao radikalizaciju pro­
cesa modernizacije. Međutim, po njihovom mišljenju, ovo dono­
si prilično neočekivane rezultate. Radije koriste termin „postmodernizacija" nego „postmoderno doba" tvrdeći da nije moguće
unapred utvrditi granice efekata dalekosežnih promena i da ono
što bi se zapravo moglo dešavati podrazumeva trajnu destabiliza­
ciju društvenih struktura (Crook et al., 1992: 2).
Kao i teoretičari kompleksnih društava, Kruk i kolege smatra­
ju da modernizacija stvara funkcionalno specijalizovane i među­
sobno zavisne podsisteme, kao posledicu diferencijacije zadataka
u društvu. Po njima, međutim, moderna diferencijacija sfera dove­
la je do „hiper-diferencijacije", a sada stvara „de-diferencijaciju".

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

273

Kruk i saradnici smatraju d \ d. hiper-diferencijacija značajno na­
rušava moderne međusobne razlike ekonomije, države, zajednice
i društva. Modernizacija se kontinuirano odvijala do nivoa na ko­
me su birokratska moć i novac prodrli u svaki aspekt društvenog
života. Ovo znači da je kolonizacija životnog sveta od strane siste­
ma, koje se plašio Habermas, već u dobroj meri uhvatila koren.
Međutim, ovaj proces još nije završen. Posledica modernizacije
istovremeno je i nemogućnost da se nametne centtalizovana kon­
trola, čime se podstiče hiper-diferencijacija. Dok su moderno
doba karakterisale velike organizacije, proizvodne jedinice, zajed­
nice izgrađene u klasnim okvirima i nuklearne porodice, u savremenom društvu je odsustvo centralizovane kontrole oslonjene na
jedinstveni princip dovelo do multiplikacije društvenih jedinica.
Na primer, u slučaju proizvodnje, sistemi masovne proizvodnje
modernog kapitalizma sada koegzistiraju paralelno sa jedinica­
ma čija je proizvodnja namenjena tržišnim nišama, zadrugama,
segmentiranim organizacijama, kooperantima, samostalnim delatnostima itd. U slučaju porodice, nuklearne porodice koegzisti­
raju paralelno sa porodicama samohranih roditelja, porodicama
roditelja usvojitelja, porodicama homoseksualaca i lezbijki, pro­
širenim porodicama itd. Međutim, ako je nedostatak centralizo­
vane kontrole prouzrokovao eksploziju razlika, Kruk i saradnici
(1992) smatraju da sada doprinosi brisanju razlika, odnosno,
de-diferencijaciji. Svaka društvena jedinica trudi se da stvori sred­
stva — novac ili moć, na primer — kako bi ostvarila svoje ciljeve.
U modernom dobu, ovo dovodi do funkcionalne specijalizacije.
Ekonomske jedinice, na primer, sposobnije su za stvaranje novca
od verskih jedinica. U savremenim društvima, međutim, svaka
društvena jedinica pokušava da koristi što je moguće više sredsta­
va. Televizijske crkve mogu da donesu novac, kao i opredeljenje
za druge vrednosti, dok se firme trude da kod svojih ključnih
radnika razviju doživotnu lojalnost prema kompaniji.
Kao i drugi teoretičari postmodernog doba, Kruk i saradnici
(1992) smatraju da ono podrazumeva ekspanziju kulture. Postmodernizacija znači da je sada i sama kultura de-diferencirana kao
„postkultura". Simbolična moć, oslobođena „visoke/niske" hijerar­
hije umetnosti u modernom dobu, postaje medij za izgrađivanje

274

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

identiteta kroz „stil" i „ukus" u svakoj oblasti života. Kulturna
tradicija urušava se i završava kao „postkulturni tržni centar stilo­
va" namenjen potrošnji (1992: 37). Međusobne granice društve­
nih jedinica ruše se, a utvrđeni društveni identiteti kontinuirano
dovode u pitanje, tako da nepredvidivost i haos postaju norma,
umesto kontrole. Ukoliko postoji bilo kakav poredak, obezbeduje se kroz stabilizaciju znakova i simbola. Kako konstatuju Kruk
isaradnici (1992: 35):
progresivna diferencijacija kulture, društva i karakteristi­
ka ličnosti modernog doba neujednačena je do te mere
da i sama ideja nezavisnog, čisto društvenog struktural­
nog d o m e n a više nema smisla. U m e s t o toga, „društvo" se
mora shvatati u okvirima „kulture", paralelno sa znacima
i simbolima koji prožimaju i ruše strukturalne granice.
M o ć velikih društvenih f e n o m e n a m o d e r n o g doba, uklju­
čujući države, monopolističke e k o n o m s k e organizacije,
crkvu, vojne snage i naučne ustanove, slabi paralelno sa
kulturnim strujama koje se šire i osvajaju svet presecajući
ga u nepredvidivim pravcima.

Kruk i saradnici (1992) očigledno i u politici vide procese hiper-diferencijacije i de-diferencijacije. Naglašavaju ulogu „novih"
društvenih pokreta koje smatraju značajnijim od strukturalno
utvrđenih oblika klasne politike koji su došli do izražaja u korporatističkoj državi razvijenog modernog doba. Društveni pokreti
su hiper-diferencirani u tome što svi predstavljaju oličenje razno­
vrsnosti političkih procesa: „otvorenije organizacione strukture,
raznovrsnije elite, fluidniji i fragmentisani savezi i unije, složeni­
je mreže komunikacije" (1992: 163-4). Međutim, predviđaju
mogućnost njihove „normalizacije", paralelno sa apsorbovanjem
organizacija društvenih pokreta u formalne političke procese.
Ovo je, na primer, sudbina partije zelenih u Nemačkoj, koja se
sada kreće ka konvencionalnijem hijerarhijskom obliku (1992:
162-3). To, međutim, ne mora da znači neizbežno kooptiranje
radikalne politike. Smatraju da stare političke partije menjaju
svoje programe i otvaraju puteve za regrutovanje, što je posledica izazova dtuštvenih pokreta. U ovom smislu, konstatuju da je
hiper-diferencijacija društvenih pokreta imala trajni efekat time

275

DEMOKRATUA I DEMOKRATIZACIJA

što je raskinula sa modernim oblicima klasne politike i omogući­
la zastupanje većeg broja raznih interesa i stavova u fotmalnom
političkom procesu. Osim toga, očigledno je da de-diferencijaciju vide u zaokretu od klasne politike zasnovane na interesima ka
moralnijim stremljenjima „novih" društvenih pokreta. Ovo je,
međutim, prilično dubiozno. Dok su pojedini pokreti, kao što je
pokret zelenih, prepoznatljivo orijentisani na promenu morala,
u politici društvenih pokteta koja se odnosi na prava građana,
jasno je da njihovi interesi imaju značajnu ulogu.
Nije jasno da li je putanja diferencijacije i de-diferencijacije,
koji Kruk i saradnici trasiraju za politiku, usklađena sa njihovim
shvatanjem postmodernizacije kao radikalizacije modernog do­
ba. Stav da se društveni pokreti neizbežno „normalizuju" u okvi­
ru političkih partija više ukazuje na povratak politike na svoj mo­
deran oblik u kome se koncentrisala na insituciju specijalizovanu
za proizvodnju moći — nacionalnu državu. Bilo bi logičnije pret­
postaviti, upravo na osnovu teorije de-diferencijacije čiji su auto­
ri Kruk i saradnici, da će politika — umesto koncentrisanja na
državu — postati deo svake društvene jedinice i da će pokušaji da
se proizvede moć uslediti u svakom aspektu društvenog života.
Iz ove perspektive, ekspanzija kulture, koju smatraju posledicom
de-diferencijacije, takođe bi bila shvaćena na znatno drugačiji na­
čin. Ukoliko bi se o „kulturnim strujama koje se šire i osvajaju
svet" razmišljalo kao o mestima odvijanja kulturne politike, bilo
bi manje prostora da se ona definiše u okvirima kvazi-prirodnih
sila. Preduslov za ostvarivanje bilo kog stepena kontrole nad ne­
stabilnim i neizvesnim procesima postmodernizacije je stav koji
podrazumeva da je te procese moguće kontrolisati. Shvatanje kul­
turne politike kao mogućnosti usađene u sve aspekte društvenog
života doprinosi ovom stavu.
3

Teorija radikalne demokratije - Laklau i Muf
Postoje tri osnovna razloga zbog kojih su Laklau i Mufova
odabrani kao reprezentativni teoretičari demokratije u postmodernim uslovima i pored činjenice da se ne bave teoretskom obradom
postmodernog doba. Prvi i najznačajniji razlog, iz perspektive

276

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

njihove teorije radikalne demokratije, jeste da se ekspanzija kul­

ture kojom se u svojim teorijama bave sociolozi postmodernog
doba mora shvatati na način da pruža mogućnosti za demokra­
tizaciju, a ne da podriva radikalnu politiku. Premda se Laklau i
Mufova slažu sa teoretičarima postmodernog doba, a zapravo i
sa teoretičarima kompleksnosti — kao što su Ofe i Habermas — u
konstataciji da je društvo fragmentisano, a društvena solidarnost
problematična, to ne shvataju kao razlog za zadovoljstvo, niti za
očajavanje, već kao mogućnost za izgrađivanje izraženije egalitarnih i plurastičkih političkih saveza.
Drugo, mada je njihovo opredeljenje za liberalnu demokratiju, kao uslov radikalne demokratije, u određenom smislu i opre­
deljenje za moderno doba, način na koji tu demokratiju shvataju
u potpunosti je postmoderan. Kao i svi teoretičari vezani za postmodernizam, Laklau i Mufova zapravo odbacuju ovaj termin i
radije koriste termin „postmarksistički", s obzirom da njihovi ra­
dovi nastaju kao posledica razgrađivanja marksističke tradicije.
Ipak, apsolutno odbacivanje etikete „postmodernog" teško se
može odbraniti utoliko što je ovo razgrađivanje dovelo do antifundacionalizma, anti-esencijalizma i opredeljenja za karakteri­
stiku diskursa „postmodernog zaokreta" (v. deo 1.4. Postmoderni
zaokret u sociologiji?). Ovde je posebno značajan način na koji
Laklau i Mufova shvataju društvenu stvarnost kao diskurzivno
formiranu. Diskurs je ono što, po ovom objašnjenju, omoguća­
va percepciju, misao i shvatanje. Za Laklaua i Mufovu, činjeni­
ca ljudske egzistencije je da su naše percepcije stvarnosti uvek
nastale medijacijom u diskursu, a ne kao istorijski specifična ka­
rakteristika postmodernog doba. Bez obzira na to, iz ugla socio­
loga postmodernog doba — ukoliko teorija diskursa ne priznaje
zahteve za objektivnošću i sve konstatacije shvata kao tumačenje
iz određene perspektive, njen značaj u savremenoj misli je već
sam po sebi karakteristika postmodernog doba. Laklau i Mufo­
va ne analiziraju ekspanziju kulture u postmodernom dobu na
objektivan način, kao što to — po sopstevim tvrdnjama — čini, na
primer, Bauman. Zauzimaju stav da izvan tumačenja ne postoji
ništa, uz preporuku da adekvatna teorija demokratske politike to
mora uzeti u obzir.

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

277

Konačno, postoji prilično negativna konstatacija da su, u poređenju sa ostalim poststrukturalističkim teoretičarima demokratije, Laklau i Mufova retki autori koji su relativno orijentisani na
konkretnu sociološku problematiku. Poststrukturalistička demo­
kratska teorija najvećim delom se razvila u filozofiji, a ne sociolo­
giji (v., na primer, Young. 1990; Connoly, 1991; Rorty, 1991).
Kako smatraju Laklau i Mufova, problem radikalne demokratije je kako izbeći totalitarizam vezan za moderno uverenje
o apsolutnoj istini i vrednosti, s jedne strane, a fragmentaciju i
dezintegraciju solidarnosti vezanu za postmoderne „jezičke igre",
s druge strane. U stvari, skloni su shvatanju modernog doba u
okvirima koji su sliučni načinu na koji Liotar shvata postmoderno doba. Nadovezujući se na Kloda Lefora [Claude Lefort], mo­
derna društva vide kao društva u kojima je došlo do pražnjenja
centra moći. U društvima koja su prethodila modernom dobu,
monarh je bio otelotvorenje znanja, legitimiteta i moći, ali mo­
derno doba, sa krajem apsolutne monarhije, donelo je kraj i za
apsolutno uverenje. Uklanjanje vladara obezbedilo je uslove za
moguću demokratiju u kojoj se istina, vtednost i moć uvek mo­
gu osporavati. Međutim, to istovremeno otvara mogućnosti za
totalitarizam, odnosno, pokušaj da se ponovu osvoji centar mo­
ći, sa vizijom o tome šta je istinito i dobro za narod (Laklau and
Mouffe, 1985: 186—8). Jedini način da se pluralizam zaštiti od
totalitarizma, kao i mogućnost izgrađivanja političke zajednice
koja je više egalitarna i manje isključiva, Laklau i Mufova vide u
radikalizaciji liberalne demokratije.
Upravo način na koji Laklau i Mufova liberalnu demokrati­
ju smatraju održivom znači da pripadaju i jednom i drugom ta­
boru - modernom i postmodernom. Prvo, liberalna demokratija
je moderna, zasnovana na idealu doba prosvećenosti o ljudskoj
sposobnosti rasuđivanja kao osnovu društvene pravde. Međutim,
način na koji Laklau i Mufova shvataju liberalnu demokratiju je
postmoderan. Odnosno, smatraju da se njena održivost oslanja
isključivo na to kako je usađena u institucije zapada i opravdana
savremenom političkom retorikom; ne počiva na bilo kom ekstra-diskurzivnom osnovu, kao što su prirodna ljudska prava, ka­
ko su to smatrali mislioci doba prosvećenosti. Drugo, shvatanje

278

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

društva na način da je ujedinjeno oko prihvatanja legitimiteta
liberalne demokratije takođe im, čini se, daje više modernu nego
postmodernu dimenziju. Međutim, na postmoderan način, ovo
prihvatanje smatraju pluralističkim, drugačije tumačenim iz razli­
čitih perspektiva i — s obzirom da je zasnovano na neodređenosti
značenja — urođeno nestabilnim.
Kako smatraju Laklau i Mufova, liberalno-demokratska tra­
dicija je, kao i svaki drugi aspekt društvene stvarnosti, diskurziv­
na. Liberalno-demokratski termini „sloboda" i „ravnopravnost"
smatraju se „gramatikom" modernih društava (Mouffe, 1993:
65). To su znaci i, kao kod svih znakova, ne mora obavezno da
postoji referentni predmet koji simbolično označavaju (v. deo
1.3. Teorija diskursa i kulturna politika). Dakle, artikulišu se na
različite načine u skladu sa praksom u koju su smešteni. Društvo
je ujedinjeno oko „univerzala" slobode i ravnopravnosti, ali oni
ne dovode do homogenosti i poretka, s obzirom da je moguće
da postoji isto onoliko različitih tumačenja ovih znakova, koli­
ko i oblika prava građana (Mouffe, 1993: 71). Laklau i Mufova
traže od nas da uporedimo, na primer, diskurs nove desnice sa
diskursom demokratskih socijalista. Dok za neoliberale „slobo­
da" podrazumeva „nemešanje", naročito kada su u pitanju pra­
va na privatnu svojinu, za socijal-demokrate ona znači pozitiv­
nu sposobnost realizovanja životnih šansi (Laclau and Mouffe,
1985: 171-2).
Perspektive radikalne demokratije, dakle, nikada nisu beznadežne, s obzirom da značenja liberalno-demokratskog diskursa
nikada nije moguće konačno utvrditi. Međutim, konkretna mo­
gućnost njenog uspeha zavisi od specifičnih društvenih i politič­
kih uslova, a ne od univerzalnog potencijala političkih znakova.
Kako smatraju Laklau i Mufova, politika društvenih pokreta po­
kreće i obezbeduje osnov za dalju radikalizaciju liberalne demo­
kratije. Suprotstavljajući se neravnopravnosti, oni primenu „rav­
nopravnosti" uvode u nove domene i stvaraju uslove da se širi još
dalje. Istovremeno, borbe društvenih pokreta radikalno su plura­
lističke, s obzirom da podrazumevaju niz identiteta i političkih
arena; na taj način, bore se i za širenje „slobode" na nove grupe
građana (Mouffe, 1988).

