Arijana Čulina

Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće

Biblioteka: Femina Izdavač: Profil International d.o.o. Kaptol 25 10000 Zagreb Za izdavača: Daniel Žderić Glavni urednik: Drago Glamuzina Izvršni urednici: Berislav Cimerman i Ana Vraneša Lektura: Milovan Tatarin Grafičko oblikovanje: Renata Puki Oblikovanje ovitka: Ela Svilan Tisak: Profil 3. izdanje, 2003. Sva prava pridržana. Niti jedan dio ove knjige ne može biti objavljen ili pretisnut bez prethodne suglasnosti nakladnika i vlasnika autorskih prava.

Arijana Čulina

Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće

Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je glumu 1989. godine, a danas je kao glumica stalno angažirana u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu. Napisala je dvije knjige za Životinjska posla 1997. i Put-ovanja, lud-ovanja 2001.. Njeina hil-knjiga Šta svaka žena triba znat o onin stvarima 2001. prodana je u 3o 000 primjeraka, a knjiga dramskih tekstova Dvi-tri teške drame za umrit od smija 2002. u 10000 primjeraka. Za dramu Splitska kvatrologija 2002. godine dobila je nagradu Marin Držić. Već treću god i n u nastupa kao glumac kolumnist u em isi j i-Glamourcaffe.

13.C51

Srićaje ka i cesta na kojoj bi uvik tija vozit sam, bez automobila koji ti prethode ili te slijede, nastojeći uvik preteć onog isprid sebe. Ali kad pretekneš jednog, uvik odnekud iskrsne drugi. Pretekneš osobni auto, naideš na kamion, pretekneš kamion, naideš na šleper, pretekneš Šleper, naideš na bager, pretekneš bager, naideš na prikolicu punu pijeska koji ti zasipa i muti staklo. I stalno očekuješ da voziš sam na cesti bez prepreka, a kad ti se to i dogodi, bude ti nekako monotono, postoji opasnost da zaspiš, srušiš se s ceste i survaš u ponor di više nema ničega. Ni prepreka, ni iluzija, ni života, ni sriče - ničega. Goge Bjondina Dl ČUČI SRICA Plave princeze i crne vištice Kaže plavuša svojoj prijateljici: - Razumin da roda donese dite, ali kako pauk može odnit auto, nije mi jasno. Govori jedna plavuša drugoj: - Znaš da sam kupila novu četku za WC? Odgovara druga: - Ne znam, ali menije nekako bolji papir. Znate šta radi plavuša kad dobije blizance? Traži oca drugoga diteta. Zašto su vicevi o plavušama kratki? Da ih crnke mogu razumit. Ha, ha, neka im ga! Predstavljam se onima koji me ne znaju, a svi me znaju u mom zavičaju, samo ptice, cvijeće, prepoznat me neće. Dakle, zoven se Gabrijela, a nadimak mi je Goge Plavuša, ilitiga Goge Bjondina, šta bi u prevodu značilo - Goge Glupača. Ali, nišan prirodno glupa zato šta nišan prirodno plava. Ako vi pak ustvrdite suprotno i kažete, na primjer, šta ona Goge Glupača Č u I OLJE SE ROD T BEZ ONE STVAR! NEGO BEZ SRIĆE

opet pizdi, neću se naljutit, ozbiljno. Previše je kod nas tipova koji se prave pametni, pa je red da se neko pravi i glup, čisto radi ravnoteže. Osim toga, kažu da je mudrost čovika u skrivanju pameti, šta oće reć da našim umovima i ne caruje neka mudrost, s obzirom da se većina pravi pametna. A staje čovik gluplji, misli daje pametniji, to je poznato iz povijesti. Zato je onaj, zaboravila san mu ime, mislim Sokrat, na kraju života reka: Znam da ništa ne znam." E, ali taj se nije rodija na našim prostorima i bija je svjestan svoje pameti, jer je ka geni-jalac koristija 15 mozga, dok prosječni čovik koristi samo 10. Pa sad vi vidite. Ali kad bi oni koji pametuju i vladaju našim sudbinama koristili bar tih 10, bilo bi izvrsno, mada bi se mi zadovoljili i sa 5, sigurna sam. Moj stari kaže da su ljudi najgluplje beštije jer im triba najviše vrimena za naučit govorit, hodat i snalazit se u džungli zvanoj život, dok druge beštije na noge stanu ili polete čim iz one stvari ispadnu. Nas plavuše proglašavaju najglupljim dijelom ionako glupe ljudske vrste. Malo nas ko shvaća ozbiljno. Ali nema veze. Jedan je reka da je ozbiljnost paravan za budale, i ja mu se ovim putem zahvaljujem šta je sta u našu obranu. Većina muškaraca želi ostavit dojam duboke mudrosti i neshvaćeno-sti, na primjer, političari, pojedini kvaziintelektualci i si., a prednost žene je šta nikad ne

može ispast dovoljno glupa. Jer, ženu ako neš slušat, moreš bar gledat. Zato je za političara bolje da to budu žene, jer su muški uglavnom dosadni, teško ih je slušat, a još teže gledat. Dosadni su, spori, ružni i ćelavi, a kad je za govornicom neka žena, sve se to lakše podnosi. Recimo, kad naša ministrica obrane obuče minić, vojnici stanu u stav gledaj, puška na rame i po naredbi opali". Vrlo uspješna je bila i ona rasna plavojka, članica talijanskoga parlamenta, Cićolina - nogica, dekolte, plava kosa valjani su argumenti. Još u osnovnoj školi sam to naučila. Najposjećeniji satovi bili su oni iz zemljopisa zato šta je profesorica imala noge i guze za poludit. Zato ja mislim da bi se mogla prijavit na sljedeće izbore. Iman duge noge, napridna sam i nazadna, jezik mi je jača strana, a obećanja, naravno, neću izvršit. Dakle, pružam ka jedna plavuša sve šta i ostali muški političari, osim šta sam ugodnija za uho, a pogotovo oko i zabavnija za dušu. Ali zabavne ljude, a pogotovo plavuše, ritko ko shvaća ozbiljno, a i mi žene više padamo na maco, tajanstvene, šutljive tipove čije misli moramo dešifrirat i po čijoj nutrini možemo šta dulje kopat. Žene se, zanimljivo, uvik zalipe i padnu na tu mušku kontru - tajnovitost i neshvaćenu genijalnost. Privlači ih šutljivost, samozatajnost, mirnoća i ispitivački, blagoteleći pogled. Gubimo samopouzdanje vrteći se ka srdele na gradelama, plašeći se da ne ispadnemo glupe dok nas promatra i duboko fiksira neki takav začudni ljudski primjerak. Divimo se njegovim neotkrivenim dubinama i nepresušnoj pameti. Pitamo se koje li sve tajne krije u sebi, želeći zaronit šta dublje, kako bi istražile njegova prostranstva. I tako nekim ženama čili život prođe u kopanju po njihovim dubinama, da bi na kraju opizdile glavom u plićak, a umisto tajne otkrile da u sebi obično kriju glupost, a najčešće samo govno. Istodobno, dok većina tvrdi da su plavuše fatalne lomiteljice muških srdaca, jer djeluju nježno i nezaštićeno, sve titule lipote osvajaju crne vištice. Crnke pak svi shvaćaju ozbiljnije i pitam se zašto. Sigurno zato šta su sve plavuše bile princeze, a crnke vištice. I ka takve plavuše su lipo po čili dan sidile na zrnu graška ili svome princu na onoj stvari, dok su za njih drugi radili i skrbili, štitili ih i udovoljavali njihovim zahtjevimaj hirovima, pa zbog toga nisu tribale za svoju sriču Arija Čulin BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

i zadovoljstvo ni prstom maknit, nisu imale nikakvog poduzetničkog duha, a ni potribe za njim, pošto im je sve bilo ionako servirano. Tako ti je inače sa lipim ljudima, često atrofiraju, jer misle da im priroda garantira doživotni uspjeh bez truda. Crne vištice su već rođenjem malo hendikepirane, pa je kod njih taj poduzetnički duh dosta razvijen, jer su one stalno morale smišljat nove zločestoće, kako kome podmetnit i koga zajebat, da bi privukle pažnju koju su plavuše rođenjem stekle. I kad su ih skoro svojim trikovima, čarima i barima pretekle, plavuše su se trgle i skužile igru, tako da su opet u prednosti. Zadržale su onaj naivni umjetnički dojam koji izazivaju u žrtvama, a preuzele poduzetnost crnki. I dok su prije samo crnke žarile i palile, okritale moćnike i njihove novce, ka kraljica Elizabeta i Zaklina Kenedi, danas to rade i plavuše. Ivana Tramp, Seron Ston, Madona vrte muške i lovu oko malog prsta. Doduše, ovo prvo je malo lakše od ovog drugog za vrtit, pošto muških ima više i lakše je doć do njih nego do love, ali ako si pametna i znaš, ništa nije nemoguće, i to zahvalivši samo jednoj tubi plave piture. Ta

mala bezazlena tubica more ti prominit čili život. Na kraju krajeva, ni smedokosa, neprimjetna Norma Džejn nikad ne bi postala fatalna Merlin Monro da nije svratila do dućana i kupila tu magičnu pituru. Za malo novaca dobit ćete samopouzdanje, moć i na kraju krajeva kapital. Mala investicija, velika dobit. Ozbiljno, provajte pa ćete vidit, a ako se plašite da vas neće ozbiljno shvaćat, morete tome doskočit ka, na primjer, naša Hilari Klinton, bivša žena bivšeg predsjednika Bila koji je srušija mit o plavušama. I dok je predsjednik Kenedi pobiga od Zakline u zagrljaj plave Merlinke, Bil nije poštiva tradiciju, već je učinija suprotno - od plavuše Hilari pobiga crnoj Moniki. Taj nagli povijesni obrat spizdija je čilu naciju, a i samu Hilari, koja više nije znala oće li se posvitlit ili potamnit. Oće li pisat ili kakit. Da je mene pitala, ja bi ostavila doli crno, gori plavo, pa nek biraju i kombiniraju. Ali ona je postupila na svoj način i opalila sasvim drugu kombinatoriku. Za vrime predizborne kampanje svoga muža kosu je potamnila da ne izgleda vulgarno, a kad je Bil posta predsjednik, mišju boju kose zaminila je izrazito plavom, da izgleda šta bezazlenije. Ali se zajebala, jer je Bil pomislija da je postala preplava, odnosno preglupa i prenaivna, pa se bacija na crnokosu Moniku koju je bacija na kolina i dopustija da mu popuši. Nakon šta je njemu Monika popušila onu stvar, on je skoro popušija položaj i misto uz Hilari, koja je neposredno posli tog nemilog događaja kosu potamnila, ostavila dojam ozbiljne izigrane pičije i postala dijelom političkog establiš-menta. Sad je sigurna u sebe, kosa joj je plava taman koliko triba, ni manje ni više, glupa je, odnosno pametna koliko triba, ni manje ni više, a uz novu pituru napisala je i nove memoare. U njima je svojom kombinatorikom malo tračala, malo hvalila Bila, izigravajući nevinu žrtvu, odnosno preplašenu, izigranu, ostavljenu princezu i prodala tu priču za milijune dolara, ni manje ni više. Bil je isto napisa memoare i proda ih duplo više, šta oće reć da nikad dobrom pameti ne možeš zaradit toliko love koliko dobrim skandalom. Kad je to vidila Monika, unajmila je ekipu pisaca pa se i ona bacila na pisanje memoara. I tako je ta sveta obitelj postala poznatija po pušenju nego vladanju. Monika popušila predsjedniku i svi postali poznati i bogati. Monika napisala memoare, Hilari napisala memoare, Bil napisa memoare, pa evo odlučila i ja nešto napisat. Plava jesam, poznata jesam, glupa jesam taman koliko triba i pametna sam taman koliko triba. Dakle, svi preduvjeti su tu, samo Šta još nisam popušila predsjedniku. Arijana čulina Lakše je dilit savjete nego pamet - više ih ima Pitaju me ljudi da im dam tu i tamo pokoji savjet. Ti si iskusna, govore. A znate šta je iskustvo? To je ono šta dobijete kad ne dobijete ono šta želite. Ali zajebano je šta to iskustvo uvik dolazi nakon razočaranja. Nemaš ga kad si mlad i kad bi ti tribalo, a dođe u starosti kad ga više nemaš di primjenjivat. Covik lako drugima dili savjete, a istima teško može sebi pomoć. Lako je bit pametan za drugoga. Ja sam ih dilila šakom i kapom dok nisam zagazila u govna života i da sam ih se držala, izbjegla bi i predvidila brojne pizdarije koje su mi se u međuvremenu izdogadale. Covik kojem se osmjehne srića zaboravlja na savjete i umisto da sluša razum, prepušta se bezumnoj srići, a tek kad mu ona okrene leđa, vraća se savjetima, a i razumu, ako ga ima. Da sam ja pročitala sve svoje savjete prije nego san krenila vatat sriću za bradu, ne bi se spotakla i tako duboko zagazila u govna života. Uvatila san ja malo brade, ali kozje, koza mi utekla, a samo dlaka njezine brade u šaci ostala. Sad pročitan pokoji put pokoji svoj savjet i mislin se: A pametne žene, jebate, kako sve zna." Onda pogledan sebe i svoj život i ne mogu se načudit koliko san glupa. A znate šta čovika najviše zajebe u životu? Emocija. A šta bi ja bila pametna da nišan emotivna, a emotivna san za popizdit, i pametna san za popizdit, i

glupa san za popizdit. Pametna san zato šta znan da velike emocije veliko razočaranje, glupa san zato šta se usprkos pameti prepuštam a emotivna san zato šta san glupa. Dakle, kako vidite, očito je da mogu dat nikakav savjet, ali vama mogu ispričat kako je bolje imat dobar savjet, mogu

donose emocijama, sebi ne sriće nego

BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE van ispričat kako san vatala sriću za bradu i zaključila kako se bolje rodit bez one stvari nego bez sriće, mogu vam ispričat kako sam to još dublje zaglavila u govna života i ponešto vam predložit kako i vi ne bi u njima zaplivali. A ako u njih ipak upadnete, morate bit svjesni da, ako sami sebe ne iščupate, drugi će vas s radošću još dublje u njih gurnit. Možda ne iz zloće, već iz čistog sporta i zadovoljstva koje čoviku pruža tuđe propadanje. Tuđa srića nije zabavna, eto, možda samo zato. Covik gledajuć tuđi pad raste u vlastitim očima. Pošto san lajava, ne mogu izdržat i sve ću vam ispričat, sve, a pogotovo zato šta su se i muškarci počeli interesirat za moj život i savjete, i to, kako kažu, ne zbog sebe, nego svojih žena. Ali ne laje pas zbog sela, znam ja to. Mačomeni kupe ka fol ženi knjigu mojih savjeta za rođendan, pa je sami kradomice čitaju u zahodu. A onda mi profondo glasom kažu: - A šta je, Goge, jebate, oš ti meni spizdit ženu i brak, jel, a? - A to spizdit znači osvijestit. A ja im svima kažem da nema straja i ponavljan da nikom ne mogu solit pamet niti dilit savjete ka konfete, ali možda nekim ženama mogu malo olakšat situaciju, dileme, pokazat da uglavnom dilimo iste probleme i da nam je namijenjena slična sudbina. Pitanje je samo ko je svoju sudbinu i kako, kojom snagom vitra, uspija preusmjerit ka jarbol na brodu. I ma koliko mi sudbinu preusmjeravali, ona nas neće mimoić ka ni vitar, samo je pitanje s koje će strane puh-nit i kojom jačinom, da se na kraju brod ne privrne. Ja još nekako držim kormilo i održavam se na vodi zvanoj život, valovitoj, ali možda zato i interesantnoj. Jer, čuj, nije dobro da ti je život ravna voda, ali nije dobro ni da su preveliki valovi, da se ne utopiš. Zato je dobro talasat malo tamo, malo vamo, dok brod ne uplovi u mirnu luku iz koje opet mora kad-tad povremeno isplovit, dane istrune, kaJ čovik. Zato ću svoja iskustva Arijana Č u I i n BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIČE

podilit sa vama da vidite da niste sami u kaseti brokava zvanoj pasji, oprostite, ženski život. Muški su lipši leševi Ne branim ja toliko žene, nego samo govorim o slabijima. Jer, i Bog je bija muško i kad je stvara svit, uredija je sve najbolje za muški rod. Normalno, ka sebi. Nije im da mje-sečnicu, ne moraju rađat, ne moraju se borit za emancipaciju, lakše dozive orgazam i ne moraju sidat kad pišaju, mogu ga izvadit bilo di. I sad, di je tu pravda? Oni su jači, čvršći, sve im je olakšano u životu, a žene su ka krhke, nježne i moraju potegnit za muške, dicu i sebe same. Kažu muški: - Vi žene stalno nešto pizdite i kukate, ali nova istraživanja pokazuju da mi prije umiremo i da ste vi žene izdržljivije, vi ste nama to priuštile, vi ste nas uništile. - S jedne strane, statistike stvarno pokazuju da su žene postale izdržljivije. Na primjer, nedavno su

testirali MIG 21 i stavili onu našu ministricu obrane s minicom na opterećenje od 6,5 G gravitacijskih sila i jednog muškog novinara na 2,5 G. On povratija u masku, skoro se ugušija i totalno onesposobija avion. Pišu novine da su majstori morali vaditi sve instrumente iz kokpita, čistit ih od te bljuvotine i ponovo ih baždarit, a zbog čišćenja tapecirane unutrašnjosti izvađeno je i katapult-sjedalo, donja oplata i po aviona. To je stvarno bila rikavela. Kaže čovik, naškodili mu kumpirići na brzini od 1000 km na sat. A našoj ministrici ništa, moga si je ispalit u svemir, okretat i obrtat sa svih strana koliko si tija. Viš šta ti je žensko, peri, deri! Mislim da muški umiru prije žena od linosti, atrofiraju. Aktivni su negdi do pedesete, a onda, kad ih prođu ti ultimi skoši, zadnji trzaji, ta ludavica, druga mladost, zalegnu i uline se. Malo šetnjica, karte, janjetina, kauč i TV, dok žene, bogme, za čilo to vrime skaču oko njih, oko kuće, diče, unučadi. I sad, normalno da oni prije umiru, to je logično. Jer da žene prve umru, oni bi odma za njima pocrkali, jer ih niko ne bi ima služit. Ali u jednoj stvari su u prednosti. Ženama od napora prije atrofira muskulatura, a oni umru mlađi i budu puno lipši leševi. Bolje da imaju ljubavnicu Šta se tiče ljubavnica, ne znaš je li bolje da ih imaju ili nemaju. Bog je s te strane bija pametan. Nije ima ženu ni ljubavnicu i zato je moga bit objektivan, jer je stvari gleda s odmakom i sa strane. Uvik priseban, vridan poštovanja, strahopoštovanja i svega onoga šta se ne može reć za ljudsku vrstu. Naporni su, jako su naporni. Za popizdit. Misle samo na sebe i kako sebi ugodit, ali kad osjete da ih je minula prva mladost, onda prestaju bit naporni i postaju prenaporni, više nego nesnosni. Dakle, u prošloj sam knjizi objasnila kako se ponašaju kad imaju ljubavnicu. Postanu napadno Ijubazani, poslušni, fini, odnosno sve ono šta inače nisu, redovno se tuširaju, peru noge, zube, parfimiraju i minjaju mudante. Ako pak nemaju ljubavnicu, a boje se starosti, postupak je više--manje suprotan. Uglavnom sva njihova frustracija padne ženi na teret. Svako dvi ure se važu i izvještavaju koliko imaju kila, koliko su se digli, koliko pali. I dok im kile uglavnom skaču obrnuto proporcionalno, alat im, odnosno ona stvar, uglavnom pada. Izvještavaju o broju i kakvoći probave, analizirajući je do u tančine. Toliko da ti dođe za povratit. Žale se Č u I OLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE

na ovo i ono, motaju po kužini, kuvaju, kemijaju neke čudne čajeve i medikamente za prostatu, probavu, protiv gripe, za jačanje organizma i imuniteta. Mišaju sto vrsta egzotičnih i domaćih trava, bili kruv zamine crnim, glavna literatura postaju im knjige i savjetnici za očuvanje mladosti i zdravlja, priručnici za bolji i zdraviji život, vitaminska biblija, liječenje prirodnim travama, knjige za život bez stresa, savjetnici za bolji seksualni život u šezdesetim, knjige za zdravu prehranu i čišćenje organizma, knjige s uputstvima u kojima se govori o nemiješanju bjelančevina i ugljikohidrata, nekonzumiranju voća posli jela radi fermentacije, varenja i probave, te lijeganju nakon ručka na livi bok. Nakon iscrpnog svakodnevnog iščita-vanja uputstava pune kuću preventivnim sredstvima, u strahu od bolesti ili, nedajbože, naprasne smrti, toplomjerima, tlakomjerima, reumatskim grijačima, vitaminima, mineralima, a kad počnu dodavat svemu tome i prirodni antibiotik

-češnjak, znaj da im je ljubavnica odlepršala. Čila kuća počne smrdit od luka, kuvanog vina, rakije i ostalih domaćih mirisnih preventivnih medikamenata. I sad, nakon svega toga, a pogotovo detaljne analize probave, kako će žena imat želju za seksom s njima? Nikako. Dakle, nakon šta smo se jedva riješili očeve ljubavnice, zahvatili su nas problemi ove vrste muškog preživljavanja, preventivnog djelovanja u svrhu očuvanja vječne mladosti, snage i borbe protiv naprasnog i bilo kakvog umiranja. Dolaskom tih uglavnom dosadnih, a ponekad i smrdljivih problema, zaključujem da nišan sigurna je li bilo bolje dok je dragi tata ima ljubavnicu ili sad kad je osta bez nje. Jer, ljubavnice i ljubavnici ljude drže u životu. Pomlađuju ih, drže u fit formi, daju im volju da se urede, namirišu, da ne klonu duhom, vraćaju ih u mladost, nose na krilima nade, tiraju ih čitati pametnije knjige od pukih priručnika za preživljavanje u srednjim godinama. Siromašni ljubavnici u poodmaklim godinama nečim moraju fascinirat mlađahnu ljubavnicu, pa ako nemaju love, moraju se bacit na čitanje filozofskih knjiga o svemiru i postanku života, kratkih sadržaja svjetskih bestselera i klasika, pošto za integralne tekstove, uz to šta su komplicirani, nemaju vrimena ni živaca s obzirom na godine. A oni pak najambiciozniji, taman kad mukotrpno stignu do kraja, uglavnom zaborave na početak. Ljubavnici ljudima obnove dušu i tilo, iscide sve ono iz čovika šta možda nije ni sam zna da ima. Ta ljubav tira ga da proba ovo i ono, napada sa svih mogućih strana i puca iz sveg raspoloživog oružja, tako da čovik sam sebi postane glup, lud, zanimljiv, šašav i otkačen. Šta je u svakom slučaju bolje od dosade koja ga snađe kad ostane bez ljubavnice i koja na kraju padne na teret njegovoj ženi. Ljubavnici, dakle, pripadne radost, a ženi žalost. Nakon ljubavnice dolazi mirenje sa sudbinom i postojećim stanjem, borba za starost, ako je neko bija u godinama u kojima je bija moj otac. Goge, ne znan šta ću s njim - nedavno mi se požalila mater. - Valja se čili dan po kući. Ide iz sobe u kužinu i natrag. Da bar oće malo izać iz kuće. Ne mogu se naviknit da mi je čili dan uz guzicu. Dođe mi da nazovem onu njegovu bivšu ljubavnicu i zamolim je da ga malo primi dok se ja odmorim. A ždere toliko tog češnjaka da mi čila posteljina i soba smrdi, a o seksu da ne govorim, moš mislit kako mije. Dođe mi da se ugušim. Jedva sam ga navikla da se pere doli, sad tribam i gori. A stvarno - govori jučer moj jedan prijatelj drugom idemo lipo mi muški na ljetovanje, bez žena, pa ćemo pustit brade i nećemo se prat deset dana. - Jebate, izgleda da se oni s-amo zbog nas, Ako je tako, tribaju nam zahvalit da nisu i plisnavi. - Jede taj češnjak ka kruv - nastavila je ?r, sve dok je otac, koji je nešto načuja, nije prikinija. A to vama smeta! Staja mislin na sebe i svoje zdravlje! Sad vam smrdim. A nisam vam smeta ni smrdija dok sam zaradiva za vas. Onda sam vam mirisa ja i pare. Ali odsad će Stipe okrenit ploču i malo mislit na sebe. U grob bi vi mene otirale, ali ako neko u ovoj kući triba tamo otić, bolje vi, nego ja. Trpija sam i ispunjava svaki vaš hir, a sad ćete vi malo trpit mene. Stipe, šta se bojiš toliko za svoje zdravlje? Šta se treseš i kontroliraš? Pa ti si zdrav muškarac - smirivala ga je mater. Razumila bi te da imaš neku bolest, recimo rak, ali ovako... Rak, jebate rak! - skočija je ka oparen stari. - To bi ti meni tila, ni više ni manje nego odma smrtonosnu bolest.

Ma to san ja samo rekla za primjer, Stipe moj. Za primjer, pa odma najgori, smrtonosni - nastavija se derat. - Sta sebe nisi navela za primjer, znan ja te vaše pri mjere, to bi ti tila sad kad san vam sve stvorija, da odem, a ti da nađeš ljubavnika. Ali neće Stipe. Ne da se Stipe. Ne, ne. Tako je govorija moj otac, a ni muž nije bija bolji. Jedno jutro, u cik zore, dok sam duboko spavala, drma me svom forcom i budi. Goge, Goge, diži se, šest je uri. A di ću sad u ovu uru, jesi popizdija - pitala san ga, trlja jući još krmeljave oči. Idemo Goge kontrolirat krv. Koju krv, šta ti je - pitala san ga. Našu. Idemo prigledat krv - pizdija je i dalje. Pregledavaj ti svoju, meni je moja dobra - odgovorila sam i okrenila se na drugu stranu. jli on se nije da odvratit, BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE navalija je i šija mi na glavu. A šta neki ljudi znaju bit uporni, za popizdit, da mi je samo pola te upornosti, bila bi predsjednica države. Ali eto, Bog se tu pobrinija. Ko nema talenta, mora imat upornost. I tako, šta ću, radi mira u kući učinila san i to. Digla se, istuširala, popisala u praznu teglu od pekmeza koju mi je uvalija, a kad smo sili u auto, u onu praznu ruku uvalija mi je svoju punu teglu. Nemoj samo izmišat te pišote - upozorava me. Neću izmišat, neću, nišan blentava. Na tvojoj pišoti su nacrtane marelice, a na mojoj šljive. I vozi on, vozi, a ona pišota se trese li ga trese, a ja se mislin: Pogle, jebate, šta ti je život, ljubav i romantika. Prije mi je poklanja dezodoranse, a sad mu pišotu nosin. A na šta se ovi život svede. Dobro je reka oni Sekspir da je ljubav kratkog daha. Uvik je nešto spizdi, ili bolest, ili glupost, ili smrt, ili pre-vara. Uglavnom, to šta je vodija mene sa sobom, nije me vodi-ja šta se brinija za moje zdravlje, nego da vidi koliko san zdrava za njega trpit. Posli, kad je vidija da je moćan, otpuva je. Puca nj u prazno Tili smo imat dicu, ali nismo mogli. Sami ćorci. Pucanj u prazno. I kad je stiga uredan nalaz krvne slike, nagovorila sam ga da ode napravit i spermogram. Mislim se, kad se već oće pregle-davat, nek prigleda i onu stvar. Dosadilo mi je bit jedini krivac. Sla je on mene na pregled, ali kako se po medicini prvo mora prigledat muško, nekako se, mada nerado, odlučija na taj korak. - Oš da poden s tobom? - pitala sam ga, ne bi li ga odobrovoljila, jer muškima je puno lakše prigledavat krv nego spermiće. Tu im direktnp u ego diraš. Jer kad je rič o muškim stvarima, oni e u OLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

vole ostavit dojam rasplodnog bika i vrhunskog jeba... Znate onaj vic kad je Mujo svršija u bolnici zbog probavnih smetnji? Nakon šta se grčija i presavija od bolova čilu noć, doktor gaje izvijestija da je problem vrlo ozbiljan, našta ga je Mujo zamolija: - Molim vas, doktore, ako umrem, recite svima da sam umra od side. -Zašto - pita je doktor. - A eto, ako već moran umrit, tija bi umrit ka jebač, a ne ka seronja - odgovorija je uznemireni Mujo.

Oš da pođem s tobom - pitala sam bivšeg još jednom. Zašto? - odbrusija mi je mrgodno. Pa da moš lakše svršit - odgovorila sam. Ajde, jebate, ostani doma, budeš li išla sa mnom, neće mi se ni dignit - izdera se i otrgnija sliku gole ženske s kalendara, onu šta kamiondžije višaju po autu da imaju bolji pogled na cestu. Malo san se ofendila, ali mislin se: ,,Aj, i onako ide u doktorice, pa nek drka na koga oče." Može na sliku, doktoricu ili medicinsku, svejedno mi je. Ove dvi mu očito nisu tile dat, pa je ipak okačija sliku na kvaku i udri, napunija bočicu i već nakon par dana doša po nalaze. Šjor, spermogram vam se popravija - rekla je doktorica. Kako popravija, jebate, ovo mi je prvi put da kod vas drkam - odbrusija je bivši. Skužajte, ali od jednog tipa spermatozoidi toliko sliče na vaše da smo stvarno mislile... Koze, glupe ženske, jebo vas ja, nemojte da vas dovatim, pa ćete vidit čiji su koji - procidija je i zalupija vratima. A zdrav je, ljudi moji, moga bi s njim kamenje cipat! Ima je, eto, dobru krv, spermiće, sve, sve, a ni ja nišan bila za bacit, ali kažu da neki parovi zajedno ne daju ploda. Znan i osobno nekoliko takvih slučajeva. Budu ljudi skupa deset godina i ne mogu imat dicu. Rastave se i dobiju ih sa drugim partnerima. Uglavnomi on i moj stari nastavili su dalje sa svojom samonjegom i samokontrolom. Obojica su čak uvjereni da će se uskoro pronać lik za dugovječnost. - Vidit ćeš da će pronać lik s kojim ću se ja ponovo vratit u dvadesetu i živit tristo godina - govorija je oni moj, a ja sam ga samo slušala, slušala i mislila: A, glupih muških, jebate." Pa šta ako, na primjer, i pronađu takav lijek, a njega onda opiz-di auto? Sapunica počinje - nastavci su u modi Neosjetno sam vam, eto, već počela dilit savjete, a i prepričavat svoj život. Imam vam puno toga za reć, pa ne znan odakle počet, čemu dat prednost. Zato ću ja govorit, a vi dajte prednost onome čemu budete tili. Tako je najbolje. I nemojte mi zamirit šta mi misli priskaču, jer je to kod nas u Dalmaciji normalno. Mi vam u jednom razgovoru obrađujemo pet tema, i to istodobno. Govorimo svi uglas i, za divno čudo, svi se ra-zumimo, pa čak i kad se ne razumimo. Bitno je da priča ide. Stručnjaci kažu da su žene sposobne u isto vrime radit pet radnji, dok se muškarci mogu skoncentrirat samo na jednu, a to datira još iz kamenog doba, kad su se morali usredočit na plijen, dok su žene morale izoštrit sva čula kako bi čuvale špilju. Zbog toga smo mi sposobne radit tri radnje: gledat TV, kuvat ručak i pričat s prijom priko telefona. A oni, pošto su ograničeni, mogu radit samo jednu stvar. To je razlog zašto pizde kad gledaju utakmicu, a žena i dica zuje uokolo, dok draga supruga redovno pita: Dragi, koji su naši?" Kad napuste radnje i prepuste se priči, muški se izjednačavaju sa ženama, pa čak postaju i veće babe lajavice. Sudeći po tome, naši muški malcice odstupaju od tipičnih izdanaka pračovjeka.

A r i j a n a Ću BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

Odlučila san napisat nastavak svojih dogodovština, jerbo svaka značajnija faca danas piše knjigu. Ko god kupi kompjutor, napiše neku knjižicu ili memoare, pa se mislin: Nišan ni ja zadnja štraca, iman i ja štošta za reć, neka se čuje i moj glas i moje misli koje su sabrana djela i koje bi bilo šteta ne podilit s vama. U điru su, dakle, nastavci knjiga, filmova, serija pa pišem i ja nastavak sabranih djela o svom životu. Moja mater obožava nastavke, pogotovo ljubavnih sapunica, ali koliko god ih ona obožava, otac ih prezire iz dna duše. Morate razumit žene koje to vole. Dok mišaju banalni ručak, gledaju uzvišenu romantiku. Osim toga, scenarij je takav da moš pogledat svaku desetu epizodu i neš ništa propustit, inače čovik ne bi moga povatat sve konce, pošto ne bi ima vrimena nacrtat se baš svaki dan u isti sat na istom mistu isprid televizora. A radnja teče lipo, polagano i dosadno. Moj otac, naravno, pizdi na te serije, pogotovo zato šta se emitiraju za vrime ručka. Govori: - A jeba im pas mater, uvik daju te serije za vrime ručka, i uvik tamo svi plaču. A šta toliko plaču, jebate, pari da im je loše u životu. Sve sami bazeni oko njih, a kako bi tek plakali da moraju radit ka ja po čile dane i da su im ruke izgrižene od razredivača ka moje? Njima je jedini posa gledat kako će ko kome napakostit i ko će koga iza kojeg grma povalit. A, brate, izjebali su se svi međusobno! Ne tribaju mislit kako priživit od prvog do prvog ka ja. Imaju love ka govana i plaču, a šta bi onda triba ja? Ubit se? E, daje taj u seriji kopa čili dan u rudniku, ne bi on tu meni pizdija i plaka zbog neke pičkice, nego jedva čeka nešto poist i zavalit se. Pa kad se tako, kume moj, umoriš, padneš ka pokošen, nema neuroze. Uglavnom ja i mater bi, čim bi zazvonija na vrata, stišale ton, a ostavile sliku, šta se u potpunosti slagalo s atmosfeom koja je vladala za stolom. Buljile smo u TV trpajući mahinalno hranu u usta, pošto je duhovna hrana bila jača od one koju smo žvakali. Otac je i dalje pizdija, ali ništa nije pomoglo, jer nikakve prijetnje nisu mogle spriječit našu znatiželju koja nas održava u životu. I pošto virujen da ste i vi samo kurijožast svit, ispričat ću vam nešto o svom, Zdeninu, očevu, materinu, susidovu životu i životima svih onih koji su se u međuvremenu našli, utkali ili prisikli moj put. Ispričat ću vam neke pizdarije iz djetinjstva, jer o tome ionako svi pišu, neka ovo bude jedan roman toka svijesti ili toka misli. Može sve to danas u vrimenu kad ne znaš ko je kome muž, a ko ćer, ko je glup, a ko prodaje pamet, ko stručnjak, a ko foler. Uglavnom, eto, nastupila je jedna opća demokracija mišljenja i ponašanja, sve je dopušteno i moguće. Sve more bit, a i ne mora. Logika je postala jedan vrlo fleksibilan pojam. Danas je najlakše nekom, šta bi rekli, skužajte na izrazu, prodat muda za bubrige. Zato će i u ovom mom štivu bit raznorazne kombinatorike. Neka ovo bude jedan demokratski roman u kojem ću ja lipo pisat kako oću i šta oću, a vi možete glasat za njega ili protiv. Ispričat ću vam šta mi se u međuvremenu izdo-gađalo i šta mi se nije izdogađalo, šta san tila da mi se dogodi, a nije, šta nišan tila, a dogodilo mi se, di san sad, a di san mogla bit, di san bila, a bolje da nisam, šta san tila, a šta je Bog odluči-ja, šta je Bog tija, a ja ga nišan čula. Kome se ispovidit? Čovik se mora katkad nekome ispovidit i olakšat dušu. Ali, pitanje je kome. Prijateljice su lajavice i tračerice. Uglavnom ne govore o svojim, već samo o tuđim problemima koje Č u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

prenose na druge, drugi na treće, tako dugo dok epidemija trača ne uvati čili grad, okolicu, pa i šire. Psihijatri su skupi, a poneki ne mogu ni sami sebi pomoći; svećenici su isto samo ljudi, pa ti na kraju ostaje samo Bog. Ja imam potribu koji put otić u crkvu, ali uglavnom sama, onako, ja, Bog, Isus Krist i Divica Marija, fejs tu fejs. Kleknem isprid Gospina oltara, osjetim neki mir u sebi, zastane mi dah, prestanem disat, ništa ne tražim, jer odavno sam navikla da nije dobro ništa ni od kog puno očekivat, pa ni od Boga. Pitat, ono, Daj mi, Bože, ovo ili ono". To nije dobro. Ona poslovica nije luda, koliko se god takvom na prvi pogled činila. Coviče, čuvaj se svojih želja." Jer, fakat, kad god san nešto jako zaželila, opizdila san glavom u zid. Bog sigurno ima sa mnom, ka i sa svim nama, neke planove, zato i stavljam svoju sudbinu u njegove ruke, koja je, tili mi to ili ne, od samog početka tamo i bila. Volim stare crkve. Odišu duhom vrimena. Svit uvik fascinira proteklo vrime, ljudi koji su njim protutnjili i tragovi koje su ostavili. Covik osjeća neko strahopoštovanje prema tim tisućljetnim bovanima isprid kojih stojiš i pitaš se: Bože, di je sad svit koji je ovo gradija i isprid ovog oltara se molija?" A malo ko od nas razmišlja da će im se uskoro pridružit. Draže su mi stare crkve, ka Sveti Duje, nego pregršt ovih novokomponiranih zdanja. I ne volim gužve, mase ljudi koji se guraju i mise svećenika koje redovno ne razumin. Dosadne su, mislim, uglavnom su dosadne. Zabole me noge i leđa dok stojim i slušam ih, a ako sidnem, još je gore. Svaki čas se moraš dizat i spuštat, sidni, dignj se, sidni, digni se. Najdraže mi je kad sviraju orgulje, to je lipo, ali mi nije drago kad svećenici počnu urlat i pritit se strašnim sudom. Ne razumin zašto uvik govore blago siromašnima", a žive bogato. Odjeća im ne izgleda baš ka u Svetog Frane Asiškog ili Isusa Krista, koji je oda u japankama, zavijen u neke lancune. Kako je govorija, tako je i živija. Iša pješice, propovijeda i živija pod vedrim nebom ka pravi svetac, a tako su bili obučeni i njegovi apostoli. A današnji popi odaju u robi optočenoj zlatom, žive u vilama, ne odaju u japankama i voze se luksuznim autima. Ne volin se ispovidat ljudima. Ali tila sam učinit materi zadovoljstvo, pošto se ona stalno ispovida pa nagovara i mene. - Ajde, Goge, biće ti lakše - stalno me nagovarala. - Bog sve čuje, zna i oprašta. - Bog da, ali šta pop ima s tim pitala sam je pitanje na koje mi nije tila ili nije znala odgovorit. Ali, kako bi je odobrovoljila, na kraju sam ipak otišla na tu ispovid. Stala san u red dok se upravo održavala misa na francuskom i čekala, čekala, čekala. Po ure, pa uru, uru i po, dvi, a u redu sve žene, nigdi muškog na vidiku. Sudeć po tome, mi smo puno veće grišnice od njih. Oni, eto, uz to šta nemaju mana, izgleda da nemaju ni grija. I dok su grišnice čekale red za oproštenje grija i prosvitljenje duše, oni su sidili i čuvali ženske torbe nakon šta je svećenik priko mikrofona napomenija da okolo ima lopova. Bože oslobodi, pa zar i na tako svetom mistu?" pomislila san, ne virujući ušima. I čekan ja tako, čekan, a uvik zadnja u redu. Svi skaču priko mene, ka u banci; u samoposluzi više poštuju red. - Gospodo, šta ste došli na ispovid kad skačete priko reda? odbrusila san jednoj kad mi je dopizdilo da me na tako svetom mistu prave pizdom. - To vam je već grij - rekla sam joj -niste tribali onda ni dolazit. A ova me samo ošinila, prostri-lila pogledom i ladno prošišala, za njom druga, pa treća, ka da ja tu nisam postojala ka neka činjenica, nego ka neka mona. Došlo mi je da ih opizdin šakom. Ali, kako san fina za popizdit, nišan tila pravit skandal zbog onih Francuza, da bar prid strancima ne pokazujemo kakvi smo. Čekala san, čekala, bila strpljiva, sve dok za dvi ure nišan konačno zauzela misto pokraj debelog popa u tisnoj ispovjedaonici. Osjećala sam se ka

Čuli BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

da sidin na zubarskoj stolici. Knedla mi zastala u grlu, dok su mi se ruke znojile, a prsti nervozno stiskali. Ma, mislim, nije ugodno. Nišan se volila nikad ispovidat. Samo kad san bila mala, pa me mater tirala. Onda bi rekla popu da san beštimala, pljucala po cesti, gađala u teatru orkestar bombonima, šarala po zahodu u novoj školi, dala Joki da me uvati za cicu, poslala učiteljicu u pizdu materinu, stavila joj žvaku na stolicu, guštericu u torbu, i tako. A sad san, eto, osjetila istu tu frku i knedlu. Ali dobro, kad san već pritrpila dvi ure stajat u redu, odlučila san ić do kraja. Između mene i popa nije bilo ograde. Više bi volila da je. Bilo bi tajanstvenije i ne bi se morali gledat ni njuškat, s obzirom da je ovi bija star, debel, ćelav i mastan, a dok je go-vorija, iz usta mu se širija smrad mortadele i češnjaka. Frflja je i mljacka ka da su mu puna usta sendviča. Jesi udata? - pita me gledajući u postole. Nišan, odnosno bila sam - odgovorila san isto gledajući komad njegove postole. A sad? - pita dalje. Sad živim s tipovima - šapnula sam. Kako? - pita on. Nako - odgovorila sam. Kako nako? Pa nako, znate, nako. Jel ko muškarac i žena? - pita on. A nego kako! Ne valjda ko muškarac i muškarac, mislim, s obzirom da sam žena. - Vidim ja, on pomalo popizdija. Govori: - Prestani živit bludno. Možeš se ispovidit samo prid smrt i da ti nije palo na pamet ić na svetu pričest. Izašla ja ka oparena. Mislim se: Jebate, koji krele, jebate, neugode! A šta ako umrem iznenada, pa se ne stignem ispovidit? Bolje da nišan slušala mater, bolje da nišan ni dolazila, bolje da sam slušala svoj unutrašnji glas, bolje da...", pritumbavala sam dalje. Ovako sam ispala pizda nad pi... i grišnica nad grišnicama. Pa i Isus Krist je Mariji Magdaleni sve oprostija, a meni ovi ovako! A to nije čudno - šta je čovik veći, spremniji je na opraštanje drugome. Mislin si, jebate, on će ić u paka, a ne ja. Bog je naredija da se čoviku, kad se pokaje, tribaju oprostit griji, a onaj tamo glumi veću facu i od samog Boga. Ali nije to sve. Jedna prija, nisam vam ju spominjala, tila je da joj budem kuma ditetu na krštenju, a pop zabranija. Kaže: - Ne može, ona je raspuštenica i ne može. - A jebate, je li to za popizdit! Mislim, bivši je od mene napravija budalu. Srce mi slomija, njegova me mater šutnila nogom na ulicu ka pasa i sad san ja grišnica koja, eto, ne samo da se ne može ispovidit, nego ne može bit ni kuma. I sad, kako se ja mogu osjećat, pitam ja vas, i tu ekipu u crkvi. Nedavno je Papa optužija neke popove da su pedofiličari. A onoga popa crnca, koji se nedavno oženija Kineskinjom pa rastavija, primili su natrag u Crkvu, i to ne da bude kum ditetu, već na staro radno misto, da drži mise. Znači, nakon rastave on opet more bit pop, a ja ni kuma. A di je tu logika, majke ti! S obzirom koliko je svita danas rastavljeno, pola kugle zemaljske živi grišno. I bez obzira ko je kriv, a ko prav, svi snosimo istu krivnju, jebeni i

pošteni. Ni jedni ni drugi ne mogu se ispovidit. I di je onda tu pravda, jebate? Nek on uzme moje prezime Govore da je danas svaki drugi brak razveden i da kod Pape čeka puna hrpetina papira onih koji traže razvod. Ne znam zašjto suse ženili kad se liše svita rastavlja nego sastavlja?

Čuli BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

Dobro je rekla ona Ketrin Denev kad su je pitali zašto se nije udavala: A zašto bi se udavala ako postoje rastave koje dobiješ bez problema." A u Maleziji su se počeli rastavljat putem SMS poruka. To mi je za popizdit! Ljudi se upoznaju priko Interneta, vode ljubav ljubeći ili drkajući na nečiju sliku priko kompjutora, a rastavljaju se putem SMS-a. Znači da se faktički ne moraju ni vidit. Takvi su brakovi danas izgleda najuspješniji. Najdulje će trajat. Šta se ljudi manje vide, manje je razloga za sukob, a ako se uopće ne vide, ka u ovom slučaju, svađa je izbjegnuta i ljubav vječna. Zapravo, meni nije ni jasno zašto se danas ljudi uopće vjenčavaju kad se mogu opaljivat i živit skupa i izvan braka te tako lipo izbjeć svu onu blesavu papirologiju oko udaje, rastave, promjene prezimena do kojeg je muškima strašno stalo. Nije mi jasno zašto bi mi žene uopće minjale prezime. Pola života imamo jedno ime, a onda nam muški hoće nametnut svoje, kako bi nas obilježili, žigo-sali ka svojinu i stoku koja pripada njihovom stadu. Ka šta pas zapisa svoj teritorij. To je meni totalno blesavo. I one crtice koje razdvajaju dva prezimena su blesave. Ta crtica između dva prezimena je već ženski bunt protiv gubitka identiteta i totalnog prisvajanja. Uvođenjem crtice počela je borba za osobnost, identitet, počela je emancipacija. Ali opet žene nisu imale muda da odbace muževo prezime, nego, eto, da jadniku udovolje, stavile su crticu. Opet su stavile na vagu, more bit, a i ne mora, tvoja sam, ali i svoja, jebena sam i poštena. Nekad ta crtica zbog diče možda i nije imala smisla. Ono, nek se čila obitelj isto preziva. To je O. K., ali pošto danas više ljudi živi u izmišanim, kombiniranim obiteljima, crtica je sve više. Pošto, recimo, preudata žena ima jedno prezime, njezino dite iz prvog braka tatino prezime, dite iz drugog braka prezime svoga tate, a novi mamin frajer, naravno, svoje. I zar to nije živi pičvajz? I koja to crtica more riješit, pitam ja vas? Pošto su muški danas puno zajebaniji, žene su prisiljene iz praktičnih razloga češće minjat muževe pa, kako se vrimenom množe, postoji opasnost da sva prezimena ne stanu na vrata ili da od čestih minjanja stari poznanici više ne znaju o kome se radi. I sad, kad bi se ja ponovo udala i umisto Goge Bjon-dina prozvala Goge Pumpeta, vi ne bi znali o kome se radi, jel tako, budite iskreni. A to bi bilo šteta za naciju. A žene ne žele minjat muževe ni prezimena, ali su prisiljene. Jedna je glumica tako rekla: Tila sam imat veliku obitelj, sedmoro diče i muža, ali, jebiga, ispalo je obratno." Ne znam kako se ta preživala, valjda nije imala sedam prezimena. Zato se ja više neću zajebavat s tim prezimenima. Ako se budem drugi put udavala, nek on lipo uzme moje! Zašto bi ja redala njihova prezimena i tako

pokazivala svitu koliko me budala zajebalo. Znam, doduše, jednoga koji je uzeo prezime od ženina bivšeg muža zato šta je zvučalo aristokratskije od njegova seljačkog. Ima i toga. Od starog muža žena je tako dobila staru titulu, a od novog mladi ku..., a skoro mi je izleti-ja! Zapravo, sve se to može izbjeć ako se izbjegne brak. Najbolje se zato ni ne udavat. Brak ima smisla jedino ako je dobra trgovina u pitanju ka, na primjer, među bogatima, među kojima su rastave i najčešće. Svatili su da je to unosan posa i da tako priko noći svoje ionako veliko bogatstvo mogu udvo-stručit. Svjetske zvižde nakon nekoliko dana brakamraka traže svitlost života, odnosno razvod i lovu, ka, recimo, ona Mari Prišli i Nikolas Kejdž ili Dženifer Lopez i onaj njezin, Liza Mineli i mnogi drugi. Bogati i slavni razvode se da bi bili još bogatiji i slavniji. Jer, mnogi od njih su čuveni uglavnom po skandalima i mnogobrojnim brakovima i razvodima. A iz svakog brakažene izlaze teže za koji miljončić, i ,tQ se onda

e u i BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

isplati. Ali šta ćeš ti tražit od ovih naših, kad su goli ka crkveni miševi. Još je dobro ako te ne pokradu. Osim toga, muški se danas plaše braka, pogotovo oni situirani. Po tome odmah znaš je li netko dobrostojeći ili nije. Siromašniji lakše pristaju na brak od bogatijih. Evo zašto. Ako su iza nekog bogatuna dva-tri braka, a dobrostojeći je, biži. Tu nema sriće. Taj se više neće vezat iz dva razloga: prvi je šta se istrošija kod prethodnih razvoda, a drugi šta je zaključija da za tu lovu more minjat ženske kad oće. Vezat će se eventualno kad više ne bude upotrebljiv, na vratima staračkog doma. Tad mu je kapital manje potriban od žene i spreman ga je u nju uložit. Oni siromašniji puno su spremniji na brak, jer ih to ionako ništa ne košta, a možda još nešto i izvuku. Eto tako. Rekla sam vam, samo da se zna. Triba se na njih izderat Dakle, većina je svita danas rastavljena, a i oni šta su u braku sanjaju samostalnost, sigurna sam. Sritni brakovi su ritka vrsta, tribalo bi ih zakonom zaštitit i pokazivat ka muzejski primjerak našeg tisućljeća. Danas ljudi sve čine zbog love, a kad vidiš šta ona donosi, nije ni čudo, reka je onaj Oskar. Dakle, ta lova ženama omogućava samostalnost, a samo siromaštvu i strahu od samoće mogu pripisat šta još žive u okovima zvanim brak - osim ritkih časnih izuzetaka kojih je manje od pola posto. Sigurna sam sto posto. Govori mi jedna prija: - Jebate, Goge, ovo mi je proliće nekako udarilo u glavu, udarilo mi u gornju, u donju, sve se u meni probudilo. Da mi je poslat kvragu dicu, kuću, muža i otić u neku avanturu. Ludi avanturist čuči u meni, ,a ja mu ne dam da se iživi i realizira, trpim brak-zatvor i svjesno trunem. Žene, dakle, za to nalaze sto razloga, govoreći sebi: Moram ga trpit zbog diče." Ne mogu ja sama, nemam sredstava za život." Bolje ikakav, nego nikakav." Pa ko bi mene ovaku tija i trpija?" I da nađem drugoga, sve bi bilo isto. Oni su ka zahodi, ili zauzeti ili posrani." Nije lako živit sam." Ne triba prolivat šporku vodu dok ne nadeš čistu."

Svaki ima neku manu." Ko će sad tražit drugoga i navikavat se na tuđu guzicu i genitalije." Nije ni on loš." Ima i gorih." Pa bolje da hranim njega, nego kućnog ljubimca." Sigurna sam da je svaka žena u braku izrekla u sebi bar jednu od tih rečenica, sto posto, bar jednu. Koja kaže da nije - laže ka pas. A ima ih koje neće da govore o svojim problemima i prikazuju život u ružičastom. Tako jedna godinama govori da nema problema, osim šta ja znan da ne more spavat s mužem, jer mi je rekla njezina psihijatrica. Sve se to sazna. Kad-tad. Naše lokalne obavještajne službe, ilitiga radiomileve, rade non-stop. I dok jedni, eto, trpe sve da bi sačuvali pakao zvan brak, drugi se rastavljaju iz raznoraznih razloga. Zbog nedostatka živaca, strpljenja, tolerancije, samoživosti. Zbog neslaganja karaktera, seksa, ili mu se previše diže, pa nije dobro, ili mu se premalo diže, pa opet nije dobro, zbog kredita, dugova, prekomjernog znojenja i hrkanja, mljackanja, a jedna je, bogme, navela da se rastavlja jer njezin piša po dasci. Jaje razumin, to ArijanaČultna je i meni išlo na živce, za popizdit. Ne moš tim muškima nikako objasnit da dižu dasku kad ga istresu. I koliko god sam na svog pizdila i upozoravala ga, isto mi se vatalo, na kraju sam je opet ja morala uvatit prstima. I kad bi skupila sve bakterije, bacile i ostalu gamad, bubnula bi s njom s visine svom forcom da se skroz-naskroz neinfetan. Slušaj, daska služi da se vrati nakon velikog i malog sra nja i pišanja na svoje misto - govorila san mu. Slušaj, meni je logičnije vidit zahod dignute daske odgovorija bi mi. Slušaj, jebate, da je logičnije, onda ne bi dasku ni stav ljali. Slušaj ovo... slušaj ono... Trajalo je unedogled nadjebavanje, jer te razlike u ženskom i muškom mozgu nijedna daska neće moć nikad premostiti. Kad vidiš da nema pomoći od govorancije, najbolje je prić na djelo: ja je, dakle, spustin, on je digne, ja spustin, on digne. Ja se popisan zadnja, spustin obje daske i tu se zaje... definitivno, jer se on mamuran digne po noći, učini mu se da je daska zbog one bjeline koja blješti u noći dignuta pa se ispisa na gornju i donju, na pod, tapetić, poplavi pola zahoda, mirno ga istrese i vrati se spavat. I misliš da očisti tu svoju pisaniju? Je, roge! Pravi se blesav, a kad svane, naravno, ja prva upadnem u njegovu pizdariju od pišote i, ka svaka budala, očistim je. A znaš, baš mi više ne fali. Dosta mi je njega i njegove pišote po podu, u teglama i na gaćama. I zato razumin tu žensku koja se zbog toga rastavila. Ali ne triba im ništa primučat, kako je znala govorit moja mater: Žena si, moraš mučat i trpit." A ne. Ona je mučala i najebala, a ja neću, nemojte ni vi. Ne triba kupit jad u sebi, triba im sve sasut u facu. Jer, to ti je ka. bumerang - ako ga ne baciš dobro drugome u facu, vrati se i razbije tvoju glavu. A bolje da BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE pukne njegova glava, nego moja. Moja je vridnija i lipša, uostalom, govoru da dica lakše podnose rastavu kad im se roditelji stalno deru, jer se naviknu na to, a ako su fini i sve kupe u sebi, rastava je za dicu šok. Zato se triba na njih izde-rat, a ako krene na vas, triba ga opizdit onom daskom po glavi i potegnit vodu. Nakon takvog poteza bar se čovik ima zašta ispovidit. Triba primijenit zakon linča Nedavno mi je onaj moj reka prid svekolikom javnošću da će me opizdit šakom rečem li još samo rič. Osjećala sam se osramoćena ka Violeta u Traviati dok ju je Alfredo blatija prid uglednim svitom. Fini gospodin, da bi sačuva svoj ego,

spreman je bija mene bacit na pod. Zato na te drastične slučajeve triba nasrnit drastičnijim sistemima i oruđima, a opravdanje za to naći ćete u sljedećem primjeru, nema, to je sva matematika. Kako ti meni, tako ja tebi. Danas više ne vridi ona Ko tebe kamenom, ti njega kru-vom", to više niko ne razumi. Ko tebe bovanom, ti njega blo-ketom", puno je razumljivija inačica suvremenoga svita i načina života. Dakle, jučer sam pročitala u novinama da je jedan naš poznati, obrazovani, ugledni, načitani ambasador, koji je obiša čili svit, mlatija ženu ka stoku, dok nije sva pomodrila. Kaže on: - Nišan ja nju mlatija, nego je pala niza skale i spizdila se. - Uvik ista priča. Ispada da svaka druga žena ima padavicu. I to sve padaju niz skale. To mi nikako nije jasno s obzirom da većina ljudi kod nas živi u stanovima, i to ne dvoetažnim. Osim toga, ako toliko padaju niz skale, neka idu liftovima, to je moj savjet. Govori njezin muž: - Priznajem, ja

Č u I i n sam je samo jednom opizdija, i to vanjskom stranom dlana dok sam vozija pedeset na sat. - Nije mi jasno šta mu znači to pedeset". Valjda misli da je vozija sto na sat da bi mu ubrzanje ruke bilo veće, a s tim i udarac žešći. Ovako je ostala bez pola glave, a onako bi joj odfikarija čilu. Bidna žena, nakon šta je godinama mužu služila ka vrića na kojoj se iživljava trenirajući boks, konačno zatražila razvod. I sad ni ona nema pravo na ispovid, jer je grišnica, a daje ostala u braku i dopustila da je ovi šaketa, bila bi svetica. I sad ti, aj, razumi te zakone! Dakle, kako sam napomenula, i na ovom se primjeru vidi da više ne vridi ona Ko tebe kamenom, ti njega kruvom", nego se prelazi na čistu matematiku. Ti mene šakom, ja tebe čekićem." Ako nakon višekratnih molbi niko ne bude ima milosti, ne triba se prepustit slučaju, već sve uzet u svoje ruke. Ali umisto daske, pošto je slučaj teži, triba uzet težu stvar, na primjer, uzet bat za meso, čekić ili malj i opizdit ga po glavi svom forcom, pa čak i prozujat motornom pilom isprid nosa, o čemu ćemo posli. Ali prije toga zvir se mora onesposobit, pa je najbolje, dok spava, namazat mu onu stvar kaladontom, pa kad mu ujutro ispuca ka beton, kad počne jaukat, postane nemoćan, onesposobljen i razoružan, onda ga triba dotuć tom macom po glavi. Da ga boli gornja i donja glava, da mu se onesposobe misli i djelovanje. Žene su shvatile suvremene sisteme, pa je jedna nedavno na sudu optuženika unakazila tukući ga i grebući kopčom na torbi, tako da je na kraju odvezen na hitni kirurški ili, kako bi moja Zdene rekla, na hidrauliku. A jedna balerina, koju bi vitar moga otpuvat, pritukla je muža, debelog opernog pivača, koji se posli žalija da je bezobrazna i da, uz to šta ga je istuk-la, da mu je ukrala i WC papir. Dakle, žene su pomalo uzele stvar u svoje ruke, sve je više lipotica koje se bave borilačkim BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE sportovima. Moramo. To je borba za preživljavanje. Srvajvl. Ko jači - tlači. Veća riba jede manju. Zato je napad najbolja obrana. Ako ne razumi zakon slabijega, zakon pokajanog, razumit će zakon linča. Takva su vrimena i triba se prilagodit. I za ispovid triba veza Dakle, nakon takvih djelovanja može se otić i na ispovid. Iako san mislila da više nikad neću ni pokušavat, ipak san otišla materi za ljubav. Bila je čila razočarana nakon onog neuspjelog pokušaja, pa sam se samo radi nje ponovo odlučila na taj korak. Lako me se na sve nagovori, jer iman dobro srce, zato moj otac kaže... posli ću van reć šta. Uglavnom, ovi put sam bila pametnija pa san našla vezu. Je, je, dobro ste čuli. I za ispovid ti triba veza. Za sve

danas triba veza, pa i za olakšat dušu. Fra Jure mije obeća da će me ispovidit ako uspijem nekom uvalit njegovu negradevinsku" zemlju pod građevinsku. Ali, pošto sam slab trgovac nekretninama, otišla sam kod jednog popa iz svoje bivše ekipe. Bija je lud, divlji, radija sve pizdarije ovog svita, a onda ga nešto puklo, okreni-lo mu se, pa se zaredija. A bija je zgodan za popizdit. Sve su žene urlikale i obukle korotu kad su čule za to. Žene privlače ljudi u uniformama: piloti, generali, a popovi pogotovo, jer je to ka zabranjeno voće. Dogovorili smo se, došla san na njegovu misu i ušla prije početka u ispovjedaonicu. Sitila san se odma one knjige Ptice umiru pjevajući. Ovi lipotan bija je sušta suprotnost fizičkoj i duhovnoj rugobi koja me nedavno izbacila iz ispovjedaonice. Bija je mlad, lip, fin, mirisan, a naše usne dijelile su rešetke kroz koje nije dopira smrad mortadele s češnjakom, već miris e u OLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

njegova daha koji je vonja na najfinije ruže. Jebate, šta sam poetična! Dođe mi koji put, šta mogu. Dakle, prvo me nježno pita da mu kažem šta mi je na srcu. Ti, mislila san se, ali mu nišan tila reć. Ovi puta bila sam opreznija. Nišan ispalila pokajničku priču nego san ga pustila da postavlja pitanja ka na kvizu, a ja sam odgovarala ono šta mi se činilo prihvatljivim za crkvene zakone, a ka najveće grije navela sam gatanje i bešti-manje. A kad me pita radim li bludne radnje, stala sam, razmislila i odgovorila sve u superlativu. Nišan tila dopustit sebi blamažu da me i on izbaci. Uskoro je počeja nešto šaptat, dok je do mojih nozdrva dopira svježi miris njegova kaladon-ta. Šapat je posta sve jebozovniji, a ja sve uzbuđenija, toliko sam se napalila da bi najradije razbila šakom onu rešetku i zalipila mu žvaku, odnosno poljubac. Kad to već nisam mogla učinit na svetom mistu, počela sam se iz neugode glupavo kikotat smijom koji je uskoro i njega zarazija. Toliko nam je bilo lipo na tom kvadratnom metru da je čovik zaboravija na početak propovijedi. Znala san da se i on opustija, da je uživa i da mu je bilo lipo. Pa i on je samo čovik, nije stina. Triba mu malo zabave. Kad je skužija da će zakasnit i da je crkva puna svita koji ga čeka, izjurija je ka ispaljen iz katapulta, čili zajapuren. A ja za njim. Sila sam i više gledala nego slušala njegovu pridiku. Nakon mise povukla sam se inkognito, pošto sam fina za popizdit. Ali već nakon par koraka zaustavija me njegov smušeni glas: - Goge, Goge, vrati se, zaboravija san ti dat pokoru - vika je. Aha, smješkala sam se u sebi, znači, nije mu bilo svejedno. Moš mislit koliko san ga bidnog smantala da je zaboravija i na pokoru. U sebi sam se radosno, osvajački smješkala i nije mi bilo mrsko, nisam osjećala nikakvo kajanje. Ne znam zašto, ali žene se strašno pale na zgodne popove. To im je egzotično za popizdit. Nedavno san srela tri prije koje su se vraćale sa večernje mise. Žene je puno lakše utirat u crkvu ako je svećenik zgodan. I otkad su ubrale jednog takvog, klečale su prid oltarom dan i noć, totalno popizdile, napalile se i izoduševljavale totalmente. Svaku večer počele odlazit u crkvu najprije njih tri, pa pet, sedam, devet, dok skoro nisu povukle čilu regimentu žena za sobom. Ajme, šta je pametan, ajme, kako govori, ajme nikad takav govor nismo čule, jebate, koji mudrac i mislilac, ma da ti vidiš kakve on knjige vrti i kupuje, ma to je za popizdit. Sve sama filozofija. I sve mu stane u glavu. Znamo mi to, mi ga tajno i po knjižarama pratimo.

