You are on page 1of 62

Издаје: Музеј науке и технике – Београд; за издавача: Соња Зимонић, директор Музеја науке и технике; уредник

броја: Снежана Тошева; секретар уредништва: Мирјана Бабић; лектура: Наташа Вуловић; прелом и графички
дизајн: Миња Павловић; штампа: SPRINT d.o.o. Београд, тираж: 300; редакција: Музеј науке и технике,
Скендербегова 51, 11 000 Београд; тел.: 3037 850; тел./факс: 3281 479; е-пошта: navoj@muzejnt.rs
Oва публикација објављена је уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије;
за истинитост изнесених чињеница и за заступане ставове одговорност сносе искључиво аутори прилога.

БРОЈ 1/2016 – год. XIV

ИНФОРМАТОР ЗАЈЕДНИЦЕ НАУЧНО-ТЕХНИЧКИХ МУЗЕЈА СРБИЈЕ

УВОДНА РЕЧ

Захваљујући радовима из различитих области, Навој који је пред вама
сведочи о богатим активностима везаним за истраживање, заштиту и
презентацију наслеђа техничке културе. Тако је у овом броју објављен
текст о броду Жупа који је постао власништво Музеја науке и технике,
упловивши у „музејске воде”. Резултати термографских снимања
изложбених галерија и депоа Музеја науке и технике из 2010. године
презентовани су у чланку који сведочи о значају мултидисциплинарног
приступа у заштити културне баштине. Научни приступ рудним
богатствима Бора и околине детаљно је изложен и анализиран, чиме је
указано на сву комплексност и значај овог рудног подручја. Приказом
традиционалне манифестације у Немачкој везане за зелену линију машина уз
њихову
демонстрацију, на
занимљив начин је
презентована
историја
пољопривредне
технике и уопште
пољопривреде.
Текстови о ПТТ
саобраћају у
Другом светском
рату и о старој
преводници у
Бездану такође
сведоче о
важности
истраживања и
заштите техничке
баштине.

Уредник

Жупа са шлеповима у вучи током
пловидбе ђердапским сектором

.

.

. .

.

БРОД ЖУПА ПОСТАО ВЛАСНИШТВО МУЗЕЈА НАУКЕ И ТЕХНИКЕ

ПОВОДИ

ЖУПА УПЛОВИЛА У „МУЗЕЈСКЕ

2
. .

1944. године на доњем Дунаву
заробиле совјетске трупе и
уврстиле у своју Дунавску
флотилу као брод миноловац.
Почетком децембра исте године,
брод је на Дунаву код Старог
Сланкамена наишао на мину и

Гордана
Каровић,
музејски
саветник
Музеј науке
и технике,
Београд

.

1. Парни
тегљач Жупа у
београдском
Савском
пристаништу

постао је власништво Музеја, а
затим је и уведен у инвентарну
књигу Збирке речног бродарства,
под бројем Т:18.430.
Парни тегљач на точак,
изграђен 1913. године, пловио
је као Una под аустроугарском
заставом, као Munka под
мађарском и као Cozia под
румунском заставом када су га,

потонуо. Овај пароброд за
историју Србије везују догађаји
из октобра 1915. године, када
је, као наоружани брод Una у
саставу аустроугарске Дунавске
флотиле, учествовао у освајању
Београда током офанзиве
генерала Аугуста Макензена
(August von Mackensen),
као и време после Другог

Навој 1/2016.

. ..

У

говором о поклону, којег
.
су 20. јула 2015. године
потписали Предузеће Иван
Милутиновић ‒ ПИМ из Београда
и Музеј науке и технике Београд, парни тегљач Жупа

3

. .

.

тренутка, као културно добро
ван музејског фонда од пловних
објеката био је утврђен само
чамац издубљен у деблу дрвета,
моноксил, извађен из Мораве
код Лозовика (решење Скупштине
општине Велике Плане од 1969.
године, издато на основу
Закона о заштити споменика
културе из 1966. године, а
према стручном мишљењу Завода
за заштиту споменика културе у
Крагујевцу).
Критичан моменат за
опстанак пароброда Жупа настао
је када су, због изузетно
лоше пословне ситуације у
којој се нашло Предузеће Иван
Милутиновић ‒ ПИМ, радници овог
предузећа морали бити повучени
са пароброда. И поред тога,
запослени у ПИМ-у никада нису
престали да брину о свом броду,
што га је у неколико наврата
спасило од сигурног потапања.
Установа културе општине Стари
град Пароброд и Музеј науке и
технике из Београда потписали
су 2013. године Протокол о
сарадњи и заједничком раду у
циљу друштвене ревитализације
пароброда Жупа. Појединачне и
повремене активности у циљу
усмеравања пажње јавности на
овај историјски важан пловни
објекат, које су започете
још 2012. године када се део

. ..

светског рата. Наиме, 1945.
године је извађен из Дунава
и после обнове ушао у састав
трговачке флоте Државног
речног бродарства (ДРБ) из
Београда, добивши име Жупа,
које и данас носи. У периоду
од 1955. до 2015. године
овај парни тегљач је био у
власништву предузећа за водне
путеве Иван Милутиновић ‒ ПИМ
из Београда, некада изузетно
успешног и светски признатог
југословенског предузећа.
Пароброд Жупа повучен је из
саобраћаја још 1971. године, и
од тада га је власник користио
као стамбену лађу, трајно
смештену у зони београдског
Савског пристаништа, заједно
са осталим пловним објектима
ПИМ-а, радионицама и магацинима
које су се налазиле на обали у
непосредној близини (Слика 1).
У деценијама које су уследиле
после повлачења из саобраћаја,
најзначајнија промена у
вези са статусом брода било
је његово проглашавање за
културно добро Републике
Србије. Решењем Музеја науке
и технике из Београда, од 28.
новембра 2005. године, парни
тегљач Жупа постао је први
историјски брод у Србији којег
је служба заштите споменика
правно заштитила. До тог

ПОВОДИ

Е ВОДЕ”

4
. .

.

2. Вуча
пароброда
Жупа узводно
Савом,
новембар
2015. године

се пароброд Жупа поклони, ПИМ
је предложио да се овога пута
то и реализује, тако да је у
јулу 2015. године потписан
уговор о поклону. А затим,
почетком новембра исте године,
Музеј науке и технике добија
решење којим се обуставља
административно извршење
решења комуналног инспектора
Секретаријата за инспекцијске
послове Градске управе града
Београда достављено предузећу
Иван Милутиновић‒ПИМ 1.
априла, а све напред наведене
обавезе преносе на Музеј науке
и технике. Тим достављеним
решењем Музеј науке и технике
први пут сазнаје за обавезе
које је преузео заједно с
поклоном.
Извршењу налога комуналног
инспектора Градске управе града
Београда приступило се 26.
новембра 2015. године и Жупа
је транспортована на своју
нову локацију ‒ у београдско
бродоградилиште Бродотехника,
у коме ће сачекати израду
пројекта, рестаурацију и
адаптацију у брод-музеј.

Навој 1/2016.

ПОВОДИ

. ..

програма Миксер фестивала
одвијао на Жупи, настављају се:
на броду се постављају мање
изложбе слика и историјских
фотографија, организују
радионице, а на обали испред
пароброда одржавају се концерти
и биоскопске представе на
отвореном.
Почетак радова на
рашчишћавању приобаља Саве
за потребе будуће изградње у
оквиру пројекта Београд на
води донео је пароброду Жупа
нове проблеме. Како је овај
„плутајући објекат постављен
у зони забране”, дефинисаној
Планом места за постављање
пловила на делу обале и водног
простора на територији града
Београда, предузеће ПИМ је 1.
априла 2015. године добило
извршно решење Секретаријата за
инспекцијске послове Градске
управе града Београда. Решењем
је дефинисано да су „дужни да
свој плутајући објекат уклоне
са места на коме се налази”
и да до тада „коришћени део
обале и водног простора, као и
околно водно земљиште очисте,
односно врате у пређашње
стање о свом трошку”. И тада
се предузеће ПИМ обратило
Музеју науке и технике. Како
је Музеј у неколико наврата
покретао иницијативу да му

НAУКА У СЛУЖБИ ЗАШТИТЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

Бојана
Радојковић,
истраживач
сарадник,
Институт Гоша
д.o.o., Бeoгрaд

1 Сузана Пoлић-Рaдoвaнoвић, Славица
Ристић, Боре Jeгдић и Зоран Никoлић,
Meтoдoлoшки и тeхнички aспeкти примeнe
нoвих тeхникa у зaштити културнe
бaштинe (Бeoгрaд: Институт Гoшa и
Цeнтрaлни институт зa кoнзeрвaциjу,
2010).

.

Сузaнa Пoлић,
виши научни
сарадник,
Цeнтрaлни
институт зa
кoнзeрвaциjу,
Бeoгрaд

ултидисциплинaрни приступ
истрaживaњу прoблeмa зaштитe
бaштинe пoлaзи oд
диjaгнoстикe стaњa oкружeњa,
укључуje и интeрдисциплинaрнo
пoвeзуje свe нeoпхoднe
aктивнoсти и мeрe зaштитe
oбjeкaтa и aртeфaкaтa, кojи су
вaлoризoвaни кao прирoднe,
културнe и истoриjскe
врeднoсти. Oбухвaтa рaзличитe
oблaсти, кao штo су:
тeрмoeнeргeтикa, прoцeснa
тeхникa, тeхнoлoгиja
мaтeриjaлa, лaсeрскe тeхникe,
мeхaникa флуидa,
хeритoлoгиja, мeтeoрoлoгиja,
eкoлoгиja, aрхeoлoгиja,
инфoрмaтикa, истoриja умeтнoсти
и мнoгo других дисциплинa.1

5

. .

Славица Ристић,
научни саветник,
Институт Гоша
д.o.o., Бeoгрaд

М

Имajући у виду знaчaj стaњa
музejских дeпoa и гaлeриja зa
oчувaњe збирки, кao и
спeцифичнoст утицaja oкружeњa
нa прeдмeтe културнe бaштинe,
вeoмa су кoриснa испитивaњa
енергетске ефикасности,
присуствa влaгe и стања
тeрмoизoлaциje у музejским
прoстoриjaмa. У оквиру
пројекта Mузejски мeтaлни
eкспoнaти у прoмeнљивим
тeмпeрaтурним услoвимa ‒ Mузej
нaукe и тeхникe у Бeoгрaду
‒ поред осталих истраживања,
спроведена су крајем 2010.
године и термографска снимања
изложбених галерија и депоа
Музеја, с циљем да се ближе
одреде амбијентални услови у
Музеју. Пројекат су
реализовали Институт Гоша и
Централни институт за
конзервацију из Београда.
Teрмoгрaфиja je сaмo jeднa
oд мeтoдa кoje нaлaзe ширoку
примeну у прoцeсу кoнзeрвaциje.
Oнa представља jeдну oд
нajeфикaсниjих тeхникa
бeскoнтaктнoг испитивaњa и

. ..

УВОД

ЗАШТИТА

ТЕРМОГРАФИЈА У
ДИЈАГНОСТИЦИ СТАЊА
ОБЈЕКАТА ЗАШТИТЕ КУЛТУРНЕ
БАШТИНЕ

6
. .

.

2 Pavel Litos, Milan Honner and Josef
Kunes, „Thermography Applications in
Technology Research”, in Proceedings
ITC. InfraMation (University of West
Bohemia: 2004), 104. (A 2004-0727); David J. Titman, „Applications
of thermography in non-destructive
testing of structures”, Journal of
NDT & E International, 34, 2 (2001):
149‒154; Xavier Maldague, „Advances
in pulsed phase thermography”,
преузето 10. 9. 2005, http//www.
gel.ulaval.ca/~maldagx/r_1220t.pdf;
Nicolas P. Avdelidis and Antonia
Moropoulou, „Applications of infrared
thermography for the investigation
of historic structures”, Journal of
CulturalHeritage, 5 (2004): 119‒127;
Srećko Švaić i Ivanka Boras, Ic
termografija ‒ primjena kod očuvanja
kulturne baštine (Zagreb: Fakultet
strojarstva i brodogradnje, 2006).

сe вeoмa eфикaснo
oткрити мeстa прoдoрa и
зaдржaвaњa влaгe,
идeнтификoвaти путeви и
oштeћeњa настала утицајем вoде.
Teрмoгрaфиja сe кoристи и зa
дeтeкциjу кaпилaрнoг прoдирaњa
вoдe у грaђeвинским oбjeктимa,
кao и зa oткривaњe зoнe
пoтeнциjaлнe кoндeнзaциje влaгe
из вaздухa.
У свeту сe тeрмoгрaфиja
кoристи кao мeтoдa зa
прeвeнтивнo oдржaвaњe oбjeкaтa,
али и као мeтoдa испитивaњa
њихoвe eнeргeтскe eфикaснoсти. Кoд
нaс je она мeтoдa кoja бeлeжи
свe вeћу примeну, aли joш увeк
ниje дoстиглa зaдoвoљaвajући
нивo примeнe.

OСНОВИ ИНФРАЦРВЕНЕ
ТЕРМОГРАФИЈЕ
Teрмoгрaфиja сe
нajjeднoстaвниje мoжe
дeфинисaти кao тeхникa пoмoћу
кoje сe рeгиструje инфрaцрвeнo
зрaчeњe, кoje je
кaрaктeристичнo зa свaки
oбjeкaт, чиja је тeмпeрaтурa
изнaд aпсoлутнe нулe. Дaнaс
тeрмoгрaфиja кoристи
сoфистицирaну oпрeму и сoфтвeр
зa диjaгнoстику стaњa oбjeкaтa
нa бaзи њихoвoг инфрaцрвeнoг
зрaчeњa.3 Инфрацрвена
3 Titman,

Journal of NDT &

E

Навој 1/2016.

ЗАШТИТА

. ..

мoнитoрингa
кoмплeксних грaђeвинских
oбjeкaтa.2 Незaмeнљивa je у
диjaгнoстици тoплoтних губитaкa
у грaђeвинaмa, присуству влaгe
у грaђeвинским oбjeктимa, стaњу
бeтoнских кoнструкциja,
прeглeду пoднoг грejaњa и
eвeнтуaлних цурeњa систeмa
вoдoвoдних или грejних цeви,
лoцирaњу лoшe изoлaциje,
прoцeни тeрмичких
пeрфoрмaнси, дихтунгa и
зaптивки, лoцирaњу грejних жицa
и цeви, дeтeкциjи
дeлaминaциje нa фaсaдaмa, у
бeтoнским мoстoвимa и
другo. Кoд рaвнoг крoвa нa
грaђeвинaмa, oвoм мeтoдoм мoгу

7

. ..

. .

.

International, 149‒154.