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

279

Međutim, u cilju konsolidovanja veće ravnopravnosti i slo­
bode koje su — po mišljenju Laklaua i Mufove ostvarili društveni
pokreti — ovi teoretičari tvrde da društveni pokreti treba da se
ujedine u hegemonističkom projektu. Ovo je neophodno zato
što moćne grupe već deluju hegemonijom u odnosu na podređe­
ne grupe, tako da svaki uspeh podrazumeva potrebu da se ospori
i neutrališe uticaj njihove perspektive sveta. Konkretno, Laklau i
Mufova smatraju da su grupe koje imaju koristi od hegemonije
kapitalizma toliko moćne da projekat radikalne demokratije mo­
ra biti anti-kapitalistički, bar utoliko što je opredeljen za mešovitu ekonomiju i socijalnu državu, umesto za dominaciju tržišta
(Smith, 1988: 19-23).
Donekle iznenađuje to što Laklau i Mufova u ovom pogledu
toliko malo pažnje posvećuju državi. Država je očigledno značajna
za njihov projekat radikalne demokratije, zato što je istovremeno
vezana za liberalnu demokratiju i vladavinu prava, kao i za socija­
lizam, s obzirom na njegov naglasak na preraspodeli materijalnih
dobara. Teško je, međutim, objediniti opredeljenje za društveni
pluralizam i izraženo opredeljenje za ravnopravnost, s obzirom da
strukture osmišljene da promovišu ravnopravnost imaju tendenci­
ju ograničavanja pluralizma. Laklau i Mufova prepoznaju konstant­
nu tenziju u tadikalnoj demokratiji utoliko što institucionalizacija
demokratskih prava podrazumeva kolektivno organizovanje koje
je uvek u sukobu sa autonomijom pojedinaca i grupa (Laclau and
Moufife, 1985: 83—5). Međutim, ne govore o tome kako bi ova
tenzija trebalo da se prevaziđe na način da se ostvari radikalna, a
ne samo liberalna demokratija (Nash, 1998b: 55).
Jasno je, svakako, da je radikalna demokratija, kao hegemonistički projekat, daleko od demokratije zasnovane na racional­
nom konsenzusu, kako to vidi Habermas. Mada podrazumeva
potrebu da se različiti društveni identiteti međusobno povezu
oko zajedničkih ciljeva, takav argument se smatra pragmatičnim
i strateškim. Laklau i Mufova daju prioritet borbi mišljenja u od­
nosu na konsenzus, tako da — kako tvrde — svaki pokret u okviru
koalicije treba da očuva autonomiju i razlike u odnosu na ostale,
ukoliko to ne odstupa od zajedničkog projekta. U smislu u ko­
me konsenzus podrazumeva pokušaj da se zauzme „upražnjena

280

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

pozicija moći" u savremenim društvima, smatraju ga — kao i Liotar — „terorističkim", ostvarenim na osnovu isključivanja projeka­
ta suprotstavljenih projektima koji postoje u izgrađenoj zajednici
(Mouffe, 1993: 69). Po njima, demokratija nije moguća bez mo­
ći; moć je usađena u svaku političku situaciju ukoliko je iz nje is­
ključena alternativna praksa (Laclau, 1990: 3 3 - 6 ) . To, međutim,
ne znači da time postaje totalitarna. Naprotiv, demokratija zavisi
od moći utoliko što je neophodno stvoriti uslove u kojima poje­
dinci mogu da preuzmu kontrolu nad svojim životima. Kao što
konstatuje Vilijem Konoli [William Connolly] (1991: 2 1 2 - 1 3 ) :
Hegemonija radikalne demokratije uspeva kada perspek­
tiva prepoznatljive konstelacije ostvaruje prednost u više
oblasti javne rasprave, frakcije koje pružaju otpor i dalje
deluju javno artikulišući okvire svog suprotstavljanja i
obezbeđujući kompromise na nekim od ovih frontova,
informativni mediji, zakonodavni i izborni sistem funkcionišu tako da međusobna borba mišljenja koalicija bude
relativno otvorena i da su zaštićena elementarna prava na
život, značajan stepen ličnog samo-opredeljenja, slobo­
du izražavanja i puna prava građana u reprezentativnom
upravljanju. (Connolly, 1 9 9 1 : 2 1 2 - 1 3 )
Kritike projekta radikalne demokratije, čiji su autori Laklau
i Mufova, uglavnom se odnose na tri osnovne oblasti. Prvo, iz
metarijalističke perspektive, tvrdi se da njihove analize nedovolj­
no naglašavaju ograničenja društvenih struktura i institucija. Nji­
hov radikalni konstruktivizam znači da nisu u stanju da sagleda­
ju odgovarajući značaj materijalnih uslova u kojima se odvijaju
međusobne artikulacije političkih okvira i koji značajno utiču na
uspeh konkretnih hegemonističkih projekata. Drugim recima,
nisu u stanju da objasne zašto neke artikulacije imaju efekta, a
neke ne (Smith,1998: 55—6). Laklau i Mufova ipak analiziraju
uslove za radikalnu demokratiju smatrajući da su oni posebno
povoljni u savremenom društvu. Tvrde da su društveni pokreti
postali politička snaga u većoj meri nego tradicionalni „nosilac"
socijalističke revolucije — radnička klasa, zbog kretanja samog ka­
pitalizma. Iz slične perspektive kao Kruk i saradnici (1992), konstatuju da su komodifikacija, birokratizacija i mediji apsolutno

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

281

prodrli u ono što je ranije bila privatna sfera zajednice i porodi­
ce. Nasuprot Habermasu, smatraju da mešanje države i ekonomi­
je otvara mogućnosti za političko suprotstavljanje i mobilizaciju.
Komodifikacija društvenih potreba, državna intervencija u formi
socijalne države i rušenje tradicionalnih vrednosti doma stvaraju
nove odnose subordinacije, a istovremeno izazivaju niz otpora u
formi društvenih pokreta (Laclau and Mouffe, 1985: 160-4).
U drugom smislu, međutim, činjenica je da - ukoliko Laklau i Mufova nemaju opštu teoriju društvenih struktura i in­
stitucija — nisu moguće teoretske konstatacije o razlozima zbog
kojih su neke artikulacije uspešne, a druge ne. U stvari, protive
se takvim teorijama, na osnovu toga što ne postoje neophodne
veze između konkretnih društvenih struktura i identiteta, tako
da bi a priori teorija društva neizbežno zanemarila njegovu istorijsku specifičnost. Prednost teorije hegemonije je, kako ističu, u
tome što ona društveni život ne tumači u okvirima ahistorijskih
„suština", već izoštrava našu osetljivost na specifičnosti formira­
nja identiteta i kompleksnog strukturalnog pozicioniranja. Ana
Mari Smit [Anna Marie Smith] (1998) tvtdi da je ipak moguće
formirati opštija viđenja primenom teoretskih alata koja su razvi­
li Laklau i Mufova, kroz komparativne studije koje identifikuju
razlike i sličnosti u raznim društvenim kontekstima. Konstatuje
da bi političke artikulacije trebalo da smatramo uspešnim u slu­
čajevima kada imaju neki kontinuitet ili „porodičnu sličnost",
uz utvrđene diskurse (Smith, 1998: 159—61).
Drugo, iz habermasovske perspektive, konstatuje se da mo­
del demokratije, u kome se ishod zasniva na moći, nije legitiman.
Model demokratije koji nude Laklau i Mufova pripada vrsti mo­
dela koji se ponekad naziva „agonističkim". To je model u kome
centralno mesto ima konstatacija da ne postoje utvrđena uverenja koja mogu biti oslonac - ni naučna, ni moralna - kao i da
ne postoji konačni autoritet za rešavanje spornih pitanja; postoji
samo oscilirajuće suprotstavljanje brojnih tumačenja kroz koje
se formiraju politički identiteti i pozicije. Dok poststrukturalisti
smatraju agonizam demokratskim zato što nijednoj od političkih
mogućnosti unapred ne uskraćuje artikulaciju i suprotstavljanje,
za tacionaliste problem je u tome što se, bez konačnog izricanja

282

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

presude o ishodu političke borbe, ne može sa sigurnošću tvrditi
da je taj ishod „dobar i pravedan", a ne „nepravedan, rasistički,
nepouzdan i nepostojan" (Benhabib, 1996: 8).
Ovu konstataciju komplikuje činjenica da, kao što smo videli, Laklau i Mufova zapravo smatraju da radikalno-demokratska
slika ne zavisi od ishoda „situacije idealnog govora", već od tra­
dicija liberalne demokratije zapada. Mada je, po njihovom miš­
ljenju, njene okvire moguće suštinski osporiti, ipak smatraju da
ova tradicija ograničava principe koje bi radikalno-demokratska
zajednica trebalo da usvoji. Nema garancija za ishod agonističke
demokratije, ali je izvesno da radikalizovana liberalna demokratija podrazumeva da građani jedni druge tretiraju kao slobodne i
ravnopravne, te da budu zaštićene institucije reprezentativne de­
mokratije, vladavina prava i podela na javno i privatno (Mouffe,
1993: 128-33).
Međutim, opredeljenje Laklaua i Mufove za političke tra­
dicije zapada dovodi do treće kritike njihovog rada, po kojoj je
„radikalno-demokratska slika" ograničena u multi-kulturnom
društvu. Važno je razjasniti aspekte zbog kojih se njihov model
demokratije može smatrati evrocentričnim. Kako konstatuje La­
klau, radikalna demokratija pretpostavlja da i sama tradicija zapa­
da mora biti pozvana na odgovornost tamo gde je podrazumevala lažno pozivanje na univerzalizam i isključivanje manjina koje
navodni zajednički ideali ne priznaju (Smith, 1998: 188—9). Me­
đutim, ukoliko smatraju da politička tradicija zapada ograničava
rezultate radikalne demokratije, model pluralizma koji nude La­
klau i Mufova je nedovoljan. U svetu koji se globalizuje, važno je
i da se priznaju i poštuju oni koji sebe ne smatraju „zapadnima",
kao i da se sa njima pregovara. Razmišljajući o aferi Rušdi, u
kojoj se islam suprotstavlja liberalizovanom hrišćanskom zapadu
(v. deo 2.3. Globalizacija i relativizacija i pluralizacija
zapada),
Mufova tvrdi da islam predstavlja pretnju demokratskom plurali­
zmu zato što ne prepoznaje razliku zapada između verskog i svetovnog prava od koje zavisi pluralizam. Zapadno moderno doba
zasnovano je, kao što su pokazali muslimani, na hrišćanstvu uto­
liko što svetovno društvo priznaje kao poseban domen, a to se
kod islama ne događa (Mouffe, 1993: 132). Premda je Mufova

283

DEMOKRATLIA I DEMOKRATIZACIJA

u pravu kada konstatuje da je slučaj Rušdi pokrenuo teška pi­
tanja, iz perspektive političkog dijaloga ipak je korisnije da se
0 muslimanskim identitetima razmišlja na način da su višestru­
ki, oslonjeni na relacije i neutvrđeni, ispresecani intrakulturnim
1 transkulturnim antagonizmima — kao što Laklau i Mufova u
anti-esencijalističkim okvirima razmišljaju o zapadnim „hrišćanskim" identitetima — a ne na neki način koji izražava kulturne
norme. Svakako je činjenica, kao što tvrdi Mufova, da je para­
doks demokratije u tome što se jedino može održati represijom
nad onim što je nedemokratsko. Pluralizam mora imati granice.
Međutim, jasno je da represija treba da bude poslednja solucija,
kada razgovor više nije moguć; tradicije ne treba a priori procenjivati kao neizbežno nedemokratske.
Može se reći da, s obzirom na njihovo konačno ograničeno
shvatanje pluralizma, teorija radikalne demokratije Laklaua i Mufove ostaje suviše kulturno specifična. Kao što smo videli, Habermasov model deliberativne demokratije takode je ograničen
svojom kulturnom specifičnošću. Naglasak koji stavlja na razum
potencijalno isključuje one koji se lako ne uklapaju u norme ko­
munikacije na osnovu racionalne rasprave. U ovom smislu, ma­
da oba modela — radikalne demokratije koji nude Laklau i Mufo­
va i Habetmasov model deliberativne demokratije — pokušavaju
da poštovanje razlika u progresivnoj političkoj zajednici postave
na pravo mesto, u konačnom smislu ipak ukazuju na nedovoljnu
„odgovornost prema različitosti". Premda Laklau i Mufova shvataju demokratiju na postmoderan način, to shvatanje je i dalje
previše u okvirima moderne tradicije, gde pluralizam ne tteba da
bude ograničen na one koji se identifikuju kao zapadni. Ovo je
posebno ozbiljno kada se radi o demokratizovanju globalizacije
i značaju pružanja mogućnosti za međusobni internacionalni i
transnacionalni dijalog različitih kulturnih tradicija.

5.3.

GLOBALIZACIJA U CILJU D E M O K R A T I Z A C I J E

Najistaknutije viđenje socioloških implikacija globalizacije
u cilju demokratizacije daje Dejvid Held. Njegova teorija kosmopolitskog demokratskog upravljanja je značajan pokušaj da
4

284

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

se razvije sociološko shvatanje potencijala za demokratizaciju po­
litičkih institucija izvan granica nacionalne države. Habermas se
donekle bavio razmišljanjem o potrebi za javnom sferom na nivou
cele Evrope, sada kada se prava građana rekonstruišu na nadnacio­
nalnom nivou u Evropskoj Uniji (Habermas, 1992). Rukovodeći
se radikalno-demokratskim opredeljenjem, Vilijem Konoli zalaže
se za postnacionalno shvatanje zahteva za priznavanje u ime onih
koji su ranije bili isključeni kao punopravni građani (Connolly,
1996). Činjenica je, međutim, da teoretičari ovih tradicija i dalje
poklanjaju vrlo malo pažnje pitanju globalizacije. Held se ponekad
smatra teoretičarom deliberativne demokratije i činjenica je da, po
njegovom mišljenju, kosmopolitsko demokratsko upravljanje podrazumeva odlučivanje. Međutim, ovaj aspekt njegove teorije ima
malo dodirnih tačaka sa Habermasovim modelom. Held kritikuje
Habermasovu ideju da se motivacija za konsenzus ugrađuje u sve
govorne postupke, kao i da je on neophodan za demokratiju. Pod
deliberativnom demokratijom očigledno podrazumeva nešto opštiju dimenziju: davanje legitimiteta odlukama koje proizlaze isklju­
čivo iz odlučivanja naroda koji mora imati mogućnost samo-opredeljenja. Za demokratiju nije neophodan čak ni ideal konsenzusa,
kao što je to smatra Habermas; odluke većine moraju se smatrati
obavezujućim (Held, 1980: 3 9 6 - 8 ; Held, 1991: 229).
Kao što ćemo videti u sledećem delu knjige, najozbiljniji
problem za teoriju kosmopolitskog demokratskog upravljanja je
u tome što ne razvija shvatanje značaja kulturne politike za glo­
balnu demokratizaciju. Held prilično zanemaruje pitanje kako
je moguće realizovati kosmopolitsku demokratiju, mada ga interesuje sagledavanje njenog potencijala u savremenim globalnim
procesima. Ukoliko postoji saglasnost o tome da je neophodna
reskonstrukcija sadašnjeg svetskog (poremećenog) poretka, što
podrazumeva osporavanje i transformisanje postojećih, nede­
mokratskih identiteta i prakse, onda se kulturna politika mora
smatrati značajnom. Held se i sam bavi kulturnom politikom s
obzirom da tvrdi da je globalna demokratija moguća, nasuprot
skeptičnom stavu da se nikada neće desiti, zato što demokratiza­
cija nije u kratkoročnom interesu najmoćnijih zemalja. Kao što
ističe Mekgru [McGrew] (1997), pobornici globalne demokratije

285

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

zauzimaju stav da se idejama može nešto postići, da je svet podložniji posredničkom delovanju i manje nepromenljiv nego što
to skeptici priznaju i upravo to je osnov od koga polaze u svojim
predlozima. Na taj način, mogu da doprinesu mogućnostima za
globalno upravljanje sa izraženijom demokratskom dimenzijom.
Kosmopolitsko

demokratsko

upravljanje

Heldov model globalne demokratije u osnovi se bavi rekon­
strukcijom već postojećih formalnih političkih institucija na in­
ternacionalnom i transnacionalnom nivou, da bi te institucije
istovremeno postale više globalno orijentisane i više demokrat­
ske. Daje koristan rezime ovog problema:
značenje i mesto demokratske politike moraju se ponovo
osmisliti u odnosu na niz lokalnih, regionalnih i globalnih
procesa koji se međusobno preklapaju. Tri karakteristike
tih procesa [moraju biti] naglašene: prvo, način na koji pro­
cesi međusobnog ekonomskog, političkog, vojnog i kultur­
nog povezivanja menjaju prirodu, obim i svojstva suverene
države, paralelno sa osporavanjem i sužavanjem njene ,,regulatorne" sposobnosti u pojedinim sferama; drugo, način
na koji se kroz regionalnu i globalnu povezanost stvaraju
međusobne spone država i građana zbog kojih se njihove
političke odluke i posledice prepliću i zavise jedne od dru­
gih, što dovodi do promena karaktera i dinamike samih po­
litičkih sistema; treće, način na koji lokalne grupe, pokreti i
nacionalizmi sa nižeg nivoa preispituju državu kao reprezen­
tativan i odgovoran sistem moći. (Held, 1995a: 267)
Globalizacija ima jasne implikacije za reprezentativnu demokratiju, s obzirom da je vezana za suverenitet i autonomiju nacio­
nalne države. Osnovno načelo demokratije, ma kako ograničeno
u teoriji i ptaksi „realno postojećih" liberalnih demokratija, jeste
samo-opredeljenje naroda: ljudi treba da vladaju uslovima sopstvenog života. Ovaj ideal samo-opredeljenja ima jasnu prostornu
dimenziju: institucije reprezentativne demokratije, kroz koje vla­
da „narod", podrazumevaju institucije nacionalne države i suve­
renitet naroda poistovećuje se sa suvetenitetom države. Ukoliko
globalizacija sužava autonomiju i suverenitet nacionalne države,

286

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

onda to čini i liberalna demokratija. Takođe je jasno da ne po­
stoji neposredna mogućnost jednostavnog povećanja liberalnodemokratskih institucija, tako da obuhvate šire teritorijalne zahteve, ne postoji mogućnost „svetske vlade" koja bi bila napisana
velikim početnim slovom. Heldov projekat više podrazumeva
razmišljanje o tome kako bi bilo moguće razviti već postojeću
praksu, institucije i organizacije u cilju realizacije modela kosmopolitske demokratije koji predlaže (Held, 1995a, b).
Polazna tačka je, dakle, da je autonomija nacionalne države
sada ozbiljno ograničena globalnim procesima, dok je njen su­
verenitet istovremeno podeljen na nacionalne, regionalne i inter­
nacionalne institucije i ograničen tim pluralitetom. U kosmopolitskom upravljanju, došlo bi do međusobne preraspodele moći
na ovim različitim nivoima, čime bi se u celini povećala odgo­
vornost institucija nadležnih za upravljanje, a takođe obezbedio
zakonodavni okvir koji bi svima garantovao demokratska prava.
Na taj način, razvijalo bi se ono što Held naziva „principom auto­
nomije" koji čini suštinu demokratije:
ljudi treba da uživaju jednaka prava (i prema tome, da ima­
ju jednake obaveze) u okviru koji stvara i ograničava raspo­
ložive mogućnosti, odnosno, treba da budu slobodni i rav­
nopravni u odlučivanju o uslovima svojih života sve dok
taj okvir ne postave tako da se time negiraju prava drugih.
(Held, 1 9 9 1 : 2 2 8 ; uporediti sa Held, 1 9 8 7 : 2 7 0 - 1 )

Demokratija, dakle, istovremeno podrazumeva prava na de­
mokratsko odlučivanje, čime se omogućava učešće u usmeravanju kolektivnog života, kao i prava pojedinca na slobodu u odno­
su na sopstveni život.
Kao što smo videli u poglavlju 4 (deo 4.5.), uz međunarodno
pravo već smo postali građani sveta utoliko što se zakoni o ljud­
skim pravima sve više primenjuju. Takođe, postoje i čvrsto ute­
meljene međunarodne političke institucije, kao što su UN sa svo­
jim telima, Svetska banka, M M F itd., koje u određenoj meri već
regulišu vojnu i ekonomsku problematiku sveta. Held predlaže
da se ove institucije prošire u cilju realizacije kosmopolitskog de­
mokratskog upravljanja.

