You are on page 1of 34

Kroz zlatne dveri

Mejbl Kolins

Jednom, dok sam sedela i pisala, u moju radnu
sobu nenajavljeno je ušao misteriozni posetilac i
stao pokraj mene. Nisam stigla da ga pitam ni ko
je, ni zašto je ušao bez pozdrava i najave, kad on
otpoče da mi priča o Zlatnim dverima. Reči su mu
se temeljile na znanju, a vatrenost njegovog govora uli mi veru u srce. Zapisala sam njegove reči,
ali, avaj, ne mogu da očekujem da će ista vatra u
mom spisu goreti tako jarko kao onda kad mi je
on govorio.
M. K.

PROLOG
Svaki čovek ima sopstvenu životnu filozofiju, dok je
nema jedino istinski filozof. Čak i najneukiji prostak ima
nekakvu predstavu o svom cilju u životu, kao i određene
ideje o tome koji je najlakši i najmudriji način da se ovaj
cilj ostvari. Svetski čovek je često prvorazredan filozof
a da toga nije ni svestan. On se u svom životu rukovodi
načelima najizvornije prirode i ne dopušta da njegov stav

pokoleba kakav slučajni udes. Misaoni čovek, pak, nije
toliko siguran u sebe te neprestano primećuje kako nije u
stanju da formuliše ideje o onome što najdublje zanima
ljudsku prirodu, to jest o tajni života. Istinski filozof je
onaj koji ne pretenduje da imenuje stvari i koji je otkrio
da se ne može približiti misteriji života, baš kao što i istinski naučnik priznaje svoje potpuno neznanje o načelima koja leže izvan dometa nauke.
Da li postoji nekakav način razmišljanja, ili nekakav
napor uma koji bi omogućili čoveku da shvati ona velika
načela koja deluju kao uzroci u ljudskom životu, pitanje
je koje nijedan običan mislilac ne može da reši. Pa ipak,
nejasna svest o tome da postoji uzrok iza posledica koje
vidimo, da postoji red koji vlada haosom i da suptilni
sklad odnosi prevagu nad neskladom, ne da mira revnosnim dušama na zemlji i nagoni ih da čeznu za vizijom
nevidljivog i za spoznajom nespoznatljivog.
Čemu žudeti i čemu pogledom tražiti ono što je s
druge strane svake nade dok se ne otvore unutrašnje oči?
Zašto ne spojiti delove koji nam stoje na raspolaganju, pa
onda videti može li se na osnovu njih dati nekakav oblik
ovoj velikoj slagalici?

PRVI DEO

POGLAVLJE 1
TRAGANJE ZA ZADOVOLJSTVOM
Svi mi poznajemo onu nemilu pojavu zvanu patnja,
koja progoni čoveka i, ma koliko to na prvi pogled izgledalo čudno, ne progoni ga na neki nejasan ili neodređen
način, već sa nesumnjivom i nepokolebljivom upornošću.
Njena upornost nije potpuno istrajna, jer bi se čovek, u
suprotnom, morao rastati od života, ali je zato neumorna.
Senka očaja uvek stoji iza čoveka, spremna da ga dodirne
svojim užasnim prstom ako se previše dugo oseća zadovoljnim. Šta ovom sablasnom obličju daje pravo da nas
progoni, od časa našeg rođenja pa sve do časa naše smrti? Šta mu daje za pravo da uvek stoji na vratima našeg
života, da ih drži svojom nevidljivom, ali ipak nesumnjivo
užasnom rukom, spremno da uđe unutra u trenutku koji

smatra prikladnim? Najveći filozof koji je ikada živeo
na kraju podleže pred njim; a filozof u ma kom smislu
je samo onaj koji je spoznao tu neizbežnu činjenicu i
zna da poput svih ostalih ljudi, pre ili kasnije, i on mora
da pati. Taj nemir i bol deo su ljudskog nasleđa, a onaj
čovek koji je rešio da ne dopusti da ga išta primora na
patnju samo se zaogrće hladnom i gorkom sebičnošću.
Taj ogrtač ga može zaštititi od bola, ali će ga i odvojiti
od zadovoljstva. Ako treba pronaći mir na zemlji, ili ma
kakvu radost u životu, to ne sme da bude na taj način
što će se zatvoriti dveri osećanja, pomoću kojih stupamo u najblistavije i najuzvišenije oblasti života. Osećaji
koje dobijamo posredstvom našeg fizičkog tela pružaju
nam sve ono što nas pobuđuje da živimo u tom obliku.
Nezamislivo je da bi ijedan čovek mario za to da se muči
disanjem kad taj čin ne bi u sebi nosio i osećaj zadovoljstva. Tako je sa svakom česticom i svakim trenutkom
života. Živimo zato jer je prijatno imati čak i osećaj bola.
To je osećaj koji želimo jer bismo, u suprotnom, namah
okusili duboke vode zaborava a, Ljudski rod bi izumro. Ako je to slučaj sa fizičkim životom, očigledno je to
slučaj i sa osećajnim životom, sa maštom, sa senzibilnošću, sa svim onim finim i delikatnim tvarima koje čine
unutrašnjeg, odnosno suptilnog čoveka. To što sačinjava
njegovo zadovoljstvo je osećaj, a beskrajan niz osećaja
čini njegov život. Uništi osećaj zarad kog čovek želi da
istraje u ogledu života i ništa neće ostati iza njega. Stoga,
čovek koji pokušava da odstrani osećaj bola i trudi se da
održi nepromenljivo stanje, bilo da je u pitanju prijatnost ili neprijatnost, udara u sam koren života i uništa-

i to u tako određenom i delatnom obliku da ta želja mora biti zadovoljena jedino putem fizičkog života. Ta nauka je nepoznata. te da od njega traži da mu oda sopstvenu tajnu? Ako bi čovek samo zastao da razmisli kakvu lekciju je naučio iz zadovoljstva i bola. mora postojati nekakva nauka o životu koja bi bila razumljiva koliko i svaki predmet koji se uči u školi. predstavlja njegovo pravo na osećanje. možda bi nešto dokučio o onoj čudnovatoj pojavi što izaziva ta dejstva. a pritom ne dostiže ni dalek cilj nirvane. to je tačno. To stanje može da bude samo jedan beskrajno suptilniji i prefinjeniji osećaj. ovo mora da važi za svako stanje. tako. odnosno stanjem u poređenju s kojim je život ostrige uzbudljiv. nije u stanju da izvede takav podvig. odnosno od svake pažljive analize Ljudske prirode. u ovom trenutku. senzitivan i maštovit čovek više oseća posledice vernosti ili verolomstva prijatelja nego što čovek čak i najjače fizičke konstitucije može da ih oseti putem čula. ako uopšte i jeste nekakvo stanje. Niko. on je uglavnom sklon tome da žurno okrene glavu u stranu od proučavanja samog sebe. pa čak i za nirvanu kojoj se teži na Istoku. Ako odabere da žrtvuje ono što ga čini čovekom. Ne bi li hrabriji pristup u načinu rešavanja ove velike zagonetke života. odnosno da ga ščepa i čvrsto drži. Ali onaj koji okleva da ispije otrov iz straha da time samo izaziva promenu načina postojanja. o njenom postojanju se samo nagađa. recimo. odnosno intuitivne moći kazuju. A koliko nam naša sadašnja rezonovanja. Pa ipak. čovek je većeg znanja od onih plahovitih duša koje se neobuzdano bacaju u nepoznato pouzdajući se u njegovu dobrotu. a hemija je nekom rataru za plugom i danas jednako magična i neverovatna kao što je to i nauka o životu čoveku uobičajenog načina poimanja. Međutim. jedino u stanju da prosuđujemo. Činjenica da čovek i dalje nastavlja da postoji jasno dokazuje da on još uvek želi da oseća. međutim. drugim rečima. Na taj način on sebi samo uskraćuje životnu baštinu. veća suptilnost osećanja znači veću živost. Čovek se vraća u fizički život . moraće da se zadovolji pukom dokonom svešću. sudeći prema životnom iskustvu na osnovu koga smo. a ljudski rod ne može biti iskorenjen smrću sve dok deluju zakoni rođenja. a ne poništenje. bio da on taj osećaj razume. Stoga je jasno da filozof koji odbija da oseća ne ostavlja sebi nikakvo mesto za povlačenje. Vode zaborava su mnogo drugačije od voda smrti. bio znatno veći nego što je danas kad bi ovi Ljudi bili uvereni da se na taj način može postići zaborav. međutim. 2 Nema nikakve sumnje da bi broj onih koji pokušavaju samoubistvo. a možda još i teži oblik patnje. Praktičnije bi bilo da se čovek ne zavarava lažnim prividom stoicizma i ne pokušava da se odrekne onog čega ni po koju cenu ne bi smeo da se odrekne.va osnov svog vlastitog postojanja. kako bi pobegli od tereta života. a nekolicina naših najnaprednijih mislilaca samo je nagoveštava. koji više obećava. koja. Razvoj neke nauke predstavlja samo otkriće onoga što već postoji u prirodi.

Mi obavljamo herkulovske napore poput ovih ne žaleći se. a već poseduje nejasnu svest o tome da radi s velikim i stalnim naporom i bez ikakve predstave o cilju ka kome su njegovi napori usmereni. koje nam izgleda kao suštinski deo duha devetnaestog veka. Niko ga ne može prinuditi da živi. pa. nema odgovora. Čovekova priroda je u tim uzletima dostizala svoju najveću visinu. zbunjen i bez nade. u kome je bio prisutan veliki i sjajan procvat intelektualnog. zapravo je pitanje koje se nesumnjivo postavljalo u svakom dobu. bez ikakve predstave o cilju i bez razumevanja puta kojim idemo. Zbog čega se ljudsko biće ne vraća u onu veliku matericu tišine iz koje dolazi i ne ostaje u miru. kao što je u miru nerođeno dete do kojeg još nije dopro životni impuls? To ne čini jer je gladno zadovoljstva i bola. na primer. time što živi dokazuje neistinitost svojih reči. kao lokomotiva koja nije založena. ljubavi i mržnje. to jest prestankom vršenja volje koja nas čini punim osećaja i osećanja. Postaje skeptičan. ispunili nezadovoljstvom. trenutno udisanje i izdisanje vazduha. Ako bismo podrobnije sagledali istoriju.kao što se pijanica vraća boci vina. Pa i više od toga. Rimu. osim stoga što želi osećaj koji mu daje život. baš kao što i pijanica želi osećaj koji mu daje vino. Grčkoj. ali njegov život se ne može prikovati za njegovo telo. S tih pozicija se može uočiti jedan vrhunac koji je on dostizao tako što je ulagao ogroman i zdušan napor. Nesrećan čovek će tvrditi da nema želju za životom. ona volja koju odlučno i neprestano održavamo i koja nam omogućava da obavljamo zadatke koji bi nas. Čemu ovaj beskorisni trud? Nije li večito obavljanje nekog zadatka samo zarad toga da bismo se ponovo suočili sa njegovim poništenim rezultatima dovoljno da osetimo neizreciv umor i gađenje? Pa ipak. kao što je. razočaran. rođeno iz tuge i zabrinutosti. Kad čovek prvi put postane svestan ove besciljnosti. ne znajući zbog čega. Ipak. na njega se spušta muka devetnaestovekovne misli. to je ono što je čovek činio kroz svoju istoriju. ako prestane volja za životom. pitanje na koje. radosti i tuge. men- . rob na galiji je možda prikovan za svoje veslo. on bi valjao stenu uz breg teškoća samo da bi je video kako se kotrlja natrag kada je vrhunac već bio dostignut kao u Egiptu. bar koliko može da sagleda naše ograničeno znanje. Izgubljen je. u suprotnom. izgleda. samo zato da bismo mogli postojati usred nebrojenih osećaja. Savršeni mehanizam Ljudskog tela je beskoristan. mi se uglavnom zadovoljavamo time da idemo dalje bez svrhe i cilja. ipak. Prave vode zaborava leže izvan naše svesti i mogu biti dostignute jedino ako prestane postojanje u ovoj svesti. umoran i postavlja pitanje da li zaista vredi udisati i izdisati vazduh radi takvih nepoznatih i naizgled nespoznatljivih rezultata. da li su ti rezultati nespoznatljivi? Da postavimo jednostavnije pitanje: da li je zaista nemoguće dokučiti u kom pravcu leži naš cilj? 3 Ovo pitanje. nema sumnje da bismo ustanovili da je uvek nastupao čas u kome se civilizacija u potpunosti rascvetavala i u kome su se njene latice tek labavo držale na okupu. čak i sa zadovoljstvom.

