You are on page 1of 9

Lista greha liberala

Srđan Cvetković | 21. januar 2012. 20:53 | Komentara: 0

Od početka sedamdesetih godina savezna država je stalno slabila, a nadležnosti prenošene na republike i pokrajine

OD početka sedamdesetih godina savezna država je stalno slabila, a nadležnosti u sferi politike i bezbednosti prenošene su na republike i pokrajine. S druge strane, proces demokratizacije društva je obustavljen. Došlo je do uticaja države i partije u svim sferama - političkom životu, ekonomiji, kulturi i nauci. U političkoj sferi se to ogledalo kroz smenu liberalnih elemenata u SKJ,

intenziviranu političku represiju i povećan nadzor nad „neprijateljima socijalizma“. Liberalno partijsko rukovodstvo uklonjeno je sa čela SK Srbije u jesen 1972, i vrlo lako se uočava neka vrsta „simetrije“ koja je usledila posle obračuna s „prolećarima“ u Hrvatskoj. Tokom likvidacije Maspoka srpski liberali su se u javnosti držali rezervisano ili su blago protestovali. Izrazito nacionalni zahtevi hrvatskog pokreta, politički su onemogućavali liberale da koordinišu svoje akcije i zahteve, budući da su bili više usmereni na tržišnu ekonomiju i liberalizaciju društva. Bez šire društvene baze pad liberala u Srbiji sproveden je bez ikakvog većeg potresa i bez odjeka u masama, i sveo se na jednu rutinsku smenu partijske garniture. Liberali su do smene nepokolebljivo bili lojalni Titu u svim političkim obračunima (s rankovićevcima, nacionalistima, šezdesetosmašima). Pristajući na kompromise, služeći se izvesnim restriktivnim merama, došli su u sukob sa delom kritičke inteligencije, jer su gušili liberalnu misao, a s druge strane su optuživani da su dovoljno strogi cenzori. Za opštu atmosferu velikog stezanja posle Maspoka i studentskih nemira, liberali su bili previše demokratski, mada su i njihovi kritičari jasno uočavali znatno „tvrđu“ liniju gradskog Bore Pavlovića i „mekšu“ republičkog rukovodstva Latinke Perović i Marka Nikezića, predsednika

  • i sekretara CK SKS.

Jedan od okidača u prelasku na „čvrstu ruku“ i obračuna s liberalizmom u Srbiji bilo je pismo

Josipa Broza Tita od 18. septembra 1972. kojim je najavljen obračun. Liberalima je, između ostalog, zamerano što se nisu dovoljno angažovali u obračunu s političkim i klasnim neprijateljima, što su bili blagi u obračunu sa profesorima Beogradskog univerziteta (naročito Filozofskog fakulteta i časopisima „Praksis“ i „Filozofija“), profesorom Mihailom Đurićem

  • i drugima s Pravnog fakulteta, da tolerišu Dobricu Ćosića, koji se pretvara u nacionalnog lidera, advokata S. Subotića, da na Univerzitetu i u štampi caruju kontrarevolucionarni i pročetnički elementi ... Sporne su bile donacije „Književnim novinama“, dodele stana i književne nagrade Matiji

Bećkoviću, počasti u Kruševcu za Dobricu Ćosića

...

aktivom Srbije 1972. naglašava:

U tom smislu, Tito u govoru pred političkim

Godinama ja govorim da, na beogradskom, kao i na zagrebačkom i nekim drugim

... univerzitetima, ima profesora koji uzgajaju našu omladinu, koja će, ako se to bude produžilo, sutra biti apsolutno tuđa našem socijalističkom sistemu i razvitku. I govorio sam da takve profesore moramo pozvati na odgovornost i onemogućiti im da predaju na univerzitetima, do danas ništa nisam postigao. Otvoreno sam rekao o kojim ljudima se radi i danas ovdje imam spisak njihovih imena. Znam da i dalje rade protiv nas. Ali, protiv njih se ne postupa ništa. Slušajte drugovi, mi smo u revoluciji. To najbolje pokazuje situacija danas, u vrijeme kada u svetu vri na sve strane, kad ne znamo šta će nam sutrašnjica doneti.“ Naveo je i problem narušavanja ličnog autoriteta, ističući: „Bilo je slučajeva da se nepovoljno i nedozvoljeno govorilo ne samo o meni kao ličnosti i čovjeku, nego se nije vodilo računa ni o tome da sam Predsjednik SKJ i to dugo vremena od 1937. godine“. Smetalo mu je i pisanje stranih medija, po kojima, kako se izrazio, „Nikezić vodi progresivnu struju, a ja sam konzervativac,

