openhauer

Predavanje 22.12

1

Ovaj spis o svetu se sastoji iz etiri vrste:  stvari iz, rekli bismo danas, makrosveta, kako on ka e realnog  drugu klasu objekata ine pojmovi i njihove kombinacje, to jest sudovi  tre u ine prostor i vreme  i etvrtu ine individualne ljudske volje. U vezi sa ovim objektima, mo emo postaviti etiri vrste pitanja ( koja e biti spomenuta u daljem tekstu ). Odgovaraju i na ta pitanja mi navodno ne to radimo, saznajemo. Kada je re o prvoj klasi objekata i pitanja mi navodiimo uzroke koji su doveli do promene u makrosvetu (kre emo se nekim putem i vidimo da je drvo palo, mi se pitamo ta je dovelo do toga). U vezi sa drugim pitanjima, mi ka emo da istinitost sudova zaviso od ne ega to postoji izvan sudova, i kao razlog navodimo postojanje nekog stanja stvari. Kada je re o prostoru i vremenu odgovor na pitanje za to neka stvar ima svojstva bilo matemati ka, aritmeti ka ili geometrijska, bi e navodjenje drugih svojstava, svojstava drugih stvari. Kada je re o pitanju za to smo u inili neku stvar, odgovor e biti navodjenje nekih motiva. Odnos razloga i onoga to ovi razlozi obja njavaju, jeste, ka e openhauer, odnos nu nosti. Prema openhauerovom mi ljenju, postoje etiri vrste razloga koji ine nu nim etiri vrste stvari, i openhauer ka e da su to etiri korena ili etiri vrste oblika jednog istog na ela. Bavi emo se prvo stvarima iz makrosveta, ili kako ih openhauer naziva realnim objektima - takodje on ih naziva intuitivnim potpunim predstavama.  Re je o predstavama zato to ti objekti, te stvari ne postoje bez posmatra a.  Re je o intuitivnim predstavama, zato to su ti objekti konkretni, a ne apstraktni  Re je o empirijskim predstavama zato to ih dobijamo opa anjem  I najzad, re je o potpunim predstavama, zato to one imaju i materijalna i formalna svojstva formalna: prostor vreme uzro nost, i ta formalna svojstva jesu proizvod delovanja unutra njeg ula, spolja njeg ula, i razuma.
2

Formalna su, ka e opnehauer, ona svojstva koja jedna stvar mora imati da bi bila realna, realne su, ka e on, stvari koje traju kroz promenu, da bi se objasnila promena, potrebno je vreme, da bi se objasnilo trajanje kroz vreme, potreban je prostor. Prostor i vreme nisu dovoljni, potrebno je ono to e ih ispuniti, a to je materija - materiju pak openhauer poistove uje sa mo i kauzalnog delovanja. On za razliku od Kanta smatra da razum ima samo jednu kategoriju i to kategoriju uzro nosti, i on ka e da je razum taj koji pripisuje uzro nost. Da bi jedna stvar bila realna ona mora zauzimati neki prostor u nekom vremenu, i u

1

Snimak predavanja je jako lo . Ovo je predavanje nikakvog kvaliteta i snimak ne po inje od po etka predavanja. 2 Materijalna svojstva nisu pomenuta, razlog je lo snimak.