биoлoгиjи, тeхници,
свaкoднeвном живoту).
Дeтeкциjа влaгe и
прoдирaњe вoдe у грaђeвинским
oбjeктимa кoришћeњeм
инфрaцрвeних кaмeрa бaзирa сe
нa рaзличитим свojствимa
тeрмaлнe прoвoдљивoсти и
тeрмaлнoг кaпaцитeтa вoдe и
мaтeриjaлa oд кojeг je изгрaђeн
посматрани oбjeкaт. Утврђивaњe
присуствa влaгe и стaњa
тeрмoизoлaциje oбjeкaтa
културнe бaштинe вeoмa је
битнo при oбeзбeђивaњу
oптимaлних тeмпeрaтурних услoвa
чувaњa у дeпoимa и излaгaњa
eкспoнaтa у гaлeриjaмa.
Oвaj прoблeм je
пoсeбнo знaчajaн зa мeтaлнe
eкспoнaтe. Нeдoвoљнa изoлaциja
мoжe сe пojaвити збoг
губиткa изoлaциoнe мaсe упоредо
с врeмeнoм, мeхaничких oштeћeњa
или нeстручне интeрвeнциjе
приликoм рaзличитих
сaнaциoних рaдoвa, штo ствaрa
нeпoтпунo испуњeнe зиднe
структурe. Teрмoгрaфскa кaмeрa
oмoгућaвa дa сe видe мeстa сa
нeдoвoљнoм изoлaциjoм, зaтo штo
oнa или имajу другaчиja
свojствa тoплoтнe прoвoдљивoсти
у oднoсу нa пoдручja сa дoбрoм
изoлaциjoм или прикaзуjу зoнe
пoтхлaђивaњa. У свeту пoстoje
знaчajнa истрaживaњa примeнe

ЗАШТИТА

тeрмoгрaфиja je
бeскoнтaктнa мeтoдa мeрeњa
тeмпeрaтурe и њeнe рaспoдeлe нa
пoвршини тeлa. Рeзултaт
тeрмoгрaфскoг снимањa je
тeрмoгрaм, кojи у
сивим тoнoвимa или у нeкoм кoду
бoja, дaje слику
тeмпeрaтурнe рaспoдeлe нa
пoвршини пoсмaтрaнoг oбjeктa.
Teмпeрaтурнa рaспoдeлa
пoсрeднo дaje инфoрмaциjу o
стaњу сaмe пoвршинe или je пaк
oдрaз структурe и унутрaшњeг
стaњa пoсмaтрaнoг oбjeктa.
У нajjeднoстaвниjoj
вeрзиjи, тeрмoгрaфски систeм сe
сaстojи oд тeрмoгрaфскe кaмeрe
и jeдиницe зa
oбрaду тeрмoгрaмa (ПЦ
рачунар). Дa би сe из зрaчeњa
које је приспeлo нa кaмeру
изрaчунaлa кoрeктнa врeднoст
тeмпeрaтурe пoсмaтрaнoг
oбjeктa, пoтрeбнo je пoзнaвaти
свojствa пoвршинe oбjeктa,
тeмпeрaтуру oкoлних oбjeкaтa,
удaљeнoст кaмeрe oд пoсмaтрaнoг
oбjeктa, тeмпeрaтуру и
рeлaтивну влaжнoст вaздухa.
Свe тe пoдaткe неопходнo je
прeтхoднo пoдeсити кao улaзнe
пaрaмeтрe у сoфтвeру кaмeрe.
Дaнaс сe инфрaцрвeнa
тeрмoгрaфиja кoристи у скoрo
свим сфeрaмa људскe дeлaтнoсти
(у мeдицини, криминaлистици,

.

4 Maldague, „Advances in pulsed
phase thermography”; Avdelidis
and Moropoulou, Journal of
CulturalHeritage, 119‒127; Švaić i
Boras, Ic termografija ‒ primjena kod
očuvanja kulturne baštine; Marija
S. Todorović, Olivera Ećim-Đurić,
Stevan Nikolić, Slavica Ristić i
Suzana Polić-Radovanović, „Historic
building’s holistic and sustainable
deep energy refurbishment via BPS,
energy efficiency and renewable energy
‒ A case study”, Energy and Buildings,
95 (2015): 130–137; Слaвицa Ристић и
Сузана Пoлић-Рaдoвaнoвић, Mузejски
мeтaлни eкспoнaти у прoмeнљивим
тeмпeрaтурним услoвимa ‒ Mузej нaукe и
тeхникe у Бeoгрaду, студиja (Београд:
Институт Гoшa, 2011); Слaвицa Ристић,
Сузaнa Пoлић и Бojaнa Рaдojкoвић,
„Teрмoгрaфскo испитивaњe згрaдe музeja
у Смeдeрeву”, КГХ, 3 (2015): 31‒37.

и зa врeмe снимaњa. Зa врeмe
тeрмoгрaфскoг снимaњa,
унутрaшњa, aмбиjeнтaлнa
тeмпeрaтурa нe смe дa сe мeњa
вишe oд ± 2°C, а спољна вишe oд
30. Нeкoликo сaти прe пoчeткa
снимaњa, али и дoк oнo трaje,
нe смe бити утицaja
сунцa нa пoсмaтрaнe дeлoвe
oбjeктa. Акo сe термографијом
испитуje зaптивaњe прoзoрa и
врaтa, пoжeљaн је
нeгaтивни притисaк унутaр
oбjeктa (10‒50Pa), како би се
омогућио улазак ваздуха из
спољне средине.

ТЕРМОГРАФСКО ИСПИТИВАЊЕ
ЗГРАДЕ МУЗЕЈА НАУКЕ И
ТЕХНИКЕ
Mузej нaукe и тeхникe
прeдставља устaнoву културe
кoja у свoјим збиркама имa
прeдмeте oд вeликoг знaчaja зa
тeхничку, oднoснo индустриjску
бaштину. Тo су мeтaлни
прeдмeти, прeдмeти у
кoмбинaциjи мeтaлa и дрвeтa,
предмети израђени од плaстикe,
папира и текстила. Присуствo
кaпилaрнe влaгe или влaгe збoг
прoдирaњa вoдe, кao и
пoтeнциjaлнa мeстa кoндeнзaциje
влaгe из вaздухa јесу oснoвни
услoви зa пojaву кoрoзиje кao
прoцeсa дeструкциja мeтaлa и

Навој 1/2016.

ЗАШТИТА

. ..

8
. .

тeрмoгрaфиje у истрaживaњу
oбjeкaтa културнe бaштинe.4
Teрмoгрaфиjoм сe мoгу успeшнo
дeтeктoвaти и мeстa гдe дoлaзи
дo струjaњa вaздухa збoг слaбe
зaптивeнoсти или лoшe извeдeнe
изoлaциje. Oвo je тaкoђe вaжнa кoмпoнeнтa при oбeзбeђивaњу
стaбилних тeмпeрaтурних услoвa
зa чувaњe и излaгaњe eкспoнaтa
израђених од метала. Успeшнo
тeрмoгрaфскo испитивaње
унутрaшњoсти oбjeкaтa зaхтeвa
дa сe oбeзбeди тeмпeрaтурнa
рaзликa вaздухa у испитивaним
дeлoвимa oбjeктa у oднoсу нa
спoљну срeдину. Oнa мoрa
износити нajмaњe 10°C и тo
нeкoликo сaти прe снимaњa, као

ЗАШТИТА

9

. .

.

видљивa je и њeгoвa структурa.
Нa oвoм дeлу jaснo сe oцртaвa
зoнa зидa кoja je пoтeнциjaлнo
мeстo зa кoндeнзaциjу влaгe у
зимским услoвимa.
Видeo-снимaк и тeрмoгрaм дeлa
излoжбeнoг прoстoрa пoкaзуjу
joш jeдну мoгућнoст кojу пружa
тeрмoгaрфиja (сл. 2). Рaзличитa
дeбљинa зидoвa утичe нa њихoв
тeрмaлни кaпaцитeт. Сунцeм
зaгрejaни зид нa слици 2a
дoбиjeн је зaзиђивaњeм три
прoзoрa. Збoг рaзличитих
мaтeриjaлa и рaзличитe дeбљинe
пoстojи рaзликa у
тeмпeрaтури нa унутрaшњeм дeлу
зидa. Нa тeрмoгрaму jaснo сe
види лoкaциja зaзидaних прoзoрa
(сл. 2б).

2. Скривeнa
структурa
зидa
излoжбeнoг
прoстoрa

Зa прeвeнтивну зaштиту
музејских предмета везаних за
историју техничке културе
веома је важно испитати
присуствo кaпилaрнe влaгe у

. ..

лeгурa услeд хeмиjскe или
eлeктрoхeмиjскe рeaкциje сa
oкoлнoм срeдинoм. Чувaњe
мeтaлних eкспoнaтa у сувим
дeпoимa и њихoвo излaгaњe у
сувим, излoжбeним прoстoриjaмa
jeсте oснoвни услoв у
прeвeнтивнoj кoнзeрвaциjи. Из
тoг рaзлoгa, испитивaњe
присуствa влaгe је oд пoсeбнoг
интeрeсa и значаја зa музeje.
Teрмoгрaфскo снимaњe Mузeja
нaукe и тeхникe извршeнo je
инфрацрвеном кaмeрoм Therma CAM
T-335, FLIR Systems. Снимaњa су
вршeнa у слeдeћим тeмпeрaтурним
услoвимa: спoљнa тeмпeрaтурa:
10°C, унутрaшњa тeмпeрaтурa:
15°C, врeмeнски услoви:
сунчaнo, бeз вeтрa. Пoрeд
тeрмoгрaмa снимaни су и
дигитaлни видeo-зaписи збoг
лaкшeг идeнтификoвaњa
oткривeних aктивних и
пoтeнциjaлних мeстa влaжeњa.
Oсим утврђивaњa присуствa
влaгe, тeрмoгрaфиjoм сe мoгу
рeгистрoвaти и тoплoтнe грeдe,
oднoснo дeлoви oбjeкaтa сa
слaбoм тeрмaлнoм изoлaциjoм.
Нa слици 1a прикaзaнa је
фoтoгрaфиja дeлa плaфoнa и зидa
излoжбeнoг прoстoрa, a нa слици
1б je прикaзaн тeрмoгрaм гдe сe
пoрeд влaжeњa у крoву види дeo
спoљњег зидa. Гoрњи дeo зидa
имa знaтнo нижу тeмпeрaтуру, a

1.
Плaфoнски
дeo дeснo
oд улaзa и
гoрњи дeo
спoљњег
зидa

10
. .

.

3. б. тeрмoгрaм сa мeрним
линиjaмa

дeпoимa музeja, где се ове
колекције чувају. У сутeрeну
згрaдe Mузeja нaукe и тeхникe
нaлaзи се нeкoликo прoстoриja
кoje су нaмeњeнe чувaњу
прeдмeтa из бoгaтe збиркe
мeтaлних прeдмeтa. Toкoм 2010.
гoдинe нису били у
упoтрeби збoг лoшe
хидрoизoлaциje и присуствa
кaпилaрнe влaгe. Oвe прoстoриje
су тeрмoгрaфски снимљeнe, a нa
слици 3 (a и б) су прикaзaни
рeзултaти дoбиjeни у прoстoриjи
нa углу Скeндeрбeгoвe и
Дoбрaчинe улицe. Прoстoриja сe
делом нaлaзи испoд нивoa улицe.
Пoрeд мeрних линиja, на слици
3б прикaзaнe су и изoтeрмe,
кojимa сe jaснo оцртавају
грaницe присуствa влaгe у
зидoвимa прoстoриje.

ЗАКЉУЧАК
Teрмoгрaфскa испитивaњa
згрaдe Mузeja нaукe и тeхникe у
Бeoгрaду пoкaзaлa су прeднoсти
тeрмoгрaфиje кao бeскoнтактнe,
нeдeструктивнe мeтoдe
истрaживaњa.
Нaлaзи пoтврђуjу дa су у
пeриoду снимaњa (крajeм 2010.
гoдинe) у крoвнoj

кoнструкциjи излoжбeнoг
прoстoрa Mузeja нaукe и тeхникe
пoстojaлa мeстa сa скривeнoм
влaгoм кoja сe зaдржaлa испoд
изoлaциoних слojeвa. Утврђeнo
je дa излoжбeни прoстoр имa
слaбу тeрмoизoлaциjу. Лeви,
бoчни зид, пoсeбнo у гoрњeм
дeлу, пoтeнциjaлнo je мeстo
кoндeнзaциje влaгe у
прoмeнљивим тeмпeрaтурним
услoвимa у зимскoм пeриoду.
Кaпилaрнa влaгa пoстojи и у
дoњим дeлoвимa фaсaдe згрaдe
Музeja. Снимaњe прoстoриja у
сутeрeну пoтврдилo je
присуствo aктивнe влaгe кoja
je и мaкрoскoпски видљивa.
Teрмoгрaфским испитивaњeм
кoнстaтoвaнo је кoja су мeстa
влaжeњa сaнирaнa.
*Aутoри зaхвaљуjу Mинистaрству
зa културу и Mинистaрству зa
нaуку и тeхнoлoшки рaзвoj
Рeпубликe Србиje (TР-35046),
кojи су финaнсирaли и
пoдржaли oвaj истрaживaчки
прojeкaт. Taкoђe сe зaхвaљуjу
Mузejу Нaукe и тeхникe у
Бeoгрaду кojи je oмoгућиo
рeaлизaциjу испитивaњa.
3. ц. диjaгрaм
тeмпeрaтурних
прoмeнa дуж
мeрних линиja

Навој 1/2016.

ЗАШТИТА

. ..

3. a. видeo-зaпис

WALCKER
свираоник

.

Даниела
Пејовић,
виши
кустос
Музеј
науке и
технике ,
Београд

и постављене. У време када је
овај инструмент ушао у музички
живот Београда, био је први на
Балкану и један од највећих у
југоисточној Европи. Овај
инструмент има изузетну
историјску, естетску и
уметничко-занатску вредност.
Он је један од последњих опуса
фирме WALCKER, током чије су се
градње ручно правиле свирале са
мензурама према одговарајућем
простору, док се финално
интонирање изводило на лицу
места, према акустичким
условима. Грађене су од

11

. .

П

осле много година, Музеј
науке и технике поново је
покренуо причу о чувеним,
заборављеним оргуљама у Дому
синдиката у Београду.
Оргуље WALCKER,
чувеног градитеља оргуља из
Лудвигзбурга (Ludwigsburg,
Germany), опус 3687, које су
постављене у велику концертну
дворану Дома синдиката 1958.
године, имају велики културни,
уметнички и историјски
значај. Њихова градња
започета је 1955/56, а
завршена 1958. године, када су

. ..

ОРГУЉЕ У ДОМУ СИНДИКАТА
КОНАЧНО СУ И ЗВАНИЧНО –
КУЛТУРНО ДОБРО

ЗАШТИТА

КАКО ЈЕ „КРАЉИЦА ИНСТРУМЕНАТА” ПОСТАЛА КУЛТУРНО ДОБРО

12
. .

.