Šekspir i još nekolicina snažnih duhova prošli su kroz njih i govorili nam. A kad se one otvore. Osoba u kojoj se javlja konačno prosvetljenje naziva se genijem. Zlatne dveri ne bi ostale tako beznadežno zatvorene. Zbog čega čovek ne može. mislioci i učitelji. On je suština poetske moći svog vremena. Kada jak čovek pređe ovaj prag. tako zakučaste i duboke. u tom zaslepljujućem sjaju. da samo oni koji slede njegove stope mogu da vide svetlost koja iskri u njima. pronalazačem. Hrabrost da se uđe kroz njih je hrabrost da se pretraže skrovite oblasti sopstvene prirode. s dovoljnom sabranošću. ljudi složno okrenuli svoje misli ka tome. 4 Ono čemu čovek teži jeste da sazna kako da zameni bol zadovoljstvom. neophodna je samo jaka ruka. uplašen i zaslepljen. s vremena na vreme se nađe neko dovoljno hrabar da se usredsređeno zagleda u taj sjaj i dokuči nešto od obličja u njemu. moć opadala i on je. U suptilnom delu čovekovog bića. kako izgleda s druge strane dveri. Da bi se gurnule i otvorile. U najmanju ruku vredi se upitati da li je to nešto što može da se otkrije ljudskim umovanjem. da ostane na vrhuncu koji je dostigao. Bez njih. pa čak i da donese odluku da se popne na još veće visine? Zbog toga što živi u neznanju. Pesnici i filozofi. obara oči i silazi da se odmori na senovitoj strani brda. da ustanovi na koji način se svest može regulisati tako da osećaj koji doživljava bude onaj koji je najpoželjniji. međutim. da je moguće proći kroz ove dveri. Platon. razabrali obrise Zlatnih dveri. sagledavali su taj prizor s vremena na vreme. svi oni koji su “starija braća Ljudskog roda. Malobrojni pojedinci su nam pokazali da je moguće ući unutra. Po dostizanju tog vrhunca čulnog savršenstva njegovo uporište bi slabilo. on. Ako bi stoga. on ne govori više sa onima koji su na drugoj strani. Ako se čovekov um. u odaje odakle dolazi njegova životna snaga i gde je on sveštenik na oltaru života. samo kruna velikog umnog rada koji su obavili nepoznati ljudi kako u njegovom dobu tako i u onom koje mu je daleko prethodilo. ophrvan obeshrabrenošću i prezasićenošću. Pa još kad vidi veliki sjaj u daljini. on ne bi imao materijal s kojim radi. tako su pune misterije. padao natrag u varvarstvo. Ipak. Pa čak i reči koje izgovara kada izađe napolje. umesto da nespoznato prihvate kao nespoznatljivo. On je.talnog i materijalnog dela njegove prirode. Ove dveri nas vode u svetilište čovekove prave prirode. na šta se nailazi? U dugoj tišini vremena periodično se javljaju glasovi koji odgovaraju na ovo pitanje. doduše uvijenim jezikom. a poneki među njima su. drugim rečima. usmeri na ma koji dati predmet. Oni koji su prošli kroz te Dveri ostavljaju za sobom reči koje zaveštavaju sebi sličn- . Nemoguće je razdvojiti ma kog pojedinca od pripadnika njegove vrste. pre ili kasnije on biva prosvetljen u pogledu tog predmeta. kao i vremena koja su mu prethodila. nadahnutim čovekom. u njegovoj aromi nalazi se ključ koji otvara ove velike Dveri. Čak su i pesniku neophodni nebrojeni nadripesnici kojima se hrani. gledajući brežuljke pod sobom. bez straha i stida.

pa sve do inteligencije i mudrosti. Ono što može da se otkrije u rečima ovih knjiga može se otkriti u svakome od nas. s jedne strane. da je cilj ostvaren i da čovek nema više šta da radi dakle. ali da ostaju nepristupačni samo zato što nema onoga koji bi bio spreman da pročita njihovu prvu stranicu. Ali samo oni koji žele da idu tim putem čitaju značenje skriveno u rečima. naravno. Ovakva hrabrost dolazi samo iz uverenja. U tim rečima možemo da nađemo određene nagoveštaje šta treba tražiti iza njih. s one strane umetnosti i mehaničkog savršenstva. ta celina čiji delovi oni moraju da budu? Skrivena je iza tankog. kada se prede njihov prag. uverenje je koje stiču oni koji su ovaj predmet valjano proučavali. nemoguće je otkriti ono što ne postoji u čoveku koji se bavi proučavanjem. Po njima. ili. pije i živi u svojoj udobnosti kao što životinje žive u svojoj. U ovom slučaju teškoća leži u njegovom skepticizmu. ali naizgled neprozirnog vela. i to predstavlja srž objašnjenja svega onoga što se nalazi u biblijama čovečanstva. Naprotiv. Da je to vredno truda. Taj nagoveštaj nesumnjivo može da stekne svaki proučavalac kome je stalo da iščita čitavu pristupačnu literaturu. Prirodno je. drugačije dveri. poeziju i filozofiju koju su ostavili prosvetljeni umovi.ima. ili preuveličavanje čovekovih fizičkih sposobnosti. stoga. međutim. učenjaci. s one strane mentalne kulture. bolje reći. Ali to je osećaj jednog novog reda. mora priznati onaj koji je postavio žalosno pitanje devetnaestog veka: Da li je život vredan življenja? Pretpostavka da s one strane civilizacije. a u književnosti. baš kao što su i celokupna nauka. da nema kud osim da . poznate legende su samo maštovite priče o prirodnim pojavama. i. čovek će nastojati da dođe do nje po svaku cenu. dakle. Gde je. da bi se otvorile njihove dveri i istražili njihovi predivni vidici. upravo tada kad se. da ona treba da nastavi do intuitivnog znanja i inspiracije. Kad se čini daje kraj dostignut. postoje neke nove. naime. sve čovekove moći bile skrivene dok čovek nije stekao hrabrost da podere taj zastor. s druge strane. koji nam je nepoznat na ovom planu postojanja i koji ne možemo da vrednujemo ako nemamo bar neki nagoveštaj o njegovom karakteru. činjenica koja je očigledna svim iskrenim proučavaocima. mora zapamtiti naročito kad je reč o ovom dubokom i nejasnom predmetu. Potrebno je puno razmišljanja i pažnje da bi se krenulo ka nepoznatim oblastima Ljudske prirode. Od ovih velikih čovekovih darova mi posedujemo samo oskudne delove. Učeni ljudi. vidimo je kako ide od sumračnog neznanja. Pažljivi čitalac smesta je uočio jednu činjenicu: oni koji su išli pre njega nisu ustanovili da Zlatne dveri vode u zaborav. To je. jer ljudi tako rado veruju da tamo gde oni pronalaze samo prazninu ništa ne može postojati ni za druge. Da mistične knjige i rukopisi postoje. postojati neprekinuta linija koja se provlači od početka do kraja. bez obzira na mogući rizik. koje vode u životnu stvarnost svakako je dovoljna da čoveka podstakne na nov napor. čitaju svete knjige raznih naroda. osećaj prvi put postaje stvaran. čini da nema više izbora osim da jede. Ona se. na takav način da u njima nalaze samo materijalnu dimenziju. ili ma kojim drugim misaonim formama. Jer kada jednom poveruje da stvar koju želi postoji. Mora. celokupna umetnost.

a vodeni ljiljan se naginje nad vodom. Ako to učinimo. mentalna i fizička fantazija koja se naziva prostorom. ali još mnogo više zato što ne uviđa da je to ustvari pravac kojim treba ići da bi se stekli užitak i zadovoljstvo. Život je zaista beskoristan ako nije sveobuhvatan i sveprožimajući. i moraće iznova da krene u potragu za njim. tako da on sam predstavlja njeno otelotvorenje. Naravno da se u svom životu čovek tome okreće planski. nema ruku da dodirne predmete. Određena zadovoljstva privlače određene ljude. u koje su ukIjučeni i drugi. nakon što su . noćna je mora Ljudske uobrazilje. koji je smrt duha-tada su. ponovo će ga izgubiti. Ovo pravilo važi i na još većem uzorku. u izvesnoj meri zbog velikih teškoća kojima je okružen. a ne na razlozima našeg osobenog bića. nema čula za poimanje onoga što se nalazi izvan njegovih magičnih zidova? Začarane barijere koje ga okružuju su bezgranične jer je on svuda. smatraju nas za ludake i mi ponovo padamo natrag u tamu gde nema prijatelja. koje se tiču samo nas lično. a ono što nam je potrebno jeste moć da pravimo razliku između ovih fantazmagorija mozga. svako zna da će na ovom ili na onom nivou osećaja naći to u čemu najviše uživa. baš kao što se suncokret okreće ka suncu. Izdvojenost koja postoji medu pojedincima. čitavo vreme on se bori s užasnom činjenicom koja ga pritiska u dubini duše: čim pronađe svoje zadovoljstvo. treba ga otkriti u svim živim bićima i nijedan deo svemira ne može se zamisliti bez njega. među različitim polovima u svemiru i životu. beskorisno je uopšte se i baviti pitanjem života. čovek je spreman da načini najkrupniji mogući korak. već samo haosa. Međutim. medu svetovima. Ovaj haos je sledio nakon svakog ljudskog napora zapisanog u istoriji. veoma je potrebno zapravo je čak i od suštinske važnosti da se napravi razlika i da se u život ne unose zabune i pometnje našeg sna.prigrli skepticizam. Čovek se retko odvažuje na taj korak. ako na svemir gledamo kao na povezanu celinu. A ako se to ne utvrdi već na samom početku. čak i među onima koji su za to najpripravniji. Sa kulturom epohe koju je savršeno asimilovao u sebe. ali ga ipak pokušavaju samo malobrojni. i fantazmagorija svakodnevnog života. Svako dete zna da noćne more postoje i da postoje samo zato da bi nas mučile. Ovo je jedan od najvažnijih momenata u ljudskom razvoju spoznaja. samo ako pogleda. ali kada želimo da razgovaramo sa onima koji su se okušali na Zlatnim dverima i otvorili ih. I više od toga: nikada ga zaista ne može ni dostići jer mu ono izmiče u poslednjem trenutku. Razlog tome je što pokušava da uhvati ono što je neuhvatljivo i da glad svoje duše zadovolji dodirom sa spoljašnjim objektima. Zlatne dveri pred njim. zapravo. i ako svoje postojanje ne zasnivamo na činjenici da smo deo sveopšteg postojanja. Kako može ono što je spoljašnje da zadovolji unutrašnjeg čoveka. Nikoga osim nas samih ne tiče se to što živimo u noćnoj mori nestvarnog užasa i zamišljamo da smo sami u svemiru i da smo sposobni za nezavisno delanje sve dok su sa nama samo oni koji sačinjavaju deo ovoga sna. ili da mu uopšte pričini zadovoljstvo kada je to nešto što vlada unutrašnjim svetom i nema oči da vidi materiju. duboka i potpuna spoznaja zakona sveopšteg jedinstva i povezanosti.

Ali on tako misli samo zato što živi u neznanju. ne dođe do ludila.civilizacije doživljavale procvat. samo što je na tom nivou teškoća da svetlost prodre u um. ljubav prema sjajnim prizorima i umilnim zvucima. a pošto je jednom stekao čulnu radost u kojoj uživa. on sebi pričinjava najveće zadovoljstvo beskrajnim ponavljanjem istog. ali za činjenicu da postoji nešto iznad ovakvih zadovoljstava on je jednako slep kao i najprostiji seljak. degustiranje probranih jela. Isto kao prostak i on se zavarava uzbuđenjem koje mu pritiska dušu. Ne može postojati nikakva krajnja tačka. I on je tada u istom beznadežnom stanju kao i čovek koji umire sluđen željom za pićem. naravno. tako isto svetski čovek živi u zadovoljstvu čulnih uživanja. Ako ima hrabrosti da se odupre ovoj sklonosti nazadovanju i da istrajno stoji na visinama koje je dostigao. pošto je to tako. u velikom gradu živi u bedi i prljavštini iz čiste lenjosti. predstavljaju čovekovo prokletstvo. zbog čega je ne bi i našao? Nema ničega što bi nas navelo da pretpostavimo da se ova staza završava na određenoj tački. neizbežnom kao i zakon gravitacije-zakonu koji mu zabranjuje da . da bude primljena. prema lepim ženama i prijatnoj okolini. Tako čovek trpi svoju konačnu kaznu zato što je uporno odbijao da stekne saznanje o prirodnom zakonu. u smislu konačnog cilja uživanja. Kao što irski seljak. on po svojoj veličini jednak Čoveku najviše kulture. zapravo. Mada čovek odbija da učini onaj napor rasuđivanja koji bi mu omogućio da načini razliku između noćnih obličja i delatnih dnevnih likova. a zima i mrak su ga uništavali. Ispijanje dobrih vina. Postoji. Bol naposletku potpuno guta zadovoljstvo. Tako je i na višem nivou postojanja. a čovek koji odabere da se zaustavi na onom stupnju kulture koji je dostigao i pritom tvrdi kako ne može dalje. i ne ostavlja mu nijednu drugu misao osim one o čulnoj želji. Kakvo dobro je pijanac stekao svojim ludilom? Nikakvo. trujući je na taj način. na kraju. Kultivisanom gurmanu stalo je samo do suptilnih ukusa i savršenih aroma. a smrt dolazi da okonča agoniju. Čovek se čitavim bićem okreće ka njoj. Buke njegovog omiljenog vina ulazi mu u dušu. sve dok. jer život u svakom obliku predstavlja širok spektar finih gradacija. ili Ciganin. osim tradicije koja proglašava da je to tako. to se neizbežno mora dogoditi. nimalo ne mari za visoke zakone morala i religije. onog trenutka kada svetlost uđe u neprosvećeni um. naprosto iznosi proizvoljnu tvrdnju kako bi opravdao svoju sopstvenu lenjost i nemar. 6 Lenjosti i nemar. Irski seljak voli svoj viski i sve dok može da ga ima. cvet je otpadao i venuo. a koju su ljudi prihvatili i prigrlili kao opravdanje za svoju lenjost i nemar. mogućnost da se proglasi da je Ciganin zadovoljan i pored svoje prljavštine i siromaštva i da je. koji bi trebalo da vladaju čovečanstvom i navode čoveka na umeren život. sve to nije ništa bolje i ne donosi veće zadovoljstvo kultivisanom čoveku nego što gruba zabava i prostačka zadovoljstva donose nekultivisanom. još veća. podižući nogu da nade još jednu stepenicu.