DEMOKRATUA I DEMOKRATIZACIJA

287

U kratkom roku, kako tvrdi Held, kako bi se povećala de­
mokratska odgovornost i obezbedila demokratska prava, UN se
moraju se reformisati i uskladiti sa uslovima svoje povelje, naroči­
to u pogledu primene konvencija o ljudskim pravima i čuvenog
obećanja „da će buduće generacije zaštititi od strahota rata" (citat
u Falk, 1995: 174). Demokratska prava, uključujući građanska,
politička, socijalna i ekonomska prava, treba da budu ugrađena u
ustave na nacionalnom i internacionalnom nivou, što obezbeđuje ne samo formalnu, već i materijalnu dimenziju globalne demokratije i omogućava individualnu autonomiju. U dugom roku,
povelja UN mogla bi se proširiti tako da Generalna skupština
ima izraženiji kvalitet globalnog parlamenta koji je u stanju da
donosi međunarodne zakone o pitanjima iz nadležnosti UN i da
obezbedi njihovo sprovodenje, čak i vojnom intervencijom, ako
je to potrebno. Međutim, da bi se obezbedio maksimalni stepen
odgovornosti za specifična globalna pitanja, kao što je regulisanje tržišta i ekološka problematika, treba povećati obim ovlašćenja na regionalnom nivou — kao što je to slučaj u Evropskoj Uni­
ji — naročito u Latinskoj Americi i Africi, gde su pojedinačne
nacionalne države najslabije u međunarodnom smislu. Heldov
model zasniva se na principu „subsidijarnosti" koji primenjuje
Evropska Unija: odluke treba da se donose na lokalnom nivou,
koliko je god to moguće, kako bi se maksimalno podigao stepen
odgovornosti i učešća onih na koje se odnosi konkretna proble­
matika. Pored toga, Held predlaže mogućnost transnacionalnih
referenduma u slučajevima kada to određena pitanja zahtevaju.
Važno je konstatovati da Heldov model ne ignoriše, niti
zaobilazi nacionalnu državu kao politički centar. Više se radi o
izmenjenoj ulozi nacionalne države, na način da postaje jedan,
vrlo moćan, politički činilac medu ostalima na polju globalne
politike. Osim toga, politička tela sa kojima deli svoj suverenitet
su ona tela na koja je inicijalno prenela svoju moć u cilju ostva­
rivanja većeg stepena kontrole nad kretanjima u okviru i izvan
svojih granica. Nacionalna država zapravo stiče moć na ovaj na­
čin, time što učestvuje u međunarodnim pregovorima i sporazu­
mima radi regulisanja globalnih procesa koje bi, inače, mogla da
kontroliše u vrlo malom obimu.

288

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Međutim, jedna od osnovnih k r i t i ' H e l d o v o g modela kosmopolitskog globalnog upravljanja je da ne poklanja dovoljno
pažnje kontinuiranoj moći nacionalnih država. Konstatuje se
da nacionalne države ne mogu jednostavno da podležu međuna­
rodnom pravu na način koji predlaže Held, s obzirom da — bez
globalne države — ne postoje globalne mirovne snage, osim onih
koje obezbeduju te države. Sve dok su političke institucije inter­
nacionalne, a ne nadnacionalne, one zavise od nacionalnih dr­
žava, odnosno, od onih država koje su ekonomski i vojno naj­
moćnije. Po shvatanju škole međunarodnih odnosa poznate kao
„realizam", u politički turbulentnom svetu, jedino je racionalno
predvideti opasnost od ostalih država i biti spreman za sukob,
kada je to neophodno. Ovo znači povećanu opasnost za sve, ta­
ko da će — u situaciji kada ne postoji nadmoćna država — i me­
đunarodna saradnja uvek doživeti neuspeh. Konkretno, moćna
zemlja kao što su SAD, koja na odbranu troši koliko sledećih de­
set država zajedno, nije zainteresovana za više demokratski režim
globalnog upravljanja u kome bi svakako bila manje moćna kao
država (McGrevv, 1997: 2 5 4 - 7 ) .
Druga kritika Heldovog modela, u sličnom kontekstu, je
da ne pokazuje kako bi se globalni kapitalizam podrvgao rigoroznijim kontrolama nego što je to sada slučaj, bez čega bi de­
mokratska ptava za mnoge ljude bila u velikoj meri irelevantna
(McGrevv, 1997: 253). Ovo pitanje je posebno značajno. Godi­
ne 1999., posle decenije neoliberalne hegemonije na svetskim
tržištima i kolapsa ekonomija istočne Azije i Rusije, špekulisalo
se o mogućoj svetskoj krizi ukoliko se ne ostvari veća kontrola finansijskih tržišta. Ustvari, nije tačno da ne postoji regulativa ko­
ja kontroliše globalno „slobodno tržište"; ono jedino i može da
funkcioniše zahvaljujući toj regulativi koja dozvoljava globalne
finansijske tokove, obezbeđuje legalne garancije u kreditiranju,
utvđuje devizne kurseve itd. Nacionalna „deregulacija" ili kraj pro­
tekcionizma, koji je omogućio globalizaciju, a sada se u značajnoj
meri svodi na kontrolu nacionalnih država nad domaćom ekono­
mijom, ipak ima zalede u raznim oblicima međunarodne regula­
tive (Altvater and Mahnkopf, 1997). Ono što Held predlaže je ši­
renje međunarodnih sporazuma radi kontrole multinacionalnih

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

289

kompanija, koji ih obavezuju da isplaćuju minimalne plate, bri­
nu o zdravlju i sigurnosti radnika, vode politiku ravnopravnih
mogućnosti itd. Kao što opravdano konstatuje, u situaciji kada
multinacionalni sistemi mogu slobodno da pokrenu proizvodnju
u bilo kojoj zemlji, takvi sporazumi mogu se sprovoditi samo na
međunarodnom nivou (Held, 1995a: poglavlje 11).
Međutim, ono na šta ukazuju obe kritike je da Held — mada
identifikuje potencijal za demokratsko kosmopolitsko upravljanje
u postojećim političkim organizacijama i institucijama - nedovolj­
no razmišlja o tome kako bi se to upravljanje moglo realizovati
pod uslovima u kojima lidere pojedinih nacionalnih država i mul­
tinacionalnih kompanija nije moguće naterati da demokratske
principe prihvate kao obavezu. Premda se Held zapravo u odre­
đenoj meri bavi kulturnom politikom, iznoseći svoj model demokratije radi dalje rasprave i — kako se nada — primene, sâm model
ostavlja vrlo malo prostora za razmatranje procesa na osnovu kojih
bi elementi, koji čine njegovu definiciju demokratije, mogli biti
prihvaćeni, primenjeni, modifikovani, negirani ili odbačeni. Ovo
mora biti vrlo značajan aspekt projekta ukoliko treba da bude rea­
lan, umesto jednostavno — utopistički. Bez namere da potcenimo
ovaj problem, u sledećem delu bavimo se aspektima kulturne poli­
tike koji bi mogli doprineti njegovom rešenju.
Globalna demokratija i kulturna politika
Ukoliko treba da se realizuje potencijal za kosmopolitsko de­
mokratsko upravljanje koji je identifikovao Held, mora se shva­
titi značaj kulturne politike. Sveobuhvatne i radikalne promené
neophodne su u sagledanim interesima i definicijama onoga što
je moguće. Postoje mogućnosti da se tako značajne promené i
ostvare, s obzirom da se ekonomisti i lideri država uglavnom sla­
žu da globalni kapitalizam podrazumeva energično upravljanje
ako treba izbeći krizu, da su globalni rizici u velikoj meri izraženi
i da, po okončanju hladnog rata 1989. godine, formalne instituci­
je novog svetskog (poremećenog) poretka tek treba stabilizovati.
Ove mogućnosti, međutim, treba odmeriti u odnosu na opšte pri­
sutnu nezainteresovanost za saradnju na međunarodnom planu

290

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

koja je izražena kod većine ljudi u razvijenim liberalnim demokratijama. Bez aktivnog uključivanja ovih građana u procese us­
postavljanja više demokratskih globalnih institucija, malo je verovatno da je te procese moguće realizovati.
Perspektive za budućnost koje daju najviše nade ogledaju se
u pojavi globalnog građanskog društva. Međutim, istovremeno
se ni država ne može ignorisati, kao mesto na kome se odvija
demokratska politika. Bez obzira na njen izmenjen položaj kao
centra političke aktivnosti, kao što smo videli u ovoj knjizi, ono
što je danas bolje definisano kao internacionalizovana umesto na­
cionalna država i dalje je moćan akter u globalnom političkom
poretku. Posebno je značajna u smislu demokratizacije, s obzi­
rom da su izabrane vlade izložene uticaju građana koji ostvaru­
ju demokratska politička prava. Konačno, međunarodno pravo,
koje već ima važnu ulogu u životima građana liberalnih demokratija kroz ljudska prava, mora se demokratizovati ukoliko iz
kosmopolitskog demokratskog upravljanja treba zaista eliinisati
svako isključivanje.
Globalno gradjansko društvo
i globalni društveni pokreti
„Globalno građansko društvo" je širok pojam, a obuhvata
organizacije, udruženja i pokrete koji postoje „iznad pojedinca
i ispod države, ali izvan nacionalnih granica" (Wapner, citat u
McGrew, 1997: 13). Najuspešnije transnacionalne organizacije
su međunarodne nevladine organizacije, kao što su Crveni krst,
Médicins sans Frontières, Save the Children, Oxfam, Greenpeace i
Amnesty International. Broj ovih organizacija se neverovatno povećao: 1909. godine bilo je 176 međunarodnih nevladinih orga­
nizacija, da bi 1989. godine njihov broj dostigao 4.624 (Held,
1995a: 108). Ne može se za sve ove organizacije i pokrete reći da
deluju u pravcu demokratizacije; mnogima od njih ne rukovodi
se na demokratski način, a neke od njih imaju autoritarne pro­
jekte. Ipak, noviji razvoj globalnog građanskog društva, u kome
takve organizacije igraju značajnu ulogu, daje povoda za nadu da
je kosmopolitsko demokratsko upravljanje moguće ostvariti.

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

291

S obzirom da ne postoji globalno pravno telo koje sprovodi
demokratiju, globalnu demokratiju je moguće realizovati isključi­
vo kroz pritiske na postojeće političke institucije: kao prvi korak
u pravcu stvaranja novog svetskog poretka, postojeće dtžave mora­
ju biti lišene ovlašćenja koja primenjuju protiv sopstvenih građa­
na ili kako bi onemogućile intenzivniju međunarodnu saradnju
radi sopstvenih neposrednih intetesa (Falk, 1994a; Archibugi and
Held, 1995). Irna slučajeva koji dokazuju uspeh takve strategije,
mada ih je moguće identifikovati samo iz okvira sociologije u ko­
joj se institucije shvataju na način da se formiraju u društvenoj
akciji, a ne od strane velikih društveno-ekonomskih srruktura i
organizacija; drugim recima, sociologije koja ozbiljno shvata kul­
turnu politiku, kao dimenziju koja suštinski izgrađuje društveni
život. Kako konstatuje Džems Roseno [James Rosenau] pišući o
„plišanoj revoluciji" u istočnoj Evropi posle 1989. godine:
Empirijski gledano, previše je trgova sveta na k o j i m a se
u poslednje vreme ljudi masovno okupljaju postavljajući
brojne različite zahteve i uvek se ponovo vraćaju, čak i
kada su suočeni sa brutalnim m e r a m a koje država preduzima da bi ih potisnula; na taj način, sukobi eskaliraju
i pat pozicija se produbljuje sa učestalošću k o j a ukazuje
na zarazne posledice, što probleme domaćeg poretka transformiše u procese globalnog poretka . . . ignorisanje m o ­
gućnosti da mikro nivo može da bude izvor, isto koliko i
posledica globalne promene. (Rosenau, 1 9 9 2 : 273—4)

Mada Held smatra da je koncept globalnog građanskog druš­
tva „preuranjen" (Held, 1995a: 125), drugi su mišljenja da po­
tencijalno deluje u pravcu demokratizacije političkih institucija
i globalnih procesa „odozdo na gore", uz korišćenje svih vrsta
oružja kojima raspolažu slabi, uključujući javne proteste, potro­
šačku moć, prekid rada, sabotažu, mobilisanje javnog mišljenja
u globalnim masovnim medijima itd.
Organizacije i pojedinci u građanskom društvu mogu nepo­
sredno doprineti internacionalizaciji nacionalnih država i jačanju
globalnih političkih institucija. Kao što smo videli, ovo je najizra­
ženije u Evropi, gde se građani sve više obraćaju Evropskom su­
du pravde kako bi prevazišli ono što doživljavaju kao nepravdu

292

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

nacionalnog zakonodavstva, ali se isto dešava i u svakoj situaciji
kada građani vrše pritisak na svoje vlade i drugačijeg delovanja sa
globalnim efektima, odnosno, na vlade drugih zemalja u pravcu
drugačijeg delovanja sa nacionalnim ili globalnim efektima. Go­
tovo je izvesno da su ekonomske sankcije protiv Južne Afrike,
mada bez podrške moćnih zemalja kao što su Britanija i SAD,
na primer, doprinele kraju apartheida. Osim toga, angažovanjem
u međunarodnim nevladinim organizacijama, kroz neposredno
upućivanje zahteva Ujedinjenim nacijama, u vezi sa problemati­
kom kao što su ljudska prava i životna sredina, pojedinci i grupe
takođe mogu uticati na političke institucije sa širim međunarod­
nim ođekom (Alger, 1994).
Ukoliko demokratija podrazumeva više od institucija repre­
zentativne demokratije, globalno građansko društvo predstavlja
i potencijal za ostvarivanje više egalitarnih i participatornih od­
nosa u svakom aspektu društvenog života. Demokratizacija je u
ovom smislu usko povezana sa aktivnostima društvenih pokreta
i politizacijom svakodnevnog života do koje dovode. Ukoliko su
društveni pokreti usmereni na otpor i transformaciju na nivou
svakodnevnog života, međuljudskih relacija i odnosa u zajednici
bar u istoj meri u kojoj ih interesuje politika na nivou nacional­
ne države, onda je njihov položaj posebno dobro pozicioniran za
angažovanje na polju transnacionalne politike koja pogoduje globalizaciji. Ekološka organizacija Friends of the Earth je, recimo,
primer povezanosti globalnog i lokalnog, s obzirom da je svaka
lokalna grupa potpuno autonomna i bavi se problematikom ko­
ja je relevantna za neposredno okruženje, dok ova interesovanja
istovremeno povezuje sa nacionalnim i internacionalnim kam­
panjama pokrenutim od strane organizacije kao celine (Washbourne, 1999). Na isti način, ženski pokret povezuje žene širom
sveta, u cilju politizovanja problema u domenu rada, porodičnih
odnosa i siromaštva žena na globalnom nivou — naročito posle
Pekinške konferencije 1995. godine, dok se lokalne grupe i žene
kao pojedinci istovremeno bave ovom problematikom u svako­
dnevnom životu (Dickenson, 1997).
Naravno, kao što smo konstatovali u poglavlju 3, to ne znači
da su žene nezainteresovane za aktivnosti kroz strukture države:

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

293

jedna od platformi globalnog feminističkog pokreta je, na primer, da žene treba da budu bolje zastupljene u procedurama li­
beralne demokratije. Međutim, zbog toliko izražene dominacije
zastupanja klasa u političkim partijama, kod društvenih pokreta
prisutna je tendencija relativne neintegrisanosti u političke struk­
ture nacionalne države. Nasuprot uobičajenoj pretpostavci da
globalizacija narušava demokratiju, moguće je, dakle, da su novi
društveni pokreti - sa razvojem svojih širokih mreža, komunika­
cija i kampanja čime dopunjuju globalno shvatanje problemati­
ke kojom se bave — zapravo u boljoj poziciji da utiču na institu­
cije globalnog upravljanja nego što je to slučaj sa tradicionalnim
partijama i organizacijama usmerenim na nacionalnu državu.
Moguće je da će se pokazati da je „globalna zajednica sudbine",
koja nasleđuje „nacionalnu zajednicu sudbine" modernog doba,
ustvari više demokratska za društvene pokrete, kako u smislu
formiranja globalnog građanskog društva, tako i s obzirom na
uticaj koji pokreti mogu da usmere kroz formalnije institucija
globalnog upravljanja.
Transnacionalni društveni pokreti nesumnjivo mogu done­
kle uticati na aktivnosti multinacionalnih kompanija, koje je teš­
ko kontrolisati kroz politiku nacionalne države. Ovo čine tako
što utiču na odluke pojedinaca kada su u pitanju potrošački izbo­
ri i etičke investicije, kao i kroz moralne pritiske preko medija.
Na primer, posle protesta i opšteg bojkota njenih proizvoda kada
je naftna kompanija Shell najavila planove da potopi naftnu plat­
formu Brent Spar, došlo je do značajnih promena u njenoj politi­
ci. Shell je 1997. godine formirao Službu društvene ogovornosti
za praćenje poslovne politike i obavljanje raznih poslova, a 1998.
godine kompanija je objavila iscrpan izveštaj sa podacima o no­
vo usvojenoj korporativnoj odgovornosti u odnosu na ekološka
i ljudska prava (Giddens, 1998: 4 9 - 5 0 ) . U ovom slučaju, eko­
loški protest u građanskom društvu bio je znatno efektniji nego
političari koji deluju kroz državnu regulativu.
Konačno, kao što smo konstatovali, jedan od najznačajnijih
aspekata politike društvenih pokreta je formiranje kolektivnih
identiteta: podređene grupe moraju promeniti način na koji se­
be shvataju i način na koji ih shvataju drugi. Očigledno, ukoliko

294

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

intenzivnija globalna saradnja postane moguća, neophodno je redefinisati identitete kako bi se na nov način sagledalo ono što se
danas doživljava kao suprotstavljeni interesi. Neophodno je, da­
kle, shvatiti ih na način da se izgrađuju i bezrezervno prihvataju
kao posledica „politike tumačenja", a ne kao objektivno stečeni.
Kako to, na primer, da se ekološki rizici sveta u razvoju doživlja­
vaju kao veća opasnost nego hiper-produkcija razvijenog severa
(V. Yearley, 1996: 84)? Ko su oni koje sada treba uključiti kao
„evropske", posle rušenja nekadašnjih blokova iz perioda hlad­
nog rata? Problemi sa kojima se globalno upravljanje mora baviti
ne mogu se rešavati u okvirima već postojećih kratkoročnih inte­
resa, s obzirom da mnogi od njih zahtevaju duboke promené u
stilu života, što podrazumeva odricanje od privilegija i pogodno­
sti na koje su mnogu navikli ili im teže. Društveni pokreti su u
određenoj meri uspeli — ako ne u transformisanju percepcije in­
teresa, onda bar u tome što takva pitanja stavljaju na dnevni red
rušeći bezrezervno prihvaćenu „realnost" onoga što bi ti interesi
mogli da budu. Ekološki pokret, na primer, skrenuo je pažnju
sveta na opasnost kontinuiranog rasta ekonomije, te na ograni­
čenja proizvodnje i potrošnje koja su neophodna u cilju uspešne
ekološke reforme. Ako treba ostvariti ravnopravniju globalnu saradnju u ovim oblastima, neophodno je da se strukrura suprotstavljenih interesa — koja dovodrdo sistematske, premda možda
kratkoročne prednosti bogatijih zemalja — ospori i rekonstruiše u
novim, manje isključivim i demokratskim okvirima.