1

openhauer
stanju da uzro no deluje na druge stvari, i da bude u stanju da prima uzro na dejstva, odnosno da bude deo uzro nog lanca. Posebne prostorno-vremenske materijalne odnose stvari, jesu asocijacije ovih op tih formalnih svojstava. Ovi realni objekti jesu empiri ke predstave, zato to su prvo predmeti opa anja, drugo zato to su deo celine iskustva, ili empiri ke stvarnosti, odnosno obuhvatnog polja predmeta koji su prostorno vremenski i kauzalno povezani. To je Kantova ideja u malo drugom konteksu, jedinstvo iskustava, svi objekti jesu predstave nastale opa anjem, i one ne mogu stajati potpuno izolovane, ve isklju ivo kao deo jednog totaliteta iskustva. Sad uzro nu povezanost predmeta u polju iskustva openhauer naziva principom nastajanja, koji tretira kao jedan od oblika na ela dovoljnog razloga. Na elo dovoljnog razloga je jedno od osnovnih na ela koje na razli ite na ine povezuje sve stvari u ovome svetu . Po tom na elu nastajanja, to jest ta uzro nost ima dva svojstva, a to je da svaka promena ima svoj uzrok, i drugo, da sli ni uzroci uvek daju sli ne posledice. Uzroci i posledice nisu realni, realni objekti, uzrok i posledice su promene u objektima, promene njihovih stanja. openhauer na osnovu ovakve interpretacije uzro nosti odbacuje ideju da bi Bog mogao biti neuzrokovani prvi uzrok svih svetskih zbivanja, pa ka e uzrok mo e biti samo promena, a Bog niti je promena niti na njemu mo e biti promena, drugo, ideja neuzrokovanog uzroka je protivre na, jer je svaki uzrok promena a svaka promena mora imati svoj uzrok. Najzad, ka e on, mada tu nije najjasniji, realni uzroci su supstancije, a supstancije ne mogu imati ni po etak ni kraj ve to mogu samo imati njihova pojedina na stanja. Kada je re o opa anju - kako mi opa amo, prema openhaueru realne stvari po redu saznanja, mi najpre imamo senzacije, ili ulne datosti. Senzacije, medjutim postoje samo u na em telu, i tom senzacijama najpre pripisujemo formu vremenitosti, stavljamo ih u neki vremenski tok, potom im spolja njim ulom pripisujemo postojanje u prostoru izvan nas. I najzad na razum zaklju uje da su te senzacije slo ene posledice delovanja. "Zaklju uje - nije re o nekom intelektualnom toku, ve je re o intuitivnom pripisivanju uzro nosti. Zna i, saznanje po inje tako to se u na em telu pojavi senzacija i onda biva interpretirana od strane na ih intelektualnih mo i, dobija svoje mesto u vremenskom toku, dobija svoje mesto u prostoru, i na kraju biva interpretirana kao posledica uzro nih delovanja spolja njeg objekta na na e telo. Kada je re o njegovoj upotrebi re i intelekt, openhauer neki put pod intelektom misli i na unutra nji i na spolja nji -3. Postoji nekoliko problema u vezi obja njenja kako je intelektualni duh materijalan, a kako senzacije koje primamo mogu biti formalne, ako je on materijalan i da li je on realan objekt. openhauer e re i da on sam sebe proizvodi.

3

Nedostaje kraj re enice. Ne znam o emu je re .

2

openhauer
O pojmovima Mo kori enja pojmovima jeste um. Videli smo raspodela tih mentalnih funkcija druga ija je nego kod Kanta, razum ima jednu kategoriju, uzro nost, pojmovima pak barata um. Um, s druge strane, jeste jedna od mo danih funkcija, on nije kao Kanta funkcija koji postoji u vakuumu, neodredjena, ve openhauer

iznosi tezu psihofizi kog identiteta, onu najosnovniju. Pojmovi kojima barata um jesu apstrahovani iz iskustva i oni nisu realni, oni predstavljaju na neki na in predstavu predstave. Veza izmedju pojmova jeste sud, istinitost suda zavisi od razloga koji postoje izvan njega, ti razlozi moraju biti dovoljni, a njihova veza sa sudom odredjueje drugi oblik na ela dovoljnog razloga, koji openhauer naziva na elom dovoljnog razloga saznavanja, koje u najop tijem obliku tvrdi da svaki istinit sud mora imati dovoljan razlog za svoju istinu. Tih razloga ima etiri vrste: 1. 2. T o su logi ki razlozi, za sud prisutne premise. Drugo to su empirijski razlozi - da postoji izvesna korespodencija izmedju suda i injeni kog stanja stvari. 3. Transcendentalni razlozi - imate sudove ija istinitost zavisi od samog ustrojstva formi na eg opa anja - vremena, prostora i uzro nosti. Primer: dve linije ne mogu da stvore jedan trougao, taj sud je istinit, a istinit je na osnovu samih osobina prostora. 4. Metalogichki razlozi, kako ih openhauer naziva. To su razlozi koji proist u iz na eg mi ljenja, to da nijednom objektu ne mo emo istovremeno pripisati opre na svojstva jeste istinit sud jer je istina proisti e iz samog ustrojstva na eg uma.

Prostor i vreme Prostor i vreme su uslovi iskustva, i isto kao kod Kanta predmet svih opa anja. Kao takvi oni su partikularni, oni su raznovrsni, ista raznovrsnost, ba kao kod Kanta. U openhauerovoj rekonstrukciji koja nije nu no i Kantova, tu istu raznovrsnost prostora i vremena koja istovremeno predstavlja uslov empirijskog opa anja mo e i sama biti predmet istog geometrijskog samoopa anja. Tu raznovrsnost ine trenuci i ta ke koji su uredjeni tako da svaki element zavisi od mesta koje zauzima u odnosu na druge elemente, trenutke i ta ke. Veza izmedju elemenata te raznovrsnosti jeste ontolo ka, jedan deo prostora jeste takav kakav je zato to je neki drugi deo prostora takav kakav je. Tu vezu na koju ete se pozvati kada budete hteli da objasnite prostorno vremenska svojstva posebnog objekta, tu vezu izmedju njegovih svojstava i drugih svojstava drugih objekata, tu vezu uredjuje tre i oblik nachela dovoljnog razloga, koju openhauer, ba zato to je re o ontolo koj vezi, naziva na elom dovoljnog razloga postojanja. U vezi s tim openhauer ka e da Euklidova geometrija nije prava geometrija da je to jedna pogre na intelektualna ve ba, on ka e da je prava geometrija intuitivna da se ona izvodi neempiri kim istim opa anjem, dok za aritmetiku ka e da po iva na na oj sposobnosti neposrednog vremenskkog toka,