Dođi, Goge, i ti s nama na misu - pozvale su me. A koliko godina ima - pitala san. Tridesetak - graknile su zajapureno i uspaljeno. Znaš li koju bi želju volila da mi Bog usliši? - uskliknila je jedna. Koju? - graknuše preostale dvi. Da negdi nasamo, intimno, uz prigušenu svitlost s njim popričam, toliko je pametan, pa me more produbit. Ajme, i ja bi to volila, i ja, i ja - kriknile su ushićeno pri jateljice. A to je prirodno. Sve je to ljudski. Sve počne s duhovnošću, a završi tjelesno, ritko kad je obrnuto. Međutim, ove nisu došle do svog cilja, jer je pop očito bija neosvojiva tvrđava, pa su bile prisiljene samo ga gledat na misama, a pošto su za sobom povukle čilu četu žena, mislin da je čovik mora umnožit termine širenja duhovnosti. Ali jedna je moja prija, bogme, uspi-la taj odnos sa svojim visokim, crnomanjastim, zgodnim popom produbit, ne samo na duhovnom, nego i fizičkom planu. Je da je on bija u celibatu, ali nije ni celibat šta je bija. A čuj, potribe su potribe, a ljudi su ljudi, triba to razumit. A r i i a n a Č u I i n a Ja nikog ne sudim, sve i svakoga pokušavam razumit, a ispala san grišnica. Dakle, ljudi, ja san grišnica, grišnica, grišnica i ka takva ću ostat sve do prid smrt. I sad ti, eto, živi. Ja san grišnica šta san se rastavila, a ona koja je u braku i prca se svaki dan s ljubavnikom, ona je svetica. Ja san grišnica, a ovi koji su u braku i zatuku ženu letvom, oni su u redu. Ja san grišnica, a oni koji vode svete ratove i kolju se za naftu, lovu, prestiž u ime uzvišenih ciljeva, ka u ime pravde, oni su u redu. Dakle, nakon šta me prvi pop ispalija, drugom sam rekla samo prihvatljive detalje, a vama ću ispričat ostatak, pa nek mi sudi ko oće. Bolje je bit sritan nego pametan O meni ćemo još razgovarat nakon šta van kažem staje bilo sa Zdenom, jer ne virujem da vas ne zanima. Zdene ka Zdene. Uvatila onog intelektualca očalinka, na sedmom nebu je. Kihoće se, izvija, uvija, koketira sve u šesnaest. Dobila je ono šta se zove Nešto. Mogu slobodno reć da se zaljubila ka slapa, toliko da je pomalo postala štraca. Jednostavno nije vidila subjektivnu sliku objektivne stvarnosti, šta nije bilo ni bitno u odnosu na njezinu zaljubljenost. Zaljubljene žene ionako ne žive u stvarnosti, koja je sigurno gora od njihova ružičastog života. I svaka žena između stvarnosti i zaljubljenosti izabrala bi ovo drugo, jer zaljubljenost ne pripada ovozemaljskom životu. Kad smo zaljubljeni, selimo se u neke više sfere, samo tribamo nastojat da te sfere ipak ne budu previsoko, da ne bubnemo svom forcom u zemlju kad zaljubljenost prođe, nego da jednom nogom uvik odamo po njoj, da bi pad bija blaži i BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE ateriranje bezbolnije. U ljubavi, mladosti, vlasti i moći moramo imat jedno umu, šta ću vam sad ispričat. Kad je sin kineskoga cara doša na prijestolje, otac mu je po-klonija prsten reka da ga svako malo okrene i pročita šta ispod njega piše. I kad mu je predava krunu, reka je da ga po prvi put okrene i pročita. Ispod je pisalo: to će proći." Surovo, ali istinito. S druge strane, imala san tipa koji je reka da ćemo živit dok traje, traje". Kako to misliš? - pitala san ga. Lipo. Dok traje, traje - odgovorija je. Očito nije bija neki romantik. To mi je bilo glupo za popizdit. Znala san i da je trajanje naše veze ograničeno, ka šta je i mladost ograničena, ka šta na i I

ja je

i život ograničen. I uvik kad kažemo zauvik", svjesno lažemo. Ali to zauvik" u ljubavi mora se izgovorit, iako svi znamo da je lažno, čoviku daje nadu. Zdena o tim teorijama nije vodila baš računa i bila je zadovoljna. Pa ako je bila i glupasta, bar je bila sritna. Zapravo, ritko šta pametno čovika veseli. Srića je obično glupasta. Pamet nije ekvivalent zadovoljstvu. Obično je to obratno. Budalast čovik i budalaste stvari veselije su od pametnih, dubokoumnih i proračunatih. Čim ti o nečem moraš mozgat, kalkulirat, izgubiš spontanost i strast. Kaže oni crni čudak šta je pobilija, Majki Džekson, da uvik vidi kod nekog plesača kad broji korake. Govori: Onaj koji broji korake ne može se stopit s glazbom. Njegovo tilo i glazba ne mogu postat jedno." Tako je i s onima koji kalkuliraju u ljubavi. Kalkulacije su obično ulaganje u sretnu i sigurnu budućnost do koje ne mora doć, a nauštrb sritne i spontane stvarnosti koja je opipljiva. To se, eto, Zdeni teško može dogodit, jer nije taj tip, ne razmišlja puno o posljedicama, živi za ono danas. U jednu ruku je u pravu, ljubav ionako nije prijateljica zdrave pameti. Zapravo, Arija Č u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

jebeš i tu pamet. Radi ovo pametno, radi ono pametno, sve pametno, a kad sve na kraju zbrojiš, suma sumarum, život ispadne glup. Pa nije pamet garancija za sriću. Najbolji đaci iz moje škole najgore su prošli. Dovoljna je jedna budala da ženi sjebe život i znanje. Pa pogledaj mene, sve sam tila pametno, pametno slušaj oca, mater, pametno uči, udaj se... I, di san sad? Nigdi. Bolje su prošle one glupe koze koje su se prepuštale zdravom instinktu i išle na nogometne i vaterpolo utakmice. Družile se sa svim i svakim, probale ovo i ono, i na kraju bar znale izabrat. I sad, kad su se sritno uvalile, ko ih šta pita. Pametne žene. A ko je taj ko bi moga reć šta je to pametno, a šta glupo? Ko je to na svitu ko ti može garantirat ako sve budeš radija po pravilima, i ka fol pametno, da ćeš otkrit formulu za sritan život, ma je! Danas najbolje žive oni koji rade nepametne stvari. I sad čila protrnen kad se sitin koliko bi prodrhtala u školi kad bi dobila asa, koliko san se bojala oca, učiteljice, muža, svekrve i njezinih kalkulacija oko peglanja na jeftinu ili skupu struju. Uvik san se nekog bojala. Boj se ovog, boj se onog, uvik ti neko nameće neka pravila. Ma ko su svi ti, jebate, i ko to kome ima nametat koja pravila?! Koja je to jedinica za pametan život? Najpametnije ženske najgore su prošle. Pa pogle ove ratove, jebate! Uče te da ne podriguješ u društvu, a tamo bacaju trista kila bombi na nedužne ljude. Poubijaju sve živo, starčad, matere, dicu, a onda im bace sendviče iz aviona da prežive. Morbidno. I sad je to jako pametno. Vode ratove da bi vladali i u toj tuči i borbi, koju uglavnom izgube, provedu čili život. I di je tu pamet? Sad, da nije sve to skupa glupo. Zato moja Zdene, jebe joj se, živi od danas do sutra. Pa ako i nije najpametnija i najsritnija, neka bar misli da je jedna od sjitnijih. Mislim, ja imam neko svoje mišljenje o toj njezinoj vezi, ali oni koji su u igri obično zadnji progledaju, kad je utakmica već izgubljena i zadnji im gol zatrese mrižu. Brak - mrak Ukratko, Zdene je teškom mukom završila tečaj za kompjutore i zaposlila se kod dragog očalinka u firmi. Ono, normalno, ka šta to ide kod nas, najprije

zaposliš ljubavnicu, pa ostalu rodbinu. Lakirala noktiće, mahala nožicom koja je virila iz šlica i vrtila se na stoličici. Primala stranke, cerekala se, pila kavice i čekala dragana svoga, usput dijeleći osmijehe pridošlim frajerima. Dragi, naravno, nikad nije ima vrimena i ka svaki poslovni čovik oblijeta je s jedne strane na drugu ka bumbar, sa sastanka na sastanak, s ručka na večeru, a ponekad bi se pred kraj radnog vrimena sitija i Zdene, s kojom bi otiša u njezin stančić na partiju strasne ljubavi, nakon koje bi redovno ponovo mora odjurit na neki hitni poslovni sastanak ili neizbježnu poslovnu večericu, ostavljajući zaljubljenu Zdenu u iščekivanju do sljedećeg seksi mitinga. Ponekad bi banija i usrid noći, ponekad u zoru, ali kad god doša da doša, moja ga je Zdene dočekivala širom otvorena srca, naručja i, da ne kažem, nogu. Prihvaćala ga puna razumijevanja, suosjećanja, poštovanja prema njegovu ispunjenom dnevnom rasporedu. Toliko se divila njegovoj unezvjerenoj trci i potpunoj predaji radnim obavezama da je bila spremna i na brzog gonzalesa", seks s nogu, da i u tome uštedi dragome vrime. I tako iz dana u dan. Čekala Zdene, ispraćala Zdene, pa opet čekala Zdene, ispraćala Zdene. Sve se manje družila s prijateljicama, sve manje izlazila, potpuno se njemu i njegovim željama podredila. A dragi je obećava i obećava. Ono šta ie ženama najvažnije, maa neće priznat. Brak. Č u I i n BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Kaže jedna: - Kad se žena stavi potpuno na raspolaganje muškarcu, mijenjajući svoj raspored da bi udovoljila njegovu, mijenjajući svoje potribe da bi udovoljila njegovim, mijenjajući svoje prioritete da bi udovoljila njegovim, ona to obično opravdava govoreći da je niko na to nije prisilija, da je to njezin izbor i upravo ono šta želi. - Zna daje to glupo, a ipak to čini. Ja sad znam da svaki muškarac ipak više voli ženu koja čuva svoje granice, ali, kad sam bila zaljubljena, vrimenom više nisam znala šta radim zbog njega, a šta zbog sebe, šta zapravo želim ja, a šta on od mene očekuje. Čini mi se da žene često zanemaruju svoje želje, radeći ono šta misle da muškarac od njih očekuje. Recimo, moj nije volija da putujem i ja nisam putovala, ali ne znam je li moja odluka bila posljedica njegovih ili mojih želja. Je, je, može te u nekoj fazi života toliko spizdit da više ne znaš koja si, a kamoli šta želiš. A žene su često mazohisti prema sebi i sam Bog zna koliki im je prag podnošljivosti. Najčešće s vrimenom same sebe uvjere da su sritne u vlastitom govnu u kojem plivaju. Tako je bilo i s mojom Zdenom koja nije bila časna iznimka. Sve joj je postalo normalno, čak je i uživala čekajući ga, ispraćajući ga, svjesno trpeći njegove laži i obećanja. Sve je to podnosila zbog onoga bez čega se, ako ne ostvare, žene osjećaju manje vrijedne, a to je želja da ostvari svoj cilj zvan - brak. I najgo-vorljivije zagovornice protiv braka kad-tad požele uplovit u njegove vode, čisto da se bućnu ili samo probaju jel voda mlaka, vruća ili ledena. Ja bi im mogla reć da je u početku vruća, posli mlaka, pa ledena, dok se na kraju obično pritvara u santu leda. To je moje iskustvo, ali svak ipak mora provat tu vodu sam, pazeći da ne opizdi u santu. I mada čovika u životu opameti više jedno loše iskustvo nego sto izreka, ne bi nam bilo loše koji put razmotrit neke od njih. Muškarci ulaze u brak jer su se umorili, žene jer su radoznale. Ubrzo oboje postanu - razočarani... Ima tu istine.

Najveća draž braka je šta bračne partnere prisiljava na preljub." O. Wilde A dobro on kaže, moraš s vrimena na vrime probat i nešto drugo, ka spizu. Brak sjedinjuje za čitav život dva bića koja se uopće ne poznaju." H. de Balzac A dobro i on kaže, jedva da poznam samu sebe. Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresirano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno." B. Nušić Nije ni ovi lud. Brak je lutrija u kojoj muškarac na kocku stavlja svoju slobodu, a žena svoju sreću." F. Sagan On ostaje slobodan, ali žena postaje nesritna, rekla bi ja. Tako govore ti mislioci, a moj vam je savjet da, ako se baš odlučite na taj korak, žena ne srni volit svog muža, nikako. Jer, gledajte, zaljubljena žena samo pati i tako troši živce i energiju živcirajući se. Prati ga, razmišlja danima i noćima di je i s kim je, šta je za popizdit naporno. Za ljubav svog muža spremna je po čile dane trčat i udovoljavat svim njegovim hirovima, a i potriba za seksom nakon duže apstinencije je pojačana pa se i u tom slučaju žena troši i iscrpljuje. Duga čekanja, noćna bdijenja, podnošenje uvreda, zanemarivanje, sve je to teže podnit ako si zaljubljen, a kad skužiš da si umoran, onda je već kasno. Zato je osnovni preduvjet za brak da žena ne voli svoga muža. Sve njegove pizdarije primit će bezbolnije, kroz jedno će joj uho uć, kroz drugo izać, jer je neće bit briga ni za šta. Moći će normalno živit, šetat, družit se, pa čak i oko bacit na nekog drugog i tako dobit ono šta se zove Nešto, a samim tim zainteresirat i muža, koji će najvjerojatnije tek onda oko nje počet trčkarat i, ka zaljubljen, nema toga šta neće za nju učinit i život joj olakšat. Eto. A r i j Q n a Ču BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Dakle, triba se volit ni manje ni više, i nemojte samo dopustit da vas iskompleksiraju oni u filmovima i da osjećate grižnju savjesti šta oni tamo umiru jedno za drugim, a vi, eto, toliko ne volite. Oni pretjeruju. Velika ljubav je ionako velika izmišljotina, bar šta se tiče normalnog, svakodnevnog života. Pogledajte oko sebe suside, rodbinu, sami sebe, pa recite jesam li u pravu. Ko još od te ekipe za kim izgara? Češće od svih njih čujete pogrdne riči koje upućuju jedni drugima, nego izjave ljubavi. Lako je u filmovima glumit strast. Glumica glumca vidi samo na snimanju, dok mu žena doma pere, kuva, čisti i mirisnog ga baci u zagrljaj kolegice glumice. Tribalo bi njega po kući snimat pa bi onda vidila njegovu strast i zaljubljenost. Sigurno ga ne bi zatekli u strasnom ženinu zagrljaju, već izva-ljenog isprid televizora dok čeka da mu se donese i prinese. Zato većina filmskih ljubavnih priča završava hepi endom, a većina životnih ljubavnih priča tragično. Uglavnom smo svega toga mi svjesne. Znam da ni do moga mišljenja nećete držat ka ni do pišljiva boba. Uostalom, i ne čudi me, opraštam vam. Pa niste lude! Vidite kako sam ja prošla. Zato razumim da ta želja za brakom, ka krunom vašeg ženskog života, neće nikad minut. Donekle čak i razumin želju da se svaka žena okuša u toj borilačkoj vještini, ali ne razumin da, kad izgubi meč i živu glavu izvuče, želi ponovo uć u ring. To mi već nije nikako jasno. Napad je najbolja obrana Ali Zdenu triba u neku ruku razumit. Ona se za razliku od mene nije nikad našla u tom ringu, i logično da je tila okušat snage. Ovi njezin stalno joj je obećava meč, a onda se kukavički povlačija, dok je Zdena čilo vrime bila napeta ka puška, spremna opalit na najmanji trzaj. Za čilo to vrime drža ju je podalje od očiju javnosti, uglednika iz njegovih krugova, objasnivši joj da je ona njegov trežr, blago

čija svitlost nije za svačije oči. Naravno, ka svaka zaljubljena tuka, uz sve ostale njegove pizdarije, popila je i ovu, šta je i normalno, s obzirom da zaljubljena žena u sve viruje i ne razlikuje jaje od kokoši. Prihvati uvik ono šta odgovara njezinu trenutačnom emotivnom stanju, promatrajući svit kroz ružičaste očale. A kad čarolija prestane, mrak im padne na oči, a ružičaste očale redovno zamine crnim. U početku mu je čak na neki način i imponirala. Tija se s njom pokazat, podičit, skupit bodove, pa bi ju koji put i izveo u društvo u kojem su svi shvatili ono šta je on i tija da shvate, da je ona njemu ono šta sekretarice šefovima zapravo i jesu u slobodno vrime. Tu i tamo je izvede na sladoled, šetnjicu, koju poslovnu večericu, tek toliko da ispuni pisma, ali samo vikendom ili radnim danom u sitne sate, kad nema puno svita. Cisto da joj da malo na važnosti, njoj priliku da se uredi, a sebi da se pokaže. I tako je taj rilejšnšip donekle i funkcionira. Zdene je pomno i mudro u društvu pratila tijek intelektualnih razgovora, a onda bi, ka po pravilu, nešto bubnila, nešto od čega bi se njezinu dragom uglavnom okrenija želudac, a svim prisutnim razjapila usta. U početku mu je to bilo čak i šarmantno, ali nije prošlo mnogo vrimena kad mu je postalo degutantno. Najgore šta se moglo dogodit je dopustit Zdeni da preuzme glavnu rič. Počela bi lupetat ka Martin po diviziji, usput mazeći dragog po glavi, ruci, nozi. Da ste vidili tu njegovu kiselu, iskrivljenu facu koja se skupljala dok mu je draga pružala užitke te vrste! Izgleda je ka da je pojeo pet tegli kiselih krastavaca. Sav bi se zazelenija, a na uši samo šta mu nije prosikljala vatra, ka u pravog sedmoglavog zmaja. Nekoliko puta bila sam živi svjedok tih milih

A r i j c n a Ču BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO EZ S R I Ć E

događaja, ali najžešći pičvajz nasta je nedavno, na jednoj poluposlovnoj večeri koja je postala razlog zahlađenja naših bilateralnih odnosa na višoj i nižoj razini. Pogodite koja stvar mi je najdraža kod muškog - zain teresirano je zapitala Zdena prisutno društvo. - Može se nalazit u gaćama, ruci, a i škafetinu. Ha, ha, ne bi volija da mi se nađe u škafetinu - smijuljeći su konstatirali hrabri pojedinci. Ha, ha, a ja najradije bi - pobjedonosno je izjavila Zdene. - Najdraža stvar kod muškog mi je ugovor ili ček - izjavila je, glupasto se cerekajući zajedno sa nekolicinom pojedinaca. Doduše, moj dragi nema debelu čekovnu knjižicu ni dug račun, ali ima debelu i dugu onu stvar - pobjedonosno je zaključila. Meni je važnije da je tako nego suprotno, ka šta je si gurno kod vas - izjavila je Zdene, upirući prstom u debelog masnog biznismena koji je izgledom podsjeća na Don Vita Korleonea, koji je za ovoga ipak bija veća faca. Vidite, vi imate veliku drobusinu i sigurno malu onu

stvar, pa zato morate imat debel takuin, da nešto možete ubost sa strane, a mome dragom to ne triba, je li tako, ćići moj mići, ha, ha, ha - smijuljila se i dalje Zdene, uživajući u svom duhovitom šou nastupu, usput štipkajući i pipkajući zabezeknutog i ukočenog očalinka. I dok su se i ostali podrugljivo smijuljili, dragom se zaledi-ja smiješak i jedva je kroz stisnuta ukočena usta kratko uspija istisnit: Idemo doma. Neću doma, neću doma! - vikala je Zdene. - Pa vidiš da se baš dobro zabavljamo. Vidim - ponovija je - ali ipak idemo doma. Ma ajde, di ćeš sad doma - vidno su ga zajebavali ostali. To je kod nas inače specijalitet kuće. Uvatit jednoga u đir, dok ga većina zajebava. I šta je žrtva bespomoćnija, zajebancija je veća. Oprostite, ali moramo poć - reka je očalinko kojem očito nije bilo do zajebancije, nastojeći bezuspješno iz sebe izvuć ledeni smiješak koji bi ga opravda i vratija mu ugled. Zašto - vikala je Zdene - baš sad kad je najlipše, zašto? Kad je najlipše, dušo, triba se dignit i otić, jel tako? - procidija je bisno odvukavši je prema izlazu. Nismo ni zatvorili vrata, a on je počeja tiradu. Sve ono šta je dotad zadržava, ispalija je u dahu, jebate, mislila san da je potres, koliko se dera. Fini očalinko pritvorija se u deraču sirovinu. Zato ja kažen: Iz Mire sto vraga vire." Zato muškog triba provat na svim terenima, da vidiš kako reagira. Nije ni tenisačima isto igrat na travi, gumi ili zemljanom terenu, jer muški imaju sto lica. Jedno na poslu, drugo doma sa ženom, treće sa ljubavnicama, četvrto s muškom ekipom, peto s poslovnim partnerima. Sve to triba provjerit i razmotrit prije nego se o nekoj personi donese opći karakterni zaključak. Dakle, fini očalinko, uz dernjavu, počeja je još i davit moju bidnu priju, i da nišan uletila i onesposobila ga opizdivši ga štiklom po glavi, čili slučaj završija bi u crnoj kronici. Štikla mu se zabila malo u glavu i protresla mu pamet, pa se naizgled primirija. Tjelesna povrijeđenost prevladala je onu duševnu. Poznato je da su osjetljivi na svoj ego. Reci im sve u četiri zida, ali nemoj prid ekipom. Najgori su kad im se ego i ugled pred drugima poljulja. Grizu. Zato ti muški i drže žene doma, a ljubavnice vode po mraku, dok na javne večere uglavnom idu sami s ekipom. Srićom, dvi-tri kapi krvi, s kojima je izgleda ka da je izgubija nevinost glave, ubile su tu sujetu. Šta sam tila, postigla sam, pošto sam ga cipelom po glavj opizdijji sa znanstvene strane. L Čuli To vam je, zapravo, smirivanje psihe po Frojdu. Razbiješ mu glavu, a umiriš dušu, predmet pažnje samo primistiš. - Ajme, ajme, krv, krv - urlika je. Ajme, upomoć. - E sad je već lakše bilo djelovat. Od divlje zviri pritvorija se u žrtvu koju je tribalo umirit. Izvadila san iz torbe higijenski uložak, koji je uvik tamo bija, zlu ne tribalo, i zalipila mu ga na glavu. Drugo nisam imala. Žrtva je, dakle, bila savladana. A Zdena i dalje teško dolazila k sebi, ne shvaćajući staje krivo napravila. Zapravo, kad malo bolje pogledam, neka ih je ogadila, sad mi je ža šta nisam i ja. Muka mi je bilo od tih glupih faca koje se samo preseravaju i primišta-ju debele guzice iz ugodnog u ugodnije, iz mekog u mekše. Ti su tzv. poduzetnici, trgovci, kvaziintelektualci i novopečeni biznismeni, a svi na nekom ego tripu. Hvalisavi i puni sebe, ka govno vitamina. Nekad je bilo nepristojno govorit o svojoj plaći i imutku, šta sve imaš, u šta ćeš uložit. A te novokomponirane face samo se hvale i kočopere svojim sumnjivo stečenim kapitalom i znanjem, da imaju ovo i ono, da će kupit ovo i ono. Jahte, mer-cedese, kućetine, viletine, pa pusti miljoni. Jebate,

oni o miljo-nima pričaju ka mi o lipama, a kad triba platit račun, jedan obični pišljivi račun, nigdi nikog. Svi Turci mukom zamukoše. Govore: - A mi ćemo platit svak za sebe. - A jadnika, jebate. Jesan ja rekla: - Od svih tih lovaša, ne bi moga nać jednog da ti plati kavu. Možda da te povali, onda bi ti i platija koju, ali ni u to nisam sasvim sigurna. Kad se očalinko primirija i malo doša sebi, nastavija je častit Zdenu i mene raznim epitetima. Da je glupa ko kurac, da ga samo sramoti u društvu, da je seljančura bez manira, bez dva grama mozga, da di mu je bila pamet kad se s njom sprtlja i tako. S nje je priša na mene. - Koji kurac ti ne nadeš tipa, nego moraš ić svugdi s nama ka pas. Pun mi te kurac - vika je dok mu se jedna strana uloška odlipila i krilcima vijorila na vitru. Mi to BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE inače zovemo picina krilca. I umisto da se naljutim, uvatija me smij i baš bi se dobro zabavljala da Zdena nije počela cmizdrit. Suza suzu goni. Mislim, nije najpametnija, ali je ka i ja, emotivna, za popizdit. - Jebati pas mater, debilu debilni, ne vridiš jedne njezine suze - izderala san se i okrenila nalivo krug. Pokušala san Zdenu povuć za sobom, ali se nije dala. Ja ću ostat, ostaću Goge - cmizdrila je i dalje. Oće ti bit dobro? - pitala sam. Oće, oće, Goge. Pu, jebati pas mater! - izderala sam se na njega i po domaći pljunila na pod. Ako joj bude falila dlaka s glave, vidićeš, jebate, da te jeba, dovešću ekipu i skiniću ti čili skalp. Za jednu njezinu, makar i picinu dlaku ode ti skalp - ispalila san i otišla, tako da se očalinko nije uspija snać pod naletom mog bisa. Tako to triba, ne smiš se pripast prid napadačem. Zvir tribaš ravno pravno gledat u oči i na napad odgovorit napadom, pa da vidiš. I u ovom slučaju pokazala se točna moja teorija napada. Ne kažu uzalud: Napad je najbolja obrana." Zde ne se naljutila Vidiš šta je glupo žensko. Covik je gazi, a ona neće da se izvuče ispod njegovih cipela. Nedavno mi je jedna rekla: -Dosad sam bila principijelna i zato sam sama. A sad se oću udat, mrzim samoću i principe, dosadili su mi. Za muški pa i prosječni zagrljaj zgaziću sve svoje principe, svoje ja, sve, sve. A triba i to razumit. Ja znan da je Zdena bila u toj fazi, ali ja sam bila u totalno suprotnoj, jer sam već takva sranja prošla 1 radije ću zgazit drugog, nego trpit njegovu .čizmu na svojoj Ć u OLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

glavi. Zato neću da čujem za njezina očalinka. A Zdene me zove, moli, neugodno joj, pa se ispričava u svoje i njegovo ime, pa ovo, pa ono, pa nije on tako loš, samo je malo nagal, mnogo razmišlja, mozak mu je prenapregnut, teško se kontrolira, pa aj pliz, Goge, shvati ga, meni za ljubav, shvati mene, pa ti si mi najbolja prija, preklinjala je Zdena. Ali ja ni čut, ni čut, njanci per ideja. I umisto daje primirim, dolila san još ulje na vatru, rekavši joj da bi

mu bilo bolje da mu je ona stvar pre-napregnutija od mozga. Inače, pun mi je kufer tih ka fol intelektualaca. Čula sam nedavno da imaju tri puta više problema u krevetu od svita bez diplome. Onda, ako već tribam birat, radije bi ove druge. Bolje da nema diplomu, ali da ima onu stvar. Aj, pozvaću te kad bude doma, da izgladite stvari molila je i dalje. Bolje bi bilo, Zdene, da vi izgladite stvari - odgovorila san joj, na šta se ona defnitivno ofendila i zaglumila karakter. Mi nemamo problema - odgovorila je odlučno. O. K. - uzvratila san i otad smo malo zahladile odnose. Nije se jednostavno isplatilo dalje joj objašnjavat bilo šta. Ona i tako ne bi progledala, ka šta nišan ni ja kad su mi govorili, kad sam bila u sličnoj kaseti brokava. Uvik ti muški unesu pomutnju među poštene prijateljice. Muško između dvi žene jednako je razdor. Tek kad se s njima svadiš, možeš se ponovo normalno počet družit sa ženskim svitom, jer zaljubljena žena uzavrela srca nikako ne more razumit onu ladnog mozga i srca. Mislim, čim se neka prija uda ili ozbiljno veže za nekog frajera, zaboravi ženski rilejšnšip. Zato san se ja uvik najbolje razumila i slagala sa ženama bivših frajera. Je, je, ozbiljno, dobro ste čuli. Ako malo bolje razmislite, to nije ni čudo, ima mo pregršt zajedničkih tema, a to su naši zajednički muškarci koje tračamo i razgolitimo do kosti. Nije se loše upoznat s bivšom, pogotovo ako ste u vezi. Saznate kakav vam je dragi prije bija i ako se mane u oba slučaja poklapaju, bacate ga bez razmišljanja. Jedan moj bivši bija je pametan i uočija opasnost približavanja bivšoj. Jer, kad bivša otkrije sve mane sadašnjoj, u koje sadašnja samo sumnja, gotovo je. Kad se mane podudare i tako znanstveno potvrde, maco gard koji je propa kod prve, garant propada i kod druge. S jednom tako prijom, inače bivšom curom mog bivšeg dečka, bila sam toliko bliska da smo sve slike i ljubavna pisma koja je piša njoj i meni izminjale. Tako da danas iman više njezinih slika u njegovu zagrljaju nego onih s njegovim usnama na mojim, i više slika nas dvi zajedno nego nas pojedinačno s njim. Ali, na vinčanje mi nije tila doć i nije mi tila bit kuma, jer je znala da me gubi i da će njezino misto zauzet onaj debil od bivšeg mi muža. Ja to tad nisam kužila, ka šta danas mene Zdena ne kuži, pa san se, ka i ona na mene, tada naljutila na tu moju priju. Nisam mogla shvatit da ne želi podilit sa mnom sriću. Uzalud sam je nagovarala, ali ona ni čut. Jednostavno mu je uzela miru, šacnila ga iz prve, i to je bilo to. To su oni koji mogu sa strane vidit situaciju, jer nisu direktno uvučeni u govna. To su oni koji slučaj promatraju ladnog mozga i srca. Znala je, slutila da nije moj broj, da će me upropastit, a u drugu ruku, znala je ono čega san ja tek posli postala svjesna - da me je izgubila. Isto ka šta san ja sad, nadan se samo na izvjesno vrime, izgubila Zdenu. Prestala san je zvat, čekajući da se otrizni, i okrenila se uglavnom sebi i svom životu. A bilo bi mi drago da san mogla utjecat na njezinu odluku, ali nije ni moja prija mogla na moju, pa nisam ni ja mogla na njezinu, jer, izgleda, dok čovik sam ne opizdi glavom u zid, nema mu pomoći. A u zid će tuć toliko dugo dok mu se dinja, odnosno glavuša ne razbistri ili ne raspukne. Č u Samoća nije dobra - nemaš se na koga derat A moj život trenutačno i nije bija neki spektakl. Bit ću otvorena. Još sam uvik bila u nekoj potrazi. Mislim, sve je to u redu, ta emancipacija i samački život. To je ono čega se najviše zažele udate žene s čoporčićem diče. Nakon šta im dopizdi minjanje pelena, kuvanje, pranje, sranje, trčanje i maltretiranje, zažele se malo samačkog života. Govori moja mater: - Žena triba

malo samoće, triba se malo posvetit sebi. Ali, dok je to govorila, niko je nije shvaća ozbiljno, niti se obazira na njezine molbe, pa je žena lipo digla sidro, otpuvala, otišla kad smo joj se svi popeli na glavu i definitivno joj dopizdili. Iz dana u dan je grintala: -Ja ovo više ne mogu izdržat, sve je palo na moja leda, ja san žrtva ove kuće, da sutra crknem, niko ne bi suzu za mnom pustija, nikog ne bi bilo briga, otac bi drugi dan opet naša ljubavnicu i zbogom Magdalena, ne bi me se ni sitija, ne bi mi cvit na grob donija, kad bi pogodija di me je zakopa, to bi već bilo nešto - jadikovala je mater. Ljubavnica će se valjat po mojim trudima, znan ja to. Naravno, drugoj ženi muž je uvik bolji. Iskali se i ispeče zanat na prvoj, pa ne ponavlja iste pogreške. Idem, idem, ne mogu više, neka vam malo bude ka u onom filmu Kramer protiv Kramera. Još ćete vi plakat za mnom, vidićete. Možda i ja budem te sriće da nekom budem druga žena - izgovorila je tiradu i demonstrativno, ka u svakom patetičnom filmu, zalupila vratima i nestala. Mislila sam da je to samo jedna od njezinih uobičajenih tirada kojima kupuje našu pažnju, ali, bogme, ovaj put ozbiljno sam se privarila. Žena stvarno otpuvala s vihorom, nestala. Nije se vratila do večeri, ni do sutrašnjeg jutra ni večeri, a onda je stari popizdi-ja. - Di se ta drolja skita, neće meni žena spavat van kuće, jeben BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE joj mater! - vrišta je. - O. K., otišla je, niko je nije tira, kako je zamisila kašu, tako će je i kusat. Ja nju mogu ostavit, ali ona mene nikad, jebeš muškog kojeg je ostavila žena. Sad kad je prišla ovi prag naprid, neće ga više prić nazad, ne zva se ja Stipe, evo, pljunite mi ovdi u usta ako tako ne bude. - Ali dosta je bilo dva dana da Stipe vidi kako je peć sam jaja, budit se sam u krevetu, nemat se na koga derat. Kako je to kad ručak izgori, roba se usmrdi i brzo je prominija mišljenje. Kad je stara nakon nekoliko dana osvanila na vratima, glumija je ponosnu facu, dok se u njemu istodobno taj ponos topija ka sladoled. Cvita je ka jorgovan u proliće. Čili se zajapurija od sriće. Ona je priko-račila prag, njega na žalost nije niko pljunija, samo je mater ponovila onu iz Sume Striborove: Falila mije moja nevolja." I nekako, ka da je stvarno bila sritnija. Ništa se u biti nije prominilo, osim šta su svi stvarno bili malo pažljiviji prema njoj, njezinu trčanju i požrtvovanju dali na važnosti. Ali, viruj-te mi, nekako mi se čini da je svo to trčanje smislenije od samoće. Samoća sama po sebi nije prirodna, nije zdrava. Pa evo, vidite beštije, uglavnom se kote u ekipi, tako i love, spavaju, žive stisnute jedne uz druge. Samci se češće samoubijaju, zato šta je prirodno da čovik ima nekog pokraj sebe, pa makar i da se dere na njega. Jer, svi se mi moramo ispuvat. Zato je bolje imat nekog pokraj sebe ako se poželiš izderat na njega ili ga pridavit. Mislim, bolje njega nego sebe, zdravije je. Sve velike ljubavi su tužne Neda, Neda nije više bila tako ohola. Neda, Neda puno lakše danas kaže da." Sad puno bolje razumin tu pismu. Čuj, sve smo mi maštale i tile idealnog tipa privezat za sebe i svoje OLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR EZ S R I Ć E

skute, dok nas smrt ne rastavi. Ali od sto ponuđenih ne možeš sastavit jednog normalnog. I ako ga sastaviš, taj sigurno neće bit tvoj. Zato moramo probat ovog i onog, da vidimo kome su mane podnošljivije. Znam da idealnog na tržištu nema, ali kad bi se našlo nešto koliko-toliko podnošljivo, kupila bi ga. Ali danas je i podnošljivo luksuz. Zavisi o potribama i prioritetima. Nešto uvik moraš podnosit. Ili njegovu obitelj, ili naglu narav, ili šut-ljivost, ili

glupost, ili opijanje, ili utakmice, ili šta previše skače po tebi, ili premalo, ili šta ga nikad nema doma, ili ga ima previše. Uglavnom, kad kažu za muškarca i ženu da su stvoreni jedno za drugo, to je ravno miljonskom dobitku na lutriji. A čini mi se da nije nikad bilo teže nać neku srodnu dušicu s kojom bi moga popričat, prošetat, otić u kino, igrat karte, gledat TV Ne triba seks, samo karte ili TV. Jedno i drugo već bi bilo previše, mislim, da ti odgovara u postelji i za stolom. Ali sastavit dvoje ljudi danas ravno je ekspedicijskoj misiji u svemiru. Najveća i najiskrenija čovjekova ljubav je ona prema sebi samom. Radi vlastite ugode i ispunjenja osobnih želja i snova, čovik je spreman srušit sve tuđe želje i snove, tj. stručno rečeno, zajebat u ime vlastite koristi sve i svakoga. A muškarac ženu pogotovo. U međuvremenu sam, doduše, naišla na nekoliko tipova, ali kažem vam, kad bih ih na hrpu stavila, jednog pravog ne bi mogla sastavit. E sad, ili san ja prezahtjevna, ili su oni čudni, samoživi, nezainteresirani, pa čak i impotentni. Ili su mi narasli kriteriji, ili sam ostarila, ili sam glupa pa ne vidim njihovu genijalnost, ali ne virujem, ne virujem... A da me se boje, to pogotovo ne. Mene se ni mrav ne bi pripa. A romantična san za popizdit, mrzim današnje agresivne filmove pune strašila, čudovišta, vištica. Mrzim serije pune mrtvačkih glava, rasutih mozgova, prosutih criva, krvi na sve strane. Mrzim horore u kojima me namjerno šokiraju strahotama. Kad vidim neku ženu u takvom filmu kako se tušira, začujem škripu vrata uz jaki muzički akcent i bljesak noža pomahnitalog idiota, dođe mi da popizdim. Dosta mi je ovog jebenog života, ne želim još plaćat da me drugi plaše. Draži su mi ljigavi završeci ljigavih ljubavnih trilera, u kojima tip shvati u zadnjoj minuti filma da voli pičiju kojoj upravo polijeće avion, juri prema aerodromu uz škripu kočnica, pomete pola grada, okrećući se i privrćući s autom, da bi na kraju uspija zaustavit avion i utisnut dragoj jezik do grla. Glupo, ali romantično za popizdit. Glupa iluzija ljubavi, ali šta je život nego iluzija? Život je neizvjestan, za razliku od smrti koja je izvjesna. Ali opet volimo više tu neizvjesnost i iluziju, jel tako? Zato više volim glupe ljubavi nego pametne strahote. Nakon dulje vrimena sinoć su, ka da su me čuli, pustili film za moju dušu. Dama s liamelijama, ali ne onaj s Gretom Garbo, nego tamo nekom glumicom bezveze. Je da je bilo neko treće-razredno sranje od produkcije, ali sadržaj je osta isti. Doduše, ništa ne more zamijenit Verdijevu Traviatu. Ono šta se more reć muzikom, ne more se izreć ričima. Kad god Traviata igra u teatru, ja je oden pogledat. Uvik plačem na kraju, kad kurva Margareta za neupućene, glavni lik Traviate ilitiga Dame s kamelijama umire od tuberkoloze, a sad znajući šta će se dogodit na kraju, plačem na samom početku, za svaki slučaj. U tim suzama usput isplačem i svu svoju sudbinu, pa doživljaj bude kompletan. Najbolnija je zadnja scena u kojoj dragi stiska umiruću dragu, šmrče i bali je suzama, dok ona zadnjim naporom piva srceparajuću ariju dajući mu lančić i govoreći da ga nakon njezine smrti pokloni ženi koju bude volija. Aaaaaaaaa, tu već toliko grcam, šmrčem i pušem u rubac da se čili teatar ori i okriće za mnom. Rekla san van da su sve velike ljubavi tužne, jer da su sritne, to nikog ne bi ni interesiralo. Malo ko se fascinira

A r i j a n a Č BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR EZ SRIČE

tuđom srićom. Tragedija puno više zaokuplja ljude. Da nije umrla, nakon nekih pedeset godina, ne bi on za njom suze pustija, ako bi uopće još bija uz nju. Obožavan tu Damu s kamelijama, Anu Karenjinu, King Konga, Rigoleto. Doduše, da glavni junaci nisu poumirali, ka i Merlin Monro i Džems Din, danas bi bili zaboravljeni u staračkim domovima i od njih ne bi ostalo nij od junaka. To mi je drago za popizdit, ali nema toga više. Danas ako si romantičan, proglase te za budalu. Alija neću odustat. Tražit ću sebi srodnu dušu, ako ne čilu, makar kvarat srodne duše, pa dok ne nađen. Kažu da za svaku boljku u prirodi ima odgovarajući lik, onda sigurno za svaku dušu ima srodna duša. Ja ću je tražit, neću odustat, a ako je ne nađen, sanjat ću, maštat ću o njoj. Srest ćemo se mi već negdi. Možda u mislima, možda u snovima, možda u drugom životu, na drugom planetu, drugoj galaksiji, ko zna. Muški mozak, ž-enski mozak, - i + Nije ga lako nać i nije mi jasno zašto je Bog baš inzistira na tako nespojivoj kombinaciji. Muško i žensko su teško spojiva kemija, šta je i znanstveno dokazano. Ali opet da nije tako, ne bi bilo dobro. Suprotnosti se, kažu, privlače, ka i magnet, + i -. Američki predsjednik je jednom prilikom, kad su ga pitali: Koji vam je najbolji suradnik?", reka: Onaj koji je totalno drukčiji od mene, isti mi ne triba, imam sebe." Zato je Bog valjda inzistira na suprotnostima. Ženski mozak je napravija drukčijim od muškoga. Rekla sam vam već da muški, kad nešto rade, mogu se fokusirat samo na jednu stvar, dok žene mogu obavljat više poslova odjednom. Zato ja, dok kuvam, uvik zo-ven neku priju, pa s njom meljem na telefon kako bi zaboravila na dosadne radnje oko kuvanja, sickanja, meckanja, mišanja, I prženja i si. U isto vrime slušam radio, a na TV bacam pogled na najnoviju seriju, dok onaj moj za to vrime samo čita novine. Nadalje, muški dok gledaju mogu registrirat samo ono šta im je u pravcu očiju, a mi žene smo dalekovidnije i širokovidnije i vidimo na sve strane. Zato oni dok hodaju fiksiraju samo jednu žensku guzicu, a nama je u vidokrugu odma pet muških guzica. Onda, na primjer, dok žene vole predigru, oni se vole, seljački rečeno, ispraznit šta je to prije moguće. A nisu krivi, jer je to počelo još prije osamsto milijuna godina, kad su morali sve brzo radit, da ih druge zviri ne bi pojele. I tako im je to ostalo do danas. Doduše, nikakve zviri ih ne gone, ali njima je ta brzina, šta se tiče seksa, ostala. Ja san onome mome rekla jednom: - Ajde, nemoj odma navalit, nego lipo me polako mazi, ovako pokazala sam mu prolazeći lagano rukom po tilu, a posebno tamo di triba. I dok me mazija, mazija, čila mu stvar pala, a čovik zaspa. Govori: - Jebate, dok mi ti govoriš polako, polako, on to doli čuje pa zaspi. To mu je divna uspavanka. - I kako ćeš ti to sad uskladit, majko moja. Dakle, muški žive u skladu sa svojim precima iz kamenog doba, pa su zbog toga i promiskuitetni, ali ni za to bidni nisu krivi, samo im ne smimo reć. Naime, to ti je isto počelo dok su odali na četiri noge. I nakon šta su se žene bunile, stručnjaci više nisu znali šta će i napravili su pokuse na beštijama. I da vidiš čuda! Recimo, pivac. On je prčevit i agresivan za popizdit, može po čile dane za vrime parenja skakat po jednoj kokoši. Više od šezdeset puta u jednom parenju, ali štos je u tome da se ne može parit više od pet puta s istom kokoši. Nema šanse ni teorije. Gubi interes i ne može mu ga ni Veli Jože podignit, ali ako se pojavi nova kokoš, skače ka blesav. Bik je malo tolerantniji. On more sedam puta s istom kravom, ali više od toga ni čut. Ako mu pak dovodiš stalno

Č u OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

nove krave, skače ka blesav, do iznemoglosti. Ovan neće šišat istu ovcu više od pet puta, nema šanse. Probali su ga zajebat pa su ovcu malo zamaskirali, natapirali, namirisali, stavili joj vriću na glavu, ali on neće pa neće, ne možeš ga nikako zamantat. Ljudski muški mogu čak pet puta s istom ženom, mada se ne sićan toga primjera u mome životu, ali šesti put nema šanse, dok mu ne dovedeš novu ženu. Govore u toj knjizi da je muški mozak programiran, poput većine mužjaka sisavaca, da traži i pari se sa šta više žena. Zato je posli smrti kralja Edvarda VII. kraljica Aleksandra izjavila: Sad napokon znam di je." Eto, ako oćete u svako doba znat di vam je muž i bit sigurni da vam ne laže, znajte da ćete to postić samo kad ga strefi Edvardova sudbina. Ipak, nije sve tako crno. Ljudski mužjaci su gluplji od prije navedene stoke, šta je isto znanstveno dokazano, tj. daju se zajebat. Mi žene, nadljudskom tisućljetnom upornošću, sjebale smo im taj program i genetski kod, šta ostalim ženskim zvirima nije pošlo za rukom i šta oće reć da smo mi od ostalih ženskih beštija pametnije. Naime, dok se ovna ne more nikako natirat da skoči na zakamufliranu i namirisanu ovcu, muškarca se more natirat da skoči na zakamufliranu ženu. Dovoljne su jedne obične seksi ženske mudante ređipet. Ali je bitno da budu različitog oblika i boje, tako da on ima osjećaj da svaki put skače po drugoj ženskoj. Ja volin bile pamučne mudante. Lipo se mogu iskuvat, daju ti osjećaj svježine i nevinosti, samo šta se na njih muški ne pale. Njima je nevinost dosadna. Tako da san dilom i ja kriva šta mi se brak raspa. Kad sam to svatila, već je pomalo bilo kasno. Ono šta su mi bili zadnji napori za očuvanje braka, tribali su bit prvi. Umisto da san učila čistit kuću, kuvat i prat, tribala sam, budala, prije izučit sve strategije. Jednim glupim mudantama rišila bi sve probleme. Zadnjim trzajima pokušala san ga uvatit, kupivši raznobojno i raznovrsno rublje, redipete sa žicama, uljem, tange i ostalu sadomazo opremu. Taj uljani redipet sise priljubi jednu uz drugu tako da ne možeš papir između njih stavit. Dođu ti do vrata, ali opasnost je ako muškoga uvati strast i ulje se prolije na sve strane. Da mi to učini, poslala bi ga u neku stvar, ko bi to opra sa kreveta? A moš mislit kako bi mu se faca skiselila kad bi shvatija da se sise mogu prolit. I dok žice bodu, one tange, kad uđu u guzicu, žuljaju za popizdit, zato ja predlažem da se okrenu naopako, veći je užitak. Mislila san, ako će ta muka čilu stvar aktivirat i spasit brak, žrtvovat ću se, šta ću. Ljubav je bol, dragane moj, kaže pisma. Nije mi to ni bila zadnja žrtva, ni strategija oko osvajanja muškog srca. Neka bode, žulja, ali samo nek uđe, mislila san. Kupila sam tako nekoliko kompleta i platila masno. Majketi, šta je ovo danas došlo! Da su mudante skuplje od bunde. Vjerojatno zato šta je bunda samo mamac, a o mudantama ovisi budućnost. I nakon šta je noć pala, bojno sam se opremila, prigušila svitla i zavrtila se polugola sa stilom isprid njegova nosa. Novi crveni redipet i mudante bijesnih u mraku ka krpa na koridi, dragom se nozdrve raširile i nakon dužeg vrimena bacija se na mene ka bik. Ha, ha, smijala san se u sebi, eksperiment uspi-ja. Od puste strasti nije moga dočekat da me skine, nego je u dva divljačka poteza raspara zubima čili moj novi kompletić, a ja, budala, umisto da san glumila strast, popizdila, digla se i stala se na njega derat: - Jeben ti mater,

debilu debilni, šta si mi raspara mudante i redipet, pa znaš ti koliko to košta, koliko san ja to platila?! Imaš li ti mozga? Da si ga sam kupova, bija bi nježniji. - Nakon te moje tirade, njemu strast i stvar naglo splasle, popizdija, uzeja kušin i otiša u drugu sobu. Ja digla s poda pokidane crvene seksi izazovne mudante, uzela konac i stala ih sit, dok mi je suza suzu gonila. Majke mi, da me je bilo e u BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE

vidit, izgledala san ka Snjeguljičina mater, samo šta se nišan ubola u prst. Nekako san ih uspila zakrpit i spremit na tajno skrovito misto, znajući da mi u braku više neće tribat. Ali možda mi još kojiput dobro dođu, mislila san, tužno šmrcajući. Drugom frajeru ću ih samo pokazat, a onda ću se pod prigušenim svitlom skinit i leć gola. Čuj, to je puno jeftinije. Neću ja kupovat mudante da bi mi ih budale parale. Za svaki slučaj, napomenut ću im da umisto cvića donesu mudante i onda ih paraju do mile volje. Nakon šta san crvene izazovne spremila u škafetin, obukla san bile, pamučne, neizazovne i zaspala sva uplakana ka da san gledala Traviatu. Kvragu takva ljubav i seks kad moraš proć iljadu strategija da te neko uz sebe ljudski stisne", mislila sam. Kvragu muški koji se pale na mudante, a ne na dušu i tilo. Kvragu povijest i genetski kodovi. Kvragu zviri i znanstvena dokazivanja, kad ćemo se, kvragu, maknut iz kamenog doba? Znamo kakvi su ti muški iz iskustva i znanstvenih dokaza, a prethodni je samo jedan od mnogih. Znamo da im je genetski kod zajeban, ali to nas ne triba obeshrabrit, ne smimo se povlačit, poslat sve kvragu i odustat od njih. Ne smimo razočarat žene koje još od Adama ne odustaju. Ne smimo u ime povijesti prikinit tradiciju, pripast ih se i odustat. Čuj, ja se bojim afiona, pa opet letim. Triba isprobat i druge strategije, neka će već upalit, mora, ili nas neće bit. Šok-tera pi ja Moja prija tvrdi da je za vatanje ribe zvane muškarac najbolja takozvana šokterapija. Brzi prepad bez puno diskusije. Jučer smo baš sidile sa jednim prijateljem koji je očito živija u skladu sa svojim precima. Bivši nogometaš, zgodan za popizdit, malo je mlatija ženu. Čisto iz hobija. I sad je sam. Govori nam: - Moje cure, šta mi je lipo, za popizdit. Putujen di oću, radin šta oću, legnen s kin oću, probudin se s kin oću. I neću se vezat. Možda jednog dana. Ali zasad mi je još šteta. I ovako mogu radit šta oću, seksa mi ne fali, love mi ne fali. Mnoge bi me, doduše, tile ščepat i u mriže uvatit, ali ja se ne dan. Skliska san riba. Svaka može maksimalno provest sa mnom tri nezaboravna dana, a onda kući. Znam posa, galantan sam dok ne upecam ribicu, a posli nek pliva di oće i kome oće. Šarmantan sam, zgodan, nišan neki mulac koji samo čeka da ga na brzinu uvali, već kad ga uvaljujem, radim to sa stilom. Dicu imam, njihova mater se brine za njih. Ja ih vidim tu i tamo, kad se zaželim, i super. I tako je čovik govorija, govorija, dok smo mi tupo blenile u njega, ka u televiziju. Ne moš virovat, zapravo, kad ga slušaš, u pravu je, jebate. Živi u skladu sa svojim precima. Neće obaveze, opaljuje na brzinu i minja plijen kad stigne. Nakon šta je saslušala čilu njegovu tiradu, govori mi ta prija, ne znate je vi: Oš se okladit, Goge, da će bit moj?

