You are on page 1of 3

Jedan dan Edina Zarića

Prosečan život bilo kojeg stanovnika planete konstruisan je dosta nalik na
Sunčev sistem – svaka glava ima svoju šolju volje kojom upravlja
svakodnevnicom, ali centar, mnogo viši od volje i svakodnevnice, oko kojeg se
okrećemo predstavlja Sunce.
Međutim, Sunce u životu nije zvezda, već amorfna masa sačinjena od briga, želja i
nadanja koja svakom pojedincu gamiže kroz lobanju na osoben način. Tako je
prosečnom detetu roditelj Sunce; adolescentu – ljubav, inat; odraslom – posao,
dete, porok; starcima – unuci, šah, lekovi ili samrtnost.
Ali Edin nije prosečan proizvođač senki na ovome svetu. Centar Edinovog sveta su
vrata, tačnije, ključaonica koja se nalazila tačno tri koraka i dve dužine guščijeg
pera levo od uzglavlja njegovog kreveta.
Noć koja je uvela Edina u ovaj četvrtak bila je jedna od onih svojeglavih noći
koje same sebe, kao čitulju, posvećuju budnima i pritiskaju grudi nemirnih
grešnika poput belutka. Ležao je na boku i gledao senke kako se smenjuju iz
osvetljenog hodnika dok su mu rebra vibrirala od tuđih sanjanja. Mogao je da se
zakune da je četiri puta čuo kako neko cokće sa druge strane vrata pravo u
njegovu slepoočnicu. Sat iz hodnika ječao je toliko frigidno da je ljuštio boju sa
zidova i gulio tapete kao sloj mrtve kože sa tabana. U pojedinim trenucima ječanje
sekundare ga je navodilo da umisli da je u bolnici i da van sobe u stvari ne teče
nikakvo vreme, već samo klompe medicinskog radnika varniče po osami kako bi
zapalile celu slamnatu treću smenu. A onda bi se u sekundi setio da živi sam i
tada bi mu zazujalo u ušima od pritiska i tišina bi se survala na njega i ispunila mu
uši, oči i nos slanom vodom.
Sat u hodniku pokazivao je tačno 5:29 kada mu je ponestalo truda za
spavanjem i kada je rešio da privuče stolicu do vrata i pogleda kroz ključaonicu.
Naravno, u tom trenutku on nije mogao ni da nasluti taj prostor veličine senke
nokta između velike kazaljke i šestice koji je bio uži od daha u praznoj kutiji šibica.
Tačno toliko daha mu je ostalo u ustima kada je, na svoje neprijatno iznenađenje,
shvatio da zapravo nije sam u sopstvenom stanu.
Sa druge strane ključaonice zatekao je nagog starca kako sedi u kadi za koju
bi u svakom trenutku mogao da se zakune da nikada ranije nije stajala u hodniku.
Maslinasta koža starca odavala je da se njen nosilac od malih nogu bavi
ratarstvom i da verovatno nikada nije ni rođen, već ga je majka izvadila iz uzorane
zemlje kao krtolu. To se jasno davalo zaključiti po tome što je koža upila svaku
brazdu iz zemlje pred kojom se ikada ogledala. U rukama je držao otvorenu teglu
meda koji je zahvatao prstima kao kašikom i utrljavao ga u dugu gustu bradu
nakon čega bi ulepljene prste brisao o malje na smežuranim grudima. On zatim

okrete glavu ka Edinu i prostreli mu zenicu pogledom toliko precizno da ga je
naterao da se oseti kao košuta na čistini koja ne sumnja u čeku.
-Gde su ti maniri, mladiću?! Zar cela vaša generacija misli da je rođena kao
novembar pa da može da bude toliko drska?! Zatvaraj to oko ako ne
planiraš da mi pomogneš da ih sakupim!
- K-ko s-ste Vi?
- Ja sam tvoj uzrok spoticanja zbog kojeg si već toliko daleko na pogrešnom
putu da je iz svakog tvog načinjenog koraka izraslo šipražje gušće od pihtije.
- Š-š-šta? Nisam siguran da sam Vas išta razumeo...
- Vidim da si jedan od onih koji zamuckuju isključivo pri upitnim rečenicama
i to samo na suglasnicima! Verovatno kada zapovedaš ležeš jaja poskoka u
obrazima i jezik ti menja košuljicu. Ha! Znao sam da nas je isti vrag dojio,
mladiću moj pogani.
Tada starac zavuče prste u usta i Edin primeti da čovek na jeziku ima
rajsferšlus. Odšnirao ga je i jezik pade na pod u grčevima nalik na pijanog
puža golaća.
- Не строй никогда Вавилонские башни. – Rekao je pre nego što je vratio
jezik nazad na svoje mesto.
- Moje ime ne volim da izgovaram naglas, bojim se da može izbledeti ili se
okruniti od korišćenja, ali možeš ga pročitati sa ove strane vrata. Zašto ne
izađeš odatle i pridružiš mi se u sakupljanju?
-Ne volim da izlazim odavde. Ovaj prag koji nas deli nije samo prag ove
sobe, već je i prag moje boli.
-Onda ostani pajac u ključaonici ali zatvori i to oko jer će se uplašiti ako vide
taj tvoj isplaženi pogled.
- K-k-ko će se up-plašiti?
- Kako ko? Pa uspomene!
- Opet Vas ne razumem...
- Pa, naravno da ne razumeš kad je ta ključaonica toliko uska da kroz nju ne
može da se provuče ni crv sumnje, kamoli jedna cela logika! Vidiš, mladiću,
nekada sam i ja bio obično jagnje, kao ti. Sa tim što je moja vuna bila
svakakva samo ne bela. Voleo sam da pijem, bijem, klevetam i poganim
ljudima svaki zalogaj u sred kog bi se našli preda mnom. Voleo sam da
poteram ceo mesec na leđima, k’o lenjo magare, i da pljujem katran po
kljunovima prvih petlova i da se rugam trotoarima golim tabanima musavim
od pepela. Sve dok se jednog dana svaka moja kletva nije rikošetirala o
zube neke žene koja je, ispostavilo se, bila Vlajina i čija je prababa klesala
kletve u porodično ogledalo za svaku subotu koju je praunuka prespavala.
Tako je svake nedelje ujutru dok se češljala devojčica, u stvari, nesvesno

učila kako da odbija kletve svojim odrazom. Proklela me je da izgubim sve
što imam, a ja, pošto sam bio beskućnik bez roda i poroda, nisam imao šta
izgubiti do svojih uspomena. Jedino što mi je ostavila je žig na nadlaktici u
vidu ovog dlakavog mladeža, tek da nikad ne zaboravim da sam u dubini
duše odvratan čovek i zašto nemam sećanja.
Danas, jedino što mogu je da pokušavam da pecam gelere svojih uspomena
koji su razbacani po belom svetu.
-M-medom?
-Medom, nego kako, žutokljunče! Vidiš, pošto sam hranio samo naopako
biće u sebi, moje uspomene ne mogu se naći ni po ljudima, ni po pejsažima,
ni po dobrim delima. Sve moje uspomene leže ukišeljene po pljuvačkama
muva koje bubre po smetlištima, kafanama i prosjačkim rukavima kao
grozdovi. Zato med! Ništa nije slađe od meda, a muve koje nose užegle
tuđe uspomene, posebno one guste od smrada, kao moje, najviše vole da
njima zapljunu slatko. Što više pogane moje danas – toliko više obogaćuju
moje juče. Ako danas bude sreće, ako vetar bude duvao uz planine a sunce
sjalo naglavačke, možda me danas zapljune i sopstveno ime.
- Vi, u stvari, ni ne znate kako se zovete!
- Ne znam, prokletniče! Zašto bih te inače pravio budalom?! Zato, poslednji
put te pitam – hoćeš li izaći iz te sobe i pomoći mi da ulovim ime ili ćeš
baciti to oko i oslepeti sa te strane vrata?
Edin nije ni zaustio odgovor kada se starac izbečio na ključaonicu kao da mu je
zaboden nož u leđa.
-Dolaze oblaci...
Nije mu bilo jasno otkud starcu ta ideja kada u hodniku nije bilo nijednog prozora.
Nastavio je da sikće reči.
-Oblaci opet nanose vreme sa juga. Osećaš li? Kada bi izašao odatle i liznuo im
senku koju bacaju na travnjak video bi da imaju ukus Mediterana i predratne
tišine. A toliko žure da bi dok ispraviš leđa iznad tebe proletela cela nedelja. Kuda
sa mojim sećanjem?!
Edinu i dalje nije bilo jasno o čemu stranac bunca ali kada se okrenuo i pogledao
kroz prozor sobe video je oblake kako se gužvaju preko horizonta i trče u
njegovom pravcu poput gladi. Kada je krenuo da potvrdi starčeve slutnje kroz
ključaonicu dočekalo ga je čuđenje. Hodnik je bio prazan. Zašto ga je to začudilo
skoro više nego kad je zatekao starca u svom domu? U svom domu, u kojem živi
sam? Još neko vreme gledao je zidove preko puta ključaonice kao da će se starac
roditi iz njih. Ali nije.
Jedna muva zujala je kroz hodnik. Zujala je čudno, ne na “Zzz...” već na neki
samoglasnik. Edinu se učini kao da je načuo kako zeva – “Aaaa...”