3

openhauer
odnosno brojanja u vremenu. Kao i u prethodnom slu aju geometrija i aritmetika nam ne daju znanje noumena, stvari po sebi, ve samo onih predstava koje su sami stvorili.

etvrta vrsta predstava openhauer ka e, sebe mo emo neposredno saznati u inovima samosvesti. Samosvest se medjutim ne odnosi na subjekt kao subjekt saznanja. Na e samosaznanje mogu e je isklju ivo kada se odnosi na -4. Ovo je malo problemati an termin ako mi ne mo emo saznati sebe kao subjekt saznanja ta je objekt opa anja. Zanimljivo ovde jeste kako on defini e odnos izmedju saznanja i volje, i volje i tela. openhauer ka e da su individualna volja i individualno telo jedna ista stvar, unutra nje i sposlja nje, iznutra saznajemo volju, spolja saznajemo telo. Drugo, JA kao subjekt volje, JA kao subjekt saznanja, je jedno isto ja. Njihov identitet, ka e on, jeste najvi a ta ka jedinstva univerzuma. Njihov identitet ne mo e biti obja njen, i ono se saznaje intuitivno, i ne mo e se dokazati, i predstavlja, ka e openhauer, udo. Delanje se obja njava motivima, motivi su uzroci saznati iznutra. Mi imamo neku predstavu, i ta predstava motivi e na u volju, da pokre e. Kada bismo spolja gledali njihov odnos, to bi bio odnos uzrokovanja kakav nailazimo izmedju bilo kojih objekata u spolja njem svetu. Kad je re o na em vlastitom delanju, imamo jedinstvenu priliku da vidimo kako uzro nost izgleda iznutra. Ovaj uvid nam daje mogu nost da naslutimo ta je to uop te iza pojava, iza na ih predstava. Tu vezu izmedju motiva s jedne strane i voljnog ina s druge strane odredjuje poslednji oblik na ela dovoljnog razlika, koji on naziva na elom dovoljnog razloga delanja. Na kraju ovog spisa openhauer raspravlja o nu nosti. U zavisnosti od toga o kakvim je razlozima re on razlikuje fizi ku nu nost, logi ku nu nost, matemati ku nu nost i moralnu nu nost. Pritom odbacuje ideju apsolutne nu nosti kao protivre nu rekav i da je apsolutno ono to je nezavisno, a da je nu no ono to je od ne ega zavisno. Na taj na in on odbacuje poku aje tradicionalne metafizike da dodju do apsolutno nu nog.
5

Prvo , prirodu realnih odredjuje na elo dovoljnog razloga u svoja etiri vida - to bi bila prva premisa; drugi korak bila bi teza da na elo dovoljnog razloga u svim njegovim vidovima saznajemo a priori, da ga mo emo saznati nezavisno od bilo kog pojedina nog iskustva; tre a premisa bi bila da ono to saznajemo a priori zavisi i proisti e iz prirode na eg duha, koje podse am, openhauer ovde naziva intelekt. Ergo, priroda realnih stvari zavisi od na eg duha. Argument nije ba dobar, zato to opnehauer nije dokazao prvu premisu, da prirodu realnih objekata odredjuje na elo dvoljnog razloga. Kad je re o empirijskoj

4 5

Opet nedostaje kraj re enice. Nedostaje po etak predavanja ovde, jer je bila pauza, a onaj ko je snimao je zakasnio.

4

openhauer
uzro nosti u prvoj vidu razloga, openhaer ka e prvo da svaka promena ima svoj uzrok, da je svaki uzrok deo beskona ne serije uzroka i tako dalje.

Kad je re o prostoru i vremenu openhauer tvrdi da na elo dovoljnog razloga jeste na elo kojim saznajemo prirodu prostora i vremena, to na elo saznajemo a priori, onda ka e da to na elo pojmovno artikuli e Euklidov prostor. Na primer, kada govori kako aritmetika zavisi od vremena, iz toga ne sledi da aritmeti ke operacije koje od toga zavise odredjuju prirodu vremena. To je prvi op ti argument, koji podse a dosta na Kantove transcendentalne argumente.