Tvoj? Jesi popizdila? - zabezeknila san se. - Ali ga nisi čula? Oš se kladit? - ponovila je. Ajd, oću - rekla san znajući da neću izgubit ni u ludilu. - A kako "š ga uvatit, jebate, kad nas žena ima pet puta manje od njih i imamo pet puta manje aduta? Možda - odgovorila je - ali imamo pet puta bolje strate gije. Triba samo odabrat pravu strategiju u pravom trenutku, za pravog muškarca. Za ovog triba primijenit tzv. šok-terapiju. Ne triba ga pitat ovo ili ono, voliš li me, ne voliš li me, kad to on ni sam ne zna. Triba ga vatat kad je zbunjen, a najvažnija Arijana Čulin BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

je brzina, fascinirat ga, zamaglit mu oči, zavrtit mozgom, izvršit prepad, napad i hop!, uvaćen je, upecan u mrižu. Ne triba mu davat puno prostora za razmišljanje i teške odluke, jer ako to daš muškima, nikad se neće odlučit. Na primjer, ne triba govorit ono volim te" i ako ti mene voliš, onda mi možemo..." Ne, ne. Oni tako mogu razmišljat čili život. Triba ga otet, jer ljubav je otimanje. Triba otet ono šta voliš da ne bi mora zavolit ono šta dobiješ. A kad ga jednom uvatiš, znaj da će bit tvoj u kući, a tuđi van kuće. Zato žene tribaju bit pametne. Ne triba za njima trčat i tlačit ih, ka ono ako te uvatim s ljubavnicom, otiću, majke mi", ne, ne valja to. Oni bez toga ne mogu, to je poznato iz povijesti. Ja san se isto sa bivšim zajebala, ali nikad više. Pitala sam ga: Ona ili ja?" On izabra nju, a ja pala u komu. A ko me jebe kad san budala. Ali sve je to škola iz koje izlaziš pametniji. Zato tu grešku ne triba ponavljat, pošto je znanstveno dokazano da vole rasipat spermiće na sve strane, triba ih pustit. Ako im to zabraniš, to je isto ka da im zaustaviš, na primjer, probavu. Čuj, oni će to napravit kako-tako. Zato žena triba bit otpočetka svjesna da će muški šarat. A onaj koji ne šara, nešto nije u redu s njim, i kad šara, najbolje je da sam prizna, jer šta bi se mi mučile uhodit ih. Mogu nam se lipo ispovidit ka sestri i O. K. Svima dobro. Ionako će se vratit kad mu dopizde mlade ženturače, kad ga zabole noge i nestane mu para, kad se zaželi domaće spize i kućne atmosfere. I pogodite koje izgubija okladu. Naravno, ja. Goge savjetnica. Bogme moja prija nogometaša šokira i vodi za ručicu pa vi vidite. Ali, eto, valja se rodit sritan za odredit pravu dijagnozu i jravu terapiju u pravo vrime, na pravom muškarcu. Ljubav kroz usta ulazi A meni, eto, nije ništa drugo preostalo nego da dijagnosticiram i dalje, određujem bolne točke i na osnovu toga opalju-jem strategiju za strategijom. Dosad su mi uglavnom dijagnoze bile dobre, ali su pacijenti umrli. Pošto nisam tip za šok--terapije, a ni seksi terapija s crvenim mudantama nije dala ploda, kod sljedeće žrtve težište sam odlučila bacit na spizu. Cuj, različiti muški imaju različite bolesti i sklonosti, različito se liče, odnosno vataju, a različite žene imaju različite lijekove ili strategije. Svakako im triba zadovoljit osnovne nagone, samo je cilj pogodit žicu, boljku, odnosno nać kod žrtve na šta se najlakše zaleti i pada. Jer, dok se jedni vataju na prepad ili raznovrsno donje rublje, drugima je glavna furka spiza. Različiti ljudi vole zadovoljit različite organe, i dok jedni udovoljavaju onoj stvari, drugi to

rade svom želudčiću. I to triba poštivat. Pa znate daje našim muškima, bar u Dalmaciji, glavna priča ko je koju žensku povalija i kakvo je bilo vino, janjetina ili kozletina na Klisu. Samo, kad smo već kod spize, triba znat da se te naše domaće muške nikako ne srni vatat na neko vegetarijanstvo ili, nedajbože, makrobiotiku. Od toga biže ka opareni. Jedini tipovi muških koji se daju uvatit na makrobiotiku su bolesni i vremešni muškarci koji se vežu za mlade ženskice i pružaju zadnje trzaje. Oni su spremni na sva maltretiranja, na sve ono šta nisu bili spremni u mladosti, u prvom braku i zbog čega su se može bit i rastavili. S mladom ženom otići će u disko, tamo sidit satima gledajući svoju mladicu kako vrti bokovima, kukovima, sisama, očima i ostalim raspoloživim oružjem i oruđem, dok će oni za to vrime mirno ispijat piće za pićem, lagano tupkajući nogom ispod stola, smrknute face koja će se na svaki pogled njegove raspomamArijona Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

Ijene drage razvuć u širokonasmiješenu grimasu. A kad ga draga pozove da joj se pridruži, to će u početku odbijat, ali na kraju krajeva, i na to će se dat nagovorit, pa će se ustat noseći u ruci svoju čašicu, redikulozno vrteći bokovima u stilu davnih pedesetih, kad se još plesalo po plesnjacima u ritmu sambe, rumbe i ća ća ća. Ova nervozna tehno muzika neće mu baš nešto sist kako triba, jer zahtijeva puno neorganiziranog treskanja, koje nije u skladu s mentalnim sklopom starog zavodnika. Ali jedna naušnica u uhu, zavezani repić i tri dlake na ćeli gospodinu će dat jedan neobavezni šarm vremešnog džentlmena. Na kraju zamornog plesa, znojan ka stoka, zavalit će se u fotelju, dok će njegova dragana zanosno vrtit bokove uz bokove mlađahnijih plesača-jebača. Op, izletilo mi. Takav tip, dakle, da se nagovorit i na dugotrajnu tjelovježbu, pa ga se čak može stavit i na koturaljke. Zapravo, može ga se stavit na šta god mladoj dami padne na pamet, a naročito na makrobiotiku. Za njezinu ljubav on će brstit alge, grickat sjemenke, jest soju, miso juhu, tofu, tafu, bambus i sve šta triba kako bi skinija drobusinu u kojoj su se u toplom obiteljskom domu dotad nataložile kile i kile janjaca i kozlića, a naročito se slile rijeke crne i bile domaće vinčine i strane pive. Dakle, taj tip muškog, koji je vremešnu ženu spretnu u kuhinji i manje spretnu u krevetu, zaminija mladom ženom spretnom u krevetu, a nespretnom u kuhinji, spreman je na svakojako maltretiranje, pa i na makrobiotiku. To se, dakle, odnosi samo na tu kombinaciju, dok je moja strategija i spiza, s obzirom na zvir koju san naumila namamit, tribala bit skroz drukčija. Covik je bija moj vršnjak i najmanje je bija spreman travu past. Tribalo mu je pripremit nešto energičnije. Nije dobro sve znat Ne znam zašto, ali nisam od onih žena koje, kad nešto ne znaju, kažu: Ja to ne znam ili ne mogu." Za mene je to ka neko poniženje. Od one sam gluplje vrste koja uvik sve zna, sve može i dokazuje se dok ne pukne. Kako sam se udala luda i mlada, logično je da nisam imala pojma o kuvanju, jer mi je do tog tužnog događaja sve pripremala moja mamica, ka i mom mužiću njegova. Ali nakon udaje za ženu se, eto, sve mi-nja, dok se za muškarca to ne more reć. On samo elegantno mamine obaveze pribaci na ženu. I njemu super. Opet mladić. I dok sam ja uvik tvrdila da sve znam a pojma nisam imala, moj mužić je bija daleko pametniji, tvrdeći suprotno, tj. da za ništa nije sposoban. Sve staje tribalo

popravit ili napravit reka je ja to ne znan" i naručija žrtvu koja će to za njega uradit. Sestru za pranje posuđa, a susidu za zalivanje cvića u mojoj odsutnosti, mog oca za zavidavanje vida, svog za pituravanje ograde, susida za cipanje drva i tako. Pametan čovik. Brigo moja, priđi na drugoga. Ali takav se očito tribaš rodit. I dok se on snalazija na svoj način, ja sam i dalje glumila sveznalicu ne bi li mu šta više ugodila i porasla u očima. Sad znam da je to bilo zbog toga šta san bila mlada i glupa, ali najgore u svemu je šta san takva i ostala. Umisto da se lipo izvalim ka sirena negdi na divljoj obali i čekam da me vremešni dragi osvaja, mazi i izvodi na večerice, ja, eto, trčim ka budala i svojim kulinarskim umijećima pokušavam osvojit druge. Nemam druge riči za to nego - budala. Najgore sam prolazila u vještinama zvanim pranje i peglanje, ali ma koliko teško se u njima snalazila, ni u ovom slučaju nišan rekla da to ne znam. To je bilo pitanje časti. A koliko sam muških košulja i košulja spizdila, da vam ne govorim! A Čolin OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

nije ni čudo. Muški je nose jedan dan i bacaju, a šta i ne bi, ako imaju budalu koja će ih prat, ka šta san bila ja. Zato je moja prija, pametnica, odmah nakon vinčanja muževe košulje pobacala iz ormara i navišala mu majice kakve nose djeca cvijeća. Čuj, ta hipi moda lakša je za održavanje. Može bit izgužvano, rasparano, flekavo, sve prolazi. Druga je odma rekla mužu: - O. K., samo ti njih minjaj svaki dan, peglanje ti je u praonici trideset kuna, pa izvoli. - I da vidiš kako pazi. Ako mu malo i smrdi ispod pazuha, stavi dezodoransa i svi mirni. A ja se, budala, i dalje trudim i uvik, naravno, nešto spizdim. Uvik kad ih peglam, progore, na primjer, na leđima, pa je oni moj usrid lita nekad oblačija jaketu da se ne vidi. Otad prvo ispeglam rukav, pa ako i prigori, manja je šteta, od dugih napravim kratke. Na kraju su mu sve košulje postale ljetne. Zimi je tako hoda u košuljicama kratkih rukava, a liti u jaketama, i tako je kombinira. Ja sam to proglasila hitom i nekako je prolazilo. Nisam više sriće imala ni sa dugim gaćama. Sve su vrimenom postale bermude, jer sam mu ih spizdila uglavnom na donjem dilu, odsikla ih i napravila bermudice. Tako da je uvik nosija košuljice kratkih rukva i bermudice, ka da je vječno lito. Bar je moga zamišljat da smo na Havajima, kad me već nije tamo nikad odveo. Neki dan san ga vidila, on mene nije, i mogu vam reć da se izgleda navika na tu moju modu, jer i nakon rastave, eto, hoda u tim mojim kombinacijama. Sad, ili mu se sviđa, ili je nostalgičan za mnom, ili nema love za neki Armani, pa se fura na otkačenjaka. A kako su od dugih gaća nastale bermude, evo nekoliko primjera da se uvjerite da ne izmišljam. Prošli put kupili smo za mene i njega dva para crnih Versaće gaća, ali moje su bile malo široke, pa sam uzela jedne stare da mi šalturica napravi nove Versaće po njima. Sutradan, kad sam došla po njih, kaže žena: - Gospođo Goge, suzila sam oba para. - Koja oba? -pitam ja. Ajoj, sinulo mi! Zaboravila iz kese izvadit njegove, pa je žena suzila i skratila i moje i njegove nove po mojim starim. Da spasim slučaj, napravila sam mu bermudice da ne hoda okolo ka gusar. Uglavnom, s robom mi se uvik nešto spizdi. Recimo, kad je perem, uvik mi među onu svitlu upadne neka crna ili crvena čarapa kritične boje koja sve spizdi. To je stvarno šokantno iskustvo. I nakon šta je bivšem dragom od jedne takve čarape pocrvenija donji dio nogavice smećkastih hlača, tu nogavicu umočila sam u neko specijalno sredstvo iz Londona za skidanje nepoželjnih boja koje je roba preuzela od druge robe tijekom pranja. I nakon

šta sam sve radila po upustvima i umočila smeđu nogavicu, nakon nekoliko minuta izvukla sam klorirano bilu. Jebala sam mater Londonu, specijalnom sredstvu, kemiji i biologiji. Imamo i mi klora, jebate! Nego, ti se stranci uvik prave pametniji od nas, pa su zbog njihove pameti opet nastale jedne bermudice. Jednom sam od ludila i žurbe u peglu umisto destilirane vode stavila varikinu i opizdila po njegovoj novoj modroj majici. Sama sam je posli obojala, i pošto su muški poludaltonisti, fala Bogu, nije ništa primijetija. A čarape, joj! Ja ne znam, ali imam osjećaj da se nesparene čarape množe i kote. Nikako ih ne mogu sparit. Dobro, šta se muškarac i žena teško nalaze, ali ne moš ni dvi srodne čarape spojit. Odnosno, ako ih i spariš, brzo se raspare. Ka da i one žele živit svaka svoj život. Di nestanu u pranju, pitajboga. Više imam nesparenih čarapa nego sparenih, ka šta je više rastavljenih brakova nego sastavljenih. Ako nekom triba samo po jedna čarapa ili ako voli nosit različite, neka se javi. Ja ih imam pune škafetine. Ako ne, uvalit ću ih nekom modnom kreatoru pa nek ih proglasi hitom. Može to danas. Šta luđe - to bolje. A r i j a n a ću BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Bičve s manistrom Eto vidite mene budale, a mogla san izbjeć sva ta sranja samo da san rekla: Ja to ne znam učiniti." Jedna moja prija, ne znate je vi, odma je mužu dala do znanja da se oženija sa ženom kojoj je, figurativno rečeno, prasica pojela ruke i on je drži ka malo vode na dlanu. Ručaju u restoranima ili on kuva, a robu peru u praonici. Ali, mene je moja mater učila, a nju njezina, kako žena mora sve znat, i kako ljubav kroz usta ulazi, i tim učenjem zajebale sebe, a i mene. A šta se tiče kuvanja, samo da vam kažen da ni vodu nisam znala prokuvat, a već je bilo prekasno kad sam shvatila da te muški ne vole zbog onoga šta znaš skuvat, nego zbog onoga šta jesi. Kad sam se udala i shvatila da ću zbog spremanja jednog jebenog ručka po materinim uputama tribat provest u kući čilo prijepodne, pala sam u totalnu depresiju. To je značilo da nema više šetnje, nema jutarnje kave, osim sa starim susidama na terasi, totalni zatvor i penzija. Za poludit! Znala sam da to neću dugo izdržat, da ću poludit ili morat nešto minjat, ali o tom-po-tom. Uglavnom, moj kulinarski medeni misec počeja je s kupusom. Kupus na sto načina, a ponekad i grah. Materina uputstva činila su mi se nečim najkompliciranijim na svitu. Te prokuvaj, pa baci prvu vodu, pa stavi u drugu, pa odvoji meso, pa vrati u drugu vodu, pa dodaj grah koji si isto prethodno prokuvala da se manje prdecka, pa sve zajedno uli u vodu. Užas, užas! Slijedeći upustva, potpuno iscrpljena, dočekala sam jednog dana sva ponosna dragog koji se ka vratija s posla. Naravno, u svojoj glavi ja sam tila da se on vratija s teškog posla koji nije ništa lakši od kopanja u rudniku, a zapravo sam znala i bila svjesna da je čovik kopa samo po kafićima, i to kavu za kavom, ali ipak, ka prava ženica, dočekala sam ga s ručkom prokuvanim u sto vodica. Znatiželjno, puna iščekivanja, promatrala sam njegov izraz lica dok je kiselo buljija u specijalitet koji se sastojao od juhice s kupusićem i fažolom ala Goga. Pridigavši prvu žlicu ustima zadovoljno je zamrmlja mmmmmmmmm", a kad ju je izvadija, usta su mu se skupila, a lice zatreslo od nekog nedefiniranog osjećaja sličnog gađenju. Ali mrmlja je i dalje mmmmm". Ja sam ga ozarena, sritna i ponosna promatrala, ne probavši ni jednu jedinu

žličicu tog specijaliteta. Pa kad me je pita da šta ne jedem, odgovorila sam da nekako ne mogu i da san u biti pojela sendvič. A on mi je onako fino ohrabrujuće reka: - Pa, jebate, kad ja ova govna mogu jest da te ohrabrim, moš i ti - i gurnija pijat priko stola. I ka šta sam uvik kad bi me pita: ,Jel ti ovo znaš?", odgovorila: Pa naravno, zar sumnjaš?", tako sam se bez premišljanja prihvatila pranja njegovih raznobojnih kockastih vunenih bičava. I da vam ne duljim, te bičve su bile posljednje jelo koje sam skuvala u tom braku. Nisam ih tila prat u mašini, nego baš na ruke, ubacila sam ih u lavorčić i stavila da se kuvaju na laganoj vatrici. Nakon sritnog iskuhavanja, bičvice su se tako smanjile da bi ih mogla obuć moja nećakinja od pet godina, a boje su se izmišale tako da je svaka bičva mogla slobodno ić na izložbu modernog slikarstva. Nakon tog popizditisa, ništa više nisam za njega skuvala, samo mi je ža šta mu tu vodicu od bičava nisam servirala s malo manistrice. Sigurno bi mu bila manje ukusna od one moje juhice s kupusićem i fažolom, koje bi se u tom trenutku s nostalgijom prisjeća. Mi smo b I i tva ri Dakle, novi plijen sam pozvala na gala ručak za koji sam nakon duljeg vrimena bila spremna žrtvovat čilo prijepodne, a, u skladu s mojim žrtvovanjem, ni očekivanja nisu bila mala. Moj A r i j a n a Ču BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

tajanstveni je, nakon šta san ga pitala šta mrzi ist, napomenija da mu samo ne kuvam blitvu i jaja, jer da mu je već pun kuac blitve. A nije ni čudo. Mi bidni Dalmoši odgojeni smo na blitvi, zato nas neki i zovu blitvari. Dakle, dva sata je još bilo isprid mene, a stvari nisu stajale baš najsavršenije. Ruke su mi bile do laktova zamrljane od brašna i tijesta, a okolo je vlada totalni nered, krš i kaos. Teče, tave, brašno, žlice bile su razbacane na sve strane i ostavljale dojam ka da je pala atomska bomba. Totalni pičvajz i umjetnički zanos. Mislim, ja se stvarno oko tog kuvanja trudim, ali nekako se uvik dogodi neki čudan splet okolnosti koji moje kulinarsko umijeće dovede u pitanje. Uvik nečeg stavim previše ili premalo, uvik nešto fali ili nečeg ima previše. Nikako da pogodim usridu, šta bi rekli alkari. Ili presolim, ili bude bljutavo, ili zašećerim, ili ga zaboravim stavit, a nerijetko zaminim sol za šećer, i obratno. U krempite stavim previše ili premalo brašna, moraju se ist žličicom ka puding ili kidat motornom pilom. A skupljam recepte sa svih strana ka i mater mi, dok otac uvik pizdi na nju. - A koji će ti kurac toliko recepata kad uvik kuvaš tri jela. Ta tri znan i ja sam spremit. U životu triba znat skuvat juhu, ispeć meso, ribu i začinit blitvu, ne triba više. Samo mi, molim te, nemoj eksperimentirat s nekim egzotičnim sranjima. Kuvaj šta raste oko nas. Nemoj mi tamo neke pizdarije i trave iz Japana. Da su dobre, onda bi Japanci bili kršniji od Dalmatinaca, a ka šta se vidi iz priloženog, to nisu. Samo su od te spize pobisnili, pa su im zato iilmovi krvoločni - pizdija je stari. Šta nije čudno, jer su mali ljudi uglavnom prgavi i iskompleksirani. Uvik kad eksperimentiraš, dobijen proliv - govorija bi materi. - Daj ti meni da ja vidin šta mi je u pijatu, meso, riba, pečeno, lešo, a ne tamo neke strane papice. A stvarno, koliko je tih suvremenih kombinacija u receptima, triba bi čili dan tražit sastojke, dumbir, alge, nojev hrbat... Di "š ti to sve nać? Ali, danas sam se baš odlučila potrudit. Napravit nešto eksperimentalno i nešto klasično, da se vidi moje duhovno bogatstvo i

raznovrsnost. Da se vidi da mogu bit salonska dama koja zna kuvat nešto veri frenč, da znam bit slatka kad oću napravit pravi desert, recimo krempite, i da znam bit naša domaća stamena žena koja zna ispeć pravi komad mesine. To puno govori o ženi, ako je inteligentan, shvatit će preneseno značenje, odnosno personifikaciju. Da znam bit dama kad triba, nježna kad triba, a popizdit i podivljat kad to slučaj zahtijeva. Stvarno san se potrudila, žrtvovala. U cik zore, krmeljava, bauljala po dućanima, pazaru, mesnicama kako bi odabrala i spremila nešto posebno i prezentirala se u najboljem svitlu koje, naravno, počinje od stola, prolazi kroz želudac, a di izlazi, o tome nećemo. Birala sam raznovrsan jelovnik kako bi ga šta dulje vezala za moj stol, a onda, naravno, i krevet, pazeći pritom da nakon svega na kraju krajeva bude upotrebljiv i da čili moj trud i žrtva ne bude uzaludna, šta bi reka oni Viljem Sekspir. Prvo sam skuvala kremu za krempite kako bi se na vrime stvrdnula. Bila je puna grudica, ali njihovo razbijanje spadalo je u korekcije i finese. Komad mesine uvalila sam u pećicu i bacila se na pripremanje nečeg veri frenč ili veri italijan, nemam pojma, uglavnom nešto sa sirom, vrhnjem, njokima, i tako. I pošto sam se odlučila potrudit i dokazat, rekla sam samoj sebi: Goge, bogme ćeš pokazat frajeru da znaš i misit i mišat kad triba, umisit ćeš njoke sama." Ej, njoke sama! I nakon šta sam uru vrimena slušala materina uputstva priko telefona, uvatila sam se posla. Uglavnom, za te savjete priko telefona potrošila san impulsa u vrijednosti pet kila njoka. Sve san lipo napravila kako je rekla. Skuvala kumpire, ogulila, posolila, umisila i jedva uspila napraviti njokice koje Č u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

su se lipile za prste ka ljepilo. Mogla san ih, glupača, kupit i skratit muke, mislila sam nakon šta sam se s njima totalno spizdila valjajući ih i oblikujući. A ko me jeb... kad sam glupa. Nikad se naću opametit, pizdila sam i dalje. Ali, za sve je sad bilo kasno, tribalo je spasit šta se spasit da. Ali spasa očito nije bilo. Nakon šta sam u tijesto zaboravila dodat jaja, njokice su se u vodi raspale i spizdile totalmente, a ja sam još jednom krenula u spašavanje slučaja izvadivši iz vode tu žitku masu u koju sam histerično dodavala jaja i misila je, dok su njoke više nalikovale na blato koje sam protiskivala kroz prste, između kojih su izlazili crvići duljine kišnih glista. Uglavnom, pomoći više nije bilo i čili je taj veri frenč ili veri italijan slučaj završi-ja u kanti za smeće, a s njim i onaj moj otmjeni dio. Srićom, seljački je bija u pećnici. Mesina. Ako vam ovo kažem, mislit ćete da pretjerujem, ali mogu vam se zaklet, mada to ne činim rado, da je baš tako bilo. Nestalo struje. Nestalo je struje i prasac, koji je bija spreman za pečenje, propa je, a s njim i moj rustični dio ličnosti. Krempite nišan uspila sastavit, jer sam zaboravila kupit kore, a bez struje nišan ih mogla ispeć, i ništa mi drugo nije preostalo nego da skuvam blitvu koja se, uz jaja, uvik nalazila u mom frižideriću koji je bija moj jedini bračni kapital. Baš u to vrime strke, zbrke i očaja oglasilo se zvono. Potrčala san prema vratima, onako čila sjebana, raščupana i oznojena. Na brzinu prošla rukama đir po sebi, od frizure, prema bokovima i otvorila vrata. - Oooooooo, ti si -viknula san, ka tobože iznenađeno. - Mmmmmmm, kako neštcfino miriše - uzvratija je tip. Da, da - odgovorila sam smantano, upravo dok mi se trn od ružice koju mi je donija zabija u prstić. Je, dobro ste čuli, donija mi je ružicu. Jednu. To je

ka kulturno, zato šta su tri skuplje. Ali u današnja vri-mena i to je nešto. Mmmmmmm - ponovija je frajer, uša u kuću i uputija se pravac kanta za smeće u kojoj su se, umisto na njegovom tanjuru, našle njokice. - Ha, ha, moga san i mislit. Uvik kad me neka ženska pozove na klopu, prvo zavirin u kantu za smeće i tamo redovno nađem čili ručak. - Ha, ha -odgovorila san šaljivo, a najradije bi ga opizdila nogom u jaja, stoka jedna! Šta se sad pravi pametan i šarmantan. Lako je zasnivat šarm na tuđoj nevolji. Znači, i druge ga pičije pozivaju na ručak. A budale mene, ja mislila da san ekskluziva. Govorim vam, bolje da san rekla ne znam, ne mogu, pa ako mu je stalo, izvea bi me vanka. Znala sam da muškarac voli ženu zbog nje, a ne zbog kuvanja, važnije mu je kako miša guzicom, nego kuhačom, ali opet, šta je sigurno, sigurno je. Tila sam ga oduševit, iznenadit, zadovoljit, ali... jebiga, iman svićice koje kasno pale i nisu još za u Evropu. Tila san mu svašta izgovorit i opizdit ga, ali kad san otvorila usta, iz njih je iz-lazija samo ljigavi ton opravdanja. A jebiga, skužaj, nestalo struje, pa osta samo plin - izgo vorila sam smotano. - Ali, znaš šta, skuvala sam ti nešto šta najviše voliš. Aj pogodi šta? - viknila san tobože ushićeno. Ne znam, valjda je to sprajs. Šta? - pita on. Hu, hu, blitvu i jaja. Ha, ha, ha! - sta se frajer cipat od smija. - Pa ti si svjet ska, jebate. A zato si ti mene pitala koju spizu najviše mrzim. A znaš da si duhovita, jebate. Pa stvarno si, znaš, posebna. Već san izgubija vjeru u šarm i intelekt današnjih cura, ali ti si me zbilja fascinirala. Ma nije mi bilo na kraj pameti. A meni krila porasla. Oni bijes i vatra u meni ugasili se u trenu, ka da si ih polija kanaderom. Kako ženi malo triba daje muško smanta. Iman ti još i desert - nastavila san ohrabrena njegovim ričima. - Znaš, to ti zapravo nisu krempite, nego jedan veri A r i i a n a Čulina frenč desert. Znaš, danas ti u svitu niko ni ne jede kolače s tis-tom, tisto samo deblja. Kreme, kreme su ti u modi. Krempite koje se jedu žlicom, znaš. - A svjetska li si, jebate - divija se frajer, a ja puna sebe ka govno vitamina. Mislin se, a duhovita li san, majke ti! Fala Bogu da san se izvukla. Inače, u našem današnjem društvu to nije ništa neobično. Oni koji nemaju znanja i vještine izvlače se na duhovitost i neki petorazredni šarm. I to u svim segmentima društva. Kad god neko ne zna nešto dobro napravit, kaže: To je slatko, šarmantno, otkačeno." Recimo, u teatru kad režiser ne zna izrežirat pravu komediju ili tragediju, uvik kaže: To je baš zanimljivo, drukčije, pa čak i duhovito." Pod tom riči zanimljivo" svašta se krije, a najčešće dosadne gluparije. Svi foliraju, pivači bez glasa pivaju na mikrofone, političari čitaju tuđe dosadne govore. Svak svakome prodaje muda za bubrige, pod okriljem nekog šarma. Pa se mislin, šta ne bi i ja bacila čilu stvar na šarm. Di izostane znanje, dobar je i šarm, pod uvjetom da ga imaš. Totalno san u onoj zbrci zaboravila da mrzi blitvu. Dobro da sam mu je uvalila ka štos. Mislim, moga je ispast štos, ali... Mudante opet na čekanju Taman kad sam pomislila da sam se izvukla, zajeb. Pozvonila moja mater. Ko je? - pitala san. -Ja. Ko ja? - izderala san se. Ja, mama, dušo. Kad san je čula, skoro sam se srušila od fascinacije. Mislim se, koja mama sad, jebate, samo mi je ona još falila, ko je nju

BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE zva. Kad mi neko ovako nepozvan dođe, pa makar bila i rođena mater, popizdim. Govori mi jedan jučer: - Pa, jebem ti ja takvu kuću u koju ne mogu banit kad oću, ako se triban naja-vit, neću ni doć. - U jednu ga ruku razumin, volin taj naš otvoreni mentalitet, ali u drugu ruku više mi je nedrag nego drag, jer ko ti god dođe, dolazi uglavnom kako bi ubija vrime, ne vodeći računa o tvojim planovima. Tako su nedavno na rođendan mog oca, na kojem se okupila samo obitelj, banila tri dosadna frajera i kažu: - A baš smo šetali okolo po kafićima, pa nam dopizdilo, nismo znali di ćemo, pa reko, ajmo u Stipe. Znači, došli su zbog vlastite dosade, zasili i spizdili čili rođendan. I nakon šta je moja mater ušla, nije joj tribalo puno da se razveže. Inače ne znan zašto žene, pogotovo matere, imaju potribu nepoznatom čoviku u pet minuta ispričat čili svoj život, iznit sve svoje probleme, izanalizirat aktuelnu domaću vlast, situaciju u svitu i vremensku prognozu. Znate, gospodine, došla sam malo, neću dugo." Ta mije rečenica, Neću ja dugo", posebno draga jer uvik upućuje na suprotno. - Dakle, znate - nastavila je - samo ću kratko, jer moja Goge tek odne-davno živi sama, a ja, mater ka mater, moran joj pomoć, a ko će ako neću ja - izgovorila je tiradu. - Ne zna ništa radit. A polako, naučit će. Dok je živila sa mnom, pokušavala je nešto skuvat, ali od toga smo imali više štete nego koristi, više posla nego da san kuvala sama. Ali nije mi žaj. Kad meni nije rioglo bit, neka je bar njoj. Govorila san joj sto puta da me gleda dok kuvan, ali nije tila, pa sad eto... A nema veze, nema ni za koga, pa da ne dobije opstipaciju od sendviča, donesem joj malo domaće spize. Blitve i jaja. - I dok je tako pizdila, ja sam samo vrtila očima, a frajer se podmuklo smješka. Na jedvite jade sam je ušutkala i izgurala iz stana.- Doviđenja, T"" A r i j a n a Č u I BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

doviđorno - govorila sam gurajući je. - Nemojte šta zamirit mojoj Gogi, ima srce ka zglobni autobus, ali ruke ka da joj je prasica pojela - viknila je u odlasku. - A naučiće, Bože moj. -Ajde mama, ajde - derala san se priko njezina monologa i konačno zaključala vrata. Odahnula i odma se bacila na onaj drugi dio, kad već nije uspija prvi. Lipo je rekla ona Džegero-va bivša žena: Mater mi je otkrila tri tajne: u dnevnoj sobi budi sluškinja, u kuhinji kuharica, a u spavaćoj sobi kurva. Kad mogu, priuštim sebi sluškinju i kuharicu, ali ostatak posla obavim sama." Pa sam i ja tako mislila, čuj. Kad je već propa prvi dio, a umisto mene nije ga ima ko napravit, drugi će valjda bit u redu. Kad već nisam neki talent za kužinu, valjda sam za krevet. Dragome se gadila ona blitva pa je težište bacija na vino, a ja san ga ostavila samog s čašicom koju je punija i praznija u fazi kad su jedno drugom bili dovoljni, otišla u sobu i prešla na plan broj 2. Izvadila svoje vatrene, borbene, crvene gaćice, namirisala se, napudrala, opremila ful bojnom opremom i izašla na bojno polje u velikon stilu. - Taran, taran! Šta kažeš, vidi me. Taran, taran! - Nije bilo odgovora, naime, dragi je već u velikon stilu hrka i, naravno, nije vidija mrtvu mačku, a kamoli mene. Taran, taran - sranje", rekla san samoj sebi. A eto, valja se rodit sritan. To se događa u većini filmova, a film je život, pa se dogodija i meni jer se pizdarije očito ne događaju samo drugima. Nije ni

čudo šta je zahrka. Kad toliko vina padne na prazan želudac, padne i ona stvar. A ništa, kvragu, šta ću, mislila san se. Pokrila sam ga, na prstićima otišla u sobu, skinila crvene bojne mudante i spremila ih na staro skrovito misto, u ladicu, nadajući se da će mi možda nekom trećom prilikom ipak zatribat. To je nama naša emancipacija dala Moja prija kaže: - Ja te muške, dušo moja, samo upotrijebim i bacim, ka proizvod za jednokratnu upotrebu. Ne dopuštam im da uđu u moj krevet, već samo brzi seks s nogu, bez mogućnosti upotrebe kupaonice i doviđorno. Neću da mi se te smrdljive, znojne beštije po postelji valjaju, niti da se tuširaju u mojoj kupaonici. Kad ih izbacim, za svaki slučaj dezinficiran čili stan. - Ali drukčije bi ona govorila da joj neko srce, dušu i osjećaje uzdrma. Više bi joj vridija nečiji zagrljaj, nego seks s nogu. Opijala bi se njegovim tilom i gurala mirisnu posteljinu pod nozdrve, sigurna sam. Ali u današnje vrime teže je nać nekoga ko bi te za ruku vodija, nego nekog ko bi te s nogu opalija. Ta moja prija govorila je ka prava emancipirana žena koja nije, čini mi se, svojom voljom postala emancipirana. Jer, iza svake emancipirane žene stoji razočaranje u ljubavi ili propali brak, sto posto. Sudeć po tome, i ja sam emancipirana, mada mi nije bija cilj. A emancipiranost i je neka vrsta mazohizma. Imaš stav, nemaš muškarca. Ne trpiš muškarca, trpiš samoću. Sama spavaš, jedeš, radiš, niko te ne je... u mozak, ali ni u onu stvar. Dakle, emancipirane žene su postale emancipirane tek kad im je muškarac njihova života otperja iz gnjezdašca, pa su razvile sto teorija o lipoti emancipiranosti i slobode. A kad bi im uletija koji frajer, dale bi svu emancipiranost i teorije za jedno dobro rame za plakanje, nedjeljni ručak i solidan seks. Cigare najviše preziru i gade bivši pušači, a tako je ts emancipiranim ženama, koje su to postale silom prilika. Pljuju po vezama bilo koje vrste. Evo, na primjer, znate li zašto je ona Hari Mata Hari najpoznatija svjetska špijunka, trbušna plesačica, kurtizana. A r i j a n a Č BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

zabavljačica koja je zbog navodne dvostruke špijunaže završila na stratištu, a oni koji su je ubili ni dan-danas ne znaju jesu li bili u pravu, dakle, zastoje ta strašna Hari Mata Hari postala emancipirana? E, ona je postala kurva i špijunka tek nakon šta ju je njezin vremešni muž Rudolf spizdija. Imala je dvoje diče, a jedno su joj otrovali. Muž se kurva sve u šesnaest, i kad je Hari, sva iscrpljena od boli, odlučila napustit bračno gnijezdo, beštija od muža nije joj tija dat novčića za alimentaciju, tako da je žena bila prisiljena ćer ostavit toj stoki na skrbništvo, a ona se morala snać kako je znala i umila. I snašla se. Postala emancipirana. Radila ka kurtizana, plesala i kurvala se da bi priživila, a špijunka je tek posli postala, kad je tribala spasit svog dvadeset godina mlađeg ljubavnika, koji je na frontu izgubija oko. Ali nije imala sriće, pa su je 1917. bidnu uvatili i okinili joj glavu. Eto, kako je žena postala emancipirana, natirala je ona stoka od muža i čilo društvo koje ti neće pomoć kad si u nevolji, pa bila ti sto puta žena. Jedan od vodećih mislilaca prosvjetiteljstva Žan Zak Ruso je 1762. reka: Žena i muž stvoreni su jedno za drugo, no njihova uzajamna ovisnost nije jednaka. Muškarci ovise o ženah svojimi željami; žene ovise o muškarcih svojimi željami

i svo-jimi potrebami. Mi bismo mogli lagnje bez njih živiti, negoli one bez nas. Stoga sav uzgoj žena ima biti prema muškarcem. To oče reć da sva ženina briga mora bit muškarac. Viš buda-ljerosa! Njim se umilit, njim biti koristnimi, steći njihovu ljubav i štovanje, sticati, uzgajat ih za mlada, njegovat ih kad odrastu, svjetovat ih, tješit, ter nastojat da im život bude ugodan i sladak: to su dužnosti žena u svako doba, u tom valja da ih poučavamo od njihova djetinjstva." I sad neki kažu da su naši muški primitivni. A šta onda reć za tog naprednog mislioca, majke ti, koji je sve ovo izreka još u 18. stoljeću. Nije on bija budala. Uredija sve kako je njemu odgovaralo i proglasili ga misliocem. I to muški, jer žene tad nisu imale pravo glasa. I dok su oni, eto, samo sebi ugađali i prema sebi zakone, odgoj i moralna načela krojili, žene su shvatile da su svi isti. Mislioci ili nemislioci, uglavnom su sve najbolje za sebe uredili, pa su žene shvatile i iz toga izvukle pouku da one moraju i za sebe učinit nešto slično, jer dok same sebi ne pomognu, spasa im nema. Šta one pizde", bunili su se muški, tvrdeći da su žene uvik bile u povlaštenom položaju, nisu se morale borit za egzistenciju, nisu morale divlje zviri u oči gledat, nisu tribale u ratove ni u vojsku ići, a kad brod tone, uvik se prvo spašava njih. Donekle su i u pravu, šta je je, ali žene nikad ne bi poželile preuzet muške poslove da su muški ostali muški. Dok su živile u špilji, imale su zadatak čuvat dicu i kuvat, a muški su lovili i brinili za njihovu udobnost i egzistenciju. I sve je lipo štimalo dok su oni to činili, dok se nisu počeli zajebavat i vatat žene po okolnim plemenima za guzice, bančit i skakat oko vatre. Sve su manje bili lovci na zviri, a sve više na suknje. Množili se po špiljama i ostavljali žene i dicu di su stigli, zabo-ravivši di su koje posijali. Ženama je to dopizdilo pa su odlučile izać iz špilje i same poduzet nešto za svoju dobrobit. Da su njih čekale, crkle bi od gladi. Tile su bolje poist, popit, vidit šta se radi izvan špilje i kako se muški zabavljaju. Tile su se uredit, vidit ekipe u drugim plemenima, ali muški su ih nekako uspijevali držat stoljećima pod ključem, uključujući i onu stvar, na koju su im prilikom odlaska u ratove stavljali čeličnu bravu. Bidne žene, kako su pišale kroz taj čelični pojas nevinosti, da mi je znat. Viš ti koji su to bolesni umovi! Zamisli kako bi se oni osjećali da im neko kuac u čelik okuje, aha, a to bi im i tribalo napravit. Dugo posli, onoj Klari Cetkin dopizdija je kućni pritvor pa je povela žene u borbu protiv kućnog ropstva. A njima se, A r i j o n a Ču! BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

bogme, svidija život koji se nije samo svodija na pranje, sranje i kuvanje, pa su počele ulazit u sve pore društva, ali kućne obaveze, odnosno pranje, sranje i kuvanje, umisto njih nisu preuzeli muškarci, već su ih ostavili njima u nasljedstvo. Mislili su, ako ste baš zapele radit, radite, ko vam smeta. Mi ćemo se odmarat i zajebavat. Otad su se oni ulinili, a žene drže tri kantuna kuće, s tim da su preuzele i njihov četvrti. Po čile dane žure, jure, ka muve bez glave, trče amo, tamo, odvoze, dovoze, kupuju, kuvaju, mišaju, seksaju se, ureduju, gube, pobjeđuju, banče, sastanče, razvoze dicu, uče, muče se, i tako. Moraju održavat kuću i karijeru za pošteno priživit. Ja, recimo, ne bi imala ništa protiv da ne moran radit, a da mi muž daje lovu i živim ka carica. Našla bi ja sebi hobi. Kažu, inače, da muškarac vridi onoliko koliko more zaradit, a žena onoliko koliko more njegove love potrošit. Ali u današnja vri-mena muški su nam takvi da je žena sritna ako mu još ne

mora i davat, mislim lovu. Dakle, žene su bile sritne sve dok su muški skrbili i brinuli se za njih i dicu, a kad su počeli radit pizdarije, taj instinkt za preživljavanje u ženama je proradija i osta sve do dana današnjeg. A prva koja se borila za to da žene počnu same zaradivat je jedna Meri. 1792. je rekla da je novčana ovisnost o mužu legalna prostitucija. A jebate, i ona nije bila normalna. Pa kažem vam da ja ne bi ništa imala protiv frajera koji će lipo zaradivat, dok se ja valjam po kauču, čitam novine i gledam sapunice. S gustom bi mu dala one stvari. Ali, na žalost, takvih je malo. Dakle, nama ženama posa se podupla otkad su ta Meri i neke njezine prije zapizdile da oće zaradivat, pa sad moramo radit doma i u firmama. E, ali tu opet dolazimo do one slobode koja je čoviku ipak najpotribnija. Govori ta Meri, a tu je u jednu ruku u pravu, da su muškarci držali žene zatvorene ka u kavezu, ka neku ptičju vrstu, davali im nešto za kljucnit, a one su njima zauzvrat davale krepost, šta oće reć onu stvar, zdravlje i slobodu. U prijevodu, bile su uvik na naizvolte, kad oćete i šta oćete". I onda su poželile ić u škole, uć u politiku, zapravo, ukinit spolne razlike, osim kad je seks u pitanju. E, tu sad čuči glavni zajeb. ove te zamisli one bi još i uspile realizirat da nije one muške stvari koju su očito planski previdile. Jer, kad žena vidi onu mušku stvar, mrak joj padne na oči, a sve teorije u vodu. I sad vidite šta je bilo s gorljivom Meri kad je njezin dragi skinija gaće i izvadija malog nestaška iz njih. 1793. osla je u Pariz vidit Revoluciju izbliza, ali umisto Revolucije vidila je onu stvar svoga viteza, i to je za nju bila prava revolucija osjećaja. Potpuno je popizdila za tim Gilbertom, koji je, usput rečeno, bija kriminalac, i svi njezini divni planovi oko emancipacije pali su u vodu. Osjetivši u sebi njegova nestaška, načisto je popizdila, a kad je ostala trudna, on je, naravno, u velikom muškom stilu odpirija, odjeba je i otpuva bez riči. Sva slomljena, bez interesa za revoluciju i emancipaciju, pisala mu je da se vrati, jer da će u protivnom popizdit i izrizat vene. Citiram: Duša mi je umorna - srce me boli." Ali on ti to nije jebava dva posto. Na kraju se ipak smilova i svratija nakratko, i kad je vidija da je ima u šaci i da more s njom otrat pod i radit šta oće, posla ju je u Skandinaviju da nade neku lovu i zarađuje za njega kad se već za to toliko borila. Dok je ona bila na putu, on se viđa, vata i povaljiva s nekom glumicom. Bidna Meri se od očaja pokušala ubit, ali joj nije uspilo. Nakon nekog vrimena jedva se od njega izličila, ali vrag joj nije da mira, i uskoro je našla novoga tipa, nekog filozofa Godvina i umrla rađajući mu ćer, koja je posli napisala čuvenu priču Frankenštajn. To vam je muško čudovište. A kako i ne bi kad su joj muški spizdili mater i za vijeke vjekova za nju ostali dvonoga čudovišta. Eto toliko, oko te takozvane emancipacije. Č u OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

Čim žene vide onu mušku stvar, zaborave na svoja i tuđa prava, na slobodu i misle samo na to. Zato ja tvrdim da ne znan nijednu sritnu emancipiranu ženu. Jer, nema nijedne emancipirane žene, a da je neki muškarac prethodno nije spizdija, i čim nade novoga, emancipacija padne u vodu. Ali usprkos svemu žene danas oće bit neovisne, a četri od pet žena u braku želi stat na svoje noge", zato šta su žene izgubile viru u mušku sposobnost i darežljivost. Jer kad se njima digne za nekom drugom ona stvar, ostavljaju ženu i dicu i nije ih briga ko će ih prehranit. Tajvanski parlament je zato doni-ja zakon u kojem se

ženama mora plaćat za rad u kući. Svaka ? čast. Da je to kod nas, pola bi bile milijarderke. Ali, neovisna žena ipak je najjača žena. Kaže se da moćni muškarci uspijevaju uz pomoć žena, a moćne žene usprkos muškarcu. Najviše žena psihičkih bolesnika baš je među onim kućnim zatočenicama. Zato triba kombinirat. Posa i kuću. Čuj, ne razumin kad pitaju ženu: Jeste li vi više za obitelj ili karijeru?" To je isto ko da te pitaju voliš li više ruke ili noge. Zato bi odgovor triba glasit - oboje; tek kad imaš oboje, kompletna si ličnost. E sad, nekom je karijera odgoj diče i ako je tako, to je O. K. Važno da se čovik u nečem nađe, a svaka pivačica i glumica danas redovno na to pitanje odgovara: Obitelj mi je na prvom mistu", a doma je nema nikad. Biži iz kuće čim stigne. Dopizde ženama kuća i dica, mora se priznat, a dopi-zdi i samo posa. Dosadno bi bilo svaki dan ist blitvu, a i najfiniji kavijar bi nam dopizdija. Zato triba kombinirat. Red posla, red kuće. Mi žene samo ne podnosimo lanac, a glupi muški nam ga uporno stavljaju, fizički ili psihički. Kad bi ga malo olabavili, mi bi ga same zategle. I šta nas muški manje budu držali na lancima, bit ćemo im odanije. Ljubav razbija sve okove, kavez nije ni za ptice. A svaka žena traži toplinu i nježnost, samo neke su zbog straha od samoće i želje za stalnom muškom stvari spremne na kavez, a neke radije izaberu slobodu, a muške iznajmljuju po potribi. Jedna poznanica prihvatila je rastavljenog čovika, kojeg baš i ne voli, s dvoje diče, dovela svoje treće i spremna je sve to trpit radi one muške stvari, a moja prija Brane, o njoj ću vam posli, govori: - Znaš, Goge, da Mare sad ima troje diče i jedan kuac, bolje bi joj bilo da ima jedno dite i tri kurca. Govori prija Brane: - Ne isplati se zbog one stvari, veseljka u gaćama, toliko skakat i plesat oko tih muških, udovoljavat svim njihovim hirovima, žrtvovat slobodu, ka šta je govorija oni blentavi mislilac Ruso, kad ih bar danas imaš kupit svih veličina, debljina, boja i dezena. Za sudbinom ne triba trčat Mislila sam tribam li nazvat ili ne nazvat Zdenu, a opet neki ponos u meni me kočija. Ona i tako ništa ne bi razumila, pa je bolje da je ne zovem i ni u šta ne uvjeravam. Nek živi s tim svojim dok se ne otrizni, a kad joj bude tribalo, sama će nazvat. Uglavnom, svak nazove kad mu tribaš, pa će i ona. Govori moj otac: - Niko mene ne zove zbog mog dobra, svak zove samo kad mu nešto triban. Zato se nemojte javljat za vrime ručka, recite da me nema doma, jebo ih bonton. Srića da san i ono zlo od mobitela bacija - nastavija je otac. - Sad iman svoj mir. Nišan moga izać s posla ni pet minuta, a da mi ne uđu u trag. Prije nekoliko dana otiša šef na službeni put, a ja s posla put vikendice. Kad mačka ode, miševi caruju. I taman priša sedamdeset kilometara puta, on zove. Kad sam mu čuja glas, malo je falilo da ne opizdin autom u stup.

Č u I i n OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

ključ plin.

Alo, šefe, kako ste mi? - pita san. Dobro, moj Stipe. Sta triba, šefe? Stipe, ti jedini imaš ključ od mog ormarića u kojem je od mog stana, pa, molim te, provjeri jesam li isključija Stalno mi je mozak na plinu.

Dobro, šefe - reka san ka da san prigriza govno, a u sebi samo šta nišan eksplodira. - Jebo te plin, jebo te šef, jebo te mobitel, jebo ti Stipe sam sebe u glavu. Koji me kurac tira da se javljam - pizdija je stari. Dobro, šefe, dobro - reka san i okrenija auto nazad put Splita. Ko te jebe kad si glup, sad vozi sedamdeset kilometara rikverc. A da nišan ima taj prokleti mobitel, ne bi me ni naša, reka san sam sebi, otvorija ponistru od auta i zafrljačija ga, bacija u tri pizde materine, pa nek sad zove ko oče - reka je stari i oslobodija se te napasti. A najvišebi popizdija kad bi mu neko uprska vikend. Vikendom bi iša na vikendicu i pre-pustija se uživanju cipanja kamenja, mišanja betona i slaganja bloketa. I kad mu je mater rekla da ga zove stric da je strina umrla i da joj je sprovod u subotu, načisto bi poludija. - A koji kurac si rekla da san doma kad san ti reka da me nema ni za predsjednika države? - Stipe, strina je umrla - promrmljala je mater - moramo na sprovod. - A jeben ti strinu i strica, kako svi moji umiru baš vikendom?! Uvik se vinčaju ili umiru vikendom, jebo ih vikend! Pa šta to ne rade radnim danom ako već moraju. Eto, moji starci su čekali taj vikend da se mogu posvetit jedno drugom, a meni su svi dani bili isti, osim šta su mi, za razliku od njih, vikendi bili najmrži. Nišan se imala čemu radovat. Vikendom svi negdi ili nekome otputuju, dok gradski L ,

zrak miriše na pustoš. Svi odu na selo, u restorane, na plaže, druže se, grle, ljube, a ja sama ka pas. Zovu me starci da dođem kod njih, ali to mi je tlaka. Uvik isto pizde, prigovaraju, daju mi savjete za uspješan život. Mogla si ovo, mogla si ono, ali nisi nas slušala, a mi smo ti govorili..." Tako da mi se nije dalo slušat uvik iste tirade. Svi poznati imaju neki svoj plan, zanimaciju, neki kutak, obitelj ili tako, a čovik koji je sam, a želi se družit, mora se nekom uvalit. A uvalit se može dva, tri vikenda, ali četvrti, bogme, svak te krivo gleda i nastoji šta prije otpirit iz kuće. I tako, na kraju krajeva budeš opet prepušten sam sebi i prisiljen kopati po vlastitim mislima i TV programima. A misli su mi zabavnije od programa, onda moš mislit kakav je program. Tuga i žalost. Komične serije toliko su glupe da moraju nasnimit onaj iritantni umjetni smij, šta nije ni čudno kad se tim stupidnim serijama ni mrtvaci ne bi nasmijali. I kako program nije bija napet, uključila san program u glavi i počela odmotavat svoj film. Mislila san na Zdenu. Nišan je tila zvat, ali nišan mogla prestat mislit na nju. Sitila san se pizdarija koje smo radile. Kad prođe određeno vrime, sve te situacije koje čovik prođe čine mu se strašno zanimljive, jedinstvene i bitne, ka neki tuđi već viđeni film. Sitin se kad je živila kuću ispod mene, a između naših kuća stanova je on, frajer iz snova, zgodan i prepotentan. A baš te kombinacije činile su ga nedodirljivim i jebozovnim, jer da je bija pristupačniji, ne bi bija tolko napet. Ako nešto ne možeš dobit, postane ti vrimenom još napetije. Glupo, ali istinito. Bija je stariji od mene. Znaš, ono, kad imaš petnaest, onda ti je frajer od dvadeset tri marka. Vozija je neku crvenu kantu od auta s kojom se šepurija ka da je ferari. Ta kombinacija za mene je bila dobitna, zgodan frajer, pivač u bendu i crveni auto. Cista ludnica! Moga je on revat ka tovar, ali imat tipa pivača, to je bilo Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

nešto. Uvik kad bi doša tim autom, ja bi se ka fol stvorila isprid njegove kuće, ono, ka slučajno. Sa sobom je vuka sisate pičije, dok je na mene gleda ka na malo govno, a to me grizlo za srce. Ekipa je skakala, muzika treštila, janjetina se pekla, a pičije vrištale. Sve bi dala da sam tad mogla uletit u tu atmosferu, ali niko me nije jebava dva posto, pa sam obilazila oko kuće ka mačka oko vruće kaše. Ej, mala, kako si? - pita bi me onako usput. - Kako škola? - A na to bi popizdila. Mislin se, ja obukla minić dopičak, a on meni kako škola. A dobro, ide - odgovorila bih, naoko ladno, čekajući da me pozove, dok je istodobno u meni vulkan lavu baca, ali on bi samo reka: Bog, vidimo se. Kad? - pitala bih ga. Pa vidimo se. Uvik kad doden, vidin te, jel tako? - A stvarno, baš je to čudno! -Je, tako je - potvrdila sam njegovu očitu konstataciju. -A jebiga, sudbina je sudbina - rekla sam, na šta je on samo odmahnija rukom i nesta. A sudbina je bila ta da san ja Zdeni strogo naredila da prati i gleda na cestu dok joj oči ne ispadnu, odnosno dok ne ugleda njegov auto, a kad ga ugleda, da na ponistru obisi crvenu kuhinjsku krpu na kocke koja sliči na majice naše reprezentacije. U to vrime nije bilo mobitela pa je ovo bija najsigurniji način obavještavanja. Ako bi di izašla, čim bi vidila krpu, obukla bi dopičak i trk za sudbinom. Ali kako za sudbinom ne moreš trčat, nego te jednostavno stigne ili ne, ova mene očito nije stigla, a ni ja nju. Po nos ili užitak I taman san se uživila u svoja razmišljanja, vrtila film koji me vratija u stare dane, kad je pozvonila Brane. Otkad sam sa Zdenom održavala odnose samo u mislima, konkretna druženja realizirala sam sa Branom. Paralelno s muškim nerazumijevanjem žena dolazi do međusobnog ženskog razumijevanja, one se sve više povezuju iz čiste solidarnosti. Jedna drugoj postaju rame za plakanje i privremena utjeha. Sve je više takvih skupova nesritnica koje dolaze do zaključka da je s muškima neizdrživo, a bez njih nemoguće. U određenoj fazi života čovik se obično druži s onim koji je u istoj kaseti brokava ka i on. Tako se udate žene obično jadaju jedna drugoj, one koje su u potrazi čine to također međusobno, dok one rijetke, koje su zadovoljne svojim mužjakom i postojećim stanjem, uglavnom zaboravljaju na prijatelje. E, pošto je sad Zdena živila s onim svojim majmunom, ja sam s Branom bila spremna za lov, s tom razlikom šta su nam strategije napada na lovinu bile potpuno različite. Ona je zbog muške stvari bila spremna istrpit sva poniženja ovog svita, a ja, koja sam prošla tu strategiju, tražila sam da neko za promjenu istrpi mene. Neki ljudi više drže do ponosa, a neki do zadovoljavanja vlastitih potriba po svaku cijenu, a jedno i drugo teško da možeš imat. Sta bi naš narod reka, ne moš bit jeben i pošten. Brana, dakle, ni gram tog nužnog ponosa nije imala. Čili je život ganjala jednog frajera, a najgore u čiloj priči bilo je šta sam, na žalost, bila očevidac i sudionik njezine bjesomučne trke bez cilja. Čilu sam zemlju obigrala i pritresla uzduž i popriko trčeći za tim njezinim idealom. Izlazila kad mi se izlazilo i nije, putovala kad mi se putovalo i nije, uvik pomagala ka neko dobrotvorno društvo, jer iman srce ka autobus. Pomoć volin, ali i očekujem, a kako je krenilo, čini mi se da ću čili život Č u OUE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

ostat neki socijalni slučaj s puno savjeta, a malo sriče. A da se bolje rodit bez one stvari nego bez sriče, poznato je iz povijesti. Počela san neprijatelje ljubit, ne znan šta mi je. Prekjučer sam ruže poklonila jednoj šta ne priča sa mnom, a ona štraca nije rekla ni fala. Govore neki da je bolje ljudima ništa ne davat, jer ionako to ne znaju cijenit, a davanjem samo stvaraš neprijatelja. Ali ja se nikako ne slažem s tom teorijom pa sam na Branine molbe uvik odgovarala, a ona se mojom pomoći pak nikad nije zadovoljavala, nego me iz dana u dan zasipala novim i novim fiks idejama. - Aj pliz, Goge, učini mi ovo, pliz, učini mi ono, samo ovi put, da ispadne ka fol ovako, ka fol onako, ka fol ja i ti šetamo pa ga sretnemo slučajno... - ka fol ovo, ka fol ono, a sve glupo ka kuac. - Aj, molin te, Goge - nagovarala bi me. - Samo još ovi put, znaš kako je meni, jebate! - A nije joj bilo ništa gore nego meni, ali, eto, ipak bi na kraju popustila. Takva sam, valjda na mater. Ne znam reć ne. Zato šta se meni najteže držat nekih principa. Mrzim principe, sve se u životu minja pa se moraju minjat i principi, a ljude bez tog jebenog principa drže slabićima. I zato svi govore da su dobričine budale. Kod mene sve more bit, a i ne mora. Ja nijednu dijetu ne znam do kraja sprovest, jer mrzim krute regule i krute principe, za čas se predomislim. Zato moj otac govori materi: - Ti, Magdalena, kakva si, da nije mene, svima bi dala. Kurva bi u tren postala. Dosta da te neko dvaput pita: Aj, pliz, Magda, daj mi one stvari, daj", i ti bi iz čiste samilosti dala da te povali. A i ćer ti je ista, ne pada jabuka daleko od stabla. - E, sad, nije to baš tako kako moj stari pizdi, a nije ni daleko. A ima tu istine, takve smo. Ne znamo se snalazit u prostoru, ne znamo iz prve reć di je sjever, parkirat u rikverc, ali imamo dobro srce. Sve bi dale. Ali došla su vrimena kad to ljudi ne znaju cijenit. Sve im daš i ispadneš pizda. Jeste vidili onu s ružama. Pa da san ja na njezinu mistu, ja bi zahvalila ili bi je odjebala, ali ona ladna ka špricer. Vidi se da nema karaktera. Zato se triba učit surovosti, pa sad upravo to treniram. Dobrotom nikog neš pridobit, kaže se, ako oćeš od prijatelja napravit neprijatelja, napravi mu uslugu ili posudi novac. Ali ja ne želin u to virovat, ne želim, zato ću udovoljit Brani, šta ću. Ako mogu pomoć, pomoću joj, i ne samo njoj, nego svima, čilom svitu, pa nek me posli pijunu. Nek me i Brane pljune, šta ću kad su me već toliki ispljuvali, istrpit ću i nju. Bidna Brane, toliko je zapela za tog karataša ili ragbijaša, ne znan ni sama šta, to je meni sve isto, tu mrgu od tri tone mesa i mišića. Ona to voli, na to se pali. Govori: - Oću, kad me tip zagrli, da znam da ga ima na sve strane, ne volim osjećaj da je prijateljica sa mnom u krevetu i da mi se neke čačkalice od nogu motaju oko mojih, muško mora bit muško, a žensko mora bit žensko. - A mislin se, je pametna, jebate, ali ona je samo nastavila: - Ja volin da ima mišiće, dubok glas, a ne piskutav ka pičkica, da mi se danas-sutra ne petlja u ženske stvari, da iman oslonac i osjećaj da nisam u krevetu sa sestrom ili prijateljicom u svakom pogledu, da me zgromi kad me stisne. - Pizdila je tako Brana, a ovi njezin je ima sve te vanjske adute, ali kad bi malo dublje u njega zaronija, opizdija bi u duhovni plićak. Bija je tup, glup, bezobrazan, povaljiva staje stiga, dok je Brane bila uvjerena da mu je ona jedina u srcu. Kaže: - Nema veze ko mu je na onoj stvari, ali ja sam mu u srcu, ja san ta koju uvik u disku u četiri ure pozove da idem s njim doma. - A mislim se, a koga će pozvat, jebate, kad u to vrime više tamo nema nijedne normalne žene, osim lude Brane, kurvi i lude mene. č u I i n a OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Strateg i ja A vatala ga je na najgluplje moguće trikove i strategije. Navest ću vam samo neke od njih, pa prosudite sami. Te strategije izlaze iz domene svih mojih prethodno navedenih i mišljenih i ulaze u sferu znanstvene fantastike, a postignuti efekt bija je uvik ka šta joj je i strateška logika bila, obrnuto proporcionalan. Ako uopće u čemu ima logike. Branina strategija obrnute logike 1 Dakle, Brana bi pred njim uvik promarširala grleći se i ljubeći s drugim tipovima, koji su bili samo iznajmljeni statisti u tom njezinu scenariju, a kad san je pitala: - Brane, jebate, šta će mislit o tebi, svaki put se prid njegovim nosom žvalaviš i vataš s drugim tipovima - odgovorila mi je da to radi namjerno, želeći izazvat kod njega svijest da joj nije jedini, da je oće mnogi i da mu nije uvik na raspolaganju naizvolte", kad mu se digne, već da se triba itekako pomučit da mu da ruku, a kamoli onu stvar. Ja nisam znala čemu sav taj cirkus pošto on od nje nije tražija ni jedno ni drugo, a ona mu je i bez njegova angažmana nudila jedno, a pogotovo ono drugo. - Di ti je ona kurva, štraca, drolja od prijateljice? - pita me jednom karataš kod kojeg je izazvala sasvim suprotan dojam. Ali to je bila ta Branina logika, uvik obrnuto proporcionalna. Umisto da je u njemu izazvala zavist, izazvala je gađenje. Branina strategija obrnute logike 2 Statisti, odnosno naši frendovi, u njezinu scenariju dobili su zadatak koji se sastoja u tome da su tribali vozit auto dva na sat, dok je Brana tribala isprid auta trčat i vikat upomoć!", upomoć!", help!", help!". Cilj je bija da karataš-ragbijaš, koji je sidija u obližnjem kafiću, vidi zajapurenu Branu kako trči, sva u očaju isprid jurećeg auta, skoči kroz staklo kafića i spasi je ka Džems Bond. To je malo čudna ideja, ali se opet ne triba tome puno čudit. Svaka bi žena tila da je spašava Džems Bond i svaka bi se bila spremna bacit pod vlak kad bi bila sigurna da će se spasilac pojavit, ali kakvi su danas frajeri, ja mislim da bi vlak priko nas žena moga proć pet-šest puta prije nego bi koji kavalir naiša. I tako, trčeći isprid auta, Brana je stigla do kraja ulice. Dečki su stvarno vozili da sporije nisu mogli, dovoljno polako da ona more trčat, a da je ne prigaze i da se auto ne ugasi. Za to vrime kroz staklo kafića ragbijaš je mrtav-ladan gleda podbočen na šank čilu tu predstavu namijenjenu njemu, misleći u sebi: A, budale od žene!" I ne samo on, nego niko nije malim prstom maknija. Sigurno su mislili: Ili je žena po-bigla iz ludare, pa je vataju, ili se na taj način priprema za svjetsko atletsko prvenstvo u trčanju, ili je neka SOS vježba u điru." Kad smo došli na kraj ceste, Brana je skoro ispinila ka trkaći konj, zacrvenila se, a sline su joj počele curit, i umisto da se zaustavi, nagovorila nas je na još jedan đir. - Brže, samo brže jurite. Sidnite na gas - naredila nam je. I koliko god smo je nagovarali da odustane, nismo uspili, sve dok joj stanje nije postalo prekritično. Kad je kolabirala, strpali smo je u auto i odveli doma na oporavak. Eto, šta je jadno žensko spremno podnit za mrvu jubavi. Koje sve prepone nije spremno pri-skočit. I šta su prepone veće, izazov je veći. Priznajem da moje strategije nisu bile baš najpametnije, ali Branine su bile još luđe i, šta je najgore, nije imala namjeru odustat. Govori ona meni: - Pa zar ovo nije prokleto, od svih muških odabereš jednoga i ne moš ga imat, samo jednog jedincatog na kugli zemaljskoj. A r i j a n a Č BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

A jesi ti, Brane, otkrila toplu vodu, jesi genijalka. Pa na tome su padali i najveći umovi, čila svjetska literatura je napi sana po principu ja te oću, ti me nećeš, oćeš drugu, druga trećeg. I najveći umovi su se zbog ljubavi poubijali, a ti se sad čudiš - rekla sam joj. A šta fali mom umu? - pitala me. Ništa - odgovorila san. - Genijalan je. Branina strategija obrnute logike 3 Na samu Novu godinu nazivala san, na Branino inzisti-ranje, uporno sve restorane i hotele u nadi da ću doznat di je njezin dragi ragbijaš rezervira misto za doček. Morala sam, šta ću. Brana upala u teški očaj i depru. Govori: - Nova godina je, a on bez mene, kako može, to nije istina, kako se to moglo dogodit, možda se zabunija, možda me zva pa me nije naša, možda će me zvat, možda mi sprema iznenađenje, možda čeka da ja njega nađem, nazovem, možda ovo, možda ono. - Nagađala je i tražila stotine razloga ka i svaka ostavljena žena koja za svoju nevolju uvik ima stotine objašnjenja i opravdanja. Neće pogledati istini u oči, okrivljujući sve i svakoga, ljubav, muškarca, život, sriću, a najčešće sebe samu. Kako se svečani doček bližija, moja nada da ga pronađem odlazila je sa starom godinom. I kad sam već gotovo odustala, stiga je spasonosni poziv naših lokalnih radiomileva, ilitiga lokalnih špija, koje znaju ko se kad, s kim i di nalazi u određenom trenutku. I koliko god to zabadanje u tuđe živote čovi-ka živcira, ima i dobrih strana. Brane - viknula sam ushićeno nakon šta sam čula podatak. - Saznala sam. -Šta? Saznala sam di čeka. Jel mene? - pitala je ushićeno Brana. Ne, nego Novu godinu. A jebate, ajmo, dižmo se, šta čekamo, oblačimo se! -vikala je ushićeno ne pitavši me prethodno za mišljenje. - Ajde, Goge, nemamo još puno vrimena, nemamo ni rezervaciju. Nema veze. Ućemo na šarm. - I ušle smo. Onako ot mjeno uređene, niko nije ni posumnja da bi se mogle švercat. Problem je bija samo u tome šta nismo imale di sist, pa smo zujale okolo ka muve bez glave. Ja sam na silu morala čilu večer cupkat na podiju uz zvuke uvik istih, starih, prožvakanih pisama. Nije mi jasno zašto uvik na zabavama te vrste, pored toliko novih kompozicija, puštaju deset istih izlizanih pisama. I dok sam ja, eto, prisilno skakutala, Brana je ordinirala na potezu zahod - plesni podij, prolazeći pokraj karataša kojem bi se svaki put u prolazu blesavo široko iskezila. Jebate, zamisli šta je svit mali. Viš šta je sudbina. Ko bi reka da ćemo skupa čekat Novu godinu - usudila mu se jed nom i dobacit. Aj odjebi ti i sudbina - obrusija joj je grubo i nastavija se zajebavat s ekipom, ignorirajući je ka činjenicu. Ali Brana se nije dala, čak se uključila u onu imbecilnu lokomotivu od ljudi u kojoj svi, znojni i pijani, padaju jedan priko drugih, priskačući i gazeći po mokrim tjelesima i vrteći smrdljivim košu ljama. I kako god je neko ispada ili upada u blesavi vlakić, Bra na se uvik ka slučajno, sudbinski, našla iza dragoga karataša, vatajući ga za ogromna ramena, tako da je se, tija ne tija, nije moga otarasit. I dok je ona u tome nalazila svoju sriću, ja sam

nalazila svoju dosadu. Zanimljivo, uvik se na tim zabavama, di ima puno svita, osjećam osamljeno. I dok ta vesela, razulare na, divlja horda mahnito skače, ja obično stojim ka promatrač koji teško upada u razulareno divlje stado koje podsjeća na Arijana Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

stampedo. Ozbiljno, čini mi se, kad sve to gledam, da bi češće tribali organizirat Novu godinu, da se ljudi ispušu. Kad se iskaču, izdivljaju i skinu svoje svakodnevne, fine, namištene maske, bili bi manje ljuti i bisni, sigurna sam. Jer mi ljudi slični smo zvirima, šta se najbolje vidi na ovakvim zabavama. Ono iskonsko, životinjsko u nama ispolji se u svom svitlu baš u takvim opuštenim situacijama, kad počnemo slinit, balit, zno-jit se, skakat, gazit, padat po podu i jedni priko drugih, urlat, skidat se, puzat, povraćat, prežderavat se. I kad bi se češće tako ispuvali i iživili u skladu sa svojim precima, svakodnevno bi bili manje bisni, zlobni i manje bi jedne druge grizli, sigurna sam. Ozbiljno o tome triba razmislit, jer i to je poznato iz povijesti. Evo, u odnosu na ponašanje ekipe u Rimskom Carstvu, mi smo danas male bebe. Oni ludi car Tiberije ubija je nećakovu mater i sestre, a onda je mali Kaligula ubija njega i zasija na njegovo prijestolje. Orgija je dan i noć, povaljiva muško i žensko, spava sa sestrom kojoj je izvadija utrobu kad je zatrud-nila, a ostale ljubavnice nakon seksa ubija, dok je one koje su preživile zaposlija u vlastitom bordelu, a konja proglasija senatorom. I šta ću vam dalje govorit? Je li onda čovik gori od zviri? Je. Jer zviri to jedna drugoj ne rade. Mi smo, eto, tili popravit povijest, bit moralniji, ali nam uz sav trud teško ide od ruke, pa se pomalo vraćamo načinu života naših predaka, otvarajući sve više swing klubova za grupni seks. Pošto danas očito niko više nema vrimena ni živaca za tamo neka zavođenja i udvaranja, kad im šune, dođu u takav klub, isprazne se, povaljaju, povataju s ostalom ljudskom zviradi, pa se mirni i zadovoljni, slobodni i izjeb... vraćaju kući. O tome je pisala ona Katarina Mije, urednica nekog francuskog časopisa. Veću je slavu postigla svojim jeba... u grupnjacima, nego samostalnim radom na poslu. Sociolozi kažu daje to super, jer tako stare babe mogu bez po muke dobit mladi ku... a žene i muževi se mogu uzajamno varat bez neke ljubomore i tako očuvat brak--mrak. Crkva kaže da oni koji daju tilo svakome gube dušu, ali čini mi se da to nas ljude-zvirad nije puno briga i da je većini važnije zadovoljit tilo nego dušu. Čuj, triba i to razumit u neku ruku. Tilo je teže i veće od duše i traži veća zadovoljstva, a mi se i tako najčešće držimo one: U se, na se i poda se. Od glasne muzike, pomahnitalog svita i raštrkanih stolova nisam mogla ni s kim rič prozborit. Jer, danas ni ta komunikacija, eto, nije najhitnija, šta je još jedan pokazatelj važnosti mozga i duše. Nakon šta su mi se bubnjići skoro raspali, a srce iskočilo od glasne muzike, koja mi je bubnjala u plućima, neko me povuka u glupu lokomotivu i ludu povorku u kojoj su svi nastavili vrištat, zalivat me šampanjcem i balit znojnim licima. Ludilo. Oko pet uri ponovila se ista stara priča. Branin ragbijaš, pošto mu je ostala ka zadnja šansa, jednostavno ju je skupija, dok su mene ostavili ka pizdu da se sna-lazin kako znan i umijem. Začuđeno sam gledala dragu prijateljicu kako prolazi pokraj mene, dok ju je ragbijaš drža za guzicu. Veselo mije, bez imalo grižnje savjesti, mahnula.

Bog, Gogili, idemo mi. A di? - pitala sam. - Oćete me pribacit? A ne možemo, znaš, nema mista na motoru, pa se ti snađi. Aj, bog, Goge, nemoj se ljutit, budi srce, pliz. Snalažljiva si ti, znan te - doviknila je i odlepršala u velikom stilu. Ostala san ka pizda na kiši, misleći šta ću i di ću sad. U takuinu nišan više imala ni kune, Brana isključila mobitel, one koje sam poznavala već su otišli, nikog nisam rezervirala za prevoz pouzdajući se u Branine organizacijske sposobnosti i strateške mogućnosti, i skroz-naskroz najebala. Ka jedina moguća šansa ostali su mi moji autotabani. Pet uri, Nova godina, kompletić šezdesetih, Č u I BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR EZ SRIĆE

podočnjaci do zuba, razmazana šminka, i nabadaj Goge. Izgledala san ka ona koja traži posla u to doba noći, bolje rečeno jutra. Hodala san uspravno, nabadajući u mraku, dok su mi prolaznici trubili. Pičila sam, gledajući pravac naprid, ne okrećući glavu ni livo ni desno. Po mozgu su mi se vrtile slike onih glupih horor filmova, dok su me usput plašile tamne sjene stabala. Usrala san se od straja. A ko me šljivi kad iman srce ka zglobni autobus. Svi koji imaju srca najebu kad-tad. Ne kažu uzalud da najčešće duše od čovika nađu žene bez duše. A ja, duša od žene, našla i muške i žene bez duše. Pa moram li ja baš uvik šetat sama i tapkat po mraku tražeći tračak svitla i kap sriće, pitala sam se po ne znam koji, ali, na žalost, ne i zadnji put. Podstanarstvo naše svagdašnje Pošto sam nedavno dobila otkaz ka podstanar, bila sam prisiljena ponovo pokucat na očeva vrata. - Reka san ti ja, Magdalena, da će se prije vratit nego šta je otišla. Nije lako zarađivat, ali neka vidi kako je probijat se kroz život, neka vidi kako je bilo meni - pizdija je otac, a ja sam bila u poziciji pokrit se ušima i plivat dalje. Najviše sam imala poteškoća oko svojih noćno-jutarnjih izlazaka, ali o tome ću vam posli, kad vam ispričam šta je tome prethodilo. Podstanarstvo, dakle, mrzim iz dna duše. Ono čoviku oduzima dostojanstvo. Kad vidiš koje sve rupetine ljudi iznajmljuju, dođe ti da popizdiš. Imat stan i auto je ka neki luksuz, mada mislim da bi tribala bit najprirodnija stvar na svitu. I beštije imaju svoje brloge, rupe i gnizda, a mi moramo čili život radit i snalazit se, izvodit svakojake vratolomije da bi savili kakvo-takvo gnizdo, a prevozna sredstva nam služe zato šta nemamo krila ka tiče. Baš promatram nedavno lastavice, kojih je sve manje i manje isprid moje kuće. Osjetile prvu hladnoću i odletile na jug, u Australiju. Mislin se, a blago in se, jebate. Po čili dan se zajebaju, lete tamo-amo, ne triba im viza za Australiju, ne triba im lova za karte, ne tribaju im kuferi, stan, hotel, idu di oće i kad oće, bez putovnice, domovnice i ostalih evidencija o njihovu postojanju. A mi? Sve to moramo. I posrani krov nad glavom moramo zaslužit ako se ne rodimo sritni da ga naslijedimo, ali valja se rodit sritan. A ako ne, čili ti život neko sere po glavi, pa i ona lastavica. A dotad... Pa koliko bi se brakova sačuvalo da se neviste nisu morale sudarat pod istim krovom sa svekrvama, a zetovi s

punicama. Govori mi prija: - Ja kuvam sebi ručak, a svekrva neka ga, bogme, kuva sebi. - Svekrva opet ima straj da je nevista ne otruje, tako da se čili dan guraju oko štednjaka, dok je isprid zahoda najveća gužva i muvana. Tuku se, dakle, oko kužine, zahoda, televizije, prevlasti nad kućnim muškarcima, i ko više uspije nametnit svoje stavove, zauzima poziciju šefice, a poznato je da u jednoj kući, ka i državi, more bit samo jedan šef. A nitko ne voli trpit diktatora nad glavom, pogotovo ja. I sad se naježim ka jež kad se sitim glasa one moje mile svekrvice. - Na crtu mu peglaj gaće, Goge, na crtu, tako je on navika, po tome ga svi pripoznaju. Jel, sine, da tebi tvoja majka najbolje pegla gaće i košulje? Dok sam ti ja peglala, svi su se okritali za tobom i govorili: "Bože, kako je oni mali lipo ispeglan, jel tako". - Uvik je visila nada mnom, ka supervizor, ma staja radila i čega se dovatila. - Dodaj malo više soli, dodaj malo manje, nemoj tako glasno tu televiziju, lipo poravnaj postelju, nemoj mu stavljat puno cukra, vidiš li ti ovu prašinu, obrisi, operi, pravilno višaj robu, šta će susidi reć, razrači lan-;. - Teško se danas slože i jedna, a kamoli tri generacije A r i j o n a Ču BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO EZ SRIČE

pod istim krovom. Zato volin vlastiti brlog u kojem se mogu komotno ponašat, u kojem mogu šetat u pidžami, a da mi niko ne pizdi, bacit novine di oću, dignit noge na stol, u kojem ne moram pazit šta ću kome reć, u kojem ne moram hodat na prstima ka balerina, u kojem mogu opičit muziku da se zidovi tresu i skakat do mile volje, u kojem se mogu bez ustezanja počešat po guzici, pušit u kužini, a ne na balkonu. Sva ta ustezanja i stezanja nužno čovika dovode kadtad do ispalje-nja živaca. Ne valja, brate, zajednica, ali grozni su i podstanari. Mrzim čistit tuđe stanove, korigirat tuđe ukuse, gledat tuđi WC, sobe, pitare, starudijom pritrpane balkone, neraskr-čene ormare, puknute špine. Volim lakirani parket, rieišarane zidove, nepretrpane špajze, čistu kadu i komotan krevet. Ali takvi se iznajmljuju samo ambasadama za enormne cifre, a za nas obične smrtnike nikom ne pada na pamet ulagat u čistu kadu. Nego uzmu sve najstarije da im stoka ne razbije namještaj, a novi stave sebi u vikendicu. U jednom takvom stanu, koji se čili uplisnivija, tribalo mi je dva dana i dvi noći da operem sve čaše, čašice i teglice, sa-stružem zalipljenu prašinu koja je počela sličit na blato, prozračim madrace koje su miševi već dobrano izgrizli, dovedem ga u koliko-toliko upotrebljivo stanje za sranje i stanovanje, i taman kad sam preseljavala svoje zadnje stvarčice, na vratima sam ugledala gazdaricu koja je zabrinutim tonom izjavila: -Gospođice Goge, moraćete se iselit. Stan je preuzela agencija. - A kravo, šporkuljo, štraco! popizdila sam i sve joj sasula u lice. - To mi sad govoriš, kad sam ti oglancala i polizala čili stan, šporkuljo jedna! I drugi put me pozovi kad ga usereš, da ti ga očistim - rekla sam već na rubu suza, zafrljačila bisno u zid zadnju čašicu koja mi se našla u ruci i istrčala ka furija. Zašto se baš ja uvik moram snalazit, zašto se za mene ne pobrine neki bogati frajer i zašto ja neman strica u Australiji koji bi mi ostavija bogato nasljedstvo, ili bar jedan jedini jebeni stančić iz kojeg me ovakve dotrajale babuskare neće moć izbacivat ka štracu? Zašto nišan

lastavica, jebate, pa da mi druge laste pomognu napravit kuće i vikendice na svim stranama svita. Ali, eto, valja se rodit sritan. Svak me samo iskoristi, obriše sa mnom pod i baci ka škovace. Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće, govorin vam ja. Neki se rode, a čeka ih već trista stanova i kuća, razbacanih na sto krajeva svita, s trista frajera u kućama, a meni nije namijenjen ni jebeni stančić, o frajeru da i ne govorim. Zato nikad nišan razumila te lovaše. Šta će im toliko love, majke ti. Ja stvarno ne znan šta bi s tim njihovim pustim miljunima. Šta će im pet kuća, pet automobila, pet brodova? To je tlaka. Ne znan stignu li putovat po čiloj kugli i obilazit stanove u Njujorku, vikendicu u Australiji, zimsku kućicu u Austriji i ljetnikovac na Havajima. To je tlaka, za popizdit. Letit tamo-amo čilo vrime, a meni triba samo jedan, jedini, pišljivi stan, koji bi za mene bija svemir, da se izvalim, opičim muziku i zapivam himnu. Ali, jebiga, nišan se rodila sritna da iman i to. Kuc, kuc, bila sam prisiljena ponovo pokucat na roditeljska vrata. Triba na njih nasrnit motornom pilom Nakon iskustva s babetinom, dala sam oglas i birala najmanje zlo. U jednom stanu krevet je bija prekratak, pa sam morala stavit stolicu kako mi noge ne bi visile u zraku, u trećem se u zahod čučavac moralo trčat priko dvorišta, u četvrtom je smrdilo kroz napu iz susjednih stanova, u petom se A r i i a n a Ču BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

kroz papirnate zidove čulo kako susidi pišaju, a po njihovoj probavi moga si navit sat. Prvo susidovo jutarnje govno bilo mi je znak za buđenje i odlazak na posa. A u šestom, to vam moram ispričat! Iznajmila mi žena sobu i dovela cimericu koja je bila O. K. S cimericama je ka i s muškarcima. Možda bi žene bile sritnije da im nekoga dovedu, nego da same biraju, evo, na primjer, ja, kako okrenula da okrenula, uvik upren prston u govno. Uglavnom, sve je bilo O. K. dok jednog dana gazdarica nije rekla da se iz mizerne sobe priselimo u još mizerniju kužinu, u kojoj je bija mizerni kauč, jer njezin muž stiže iz vojske. Mislim, aj dobro, stiže iz vojske, nismo ga do tada ni vidile ni čule. Kad, u neko gluvo doba noći, to je baš pjesnički izraz, jel tako, dakle, u gluvo doba noći nastade neka cika, dreka, frka, lomljava po hodnicima, a kad je buka bila već neizdrživa, istrčale smo na hodnik i ugledale gazdaricu koja je šćućurena u jednom kantunu stiskala dite, dok se muž nad njom prijeteći nadvija, derući se ka stoka. Nakon nekog vrimena došla je ekipa iz policije, držala ga za ruke i noge dok se on batrga i dalje dera na ženu: - Kurvo, kurvo, bila si s njim na piću, vidili su te, posli te povalija, priznaj! -Nije, ovoga mi - branila se žena. - Samo smo pili piće. - Sve ste vi drolje iste, nijedna neće da prizna. Kurve! S pićem sve i počne. Svako piće je uvertira za povaljivanje. Šta ti imaš s kim pit pića ka udana žena? Ako si žedna, imaš doma vode, ko zna s kim si se sve jebala dok me nije bilo, droljo dabili droljo - dera se izbezumljeno. Ona je plakala, njega su smirivali, a žene u spavaćicama i muškarci u mudantama polako su ka kornjače uvlačili glave u svoje stanove. Nakon šta smo i mi zatvorile vrata, poduzele smo hitne emrdžnsi mjere predostrožnosti. Dala sam cimerici kuhinjski nož, stručno zvani posada, a drugi san sakrila ispod kušina. - Šta si hrabra, jebate, Goge - zinila je zadivljena cimerica. Gledala sam je ponosna s posadom u ruci ka Ksena ratnica, dok sam u sebi mislila: Neš ti noževa,

jebate, nedajbože da dođe stani-pani, ne bi moga s njima kumpire ogulit, koliko su bili tupi." Kad s njima rižeš piću, imaš osjećaj da rižeš brački kamen. Sutradan, kad sam se vratila sa posla, zatekla sam gaz-daričina muža kako sidi sam samcat, polugol, u nekim ružnim sivošporkim mudantama i donjoj razdrljenoj majici ispod koje su mu virile crne dlačurine, tzv. ljubavni tapetić, koji mi je u normalnim okolnostima bija jebozovan, za razliku od ovog obraslog majmuna kojeg sam gledala. Šta je, Goge, dušo, piliće mala - oglasija se. Mislim u sebi: Šta ti meni govoriš piliće, pilića ti je mater, degenu jedan debilni!" Goge, piliće - nastavija je - aj mi skuvaj kavu. Neću kuvat kavu - odgovorila sam. Kuvaj kavu - reka je glasnije. Neću, jebate, nišan ti ja žena da mi naređuješ. Zamoli me, pa možda i skuvan - odvratila san. Kuvaj tu jebenu kavu, jeben li ti sve po spisku! Koji ste vi žene kurac da vas se moli?! Kad kažem kuvaj, onda kuvaj. Žene se ne triba molit, ženama se triba naređivat, one vole osjetit čvrstu mušku ruku i mušku čizmu. Ne vole žene plačipizde, jel tako, Goge, jel tako - dera se. Vidim, odnija vrag šalu, ovi nije sav svoj, i onako cvokoćući i drhteći pristavila san vodu. Oćete gorču ili slađu, dulju ili kraću? - pitala sam drhta vo, umilno. Kuvaj kakvu oćeš. Vidiš kako vi znate slušat kad vam se naredi. Sa ženama triba samo tako. Nema mile-lale, pitat šta bi ti, dušo, ka šta ti mene pitaš, gorču ili slađu. Kud ja okom, žena mora skokom, jesi razumila, jesi razumila? BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

-Jesam, jesam, kako ne - odvratila sam pijanoj budali, dok su mi ruke i dalje drhturile ka trstike na vitru, a šećer se prosipa po užarenoj ploči, od čega je čila kuća zasmrdila. Ti misliš da sam ja bija u vojsci, je li? Gospođa je tako rekla - odgovorila san drhtećim glasom. Koja gospoda, to nije vidilo g od gospođe, to je drolja. Gospođa, ha, ha! - sta se kretenski smijat, iskeljivši plombirane i krnjave zube. - Kakve gospođe, sve ste vi drolje i robi nje muškoga roda. Ti misliš da sam ja bija u vojsci, to ti mi sliš. I to vam je ona moja uspila podvalit, ka šta meni oće puno toga podvalit, ali ja se ne dam, ja nisam pizda ka ti, meni se ne može lagat. Neće ona od mene majmuna pravit, s drugima pit kavu, dok ja tamo trunem. Jel se slažeš? Svakako - odgovorila san tresući se i dalje. Eto vidiš kako si ti razumna, dođi malo barbi bliže, dušo, piliće. Evo, evo, samo da kavu... - Već san bila u totalnom šoku. Ti misliš da sam ja bija u vojci, ali ja sam bija u zatvoru, ja vas sve sad ovdi mogu poubijat i nećete reć ni zuc. - Ona posudica, kojom sam mu taman ulivala kavu u ćikaru stala se trest u ruci ka da iman, nedajbože, Parkinsonovu bolest, tako

da je kava pogađala sve okolo samo ne u ćikaru. - Sve ste nespretne i šeprtljave - povisija je opet glas. - Aj to odma obrisi, ja san pedantan tip. Mrzim nered. Sve kod mene mora bit pod špagu. Briši i sidni pokraj barbe. O. K. - rekla san i otrčala u kužinu, ali umisto da odem po krpu, otvorila san vrata i uvatila crtu. Trčala sam brže od Brane kad je pičila isprid onog jurećeg auta, brže od onog Gebls Selasija. Uvečer, kad mu se vratila žena, složile smo stvari, a kad su se primirili i kad je on negdi oko ponoći izjurija, nestale smo i mi, ali zauvik. Nedugo zatim sa ženom sam se našla u gradu da joj platim dug. Dok je ona plakala i kukala, ne znajući kako i kud dalje, nastojala sam je utješit i dat joj pokoji savjet. Rastumačila sam joj sve svoje teorije o napadu. Samo, umisto da ga opali daskom ili macom po glavi, predložila sam joj da kupi motornu pilu, postoje ovaj slučaj bija puno drastičniji od pišanja po dasci, pa zaslužuje i drastičnije mjere. Samo hrabro na njega nasrni. Ne moraš ga odma rizat, samo zastrašit, pa ćeš vidit onda - rekla san joj. - A prije ga onesposobi kalodontom u oči ili po onoj stvari. Muškarci su slabići. Deru se uvik na slabijeg, ali kad ti njemu isprid očiju prođeš dva-tri puta pilom, vidit ćeš onda kako će bit manji od makova zrna. Jel O. K.? Neću ja moga muža pilom, jesi normalna?! - odbrusila mi je ljutico žena i otišla, dok sam ja ostala gledajući za njom ka pizda na kiši. Nakon nekog vrimena slučajno sam je srela. Rekla mi je da se rastala od tog manijaka, ali potajno priželjkivala da mu se vrati. Za ne virovat! Ali, nedavno mi se ijedna fina, uspješna, obrazovana žena, kojoj je umra nasilni pijani muž, jadala, molila i preklinjala sve anđele i svece da joj se vrati. Sve bi dala da mi ga je vratit. Ubija me ova samoća, kakav je, takav je, bar je bija moj, a ja njegova, sad sam ničija. - Eto šta ti je jebeno žensko. Statistike pokazuju da se trećina zlostavljanih žena vraća muževima. Zar to nije ludo? I dok je jedna prizivala mrtvoga manijaka, druga je svome prijetila da će se ubit ako je nastavi maltretirat, šta nije nikako dobro. Ako žena puno pri ti da će se ubit, onda je muškarac često ubije sam. Oni više vole tri žene uveseljavat, nego jednu tješit. Ali ova to nije znala, pa mu je pritila sve dok je nije šakom sastavija i opet završiia u zatvoru. Sad sebe optužuje i govori da bi se volila za A r i j a n a Ču BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR EZ S R I Ć E

njega brinit, privit ga na krilo, dat mu cicu i uspavat. -Sigurna sam da bi i srce najokorjelijeg ubojice raznježila -izjavila je žena i otišla. I sad, aj ti razumi taj ženski svit! Njima je očito dosadno bez muških, moraju se za nekog brinit, od nekog strepit, nekog popravljat. Pa aj se ti sad mišaj u nečiju vezu. Neću, jebate, uvik izvučem deblji kraj, ka prošli put kad sam branila Zdenu. Kad sam ovoj pridložila motornu pilu, skoro je s njom na me nasrnila, a ni ta uspješna baba kojoj je umra muž, nije me razumila. Zaljubljene žene, za razliku od onih u grupnjacima, razumiju samo svoje osjećaje i ta grupacija više drži do osjećaja, nego do tila. Po tilu ih,

izgleda, moš mlatit, ali po osjećajima ne. Nakon šta ih muškarci izbu-betaju, seks im je još luđi. Nakon svađe ljubav cvita, to je isto poznato iz povijesti. Tek kad se hitna pomoć umiša, vrag odnese šalu. Zaljubljenoj ženi se oči otvore tek kad ih neko batinama zatvori. Zato niko više od mene savjeta neće čut, a ni podstanari me neće vidit. Nikad više. Ali, nevr sej nevr, reka je jedan, zaboravila san koji. Noćno pišanje Kad vidim sav taj tramak po podstanarima, nije ni čudo šta se mlade ženskice uvaljuju starcima koji žive u viletinama. Ali i to je zajeb. Na kraju uvik sve moraš platit. Zavisi samo u šta voliš uložit. Lipa kuća, staro tilo, ili stara kuća, mlado tilo. Nikad ne moš imat sve. A mora se čovik odlučit, jer niko te više neće trpit pod svojim krovom, a da od toga nema koristi. Ili gazdarica, ili frajer, ili rođena mater. I ona mi je nakon nekoliko dana šta sam se vratila na njezine jasle počela pizdit. - Pa znaš, Goge, ti ipak možeš od svog frizeraja živit. Pa znaš, puno je prirodnije kad stariji i mlađi žive odvojeno. Pa znaš, ne mogu bit uvik između tebe i oca, on ne podnosi te tvoje kasne izlaske. - I tako, uvik ista stara špika. A da, to sam vam obećala ispričat, o tim mojim noćnim izlascima. Skužajte, upozorila sam vas da mi misli priskaču i da je teško od njih napravit sabrana djela. Dakle, nakon onog nesritnog dočeka Nove godine nekako sam se dovukla do kuće, pažljivo okrenila ključ u bravi i susrela se fejs tu fejs s očevim smrknutim licem. Malo mi je bilo čudno kako se to mom ocu, kad god bi ja došla negdi oko tri-četiri ujutro doma, naglo pripiša. Kako mu se baš pripiša uvik kad ja banem, koračajući na prstima ka bili labud od Čajkovskog ili Zizel, dok mrtva po oblacima pleše. Ali on bi samo pogleda koliko je sati i bez pozdrava, onako mamurno, uputija se prema sobi, sve dok jednom nije opizdija u staklo ka ona moja kućna lastavica. Od pospanosti nije vidija ni prst isprid nosa, pa je samo prosa kroz njega. Za incident sam, naravno, opet bila ja glavni i odgovorni krivac. Evo, vidiš kako san zbog tebe opizdija u staklo, moga san se čili spizdit, moga san žile pririzat, moga san iskrvarit, moga san umrit, moga san... Aj dobro, dobro - tješila san ga. Ma kako je dobro, jebate, ništa nije dobro, dokad ćeš ti mene ovako maltretirat i ne dat mi mira da zaspen ka nor malan čovik? Pa nišan ja kamen, nišan ja tebe na cesti naša! Da bar ne živiš sa mnom, ne bi zna kad dolaziš, ni kud te vrag nosa i kad odlaziš, pa me ne bi bilo ni briga, bolija bi me kurac, a ovako, uvik se mislin, evo, sad će pozvonit policija i javit mi da su te našli u nekoj foši, da su te silovali, da si u zatvoru, dasi na hitnoj, da si... e u i BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

O. K., O. K., dobro sam, tata - pokušavala sam ga utješit, ali utjeha nije bila moguća. Navija se, uvatija zalet i torpedira me nakupljenim bisom. Kad budeš imala svoje kopile, onda ćeš me razumit. Neću ja, tata, rađat - odgovorila sam. E nećeš. Ako si na mater, neće ti ona stvar bit mrska. Sve ste vi žene iste. Kad vidite mušku stvar, popizdite. Udre vam

gornja u donju, ja i mater ne možemo zaspat dok tebe nema. Šta ne počnete noćni život u osam uri, pa do ponoći vam je dosta, pa i u devet je mrak ka i u tri ujutro. A vi prije jedan ne izlazite. To je današnja mladost. Normalno, kad je sve to lino, niko ne radi. Da se tribate ujutro dignit u šest uri, ne bi bančili do pet. Pogledaj koja je to degenerična generacija koja ide leć u pet kad ja iden na posa, a dižete se u jedan kad se vraćan. Nikad od vas neće bit ništa. Videći da je stvarno puka, odlučila sam nešto prominit i poduzet. Stan nisam mogla tako brzo nać, a izlazaka se, bogme, nišan mogla odreć, a ni moj otac se pišanja nije moga odreć, pa san morala pronać neku taktiku kako bi mater mogla prestat šetat po balkonu gori-doli, kako bi ja mogla i dalje izlazit, on mirno spavat i ne pisat po noći. Mislila sam se, mislila i, bogme, smislila. Kad bi otključala kuću, otrčala bi hitrim koracima do sata, kazaljke na satu, koje su pokazivale, recimo, četiri sata, pomakla na ponoć, otac bi se, naravno, neposredno nakon šta bi čuja ključ u bravi, dogega ka fol pisat, pogleda na sat, zadovoljno se vratija u krevet i nastavija hrkat. I tako nekoliko puta, vidija je da sam točna ka Pepeljuga, i skandala gotovo da nije ni bilo, dok jednog dana nije otkrija štos. Zajebalo me crkveno zvono. Bija neki blagdan i oni opizdili zvonjavu, a otac zahvalivši njemu otkrija prevaru. Taman san ušla, pomakla sat na ponoć, otac iša pisat, povirija na sat i kad se već zadovoljan uputija prema krevetu, zvono stalo tuć, jedan, dva, tri, četiri. Mislin se, ajme, nemoj više, ali ono je bilo nemilosrdno. I kad je otkucalo onaj peti otkucaj, moja faca našla se nasuprot očeve, koja je samo minjala boje ka semafor. Od neugode san se stala smanjivat pod tlakom njegova pogleda. Sva san ušla u se. Vidno je popizdija, ali ono najopakije, hladno, u sebi, bez deračine. To je najgora faza kod muških. Uvik je bolje kad se izderu. Dere se on, dereš se ti, i za nekoliko minuta gotovo. Ali ona njihova šutnja pokazivala je već simptome psihijatrije. Gleda je malo mene, malo u pod, malo u strop, a onda sam sebi promrmlja u brk sudbonosni zaključak. -Jebiga, Stipe, ne možeš ništa učinit. Za sve si uvik u životu naša rješenja, riješija najzamršenije dileme, ali kad su žene u pitanju, tu ne mogu pomoć ni najveće ratne strategije. Stipe, šta ima bit, bit će. Ti lipo spavaj, popišaj se prije spavanja, više na ništa ne misli i gotovo. Šta Bog da, da. - I tako je moj stari prije spavanja stavija krpu priko onog sata da, ako se slučajno probudi ili mu se stvarno pripiša, ne vidi koliko je sati, u moju sobu više nije ulazija, jer se plašija da ne ugleda prazan krevet. I otad smo svi mirnije spavali. Zapravo, u životu sve tako triba i uzet. Šta bude, bude. Nikad čovik ne zna iza kojeg ga kantuna šta čeka. Sve je to uglavnom stvar sriće. Da znaš da te negdi nevolja čeka, ne bi tamo iša, a da je dobro, da znamo šta nas čeka, bila bi nam data ta mogućnost, a pošto nije, znači da pomoći nema. Zato ću se i dalje bacat po valovima života u želji da me izbace na neki otok sriće, ali kakve sam fortune, bit će dobro da me ne izbace na goli otok, ili, šta bi još bilo gore, otok ljudoždera. Ne triba se bojat života. Ponavljam opet, bojim se aviona, ali letit ću i dalje. Najnezgodnije je bilo kod tih izlazaka kad san se iz noćnog života vraćala oko pet, šest, kad svit već ide na posa, glumeći Arijana Čulin BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

da i ja pripadam toj radničkoj ekipi, dok su suside u nevjerici buljile u moju

minicu, dekolte i crne mrežaste bičve koje baš i nisu bile najprikladnija montura za odlazak u firmu. Bila sam, da pojednostavnim, nekako prejebozovno obučena za jutarnji izlazak u samoposlugu ili posa, pa san se zato lipo dositila i otada uvik nosila dva para bičava, jedne dnevne, obične najlonke ispod crnih mrižastih - disko jebozovnih. I nakon šta bi te mrižaste prije izlaska iz auta skinila, ostala bi u tim običnim, nabila očale i već san izgledala pristojnije. Suside su me pozdravljale pune poštovanja i rešpekta. - Viš kako se ona jadna Stipina Goge bori za život, diže se u cik zore, ide na posa, a prije obavi spizu za čilu obitelj - razgovarale su međusobno. - A, eto, valja se rodit sritan, ka njezini roditelji. Viš ti šta čoviku znači cer. Ne bi se sin tako diza, ne boj se. To je prava žena - govorile su mom ocu, a on je samo vrtija očima. I dok su se one zadivljeno okritale za mnom, ja sam im se smiješila, kupila kruv i krafne i pravac krevet. Čuj, u životu su jako važne te strategije. Jedno te uči škola, a drugo život. Malo su meni pomogli u životu sedam sekretara SKOJ-a ili Krbavska bitka, a ove moje strategije oko čarapa, sata, vatanja i zamazivanja neprijateljskih očiju bogme jesu, itekako. Tribali su u biologiju pored svih onih beštija koje smo učili stavit i muške. Da su nas pravodobno upozoravali koje su nam sve strategije potribne da ih zaskočimo, da su ih stručnjaci izanalizirali na vrime, ne bi sad tribale izmišljat tu znanost. Tribali su nas na vrime uputit u sve njihove dubine, tajne, misli, anatomiju, genetiku, bile bi spremnije na život. Te naše škole nisu bile dobre. Definitivno. Malo ko danas postupa onako kako ga je škola učila. Svi žive po nekom principu snalaženja i priskakanja, pa tako i ja. Kad svi budu stajali u redu, i ja ću, a dok svi priskaču, i ja ću isto. Triba se uklopit i prilagodit novim L društvenim pravilima igre. Mislim da bi mi tribali uvest i taj predmet u škole. Nove strategije, snalaženja i priskakanja u suvremenom demokratskom društvu. Sloboda može čoviku dopizdit Dugo posli shvatila sam da se u životu uvik neko nađe da ti nešto brani. Zato se žene i bore za tu jebenu emancipaciju koja je sinonim za slobodu, koje zapravo nema. Čini mi se da apsolutna sloboda ne postoji, a onaj ko je ima u biti je često prezire. Zapravo, nakon svih tih iskustava došla sam do zaključka da uvik u životu neko nekog koči, neko od nekog ima neki strah, neko nekom nabija svoje uvjete, neko nekog tlači, neko nekom nešto brani. Ja nisam nikad nikom ništa zabranila, pa mi govore da neću moć nikoga odgojit. Mravi mi mogu po glavi mirno šetat, jer znaju da ih ne bi takla. Trpila bih, ali ih ne bih micala, ako je njima lipo. Neka plaze, pa šta. Nek uživaju u svojoj slobodi, ne bi puzali da im nije dobro. Takva sam. A nas su sve krivo učili. Žensko si, rođena si da slušaš i trpiš, ako je sve u redu, stavi kamenčić da te žulja, život je patnja, bit će još gore, budi sritna da imaš šta ist i pit, sritna si da si rođena ovdi, a ne u Bijafri, i sve tako. Sritna si da imaš bilo kakvo muško uza se, tako da na kraju budeš sritna šta si i živa. Zato mi, bidne, imamo čili život taj kompleks zahvalnosti šta uopće dišemo, osjećaj nedostatka arije. Zinemo, uvatimo zrak ka ribe, onda nas neko kaca, uvatimo malo zraka, pa nas kaca-ju, i sve tako dok nam voda ne dođe priko glave, i tek kad vidimo da se gušimo, počnemo se batrgat i borit za goli život. Za samo malo onog šta nam pripada, a to je slobodan i čist zrak. Jer, gledaj ovo. Kad sam bila mala, otac mi je branija izlaske.

i i a n a Č u I i n BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

Te pazi kad ćeš doć, nemoj sidat na motore, dođi kući rano, nemoj se sa svakim družit, nemoj da se dignen pisat, te nemoj ovo, nemoj ono. Mater: - Nemoj da ti kažem ocu, pa ćeš vidit, šta će mislit susjedi. A susidi su me opet nadgledali i govorili ocu: - Vidili smo je s ovim, ljubila se s onim, došla je u cik zore doma, grlila se s drogerašima. Učiteljica je pritila: - Ako još jednom ne napišeš domaći, dobit ćeš asa ka vrata, ako još zucneš, izbacit ću te vanka, ako budeš pričala, ići ćeš u direktora, zvat ću ti oca. Posli me šef upozorava: - Ponašaj se ovako, oblači se onako, ako zakasniš još jednom, nogom ću te izbacit. Svećenik: - Ako ne budete slušali, stići će vas strašni sud, gorit ćete u paklu. Brrrr! I tako, uvik ti neko iznad glave visi i priti, a poznato je da ljudi jako vole šefovat. Ma daj nekom najmanju funkciju! Evo, higijeničar da bude predsjednik kućnog savjeta pa da vidiš kakav je. Odma se pritvori u diktatora priko noći. Jedina iskrena ljubav je ona čovjekova prema moći, novcu i samome sebi. I kad odeš od jednog diktatora, obično upadneš u ruke još većem. Tako sam, kako bih izbjegla oca, mater, suside i ostale tla-čitelje, uletila u krilo još gorim tlačiteljima, mom bivšem mužu i njegovoj materi. Brrrr! Iz jednih govana upala u još dublja... neću ponovit šta, jer sam za popizdit fina. A kod njih, govana priko glave. Muž me upozorava: - Te nemoj ovo, te nemoj ono, ponašaj se ovako, opituraj onako, ne radi ovo, napravi ono. Svekrva: - Te nemoj ovo, te nemoj ono. Njegova sestra: - Tribala bi ovako, tribala bi onako. Pa opet moji: - Sad si udana, moraš ovako, moraš onako. - A kad dite dođe, e onda se opet vraćaš na početak, ne moš opet izlazit ka ni onda kad su ti to starci zabranjivali. Ko ti ga god pričuva, moraš bit zahvalan do groba. Vidin ja to kod mojih prija. E, onda dođe vrime kad muž ode, dica narastu, mater i otac umru, e, onda moš izlazit do mile I volje, oblačit šta oćeš, ponašat se kako oćeš, imaš potpunu slobodu, ali jebiga, nemaš volju, ne da ti se više ni živit. Nemaš snage za izlazak, sve ti je bezveze, minice ti više ne stoje, i jedino šta te zanima opet je zatvor, to jest kuća. I šta san zaključila? Da je čovik neslobodan otkad se začne u utrobi, koja je jedna vrsta zatvora, pa sve dok ga ne poklope kamenom iznad glave. Šta je dopušteno ovnu, nije ovci A kod žena je sve to posebno naglašeno, jer još se u antičkim vrimenima govorilo: Staje dopušteno Jupiteru, nije ovnu." To jest, staje dopušteno muškarcu, nije ženi. Na svim mistima di oni dobijaju bodove, žene ih gube. Oni mogu izlazit di oće i kad oće, povaljivat žena koliko oće: više žena, više bodova. Mogu urlat, tuć se, mlatit, noćarit, kartat, kockat, pit, dolazit kad oće, odlazit kad oće. Njima je sve dopušteno. Čak šta više pizdarija rade, više dobivaju na šarmu. Eno, baš san jučer popizdila na jedan naslov u časopisu. Kažu, poznati glumac naša novu ljubav. Slikali ga za duplericu kako se ljubi s novom dragom, a ostavija ženu s troje diče. I nije naslov glasija: Poznati glumac ostavija ženu i troje diče", nego: Poznati glumac naša ljubavnicu". Pa, jel to nije za popizdit? A uvečer vidim jednog, seta zagrljen

sa svojom novom trudnom ženom. Cvitaju od sriće on i ona, a iza njega pomor. Ostavija najprije jednu ženu s dvoje diče, pa drugu s dvoje, i sritno očekuje s trećom peto dite. I nikom ništa. Jebe ga se, faca je. A tim ostavljenim ženama uvik će bit prilipljena etiketa Raspuštenica s dicom", odnosno bit će seknd hend roba. A jom,_mladići.iy.yik spremni za nova parenja, pa se ti sad, eto, Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

pari. A nisu ni oni krivi. To je kod njih isto ka kod beštija. Nastoje svoje spermatozoide štrcat na sve strane i tako pro-dužit vrstu i stvorit šta više svojih klonova, i to sve iz ljubavi prema sebi samima, pošto smatraju da takvih genijalaca, ka šta su oni, triba bit šta više, i daje svaka žena s njihovim spermatozoidom u utrobi dobila svjetski džekpot. Nijedno dite danas više nema mater i oca na okupu. Dobije stalno misto boravka kod jednog ili drugog roditelja, a najčešće babe. Danas više nema nijednog filma u kojem su glavni junaci bračni par ili momak i cura bez obaveza. Uvik je to žena s ditetom koja se sritno spari s mladićem bez obaveza, koji je do tada živija sam na napuštenoj farmi. On prvo osvaja dite, vodi ga na jahanje, a onda povali mamu. Ili je to, recimo, udovac s troje diče koji se spari s neatraktivnom guvernantom, koju u početku ne primjećuje. Prid njezinim očima seta plavokosog, atraktivnog, ženskog komada, 90 - 60 - 90, u kojem, pri kraju filma, otkrije podlu dušu koja iskorištava njega i dicu za postizanje viših ciljeva i prikloni se plemenitoj guvernantinoj duši, za koju u međuvremenu navijaju i dica. Ili, na primjer: dvoje najboljih prijatelja osnovaca upoznaju mamu raspuštenicu i tatu raspuštenika na roditeljskom sastanku. Tata i mama su uz to neki susjedi, koji se u početku ne trpe, ali dica se baš vole pa spare i roditelje, koji se sritno povale. The end. Ali kako vidim, lakše se udaju i udome raspuštenice s dicom, nego bez njih. One ne biraju, nego uzmu daj šta daš". Glavno da ima onu stvar i krov nad glavom. A dok si slobodan, misliš da imaš veću mogućnost izbora, pa biraš, biraš i na kraju opet uzmeš bofl robu, odnosno ono šta je ostalo. To je ka i s, na primjer, smokvama. Kad imaš isprid sebe punu zdjelu lipih smokava, biraš koju ćeš poist, govoreći: - Ova je popisana, neću, i ova je popisana, neću ni nju, i ova popisana, neću - a na kraju, kad nestanu iz zdjele, poideš i onu najpopišaniju. Pripreme za vatanje sriće Nakon šta me pozvala Brana, odlučila sam se ipak nakratko priselit kod nje da joj pravim društvo, pošto su joj starci bili na vikendici. Inače, većina našeg svita ima na moru vikendice. Po zimi žive u skučenim stanovima koje sliče na tičije ćibe, a liti se sele ka lastavice u, uglavnom sklepane, rezidencije blizu mora, između kojih može proć samo bicikl. Oko zemlje svit vodi vječne borbe i ratove, pošto niko nije spreman ustupit ni milimetar. Kad bi se bar tukli za ženu ka šta se tuku za komadić zemlje, bilo bi to nešto. I dok su se žene spremni odreć bez borbe, za komadić zemlje spremni su se borit do posljednje kaplje krvi. Kod Brane san se opustila, izila šta se našlo u frižideru, jer kad su žene same, ne da im se kuvat i pojedu šta im prvo padne pod ruku, neku brzu suvu hranu. Zato nije loše imat muža ili pasa, jer moraš za njih kuvat, pa usput nešto i u se utrpaš. I zato ne mogu reć, jedino za šta mi je onaj moj dobar, to je za urednu probavu. Od moje juhice od kupusa i fažola redovno smo imali prol... neću reć šta, jer sam fina. Brana je po čile dane cvrkutala, pivala,

skakala, ka da se najila gljiva ludara. Tila je izgledat posebno, ostavit nezaboravan umjetnički dojam, skockat se non plus ultra, naravno, za njega, njega i samo njega, ragbijaša dvometraša. - Goge, doće po mene točno u osam obavještavala me ushićeno svakih pet minuta da ne bi zaboravila. - Ko nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom... - pjevušila je, vrteći se i smijući po čilom stanu, glavu mi je napunila. - Doće po mene, doće po mene. Izvest će me - ushićeno je ponavljala. U neku ruku, to njezino ponašanje bilo mi je shvatljivo, s obzirom da je to prvi put kako joj je obeća izlazak u dvoje. Po prvi put neće ona morat za njim A r i i o n a Č u I i n OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

pritrčat pola države, pritražit sve kafiće, zavirit ispod svakog stola, nego će se on, jebate, ka Kamelot na konju parkirat isprid njezine kuće i pozvonit, a ona će mu ka princeza past u zagrljaj. Takvu sriću dosad je samo mogla sanjat. - Viš da se svačiji život more pritvorit u bajku - cvrkutala je uzbuđena i unezvjerena, trčeći tamo-amo, ka muva bez glave i žena bez pameti. A kako je smišno kad se žene spremaju na neki važan sudar s frajerom. Tribalo bi ih snimat kamerom da posli vide kako su blesave. Mažu se, čupaju, parfimiraju, lakiraju, šminkaju satima. Zapravo, nama ženskima triba frajer uopće, ka motiv koji nas pokreće, jer kad njih nema, mi se opustimo, obrastemo u dlake ka njive, po nogama, rukama, ispod pazuha. Da nije njih, ne bi se mirisale i peruckale, trošile lovu na tange, ređi-pete, toalete. Oni nas drže u životu. Oni nam ne daju da se opustimo. Jer mi se uglavnom depiliramo samo po potribi, od prigode do prigode. Nema frajera, nema čupanja, a kad ga u mriže uvatimo, počnemo taktiku bacat na kuvanje i pranje, i tu se redovno zajebemo, jer nakon šta ih nahranimo i obrastemo u dlakama, ka šuma Striborova, oni siti pobignu nekoj depiliranoj. Zato je bolje vodit više računa o dlakama, a manje o ručku. Jer, kad je žena sređena, muško ima volje izvest je na ručak. Je, ozbiljno. Ja sam trenutačno, moram priznat, bila dlakava. Nema frajera, ima dlaka. Kad dođe prilika, iščupat ću se. Nema smisla prije, boli, a i skupo je. Zato me uvatija smij gledajući Branu, njezin optimizam, elan i energiju koju je ulagala želeći priko noći postat nešto posebno. Svu je robu pobacala, probala ovo, ono, skinila gaće, obukla vestu, skinila vestu, obukla suknju, gola hodala gledajući kako joj stoje tange, sise, guzice, šta još triba dignit, šta spustit, utegnit, zategnit. Mislim, razumljivo je da u takvim situacijama žena oće izgledat posebna i drukčija sebi samoj, jer je trenutak poseban i drukčiji. Ne pruža se baš svaki dan šansa da očekuješ sriću. Kažem očekuješ, a još rjeđe dočekaš, pa je normalno da je tila zablistat punim sjajem kad je već bude vatala za bradu. Dok gledam Braninu frku oko sređivanja, prisjećam se svojih sličnih situacija iščekivananja i nadanja. Šta san se više trudila uredit, više sam se izneredila, šta sam pokušavala bit originalnija, ispala sam luđa i banalnija. Problem je bija u tome šta bi se nakon takvog cjelodnevnog, iscrpljujućeg glanca osjećala neprirodno ukočeno i samoj sebi strano, ka da to nišan bila ja. Sama sam sebi bila smišna. Puder mi je zateza lice u iskrivljenu masku, i kad bi se nasmijala, imala sam osjećaj da puca beton, pri treptanju trepavice su se od maškare toliko slipile da sam oči morala prstima otvarat, dok sam suha usta, inkartana šminkom ka zid piturom u pet-šest ruku, stalno lizuckala kako bih ih navlažila. Kosa mi je uglavnom bila nalakirana i ukočena ka žica, haljina uska preuska, bičve sa stopostotnim elastinom tako su stiskale da sam

imala osjećaj da mi je krv po žilama prestala kolat, sise, koje su kipile na sve strane, bezuspješno bi krotila, dok sam se u štiklama, koje su podsjećale na brokve, ljuljala ka pijana. Ruke su mi nakon šminkanja redovno izgledale ka Pikasove u najboljim danima i u najluđem umjetničkom zanosu, zabrljane u sto boja. A sad dolazimo do cilja takvog uređivanja, koji je pak najinteresantniji. Pazite sad. Dakle, cilj takvog uređivanja i oblačenja je taj da te neko šta prije izneredi i svuče ili, u najgorem slučaju, ako stvar propadne, da to učiniš sama. Mislim, ako je frajer dobar, jedva čekaš da on izguli sve te pizdarije s tebe i u velikim te potezima razgoliti, a ako ga ne nadeš ili bude neki dosadan, nesposoban šmokljo, čekaš da ga se šta prije oslobodiš, sve sama Č u I OLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

sa sebe skineš i ka žena se raskomodiš. Taj osjećaj, kad nakon čile večeri skineš šminku, tisnu vestu, pretisne bičve, koje su te čilu večer stezale, a pogotovo neudobne postole u kojima su noge otekle, ravan je doživljaju najluđeg orgazma. A nikakva haljina na svitu ne može mi zaminit moju pidžamu. Pidžama i spavaćica moje su najdraže toalete. Inače, ređipeti sa žicama, tange koje žuljaju u guzici, uske minice, tisne postole, steznjaci i čarape za vene su oružje i sprave za mučenje, koje služe samo za mamac. A nakon šta frajer padne, mi ga uglavnom dočekujemo u pidžamama, kućnim vestama, viklerima, nenašminkane i s dlakama na nogama. Brana se i dalje nastojala usavršit, dok je meni čili scenarij, eto, bija poznat. Gledala san je i mislila: Ne bih ti bila u koži i s tobom se minjala za sve blago svita. Ne bi dala ovaj svoj opušteni osjećaj i ugodni kauč u zamjenu za tu tvoju frku, strku i paniku, ni za šta." Zapravo, budimo iskreni, nije baš bilo sasvim tako. Tim svojim mislima lagala sam samu sebe, a to radi svaka ostavljena i osamljena žena. Uvjerava sebe i druge da je najbolje bit sam, bez muških, a sve bi dale da se pojavi neko kakvo-takvo muško, ne mora bit princ, to bi bilo puno za očekivat, ali, recimo, neko ko bi ti da taj elan, zbog kojeg bi ti srce zatreperilo i koji bi ti vratija nadu u smisao postojanja. Sve žene koje znan nakon rastave idu na dijetu, plastične operacije, fitnes, kod kozmetičara, obnavljaju garderobu. A zašto? Naravno, da bi bile dobar mamac za buduću ribu koja će se nać u njihovu parangalu. Jer da je najbolje bit sam, one to ne bi radile. Uvik se može pripoznat žena koja je odlučila provest život sama. Zapuštena je, ružnjikava, premršava ili predebela, beživotna, bez ideala i ideje o budućnosti. Ono, digla ruke od sebe i skoro da nije na sebe. Jer, žena da bi bila žena, mora bit zaljubljena, makar i u neki svoj ideal koji će je držat u životu. Evo, ka šta san, na primjer, ja. Lekciju ponavljaš dok ne naučiš Naravno, Brana se nakon svih stvari, koje je pobacala iz ormara i isprobala po pet puta, izvrtila isprid mene ka isprid žirija, zaključila ka svaka normalna žena da nema šta obuć, i da mora, naravno, kupit novu vestu, novu boršu, nove postole, a uz to i novu šminku. Dosta je da žensko kupi, na primjer, crvenu špigetu pa da uz to kompletira čilu garderobu. I ma koliko god žene kupile svega novoga, uvik kad stanu prid ormar, kažu: Ajme, neman šta za obuć." Svaki novi pir za moju mater znači nova toaleta, jer je sramota na dva pira pojavit se u istoj vesti, pošto uvik ista ekipa ide na iste gradske događaje. Kad

čujem da se neko ženi, dođe mi slabo, jer znan da me čeka maraton po gradu u potrazi za vestom za gospođu mater koja, naravno, ka i svaka žena, nikad nema ništa za obuć. - A šta, Goge, ti bi tila da mi padne ugled, pa jel ti znaš da ona dok-toruša Nadica uvik gleda ko je šta obuka, da ministrica Pupa uvik ima nove veste, pa nišan ni ja zadnja štraca, jel tako. -Nisi, majko - odgovorila bi i krenila u potragu za novom vestom i ugledom drage mame. Jer ugled se, ka i sve ostalo, mora platit. Nakon šta se vratila iz šopinga, Brana je već bila zadovoljnija, iako je potrošila čilu plaću, šta nije ni čudo, s obzirom kolike su nam. Soping je, rekla sam vam i ponavljam, najbolji lik za žensku depresiju. Pokazivala mi je ozarena nove postole, novu vestu, novu šminku i novu frizuru vrteći se isprid mene do večeri. Bila mi je već puna glava i jedva sam čekala da dođe princ karataš i odvede je u bajku. Konačno se skockala, obukla novu toaletu, ja svoju staru pidžamu i obje smo bile zadovoljne. Ja se zavalila na kauč, a ona sila ukočena ka princeza na zrnu graška, plašeći se da se šta na njoj ne pomakne i šginca. Čuli BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE

A onda je ženilo čekanje. Čekale smo ga sat, zatim dva, pa tri. Prošlo je devet sati, pa deset. Prošlo je jedanaest, a on se nije pojavljiva. Sat je otkucava sve teže i teže, Branino lice bivalo sve mračnije i mračnije, osmijeh zaledeniji, kapci spušteniji i tako sve do ponoći, kad je počela od očaja čupat sa sebe ogrlice, naušnice, cipele, podvezice, sve, sve. Stala je urlat ka luda očajnica i u zamahu ludila i mahnitosti čupat i grist tapet natopljen suzama. Nisam, da vam pravo kažem, znala šta ću s njom. Bilo me straj da opet ne upadne u svoje psihoze koje joj nisu bile strane. Od straha da totalno ne poludi tješila sam je kako znam i umijem. Pa nemoj, Brane, pa drž se, Brane, pa ne daj se, Brane, pa doće on kad je reka, pa smiri se, luda nikom neš bit od koristi, pa lipa si, pametna, bolja od njega sto puta, moš nać koga oćeš, iz ruke će ti lizat. - Lizaće mi kuac - izderala se Brana i počela još jače derat. I nakon šta sam je kako-tako utješila, počela se tješit i sama svojim starim opravdanjima. -Možda mu se auto pokvario - govorila je - možda je zaspa od umora, možda je mora mater vodit u bolnicu, možda se za-glavija u liftu. Možda ovo, možda ono, tješila se do ponoći, a od ponoći sam joj ja ponavljala taj isti tekst opravdanja i utjehe koja više nije bila moguća. Meni se mrtvački spavalo i glava mi je već pomalo klonila na kušin, ona je zadnjim snagama svukla novu toaletu umrljanu suzama očajnicama, obukla pidžamu, kad je odjeknulo zvono. Kako to obično i biva, kad najmanje očekuješ. Brana je skočila ka oparena, ka da joj je neko stavija eksploziv u guzicu, i stala ushićeno vikat: Evo ga, evo ga, evo ga. Ajme, šta ću, di ću, kud ću? Jebate, ne znan zašto svi ponavljaju i buncaju kad su u nekoj panici. Ko je? - pitala je Brana na parlafon. Ja, jebate, jebate ja - odjeknija je neki dubok, pripit glas. - Aj dođi - reka je glas. Evo me silazim - odgovorila je luda Brana i već u minu tu bila spremna. Histerično skidajući pidžamu i navlačeći sve one svečane, pobacane štrace. Uspila mi je samo mahnit, i izjurit ka furija. - Bog, bog, Goge, vidiš da je doša, jebate, mene

je stvarno tić posra. A stvarno ju je posra. Šta se mene tiče, njoj je već tona govana sasuta na glavu. Ona se osjećala ka da ju je tić posra, a ja ka da me je slon posra, eto. Pa to je da ne viruješ, jebate, zaslu-žija je da mu na glavu baci teču vruće vode ili tičjih govana, a ona na prvi njegov mig trči ka budala. Ja ne znan šta je tim ludim ženama. Baš vole da ih neko tlači i pravi pizdama. Pa nek ih onda tlače kad vole, ko ih jebe. I onu iz podstanara koja se tila vratit onom luđaku, i ludu Branu koja trči za svojim pijanim luđakom. Briga me za obje. Dobro je meni reka jedan da mi žene moramo upast u vriću punu govana da bi se počele spašavat. E sad, Branu očito triba još dublje gurnit. Nije meni ža nje, nego mene koja uvik moram bit sporedni lik u njezinu životnom horor romanu. Kad je zalupila vratima, konačno sam odahnila, ali ne zadugo. Tek šta sam kljocnila glavom na kušin, sritna i prisritna šta mogu konačno zaspat, vrata su se stala otključavat. Ja skočila. Ko je sad, jebate, mislila san. Da nisu lopovi, da nisu Branini došli s vikendice? Šta će mislit kad me vide samu u njihovu stanu. Kad ono - moja Brane. Šta je, pripala si me, jebate! Ništa - govori ona. - Znaš, Goge, molim te, nemoj se lju tit, ali on govori da ne možemo kod njega doma i da bi bilo najbolje da ostanemo kod mene. Pa ostanite - rekla sam - ko vam smeta. Ti - odgovorila je tiho, pognute glave, pokajnica Brane. A r i i a n a BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

Pa koji vam ja kuac smetam? - pitala sam je. Ne može se opustit kad nas neko sluša, nema osjećaj slobo de, sputan je, kužiš. Aj pliz, Goge, ajde ti, pa se sutra vidimo. A di ću sad, jebate, jesi li normalna? - pizdila sam, ne virujući vlastitim ušima. Aj pliz, pliz, znaš koliko san ovo čekala i koliko mi je važno, aj, aj, znaš da on nema živaca čekat, aj prije nego se predomisli. Ajde, neman ti sad vrimena objašnjavat - vrištala je već Brane i gurala mi robu koju sam navlačila priko pidžame, ne shvaćajući šta se događa. A ko će me vozit, nek me bar pribaci. Goge, malo je pripit, aj, snađi se nekako, pa jebate, bar si ti snalažljiva - govorila je Brane i gurala me prema izlaznim vratima, s kojih mi se glupo i tupo cereka nalakćeni ragbijaš. I tako sam se opet našla na ulici u sitne sate, ka prava prijate ljica noći. Pa mislin, jebate, ova će Brane od mene napravit drolju nad droljama. Dok se ona bacaka u toplom, sigurno zbrinuta sa svojim kretenom, ja tapkam sama u hladnoj mrk loj noći. Opet sam ispala veća kretenuša od njih oboje. Po dru gi put su me zajebali na sličnu foru. A ko mi je kriv, kad sam budala. I ja sam samo žensko. I mene očito triba gurnit, ne u govna, već u kanalizaciju, da neke stvari shvatim. Kamikaza u noći Ne znan koliko san dugo hodala, kad je naiša neki tip i uz škripu kočnica zaustavlja motor tik do mojih nogu. Skočila san ka oparena, jebate, mislila san sad će me opizdit, itnit u zrak, satrat, silovat, bacit u neku fošu.

- Jebate, kretenu, jesi normalan? - ispalila sam - skoro si me opizdija tim jebenim motorom, jebate led luda! Oš da te pribacim? - odvratija mi je umilni muški glas i matira mi crne misli. Nikad s nepoznatim nemoj sidat u auto, svuda oko nas su manijaci, sve sami luđaci, a takvi su i za volanom", odzvanja mi je upozoravajući očev glas, tako da sam samo izustila kratko: Ne, hvala, radije ću odat. O. K. - odgovorija je simpatični mladić. - O. K., kako oćeš, ja ću se, bogme, vozit, a ti odaj. O. K. - odgovorila sam i krenila usporenim korakom, a on paralelno sa mnom, odgurujući motor nogama ili vozeći dva na sat. Nije mi bija nesimpatičan, moram priznat. Pričajući pizdarije otpratija me sve do očeve kuće. - Radi sa mnom šta oćeš, ali ljubljenja nema - rekla sam vitezu na rastanku. On me pogleda onako začuđeno, nije stiga ništa ni izustit, a ja sam mu se već našla u zagrljaju. Mislin, da me je tija silovat, ubit, opizdit motorom, moga je to učinit već dosad, a kako nije, nišan se protivila. Lipo je vonja. Ne ono bezveze po Pitralonu, nego baš po muškome. Ne znan kako bi vam objasni la taj miris, to se mora osjetit, jer ljudi su ka pasi. Isti miris doživit će svak na svoj način. Mene određeni miris uvik pod sjeća, ka i muzika, na određenu osobu, vrime i događaje. I dok me on zbunjeno drža u zagrljaju, bez neke inicijative, ja san se rastapala ka sladoled, misleći koja sam budala, mogla san odma sist s njim na motor, a ne ovako, noge mi otpale dok se on lipo vozija. Ubrzo je vitez otpuva na konju, odnosno motoru s konjima. Ja ušla u lift, stala isprid vrata i stavila prst na zvono, pa ga neodlučno povukla, pa stavila ruku na zvono, pa je povukla, pa je opet stavila, pa povukla i onda se odluči la na iznenadni i neočekivani napad, i hop!, opizdila svom forcom po zvonu. I ništa. Pozvonila još jednom, pa još jednom, a A r i j o n o Ču onda san legla na njega dok nišan čula promukli očev profon-do bariton: Ko je sad u ovu uru, jebate. Manijaci - odvratila sam. Odškrnija čovik vrata i ugleda manijaka, mene. A otkud ti, jebate, Goge, kolko je sati? A nije puno, nije puno, tata. Kurac nije puno - odgovorija je i odgega se do kužine di je sat upravo otkucava četri ure. - Kurac nije puno - ponovija je. - Četri ure. Zna san da nišan triba ni micat onu krpu sa sata. Neprijatelj se uvik vraća na misto zločina. A šta ti je sad? Ništa, ništa, reću ti sutra, aj ti samo pisat, pa spavat. Aj, aj, dobro. O, Stipe, Stipe, jadan si, ti nikad mira nemaš - gunđa je, gegajući se prema zahodu. - Mislija si, imat ćeš ćer, udaće se, smirit, rišićeš je se, kad ono nikad. Nikad seja tebe neću rišit, nikad. Bolje da san ima sina. Sinovi jebu druge, a ceri su uvik jebena strana. A šta ćeš, moj Stipe - govorija je sam sebi. Valja se rodit sritan i okružit ženama. To sam i očekivala od njega, pa sam ga pustila da gunđa, skinila se, zavukla u krevet osjećajući onaj muški zagrljaj. Skoro da san u postelju ušla s postolima. Uvik bi tako legla u krevet, u kompletnoj bojnoj opremi i sa šminkom na umornoj faci, da se starci ne probude. Doduše, sad sam ga sama

probudila, ali navika mi je ostala. Zato sam jedva čekala da opet budem sama, pa da mogu bubat koliko oću i kad oću, da ne moran lijegat u postolima i plesat ka balerina u sitne sate. Noć je bila sparna, nišan mogla zaspat. Mislila sam na motorista, kamikazu u noći. A nije loš. Viš ti, ko bi se tome nada! Kad nekog čekaš, ne dođe, kad ne čekaš, odnekud iskrsne. Legla sam nekako zadovoljna. Viš ti šta je jebeno žensko! I ja san BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE jebeno žensko. Dovoljno je da me nepoznati tip zagrli, pokaže mi malo pažnje, pa da zaboravim na Branu, oca, mater, podstanare i sve pizdarije koje su me snašle. Pa se ti sad bori za emancipaciju pored takvog muškog oružja. E, moja Meri, i ti si dizala bune i bunice dok te onaj tvoj nije stiska. Ali neću se ja predat nikakvim glupim maštarijama. Nišan ja ka glupača Meri, glupača Zdene, glupača Brane, i sve druge zaljubljene glupače. Žensko se ne smi nikad prepustit osjećaju, jer onda sve izgubi, sve, a šta je najgore, i samu sebe, a ja to sebi više nikad neću dopustit. - Neću - rekla sam samoj sebi i zaspala. Triba prvo osvojit položaj, a onda ženu Muški se vole oko nečeg trudit. Ja to nisam u početku shvaćala. Mislila sam, nije red da te neko puno moli, ako mu moš učinit uslugu i dat odma ono šta traži. Misliš, ako tako učiniš, shvatit će kako imaš dobro srce i široku dušu, koliko si duboka, širokogrudna, dobronamjerna, darežljiva, ali, ma ke, situacija je, izgleda, baš obratna. Muški, zapravo, vole kad ne dobiju odma ono šta traže. Ja to ne razumin. Volin kad mi neko ispuni želju iz prve ka zlatna ribica. Ali neće niko. To je razlika. S muškima je, izgleda, ka s novcima. Daš muškom onu stvar otprve, izgubiš ga, posudiš prijatelju lovu, izgubiš ga. Ako ne daš, svi te cijene. Viš ti pizdarije! Muški vole osvajat, i tu oni čeliče ego i postaju face. Vole se namučit dok željezo saviju. E, ali tu je situacija nešto drukčija. Mislin, i novce i ženu žele dobit šta prije. Ali oko žene se vole pomučit dok je ne dobiju, a oko novaca ne. Njih bi odmah. Zatim, nakon šta ženu osvoje, obično je bace, dok novce zadrže. Zapravo, ako oćete da vas neko samo opali na brzinu, recite oću i mislite A r i j a n o C u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

ocu, a ako oćete da vas oženi, recite neću, a mislite oću, i šta dulje budete govorili neću, a mislili oću, šanse za dulju vezu bit će veće. Samo šta je sve manje zainteresiranih i upornih za osvajanje ženskog srca. Svatili su da se ne moraju nešto specijalno mučit, slamat, a bogme ni trajno vezat da bi došli do čarobnih trokutića, pa su se opustili. Elvis Prišli je zato reka, kad su ga pitali zašto se ne ženi: Zašto bija kravu kupija, kad je mogu posudit." A poznato je iz povijesti da su muški prije slinili, puzali, ubijali se, dok ne bi pridobili žensko srce, a danas nisu zadovoljni ni kad dobiju žensku stvar. Viš kako se ta vrimena minjaju. Jeste vidili bidnog King Konga? Zbog one svoje bacija se s najvišeg nebodera. Bija je muško, ali je bija, na žalost, majmun, šta oće reć da je majmunsko srce osjetljivije od muškog. Današnji muški, ako bi mogli birat, prije bi bacili ženu nego sebe. Zato šta današnji muški umis-to žena osvajaju položaje. To im je napeto. Novac je zamini-ja žene. Zato šta je do novaca i položaja teže doć nego do žene, i oni ne biraju sredstva da ih se dočepaju. Jer, kad se dočepaju položaja, mogu birat koju oće ženu, a kad se dočepaju žene, niko im ne garantira položaj, izuzev ako se ne radi o nekoj babi. Zato je razumljivo da mladi muški šetaju stare babe, ka, na primjer, onaj producent Džoan Kolins. Tim oni opet kupuju položaj. On je od nje mladi trideset pet godina i kune se u ljubav. Ja im

virujem, samo moram priznat da još nikad nišan vidila da neki bogataš od dvadeset godina seta za ruku siromašnu babu od devedeset, ali ako ima koji zainteresiran, ponudit ću mu ruku moje babe koja je u staračkom domu, pa kad ona uleti u haj ssajti, ja ću s njom priko veze. Možda se tamo nađe neki starkelja koji će mi priskrbit položaj i omogućit bolji život. Današnji muški više nisu spremni osvajat samo jednu ženu, pa je trpit čili život. Vole osvajat više žena koje moraju trpit samo po jednu noć. Vole raznovrsnost, a do raznovrsnosti mogu doć samo ako prvo osvoje položaj. To su skužili i zato, ponavljam, ne biraju sredstva da ga osvoje, ka šta prije nisu birali sredstva da osvoje ženu. Jer, di je položaj, tu je i lova, a di je lova, bit će i žena. I zato oni trče samo za zaradom, a žene za njima i njihovom zaradom. Jer pamet je isto suprotna novcu. Sta je čovik manje ima, zadovoljniji je. Ali tu im se dogodio jedan zajeb. Trčeći za lovom izgubili su na jebozovno-sti, prestali su bit zanimljivi. Toliko su zaokupljeni samim sobom, vlastitim uspjehom, da su postali slipi za sve oko sebe, a pogotovo za žene. Pa naši političari više ni ljubavnica nemaju. Srića da im je Klinton osvitla obraz, pravi tip, nema šta. Zbog ženske stvari stavija je na kocku položaj. Takvi su danas rijetki. Zanima ih samo lova i dobra klopa, a u janjetini uživaju puno više nego u ženama. Prestali su bit jebozovni, pustili drobove, podbratke, oćelavili i pizde li ga, pizde. Mogu govorit pet dana, a zanimljivi su samo sebi samima. Da bar mogu toliko jeba... koliko mogu govorit, svima bi nam bilo u državi bolje. Natalitet bi skočija i nacija nam ne bi izumrla. Ali nije to njih briga, oni dobijaju dobru lovu zato šta pizde, a na nama je koliko ćemo ih slušat. Oni su i tako otupili na sve kritike. Važno da je njihovoj guzici dobro, ali dok su mislili na guzicu, atrofirala im je ona stvar. Nije ni to dobro. Volila bi da to nije baš sve tako. Da se za mene neko malo bori, potuče, ali neće niko. Sanjam često da me napadaju Indijanci ili kauboji, nije važno ko, samo da napadaju. I taman kad mi oće skinit skalp, uleti on, junak srca moga, iz zasjede i jednim udarcem sve ih složi, mene oslobodi, snažno stisne, poljubi i povali. Aj recite, ko mu ne bi posli da šta oće? E, ali Č u I nema toga više. Prvo, zato šta nema Indijanaca ni kauboja, a drugo, šta žene muškima same padaju u zagrljaj, bukvalno im sisu uvaljuju u usta, i onda izazivaju kod njih sasvim suprotan efekat. Oni ih se žele otarasit, ispljunit tu sisu, iščupat ih, ka krpelja kad čupaš iz kože. I zato moram priznat da smo malo i same krive, a i nismo. More bit, a i ne mora. Neko mora napadat. Ako ne napadaju muški, moramo mi. Pročitala sam nedavno da je jedan bankovni službenik, student filozofije, tužija kolegice zbog seksualnog zlostavljanja i tražija odštetu od 60.000 eura, jer mu je jedna gurala sisu ispod nosa, rekla mu da ima mali penis i da je peder, jer je kupija CD Eltona Džona. Druga je namištala sise i mudante isprid njega, a treća govorila o oralnom seksu, ilitiga stručno rečeno, pušenju. Zbog tih nemilih događaja bidan čovik je doživija stres, da otkaz i osta bez godišnje plaće od 20.000 eura. Viš kako se bidni muški mogu pripast uspaljenica bez skrupula. Život mu uništila ženska sisa. Dovela ga do ruba egzistencije. Puno je muških pak nastradalo skidajući ženski grudnjak, a ozljede su, kažu, slične onim alpinističkim. Koje su to pizdarije! Ja mislila da im srce otkazuje od uzbuđenja, kad ono, oni šeprtljavi pa lome prste. Ne vole muški te agresivne ženturače. Muške triba vatat okolokole, na mala vrata. Namamit ih svim raspoloživim sredstvima, a onda im ne dat. I šta ih više tako držiš u neizvjesnosti, oni postaju sve luđi, jer muški su ka i zviri. Triba ih dobro izgladnit, a tek kad popizde, dat im komadić mesa. I da vidiš kako će ga znat cijenit. Zato ja više neću nikom dat otprve. Bit ću nedodirljiva. Više će me cijenit. A i to mi je bezveze. Nisam sigurna. Sve to more bit, a i ne mora. A šta ako oni

hranu potraže na drugom mistu. Ne znam. Nisam pametna. Nisam sigurna je li bolje bit santa leda, nedodirljiva muza, predmet muških snova bez seksa, ili se BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE seksat do mile volje i zanemarit taj faktor ponosa, nedodirljivosti i obožavanja. Nisam pametna. Ipak, kad malo bolje razmislim, dolazim do zaključka da je druga opcija puno prihvatljivija. A jebeš i te muške, i oni imaju neku jebenu logiku. Oće te povalit, a kad te povale, onda te ne cijene. Zapravo, ne cijene te nikako. Onda bolje zadovoljit svoje potribe, pa ko ih šiša. Briga nas za njih, njihovo mišljenje i cijenjenje. Neš ti njih! a Prejeftino sam se prodala i poda Dijamanti su najbolji ženini prijatelji", tvrdila je Elizabet Tejlor, jedna od najvećih holivudskih diva, a ako je sudit po tome, ja, bogme, nikad nišan imala prijatelja. Čula san da se udavala osam puta i sve to lipo unovčila. Pametna žena, ali šta ćeš ti kad danas moraš prvo bit sritna da nađeš nekog normalnog, onda nekog ko ima bar kunu u žepu, zatim nekog da te ne opljačka, a o nekoj koristi od njega nema ni govora. A Elizabeta govori: Svaki put kad bi se svadila sa svojim dragim Bartonom, on bi iznova pridobija moju dragocjenu ljubav nekim dragocjenim kamenom." A moja Elizabeta, kad bi se ja svadila s mojim bivšim, dobila bi isto kamen, ali u glavu. I mene i nju su kamenovali, samo šta su nju gađali dijamantima, a mene bovanima. A žene vole te dijamante više od seksa. Merlin Monro je rekla: Ja volim poljubac, ali dijamanti dulje traju." E, ali danas moš bit sritna da ti neko i cvit donese. Mada ja to ne volim. Nemojte me krivo shvatit, ja volim nešto šta traje, a ne nešto šta vene. Ali, di su nestali kavaliri, majko moja. Blago Elizabeti, govori ona da su joj svi muževi bili kavalir do kavalira, ali šta "š, valja se rodit sritan. Nakupila se tako žena zlata i briljanata, pun vagon, i sad kad pogledaš, velika je razlika između onih ženskih stvari. Za neku su muški e u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

spremni platit vagone zlata i briljanata, a neke ne vride ni pišljiva boba, ka, na primjer, moja. Jer, kad san se ja rastavljala, oni moj je naš jedini zajednički kapital, veliki frižider, tija pripolovit sikirom, ono, meni duboko, njemu plitko smrzavanje, ali nije išlo pa smo ga zaminili za dva manja, portabl. A lukavica Elizabeta, kad je malo zašla u godine, s lovom koju je dobila od muževa kupovala je mlađe frajere i tako obrtala kapital i muške. To je u redu, samo triba znat kad ćeš šta obr-nit. U mladosti na račun mladog lipog tila dobiješ lovu, a u starosti na račun love dobiješ mlado tilo. Tako ona danas ima redovne seksualne odnose sa svojim četrdeset godina mlađim batlerom. Jadni dečko je inače peder pa mora za pošteno priživit upotrebljavat vijagru. Ali seksualno zadovoljavajući babu Elizabetu dobije puno više love, pa se isplati kojiput zatvorit oči i navalit. A zajebane su bile te glumice, znale su posa! Jedina koja je nadmašila Elizabetu bila je njezina kolegica, naravno, glumica, Za Za Gabor. Udavala se devet puta i izjavila: Nikad nisam toliko mrzila svoje muževe da bih im vratila dijamante." Rekla je daje ona kućanski tip, jer je od svakog muža uzela kuću. Kad su druge vidile kako joj dobro ide, kako baca muške i slaže kapital, tražile su savjete. Ona sama nije tila primit od muških nikakav

savjet. Rekla je da se ženi ne poklanjaju savjeti, nego nešto šta se nosi. Od muških je, dakle, primala poklone, a ženama dilila savjete, pa kad ju je jedna pitala: Čuješ, moja Za Za, ne znan šta ću učinit, aj mi, pliz, reci. Prikinila san s tipom koji mi je poklonija Rols Rojs, dijamante, bunde i peć", Za Za joj je ka iz topa odgovorila: A jebate, vrati mu peć." A ja onom mom ne bi imala šta vratit, jer mi nije ništa ni poklonija, osim prstena za vinčanje. A čuj, još najbolje da nije ni to. Ali kad mi je dava prsten, upozorija me: Slušaj, Goge, ovaj mi je prsten dala mama, pa ako se budemo rastavljali... - Eto, već je tada računa na to. - Dakle, ako se budemo rastavljali - nastavija je - vratićeš mi ga, jer mi je to prsten od matere, a dala joj ga je još njezina mater, odnosno moja baba. Ali, znaš šta, iman i ja nešto dišpeta u sebi. Kad smo se rastavljali, donija mi je frižiderić, a vratija se po peglu i prsten govoreći: To su mi uspomene od mame, razumiš, pa.... O. K, O. K., razumin - prikinila san ga. - Evo ti pegla, ali prsten ne dam. Ne dam - sasula sam mu u facu i zalupila vra tima. Pa ne mogu ni ja baš tako, danas-sutra unucima pričat kako sam onu stvar u bescjenje dala. Ali opet, kad se uspore dim sa Zazom i Elizabetom, muka mi dođe koliko sam je jefti no prodala. Nije srića u pameti Nikako mi se nije dalo tražit stan, pa sam još neko vrime ostala kod staraca i trpila njihove pizdarije. A šta ćeš, uvik nečija sranja moraš trpit, a ako su tvoja, lakše ih podnosiš. Vlastito govno uvik manje smrdi od tuđeg, tako je to. Probudila san se nekako spižđena. Mater je nešto petljala po kužini. Čilu svoju kreativnost utkala je u spizu. Čilo je jutro posvećivala kužina-vanju. Najranije se cjenkala po pazaru. Imala po jednu babu za svaku namirnicu. Baba s friškim jajima, baba s neprskanom zeleni, baba s kokošima trkačicama, baba s friškim pomama. A najzanimljivije mi je kad kupci pitaju te babe: - Jesu li vam domaće pome? Ili: - Jesu li vam friška jaja? - Ma dušo, najdo-maćije i najfriškije šta more bit - redovno bi odgovarale, a naš Č u I i n BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

svit to uvik popuši. Jednostavno oće u to virovat. Još nisam čula nijednog prodavača da je reka da mu roba nije najbolja, najfriškija i najzdravija na kugli zemaljskoj. I tako mi nastavljamo virovat u domaće babe s domaćom spizom i jesti kemijski modificiranu, spiždenu hranu i bezukusne španjolske pome, ka fol iz njihova sela. Sve, eto, svježe, a mi nikad bolesniji. Lipo mi je bilo dignit se opet okružena toplinom doma, uz miris kave i juhe koja se već kuvala od rana jutra. Pošto je moja mater uvjerena da je juha od mesa nešto najkriposnije šta more bit, puna minerala i vitamina, naravno, uopće ne razmišljajući da povrće koje se kuva pet uri nema više u sebi ni v od vitamina, a da iz onog mesa izađe taman sva prljavština koju mi malo začinimo i zovemo okripljujućom juhom. Ali mislim, sad to stvarno nema veze. Bitna je ta atmosfera i ta kavica koja je mirisala i mamila moje nozdrvice. Potpuno

razumin muške koji govore da vole osjetit miris kuće. Ja se sa njima slažem pošto to volim i ja, ali samo osjetit. Mislim, da drugi kuva, a ja dođem na gotovo jelo i gotove mirise. Inače, kad sama kuvam, to mi sve smrdi. Najidem se miomirisa kapule, češnjaka, friške ribe, prženog ulja, pa kad je ručak gotov, više nisam gladna. Ali sist na gotovo, to je već nešto. Otac je, srićom, otiša na posa. Sri-ćom, kažem. Naime, ja sam ka mala uvik volila bit sama s materom. Mogle smo pričat o svemu i svačemu, hodat u spavaćici, rizat nokte za kuhinjskim stolom, jest čips i sendviče gledajući TV, šetat po stanu s piturom na glavi i maskom od jaja na licu, dignit noge na stol, a da nam niko ništa pritom ne prigovara. Uglavnom, totalni raspašoj. To muškima sve ide na živce. Zato ne valja pred njima obavljat generalna sređivanja, pitu-ravanje kose, čupanje dlaka i slične pikanterije, jer njima od toga dođe za povratit. Imaju osjetljive želudčiće. A ne triba ih ni puštat u kupaonicu za vrime tuširanja i ženske obrade tila i glave. A kad se nekako i provuku, tobože o svom poslu, uvik kritički gledaju ispod oka koliko je ženina guzica pala, kako se sise drže, koliko se celulita nakupilo, i kako to uopće sve skupa izgleda neprivlačno u procesu proizvodnje, i kad-tad će vam to podastrit ka činjenicu. Kad se budete najmanje nadali, kad budete emotivno tanki, a on bez viška argumenta. Iz svih tih razloga najbolje im je zabranit ulazak i izać pred njih ka gotov proizvod s mašnom. Kad njih nema, žene se osjećaju ka gladijatori kojima su skinili okove, ka pasi pušteni s lanca, ka misi kad odu mačke. Šteta staje Bog to skrojija tako da moramo čili život provodit s tim beštijama koje nas samo koče. Bilo bi nam puno mirnije bez njih, ali nedavno sam pročitala šta je napisa oni neki iz 18. stoljeća. Reka je: Bog je da muškarcu ženu, jer ona je ludo i glupo stvorenje, ali je šaljiva i mila, pa će u domaćem životu svojom ludošću umanjivati i blažiti duhovne muke svoga muža, pa kad jedna žena slučajno oće da je smatraju pametnom, ona time udvostručuje svoju glupost, i ma šta metnila na sebe, žena uvik ostaje žena, a majmun majmun. Žene najviše zabavljaju muškarce svojom glupošću." Eto, to je piša taj još u 18. stoljeću, a ja bi njemu rekla da on malo popuši, i da je prednost žena to šta se uvik more pravit glupljom nego šta je i da niko neće bit iznenađen. A dok se ti pametni osvijeste, žene mogu čuda učinit. A najbolja su mi muško-ženska natezanja oko toga ko je pametniji, a ko gluplji, muškarci ili žene. Pa nije srića u pameti. Ja mislin, staje čovik pametniji daje nesritniji. I sad, šta fali glupim i zadovoljnim ženama? Muškarci se ionako obmanjuju svojom pameti, ka šta se žene obmanjuju svojom lipo-tom, a cilj je jednima i drugima ostavit dojam i uvatit sriću za bradu. Arijana Č u I i n o A poznato je da vole puno pametovat i u svemu prednjačit. Zato govori moj stari: - Mi muški smo pametniji, mi vodimo u svemu. Najveći svjetski slikari su muški, najveći kipari, pjesnici, arhitekti, pa čak smo i u kužini, kad oćemo, prvi. Najveći kuvari su muški, reci mi, eto, jednu stvar u kojoj ste bolje od nas. Jedino šta ne moremo rađat, a i to ćemo uskoro moć, ako ovako nastavimo. - A jebate, normalno da su oni ka uspješniji kad su nas žene držali na lancima još od kamenog doba, dok su se oni mirno razvijali u svim segmentima. Ali svršija je kurbin pir, svemu dođe kraj. Sad žene napadaju. Muškarci su dali svoj maksimum, a sad mi idemo u finalni sprint. Već smo ih u mno-gočemu pretekli, ali vidit će oni još. Svaki se muški potajno plaši da žena ne bude bolja od njega, da sruši svoj ideal o njemu ka nedodirljivoj veličini i geniju. Ali sad krećemo. Dopizdilo nam je opsluživat vas, dok ste vi uvik ka radili nešto važno za čovječanstvo i očekivali da vam se divimo. Prvi put za vrime Drugog rata žene su se u Americi zaposlile u tvornicama radeći najteže poslove, dok su im muževi bili na fronti, a čim su se vratili,

opet su ih zaključali u kuće govoreći da su one krive za kriminal, alkoholizam, pederastiju, impotenciju, delikvenciju, sve, sve. Ali, dragi moji, sad je kraj krinke i okovi su pali. Stampedo je krenija, zgazit ćemo vas. Triba ih istirat iz kuće Lipo mi je bilo ovako doma, samoj s materom. Dvi žene uvik se lipo slažu dok se muško ne upetlja. I dok je ona kuži-navala, ja sam maštala. Ne valja kad je muškarac stalno na nekakvim izletima izvan kuće, kad dolazi pitajboga kad i pitaj-boga odakle, ali, brate, ne valja ni kad ga ne moš istirat iz EZ S R I Ć E BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO kuće. Žena se ne može opustit kad su po čili dan zavaljeni u kauču, isprid televizora, kad se motaju od kužine do WC-a i natrag, ka muve bez glave, ne znajući šta će i di će sa sobom, oće li pišit ili kakit. Ta njihova dosada uvik padne ženi na leđa, smetaju, prigovaraju, grintaju, traže pažnju, dudicu, budu, majke mi, gori od male diče. I ako muškarac miruje u kući, žena uvik ima osjećaj da nešto triba učinit, da mu triba udovoljit i zabavit ga, kako je reka oni genije Ruso. A u neku ruku ima je i pravo. Tako i je. Pa nije on uzalud proglašen misliocem, mada mu se pišam na misli. Tako žena trči tamoamo, bezveze izmišljajući posa, ili bižeći od muža koji joj je redovno za petama. Naporno je to, za popizdit. Kad izađu iz kuće, imaš osjećaj da si dobija Nobelovu nagradu za mir, odahneš dušom i tilom. Zato su neke naše žene pomoraca u početku bile protiv njihova posla, ali posli su ih još tirale. Pitajte ih, pa ćete vidit. Znam ja to po mojim prijama, to je poznato iz povijesti. U početku su davale muževima ultimatum: More ili ja", a sad im daju ultimatum: More ili rastava." Jedna moja prija, inače bijela udovica, kako zovu žene pomoraca, kaže: - Najbolja je kombinacija kad su tri miseca na moru, tri miseca doma. Ta tri miseca doma su nesnosni, ali kad znaš da će brzo isplovit, pritrpiš se, šta ćeš. Posli oblaka uvik dolazi sunce. -Ali nisu svi pomorci. Zato, ako nemaju posla izvan kuće, neka ga izmisle, jer dok izmišljaju te puste poslove i sastanke u kafićima i konobama, bar znaš da su nekom od koristi i da ih neko oće, pa ako su to i ljubavnice, šta ima veze. Dok je on s njima, mi možemo uživat i posvetit se sebi. Ionako se on brzo vrati, kad ogladni. Osim toga, ta njihova izbivanja iz kuće podgrijavaju ljubav, jer kažu da muškarac koji je uspija ostat zaljubljen u svoju ženu čili život, sigurno je često bija na službenom putu. e u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Muški su ka probava Juha se i dalje krčkala, dok smo mi pijuckale kavu, ćakulale, pušile jutarnji duvan namijenjen poboljšanju metabolizma, ilitiga, stručno rečeno, probave. Naravno, mater mi se najprije izjadala kako je njoj jadnoj, kako je on seljak koji ne razumi njezinu umjetničku dušicu, kako oni nisu bili nikad jedno za drugo, kako se, eto, ona žrtvovala u tom braku samo zbog mene, kako je mogla osvojit svit umisto da vene u kući u kojoj je niko ne razumi, kako je on ljubomoran na svakoga ko zaokuplja njezino vrime, osim njega sama, na njezin pazar, misu, slikanje, prijateljice. Kako nije zamišljala život baš takvim. Slušam ja nju, pa se mislim: Eto šta su ti muški. Kad su mladi, biže vanka od svoje mlade žene u zagrljaj tuđim, dok ga žena nastoji zadržat. A kad ostare, onda bi u zagrljaj svoje žene, dok ga ona nastoji potirat. Dok mi je mater

bila mlada, tila ga je prigrlit, ali nije mogla, a sad, kad je ostarila, tila bi ga potirat, ali ne može. S oca smo prišli na mog bivšeg, da bi na kraju zaključile da su najsritnije one koje žive same, ali da je sad za sve kasno. Da se sad ne može rastavljat zbog diče, zbog vjere, zbog rodbine, zbog susida, zbog imidža, zbog navike, zbog njega, zbog prohujalih godina, zbog penzije, zbog zajedničke imovine i zajedničkih navika. I na kraju razgovora opet smo bile na početku. Da su muški naša neminovnost isto ka i probava. Samo, neki se lakše probavljaju, a neki teže. Tuga je dužeg daha, a sritni su samo trenuci. Pa je i našem trenutku, eto, doša brzo kraj kad je stari pozvonija na vrata, taman u trenutku iščekivanja najnapetijeg događaja naše serije, koju smo morale prekinit kako bi izbjegle skandal širih razmjera. Brzo smo stale u stroj, sile i obid je počeja. Naravno, nijedan obid koji je kod nas mirno počeja, nije mirno završija. Opet je tu bila na tapetu priča o očevu teškom djetinjstvu, o materinu još težem, kako je država nezahvalna beštija, kako pod lošim krovom trpi čila kuća, kako su svi političari isti guzičari, o tome kako su prije roditelji imali dicu da im pomažu, a danas dica isišu zadnju kap krvi iz roditelja, da je batina iz raja izašla, nema kuće ni države bez vladara. Današnja generacija je nesposobna, dica nemaju poštovanja, brige, ljubavi, zahvalnosti, odgovornosti, marljivosti, poniznosti, rešpekta, i tako. A tu istu spiku, identičnu, virovali ili ne, pročitala san u jednom pismu koje je glasilo ovako: Dica su danas nemoguća, ne slušaju roditelje, nemaju poštovanja, zahvalnosti, ni rešpekta." U potpisu: Sokrat. Hrabro san odslušala čili miting nezadovoljnog oca koji je stalno ponavlja: -Šta ja iman od tebe, šta roditelji danas uopće imaju od diče? Nisam lud da sam sebi neprijatelje pravim. - Iako nišan razumila šta bi on od mene, zapravo, tija, nišan ništa rekla da ne iza-zoven skandal naš svagdašnji. Srkala sam svoju juhu, a onda odlučila malo prošetat i oladit mozak. Dići, mada ja više nišan bila dite, ali za njih ću to uvik bit, dakle, dići itako kroz jedno uvo ude, a kroz drugo izađe, pa san morala izać na frišku ariju da mi se uši propušu od njegovih i Sokratovih pizdarija. Jer, sit gladnom ne viruje, isto ka ni dica roditeljima dok na vlastitim plećima sve ne iskuse. Pa ako se od filozofa Sokrata ništa prominilo nije, teško da će tu moj filozof Stipe šta učinit. Ali starci ka starci, uvik pizde li ga pizde. To im stoji u opisu radnog mista. Vjerojatno ću i ja bit takva i davat dići slične upute koje će se, eto, prinosit s kolina na kolino. Pazi priko ceste, nemoj ni od kog uzimat bombone, pazi da ti ko šta ne uspe u piće, ne vozi brzo, vodi računa o sebi, nemoj s nepoznatim sidat u auto." A ona će vjerojatno govorit: Nemoj sa svakim sidat u raketu, brzo se vrati na svoj planet, nemoj mi se zenit tamo s nekim Marsijancem, pazi da ne opizdiš u Veneru." Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

- Evo ti neko pismo, naša san ga u sandučiću, nema adrese, samo piše Za Gogu" - povika je otac prije nego san zalupila vratima. U pismu je pisalo: Goge, oš doć danas u devet uri u kafić Traumu? Kamikaza na motoru." Koji kamikaza, koji motor?", mislila san, a onda mi je sinulo. ,,A jebate, to je onaj od sinoć", ali kako zna moje prezime, budaljeros, nije mi bilo jasno. Odbacila sam pismo, ali šećući tamo-amo, svako malo pobigla bi mi misao na njega, i kako je dan odmica, ideja da dođem na ugovoreni sastanak postajala mi je sve prihvatljivija i realnija. Mislila sam: Ionako neman pametnijeg posla." Branu nišan mogla dobit čili dan, ne znajući šta je s njom

i onim njezinim kretenom, doma mi se nije ostajalo slušat beskonačne očeve prodike i materine savjete za sritan život i bolju budućnost, a u emisijama na televiziji uglavnom su pričali nešto jako pametno i dubokoumno i tako bacali naciju u depresiju. Zabavnih emisija gotovo da i nemamo pošto su nadređeni odlučili da smo mi jedna ozbiljna nacija, koju je puno važnije hranit dosadnim pizdarijama, od kojih nećemo bit sitiji, nego nam dat kruva i igara od kojih ćemo biti bar zadovoljniji. Prave se dobročiniteljima koji najveću brigu iskazuju prema sebi samima. Dobro je reka oni Breht: .Vidiš prosjaka na cesti jednom, daš mu dvi kune, drugi put kunu, a treći put mu okreneš leđa ili ga pošalješ u neku stvar." Uglavnom, između tih folirantskih govorancija na televiziji i očeve prodike, izabrala sam najmanje zlo. Traumu. Kamikaza u Traumi Kafić Trauma bija je smješten nasrid ceste na kojoj se nalazilo pregršt auta, motora i svita koji se gura i nagurava sve u šesnaest. Unutrašnjost kafića bila je toliko zagušljiva i zadimljena da si moga nožom rizat dim. Svi su se tamo nešto izvijali, privijali s čašicom u jednoj ruci, duvanom u drugoj, pijuckajući i pričajući sa sugovornikom, uglavnom ga ne gledajući i ne slušajući, šarajući odsutno pogledom, buljeći u polugola tila, izbačene sise, gole stomake, ispupčene ili spuštene guzice. To buljenje je bilo više onako informativno, flegma, bez neke strasti ili pomame u očima. Inače, puno veću strast muški pokazuju prema kriglama piva koje se redaju isprid njih, a žene uglavnom promatraju ka krave na izložbi, dok one, svjesne toga da su na prodaji, nastoje šta više prezentirat najraspoloživije oružje iz kojeg su spremne svaki čas opalit, paradirajući između tih tupih pogleda. Uglavnom, to je bija ka prostor za pecanje. Na takva mista uglavnom odlaze oni koji bi se tili nekako s nekim sparit, dok oni sritniji - spareni - dolaze puno rjeđe. Možda na piće, prije ili posli seksa. Muzika je toliko glasna da se moraš derat ka stoka, šta je dokaz da današnjoj omladini nije potribna komunikacija, tj. nije uopće bitno šta se govori, a kamoli šta se oće reć. Uz takvu treštavu muziku ne moš ženskoj nježno prić, pitat je za sentiš ilitiga stiskavac, nego kad pivač zaurla, znak je za brzi napad, ka truba kad budi vojnike. Dakle, to misto je jedino dobro kad se stvar pomalo skuvala, pa ruke mogu govorit više od tila. Čuj, bar se tako grlo štedi. Neki tako provedu čilu svoju mladost, a posli, kad uvate bolje pozicije, uđu u politiku i biznis, uvate i bolja sjedeća mista, više ne stoje na nogama s čašicom pića u ruci, već zasidnu u restorane s janjetinom među zubima. I tako, probijajući se kroz tu masu optimista, zvrljajući pogledom livo, desno, naprid, nazad, gori, doli, tražila san Kamikazu. Pogodi ko je! - dreknija je neko s leđa, zatvorivši mi oči. A šta ću pogodit. Neko znojnih, ljepljivih ruku, koje smrde na duvan - odgovorila sam s malim gađenjem. Č u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

Ku, ku, ja! - viknija je Kamikaza. Ku, ku, jebate! - viknila sam ja. Da se nije predstavija, jedva bi ga pripoznala, nekako je bija drukčiji pod ovim svitlom, netajanstveniji. Ona noć i misečina na licu davala mu je ono šta se zove Nešto", a možda i nije. More bit, a i ne mora. Možda san ja tila da krije u sebi neku tajnu, neko pitanje na

koje ću samo ja iskopat odgovor. A možda sam od silne želje da sretnem frajera s tajnom idealizirala onog bez tajne. Ali dobro, nije bija skroz bezveze, nego onako. Nije krija tajnu, ali nije krija ni samo govno. Skužajte, izletilo mi je govno. Goge, nišan virova da ćeš doć - viknija je veselo. Ni ja - odgovorila sam. Ovo je za tebe - reka je i izvadija iz žepa Sanel 5. Jebate, Sanel 5, pa ti nisi normalan! - urliknila san i bacila mu se oko vrata. - Pa jebate, ovakav poklon mi nije muž kupija ni kad me povalija, a ti bez da san ti dala... jebate, bacija si sve moje teorije u vodu, pa šta ti je bilo, pa nisam ja... A jebate, nije samo Elizabet Tejlor pičija koja dobiva poklone nišan se pristala oduševljavat, ne virujući očima. Dobro, dobro - odgovorija je Kamikaza vidno ponosan. Mama mi radi u parfumeriji, pa mi je dala. A tako - odgovorila sam malo razočarano, dok sam u sebi mislila: Opet mama! Znači, da nije mame, ne bi mi ga ni kupija. Ali dobro, bolje išta nego ništa. Bivšoj svekrvi nešto slično ne bi palo na pamet, ona da je imala pet parfumerija, ne bi mi dala ni probni uzorak. Kako te nekad život iznenadi, više nego ti njega." Kako si zna moje prezime? - pitala sam ga. A nišan zna, nego sam ubacija kopije istog pisma u sve sandučiće. Mislija san, onaj kome je namijenjeno znaće o kome se radi, a onaj za koga nije, baciće ga u škovace. Zna san samo da se zoveš Goge i tako san napisa: Za Gogu". A jebate, jesi pametan, za popizdit. -Jesam li? - tražija je potvrdu, pun sebe. Za popizdit, kažem ti. Upalilo je i evo te ovdi, upravo di tribaš bit. A jebate! u tom jebate" krije se tisuću osjećaja, ali ne mogu sad o tome, uglavnom, ovo je bija usklik iznenađenja odgovorila san i pozvala ga na piće. Muzika je i dalje treštala tako da smo urlikali na sav glas. Uslijedile su naše kratke bio grafije, onako kako to uglavnom biva na prvim sastancima s pri krivenim najvažnijim podacima, dvi-tri riči o manje-više nesritnom djetinjstvu, poslu, maloj plaći, aktualnoj vlasti, oporbi i zaključku kako su svi isti prevaranti, foliranti i lopovi, potom špika o smislu i besmislu postojanja, ono odakle smo i di idemo, postoje li drugi svjetovi i NLO, o čudovištu u Loh Nesu i kako je strašna činjenica da svi idemo ka svom kraju, i da je rođenje u biti početak smrti... Brrrrr! Sva ta filozofija uglavnom vodi ka povlačenju u škuricu, predavanju tajnama noći, di prestaju raz govori i počinje govor tila. Muško mora bit spremno na okršaj I makli smo se. Otišli prema njegovu autu, uskočili u njega, pa se spustili na plažicu, u škuricu. Auto je bio manje-više neprivlačan, ka i vlasnik. Poseban u svojoj simpatičnosti, ali ne i vrijednosti. Oni koji nemaju istinsku lipotu i lovu, uvik stvar bacaju na simpatičnost i zanimljivost, na primjer, renoviraju staru bubu, opituraju je u sto boja i proglase je hitom, ka šta je to bilo i u ovom slučaju. - Ajme, šta ti je sladak auto - fascinantno sam kriknula znajući da to od mene očekuje, uskočila u bubicu, dok me vlasnik gleda pun sebe ka vitamina go... da. mine izleti. Dakle, uskočila sam u bubicu i krenuli A r i j o n o Ču BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

smo na plažicu. A na plaži sami apartmani od automobila. Svaki auto nastojao je zauzet šta udaljenije misto u tami, pa smo tako i mi našli svoje, ali pod misečinom. Sad mi se opet učinilo da se Kamikazi vratija oni sjaj i tajna koju sam primijetila kad smo se prvi put sreli. Možda je to bilo zbog misečine. Zajeban je taj misec, triba ga se čuvat. Zađe sa prvim zrakama sunca, odnoseći svu tajanstvenost sa sobom. Pod punim svit-lom sve izgleda drukčije. U automobilima su se događale slobodne seksualne aktivnosti pod vedrim nebom, a oko automobila djelovali su ćiribimbaši, ilitiga voajeri, koji su uživali u nemogućim ljubavnim pozama i seksualnim akrobacijama sudionika automobilskih seksualnih zabava. Šta je prostor manji, strast je jača. Uz laganu muzikicu mi smo pričali, pričali, pričali, pizdili, pizdili, pizdili, skakali s teme na temu, cerekali se, pa tupo piljili u prazno i nakon nekog vrimena, praznog hoda i verbalne vožnje u leru, Kamikaza me odveja doma. Drugu večer ponovija se isti scenarij, treću također, i sve tako dok nisam počela pomalo razmišljat o smislu tog scenarija koji je malo-pomalo postaja besmislen, i sve više sličija nekom dramskom djelu apsurda. Kad će više prić s riči na djelo, mislila san. Možda oće ostavit dojam, ispast fin, možda ne želi prinaglit, možda sa mnom želi ozbiljno. Možda sam ja nešto posebno pa ne inzistira, mislila sam i dalje dok mi je, ruku na srce, ta njegova utegnutost i finoća malkice dopizdi-la. Sve ima svoje granice. Nisam se, sve skupa kad bi zbrojila, sa svim frajerima u životu ovoliko napričala. Jesam, O. K., ali posli seksa. Ponekad, kad bi me napustili, otpirili, pričala sam čak i sa zidovima. Bilo je svega, ali ovo... Mislim, nije mi običaj, ali nema druge, morat ću ja prva u akciju. To su zadnji strateški potezi. Četvrtu večer bili smo na istom mistu. Ista meta, isto odstojanje. Usrid dosadne spike nagnula sam se prema njemu i počela ga njuškat ka pas. On me istina zagrli-ja, počeja nešto muljat i buljat po meni, tamo i amo, dok sam se ja vrtila ka janjac na ražnju, a žičani me sicevi žuljali na sve strane. Lipo sam rekla, sve šta nije komforno, to je ka simpatično. A jebeš ti takvu simpatičnost! Auto je, dakle, bio toliko tisan da san nogu morala ispružit kroz prozor, dok je on nespretnim prstima istraživa tajne moga tila i prebira prstima gori-doli, livo i desno. Ja sam ka glumila strast i vrtila neobuzdano glavom sve dok mi se nije zamantalo i dok nisam, misleći da ću poljubit njega, poljubila i opizdila svom forcom glavom u mjenjač. - A jebalo te auto, da te jebalo auto -dreknila san. - Sidin ovde i pizdin noćima, a sad sam skoro i život izgubila, šta ovo meni triba?! Jebo ti ovakav život i seks - ispalila san u trenu sve nakupljeno nezadovoljstvo. I dok sam čeprkala po glavi tražeći kvrgu, on me pokušava utješit. -Nemoj, nemoj, Kamikaza - lagano sam ga odgurnula kad sam se malo pribrala - nisi ti kriv, nije to ništa. Seljačka je to glava, izdržala je i gore udarce. - On se sta ispričavat toliko da mi je iša na živce. To me podsjetilo na događaj s jednim frajerom, ne znate ga vi, kad smo se nakon diska u sitne sate uputili put njegove kuće. Dok me vozija, prstom je pokaziva zgradu govoreći: -Goge, ovdi mi cura stanuje. A budale", mislila san u sebi. Znači, ja bi ti tribala poslužit ka neka roba za brzu upotrebu, dok ti nevina cura doma slatko sniva. U moju bi rupu uša, a njezinu čuvaš. A kad je tako, sad ćeš vidit", rekla sam samoj sebi i kad smo stigli, uredno sam legla u postelju, dok se on svim silama, na sto načina i sa svih strana umiljava. On prema meni, ja od njega, on gori, ja doli, i tako čilu noć. Dobro san ga izmaltretirala i natrenirala, a da mu nisam dala. A on opet, da ne ispadne pizda, nije staja sa svojim pokušajima, jer je Arija

e u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

mora sutra ekipi podnit izvještaj, tipa onoga: Znate, sinoć sam opalija Gogu." Da nije toga, davno bi on odusta. Spizdija se on, ali spizdila san se i ja. Čili sam u vatri - izjavija je kad je već svanilo. Jel od strasti? - pitala san ga. Jok, od temperature - odgovorija je. Eto, tako san se ja sad osjećala sa Kamikazom. Totalno sam se spizdila od te predigre. Lipo san mu, pošteno rekla da mi se čini da iman temperaturu i nek me odveze doma. A on nije nikako prestaja sa spikom. - Znaš, Goge, ti i ja, to je prst sudbine. Pogledaj kako smo se sreli, gotovo u nemogućim okolnostima. Znaš, Goge, je da san te tija poljubit na onoj misečini, tako si mi djelovala izgubljeno, bespomoćno, plaho. Bila si jednostavno neodoljiva i ja san te tija zaštitit, ali sad mi je drago da nisi pristala. Osvijestila si me, znaš, s tobom ne triba naglo. Polako ćemo se upoznavat, želja će u nama rast, sve do velike eksplozije. - Mislin se: Budem li čekala tu eksploziju, koliko čeka čovječanstvo, načekat ću se. Jebate, ovo mi je ka neki dežavi." To mi se već slično dogodilo s onim umjetnikom. Pa šta je to došlo tim muškima, majko moja! Govori mi prija da joj je jedan juče posla poruku: Draga Tea, ti si mi jedina duševna hrana, sve ove ženske danas su priproste, odma bi tile seks, a meni je važna priča, važna mi je duša." Žena se zgrozila i odma me nazvala. - Ne znan šta je sa ovim muškima, svi bi samo pričali, šta ću učinit - pitala me žena. Znaš šta, draga Tea - odgovorila san -može priča, ali posli seksa, ako ne, biži. Ako nema seksa, svaka priča je suvišna. Jer, staje teorija bez prakse? Ništa. Pun mije kufer teoretičara! Draga je meni priča i duša, ali draga mi je i ona stvar, jedno bez drugog ne ide. - Tako sam rekla njoj, a i ja sam odlučila povuć sličan potez. Dakle, jedni bi pričali, drugi su loši ljubavnici, dok su oni šta valjaju razgrabljeni na sto strana. Govori mi jedna prija, ne znate je vi: - Loši su ljubavnici za popizdit. Toliko da mi je posli muka od njih i njihova prčkanja. Majke mi, dođe mi da kupim vibrator. - A čuj, nije to loša ideja kad malo bolje promisliš. Mogla bi se i ja odlučit na sličan potez, samo ne znan kako doć do njega. Sama ne mogu u seksi šop, sutradan bi čili grad o tome bruja: Goge kupila vibrator." Da mi ga neko donese za rođendan, neugodno mi pitat, tako da nema druge nego otić negdi u Njemačku ili Italiju pa ga kupit sama. Čuj, tako je i najbolje. Ne moš ti to priko nekog naručit. Najbolje je sam provat, pa izabrat. Talijani su inače dobri trgovci, kad pitaš za postole, izvade ti sto pari, pa probaj, valjda će tako bit i s vibratorima. Samo ne znan, ako ne bude odgovara, jel se može vratit, ali pitat ću. Dakle, kad seks ne funkcionira, ne funkcionira ni komunikacija. Kamikaza me nazva sutra, preksutra, pa naksutra. Ja sam iznalazila ove i one razloge da se ne nalazimo, a čim ti se neko često izvlači, nalazeći sto razloga za neviđanje, tu nešto smrdi. E, da je meni bila ova pamet, ne bi ja onako najebala kod onog mog muža, nego bi ga otpuvala prvi put, kad je reka da ne može izać sa mnom jer je umoran i spava mu se. Tu odma znaš da nešto nije u redu. U početku strasne veze frajeru se nikad ne srni spavat, nikad ne smi bit umoran. Mora bit spreman i atento. Mora izgarat i bit spreman na sve izazove koje nudi nova veza. Ako u početku za to nije spreman, posli pogotovo neće. I sad, mislila sam, Kamikaza valjda nije glup, skužit će u čemu je stvar. Skužit će da sam se dosta ispričala s njim i da je ta faza završila. Vidiš kako smo

mi žene proklete, kad je neko fin prema nama, onda nam nije napet, a da je bija brutalan i naskočija prvu večer, pa nesta bez traga, poslale bi ga u A r i j a n a Ču BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

pizdu materinu, ali ne bi prestale o njemu maštat. A čuj, takve smo, šta možemo. A još mi donija i Sanel 5, ali šta će mi Sanel bez one stvari, jebeš onda Sanel. Bilo mi gaje ža, ali čuj, bilo mi je ža i mene. Meni ne triba još jedna prijateljica", šta bi rekla moja Brana. Meni triba muško, spremno na okršaj. Bože, čuvaj Hrvatsku, mi idemo u Njemačku Nakon više neuspjelih pokušaja nazivanja, izgleda da je Kamikaza ipak svatija poruku pisca i povuka se s bojnog polja. I kako sam već gotovo bila sigurna da se neće javljat, kad sam mu nenadano čula glas, skoro san od šoka bubnila slušalicu. -Goge - izgovorija je, preduhitrivši me. - Putujen, i tija bi te prije puta vidit, samo na tren, pliz. - O. K., no frks - ispalila sam mahinalno. Covik putuje, tija bi me vidit, O. K., ispunit ću mu želju. Dogovorili smo se i otišla sam na randevu u jedan manje bučan kafić koji je, za razliku od Traume, bija više penzionerski, namijenjen vođenju ozbiljnijih razgovora koji vode do love ili najčešće ne vode ničemu. Neću vam sad pričat kako je susret izgleda, jer ljudi obično priskaču opise u romanima. Neću vam opisivat njegovo blido lice, ni to kako je smršavija, ni kako je mjesec sja, ni kako sam ja zbunjeno mucala dok mi je pruža cvijetak, ni nelagodu koja je među nama vladala, ni svjećice koje su treperile na stolovima dajući tako čiloj atmosferi zagonetno morbidan ton, samo ću van ispričat srž. - Čuj, Goge - počeja je Kamikaza spiku. - Znan da sam možda bija malo dosadan. - Da malo", mislila san. - Tija san s tobom polako. Ali si malo previše vozija u leru", ponavljala sam u sebi. Znaš, vidin da ti mene izbjegavaš, i to me rastužilo, tija san i želin nam sve najbolje, pa san mislija da bi bilo najbolje da otputujem na neko vrime. Zbog mene da otputuješ? Ne, ne, nego zbog posla, da malo nešto prominim, preispitam sebe, svoje želje, dileme i razmišljanja. Ukazala mi se prilika pa... eto... Super, super - ispalila san. Čežnja stvara nova nevjerojatna uzbuđenja i rađa plamen i uzvišena osjećanja između dvoje ljudi - nastavija je Kami kaza. ,,A šta pizdi ovaj", mislin se. Blaženi oni muški sirovih strasti. Uzme te, zagrli, povali, bez neke jebene filozofije, a ovi, ka fini poluintelektualci, petljaju, filozofiraju, kompliciraju, i to oko onoga šta je jednostavno da jednostavnije ne može bit. Zato je danas puno impotentnih. Previše, brate, kompliciraju. Previše je knjiga o seksu, ispada da to nije prirodni nagon, nego da svi moramo učit o tome. Adam i Eva su odma znali šta im je činit, bez knjiga. Povalili se i doviđorno. Nije tu bilo puno razgvora, a ljudi se tim knjigama i pornićima previše opterećuju. Tili bi postić savršenstvo, pa najčešće ne postignu ništa. Zato ja savjetujem da bacimo knjige o seksu i vratimo se seksi nagonu. Dobija san priliku u Americi, kod rođaka. Pomagat ću mu u firmi za automobile - nastavija je spiku Kamikaza. - Naučit

ću jezik, to je kapital, iskoristit šansu. Vidiš da mladi svit biži glavom bez obzira, svak ko ima šansu negdi ode, pa zašto ne bi i ja? A tu je, na žalost, bija u pravu. Nedavno san vidila jedan grafit na kojem piše: Bože, čuvaj Hrvatsku, mi idemo u Njemačku." A r i j a n a Č BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO EZ SRIĆE

Je, je, odlično. Moraš to iskoristit - odgovorila sam mu spremno, glasom punim bodrenja. Za mi je šta nisi malo tužnija. Ma nije, tužna san ja za popizdit, ali se ne vidi. Moram te okuražit - odgovorila sam mu pomalo smantano. Najviše mrzim u životu ljude koji zbog vlastite ugode i komoda sputavaju druge da se razvijaju, a ja mislim da bi bilo puno manje rastava i više razumijevanja medu ljudima kad bi unutar jedne zajednice svak svakome pušta da se slobodno razvija ka individua. Manje bi ljudima bilo dosadno. Ne govore uzalud da je brak zajednica za ljude bez mašte. Zato šta uvik jedan kroji onog drugog po svom modelu, a kad ga uspije skrojit, brzo mu dopizdi jer nestane ona raznovrsnost i različitost koja ih je na početku i privukla. Isto se istim ne privlači. I magneti moraju bit + i - da bi se privukli. Zato, opstaju samo oni brakovi u kojima se onaj kome se nameću promjene odupire svom forcom. Sićate se ono kad je mene moj zakopča do grla i ostavija? E, ko mi je kriv, sad san pročitala šta san sama napisala i ne skidan se iz minice i dubokih dekoltea. To vole svi muški i priznaju da vole, a vole i muževi, ali na tuđim ženama. I sad, njihove žene umisto da pogledaju bolje kud njihovim muževima oči biže, one ih poslušaju, postaju decentne i tu se zajebu. Jer oni traže da im se odupreš, a ako nećeš, i prihvatiš sve njihove ultimatume, oni se okriću ka od plejstejšn igre koju su izigrali i traže novu igricu koju će savladavat. A u zajednicama uvik neko nekog tlači, iz čistog treninga. Tako se trenira jačina ega, duhovna snaga i prag podnošljivosti onog drugog. Onaj ko sve slijepo sluša gubi individualnost, samosvijest, a konačno i čilu igru, i to triba bit jasno. Ako boksač savlada suparnika, traži novog izazivača. Najdraži" su mi muški koji ne daju ženama da napreduju, putuju, usavršavaju se, da se ne bi izdigle iznad njih, izbivale iz kuće, a oni u tom slučaju morali sami brinit o sebi. Znači, opet misle isključivo na sebe i potribe vlastite guzice, ne mareći za potrebe druge osobe. Oni moj meni nije da upisat ni tečaj za vožnju, samo da me veže uz sebe i kuću, i stvori od mene još veću ovisnicu. Tila san otić i u London, na tečaj engleskoga, a on me pita šta ću ja dok si ti tamo. A to šta ću ja" značilo je ko će meni kuvat i prat za to vrime, šta oće reć da je opet mislija samo na svoju guzicu. - Ajde, samo nišan siguran da ćeš me nać kad se vratiš - nastavija je. I ja, budala, odustala. Nedavno mi je frizuru pravila jedna bidna ženskica koja je zbog posla doputovala na zamjenu. Dok me šišala, vidila san da nešto nije u redu. - Momak mi je reka da će me ostavit ako oden na put -više nije mogla izdržat, pa mi se ispovidila ka i svaka žena u nevolji. Žene, kad imaju neki problem, najradije bi ga ispričale čilom gradu i tako olakšale dušu. Bilo mi je ža jadnice, jer san sve to prošla. I šta je

najgore, još ti nabiju osjećaj krivnje. Tako da je jadnica imala osjećaj da je otišla u kurve, a ne zaradit za struju i vodu. Znaš šta bi tribalo reć tim muškima posesivci-ma? - O.K., ja neću ić na put. Ti mi uplati po miljona eura i ja ću stat doma. - Žene sputavaju u poslu, a nije ih sram pitat za njezinu lovu. Ali, ne triba njih puno obadavat. Ionako se na malo koga možeš danas oslonit. Uzdaj se u se i u svoje kljuse. Ona moja ljubomorna budala od bivšeg muža, sad kad me šutnija, nije ga briga oću li putovat ili ne, ali on mi lovu sigurno neće dat. Prošla su vrimena kad su se žene mogle oslonit na te beštije. Kad sam ja onog moga pitala za pomoć, kukala i molila, reka mi je: Kad budeš dobra sebi, bit ćeš i meni - i od onda sam očvrsla, pa mi sada ni ne triba. Šta će mi kad sve moeu sama! Razmišljajući o_ svemu ovome rekla sam A r i j a n a Ču BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE

Kamikazi: - Ajde lipo, i nek ti je blagoslovljeno sve šta budeš radija. Ovome su skoro suze potekle od moje spike. Zašmrca je i bacija mi se oko vrata ka sestra, a onda me nenadano poljubija i otiša. Puno je slinija i ima je hrapav jezik. Valja se rodit sritan Opet sam bila sama. Kažu da su svi genijalci u biti uvik sami. Po tome sam ja za Nobelovu nagradu. Svi moji frajeri i prijateljice odu, ostave me ili nekako nestanu kad-tad, vjerojatno u potrazi za vlastitim idealima, novom šansom, obećanom budućnošću, neostvarenim snovima, boljim životom koji je, u pravilu, uvik negdi drugdi. Svjesna sam da im nisam pružala nadu u bolji život ili im ulivala litre optimizma, ali, isto tako, znam da nisu namjerno pobigli od mene, nego onako, to se jednostavno dogodi svima, prije ili posli. Svak se za nekog u životu drži, svak ima neku svoju slamku spasa, ali slamka pukne i život nas rastavi. Baš sam nedavno pitala jednu stariju ženu: - Zašto su stari parovi više vezani i više poštuju jedni druge od mladih? - Odgovor je jednostavan i opet vrlo sebičan. Iz straha za vlastitom guzicom. Da ne budemo sami kad ostarimo, kad nam mladi okrenu leđa, da se nade ona naša slamka spasa, zvana muškarac, kad zatriba. To je pravi brak, brak u sedamdesetim. Tad si jedino siguran da ti muško neće pobić, jer nema di i neće ga niko. Samo ne znam ima li smisla čili život trpit pizdarije lošeg partnera da bi bija dobar partner u starosti. Kad ostari, muško je ka staro željezo od kojeg više nemaš nikakve koristi, a može se dogodit da ga trpiš čilu mladost radi ugodne starosti, koju on pa kraju ne dočeka jer, recjmo, umre od nekog udara srca, auta ili groma, nije bitno. Zato ja mislin da se ne moramo bojat samoće, i tako čovik nikad nije siguran kad će ga koja cigla pogodit u glavu, koji će vihor zapuvat, koji će ga propuvat i s kojim će prohujat. Pa šta da san sama. Pa šta ako me ostavija bivši muž. Pa šta da su otišli Zdena, Brane i Kamikaza. Mogu ić di oću, radit šta oću, minjat prijatelje, prijateljice, frajere, a da mi niko ne visi nad glavom i pita me ono glupo pitanje: Di si bila?" Može i tako. Čili život tragamo za svojom drugom polovicom, nekim ko bi nas dopunija, popunija, razumija i stopija se s našom individuicom u fizičkom i onom duhovnom smislu, kako kažu pjesnici. Ali ne triba ni za kim i ni za čim trčat. Šta više za nečim trčiš, ono više od tebe biži. Obično kad čovik odustane od trčanja i traženja ideala, oni odnekud iskrsnu. To znam donekle iz vlastitog, a i iz tuđih iskustava, ali poznato mi

je i da je iskustvo majka neostvarenih želja. Dakle, želje se čoviku ostvare uglavnom kad mu više do njih, u principu, nije ni stalo. Ostvarene želje uvik kasne. Nisu nikad aktualne. Stignu u vrime kad se čovik navikne živit bez njih i da prioritet drugim željama, koje u pravilu imaju istu sudbinu svojih prethodnica. Zato vam ja kažem: Ne triba ništa želit." Neka nas sudbina iznenadi. Možda bude i bolja od one koju smo sami sebi poželili. Ali, za to se valja rodit sritan. Sanjaš princa, trpiš tovara Sama sam, ali ne volin samoću. Lagala sam vas daje to dobro. To uvik rade nesritni i neiskreni ljudi. Svoju nepodnošljivu situaciju proglašavaju najboljim rješenjem i receptom za život. Inače, ima dva tipa ljudi: oni koji uvik kukaju i traže Arija Č u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

sažaljenje, uvik ih nešto boli, nikad nemaju love, ne mogu nać jamca, muž im je nemoguć, dica grozomorna, i oni kojima je uvik genijalno. Nemaju nikakvih problema. Žena dobro, dica na prestižnim univerzitetima, pas dobro, punica najbolje. Oni znaju, svjesni su da su u kurcu misecu, ali neće priznat. Ja ne pripadam ni prvoj ni drugoj grupi, već onoj šta ima subjek-tivno-objektivni doživljaj objektivne stvarnosti, kako su me učili u školi. I kako moja stvarnost trenutačno nije bila nešto, odšetala sam malo u tuđu. Uzela film u videoteci i sila isprid televizora. Film se zva Biti zaljubljen. Pogledala sam naslovnicu, pročitala kratak sadržaj i odluka je pala. Tila sam se podsjetit kako je to kad te trese groznica, kad te boli drob, ne moš ist, mada se to meni događa samo kad sam bolesna, ne moš ništa radit, čili si u komi, jednom riči, kad oboliš od bolesti zvane zaljubljenost. A lipo bi bilo opet od te bolesti obolit, ponovo osjetit tu kemiju. Baš bi volila da me ta bolest nakratko snađe, ak ni zbog čega drugoga, a onda zbog kila, da malo smršavim, uljepšam se, da dobijem onaj sjaj u oku, ono šta se zove Nešto, jer bez ljubavi smo ka ružno, suvo drvo koje iz godine u godinu sve više vene. Zato neudane stare cure, koje bez ljubavi venu, postaju najzločestija kategorija žena. Govori mi jučer jedna prija, ne znate je vi: - Da mi se zalju-bit, sidit na osamljenoj plaži dok me dragi za ruku drži, a ljubavna toplina žilama mi kola. Ništa više, samo to, nikakav seks. Jadne li su žene, kaže jedan. Ona koja nije zaljubljena vene, ona koja je zaljubljena trpi, a ona koja više nije zaljubljena gine. Čim sam vidila naslov, počela sam cmizdrit. U filmu je glumila ona moja Meril Strip i razjareni bik De Niro. Bili su do ludila zaljubljeni jedno u drugo ka šta sam i ja bila zaljubljena, samo još ne znam u koga. Zapravq, zaljubljena sajB u ljubav, i to me drži u životu. Tu vjeru u moju ljubav, koja ne pripada ovom glupom, bljutavom životu i dosadnoj, nemaštovitoj svakodnevici preživljavanja, ne more mi niko oduzet, jerbo je u mojoj glavi. To je zapravo jedina moguća idealna ljubav u kojoj nema prevare, kalkulacije, svadanja ni mirenja. Sve je uzvišeno, lipo i moguće. A ova Meril Strip i De Niro, radi svoje ljubavi, opet su morali prolazit svakodnevne banalne pizdarije koje prate zaljubljene smrtnike. Ispričat ću vam u kratkim crtama. Sreli su se u vlaku i zaljubili ka šlape, oboje su bili u braku, s tim daje on ima još i dvoje diče, staje

normalno, jer kako sam vam napomenila, više nema filma u kojem se zaljube momak i cura bez diče. Iz dana u dan su se u vlaku gledali, gledali, ali se nisu seksali, pošto su se tili oduprit toj kemiji i priklonit onoj idealnoj ljubavi koja je postojala samo u njihovim mislima. Uglavnom, razmišljali su slično ka Kamikaza. Ali njihov zajeb je bija u tome šta su oni, za razliku od Kamikaze, bili normalniji i jedva čekali da se luđački povataju i povale. I da vam sad ne duljim, patili su ka šlape sve dok on jednog dana nije odlučija započet početak kraja u svom bračnom gnjezdašcu. Reka je ženi da mu se prijatelj rastavlja, jer ne voli više svoju ženu, a njegova žena je odgovorila: Pa šta, ko danas još koga voli?", i tu se zajebala, a on je samo štroloćo pogleda i nedugo zatim iselija se iz kuće, a potom i iz grada, dok je Meril ostala sa svojim mužem. Ali ta odvojenost još je više utjecala da se strast rasplamsa. Sigurno je na to mislija Kamikaza kad je go-vorija da će otputovat. Uglavnom, sve se to posli spizdilo i oni su se na kraju našli i pali jedan drugome u ludi zagrljaj, povalili se, i tu je bija kraj filma. E sad, to je ka bija film s hepiendom, ali tribalo je vidit šta je s njima bilo za tri, četri godine. Onda, šta je bilo s onom njegovom bidnom ženom koja je ostala sama s dvoje diče, kako je njezin život posli izgleda, i kakav bi bija ni ili Čuli BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

film da smo nastavili pratit njezin život. To sigurno ne bi bija hepiend. Dok se s jedne strane odvijala romansa, s druge se odvijala tragedija. Dok jednom ne smrkne, drugom ne osvane. I sad vidiš, on je tu prvu ženu volija, ona mu je rodila dicu, dočekivala ga s večerom i ručkom, a to je njemu postalo dosadno i zaljubija se u Meril, a ko zna kako je posli bilo s njima, kad je ona preuzela te obaveze, kad su se sudarali isprid kupaonice i u kužini, hrkali jedno pokraj drugog, budili se krmeljavi i znojni. Kad sve to vidim, moj umjetnički dojam je takav da nišan sigurna bi li se udavala i rađala dicu. Imat dicu, to je velika muka i briga koja čili život ostaje materi, a muški su uvik momci, i da iza sebe ostave desetero diče. Zato dobro kaže jedna poslovica: Služi muža ko prijatelja, a gledaj ga ko neprijatelja. Ne, ne, kad su muški u pitanju, nikad se ne smiš opustit. Sve ja to znan, ali opet ne prestajem maštat i sanjat o onoj mojoj ljubavi. Ako nemam ljubavi, imam pravo sanjat, samo zajeb je kad se probudiš. Kad više ne osjećaš one meke usne, nego surovu stvarnost. Onda jedva čekam ponovo zaspat, da se opet u snovima sretnem s njegovim mekim usnama. Ali i snovi me znaju zaje... Ne daju mi da sanjam šta ja ocu, nego idu u smjeru u kojem bi oni tili, priskoče i prečuju moje želje i odvedu me u život koji su oni odabrali za mene, za popizdit! Dobro da ne možeš izabrat idealan život, ali ne moš izabrat ni idealne snove. I pošto, izgleda, ne možeš dobit sve u životu, pa ni u snovima, ostaju zapravo samo lažni ideali. Zato svaka žena u početku veze u svom mužjaku vidi princa na bilom konju, koji se s vrimenom pritvori u govno na tovaru, i da bi kako-tako uspila preživit, mora nastavit sanjat o princu koji vjerojatno neće nikad dojahat u njezino dvorište. I tako žene uglavnom čili život, sanjajući prinčeve, trpe tovare. Brana u bolnici Razmišljajući o smislu, besmislu, svrsi ljubavi i života, naravno, nišan došla ni do kakvog zaključka, ka ni puno pametnije i ka fol genijalnije face od mene, pa sam prestala razbijat glavu, naslonila je na kušin i gotovo

zakunjala, kad me preni-ja materin visoki c. Goge, Goge, Brane te zove. Jebate, Brane - skočila sam ka oparena. - Evo me, Brane, evo - potrčala san polumamurna i skoro prošla glavom kroz ono kritično kućno staklo kroz koje je inače otac uhodeći me prolazija. - O jebate! A di je ta koza više? Šta se ne javl ja? - mumljala sam sama sa sobom, sve dok nišan zgrabila telefon i otišla u WC, inače moj kutak za tajne razgovore. Pa jebate, Brane, di si ti? - dreknila san. - Šta se ne javljaš? Sve su mi stvari u tebe, neman šta obuć, izbacila si me ka štracu usrid noći i više se nisi javila. Da mi je to neko drugi napravija, nego ti. Od tebe se to nisam nadala, zar i ti, sine Brute? Koji Brute, šta pizdiš Goge, ko je taj? - konačno je pro govorila. Ništa, ništa, to je jedan, ne znaš ga ti, šta je izda Cezara. Ne znan ja njih, oni nisu iz naše ekipe - konstatirala je Brana. O. K., O. K., nema veze, nego šta se ti ne javljaš, jebate?! Šta nisi okrenila moj broj na minut, da bar znan di si, šta si, da pokupin stvari. Skužaj, Goge. Znan da mi ne"š virovat, ali nišan mogla, duga je to priča. Skužaj. Svašta se izdogadalo. Sto sranja. Opet san upala u vriću govana. Ali sad ću se izvuć. Dobro si ti meni govorila da nama ženama moraju doć govna priko glave. MoČ u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

ramo u njima plivat, ka u živom blatu, da se počnemo spaša-vat. Imala si pravo. Oni moj je debil nad debilima. Skoro me glave doša. Otkad smo te ono ispratili... Da ispratili, bolje reć izbacili - nadovezala san se. O. K., ajde, ista stvar - pizdila je i dalje uzbuđeno Brana. O. K. - odgovorila san ne htijući je uvjeravat u suprotno, pošto ionako ne bi svatila. Dakle, od onda se on uvalija kod mene. Noću smo živili, a danju san, iscrpljena, isciđena od njega, seksa i noćarenja, spavala. Razumiš, Goge? - ,,A je, ja sve moran razumit, a ko će mene razumit, jebate", mislila san, ali nišan tila ništa govo rit, jer mi se činilo da je ionako u kurcu misecu, a izletija mi je ku... - Skoro me glave doša - sad je već počela cmizdrit sve u šesnaest. - Izvea me vanka, bila sam na sedmom nebu, a on se ka stoka opija s ekipom u kojoj su svi sličili i ponašali se ka beštije. Tija je ispast pred njima faca, sta me vriđat, da neman gram mozga u glavi, da san najgluplja pička koju je sreja, da će muški u svitu carevat dok pičke budu glupe ka ja. I tako, ne mogu ti više govorit, sram me - šmrcala je i dalje. Nemoj, nemoj, dosta si rekla - prekinila san je. Moja Goge - nastavila je - pala san u totalni bed, a on mi je reka da šta pizdin, i da posli jebanja nema kajanja, a onda je nešto opalilo i od tada se više ničeg ne sićan. Samo

znan da san se probudila u bolnici. U bolnici?! - dreknila san iznenađeno - Pa šta ti je, jebate? Ništa, ništa, a zapravo svašta. Sjebala san ruku i malo nogu, ali najgore je šta mi je duša sjebanija od ruke i noge zajedno, više me boli srce u prsima, nego geleri u ruci - cmiz drila je sve jače i jače, tako da san imala osjećaj da će mi slušalicu promočit. - Neka budala bacila bombu, mogli smo svi odletit u zrak, ali nije mi to muka, nego kako je moga bit takvi tovar, kakooooooo ridala je. - Ali sad je gotovo, sad ću ga pokušat istisnit iz srca i izgurat iz života. Stvarno, sad je gotovo. - Aj smiri se - tješila san je dok sam u sebi mislila: Pogle šta je jebeno žensko. Više misli na njegov sjebani karakter, nego svoju sjebanu ruku. Budaljeros ju je skoro doša glave, a ona govori da će ga pokušat istisnit iz srca i mozga. Pa sad reci da u žene ima mozga." Dobro je reka oni njezin, dok mi žene budemo osjećajne glupače, bezosjećajni će carevat. A čuj, pravo im i budi, ko nam je kriv kad nismo bešćutne ka oni. Kad razmišljamo srcem, a ne glavom, kad nam je srce blizu guzice. Ali šta ćeš, ko nije pametan na početku, opameti se na kraju. I nakon šta me zamolila da dođem po nju, zalupila sam vratima i odjurila ka torpedo. Brane progledala? Čekala me šćućurena u kantunu, povezane ruke i noge. Izgledala je jadno i nevoljno. Ka da je izašla iz najljuće bitke ili da je bager priša priko nje. A di si, Brane, jebate, kako si - viknila san i bacila joj se u zagrljaj. Polako, jebate, viš da san invalidna - dreknila je i odgurnila me. O. K., O. K., sori. Kako je? - ponovila sam pitanje. A evo - odgovorila je. ,,E" i A evo" su, inače, najveći filozofski odgovori Dalmatinaca. Ta dva odgovora objašnjavaju čili spektar osjećanja, stanja i zbivanja dotične osobe. Tako, ako nekog pitate: Kako si?", a on odgovori: ,,A evo", to bi značilo životari se". Ako nekom kažeš: Ajme, šta si danas zgodan!", on odgovori: A Arijano Čulina BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

eto", to će značit u prevodu: Jesam, šta mogu, kad me takvog majka rodila." Ako kažeš: Nije tebi lako u životu", a druga strana odgovori: A eto", to bi značilo: Imaš pravo, vidiš i sama." Ako kažeš: Dobro ti je", potvrdan odgovor glasit će: ,,E." Molim" ili šta" kaže se ovim jezikom: A." Ma nemoj, molim te" kaže se A-e." Šta si to učinija?" kaže se Aaaaaaa." I sve tako. Čili dan Dalmoši mogu tako komunicirat dok su stvari u redu, a kad se posvade, opale u petu brzinu. Tako da je ovo Branino A evo" tribalo značit: A evo, tu sam di me vidiš, u stanju u kakvom si me našla. Sve skupa je jadno da jadnije ne more bit. Uglavnom, golub me u životu očito nije posra, pa mi je ovako kako je, a to, mora se priznat, nije nimalo spektakularno. Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće." Eto, to bi bija prevod Branina A evo", koje, kako vidite iz navedenih primjera, u drugim situacijama poprima sasvim druga značenja, a poznato je da Dalmoši nemaju živaca trošit suvišne riči, odnosno malo su lini, pa rečenice krate, a dulje im ne tribaju, jer se i bez njih odlično razumiju.

Zapravo, kažu da je mudrost u neizrečenom, pa po tome ispada da smo mi genijalci. A meni je Branin pogled bija dovoljan da mi sve bude u trenu jasno. Prijateljima je, inače, dovoljan taj pogled da se razumiju, ali, na žalost, malo je danas prijatelja, pa je manje i pogleda. Niko nikog ne razumi, zato šta neće da razumi. A za to nije potribna neka pamet. Moraš samo bit otvoren, imat želju za razumijevanjem i, na kraju krajeva, neki jebeni osjećaj koji sam ja, eto, imala jer sam emotivna za popizdit. - Vodi me iz ove rupetine - navaljivala je Brana, kojoj nisam baš mogla u roku odmah ispunit želju, pošto smo još morale riješit papirologiju, otpusna pisma i ostale pizdarije. Znate da je kod nas papirologija najžešća strana. Kad bi, recimo, samo oni u Saboru imali onoliko stvari u glavi koliko imaju na papirima, država bi nam procvitala, ali kažu da nije samo to tako u nas. Priča mi je jedan prijatelj daje posla ponudu u Austriju za kopiranje nekog CD-a, a da su mu poslali toliko papira da mu je skoro riknija printer. Govori on: - A šta bi onda, jebate, bilo da su mi slali projekat za raketu? - Zato mrzim ić na sva ta mista koja su vezana za sređivanje papira i čekat beskonačne redove. Toliko u životu daju čoviku tih nepotrebnih papira ka dokaz svog postojanja, a sve u ime plaćanja vlastitog jebenog života. Tako ti je to. Čim ti glavica proviri iz one stvari, počneš plaćat zrak šta udišeš, a, na žalost, plaćanje i papirologija nastavi se i posli smrti. Domovnica se kod nas vadi i nakon smrti čovika. Pošto sam malo zbrčkana osoba, nesređenih želja, ciljeva i misli, takve su i te potvrde mog postojanja. Rasute na sto strana, sve sjebano, ne znan di mi je domovnica, putovnica, ugovori, svjedodžbe, recepti, računi. A najgore mi se stvari dogode kad neku stvar, na primjer, lovu, broj pina ili bijednu štednu knjižicu oću posebno spremit i sakrit od ukućana, provalnika i ostalih znatiželjnika. Toliko pažljivo tražim to posebno skrovito misto, koje nije ono stereotipno: ispod lancu-na, pitara, slika, knjiga, tapeta, i kad ga nađem, redovno se ne mogu sitit tajnog mista s tajnim dokumentima i tajnom lovom. I normalno da poludin. Jedino penzioneri uredno vode računa o papirologiji, i neki pedantni muški, ali nisu mi dragi ni takvi, jer sam nedavno čitala u Bukovskog da su muški koji sve slažu u papirima, po crti, i u onin stvarima isto po crti, i da nisu spremni ni za kakve eksperimente. Uglavnom, ubrzo je bija sređen i taj administrativni dio oko Branina otpuštanja i mi smo mogle slobodno izać izvan zidina bolnice. Dok smo odlazile, u sebi san mislila: ,,Ne-dajbože da mi zatriba." Bilo bi dobro, umisto koje crkve, izgradit još koju bolnicu. To je humano djelo, a za razliku od crkve, Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

di se samo moliš, u bolnici se moš ličit i molit. Mislim da bi i Bog, kad bi mora birat, prije izdvojija iz proračuna za bolnicu, nego crkvu. Branu san strpala u taksi i krenila prema njezinoj kući, kad je viknila i zamolila da okrenemo pravac more i odemo na kavu. Oću na kavu. Nišan popila kavu i zapalila duvan čilu vječnost - rekla je. Ajde, nije vječnost, ne zajebaji, provela si tamo samo par dana. A meni se parila vječnost - rekla je tužna Brana. Ružni dani dugo traju, a sritni kratko. Zapravo, i ne sićam se da san provela neki čili, cilcati sritan dan. Možda pola, možda petinu

dana, ali čili... Znala san da misli na onu svoju budalu, ali nišan tila ništa govorit, ionako je bila spiždena sama od sebe, pa joj nišan tila držat predike. To mi je smetalo kod mog oca, pa nišan tila ponavljat isto. Kad mi je bilo najteže, on bi se još na mene izdera i doliva ulje na vatru. Jednom sam skoro slomila nogu. Ljuljala se na nekoj ploči, koja mi je pala po nozi i slomila sve male i velike koščurde i koščice. Da ploča nije pala po mojoj nozi, ja bi pala s desetog kata. Nakon prvog šoka, sta je urlat na mene: - Jeben te glupu, mogla si nastradat, imaš li ti mozga, nemaš ka ni mater ti! Sve su žene iste glupače. - i tako dalje, i tako bliže, još me opizdija nogom u guzicu. Morala san pod nosit bol i njegove uvrede. Zato sad nišan tila Brani, u ovoj situaciji, kad joj se misala fizička bol s duševnom, solit pamet. Goge, šta sad razmišljaš - trznila me iz misli. Ništa, ništa. Odvedi me negdi uz more, da ga malo gledan. O. K., Brane, O. K., no frks - odgovorila san i ispunila joj želju. A šta je lipo, jebate! - progovorila je i blenila u pučinu. Bog nan je da najlipšu parcelu na zemlji. Znaš ti, Brane, kad je Bog dilija zemlju, kako ju je podilija? Kako? - pitala je. Najprije je svima podilija male i velike zemlje, kontinente i vode, a kad smo ga mi pitali: Bože, a šta si nama naminija?", odgovorija je: Vama san ostavija ono šta bi ka za sebe." Eto. Ali mi ne znamo cijenit to šta imamo, sve smo sjebali. Sa zemljom ti je isto ka s ljudima. Malo koja lipa ženska dobro prođe u životu. Njoj je njezina lipota nešto šta se podrazumi jeva, za šta misli da će vječno trajat i za šta se ne triba trudit. Vrimenom postane izbirljiva, obijesna, razvuku je raznorazni mangupi, ostane bez lipote, škole i muškog i onda se pita: ,,E, mladosti, e, pameti, di si bila." A neka malo ružnija upire sa svih strana da bi nadomjestila to šta joj je priroda uskratila. Uči, buba, čita i kad se realizira na duhovnom planu, posli opali po fizičkom da se kompletira, pukne malo šminke, malo robe, ovoga, onoga i bogme super, nekako se zakrpi, uz to još baci na šarm i može šta oće. Takve ti najčešće zamantaju naj zgodnije frajere. One za koje si se najmanje nada, koje su u školi bile ružni pačići. Zato nije dobro da čoviku bude sve dano. Triba se malo pomučit za svoju sriću. A mučila se ja, ne mučila, isto mi se piše. Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće. Po tome ispada da san ja najveća sritnica - odgovorila je Brana. - Meni Bog nije da ništa šta san tila. Pa ni onog kretena. A možda ga zato i volin šta se oko njega toliko trudim, je li, Goge? Kažu da ljude nikad ne triba besplatno pustit u teatar, jer ako plate kartu, ostaće do kraja. Zapravo, ništa nikome ne triba poklanjat. Ni pasa. Ako plate pasa, siguran si da ga neće zapostavit, jesi to mislila, Goge? Pa tako nešto slično - odgovorila san. - Covik više cijeni kad se oko nečeg mora pomučit, a zašto je to tako, pitaj Boga

A r i j a n a

u I i n a ODE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ SRIČE

- odgovorila san. - Recimo, oni kojima je da močvarnu, ružnu, nikakvu zemlju, rade, kopaju i oru, a nama je dano sve, pa se ne moramo mučit. More, doline, planine, klimu, sunce da nas miluje, i ovaj pogled na srebrno more, i tiče šta pivaju, i galebove šta seru uokolo, i borove šta se savijaju, i usporene konobare, sve, sve. A znaš da to prije nišan ni primjećivala, bilo mi je ka nor malno. Znaš šta, Goge, mislin da bi čovik svako malo triba otić u bolnicu da vidi kako je lipo kad izađe. Kad san bila zaljublje na u onog mog karataša, nišan primjećivala ništa, ni misec šta svitli, ni sunce kako prži, ni smolu kako miriše, ni cvrčka di piva, ni galebe šta seru. Zato žene, kad ih neko ostavi, ne bi tribale padat u očaj. Jer kad prestanu mislit i osjećat za jednu budalu, njihova će se čula otvorit za sto drugih lipota i osjećaja. I druge budale - nadovezala san se. Aj ne zajebaji! A je, Brane - rekla sam sa sviješću da bi ona sve to dala, i galebove, cvrčke, smolu, more, mirise, prodala za pišljivi groš kad bi se ona njezina budala pojavila negdi u vidokrugu. Kad si slobodan, imaš sto želja, a u bolnici samo jednu: da izađeš - rekla je Brane. - A opet, znaš, Goge, ne bi mi bilo mrsko da njegovo lice izroni iza ovih borića. Ti me razumiš? Razumin - odgovorila san i odvela je kući. Razumin da nema većeg slipca od zaljubljene žene. U more gleda, o moru govori, a vodu traži. Matere nam ne daju odrasti Branini se još nisu vratili s vikendice, a mi gladne-pregladne napale smo na frižider, izvadivši iz dubokog svu raspoloživu kuvanu spizu koju joj je mater ostavila. Naše dalmatinske matere kuvaju za dicu sve dok se zajedno ne nađu u staračkom domu. A ako ne žive zajedno, uvik nešto šalju u tečicama, friška jaja, frišku blitvu, salatu. Dok sam bila u podstanarima, svaki dan sam prolazila pola grada kako bi od matere uzela frišku neprskanu blitvu za zdrav život i dugovječnost, a ako to ne bi učinila ja, đonila bi mi sama. Bilo mi ju je žaj, pa bi uz gunđanje i negodovanje opet prolazila dan za danom pola grada kroz gužvu, bure i nevere kako bi došla do šačice njezine blitve i radosti. Skuplje me doša prevoz i živci nego jebena blitva, ali... Našim materama nužan je osjećaj žrtve. One se čili život za nekog moraju žrtvovat, dicu, muža, kuću, domovinu, da bi se osjetile vridne i svrsishodne, da bi opravdale svoje postojanje, ne daju dići da odrastu i zato ih posli teško mogu istirat iz kuće, jer se dica, normalno, naviknu na besplatnu radnu snagu i sve popratne pogodnosti koje ona sa sobom donosi, gotovu spizu, opranu robu, spremljen krevet, čistu sobu i posli, naravno, neće da idu ispod tih standarda. Žene se još nekako i daju preodgojit, ali muški... To postaje svjetski problem broj jedan. Dobijemo ih, ka šta sam već prije pisala, direktno s materine sise i sad, aj ti to odgoji. Normalno da očekuju da im stavljaš onu blitvicu u usta. A pošto san i ja neka dalmatinska žena, osjetila san potribu da se pobrinem o bolesnoj Brani dok nema matere. Dok smo žvakale

podgrijanu spizu, pogledavale smo na TV, na kojem je upravo počinja prijenos dodjele Oskara. - Jebate, blago njima - kriknila je Brane punih usta. - Sta se ja nišan rodila tamo, već u ovoj vukojebini. Sta meni onako neko ne pridržava vrata limuzine, dok ponosno, u zimskoj bundi i litnjim štiklicama, polugola izlazim iz limuzine, zatim ponosno, puna sebe, koračam crvenim tapetom, dok razularena Arijana Čulin BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

masa za mnom oduševljeno skandira, a bljesak aparata me zaslipljuje. A šta "š, valja se rodit sritan. Razumin je ja. Mi, mali ljudi, volimo s vrimena na vrime maštat, bacit oko na tamo neki grandiozni spektakl i daleki, neuhvatljiv svit, čisto da vidimo koje je to sritnike mater rodila pod sritnom zvizdom, na pravom mistu i u pravo vrime. Šćućureni u svojim foteljicama, grickajući krumpiriće i lijući suze žalosnice, uglavnom preziremo sudbinu koja nas je bacila na krivi kraj svita, na krivo misto i u krivo vrime. Činimo se sami sebi nekako beznačajnim, neuspjelim, nerealiziranim, maštajući o tom dalekom, šašavom, glamuroznom, bogatom svitu, izgovarajući negdi u sebi Sta bi dao da si na mom mjestu?" To je ona stara pisma, sićate je se, a ako i ne sićate, nema veze. Mislin, a blago tim zvizdama-pizdama, svi im se dive, plješću, klanjaju, maze ih, paze, nose haljine svih dezena i marke ludih, poznatih imena. Aparati bljeskaju, obožavatelji padaju na kolina, viču, kriču, ciču, novinari ka muve oblijeću, lova do krova, jednom riči - čisto ludilo. A kako se oblače! Muški nose gaće i majice pet brojeva veće, a žene suknje i majice pet brojeva manje. A jadnog svita, nikad im dosta materijala. Otkad su ukinili robovlasnički sistem, nema više robova, pa nema ko brat pamuk, a bijelci su za to lini, pa sad nema materijala i zato žene odaju polugole. I dok je Brane nešto žvakala i oduševljeno buljila u svu tu glumčad, vikala je: - Vidi ovu, vidi onu, a evo nje, vidi njega, ajme to je ona, šta je lipa, a vidi koji je ono zgodan tip, a kakvog gabora vodi za ruku, a vidi onoj vestu, a vidi onoj cice! Dok je ona komentirala, mislila san kako svaka medalja ima dva kraja, pa tako i ta slava, koja mora bit u neku ruku naporna, za popizdit. Sve to izgleda lipo i krasno, ali sigurno mora bit tlaka i napor da bi između tih zvizda tvoja postala najsjajnija. A onda, kad to uz Tantalove muke postigneš i na zvjezdanom nebu zabljesneš najsjajnijim sjajem, koliko triba napora da ti sjaj ne potamni ili, božesačuvaj, da se zvizda skroz ne ugasi. Pa to su stvarno patnje! Čitala sam daje baš najviše tog slavnog svita nesritno. Ali opet, govori jedna glumica: Ako već moram plakat, više volim plakat u mercedesu nego u fići." A i to je točno - govori Brane meni. - Goge, nikako mi nije jasno kako su oni pored svih tih kućetina, bazena, frajera i ženskih, koje mogu minjat ka mudante, opet nesritni, a jebate, šta bi onda mi rekle, nemamo love, nemamo stana, nemamo ljubavi, pa jebate, tribale bi se uvatit za ruke i itnit sad s ovog nebodera. Znaš šta, Brane? Šta? - pitala je Brane. Znaš zašto si ti volila onu svoju beštiju od karataša? Zato šta san budala.

Ne, nego zato šta ti je bija nedostižan, ka šta je nama ovi Holivud na televiziji. Jedan je reka da je siromašna i nesritna osoba u boljem položaju od bogate i nesritne osobe, jer siromaš na ima nadu, misli da joj novac more pomoć. I može, ali donek le, navikneš se brzo na njega pa opet tražiš više, više i više, dok ne popizdiš i počneš se uništavat, drogirat ka ona Vitni Hjuston kojoj je Bog da lipotu, stas, glas, lovu i ljubav, ali joj očito nije da pamet. Jedan se od njih ubija jer kaže da nije više ima inspiraci je za život. Vidiš, ja san ti došla do zaključka da su i ti tamo uglavnom nesritni, zato šta su za sriću potribni snovi. A za snove je najbolje da se nikad ne ostvare, jer vrijednost snova je upravo u tome da se sanja mašta, i da čovik misli da postoji nešto bolje od njegova posranog života, a te zvižde su nesritne upravo zbog toga šta više nemaju snova Jer gledaj, ova naša kugla zemaljska je jedna mala balota, a takvih balota u svemiru e u OUE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO EZ S R I Ć E

ima na bilijune ili trilijune... a tehnika je toliko uznapredovala da, na primjer, prdneš u Hrvatskoj, a ono pukne u Americi. I sad, recimo, tako neka mala iz provincije mašta o slavi, blješ-tavilu, glamuru i kad to postigne, vidi da je to u biti pizdarija. Mora proć sito i rešeto, trpit svakakve glupe, tupe, smrdljive menadžere u krevetu, dosadne savjetnike s nogu, fotografe, stiliste, kreatore, vizažiste, modne piste, tuđe bijesne gliste. Čila te ta ekipa zna utlačit, za popizdit, zato šta svaki od njih oče bit šta veća faca. A ko je veći tlačitelj, veća je faca, jer kad neko nije kompliciran, odma mu je manja tržišna cijena, tipa onog, zašto bi nešto bilo jednostavno kad može komplicirano. Ali, nije se čudit toj mladosti, i ja san bila manekenka. Ti? - začudila se Brane. - Ti, takva? Pa nisi baš neka čačkalica. Ja san bila rasna manekenka. Imala san cice broj pet i crvenu kosu do guzice - odgovorila san. - Sva san bila nape ta, sapeta, gorila ka živa vatra. Jebate, pogled na me zapalija bi stadion. A jel, nišan primijetila - čudila se Brane. Je, je, zvali su me Neronka. Ali, brzo san skužila čilu tu ekipu takozvanih faca. Mislin se, niste zaslužili da svoju vatru na vas bljujem. Kako su me čupali, jebate, navlačili na me ovo i ono, gledali me i okritali ka kravu na sajmu. A svi se prave važni, pa se deru jedan na drugoga. Frizer na šminkera, šminker na kreato ra. Stavili mi neku šminku na lice, tri kile pudera, a lice mi se zateglo ka da su ga zacimentali. Skini mi ovo, jebate, ne pod nosim toliko pudera, nemam rošavo lice, a ni devedeset godina", derala san se, a kad me nisu poslušali, počela sam sama trljat i skidat to s face, sve dok šminkerica nije totalno popizdila. Vrištala je ka da joj rušim Kip slobode koji je upravo dovršavala. ,Ja te ne bum više šminkala, balavica jedna, ti buš moje djelo rušila, kravo jedna, nek te šminka ko oće, ja ne bum." Onda je uskočila druga,

a kad je prva vidila da san se snašla, popizdila je. Ona je mislila da ću je ja molit, a ja mrtva ladna, jebe mi se ko će me šminkat. Mislin se: A šta ću te molit, pa nisi, jebate, izmislila struju." Je, ozbiljno, danas ti se drži do tih nekih zanimanja koje prije niko nije jebava dva posto. Ozbiljno. Danas, kad otvore butigu nekog modnog kreatora ili prošetaju pistom, pridaju tome više važnosti nego onome koji je izmislija telefon, lokomotivu ili raketu. Ja ti cijenim svako zanimanje, ako čovik od toga ne pravi šou, ka da je otkrija novu galaksiju. Ali svak bi tija bit nezamjenjiv, jedinstven, genijalan, a malo ih za to ima pokrića, pa izmišlju pizdarije i od govna prave pitu. I kad je ova vidila da je ja ne fermam dva posto, i da mi se živo jebe za nju i ko će me šminkat, na kraju krajeva, mogla san i sama, onda je tek poludila, otirala tu drugu bidnu malu i nastavila me šminkat. Prpala mi je po očima sve dok mi suze u potocima nisu počele liptit, trepavice mije slipila, a kad me skoro pinelom u oko ubola, skočila sam ka oparena i poslala je u pizdu materinu. Posli san još prošetala dir po toj modnoj pisti, ali kako san imala cice peticu, nakon šta sam stala isprid jednog stola za kojim su svi buljili u moj dekolte i počeli urlajući razbijat čaše, šefica je počela urlat na mene ni krivu ni dužnu: Nije ovo kavana da mi ti tu izbacuješ te balkone", derala se. Ja izbacujen, ja? Pa jebate, ti si mi dala to usko crivo od veste, nišan ja kriva šta sam rasna", izderala san se na nju, iščupala onu vestu i bacila joj u facu. Mislin, aj kvragu ti i tvoje kreacije. Jebi se tamo s njima. Obrisala san onu šminku, koja je već bila polurazlivena, obukla u rebe, patike i odšetala. Zato ja ne znan jesam li baš stvorena za zvizdu. Triba imat živaca za trpit te sujete, ego tripove, njihove fiks ideje i maltretiranja, a po meni su samo veliki ljudi jednostavni, jer shvaćaju izreku: Ako poživiš dovoljno dugo, shvatit ćeš da se gotovo svaka poArijona Čulin OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

bjeda pretvara u poraz." Ali izgleda da je malo velikih, zato se i zovu najveći, a najveći može bit samo jedan, eventualno dva. Problem je šta bi se njih tisuće tilo utrpat u tu titulu najgenijal-nijeg, ali nema mista, i onda kad nema talenta radi sujeta, kompleks, zloća i neznanje. Kužiš, Brane? I sad, šta će, recimo, ta neka mala, koja uspije proć sve te menadžere, duhovna i seksualna maltretiranja, i konačno ostvari svoj san koji ne traje dugo? Kad je iskoriste, okrenu glavu od nje i bace je ka štracu, počet će se opijat ili šmrkat i postat nesritnija nego kad je o slavi samo sanjala. I zato je važno ne izgubit snove, jer bez njih, nade, mašte i vjere život je gotovo nemoguć, dosadan, suv. Pa i u Pandorinoj kutiji nada je ostala ka zadnja mogućnost preživljavanja. Kužiš? Zato nama nije ni tako loše. Nada nam je zapisana u genima. Pa i u državi, ko god dođe na vlast, govori bit će bolje, bit će bolje, a mi se, eto, nadamo. To nije loše, jer da su nam sve odma dali, mi bi se kolektivno poubijali. Zato i njima tribamo bit zahvalni šta nas održavaju u životu. Šta nama fali ovako? Grickamo čips, pijuckamo, toplo nam je, niko nas ne tlači, ništa ne moramo, ne moramo se cerekat, operirat, izvijat, uvijat, držat dijete, ne moramo bit najlipše, najpametnije, najuspješnije, najsjajnije. Nemamo naglih skokova, pa ćemo izbjeć i nagle padove, jel tako? Nećemo se sigurno ubit zbog nedostatka inspiracije i, šta je najvažnije, ja nisam izgubila snove. Zato ću ja o Holivudu i dalje samo sanjat, a nadam se i ti, jel tako, Brane? - Hrk, hrk - hrkala je Brane. Sutra je novi dan

Očito ju je spizdila malo bolnica, a malo i ja, pa je zaspala ka top, a i ja san se upravo spremala leć, kad se oglasija Branin mobitel. Ko je? - pitala sam tiho da je ne probudim. Jel to Brane? - začulo se s druge strane. Nije - odgovorila san. A di je Brane? - pita je glas. Spava. Ko je to? - pitala sam još jednom. Ja, jebate - odgovorija je glas. Ko ja? Predstavi se. Kurac ću se predstavljat, ne pizdi, nego mi daj Branu.

Kuac ću ti dat Branu - odgovorila san istim tonom. Spava, rekla san ti. Spizdila se, pa spava. Znan, bija san s njom, zato i zoven. A to si ti, krele jedan - dreknila san - i još imaš hrabrosti zvat. Pazi ti šta govoriš, nemoj da ti doden tamo da te opalin po pič... paš vidit ko je krele - odgovorija je krele. Slušaj, rekla je Brane da ne želi više da joj se nađeš na putu, ne želi te vidit prid očima u životu, mislima, razumiš, jesi čuja? I nemoj je više zvat. Aj u pizdu materinu, ti i ona! - izdera se krele i pokaza koliko mu je stalo do čile stvari. Aj ti u tri - rekla san nakon šta san spustila slušalicu. Nišan tila njemu reć, jer kakva je budala, moga bi doć i obje nas sas tavit sa zemljom. Nikad nije bilo lakše na nekog potegnit nož, pištolj i druga oruđa i oružja ka danas, zato san ja ovome svašta izgovorila tek kad je spustija slušalicu, onako, za svoj gust: Pizda ti materina, jebem ti mater debilu debilni, aj u pizdu materinu, aj u dvi, aj u tri, aj u četri, u pet..." Posli dvadeset mi se više nije dalo brojit, samo san još rekla: Aj u sto." Priko sto nišan nikad išla, a onda san se skinila, pokrila Branu i legla na kauč. Bilo je kasno pa mi se nije išlo doma, a svojima sam javila da me ne čekaju, da se popišaju i idu leć. Nije mi bilo žaj šta san A r i j a n a onoga poslala u pizdu materinu. Brani neću govorit ni daje zva. Šta će joj ta budala. Jer, luda kakva je, samo da zna da se javlja, odma bi sve teorije o pameti bacila u vodu i prednost dala ludim emocijama. Digla bi se iz kreveta i odjurila za njim, ka muva bez glave. I ko zna di bi je to opet odvelo? Jer, govorim vam i ponavljam, nema veće budale od zaljubljene žene. Zato je dobro da neko hladne glave razmišlja za onog kome je mozak trenutačno usijan, ka šta je bija Branin. Daj, Bože, ako me ikad Amorova strila pogodi ili golub sriće posere, da se nađe neko ko će mi prosvitlit pamet. Ali, provala san ja to i niko mi nije moga pomoć, dok nišan sama opizdila glavom u zid i otriznila se. Izgleda da dok čovik sam ne opizdi vlastitom glavom, tuda glava mu ne pomaže. Zato me uopće ne peče savjest šta san onako odrebatila onog Branina krelu i šta joj nišan ostavila mogućnost izbora. To je trenutačno bija jedini lijek. A sad iden leć, laka noć. Sutra je novi dan", rekla je Skarlet o Hara i propuvala s vihorom. Triba se pravit lud Nakon šta smo popile jutarnju kavicu, skupila sam stvari i pošla doma. A di si bila? - oglasija se otac već s vrata. U Brane. A i ti ideš gori-doli, tamo-amo. Bez veze i bez cilja, ka

luda Mare. Šta se lipo ne udaš. Ne rodiš. Pa bila sam udana, tata. A jesi, za onu budalu. Di si ga samo našla? - Jel vidiš, Magdalena, kako nije lako nać pravog muškarca - govorija je materi. - Kakvu si ti sriću imala šta si na mene naišla. Ti slo bodno moš reć da te golub posra, jel tako? BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE A je, sva san usrana - odgovorila je mater. Jesi, jesi, Magdalena. Sve sam vam stvorija, da nije bilo mene, s tim vašim mozgovima, kruva bi bile gladne. Pravi sam muškarac, vidi me, jak, snažan, pametan, a ne ka ovi jadnici danas, rokeri, izdrogirani, pederi, perverznjaci. Ti si ovakvog ka šta san ja mogla samo sanjat. A je, moj Stipe - procidila je mater. Ajde, recite vi meni, iman li ja ijednu manu? Nemaš nijednu, moj Stipe - odgovorila je mater. A šta ti kažeš, Goge? Nemaš nijednu, tata - ponovila san ka iz topa. Tako smo rekle, a u sebi smo mislile šta smo mislile. Prošli put kad nas je pita isto pitanje, ukazale smo mu na sve njegove mane, kojih je bija nemali broj, pa je popizdija i nije s nama tija pričat misec dana, ali smo zato naučile lekciju. Muškima triba govorit samo ono šta bi oni tili čut. Sve u superlativu. Istinu ionako ne žele i ne mogu shvatit. Zato se kaže da je pametna svaka žena koja postigne da muž misli da je gazda, a zapravo ona kolo vodi. Neki kažu, pametniji popušta, a gluplji nastavlja. Samo, problem je šta vrimenom taj šta je pametniji na kraju ispadne budala, jer pušta budalu da živi u uvjerenju da je pametan. A mi žene moramo čili život upravo to radit, radi mira u kući. Pravit se budale. Ideja se skuvala Dobila si neko pismo, Goge - rekla je mater i pružila mi kuvertu. A ko bi meni moga pisat - pitala san se buljeći u strane markice na pismu. e u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Otišla san u svoju sobu. Volila san bit nasamo kad su moje stvari, pa makar i beznačajne, u pitanju. Toj navici prethodila su neugodna iskustva iz bliske mi povijesti. Ocu se nije sviđa neki moj tip, pa je iz sigurnosnih mjera otvara sva pisma namijenjena samo mojim očima. I danas živi u uvjerenju da me spasija od nasrtaja manijaka koji je u pismu napisa: Drugi put kad te vidin u gradu, nećeš proć lišo." I koliko god ga uvjeravala da me momak samo tija poljubit, ovi je bija uvjeren da me tija ubit. Da stvar bude bolja, frajer je nacrta i srce pro-bodeno mačem, šta je mom ocu bila još jedna potvrda o namjeri da se na mene izvrši mukli atentat. I dok je u mojim očima posta izdajnik, u svojima je osta vitez zaštitnik, ali radi mjera predostrožnosti materi sam dala direktivu da preuzima i kontrolira moju poštu. Taj strah od moje javne tajne uriza mi se u pamćenje, pa san i telefonske račune čitala sama u sobi. Nakon prvih pročitanih redaka ostala san paf. Nišan mogla virovat: javija se Kamikaza! Piša je daje u nekom mistu pokraj Njujorka, kod tete. Da radi kod tetka s autima, ali da ga više zanima moda, pa će provat nešto u tom smislu, i tako. Pita me kako san. Posla adresu i e-mail da mu se javim, samo šta ja još

nišan kupila kompjutor, ali uskoro oću. Svaka pizda danas ga ima, pa ću i ja. Ne znan šta ću na njemu radit, ali imat ću ga, makar igrala samo karte soliter. Svaka blagajnica zna radit na kompjutoru, pa ću naučit i ja. Uskoro će i one isprid zahoda pišanje naplaćivat priko njega. Uostalom, dopisivat ću se s Kamikazom. Samo dok ja to skužim, čini mi se da ću prije napisat rukom. Na moje iznenađenje, čak mi je predložija da doden. Da dođen, kako da dođen, kako on to misli? A di ću ja? Sta bi on tamo sa mnom i šta bi ja s njim?", mislila sam. Ipak, nisam prestala mislit o njegovu prijedlogu kojeg sam nakon prespavane noći prenijela Brani. Ona se oduševila. Ajmo, jebate, šta ćemo ovdi. Svak je otiša ko je moga. Vidiš da nam zemlju vodi sama starčad, dok naša mladost osi gurava, svojim mozgovima, prosperitet tuđih zemalja. Aj, šta moš izgubit. Jebate, da je meni - brbljala je ushićeno Brane. Pa aj i ti sa mnom - ispalila san onako više usput. Oću - odvratila je ka iz topa, odma se uvatila ka riba na ješku. - Super ideja, poću i ja s tobom, ionako mi je ovdi život čili u kurcu misecu. Frajera nema, a taman jučer u dućanu ženske šta prodaju govore: Ajme, Brane, da si vidila Ameri kance kad su ušli. Ajme kakvi su, gori široki, doli uski, ono na trokut, ma da viš guzu, glavu, zapravo, ne znaš je li im lipša guzica ili glava. Ko to po svitu pušta, da je bar jedan moj, zavezala bi ga za stolicu i ne bi mu dala ni makac", govorila je blagajnica. ,,Di takvi rastu, da mije znat", pitala je druga, dok su ostale žene oko njih samo slinile. ,,A ovi naši, jebate, sve su gori", nastavila je prodavačica, sve su manje zgodni i sve više škrti." ,Je, je", klimale su potvrdno glavom ostale. Goge, ajmo tamo, možda uvatimo kojeg takvog sritnika - rekla je odlučno Brane. A ajmo - odgovorila san - nemamo šta izgubit. Znaš, ima jedan unproforac - nastavila je Brane. Nisi mi to rekla. A eto, nišan, svaki čovik ima neku svoju tajnu, neki svoj skriveni adut u rukavu. Ti si meni otkrila svoj tajni život u snovima, pa ti ja, evo sad, otkrivam svoj. Znaš, upoznala san ga ovdi, bilo je nešto na brzaka, on se zakačija na me, ali ja posli nišan tila s njim izlazit, jer znaš kakav je ovi naš svit, jebate, rekli bi mi da san kurvetina. Usrid rata šetat po gradu s unproforcom, pa razapeli bi me! Uvik su mi prid očima bile one ošišane šta su za vrime rata šetale s neprijateljima. Mada ovi nije bija neprijatelj, ali bija je stranac, vojnik. Osim toga, Čulin BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

svima je za vrime rata bija pun kufer tih promatrača. Tako ti je i ona Koko Sanel usrid Drugog rata našla Nijemca ljubavnika, zaljubila se za popizdit, a njezini je posli ošišali, osramotili, proglasili droljom i istirali iz zemlje. A žena im je lipo odgovorila: Pa jebate, žena sam, triba mi muško, a u ovim godinama nije ga lako nać, pogotovo nekog upotrebljivog, i kad sam ga već uz

teške muke našla, niste valjda očekivali da ću mu još gledat i u putovnicu." A sad eto, rat je završija, nema mi ko više šta pizdit. Mogla bi mu pisat i skoknit do njega. A šta iman izgubit, ionako ništa nemam. To mi je prednost. Gori od karataša ne more bit. Kaže svit: Ako ne kucaš na vrata, neće ti se ni otvorit." A šta misliš, Goge, da ja i ti pokucamo još na koja vrata, pa da vidimo koja će nam se otvorit? Jebate, neka moraju, pa nismo ni mi tolike pegule. Iza nekih vrata čuči i naša srića. Dosad smo otvarale kriva vrata, red je da sad uđemo na prava. To je stvar sriće. Valja se rodit sritan pa pogodit. Nekom se sva vrata otvaraju sama, za nekog su sva uporno zaključana, neko prava vrata nađe prije, neko posli, a neko nikad. A opet, ne virujen, nismo baš ni mi takve pegule. Slušajući Branu, nekako mi se ideja da se maknem iz ove naše žabokrečine činila sve jasnijom. Postala sam smjelija u svojim razmišljanjima, a čili slučaj mi se činija sve realnijim, Amerika sve bližom, holivudski san moguć. Jer čuj, stvarno, šta iman izgubit? Samo čovik šta nešto ima more to i izgubit, a šta sanja to u ovom slučaju imala? Frajera nisam imala, stan nisam imala, Zdenu nisam imala. Jedino Branu, a nju, eto, mogu povest sa sobom. Zapravo, svi kad su mladi žele negdi otić. Svak misli da je susidova trava zelenija. Mi bi, eto, tili u Ameriku, a Amerikanci bi iz jednog kraja Amerike u drugi, Evropljani u Australiju. Amerikancima se Evropa čini egzotičnom, Evropljanima Amerika obećanom zemljom. Mislim, kad već nišan išla u neki grad studirat, a nišan bila ni u Londonu prat čaše, ni u Indiji kod Sajbabe, a ni s ruksakom oko svita, ovo nije loša prilika da proširim vidike. Malo-poma-lo, počela sam i doma pripremat teren i sve se ozbiljnije pripremat za odlazak. Dan za danom stjecala sam sve više kuraže, a kad sam osjetila da mi se tilo napunilo snagom ka Popaju kad pojede špinat, sila sam, uzela kemijsku, rekla sebi sad ili nikad, i opalila pismo Kamikazi. 0. K. Dolazim. Pošalji za mene i Branu potrebnu dokumentaciju i stižemo. Brana će bit s nama samo za prvu ruku, a za posli ima plan." Pljunila sam na kuvertu, zalipila je i brzo odnila na poštu da se ne pridomislim. I bogme, nije prošlo dugo, a odgovor je stiga. Počelo je veliko pripremanje. MOŽDA JE SRICA NA DRUGOM KONTINENTU Važno je ostavit dojam Prvo je tribalo opalit glanc. Ono, nova garderoba, nova frizura, novi imidž, nešto posebno u čemu ću priletit ocean i os-vanit na novom kontinentu. Nije to bila mala stvar. Nova Goge, na novom kontinentu. Danima sam tražila po gradu šta bi mogla obuć i u čemu bi mogla zablistat. Tražila san nešto ludo, otkačeno, a opet klasično. Provala ovo, provala ono i na kraju se odlučila otić u šalturice. Ako je nešto i lipo, nema broja. Sve uniseks, krojeno za ženske koje skupa s krevetom imaju trideset kila, za popizdit, a ja san starinska ženska, napridna i nazadna. Ovi danas moderni krojevi više mi sliče na crivo ili bičvu koju jedva navučeš priko glave. I uvik nešto viri ili ispadne šta ne triba, kuk, bok, celulit, stomak. Dobro pita jedan medicinski stručnjak iz Beča: Di su nestale ženske obline?" Mireći žene, njegov tim je zaključija da su žene dobile na težini, a izgubile na oblinama. I dok su prije bile ka pješčani satovi ili antičke vaze, sad su više nalik daskama. Govore da je to zato šta su modni kreatori uglavnom homoseksualci, pa su im ravne žene ideali, a sad, ko će ga znat. Uglavnom, i broj noge im je porasta, pa je sad normalno da nose postolu 42, ka Popajeva Oliva, šta oće reć da sam ja sa svojih 38 za njih, jebate, Pepeljuga. Nakon pustih mirenja, zaključili su da je veličina sisa i kukova opala, a struk se proširija. Doduše, da bi to zaključija, ne triba bit neki stručnjak, to i ćorav čovik vidi. A pošto ja više odgovaran starinskom idealu, logično je da mi

BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIČE

je vestu bilo teško nać. Starinske veste su bile puno zgodnije i pogodnije, sav višak sala moga se stisnit korzetom ili stez-njakom, dok ne procvrči na sve strane, a danas je moderno da se ispod veste laganog materijala naziru samo jebene tange, koje ne priznaju trikove. A bolje se koristit trikovima nego umirat od gladi, u mraku se i tako ništa ne vidi. Osim toga, i muškarcima se bolje uvalit u mekše, nego se nabijat na ženske koščurine. Triba ih na to navikavat. Otkad su se smanjile ženske obline, smanjija se i broj muških lovaca. Možda to ima neke veze, triba istražit, jer nisu se žene uzalud počele pumpat. Daske malokoga privlače. Ta moja šalturica bila je prilično rasna i sličila na onu sisatu babu iz Amarkorda. Govori ona dok mije uzimala mire: U moje vrime žene se nisu mogle obranit od muških, a šta je ovo danas, Bože oslobodi, srića da sam provela mladost u normalnim vri-menima. A vidi me, još se dobro držim", govorila je vrteći se is-prid mene nakićena i polugola, dok je na njoj sve visilo, počevši od sala pa do nakita. Primijetila sam da se žene, šta više stare, više kite. Valjda da privuku žrtvu i ostave dojam, jer kad nemaš mladost, moraš privlačit nečim drugim, na primjer, nakitom. Izgledala je redikulozno i više sličila na šeficu nekog bordela, ali bila je simpatična i bombastična. Meni čak draža od nekih današnjih ukočenih lipotica. Nudila mi je neke od svojih gotovih uskih vesta, ali ja ih nisam tila. I tako ih ne bih nikad obukla. Ja volin krojeve haljina starih filmskih diva kojih više nema, jer je takve teško sašit. Moderna umjetnost, moderna arhitektura, i uopće sve šta je moderno teži ka tome da se pojednostavi. A zašto je to tako? Koliko god tražili duboke odgovore, oni su vrlo jednostavni. Zato Šta danas niko neće da se previše zajeba-je ni oko čega, i sve moderne linije su uglavnom jednostavne, šta ne znači da su i lipše, ali za izradu su svakako jednostavnije. Nakon šta me izmirila, uspoređujući moje obline sa svojima, krenule smo na prelistavanje modnih časopisa tražeći nešto ,,in". Ali, rekla sam vam, kad san god tila nešto posebno, rezultat je bija ispod prosjeka. Nakon pustih traženja, mirenja i primjeravanja, žena mi je sašila jedan kompletić koji mi je staja ka kravi samar. Nešto old fešn. A šta ćeš, valja se rodit sritan. Sve me više nervira ta potraga za robom, a i šalturice mi idu na nerve sa svojim beskonačnim probama, na kojima me redovno probodu i puste krv onim pribadačama. Uzela san kostimić, platila ženi i uvjeravala samu sebe da je poseban i spreman priletit ocean. To ti je tako u životu. Ako si svjestan da je nešto sranje, uvjeri samog sebe da nije. Još od malih nogu oponašala sam filmske dive provodeći sate i sate isprid ogledala, šminkajući se poput Elizabete u Kleopatri, uokvirujući oči crnom olovkom. Na kraju san toliko zacrnila svoje male oči da sam sve manje sličila na Kleopatru, a sve više na žrtvu koju je Tajson opizdija i nokautira u prvoj rundi. Ali važno je bilo moje uvjerenje. U pepito jaketi, krojenoj u holi-vudskom stilu pješčanog sata ala Monro ili Elizabeta, osjećala sam se ka u srednjovjekovnom oklopu, suknja je bila toliko uska daje pri svakom koraku učinila krccccc, dok sam u štiklicama mogla napravit samo tri koraka. Ali, ima u tome nešto. To je poznato iz povijesti. Muškarci vole tajanstvene, zakopčane žene do vrata, koje će oni odmotavat ka bombonjeru. I šta je bombonjera kompliciranije zapakirana, njihova glad za bombonima je veća. Govore da puno muških tako doživi infarkt

otkopčavajući komplicirano zakopčane ženske grudnjake i haljine. Od uzbuđenja stanu im se znojit prsti, tilo im počne drhtat i na koncu ih uvati kap. To su žene prije znale i zato su se zakopčavale u one nemoguće krinoline sa žicama i korzete sa špisetama, kako.bi izazvale to predinfarktno seksualno Č u OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

uzbuđenje kod muških. A mi se, budale, svukle, bez tajne odamo okolo polugole, dok oni pokraj nas prolaze mrtvi-ladni. A za to šta su sve manje zapaljivi, u neku ruku, same smo krive. To je upravo zbog te napetosti koju su žene stoljećima držale pa popustile. Jer zamislite, koliko je truda muškima tribalo da u doba baroka i rokokoa raskopčaju ženama one korzete i puste špigete, konope i žice s kojima su bile sapete. Od uzbuđenja, strasti, neizvjesnosti totalno bi popizdili, pomamili se i na kraju zavukli ispod veste. Žene prošlog stoljeća malo su se već raskomodile, ali su zato tražile prije razgolićivanja i povaljiva-nja duge uvertire, večerice, recitacije, poeziju, rukoljub, laskanje i tako. A mi smo danas sve pojednostavnile. Danas više ne triba ni večera, ni poezije, čak se ne moraju mučit skidat nam ni mudante, jer uglavnom žene odaju bez njih, ili ih u najboljem slučaju skinu same. Zato sam seja, eto, tako sapela, možda kod nekog izazovem drhtavicu. Kad san se skinila gola, nije upalilo. Možda obučena budem imala više sriče. Sljedeći korak bija je odlazak u kozmetičarke. Moram priznat da nikad prije kod nje nisam bila. U tim salonima nervira me ozbiljan pristup i uvod u čilu stvar, pripadnem se bilih odijela koja me asociraju na doktore. Ali kako svaka pizda ima svog kozmetičara, s obzirom da nisam ni ja zadnja štraca, odlučila sam se na taj potez. Kad se nadvila nad moje lice, zaprepašteno dreknuvši: Ajme, kako vam je ovako suva koža? - došlo mi je da je odma pošaljem u kuac, ali umisto toga samo sam drsko odvratila: - Lipo, takvu me mater rodila. - A čim se vi mažete? - nastavila je s glupim pitanjima. Tila sam joj reć gov... ali sam fina, pa sam samo kratko odbrusila: -Kremama, jebate, čim bi drugo mogla? - Ajme, kojim? - nastavila je. - Bebi kremama. - Nemojte, nemojte zgražala se, dok je mene samo prekomjerna finoća zadržavala d §g jrje dignem sa stolice i sve pošaljem u pizdu materinu. Šta te tuke sve sebi ne dopuštaju?! Ponašaju se ka da su otkrile osmi kontinent. Svi nešto kompliciraju oko tog izgleda. Na tržištu nude na tone krema i kremica, nemaš pojma za šta je koja. Zatvore ih nekom folijom, pa ne moš ni probat. Zato ja uvik malo umočim prst sa strane da niko ne vidi, i redovno naiđem na trag prethodno zabodenog prsta, šta oće reć da mi ideja nije baš najoriginalnija. Čuj, moraš nekako provjerit šta kupuješ, a kako kod nas nema probnih uzoraka, najlogičnije rješenje je zabost prst u original. A te kremetine koštaju ka kvadrat stana. Većina žena je s njima samo spizdila lice, ali žensko ne bi bilo žensko da sve ne proba. Uvik vole nove stvari, nove postole, nove kreme, novog muškarca, i kad čuju da je susida sebi neku kupila, sutradan traže istu takvu, bez obzira odgovara li njezinu tipu kože. Lude žene, posuđuju i očale za vid, bez obzira na dioptriju, ka šta posuđuju i muške. Samo, pogrešni muškarci nisu štetni za vid, za razliku od pogrešnih očala. Naše žene neće imat za kruv, ali za najskuplji parfem, kremu i postole s markom oće. Samo je problem šta još nisu pronašli kremu koja osigurava vječnu mladost i briše zub vri-mena. Ali nema veze, rekla sam vam da je nada i vjera najvažnija za sritan život. Pa ako nekome to pomaže, olakšava i uljepšava surovu stvarnost, onda O. K. Nedavno je jedna ekipa išla na sud jer su prodavali kremu za koju su tvrdili da diže sise. I sad, koja budala more povirovat u to? Pa moje sise ne

bi ni ga ne To su mogu. bi se

dizalica digla, a kamoli krema! Ali ako neko u nešto oće virovat, niko može spriječit. A žene bi u sve povirovale, samo da kupe vječnu mladost. skužile raznorazne kozmetičke tvrtke i sad ih zajebavaju. I neka, kad Da slučajno reklamiraju gov... a da mi ne izleti, za bolji ten, sutradan žene DOtukle za najnoviji govnasti proizvod.

A r i j a n o Čuli OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE

Znala sam da mi kozmetičarka neće dat ono šta mi je priroda uskratila, ali da ću od nje izać u gorem stanju nego šta sam došla, toga nisam bila svjesna. Sva crvena ka pomidora, sakrivala sam putem upaljeno lice koje sam tonama leda gasila čilu noć. Za lipotu, kažu, triba patit i platit. I šta više investiraš, veće su šanse da se bolje, na i tako već zasićenom tržištu mladih, dugonogih, sisatih lipotica, prodaš. A većina njih su falše. Sve varaju da bi se bolje prodale. Pune se silikonima ka punjene tuke, kvarcaju se, utežu, zatežu, isisavaju salo kako bi se pomladile, pa ću i ja učinit bar minimalni napor. Čuj, moja baba kad je prodavala kravu, uvik bi joj podrizala rogove, da izgleda mlađa i da je bolje proda. Trgovina je trgovina, samo je pitanje ko će svoj proizvod kome bolje uvalit. Rđavom k... i dlaka smeta U ime toga, sutradan sam sila na spravu za mučenje - stol za depilaciju. Koliko smo napredovali govori to šta se i Kleopatra tako čupala. Neću o tome puno, jer sve sad pišu o tome, a ja ne volim bit plagijat, pa neću. Samo ću vam reć, kad su me nama-zali i potegli taj vrući Kleopatrin vosak, vidila san sve zvižde, posljednjim snagama zatomila sam krik, dok mi je u glavi vrtilo i bubnjalo ka u perilici. Bidne žene, šta sve moraju podnosit da bi ih muško pomazilo, mislila sam. Oni briju samo bradu pa kukaju, a mi se, eto, moramo čile čupat radi umjetničkog dojma. Pa šta nisu uveli, jebate, u modu dlakave žene, nego je uvik poželjno ono šta je bolno. Kad me čilu iščupala, namazala mi je onu tanku kožicu oko prepona i krenila prstom u mudante. - A di ćeš, jebate, u mudante?! - dreknila san. - Jesi popizdila, ženo? Ma, gospođo, to van je sad u modi. Neka je, ja nisam tih sklonosti, ostavite me, ja volin muške, tuko jedna! - Sva slipljena, skočila san na noge. Ma ne to, gospođo, nišan to mislila, i ja preferiran muškarce, nego u modi vam je da se sa strane depilira što više, radi kupaćeg kostima, razumijete, da se ona stvar frizira. Ali to mene boli, ne volim čupat prepone. Ali morate, gospođo, to vam je najvažnije. To vam je sekunda i prođe. I tako, drž, ne daj, dala sam se nagovorit i vratit na stol za mučenje. Mislin, ako je u modi, onda ajde. A kad je potegla onim voskom, ne da sam vidila sve zvižde, nego čilu galaksiju! A na mistima di su bile dlačice, ocrtavale su se krvave točkice. O, jebenog li ženskog roda, da jebenog! Zapravo, dobro je reka moj otac da bi ima radije pet muških nego jednu ženu. Bunila sam se na te njegove izjave, a bija je u pravu. Muški su svega toga pošteđeni. Oni sve svoje mane proglase hitom. Njihove dlake na licu su hit, a naše na nogama su šit. U križaljkama je uvik zastupljeno pitanje: Ukras muškog lica", odgovor je, naravno, brk. Znači, njihov brk je ukras, a naša dlaka na bradi je rugoba. Dlakavi muškarci su poželjni, a dlakave žene nepoželjne. Mada su neko vrime dlakavice nosile titulu najjebozovnijih žena, to se prominilo i

sad se čile moramo čupat. Pitam se kako bi njima bilo da im se prolije vosak priko jajašaca, pa neko potegne svom forcom. Jebate, urlali bi ka da su im iščupali jaja, a ne dlake. E, ali u njih nije moderno friziranje nestaška u gaćama. Nego mi žene, mazohistice, moramo izmišljat te ideje da bi njima ka bilo seksualno uzbudljivije. Za ono malo užitka moraš podnosit tolike muke. I kad te muško nježno pomazi, nije svjesno koliko boli iza toga stoji. Arija Č u I i n BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

Trač naš svagdašnji Ono šta iznad svega prezirem u tim pompeznim salonima za uljepšavanje je diskrecija, koja je uglavnom nemoguća. U pet minuta saznala sam probleme 50 žena u gradu. Da mi se susida prekjučer čila iščupala, ruke, bradu, brkove, noge, pazuh, da jedna pivačica ima dlakava leđa, a njezina kolegica glumica dlakav stomak, da prodavačici kruva smrde noge ka da rastu iz guzice, i tako dalje, i tako bliže. Čovik triba čut šta govore o drugima da bi zna šta govore o njemu. Moraš bit svjestan kad odeš u nekoliko takvih salona da će o tvojim problemima saznat ostatak grada. To je jednostavno dio mediteranskog šarma. Kod nas je jednostavno nemoguće zaštitit svoju intimu. Ne moš doć ni u frizera, ni u bolnicu, a da ne saznaš najnovije tračeve. U ambulanti sam saznala ko je od poznatijih u posljednji misec dana bija na hitnom kiruškom, ili, kako bijedan moj poznanik reka, hidraulici. Tako sam saznala da je jedan pivač s curom na Novu godinu doša izdrogiran, da se poznati spiker otrova sredstvom za dezinfekciju zahoda, a ministrova žena ležala sva ispribijana. Šta je osoba poznatija, trač dobija više na važnosti, a onaj ko ga prvi pusti u opticaj veća je faca. Priko jedne prijateljice čistačice, ne znate je vi, koja radi na televiziji, saznala san sve pikanterije poznatih zvizda, kako im stoje sise, guzice, imaju li kapilare ili strije, kakva im je narav, šta jedu, kako izgledaju kad se skinu gole. Šta je faca veća, cilj trača je da je šta više ocrni. Recimo, ako neka voditeljica izgleda super, cilj je da joj se pripiše nešto šta bi je degradiralo u očima zavidnica, na primjer, celulit, kapilare, opuštena koža, salo i druge nepoželjne pojave. Tako, kad neko kaže: Ajme, šta ona voditeljica super izgleda", da ti moš uletit s rečenicom: Je, je, a da znaš koliko ima celulita, prominija bi mišljenje." Onda automatski onaj koji prospe trač dobija bodove. Mada je interes za tuđe živote zastupljen u svim segmentima života, najjači interes ipak vlada oko izmjene iskustava tajnih života susida. Moja susida, na primjer, uvik zna ko meni dolazi, štaviše, redovno me izvještava ko me tražija kad me nije bilo, a to je, naravno, moguće samo zato šta joj je budno oko uvik na ključanici. U ime toga, evo vam još jedne pametne. Kaže se: Prije vinčanja ona govori, on sluša, posli vin-čanja on govori, ona sluša. Nakon nekoliko godina niko ne govori, a susidi slušaju." No, susidama su, osim ušiju, napete oči i neko sedmo čulo, koje samo one imaju. Naravno, nikad nisam došla iz spize, a da mi susida nije zabila glavu u kese. Kod nas interes za tuđim šopingom doseže takvu znatiželju da često usrid kafića izvadimo bičve, mudante ili postole, kako bi se širi auditorij divija našoj kupovnoj moći i ukusu,

koji potom uspoređuje s vlastitim. A ako si nešto kupija na popustu... aaa... svi će odma graknit: Ajme di, di je to, da kupim i ja." Tako da meni ogovaranje i informiranje o intimnim dijelovima tila mojih sugrađana nije ništa novo. Štaviše, upoznata sam priko mojih prija o duljini i debljini te hidrauličkoj moći spolnih organa muškaraca koji nas okružuju i opslužuju. Problem je, kad to saznaš, u tome šta posli frajera promatraš kroz tu prizmu. Recimo, jedna mi je prija rekla za svog bivšeg ljubavnika da ima onu stvar toliko sićušnu da ni dan-danas ne zna je li u nju uša ili nije. I sad, svaki put kad taj zgodni tip prođe pokraj mene, ja umisto da pomislin na njegove velike, lipe oči, pomislim na mali ku... To je tako. Nišan ja kriva. Tako da ovo šta san čula u salonu za uljepšavanje nije ništa novo, i kad san došla, znala san da će se o tome pričat, a i nije mi mrsko, jer, kad. san već toliko platila za novu frizuru moje Č u BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

stvari, bija bi red da je neko i vidi. A sad, ako bude sriče, možda koga nađem, samo se bojim da će se, dok se to ne dogodi, frizura pokvarit i čila stvar obrast. Ali u jedno san sigurna - vidija je neko ili ne, o njoj će se pričat. Veliko pripremanje Bila sam uzbuđena zbog otkrivanja novog kontinenta i spremala se za taj veliki događaj na svoj način, a Brane na svoj. Dok sam ja trčkarala od salona do salona, Brane se izvalila čekajući da se dogodi. Nije je bilo briga šta Mađarska nema mora, šta bi se ona uzbuđivala. Kod nas, inače, ima puno pametnog svita koji jednostavno čeka da se dogodi. Mislim, u jednu ruku su u pravu, šta ima bit, bit će, a trka i grabež nisu garancija za sriču. Pošto sam ja bila histerik, kolerik ili tako nešto slično ludo, Brana je bila flegmatik, to sam zapamtila iz škole, nju je, normalno, nervirala ta moja uspaničenost. -Goge, jebate, umorin se samo gledajući te kako trčiš - govorila mi je. U neku ruku bila je u pravu, uspizdila sam se ka da će me ispalit u svemir. Opet, to nije bilo ni čudno. Amerika, Amerika, znaš kako je to meni gordo zvučalo, daleko od najdalje točke svemira. I dok je meni sve bilo uzbudljivo, Brani je bilo ravno odavde do Amerike. Ona nije shvaćala mene, a ja nju, mada moran priznat da ti flegmatici bolje prođu od onih šta stalno zuje, nerviraju se, trče, skaču. Nekako su zadovoljniji, vesele ih male stvari, a ja san izračunala da bi kvan-titet sriće kod bogatih i siromašnih triba bit uvik isti, samo moran još provjerit. Čini mi se da je kemijski proces koji se odvija u siromahu kad dobije koricu kruva jednak onom koji se odviia u bogatašu kad dobiie novi avion. Kvantitet sriće ie isti. Ona Rozana je rekla: Ako nemate puno novaca, mislite da su oni koji ga imaju sritniji od vas, kada imate novaca, mislite da nešto ne valja s vama, jer niste sritniji nego kad ga niste imali. Više živaca, više love, više problema. E sad, ovo prvo, šta se tiče siromaštva, provjerila sam, a ovo drugo, šta se tiče bogatstva, volila bi provat. Onda ću moć usporedit i kazat vam šta mislim." Je li ta Rozana u pravu ili pizdi ne znajući koliko joj je dobro? Okušat ću sriću pa ću vam javit. Svaka rupa traži zakrpu Brane je odlučila novu robu kupit na novom kontinentu, a staru ostavit na starom. Mi vam, domaće ženske, volimo kupovat u stranim državama. Volimo imat

nešto šta niko nema, posebno, a u drugu ruku nešto šta je moderno i svak ima, ali eto, ne moš bit jeben i pošten, nikako. Ako pratiš modu, sve žene počinju sličit ko jaje jajetu, a ako ne, onda nisi ,,in". Teško je nama ugodit, teško. U našem gradu se, naime, priko noći sazna najnovija moda, i to prije nego šta proizvod izađe na tržišta. Kako, pitaj Boga, valjda ženske vrte one svjetske časopise, gledaju, prate, vrte strane TV kanale, Internet, i tako. Uglavnom, rekla sam vam, mi imamo ženske koje će bit prije kruva gladne nego propustit modni trend. Sve bi tile bit posebne, bar šta se tiče garderobe, a šta se tiče razmišljanja, nije bitno, prije će svaka naša ženska uložit lovu u modu nego, na primjer, tečaj španjolskoga, kompjutora ili vozački. Računaju žene, ako napraviš sam sebi dobru ambalažu, uvik ćeš nać nekog da te vozi. A ako neko ima novaca, jezik mu ne triba. Lova danas govori sto jezika. Zanimljivo, šta se tiče izgleda, gotovo većina muškaraca razmišlja ženskim mozgom. Nakon Č u I i n OLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

istraživanja u Velikoj Britaniji, 67 muških se izjasnilo da bi, kad bi mogli birat, izabrali lip izgled, dok se tek 33 odlučilo za novac. I oni, eto, misle da je lipim izgledom lakše zaradit lovu. Zato su ove godine plaže pune galebova, pogotovo u Turskoj. Galebovi su zgodni frajeri koji usrećuju vremešne, bogate strankinje i otkad su se aktivirali, turizam je u toj zemlji pro-cvita. Žene biže na ljetovanje, a za to vrime muževi povaljuju mlađe piplice koje su ostale kod kuće, i svima dobro. U isto vrime, dok kolege galebovi iz stranih morskih zemalja rade sve u šesnaest, turistkinje se žale da su naši posljednjih godina zatajili. A čuj, možda smo mi prezahtjevne, pa su se jadni tokom sezone umorili. One moraju to shvatiti. Mi imamo vrlo jednostavnu taktiku, ulažemo u modu i tilo na koje se potom pale muški, pomamljeni se bacaju na nas, mi ih iscrpljujemo do iznemoglosti i nakon toga više nisu ni za šta. Eto, kratko i jednostavno. Nakon toga, čaša pive u lađu napetija im je od stran-kinja na suncu. Osim toga, naši, pogotovo oni deblji, govore da se po liti previše znoje, pa da ne bi spizdili i smočili plahte i madrace, radije šetaju i drže se za ručice. Zato, neka njih strankinje samo liti drže za ruke, a mi ćemo zimi za k... skoro mi je izletija! A da bi ih dodatno zainteresirali, i dalje ćemo slijedit svjetske modne trendove i svjetske patnje koje uključuju teto-važu, operacije i pjersing, to je ono probadanje iglama pupka, obrva, brade, jezika. Doduše, uvik se pitam kako se žene s naušnicom u jeziku ljube, s obzirom da pri svakom strasnijem poljupcu može zapet i rasparat jezik svog dragana. Ali moda je moda, a za lipotu se triba pritrpit. Ja, doduše, ne volim to probijanje iglama, straj me i kad moran krv izvadit. Jedino prirodno ubadanje za mene je kad ono uđe u ono. A moja je prija rekla: - Na kraju krajeva, zna se za šta je koja rupa. Brane i Goge izazivaju sudbinu Inače, nišan van ništa rekla o Brani, zaboravila. Volin više govorit o sebi. Vjerojatno iman neki kompleks, ili san bila zapostavljana u djetinjstvu, ili volin bit centar pažnje. Ne znan, to bi već tribalo pitat onoga Sigmunda Frojda. On za svaku pizdariju ima objašnjenje. Od milja su ga zvali Sigi, ka šta mene zovu Goge. Bija je prvi od osmero diče, materin miljenik, kojemu je

uvik tepala: Mom je zlatnom Sigiju suđeno da postane velikan." Kažu daje taj pobjednički osjećaj zadrža čili život. Doduše, svaka mater to misli za svog sina, ali Sigi se baš okuražija i posta glavna gatara, tumačeći snove i glavni pop, slušajući ispovijedi nesritnika. Uvjerija je čili svit da sve zna o snovima, govnima, svjesnom, nesvjesnom, a pogotovo seksu. Sve je u životu pripisiva seksu, dobro i loše, šta oće reć da je očito bija neiživljeni seksualni manijak. Sve je on zna. Svaka mu čast! Ja teško da znam koja sam ja. Ali reći ću vam koja je Brane. Ona mi nije tako dobra prija ka Zdene, mislim, ne poznajem je tako dugo ali, eto, život je takav pa te od nekog u jednom trenutku udalji, a drugom približi. Mislila san da me ništa na svitu ne more odvojit od Zdene, od onog mog blentavog muža, pa opet... Zato na tom vinčanju i kažeš zauvik skupa", a to zauvik", čim si zinija, svjesno si laga, jer ništa nije zauvik i ništa nije vječno, sve ima svoj kraj, i kako onda možemo reć zauvik, kad za raskid te riči zauvik papu čeka puna soba papira? Zapravo, pogle ti tu rič zauvik. Baš nekako zvuči zastrašujuće. Zamisli, zauvik ćeš spavat, ili zauvik ćeš bit zatvoren, ili zauvik ćeš bit pod vedrim nebom, ili zauvik ćeš bit s nekim, zauvik ćeš bit sam, zauvik ćeš živit sa svekrvom, zauvik ćeš ić u školu, zauvik ćeš radit, pa čak i zauvik ćeš A r i i Q n c Ćulin iOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

bit mlad. Pa ne moreš to nikad bit, a da ti ne dopizdi ili da se nešto ne dogodi. I mladost bi nam dopizdila kad bi zauvik trajala, pitajte onog Dorijana Greja. Uvik isti, mlad, lud, godinama, stoljećima, ništa se ne minja. Ništa nije zauvik, ni ja nisam zauvik, ni ovaj svit nije zauvik, pa tako, eto, ni Zdene nije bila zauvik. Kad smo bile klinke, mislile smo da ćemo čili život hodat držeći se za ruke, a onda nešto ili neko dođe i ruke razdvoji, one se počnu udaljavat, udaljavat, mašući jedna drugoj, a kad se izgube iz vidokruga, prestanu mahat. Onda dođe neko drugi, pruži ti ruku, ti je prihvatiš, a kako godine odmiču, sve je manje ruku koje se prema čoviku pružaju i sve više onih koje se udaljavaju. Kad nekog izgubiš, prirodno je da neko drugi popuni upražnjeno misto, manje ili više uspješno. Tako je na Zdenino misto sad zasila Brane. A posli Brane ne znam, neko će se već nać. Bilo bi dobro da za promjenu to bude frajer. Uvik mislimo da su nam trenutačni prijatelji ili poznanici vječni, suđeni, najbolji, zauvik naši, a onda se maknemo na drugo misto, pa sretnemo neke druge ljude koje bi tili vezat uza se zauvik, pa treće, četvrte... Ali, svi nam na kraju nekako iskliznu, nestanu i nakon nekog vrimena prođu samo kroz snove. A svugdi je svit isti, dobar, loš, dosadan, zabavan, ružan, glup, pametan. Smije se, plače, veseli, tuguje, voli. Samo ih društvo oblikuje i nameće im određena pravila ponašanja. Brane je dosta nalikovala Zdeni. Možda me to i zbližilo s njom. Uostalom, kod nas čili jedan profil cura slično razmišlja i slično se ponaša. Inače, naš narod, pogotovo onaj nobl, uglavnom se ponaša kako oni misle da se u svitu ponaša, a malo njih je nos u taj svit promolilo. Tako i naše cure odaju ponosne, uzdignute glave, tipa, niko mi nije ravan. Najbolja sam, najpametnija i, šta je najvažnije, nedodirljiva. Dakle, pravila su: držat do sebe i mislit da si najbolji i najpametniji na svitu, ako i nemaš pokrića. Skakat u more na glavu bez začepljenog nosa. Kupat se u najmodernijem bikiniju. Bit viđen na značajnijim događajima, obilazit partije. Bit uvik moderno obučen, ne previše šaljiv i ne dat onu stvar iz prve. Zdene i Brane su, mislim, te lekcije slijedile, ali sa malim

pomakom. E, baš zbog tog pomaka bile su mi drage. Sviđale su mi se i zbog toga šta su dopustile da im muškarci spizde život ka šta je i meni moj, jer je to dokaz da nisu roboti, da imaju emocije i da su, na kraju krajeva, samo jadne, spižđene žene, koje traže malo jebene sriće i topline... Zdene je, dakle, zbog te topline trpila onog svog iskompleksiranog intelektualca, Brana se spustila ispod razine vode, a o meni da ne govorimo. A zašto? Sve zbog one MRVE JUBAVI. E sad, nije dobro to šta su žene, zbog onog otkucaja srca i vrućine u mozgu, žara u tilu i trnaca u rukama, spremne na sve vratolomije, ali nije nekako ni lipo kad ostaneš bez tih trnaca, bez toga žara, bez tih otkucaja, kad nemaš zbog koga izgarat i kad ti sve postane egal. Imaš žena koje nisu stvorene za bit same, ka ja, ali su prisiljene, imaš i one koje će sve trpit samo da ne bi bile same, a ima i onih koje se prisiljavaju na samački život, čekajući da im srića sama pokuca na vrata. Meni i Brani sudbina nije pokucala, pa smo odlučile pokucat mi njoj. Nekad triba imat kuraže. Triba izazvat sudbinu, borit se protiv nje ili učmale svakodnevnice. Pa kvragu, ako nećemo nešto probat, neće nam se ništa ni dogodit, ni lipo ni ružno. Možda negdi tamo ima nešto više od našeg posranog života, možda tamo negdi čuči naša šansa, možda tamo negdi zazive naši snovi, možda je negdi tamo drukčije. Pa smo se, eto, ja i Brane okuražile i uputile negdi tamo. Ali ovdi nije bilo u pitanju more nego ocean, jebate ocean, kako to gordo zvuči! Usudile smo se preplivat ocean. Usudile smo se izazvat bolju sudbinu kad već ona neće nas. A r i j a n Q Č u I Poleti le smo Na aerodromu je bilo šmrcanja, plakanja, pižđenja. Došli su moji i Branini starci dajući nam posljednje savjete i upute za bolji život i vještinu preživljavanja na stranom terenu. Pazi ovo, pazi ono, nemoj ovo, nemoj ono, obuci se toplo, nemoj držat torbu u ruci otkopčanu. Pazi kako voziš, s kim se družiš, pazi da ti ko ne ubaci nešto u piće, ne ulazi s nepoznatima u auto. Di god je koja frka, ti uvati crtu, budi uredna, štedi lovu, nemoj svakom virovat, svit je pun zlih ljudi, gledaj svoja posla, u tuda ne zabadaj nos, gledaj da ti uvik izvučeš deblji kraj, ne govori protiv njihovih političara i sritno se vrati. Nakon tih dragocjenih uputstava koje sam znala u snu ponovit, zaplakala san, jer sam emotivna za popizdit. Koliko su mi puta ta uputstva zvučala ka uputstva za imbecile, ali znala san da će mi zafalit, pa san ih još po tisućiti put poslušala, da starcima dam na važnosti. Mater me izgrlila i svu izbalila suzama žalosnicama, a stari, kojem sam se bacila oko vrata, na kraju je teškom mukom ipak stiša one jake popajevske ruke oko mog strukića. Eto, uvik sam govorila da je bolje da se otisneš u svit i da budeš šta dalje pa ćemo se više volit, a sad bi jezik prigrizla - šmrcala je mater. - Dobro je reka Bog: Čoviče, čuvaj se svojih želja." - Ajde, Magdalena, ne pizdi prikinija ju je otac i odvuka. Još smo malo, onako uplakane i zašmrcane, mahale, dok nismo skroz nestale iz njihova vidokruga. Vrime je bilo tmurno. Vidi, prvi put sam vam opisala nešto. Dosad nišan opisivala ni sunce, koje je lilo zlatni sjaj, ni misec koji je bija ka tava, ni maglovito jutro, ni tmurne oblake, ni ras-puknutu zoru, a sad san spomenila vrime. Aj dobro. Vidi se da postajem pjesnik. Dakle, vrime je bilo oblačno, avion velik, prevelik, strašan, prestrašan. A ja u svom smišnom pepito kom-Dletiću smišna, presmišna, a pokraj mene Brane, izgubljena u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE prostoru i vrimenu, očito ne baš svjesna šta se događa. Meni se, naravno, opet stisla ona knedla u grlu, od straja, uzbuđenja i svih uskomešanih osjećaja. U Zagrebu smo se primistile u drugi avion, gurajući se kroz onaj svit, bili, crni, kosooki, živi Beneton, kroz buku motora i smrad kerozina, koji kad smrdi, redovno se zapitam jesu li sve dobro začepili, pušta li šta, ali opet, kad vidin one nasmiješene stjuardese, nekako mi lakne. Mislin, ako se one

smiju, onda je valjda sve O. K., ne bi se smijale, nisu blesave da je neko sranje i frka u diru, i njima je život mio. A avion, ajme! Prostran ka pet primaćih soba, a po njemu ispisano sve nekim hijeroglifima, tako da nišan znala iz koje je zemlje. Bilo bi mi draže da je na latinici, nekako bih se osjećala domaćije, a ovako, sve mi je još više bilo strano. Ali mislin, šta je, tu je. Pomoli se Goge i poleti. Pomolila se ja, pomolila se Brane, i on se počeja dizat. Činilo mi se stvarno ka da se kuća diže u zrak. Bija je puno stabilniji od onih naših lokalnih aviona prdekavaca, ali i knedla u grlu mi je bila stabilna da stabilnija nije mogla bit, nikako da se otkači. Nikako da me napusti taj osjećaj da san u zraku, i šta bude - bude. Čuj, ja san pročitala negdi da se samo budale ne plaše aviona pa me, eto, bar to tješi, ako je utjeha tu uopće bila moguća. Bila sam i dalje sva na iglicama, pratila svaki oblak, dašak vitra, buljila u krilo da vidim jel još na starom mistu. A Brane se razvalila. Njoj je sve bilo ravno, odavde do Njujorka. A čuj, po tome bi se reklo daje gluplja od mene, u šta, moram priznat, u ovom slučaju nisam bila baš najsigurnija. Da mi je uć u ljubavni roman Flegmatičarka Brane je već nakon sat vrimena hrkala ka traktor. A ja još uporno molila sve Očenaše i Zdrave Marije, za sebe, za nju, a bogme i čili avion. Izmolila sam ih više nego šta e u i BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR NEGO BEZ SRIĆE

ima putnika, za svaki slučaj. Duplo. Čuj, od viška glava ne boli. Nek bude sve u duplo, na kraju krajeva, avion ima duple komande, pa nek ima i duple molitve za duplu sigurnost. Kontrolirala sam svaki, i najmanji sumnjivi turbulentni skok aviona i čim bi malo prdecnija, ja bi poskočila i nogom zakočila. Stjuardese su zujale gori-doli, livo-desno, stalno nešto nudeći, putnici su se uglavnom razvalili ka da su doma, pokrivali se dekicama, minjali bičve, skidali postole, oblačili papuče, poneki intelektualno buljili u svoje štivo, poneki cupkali u ritmu muzike sa CD-a, ostali nešto žvakali, mljackali, pili. Mrzim tipove koji čim uđu u avion raskrile novine i počnu čitat, prkoseći onima koji od straja ne mogu zapamtit ni slova. Samo, kažu da naši čitaju novine, a stranci knjige. Po tome ja nišan bila ni tamo ni vamo, ni livo ni desno, ni domaća ni strana, pošto od straja slova nisam mogla pripoznat. I da ne popizdim, blenila sam tupo u ekran, ka fol prateći film na koji se također nisam mogla skoncentrirat, tim više šta se prikazi-va najstrašniji film svih vrimena, Lolita. Mrzim pedofiličare! Jadna ta mala Lolita, ostala je bez matere, a očuh je povaljiva. Ja bi njemu kuac na panj stavila, pa da vidimo onda. Ne, ne, ne! Dovoljno strašno je bilo šta san sa deset tisuća metara gledala ocean pun morskih pasa i nemani, tako da mi još jedna neman s ekrana i dodatne strahote nisu bile potribne. Triba mi je neki idealniji svit. Dosta mi je perverznih umova koji se cere sa svih strana, s televizije, filmskoga platna, crnih kronika, glupih serija, na ulici, ne, ne i ne, takav svit ne prihvaćam i u njemu neću sudjelovat. Oću imat svoj idealni svit bez boli, pun ljubavi, sriće, zadovoljstva, razumijevanja, s hepiendom. Neka je lažan, ali nek je sritan. Pa čili život i je jedna velika obmana. Svi obmanjujemo najprije sami sebe, a onda i druge. Pa zajnisli da živimo sa sviješću da se moramo raspast i da će nas crvi pojist za marendu! Užas! Sve je ionako

iluzija. Onda bolje da je svjetlija, za crnu nikad nije kasno, ona će nas ionako stić. Ali, neću sad o tome. Uglavnom, nisam mogla jest, pit, mislit od straja, tako da san s vrimenom dopizdila samoj sebi, pa sam odlučila pobić, ne kroz prozor, tamo nisam mogla, nego u taj moj idealni svit koji je, eto, postoja samo u mojoj glavi i ljubavnim romanima. Lipe stvari događale su se uvik nekom drugom, pa kad nišan imala svoju sriću, posegnula bih za tuđom. Ljubavni romani. Oni su me zapravo zajebali, oni su krivi za sve. Umisto dosadne lektire i teških sumornih priča, hranila sam se lažnim idealima iz ljubica. A to nije ni čudo jer, molim vas, ko u godinama osnovca, kad svi pršte od sriće, ludosti, optimizma, kad idealiziraju život do besmisla, može shvatit tamo nekog Krležu ili Dostojevskog? Oni su čilu generaciju mladosti spizdili teškim mislima i sumornim životima. Jebeš ti njih. Znamo mi da život nije lak, ali oni su nam mogli pružit iluziju boljeg života. Ako su imali problema, nisu ih tribali na nas prenosit. Uostalom, oni su tad imali po nekih šezdeset, sedamdeset godina, a mi samo četrnaest, petnaest. Otkud im pravo ogadit nam život od malih nogu? Život se čoviku vrimenom zgadi, ali ne u tim godinama, to ne. Nije me tad zanimalo ni kad se rodija Cegevara, ni kad su se iskrcali u Normandiji. Nišan mogla pamtit sve te datume. Jebate, jedva znan i kad sam se ja iz matere iskrcala! Mislila san da je važnije da u srce ugradim iluziju ljubavi, nego iluziju mržnje, borbe među ljudima i preživljavanja, ali moja mater se nije sa mnom slagala. Uvik kad bi došla u školu, neki as, velik ka vrata, nasmišija bi joj se iz dnevnika. Učiteljica je bila dobra i asa prepravljala u minus uvik kad bi stari doša na primanje. Znala je koliko je strog i zajeban, pa me tila poštedit njegova A r i j a n a Ču BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO EZ S R I Ć E

centriranja nogom u guzicu. - Gospođo, nju triba kontrolirat - rekla je mojoj materi. - Ona živi u oblacima, priko sata ispod klupe čita romane. Ona ne zna di se na karti nalazi Afrika i di je nulti meridijan. - Možda nišan znala di je nulti meridijan, ali san znala di mi je srce. E sad, ne znan je li bilo bolje da san čitala o nultom meridijanu, o nečijem teškom životu, ili da san se hranila iluzijom ljubavi. Možda su učitelji ipak bili u pravu. Teškom literaturom i značajnim bitkama pripremaš dicu na život pun borbe i pizdarija, a čitanjem ljubica budeš indoktriniran obećanjima idealnog života i lažne sriče koju čili život čekaš, čekaš... Čekaš da se dogodi neka luda ljubav, nezaboravni spoj, svemirska eksplozija, emotivno-duhovna i tjelesna spajanja, staza posuta ružama, život bez tamnih sjena, čekaš, čekaš i uglavnom ne dočekaš. Govori mi nedavno jedna prija već zašla u godine, ne znate je vi: Goge, možeš se ti meni čudit, ali ja se još nadam da će mi se takvo nešto dogodit. Mislim, i ja se nadam, ali joj nisam tila priznat. Uostalom, zato sidim sad u avionu, uostalom, zato jesam na deset tisuća metara, zato listam svoj ljubavni romančić i ulazim u idealan svit. Najzanimljivije u ljubavnim romanima je šta uvik znaš kraj, koji je, naravno, sritan. Ta predvidljivost je ono šta je napeto. Sad zamisli koliko moraš bit ugrožen da bi čili roman pročita i doša do zaključka do kojeg si doša već na drugoj stranici. A sadržaj je kod svih

ljubica, naravno, sličan, samo su okolnosti različite. Na stranica izgleda obično ovako: Njegov čeličnoplavi pogled bademastim, lijepo oblikovanim očima, oblika plahe srne u izgledao joj je kao neka gromada koja se nadvila nad nju, opisat i ka sudbina, koja ju je ovog . trematka poklopila su joj kolina počela kle-

primjer, prva sreo se s njezinim trku. Tog trenutka šta bi se moglo i pod čijom težinom

cat. On je bija jak, crn, visok, mišićav, preplanija, a paperjaste crne dlačice nazirale su mu se ispod košulje zadnjeg botuna kojeg je, ka fol, zaboravija zakopčat. Njegovo preplanulo, jako, sjajno, muževno mišićavo tilo mamilo je njezin stidljiv pogled, a miris muškarca dražija joj je nozdrve i dovodija je do ludila." Eto, tako otprilike izgledaju ti prvi susreti u svim ljubićima, i svak zna da će se oni na kraju povalit i oženit, ali nakon tog prvog susreta uvik se otkrije da on već ima neku glupu, plavu pičiju, koja je lipša od glavne junakinje. Plavuša redovno voli njegovo bogatstvo i laska iz interesa njegovoj materi, koju mrzi. Materi se više sviđa ona srnećih očiju, šta isto ima samo u romanima, jer matere, ka šta san već rekla, mrze sve neviste, samo one pametne to prikrivaju za dobrobit svog sina, a zbog onih luđih brakovi su u krizi. Dakle, u nastavku romana tip tu srnećih očiju ne šljivi dva posto, ona mu isprid očiju za inat, ka naša Brane, prošeta s drugim tipom i on iznenada, za razliku od karataša, osjeti ljubomoru. Istodobno plavuša napravi pizdariju. Opije se i povali s drugim tipom. Mater glavnog junaka to otkrije, a ova se na nju izdere i tu se zajebe. Sin skuži da plavuša voli samo njegovu lovu i umisto nje da joj nogu u guzicu. Istodobno, svati da voli onu Pepeljugu srnećih očiju. Mahnito je traži, nađe, digne u naručje i, dok ona cmizdri, odnese je u vikendicu, di ona na opće iznenađenje i fascinaci-ju otkrije da je lovaš. On joj kaže: - Draga, to je od danas sve naše. - Stisne je svom forcom i kaže: - Volio sam te od prvog trena kad sam se sreo s tvojim srnećim očima, ali sam spižđena budala, pa nišan bija toga svjestan, ali sad znam, držim te čvrsto i više nikad te neću pustit. Oprosti mi, oprosti, bija sam budala i pizda. Oš se udat za mene? - Ona mu odgovori, uzdišući i rastapajući se od nenadane sriće, dok joj suze frcaju na sve strane, stakleći se ka kapi biserne rose na vrhovima njeArijana Čultna govih prsnih dlačica, ilitiga ljubavnog tapetića: - Dragi, utopila san se u prostranstvu tvojih plavih očiju boje neba, ali sam mislila da ti voliš onu... - I taman da će izustit, on joj zatvori usta poljupcem, gurne jezik i njihovi se sokovi izmišaju. Ona nije mogla virovat srići koja ju je snašla, nije se mogla oduprit njegovim poljupcima koje mu je strasno, gladno uzvraćala. Nije ga se mogla najist, sva ustreptala od dodira njegova snažnog tila i sjajnih, lipo oblikovanih mišića. Ruke su joj same nekontrolirano išle gori-doli, i potpuno je nestala u njemu, dok joj je on nježno mrsija kosu i tepao: Ljubavi, ljubavi, konačno sam te naša. - Aaaaaaaaaaaa, jebate! - došlo mi je da vrisnem. - Aaaaaaaaaaaa, jebate, koja sritnica! - Kad će se moj život pritvorit u ljubavni roman? On lip, bogat, voli je, i još nije bila neka pičija, plavuša, nego se zaljubija u njenu dušu. -Aaaaaaaaaaaa! - dođe mi da vrisnem, ali sam u zadnji čas su-spregnila krik. Jebate, šta će ovi oko mene mislit? On je voli, želi s njom bit čili život, a mene svi samo posude i bace ka ško-vacu, a iman dobru dušu i bolja san pičija od te u romanu, i još ne tražim ni da je lip, pa eto, ni da je bogat, samo da me malčice voli i pošteno povali, ali ni ovdi, na nebu, nema takvog ni na vidiku. Najbolji brakovi su rastavljeni brakovi Brakovi profunkcioniraju tek kad se ljudi rastave. U zajednici niko nikog ne trpi, niko za nikog nema živaca i niko za nikog neće da se žrtvuje. I kad se rastave, teško ih je stavit u nove lance. Ne kažu uzalud da je rastava ka kad te udari kamion -ako preživiš, počneš pažljivo gledat livo i desno tako da,

koliko ja čitam one trač rubrike, vidim da moderno rastavljeni brakovi NEGO BEZ SRIĆE BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVAR najbolje funkcioniraju. Ka, na primjer, ona Džeri Hol, šta ima četvero diče s bivšim mužem rokerom Džegerom, pa Demi Mur sa Brus Vilisom. Njih dvojica napustili žene zbog ljubavnica, onda se one pomamile, našle duplo mlađe ljubavnike i sad se zajedno s bivšim, sadašnjim i dicom druže vikendima. Sudeći po tome, nama, izgleda, najviše paše model života prvobitnih zajednica. Svi na hrpu. Sara Ferguson odlazi na odmor s dicom i njihovim ocem, princom Endrjuom, a ostalim danima se valja po plažama s talijanskim grofom. Ali, lako je njima kad imaju pet, šest kuća pa se mogu družit di oće i kad oće, a kod nas obično jedan krov pokriva tri generacije. Babu, didu, dicu, unučad, ljubavnice, pa udri jedni po drugima. Svak od svakog biži, svak svakog tira, svak svakome smeta. Zato je jedna dobro rekla: - Mislim da bi muž i žena tribali živit u dvi odvojene kuće, a ako imaju novaca, dica bi tribala živit u trećoj. Onda bi bilo mira i ljubavi. I nakon šta neko vrime muškarci od žena biže ljubavnici, posli nekog vrimena od ljubavnice počnu bižat ženama. Nakon prvobitnog zanosa, sljepila i oduševljenja, dopizdi im naporna ljubavnica, trčanje i skakanje po njoj, trčanje po mondenim mistima, trošenje love na skupe izlaske, kupovanje robe, nakita, postola, njezina bljutava spiza, nered. Zažele se malo kućne atmosfere i žene, stare kuće, toplog kućnog ognjišta u kojem mogu slobodno pustit stomake, ritnit, prnit bez ustezanja. Zažele se domaćeg, obilnog mesnog odreska, vina iz bokala, češnjaka, kapule, maslinova ulja, mirisa ispeglane košulje, dičice koja im veselo pužu po ramenima. A i seks sa ženom nakon nekog vrimena čežnje, ljutnje, želje, inata, postane žešći. Žene se raspojasaju, imaju želju pokazat mužu sve u međuvremenu stečeno iskustvo, misleći: Vidićeš ti kako ja mogu bit divlja zvir, beštijo jedna muška, pokazaću ti šta si propustija." A bivši, Č u I i n OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

poznajući sve njezine stare erogene zone, kako bi je fascinira, krene još u otkrivanje novih, kombinirajući ih s erogenim zonama ljubavnica, tako da seks može bit živi urnebes. Uostalom, kažu da muškarac živi kod ljubavnice, a umire kod žene. Tako je oni poznati režiser Felini četrdeset godina bija u braku s glumicom Džulijetom Mašino i svi su se divili njihovu uzoritom braku, a kad je umra, otkrili su da je paralelno bija četrdeset godina u vezi s jednom sisatom apotekaricom, koja je sličila na heroine njegovih filmova. I dok je ova bila rasna, sisata, guzata, napridna i nazadna, žena mu je bila ravna ka daska, pa je čovik kombinira. Elegantnu je povaljiva u kući, a seks bombu izvan kuće i super. Umra je, naravno, uz ovu doma. Covik koji je prvi preletija Atlantik, oni Lindberg, čili je život bija uz ženu koja nije imala pojma da ima i dvadeset četiri godine mladu ljubavnicu, a sad se, nakon njegove smrti, javljaju njegova posijana dica sa svih strana svita. To su sve ka veliki ljudi za koje se zna, a moš mislit koliko je onih za koje se ne zna. Zato nikad nemojte bit sigurni, možda je vaš svija neko gnjezdašce u susid-stvu. I ako puno trči, stalno je u panici, često sastanci... pazite, to su sve simptomi. Dakle, u slučaju kad muškarci biže od ljubavnice ka ženi, imaju isti oni osjećaj koji su imali kad su od žene bižali ka ljubavnici. Uglavnom, oni uvik moraju imat osjećaj da su od nekoga nekom pobigli, i da su negdi nekog

zajebali. Onda se osjećaju važni. Stari pivac, dobra juha Znajući sve to, kad sam se našla u sličnoj situaciji, prihvatila sam taj recept i činjenicu. Na njegove molbe i inzistiranja nisam se oglušila, dapače, dočekala sam ga širom otvorenih vrata i širom otvorenih, malo mi je neugodno, ali moram priznat, nogu. Je, baš njega. Da, da, baš onu budalu, ništariju, prevaranta, kretena od mog bivšeg muža. Je, je, sve ste to u pravu, ali... ali... ali... Nišan kriva. Potribe su potribe. Pošto, eto, na nebu ni na zemlji nišan mogla nać nekog da me pošteno povali, prije puta učinila san to s njim. Pizdarija je, priznajem, ali morala san. Hormoni su hormoni, traže svoje. Kad popizde, ne moš ih ukrotit ni zajebat nikakvim trikovima. Mislila sam vam to primučat, ali kad sve već znate, možete kompletirat sliku o ženskom karakteru kakav imam i sama. Možete lipo zaključit kakva sam beskarakterna štraca, krpa i prevrtljivica. I ka takva vama solim pamet, ali... Čim mi se prid očima digla muška stvar, karakter mi je pao isto ka i onoj emancipiranoj Meri, šta oće reć da snažnih emotivnih žena nema. Emotivni muškarci i žene uvik su slabi karakteri, ali bolje je bit bez karaktera, a imat onu stvar, nego bit karakteran pa trpit bez nje. Triba o tome razmislit, jer svaka karakterna odluka oduzima čoviku uživanje. Sad zavisi šta ko preferira. Nakon šta sam dulje vrimena bila karakterna, taj moj karakter malo mi je i dopizdija, pa sam ga odlučila odbacit i užitku dat prednost. Osjećala sam neku napetost, a onda, da vam budem iskrena, pofalilo mi je muško. Udrila mi donja u gornju. Dopizdilo mi spavat sama s jebenim karakterom. Nije prirodno bez muškarca provest dulje vrime. Moš se ti koristit ovim i onim, zavaravat tilo i karakter, ali prirodno je, bogme, prirodno. Prirodni alat je najbolji. I kako prije puta nisam imala nikog u vidokrugu, niti u daljem planu, a vrime za odlazak se bližilo, napravila sam to s njim. S onim budaljerosom, da... Računam, poznat mi je, nije valjda u međuvremenu na-vuka neku boleštinu, a i jednostavnije je nego nekog sad na Č u Arija brzinu tražit, s obzirom da je teško nać nekog prihvatljivog, a normalnog nemoguće. I kad je počeja spiku, ja sam pala. - Goge, kućo stara, zaželija san te se - počeja je skoro cmiz-drit. - Znaš, Goge, nisi ti ovo zaslužila. Ja san bija pizda, pa znaš, mi smo muški svi takvi. Ka pizde smo rođeni. A jebemti, ko nas napravi? Nišan ni ja kriv. Genetika nam je zajebana. A muško sam, jebemu mater, šta ću. Znaš, nije ni taj život slobodnjaka onakav kakav sam mislija da će bit, jebeš tu slobodu za koju se ne moraš borit. Nisam zna šta ću s toliko slobode odjednom. Postala mi dosadna. Postalo mi dosadno ispijat piva, ženski zahtjevi, cika, vriska. Umoran san malo. Zaželija san te se, da ti buden iskren, Goge, kućo stara. Tako mi kažemo za domaću žensku. - Ti si, zapravo, jedina pičija koju san iskreno volija, ali pizda, nišan toga bija svjestan. Goge, Goge, kućo stara. Pizdija je i dalje. I malo tamo, malo vamo, nije tribalo puno da prijeđemo na borilačke vještine. Znala sam da mulja, laže, pizdi bezveze oprobane klišeje, ali me nije bilo briga. Laž je i tako postala model života. Vrimenom je dobila zasluženo mi-sto u društvu i gotovo se izjednačila s istinom. Uostalom, tri puta izrečena laž postaje istina. Pitanje je samo u šta oćeš virovat, a ja sam, eto, tad tila povirovat u njegovu laž. I dok je on vještim prstima otkopčava moju košuljicu, suknjicu, ređi-pet, ja sam pokušala pokazat svu svoju vještinu otkopčavajući njegove gaće. Ali to je za popizdit! Ako neki muški dozive infarkt otkopčavajući ženski grudnjak, onda bi žene tribale kolabirat otkopčavajući muške gaće. Uvik nose neke debele kaiše s

kompliciranim fjubama, a botuni su im redovno veći od rupica. Tako, ako slučajno imaš sriće, pa prijedeš prvi prag otkopčavanja kaiša, usput slomiš sve nokte, na drugom koraku otkopčavanja botuna ćeš sto posto zakazat, ako ti on ne BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE pomogne. Tako je i bilo. Kad je vidija da petljam i prtljam, otkopča je, uz smiješak, šarmantno botunić, a ja sva sritna šta se kapija otvorila, potegla patent svom forcom strasne ljubavnice i, ka po običaju, uvatila ga za kujceve dlačice. Lice mu se naglo napumpalo, raširilo, zacrvenilo, ali divljački urlik zadrža je u sebi, dok mu je para izlazila na uši. Nakon prvotnog šoka samo se kiselo i izvještačeno nasmišija i nastavija radit posa. Posli je sve išlo ka po loju. Povalili smo se, nikad tako divlje, ludo, nježno, strasno. U tom trenu sve sam bila spremna zaboravit, sve oprostit, gotovo povirovat u sudbinu i vječnu ljubav, da me on u momentu nije spustija na zemlju i vratija u surovu realnost. Diga se ka da ništa nije bilo, vratija sebi svoje staro lice, a meni moj karakter. Više ga nišan vidila. Goge u Njujorku Gospođice, šta vam je, jel vam slabo - drmala me stjuardesa. - Popijte nešto, pojedite, jel vam muka, jel vas strah? - propitivala me i dalje. Svaka čast tim zračnim kono barima, zaslužuju miljune. Nije mi ništa - odgovorila sam - malo sam u kujcu, oprostite, izletija mi je kuac. Malo sam u bedu, a i straj me, priznajem. Oćete malo u kokpit - pitala me brižna stjuardesa - pa ćemo vas opustit. U kokpit, jebate?! - iznenadila san se ponudom. - U kokpit, to bi bilo fanta. A u kokpitu trista botuna! Mislim, jebate, šta su pametni ovi piloti kad znaju za staje koji botun. Ja bi to sve spizdila. Najveći moj tehnički domet je uključit peglu. A lipo su obučeni, u bila Č u I i n a BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

odijela, ka šta je nosija drug Tito i doktor Franjo za posebne prilike, lipo se smiju, piju neka specijalna pića, viski, šta li. Mislim, kad je njima tako veselo, nema straja. Vot is jor nejm? - pita me jedan. Goge - kažem ja i ispričam mu s onih mojih nekoliko riči engleskog čilu biografiju. On onako malo pripit i zamantan od sunca, uzevši u obzir moj bogati engleski s tri riči, sigurno nije ništa razumija. Ali, bili su fini prema meni, a ona me stjuarde sa upozorila da će sve šta budem pizdila ostat zapisano u crnoj kutiji, tako da sam, ne htijući se dalje blamirat, naglo umukla. Mislin, ako padnemo, jebate, neću da ispadnem zadnja glupača, ipak je to bija avion svjetske klase, iz neke zemlje hijeroglifa. Ako tresne, želim ostavit dojam da dolazim iz mudre zemlje, i tako budućim naraštajima olakšam ulazak u svjetsku integraciju. Sunce upeklo, a ja blenila u njega. A stal no dan, nema noći. To mi je bilo neobično. Prvi put sam bila budna čili dan, a da nema noći. Neobično za popizdit. Gle dam, gori sunce upeklo, gledam doli, sante leda. Jebate, lice

mi se zažarilo, srce smrzlo. Pitam ja stjuardesu: A skužajte, šta bi bilo, jebate, kad bi presta radit motor? Opizdili bi u santu odozgo, ka Titanik odozdo. Ne bojte se, sve je to sigurno - odgovorila je stjuardesa. - Vidite, sad rade svi motori i zato gore sve četiri svićice, a ako se ugasi jedna, imamo još tri motora, ako se ugase dvi, imamo još dva, a ako se ugase sve, možemo letit bez motora još dvista, a i više metara. A jebate, šta bi se lipo proveli bez četri svićice, kad bi opizdili u led, jebate led! Brrrrrr! Pu, pu, pu! - Stala sam pljucat protiv uroka, skoro ih čile ispljucala, zahvalila se na gosto primstvu i otišla probudit Branu, pošto smo se počeli pribli žavat Njujorku. Lipo su me pozdravili, pola nišan razumila. Ali nema veze, važna je dobra volja. Uskoro je stjuardesa objavila slijetanje. - Jebate, slijećem u Njujork! - Nisam mogla doć sebi od uzbuđenja, nišan mogla virovat, Goge u Njujorku, jebate, u Americi! Mislim, u svim američkim filmovima glorificira se i uzdiže ta zemlja u neslućene visine, da se čo-viku vrimenom počne činit zemlja s onu stranu snova. I dok Amerikanci u svakom filmu ističu njezine lipote, razapinjući državnu zastavu di stignu, u svakom našem filmu glumci jedu puru u derutnim stanovima, prikazuje se samo jad i čemer, tako da stranci misle da smo mi na stupnju razvoja iz 15. stoljeća, bez struje i telefona. Je, ozbiljno. Nedavno su se vratili neki moji poznanici iz Australije, di im je jedan čovik pokazi-va struju i zahod, ka nešto za šta ćemo mi čut za sto godina. Govori on: - Dis iz šteker, letrika, dis is WC školjka. - Kažu ljudi da su oni vidili u filmovima da mi još pišamo u čučavci-ma, pa nije ni čudo šta nam pokazuju otkrića novog svita, ka šta je, na primjer, zahod. I pošto mi sami nismo predstavljali svoje lipote, sad su nas stranci počeli slikat. Nišan mogla virovat. Goge gori, Amerika doli. Brane, Brane! - drmala sam je. Šta je, jebate, šta me budiš? Amerika, Brane, Amerika! Koji ti je kuac, koja Amerika, aj pusti me, jebate, da spavan. Amerika, diži se, spuštamo se! Ko se diže, ko se spušta, jebate?! - buncala je i polako dolazila sebi. Dok smo se spuštale, nastavile smo buljit jedna priko druge u one visoke zgradurine. A jebate, isto bi me bilo straj živit na dvistotom katu šapnila sam Brani. - Lipo je to vidit, ali živit tamo... ne znan. U nas je najviša točka na zvoniku Svetoga Duje, a vidi sad ove Svete Duje, koliki su, da ih samo vidiš. Č u Otkrile smo Ameriku Tek sad znan kako se osjeća Kolumbo kad je otkrija novi kontinent, jerbo san se, stigavši na njega, osjećala ka da sam ga otkrila ja, i prirodno je da sam očekivala da se dogodi neko čudo. Prije nego šta san kročila na njihovu travu, često san se pitala jel zelenija od naše, i gotovo se razočarala kad san spoznala da je ista. Pitala san se kakvo je njihovo sunce, misec, zvižde, nebo, zrak, voda i spoznala, na opće čuđenje, da nas grije isto sunce i da udišemo isti zrak. I ljudi su imali sve isto ka i mi, oči, usta, noge, ruke, uši, samo su bili raznobojniji, raznovrsniji, ka u nas reklama za Beneton. Probijala san se kroz njih, uočavajući razlike i vukući pospanu Branu, koju je opičila vremenska razlika, i nije se nikako mogla razbudit. Od silnog prostranstva uvatila me panika, nišan znala kud ću ni šta ću, pošto tamo svi žure, jure na sto strana, ka muve bez glave. Sve je bilo nekako veliko. Njihov

aerodrom bija je velik ka po Splita, i da se ne izgubimo, odlučila san pikirat nekog upečatljivog iz našeg aviona i slijedit ga u stopu. Odabrala san kosookog Azijata, opituranog u fosforescentnu zelenu boju s rozim pramenovima, radi lakšeg snalaženja u prostoru. Ali taj je, za nevolju, bija brz ka strila. Pičila san za njim ka budala, vukući Branu i jebala mu sve po spisku. Skoro sam zube slomila na onoj pokretnoj traci trčeći za njim. Jedno oko mi je bilo na Brani, jedno na njemu, i pošto su mi oba bila zauzeta, u noge nišan ni gledala. Čula san da neki imaju to treće oko kad meditiraju, ali ja nišan baš taj tip, a kad meditiram, redovno zaspen. Tako da san pet puta zapela o traku i skoro noge sjebala. Mislin, ako mi ovaj moj iz aviona pobigne, gotova san. Ja ionako ništa ne razumin od onih brojeva i uputsta-va, ako se on izgubi, gotove smo. Izgubit ćemo se i nikad nećeBOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE mo nać kufer, izlaz, ni Kamikazu. Tek šta sam to pomislila, ugledala sam škapunjere na kojima je pisalo Amerikanci i ostali narodi". Jes I onda mi taj svit nešto govori o jednakosti svih ljudi. Amerikanci dile svit na Amerikance i ostale narode, a Evropljani na EU i ostale narode. Dok mi uvik, bilo u Evropi ili Americi, spadamo u te ostale narode, jebali ih ostali narodi! Moš mislit kako je nama iz te kolone ostalih naroda" bilo gledat u kolonu odabranih naroda", ka da smo, božeprosti, okuženi. Neš ti šta su oni bolji od nas! Ali eto, valja se rodit sritan, pa se rodit na takvom mistu na kojem rođenjem dobiješ titulu ostalih". Neš ti staje kraljica Elizabeta posebno zaslužila svoju titulu. Ali rodila se u pravo vrime na pravom mistu. Zato ja govorim da se bolje rodit bez one stvari nego bez sriće. Kao da je ova bidna ekipa iz kolone ostalih" odma obilježena, svi ih drukčije gledaju, pretresaju, mire, pa dostojanstvo u trenu padne ispod nule. Onda, mislila san da se samo kod nas čeka u beskonačnim redovima, ali nisu ni ti priko oceana bolji. Totalno smo ispinile, dok konačno nismo došle do crte diskrecije koju je tribalo prić i suočit se, oči u oči, s carinikom Amerikenjcom. Ja san zakoračila prva, a Brane, naravno, odma za mnom. Kako se prenila kad se oni Amerikenjac izdera na nju, bilo mi je, bidne, žaj, nije imala pojma da se frajer dere zato šta je prišla tu crtu diskrecije, pošto kod nas u bankama te crte niko ne šljivi dva posto. Svi ih ignoriraju ka novonastalu činjenicu i gaze nemilosrdno po njima, vireći u susidov račun. Kod nas nijedna Č u I crta na svitu neće prisić ljudsku znatiželju i želju da onaj koji čeka red u banci zaviri u susidov račun, zabije mu nos u knjižicu, sazna kolika mu je plaća, koliko diže love, koliko stavlja, stiže li mu šta iz inozemstva, i tako zadovolji vlastitu znatiželju. Ja na to popizdim, nastojim zaklonit knjižicu ramenom, prostrilit pogledom znatiželjnike, ali ništa ne pomaže. Rekla sam vam da je ta želja za spoznajom šta se događa u susi-dovu dvorištu jača od svega. I dok se vanka nečija primanja drže u najvećoj tajnosti, kod nas su svi upoznati sa svačijim do u detalje. To je valjda zato šta su uglavnom primanja niska. Mala lova, mala tajna. Jer, da je neko i ukrade, ne bi se puno okoristija. A čim je veća lova u pitanju, velike tajne su u điru. Mala lova mala tajna, velika lova - velika tajna. Tako je to. Mala lova - velika briga, velika lova - mala briga. Ali na drugom kontinentu očito vladaju druga pravila i s njima se već na početku triba suočit, tako da se bidna Brane, nakon šta se Amerikenjac izdera na nju, povukla ka da si je ispalija iz topa, ukočila se od straja. Govori: A jebate, još bi mi samo falilo neko sranje pa da ovdi zaglavim u prdekani -šaptala je. - Lipo si mi ovo smistila. - Bojala se Brane zatvora, jer smo baš nedavno čitale onu knjigu 7 000 dana u Sibiru. Doduše, ovo nije bija Sibir,

ali smo bile sigurne da i oni imaju neki svoj Sibir. Jer, Amerikanci i Rusi se prate u korak. Kad jedni pošalju raketu u svemir, pošalju i drugi, jedni naprave atomsku bombu, naprave i drugi, jedni imaju Čiju, drugi Kagebe, pa sigurno imaju i neki, Bože oslobodi, Sibir. Onaj me carinik sve ispita. Razumila san pet riči, ali sve šta sam odgovarala bilo je: - Jes, jes. - To san naučila od naših mišica na državnim natjecanjima. Šta godi ih pitaš, one kažu jes", i kad ih pitaš: Za šta se zalažete?", kažu: Za mir u svijetu i jednakost", a potom uskoče u prvi mercedes, nijednu nisam vidila u fići, BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE bez obzira na tu jednakost. To san naučila i od Zdene kom-pjuterašice: - Šta god me pita kompjuter, ja kažen jes". -1 kad je carinik pita: - Ko van je pakira kufere? - ja san spremno, ka iz topa, opalila: - Jes. - On me onako blido, iskosa pogleda i izdera se malo jače: - Kufere, ko van je pakira kufere? - Jes -dreknila san jače. - Ko vam je pakira kufere? - Mislin se, a šta je gluv, jebate. - Jeeeees! - izderala sam se tako da su me čuli u redu ostalih i posebnih naroda. A meni neugodno. Očito je tip bija gluv, lud ili mojih deset riči nisu bile dostatne za razgovor, jer je pozva neku ženu da prevodi. Bili su kurijožasti, za popizdit. Mislin se, eto, nisu bolji od naših susida, i oni oće sve znat, samo šta ne vire priko crte, nego direktno pitaju. Ti carinik bija je gori od moje svekrve. Tija je znat di iden, koliko ostajen, ko mi je pakira kufere. Šta njega briga ko mi je pakira kufere, jebo ga kufer! Razočarali su me odma na ulazu. Zabadaju više nos u čovikovu intimu od naših. Naši to rade bar diskretnije. Nikad te ne pitaju direktno o tvom životu, nego sve saznaju priko posrednika, tzv. radiomileva. Kufer Nakon šta su izmaltretirali mene, na red je došla Brane, koja je izbacila nogu i dekolte ka glavno oružje za sritni i sigurni prolaz. Razdrljila je košulju, pokazala sise i viknila: Jeeees! Carinik je viknija: - Nnnnoooouuu! - i posla nas živčano iz reda ostalih naroda, a mi njega, kad smo se izvukle, u onu stvar. Ajte u pizdu materinu, nekulturni! - kiptila je od bisa Brane. - I to mi je neka Evropa. A r i j a n a Č u I BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Nije ovo Evropa - pokušala san joj objasnit. A isti kuac - odgovorila je i nastavila pičit za onim kosookim fosforescentnim, koji nas je triba odvest do kufera. Hodale smo i pičile za tim sprinterom toliko dugo da mis-lin da su, s obzirom na udaljenost, tribali uvest autobuse koji bi ljude odvodili od aviona do kufera. I kad mi se već zaman-talo u glavi od fiksiranja fosforescentnog, za divno čudo, ugledale samo ekipu iz našeg aviona pokraj trake niz koju su klizili kuferi. Prilipile smo se tik uz njih i napustile kosookog sprintera koji je nastavija pičit svojim putem. Brane, vidi šta san pametna, jebate! Vidi kako te vođin po svitu. Dovela san te točno di triba - ponosno sam potapšala Branu. A vodiš me ti u pizdu materinu - nevoljko je uzvratila Brane u njezinu stilu. -Još najbolje da ne znaš di ti je kufer. A šta ti onda nisi našla put kad si pametna? Šta ću se mučit kad iman tebe. - Tipičan odgovor jedne