maltene staljinista“. Naročito je u tom smislu apostrofirao Mijalka Todorovića, koji se od 1968. više puta

maltene staljinista“. Naročito je u tom smislu apostrofirao Mijalka Todorovića, koji se od 1968. više puta kritički, privatno izražavao o Titu kao prepreci svake ozbiljnije reforme. Zato je pao u nemilost i udaljen je iz političkog života, pošto je 1971. od Tita optužen da je klevetao jugoslovensko rukovodstvo prilikom posete SSSR-u, i da ima „veze s Rusima“, što je bilo povod za težak razgovor sa Nikezićem i srpskim rukovodstvom u kojem se nisu birale reči. Liberalima je na dušu stavljana velika afera (naročito je potencirao albanski funkcioner Veli Deva), koja je izbila oko proglašenja Dobrice Ćosića za „počasnog građanina Kruševca“. Prema informaciji SDB-a, u Kruševcu su do 1975, zbog liberalističko-nacionalističkih skretanja, smenjene desetine lokalnih rukovodilaca. Kao glavni protagonisti delovanja sa ovih pozicija pominju se M. Grubač, penzionisani operativac SDB, M. Marković, radnik MSUP-a, njegova bliska veza, zatim R. Rašković, bivši organizacioni sekretar Sreskog komiteta na radu u CK SKS. U dopisu se kaže da je Rašković samim tim što mu je žena u rodbinskoj vezi sa suprugama Koče Popovića i Blagoja Neškovića (sestre Perović), povezan i s vrhom „liberalističkih struktura“ i sa „nacionalistom“ Dobricom Ćosićem.

Tito ostao u manjini

Srđan Cvetković | 22. januar 2012. 20:45 | Komentara: 0

Nikezićeva grupa je imala većinu,ali je Broz ipak odneo prevagu. Marko Nikezić i Latinka Perović podnose ostavke

SLAVKO Zečević s ogorčenjem primećuje kako su liberali “pustili da se izbori odvijaju mimo partije”, pa su, po njegovom mišljenju, “izabrani ljudi koji nisu odgovarali potrebama tog vremena”, a SKS se odreklo vlasti što je “neshvatljivo za političku partiju takvog tipa”. Latinka Perović je, navodno, “dovela na rukovodeća mesta u Srbiji ljude problematične prošlosti i delovanja, bilo njih, bilo članove njihovih porodica. Tako je u Kruševcu, Požarevcu, Kragujevcu i drugde dovodila svoje ljude. Pripadnici NOR-a ili njihovi potomci bili su politički odbačeni ili pod političkim pritiskom. Prednost su imala deca četnika, ljotićevaca, nedićevaca i nemačkih agenata, odnosno, kolaboracije za vreme Drugog svetskog rata”.

Iako se Nikezićeva struja držala lojalno u obračunu sa “rankovićevcima”, to im nije bilo dovoljna preporuka da opstanu na političkoj sceni. “Rankovićevac” Vojin Lukić u svojim memoarima optužuje “liberale” da su, posle kampanje IB-a, najviše gonili i kažnjavali nepodobne komuniste koji se nisu slagali sa politikom liberala, navodeći slučajeve progona članova u Lazarevcu, Čačku, Požarevcu, Aleksincu i drugde, i da su revnosno “gonili veštice” posle Brionskog plenuma. Zaključuje da je “teranje Nikezićeve grupe u liberalizam” neosnovano koliko i “teranje Rankovića u etatizam i srpski nacionalizam”, a da je pravi razlog progona, u oba slučaja, bio dalje podređivanje i slabljenje Srbije jačanjem autonomija Kosova i Vojvodine.

Od srpskog rukovodstva očekivala se poslušnost i da ne otvara front prema Hrvatskoj, gde je buktao nacionalizam.

Titovu ulogu u eliminaciji liberalnog srpskog rukovodstva, komunistički veteran Rodoljub Čolaković vidi na sledeći način: “Doznao sam da je Tito najpre Dražu zvao, a onda Šaneta da preko njih saopšti CK Srbije da je nezadovoljan njihovim radom. Zašto taj metod rada? Zašto se nekadašnji orao pretvorio u uobraženog samodršca. Meni su imponirali Nikezić i Latinka Perović kad su pre dve godine izbili na čelo partije u Srbiji. Dobro su je vodili za vreme masovnog pokreta u Hrvatskoj, ali nisu išli u borbu protiv bankara, tehnokrata i anarholiberala. Bilo je u njihovom držanju nečeg kabinetskog i knjiškog, neke vere da se samo dobrim formulacijama vodi politika”.

Optužbe da je bio tolerantan prema tehnokratiji, tehnomenadžeriji i razvijanju tržišnih odnosa, Nikezić je priznao: “Bili smo tolerantniji prema tehnokratiji jer smo smatrali da treba povećati ulogu sposobnih tehnoloških i ekonomskih kadrova. Ali kad pogledate šta se danas govori bili smo veoma blagi”. U toku kampanje Nikeziću je zamerano zbog izjave da “Savez komunista ne može pristati na to da se njegova uloga reducira, u tom smislu da on zameni sudove, tužilaštva i inspekcije”.

Karakteristična zamerka je upućena i Mirku Tepavcu u vezi sa poznatim “studentskim događajima”, jer je zastupao pogrešne liberalističke pozicije, što je negativno uticalo na “idejno- političku akciju Saveza komunista i omogućavalo politički oportunizam i demagogiju”. Greh mu je bio i to što je odbio samokritiku ne pristajući na izmišljene krivice i javna ponižavanja.

Na presudnom sastanku političkog aktiva Srbije 9-13. oktobra 1972. učestvovala su 82 funkcionera. Iako se, na prvi pogled, nije videla ozbiljnija razlika između “liberala i antiliberala”, analizom izlaganja nalazi se da su 32 diskutanta podržala kurs, a 19 je bilo protiv. Branko Pešić je ostao neopredeljen, dok skloni liberalima nisu ni diskutovali, kao Koča Popović. Na sastanak su pozvani predstavnici federacije, od kojih su liberale podržali Đurica Jojkić, Vojo Leković, Dobrivoje Radosavljević i Pal Šoti. Protiv liberala su bili Spasenija Babović, Moma Marković, Miloš Minić, Dušan Petrović Šane, Ida Sabo i Jovan Veselinov.

Odbrana liberala i govori Latinke Perović i Marka Nikezića bili su bledi, a izlaganja su imala izveštajni karakter dokazivajući da je politika SK Srbije bila politika SK Jugoslavije i da se rukovodstvo dosledno borilo protiv nacionalizma, ali se stalno nalazilo pod prismotrom i sumnjom najvišeg rukovodstva i Tita.

Najdalje su u dokazivanju doslednosti otišli predstavnici Gradskog komiteta (B. Pavlović), navodeći argumente da nisu bili popustljivi u pogledu političkog kriminala i “ekstremne levice” i da je samo u poslednjih pet godina u Beogradu 59 lica odgovaralo, 23 lista i časopisa su zabranjena (među kojima i Srpski narodni kalendar štampan u 50.000 primeraka), a da su na Pravnom fakultetu preduzete radikalne mere i Mihailo Đurić mora u zatvor.

Iako je Nikezićeva grupa na sastanku imala većinu, manjina podržana od Tita odnela je prevagu. Ovaj skup često se navodi kao jedini partijski sastanak, gde je J. B. Tito ostao u manjini. U pauzi sastanka, kada su se već odlučili da podnesu ostavke, navodno, Nikeziću i Perovićevoj prišao je Tito i po ustaljenom obrascu nudio saradnju i preporučivao da ne žure sa ostavkama, jer u posetu dolazi engleska kraljica Elizabeta. Već 21. oktobra na 43. sednici CK Srbije, posle razgovora s Titom, Marko Nikezić i Latinka Perović, kao prvi liberali, podneli su zvanično ostavke. Na mesto člana Predsedništva SFRJ podneo je zatim ostavku Koča Popović, potom Mirko Tepavac i drugi.

PRIJATELjSKO UBEĐIVANjE LATINKA Perović je održala sastanak sa neformalnim centrom opozicije u Srpskoj književnoj zadruzi nastojeći

PRIJATELjSKO UBEĐIVANjE

LATINKA Perović je održala sastanak sa neformalnim centrom opozicije u Srpskoj književnoj zadruzi nastojeći da Vojislava Đurića, Dobricu Ćosića, Slobodana Selenića i druge prijateljski ubedi da ne daju povode za razne političke spekulacije, posebno se obraćajući Đuriću: “Bar vi imate veće političko iskustvo nego ja”.

Velika čistka kadrova

Srđan Cvetković | 23. januar 2012. 20:30 | Komentara: 0

Samo u Vojvodini smenjeno 20 funkcionera i oko 700 članova partije. Svi važniji mediji ostali bez svojih prvih ljudi

POLITIČKI obračun sa liberalima tekao je u više faza. Posle ostavki usledile su smene u medijima, srednjim i nižim ešalonima, zatim dovođenje podobnih kadrova i intenziviranje opšte političke represije prema nosiocima "liberalizma i tehnomenadžerije" u društvu. Pobednici su u prvoj fazi bili milostivi prema pobeđenoj struji, a već u drugoj fazi sledilo je raskrinkavanje i isključivanje iz SKJ. U trećoj se partijski drugovi penzionišu ili im je predstojalo mučno traganje za poslom. Posle 1972, iz političkog života, pored Nikezića i Perovićeve, jedan za drugim nestaju "liberalni funkcioneri": Koča Popović, Bora Pavlović, Mijalko Todorović, Predrag Ajtić, Mirko Tepavac, Mirko Čanadanović u Vojvodini, Orhan Nevzati na Kosovu i mnogi drugi sledbenici. U medijima je nastala čistka liberalnih novinara i urednika, pa ostavke podnose ili su smenjeni Aleksandar Nenadović, glavni urednik "Politike", Frane Barbijeri, glavni urednik NIN-a, Mirko Stamenković, glavni urednik "Večernjih novosti", Dragoljub Era Ilić, direktor TV Beograd, Veroslava Tadić, glavni urednik TV Beograd, Ljubomir Veljković, glavni urednik "Ekonomske politike", Života Đorđević, pomoćnik glavnog urednika NIN-a, Jovanka Brkić, predsednik Udruženja novinara Srbije. Mandat je istekao Zdravku Vukoviću, generalnom direktoru RTV Beograd, i Slobodanu Glumcu, glavnom uredniku "Borbe". Smenjeni su i drugi liberali, naročito brojni u Vojvodini, 20 funkcionera i oko 700 članova do 1975, među kojima: Đ. Jojkić, član Saveta federacije, I. Radojčić, predsednik Skupštine Vojvodine, M. Radojčin, P. Šoti, jedini živi mađarski narodni heroj i M. Keleman, G. Tikvicki, udaljen iz SIV-a i penzionisan (nalepljena mu je etiketa da kao Hrvat razvija tezu o ugroženosti Hrvata u Subotici), S. Marušić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, P. Reljić, sekretar OK KPJ u Sremu, S. Jerković (najmlađi od braće Jerković), potpredsednik Socijalističkog saveza Vojvodine, prvoborac M. Gajić, član pokrajinskog Izvršnog veća, D. Draginčić, direktor "Dnevnika", V. Maksimović, asistent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, itd. TragiČnija sudbina zadesila je liberale na nižim nivoima, poput Blagoja Bjelogrlića, koji je završio u psihijatrijskoj bolnici pošto je godinama obijao pragove tražeći posao, dok je Nikola Petronić smenjen posle više saslušanja, da bi se vratio svom poslu bravara na donjem stroju tramvaja u GSP Beograd. Milan Knežević, saradnik Čanadanovića u Vojvodini, posle partijske istrage zbog zloupotreba,

smene i bolesti, 1979. izvršio je samoubistvo. Čanadanoviću je uskraćen pasoš sve do 1981. Nije ga

smene i bolesti, 1979. izvršio je samoubistvo. Čanadanoviću je uskraćen pasoš sve do 1981. Nije ga dobio ni za lečenje u Švajcarskoj posle srčanog udara 1975. već je operisan u Ljubljani 1976. Posle pada liberala 1972. glavni nosioci ove pojave su i na nižim nivoima smenjivani

(opštinski funkcioneri, direktori itd.) "

Oni

... predstavljaju čvršće povezane formalne grupe čiji se pripadnici često sastaju i uzajamno posećuju u težnji da očuvaju i potvrde svoje idejne i političke stavove" - navodi se u izveštajima državne bezbednosti. Liberali, iako nisu pružali otpor kao ni rankovićevci, tokom sedamdesetih su intenzivno praćeni kada su već bili u političkoj penziji, razmešteni po institutima, u privatnom poslu, advokaturi, itd. Izveštaj SDB iz 1975. kaže da se Marko Nikezić i dalje viđa sa L. Perović, M. Tepavacem, K. Popovićem i drugima, sa nekim oficirima i dvojicom književnika, a Latinka sa Borom Pavlovićem i Jovankom Brkić. U kontaktima iznose negativne ocene o ljudskim slobodama, ekonomici, kulturi, kadrovima itd. Od čelnika liberala niko nije osuđen, niti se pak upuštao u neku ozbiljniju političku akciju, da brani i afirmiše svoje stavove. SDB ih je procenjivao kao grupaciju malene snage i podrške u narodu, svega nekoliko stotina osoba u SFRJ, ali se kaže "da sve pristalice ovog opredeljenja nisu identifikovane". Kvalifikuju se kao "nosioci buržoaske ideologije, restauracije kapitalistikih odnosa", dok se za obračun sa njima koriste "reakcionarni elementi" za pritisak na SFRJ i mešanje u unutrašnje poslove i kampanju protiv samoupravnog sistema u Jugoslaviji. O angažovanju službe bezbednosti u obračunu sa srpskim liberalima, jedan od bivših šefova beogradskog SDB (1984-1987), tada aktivan operativac, kaže: "Priznajem da mi nije bilo jasno u čemu je tačno njihova krivica, ali bili smo angažovani protiv njih u mnogim procesima." Kao i kod Maspoka, operiše se različitim brojkama onih koji su smenjeni s političkih, državnih, menadžerskih funkcija, kao i o ukupnom broju komunista koji su partijski ekskomunicirani kao liberali ili nacionalisti. Prema Latinki Perović, smenjeno je 1972. između 5.000 i 12.000 lica. Novo beogradsko partijsko rukovodstvo saopštava da je u toku borbe protiv liberalizma smenjeno 87 direktora i oko 1.000 rukovodećih ljudi. Nebojša Popov u studiji o društvenim sukobima navodi broj od 1.319 smenjenih funkcionera liberala samo u prvih nekoliko meseci kampanje (takođe i 449 smenjenih funkcionera u vreme osude Maspoka). Navodi se i ukupan broj od više desetina hiljada izopštenih komunista, dok advokat Rajko Danilović, jedan od smenjenih, daje daleko umereniju procenu od oko 20.000 liberala koji su smenjeni ili pali u nemilost režima posle 1972. Posle smene srpskog liberalnog rukovodstva dolazi do zaokreta Srbije ka većem autoritarizmu, nacionalizmu i tradicionalizmu.

VAJAR I STOLAR

INTERESANTNA je kasnija sudbina pojedinih liberala koji su rano otišli u penziju: Marko Nikezić se pročuo kao dobar vajar, Mirko Tepavac je iz hobija postao izvrstan stolar-umetnik, Orhan Nevzati se bavio advokaturom, kao jedini Albanac advokat u Beogradu. Latinka Perović se u 39. godini bavi istoriografijom u Institutu za radnički pokret, gde je do 1990. objavila 12 knjiga visoko ocenjenih u stručnoj javnosti.

Slučaj Gojka Đurovića

Uhapšeni sudija Okružnog suda u Sarajevu preminuo u zatvoru. Partijske kazne zbog mlake kritike staljinizma

ZA razliku od Hrvatske gde je liberalizam išao sa nacionalizmom i kao takav proganjan u vreme masovnog pokreta, i Srbije gde su izvršene masovne čistke, u ostalim republikama, osim Slovenije, toga je bilo samo u tragovima. U Sloveniji je početkom 70-ih potisnut liberal Stane Kavčič, koji je optuživan i za kontakte i razgovore sa pripadnicima Bele garde. Posle dugih diskusija, savezna vlada je odlučila da obustavi gradnju auto-puta od Ljubljane do Gorice u Sloveniji. Tako je otpočela tzv. cestna afera, koja je za rezultat imala smenu liberalnog slovenačkog rukovodstva. Predsednik vlade je protiv ove odluke protestovao i podržali su ga hiljade demonstranata, koji su osuđivali odluku savezne vlade. KavČiČ je i kasnije bio sumnjiv vlastima, pa se u izveštaju 1975. kaže da je služba registrovala više kontakata sa I. Lokovšekom (generalom milicije u penziji). Citira se Kavčičeva izjava kako je "zabrinut za sudbinu ovog socijalizma" i da Jugoslaviji "želi više pameti, novca i slobode". U jednom izveštaju kaže se da je na teritoriji Slovenije zabeleženo delovanje liberala i neprijateljske emigracije, inostranih obaveštajnih službi koje se oslanjaju na neke "domaće elemente". Zabranjivani su studentski časopisi, naročito od 1971. do 1973. "Tribuna", "Mladina" i "Katedra", verska glasila i Radio Študent. Navodi se podatak da je u Sloveniji od 1970. do 1980. zabranjeno najviše stranih novina i časopisa - 740, uglavnom izdanja slovenačke emigracije. Najpoznatiji slovenački disidenti E. Kocbek i V. Zupan (1948. osuđen na 18 godina zatvora) objavljivali su dela koja su izazivala političke napade i zabrane. Sudski su procesuirani 1976. književnik Viktor Blažič i Franc Miklavčič za širenje neprijateljske propagande, a takođe je kažnjen i novinar Drago Jančar zbog posedovanja "zabranjenih knjiga". Kazne su ipak bile relativno blage. U Bosni i Hercegovini se sarajevski filozofski krug bukvalno poistovetio sa novim kursom i kolektivnim zalaganjem za obračun sa "novom levicom, Praksisom i liberalima" (A. Tanović, F. Muhić, M. Filipović i drugi). Nekoliko godina kasnije i F. Muhića su politički autoriteti pozvali na odgovornost. Nateran je na "samokritiku" i partijski kažnjen zbog suviše liberalne kritike staljinizma i komunističke prakse ("od Oktobarske revolucije do danas nije izvršena nijedna kritika centralnih komiteta ili njihovih pojedinih članova koja prethodno nije odobrena od članova tih istih komiteta"). Zbog stavova u člancima objavljenim u časopisima "Pregled" i "Život", posle više sastanaka organizacija SK Filozofskog fakulteta u Sarajevu i Univerzitetskog komiteta SK BiH, M. Filipović je isključen iz SKJ. Raspuštena je organizacija SK Filozofskog fakulteta zato što nije odbacila njegove stavove. U kampanji protiv liberalizma i u BiH došlo je do izricanja partijskih kazni nekolicini uglednih starih kadrova poput O. Karabegovića, A. Huma i H. Kapetanovića. Savezni ministar i general Avdo Humo je, navodno, protestovao protiv gušenja liberala u Srbiji, a na sednici zatvorenoj za javnost kritikovao koncept Socijalističkog saveza kao partije pored SKJ. Ubrzo je, kao i Karabegović, bio uklonjen sa dužnosti u partiji i armiji. Liberalima u Bosni se stavlja na dušu da su imali "negatorski pristup prema bosansko-hercegovačkoj stvarnosti" i "obezvređivanju i previđanju pozitivnih rezultata", tvrdnje da u BiH "nema demokratije", da "se zemlja nalazi u kriznoj situaciji", i slično. U jednom izveštaju polovinom 70-ih se kaže da je u akciji Sadejstvo u Bosni uhapšeno sedam lica, a pod prismotrom je sedamdesetak bivših ibeovaca, birokratsko-etatističkih elemenata i muslimanskih nacionalista. Među njima je bio Pašaga Mandić, ali je ostalo da se razmotri da li je politički oportuno da se krivično goni zbog ugleda koji je uživao. Tragičan je slučaj Gojka Đurovića, bivšeg sudije OKS u Sarajevu, zatim zamenika republičkog javnog pravobranioca SR BiH, pritvorenog 27. novembra 1975. godine. Boravio je 70 dana u pritvoru i za to vreme ga je njegova supruga Mileva, lekarka, videla samo jednom, a njegov

advokat nijednom. Dok je bio u zatvoru razrešen je dužnosti i isključen iz SKJ zbog "moralno-političke

advokat nijednom. Dok je bio u zatvoru razrešen je dužnosti i isključen iz SKJ zbog "moralno-političke nepodobnosti". U zatvoru je preminuo 5. februara 1976. Njegovi najbliži prijatelji i rodbina uputili su peticiju Predsedništvu SFRJ, u kojoj se pored ostalog kaže: "Po našoj oceni i našem

ubeđenju, naš Gojko je ubijen ili prinuđen da se ubije od strane organa Državne

bezbednosti

Naše sumnje temeljimo na

... sledećem: Gojko Đurović je uhapšen 27. oktobra 1975. i niko porodici nije hteo dati nikakvo objašnjenje zašto je okrivljen, čak ni posle njegove smrti u zatvoru. Braniocu nije omogućeno da ga poseti, a istražni sudija i predsednik Okružnog suda u Sarajevu ništa ne znaju o tom predmetu, pa čak ni zašto je uhapšen. Istražni sudija je izjavio samo da je na Gojkovu inicijativu kontaktirao sa njim 3. decembra 1975. vrlo kratko i da je bio samo formalan deo istrage." Dalje se navodi da porodici nisu dali dva njegova oproštajna pisma, već samo otkinuti kraj od jednog. "Nama, niti njegovom braniocu nisu dali istražni materijal na uvid, iako bi to, po zakonu, morali da urade". Od svih medija jedino je list "Oslobođenje" objavio članak koji je potpisao M. Ilić pod nazivom "Advokati nacionalizma".

BOSANSKI LONAC

BOSANSKO-hercegovačko rukovodstvo se uporedo obračunalo i sa svojim kadrovima u saveznim organima, optuženim za "čvrstu ruku". U BiH je, naročito 70-ih i 80-ih intenziviran model progona na principima nacionalno-verske simetrije. Bio je to takozvani bosanski lonac koji

je pretpostavljao podjednak i uporedni progon pripadnika sve tri nacije i konfesije.

Greh Đilasovog rođaka

Srđan Cvetković | 25. januar 2012. 20:21 | Komentara: 0

Podgorički advokat osuđen zbog pisma ukradenog iz njegovog radnog stola. SDB koristila direktore preduzeća za sumnjive poslove

U MAKEDONIJI je iz partijskog i državnog rukovodstva uklonjeno nekoliko reformista, poput Krste Crvenkovskog i Slavka Miloslavevskog. U kasnijem izveštaju SDB kaže se da je odlaskom Miloslavevskog u SAD došlo do raslojavanja "liberalističke grupe" u Makedoniji, ali K. Crvenkovski i dalje kontaktira sa svojim bliskim vezama: Koletom Čašulom, Verom Acevom, Bogdanom Kičkom, Kemalom Sejfulom i da "neke posete vrši na način tipičan za ilegalan rad (kasno noću, na sporedna vrata)". Posebno su praćeni kontakti i antijugoslovenska istupanja u Bugarskoj i Grčkoj.

U Crnoj Gori izgleda da nije bilo primetnijeg obračuna s liberalizmom i nacionalizmom u okviru partije. Pominju se kao liberali Budo Šoškić i Žarko Bulajić, ali obračuna nije bilo. Ipak se čak i zbog neobjavljene kritike vlasti i liberalističkih skretanja lako moglo dospeti u zatvor. Naročito su bili na meti ljudi poput advokata. Vitomir Đilas (1936-) nije bio politički aktivan, a osuđen je pred OKS u Titogradu 6. maja 1977. za

krivično delo širenja "neprijateljske propagande" samo zato što mu je nađeno neposlato pismo "Politici" u kojem, između ostalog, tvrdi da u jugoslovenskom društvu nema kritike, niti slobode misli i postoji monopol na patriotizam zvaničnika. Obrazloženje presude zvuči gotovo orvelovski:

"U toku korišćenja godišnjeg odmora, kod preduzeća 'Elektromontaža' u Titogradu ostavio je pismo u radnom stolu u prostorijama preduzeća, sa službenim spisima, čineći ga tako svesno dostupnim drugim licima, sa čijom su se sadržinom druga lica upoznala". Zapravo, beleška mu je ukradena iz stola dok je bio odsutan, ali uprkos tome što je to konstatovano na sudu, sudija je prihvatio umišljaj, da je na taj način hteo, navodno, da širi propagandu.

Detalj naročito ističemo jer je, umnogome, sličan metodu osude advokata Slobodana Subotića od nekoliko godina ranije. Taj slučaj najbolje ukazuje na metod i praksu eliminisanja nepoćudnih advokata i drugih lica i "pronalaženja" dokaza provaljivanjem u kancelarije. Na osudu je imala uticaja i činjenica da je rođak disidenta Milovana Đilasa, s kojim je, iako označen kao "đilasovac", imao retke kontakte. Posle izdržane kazne, do preranog kraja života, Vitomir nije mogao naći posao u struci, pa je radio kao fabrički radnik. Disidentstvo u Crnoj Gori uglavnom je ostalo ograničeno na pristaše IB-a. Glavni tok obračuna sa liberalizmom i tehnomenadžerijom u SFRJ odvijao se u Srbiji. Prva veća kampanja protiv spekulanata, crnoberzijanaca i privatnika pokrenuta je odmah posle rata tokom 1945-1946, u procesu "razvlašćivanja buržoazije". Druga je usledila posle poznatog Titovog govora u Splitu 1962, kada je na stotine zanatlija, privatnih sopstvenika i direktora završilo u zatvorima. Treća i najmasovnija kampanja usmerena mahom protiv "tehnomenadžera" ili "tehnobirokrata" i ostataka privatnog preduzetništva, rasplamsala se u prvoj polovini sedamdesetih, uporedo sa padom liberala.

Ubrzo je obračunu s ovom grupom, koja, navodno "podriva ekonomsku osnovicu društva" posvećena posebna tačka na sednici Predsedništva SFRJ, a od kraja 1972. pod oblicima "podrivanja ekonomske osnovice društva" podrazumevali su se razni oblici izazivanja privrednih i političkih kriza. SDB se sedamdesetih vrlo intenzivno bavio ovom vrstom neprijatelja. Tvrdilo se da su nosioci ovih skretanja, mahom direktori uglednih spoljnotrgovinskih firmi i banaka, povezani sa ekstremnom emigracijom i stranim obaveštajnim službama (SSSR, SAD, SRN) i da su se mnogi obogatili zaduživanjem i malverzacijama. Koliko je to bila politička akcija, a koliko realna, potreba za borbom protiv privrednog kriminala, teško je tačno utvrditi, ali je sigurno da se iz ovog i ranijeg istorijskog iskustva, akcija ne dešava slučajno, zajedno sa zaustavljanjem privrednih reformi i obračuna sa nosiocima političkog liberalizma. Često je SDB u sumnjive poslove u korist službe uvlačila mnoge direktore privatnih i društvenih preduzeća, čime im je obezbeđena materijalna korist, ali ih je na taj način kontrolisala u slučaju da pokušaju da se odmetnu ili osamostale. Najpoznatiji primer čoveka koji je sa podrškom službe stekao status i obogatio se, ali i preko noći poslovno uništen i osuđen kao "tehnomenadžer" zbog zloupotreba, jeste biznismen Bata Todorović.

Prilikom izbora kadrova nije se "vodilo računa o njihovoj moralno-političkoj podobnosti", a naročito je veliki problem kod carinskih službi, gde je ocenjeno da treba otpustiti oko 20 odsto sastava. Procenjeno je da "među njima ima dosta ibeovaca i drugih obaveštajno interesantnih lica". Navode se velike utaje poreza na carini i malverzacije kojima se dramatično umanjuju državni prihodi. Prema izveštaju SDB, utvrđeno je da su pojedina lica u bankama bila pod uticajem ili sarađivala sa "bezbednosno interesantnim, kriminogenim ili politički nepodobnim licima, nosiocima liberalizma, nacionalističko-separatističkih aktivnosti, birokratsko-dogmatskih snaga". Pored toga, bilo je velikih zloupotreba u cilju ličnog bogaćenja, pa je, u dogovoru sa inostranim kompanijama

vršen reeksport roba sa Istoka na Zapad i obratno, a prikazivana je kao da je jugoslovenskog

vršen reeksport roba sa Istoka na Zapad i obratno, a prikazivana je kao da je jugoslovenskog porekla.

SUDOVI NA UDARU

TEHNOMENADžERI su otkrivani u svim republikama, ali posebno ih je bilo u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. SDB je sugerisala da, prilikom procesuiranja ovih dela, sudovi rade sporo, ima korupcije, mita i "oportunističkog odnosa" u primeni zakonskih propisa. Utvrđeni su slučajevi neprijavljivanja ovih dela od službenika, tržišnih, deviznih i SDK inspektora.