Drugi argument vezan je za teoriju opa anja, i polazi od pretpostavke da su senzacije najpre senzacije u nama, i da mi iz tih senzacija u nama konstrui emo zapravo objekte kojima pripisujemo svojstva.

O shvatanju subjekta

openhauer polazi od tradicionalnog filozofskog shvatanja Jastva ( shvatanja JA ) kao onoga to predstavlja subjekt delanja oveka, i kao onoga to predstavlja korelat svesti. openhaeur odstupa od

tradicije utoliko to ovo JA ne posmatra isklju ivo kao funckiju razuma, ve kao osnovni izraz volje, a volju ne interpretira kao Kant, i na svoj na in Fihte, kao prakti ni um, ve i taj um posmatra kao izraz slepe volje. openhaeur takodje tradicionalnu tezu o identitetu duha i tela, predtavlja kao tezu o identitetu

volje i tela, ovekov duh koji naziva intelektom u ovom spisu on e izvesti iz volje, pa kad ga bude poistove ivao sa telom on e poistovetiti volju sa telom. On ne vr i prosto zamenu intelekta sa voljom, ve daje pored teoriju kojoj je intelekt izraz volje koji ima razli ite funkcije. Taj intelektualni subjekt jeste saznajni subjekt, on je najvi a situacija volje u prirodi, i na kraju to je subjekt koji mo e da tu volju negira openhauer razlikuje razum i um, kao i Kant, ali razum tretira kao intituivan, prereflektivan. Kad je re o volji u oveku to je jedna nereprezentativna, nepredstavlja ka mo , koja obuhvata osete bolja i zadovoljstva, sva ose anja. Saznajni inovi predstavljaju motiv za voljne inove, i ta veza je saznata unutra njim ulom. Na taj na in postoji odnos uzrokovanja, ali taj odnos ne postoji izmedju samog saznajnog subjekta i samog voljnog subjekta. Taj odnos ne postoji izmedju njih i jedan od razloga bi bio taj to sam subjekt izm e na elu dovoljnog razloga. S druge strane izmedju voljnih i telesnih inova ne postoji odnos, jer su to dve strane istog ina, zna i volja je telo posmatrano iznutra, i razlikovanje volje od tela nije plod teorijske refleksije ve je rezultat neposrednog do ivljaja, a ono to kod openhauera jeste plod teorijske refleksije, to je njihova identifikacija.

5

openhauer
Ovo bi bila neka op ta shema: mi kao subjekti, na subjekat ima dve funkcije, jedna saznajna, druga delatna, saznajni inovi nashi su motivi za voljne inove. Odnos izmedju ove osnovne volje, ovih voljnih inova, nije odnos uzorkovanja ve odnos objektivacije, zna i pojedina ni voljni inovi predstavljaju objektivacije fundamentalne volje. Objektivacije su

omogu ene apriornim formama na eg intelekta, na eg duha. Mi u svom unutra njem iskustvu, navodno, otkrivamo volju, ta volja u racionalnim bi ima kakvim smo mi, umnim bi ima dobija intelekt.

Unutrashnje iskustvo voljnih napora koje imamo jeste jedino iskustvo unutra nje strane duha . To iskustvo se odvija na taj na in da saznajni in uzrokuje voljni in, u tom smislu da daje povoda za njegovo ispoljavanje, a ne tako to proizvodi njegovo ispoljavanje, voljni in nije proizvod saznajnog ina, prema openhauerovom mi ljenju. openhauer pretpostavlja da to jedno potpuno saznanje uzro nosti, na ela dovoljnog razloga, da nam ono otkriva prirodu uzrokovanja uop te pa i onog uzrokovanja izmedju objekata u spolja njem svetu, i na osnovu tog jednog iskustva openhauer zaklju uje generalizacijom (on ka e da je to paradigmatichni sud) - u sebi otkrivamo volju, vidimo kako se ona ispoljava u nama i kroz na e fizi ke inove u svetu, a povodom na ih saznanja, pa ka e da je ta volja koja je bila objektivirana u motivima za delanje, zapravo ono na emu po iva itav svet i to pokre e sve uzro no posledi ne relacije, i da mi saznaju i iznutra sebe samog otkrivamo ta je svet, ta je Kantova stvar po sebi. U spolja njoj prirodi se ta volja ispoljava kao ono to u fizici nazivamo silom, i on ka e da se sila to jest volja ispoljava na tri nivoa: 1. 2. 3. U neorganskoj materiji; U biljkama kao stimulus; Kod ivotinja kao saznanje koje ima motivaciona dejstva, s tim to se kod izvesnih ivotinja uklju uje percepije, a kod nekih i pojmovne predstave. Kod ivotinja volja sti e svest, a u oveku ona sti e i samosvest.

6

6

Pretpostavlja se da je to.

6

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful