You are on page 1of 2

iveti sa udovitem

Ovo je prvi razgovor u ciklusu Druga Srbija koji organizuje Beogradski krug. Za svakog od nas to moe neto da
znai, neto vie od prostog obeanja: svako od nas je sve usamljeniji, sve manje je optenja, ak i same tenje za
optenjem, sve vee je totalitaristiko nasilje: samoa, to je egzistencijska stvarnost totalitarizma.
ivimo pod nacionalistikim totalitarizmom, iz dana u dan sve krvolonijim: eno Kupresa u krvi; eno Sarajeva u
krvi i strahu. Jesmo li oekivali da e to da se dogodi? Pre tri godine, marta 1989, u tom istom Sarajevu, u razgovoru
povodom dvadesetogodinjice Filozofije palanke, rekao sam i to: Ali glave nam igraju, to da znate. Ovo nasilje je
predvidljivo, jer nasilje je u samoj prirodi nacionalizma poto je on, zahtevajui apsolutno jedinstvo,
neprotivrenost, osuen na sukob sa stvarnou koja je, naravno, protivurena: osuen je na nasilje.
Setite se, uostalom, s kakvom brutalnom netrpeljivou je od nekih doekana ak i sama vest o osnivanju
Beogradskog kruga dok jo taj isti krug nije ni poeo da radi. Vano je to to su u takvoj brutalnosti uestvovali pre
svega oni koji se predstavljaju kao demokrate i koji bi, u to sam ubeden, zaista hteli to da budu. uo sam tom
prilikom i da sam dugo amio pod pepelom, ali da sam izbio naglo na povrinu jer ste me izvikali za efa. Uzmimo
da je sve zaista tako: da li treba ove rei da shvatim kao rei dobrodolice, kao izraz ljudske i drugarske radosti to
sam izronio iz pepela, oslobodio se strahotne ame, to sam na neki nain vaskrsnuo? Ili to treba da razumem,
sasvim suprotno, kao izraz elje (pa makar i sasvim nesvesne) da ostanem pod pepelom, da utim, da na neki nain
budem mrtav? Da umrem ponovo?
Ima u tome refleksa nasilja, van svake sumnje. Ali, do gue smo u totalitarizmu, a totalitarizam je zaraza nasiljem,
tenja ka totalnom nasilju, ka nasilju kao univerzalnoj metodi, prema drugima, ali i prema samom sebi. Totalitarizam
je totalizacija nasilja. On nas osvaja, on nas izopaava, kao to izopaava, do udovinosti, sve ega se dotakne.
Rekao bih ak da je on, upravo kao trailac apsolutnog jedinstva (i upravo zbog toga osuen na nasilje) da je on
vrhovni majstor udovinosti i nenadmani tvorac udovita kao promaenih hibrida, izjalovljenog ukrtanja,
onemoguene sinteze, svepobednog paradoksa, u trijumfu dvoglavosti na svim stranama. Eto tih udovita sa dve
glave to ne prestaju da se ujedaju i prodiru: to je udovite nacionalistikog demokrate (ili demokratskog
nacionaliste); i to je udovite klero-nacizma (hrianskog naciste) u obiaju TV-kaluera koji se pod televizijskim
reflektorima igra deijim lobanjama i nosi glogov kolac umesto krsta, ili se na televiziji moli bogu, ali ne da ga
spase od njegovih sopstvenih grehova, nego da ga spase od predsednika republike; i to je udovite komunistikog
antikomuniste u stilu balkanskog makartizma pod rukovodstvom dojueranjih komunistikih prvaka.
To su ta izopaavanja na svakom koraku, te nakazne promaenosti, ti bezizgledni nesporazumi u reiji
totalitaristikog nasilja: preplavljuju ovaj svet, obuzimaju ga sve vie, toliko da ve kao da postaju normalni.
udovinost, ovde gde se zacarilo nasilje, gde se pod nasiljem sve izvitoperava, ta udovinost postaje sve
normalnija tako da mi kao da ivimo u paradoksu normalne udovinosti: sutinski izraz paradoksalnosti je
udovinost kao normalnost.
Ne samo, dakle, to svakodnevno ivimo usred ove normalne udovinosti i ne samo to smo se svikli na udovita,
to smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobraavamo u udovita; iveti pod nasiljem totalitaristikog
nacionalizma znai, iz dana u dan, sve vie pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje prihvatiti
neprihvatljhivo: prihvatiti udovino kao prirodno. ivimo u svetu (ako je to ivot) u kome udovino postaje
prirodno, a prirodno udovino. Zbog toga nam ovenost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog

toga udovite, tako sveprisutno, jedva da primeujemo. iveti sa udovitem, to znai ne primeivati ga, ne videti
udovite kao udovite.
Totalitarizam ini ljude slepim za udovinost, i to je ono najstranije: u totalitarizmu je strano to to sve manje
ima stranog. Nepostojanje stranog, nepojmljivost udovinog, nevidljivost udovita, ta fantomizacija udovita
da li je to znak da smo utonuli u udovinost; ako ne vidim udovite, nije li to zato to sam i sam postao udovite?
Osnovna tenja svakog totalitarizma, kao demijurga udovinosti, jeste ova tenja ka sopstvenoj nevidljivosti: tenja
da nas potpuno osvoji, da postane nae ja. Otuda veina ljudi totalitarizam uopte ne osea, ne doivljava, ne vidi
kao totalitarizam: najee, sami smo totalitarizovani a da toga, naravno, nimalo nismo svesni. Ne postoji samosvest
totalitarizma.
Svest i totalitarizam su nepomirljivi. Svest i udovinost su nepomirljivi: rad Beogradskog kruga moe da pone.
Prva sesija Beogradskog kruga, 11.04.1991.

www.pescanik.net, 29.10.2011.