koji večito stoji na lestvici života i čeka one koji se uspnu do tih visina. što. Kap otrova koju spušta u drugu čašu. monotonim glasom. baš kao što se spušta i na pijančevu. čovek nastoji da povrati staro uzbuđenje i žar tako što jače udara u poznatu žicu. Tada biva izgubljen. Ali previše ih je koji.miruje. naposletku. kada to učine. Čoveka potom napada veliki iskušavalac ljudskog roda. udvostručuje i utrostručuje. odnosno osećanja. počinje fizička reakcija-fizička mašinerija mozga gubi svoj moćni zamah i počinje da slabi svoje napore. Život za njega više nema smisla i on bezumno srlja u ponor mentalne bolesti. Ista čaša zadovoljstva se ne može okusiti dvaput. Na kraju je. njihova sudbina ista kao i sudbina gurmana ili pijanice. upornim. za koju tvrdi da je konačna istina. odnosno što u svom naručju sve jače grli objekat koji mu budi osećanja i čašu otrova ispija do njenih fatalnih posledica. ili. kako na kraju ulaze u fatalnu kolotečinu misli. Vidimo ljude u cvetu mladosti i intelekta. Kane mu otrovnu kap u uho i od tog trenutka njegova svesnost zatupljuje. Dete postaje čovek. Isti argument važi i kada je reč o intelektualnim zadovoljstvima. a čovek postaje užasnut. Ali tad. isti zakon je na delu. gde podležu urođenoj indolenciji duše i počinju da se zavaravaju utehom ponavljanja. koji daleko nadmašuju svoje drugove i vršnjake. na tome i ostanu. bojeći se da zakorače u nepoznato. svežim osećanjem. ono nesrećno i razočaravajuće stanje u koje veliki Ljudi često zapadaju čim prevale srednje životno doba. prema svakoj analogiji. zamara tuđi duh tupim ponavljanjem neke poznate misli. U suprotnom bi haos i ludilo bili jedino postizivo stanje. nego su zadovoljni stalnim dodirivanjem one žice koja najspremnije odgovara. On žuri na poznati nivo iskustava i tamo nalazi utehu u doticanju dobro poznate žice strasti. . Čovek nižeg nivoa. drugi put ona mora sadržati kap otrova u sebi. kao što ne može da ponovi i pojača sve njegove radosti osim ako plati neizbežnu cenu i pretvori se u idiota. Na taj način oni uveravaju sebe da u njima još uvek plamti život. a oni koji su nekada sedeli kraj njegovih nogu.Šta je lek za ovu bedu i ovo traćenje napora? Ima li ga uopšte? Sigurno je da sam život poseduje u sebi logiku i zakon koji postojanje čine mogućim. ako u loj ludosti istraje. koji počini ovu veliku ludost. Zar mladosti i živost mladog intelekta pobeđuju unutrašnju inerciju i teraju čoveka da još više uzdigne svoje misli i ispuni svoja mentalna pluća svežim planinskim vazduhom. kako bi se opomenuli na njegovu nekadašnju veličinu. on ne može da povrati svoje detinjstvo. sve dok se čitava čaša ne ispuni samim otrovom jeste bezumna želja za tim da se uživanje ponovi i pojača. s bolom ga napuštaju dozivajući u sećanje njegove pređašnje reči. pak. naprosto zato što je mladosti tela došao kraj. Za njom dolazi suvoća i nedostatak vitalnosti. kap životnog eliksira. duša mu se ispuni neizrecivom radošću koja dolazi sa prvim. jer život gubi svoje mogućnosti. Oblak koji ga okružuje fatalan je kao i sama smrt. međutim. Kada čovek ispije svoju prvu čašu zadovoljstva. na njegovu dušu se spušta ludilo. očigledno znači smrt. sa gubitkom životnosti mašine koja oseća. a koje se. Moć čarolije slabi iz dana u dan.

a zeleno lišće ka nebu. kao i u mnogim drugim koje nam je ostavio. i. on mora da odbaci nešto od svog grubljeg i manje osetljivog dela. u kretanju i mirovanju. u svojim zadovoljstvima nalazi jednu novu i finiju radost svaki put kad ih okusi. mora biti spreman na svako lišavanje i. koji snaži i opija samom svojom životnošću. muzike. on svejedno ide dalje i nalazi nova i finija uživanja. dete ostavlja dečje stvari. u njoj se nešto pročisti kako bi napravilo mesta za ovu magičnu kap. u svojim mislima on vidi finije kvalitete duhovne istine. uporno kasneći u svom razvoju. Sa svakom kapi božanskog napitka. Kada postane čovek. U sopstvenoj moći osećanja. mora . koja je iznad aktivnosti naše mentalne mašinerije. ali ni sa umom. To se mora činiti iz dana u dan. on vidi mogućnosti suptilnog čoveka. da bi se količina životnog napitka neprestano uvećavala.Biljka pušta koren u zemlju. u hrani i vinu. uživanja u svežem vazduhu i suncu. čovek mora postati svoj vlastiti učitelj. On spoznaje dušu u ženi koju voli i strast se pretvara u mir. i tada. a ne želi da ih ispije dok u čaši ne nađe život raste. svetlosti i lepote u formama koje ljudi ponavljaju sve dok u njima ne nađu samo oblik. on je dovoljno jak da diše ovaj oštar vazduh i živi od njega. kap po kap. dok se svet širi pred njegovim znatiželjnim očima. nešto tanano i nedokučivo što ga udaljava od stanja u kome je sve esencija čulnosti. umesto da upadne u kolotečinu intelektualizma. Biljku koja bi htela da pusti samo koren i list. Jer priroda sa svojom decom postupa velikodušno: čovekova čaša je uvek puna do vrha i ako odabere da kuša finu i životodajnu suštinu. što se kane u čašu zadovoljstva. on vidi slavu Zlatnih dveri i prolazi kroz njih da bi na drugoj strani našao novi život. I pošto je. u većoj meri. Čovek koji odabere put napora i ne dopusti da san lenjosti zatupi njegovu dušu. baštovan smatra beskorisnom i mora je iščupati iz korena. sveti Pavle je pokazao da je okusio eliksir života i da je bio na putu ka Zlatnim dverima. bez oklevanja. POGLAVLJE 2 MISTERIJA PRAGA Nema nikakve sumnje da se na ulasku u novo životno doba ljudsko stvorenje mora nečega odreći. U ovim rečima. Onaj koji ih okusi. zadovoljavajuća iskustva sa svakim dahom koji udiše i izdiše. A da bi to radio bez oklevanja. ta tanana suština je eliksir života koji čoveka čini besmrtnim. iz minuta u minut. mora spoznati da mu je uvek potrebno više mudrosti. počiva na širokim leđima orla intuicije i uzdiže se u onaj prozračni vazduh u kom su veliki pesnici nalazili svoje uvide. Umro ili živeo u svom fizičkom obliku. u svoju čašu točio sve više životnog eliksira. onoga koji ne umire sa telom. iz sata u sat. U zadovoljstvima umetnosti. zatim cveta i donosi plod.

neuznemiravane. Isto je tako i sa velikom masom čovečanstva posle trijumfa. 2 Nema nikakve sumnje da se čovek mora obučiti za opažanje onoga što je iznad materije. suštinu stvari može da dobije tako što će razbiti ljusku i odbaciti je. a koji mora da se obavi kako bi se život u materiji učinio mogućim. do njegovih najfinijih elemenata. Svako od nas zna da je rani život deteta dug proces prilagođavanja. Stoga su pred njim moč. Pošto je odstranio ova. nematerijalno nadmašuje materijalno. koja izgleda tako moćna i samou- . Njihov mentalni stav je apsolutno proizvoljan tako da je beskorisno oponirati mu ili se boriti protiv njega. svako zadovoljstvo koje nudi postojanje. on treba da se pozabavi narednim slojem prefinjenijih zadovoljstava. i nestaju u snu. Kroz sveukupnost vremena znaci i zalozi onoga što je s druge strane materije čekaju čoveka materije da ih oproba i odmeri. on je stekao sposobnost da probere svoja zadovoljstva i odstrani iz svesti ona koja apsolutno pripadaju čoveku načinjenom od gline. pa ipak nesavršenih organa. što mogu poreći samo oni koji odbijaju da spoznaju život kao ono što je odvojeno od materije. On mora biti u stanju da isproba i proceni. primećuje da se jezgro nalazi u ljusci i umesto da zdrobi čitav orah. Kroz sveukupnost vremena nevidljivo preteže nad vidljivim. suštinski sastojak njegove prirode. baš kao što se mora obučiti i za opažanje onoga što je u materiji. ono će delovati bez oklevanja. Bavljenje onim zadovoljstvima koja mu omogućavaju da nađe suštinu života nije metod koji slede stoici. na mukotrpnom poslu za koji veruju da je najviša delatnost postojanja. ali i da ne pati zbog tog uskraćivanja. Oni koji to neće. Ona se vraćaju među nerođene. složenih. on gubi i radost. to jest pošto je osvojila svet materije i prepustila se uživanju u njemu. proizvoljno su odabrali mesto na kom će se zaustaviti i čovek ne može da učini ništa drugo sem da ih tamo ostavi. a svaka faza njegovog kretanja u tom pravcu je ispunjena sredstvima koja mu pomažu da napreduje ka svom cilju. U ovom procesu učestvuje svako osećanje.na sebi da upotrebi šibu kako bi dostigao cilj. a uzeti jezgro. vidimo ih kako odlažu svoj složeni instrument. Stoik ne dopušta sebi da pronalazi radost u zadovoljstvu. kao i prakse u uvežbavanju teških. postaje jasno da samo čovek koji istovremeno poseduje potencijal sladostrasnika i stoika ima nekakvih izgleda da prođe kroz Zlatne dveri. U isto vreme. isključivo u cilju percipiranja materijalnog sveta. Dete je ozbiljno i. Kada je razvio ovu dvostruku mogućnost. poput čoveka koji se hrani neznalački. ako želi da živi. Neka deca koja dođu na svetlost ovoga sveta zaziru od nje i odbijaju da preuzmu težak zadatak koji ih čeka. jer u suprotnom ono ne bi moglo da bude sastavni deo čovekovog razvoja. život i savršenstvo. svako uzbuđenje. No pravi filozof koji je proučavao život nezavisno od bilo kog misaonog sistema. mora biti u stanju da uskrati sebi svako zadovoljstvo. ali odbacujući zadovoljstvo. Svakom onom koji ovaj predmet ozbiljno razmotri. Pojedinci u ovoj gomili. telo. odnosno učenja da se shvati upotreba čula s obzirom na njihove specijalnosti.

Intelektualno odbijanje da se u potpunosti prihvati čisto duhovno znanje najizrazitije je obeležje ove lenjosti. a dan nakon noći. dok je odbio da prihvati postojanje napretka koji ide dalje od ovog stanja. onda. osim putem voljnog napora. ili da se koristi kad je potrebno. tad je očigledno da čovek nema drugog izlaza iz ovog oblika života osim kroz njih. nijednog drugog načina da se ova snaga stekne. ipak se zaustavio na tački koja je na korak od njih. Svedenborg se. Da je težak početni napor koji treba načiniti u ovom pravcu očigledno je. Odatle nam dolazi doktrina kazne i spasenja. ili postojanje ma kakve mogućnosti van njega.verena na svom uobičajenom posedu. Svedenborgov veliki um je ovu činjenicu video tako jasno da ju je utvrdio kao konačnu za našu konkretnu egzistenciju. koji traju dugo nakon smrti ili čak večno. To je očigledno svakom posmatraču života koji svoje oči koristi ne zaslepljujući ih predrasudom. Tašto je očekivati da se rodimo okruženi bogatstvom. On mora da prihvati ono što je njegovo. tako i nakon smrti mora da sledi rođenje. Nema. vidimo kako odbijaju da uđu u njega i kako ponovo tonu natrag u redove onih što obitavaju u fizičkom životu. Jedino one mogu da ga propuste na mesto na kome će postati plod cveta čovečanstva. Iako je otišao dalje od pukog intelektualizma i veoma se približio pragu Zlatnih dveri. i dao nam je blagi nagoveštaj osećaja o njihovom pragu. 3 Kad jednom shvati značenje Dveri. čvrsto se držeći one svesnosti koju su iskusili i razumeli. deca su kada dođu u blizinu nematerijalnog svemira i mi ih svuda unaokolo. izdvaja iz gomile onih koji su posvedočili činjenicu da Zlatne dveri postoje te da se mogu videti sa najuzvišenijih visina misli. za koju nesumnjivo mogu da se optuže mislioci svih usmerenja. i nije sporno da je to pitanje koliko snage toliko i voljne delatnosti. Njeno prijateljsko naručje se širi da prihvati mnoštvo onih koji žele rođenje i postojanje u različitim oblicima. i sve dok oni to žele. niti poželi da je njihov broj manji. Priroda je najnežnija majka onima kojima je potrebna. . To je samo još jedan oblik zamornog okretanja u krug. na svom deliću iskustva izgradio je teoriju koja je trebalo da obuhvati celokupan život. nikada se ne umori od svoje dece. Ova doktrina predstavlja uskogrud i neinteligentan način da se konstatuje činjenica Prirode. međutim. ona zatvorila svoje dveri pred bilo kojim čovekom? Ako neki život nije istrošio ni stoti deo žudnje duše za osećajima koji se mogu naći u nedrima Prirode. po kojoj čovek žanje ono što je posejao. pa čak i kad je predrasuda prisutna. Bio je isuviše dogmatičan za naučno posmatranje i nije hteo da vidi prostu činjenicu da kao što proleće sledi nakon zime. pri čemu su ga sopstvene predrasude omele da opazi mogućnost novog delovanja tamo gde prestaje čulni svet u kom se može delovati. međutim. iz sata u sat. iz dana u dan. U kraljevstvu života čovek nema nikakvog drugog nasleđa osim svoje vlastite prošlosti. ona im se smeši u znak dobrodošlice. Zašto bi. nemoguće je da razuman čovek ne opazi tu činjenicu. Odsjaj onostranog života koji je opazio izgledao mu je kao da u sebi sadrži čitav svemir.