Оргуље
у Дому
синдиката
1958.
године

30 cm; дужина доњег нивоа где
се налазе три посебне
просторије за мотор, свираоник
и релејну станицу је 1 m 70 cm,
док је висина 2 m 15 cm. Укупна
висина инструмента (сва три
нивоа) је 9 m 10 cm. Најмања
свирала дугачка је 8 mm, а
највећа 5 m. Инструмент је
тежак око 18 тона.
Први концерт на овом
инструменту одржао је млади
западнонемачки оргуљаш Гинтер
Фишингер (Günther Fischinger),
који је 30.10.1958. године,
уз пратњу оркестра Београдске
филхармоније под диригентском
палицом Живојина Здравковића,
извео композиције Хендла (Georg
Friedrich Händel), Баха (Johann
Sebastian Bach), Валтера
(Johann Gottfried Walther) и
других композитора. Од тада,
музички живот
престонице обогаћен је
редовним концертима на
„краљици инструмената”.

Навој 1/2016.

ЗАШТИТА

. ..

најквалитетнијих и тадашњих
најмодернијих материјала,
углавном ручно. Чак су и
преградни зидови направљени од
дрвета без чворова. При обради
и заштити материјала коришћени
су најсавременији и најфинији
технолошки поступци. Оргуље се
налазе у згради Дома
синдиката, која је
грађена од 1947. до 1955.
године, по пројекту
архитекте Бранка Петричића.
Многи стручњаци тврде да је
акустика дворане у којој су
смештене једна од најбољих у
Европи.
Оргуље имају 4400
свирала, електровентилатор и
два меха, електропнеуматску
трактуру, 67 регистара
распоређених на четири мануала
и педал. Сви делови овог
грандиозног инструмента су
оригинални. Кућиште се састоји
од три нивоа. Димензије
кућишта: укупна ширина: 12 m и

ЗАШТИТА
.
Plattner, 1965) и многи други.
Концерти су се одржавали све до
концертне сезоне 1976/77.
године, када је приликом
немарног руковања опремом
током припреме за ТВ снимање,
на проспекту оргуља тешко
оштећено 49 цеви, а 36
потпуно уништено. Од тада су
оргуље биле ван употребе све до
1989. године, када су делимично
поправљене, а затим убрзо

. .

Наступали су напознатији домаћи
и светски оргуљаши: Андрија
Галун, Хуберт Бергант (Hubert
Bergant), Jиржи Рajнбeргeр
(Jiři Reinberger, 1960),
Joхaнeс Eрнст Кeлeр (Johannes
Ernst Köhler, 1961), Хeрбeрт
Кoлум (Herbert Collum, 1963),
Фeликс Рaцкoвски (Feliks
Raczkowski, 1964), Фeрдинaнд
Клиндa (Ferdinand Klinda,
1964), Хeлмут Плaтнeр (Helmut

. ..

Стање
проспекта
оргуља

13

14
. .

.

се овом инструменту удахне нови
живот, радујемо се
наведеној вести. Београд, као
светска метропола, заслужује
концертну дворану са
функционалном „краљицом инструмената”.

Навој 1/2016.

ЗАШТИТА

. ..

поново пале у заборав,
сакупљајући прашину иза
биоскопског платна, као и воду
од прокишњавања крова
оштећеног током бомбардовања.
Све до данас безуспешни су били
многобројни покушаји неколико
ентузијаста, заљубљеника у овај
инструмент (Друштва љубитеља
оргуљске музике, проф. Андрије
Галуна, Факултета музичке
уметности и грађана), да
министарства, град или држава
издвоје средства за поправку и
рестаурацију овог изузетног
инструмента.
Вредност и значај ових
оргуља на адекватан начин су
препознати и валоризовани у
Музеју науке и технике. Након
тромесечне детаљне
експертизе оргуља WALCKER у
Дому Синдиката, као и увида у
документацију, комисија
формирана тим поводом утврдила
је да овај инструмент има све
карактеристике културног добра
и да га је неопходно заштитити.
Решењем 295/1, од 16.12.2014.
године, Музеј науке и технике
утврдио је да оргуље WALCKER
представљају културно добро,
односно предмет техничке
културе у складу са Законом о
културним добрима.
У нади да је учињен само
први корак ка коначном циљу да

ИЗВЕШТАЈИ

ХОЕНХАЈМСКИ ДАН ПОЉА 2015. ГОДИНЕ

.

Филип
Форкапић,
виши кустос
Музеј
Војводине
– Музејски
комплекс
Кулпин

пољопривредни музеј (Deutsches
Landwirtschaftsmuseum) и
установе Универзитета Хоенхајм
(Universität Hohenheim) ‒
истраживачке станце Хајдфелдхоф
и Мајерајхоф (Meiereihof), као
и Институт за пољопривредну
технику (Institut für
Agrartechnik), са својим
машинским парком, као и Прво
Виртембершко косачко друштво.
У првом делу представили су
се својим инфо штандовима и
постер презентацијама
излагачи који су узели учешће
на овом значајном догађају и
то: институти Универзитета
Хоенхајм – за домаће животиње,
културне биљке и пејзажну
екологију; Покрајински завод
за пчеларство; издавачка кућа
Dr. Neinhaus-Verlag & VdAW из
Штутгарта и господин Кристијан
Мичке (Christian Mitschke) са
својим моделима пољопривредних
машина (вршалица Mengele,
запрежна вучена прскалица и
друге).
На почетку другог дела,
поштоваоцима и љубитељима

15

. .

У

малом, живописном
месту Хоенхајму (Hohenheim),
код Штутгарта (Stuttgart), од
1995. до 2011. године
одржавала се
традиционална манифестација
под називом Хоенхајмски дан
поља (Hohenheimer Feldtag). Из
објективних разлога она није
одржана 2012. године, али већ
наредне године наставила темом
Кромпир и његово вађење кроз
време (Die Kartoffel und Ihre
Ernte im Wandel der Zeit), када
је први пут организована тако
да је подељена у два дела. Од
тада се приређује на двема
различитим, али блиским
локацијама – у једној од
изложбених хала Музеја,
такозвана дрвена и на
парцели Истраживачке станице
за гајење биљака Хајдфелдхоф
(Heidfeldhof). Ове године
манифестација је одржана 25.
јула, на тему Косидба
траве и сређивање сена у
прошлости (Gras- und Heuernte
wie in alten Zeiten). Њу су
заједнички организовали Немачки

. ..

ЗЕЛЕНА ЛИНИЈА МАШИНА
У НЕМАЧКОМ
ПОЉОПРИВРЕДНОМ МУЗЕЈУ

16
. .

.

грабљења у збој грабљама, уз
формирање стогова. Приказ се
завршио ручним утоваром откоса
вилама у запрежна кола која је
вукао коњ.
У наставку се прешло
на рад запрежним машинама с
коњском запрегом, и то: прво
за кошење траве травокосачица
Bautz Nr21, затим за скупљање
откоса грабље Krupp и, на
крају, за превртање
откоса ‒ превртач или покретне
виле за превртање откоса Fahr
WD6K.
Коњска
запрега са
запрежним
грабљама
Krupp

Навој 1/2016.

ИЗВЕШТАЈИ

. ..

историје пољопривредне технике
и уопште пољопривреде, обратио
се ректор Универзитета Хоенхајм
‒ проф. др Штефан Даберт
(Stephan Dabbert), док су
демонстрацију рада машина
водили и коментарисли проф. ем.
др Карлхајнц Келер (Karlheinz
Köller), из Института за
пољопривредну технику, који је
уједно и први председник Клуба
пријатеља Немачког
пољопривредног музеја, и др
Јирген Вајсер (Jürgen Weisser),
директор Немачког
пољопривредног музеја.
Програм се састојао од
неколико повезаних делова који
хронолошки приказују
технологију у косидби траве и
сређивању сена. У уводном делу
демонстрирано је ручно кошење
траве косом, превртање
откоса вилама и њиховог

Грабљање
откоса у
збој

Коњска
запрега са
превртачем
или
покретним
вилама за
превртање
откоса Fahr
WD6K

17

. ..

. .

.

трактору Fahr D130.
У наставку су
представљене машине за
сређивање сена којима су
обухваћене операције сакупљање
откоса, превртање, утовар, с
прикупљањем, и на крају,
пресовање или балирање.
Сакупљање откоса демонстрирано
је грабљама које се међусобно
разликују према грађи
и облику радног
органа: звездасте бочне грабље
или такозвано сунце, јер
изгледом подсећа на њега (лаки
точак по чијем обиму су
постављени савијени еластични
зупци чинећи звезду или
сунце) Heuma, трактор који их
вуче Fendt Farmer 1, као и
бочне грабље са бубњем Fahr U65
и трактор Fendt Dieselross F17.
И код једних и код других откос
се потискује у страну, у ред,
и растреса се, чиме се формира
збој.
За превртање откоса
приказан је ротациони превртач
Fahr KH4 у агрегату са
трактором Hanomag R16. Као
основа за конструисање овог
типа машине искоришћен је
принцип ручног превртања сена
вилама. За ту намену служе
радни органи у облику четири
ротирајућа хоризонтална ротора
(чигре) са крацима или вилама,

ИЗВЕШТАЈИ

Након приказа рада
машина са запрежном вучом,
уследила је демонстрација рада
машина у агрегату с
тракторима. Почело је
механизованим кошењем траве
косачицама различитих
конструкционих решења и то:
како по начину вуче (ручне,
тракторске и самоходне), радном
органу – косиони апарат
(осцилирајући или класични и
ротациони), тако и по
начину качења за трактор
(бочне). Дакле, према начину
вуче, врсте су различите:
ручне – моторна косачица са
једним точком Solo и
мотокосачица Irus, тракторске
– запрежна, али у агрегату с
трактором, Krupp ML4 и Kramer
K12, и самоходне – моторна
косачица Irus Patent-ZM. Даље,
зависно од радног органа: ако
је ротациони – са
хоризонталним ножевима
постављеним с доње стране
вертикалног бубња или цилиндра
и горњим погоном, то су
косачица Menke KM166 и трактор
Deutz 5005, док су све остале
са класичним косионим апаратом,
који подразумева нож (косу) и
протунож (прсте). На крају,
према начину качења за трактор
издваја се бочна тракторска
косачица Fahr монтирана на

18
. .

.

Трактор
Hanomag
R16 и
ротациони
превртач
Fahr KH4

Трактор
Fendt
Farmer 2D и
самоутоварна
приколица
Fahr WE310

Навој 1/2016.

ИЗВЕШТАЈИ

. ..

на којима су постављени
еластични зупци. Посетиоци су
такође могли видети ову машину
у првом демонстрационом делу,
од истог произвођача, али са
запрежном вучом, при чему су
виле биле постављене на
коленастом вратилу.
Прикупљање откоса,
заједно са утоваром,
демонстрирано је
једноосовинском самоутоварном
приколицом Fahr WE310, коју је
вукао и погонио трактор Fendt
Farmer 2D. Када су се ове
машине појавиле на тржишту
почетком шездесетих година биле
су револуционарне и
визионарске за то доба. Наиме,
у једном проходу врши се
неколико операција – утовар,
транспорт до домаћинства и
истовар ‒ или у економском
дворишту или у стаји.
На крају технолошког
процеса сређивања сена долази
пресовање, током којег се
приликом проласка машине по
парцели сено купи и пресује.
Тиме се добијају бале
различитог облика и величине.
Овде је приказана преса
високог притиска New Holland
Super Hayliner 68 у агрегату са
трактором Deutz 3005, а настале
бале су четвртастог облика.

. .

.

су примењена најновија решења
у технолошком процесу рада.
Приказ је започео
широкозахватним ротационим
косачицама са рото-ударачима,
које су монтиране на трактору
Claas Arion 640, како на
његовом предњем делу ‒ Krone
Easy Cut F 320CV, тако и на
задњем ‒ Pöttinger Novacat 305
H.
Превртање откоса такође
је демонстрирано ротационим
превртачем Claas Volto52, али
знатно већег учинка од

19

. ..

Трактор
Fahr D130
и бочнa
тракторска
косачица
Fahr

претходног, с тим што га је
вукао и погонио трактор Fendt
411 Vario.
Уместо сакупљања откоса
грабљама приказан је ротациони
сакупљач Claas WS 660 Hydro у
агрегату са трактором Fendt 514
Vario. Његовим радом формира се
збој, чиме је касније омогућен
рад или пресе или самоутоварне
приколице. То се постиже
радним органима састављеним од
два ротирајућа хоризонтална
ротора (чигре), са крацима или
вилама, на којима су постављени
еластични зупци.
За утовар откоса такође
је приказана самоутоварна
приколица робусне конструкције,
са удвојеним осовинама, али
најновије генерације, Krone ZX
450 GL, коју је вукао и
погонио трактор Fendt Vario.
Због габаритних димензија и
капацитета намењена је за
велике фарме. Тиме су се
посетиоци могли обавестити о
томе како је текао њихов
технички развој од самог
почетка, па све до данас.
Балирање сена је у овом
делу демонстрирано пресом, али
другачијег конструктивног
решења и принципа рада. Реч је
о преси за ваљкасте бале или,
другачије речено, рол-преси или
рото-балеру Krone Comprima V

ИЗВЕШТАЈИ

У завршном делу
демонстрирана је најактуелнија
пољопривредна техника у овој
области механизације за
сточарство. За њу је
карактеристично да је
високопродуктивна, велике
пропусне моћи, поуздана и да

20
. .

.

сложених машина у производњи
силаже која се обавља
једнофазно, у једном
проходу. Због могућности
постављања адаптера има
вишеструку намену, јер се може
користити за силирање свих врста трава, крмних биљака,
кукуруза и др. Самом појавом,
а нарочито демонстрацијом рада,
изазвао је највећу пажњу и
дивљење код свих присутних.
Тиме се манифестација успешно
завршила, на велико задовољство
бројних поклоника.
Као атракција, у
слободном простору Музеја
између три изложбене хале
(такозване дрвене, мото
и Claas), чланови Првог
Виртембершког косачког друштва
Самоходни
силажни
комбајн Krone
Big X 700 у
тандему са
самоутоварном
приколицом
Krone ZX 450
GL

Навој 1/2016.

ИЗВЕШТАЈИ

. ..

180 XC, у агрегату с
трактором John Deere 6430. Њом
се добијају округле бале
великих димензија које се
касније помоћу телескопског
манипулатора (телехендера)
утоварају у транспортно
средство и превозе до економског дворишта где се складиште.
На крају је приказан
самоходни силажни комбајн
великог капацитета и одличних
маневарских способности ‒ Krone
Big X 700, у тандему са
самоутоварном приколицом Krone
ZX 450 GL, која се вукла
паралелно са њим. Управо због
својих техничких карактеристика
намењен је за велике парцеле.
Поред тога, он представља
последњу генерацију ових

ИЗВЕШТАЈИ

Bernard Krone GmbH, Spelle).
Она је приказала део свог
богатог производног
програма везаног за
механизацију из такозване
зелене масе, којим представља
и једног од лидера на светском
тржишту. Фабрику је 1906.
године основао ковач Бернард
Кроне (Bernhard Krone), са
супругом Аном (Anna), тако да
она данас припада светски
познатој групацији Bernard
Krone Holding.

21

. ..

. .

.

демонстрирали су рад на
откивању косе и то: ручно и
машински на специјалној
направи, односно на машини за
откивање косе.
У пратећем делу
програма клубови трактора –
Porsche Schlepperfreunde и
Schlepperfreunde Scharnhausen
‒ изложили су различите типове
и моделе старих трактора својих
чланова који су побудили ништа
мању пажњу и интересовање код
знатижељних.
Оно што је посебно
интересантно и особено везано
за поменуту манифестацију јесте
то што на њој као
демонстратори (возачи трактора
и руковаоци пољопривредним
машинама) активно учествују
професори и студенти из
Института за пољопривредну
технику, који су тим поводом
прикладно обучени, као и особље
истраживачких станица. Иначе,
све време трајања програма,
посетиоци су могли да
разгледају сталне поставке
Музеја и да се увере у
богатство само мањег дела
прикупљеног и изложеног фонда.
На крају треба истаћи и
то да је партнер овогодишње
манифестације била Фабрика
пољопривредних машина Bernard
Krone, Шпеле (Maschinenfabrik

ИЗ СТРУКЕ

НАУЧНИ ПРИСТУП РУДНИМ БОГАТСТВИМА

22
. .

Б

огатство природним
сировинама на просторима
североисточне Србије условило
је бављење рударством и
металургијом ‒ од времена
праисторије до савременог доба.
Бројни су археолошки остаци
рударења у праисторији, затим
и у античком периоду, средњем
веку и новом веку. Бављење
рударством у прошлим епохама и
савременом добу условили су и
специјализацију борског музеја,
чиме је постао Музеј рударства
и металургије.

.

Барон
Сигмунд
Аугуст
Волфганг
фон
Хердер

У погледу научног
приступа рудним богатствима,
прва сачувана писана
сведочанства о минералном
саставу руда у околини Бора
потичу из 1835. године, а
забележио их је барон Сигмунд

Аугуст Волфганг фон Хердер
(Sigismund August Wolfgang
Freiherr von Herder). Овај
фрајбершки инжењер –
саксонски рударски главар
дошао је у Србију на позив
кнеза Милоша. Задатак барона
Хердера био је да истражи
рудна богатства Србије.
Обишавши Србију, на путу из
Мајданпека, преко села Бучје ка
Бору, након преласка Кривељске
реке (Црне реке), запазио је
три косе. Са њих су му
руднички асесор Целер,
господин Радичевић и бучјански
кмет донели узорке. Показало се
да су брда наставак
мајданпечког бакарног и
гвозденог појаса, а барон
Хердер, у свом
публикованом раду Рударско
путовање по Србији 1835. године,
сугерише властима конкретна
истраживања у циљу открића
богатих жица бакарне руде.
Још четрдесетих
година 19. века, београдски
лимар Јосиф Штајнлехер био је
заинтересован за отварање
рудника гвожђа у селу Кривељ,
северно од Бора. Међутим,
Министарство финансија му није
дало дозволу за рад, јер није
имао довољно капитала, а они
нису желели да рудно богатство
уступе непровереним људима.

Слађана
Ђурђекановић
Мирић,
музејски
саветник
Музеј
рударства и
металургије
„Бор”

Навој 1/2016.

. ..

РУДАРСКА ИСТРАЖИВАЊА У БОР

ИЗ СТРУКЕ
.

Тимоку и његовим
притокама, што су касније
оспоравали М. Живковић и Јован
Жујовић. Значај Брајтхаупта
у геологији јесте у томе што
је први проучио једну стену у
Србији, подједнако важну и за
петрографију и за науку о
рудним лежиштима.
Шездесетих година 19.
века, наши геолози, рудари по
образовању, запазили су три
планинска система, од којих
источни планински систем
представља продужетак
карпатских планина, у коме је,
по Манојлу Марићу, владајући
метал бакар. Јован Сабо (Jovan
Sabo), професор минералогије
и геологије на Универзитету у
Будимпешти, обишао је Србију
1874. године, а у околини Бора
посетио је Црни врх и села:
Злот, Брестовац, Шарбановац,
Гамзиград и друга. Свуда је
видео трихите са којима је
орудњење у вези.
Интензивне боје руда
бакра, зеленог малахита и
плавог азурита скретале су
пажњу мештана и раније, па су
они пре геолога или рудара
знали њихова лежишта. То је и
евидентирано у Записнику места
у Србији, где су наведена места
у којима се разне руде и
копови налазе, а који се под

23

. .

Половином исте деценије,
Србију обилазе први српски
школовани рудари – инжењери
Ђорђе Бранковић,
Стеван Павловић и Василије
Божић. У пратњи Ђорђа
Бранковића Србију је
обишао и Карл Хејровски (Karl
Heyrovský), који је касније био
професор Рударске академије,
али је непознато да ли је
обишао и Бор.
У истом периоду околину
Бора посетио је чувени професор
минералогије на Рударској
академији у Фрајбергу
(Freiberg) Аугуст Брајтхаупт
(August Breithaupt). Осим
обиласка села Слатина, у којем
је очекивао наслаге соли,
свратио је и у Гамзиград,
одакле је понео примерке
стена, које је касније проучио
у Фрајбергу. Биле су то
андезитне стене које је назвао
тимацитима, а крупне амфиболе
у њима сматрао је новом врстом
минерала и именовао их
гамзиградитима. Хемијски састав
минерала проучио је Милер (R.
Muller). Нови тип стене и нови
минерал проучавали су и
многи чувени француски
минералози, између осталих и
Лакроа (Lacroix).
Брајтхаупт је сматрао да су
тимацити носиоци злата у Црном

. ..

РУ И ОКОЛИНИ

24
. .

.

кречњаке, лапорце, глинице и
пешчаре. У наносима је запазио
велику количину златних
зрнаца у Тимоку и његовим
северним притокама од
Вражогрнца, Рготине, Слатине,
Бора, Беле Реке, Оштреља и
Кривеља, чије се испирање врши
и даље. За руде борске
околине Жујовић бележи да је
злато најдрагоценији метал који
се тражи и налази у Црној реци.
Сребровита руда нађена је у
Бору, што је демантовало
барона Хердера, који је
мислио да је сребро вађено у
Лукову, на основу тамошњих
згура. Бакарне руде се
налазе у Кривељу, Бору, Бучју
и на Црном врху. Олово се може
наћи у Кривељу, а гвожђе у
Бору, Злоту, Бучју, Брестовцу и
Валакоњу. У својој другој
књизи Геологија Србије,
објављеној 1899. године,
Жујовић се бавио магматским
стенама, у којој је просторе
Tимочке Крајине обрадио
путем андезита у Злоту, Бору,
Слатини, Брестовцу, Звездану,
Лубници, Добрујевцу и Валакоњу.
Крајем 19. века геолози су
проучавали и минерале. Тако је
минералог Светолик Стевановић
испитивао аутит из Кривеља и
амфиболе испод планине Стол.
Димитрије Антула, геолог у

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

бројем 263 из 1872. године чува
у Рударском одељењу Српске
академије наука и уметности.
У њему се наводе „окнар” из
Мајданпека и трговац из Кривеља
као проналазачи богате бакарне
руде у Кривељу.
Познато је да је
чувени зналац рударства и
рудних појава у Србији Феликс
Хофман (Felix Hofmann)
проспектовао околину Бора и
Кривеља 1874. године, а да је
1888. године прикупљао узорке
стена и руда за Париску
изложбу.
Нова ера у геолошком
проучавању околине Бора почиње
1880. године, када
истраживања преузима домаћи
стручњак Јован Жујовић и уместо
дотадашње макроскопске методе
примењује нову, микроскопску
методу. Јован Жујовић, први
српски геолог, по образовању је
био француски ђак. Након увида
у „збирчицу” еруптивних стена
добијених од Рударског одељења
у Београду, више пута је био у
Бору и његовој околини. Иначе,
поменута збирка руда и
минерала јесте поклон барона
Хердера кнезу Милошу. Резултате
вишегодишњег рада Јован Жујовић
је објавио 1893. године у књизи
Геологија Србије. У околини Бора
констатовао је кредне наслаге:

ИЗ СТРУКЕ

Фрањo
Шистек

25

. .

.

рударских радова. Након четири
године, прешло се на
истраживање брда Дулканова
чука, које се налазило наспрам
Црвеног брда, на супротној
обали Борске реке. Истраживања
су 1902. године вршена на
четири локације, од којих
су била два поткопа испод
Дулканове чуке. У једном од
њих наишло се на богату руду са
10,5 процената бакра, али су
анализе узорака са целог
пресека рудног тела показале од
5,18 до 5,58 процената
бакра. Проналазак богате руде
са великим залихама резултирале
су отварањем Борског рудника и
уступањем концесија 1903.
године Ђорђу Вајферту на 50
година, који их је због
неопходног капитала
продао француској банци Мирабо
(Mirabeau), а она је потом
формирала Француско друштво
Борских рудника – Компанију
Свети Ђорђе. Фрањо Шистек био
је директор те компаније до
своје смрти 1907. године у
Бору, где је и сахрањен.

. ..

Рударском одељењу, у књизи
Преглед рудишта у Краљевини
Србији, објављеној у Београду
1899. године, евидентирао је
сва борска рудишта: злато,
гвоздене руде, сумпор, гипс,
оловне, бакарне руде и на
многим локацијама ‒ остатке
старих рударских радова.
Позната је чињеница да
је чувени зналац рударства и
рудних појава у Србији Феликс
Хофман, који се истраживањима у
Србији бавио од 1862.
године, проспектовао околину
Бора и Кривеља 1874, а да је
1888. године прикупљао узорке
стена и руда за Париску
изложбу. По његовој препоруци,
Ђорђе Вајферт је наставио
истраживања поред остатака
античког рударства на Дели
Јовану и у селу Глоговица, где
је и отворио рудник злата.
Набавио је и хемијску
лабораторију за анализе узорака
са свих терена у Србији.
Првим радовима везаним
за истраживање у Бору, које је
финансирао Ђорђе Вајферт, по
препоруци Хофмана, руководио је
Фрањо Шистек (Franjo Šistek).
У потрази за златом и бакром,
истраживања која су започета
1897. године вршена су највише
на Црвеној стени, јер је на њој
и око ње било највише старих

26
. .

.

око 70 и ширине око 20
километара. Најзначајнија
лежишта су Мајданпек – северни
и јужни ревир, Велики Кривељ,
Церово и лежишта на подручју
Бора. Поред бакра, на истим
теренима налазе се и бројна
лежишта злата. Лежишта бакра су
порфирска, масивно-сулфидна,
скрановска, полиметалична,
цементациона,
штокверкно-импрегнациона,
жична, преталожна,
хидротермална.
Бакар у природи гради
велики број сопствених
минерала, али може да уђе и у
састав минерала других
елемената у виду изоморфне
примесе. У природи се бакар
налази и у самородном стању,
где је његова чистоћа од 90 до
99%.
Бакар (Cu, од латинске
речи cuprum) у елементарном
стању јесте метал црвене боје,
високог сјаја и врло је кован.
Одликује се великом електро и
добром топлотном проводљивошћу,
као и високим степеном хемијске
постојаности. Побројане
карактеристике бакра биле су
познате нашим прецима, па по
њему или по његовим легурама
носе називе читаве
цивилизацијске епохе: бакарно и
бронзано доба (легура бакра и

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

Треба потсетити на то да
су рударска експлоатација и
истраживања паралелни процеси.
У послератном раду Рударскотопионичарског басена Бор,
рударским истраживањима бавила
се посебна организациона
јединица и Рударски институт у
Бору, док су после 2000.
године ова права уступљена
страним компанијама.
Из кратког прегледа
нововековних рударских
истраживања тимочке зоне може
се сагледати комплексност
рудног подручја и обим
послова којима се дошло до
савремених сазнања о рудном
богатству овог дела Србије.
Модерне технологије у
непосредним бушењима, као и
авионска и сателитска снимања,
дају податке неопходне за
савремену експлоатацију.
Лежишта бакра у Србији
налазе се у Тимочком магматском
комплексу, у оквиру Борског
рудног поља. Тимочки
магматски комплекс јесте део
Борске металогенетске зоне,
која је део Карпатско–балканске
провенијенције, као саставног
дела Тетиско-евроазијског
металогенетског појаса.
Борску металогенетску
зону одликује већи број
лежишта бакра, која су дужине

ИЗ СТРУКЕ
27

. ..

. .

.

калаја). Месинг је легура бакра
и цинка.
У савременом добу
различитe индустријске гране
користе бакар: електротехника,
грађевинарство, машиноградња,
хемијска индустрија,
технологија органских
материјала, индустрија накита и
тако даље. Његове легуре,
бронза и месинг, најзначајнији
су метали за уметничко
изражавање вајара.
Mинералошка збирка Музеја
рударства и металургије у
Бору, која броји нешто преко
30 примерака руда и минерала, у
највећој мери поседује
халкопирит, ковелин, халкозин,
малахит и енергит.

ИЗ СТРУКЕ

ПТТ САОБРАЋАЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

28
. .

З

.

начај поште, телеграфа и
телефона, односно њихово
правилно функционисање, под
одређеним утврђеним условима,
као и значај положаја
службеника за квалитетно
обављање посла, нарочито су
битни и видљиви у кризним
ситуацијама и ванредним
околностима, какве несумњиво
представљају ратна дејства.
За време Другог светског
рата на територији Србије,
поштанско-телеграфско-телефонска
(ПТТ) мрежа била је
организована у већини случајева
према правилима која су
важила и у мирнодопско време,
али и уз одређене измене, које
је прописивала немачка команда под чијим је протекторатом
функционисала српска влада и
држава.
Наравно, током рата,
услови под којим је
функционисала ПТТ мрежа често
су се мењали, у зависности од
ратних дејстава на одређеним
територијама. У првим годинама
рата, функционисање ПТТ службе
и статус службеника регулисани
су преко расписа и општих
наређења, а током 1944. и 1945.
године и посебним уредбама и
објавама немачких војних
власти.

РАД У ИЗМЕЊЕНИМ УСЛОВИМА
НОВА ПРАВИЛА И ОРГАНИЗАЦИЈА
Територија Краљевине
Југославије била је окупирана,
подељена и анектирана, а
поједини делови су стављени под
протекторат. Уласком немачких
трупа у Београд, 12. априла
1941. године, започета је
окупација Србије, чија је
територија подељена између
Немачке, Мађарске, Италије и
Бугарске.
Немачка је окупирано
подручје (средишња Србија,
Банат и Срем) назвала
„Територија под управом Војног
заповедника за Србију”. За
територију Србије формирана је
влада ‒ Комесарски савет,
касније замењена Владом
народног спаса, док је
територијом Баната управљао
директно немачки војни
заповедник за Србију.
(У октобру 1941. године источни
Срем припао је Независној
држави Хрватској).
Поштанско-телефонска
мрежа је била јединствена и
њом се управљало из Београда.
Територија је била подељена на
три ПТТ дирекције: Београдску
дирекцију, која је обухватала
врачарски, грочански и

Љиљана
Ђорђевић,
кустос
Јавно
предузеће
„Пошта
Србије” ‒
ПТТ музеј

Навој 1/2016.

. ..

ПОШТАНСКИ САОБРАЋАЈ У ОКУП

ИЗ СТРУКЕ

Заглавље
званичног
документа
Нишке ПТТ
дирекције,
1941. године

мреже, односно измена
начина рада и организације
вршени су преко расписа и
општих наређења. По
указаној потреби,
прештампавао се и Закон о ПТТ,
који је уређивао поштански,
поштанско-путнички,
телеграфско-телефонски жични и
бежични саобраћај.
Поштанско-штедни,
чековни и вирмански промет био
је уређен посебним законом, док
су за међународне односе важиле
нарочите конвенције и
споразуми.

.
Поште у Београду и
Панчеву биле су под непосредном
управом Дирекције пошта,
телеграфа и телефона у
Београду, док су остале поште
биле под управом Комесаријата
за поште, телеграфе и телефоне.
Комесаријат за поште,
телеграфе и телефоне, са
одељењима – општим, поштанским,
телеграфско-телефонским,
економним и контролним,
функционисао је при Комесарској
влади која је започела са радом
1. маја 1941. године.
Функционисање поштанске

29

. .

посавски срез, као и источни
Срем и Банат; Нишку
дирекцију са градовима
Алексинац, Јагодина, Кладово,
Лесковац, Параћин, Зајечар и
други, и Чачанску
дирекцију, где су спадали
Чајетина, Крагујевац, Краљево,
Свилајнац, Шабац, Топола и
други градови.

Општа
наређења,
1943. године

ПОШТАНСКИ САОБРАЋАЈ
У првих неколико месеци
окупације поштански промет је
био незнатан, тако да су
поште функционисале са
скраћеним обимом пословања.
Међутим, од првог јула 1941.
године, за поште Београд 1,
Београд 2 и Београд 5 уведено

. ..

ПИРАНОЈ СРБИЈИ (1941–1945)

30
. .

.

цензуру. Границу цензорне
надлежности чинила је линија
на којој су се налазиле поште
Вардиште – Ивањица – Краљево –
Гружа – Крагујевац – Деспотовац
– Жагубица – Мајданпек; ове
поште, као и оне северно од ове
линије, потпадале су под
цензуру Поште Београд 2, а
јужно од ове линије, под
цензуру Поште Ниш 1. Пошта
Београд 25 вршила је цензуру
пошиљака са територије града
Београда. У јуну 1941.
године отворена је цензорна
Пошта Петровград 1, за писма са
територије Баната.
Писма и дописнице које су
допремане на цензуру без
означене адресе пошиљаоца нису
се испоручивале примаоцима. Као
потврду да је цензура обављена,
пошиљке су морале имати ознаку,
потпис службеника и печат, без
чега нису примане на отпрему.
У приватним препискама била је
дозвољена употреба српског,
немачког, италијанског,
мађарског, румунског и
бугарског језика.
Ради штедње хартије,
појавила су се и ограничења у
поштанском саобраћају, па су
тако руком писана трговачка и
приватна писма писана машином
могла имати само четири
стране нормалне хартије за

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

је радно време од 7 до 19
часова ‒ радним данима, недељом
и празничним данима, с тим да
се новчано пословање (уплате и
исплате по штедној, чековној и
по служби поштанских упутница)
обављало само уобичајеним
радним данима.
Све поште су, сукцесивно,
добиле нове контролне жигове,
као и жигове дана и места.
На самом почетку
окупације био је дозвољен
пријем и испорука обичних
писмоносних пошиљака, пријем и
испорука обичних
дописница и писама приватних
лица, као и исплата новчаних
износа до 5.000 динара
поштанским упутницама. Јевреји
су могли уплаћивати и примати
новац само уколико су имали
дозволу немачких привредних
власти. Нешто касније, поште су
у унутрашњем саобраћају почеле
са пријемом и испоруком
штампаних ствари и пословних
папира, као и препоручених
отворених писама и дописница.
За све пошиљке плаћала се
прописана поштанска такса, сем
за пошиљке које је
отпремао војни заповедник у
Србији (Der Militärbefehlshaber
in Serbien), односно немачке
војне власти.
Сва пошта морала је проћи

. .

.

Отпремање поштанских
пакета у унутрашњост било је
допуштено само привредним
предузећима, која су у њима
слала своју робу и за то имала
посебно одобрење. Поште су
отпремале и пакете са означеном
вредношћу до 10 килограма
тежине Управе државних монопола,
пореске управе, царинарница и
депоа поштанских марака.
Пренос поштанских
пошиљака авионом функционисао је
само на линији Београд – Беч.
Поште су авионске пошиљке
примале само за Немачку и
Чешко-Моравски протекторат, уз

31

. ..

Специјални
жиг за
пошиљке,
у употреби
од 1943.
године

наплату допунске авионске
таксе. Авионским маркама могле
су се франкирати и све
пошиљке које се нису отпремале
авионима, већ редовним
превозним средствима.
За отпремање поште
припадника немачких војних
власти важила су посебна
правила. Поште су све
пакете слале пошти Београд 1,
која је примљене пошиљке
достављала Управном штабу
војног заповедника у Србији.
Поштанске пошиљке из Рајха,
упућене на званична војна
места у Београду и Србији,
отпреманe су пошти Београд 2,
која их је испоручивала
немачкој посредујућој
поштанској установи
Armeebriefstelle 560.
Током окупације,
штампане су нове поштанске
марке, а постојеће, затечене
поштанске марке, прештампаване
су на следећи начин: преко
марке је укосо, из доњег левог
ка десном горњем углу штампана
реч „Serbien”, вредност
прецртавана, а на другом месту,
у другој боји, стављана нова
ознака вредности.

ИЗ СТРУКЕ

писма. Трговачка писма писана
писаћом машином, као и
штампане ствари нису подлегале
овом ограничењу.
Од 1943. године поштанске
пошиљке жигосане су
специјалним жигом, у
поштама Београд 1, Београд 2 и
у свим цензорским поштама. Овај
жиг није коришћен за упутнице,
спроводне листове, пошиљке за
немачке власти и заробљеничке
пошиљке.

32
. .

.

Окупација Србије
довела је до хапшења,
заробљавања и транспорта у
логоре великог броја људи.
Крајем јуна 1941. године, Пошта
Београд 2 отпремила је поштама
у унутрашњости око 700 пакета
са цивилним оделима и рубљем
српских заробљеника који су се
налазили у Команди
заробљеничког логора у
Београду, а који су били
адресовани на породице
заробљеника.
Ратним заробљеницима у
Немачкој могла су се слати
обична писма и дописнице, а од
августа 1941. године и
пакети до пет килограма тежине,
са рубљем и животним
намирницама. Пошто није била
одобрена редовна отпрема
пакета заробљеницима лично,
исте је отпремао Главни одбор
Српског друштва Црвеног крста.
С обзиром на велики број логора
и заробљеника, као и на
недостатак вагона, отпрема
пошиљака обављала се за
неколико логора истовремено.
Отпрема пакета поштом била је
бесплатна, а за отпрему
железницом или паробродом,
одбори Друштва, односно

општинске управе морали су да
плате возарину унапред.
Пакети из унутрашњости,
упаковани у посебне сандуке и
бале, за сваки логор посебно,
отпремани су на адресу Српског
црвеног крста, железничка
станица Београд ‒ Дунав.
Породице заробљеника из
Београда пакете су
предавале у Обавештајној
секцији (Ратнички дом) и у
Обласном одбору Друштва црвеног
крста, са седиштем у Симиној
улици, број 19.
За заробљенике који нису
имали породице или су оне биле
сиромашног порекла примани су
пакети племенитих људи, са
ознаком „за непознатог
заробљеника”. Пакети су морали
бити снабдевени спроводним
листом, на којем се поред
адресе примаоца (Црвеног крста)
стављало и име првог
примаоца (име и број
заробљеника за којег је пакет).
Било је прописано шта се може
слати: униформа, рубље, обућа,
цигарете, дуван, сапун и
животне намирнице које се не
кваре ‒ суво месо, сланина,
двопек, суво воће. Није се
смело слати цивилно одело,
оружје, ножеви, хартија за
писање, лампе, упаљачи,
шибице, двогледи, алкохол,

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

ПОШИЉКЕ И ПИСМА ЗА
ЗАРОБЉЕНИКЕ

ИЗ СТРУКЕ

На адресе српских радника
у Немачкој упућивани су пакети
до 20 килограма тежине, без
означене вредности, који су
могли да садрже само зимске
ствари. Уколико су слате нове
ствари (одело, рубље, обућа),
радник је обавештавао
послодавца, који би на писму
породици оверавао да је то
потребно. Писма су породице
слале на адресу Немачког

.
Поред ових пакета, за
заробљенике су се могли послати
један или два пакета са
спаваћим покривачима, које је
примала Пошта Београд 2, код
железничке станице.
За српске заробљенике у
Италији, пакети до пет
килограма тежине отпремани су
сваког 25. у месецу, преко
италијанског официра за везу
код војног заповедника у
Србији, односно Поште Београд 25.

фронта рада у Београду и на
основу тога добијале бонове за
набавку потребне робе.
Преписка са заробљеницима
у Немачкој била је дозвољена
само на одређеним купонима за
одговор који су приспевали уз
заробљеничка писма и дописнице,
а у Италији на обичним писмима
и дописницама.

. .

Упутство за
попуњавање
налепнице на
пакетима за
заробљенике

33

. ..

писма, мириси, а предмети нису
смели бити увијени у новине или
друге штампане ствари. Садржина
пакета морала је бити
исписана на посебном парчету
платна и пришивена на спољашњој
страни врећице.
Сваки пакет морао је
имати посебну налепницу, на
коју је службеник поште стављао
свој потпис и отисак жига, а на
њој је била и адреса пошиљаоца.

34
. .

.

Расписом од 28. јуна
1941. године успостављен је
ограничени телеграфски
саобраћај у свим местима у
којима су постојали телеграфи.
Приватни телеграми морали су
бити одобрени од стране
немачких власти, која их је и
цензурисала, а морали су да
имају пун потпис пошиљаоца. У
местима у којима није било
немачких власти, поште нису
смеле примати телеграме.
Садржај телеграма био је
ограничен – могли су се слати
само телеграми са обавештењима
о рођењу, болести и смрти, али
не и телеграми честитке.
Одобрењем вишег вође за
везу, августа 1941. године,
успостављен је ограничен
међународни телеграфски
саобраћај између Србије и
Немачке, преко телеграфског
вода између Главног телеграфа у
Београду и Главног телеграфа у
Берлину. Телеграме за Немачку
могли су слати само они
пошиљаоци који су имали посебно
одобрење генералног пуномоћника за
привреду у Србији или од војног
заповедника у Србији – то је
био Управни штаб.
Крајем 1941. године,
према одобрењу Вишег вође за

везу у Србији, одобрен је
телеграфски саобраћај између
Србије и Рајха,
односно Генералног
гувернемана, Луксембурга,
Елзаса и Лотарингије и
Чешко-Моравског протектората.
Сви службеници ПТТ струке
морали су да знају Морзеову
азбуку, као и све прописе и
послове своје службе. Због тога
су у свим дирекцијама и
испостави београдске дирекције
у Петровграду установљени
посебни течајеви.
Првобитно радно време
било је од 7 до 19 часова, а од
августа 1941. године уведена је
непрекидна 24-часовна
телеграфска служба.
Телеграфско-телефонско-техничке
секције имале су своја
седишта у Београду, Панчеву,
Петровграду, Нишу, Зајечару,
Куршумлији, Параћину, Ваљеву,
Крагујевцу, Краљеву, Пожаревцу
и Ужицу.

Заглавље службеног телеграма, 1941. године

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

ТЕЛЕГРАФСКИ САОБРАЋАЈ

ИЗ СТРУКЕ

ТЕЛЕФОНСКИ САОБРАЋАЈ

35

. .

.

Током окупације био је
дозвољен локални телефонски
саобраћај, али опозивно, што је
значило да се у сваком
тренутку могла наредити забрана
саобраћаја. На телефонске
централе прво су прикључени
телефони немачке војске и
установа, затим телефони
српских државних органа
(полиције, општине,
ватрогасаца, болнице) и
привредних предузећа важних за
животне потребе, а затим и
приватних лица.
Претплатницима чији су
станови услед ратних догађаја
изгорели, уништени или
реквирирани, уз потврду
општинских органа, није се
наплаћивала такса за
премештај телефона, нити
накнада за уништени телефонски
апарат. Сеоба и премештај
претплатничких телефона из
порушених или изгорелих зграда
била је допуштена изјашњавањем
претплатника.
У мањим местима, са
малим бројем претплатника (до
25 прикључака), а због забране
обављања међуградског
телефонског саобраћаја,
корисници су могли своје
телефонске апарате искључити из

. ..

Окупационе власти
преузеле су Радио Београд А.Д.
и формирале радио-станицу под
називом Sender Belgrad, која је
имала велики значај у
пропагандним активностима
немачких окупационих снага.
Посебно упутство за
пријављивање нових
радио-претплатника објављено је
у октобру 1941. године;
претплата се плаћала месечно, а
од априла 1943. године повећана
је са 25 на 40 динара.
Свако ко је желео да
користи пријемни радио-апарат
пријављивао је то надлежној
пошти, а у Београду, Главном
телефону. Пошто је постојао
велики број апарата који су
били уништени, украдени или
одузети, било је прописано да
претплатници писмено
одјаве своје радио-пријемнике.
Претплатници који су били у
заробљеништву или су се
одселили у непознатом
правцу брисани су из списка
радио-претплатника, уколико
њихове породице нису
преузимале ову обавезу. Из
списка су брисани Јевреји и
Цигани, јер су им немачке
власти забраниле употребу
радио-пријемника.

36
. .

.

Уништена
телефонска
говорница,
Ниш, 1941.
године

ПОЛОЖАЈ ПТТ РАДНИКА
Преко расписа и општих
наређења регулисан је и статус
поштанских службеника; у њима
су објављивана решења о
постављењу, премештају,
отпусту, пензионисању и осталим
битним питањима везаним за
њихов положај и рад, као што су
лечење и снабдевање основним
животним намирницама.
На самом почетку
окупације евакуисан је
велики број ПТТ службеника из
Словеније, али и из
осталих некадашњих Дирекција
ПТТ (Загреба, Сплита, Сарајева,
Скопља, Цетиња, Новог Сада,
Љубљане, Земуна и Панчева) и
они су распоређени по
унутрашњости Србије. Због тога
је било потребно направити
одређену редукцију особља, које
је позвано да се писмено
изјасни о разрешењу од службе,
уколико су имали друге изворе
прихода (непокретну или другу
имовину којом су могли да
обезбеде себи минимум за
живот).
На тај начин направљен је
покушај да се реши проблем
великог броја службеника без
давања отказа.
Поштанским службеницима
на раду и породицама

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

саобраћаја и нису морали
плаћати претплату све до
поновног увођења међумесног
саобраћаја.
Телефонским претплатницима
јеврејског порекла није било
дозвољено укључивање у
телефонски саобраћај, они су се
брисали као претплатници, а
телефони су им демонтирани.
Употреба јавних говорница
(у поштама, на трговима,
улицама) била је забрањена за
приватна лица.

Уколико су поште биле
нападнуте, ПТТ службеници су
саслушавани у циљу откривања
починиоца или њихове евентуалне
умешаности у догађај.
Рад на терену, приликом
испоруке пошиљака или одржавања
телеграфско-телефонских линија,
био је скопчан са великим
ризиком, због ратних дејстава.
ЗАВРШЕТАК РАТА

37

. .

.

Одмах по завршетку Другог
светског рата приступило се
обнови земље.
Демократска Федеративна
Југославија је 28.
августа добила формални позив
да до 30. септембра 1945.
године, дипломатским путем,
поднесе свој репарациони

. ..

Извештај о
хапшењу,
1943. године

ИЗ СТРУКЕ

мобилисаних службеника
исплаћена је на почетку рата
позајмица у износу од две
бруто плате, а предузета је
акција у циљу прикупљања
добровољних прилога за
заробљене ПТТ службенике; при
министарству ПТТ основан је
посебан одбор за старање о
заробљеним ПТТ колегама и
њиховим породицама.
ПТТ службеници суочавали
су се са великим бројем тешкоћа
приликом обављања својих
свакодневних дужности, а
знатан број њих био је хапшен
из различитих разлога: због
непоштовања немачких власти,
слања брашна у пакетима, због
рођака који су отишли у шуму,
прославе краљевог рођендана и
других, често нејасних разлога.

ИЗ СТРУКЕ
38
. .

.

захтев за Међусавезничку
репарациону комисију. Захтев је
требало да садржи вредности из
1938. године, у динарима и
доларима, односно вредност
поштанско-телеграфско-телефонске
имовине на дан 5. априла 1941.
године – дан пре бомбардовања
Београда и окупације Краљевине
Југославије.
Током четири године рата,
ПТТ зграде, опрема и
инфраструктура били су већим
делом уништени. Министарство
пошта, телеграфа и телефона је,
поред информација о штети на
линијском материјалу,
кабловско-телеграфској опреми,
телефонским апаратима и
централама, високо-фреквентним
уређајима, гаражама и

телеграфско-телефонским (ТТ)
радионицама и процене
неостварене – изгубљене добити,
у извештај уврстило и податке о
штети на културно-историјским
предметима (разрушеним
зградама, књигама и часописима,
архивској грађи), које је
поседовало пре рата.
Поред надокнадивих,
материјалних губитака, ПТТ
струка имала је великих
губитака особља у рату: 416
службеника, из свих крајева
Југославије, изгубило је живот
током ратних година1.

1 При изради чланка коришћен је
материјал (документа и фотографије) из
фонда ПТТ музеја.

Навој 1/2016.

. ..

Рашчишћавање
рушевина
зграде поште
у Нишу, 1945.
године

СТАРА ПРЕВОДНИЦА У БЕЗДАНУ

39

. .

.

Илија
Галоња
ЈВП „Воде
Војводине“
– Музеј вода
„Никола
Мирков“

. ..

Б

ездан, понор без дна или
бескрајно пространство… воде!
И стварно, ако посматрате
Бачку са меморијалног комплекса
Батинска Битка и Крваве коте
169, попришту највеће битке по
интензитету борби и стратешком
значају у току читавог Другог
светског рата на подручју
Југославије, она личи на платно
сликара Саве Стојкова, на
бескрај „тије воде” који
испарава у даљини постајући
небо. Једна од главних
вратница, капија или, ако вам
је драже, порти, која чува то
пространство (јер човек се у
Војводини ипак највише брани
од воде) јесте стара Безданска
преводница.
Данас то чудо
хидротехничке фортификације,
скромно, зарђало и крезавих
врата, кроз која се попут
водопада у Велики бачки канал
прелива троми Дунав, једва да
шапуће о свом значају за
становнике Бачке, о игри живаца
између акционара и бечког двора
као и личној слави која је
позната у целом свету.
Када је 1827. године
истекао рок концесије од 25
година на Велики бачки канал,
акционари нису желели да
продуже концесију. Највећи део

прихода Акционарско друштво је
убирало од обрадивог земљишта у
околини Канала а не од
самог Канала, те је он
временом запуштен. Враћањем
земљишта држави на
управу трошкови за обнову
каналске мреже су били
превелики. Преговори
између Акционарског друштва и
Мађарског краљевског
ерара (Државне управе), по
питању преузимања управе над
Каналом, трајали су више од 15
година. Акционарско друштво је
за то време и даље руководило
Каналом и то уз позитиван
финансијски резултат, али је и
поред тога државна управа
оклевала да га преузме.
То је вероватно била
последица тога што је један од
акционара био управо
аустријски двор који је био
упознат са разликом у
заради између земљишта у
околини Канала и самог Канала,
због чега је оклевао да се
упусти у улагање у нешто што
неће остварити зараду у
пожељној мери. Међутим, због
замућивања корита реке Дунав,
које је почело да се
дешава 1830. године, сама
пловидба Дунавом између Баје и
Бачког Моноштора (Monostorszég)
имала је све више проблема.

ИЗ СТРУКЕ

АЈФЕЛ НА ВЕЛИКОМ БАЧКОМ
КАНАЛУ

ИЗ СТРУКЕ
40
. .

Из тих разлога је 1837.
године ангажован грађевински
саветник Фрајнер Митис
(Freinerr Ferdinand Ritter von
Mitis) да изради пројекте и
предрачуне о реконструкцији
Канала. Три варијанте решења
која је Митис израдио предата
су на ревизију 1838. године, а
одабрано је оно које проблем
Моношторског улаза у Канал
решава његовим измештањем
наспрам Батине, једином месту
поред Баје у том сектору
речног тока, на ком Дунав

.

Бeздaнскa
прeвoдницa
1969. године

Навој 1/2016.

. ..

Низводно од Баје пловидба је
прекидана већ при средњој води,
Барачки Дунав (касније
претворен у Бајски канал) све
више је губио пропусну моћ, док
је Каландошки Дунав (старо
корито Дунава које је
окруживало Календошку аду),
на уласку у Канал код Бачког
Моноштора, био толико замуљан,
да чак ни парни багер Видра,
набављен у Енглеској на терет
монопола соли, није више могао
обезбедити минималну дубину
потребну за пловидбу.

. .

.

Јоанем Михалик
(1818‒1892)

41

. ..

подземне воде црпљењем из
депресионих бунара постављених
око темељне јаме, пројектант и
градитељ Јоанем Михалик је
располагао само најпростијим
пумпама за црпљење воде. Суочен
са озбиљним проблемом,
одлучио се за начин извођења
радова који до тада никада није
био примењен. Без испумпавања
воде из темељне јаме подводно
је избетонирао и темељну
плочу и један део зидова
коморе. Да не би долазило до
проблема са механизацијом и
алатима, до губитака у
материјалу и смањивања
компактности бетона, на самом
градилишту је организовао
фабрику бетона која је
производила цемент и бетон на
посебан начин и у
одређеним количинама.
Бетонирање је трајало
непрекидно 90 дана, да би на
крају у преводницу било
уграђено готово 19.000 м3
бетона. Када је 27. јула 1856.
године пуштена у рад, безданска
преводница именована по цару
Францу Јозефу (Franz Joseph),
била је прва преводница у
Европи, а вероватно и у свету,
која је изграђена на такав
начин.

ИЗ СТРУКЕ

никада није променио свој ток
или га замуљио. У жељи да се
питање преузимања Канала што
пре реши, гроф Зичи Ференц
(Zichy Ferencz) је 1842. године
добио налог да на терену
провери шта је исплативо:
вреди ли Канал преузети и даље
га одржавати или затрпати га.
Приликом обиласка Канала, гроф
је у Црвенки од једног старог
швапског колонисте добио
одговор на своје питање: „Све
што имамо можемо захвалити
јарку” (Alles was mer haba,
verdank mer dem Graba). Ова
изјава је пресудила у корист
преузимања Канала, те је 1842.
године државна управа преузела
Велики бачки канал, а 1846.
године за главног пројектанта и
извођача радова на
реконструкцији поставила
инжењера Јоанема Михалика
(Joannem Mihàlik).
При изградњи саме
преводнице на одабраној
локацији испод површине терена
откривен је слој веома
пропустљивог песковитог
материјала, што је онемогућило
да се из темељне јаме пумпама
одстрани подземна вода. Иако
се данас објекти у непосредној
близини реке изводе или помоћу
спуштања бетонских кесона или
тако што се снижавају

ИЗ СТРУКЕ
42
. .

.

Дeтaљни
цртeж кaпиje
Бeздaнскe
прeвoдницe,
Хајнц Алберт,
1883. гoдинe

Навој 1/2016.

. ..

43

. ..

. .

.

Безданска преводница је
оригинално имала по два пара
двокрилних капија од дрвета на
оба краја коморе, а користила
су се она која су одговарала
нивоу Дунава, тј. утврђивало
се да ли је вода Дунава вршила
притисак на воду из Канала или
је било обрнуто. То се види на
веома прецизном цртежу
изгледа преводнице из 1883.
године, којег је израдио
инжењер Хајнц Алберт (Heinz
Albert), касније градитељ
друге „Ајфелове”
преводнице која се налази у
Бечеју. Првобитне дрвене капије
замењене су гвозденим капијама
1898. године, док им је следеће
‒ 1899. године ‒ додата
конструкција за надвишење
капија.
Током свог века,
преводница је поправљана и
реконструисана у више наврата:
1898, 1899, 1906, 1916, 1936,
1938, 1958, 1981 и 1999.
године. Како је преводница
конструисана за превођење
пловних објеката до 500 тона
тежине, упоредо с развојем
хидросистема Дунав‒Тиса‒Дунав и
порастом тонажа
комерцијалних пловила, била је
све мање у употреби, те је њена
функција промењена у
сигурносну уставу, која од

ИЗ СТРУКЕ

Треба имати у виду
чињеницу да до 1855. године
није постојала готово никаква
литература о употреби чак ни
обичног бетона, а оно што је
и постојало било је везано за
путарство, а не за комплексне
подводне радове. Тако је Јоанем
Михалик 1860. године објавио у
Берлину (Berlin) књигу у којој
је детаљно описао изградњу
преводнице, а решења која
је развио и први применио у
Бездану, коришћена су касније
чак и у изградњи грандиозне
уставе и преводнице у Нусдорфу
(Nußdorf) 1894. године, ради
регулисања нивоа воде у
рукавцу Дунава који пролази
кроз Беч (Wien). Као објекат
градитељског наслеђа од великог
значаја, Безданска преводница
је уписана у све важније
техничке енциклопедије.
Као што влада погрешно
веровање за преводницу на
другом крају Канала, у Бечеју,
тако постоји погрешно веровање
да је и ову преводницу,
пројектовао и изградио Густав
Ајфел (Gustave Eiffel) иако то
није тачно, јер је Ајфел у доба
изградње Безданске преводнице
имао свега 23 године, а када се
касније бавио пројектовањем, у
питању су биле металне
конструкције, а не бетонске.

ИЗ СТРУКЕ
44
. .

капацитет преводнице, који је
не тако давно био разлог њеног
стављања ван функције, не само
да више не представља проблем,
већ је због малих габарита и
своје историје као створена за
туристичку атракцију која
почиње свој нови живот, везан
за Канал као место уживања и
одмора.

.

Кaртa
нoвe трaсe
Кaнaлa дo
Бeздaнa

Навој 1/2016.

. ..

1995. године служи само за
потребе одбране од великих вода
Дунава.
Почетком 2015. године
јавила се идеја о
реконструкцији преводнице и
њенoм враћању у функцију ради
развоја наутичког туризма на
хидросистему Дунав‒Тиса‒Дунав и
у Војводини уопште. Мали

.

Филип
Форкапић,
виши кустос
Музеј
Војводине
– Музејски
комплекс
Кулпин

45

. .

У

прошлом броју Навоја
(бр. 1 / 2015) представљени су
ручни круњачи за кукуруз
различитих конструктивних
решења. Међутим, да бисмо
потпуно обрадили ову значајну
тему из области пољопривредне
механизације за бербу и круњење
кукуруза, неопходно је описати
и моторне круњаче.
Они се израђују у две
основне варијанте – стационарни
и мобилни. Стационарни се
налазе на прелазу од ручних
ка мобилним , док су мобилни
круњачи технички и
конструкционо најсавршенији. И
за једне и за друге је
карактеристично то да су
далеко већег учинка и
производног капацитета од
ручних, те да су због тога
намењени за већа пољопривредна
домаћинства, газдинства, имања
и економије. Поред тога,
једноставни су за руковање и
обезбеђују сигурност у раду.
Погон је изведен на различите
начине, како електромотором,
мотором постављеним на њему,
стационарним мотором преко
ремена, тако и трактором преко
ремена или карданског вратила.
Апарат за круњење који
представља радни орган круњача

конструктивно је решен на два
начина ‒ или са плочама или са
добом и корпом (бубањ и
подбубањ). Смештен је у дрвеној
или металној оплати на раму.
Код старијих изведених
мобилних решења, рам је
продужен у виду мале
платформе за смештај мотора и
стајање радника који „хране”
машину, односно улажу клипове
кукуруза у улазни отвор или у
такозвано „грло”. Савремени
модели настали су његовим
конструкционим и техничким
усавршавањем, као и побољшањем
принципа и начина
рада ‒ транспортовање клипова
кукуруза из пријемног коша до
апарата за круњење,
транспортовање окласака
(шапурике) ван круњача и друго.
Саставни делови
круњача су још и вентилатор,
као и лађа, са ситима, чиме се
потпуно очишћена зрна кукуруза
од примеса и нечистоћа
елеватором одлажу у џакове или
директно у тракторску
приколицу.
Они су вишенаменски, јер се
поред круњења кукуруза могу
користити и за вршидбу
сунцокрета. Опслуживање врши
неколико радника, где
једни улажу клипове кукуруза,
док други манипулишу

. ..

МОТОРНИ КРУЊАЧИ ЗА КУКУРУЗ

ИЗ СТРУКЕ

ПОЉОПРИВРЕДНЕ МАШИНЕ ЗА БЕРБУ И КРУЊЕЊЕ КУКУРУЗА У СРБИЈИ

46
. .

.