Internacionalizovana država
Država će i dalje biti značajna u globalnoj demokratiji u do­
glednoj budućnosti. Kao što konstatuje Pol Herst (1997), u kraj­
njoj liniji samo oni politički lideri koji su demokratski izabrani
imaju legitimitet u demokratskom sistemu i, sa delimičnim izu­
zetkom Evropske Unije (v. deo 4.5. Evropska prava građana), ovo
se odvija isključivo na nivou nacionalne države. Osim toga, samo
države imaju ovlašćenja za uvođenje zakona i raspodelu sredstava
naplaćenih na osnovu poreza primenjujući kriterij ume neostva­
rivanja profita. Finansijska sredstva i ovlašćenja kojima raspola­
žu u odnosu na vojne snage podrazumevaju da će predstavnici

DEMOKRATUA I DEMOKRATIZACIJA

295

nacionalnih država nesumnjivo biti glavni akteri u svim novim
oblicima globalne demokratije. S obzirom na demokratsku odgo­
vornost izabranih vlada na ovom nivou i odgovornosti država za
uvođenje i zaštitu demokratskih prava, nacionalne države imaju
centralnu ulogu u kosmopolitskom demokratskom upravljanju.
Međutim, pogrešno je razmišljati o „državi" kao da se radi
0 pojedinačnom, integrisanom i potpuno formiranom činiocu
kome se sada dodeljuje nova uloga na svetskoj pozornici. Državu
je bolje shvatati kao fluidnu grupaciju institucija sa nestabilnim
granicama, pri čemu su sve instutucije konstantno angažovane
na pregovorima o svojim zadacima i svojstvima, kako interno
— sa ostalim društvenim činiocima, tako i eksterno — sa predstav­
nicima drugih društvenih i ekonomskih grupa. Drugim recima,
„država" je uvek nestabilan i privremeni ishod kontinuirane kul­
turne politike, bez obzira na dužinu veka konkretne formacije.
Kao takva, uvek je izložena mogućem osporavanju i reformi, ma­
nje ili više stvarajući prostor za demokratsko učešće i zaštitu de­
mokratskih prava.
U savremenom društvu, trenutno je transformaciji izloženo
1 ono što ćemo, da bi nam bilo zgodnije, nastaviti da nazivamo
„državom". U praksi, ona u stvari postaje izraženije razjedinjena
u poredenju sa suverenom nacionalnom-državom od pre 50 go­
dina. Istovremeno, postaje internacionalizovana. Po Bobu Džesopu [Bob Jessop] (1997), moguće je identifikovati tri osnovna
pravca promené u obliku države.
Prvo, prisutna je denacionalizacija države. Svojstva nacional­
nih država se „produbljuju", pri čemu se stara i nova svojstva reorganiziju „na gore", „bočno" i „na dole" (Jessop, 1997: 573).
Najbolji primer kretanja „na gore" je način na koji država danas
deli svoj suverenitet u okviru Evropske Unije. Kao što smo već
konstatovali, EU je izuzetak kao nadnacionalna država. U dru­
gim slučajevima, međutim, moć se takođe kreće na gore, kada se
države opredeljuju za saradnju sa drugim državama, dakle, za od­
luke koje dovode u pitanje njihov suverenitet. Ovo je, na primer,
slučaj kada se saglase da poštuju međunarodno pravo u oblasti
ljudskih prava. Očigledno, pojedine države gube svojstva koja
im omogućavaju da deluju samostalno u takvim situacijama,

296

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

dok druge od toga imaju koristi; sve, ipak, u određenom stepenu
žrtvuju suverenitet. Istovremeno, sve evropske države su se opredelile za prenošenje ovlašćenja „na dole", na podnacionalni nivo,
odnosno, u nadležnost lokalnih regiona. Ovo se često kombinuje sa „bočnim" pomeranjem ovlašćenja u pravcu regiona koji se
prostiru na teritorij ama više nacionalnih država. Barselona je, na
primer, centar regiona koji obuhvata delove Spanije i Francuske
(Giddens, 1998: 32). Procesi denacionalizacije, koji se odvijaju
„na dole" i „bočno", posledica su politike EU koja podstiče eko­
nomski rast na lokalnom i regionalnom nivou, a takođe i zahteva za većim stepenom autonomije iz nacionalnih država u okviru
samih regiona (Anderson and Goodman, 1995).
Drugo, Džesop uočava trend u pravcu destabilizacije politič­
kog sistema — pomeranje od vlade ka upravljanju. Ovo u osnovi
podrazumeva udaljavanje od države, kao glavnog pokrovitelja i
nosioca ekonomskih i socijalnih projekata, ka državi koja saraduje sa paravladinim i nevladinim organizacijama, radi ostvariva­
nja svojih ciljeva. Ova promena je vrlo očigledna u Britaniji, što
je proizvod neoliberalnog reorganizovanja međusobnih odnosa
države i tržišta. Na primer, pojedini segmenti britanske države
su privatizovani, pri čemu polu-autonomne agencije preuzimaju
mnoge od funkcija javnih službi (Crook et al., 1992: 97). Poslo­
ve, kao što je obezbeđenje zatvora i procena zahteva za primanje
socijalne pomoći, sada obavljaju firme koje su za to angažovane
na osnovu ugovora. Premda su se države oduvek oslanjale na dru­
ge agencije i organizacije u realizaciji državnih ciljeva i mada i
dalje određuju okvir u kome se pojedine usluge i robe obezbeđuju u ime države, sada će to verovatno činiti kroz pregovore sa
uticajnim partnerima na koje se oslanjaju u većoj meri nego što
je to ranije bio slučaj (Jessop, 1997: 575).
Treće, prisutan je trend ka internacionalizaciji režima politi­
ke. Internacionalni kontekst delovanja država na domaćem pla­
nu sada značajnije zadire i u samu unutrašnju politiku (1997:
575—6). U stvari, nije uvek lako povući jasnu razliku između ove
dve dimenzije u svetu u kome je ,JBM najveći izvoznik Japana,
a Sony najveći izvoznik televizora iz SAD" (J. Ruggie, citat u An­
derson and Goodman, 1995: 605—6). Pored toga, svaka grana

DEMOKRATUA I DEMOKRATIZACIJA

297

unutrašnje birokracije sada dobija internacionalnu dimenziju.
Ovo dovodi do transvladinih koalicija birokrata okupljenih oko
ciljeva konkretne politike. Država na međunarodnoj pozornici
ne nastupa kao celina, već kao koalicija birokratskih agencija od
kojih svaka realizuje svoj program rada, ponekad uz minimalno
određivanje pravca delovanja (McGrevv, 1992).
Mada internacionalizovana država ima centralnu ulogu u
globalnom upravljanju, nju ne treba shvatati na način da deluje
jedinstveno. Naprotiv, kontinuirano razjedinjavanje državnih in­
stitucija i prakse, te redefinisanje njenih svojstava i granica kon­
stantna su tema pregovora između različitih državnih i nedržav­
nih činilaca. Ni u okviru samih birokratija ne postoji saglasnost
o preciznoj podeli suvereniteta između država u međunarodnih
političkih institucija. U EU, na primer, kontinuirano je izražen
međusobni sukob različitih slojeva autoriteta oko toga gde se za­
vršava nadležnost evropskih institucija, a počinje nadležnost drža­
va članica. Kulturna politika međudržavnog suprotstavljanja ove
vrste definitivno je nedemokratska. Velikim delom se odvija iza
zatvorenih vrata, a obično je vode predstavnici vlada koji nisu iza­
brani. U tom pogledu, znatno se razlikuje od politike globalnog
građanskog društva koja se vodi otvoreno i zavisi od formiranja
javnog mišljenja. Ipak, činjenica da su ova pitanja ptedmet tako
žestokog osporavanja ne podrazumeva mogućnosti za više demokratizovane političke strukture. Konkretno, u slučajevima kada
su imenovani predstavnici država odgovorni u svojim zemljama,
vlada konačno mora da uveri birače da je prepuštanje suverenite­
ta i formiranje internacionalnih i nadnacionalnih političkih insti­
tucija u njihovom interesu. Ovo nas ponovo dovodi do kulturne
politike građanskog društva i do osporavanja i redefinisanja inte­
resa, čime se bave društveni pokreti. Forma internacionalizovane države, kao i stepen u kome je ona demokratski odgovorna i
orijenrisana na uvođenje i zaštitu demokratskih prava, u velikoj
meri zavisi od toga šta je prihvatljivo za građane razvijenih libe­
ralnih demokratija.
Na isti način, u uzajamnom povezivanju sa drugim agenci­
jama i organizacijama u upravljanju, forma države je predmet
žestoke borbe mišljenja. Kao što smo videli, nacionalne i nadna-

298

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

cionalne političke institucije su delimično proizvod neoliberalne politike slobodnih tržišta koja je podrazumevala uklanjanje
nacionalnih ograničenja za ekonomsku aktivnost i novu regulati­
vu na internacionalnom nivou. Međutim, kako konstatuje Lesli
Skler [Leslie Sklair] (1997), mada možda izgleda da su transnaci­
onalne korporacije ostvarile neosporan legitimitet i, kao posledicu, globalnu mobilnost, pripadnici novonastale globalne elite to
uopšte ne doživljavaju na takav način. Naprotiv, rukovodioci glo­
balnih kompanija i pojedini birokrati, političari i profesionalni
sttučnjaci angažovani na globalizaciji vrlo se trude da svoje vlade
i građane uvere — kako to vesto formuliše Skler — da je „posao
društva biznis". Cilj im je da stvore klimu mišljenja u kojoj se su­
protstavljanje ovom načelu isključivo svodi na lokalne interese,
dok se grupe koje se bave biznisom shvataju na način da funkcionišu u zajedničkom interesu (Sklair, 1997: 526). U tome su u
velikoj meri uspeli. Multinacionalne korporacije i države imaju
tendenciju pružanja uzajamne podrške, s obzirom da političari i
građani smatraju da doprinose ekonomskom rastu, kako bi time
obezbedili i održali visok nivo zaposlenosti, plata i nacionalnog
prosperiteta. Internacionalizovana država ovu tendenciju više po­
tencira nego što joj stoji na putu, s obzirom da se međunarodna
saradnja u velikoj meri obrazlaže pozitivnim efektima za nacio­
nalne ekonomije.
Međutim, daleko od toga da su multinacionalne korporacije
nepovredive. Naročito su osetlj ive na transnacionalnu snagu potro­
šača, kao što smo videli u slučaju Shell. Osim toga, ni sami intere­
si transnacionalnih kompanija nisu ujedinjeni. Kada kompanija,
kao što je Shell, počne da primenjuje socijalno i ekološki odgovor­
niju politiku, može da se poveže sa drugim grupacijama i time vr­
ši pritisak na one transnacionalne sisteme koji nisu postupili na
isti način, kako bi izbegla nepovoljne posledice na tržištu. Pored
toga, način najkvalitetnijeg rukovođenja ekonomskim rastom do­
vodi se u pitanje otkako je počela kriza u globalnom kapitalizmu
krajem prošlog veka. Osporava se hegemonija neoliberalizma,
pri čemu uticajni kapitalisti i ekonomisti u MMF-u i Svetskoj
banci špekulišu o tome kako bi se globalni kapitalizam mogao
spasti novim kejnsovskim formama i novom vrstom sporazuma

DEMOKRATIJA DEMOKRATIZACIJA

299

iz Breton Vudsa (v. deo 2.4. Kulturna politika i podele u global­
nim „prostorima'). U ovom smislu, uloga internacionalizovane
države u odnosu na multinacionalne korporacije se žestoko ospo­
rava, a institucije koje će nastati opet će velikim delom zavisiti
od onoga što je moguće učiniti prihvatljivim za građane razvije­
nih kapitalističkih zemalja.

Demokratizovano medjunarodno pravo
Najznačajniji aspekt međunarodnog prava, iz perspektive
kosmopolitskog globalnog upravljanja su sporazumi o ljudskim
pravima. Uopšteno govoreći, svi se zasnivaju na Univerzalnoj de­
klaraciji o ljudskim pravima koju je usvojila Generalna skupština
U N 1948. godine. Ona obuhvata pravo na život, na oslobođenje
od ropstva i mučenja, na ravnopravan tretman pred zakonom,
na posedovanje imovine, na slobodu misli i veroispovesti, na rad
i adekvatnu platu. Rasprostranjeno je mišljenje da se radi o libe­
ralno demokratskim pravima koja su naglašeno obojena jednostranošću zapada (Evans, 1997: 126).
Najizraženiji okršaji oko prava, čak i između potpisnika ra­
znih konvencija i sporazuma o ljudskim pravima u okviru među­
narodnog prava počev od 1948. godine, sada se odnose upravo
na tu jednostranost zapada. Predstavnici zemalja u razvoju tvrde
da zakonodavstvo o ljudskim pravima zapravo nameće zapad.
Problem je komplikovan, ne samo zbog opravdanih sumnji da
su na obe strane prisutni skriveni motivi. Zemlje u razvoju, na
primer, optužuju zapad da ljudska prava koristi kao način da za­
počne eksploataciju privreda siromašnih zemalja. S obzirom da
sredstva koja odobrava M M F podrazumevaju ekonomsku libera­
lizaciju, ova sumnja nije neosnovana. S druge strane, ima mesta
sumnji da je odbijanje da se međunarodno pravo prihvati, kao
kulturno specifično i oslonjeno na zapadne norme i vrednosti,
povezano sa činjenicom da su povrede ljudskih prava u državama
trećeg sveta — uključujući kazne zatvora bez suđenja, mučenje i
nezakonita pogubljenja — sasvim uobičajene, kao što to eviden­
tiraju međunarodne nevladine organizacije, na primer, Amnesty
International.

300

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Held demokratizaciju ljudskih prava smatra istinskim pro­
blemom. Tvrdi da bi diskurs ljudskih prava, kao zapadni, bio
izložen manjem otporu ukoliko bi postkolonijalne zemlje imale
ravnopravniju, aktivniju ulogu u oblikovanju globalnog upravlja­
nja. Prava se više ne bi smatrala samo sredstvom za ostvarivanje
društveno-ekonomske dominacije i, zahvaljujući tome, imala bi
univerzalni legitimitet (Held, 1195b: 115). Demokratska prava
koja Held smatra neophodnim za globalno demokratsko upra­
vljanje ustvari imaju više suštinsku dimenziju od onih sadržanih
u Deklaraciji UN. Obuhvataju pravo na zdravlje, socijalnu zaš­
titu, slobodu kulturnog izraza, slobodu udruživanja i informisanja, na garantovani minimalni prihod, na fizičku sigurnost i na
učešće u javnom odlučivanju i izborima (Held, 1995a: 192—3),.
Zaista se dotiču problema od posebnog interesa za treći svet;
snabdevenost pitkom vodom je, na primer, obuhvaćena pravom
na zdravlje. Takođe zahvataju vrlo široko polje: ekonomska pra­
va obuhvataju pravo pristupa proizvodnim i finansijskim resursi­
ma, što bi zahtevalo društveno organizovanje ekonomskih resur­
sa na znatno egalitarniji način nego što je to sada slučaj. Premda
nije potpuno jasno šta bi to podrazumevalo u praksi, čini se da
bi, sa uvođenjem ovih prava, liberalna demokratija nastavila put
ka socijalizmu.
Međutim, ova prava su nesumnjivo i kulturno specifična.
Held, s pravom ili ne, postavlja definicije ljudskih prava kao pra­
va pojedinaca. Ovu definicija osporena je afričkom i azijskom
perspektivom ljudskih prava. Afrička povelja o ljudskim pravima
i pravima naroda (1981), na primer, daje prednost kolektivnim
pravima naroda, odgovornostima i dužnostima pojedinca u od­
nosu na ljudska prava zapadnih konvencija. Smatra se, na pri­
mer, da su dužnosti pojedinaca da služe nacionalnoj zajednici, da
neguju osećanje društvene i nacionalne solidarnosti, da razvijaju
afričko jedinstvo i da doprinose pozitivnim afričkim kulturnim
vrednostima (Evans, 1997: 131). Zapadne definicije ljudskih pra­
va ipak se mogu smatrati kulturno relativističkim, čak i ako nisu
neposredno vezane za ekonomsku i političku dominaciju. Pitanje
univerzalnih ljudskih prava je izuzetno komplikovano, međutim,
ako je moguće ustanoviti jedinstven skup demokratskih prava

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

301

u ćelom svetu — jer, ako nije, onda nije moguće ni globalno upra­
vljanje — onda se forma tih prava može utvrditi isključivo kroz
demokratsku raspravu.
Čini se da bi jedini moguć način da se dođe do skupa univer­
zalnih ljudskih prava, koja bi za sve bila prihvatljiva, bio dijalog sa
predstavnicima svih značajno različitih perspektiva. Ovo podrazumeva potrebu da se ozbiljno shvati relativizam zapadnih definici­
ja unverzalnih ljudskih prava. Takođe znači potrebu da se shvati
značaj kulturne politike: određene definicije univerzalnih ljudskih
prava moraju se artikulisati, odbraniti i modifikovati uzimajući
u obzir sveobuhvatnu javnu raspravu. Ljudska prava ne mogu se
ustanoviti kroz monolog zapadnih teoretičara. Heldova lista — zani­
mljiva i dobro osmišljena — samo je doprinos mogućoj demokrat­
skoj raspravi o ljudskim pravima; ne može se smatrati konačnom.
Na kraju, institut više demokratske forme ljudskih prava ne­
sumnjivo zahteva transformaciju identiteta: svi ćemo morati da
postanemo veći kosmopoliti. U zanimljivoj raspravi o „kosmopoIitima" i „lokalcima", Ulf Hanerz [Ulf Hannerz] definiše kosmopolitizam kao:
pre svega, orijentacija, spremnost da ostvarite odnos sa dru­
gačijima . . . Radi se o aspektu stanja spremnosti, ličnoj
sposobnosti da se ude u druge kulture, kroz slušanje, gle­
danje, intuiciju i razmišljanje. I radi se o kulturnoj kompe­
tentnosti u užem smislu reči, izgrađenoj sposobnosti ma­
nje ili više stručnog manevrisanja u konkretnom sistemu
značenja i značenjskih formi. (Hannerz, 1990: 239).
Kao što konstatuje Hanerz (1990), zahvaljujući razvoju
globalne kulture, lokalci — oni za koje je dom u potpunosti oči­
gledan, prirodan i neophodan — mnogo su redi nego ranije; u
globalnoj kulturi, lokalno se prepliće sa globalnim u procesima
„glokalizacije" (v. deo 2.3. Postmodernizacija kao „glokalizacija').
Međutim, najvažniji zaključak koji treba izvesti iz ovih konstata­
cija, u odnosu na globalno upravljanje, svakako je da je kosmopolitizam orijentacija koja treba aktivno da se neguje i podstiče
kako bi se neutralisali diskursi kulturnog esencijalizma i omogu­
ćilo globalno demokratsko učešće.

302

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Kulturna politika je od suštinskog značaja za kontinuiranu
realizaciju kosmopolitskog demokratskog upravljanja. Osporava­
nje i transformisanje postojećih identiteta i institucionalizovane
prakse čine suštinu demokratizacije, ne samo u problematici glo­
balnog građanskog društva koja ima očigledniju kulturnu dimen­
ziju, već i na polju formalne politike, države koja se internacionalizuje i međunarodnog prava. Ukoliko se globalno upravljanje
refleksivno izgrađuje, onda doprinos rekonstrukciji demokratije
nije samo u idejama političke teorije. Shvatanja društvenih čini­
laca, koji su aktivni u osporavanju postojeće prakse i uključeni u
razvoj novih, egalitarnijih načina života, kako u formalnim, tako
i u neformalnim političkim institucijama, najznačajnija su u realizovanju potencijala za globalnu politiku sa izraženijom demo­
kratskom dimenzijom.

5.4.

DEMOKRATIJA I KULTURNA

POLITIKA

U celoj knjizi bavili smo se opozicionom kulturnom politi­
kom društvenih pokreta posmatrajući je iz okvira „postmodernog zaokreta" u novoj političkoj sociologiji. Posebno smo se po­
svetili nekolicini tema vezanih za kulturnu politiku savremenog
društvenog života: individualizaciji i promenama u građanskom
društvu, na lokalnom i globalnom nivou, uključujući i način na
koji se međusobno prepliću u do sada neviđenim razmerama; globalizaciji i promenama u političkim strukturama; pravima građa­
na i novim oblicima egalitarnog pluralizma za koji se bore druš­
tveni pokreti. Ozbiljno smo shvatili ideju da se u savremenim
društvima odvijaju značajne promené, što podrazumeva izmenjeni položaj nacionalne države kao centra političke aktivnosti. Dr­
žava je i dalje značajna, ali je sada samo jedno od polja na kojima
se odvija politika, privilegovana je u pojedinim aspektima, ali da­
leko od toga da u svojim rukama drži isključivu moć, kao što je
to bio slučaj u tradicionalnoj političkoj sociologiji. Pored toga,
kao što smo videli, država je i sâma predmet kulturne politike
utoliko što se sada reformiše kao internacionalizovana država.
Druge oblasti osporavanja i transformacije u građanskom
društvu su takođe značajne, kako zbog toga što su i sâme izložene

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

303

potiskivanju i isključivanju, tako i zbog toga se upravo u tim obla­
stima odvijaju dalekosežne promené u perspektivi, redefinisanje
intetesa i rekonfigurisanje društvenih odnosa. Ovo je najočiglednije u posledicama ženskog pokreta. Pokret je imao relativno ma­
lo neposrednog efekta na državnu politiku u liberalnim demokratijama zapada, ali je transformisao društveni život do te mere da
je država sada primorana da reaguje na izmenjene uslove. Premda
je teško da se precizno izdvoje efekti koje je doneo ženski pokret,
u odnosu na druge promené u društvu koje su uticale na naše
živote, dovoljno je baciti pogled na filmove, knjige i televizijske
emisije iz šezdesetih godina prošlog veka i setiti se kako predstave
koje nude o odnosima između polova uglavnom nemaju ironič­
nu crtu, da bi se shvatilo da se definicija o tome šta znači biti
žena u savremenom svetu potpuno promenila. Više se ne polazi
od pretpostavke da će žene žrtvovati svoje želje, kao pojedinca, u
ime toga da budu dobre supruge i majke, da žive posredno kroz
svoje muževe i decu, niti da će za svoju pokornost muškarcima u
javnosti biti nagrađene njihovom zaštitom i kavaljerstvom. Ove
promené su gotovo neprimetne u dugom roku, ali su ipak vrlo
realne. Neosporno je da je način na koji su osporene predstave
žena, ženske subjektivnosti i pojedinosti međusobnih odnosa po­
lova, kao posledica ženskog pokreta, doveo do dubokih promena
u svim ovim aspektima naših života. Rečenica: „Nisam feministki­
nja, već
posle čega sledi izjava koja bi bila nezamisliva pre po­
jave ženskog pokreta šezdesetih godina prošlog veka, predstavlja
dokumentovanu katakteristiku savremenog života.
Ostali društveni pokreti nisu bili u istoj meri efektni. Ipak
su angažovani u kulturnoj politici građanskog društva na sličan
način otvarajući prostor za osporavanje na poslu, kod kuće, u me­
dijima itd. Ukoliko je ekološki pokret uticao na našu perspektivu
globalne štete i mogućnosti održivog razvoja, na primer, to podrazumeva da razmišljamo o tome šta trošimo, koja saobraćajna
sredstva koristimo, stepenu u kome podržavamo način na koji su
nacionalne ekonomije orijentisane na rast, odnosu prema životi­
njama i selu itd. Mada je, kao i u slučaju ženskog pokreta, odgo­
vor na svako od pitanja koje proizlazi iz ove problematike uvek
kontroverzan, već i sâma činjenica da sada predstavljaju određenu

304

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

problematiku ima politički značaj. To nisu problemi koje mogu
jednostavno da rese države, pa čak ni međunarodna regulativa.
Podrazumevaju kompletnu transformaciju našeg shvatanja načina
na koji život treba da se živi. U tom smislu, politika na nivou dr­
žave proističe iz ovih fundamentalnih shvatanja; njihova transfor­
macija odvija se na sveobuhvatnom i duboko usađenom nivou.
Kulturna politika i građanskom društvu po prirodi ima kvalitet demokratizacije utoliko što otvara pitanja o tome kako živeti, pri čemu je na njih ranije već odgovoreno ili su odgovori
bezrezervno prihvaćeni; omogućava raspravu o određenoj proble­
matici u raznim grupama i u raznim društvenim kontekstima.
Jasno je da mediji imaju značajnu ulogu u oblikovanju ovih ras­
prava koje se odvijaju u vremenu i prostoru. Međutim, pitanja
se pokreću i u društvenim interakcijama koje su manje kontrolisane. Postoji određena problematika oko koje pojedinac mora
da organizuje svoj život i, ukoliko je to slučaj, svako učestvuje u
kontinuiranom razmatranju načina na koji je suštinska pitanja
moguće rešavati. U tom smislu, pitanja koja pokreće kulturna
politika uvek su predmet demokratske borbe mišljenja, čak i u
situacijama kada su neki pojedinci rečitiji ili u boljoj poziciji da
svoje definicije učine prihvatljivim.
Kulturna politika i liberalnim demokratijama takođe ima
tendenciju usmerenu ka većem stepenu pluralizma. Najuspešniji
društveni pokreti na zapadu skloni su politici levog krila i okre­
nuti ka libertarianizmu i ravnopravnosti. Efekti kulturne politi­
ke u kojoj su angažovani podrazumevaju otvaranje prostora za
suprotstavljanje i odbijanje da se taj prostor zatvori osim u slu­
čajevima kada aspekti ravnopravnosti imaju prioritet nad slobo­
dom pojedinca. Uprkos strahu od „političke korektnosti", čitav
niz ličnih i profesionalnih životnih izbora sada je prihvatljiv i za
muškarce i za žene. Pitanje ravnopravnosti polova istovremeno je
stalno prisutno u medijima, kreiranju politike i zakonodavstvu.
Kulturna politika ženskog pokreta, dakle, imala je sveobuhvatne
efekte demokratizacije, s obzirom na tendenciju da se identifikuje sa zahtevima da pojedinci treba da raspolažu pravom izbora
sopstvenog načina života, te da žene treba da imaju iste uslove i
da budu nagrađene na isti način kao muškarci.

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

305

Važno je konstatovati, međutim, da kulturna politika ne
mora uvek da ima efekte demokratizacije u ovom smislu. Druš­
tveni pokreti desnice zanemareni su u političkoj sociologiji i u
ovoj knjizi priklonili smo se toj tendenciji. U ove pokrete spada­
ju nacionalistički, rasistički pokreti, kao što su Nacionalni front
(National Front] u Britaniji, pokret Bela nadmoć [White Supre­
macy] u SAD i oni koji su sada toliko poznati u Evropi. Sve po­
krete koji se bore za povratak na moral „tolerantnog društva" iz
perioda pre šezdesetih godina prošlog veka takođe treba svrstati
u ovu kategoriju. Ovi pokreti su daleko od zalaganja za praksu
slobodne volje i ravnopravnosti, već su usmereni na homogeni­
zaciju društva oko vrednosti „moralne većine" za koju se bore
pokreti u SAD i za vraćanje onoga što smatraju tradicionalnim
ponašanjem belih društava. Bave se kulturnom politikom, mada
se trude da zatvore, a ne da otvore prostor za osporavanje suš­
tinskih pitanja. Naravno, paradoksalno je što, da bi to ostvarili,
moraju da se upuste u izgrađivanje novih identiteta i transformisanje kontinuirane društvene prakse. Upravo je to razlog zbog
koga ovi pokreti u konačnom smislu ne mogu da budu uspešni.
Zbog činjenice da kulturnom politikom moraju da se bave kako
bi doveli do nove tradicionalizacije društva, njihovi poduhvati
su unapred osuđeni na neuspeh. Ipak, način na koji su društveni
pokreti desnice angažovani u kulturnoj politici, u cilju ograniča­
vanja slobode pojedinca i ravnopravnosti, jasno ukazuje na to da
- premda je kulturna politika po svojoj prirodi demokratska u
tome što podstiče borbu mišljenja — ne mora da bude demokrat­
ska u smislu ciljeva, niti, eventualno, posledica.
„Postmoderni zaokret" nove političke sociologije stavio je na­
glasak na kulturnu politiku u građanskom društvu. Ovo je zna­
čajan korektiv u odnosu na staru političku sociologiju koja se
bavila samo politikom na nivou nacionalne države. Međutim,
značajno je i to da državu ne treba zanemariti kao polje na ko­
me se odvija politika. Bez obzira na nezainteresovanost za partij­
sku politiku i cinizam u odnosu na reprezentativnu demokratiju,
način na koji procesi globalizacije dovode do problema vezanih
za autonomiju i suverenitet starog modela nacionalne države,
uz značaj transnacionalne politike za globalnu demokratiju,

306

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

država koja se internacionalizuje je od vitalne važnosti za ostva­
rivanje globalnog upravljanja sa izraženijom demokratskom di­
menzijom. Ustvari, demokratizacija građanskog društva usko je
povezana sa demokratizacijom države. Tolerancija različitosti i
poštovanje mogućnosti osporavanja određenih pitanja delimično
zavise od vladavine prava koju sprovodi država. U dramatičnom
primeru „plišane revolucije" koji smo pominjali, na primer, ma­
da su protesti u građanskom društvu nesumnjivo doveli do ru­
šenja totalitarnih režima istočne Evrope, to ne bi bilo moguće
da vlada SSSR nije povukla vojnu podršku kojom bi, inače, bili
pregaženi.
Pored toga, model kulturne politike koji koristimo u ovoj
knjizi ne treba shvatiti na način da se odnosi samo na politiku u
građanskom društvu. Nove formacije države koje se razvijaju na
internacionalnom i nadnacionalnom nivou obavezno su vezane
za kulturnu politiku. Suštinska pitanja državne moći, te načina
na koji ta moć treba da se podeli i koristi, otvorena su za raspra­
vu. Praksa koja se uvodi zavisi od toga kako će se ova pitanja
rešavati, kako u kratkom, tako i u dugom roku. U ovom smislu,
sadašnji period pruža mogućnosti za iztaženije demokratsko kosmopolitsko upravljanje, a politička sociologija treba na to da reaguje, a da istovremeno predstavlja i resurs.

NAPOMENE
1

Izraženo interesovanje za demokratiju prisutno je i u drugim delovima
sveta, naročito u nedavno demokratizovanim zemljama istočne Evro­
pe i Južne Afrike. Ove slučajeve karakteriše vrlo različita problematika,
uz uvođenje tržišta i razvoj etno-nacionalističkih grupa koje u istočnoj
Evropi zahtevaju suverenitet, odnosno, rušenje apartheida u slučaju Ju­
žne Afrike. Međutim, u ovoj knjizi se koncentrišemo na liberalne demokratije zapada i o ovim problemima biće reči samo ukoliko su relevantni
za te, već formirane političke režime. Kvalitetan opis demokratizacije ši­
rom sveta daju Potter et al. ( 1 9 9 7 ) .

DEMOKRATIJA I DEMOKRATIZACIJA

307

2

Treći značajan model je model refleksivne demokratije razvijen u rado­
vima Ulriha Beka i Entoni Gidensa. Međutim, poglavlje 2 je u velikoj
meri posvećeno njihovom radu. Premda su oba autora vrlo opširno pi­
sala o demokratiji, ovi radovi uglavnom su posvećeni širokoj javnosti, sa
tendencijom da se bave raspravama o glavnim temama savremene politi­
ke. Kao teorija demokratije, ovaj koncept i dalje je nedovoljno razvijen u
poređenju sa njihovim idejama refleksivnosti i globalizacije (v. Giddens,
1994, 1998; Beck, 1997, 1998).

3

Kod svih teorija postmodernog doba prisutan je isti osnovni problem
vezan za gramatičko vreme u kome su napisane. Cesto nije jasno da li
autor analizira promené koje su se već desile ili se u tom trenutku odvi­
jaju, da li očekuje promené koje se mogu desiti ili predviđa promené do
kojih će doći. Ima mnogo slučajeva u kojima su, izgleda, prisutne sve
ove mogućnosti. Ovo pitanje značajno je zbog toga što, u slučaju više
empirijskih teorija — onih o postindustrijalizmu i postfordizmu, dokazi
ne podržavaju sveobuhvatne promené na koje te teorije ukazuju. Dovolj­
no je, međutim, da se identifikuju tendencije. Zatim je pitanje procene
— da se poslužimo Kumarovom rečenicom — „da li je čaša poluprazna
ili puna do pola". Na primer, nesumnjivo je da postoje dokazi o tome
da se uvode promené u proizvodnji, kao što je fleksibilna specijalizacija.
Međutim, teško je predvideti stepen u kome će te promené dominirati
proizvodnjom u budućnosti. V. Kumarovu sjajnu raspravu o dokazima u
radu Od postindustrijskog do postmodernog društva (1995).

4

Postoje i drugi modeli globalnog upravljanja. Mekgru, na primer, de­
taljno govori o „liberalnom internacionalizmu" i „radikalnom komunitarizmu" (v. McGrew, 1997: poglavlje 10). Međutim, ovde se ne daje
opis ovih modela, zato što imaju tendenciju da budu više normativni
nego sociološki. Mada u Heldovoj teoriji ima normativnih elemenata,
on nudi sociološki najsenzitivniji model globalne demokratije.

310

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

esencijalizam: Dajana Fas (1989) daje vrlo istančanu analizu esencijalizma u savremenim raspravama, u svom radu Suštinski
govoreći. Nadovezujući se na Loka, povlači razliku između:
1. „realnih suština": „aristotelovsko shvatanje suštine, kao ne­
čega što je u svakom pogledu najmanje sklono umanjenju
i promeni"; otkriva se u prirodi kroz pažljivo posmatranje.
2. „nominalne suštine": „čisto lingvističke pogodnosti, klasifikacijske fikcije koje su nam potrebne da bismo nešto kategorizovali i označili"; dodeljuje se ili proizvodi u jeziku
kroz arbitrarno davanje imena stvarima.
Da se poslužimo primerom koji Fasova koristi rezimirajući
njihovu međusobnu razliku: za realnog esencijalistu, ruža na­
zvana bilo kojim drugim imenom i dalje ostaje ruža; za no­
minalnog esencijalistu, bila bi nešto sasvim drugačije (Fuss,
1989: 4—5). Osporavanje esencijalizma posebno je značajno
u fenimističkoj i queer teoriji, kao i u raspravama na temu
rasizma i kulturnih razlika. „Esencijalizam" se u tim rasprava­
ma bez razlike koristi u pežorativnom smislu.
globalizacija: Martin Elbrou [Martin Albrow] (1996) daje izuzet­
no sveobuhvatnu i preciznu definiciju, po kojoj globalizacija
podrazumeva:
1. Vršiti globalizaciju ili biti predmet globalizacije:
(a) u pojedinačnim situacijama
(i) putem aktivnog širenja prakse, vrednosti, tehnolo­
gije i drugih ljudskih proizvoda u ćelom svetu;
(ii) kada globalni proizvodi itd. imaju sve veći uticaj
na život ljudi;
(iii) kada svet predstavlja fokus ili osnov u oblikova­
nju ljudskih aktivnosti;
(iv) prilikom sve većih promena izazvanih interakci­
jom tih situacija;
(b) pri čemu se takve situacije shvataju na način na imaju
opšti smisao;
(c) pri čemu se takve situacije posmatraju apstraktno.
2. Proces u kome se vrši globalizacija ili je nešto predmet globali­
zacije u bilo kojoj pojedinačnoj ili u svim situacijama pod (1).

TERMINOLOGIJA

311

3. Istorijsku transformaciju koju čini skup konkretnih formi
i situacija pod (1). (Albrow, 1996: 88).
građansko društvo: kao ideal liberalne demokratije, to je sfera pri­
vatnih institucija, organizacija, udruženja i pojedinaca koje
štiti intervencija države, ali izvan okvira svojih nadležnosti.
internacionalan: odnosi se na međusobne odnose nacionalnih
država. V. takođe transnacionalan.
internacionalizovana država: oblik države koji se u ovom trenut­
ku razvija kao aspekt globalnog upravljanja. Deli suvereni­
tet, kao rezultat učešća u međunarodnim sporazumima, na­
ročito onim na osnovu kojih su njeni građani obuhvaćeni
međunarodnim pravom. V. takođe nacionalna država.
kompleksna društva: povezan sa teorijom sistema, ovaj termin
odnosi se na savremena društva posle modernizacije. Karakteriše ih krajnje diferencirana podela rada u kojoj društvene
zadatke izvršavaju visoko specijalizovane i funkcionalno me­
đusobno zavisni podsistemi; nedostatak društvene solidar­
nosti, kao posledica brzih promena u fragmentisanim društveno-ekonomskim formacijama i kulture koja se udaljava
od tradicije; „slabe države" narušene nedostatkom društve­
ne solidarnosti i procesima globalizacije (Zolo, 1992; Offe,
1996). V. takođepostfordizam;postindustrijalizam;postmoderno doba.
kultura: najbolja analiza ovog termina i dalje je analiza Rejmonda Vilijamsa [Raymond Williams]. Koristi se na bar četiri raz­
ličita načina:
1. „Opšti proces intelektualnog, duhovnog i estetskog razvo-,
ja" kao u konstataciji „ona je kulturna osoba."
2. „Određeni način života, bilo naroda, perioda ili grupe",
kako ovaj termin koriste antropolozi kada opisuju različi­
te kulture.