To deluje potpuno logično. po samoj svojoj prirodi. Po mentalnom tragu miliona prethodnika. Čovek prolazi kroz Dveri kad odbaci svoja ograničenja. i to mesto je najčešće tamo gde najmanje očekuje da ga nađe. pak. a umesto toga su načinili mesto satkano od misli i osećanja. verovali da se . Mnogi od njih su se. nadali da će naći izlaz kroz religiju. a veo koji ga skriva od večnog može poderati na bilo kom mestu. tamo gde mu je najlakše da to učini. Ona je poznata Indijcu kao što je zapadnjaku poznato da je dan koji živi samo jedan od ograničenog broja dana što čine njegov život. DRUGI DEO POGLAVLJE 3 POČETNI NAPOR Veoma lako se da primetiti kako nema neke određene tačke u čovekovom životu ili iskustvu u kojoj bi im bio bliži duši stvari nego u bilo kojoj drugoj tački. mogao je za sobom ostaviti reči koje svedoče o tome da će se Dveri otvoriti. mora da bude univerzalna. naprosto. misaonim navikama. Buda je prošao kroz Zlatne dveri. stečena je. koja je postala tako poznati deo istočnjačkog mišljenja da je više nije potrebno izlagati. Ova duša. i na toj naizgled očiglednoj činjenici indijski um je zasnovao svoju teoriju o reinkarnaciji. nalazi se iza Dveri kojima daje svoju boju. Ljudi traže izlaz pomoću svog uma i utvrđuju proizvoljne i ograničene zakone putem kojih misle da će postići ono što je nedostižno. Drugi su. na osnovu činjenice da ona. niti za izlazak sa nekog naročitog mesta. obeleženo i utvrđeno na takav način kao da ih ništa i nikada neće pomeriti sa utabane staze. a pošto se oko njihovog praga tiskalo to veliko mnoštvo. zaista. Međutim. Ova izvesnost koju istočnjak ima. One se ne otvaraju za ulazak na neko naročito mesto. o ponovnom rađanju u materiji.kakav bi mogao biti razlog za njegov odlazak na ma koje drugo mesto? Sigurno je da seme duše niče tamo gde ga je baštovan posejao. jasno je da ne postoji neka određena staza koja vodi do njih. kada je reč o prirodnim zakonima što kontrolišu velike periode života duše. to jest prefinjena suština što ispunjava vazduh blistavim sjajem. Stoga je Istok dao velike cvetove duhovnog rasta čovečanstva. Um mnogih ljudi je usredsređen na predmete koji se na Zapadu smatraju nezamislivim. On može da probije zidove školjke koja ga drži u tami.

etičkih sladostrasnika. zelena biljka sa lepim lišćem. Duh je veliki život na kome počiva materija. trenutni misaoni tokovi kojima pripada pokazuju da sleđenjem ovog naizgled herojskog puta on. poput gurmana koji svoja zadovoljstva dobija od čula ukusa. za jedan nepromenljiv način života u materiji. zaboravljajući daje mozak samo jedan od organa koji se koriste. sve postojeće mora iščeznuti i vrlina i porok. Zadovoljstvo je cilj kako vrlog čoveka tako i pijanice. naći će se na onom žalosnom mestu gde se dobro čini silom i gde je delo vrline lišeno ljubavi koja kroz njega treba da prosijava. ništa više nego ma koji drugi element naše konstitucije. čovek koji se trudi da živi samo u svetu misli prebiva u fantaziji i insistira na tome da ih pruži drugima kao zamenu za hranu. mora takođe biti tačno i to da čovek žanje ono što je sejao. verujući da je ostvario cilj dok ga još nije ni opazio. Na kraju. zapravo. Moguće je. da se praktikovanjem vrline čovek veže za jednu kolotečinu. ali potrebno je više od toga. Ona to možda i jeste ako je reč o raju savremenih sibarićana. sledi put zadovoljstva. Lako je postati gurman čistog življenja i uzvišenog mišljenja. naći ćemo se na onoj čudesnoj obali na kojoj je Vodsvort jednom ugledao sjaj zlata. Dobro je da čovek vodi čist život. ali onaj ko ih sledi do samog nemilog kraja. . i misao i čula. Duh nije neki gas koji proizvodi materija. kad god budemo mogli da se oslobodimo ograničenja. Ali čist život i uzvišene misli nisu sami po sebi ništa manje konačni no što su to i drugi oblici uživanja. on nema nikakvu moć da ponese sa sobom vrlinu koja pripada materijalnom životu. baš kao što je dobro i da mu ruke budu čiste jer će u suprotnom postati odbojan. Vrlinu ( ili ono što svako od nas smatra vrlinom. Ponekad se. vida i sluha. On je. to jest naše vlastite norme morala i čistote) ističu oni koji je praktikuju kao put u raj. pa ipak. i mi našu budućnost ne možemo da tvorimo tako što ćemo jedan materijalni agens koristiti silom. ne može imati neki naročit odnos prema višem stupnju u odnosu na ovaj na koji smo ograničeni. Ali vrlina. toliko čvrsto da um nije u stanju da zamisli kako i smrt. Naravno. koje su sprečile da ljudska vrsta sklizne u puku čulnost. takvim ljudima dugujemo filozofiju i metafiziku. predstavlja moć dovoljno jaku da ga oslobodi i pošalje na širok i divan okean moć dovoljno jaku da podigne tešku i neumoljivu rezu Zlatnih dveri. Ako slepo istraje u svom nastojanju.izlaz može naći pomoću čistog intelekta. Naš dug prema metafizičarima i transcendentalistima je veliki. onakva kako je danas shvatamo. međutim. takođe. nego da sam u njima uživa. miris njegovih dobrih dela bogovima je daleko ugodniji od smrada zločina i surovosti. baš kao što i stenoviti svet počiva na slobodnom i tečnom eteru. Kod njega ta zadovoljstva poprimaju lep oblik jer su slatkog ukusa i jer mu je draže da druge učini srećnima. zaista. dok ćemo druge da izostavljamo. a čovek koji nastoji da u njima nađe zadovoljstvo mora svoj napor da pojača i da ga stalno ponavlja premda uzalud. Kad stignemo tamo. naći će se na mestu na kome se monotoni točak argumenata večito vrti oko svoje osovine iako nikuda ne ide i ne nosi nikakav teret. čak i ako mu život izgleda kao čudo uzdržavanja i samopožrtvovnosti.

na svakom novom koraku razvoja. koji je sopstvenom strašću uspeo da razbije uski i dogmatski put svoje prirode. To je. Izgleda veoma moguće da bi prag Zlatnih dveri pre dostigao takav čovek. proces koji nastaje zahvaljujući tome što je video vlastitu dušu. čak i ako su njegove sposobnosti velike.međutim. a da u sebi ipak razvijemo pozitivnu volju. odnosno osećanja. niti je vezan za misaone tokove koji se vrte u krug kao vodenični kamen niti je točak svoje duše zarobio nekakvom dubokom životnom kolotečinom. Međutim. S druge pak strane. nesumnjivo. Ali mnoge stvari koje su izgledale kao preveliko čudo da bi se mogle postići ipak su urađene. jer ako nema pozitivnu želju da ubere cvet savršenstva. Ovo možemo jasnije da sagledamo putem jedne analogije. ovo se svakodnevno dešava i treba samo posmatrati kako se to radi da bismo mogli da usmerimo vlastito ponašan- . užasna i pocrnela od silne vatre sebičnog zadovoljenja. čak i u uskom životnom iskustvu koje je dato sadašnjem čovečanstvu. u sjaju svoje veličine. trgovac rečima. Bar izgleda da je neminovno tako jer je njegovo stanje negativno. U svemu u životu. ne izgleda moguće ni da će čovek. u mnogim slučajevima on će. mala je korist od dostizanja praga Zlatnih dveri ako čovek nema snage da prođe kroz njih. u jednom trenutku. Ovo možemo da vidimo gotovo svakodnevno. A čovek koji u sebi ima taj pozitivni kvalitet uzdići će se uprkos nepovoljnim okolnostima. a pogotovo ne za očajanje. izgleda da bi se u njemu. na mestu koje je dostigao svojim voljnim naporom. svih ograničenja. Prošlost nam pokazuje da teškoća ne predstavlja izgovor za odustajanje. Pa ipak. na kraju toliko sagori i ugljeniše se. mogla roditi pozitivna volja i tada bi se moglo pokazati da on ne pruža svoje ruke ka rezi sa beznadežne udaljenosti. Ni najbolje svetsko obrazovanje neće čoveka učiniti intelektualno slavnim. A to je sve čemu se grešnik može nadati da će postići kad rastvori svoje ja. biće samo šturi naučnik. neophodno je da čovek vrši svoju najpretežniju volju kako bi taj razvoj u potpunosti ostvario. on će prepoznati i dograbiti misaonu plimu koja je njegova prirodna hrana i naposletku će stajati. ako nije sputan predrasudama. nego običan asketa ili filozof. da iz same siline te strasti probije svetlost. u svim područjima života. iako poseduje sve prednosti ovog sveta i svoju volju sprovodi do izvesnog stepena. svih kristalizovanih misli. proći kroz velike Dveri. pretrpeti potpun neuspeh u nastojanju da dobije ono što želi jer mu nedostaje krajnja i nepokolebljiva odlučnost. Čovek koji podiže rezu Zlatnih dveri mora to da učini svojom jakom rukom i mora pritom da bude potpuno pozitivan. najteži zadatak koji nam predstoji u životu da se oslobodimo svih predrasuda. vešt u mehaničkom mišljenju i puki točak pamćenja. Stoga razmotrimo stvari ozbiljnije. nakon što smo svoj um navikli na ideju da to nije nemoguće. dogodi da čovek koji je zgrešio tako duboko da čitava njegova priroda. Ali. Veliku početnu teškoću predstavlja vezivanje interesovanja za ono što je još uvek nevidljivo. To izgleda kao preveliko čudo jer je u običnom životu pozitivna volja uvek povezana sa kristalisanim idejama. Zaista. jer bi u suprotnom svet ostao bez mnogih čuda civilizacije.

Ono nije rezervisano samo za genija. na način koji je specifičan za taj oblik materijalnosti. to jest akumuliranju atoma. ovu činjenicu neprestano imamo pred našim očima. a od čvrstine te vezanosti u potpunosti zavisi njegov uspeh. kišu. sunce i seme kojim će zasejati njivu. Međutim. iz kog se ona uobličava uz pomoć naše želje za svemirom. Čak i planine. zaista. Jer. To sasvim sigurno nije njeno značenje. To važi kako za pronalazača tako i za sve one koji prevazilaze uobičajeni mentalni i psihički nivo čovečanstva. srazmerno tome. Zahvaljujući ovoj činjenici mi nemamo razloga da budemo obeshrabreni. u tačnoj srazmeri sa svojom veličinom. ali je. koja diše slobodniji vazduh. svoje nebo. koji čine da ono klija. sadržana u svim postojećim oblicima. ona postaje sve delatnija i. . kao na svrhu svog života.je u tom pravcu. nije Iako zadržati dugo u svesti. To je ono mesto svesnosti koje moramo da dostignemo. odnosno neuspeh. mi smo mentalno obavezni da svom Tvorcu obezbedimo haos iz kog će proizvoditi svetove. prelazi u naprednije oblike života. koji je tipičan proizvođač društvenog života. “nijedan putnik ne vraća). Pesnik koji čeka na svoj trenutak stvaralaštva. Kako svest. iza. Iz ničega on ne može da proizvede nešto. velike su zahvaljujući postojanom rastu. Ključ se nalazi u reči “stvaranje”. Svaki pronalazač čvrsto vezuje svoje interesovanje za ono što je nevidljivo. stiče moć rasta putem asimilacije. to uverenje mora da je rezultat nedovoljnog razmišljanja. on živi u svesti za koju običan čovek čak ni ne veruje da postoji. Veličina se može postići samo rastom. slepila za činjenice prirode. zaista. ali mogu ga pronaći samo ljudi velike duše. Zemljoradnik. čak i čvrsta zemljina kugla. Da ono nije rezervisano samo za genija dokazuje činjenica da su ga mučenici i heroji takođe pronašli i da su boravili na njemu. zatim vazduh i voda. Ovo poznavanje nevidljivog je još određenije kod pesnika. Ako na postojanje gledamo sa tog jasnog stanovišta (koje. koja gleda prostraniju zemlju i prostranije nebo i koja grabi seme biljaka džinovskog rasta. svoju zemlju. U ovoj poslednjoj analogiji verovatno se nalazi ključ uspeha na našem putovanju ka nepoznatom (“sa kog se”. 2 Reč “stvarati” prosečan um često shvata na taj način kao da ona prenosi ideju o evoluciji nečega ni iz čega. postoje na svakom planu delovanja. Ako razgovarate sa pronalazačem. svesti koja boravi u jednom većem svemiru. istovremeno. još neizrecivije sve dotle dok ga ne dotakne nekim delom one svesti koju deli sa drugim ljudima. Priroda se ne može uobličiti iz praznine. Naša uobičajna predrasuda je da se veliki čovek rada kao takav. postoji onaj materijal s druge strane. vidi ono što je nevidljivo i čuje ono što je bezglasno. odnosno iznutra. Očigledna je činjenica da ovo seme i ova zemlja. a koju ne može da izrazi rečima jer je još nije privukao u svet objekata. mora da ima svoj materijal. ustanovićete da daleko ispred stvari na kojima trenutno radi on uvek može da opazi i neku drugu stvar kojoj tek treba da se posveti. umesto putem akumulacije.

on prepoznaje postojanje suptilnih čula. koja nastaje kao posledica sumnjičavosti a kojom ljudi naposletku nauče da se ponose. a ne samo običan sluga. fizičko i psihičko. tako je za čoveka grubih čula. zapravo. hajde da pogledamo kako se može prevazići prvobitna teškoća koja nastaje prilikom vezivanja interesovanja za ono što je nevidljivo. A kako je divna nagrada kojom biva nagrađen! Kako je sladak ukus tog ploda kada ga okusi. može se podići reza Zlatnih dveri. pa je stoga i ne vrši. i kako ga preplavljuje novi osećaj života! U prepoznavanju tog ukusa. zatvorene knjige ne znače ništa. iz puke indolentnosti. Svemir je za nas. osim ako i on takođe nije naučnik. ono što leži s druge strane nestvarno i nepostojeće samo zato što tu knjigu ine otvara. Zapravo. Za slugu koji briše prašinu s biblioteke nekog naučnika. odnosno interesovanja da se odvoji od najprostijeg oblika života. koji opaža bez pomoći fizičkih čula. A sada. Sve dok je čovek zadovoljan svojim grubim čulima i dok mu nije stalo do onih suptilnijih. moć rasta putem asimilacije postajati veća i da će se verovatno promeniti u metod koji je brži. Kao što za prostog čoveka ulaz u intelektualni život predstavlja nest- varnu i nepostojeću pojavu. čitavo biće će na jednom početi da se neiz- . a zahvaljujući snazi tog čoveka. jer prebrzo postajemo spremni da se zadovoljimo onim što vidimo na dohvat svojih ruku. za stanjem nedelatnosti sledi propadanje mentalno. kao i onoga što se nalazi iza njih. koji neće ni da podigne hranu do sopstvenih usta. Isto je i sa skeptikom.jer na život obično gledamo iz određenih perspektiva i zaboravljamo one velike linije koje ih povezuju i presecaju). On zna da je taj daleki plod. ove Dveri ostaju praktično nevidljive. Čovek može čitavu večnost da bulji u zatvorenu spoljašnjost. ne izgleda mu čak da one sadrže ikakvo objašnjenje u sebi. čovek izgleda kao tačka u kojoj se stiče mnoštvo zraka. to jest zraka. njemu nije mu potreban osećaj dodira da bi osetio želju. odmah opažamo da je razumno pretpostaviti da će. ali neposredno iznad ovog polja života postoje suptilniji utisci koji deluju na finija čula. a da je gladan onoga što je daleko u visinama. naime. te da bar malo istražuje duž ovih linija. ako ima hrabrosti. i on je “razuman” utoliko što ne opaža nikakvu vrednost u delatnosti. tačke. koja hrane život unutrašnjeg čoveka. oni je zovu skepticizmom i govore o vladavini razuma. Zapravo se jedino razvojem i rastom ovog unutrašnjeg čoveka može i opaziti postojanje Zlatnih dveri. Sa ovog stanovišta. Suštinska karakteristika genijalnog čoveka sastoji se u tome da je on relativno ravnodušan prema plodu koji mu stoji na dohvat ruke. mentalne lenjosti. pun veličanstvenih obećanja samo ako hoćemo da podignemo pogled i vidimo. odnosno jedino zahvaljujući njegovoj snazi. To stanje koje opravdava ponos nije ništa drugačije od stanja istočnjačkog sibarita. Tu nalazimo prvi nagoveštaj stepenica koje su nam potrebne. kako napredujemo dalje u odnosu na naše sadašnje stanovište. odnosno linija. Naša gruba čula imaju odnos samo prema onom što predstavlja cilj u uobičajenom smislu reči. suptilnija i jača hrana od ma koje druge što ga privlači. To podizanje pogleda predstavlja prvu potrebu i prvu teškoću. čak i ako je njegov intelektualni život delatan. lakši i nesvesniji.

Šta su ove vode? U našem sadašnjem životu mi posedujemo samo senku suštine. mada će reči uskoro verovatno postati beskorisne. Ono se savršeno pokorava unutrašnjem zakonu rasta. Kako je moguće spoznati unutrašnjeg čoveka. posmatrati njegov rast i gajiti ga? Pokušajmo malo da pratimo putokaz koji smo dobili. i ona postaje deo njegove baštine. Potrebna nam je zemlja koja će rađati žive plodove i nebo koje će uvek biti puno svetlosti. rezultat toga će morati da bude izobličenje. čije središte je u tački njegovog otelovljenja. odbacio je težak teret sa srca i uzdigao se u stanje u kome nema vezanosti. POGLAVLJE 4 . on otkriva da je stupio u dodir sa celokupnim životom. kao što i putnik mora da se penje sam kada se približi vrhu planine. međutim. ako ovu sliku prihvatimo kao prilično tačnu. niko ne pije vino a da mu se žeđ ne povrati. Za čoveka čija su čula najprostijeg reda.bežno širi i uvećava. Svako od nas mora da putuje sam i bez pomoćnika. Niko ne voli bez zasićenja. Ali u finijoj suštini. Tamo ne može da mu pomogne nikakva tovarna životinja. kako je najvažnije da se duž jedne linije istražuje doslednije nego duž drugih. viši osećaj istog reda postiže se drugačijom percepcijom. niti mogu da mu pomognu gruba čula. Jezik prepoznaje ukus slatkog i Ljutog kada je reč o hrani. kako u Prirodi tako i u svim oblicima života. da u sebi sadrži celinu. u suprotnom. Potom treba samo da se prepusti onoj velikoj sili koju nazivamo dobrotom. On je stekao spoznaju o tome da je postao deo velike celine i to znanje postaje njegova baština. Očigledno je. Dok se svojim raznovrsnim iskustvom širi pravcem onih linija. sigurno ćemo ga i naći. a čovek će počeli da raste u veličini. prostranih voda stvarnog života. Ali barem reči mogu da pređu mali deo puta s nama. Ali pre no što bude moguće da se pije sa ove fontane. spoznaje i onaj čija unutrašnja čula imaju makar malo samo trun živosti. ili ma šta drugo što dotiče ova gruba čula. Čovek koji prepozna ovaj tok slasti na njegovom izvoru. ne postoji druga predstava o slatkom osim ove. Kidanjem proizvoljnih niti koje su ga držale vezanog za njegovo lično središte. komad gvožđa koji ga pritiska i sprečava da se uzdigne u svojoj snazi. da je čvrsto šćepa zagrljajem svoje duše i ona će ga hitro odneti do velikih. sama fontana svekolike blagosti. prostora da širi svoje korenje i unutrašnje životnosti kojom obavlja svoj neprestani zadatak. on postaje punoletni vladar svog kraljevstva. sa srca se mora skinuti težak teret. a divljenje koje u nama izaziva potiče od te činjenice. Ljupkost lica lepe žene. ili prijateljskog osmeha. Svi mi znamo kako su moćni veličanstvenost i dostojanstvo šumskog drveta kad ima dovoljno vazduha da diše. Za onog koji je podigao zlatnu rezu otvara se izvor slatkih voda. Glad i žudnja pomračuju nebo i čine zemlju nemilom. Ako nam je to nedvosmisleno potrebno. ili pre no što se pronađe ma koji od ovih izvora.

Kroz naučne oglede i istraživanja saznali smo puno o svom fizičkom životu. ili iskustvu. dakle. naime. Ako. On je uvek na pragu. uvek u nadi da će zadovoljstvo izvojevati pobedu i povesti ga sa sobom kući.SMISAO BOLA Pogledaj u dubinu srca života. On jedan naziva dobrom. on više ne bi zadržao život u stanju u kome postoji bol. koja iz središnje tačke njegovog bića idu napolje. Ali otići u pakao nije baš tako lako kao što propov- . ili želimo da koristimo sredstva za dobrobit svoje duše. duboko u sebi zna da su bol i zadovoljstvo suvladari i da ovaj rat. onaj koji mrzi. ako usvojimo slične metode. sigurno je. određena i razumljiva. Znači li onda to da mi ne samo da koristimo. mada se večito vodi. Čovek je poput drveta koje u zemlju pušta korenje a ka nebu mlade grane. naizmenično. ni prema jednoj analogiji. raznežuje. razvoj. Ovo je samo spoljni izgled čovekove situacije. kao što religija želi da prikaže. Bol pobuđuje. ili kako god ga zvali. bar isto tako dobre rezultate mogli dobiti i kada se radi o našem unutrašnjem životu. odakle dolazi bol koji baca senku na ljudski život. A to činimo jednako nesvesno. Malo ozbiljnija misao će nam pokazati da čovek uopšte i postoji samo kroz ostvarenje svojih pozitivnih kvaliteta. Tada bi čitavo to pitanje. da ukoliko bi čovekova volja u tom smislu popustila. On. Zbog čega želi ono što ga povređuje? Na prvi pogled bi moglo izgledati da on pre svega želi zadovoljstvo. Ali čovek. predmet upotrebe. a drugi zlom. a čini se da bismo. Lepo bi bilo da jeste tako i da život. znači samo slediti ovaj ili onaj prav put. kao nož. kao što dopuštamo i naređujemo delatnost našeg sopstvenog tela. Ono što pokušavamo da otkrijemo jeste ko ga to koristi. čini sa da postoje dva jasna pravca njegovog rasta. koji im to naređujemo. kao oružje i kao otrov. Ali to je laž koja ne zaslužuje da se o njoj govori. Šta su ova dva grozna obličja i zbog čega im je dopušteno da budu naši stalni pratioci? Mi smo ti koji im to dopuštamo. zbog čega želi nešto što je za njega toliko uznemirujuće? Ako pažljivo ispitamo čovekovo ustrojstvo i njegove tendencije. lomi i razara. ali oružje uništenja koristi neprijatelj. hirurg nožem. Površan posmatrač zaključuje da se čovek pokorava neizbežnom. Sa dovoljno udaljene tačke gledišta on nam izgleda kao lek. nije prava linija. nikada neće biti dobijen. taj veliki problem bio lako rešen. posmatranju. već i da unutar sebe vodimo rat i borimo se u svom unutrašnjem svetilištu? Izgleda da je tako. Očigledno da je on nekakvo sredstvo. Ova dva pravca. a iza njega stoji očajanje. koji je to deo nas koji zahteva prisustvo ove pojave tako mrske svim ostalim delovima? Lekar se služi lekom. njemu su jasna. sasvim je logično pretpostaviti da on bira stanje u kome će živeti ostvarivanjem tih istih kvaliteta. u našoj raspravi pretpostavimo da on želi bol. međutim. pa je stoga voljan da istraje na onom bojnom polju gde zadovoljstvo i bol vode rat oko toga kome će pripasti čovek. napredak.

Čovek može potpuno da se upropasti čulnim zadovoljstvima. razdvajaju se i ispravljaju. vrlo brzo mu nijedno drugo neće biti prihvatljivo. pak. koji nanosi bol i daje zadovoljstvo po svojoj želji. To bi bilo kao kada bi se odrastao čovek vratio u pelene. vlastiti sudija. međutim. Čini se. pogrešnog napredovanja u određenim tačkama. ili bi mogli imati neku težinu na sudu. nestaje tada sa pozornice. zbog čega čovek ne nauči lekciju kojoj bi to trebalo da ga nauči i ne iskoristi bol kako bi se skladno razvijao? Čini mi se da odgovor na ovo pitanje glasi da je upravo to ona lekcija čijim je učenjem čovečanstvo zaokupljeno. kao što je teško i naći put do Zlatnih dveri. pa ipak. Dakle. niti postojanja. možda. On pati zajedno sa telom. on je samo stvorenje od slame. pokušajmo da sagledamo zbog čega on sam sebi nanosi bol. niko od onih koji su ga ozbiljno razmotrili ne može da se vrati formalnoj teoriji skeptika. ako. da sroza čitavu svoju prirodu. kao dušu vezanu za neumoljivi točak tiraninove kočije. Nema nikakve sumnje da će mnogim umovima ova ideja čoveka delovati suviše proizvoljno i da ona podrazumeva prevelik mentalni skok do nepoznatih mesta na kojima se ne može naći dokaz. koje čisto materijalističkom posmatraču deluju beznadežno zapetljano. pođemo od toga da čovek predstavlja snažnu svest. To je težak zadatak. ako na njega gledamo kao na snažnu svest koja svoje spoljne manifestacije uobličava u skladu sa svojim željama. koja hrli ka nebu ili paklu.ednici tvrde da jeste. pa čak i njegov konačni cilj. tako da novi smisao osvetljava svemir. mirne duše bismo se mogli upitati i zbog čega ne bi bilo tako. izjašnjavam za ovaj argument kao i za to da. Ali. a što je još gore. međutim. i u kojoj leži čitav život sa svojim potencijalima. Samovoljni i okrutni Tvorac. međutim. Vrlo brzo ga. Ali ako mu je um naviknut da gleda na život sa tog stanovišta. praktično . višeg od onog koje obično zauzimamo. koje ne može čak ni da se uspravi na pozorišnim daskama ako ga dogmate ne pridržavaju. može. ako mislimo da je preterano reći da je tako. koji čoveka posmatra kao biće slučaja što prebiva u haosu. ja se. nakaznih izraslina. Nema argumenata ni za ni protiv koji bi se mogli svideti materijalistima. Ako bol predstavlja rezultat neravnomernog razvoja. ili. da ovaj argument nije lako primenljiv kada je u pitanju fizički bol. obuzima i uznemirava neka tendencija koju nije ni naslućivao neko od mnogih zračenja koja polaze iz središta njegovog bića. ako pogledamo čoveka sa jednog stanovišta. to je dobro jer je on zaista nepotrebna figura. Čovek dolazi na ovaj svet sasvim sigurno po istom načelu po kome dolazi da živi u ovom ili onom gradu na Zemlji. reklo bi se. On je stvorio svoj bol. Ovakav način razmišljanja je. Ovo može izgledati kao previše smela izjava s obzirom na uobičajeni način razmišljanja. zahvaljujući ovom argumentu. A ono pati usled toga što čini izopačenosti koje ometaju njegovo zdravo funkcionisanje. te tako sreće svoju vlastitu tvorevinu. koja je vlastiti tvorac. i pored toga ne uspeva da postane savršeni đavo jer u njemu još uvek postoji iskra božanskog svetla. On pokušava da izabere širok put koji vodi u propast i hrabro kreće u svoj nepromišljeni trk. u svakom slučaju. očigledno je da fizički bol predstavlja rezultat izopačenja ovih želja.

Nema nikakve sumnje da će svet ponovo doživeti procvat. Stoga ćemo uskoro. Postoji. čini razumljivim strašnu Nemezu (Sudbinu). mladim i gotovo slepim posmatračima. jer nije zaslepljen nikakvim predrasudama. međutim. Ona je vidljiva. čist i jednostavan. a veće misli i još dublja otkrića no što su ona iz prošlosti proslaviće čoveka budućeg vremena. kao što su to i drugi Ljudi kada su u pitanju njihovi životi. jedan aspekt ovog pitanja za koji se na prvi pogled čini da negira ovakav način razmišljanja: to je patnja u naizgled čisto fizičkom telu neinteligentnih bića. kakva se razvila širom Zapada. koje su uzvišeni stvaraoci iz starina izrazili u svojoj poeziji. ako životu oko sebe posvetimo bar malo pažnje. u vidu bilo kakve vrste znanja. još uvek nije otkriven nagoveštaj nekakvog vladara. ako zauzmemo šire gledište koje uključuje i čitav ljudski život. to je toliko očigledno da. osim samog čoveka koji pati i uživa u onom što je prouzrokovao. On je kralj ovog sveta. njihova zapisana zapažanja omogućila predstavu o tome.male dece. životinja i njihova očajnička potreba za snagom. mada je naše vidno polje u velikoj meri ograničeno. Tako je i sa ljudskim rodom. Nije verovatno da bi jedna tako materijalistička rasa. O svojoj gradi znamo toliko malo. znamo da. koja bi im pomogla da podnesu ovu patnju. dokle god seže ma kakva percepcija koja se može dokazati. arbitar vlastite sudbine i nema nikoga da ga u tome omete. Sudbina. za koju se čini da svesno progoni ljudski rod. Onaj koji govori o proviđenju i slučaju nije zastao da bolje razmisli. U svakom slučaju. te da je ono samo kralj svog života. kao što su to njihova likovna umetnička dela. daleko je najbolji praktični posmatrač i filozof kada je reč o životu. ono neizbežno. Ne malo puta ćemo ustanoviti kako on veruje da čovek žanje ono što je posejao. Teškoća koja se javlja u umu kada je reč o ovom pitanju potiče od neodrživosti ideje o odvojenosti duše i tela. ovu snagu opaziti kao konkretnu silu u akciji. zaista postoji kako za vrstu tako i za pojedinca ali ko može njome da upravlja osim čoveka samog? Ni na Zemlji ni na nebu nema nagoveštaja nekakvog vladara. ali sve do tog dalekog dana mi ćemo crpeti korist od blaga koje nam je ostavljeno. idiota. tu neizbežnu pojavu bola usred zadovoljstva. budu potpuno izgubljene.isti kao i način razmišljanja deteta o tome da su njegovi roditelji konačni arbitri njegove sudbine i da su oni zapravo bogovi i demoni njegovog svemira. Grčki pesnici su ovu pojavu videli toliko jasno da su nama. međutim. Uzgred budi rečeno. na ovaj način mi uočavamo i jednu izrazitu vrednost proučavanja klasika koja se sastoji u tome da ne dopusti da velike ideje i činjenice o ljudskom životu. A kad se bolje razmotri. Svetski čovek. ono odbacuje ovu ideju i konstatuje da je to naprosto pitanje zrelosti. sama od sebe otkrila postojanje ovog užasnog faktora u ljudskom životu da nije bilo pomoći starijih pesnika iz prošlosti. takve smo neznalice u pogledu svojih božanskih funkcija da nam je nemoguće da spoznamo koliko mnogo ili malo mi sami predstavljamo sudbinu. Odrastajući. s ciljem da posmatramo čovekov uticaj na njegovu vlastitu budućnost. Oni koji gledaju samo materijalni aspekt života pretpostavljaju (a naročito lekari koji se bave fizičkim telom) .

i reaguju jedan na drugog. tako i kada se radi o samom čoveku.da su telo i mozak dva partnera koji žive zajedno. Ovaj koncept je zaista privremen jer može postojati samo dok traje delatnost one posebne mentalne moći koja se razvija medu nama. a po samoj svojoj prirodi on je iznad rasta i propadanja. Ravnomernim razvojem ovog potencijala najpre kroz njegovo spoznavanje. propadanja i ponovnog rođenja kao i njegovo telo. ruku pod ruku. Ako je čovekova duša zaista podložna zakonu rasta. Glupa ostriga mora imati u sebi ono što je navodi da izabere pasivan život koji živi. kao i u čovekovom srcu. Ovaj proces predstavlja postepeno spoznavanje Boga u sebi.mestu sa kog životni oblici dolaze i na koje se vraćaju. Bog u nama je u svom detinjem dobu i odbija da prizna svoj visoki položaj. u ovom slepilu nema ničeg čudnog. tad on mora da je još uvek dete. *(Čarobna svetiljka koja projektuje iluziju. niko drugi ne može da izabere za nju osim ove duše u pozadini. Ovo mesto je središnja tačka postojanja. Oni zaboravljaju da su mozak i telo samo mehanizmi. Izgleda veoma preporučljivo poštedeti sebe tog neprijatnog iskustva time što ćemo odbiti da prihvatimo nestvarne fantazije kao stvari od krvi. koji će stvoriti osećaj nagosti kome nijedan drugi osećaj nije sličan. To mora biti vrlo neprijatan trenutak. Kako bi ona inače mogla da bude tamo gde jeste. Zato što je toliko dokon. ili čak da uopšte bude? Jedino intervencijom nekakvog nemogućeg tvorca. toliko nesklon da preuzme. koji koristi ove mehanizme. možda to i jeste tako. Na kraju krajeva. mesa i volje. cilj . i to je očigledno istina kada je reč kako o celokupnom postojanju koje nam je poznato. pa stoga ne dopuštaju ni mogućnost da on postoji. a zatim duž brojnih radijalnih pravaca iskustva čovek najzad postaje sposoban da stigne do Zlatnih dveri i podigne rezu. Ne možemo pronaći nijednu tačku u dijapazonu živih bića na kojoj ova uzročnost duše prestaje. apstraktnog plamena kad god se upali. Čovek voli da svaljuje na pleća Tvorca odgovornost ne samo za svoju sposobnost grešenja i spasenja. saobrazno najintimnijim željama svog korisnika. čovek zajedno sa njim neminovno odbacuje i svoju laternu magiku*i prijatne iluzije koje je uz njenu pomoć stvarao. Dalje od toga oni ne vide nikakav uzrok. Kada svoj mentalni život ostavi za sobom. zvali ga mi ovim ili onim imenom. čovek se stalno vraća tom privremenom konceptu tvorca. ili može da prestane. Ali to očigledno nije tako jer čovekova duša pripada onom redu života koji uslovljava oblik (dok na njega samog ove stvari ne utiču) onom redu života koji gori poput čistog. u kojoj bivstvuje večna iskra života. Nap. Ako je kadar za takva zadovoljstva. Jadan je taj tvorac kojim se on zadovoljava na takav način tvorac koji uživa u svemiru marioneta i zabavlja se povlačenjem njihovih konaca. kao što su to stopalo ili ruka. koja čini njenu egzistenciju. Vreme ne može da ga izmeni ni poremeti.) već i za sam svoj život. za samu svoju svest. On stoji na onom prvobitnom mestu koje je jedini presto Božiji . odnosno prihvati odgovornost. Postoji unutrašnji čovek — duša u pozadini fizičkog. prevodioca.

ona mora naći drugo ne može se isterati u potpunosti. i tada on gubi to mesto svesnosti sa kog je moguće započeti velike poduhvate. upornim i uspešnim naporima. Tamo gde nema ni muškog ni ženskog. i jedni i drugi s pravom zahtevaju da se izraze. To tako lako vide oni koji povezuju različite nivoe osećanja i što život posmatraju sa većom prosvetljenošću. bude uklonjen sa fizičkog plana. operišemo u spoljnim kategorijama. Ostati smiren sred života i njegovih promena i čvrsto stajati na odabranom mestu je nešto što može postići samo čovek koji ima poverenja u sebe i svoju sudbinu. izuzetne zamršenosti Ljudskih odnosa razvijaju se. to je. uspravljenosti u duši. Jer to taj čin novorođenog čoveka. ali i tu. I jednima i drugima dom je u čoveku. a tek njihovim spajanjem. gde ga nijedan čovek ne može dotaći. Svaki pojedinac mora da pronađe sopstvenu zemlju i sopstveno nebo. pretvaranjem dvoje u jedno. dogmatizam samo utoliko ukoliko i naučnikovi napori u nekom novom pravcu istraživanja predstavljaju . koncentracije. stiču se radost i duboko osećanje unutrašnjeg mira. koji svoje tvrdnje ponavlja sa bezbedne predikaonice i ne nailazi na protivurečnosti. on se sa obnovljenom snagom javlja na nekom drugom mestu. kao i u svemu ostalom. te stoga izaziva bol. jeste isti onaj koji i dete najpre stiče u svojoj želji da ostvari delatnost tela ono mora biti u stanju da stoji uspravno. prosto zaravnjujemo bol. Bol i zadovoljstvo stoje zasebno kao dva pola. radi zadovoljenja ovih dveju velikih suprotnosti duše. Jasno je da ova moć stajanja. Svi velikani na našoj planeti posedovali su to pouzdanje i čvrsto stajali na mestu koje je za njih predstavljalo ono pouzdano mesto u svemiru. Mi posedujemo instinktivnu želju da se oslobodimo bola. naime fontana života. ni bola ni zadovoljstva. da tako kažemo. predstavlja kvalitet izrazitog karaktera. Čovek je navikao da ove oblike osećanja posmatra kao zasebne dok oni zapravo predstavljaju samo različite aspekte jednog središta jezgra ličnosti. Ako konačno. Postavljanje stvari na ovaj način možda previše podseća na dogmatu. Reč kojom bi se najpre mogao opisati ovaj kvalitet jeste “poverenje”. U suprotnom ga neizbežno moraju poneti sa sobom životni oblici koji žurno promiču. ako se sila koja je na takav način stvorena izbaci iz jednog uporišta. a ako to radimo intenzivnije i isteramo ga iz uporišta koje je prvobitno odabrao. To mesto je neminovno drugačije za svakoga. Stoga. 3 Prvi kvalitet koji je neophodan ljudskoj duši da bi se angažovala u ovom velikom naporu otkrivanja stvarnog života. međutim. postoje radi njenih ciljeva i potreba. veliki naleti misli. on se javlja na mentalnom ili emocionalnom planu. koje izazivaju osećanja uznemirenosti. zahteva neko ometajuće dejstvo. baš kao i radi onih koji se tiču zadovoljstva.je dostignut onog časa kada se ova božanstvenost svesno obnovi u svojoj istinskoj slavi. mora da se uradi sa znanjem i bez spoljnog pritiska. Čudesno delikatan mehanizam ljudskog okvira konstruisan je tako da odgovara i na njihove najblaže dodire. Ako to što se uzdiže iz ovog središta. ravnoteže. tamo vlada dobro u čoveku i tada je život stvaran. A sve nijanse ljudskog života. ljudska plima.

čovek u sebi ima onaj heroizam koji je potreban za ovo veliko putovanje. Pa ipak. 4 Jedna konkretna lekcija kojoj nas uče svi oni što zaista pate biće nam od najveće pomoći u ovim razmatranjima. da pate do tako velikih razmera. Većina ljudi ima dovoljno snage samo da uživa i da postane rob uživanja. već one ostaju samo puka fantazmagorija maštovitih vizionara. zaista. kao stvar božansku po samoj sebi. međutim. tako. kako bi mogli zamišljati da ih poseduju. a božansku ideju u nekakvu formulu. prečesto ubija neravnoteža uznemirene prirode. Niko ni ne sumnja daje u pravu. utoliko bolje. koji živi za zadovoljstvo.dogmatizam. Idolopoklonik čuva sliku svog idola u srcu i pred njom uvek pali sveću. on je bezvredan i protraćeno je vreme koje provedemo sledeći ga. bilo moguće da se mučenici usred mučenja smeše? Kako je moguće da veliki grešnik. Ljudski um devetnaestog veka privlače samo čvrste činjenice i legitimni argumenti. vi ne držite more u svojoj ruci. Hajdemo. To je. Samo mali broj odabranih ima onaj ogroman kapacitet za zadovoljstvo koji će im omogućiti da odu do njegove suprotnosti. zapravo. o njima uopšte ne vredi ni govoriti. svrhu. po svaku cenu. slana voda predstavlja deo velikog mora. može biti božanska samo kao deo one beskrajne celine koja sadrži porok i vrlinu istovremeno. Neka bude tako. njegova veličina ih ispunjava užasom. a ona. Ljudi toliko žarko žele ličnu moć da su spremni da beskraj stave u čašu. na kraju oseti kako se u njemu pokreće božanski impuls? U oba ova slučaja javlja se mogućnost da se pronađe put. Mučenik je stekao strast prema bolu i živi u ideji o herojskoj patnji. Okean se ne može razdvojiti. naime zadovoljstva. i tako treba da bude. odnosno snage. jer ih veliki dah života zbunjuje. tu mogućnost. Ovo je jednako teško dostići i drugim putem. dakle. ali malo je onih koji imaju junačke hrabrosti. pa ipak. Kako je moguće da se podeli beskrajno ono što predstavlja celinu? Pridavati božanske kvalitete ma kom objektu razumno je koliko i uzeti čašu vode iz mora i tvrditi da je u njoj sadržan čitav okean. nesumnjivo. Ako se postojanje Zlatnih dveri ne može dokazati kao stvarno. grešnik postaje zaslepljen mišlju o vrlini i obožava je kao cilj. Stvarnost je čovekova najveća potreba i on zahteva da je ima uz svaki rizik. jer ako život ka kome napredujemo ne postaje sve stvarniji i konkretniji. Ona je samo njegova i ta misao ga čini zadovoljnim čak i ako se pred ovom slikom klanja sa strahopoštovanjem. To su oni ljudi koji ne mogu da se uzdignu i približe Zlatnim dverima. Koliko je samo vrlih i pobožnih Ljudi u kojima obitava ovo isto stanje? U dubinama duše gori kandilo pred domaćim božanstvom objekat koji onaj što mu služi . U intenzivnom bolu dostiže se jedna tačka u kojoj ga je nemoguće razlikovati od njegove suprotnosti. u potragu za stvarnošću. inače. Kako bi.