радних норми према тежини и
важности радова у пољопривреди.
Према њему, улагање кукуруза у
моторни круњач при круњењу
сврстано је у IV групу радова у
биљној производњи.
Међутим, увођењем нове
технологије у бербу
кукуруза – комбајнирање зрна,
круњење кукуруза у
домаћинствима се све више
напушта. Прелази се на
коришћење комбајна и то: или
самоходног за кукуруз, као што
је на пример Змај-240 или
универзалног житног
комбајна, уз постављање
специјалног уређаја – адаптера
за кукуруз и подешавање
вршалице комбајна. Тиме се у
једном проходу комбајна врши
убирање кукуруза, са комушањем
клипова, уз круњење зрна и
утоваром у тракторску
приколицу. Дакле, овим
савременим начином зрно
кукуруза се одмах предаје
складишним центрима или се пак
само минималне количине и даље
убирају једноредним или
дворедним берачима за ситне
потребе у домаћинству.
До 1945. године код нас
су се искључиво користили
моторни круњачи за
кукуруз произведени у
фабрикама, међу којима су
Круњење
кукуруза
моторним
круњачем,
Кулпин, 1972.
године

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

распоређивањем
џакова – постављају празне на
излазне отворе за џакирање и
односе пуне на за то предвиђено
место.
Круњач је постављен на
челичним, а касније на гуменим
точковима, чиме је обезбеђено
лако маневрисање, као и
превожење из једног
домаћинства у друго, односно са
имања на имање. Тиме се
постизало његово веће
експлоатационо искоришћење, с
обзиром на то да су га само
богатији пољопривредници,
односно већи произвођачи
кукуруза, могли купити, а тиме
су практиковали и услужно
круњење.
Поред њих, то су вршиле
и земљорадничке задруге, због
чега је Министарство
пољопривреде Федеративне
Народне Републике Југославије
(ФНРЈ), априла месеца 1949.
године, донело посебан
Правилник за категоризацију

Кишпешт, дародавац:
Павел Кукучка, Гложан,
(инв. бр. 315)

.

Моторни круњач за кукуруз

Hofherr-Schrantz-ClaytonShuttleworth, Будимпешта-

. .

1 Срески народни одбор (С.Н.О.) Ковин
основао
је
Фонд
за
механизацију
и
инвестициону
изградњу
задружне
пољопривреде Сервис радионица 1950.
године, да би се након две године
расформирао. Тада је основано Предузеће
за израду и поправку пољопривредних
машина
под
називом
Пољопривредни
машински ремонт.
2
Централна
машинска
радионица
пољопривредних
добара
почела
је
производњу
1952.
године.
Решењем
Главне дирекције пољопривредних добара
АПВ бр. 1830, од 22. V 1952. године,
расформирана је, да би годину дана
касније назив променила у Предузеће
за израду пољопривредних машина и
ремонт
Пољопривредник.
Производња

47

. ..

најзаступљеније биле
Hofherr-Schrantz-ClaytonShuttleworth,
Будимпешта-Кишпешт
(Budapest-Kispest) и Osječka
ljevaonica željeza i tvornica
strojeva, Осијек. Поред њих, ту
је био и домаћи произвођач из
Новог Сада ‒ Творница
децималних вага, пољопривредних
машина, ливница гвожђа и ковина
Jakob Reich Sinovi.
Треба истаћи и то да се
у збирци Пољопривредне машине,
оруђа и алатке Музеја Војводине
– Музејски комплекс Кулпин, од
наведених произвођача
налази Hofherr-SchrantzClayton-Shuttleworth, ког је
2004. године поклонио Павел
Кукучка из села Гложан (општина
Бачки Петровац).

ИЗ СТРУКЕ

Комбајнирање
кукуруза
адаптираним
универзалним
житним
комбајном
Змај-161,
Кулпин,
2012. године

После Другог светског
рата долази до формирања, како
радионица за ремонт
пољопривредних машина и
трактора при
машинско-тракторским
станицама из којих ће проистећи
будуће фабрике пољопривредних
машина, тако и самих фабрика
пољопривредних машина. И једни
и други ће у својим плановима
производње, поред осталог,
имати и моторне круњаче за
кукуруз.
Од радионица су биле
значајне две и то: у Ковину и у
Сомбору. Наиме, у Ковину је био
Фонд за механизацију и
инвестициону изградњу задружне
пољопривреде Сервис радионица1,
а у Сомбору Централна машинска
радионица пољопривредних
добара2.

48
. .

.

Моторни
круњач за
кукуруз O3,
произвођач

Пољопривредни
машински
ремонт, Ковин

пољопривредних
машина
потпуно
је
обустављена 1970. године, када предузеће
постаје саставни део Завода Црвена
застава из Крагујевца, као фабрика
специјалних возила под називом Застава
специјални аутомобили. Тиме се у Сомбору
зачела аутомобилска индустрија, где
се на почетку у производном програму
обављала монтажа возила Застава 750 Т
и Застава 750 К. Фабрика послује све до
данашњих дана.

У односу на Пољопривредни
машински ремонт, далеко
озбиљнија производња
одвијала се у Сомбору. Када се
1952. године на тржишту
појавио први модел марке ККС,
одмах је био прихваћен од
стране пољопривредника и широко
распрострањен. За непуних пет
година од почетка производње,
са производних трака изашло је
1.500 комада. Нови тип МК-360,
за којег је купљена лиценца од
произвођача из Италије,
настао је 1960. године. Колико
су ти модели цењени и
квалитетни говори податак да се
и данас могу срести у
домаћинствима где успешно раде.
Круњач је био револуционаран за
то време када се појавио, јер
има уграђен и уређај за
комушање кукуруза, што је тада
сматрано веома значајним.
Реклама
Предузећа
за израду
пољопривредних
машина
и ремонт

Пољопривредник,
Сомбор, Дневник,
Нови Сад,
1. 11. 1962. године

Навој 1/2016.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

У ковинским производним
халама је 1953. године израђен
први моторни круњач за
кукуруз марке О2, да би се
након уочених недостатака и
њиховог отклањања, са серијском
производњом, почело две године
касније. Његовим конструкционим
усавршавањем настао је модел
О3, који ће већ 1955. године
бити изложен на Јесењем
новосадском сајму, где је
изазвао посебну пажњу код
посетилаца, а нарочито
пољопривредника.

. .

.

5
Фабрика
пољопривредних
машина
Шумадија
настала
је
1947.
године
спајањем
два
београдска
предузећа
‒ Прве краљевске српске повлашћене
фабрике машина, металне робе, металних
сандука, ливнице гвожђа и метала Ранко
Гођевац и Шумадије.
6 Претечу Фабрике контејнера и опреме
за пољопривреду (скраћено ФАКОП)
чини Металопрерађивачко предузеће
Војводина. Оно је основано 1956.
године, да би 1978. године постало
део новосадске Фабрике зубнотехничких
уређаја и електричних апарата широке
потрошње Југодент. У њеном саставу
је била све до 1985. године, када се
осамостаљује. До промене назива у
ФАКОП дошло је 1980. године. Нажалост,
фабрика данас више не постоји.

49

. ..

3 Пољопривредна ремонтна радионица је
основана 1950. године. Из ње је 1956.
године настало Предузеће за израду
пољопривредних
справа
и
поправку
пољопривредних машина Агрострој. Као
Фабрика пољопривредних машина Пољострој
послује од 1966. године, па до данашњих
дана.
4 Фабрика пољопривредних машина Змај
је основана 1946. године и у једном
кратком
временском
периоду
се
називала Задругар (1951-1953). Наиме,
1951. године су се интегрисала два
предузећа ‒ Змај и Шумадија, па је
тако настала Фабрика пољопривредних
машина Задругар. Након две године,
фабрика мења назив у садашњи Змај, да
би се 1955. године трансформисала у
Индустрију пољопривредних машина Змај,
која послује све до данашњих дана.

и Шумадија5. У Петроварадину,
делу Новог Сада на
обали Дунава, налазе се
погони Победе. Производњу
стационарног моторног
круњача, поред
круњача-прекрупача, имала је
Радна организација
Југодент – ООУР ФАКОП6, из
Бачког Петровог Села. Далеко
успешнија је ливница и фабрика
машина Лифам из Старе Пазове са
моделом КК 2000 који се налази
у богатој производној палети у
области механизације за кукуруз
(ручни круњач и прекрупачи).
Поред моторних круњача за
кукуруз фабричке израде, на
нашем тржишту су се осамдесетих
година прошлога века појавили и
радионички круњачи, који су
настали у малим занатским

ИЗ СТРУКЕ

Поред њих, ту је још и
Пољопривредна ремонтна
радионица3 из Оџака. На тржиште
је, али већ као производ
фабрике Агрострој, избачен
модел ККО, који се од мобилних
разликује по томе што је
конструкционо реч о ношеном
тракторском круњачу. Међутим,
поред ручних круњача, свој даљи
развој Пољострој усмерава и на
производњу стационарног круњача
– модел KB 500 T.
Када је реч о фабрикама
пољопривредних машина, ту је
незаобилазна, пре свега, наша
најзначајнија фабрика у
области пољопривредне
машиноградње ‒ Змај4 из Земуна.
Поред ње, из Београда је била

ИЗ СТРУКЕ

производња, не само по
разноврсним моделима него и по
обиму, одвија се у погонима
Предузећа за пројектовање,
производњу и монтажу
машинско-техничке
опреме Универзал из Новог
Бечеја, власника Стевице
Раданова. У производном
програму постоје три модела
(КК-6, КК-8 и КК-12), који се
међусобно разликују по
капацитету.

Реклама
Индустрије
пољопривредних
машина Змај,
Земун, Каталог
Међународног
пољопривредног
сајма, Нови Сад,

50
. .

Моторни
круњач за
кукуруз,
Балаж Карољ,
Темерин

.

радионицама. Први такав бележи
се 1982. године, са две рупе,
ког је израдио Балаж Карољ из
Темерина. Поред њега, Тишки
Золтан израђује две
конструктивне варијанте у
својој ковачкој радњи Ковач у
Бачком Петровом Селу. Осим њих,
далеко озбиљнија

Навој 1/2016.

. ..

15–23. 9. 1956.
године

ИЗ СТРУКЕ
51

. .

Други су отац и син –
Јосип Шкаљац, земљорадник, и
Миленко, саобраћајни техничар,
из Кљајићева код Сомбора. Они
су 1984. године израдили
моторни круњач за кукуруз
ознаке М1, ког су изложили на
Међународном пољопривредном
сајму у Новом Саду. За њега су
добили златну медаљу на смотри
Иновације и проналасци у
пољопривредној техници.
Овим радом, заједно са
претходно објављеним,чланицама
Заједнице научно-техничких
музеја Србије, као и широј
стручној јавности, представљен
је и описан само један сегмент

. ..

.

Међутим, посебно се
издвајају два конструктора,
која имају властито
изведено решење моторног
круњача за кукуруз, а за које
су добили и награде. Један од
њих је Станко Ивков из Чуруга,
са полуаутоматским круњачем за
кукуруз, са бубњем и
самоудесивим подбубњем,
ознаке ПКК-М. Њега је 1988.
године патентирао у Савезном
заводу за патенте из Београда
(Патентни спис бр. 42085 и бр.
пријаве 325/86). Исте године,
на Међународном
пољопривредном сајму у Новом
Саду добио је златну медаљу.

Полуаутоматски
круњач за
кукуруз, са бубњем
и самоудесивим
подбубњем, ПКК-М,
са конструктором
Станком Ивковим,
Чуруг

ИЗ СТРУКЕ
52
. .

пољопривредних машина
Пољопривредник из Сомбора или
Пољострој из Оџака. Производњу
круњача за кукуруз, посебно
моторних, потпуно је преузео
приватни сектор и то обавља
врло успешно. Међутим, и његова
се продукција смањује, односно све је мањи обим производње,
због увођења нове технологије у
берби кукуруза.

.

Моторни
круњач за
кукуруз М1,
конструктори Јосип
и Миленко
Шкаљац,
Кљајићево

Навој 1/2016.

. ..

у области пољопривредних
машина за бербу и круњење
кукуруза у Србији. Можемо
слободно рећи да је наша земља
била и остала и даље позната по
производњи различитих
конструктивних типова круњача
за кукуруз, и то како ручних
тако и моторних. Неке од
описаних и представљених
фабрика управо су по њима
препознатљиве. О томе нам
речито говоре изрази
пољопривредника који у
међусобном разговору кажу:
„Сомборац” или „Оџачки”,
мислећи на фабрике

ПРОГРАМИ

ИЗЛОЖБА МУЗЕЈА НАУКЕ И ТЕХНИКЕ - ГАЛЕРИЈА АЛЕКСАНДАР ДЕСПИЋ

.

Душан
Петровић,
виши
кустос
Музеј
науке и
технике,
Београд

53

. .

И

страживачке изложбе, као
један од највећих изазова
професије кустоса, постају
носећи део програма у новом
галеријском простору Музеја
науке и технике. Основна
замисао ових изложби је да се
поред постојећих прикажу и
збирке новоформираних одсека,
чиме би се јавност упознала са
ширином и различитошћу поља
интересовања Музеја.
Прва у низу јесте
изложба Стакло, аутора Зорана
Левића, којом је представљен
новоформирани Одсек
материјала и технологија.
Посвећена историјском развоју
технологије производње стакла
као материјала, како
природног тако и индустријског
порекла, нарочито на територији
Србије, као и његовој примени,
ова сложена тема приказана је
на занимљив и едукативан
начин. Стакларство на
територији Србије има веома
дугу традицију која сеже све до
периода неолита, кроз Винчанску
културу и предмете од
природног стакла или
опсидијана, па све до
савременог доба и производње
стакла у 19. веку. Прва
фабрика за израду стакла у
Кнежевини Србији, под називом

Стаклара Аврамовац, основана је
1846. године, а након ње
отварају се следеће значајније
фабрике: Фабрика стакла Нацка
Јовановића у Јагодини
(1879. године), Српска фабрика
стакла у Параћину
(1907. године) и Индустрија
стакла Панчево
(1932. године). Као основни
носиоци те индустријске
гране данас су преостале само
две фабрике: у Параћину ‒ за
производњу индустријски дуваног
стакла и у Панчеву ‒ за дораду
равног стакла. Историографски
посматрано, поменуте фабрике
нису једине које су постојале
на територији Србије, али су
свакако најзначајније.
Посебна специфичност
изложбе јесте у томе што је
иницијатива кустоса довела до
сарадње са двема преосталим
фабрикама стакла у Србији, као
и са музејима и факултетима у
Београду, што је резултирало
једном заокруженом и темељном
причом о историјату стакла на
овом простору. Осим тога,
одређени број предмета из
Српске фабрике стакла у
Параћину и Индустрије
стакла Панчево обогатио је фонд
Музеја, чиме је остварена
основна мисија Музеја, а то
је чување националне техничке

. ..

СТАКЛО

ПРОГРАМИ
54
. .

Читајући каталог и
разгледајући саму поставку
изложбе не можемо а да са не
запитамо какве резултате би
дала анкета на питање: „Која су
три најзаступљенија
материјала који нас окружују и
на које наилазимо у
свакодневном животу?”. Нисмо
сигурни да би један од одговора
био стакло, што значи да овај
материјал узимамо здраво за
готово, да уопште и не
сагледавамо ширину и значај
његове примене. Индустрија,

.

Део
изложбе
посвећен
ручно дуваном стаклу

Навој 1/2016.

. ..

баштине од заборава. Предмети
из Параћина остаће у Музеју да
сведоче о посебности ручно
дуваног стакла и умећу старих
мајстора. Осим предмета, Музеј
је за потребе изложбе добио и
филмски материјал на ову тему,
који ће обогатити музејску
медијатеку. Предмети позајмљени
од других институција
употпунили су причу о стаклу,
при чему смо на једном месту
могли видети стакло и предмете
од стакла чије порекло датира у
распону од 7000 година.

ПРОГРАМИ
.
Визуелни и естетски
доживљај стакла као сегмента
лепих уметности могли су се
видети кроз изложене слике и
лампе рађене у техници
витража. Техника склапања
стаклених површина од комада
разнобојног стакла и њиховог
спајања оловним тракама изворно
је смишљена у Француској, док
се касније проширила по целом
свету. На изложби Стакло била
су изложена дела у техници
тифани витраж, која је новија
филигранска техника, стара тек
стотинак година.

. .

екологија, медицина, саобраћај,
фото-техника, домаћинство,
грађевинарство… ‒ непрегледан
је низ области и поља
примене овог материјала, што
само повећава његов значај и
улогу у савременом животу. Кроз
изложене експонате кустос Зоран
Левић прича ову занимљиву
причу, пружајући посебан осврт
на производњу стакла на
територији Србије. Било је
изложено преко 150 предмета,
делом из фонда Музеја, а делом
позајмљених од других
институција.

55

. ..

Радионица
посвећена
техници израде
витража

56
. .

.

Позитивна је чињеница да
предмети нису подређени
постаментима и дизајну, већ они
сами причају своју причу. То се
посебно односи на
експонате Српске фабрике стакла
који својим необичним називима
изазивају знатижељу, нарочито
код млађе публике: цвокајз,
шарач, валц, пунчар, и тако
даље. Уколико би ови предмети
били изложени на сталној
поставци, сигурни смо да би
добили нову вредност, причајући
причу о техничкој баштини у
Србији.

Навој 1/2016.

ПРОГРАМИ

. ..

Осим изложених витража,
организована је и радионица
којом је публици приближена и
објашњена техника тифани
витража. Радионицу је водио
Саша Ђорђевић, који је изложио
и своје радове.
Особен доживљај приче о
стаклу инспирисан изложбом био
је употпуњен и на самом
отварању. Млади уметник Лазар
Бојчић свирао је на стакленој
харфи (чаше напуњене водом),
инструменту који је
специјално за ту прилику
направљен у Музеју.
На крају, сабирајући
утиске, мишљења смо да изложбе
оваквог типа треба да
постану начин размишљања у
техничким музејима Србије, а
њихова имплементација кроз
сталну поставку прихваћена
стратегија Музеја науке и
технике. Национално ‒ као идеја
водиља за поставку једне
истраживачке тематске и
зложбе ‒ не треба да је нешто
неоствариво и далеко, већ оно
по чему нас као Музеј
препознају. Изложба Стакло није
донела револуционарне помаке у
визуелном доживљају, јер је
аутор поставке, Марко
Јовановић, нагласио значај
суштине, а не форму, чиме је
додатно истакао причу о стаклу.

ПРОГРАМИ

ИЗЛОЖБА МУЗЕЈА НАУКЕ И ТЕХНИКЕ - ГАЛЕРИЈА АЛЕКСАНДАР ДЕСПИЋ

.

Милена
Врзић,
кустос
Музеј науке
и технике,
Београд

57

. .

У

Музеју науке и технике у
Београду, у Галерији Александар
Деспић, 1. јула 2015. године
свечано је отворена изложба Од
Талеса до Тесле, посвећена
настанку науке о
електрицитету и магнетизму, уз
објашњења доприноса историјских
личности које су пресудно
утицале на њен развој. Ауторка
изложбе је музејски саветник
Музеја науке и технике Зорица
Циврић, а аутор поставке је
Марко Јовановић.
Изложба је садржајем
пратила развој науке од
античког доба и првих запажања
појаве електрицитета, па све до
периода последње деценије 19.
века, када је Тесла изумео
методе преноса енергије на
даљину. Захваљујући Теслином
раду остварен је пренос
електричне енергије на
даљину помоћу проводника, који
се до данас користи у
непромењеном виду, као и
бежични пренос електричне
енергије који је прво
примењен у преносу
радио-сигнала. Његови примењени
изуми и визија Светског
бежичног система, темељ су
савремених технологија
телекомуникација и развоја
бежичног преноса снаге.

На изложби су били
представљени радови Николе
Тесле и других личности и
научника, пионира науке о
електрицитету и магнетизму:
Талеса од Милета (Thales of
Miletus) „оца електрицитета”;
Вилијема Џилберта (William
Gilbert), који је увео
термин електрицитет; Евалда
фон Клајста (Ewald Georg von
Kleist), изумитеља Лајденске
боцеза складиштење веће
количине електрицитета;
Бенџамина Френклина (Benjamin
Franklin), који је изложио
теорију о постојању две врсте
електрицитета – позитивног и
негативног; Луиђија Галванија
(Luigi Galvani), који је
спознао појаву названу
животињски електрични флуид;
Алесандра Волте (Alessandro
Giuseppe Antonio Anastasio
Volta), који је изумео први
стални струјни извор – Волтину
батерију; Ханса Кристијана
Ерстеда (Hans Christian
Ørsted), који је открио везу
између појава електрицитета
и магнетизма; Андреа-Марија
Ампера (André-Marie Ampère),
који је поставио Амперов закон,
чиме се дефинише однос
магнетног поља и електричне
струје која га производи;
Доминика Арагоа (Dominique

. ..

ОД ТАЛЕСА ДО ТЕСЛЕ

58
. .

Пoстaвкa
излoжбe

Oд Taлeсa
дo Teслe

.

преносу сигнала и већих снага
(радио, експерименти у Колорадо
Спрингсу и на Лонг Ајланду).
Изложба је конципирана
тако што су представљене
биографије појединих научника,
док су области којима су се
бавили и за које су значајни
илустроване по једним
предметом из различитих
одсека Музеја науке и
технике. Посетиоци су могли да
виде: компас Stanle;
галванометар dr Bruno Lange
GmbH; волтметар Искра;
амперметар Siemens-Halske;
милиамперметар Trüb; Täuber
&Co. AG; Херцову апаратуру;
фреквенциометар ЕКМ; Ван де

Навој 1/2016.

ПРОГРАМИ

. ..

François Jean Arago), који је
појавом магнетизма услед
ротације наговестио принцип
рада индукционог мотора; Мајкла
Фарадеја (Michael Faraday),
који је дефинисао закон
електромагнетне индукције;
Џејмса Максвела (James Clerk
Maxwell), творца теорије
електромагнетског зрачења и
Хајнриха Херца (Heinrich Rudolf
Hertz), изумитеља прве
апаратуре који је доказао
постојање електромагнетних
таласа. Последњи у историјском
низу јесте Теслин рад на
преносу енергије
(индукциони мотор и примена
патената на Нијагари) и бежичном

ПРОГРАМИ
.
У уводном делу, који је постао
познат као Бајка о електрицитету
наведена Теслина мисао јесте
уједно и порука изложбе: „Ко
год жели да у потпуности
схвати величину нашег доба
треба да проучи историју
електрицитета”. Никола Тесла
увод закључује реченицом:
„Десило се немогуће,
превазиђени су и најсмелији
снови, а запрепашћени свет се
пита шта ће бити даље”.
У овом чланку Тесла је изложио

. .

Графов генератор MTT-INFIZ;
асинхрони мотор Творнице
електричних стројева Север;
радио-апарат тип TESLA 53 E
Радио-индустрије Никола Тесла;
макету Теслине лабораторије у
Колораду Спрингсу; глобус Jan
Felkl и макету Теслине
лабораторије на Лонг Ајланду.
Чланак Николе Тесле Свет
чуда који ће створити електрицитет,
објављен 9. септембра 1915.
године, послужио је као
инспирација за ову изложбу.

59

. ..

Maкeтa
Teслинe
лaбoрaтoриje
нa Лoнг
Ajланду

60
. .

.

Навој 1/2016.

. ..

сажету историју науке о
електромагнетним појавама,
приказао научни допринос
генерација научника од Талеса
до Мајкла Фарадеја, и поменуо
непроцењива открића доба чији
је био савременик. Научна
открића настају постепеним
радом генерација истраживача и
пролазе кроз стадијуме
посматрања, експериментисања и
формулисања теорије. Развој
науке о електрицитету и
магнетизму можемо пратити од
античког доба, али је веза
између ове две појаве
установљена тек у 19. веку .
Изложбе оваквог садржаја
и концепције имају вишеструки
значај, јер су намењене како
стручној, тако и широј
јавности. Изложба Од Талеса до
Тесле изазвала је велико
интересовање у јавности, па је
тако само у јулу месецу
музејску поставку (иако је
привремена) обишло више од 400
посетилаца.

. ..

. .

61

.

ЧЛАНОВИ ЗАЈЕДНИЦЕ НАУЧНО-ТЕХНИЧКИХ МУЗЕЈА СРБИЈЕ

МУЗЕЈ АУТОМОБИЛА
ИНСТИТУТ ГОША Д.O.O.
Бoгдан Петковић, директор
Мирко Личина, директор
контакт особа: Братислав Петковић
контакт особа: Оливера Илић
Мајке Јевросиме 30
Милана Ракића 35
11 000 Београд
11 000 Београд
тел: 011 30 34 625; факс: 011 32 44 078 тел: 011 2413 332
е-пошта: info@automuseumbgd.com
е-пошта: olivera.ilic@institutgosa.rs
МУЗЕЈ ВАЗДУХОПЛОВСТВА - БЕОГРАД
Зоран Радојевић, в. д. директор
контакт особа: Мирјана Новаковић
11 271 Сурчин
Аеродром Никола Тесла
п. фах 35
тел: 011 2670 992; факс: 011 2698 209
е-пошта: m.novakovic@
muzejvazduhoplovstva.org.rs
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ- ХЕМИЈСКИ
ФАКУЛТЕТ
ЗБИРКА ВЕЛИКАНА СРПСКЕ ХЕМИЈЕ
Иван Гржетић, декан
контакт особа: Јасминка Королија
Студентски трг 12-16
11 000 Београд
тел: 011 3282 111/854
е-пошта: korolija@chem.bg.ac.rs
ЈВП ВОДЕ ВОЈВОДИНЕ –
МУЗЕЈ ВОДА „НИКОЛА МИРКОВ“
Славко Врнџић, директор
контакт особа: Љиљана Табаков
Булевар Михајла Пупина 25
21000 Нови Сад
тeл: 021 461 140; 461 141
е-пошта: ljtabakov@vodevojvodine.rs

ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА
Jугoслaв Пaнтeлић, директор
контакт особа: Саша Бањовић
Узун Mиркoвa 1
11 000 Бeoгрaд
тeл: 011 2622 555
е-пошта: kinarhiv@kinoteka.org.rs
МУЗЕЈ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ
Бранимир Јовановић, директор
контакт особа: Бранимир Јовановић
Крунска 51
11 000 Београд
тел: 011 2433 886; факс: 011 2438 406
е-пошта: info@ tesla-museum.org
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ЗБИРКА СТАРИХ ПСИХОЛОШКИХ
ИНСТРУМЕНАТА
ЛАБОРАТОРИЈА ЗА ЕКСПЕРИМАНТАЛНУ
ПСИХОЛОГИЈУ
Војислав Јелић, декан
контакт особe: Александар Костић и
Оливер Тошковић
Чика Љубина 18‒20
11 000 Београд
тел: 011 2630 542; факс: 011 2639 356
е-пошта: akostic@f.bg.ac.rs
otoskovi@f.bg.ac.rs

ЖЕЛЕЗНИЧКИ МУЗЕЈ - БЕОГРАД
Ненад Војичић, управник
контакт особа: Ненад Војичић
МУЗЕЈ ВОЈВОДИНЕ – МУЗЕЈСКИ
Немањина 6
КОМПЛЕКС КУЛПИН
11 000 Београд
Агнес Озер, директор
тел: 011 36 10 334; факс: 011 36 16 831 контакт особа: Дрaгaнa Вуjaклиja
е-пошта: nenad.vojicic@srbrail.rs
Трг Ослобођења 7
21 472 Кулпин
МУЗЕЈ ИНДУСТРИЈЕ ГОША
тел: 021 2286 266; 021 2286 716
Живка Ненадовић, директор
е-пошта: poljmuz@mts.rs
контакт особа: Бoжидaр Toдoрoвић
poljoprivredni.muzej@gmail.com
Индустријска 70
11 420 Смедеревска Паланка
тел: 026 314 447; 026 312 677
е-пошта: sindikat.gosa@gmail.com

ЈАВНО ПРЕДУЗЕЋЕ„ПОШТА СРБИЈЕ“ПТТ МУЗЕЈ
Мира Петровић, в. д. директора
контакт особа: Љиљана Ђорђевић
Мајке Јевросиме 13
11 000 Београд
тел: 011 3342 330; факс: 011 3245 95
е-пошта: pttmuzej@ptt.rs
РТС – ЗБИРКА ТЕХНИЧКИХ УРЕЂАЈА
РЕДАКЦИЈА ЗА ИСТОРИОГРАФИЈУ
Илија Церовић, в. д. директора
контакт особа: Милена Јекић
Таковска 10
11 000 Београд
тeл: 011 6551 064; фaкс: 011 3211 414
е-пошта: polavekatvb@rts.rs
МУЗЕЈ РУДАРСТВА И МЕТАЛУРГИЈЕ „БОР”
Игoр Joвaнoвић, в. д. директора
контакт особа: Слaђaнa Ђурђeкaнoвић
Mирић
Моше Пијаде 19
19 210 Бор
тел: 030 423 560; факс: 030 422 145
е-пошта: muzejmet@nadlanu.com

ЈП ПЕУ РЕСАВИЦА, РМУ РЕМБАС
МУЗЕЈ УГЉАРСТВА – СЕЊСКИ РУДНИК
Стeвaн Џeлaтoвић, дирeктoр
контакт особа: Мирослав Николић
35 234 Сењски рудник
тел: 035 620 735; фaкс: 035 627 846
е-пошта: miroslav.nikolic@jppeu.rs
ЗАСТАВА ОРУЖЈЕ АД
МУЗЕЈ „СТАРА ЛИВНИЦА“
Милојко Брзаковић, директор
контакт особа: Марија Милошевић
Косовска 4
34 000 Крагујевац
тел: 034 337 786
е-пошта: office@zastava-arms.rs
ХРЕЉА - ЗБИРКА ЈЕРОПЛАНА
Марио Хреља, влaсник збиркe
контакт особа: Марио Хреља
Краљице Јелене 10
11000 Београд
тел:060 205 0105
е-пошта: hrelja@live.com
МУЗЕЈ НАУКЕ И ТЕХНИКЕ - БЕОГРАД
Соња Зимонић, директор
контакт особа: Милена Врзић
Скендербегова 51
11 000 Београд
тел: 011 3037 850; фaкс: 011 3281 479
е-пошта: mnt@muzejnt.rs

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
62
НАВОЈ : информатор Заједнице научно-техничких музеја Србије / уредник Снежана Тошева. Српско изд. - 2003, бр. 1. - Београд : Музеј науке и технике, 2003(Београд : Sprint). - 24 cm
Годишње. - Има издање на другом језику: Navoj (English ed.) = ISSN 1820-4988
ISSN 1451-6705 = Навој (Српско изд.)

ИНФО

НАВОЈ ЛИЧНО

Заједница
научнотехничких
музеја
Србије

.

.

.