312

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

3. „Radovi i praksa intelektualne, naročito umetničke aktiv­
nosti": muzike, književnosti, slikarstva i vajarstva, pone­
kad uključujući i dela popularne kulture.
4. „Niz simboličnih znakova preko kojih se neizbežno ...
društveni poredak prenosi, reprodukuje, doživljava i istra­
žuje": postsrukturalističko shvatanje kulture kao materijal­
ne prakse u kojoj se formiraju identiteti, predmeti i druš­
tvena pravila (citat u Jordan and Weedon, 1995: 6—8).
kulturna politika: postoji bar četiri načina na koji se koristi ovaj
termin:
1. Politika kulturnih predstava: na primer, Stjuart Hol objaš­
njava kretanje od politike „odnosa predstava" do politike
„same predstave" (Hali, 1992b: 253).
2. Politika kulturne proizvodnje, način na koji se organizuje, promoviše ili potiskuje, na primer, u obrazovanju, informisanju i trgovini (Street, 1997b).
3. Politika koja se odnosi na pitanje šta se smatra kulturom
i ko je marginalizovan ili isključen iz njene proizvodnje
(Jordan and Weedon, 1995: 7).
4. Politika simboličnog definisanja prakse kroz koju se iden­
titeti, društveni odnosi i pravila osporavaju, ruše i eventu­
alno transformišu. Ovo je smisao kulturne politike kojim
se uglavnom bavi ova knjiga.
V. takođe kultura.
nacionalna država: istorijski specifičan oblik države, koji se inici­
jalno razvio u Evropi i SAD u periodu od XVII do X I X veka
i proširio na ostale delove sveta, sa dekolonizacijom u X X veku. Moderna država vlada nacijom čiji pripadnici formiraju
zajednicu ili zajedničku kulturu. V. takode internacionalizovana država; država.
nadnacionalan: iznad nacionalne države; politička institucija sa
ovlašćenjima koja joj je prenela nacionalna država i sa ko­
jom nacionalna država mora da deli suverenitet, na primer,
Evropski parlament.

TERMINOLOGIJA

313

postfordizam: način proizvodnje koji podrazumeva oblike društveno-ekonomske organizacije različite od masovne proiz­
vodnje, korporatizma i klasnih odnosa fordizma. Obuhvata
sledeće promené: globalizacija donosi probleme za nacional­
ne ekonomije; fleksibilna specijalizacija namenjena tržišnim
nišama zamenjuje masovnu proizvodnju i potrošnju; radna
snaga organizuje se u okvirima ključnih i perifernih radni­
ka, umesto hijerarhijskih klasnih struktura; dugoročna
strukturalna nezaposlenost; slabljenje klasne politike i korpo­
ratizma, a uspon društvenih pokreta i „mreža"; izraženiji in­
dividualizam i pluralizam stilova života, naročito u odnosu
na modele potrošnje (Kumar, 1995: 52).
postindustrijalizam: stadijum društva posle industrijskog društva
u kome znanje predstavlja osnovni princip organizovanja,
umesto proizvodnje robe. Deniel Bel (1976) naglašava pozi­
tivne efekte, uključujući visoko kvalifikovanu radnu snagu i
racionalno planiranje. Alen Turen (1971) ukazuje na konflik­
te oko znanja između dominantnih i podređenih grupa. U
novije vreme, Alberto Meluči (1989) karakteristikama postindustrijskog društva dodaje globalizaciju i individualizacioju.
postmoderno doba: podrazumeva promené koje su nabrojane u
objašnjenju postfordizma. Karakteriše ga veći značaj kulture,
paralelno sa razvojem oblasti informisanja, medija i potrošač­
ke kulture; razvoj znakova i značenja; fluidnost i beskrajnost
kulturnih formi; oscilacije u identitetima i kontinuirano ru­
šenje tradicionalnih temelja društvene prakse. (Napomena:
značaj kulture u postmodernom dobu je ono zbog čega je
apsolutna razlika između postmodernog doba i postmodernizma neodrživa: Kumar, 1995: 112-21)
postmodernizam: u sociologiji se koristi na dva osnovna načina:
/. Kultura postmodernog doba: podrazumeva fragmentaciju,
samo-referentnost, intertekstualnost, ironiju, mešavinu
motiva, montažu, kombinovanje oblika, na primer, u
postmodernoj arhitekturi (Bauman, 1992); nepoverenje

314

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

u metanarative nauke i progresa; relativizaciju i pluralizaciju dominantne definicije zapadne kulture kao univerzal­
ne u temama i implikacijama.
2. Filozofski pokret: podrazumeva radove poststrukturalista
(v. poststrukturalizam); takode radove Zan-Fransoa Liotara koji postmodernizam vezuje za nepoverenje u meta­
narative, odnosno, kraj verovanja u istorijski progres kao
primenu razuma i nauke; takode, radove Ričarda Rortija
(jedinog koji ne odbacuje ovaj termin), za koga postmo­
dernizam podrazumeva anti-fundacionalizam: odustaja­
nje od modernog traganja za racionalnim osnovama zna­
nja i morala u stvarnosti i ljudskoj prirodi.
poststrukturalizam: koristi se u opisu teorija kasnijih radova Barta, kao i radova čiji su autori Lakan, Fuko, Derida, Laklau
i Mufova i drugi. Podrazumeva sledeće elemente: anti-fun­
dacionalizam — odustajanje od modernog traganja za racio­
nalnim osnovama znanja i morala; anti-humanizam — interesovanje za konstantno izgrađivanje subjektivnosti; naglasak
na formiranju značenja i retorike u filozofskim tekstovima
(posebno Derida); interesovanje za međusobne odnose zna­
nja i moći (posebno Fuko). Rad ovih teoretičara poznat je
kao poststrukturalizam zato što ih sve interesuje historizacija i detotalizacija struktura, naročito univerzalnih struktura
koje su, po teoriji Levi-Strosa [Levi Strauss], temelj svih druš­
tava i uključujući „dtuštvo", kao celinu struktura, na način
na koji ga teoretski obrađuje Altiser. Poststrukturalizam, kao
pokret u filozofiji, teoriji društva i političkoj teoriji, spada u
kategoriju „postmodernizma" koji ima šire kulturno i socijal­
no značenje (Best and Kellner, 1991: 25). V. takode postmo­
dernizam.
refleksivnost: kao što konstatuje Bek (1994) u svom vrlo kori­
snom članku o ovom konceptu — on, Gidens, Leš i Ari ovaj
termin koriste na donekle tazličite načine. U Gidensovim ra­
dovima, odnosi se na način na koji „stručno znanje" dovodi
do razmišljanja o temeljima društvene akcije, uključujući i

TERMINOLOGIJA

315

stvaranje samog znanja, što doprinosi kontinuirano novim
viđenjima društvenih struktura u „odmaklom modernom
dobu" (Giddens, 1991). Lešovo shvatanje, kao i shvatanje
njegovog saradnika Arija, slično je u tome što se rekleksivnost odnosi na razmišljanje o znanju, ali Leš i Ari kritikuju
ono što smatraju Gidensovim prenaglašenim interesom za
kognitivnu refleksivnost i posebno skreću pažnju na estetsku
refleksivnost u savremenom društvu, gde se identiteti izgra­
đuju kroz potrošnju (Lash and Urry, 1994). Nasuprot tome,
Bekov koncept refleksivnosti odnosi se, kako kaže, ne na zna­
nje, već na neznanje. Po njemu, refleksivna modernizacija od­
nosi se na vrstu društva koje ide dalje od „jednostavnog mo­
dernog doba", gde se prihvata da nije moguće znati kakve su
neplanirane posledice prouzrokovane modernizacijom, pri
čemu pokušaji da se na ovo reaguje dovodi do društvenog
restrukturiranja (Beck, 1998, poglavlje 7; v. takođe Beck et
al., 1994).
transnacionalan: podrazumeva odnose ili procese koji izlaze iz
nacionalnih granica zaobilazeći nacionalnu državu. V. tako­
đe internacionalan.
upravljanje: uspešno regulisanje društvene aktivnosti bez formal­
nog autoriteta ili vlade.

LITERATURA

Akbar, A. 1992: Postmodernism and Islam: Predicament and Promise. Routledge: London.
Albrow, M. 1996: The Global Age: State and Society beyond Modernity. Polity
Press: Cambridge.
Alger, C. 1994: „Citizens and U N System in a Changing World", u Y. Sakamoto (ed.), Global Transformation: Challenges to the State System. United
Nations University Press: Tokyo.
Althusser, L. 1971: „Ideology and Ideological State Apparatuses", u Lenin and
Philosophy and Other Essays, prev. B. Brewster. New Left Books: London.
Altaver, E. and Mahnkopf, B. „The World Market Unbound" in A. Scott (ed.),
The Limits of Globalization: Cases and Arguments. Routledge: London.
Amin, A. 1997: ..Placing Globalization", Theory, Culture and Society, 14 (2).
Anderson, B . 1983: Imagined Communities; Reflections on the Origin and
Spread of Nationalism. Verso: London.
Anderson, J . and Goodman, J . 1995: ..Regions, States and the European
Union: Modernist Reaction or Postmodern Adaptation", Review of International Political Economy, 2 (4).
Appadurai, A. 1990: „Disjuncture and Difference in the Global Cultural Economy", u M. Featherstone (ed.), Global Culture: Nationalism, Globalization and Modernity. Sage: London.
Archibugi, D . and Held, D . (eds) 1995: Cosmopolitan Democracy: an Agenda
for a New World Order. Polity Press: Cambridge.
Ashley, D. 1997: History without a subject: the Postmodern Condition. Westview Press: Boulder, Colorado.
Bacchi, C. 1990: Same Difference: Feminism and Sexual Difference. Allen and
Unwin: London.
Balakrishnan, G. 1996: „The National Imagination", u G. Balakrishnan (ed.),
Mapping the Nation. Verso: London.
Barbalet, J . 1988: Citizenship. Open University Press: Milton Keynes.
Barker, M. 1981: The New Racism. Junction Books: London.
Barrett, M. 1991: The Politics of Truth. Polity Press: Cambridge.
Barrett, M . 1992: „Words and Things", u M . Barrett and A. Phillips (eds.),
Destabilizing Theory: Contemporary Feminist Debates. Polity Press: Cambridge.
Baudrillard, J . 1983: In the Shadow of the Silent Majorities. Semiotext(e): New
York.

318

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Baudrillard,}. 1987: Forget Foucault. Semiotext(e): New York.
Bauman, Z. 1987: Legislators and Interpreters: on Modernity, Post-modernity
and Intellectuals. Polity Press: Cambridge.
Bauman, Z. 1992: Intimations of Postmodernity. Routledge: London.
Beck, U. 1992: Risk Society: Towards a New Modernity. Sage: London.
Beck, U. 1994: „Self-dissolution and Self-endangerment of Industrial Soci­
ety: What Does it Mean?", u U. Beck, A. Giddens, and S. Lash (eds),
Reflexive Modernization: Politics, Tradition and Aesthetics in the Modern
Social Order. Polity Press: Cambridge.
Beck, U. 1996: „World Risk Society as Cosmopolitan Society", Theory, Cultu­
re and Society, 13 (4).
Beck, U. 1997: The Reinvention of Politics: Rethinking Modernity in the Global
Social Order. Polity Press: Cambridge.
Beck, U. 1998: Democracy without Enemies. Polity Press: Cambridge.
Beck, U., Giddens A., and Lash, S. (eds) 1994: Reflexive Modernization: Politics,
Tradition and Aesthetics in the Modem Social Order. Polity Press: Cambridge.
Bell, D . 1976: The Coming of Post-industrial Society: a Venture in Social Foreca­
sting. Peregrine Books: London.
Benhabib, S. 1996: „Introduction" to Democracy and Difference: Contesting
the Boundaries of the Political. Princeton University Press: Princeton,
New Jersey.
Benton, T 1994: The Rise and Fall of Structural Marxism. Macmillan: London.
Bertens, H. 1995: The Idea of the Postmodern: a History. Routledge: Lon­
don.Best, S. and Kellner, D . 1 9 9 1 : Postmodern Theory: Critical Investi­
gations. Guilford Press: New York i London.
Best, S. and Kellner, D. 1997: The Postmodern Turn. Guilford Press: New York
i London.
Bottomore, T. 1964: Elites and Society. Penguin: Harmondsworth.
Bottomore, T. 1993: Political Sociology, 2. izd., Pluto Press: London.
Brah, A. 1992: ..Difference Diversity and Differentiation", u J . Donald and
A. Rattansi (eds), „Race", Culture and Difference. Sage: London.
Brubaker, R. 1992: Citizenship and Nationhood in France and Germany. Har­
vard University Press: Cambridge, Massachusetts.
Butler, J . 1990: Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity. Rou­
tledge: London.
Butler, J . 1993: Bodies that Matter: on the Discursive Limits of Sex. Routledge:
London.
Calhoun, C. (ed.) 1992: Habermas and the Public Sphere. M I T Press: Cam­
bridge, Massachusetts.
Calhoun, C. 1995: „ 'New Movements' of the Early Nineteenth Century", u
M. Traugott (ed.) Repertoires and Cycles of Collective-Action. Duke Uni­
versity Press: Durham.

LITERATURA

319

Castles, S. 1993: ..Migrations and Minorities in Europe. Perspectives for the
1990s: Eleven Hypotheses", u J . Solomos and J . Wrench (eds) Racism
and Migration in Western Europe. Borg: Oxford.
ChristofF, P. 1996: ..Ecological Citizens and Ecologically Guided Democracy", u B. Doherry and M . de Geus (eds), Democracy and Green Political Thought: Sustainability, Rights and Citizenship. Routledge: London.
Connolly, W. 1991: Identity/Difference: Democratic Negotiations of Political Paradox. Cornell University Press: Ithaca, New York.
Connolly W. 1996: ..Pluralism, Multiculturalism and the Nation-state; Rethinking the Connections", Journal of Political Ideologies, 1 (1).
Cox, R. 1997: ..Democracy in Hard Times: Economic Globalization and the
Limits to Liberal Democracy", u A. McGrew (ed.), The Transformation
of Democracy? Globalization and Territorial Democracy. Polity Press: Cambridge.
Crook, S., Pakulski, J . , and Waters, M. 1992: Postmodernization: Change in
Advanced Society, Sage: London.
Cross, M. 1993: ..Migration, Employment and Social Change in the New
Europe", u R. King (ed.), The New Geography of European Migrations,
Belhaven Press: London.
Culler, J . 1976: Saussure. Harvester Press: Brighton.
Dahl, R. 1956: A Preface to Democratic Theory. University of Chicago Press:
Chicago.
Dalton, R.J. and Kuechler, M. 1990: Challenging the Political Order: New Social
and Political Movements in Western Democracies. Polity Press: Cambridge.
Delia Porta, D . and Kriesi, H. u pripremi: ..Introduction" za D . Rucht, D .
Delia Porta, and H. Kriesi (eds.), Social Movements in a Globalizing
World, Blackwell: Oxford.
Derrida, J . 1978: ..Structure, Sign, Play", u Writing and Difference, prev. A.
Bass. Routledge and Kegan Paul: London.
Derrida, J . 1982: ..DifFerance", u Margins of Philosophy, prev. A. Bass. Harvester Wheatsheaf: Hemel Hempstead, Hertfordshire.
Derrida, J . 1996: ..Remarks on Deconstruction and Pragmatism", u C. Mouffe (ed.), Deconstruction and Pragmatism. Routledge: London.
Descombes, V. 1980: Modern French Philosophy. Cambridge University Press:
Cambridge.
Dews, P. 1986: Autonomy and Solidarity: Interviews with Jiirgen Habermas.
Verso: London.
Diani, M. 1992: „The Concept of Social Movement", Sociological Review,
40(1).
Dickenson, D . 1997: ..Counting Women in: Globalization, Democratization
and the Women's Movement", u A. McGrew (ed.), The Transformation
of Democracy? Globalization and Territorial Democracy. Polity Press: Cambridge.

320

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Dowse, R. and Hughes, J . 1972- Political Sociology
J o h n Wiley and Sons:
London.
Dunleavy, P. and O'Leary, B. 1987: Theories of the State: the Politics of Liberal
Democracy. Macmillan: London.
Eagleton, T. 1 9 9 1 : Ideology: an Introduction. Verso: London.
Edwards, T. 1994: Erotics and Politics: Gay Male Sexuality, Masculinity and Fe­
minism. Roudedge: London.
Evans, D . 1993: Sexual Citizenship: the Material Construction of Sexualities.
Roudedge: London.
Evans, T. 1997: „Democratization and Human Rights", u A. McGrew (ed.),
The Transformation of Democracy? Globalization and Territorial Democ­
racy. Polity Press: Cambridge.
Fainstein, N. 1996: „A Note on Interpreting American Poverty", u E. Mingione (ed.), Urban Poverty and the Underclass. Blackwell: Oxford.
Falk, R. 1994a: ..Democratizing, Internationalizing, and Globalizing", u Y.
Sakamoto (ed.), Global Transformation: Challenges to the State System.
United Nations University Press: Tokyo.
Falk, R. 1994b: „The Making of Global Citizenship", u B. van Steenbergen
(ed.), The Condition of Citizenship, Sage: London.
Falk, R. 1995a: On Humane Governance: Toward a New Global Politics. Polity
Press: Cambridge.
Falk, R. 1995b: „The World Order between Inter-state Law and the Law of
Humanity: the Role of Civil Society Institutions", u D . Archibugi and
D. Held (eds), Cosmopolitan Democracy: an Agenda for a New World Or­
der. Polity Press: Cambridge.
Featherstone, M . 1988: „In Pursuit o f the Postmodern", Theory, Culture and
Society, 5: 1 9 5 - 2 1 5 .
Featherstone, M. (ed.), 1990: Global Culture: Nationalism, Globalization and
Modernity. Sage: London.
Featherstone, M. 1995: Undoing Culture: Globalization, Postmodernism and
Identity. Sage: London.
Featherstone, M . Lash, S., and Robertson, R. (eds) 1 9 9 5 : Global Modernities.
Sage: London.
Fiske, J . 1987: Television Culture. Routledge: London.
Foucault, M . 1972: The Archaeology of Knowledge, prev. A. Sheridan. Tavi­
stock: London.
Foucault, M. 1979: Discipline and Punish: the Birth of the Prison, prev. A. She­
ridan. Penguin: Harmondsworth.
Foucault, M . 1980a: „Two Lectures", u C. Gordon (ed.), Power/Knowledge:
Selected Interviews and Other Writings 1972—1977. Harvester: Brighton.
Foucault, M. 1980b: „Truth and Power", u C. Gordon (ed.), Power/Knowledge:
Selected Interviews and OtherWritings 1972—1977. Harvester: Brighton.

LITERATURA

321

Foucault, M. 1982: „The Subject and Power", u H. Dreyfus and P. Rabinow
(eds), Michel Foucault: Beyond Structuralism and Hermeneutics. Harvester
Wheatsheaf: Brighton.
Foucault, M . 1984a: „Politics and Ethics: an Interview", u P. Rainbow (ed.),
The Foucault Reader. Penguin: Harmondsworth.
Foucault, M . 1984b: The History of Sexuality: and Introduction, prev. R. Hurley, Penguin: Harmondsworth.
Foucault, M . 1984c: „The Ethic of Care for the Self as a Practice of Freedom", u J. Bernauer and D . Rasmussen (eds), The Final Foucault, M I T
Press: Cambridge, Massachusetts.
Foucault, M . 1984d: „Nietzsche, Genealogy, History", u P. Rainbow (ed.),
The Foucault Reader. Penguin: Harmondsworth.
Foucault, M . 1 9 9 1 : „Governmentality", u G. Burchell, C. Gordon, and P.
Miller (eds), The Foucault Effect: Studies in Governmentality. Harvester
Wheatsheaf: London.
Fraser, N. 1989: „Foucault on Modern Power: Empirical Insights and Normative Confusions", u Unruly Practices: Power, Discourse and Gender in
Contemporaiy Social Theory. Polity Press: Cambridge.
Frazer, E. and Lacey, N. 1993: The Politics of Community: a Feminist Critique
of the Liberal-Communitarian Debate. Harvester Wheatsheaf: London.
Friedman, J . 1990: „Being in the World: Globalization and Localization", u
M . Feathetstone (ed.), Global Culture: Nationalism, Globalization and
Modernity. Sage: London.
Friedman, J . 1995: „Global System, Globalization and the Parameters o f Modernity", u M . Featherstone, S. Lash, and R. Robertson (eds), Global
Modernities, Sage: London.
Fukuyama, F. 1992: The End of History and the Last Man. Free Press: New York.
Fuss, D . 1989: Essentially Speaking: Feminism, Nature and Difference. Routledge: London.
Gamson, J . 1996: „Must Identity Movements Self-Destruct?", u S. Seidman
(ed.), Queer Theory/Sociology. Blackwell: Oxford.
Gamson, W. 1992: „The Social Psychology of Collective Action", u A. Morris
and C. Mueller (eds), Frontiers in Social Movement Theory, Yale University Press: New Haven i London.
Gamson, W. and Meyer, D . 1996: „Framing Political Opportunity", u D .
McAdam, J . McCarthy, and M. Zald (eds), Comparative Perspectives on
Social Movements: Political Opportunities, Mobilizing Structures, and Cultural Framings. Cambridge University Press: Cambridge.
Giddens, A. 1972: Politics and Sociology in the Thought of Max Weber. Macmillan: Houndmills, Basingstoke.
Giddens, A. 1979: Central Problems in Social Theory: Action, Structure and
Contradiction in Social Analysis. Macmillan: Basingstoke, Hampshire.

322

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Giddens, A. 1982: „Class Division, Class Conflict and Citizenship Rights",
u Profiles and Critiques in Social Theory. Macmillan: Basingstoke, Ham­
pshire.
Giddens, A. 1984: The Constitution of Society: Outline of the Theory of Structu­
ration. Polity Press: Cambridge.
Giddens, A. 1990: The Consequences of Modernity. Polity Press: Cambridge.
Giddens, A. 1991 : Modernity and Self-identity: Self and Society in the Late Mo­
dern Age, Polity Press: Cambridge.
Giddens, A. 1994: Beyond Left and Right: the Future of Radical Politics. Polity
Press: Cambridge.
Giddens, A. 1998: The Third War: the Renewal of Social Democracy. Polity
Press: Cambridge.
Gilligan, C. 1993: In a Different Voice: Psychological Theory and Women's Develop­
ment. Harvard University Press: Cambridge, Massachusetts i London.
Gilroy, P. 1992 There Ain't No Black in the Union Jack: the Cultural Politics of
Race and Nation. Routledge: London.
Gilroy, P. 1993a: The Black Atlantic: Modernity and Double Consciousness, Ver­
so: London.
Gilroy, P.: Small Acts; Thoughts on the Politics of Black Cultures. Serpent's Tail:
London.
Goldblatt, D . 1997: „Liberal Democracy and the Globalization of Environ­
mental Risks", u A. McGrew (ed.), The Transformation of Democracy?
Globalization and Territorial Democracy, Polity Press. Cambridge.
Goodman, J . 1997: „The European Union: Reconstituting Democracy Beyond
the Nation-state", u A. McGrew (ed.), The Transformation of Democracy?
Globalization and Territorial Democracy, Polity Press: Cambridge.
Gould, C. 1996: „Diversity and Democracy: Representing Differences", u S.
Benhabib (ed.), Democracy and Difference: Contesting the Boundaries of
the Political. Princeton University Press: Princeton, New Jersey.
Gramsci, A. 1971: Selections from Prison Notebooks, ed. Q. Hoare and G. Nowell Smith. Lawrence and Wishart: London.
Guibernau, M. 1996: Nationalisms: the Nation-state and Nationalism in the
Twentieth Century. Polity Press: Cambridge.
Guild, E. 1996: „The Legal Framework of Citizenship o f the European
Union", u D. Cesarani and M. Fullbrook (eds), Citizenship, Nationality
and Migration in Europe, Routledge: London.
Gutting, G. 1994: „Michel Foucault: a Users Manual", u G. Gutting (ed.)
The Cambridge Companion to Foucault. Cambridge University Press:
Cambridge.
Habermas, J . 1981: „Modernity versus Postmodernity", New German Criti­
que, 2 (1).

LITERATI) RA

323

Habermas, J . 1987a: The Theory of Communicative Action, deo I, prev. T.
McCarthy. Polity Press: Cambridge.
Habermas, J . 1987b: The Theory of Communicative Action, deo II, prev. T.
McCarthy. Polity Press: Cambridge.
Habermas, J . 1987c: The Philosophical Discourse of Modernity. Polity Press:
Cambridge.
Habermas, J . 1988: Legitimation Crisis, prev. T. McCarthy. Polity Press: Cambridge.
Habermas, J . 1989: The Structural Transformation of the Public Sphere, prev.
T. Burger. Polity Press: Cambridge.
Habermas, J . 1990: Moral Consciousness and Communicative Action. Polity Ptess:
Cambridge.
Habermas, J . 1992: „Citizenship and National Identity: Some Reflections on
the Future of Europe", Praxis International, 12 (1).
Habermas, J . 1996: Between Facts and Norms. Polity Press: Cambridge.
Hall, J . and Ikenberry, G. 1989: The State. Open University Press: Milton
Keynes.
Hall, S. 1990: ..Cultural Identity and Diaspora", u J . Rutherford (ed.) Identity: Community, Culture, Difference. Lawrence and Wishart: London.
Hall, S. 1991a: ..Old and New Identities, Old and New Ethnicities", u A. D .
King (ed.), Culture, Globalisation and the World System: Contemporary
Conditions for the Representation of Identity. Macmillan: Lonc[on.
Hall, S. 1991b: „01d and New Identities, Old and New Ethnicities", u A. D .
King (ed.), 1991: Culture, Globalisation and the World System: Contemporary Conditions for the Representation of Identity. Macmillan: London.
Hall, S. 1992a: „The Question of Cultural Identity", u S. Hall, D . Held, and
A. McGrew (eds), Modernity and its Futures. Polity Press: Cambridge.
Hall, S. 1992b: „New Ethnicities" in J . Donald and A. Rattansi (eds), „Race",
Culture and Difference. Sage: London.
Hall, S. and Jacques, M . 1989: New Times: the Changing Face of Politics in the
1990s. Lawrence and Wishart: London.
Hammar, T. 1990: Democracy and the Nation-state: Aliens, Denizens and Citizens. Avebury Press: Aldershot, Hants.
Hannerz, U. 1990: ..Cosmopolitans and Locals in World Culture", in M. Featherstone (ed.), Global Culture: Nationalism, Globalization and Modernity. Sage: London.
Harvey, D . : 1989: The Condition of Postmodernity. Blackwell: Oxford.
Harvey, D . 1993: „Class Relations, Social Justice and the Politics of Difference", u J . Squires (ed.), Principled Positions: Postmodernism and the Rediscovery of Value. Lawrence and Wishart: London.
Held, D . 1980: Introduction to Critical Theory: Horkheimer to Habermas.
Hutchinson: London.

324

SAVREMENA POLITICKA SOCIOLOGIJA

Held, D . 1987: Models of Democracy. Polity Press: Cambridge.
Held, D . 1991: „Democracy, the Nation-State and the Global System", u D .
Held (ed.), Political Theory Today. Polity Press: Cambridge.
Held, D . 1995a: Democracy and Global Order: from the Modern States to Cosmopolitan Governance. Polity Press: Cambridge.
Held, D . 1995b: „Democracy and the New International Order", u D . Archibugi and D . Held (eds), Cosmopolitan Democracy: an Agenda for a New
World Order. Polity Press: Cambridge.
Herman, D . 1993: „The Politics of Law Reform: Lesbian and Gay Rights
Struggles into the 1990s", u J , Bristow and A, Wilson (eds.), Activating
Theory: Lesbian, Gay, Bisexual Politics. Lawrence and Wishart: London.
Hemes, H. 1984: „Women and the Welfare State: the Transition from Privare
co Public Dependence", u H. Holter (ed.), Patriarchy in a Welfare State.
Universitetsforlaget: Oslo.
Hindess, B . 1996: Discourses of Power: from Hobbes to Foucault. Blackwell:
Oxford.
Hirst, P. 1979: On Law and Ideology. Macmillan: London.
Hirst, P. 1997: „Why the National Still Matters", u From Statism to Pluralism.
U C L Press: London.
Hirst, P. and Thompson, G. 1996: Globalization ain Question: the International Economy and the Possibilities of Governance. Polity Press: Cambridge.
Inglehart, R. 1990: „Values, Ideology and Cognitive Mobilisation in New Social Movements", u R. J . Dalton and M . Kuechler (eds), Challenging the
Political Order: New Social and Political Movements in Western Democracies. Polity Press: Cambridge.
Jacobson, D . 1996: Rights across Borders: Immigration and the Decline of Citizenship. Johns Hopkins University Press: Baltimore i London.
Jameson, F. 1984: „Postmodernism, or the Cultural Logic of Late Capitalism", New Left Review, 146.
Jessop, B . 1997: „Capitalism and it Future: Remarks on Regulation, Government and Governance", Review of International Political Economy, 4 (3).
Joas, H. 1 9 9 1 : „The Unhappy Marriage o f Hermeneutics and Functionalism", u A. Honneth and H . Joas (eds), Communicative Action: Essays
on Jürgen Habermas} „ Theory of Communicative Action", prev. J . Gaines i
D.L. Jones. Polity Press: Cambridge.
Johnsron, H. und Klandermans, B. (eds) 1995: Social Movements and Culture. U C L Press: London.
Jordan, G. and Weedon, C. 1995: Cultural Politics: Class, Gender, Race and
the Postmodern World. Blackwell: Oxford.
Katz, E. and Liebes, T. 1984: „Once Upon a Time in Dallas", Intermedia, 12 (3).
Kellner, D . 1989: Jean Baudrillard: from Marxism
Beyond. Polity Press: Cambridge.

to Postmodernism and

325

LlTERATURA

Kellner, D . 1995: Media Culture: Cultural Studies, Identity and Politics between the Modern and the Postmodern. Routledge: London.
King, D. 1 9 9 1 : „Citizenship as Obligation in the United States: Title II o f
the Family Support Act of 1998", u U. Vogel and M. Moran (eds), The
Frontiers of Citizenship. Macmillan: London.
Klandermans, B . Kriesi, H., and Tarrow, S. (eds) 1988: From Structure to Action: Social Movement Research across Diffèrent Cultures. JAI Press: Greenwich, Connecticut i London.
Kuhn, T. 1970: The Structure of Scientific Revolution. University o f Chicago
Press: Chicago.
Kumar, K. 1978: Prophecy and Progress: the Sociology of Industrial Post-industrial Society. Penguin: Harmondsworth, Middlesex.
Kumar, K. 1995: From Post-industrial to Postmodern Society: New Theories of
Contemporary World. Blackwell: Oxford.
Kymlicka, W. 1995: Multi-cultural Citizenship: a Liberal Theory of Minority
Rights. Oxford University Press: Oxford.
Laclau, E. 1990: New Reflections on the Revolution of our Time. Verso: London.
Laclau, E. 1993: ..Discourse", u R. Goodin and P. Pettit (eds), The Blackwell
Companion to Political Philosophy. Blackwell: Oxford.
Laclau, E. and Mouffe, C. 1985: Hegemony and Socialist Strategy: Towards a
Radical democratic Politics. Verso: London.
Lash, S. and Urry, J . 1987: The End of Organized Capitalism Polity Press:
Cambridge.
Lash, S. and Urry, J . 1994: Economies of Signs and Space. Sage: London.
Layton-Henry, Z. 1992: The Politics of Immigration: Immigration, „Race" and
„Race Relations" in Post-war Britain. Blackwell: Oxford.
Lister, R. 1996: Charles Murray and the Underclass: the Developing Debate.
IEA Health and Welfare Unit: London.
Lloyd, C. and Waters, H. 1 9 9 1 : ..France: One Culture, One Nation?", Race
and Class, 32 (3).
Lukes, S. 1974: Power: a Radical View. Macmillan: London.
Lull, J . 1995: Media, Communication,
Press: Cambridge.

Culture: a Global Approach. Polity

Lyon, D . 1994: Postmodernity. Open University Press: Buckingham.
Lyotard, J-F. 1984: The Postmodern Condition: a Report on Knowledge, prev. G.
Bennington and B. Massumi. Manchester University Press: Manchester.
McAdam, D . 1996: „Conceptual Origins, Current Problems, Future Directions", u D . McAdam, J . McCarthy, and M. Zald (eds), Comparative
Perspectives on Social Movements: Political Opportunities, Mobilizing Structures, and Cultural Framings. Cambridge University Press: Cambridge.

326

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

D . McAdam, J . McCarthy, and M. Zald (eds) 1 9 9 6 : Comparative Perspectives
on Social Movements: Political Opportunities, Mobilizing Structures, and
Cultural Framings. Cambridge University Press: Cambridge.
McCarthy, )., Smith, J . , and Zald, M. 1996: ..Accessing Public, Media. Elec­
toral and Governmental Agendas", u D . McAdam, J . McCarthy, and M.
Zald (eds), Comparative Perspectives on Social Movements: Political Oppor­
tunities, Mobilizing Structures, and Cultural Framings. Cambridge Uni­
versity Press: Cambridge.
McCarthy, T. 1991: „Complexity and Democracy: or the Seducements of
Systems Theory", u A. Honneth and H . Joas (eds), Communicative Ac­
tion: Essays on Jiirgen Habermas's „The Theory of Communicative Action",
prev. J . Gaines and D . L. Jones. Polity Press: Cambridge.
McClure, K. 1992: „On the Subject of Rights: Pluralism, Plurality and Politi­
cal Identity", u C. Mouffe (ed.), Dimensions of Radical Democracy: Plura­
lism, Citizenship, Community. Verso: London.
McGrew, A. 1992: „A Global Society?", u S. Hall. D . Held, and A. McGrew
(eds), Modernity and its Futures. Polity Press: Cambridge.
McGrew, A. 1995: „World Order and Political Space", u J . Anderson, C. Bro­
ok, and A. Cochrane (eds), A Global World? Re-ordering Political Space.
Oxford University Press: Oxford.
McGrew, A. 1997: „Democracy beyond Borders", u A. McGrew (ed.) The
Transformation of Democracy? Globalization and Territorial Democracy.
Polity Press: Cambridge.
McNay, L. 1994: Foucault: a Critical Introduction. Polity Press: Cambridge.
Mann, M . 1996: „Ruling Class Strategies and Citizenship", u M . Bulmer
and A. Rees (eds), Citizenship Today: the Contemporary Relevance ofT. H.
Marshall. U C L Press: London.
Marsh, D . 1995: „The Convergence between Theories of the State", u D .
Marsh and G. Stoker (eds), Theory and Methods in Political Science, Maomillan: London.
Marshall, G. (ed.) 1994: The Concise Oxford Dictionary of Sociology. Oxford
University Press: Oxford.
Marshall. T. H. 1992: Citizenship and Social Class, ed. T. Borromore. Pluto
Press: London.
Marx, K. 1997: Selected Writings, ed. D . McLellan. Oxford University Press:
Oxford.
Marx, K. 1992: „The Eighteenth Brumaire of Louis Bonaparte", u Surveys
from Exile: Political Writings, deo 2. izd. D. Ferbach. Penguin: London.
Mason, D. 1995: Race and Ethnicity in Modern Britain. Oxford University
Press: Oxford.
Mead, L. 1986: Beyond Entitlement: the Social Obligations of Citizenship. Free
Press: New York.

LITERATURA

327

Meehan, E. 1997: „Political Pluralism and European Citizenship", u P. Lehning and A. Weale (eds), Citizenship, democracy and Justice in the New
Europe. Routledge: London.
Melucci, A. 1988: „Gelting Involved: Identity and Mobilization in Social Movements", u B. Klandermans, H. Kriesi, and S. Tarrow (eds), From Structure to Action: Comparing Social Movement Research across Cultures. JAI
Press: Greenwich, Connecticut.
Melucci, A. 1989: Nomads of the Present: Social Movements and Individual
Needs in Contemporary Society, ed. J . Keane and P. Mier. Hutchinson
Radius: London.
Melucci, A. 1995a: „The New Social Movements Revisited: Reflections on
a Sociological Misunderstanding", u L. Maheu (ed.), Social Movements
and Social Classes: the Future of Collective Action. Sage: London.
Melucci, A. 1995b: „The Process of Collective Action", u H. Johnston and B.
Klandermans (eds), Social Movements and Culture. U C L Press: London.
Merkl, P. 1995: „Radical Right Parties in Europe and Anti-foreign Violence:
a Comparative Essay", u T. Bjorgo (ed.), Terror from the Extreme Right,
Frank Cass: London.
Michels, R. 1962: Political Parties. Free Press: New York.
Miles, R. 1993: Racism after „Race Relations". Routledge: London.
Miliband, R. 1969: The State in Capitalist Society. Weidenfeld and Nicolson:
London.
Mills, C. W. 1956: The Power Elite. Oxford University Press: Oxford.
Mitchell, M . and Russell, R. 1996: „Immigration, Citizenship and the Nation-state in the New Europe", u B. Jenkins and S. Sofos (eds), Nation
and Identity in Contemporary Europe. Routledge: London.
Morris, A. 1993: „Cultures of Black Protest: its Significance for America and
the World", u H. Hill and J . E. Jones Jr (eds), Race in America: the Struggle for Equality. University of Wisconsin Press: Madison, Wisconsin.
Morris, A. and Mueller, C. (eds) 1992: Frontiers in Social Movement Theory.
Yale University Press: London.
Morris, L. 1996: „Dangerous Classes: Neglected Aspects of the Undetclass
Debate", u E. Mingione (ed.), Urban Poverty and the Underclass. Blackwell: Oxford.
Morris, M . 1992: „The Man in the Mirror: David Harvey's 'Condition of
Postmoderniry' „, u M. Featherstone (ed.), Cultural Theory and Cultural
Change. Sage: London.
Morrison, T. 1992: Playing in the Dark: Whiteness and the Literary Imagina- '
tion. Picador: London.
Mort, F. 1994: „Essentialism Revisited? Identity Politics and Late Twentieth
Century Discourse of Homosexuality", u J . Weeks (ed), The Lesser Evil
and the Greater Good: the Theory and Politics of Social Diversity. Rivers
Oram Press: London.

328

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Mouffc, C. 1988: ..Hegemony and N e w Political Subjects: Towards a New
Concept of Democracy", u C. Nelson and L. Grossberg (eds), Marxism
and the Interpretation of Culture. Macmillan: Basingstoke, Hampshire.
Mouffe, C. 1993: The Return of the Political. Verso: London.
Nash, K. 1997: „A 'Politics of Ideas" and Women's Citizenship", Acta Philo­
sophical 2.
Nash, K. 1998a: Universal Difference: Feminism and the Liberal Undecidability
of„Women". Macmillan: London.
Nash, K. 1998b: „Beyond Liberalism: Feminist Theories of Democracy", u V.
Randall and G. Waylen (eds), Gender, Politics and the State. Routledge:
London.
Newman, M. 1996: Democracy, Sovereignty and the European Union. Hurst
and Co: London.
Nicholson, L. 1983: „Women, Morality and History", Social Research, 50 (3).
Oberschall, A. 1973: Social Conflict and Social Movements. Prentice-Hall: Englewood Cliffs, New Jersey.
Offe, C. 1987: „Challenging the Boundaries o f Institutional Politics: Social
Movements since the 1960s", u C. S. Maier (ed.), Changing Boundaries
of the Political Essays on the Evolving Balance between the State and Society,
Public and Private in Europe. Cambridge University Press: Cambridge.
Offe, C. 1996: Modernity and the State: East, West. Polity Press: Cambridge.
Offe, C. and Preuss, U. 1 9 9 1 : ..Democratic Institutions and Moral Resour­
ces", u D . Held (ed.), Political Theory Today. Polity Press: Cambridge.
O'Leary, S. 1995: „The Social Dimension of Community Citizenship",
u A. Rosas and E. Antola (eds), A Citizens' Europe: in Search of a New
Order. Sage: London.
Olson, M . 1968: The Logic of Collective Action: Public Goods and the Theory of
Groups. Schocken Books: New York.
Omi, M., and Winant, H. 1987: Racial Formation in the United States: from
the Sixties to the Eighties. Routledge: London.
Oommen, T. 1997: Citizenship, Nationality and Ethnicity. Polity Press: Cam­
bridge.
Orum, A. 1983: Introduction to Political Sociology: the Political Anatomy of the
Body Politic, 2. izd. Prentice-Hall: Englewood Cliffs, New Jersey.
Outhwaite, W. 1994: Habermas: a Critical Introduction. Polity Press: Cam­
bridge.
Owen, D . 1994: Maturity and Modernity: Nietzsche, Weber , Foucault and the
Ambivalence of Reason. Routledge: London.
Owen, D. (ed.) 1997: Sociology after l'n,i modernism. Sage: London.
Pakulski, J . 1995: ..Social M o v e m e n t s ami Class: the Decline of the Marxist
Paradigm", u I . Mali, u (ed I V,,,7.,7 Movements and Social Classes: the Futtire of (hlh'ctirc •!.?'<».•
I ondon

LITERATURA

329

Pakulski, J . and Waters, M. 1996: The Death of Class. Sage: London.
Parekh, B. 1 9 9 3 : „The Cultural Particularity o f Liberal Democracy", u D .
Held (ed.), Prospectsfor Democracy: North, South, East, West. Polity Press:
Cambridge.
Parekh, B . 1995: ..Liberalism and Colonialism: a Critique of Locke and Mill",
u J . N. Pieterse and B. Parekh (eds), The Decolonization of Imagination:
Culture, Knowledge and Power. TLcd Books: London.
Parr}', G. 1969: Political Elites. George Allen and Unwin: London.
Peteman, C. 1989: ..Feminist Critiques o f the Public/Private Dichotomy", u
The Disorder of Women. Polity Press: Cambridge.
Phillips, A. 1 9 9 1 : Engendering Democracy. Polity Press: Cambridge.
Phillips, A. 1995: The Politics of Presence. Clarendon Press: Oxford.
Phillips, A. 1995: The Politics of Presence. Clarendon Press: Oxford.
Pickvance, C. 1995: „Social Movements in the Transition from State Socialism", u L. Maheu (ed.), Social Movements and Social Classes: the Future
of Collective Action. Sage: London.
Pierson, C. 1 9 9 1 : Beyond the Welfare State? The New Political Economy of Welfare. Polity Press: Cambridge.
Pieterse, J . N. 1995: ..Globalization as Hybridization", u M. Featherstone, S.
Lash, and R. Robertson (eds), Global Modernities. Sage: London.
Potter, D., Goldblatt, D., Kiloh, M., and Lewis, P. (eds) 1997: Democratization. Polity Press: Cambridge.
Procassi, G. 1996: „A New Social Contract? Against Exclusion: the Poor and
the Social Sciences", European University Institute Working Paper, R S C
no. 9 6 / 4 1 .
Przeworski, A. 1990: The State and the Economy under Capitalism. Hardwood
Academic Publishers: London.
Pugh, M . 1992: Women and the Women's Movement in Britain 1914—59. Macmillan: London.
Rees, A. 1996: „T. H. Marshall and the Progress of Citizenship", u M . Bulmer and A. Rees (eds), Citizenship Today: the Contemporary Relevance of
T. H. Marshall. U C L Press: London.
Richmond, A. 1994: Global Apartheid: Refugees, Racism and the New World
Order. Oxford University Press: Oxford.
Riley, D . 1988: Am I That Name? Feminism and the Category of„Women" in
History. Macmillan: London.
Robertson, R. 1992: Globalization: Social Theory and Global Culture. Sage:
London.
Robertson, R. 1995: „Glocalization: Time-Space and Homogeneity-Heterogeneity", u M . Featherstone, S. Lash, and R. Robertson (eds), Global
Modernities. Sage: London.

330

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Roche, M. 1995: „Rethinking Citizenship and Social Movements: Themes in
Contemporary Sociology and Neoconservative Ideology", u L. Maheu
(ed.), Social Movements and Social Classes: the Future of Collective Action.
Sage: London.
Rorty, R. 1991: „Solidarity or Objectivity", u Objectivity, Relativism, and
Truth. Cambridge University Press: Cambridge.
Rosenau, J . 1992: „Citizenship in a Changing Global Order", u J . Rosenau
and E. Czempiel (eds), Governance without Government: Order and Chan­
ge in World Politics. Cambridge University Press, Cambridge.
Roseneil, S. 1997: „The Global Common: the Global, Local and Personal; Dyna­
mics of the Women's Peace Movement in the 1980s", u A. Scott (ed.), The
Limits of Globalization: Cases and Arguments. Roudedge: London.
Said, E. 1979: Orientalism Vintage Books: New York.
Saussure, F. 1983: Course in General Linguistics, ed. C. Bally and A. Sechelaye,
u saradnji sa A. Riedlinger, prev. R. Harris. Fontana: London.
Schumpeter, J . l943:Capitalism,
Books: London.

Socialism and Democracy. Unwin University

Scott, A. 1990: Ideology and the New Social Movements, Unwin Hyman: Lon­
don.
Scott, A. 1996a: „Weber and Michels on Bureaucracy", u R. Bellamy and A.
Ross (eds), A Textual Introduction to Social and Political Theory. Manche­
ster University Press: Manchester.
Scott, A. 1996b: „Movements of Modernity: Some Questions of Theory, Met­
hod and Interpretation", u J . Clerk and M. Diani (eds), Alain Turaine.
Falmer Press: London.
Scott, A. 1997a: ..Modernity's Machine Metaphor", British Journal of Socio­
logy, 48 (4).
Scott, A. 1997b: ..Introduction — Globalization: Social Process or Political
Rhetoric", u A. Scott (ed.), The Limits of Globalization: Cases and Argu­
ments. Routledge: London.
Scott, J . 1994: Poverty and Wealth: Citizenship, Deprivation and Privilege.
Longman: Harlow, Essex.
Seidman, S. 1993: ..Identity Politics in a 'Postmodern' Gay Culture: Some
Hisrorical and Conceptual Notes", u M. Warner (ed.), Fear of a Queer
Planet. University o f Minnesota Press: Minneapolis.
Seidman, S. 1994a: The Postmodern Turn: New Perspectives on Social Theory.
Cambridge University Press: Cambridge.
Seidman, S. 1994b: Contested Knowledge: Social Theory in the Postmodern Era.
Blackwell: Oxford.
Sum, B. 1988: „Towards a Feminist rethinking of the Welfare State", u K. Jo­
nes and A. Jonasdottir (eds), The Political Interests of Gender: Developing
Theory and Research with a Feminist Face. Sage: London.

LlTERATURA

331

Silver, H. 1996: „Culture, Politics and National Discourses of the New Urban Poverty", u E. Mingione (ed.), Urban Poverty and the Underclass.
Blackwell: Oxford.
Simon, R. 1982: Gramsci's Political Thought: an Introduction. Lawrence and
Wishart: London.
Sklair, L. 1997: „Social Movements for Global Capitalism: the Transnational Capitalist Class in Action", Review of International Political Economy, 4 (3).
Smart, B. 1993: Postmodernity. Routledge: London.
Smith, A.D. 1990: „Towards a Global Culture", u M. Featherstone (ed.) Global Culture: Nationalism, Globalization and Modernity. Sage: London.
Smith, A-M. 1998: Laclau and Mouffe: the Radical Democratic Imaginary. Routledge: London.
Smith, M. 1995: „Pluralism", u D . Marsh and G. Stoker (eds), Theory and
Methods in Political Science. Macmillan: London.
Snow, D. and Benford, R. 1988: „Ideology, Frame Resonance, and Participant Mobilization", u B. Klandermans, H. Kriesi, and S. Tarrow (eds),
From Structure to Action: Social Movement Research across Different Cultures. JAI Press: Greenwich, Connecticut i London.
Snow, D . and Benford, R. 1992: „Master Frames and Cycles of Protest", u A.
Morris and C. Mueller (eds), Frontiers in Social Movement Theory. Yale
University Press: New Haven i London.
Snow, D., Rocheford, E., Worden, S., and Benford, R. 1986: „Frame Alignment Processes, Micromobilization and Movement Participation", American Sociological Review, 5 1 : 464—81.
Snow, D., Zurchner, L., and Ekland-Olson, S. 1980: „Social Networks and
Social Movements", American Sociological Review, 45 (5).
Solomos, J . 1993: Race and Racism in Britain, 2. izd. Macmillan: London.
Soysal, Y. 1994: Limits of Citizenship: Migrants and Postnational Membership
in Europe. University of Chicago: Chicago.
Spivak, G. 1987: „Subaltern Studies: Deconstructing Historiography", u In
Other Worlds: Essays in Cultural Politics. Macmillan: London.
Steward, F. 1991: „Citizens in Planet Earth", u G. Andrews (ed.), Citizenship.
Lawrence and Wishart: London.
Street, J . 1997a: „ Across the Universe': the Limits of Global Popular Culture", u A. Scott (ed.), The Limits of Globalization: Cases and Arguments.
Routledge: London.
Street, J . 1997b: Politics and Popular Culture. Polity Press: Cambridge.
Sullivan, A. 1995: Virtually Normal: and Argument about Homosexuality. Picador: London.
Tarrow, S. 1989: „Struggle, Politics and Reform: Collective Action, Social Movements and Cycles of Protest", Western societies paper no. 2 1 . Cornell
University: Ithaca, Mew York.

332

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

T now, S. 1992: „Mentalities, Political Cultures, and Collective Action Fra­
mes: Constructing Meanings Through Action", u A. Morris and C. Mu­
eller (eds), Frontiers in Social Movement Theory. Yale University Press:
New Haven i London.
Tarrow, S. 1994: Power in Movement: Social Movements, Collective Action and
Politics. Cambridge University Press: Cambridge.
Tarrow, S. 1996: „States and Opportunities: the Political Structuring of So­
cial Movements", u D . McAdam, J . McCarthy, and M . Zald (eds), Com­
parative Perspectives on Social Movements: Political Opportunities, Mobi­
lizing Structures, and Cultural Framings. Cambridge University Press:
Cambridge.
Tarrow, S. 1998: Power in Movement: Social Movements and Contentious Poli­
tics. Cambridge University Press: Cambridge.
Taylor, B. 1983: Eve and the New Jerusalem: Socialism and Feminism in the Ni­
neteenth Century. Virago: London.
Taylor, G. 1995: „Marxism", u D . Marsh and G. Stoker (eds), Theory and
Methods in Political Science. Macmillan: London.
Thompson, G. 1997: „Mulrinational Corporations and Democratic Gover­
nance", u A. McGrew (ed.), The Transformation of Democracy? Globaliza­
tion and Territorial Democracy. Polity Press: Cambridge.
Thompson, J . 1995: The Media and Modernity: a Social Theory of the Media.
Polity Press: Cambridge.
Thrift, N. 1988: „The Geography of International Disorder", u D . Massey
and J . Allen (eds), Uneven Re-development: Cities and Regions in Transi­
tion. Hodder and Stoughton: London.
Tilly, C. 1978: From Mobilization to Revolution. Addison-Wesley: Reading,
Massachusetts.
Tilly, C. 1984: ..Social Movements and National Politics", u C. Bright and S.
Harding (eds), Statemaking and Social Movements: Essays in History and
Theory. University o f Michigan Press: Ann Arbor.
Touraine, A. 1971: The Post-industrial Society: Tomorrows Social History.
Classes, Conflicts and Culture in the Programmed Society, prev. L. F. X .
Mayhew, Wildwood House: London.
Touraine, A. 1981: The Voice and the Eye: an Analysis of Social Movements.
Cambridge University Press: Cambridge.
Touraine, A. 1983: Anti-nuclear Protest: the Opposition to Nuclear Energy in
France. Cambridge University Press: Cambridge.
Turner, B. 1986: Citizenship and Capitalism: the Debate over Reformism. Allen
and Unwin, London.
Van Steenbergen, B. 1994: „Towards a Global Ecological Citizenship", u B .
van Steenbergen (ed.), The Condition of Citizenship. Sage: London.
Walby, S. 1994: „Is Citizenship Gendered?", Sociology, 28 (2).

LITERATURA

333

Walker, R. B . J . 1988: One World, Many Worlds: Struggles for a Just World Peace. Lynne Rienner: Boulder, Colorado.
Wallerstein, I. 1979'ijThe
Press: Cambridge.

Capitalist World Economy. Cambridge University

Wallerstein, I. 1990: „Cultuie as the Ideological Battleground", u M . Featherstone (éd.), Global Culture: Nationalism, Globalization and Modernity.
Sage: London.
Wallerstein, I. 1 9 9 1 : „The National and the Universal: Can There Be Such a
Thing as World Culture?", u A. King (ed.), Culture, Globalization and
the World-System. Macmillan: London.
Washbourne, N. 1999: „Beyond Iron Laws: Information Technology and Social Transformation in the Global Environmental Movement", nepublikovana doktorska disertacija, University of Surrey.
Waters, M. 1995: Globalization. Routledge, London.
Weber, M. 1948a: „Class, Status and Party", u H. H. Gerth and C. Wright
Mills (eds), From Max Weber: Essays in Sociology. Routledge and Kegan
Paul: London.
Weber, M. 1948b: „Science as a Vocation", u H. H. Gerth and C. Wright
Mills (eds), From Max Weber: Essays in Sociology. Routledge and Kegan
Paul: London.
Weber, M. 1948c: „Politics as a Vocation", u H. H. Gerth and C. Wright
Mills (eds), From Max Weber: Essays in Sociology. Routledge and Kegan
Paul: London.
Weeks, J . 1986: Sexuality. Roudedge: London.
Weeks, J . 1989: Sex, Politics and Society: the Regulation of Sexuality since 1800.
Routledge: London.
Weeks, J . 1993a: Sexuality and its Discontents. Roudedge: London.
Weeks, J . 1993b: ..Rediscovering Values", u J . Squires (ed.) Principled Positions: Postmodernism and the Rediscovery of Value. Lawrence and Wishart:
London.
Wheeler, M. 1997: Politics and the Mass Media. Blackwell: Oxford.
White, S. 1991: Political Theory and Postmodernism. Cambridge University
Press: Cambridge.
Wieviorka, M. 1993: ..Tendencies to Racism in Europe: Does France Represent a Unique Case, or is it Representative of a Trend?", u J . Solomos
and J . Wrench (eds), Racism and Migration in Western Europe. Berg: Oxford.
Williams, F. 1989: Social Policy: a Cultural Introduction. Polity Press: Cambridge.
Williams, R. 1976: Keywords. Fontana: L o n d o n .
Williams, R. 1981: Culture. Fontana: Glasgow.

334

SAVREMENA POLITIČKA SOCIOLOGIJA

Wilpert, C. 1993: „The Ideological and Institutional Foundations of Racism
in the Federal Republic of Germany", u J . Solomos and J . Wrench (eds),
Racism and Migration in Western Europe. Berg: Oxford.
Wilson, W. J . 1987: The Truly Disadvantaged: the Inner City, the Underclass
and Public Policy. University of Chicago Press: Chicago.
Wrench, J . and Solomos, J . 1993: „The Politics and Processes of Racial Di­
scrimination in Britain", u J . Solon^os and J . Wrench (eds), Racism and
Migration in Western Europe. Berg: Oxford.
Yearley, S. 1996: Sociology, Environmentalism, Globalization. Sage: London.
Young, I. 1990: Justice and the Politics of Difference. Harvard University press:
Cambridge, Massachusetts.
Young, I. 1996: „Communication and the Other: Beyond Deliberative De­
mocracy", u S. Benhabib (ed.), Democracy and Difference: Contesting the
Boundaries of the Political. Princeton University Press: Princeton, New
Jersey.
Yuval-Davies, N. 1 9 9 1 : „The Citizenship Debate: Women, Ethnic Process
and the State", Feminist Review, 3 9 .
Zald, M. 1996: „Culture, Ideology and Strategic Framing", u D . McAdam,
J . McCarthy, and M. Zald (eds), Comparative Perspectives on Social Mo­
vements: Political Opportunities, Mobilizing Structures, and Cultural Fra­
mings. Cambridge University Press: Cambridge.
Zald, M. and McCarthy, J . (eds) 1987: Social Movements in an Organizatio­
nal Society: Collected Essays. Transaction Books; New Brunswick.
Zalt, M. and McCarthy, J . (eds) 1988: The Dynamics of Social Movements: Re­
source Mobilization, Social Control and Tactics. University Press of Ameri­
ca: Lanham, Boston i London.
Zolo, D . 1992: Complexity and Democracy: a Realist Approach, prev. D .
McKie. Polity Press: Cambridge.