Stoga se oseća kao beskućnik. zajedno sa njima otići će i osećaj bolne praznine. a njegovo majušno sopstvo osciluje u tamnici koju je samo odabralo da u njoj živi. Ova uverenja mogu biti skrivena duboko ispod površine i zaista teško pristupačna. Jer da čovek ne osciluje između njih dvoje i da posredstvom osećaja neprestano ne podseća sebe da postoji. koji predstavlja sam uzrok i izvor postojanja bola i zadovoljstva. onaj kralj što se nalazi u svima nama. Jer plemenita ljudska duša. Ovakvim držanjem za realnost i trajnost četiri zida sopstvene ličnosti čovek čini onu veliku grešku koja ga baca u dugi niz nesrećnih događaja i neprestano jača opstanak njegovih omiljenih oblika osećaja. A čovek je zadovoljan svojom imovinom. . Ljudi se sa očajničkom privrženošću drže ovih dogmi. itekako dobro zna da se ovaj domaći idol može u svakom trenutku srušiti i razbiti da je po sebi samom on bez svrhe. A to je tako jedino stoga što čaša u apsolutnom smislu ne postoji. Zamolite ih da održavaju večni plamen samo iz poštovanja prema beskonačnom i oni će se okrenuti od vas. Za sebe samog on je beskrajno sopstvo i Bog. zaboravljajući da sve ono što poseduje. prekrio bi ga samozaborav. što je neosporna istina. Za njega. zaista poseduje beskonačnost u sebi i okean se zaista nalazi u čaši.poseduje i koji mu je podređen. bez ikakvog stvarnog i apsolutnog života. naime. zadovoljstvo i bol ostaju realniji od onog velikog okeana čiji je deo i u kome se nalazi njegov dom. Na kakav god način ismejali vaš protest. prema nepromenljivim zakonima života. koji se na ovakav način zavarava. može zadržati samo privremeno. U svojoj samoobmani on hrani ovaj egoizam. njihovi lični idoli. ovih moralnih zakona. on neprestano i bolno udara o zidove unutar kojih oseća. samo naopako tumači prirodu i rečima smrti pridaje značenje života. U toj činjenici leži sav odgovor na pitanje: “Zbog čega čovek stvara bol na sopstveno nezadovoljstvo?” Još uvek nije objašnjena čudna i misteriozna činjenica da čovek. Taj čovek. on drži okean u čaši. i u svakom trenutku može biti razbijena. Malo je onih koji imaju hrabrosti da se makar delimično suoče sa velikom samoćom što leži izvan njih. on ga se strastveno drži. bez ikakve trajnosti. onog “ja” koje za njih predstavlja središte sveta. zaboravio je da je u slavi beskonačnog njegov jedini dom da samo ono može da bude njegov bog. ali u činjenici da se ona tamo nalaze leži i razlog koji čoveka drži uspravno. ali pošto sred žrtava koje prinosi svom idolu za njega postoji mesto na kome za kratko može da se odmori. i mora tamo ostati sve dotle dok se oni čvrsto drže ličnosti. Ona je samo jedno iskustvo konačnog. Zaboravio je da je beskonačno njegov jedini prijatelj. ovih principa i oblika vere koji su njihova kućna božanstva.

može znati da živi? On to zna jedino na osnovu argumenta. Njen izvor je u dubokom uverenju. rađa u prirodnom životu čoveka. Jer on je jednom za svagda pobedio onu vijugavu zmiju u sebi koja se okreće sa jedne strane na drugu. onda. više mu ne pripadaju. nije teško videti gde drugi Ljudi nalaze svoju snagu. neprijatelj izbačen iz tačke oslonca. Gde se ona može naći? Ako pogledamo unaokolo. kada je. 2 Religija ometa čoveka da stupi na stazu i iz različitih razloga sprečava njegovo napredovanje na njoj. Čovek koji ratuje protiv samog sebe i koji dobija ovu bitku može to da čini samo ako zna da je rat koji vodi jedino pregnuće koje vredi činiti i da. to je ono što mora da se uradi. rizikujući smrt u borbenom metežu. međutim. a to se može uraditi jedino u trenutku ravnoteže. već on sam. Tada će znati šta je ona vera koja pomera planine. gde bol čeka da ga kazni za njegove grehe. Pa ipak.TREĆI DEO POGLAVLJE V TAJNA SNAGE Snaga da se zakorači napred predstavlja prvenstvenu potrebu onoga koji je odabrao svoju stazu. zadržati tišinu u hiljadama krikova čula i želja. uz pomoć tišine. sačuvati mir u nemiru tela. on stoji na oboma. Kroz ovu uzvišenu pobedu ostvaruje se ulazak u celinu. Nikada više (nakon što je pobeda jednom izvojevana) on ne može da uzdrhti ili da se ushiti ni na jednu misao koju mu nudi budućnost. Da osvaja šta? Ne kontinente. Oni plamteći osećaji. u svojoj neprestanoj potrazi za zadovoljstvom i bolom. i ne boji se nikakvog pakla. a u tom miru će naći snagu koju je skrivao. A s vremenom mu više nije stalo da se oko toga ubeđuje. ide i osvaja. Ova velika moralna snaga se. lišen svakog oklopa i bez žurbe i uzbuđenja. a onda. Lako je staviti oklop i krenuti u rat. čineći ga. Ali za taj uzvišeni trenutak potrebna je snaga kakva ne treba junaku na bojnom polju. uhvatiti smrtonosnu zmiju ega i ubiti je. gde sve što se može osvojiti i dobiti pregnućem najednom postaje ne njegovo. ne svetove. Priroda ne poz- . Nije mu potrebno nikakvo nebo. bez obzira na svoju moguću krhkost. stajati miran sred meteža ovoga sveta. Da. Za njega tada nastupa mir. gde zadovoljstvo dolazi kao dugo obećavana nagrada. koji mu omogućava da. Kako. već sebe samog. on primora nebo i pakao da mu služe. nije lak poduhvat. Hrabri vojnik mora biti ispunjen dubokim osećajem pravednosti za svoj poduhvat i ispravnost svog metoda. u stalnoj želji za dodirom. koji su mu izgledali kao jedini dokaz njegove egzistencije. Prvi razlog je taj da on čini suštinsku grešku samim tim što pravi razliku između dobra i zla.

U čudnovatom trenutku smrti dato mu je oslobođenje i on sa iznenadnim i strasnim oduševljenjem spoznaje daje oslobođen. Zbog čega. dakle. pak. U mnogim prilikama. jer bi imao moć da vlada sobom i svojim sopstvenim telom. koji nisu hodali bojnim poljem i posmatrali lica ljudi u poslednjoj agoniji. Mi izlazimo iz onog stadijuma u kome nam takve pojave izgledaju konačne i zaboravljamo ih zauvek. koji nisu bdeli pored umrlih i umirućih. Pa ipak. Daje u to ranije bio siguran. duži niz godina bude boravio medu njima. a moralni i društveni zakoni. To se lako može pokazati na primeru čoveka širokih misaonih nazora i inteligencije koji mora da prilagodi svoj način života dok boravi među drugim narodom. ima svoju vlastitu. Ako njegov um nije užasno ograničen i nedelatan. Ono što želim da istaknem je da su ovaj red i zakon sami po sebi sasvim privremeni i nezadovoljavajući. u kome je on stranac. Ovaj narod. Čovek koji je psihički razvijen oseća tuđu ranu jednako živo kao i svoju. misli o redu i zakonu ne idu s njom. Ako je jaka. Oni su na svom mestu jednako važni i neophodni kao što je to i zakon što upravlja pčelinjom košnicom zarad njenog uspešnog funkcionisanja. obeznani se i gubi svest kada je obuzme prvi nalet novog života. ali na tom stupnju njegov razvoj. što zna svako ko je posmatrao samrtnike. dakle. pa će naposletku zaboraviti gde se završava njihova vera. treba li narod kome pripada da kaže da je on činio loše ako tamo nikoga nije povredio i ako je ostao pravedan? Ja ne napadam red i zakon. a svoju uopšte ne oseća ako je dovoljno jak da tako želi. psiha je življe i sebičnije svesna svog nego tuđeg bola. Ovo oslobađanje od okova uobičajnog načina života on može. granica razlikovanja će se istanjiti. ne govorim o njima sa žučnim neodobravanjem. Govorim li previše pozitivno? Samo oni što obitavaju u delatnom životu trenutka. a gde započinje njegova. naročitog načina i oblika postojanja. U razmišljanju o bojnom polju nije moguće videti agoniju svakog onog koji pati. Ako je duša slaba. jednako su stvar našeg ličnog. koja ne može da dovodi u pitanje. kao što su to moralni i društveni zakoni mrava ili pčela. 011 vidi da je njihov oblik reda i zakona dobar koliko i njegov vlastiti. obuzima je ekstaza istinskog postojanja i stvarnog života. bio bi veliki mudrac. još za svog trajanja. reći će daje tako. ili na tela hiljada ljudi. duboko ukorenjenu religiju i nasleđena ubeđenja. Kada čovekova duša napusti svoje kratkotrajno boravište. Svak onaj koji je iole ozbiljno proučavao psihička stanja zna da je to činjenica manje ili više izražena. sopstveni bol spoznajemo jače no tuđu? Uzmimo sve to zajedno i pogledajmo ga sa jednog stanovišta koje je šire od stanovišta pojedinačnog života. jednako su privremeni. čovek koji vlada svetom. koje su utvrdile naše religije.naje takvu razliku. To što zaista osećate sopstvenu fizičku ranu predstavlja slabost vaše ograničenosti. možda i . Hrabar čovek se rastaje od svoga tela sa ushićenjem. da stekne jednako lako kao i smrću. može da radi osim da svoje ponašanje postepeno uskladi sa njihovim pravilima? Ako. Zašto? Zato što ga više ne zadržava i ne plaši oklevanje. već u zavisnosti od psihičkog razvoja. Jedino što mu je potrebno jeste dovoljno duboko uverenje koje će mu omogućiti da na svoje telo gleda sa istim onim osećanjima sa kojima bi gledao i na telo drugog čoveka. Šta.

čiji je svaki pupoljak bolestan? Proizvoljna promena uslova. sa cvetnim glavicama poput meseca. Ovo smo već imali prilike da vidimo. ni najmanju biljku koja u njemu raste. Neko će možda reći i sopstvenom uništenju. Pa ipak. a sutra zaboravlja. ne zaboravite ni pedalj svoga vrta. otkrićemo da imamo čak i višak snage i vremena. Ko mari za nekakvo prelazno stanje? Kakvu vrednost. kakve ne može da odneguje nikakav baštovan. nastala usled čovekove nemarnosti. ili da nas čak potpuno uništi. svoju snagu odmerava u jednom odsudnom trenutku. Biljka koja traži pomoć samo od prirode. Da se životnim okolnostima ne opiremo i da ih ne odbijamo ništa više no što se biljka opire kiši i vetru. To je njegovo prvo veliko oslobođenje. A onda. To je moć koja čoveka nosi do ruba one svesti koja predstavlja dubok mir i živu delatnost. Ali ako je dostigao svoju granicu. čovek sve više zaboravlja svoje sopstvo. iznenada. Ne činite. mora zakržljati ili istrunuti. niti može da se formira nekakva vojska otpora. pigmej u ovom svetu. Da se okrenemo i da se tim silama pridružimo umesto što im se suprotstavljamo. Biljka se mora gajiti do najvišeg stupnja i mora imati koristi od celokupne baštovanove veštine. . odnosno snagu ima zanemarena baštenska ruža. on pri ruci ima spreman precizan instrument i to srazmerno potpunoj ravnodušnosti prema snazi i lepoti vlastitog sopstva. Postoji samo jedan put kojim se može pobeći od ove velike opasnosti sa kojom se u svakom trenutku borimo. ako je na taj način ravnodušan prema njegovoj dobrobiti. ako ga zanemarimo. Ne brine više o tome da ga brani i hrani. Nema nikakve odbrane koja se protiv toga može primeniti. Čoveku je svejedno da lije tako ili nije. a mi smo svakog trenutka u opasnosti da se on obruši na nas. Ali postoje i vetrovite doline u kojima bele rade rastu visoko. sopstvo postaje otpornije i jače. koji je za ovu biljku. divlja i moraju je hraniti jedino nebo i zemlja. na svoje zaprepašćenje. Dalje od toga ona ne može da ga odnese. ako je tako. Jedino što. On se za njega više ne bori. u njenom neprirodnom životu. poput livadske trave i drveća netaknutih šuma. pa ili gine da bi bila ponovo stvorena. da postanemo jedno s Prirodom i da lakonogo koračamo stazom života.izrazit u onoj meri do kog je stigao. A zašto? Zato što od trenutka u kom prvi put okusi predivnu zbilju života. koja vodi ka osvajanju samih sebe. Biljka koja se danas zaliva. ili izrasta u visoko drvo čije grane sežu do neba. dobila ulogu proviđenja. niti njegovu snagu suprotstavlja tuđoj. nemojte se pretvarati i grešiti zamišljajući da ste spremni da ga zaboravite i prepustite zastrašujućim posledicama polovičnih mera. Stoga ono što gajite gajite predano. Pogledajte patnje koje nam dolaze od našeg uskog i ograničenog iskustva i saosećanja. pa čak ni dva čoveka ne mogu da se ujedine pod istom zastavom. Kakvoj se dobroj sreći možemo nadati? Veliki život sveta juri pokraj nas. koje možemo da upotrebimo u onoj velikoj bitki koju naposletku svako mora da bije onoj unutar sebe. seže samo do određene tačke. Svako od nas stoji sasvim sam. kao rezultat će imati deformisane ili zakržljale cvetove. kao usamljena jedinka. on je oslobođen ništavne dominacije sopstvenog ega. baštenski cvet će postati sopstvena degenerisana kopija. ili pak mora biti potpuno samonikla. jer u ovom životu čovek bije svoju bitku protiv svih ostalih ljudi.

Lenjivac je otac ludaka. i pre nego što prestanete da ispunjavate vazduh njihovim prefinjenim mirisom. morate naučiti da proučavate zvezde zarad određene svrhe. ona će upotrebiti jednako ravnodušno kao i uvelo lišće njegovih biljaka. Budite na oprezu i svoj vrt gajite predano dok ne dođe čas da ga potpuno napustite i vratite Prirodi. postepeno. Morate znati svoj put kroz bespuće vazdušnih prostranstava. Baštovan i njegovi ružini grmovi takođe bivaju slomljeni i pogođeni silnim kovitlacem oluje . koji se usudio da joj se suprotstavi. a one osetljive vraćaju se zemlji. ne čini ništa nepromišljeno. Ali dok obrađujete i zalivate vrt. Jer njegova trajna i strasna želja je da ide onim putem kojim mogu da ga vode samo suptilni organi. moćna majka. njegovom poslu je došao kraj. nego ćete vedra čela moći da joj se vratite kao njen najrođeniji. ja sam te snažne bele rade. Pošto ste njen posao uzurpirali. grešku koju čine pristalice religije. Ali ubrzo. Kad je svojim psihičkim organima stekao moći kakve ima dete u fizičkim. preduzima svaki svoj korak s najvećom pažnjom. oni leže bespomoćno dok ih zasipa pesak te tako ostaju sahranjeni u divljini. i ništa ne zanemarujte. neumoljivo spremna da vaš trud pretvori u prah i pepeo samo ako joj date priliku. Jer moći ćete da kažete: “Ja sam kamenito tle. a opet. Koliko malo mu je potrebno. ako se olenjite i postanete nemarni. nasmejanim okom. Ali premda njegove oči. ili na onaj svet. a čovekov prah. skriva svoj osmeh i prati vas potajno. ako ste taj put prešli i ako se na njega osvrnete. jednoga dana. Sa tog pustinjskog mesta Priroda će se obnoviti sama od sebe. ili neki filozofi. 3 Hrabar čovek. ali ne sme da izgubi uporište u svetu koji poznaje sve dok ne stekne novo u onom koji mu je nepoznat. do onog trenutka kada je se više nećete bojati. Negujte. nove oči. na kojoj raste divlje cveće. Ona polaže jednako pravo na njegovo telo. imajte na umu da time drsko uzurpirate zadatke same Prirode. Ne izgovara nijednu zaludnu reč. Priroda stavlja na njega svoju veliku ruku i ruši čitavu njegovu građevinu. A ona. i za tili čas više neće biti baštovan. silovita Priroda zauzima mesto koje joj pripada i vrt prekriva visokim korovom i gustom travom. ili pak hrani neki od baštovanovih izdanaka sve dok njegove grane ne zasene tlo. njegova snaga slabi i on upoznaje psihički svet. ruke i noge na taj način ispunjavaju svoje zadatke. kažem vam. kako je to mnogo! Čoveku je potrebno jedino da mu . morate da ga obavljate do one tačke na kojoj ona više neće imati moć da vas kazni. međutim. ma koliko laka ili ma koliko teška ona bila. ne zanemaruje nijednu dužnost niti službu. ne ostavljajte ni delić sebe zanemarenim.međutim. kada prvi put raširi svoja pluća. a odatle do čistog etra. on može biti pozvan da ode u neku drugu zemlju. ruke i noge radaju se u njemu. Tada vas. kako bi postao ledina brisana vetrom. ma šta da se desi. Upoznao je fizički svet i zna kako da ga koristi. On mora da upozna taj svet i mora da nauči kako da ga koristi. koji je rešio da nađe nepoznatu stazu. u istom onom smislu u kom je dete čovekov otac. jer znajte da ste to vi sami. morate biti spremni da podignete rezu Zlatnih dveri. kucnuo je čas za veliku pustolovinu. ništa neće boleti niti dovoditi do ushićenja. Njegove omiljene biljke tada pate i umiru. Dok god je zemlja baštovanova.” šta god već uspevalo tamo gde su nekada rasli vaši ružini grmovi. Ali pre nego što se usudite da zanemarite svoje ruže. njegov posao je da je obraduje. dušu i duh. ja sam to veliko drvo.

Najverniju ilustraciju ovog procesa predstavlja prosecanje kroz slojeve kore. ni sunca. žalosti ili radosti. pri čemu ne čini nijednu grešku zbog koje bi zažalio. straha. odbacuje i konteplativni život. Moguće je da čovek dostigne to stanje iako živi u fizičkom postojanju. osvetljenu onim instinktom koji sadrži znanje. niti oklevanja. Kada su ovi uslovi jednom ispunjeni. Rođen je u psihičkom svetu i sada zavisi od psihičkog vazduha i svetlosti. on je siguran kao sama nebesa: postaje miran. taj čovek nalazi finu suštinu same Prirode. onaj središnji plamen koji gaje. Na kraju je sve odbacio kako bi ušao u onaj veliki hram u kome se svako sećanje na sopstvo i osećaj ostavljaju pred vratima. Ne zamišljajte da se na ovom putu napretka sam čovek kreće. raste i osvaja. pošto je svoju lekciju potpuno naučio. Međutim.svi delovi psihičkog tela budu formirani. Postizanje ovog slanja je izuzetno poželjno zato što za čoveka. Medu njima ne može biti više nikakve razlike. I tada nastupa čas delatnosti i snaga. pokretao kroz sve borbe. ili da menja svoje mesto. Čovekova duša se tada smeje u svojoj snazi i neustrašivosti i ide dalje u svet gde su njena dela potrebna. Taj hram je mesto njegove sopstvene čiste božanstvenosti. koji dela. ili kože. sumnji. koji obožava. Život medu čulnim objektima mora zauvek biti spoljni oblik uzvišene duše jer snažan život. proučava. više nema nevolja. Ono što mi koji posmatramo planine žudimo da saznamo je način na koji se ulazi kroz Dveri. te čini da se ta dela obave bez oklevanja. Tada. i pokazuje svu uzvišenu snagu divljeg rasta zemlje. A pošto je pronašao svoj uzvišeni dom. Njegov cilj se ne nalazi u ovom svetu: to je samo suptilno ponavljanje fizičkog života. Spoljni čovek. Mora da uči. Jer u najdubljem svetilištu. To nije tako. kao što vernici ostavljaju svoju obuću. ljudi koje smo voleli i oni koje smo mrzeli. zato što su ga izabrani već dostizali za života. Kao što veliki umetnik oslikava platno bez bojazni. niti može da bude ma kakvih polovičnih mera. čovek odbacuje fizički život. on uvlači vazduh u pluća i prima život od sunca. Razlika među njima više ne postoji. tako i čovek koji je uobličio svoje unutrašnje sopstvo čini isto sa svojim životom. u postojećem hramu. on može da živi u novoj atmosferi i da gleda novo sunce. kroz taj drugi svet mora da prolazi upravljajući se po sličnim zakonima. život postignuća može se ostvariti samo ako ga pokreće onaj krunisani i ravnodušni bog koji sedi u svetilištu. ta personifikacija samog života ide svojim sop- stvenim putem. ispunjen znanjem i snagom. mora zapamtiti da svoj novi život treba da uporedi sa starim. A te Dveri su . međutim. ma kako bio pomračen. treba mu samo ono duboko i nepokolebljivo uverenje da je novi život poželjan kao u novorođenčeta. Nakon što je potpuno naučio svoju lekciju. to je tako tek kad se dostigne pomenuto stanje. uzbuđenja. nemira. U onom najskrovitijem svetilištu može se naći sve: Bog i njegova stvorenja. Samo to stanje može da učini život božanskim i istinitim u fizičkom postojanju. nikada ne zaboravljajući da je njegov cilj mesto na kome nema ni vazduha. ruku pod ruku s Prirodom. prijatelji koji im se mole. ni meseca. Njegovo disanje je mirno. od trenutka kada se u njega ude. kao u malog deteta. mada drugačije. odnosno život obožavanja.

Šta više. intelekt ili instinkt mogu da dosegnu u shvatanju mis- terije života. žalost. Kada je put ipak pronađen i kada se on jednom prede. pipajući. na raspolaganju uvek stoje brod ili gaz. Tako je i sa mnogim drugim oblicima ljudske patnje. To je. a da bi se prešle duboke vode. Jer tamo gde put naizgled nestaje. Svako od nas može lako da dođe do toga. niti je može preobraziti u milion godina. neremećeno proizvoljnim moralnim normama. Put do njihovog praga izaziva vrtoglavicu i mučninu. čovek koji postane zver ima milion puta veći životni dijapazon nego prirodna zver. koje izgledaju tako opasno. jer do tačke dokle ljudsko posmatranje. Ko postavlja te prepreke na putu? Razum je spao na detinjastu i dramatičnu sliku koju mu nude pristalice religije Bog dozvoljava đavolu da muči njegova stvorenja radi njihovog konačnog dobra! A kada će to konačno dobro biti postignuto? Ideja koja je sadržana u ovoj slici podrazumeva nekakvu svrhu. zato što se celokupna snaga dvostruke prirode tada koristi u jednom pravcu. Izobličen i prerušen čovek opslužuje i hrani ovu životinju. Ono na šta ja mislim je sledeće: kroz njegovu prirodu nadiru dve velike plime osećanja. A toga nema. Stoga. jer deo što vodi ivicom ponora dovoljno je širok za nogu. Ovo iznosim ugrubo. Ona ne obraća naročitu pažnju 11a postojanje drugih bića izuzev ako joj donose bol ili zadovoljstvo. razum. on božanske moći svog bića preusmerava u taj kanal i unižava dušu time što je čini robom svojih čula. patnja. kao skicu. da ide duž strmih ponora i gubi se u dubokim vodama. Životinja je bezazlena i ona se naprosto pokorava svojim nagonima. te ne želi ništa više osim da nahrani svoju Ljubav prema zadovoljstvu. nekakav cilj. tokom dugog perioda. misao. To je tako u svim dubokim iskustvima ljudske prirode. Sam čovek je kralj u zemlji gde se odigrava ovaj čudan . a ta teškoća i naizgled beznadežni zaokret na putu ostaju za nama. da se ona obično prekida. potpuno svesna da različite filozofske škole seciraju i dele čoveka u skladu sa nekoliko svojih teorija. a umesto prozračnog neba vladaju mrak i praznina. on samo naglo skreće. uzdižu se pred užasnutom dušom i ona podnosi kušnju na svakoj krivini. kod njega postaje porok jer se zadovoljava principijelno. Bol. a druga bogom. a ono što je kod životinje prilično nedužno uživanje. deluje divno osetiti da to što je trebalo da teškoće izgledaju tako velike. U čoveku. kog posmatramo bilo kao pojedinca ili kao vrstu. čini se du se staza prekida. ili tokom čitavog života. zapravo. niti za ma koju od onih zloćudnih sklonosti ljudskog bića što u sebi nose sopstveno zadovoljenje.one Zlatne dveri koje su zatvorene teškom gvozdenom rezom. svi podaci do kojih može da se dođe pokazuju da je ta staza beskrajna i da dokona duša tu večnost ne može izbeči. Nijedna zver na ovoj planeti nije tako brutalna kao čovek koji je svoju božansku moć podredio životinjskoj moći. čini se. duša uspeva da prođe. koja izgledaju kao nepremostive prepreke. Pa ipak. dve velike sile utiču na njegov život jedna ga čini životinjom. gubitak svega što se volelo i cenilo. Kada prvi bol razdire srce. Pogledajmo da li je moguće da se ta situacija izmeni. ne zna za apstraktnu ljubav prema surovosti. nesumnjivo postoji svojevrsna dvojna konstitucija. Čini se da ne postoji staza koja vodi tamo. Ponekad je. put posut neprestanim iskušenjima. naravno.

ustanovićete da ste otkrili veliku snagu koju do tada niste poznavali i očekivali. već je i više od boga jer je u njemu životinja. Kad su ove snage u nepravilnom odnosu. To je ono što čoveka čini jakim. Čovek je na određeni način prinuđen da joj služi. kakav duboki mir se tog časa spušta na palatu! Zaista. pravom odnosu ovih dveju snaga u sebi. biće prisutna najdublja patnja. estetskog zadovoljstva i intenzitetom bola tako strasnog da čovek ne zna gde se on završava. kad mu se da njegovo pravo mesto. Oni se samo pridržavaju utvrđenih normi. Čitava tajna je u tome. sve se menja. Životinja u čoveku. Ali zamislimo sad da kralj odluči da izmeni izgled svog dvora i životinju silom protera s državnog prestola. I dok bog služi. Zahvaljujući ovom jedinstvu. Ne zamišljajte daje to lako. predstavlja biće nezamislivo u svojoj velikoj moći služenja i silnoj snazi. u skladu sa svojom snagom. ni užasa pred bolom. pa to i čini. Vi koji puštate svoje životinjsko biće da i dalje živi tek tako. život životinje će se bogatiti i postajati sve vredniji. Ali i mnogo više od toga. kome se lično dostojanstvo samo ruga. Kada je degradiran. moćnim. Bog će. zaboravljate da je to velika sila. na mesto podređenog bića. jer životinje. uvek sveža poput rose. a životinja kao sluga hiljadustruko pojačava moći boga. zakona. Nema više groznice ličnih žudnji i želja. poput blage letnje kiše što pada na ispucalu zemlju. uz uzvišeni osećaj ličnog ponosa koji predstavlja radost vrlih. ushićujućeg. nema više nikakve pobune i nemira. određene rutine. koju nadahnjuje jedino Priroda. a gde počinje zadovoljstvo. Ah. Bog u čoveku predstavlja biće koje je nesamerljivo u svojoj zloglasnoj produktivnosti. Kad životinju jednom stavite na njeno pravo mesto. To ne može da traje zauvek. Ne zavaravajte se idejom da pobožni i vrli ljudi to čine! Nije tako. iako nebožanske. manje ili više primetno. a boga vrati na mesto koje mu pripada. kralj je samo krunisani sladostrasnik bez vlasti. Bog kao sluga hiljadustruko pojačava zadovoljstva životinje. kao posledica promene. poput dubokog izvora u ispucalom i ispošćenom lavirintu negostoljubive šume. Čovek nije samo više od životinje zato što je u njemu bog. obuzdavano i sputavano samo običnim vezama. Ovi posebni i kanonizovani poroci su pojave suviše niske i proste da bi bile moguće čistoj životinji. čovek stoji kao moćni kralj i u stanju je da svojom rukom podigne rezu Zlatnih dveri. sastavni deo životinjskog nagona u svetu u kom živite. njihanja između zadovoljstva i bola. niti gladi za zadovoljstvom. ovo neobično stvorenje tako voditi i nadahn- . Zašto uopšte puštati da to i dalje traje? Sve dok zver vlada. preobražena. zadovoljavajući se verovanjima i omiljenim fantazijama pobožnih.spektakl. A bog u svojoj ulozi sluge dodaće svemu ovom hiljadustruko više. iz želje za dugim i prijatnim fizičkim životom. barem poznaju mir i ne razdiru ih porok i očajanje. On dopušta zveri da uzurpira mesto boga zarad trenutka u kome ona postiže zadovoljenje njegove kapriciozne kraljevske mašte. Njome možete da pridobijate ljude i utičete na čitav svet. To je poput velike bonace koja se spušta na olujni okean. kojima zauzdavaju životinju u sebi. čineći fizički život ispunjenijim živošću zadovoljstva retkog. sposobnim da nebo i zemlju drži u svojim rukama.

Metaphysica”. Ovo je tajna čarobnjaka starog sveta. tako će ga nagoniti na delatnosti i spoznaju svake vrste da ćete zadrhtati kada spoznate ovu moć koja se u vama probudila. Nap. može steći samo ako se suverenitet da bogu. Zar je nećemo potražiti? Sigurno je da neki to moraju da učine. 2006. tako će ga obrazovati i razvijati. Oni će tada ovom skromnom misaonom ogledu možda dodati ono što mu nedostaje.jivati. moć nastupajuće rase. 1 Autorka misli na delo Vril. urednika.1 Ta moć se. ona nikada neće vladati drugima. njegovu budućnost i prošlost. Životinja u vama biće kralj među životinjama ovoga sveta. koji su činili da im Priroda služi tako da su svakoga dana činili čuda po svojoj volji. u izdanju IK . . međutim. Beograd. To je i tajna one nove rase koju nam je nagovestio lord Liton. EPILOG Tajno i skriveno je srce sveta. a u čovekovom srcu prebiva svetlost koja može da obasja čitav život. koje je publikovano na srpskom jeziku. godine. Ako svojoj životinji date vlast nad sobom..