Dalmošice za koju vridi geslo: Kad god možeš, osloni se na tuđe snage." Kuferi su klizili jedan za drugim, a mi tupo, priko svita, buljile sve dok ga konačno nismo ugledale. Eno ga, eno ga - viknila sam ka da sam ugledala miljon dolara, a ne običnu staru kutijetinu. - Eno ga, vataj ga, Brane. A uvatiću ga, jebate, nije riba, neće iskliznit, šta se dereš. Mislila sam da pretjerujem, ali, na žalost, pokazalo se da je moje ushićenje bilo opravdano tek onda kad je i posljednja šansa nestala da se pojavi Branin kufer. Traka se vrtila. Nas dvi, koje smo ostale same samcate, tupo smo buljile u nju, ali, uglavnom, kuferu ni traga. O, jebem li ti kufer, da ti jebem kufer - derala se Brane. - I ti mi još govoriš da me vodiš po svitu, jebote svit! Lipo me vodiš, nema šta! Ne znaš ništa o mom kuferu, a kamoli o svitu. Ma šta je ovo meni tribalo, mogla san ostat doma, a ne se u ovoj vukojebini s tobom tramakavat! Brane, smiri se, naćemo ga, nismo toliko pegulane. Ne, nismo - odgovorila je - rekla san ti, bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće. Naćemo mi i kufer i sriću, vidićeš - tješila sam je, vukući je zajedno s preostalim kuferom prema izlazu. Kufer sam nekako vukla, ali nju jedva. Ne bi je Bog odvu-ka od izloga. Ka luda muva zunzara zaletavala se u jedan, pa drugi, okrićući se livo i desno. Gledajući prepune izloge zaboravila je na sve probleme, a oči su joj sjajile onim pomamnim sjajem koji zaiskri kod žena još samo u slučaju kad ugledaju zgodnog frajera. Dok sam je nastojala odvuć od tog svakojakog blaga Božjeg, ugledala sam Kamikazu kako maše iz gužve brzinom motora ili ventilatora. Nikad mu se nišan više obradovala, staje i shvatljivo, s obzirom da smo ga iščekivale ka slamku spasa za koju bi se mogle uvatit. A stvarno se život more pritvorit u najluđu sapunicu. Ko bi reka da ćemo se ja, Kamikaza i Brane srest u Njujorku. Da san taj scenarij gledala u sapunici, rekla bi da opet pizde i pretjeruju, ali život je, izgleda, pun mjehurića sapunice koji nestaju u zraku i ostavljaju mogućnost stvaranja novih, ka šta je bila ova naša. Ej, ej, evo nas, evo nas, jebate - vikala san probijajući se kroz masu svita dok me Brane utišavala, tako da smo, u biti, jedna drugu u tom svitu odgajale. Vikala san sve dok mu se ni šan približila na metar i pala u zagrljaj. Suzdržano me, brat ski, potapša po ramenu. Pružija ruku Brani i odveja nas da obavimo još neke formalnosti, papirologiju i pizdarije koje je tribalo proć u vezi Branina kufera. Sad je bilo lakše i nije nam triba prevodilac pošto je Kamikaza govorija engleski ka Džon Vejn. Brane je još malo pizdila: Kufer ovo, kufer ono, di ću Č u OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

bez kufera", ali ubrzo smo je utješili. Kamikaza joj je objasni-ja da je ovo drugi svit, fini, i da će sve učinit da ga nadu. Ma kua fini - ponovila je Brana - pusti ti fini, fini, ima i ovdi kriminalaca. U tim američkim filmovima svi se redovno poubijaju. - I tek šta je to izvalila, ugledale smo tipa kako trči sa ženskom torbicom ispod ruke, za njim ženu koja vrišti i tipa u uniformi. Ima, ima, itekako ima - ponovile smo i uputile se prema

motoru. Kamikaza je bija obučen u neki kožnjak: kožna jaketa, čizme sa zakovicama. Kosu je opitura u crno i opizdija plavi pra men po sredini, ka Čiroki Indijanac. Svi troje nabili smo se na motor s kojim nas je odveja do željezničke stanice, di nas je čeka neki njegov frend, opituran ka i on. Preuzeja je motor, a mi smo se ukrcali na vlak. Oko nas su svitla gorila ka za Božić i Novu godinu. Bila sam, moram priznat, impresionirana, ali i umorna. Osim toga, vlak je pičija for gas, pa san malo toga mogla fokusirat. Nije to bija vlak od prije trista godina, ka šta voze kod nas. Ovi je ima lipa avionska sjedala i vozija je ka avion. I dok si reka keks, našli smo se u mistu u kojem su sve kuće bile od drveta, ka u Snjeguljici i sedam patuljaka". Jedan malo jači vitar sve bi ih otpuva. Mi smo očito tvrdi narod, tvrđih glava, pa su nam i kuće građene od tvrđih materijala, ka šta su cigla, beton i blokete. Na stanici nas je dočeka zdepast čovik, rumena lica, kojeg je Kamikaza predstavija ka svog barbu. Mali čovik nas je ukrca u veliki auto, jedan od onih ogromnih, američkih, neukusnih ka ravana. U tom bogatom svitu, šta veće, to impresivnije. Veliki bazen, velika kuća, veliki auto. Amerikanci ne znaju napraviti ništa malo i ukusno. Ali bar je bija prostran, pa se nismo morale nabijat ka srdele na motoru. Tetak nam je putem objašnjava šta je šta, od čega san pola zaboravila, a pola me nije bilo briga. Čeznila san samo za velikom lipom posteljom i velikom lipom večerom, koju nam je uskoro pripremila zdepasta, okrugla žena, inače Kamikazina tetka. Dalje mi se ne da pričat, mada bi mogla tri knjige napisat o tome kako je izgledalo ovo ili ono, opisivat pejzaže, vrime, gradić u noći, slučajne prolaznike, gradsku rasvjetu, urbanistička rješenja, tetkinu vestu, ujakovu garažu, vrt, ali rekla sam vam da ne volim duge opise u romanima koje obično pri-skačem, a nerijetko, čitajući ih, zaspim, pa vas neću ni ja pilat. Jer, sve to more bit, a i ne mora. To more jednostavno bit moj subjektivni doživljaj objektivne stvarnosti. Ja vam mogu, na primjer, opisat predivan misec i zvižde šta su sjale, a da ste vi tamo bili, možda ih ne bi ni primijetili. Zato je možda ipak bolje da vam pošaljem slike, da to šta slikovitije doživite na svoj, a ne moj način. A ja ću vam samo reć da su nam domaćini nakon lipog dočeka i obilne večere pokazali našu sobu, u kojoj je veći krevet bija namijenjen meni i Kamikazi, a pomoćni Brani. Ovaj veći, bračni, malo me je bunija, s obzirom da ja i Kamikaza nismo nikad radili one stvari, ali valjda je reka da mu dolazi cura pa su ljudi pravilno postupili. Ko zna bi li me primili da su znali da sam neka sporedna uloga u njegovu životu. Čak sam se potajno nadala da me se i zaželija, da je tuđi razvratni svit djelova na njega, da su mu hormoni proradili. Da će pun emocija, čežnje i spermatozoida ljudski navalit na me. Ali nakon šta mi je okrenija guzicu, shvatila sam da, šta se tiče muških, ni na drugim kontinentima nije bolje. Svjetski problem broj 1 - dobar seks je ka dobar roman Oslanjajući se, dakle, na vlastita iskustva, iskustva prijateljica, a i svjetske statistike, došla san do zaključka da je situacija više nego alarmantna. Muški definitivno više pričaju Č u nego rade. Jer gledajte, zadnji statistički podaci pokazuju daje kod nas natalitet pao i da žene vode pet puta više ljubav od muškaraca. Pitanje je samo s kim one to vode ljubav ako je omjer jedan naprama pet u našu korist. Izgleda da su statističari registrirali samo službene veze, ne znajući da se žene, osim sa svojim muževima, povaljuju s tuđima tajno. I dok muški govore, žene, eto, rade. A da to nije samo naš, nego i svjetski problem broj 1,

pokazuje podatak da je 2001. vijagra ostvarila promet od 1,7 milijardi dolara i logično se nameće pitanje: Kome se onda ona stvar prirodno diže, odnosno radi na automatsku hidrauliku?" Međutim, muški više nisu zadovoljni ni vijagrom pomoću koje se brzo svršava, pa su izmislili neku levitru, pomoću koje stvar stoji trideset šest sati kruta i uspravna ko zastava. Ali po meni ni to nije rješenje, jer i zastava kojiput padne na pola koplja. Doduše, obično na neki dan žalosti, ali sudeći po tome koliko muške stvari padaju, nama ženama žalosni dani sve su učestaliji. Kažu da će zbog starenja stanovništva za dvadesetak godina 322 miljona muškaraca imat probleme s dizanjem. Očajno, očajno, za popizdit! Kažem vam, muška stvar je postala svjetski problem broj 1. Uz sve te medikamente, svaki peti Talijan još i produžuje onu stvar, a Britanci su za te plastične operacije prošle godine izdvojili 401 miljon funti. Ti isti Talijani govore da mrze pro-stakuše, odnosno žene koje beštimaju, ka, na primjer, ja, šta oće reć da uopće nišan njihov tip. A nije me ni briga, nisu ni oni moj. Dakle, ne vole kad kažeš ,,aj u pizdu materinu", ali vole grupni seks, odnosno da im ženu povaljuje neko drugi. U tome uživaju, samo da oni ne bi morali radit. Ko će to razu-mit. Nadalje, sve je više začeća diče in vitro, tako se ni u tom slučaju ne moraju aktivirat, a velika većina ekipe vodi ljubav priko Interneta ili, da oprostite, drkaju na časopise i porniće. BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE Svi ti pokazatelji govore da je stvar više nego alarmantna. A eto, kako vidite, ni moja osobna iskustva nisu ništa bolja. Da bi muški sve više pričali, a sve manje radili, govori i priča koju sam pročitala u Slomljenim srcima". Čovik piše: Ne znam, ali ja sam izgubljen, tija bi bit lovac, ali danas više nemam šta lovit, sve mi zviri same u mrižu padaju. To mi je nezanimljivo." Onda mu je moja konkurentica savjetnica stručno odgovorila: Ako vam se lovi, ajte u džunglu." A da danas fakat žene napadaju više od muških, govori i podatak da su nedavno četiri žene napale nekog Indijca, tile vodit ljubav s njim, a kad je on odbija, odrizale mu onu stvar. Istoga dana u Kijevu gradonačelnik je sam sebi odriza onu stvar jer je izgubija na izborima. Jebate, kad bi kod nas tako politički gubitnici sami sebi na izborima rizali onu stvar, ne bi nas ima ko jeb... u zdrav mozak. Ako uzmemo u obzir, dakle, da neki od njih ritko upotrebljavaju tu stvar, jedni vode ljubav priko Interneta, drugi drkaju na kalendare, ostatak su proglasili pederima, i tome još dodamo da sami sebe kastriraju, ne piše nam se dobro. Tribamo razmislit, stat na balun i donit neki zaključak, amandman, ugovor, statut za očuvanje one muške stvari ka vrste u odumiranju. Mi, malo razboritije žene, tribamo zaštitit muške od pre-agresivnih žena koje, dakle, noževima rješavaju probleme. Osudit, recimo, neke perverznjakinje ka onu Francuzicu Katarinu Mije, koja je šokirala svit svojim seksualnim perverzijama i koja kaže da je relativno slipa za muške manevre zavođenja, zato šta ne voli trošit vrime na blentave priče. Govori da uvik mašta kako dvadeset, trideset muškaraca sidi za stolom, dok se njezina uloga sastoji u tome da im svima ispod stola popuši. Uglavnom se zabavljala po grupnjacima na kojima su po njoj plazili muški i žene, i gurali di ko šta stigne. Meni to opet nije Č u normalno. To umara i nije zdravo. Zato triba nać neku miru. Udovoljit muškima i priuštit im taj toliko željeni uvod, upozorit žene da lipo saslušaju njihovu spiku i da se prave da prvi put u životu čuju, tipa onoga, kad muškarac govori kako imate lipe oči, dok gleda u sise, ili kad govori o svom teškom djetinjstvu i peticama u školi, kad govori da nikad nešto posebnije od vas nije sreo, da ste žena njegova života. Taj uvriježeni scenarij triba saslušat, diveći se njegovim komplimentima, pameti i originalnosti, ali istodobno tražit

svoje, tj. da sa riči priđe na djelo. Tako će bit vuk sit i koze na broju. On će ostvarit svoju ulogu lovca, a vi ćete bit zvir koja će mu past u mrižu. Dakle, da zaključim. Seks bi se triba odvijat po sljedećem receptu, ka roman: kratki uvod, tj. priča, dugi sadržaj, tj. seks i uzbudljiv završetak, tj. orgazam. A onda kratak komentar o djelu, tj. priča nakon seksa. Zbog svih tih zaključaka do kojih sam došla dugim i temeljitim znanstvenim istraživanjem, nišan tila bit napadna i pustila sam Kamikazu na miru, praveći se da spavam, dok mi se po glavi mota čili ovaj film. Nišan ga tila forsirat, pa kad mu dođe, dođe. Tražila san još trista opravdanja, ali nijedno se nije pokazalo valjano. U jednu ruku, mislila san, možda sa mnom nešto nije u redu. U drugu ruku, možda je samo nježan i vodi računa o meni, oće da se odmorim nakon napornog puta. U treću ruku, malo san se rastužila, a u četvrtu san zaspala. Razuzdana teta Taj seks je očito vrlo bitna stvar kad se o njemu toliko govori. I dok se muškarci hvale svojim seksualnim podvizima, ističući više kvantitet nego kvalitet, žene su tu pravi analitičari. BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE Muškarcima je, dakle, važan broj, a ženama kvaliteta. Muškarci o svojim seksualnim podvizima pričaju javno, a žene tajno. Oni se povjeravaju većem broju ljudi, želeći da se o njihovim seksualnim podvizima čuje nadaleko, dok se žene povjeravaju odabranim i žele da se o tome šuti. A poznato je da onaj ko puno priča malo radi, a nije loša ni ona: Ne boj se pasa koji laje." Očito sam brzo stekla povjerenje Kamikazine tete, jer me redovno izvještavala o svojim seksualnim podvizima. Muškarci čije su žene prijateljice moraju bit svjesni da je njihova seksualna moć izanalizirana do u tančine. Zato se često događa da najbolje prijateljice zamine ili jedna drugoj preotmu muževe. Pa ako ne želite da do toga dođe, a muž vas zadovoljava, nemojte ga previše hvalit, jer bi ga možda neki klub ugroženih žena odlučija pridobit u ekipu, da tamo zabija go-love. To jutro pojavila se, na vrhu stepenica, Kamikazina tetka s novim pikanterijama, držeći u ruci crvene mudante. - Ovo su mudante mog Tomislaf, imaju rupicu, pokletaj -tumačila mi je, probijajući prst kroz rupicu i vijoreći njima ka zastavom. - To tako dobra prirodna fentilacija. Ova rupica je od Tomislaf prdca, a ofa druga od strast govorila je teta iskrivljenim hrvatskim. - On gurao šest puta noćas kroz te rupice. To tako uzbudljivo bilo! Šest puta mi fotili ljubav! Moj Tomislaf ko pivac. Ha, ha! - cerekala se sritno, iskrivljenim smiješkom. - A koliko ti puta fodila Ijupaf? Najprije sam se čudila kako me to uopće može pitat, ali uskoro sam svatila tu američku ležernost i otvorenost. Mislim, dobro da je mojih godina pa da me to pita, ili da mi je neka frendica, ali tetka, jebate, njegova tetka oda po kući s crvenim mudantama svoga muža, koje uz to imaju rupe za ventilaciju, A r i J a n c Č u I trubeći o svojim seksualnim podvizima. Za popizdit! Te rupe na mudantama podsjetile su me na jedan događaj kad nas je baba posjetila za vrime praznika. Kako je došla sa sela, di se moralo puno radit, nastavila je istim tempom glancat, prat i peglat kod nas. A kad je prilikom peglanja otkrila da sve očeve mudante, na mistu di je inače prirodno ulogorovana muška zvir, imaju rupu, zašila ih je. Tražeći rupu, stari je onako mamuran za vrime noćnog pišanja bija uvjeren da ga je izvadija i, naravno, promašija školjku. Tome se nije za čudit kad su oni u pitanju, šta sam već prije i napomenila. Tribalo je vidit lice mog starog kad je ujutro ponovo iša na redovno pišanje i tražija kud bi moga izvadit alat. Drugo jutro ponovija se isti scenarij, treće također. Sve je mudante isprimiša tražeći ispravne, a kad nije naša, izdera se, naravno, na mater.

Magdalena, kako ću ja pisat, jebate?! Pa ka i dosad, moj Stipe, na onu stvar - odgovorila je mater. Znan i ja da ću na onu stvar, neću na uši, jebate, ali kako ću ga izvadit? Aj Stipe, ne zajebaji, bar ga ti znaš vadit. Vadi ga ka i dosad, ne triba bolje. Aj ne deri se iz kužine, nego dođi pa mi ga izvadi ti, kad si pametna. Ma ne mogu sad, Stipe, iman pune ruke posla. Dođi, kad ti govorin - inzistira je otac, i kad je napokon mater stigla, ugledala je isprid starog hrpu mudanata. Koji si mi kurac ovo sve zašila, jesi popizdila? I onda je materi sinilo da baba, bidna, nije vidila suvremene mudante s otvorom, pa ju je pozvala, dok se ostatak ukućana oko tog nemilog događaja okupija sam. Ali to je bila druga vrsta otvorenosti. Okupljanje oko rupe na očevim muBOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE dantama i okupljanje oko rupa na tetkovim crvenim mudantama bilo je nešto potpuno drugo. Inače, tetka me kontinuirano nastavljala tlačit iz dana u dan, zanimajući se za moj jadni seksualni život, sve dok mi jednog dana nije dopizdilo, pa san joj sve skresala u znatiželjnu facu. Gospođo tetka, kako stvari stoje, vaš nećak je impoten tan. Aaaaaa - viknila je tetka uzvikom šokantnog iznenađenja - impotentan, aaaaaa! Onda on nije od Tomislaf familija, tamo su svi jebosofni - očajno je konstatirala. Od tog dana gledala me sa sažaljenjem, ali me bar pustila na miru. Svi su tamo puni nekog dušebrižništva u kojem svak svakom pokušava pomoć, znajući u startu da je pomoć nemoguća. Obožavaju ljude-slučajeve, kakav sam, eto, ni kriva ni dužna, postala i sama. Sve na kraju moraš platit Brana se u međuvremenu zabavljala telefonirajući, misleći da se neće vidit na ispisu s kim je i koliko dugo blebetala. Kad sam vidila da Brana ubija nostalgiju zovući svoje, odlučila sam i ja nahranit dušu. Zaželila sam se materina zabrinuta glasa, savjeta za preživljavanje i očeve dreke. Ali, kad je na kraju sti-ga račun, i to s podcrtanim ispisom ko je koga i kad zva, Brane je pala po podu od šoka, a ni ja nisam bila daleko. Posli smo mislile, pa šta da smo zvale, jebate, oni su bogatiji od nas, mogu bar platit telefonski račun. Ali ke! Tamo tek svaki dolar tri puta priko ruke pribace prije nego ga u nešto ulože. Kapitalizam je to. Ne kažu uzalud: Nema toga šta siromah ne može dat, a bogataš primit." Oni bi gov... da mi ne izleti, uzeli. Č u OLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

Prodaju staru robetinu, namještaj, olupine. Iznesu ih isprid kuće, onda susidi kupuju tu starudiju. I dok im istodobno po pet novih auta leži u garaži, skaču do neba od sriče, ka da su dobili na lotu, kad kupe koju jeftinu staru

karampanu. Samo da je na sniženju. A to ti i kod nas dolazi. Znan jednog našeg svjetski poznatog pjevača iz bivše Juge, koji ima pet, šest kuća na svim stranama, a ženu i dicu šalje s jednog kraja na drugi autobusom, da ne bi potrošija za avion. Nema to, svaki se dolar gleda. I kako čovik postaje bogatiji, postaje i škrtiji. Vidin ja, nema druge, nego, Goge, uzdaj se u se i u svoje kljuse. Dobro je rekla jedna filmska diva: Na kraju krajeva, sve na neki način moraš platit, pola života mi je, na žalost, prošlo dok sam to zaključila." Goge be j bisiterica Bija je to unutrašnji poziv da krenem u ofanzivu, traženje posla. Slušaj, Brane, ne možemo se više samo zajebavat i izležavat, moramo nešto poduzet, ja iden tražit posa - obavi jestila sam je. A ne bi ja još, jebate, radila - pobunila se Brane. A jebate, moraćeš, ili zovi onog svog unproforca, pa nek te on hrani. Vidiš da ni ovdi nije neka bajka, mila majka, oću nešto radit, kupit koju štracu, imat svoj dolarčić da znan zašto san došla - pokušala sam joj objasnit. A je, imaš ti pravo - odgovorila je začuđena Brane. Javiću seja onom mom unproforcu, pa ću vidit šta ću. Možda ću i ja morat radit - to je rekla ka da je posa najzadnja i najcrnja opcija koja joj se more dogodit. Između tečaja engleskoga i posla, izabrala san ovo drugo, pošto znate da mi knjiga nije jača strana. A osim toga, tu više nema pomoći, šta sam iz njih naučila, naučila sam, odsad mi je učiteljica život. Nišan došla u Ameriku plaćat, već zarađi-vat. Pa i naši gastarbajteri su postali lovaši, a da knjige nisu vidili. Mada sad tek vidim da im nije bilo baš lako. Govori meni jedan: E, u današnja vrimena lakše je stvarat umjetnost nego lovu, dušo moja. Prvo sam se zaposlila ka bejbisiterica. I nakon šta su mi bebini roditelji napunili glavu objasnivši mi uputstva za upotrebu tehničkih pomagala, raspored bebinih obroka, raspored pišanja i kakanja, šetnjica i spavanja, rutavanja, ostavili su me samu s njom u plavo opituranoj kućici iz bajke, iz koje sam svaki čas čekala da iskoče patuljci. Dok je beba gugutala, ja sam, naravno, malo njuškala po kući. To je dio našeg običaja. I ja volim zabost malo nos u tuđe stvari, po tuđem stanu, i u tuđoj državi. To je normalno. Dio je našeg folklora. Zadivljeno sam gledala i isprobavala šminke, parfeme, kreme, kremice, cipele, majice, nakit, a onda je beba dreknila. Ajme, skočila san ka oparena, a šminka koja mi se našla u ruci, tresnila je o pod. Jednom rukom sam brisala pod, a drugom ljuljala neutješno dite. - Guci, guci, buci, buci tepala sam joj, ali ona se derala sve jače i jače. - A jebate, koji ti je kurac! - dreknila san iznervirana. Mislila sam da su ove američke bebe finije, a one još drčnije od naših. Nije pomogla dudica, čaj, mliko, ni ljuljanje, pa sam mislila, ako nije problem ulaza, mora bit problem izlaza, trećega nema. Da vidimo jesi nam se usjala -tepala sam bebi, a kad sam je skinila, glupo sam dreknila: -Aaaa, ti imaš pišu! - Totalno san se debilno ponila, ka da nikad nišan vidila mušku stvar. Čilo sam vrime mislila da iman posla sa ženskicom. Taman san tila reć kako su i žene zajebane, e u kad vidi sad... muško. Mogla san i mislit. Zajebaju i traže svoje čim se rode. Kad me prosa prvi šok, prisvukla san ga i stavila leć, i čim je zatvorija oči, sritno na prstima sam odšetala, kad Aaaaaa", izdera se opet. I tako u više navrata. Ja se maknen, on se počne derat, ja se vratim, šuškajući mu blentavim šuškalicama, u koje na momenat fascinirano blene, umukne i zatvori oči. Ja se maknem, on se prodere, i sve tako dok nišan totalno popizdila. Tako da me Džudi, kad se uveče vratila, našla kako ga na rukama cunjam, njunjam, čila

izmoždena, ka da san trčala maraton. -Ju nou - počela je Džudi - tribala si ga samo stavit potrbuške i on bi spava. - A mislin se, lipo, sad mi je rekla. Šta ja znan triba li te muške okrenit s onom stvari gori ili doli da bi bili mirni. Uvik nešto izvoljevaju. Uglavnom, nije to bilo za mene. - Fala lipa zahvalila sam se svima i odlučila nać nešto manje napornije za živce. BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE nije mi predlaga. I dok sam tako razmišljala, skočila sam i lipo mu odvalila jedan filmski. On je sta ka ukopan. Ne znam, ali s njim ka da nešto nije bilo u redu. Čili je bija ukočen i pri-strašen, ka da ga vodiš na stratište. Ali, malo-pomalo, nekako se opustija, stvar se digla i nekako mlitavo ušla tamo di je tribala. Kako je bilo, bilo bi bolje da nije. Mislin se, a Goge, Goge, bolje se rodit bez one stvari nego bez sriće. Sutradan, kad se tetka pojavila s crvenim mudantama na vrhu stepenica, rekla sam samo: - Jessss! - Tetka je bacila uvis mudante i viknila od sveg srca: -Jessss! - I mada žene prepričaju do u tančine o veličini, debljini i posebnim znakovima seksualnih organa svojih partnera, moram priznat da trenutačno nisam bila sklona opisivat joj mlitave detalje njezina nećaka. Ne bi bilo dobro da je ubuduće, umisto na Robin Huda ili udava, asocira na krepanu guštericu.

Kako, tako, ušlo je! Ali ipak sam dobila svojih prvih četrdeset dolara koje san gledala puna fascinacije. Mislin, stvarno san ih zaslužila, ali nikad više. Taj posa definitivno nije bija za mene. Nišan ja za dicu. Još ne. Jedva sama sa sobom izlazim na kraj. Zasad mi je dosta mene, Brane i Kamikaze, koji je i tu večer po običaju lega do mene. Ja san se vrpoljila pa se provrpoljija i on ka da je osjetija da nije u redu sve skupa, i da bi ipak triba nešto poduzet s obzirom da me dovuka priko oceana bez nekog plana. Brane je već zahrkala kad mi je pribacija ruku priko ramena i bratski mi počeja mrsit kosu. Mislin se, a možda je neki zadrti katolik, i to mi je na kraju padalo na pamet, pa ne želi ništa prije vinčanja. Ali opet, nisam sigurna, ništa slično Goge u grčkom restoranu Sljedeće moje radno misto bilo je u restoranu. S obzirom na iskustvo bejbisiterice, taj posa činija mi se bajka, mila majka. Mislila sam, eto, konačno me tić posra i srića se nasmiješila. Ali, je li sve bilo tako? Zgodna, baš zgodna, lipo, lipo, može, može. Ti raditi u moja kuzina - pizdija je gazda, Grk Džoni Varviciotus, dok je buljija u moje obline, a ja sam se, fala Bogu, utegla da sam bila gotovo pred izdisajem radi prvog umjetničkog dojma koji je očito upalija. Pa čekajte, bolje bi bilo da sam ružna i robusna, više bi mogla potegnit - rekla sam nakon šta me primija. - Jača kobi la more više tereta ponit. A r i j a n a t u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

la, a radno vrata

A, ne, ne, ja tek onda jaka misto. Mislin im se sama ne

u svom restoranu mora prvo imat kobila - odgovorija je i pokaza se, a jadne li su ružne ženske. otvaraju. Zato nije ni čudo šta

lipa kobi mi novo Nijedna svi ulažu

u lipotu, a ne u mozak. I na ovom se primjeru pokazalo da se lipotom može više postić nego sposobnostima. U grčkom res toranu, u kojem su se, osim pića, nudili i grčki specijaliteti ka šta su suflaki i giro, dočekala me iskusna konobarica koja je imala gard neke šefice bordela. I kako gazda nije presta buljit u moje sise i oblijetat oko moje guzice, ova je osjetila konku renciju, pa me samo strijeljala svojim ignorantskim pogledom. Pošto san govorila engleski ka Indijanac hrvatski, objasnili su mi da ne mogu radit s gostima, nego isključivo u kužini. Nisam bila baš najsritnija titulom mala od kužine", ali mis lila sam: Goge, nisi u poziciji da biraš, slušaj i ne pizdi." Danima sam se pekla pokraj peći za pečenje pića i sličnih pizdarija, slagala posuđe u mašinu, čistila pijate, rizala salatu, slagala tisto za piće u pladnjeve i pravila mit bolove, kuglice od mesa". Nikad se toliko nisam naradila. Mislila sam: Jebem ti ovaj svit u kojem moraš radit ka stoka za pošteno priživit. Sta fali našima šta side lipo po čile dane u kafićima i zajebaju se? Nisu gladni ni žedni. A Goge, neš ti dugo ovo trpit", rekla sam samoj sebi i taman šta sam izgovorila, osjetila sam kako se neko prilipija uz mene i rukom pomamno zgrabija čilu fetu moje nevelike guzice. Bija je to gazda. Instinktivno sam se okrenila i zalipila mu u lice čilu balotu mljevenog mesa. Aj u pizdu materinu, stari drkadžijo! - izderala sam se. Malaka - odgovorija je pljujući i vadeći prstima iz očiju komade mesa - malaka. - Malaka je na grčkom neka beštimja, ampar našoj pizdi materini. Odma je prominija onu svoju naklonost prema meni i naredija mi da smanjim sve kuglice od mesa koje su već bile poredane u nenormalno velikoj tepsiji. Kad sam ih smanjila, naredija je da ih povećam, a onda sam ga sočno poslala u kurac. To je ipak bila viša instanca beštim-je od pizde materine. Mada obje te stvari imaju glupu konotaciju, jer se za glupana kaže: Glup si ka kuac", a za budalu: Ti si pička od čovika", po čemu možemo zaključit da one stvari nemaju mozga. Znaš šta, stari drkadžijo, odsiću ti jaja, stavit na konop, pa ću po njima uvik znat pravu miru po kojoj ću pravit te tvoje balote od mesa. - Srića da me pola nije razumija, ali je isto prije nego šta je onu stvar namistija u gaćama, procidija: Malaka, malaka! Evo ti još jednog primjera koji pokazuje da svugdi ima drkadžija. Drkadžija je bija i muž one konobarice, takozvane šefice bordela, Meri En, s kojom sam se pomalo zbližila, razgovarajući, naravno, o muškima, i u čijim sam očima nakon poteza sa šefom porasla. Nisam baš dobro parlala engleski, ali kad dvi žene počnu tračat, progovorit će pa makar na guzicu. A kad su u pitanju muškarci, ne postoji jezik ni barijera koja bi ih spriječila da se izjadaju jedna drugoj oko tog svjetskog pitanja. Ispričala mi je sve o svom nesritnom braku, pokazivala slike troje dičice kojima san se divila ka nečem nestvarnom, jer majčino srce najviše možeš pridobit ako se diviš njezinoj dići. I dok sam ja tepala dječjim Uscima, koja su se krezubim facama smiješila sa sličica, ona je pričala o njima, gazdi, teškom životu, odbjeglom muža Grku, koji je očito vrime provodija ganjajući crnokose egzotične lipotice po domovini, dok je žena u obećanoj zemlji crnčila za čilu obitelj. Tako sam i na tom primjeru zaključila da ženama na drugim kontinentima nije ništa bolje i da se ta bolest, zvana muški egoizam, raširila ka virus po čilome svitu. A r i j a n a Č BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Otkad mu nišan dala guzice ni piće, Grk je posta nemilosrdniji prema meni, mada ni s drugima nije bija ništa bolji. Nije nam da da sidimo, morali smo izmislit posa i kad ga nije bilo. Ja sam čak pripiturala čili restoran, a kad mi je dopizdilo, organizirala sam ekipu i osmislila kako zajebat Grka i odmorit noge. To nama nije teško. U nas je ta vještina, zvana zajeb, bila razrađena do u detalje i vrimenom postala kod većine glavna djelatnost za preživljavanje. Osim Meri En, s nama je radila i Šeron, konobarica, raspuštenica s četvero diče o kojima se, ka fol, brinija njezin novi dečko. Uostalom, rekla sam vam da mi se čini da frajera danas prije nađu raspuštenice s dicom nego cure. Možda zato šta se muškima više ne da pravit ni vlastitu dicu. Semi je bija Sirijac koji je uz konobarenje u našem restoranu, za pošteno priživit, noću radija na drugom poslu. I kako vidite, to je bila jedna umorna ekipa koju je život pomalo iscr-pljiva i koja je očito vapila za odmorom, pa sam im odlučila pomoć, iznoseći im teoriju o štetnosti prekomjernog rada i umaranja, odnosno predloživši im da radimo u smjenama te tako zajebemo šefa. Plan je bija da po ure u krug, lupajući vratima, idemo Semi i ja, dok su se za to vrime ove dvi lipo mogle odmarat. Nakon po ure one su tribale ponovit isto, dok smo se mi mogli odmarat. Tim se postiza umjetnički dojam neke stalne prezaposlenosti, frke i strke. Nakon šta sam im, dakle, na taj način olakšala boravak na radnom mjestu, pokušala sam za sebe izborit viši položaj, odnosno priskrbit titulu konobarice, koja je tada za mene bila ravna rangu saborske zastupnice, jer san primijetila da Meri En i Šeron, ka konobarice, puno više zarađuju. Gosti su im lipo ostavljali tzv. tips pa san se i ja tila omastit. Ali nisu mi dali. I eto nas kod onog poznatog - čim je konkurencija u pitanju, prijateljstvo lagano pada u vodu. Rekli su mi da s gostima triba pričat, a ne im samo bacit jelo ka pasu. - O. K., nou frks -složila sam se. Kad smo kod priče, tu mi nema ravne, mogu lajat dva dana bez prestanka, složila sam se. Ali bez obzira na moje inzistiranje i dobru volju, nisu udovoljavale mojim zahtjevima sve dok jednog dana nije nastala teška gužvetina, pa su na to bili prisiljeni. I kako ćeš ti onda bit emancipiran kad je ovaj pišljivi život koncipiran tako da te uvik neko iskorištava. I šta to prije svatiš, lakše ćeš kroz njega kročit. Uzdaj se u se i u svoje kljuse, i kreni u napad. I da si me vidija usrid te gužve, dok su oko mene svi zujali ka muve! Zastala sam za jednim stolom pa opizdila spiku po ure, za drugim po ure, trećim, četvrtim. Napričala se baš slatko. Mislin se, ako onaj moj šef vidi koliko san ljubazna, pustit će me da i dalje konobarim. Bolje to nego prat, brisat, slagat, dodavat jebeno posuđe, misit tisto i mit bolove. Kad je najveća gužva, ti najviše pričaš - izdera se gazda na kraju dana. I to mi je neko fala. Osim toga, rekli ste da sa gostima triba pričat, a ne im bacit ka pasu - opravdavala sam se. Ti sve bukvalno shvaćaš - dera se i dalje, ali me nije sprečava da kojiput uletim ka konobarica kad je bila baš frka. Drugi puta se izdera dok sam rizala sendvič. Šta to radiš? - pita me. Rekli su meltid, pa rižem. O, malaka, malaka! - izdera se opet. - To znači stoplit, a ne rizat, malaka, malaka! O. K., O. K., no frks - odgovorila san i itnila sendvič u peć. - Gužva, gužva, sori, malo san spižđena. Gužva je tebi u glavi, malaka! - odbrusija mi je Grk. Mislim, sve sam razumila, da gost oće sendvič sa sirom, šun kom, krastavcima, ali meltid. To me spizdilo, a nišan tila dat

A r i i a n o BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

do znanja da neman pojma šta je to, jer ko je još vidija da konobarica ne razumi šta gost oće? A ti Grci su ka i naši Hercegovci, svi za jednog, jedan za sve. Kad je frka, radi čila obitelj, mater, sin, ćer, rođaci, maštajući da će se jednog dana vratit u domovinu, izgradit veliku kuću u koju će utirat novi mercedes. A to se, u pravilu, nikad ne dogodi. Dođu dica, unuci koji neće natrag u domovinu i koju pripoznaju uglavnom samo sa slika. Gazda Grk bija je zadnji put u Grčkoj prije dvadeset godina. Kad san odlazila reka je: Goge, ju sejv jor lajf. No, prije nego san skupila prnje, napravila san još nekoliko pizdarija. Između ostalog, gošće su našle dlaku u sendviču, ali, srićom, crne boje, pa san se ja, ka sritna plavuša, izvukla. Rekla sam vam da ta boja donosi sriću. Jedan zaljubljeni par naša je u miješanoj pici muvu, i nakon šta je žena počela vriš-tat, ja san se stala ispričavat. Ajme, skužajte, nišan tila, mislila san da je neka posebna vrsta američke egzotične masline, ne znan kako je uletila, koji mi je kua bija. Ali kažen, gosti su se već pomalo navikli na tu moju smotanost i spontanost, pa im je taj moj stil čak postaja i simpatičan, sve dok jednog dana nije u restoran ušeta otac s dvoje diče i naručija piće, šta se zove sprajt. Inače, mi smo imali aparat koji se zva top, šta ja tad još nišan znala i u kojem su se nalazila sva točena pića, a ta ista pića imali smo i flaširana. Ali zajeb je bija šta san ja mislila da se čili aparat zove sprajt, a ne top. To me asociralo na sprej koji štrca i staje u mom pre-vodu tribalo značit sprajt. Meni je to bija isti kuac. I kad me čova pita: - Aj vont van sprajt - ja sam ga uljudno pitala: -Sprajt ili u bočici? Sprajt - ponovija je. Razumin ja vas, andrstend - odgovorila san. - Ali u boči ci ili sprajt? Sprajt - ponovija je vidno iznerviran čova. O. K., bočicu ili sprajt? - bila sam uporna. Koka kola - ispalija je nervozno. O. K., O. K., ali bočica ili sprajt? - nastojala sam bit ljubaznija nego ikad. Piva - izdera se jače. Jes, jes, ali limenka ili sprajt? Nakon toga se demonstrativno diga vukući za sobom ono dvoje diče koja su vikala: Dedi, dedi, vi vont sprajt! Jebo vas dedi i sprajt", pinila sam u sebi. Jebo vas glupi dedi kad ne zna šta oće." Grk se crvenija od bisa derući se na mene, a ja na njega još jačom kontrom. Ajde u pizdu materinu ti i tvoji gosti, i glupi ti restoran! - vikala sam. - Ne dan da se niko na mene dere, osim oca, jel kjaro? Šta san ja kriva šta oni ne znaju šta oće, jebo ih glupe, i šta im sve smeta, muva, kosa, dlaka. Dosta mije, kupin prnje i odlazin - ispalila sam na rubu suza čilu tiradu i živčano se uputila prema vratima. Vidjevši da je vrag odnija šalu, Grk je malo omekša, a i gosti su se, naviknuti na moj osebujan stil,

sažalili nad mojom sudbinom, nagovarajući me i smirujući obostranu vatru, pa san se pridomislila. Lako ti je mene obrlatit, rekla sam vam. Nišan baš neki čvrsti karakter. Dosta je bilo da mi jedan gost ponudi naše domaće vino i već san se raznježila. Velika je srića u stranoj državi vidit nešto domaće, pa makar i običnu bočicu vina. Mada, moran priznat, puno svita nikad za nas nije ni čulo. Jedan crnjo, naslonjen na šank, pita me je kad ću se vratit u Poljsku. Ja sam iz Hrvatske - odgovorila sam. A on meni: Arija1 Č u BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

Sejm tings - šta bi značilo, ista stvar. A seljačino, da seljačino neobrazovana - rekla sam mu na našem. Ej, Polis - nastavija je - aj von van brgr. - To je tribalo značit: Ja bi jedan hamburger. Suzdržavala san se da opet ne napravin skandal i pošaljen ga u niku stvar, ali zato san mu stavila muvu u jebeni hamburger da zapamti di je Hrvatska. Brana u prdekani Brana se i dalje izležavala kod kuće, dok sam ja donosila kakve-takve novce. Ali sad smo barem mogle slobodno krenit u ofenzivu osvajanja dućana i američke robe, oči su nam bile pune, a novčanici poluprazni, tile smo puno, mogle malo, a odlučit se nije bilo lako. Nakon pustih mjerenja, odmjeravanja, probavanja, pritumbavanja, nije bilo komada robe za koji nam se, nakon šta smo ga đonile kući, nije činilo da ga ne triba vratit i izabrat drugi. Onaj drugi koji nismo imale uvik nam se činija lipši, a poznato je iz povijesti da je susidova trava uvik zelenija. Tako da smo svako jutro najranije pičile biciklima do dućana, kako bi zaminile robu ili postole, koje su redovno bile premale ili prevelike. Ni muskulfiber nas u tome nije moga spriječit. Za novi komad robe bile smo spremne radit i puno teže stvari od tog eksajzinga biciklima. Dobro je šta tamo stvari i nakon misec dana moš vratit i zaminit za nove, tako da smo iskoristile i tu pogodnost. Lipo bi ih iznosile i, kad bi nam dopizdile, ćejnđale za druge. Aj vont ćejnđ maj šuz. Aj vont nambr half past seven rekla sam jednoj prodavačici, a ona me pogledala u čudu. Half past seven? - ponovila je prodavačica u čudu. E, šta me gledaš, jebate - odgovorila sam začuđenoj ženi. - Half past seven. - A nije ni čudo šta se nije snašla pošto se takvo računanje odnosi samo na sate, ali ne i na postole. Kod nas je sedam i po uvik sedan i po, bez obzira na šta se to od nosilo, sedam i po sati, sedam i po kila, sedam i po tjedana, sedam i po tona, sedam i po koraka, sedam i po dana, ali pošto je to zajeban jezik i kompliciran narod, kod njih očito nije vridija isti princip računanja. Znači da ni matematika nije svugdi ista. Dva i dva nisu na svakom kontinentu četiri. To mi je, moram priznat, bilo novo iznenađujuće otkriće. Znala sam čim sam kročila na njihovo tlo da ću pronać nešto drastično

drukčije nego kod nas. Znači, trava je bila ista, ali matematika očito nije. Brani su bile malo veće oči od mogućnosti pa se odlučila snać na svoj način. Dok smo bile razdvojene, kako bi svaka mogla lakše zadovoljit vlastite potribe i udovoljit vlastitim željama, draga Brane je natrpala pune džepove raznorazne šminke i završila u prdekanu, ilitiga zatvoru. Nakon šta se dulje vrime nije pojavljivala na dogovorenom mistu sastanka, otišla sam doma i saznala za taj nezgodni podatak. Tvoja prijateljica je kradljivica. Došla je ovdi da sramotit nas. Mi smo poštena obitelj. Sad ćemo je izvuć, a sutra više ne želimo "da bude s nama pod istim krovom. Ne želimo je više vidit. Kradljivica, ko bi reka - ispalija je tetak i odveja nas u poli ciju da skupimo nesritnicu Brankicu. U duši sam znala, osjeća la, da nije kradljivica, znala sam da nije tila učinit ništa loše, ali nije bilo smisla objašnjavat im da je ona samo jebeno žensko. Oni ionako ne bi mogli shvatit da su naše žene za komad robe i dobru kozmetiku spremne učinit sve. Oni ne bi mogli razumit tu njihovu strast za paradiranjem u najnovijim modnim štracama. Oni ne mogu razumit kako našim ženama o modi ugled Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

ovisi, oni ne znaju da je moda znanost koju većina naših žena proučava, i kad bi se dijelila Nobelova nagrada u toj kategoriji, mi bi bile vodeće u svitu. Oni ne znaju da je odjeća mamac za slipe muškarce, oni ne znaju da o tome ovisi budućnost žene, oni ne znaju da šta više uložiš u modu, dobijaš bogatijeg ženika, oni ne znaju da su kod nas svi koji se bave modom novi uglednici dignuti na pijedestal najgenijalnijih inovatora, oni ne znaju da kod nas rastu najlipše žene na svitu koje su spremne za izgled život dat i u zatvoru trunit, jer naše ženske moraju lipo i u zatvoru izgledat. I tamo im triba šminka, jer u slučaju da umru, moraju bit lipi leševi. Sve oni to nisu mogli shvatit, zato im nije bilo potribno ni objašnjavat. Jer kod njih svit oda obučen s puno neukusa i nikad im se ne slaže boja torbe s bojom postola, bojom šminke, gumice ili špange na glavi. Tamo lipu ženu moš vidit samo na filmu, dok ulicama šeta-ju neki debeli ljudi koji jedva prolaze kroz dupla vrata. Nedavno san gledala na televiziji kako su jednog takvog tristoki-laša dizalicom vadili iz stana priko balkona, jerbo nije moga proć kroz vrata. Dobro je govorila moja mater: Blitvicu triba ist, blitvicu, a ne fast fud." Ne znan kako bi van to opisala. Na filmu je sve to drukčije. More se plavi, zgodne žene u Bejvoču s umjetnim sisama skaču na sve strane, a ovo šta san ja ovdi zatekla daleko je od te lipote. Zgodne žene baš i nisu preplavile, a umisto tirkizne boje mora, kupanje u sivoj oceanskoj vodi bilo je dopušteno svaka dva dana, zbog zagađenja. Mislin se, jebem ti to kupanje, kako se to voda more zagadit i odgadit u dva dana? U našem moru moš se kupat kad oćeš. Ali, skužili su to i stranci pa navalili na naše more. Mi smo sad ,,in" i boravak kod nas je stvar prestiža. Donedavno smo bili štrace, a sad smo face. Svi bogatuni sjatili se na Jadran. A ja se uvik zaiebem. Sad kad ciH. svit otkriva nas, ia otkrivain Ameriku, Jebena Brane čekala je pokajnički, šćućurena u nekom kan-tuniću s onim bezazlenim pogledom koji samo šta nije reka: ,,A eto, puno toga mi se sviđa, tila bi sve imat, a neman love." Uostalom, neš ti, šta je nekoliko jebenih šminki u odnosu na američki kapital! Šta je svit bogatiji, to je škrtiji,

nezasitniji i nesritniji. Na kraju krajeva, mogli su joj šminku i poklonit, ka suvenir, u ime dobrih međunarodnih odnosa. To bi im više vridilo nego da su primili našeg predsjednika u audijenciju, jer bi Brana zbog te šminke bila toliko sritna da bi joj se čili zapadni svit činija bajkovit, a pošto je lajavo žensko, o tome bi rastrubila nadaleko i naširoko, nahvalila ih svima i svakome, i tako stvorila plodno tlo za međunarodnu suradnju. Tamo su je još slikali sa svih strana i tako napravili od nje američku zvi-zdu, koja će zauvik bit pohranjena u policijskom dosjeu. A eto, valja se rodit sritan. Umisto da je zasjala i zablistala u Holi-vudu, ona zablistala u prdekani. Sutradan smo morale do gospodina suca. Do tada san američke sudnice gledala samo u filmovima i serijama. U svakom njihovu filmu radnja se događa u sudnici. Umisto da smo os-vanile u američkom filmu, osvanile smo u američkoj sudnici. Čekale smo red okružene sitnim kriminalcima, ukočene i prestravljene ka da smo poubijale pola grada, ali pošto Brana nije bila baš toliko poznata, respektabilna zvizda bogate biografije, uz sitnu jamčevinu uskoro su je pustili. Sucu se, na sriću, očito nije dalo zajebavat s nama zbog šminke. Pametan čovik. Pravi muškarac. Shvaća on tu našu strast. Na sudu je, dakle, prošla lišo, ali doma nije. Nakon očitane bukvice, objašnjenja i sažaljenja, bila je prisiljena potražit svog unproforca, spaki-rat kufer, koji je u međuvremenu stiga, i uputit se na drugi kraj države. I koliko god je ona taj odlazak iz nekog meni razloga prolongirala, ipak je za njega, eto, došlo A r i i a n a Ču BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ SRIĆE

vrime. Mislim da se malo plašila nepoznatog. Da je tu svoju nesamostalnost nosila sa sobom, da sam joj ja bila oslonac i zamjena za roditeljski dom, i da nije imala dovoljno snage za nove početke, samostalna iskustva i vlastite odluke. Zato je uvik sa sobom nekog vukla, i zato sam stajala na aerodromu mašući joj, dok me zbunjeno, izgubljeno, pogledom punim straha i nesigurnosti gledala. Malo sam i zasuzila, šaljući u pizdu materinu život i siromaštvo, šminku, Ameriku i jebenu sriću. Prije nekoliko miseci, dok sam još bila doma, išla sam na pazar i dok sam kupovala jaja, pita me seljak: Kako si, Goge, dušo? Fala Bogu, dobro. Najvažnije je zdravlje. A nije - odgovorija je seljak. - Najvažnija je srića. Jer, šta će ti zdravlje ako nemaš nje, ako si, na primjer, zdrav, a padne ti cigla na glavu ili te opizdi auto i ubije na mistu. Čini mi se, zapravo, da je čili svit otiša kvragu. Totalno su svi poludili. Osudili su moju bidnu Branu šta je posudila šminku, a one šta vode puste ratove iz vlastitih interesa - ništa. Nikom ništa. I stvarno, kad sve skupa sagledam, dobro je reka seljak. Izgleda da se bolje rodit bez one stvari nego bez sriće. Ćelavci su hit Ne triba se čudit Brani šta je posegnila za šminkicom i završila u prdekanu. Za lipotu mnogi su spremni i puno više riskirat. I šta je svit napredniji, sistem je suroviji, a da bi očuvali lipotu i preživili u takvom svitu, koji priznaje i cijeni glupost, a ne priznaje ružnoću, ljudi su spremni na svašta. I dok svi hvale duh, sve snage ulažu u očuvanje tila. Žene čilog svita utežu se, zatežu, rastežu na sto mogućih načina. Međutim, babe s kojima sam

kao trčkarala oko kuće, više su radile jezikom nego nogama. O izgledu danas ovisi sve: ljubav, život, karijera, prijateljstvo, sve, sve, sve. Tako će cura napumpanih usta prije dobit posa od one napumpanog mozga, jer kad poslodavac vidi usta, jebe ga se za mozak, usta su slađa, a tjelesna zadovoljstva isprid duhovnih. A nikad nije bilo teže nekog namamit u ljubavne mriže nego danas. Zbog straha od neuspjeha, izoliranosti, samoće, bidni nesigurni ljudi spremni su da ih se i na komadiće riže. Žene stavljaju i vade silikone ka šta se stavlja i vadi CD u plejer, pumpaju usta ka guzice od majmuna, dok muški, da bi produžili ego, masovno štepaju glave ka tapiserije i produžuju pimpeke. Neko je izračuna težinu duše, koja ima težinu negdi ka jedan dim cigarete, znači, začas je popušiš. Ali, bogme, izračunali su i formulu lipote, a to je 1,618. I da bi došli do tih omjera na svom tilu, lakovjerno odlaze pod nož ka u frizera. I sve šta je vanka zastarjelo, kod nas proglase hitom ka, na primjer, silikone ili botoks injekcije za peglanje bora, od koje se faca može obisit ka bičva. A zanimljivo je da kod nas vlada princip šta više uprskaš neki posa, dobiješ još bolje šanse", ka recimo neki estetski kirurzi. Spizde žene koje počnu sličit na Kvazimoda, i kad žene psihički obole, umisto da ubiju likara, one ubiju sebe. Zato, ako već moram birat, radije bi bila malo ružnija živa, nego lipi leš. Ali u svakom žitu ima kukolja. Daje, recimo, prije otkriven sistem za izbjeljivanje kože, koji je primijenjen na Majklu Džeksonu, crnci bi izbjegli svoju robovlasničku povijest, jer onako izbiljeni ne bi imali kome bit robovi. Muški su, moram priznat, malo pametniji. Svoje mane uvik pritvaraju u vrline. Poznato je nadaleko i naširoko da se najviše boje ćelavosti, pa su nakon dugotrajnih maltretiranja svoju manu proglasili Arijana Č u I i n BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO EZ SRIČE

hitom stoljeća. Nakon mnogobrojnih neuspjeha, mazanja i utrljavanja krema, kremica, kapule, smrdljvih medikamenata u tjeme, uveli su u modu pribacivanje tri dlačice priko glave ili vezivanje repica od pet stražnjih dlačica koje vijore na vitru, predstavljajući produžetak ega. Međutim, vrimenom su sku-žili da im ćela ipak otkriva godine pa su se podvrgnuli plastičnim operacijama u kojima im razrižu glavu posrid ćele, pa nategnu dva kosata dijela tako da im glava na kraju dođe ka cijev. Kod ovog pothvata postoji opasnost da i taj zašiveni dio ne počne ćelavit, jer bi im pri ponovnom zatezanju ćele glava došla ka špigeta. S obzirom da presađivanje ili štepanje glave košta koliko i omanji dvorac, nije mi jasno kako ne kuže da u današnjem društvu puno više šanse imaju ćelavi muški prinčevi u dvorcu, nego kosati u podstanarima. Bolje im je lovu uložit u nekretninu, nego u pokretninu. Kosa će i tako otpast, ali dvorac će ostat. Nakon šta im je dopizdila stoljetna briga i maltretiranje oko vlastite ćele s tri dlake, ipak su se opametili i odlučili manu pritvorit u vrlinu. Obrijali su i te tri dlake, ogoljeli glavu ka guzicu, ćelave muškarce proglasili zbog viška hormona najboljim jebačima i problem je bija riješen. Otad žene skaču po njima ka lude. Uz dvi-tri naušnice u uhu sasvim solidno izgledaju. Imaju glavu ka guzicu od diteta. Definicija ćelavosti je, zapravo, preobražaj glave u guzicu, najprije po obliku, a onda po sadržaju. Mi, žene, tribale bi se povodit za njihovim primjerom, pa -proglasit naše viseće sise i dlakave noge hitom tisućljeća. Tim modnim novitetom uštedile bi muke, torture i lovu. Ja ću to pokušat predložit svjetskim organizacijama, a ako ne prihvate, priselit ću se u Afriku di su moderne viseće sise i konačno

postat Miss sisa". Muškarci zapravo vole svega imat previše i na veliko: puno kose, puno love, puno ženskih, veliku kuću, velik auto i velik kujac. Statistike pokazuju da onu stvar, kako ćelave, masovno produžavaju. Postupak proizvodnje novoga uda gledala sam na televiziji. Sisata stokilašica, ka šalturica, uzima mire male muške stvari kako bi od nje napravili veliku mušku stvar, tvrdeći da bi svi tili imat penis veličine Empajr stejt bildinga. Iz iskustva tvrde da njihovi daskaši imaju najveći penis, oni koji voze porše mali, a kad bi to čovik doslovno svatija, onda bi oni šta voze kamion imali najmanji, a o autobusu ili šleperu da i ne govorimo. Na osnovi željenih mjera takozvani dr. Pim-pek odabire kalup i kreće na posa, pristupa ljigavoj operaciji u kojoj vadi muškima ligamente iz noge, isisava salo iz trbuja i trpa u penis. E sad, koliko je debelih muških pivskih stomaka oko nas, kad bi im isisali salo, tamo di ga ima viška, i stavili između nogu, di ga ima manjka, fakat bi svi imali onu stvar ka Ejfelov toranj ili Empajr stejt bilding. Bile bi to prave zviri. Govori jedan, nakon operacije, smijući se blentavo: - Nišan plemenita roda, niti milijarder, ali osjećam se carski." A dr. Pimpek tvrdi: Možda je vama sad to sve čudno i neobično, ali uskoro će stvar sa penisima bit ista ka s kompjutorima, svi će bit jeftini i veliki." Žene pak kažu: Problem kod muških je taj šta je kod njih sve izloženo pogledima osim one stvari. Sve izgleda tako napumpano i veliko. Mišići, prsa, vrat. Pogledaš ga gori, krupan ka slon, pogledaš doli, miš. I čili ti se odjednom učini mali." Ali, ako operacija ne uspije, dolazi do teškog zajeba. Jednog entuzijasta su sedam puta operirali dok nije osta totalno impotentan, odnosno neupotrebljiv, cura ga ostavila, a čila stvar dovela na rub samoubojstva. Zato ja to ne bi priporučila nikome. Neka su oni mali, neka su tehničari, ali dok hidraulika Čuli BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

radi, sve je O. K. Bolje da muški imaju malog nestaška u gaćama koji skače na prvi poziv trube, nego veliku, tužnu, obišenu vrbu. Znam da je kupovanje sriće danas skupo i bolno, ali ja se ne dam za nju na komade rizat. Lipota je i tako relativan pojam. Ljubav je čarolija i magija u kojoj čovik ne vidi stvari kakve jesu, nego za kakvima mu srce žudi, ka i u onoj bajci o lipotici i zviri. Kad se lipojka zaljubila u nakazu, postala joj je najlipša na svitu. Nedavno je do mene sidija jedan par. On visok, crn, zgodan, a ona debela ka bačva. - Dragi, šta misliš, da se ošišam i opituram kosu u crveno - pitala gaje dok ju je gleda očima zaljubljenog slipca, koji isprid sebe vidi najlipšu vilu iz snova, a ne bačvu od sto kila. Ona, naravno, nije ni pomišljala da bi prvo mogla skinit jedno trideset kila, a zašto i bi, kad je ka takva bila njegova čarobna muza. Kad ta čarolija i ljubavno sljepilo pristane, bolje je tražit nekog drugog slipca, nego sebe minjat ili, božesačuvaj, na komadiće rizat. Nema mi ništa tužnije od baba zategnutog lica koje glume cure, dok im koža na tilu visi ka iscidena krpa. Po meni, najsritniji je čovik koji je zaljubljen u svoje bore. Jer, ko je zaljubljen u svoje bore, zaljubljen je u sebe, svoj život, a pogotovo svoje muškarce. Jer svaki muškarac koji ostavi mali trag u ženinu srcu, ostavi joj duboku boru na licu, a onaj koji joj ostavi duboki trag u srcu, ostavi bezbroj bora na licu. Brisanjem bora, brišu se uspomene, ljubavi, iskustvo, život dobiva imitaciju mladosti, nada u hvatanje sritnih trenutaka koje samo bore mogu uvatit. Pristajući na njih, čovik pristaje na sebe, svoje godine, svoj život i zadovoljstvo koje mu one donose. Ali, ko zna. Sve to more bit, a i ne mora.

Možda se i meni vrimenom štagod privrne u glavi pa ih poželim izbrisat. Nevr sej nevr" reka je jedan, zaboravila sam koji. Nevr sej nevr Da mi je imat tu mušku samoživost i komod, sve bi dala! Žene su za strasni poljubac svog dragog spremne prić pola zemaljske kugle, proć kroz buru i neveru, kišu, snig i žegu, ne osjećajući ih, nošene krilima ljubavi. Spremne su, ka ona Al-kestida iz grčke tragedije, život dat za muža, dok to on i njegovi roditelji nisu. A muški su spremni isto to učinit, ali za vlastitu ugodu. Spremni su se šakama sa ženom borit za očuvanje vlastitog ega. Zato nemojte da vam padne na pamet da im u društvu nešto prebacite, jer, kad ostanete nasamo, iz ljubavi prema vlastitom egu, slomit će vam kosti. Nedavno je jedna moja prija, ne znate je vi, obišla pola zemlje da s dragim ode na zajedničko romantično ljetovanje, šta je on odbija, jer, kaže, mora zasadit orah i čekat da se primi. Jebo ga orah. Druga je otišla na privremeni rad s vjerenikom koji se toliko pripa posla da se plačući vratija mami u naručje. Najsličniji mom slučaju bija je slučaj moje prije, koju je dragi pet miseci vodija za ručicu govoreći da nije spreman za veće pothvate, a ja sam, eto, ocean prošla da bi guštericu dobila. Primijetila sam da je dragi Kamikaza bija puno zadovoljniji vozajući se okolo na motoru s prijateljem, koji je s onom opituranom krijesnicom na glavi sličija na pivca ili Indijanca Irokeza, nego sa mnom u najintimnijim trenucima. Pošto je kod nas, moram priznat, bilo još nekoliko poražavajućih, ljigavih seksualnih pokušaja s njegovom više-manje neupotrebljivom, sluzavom guštericom, odlučila sam potražit savjet psihijatra ili psihologa da mu digne raspoloženje i ono šta mu inače pada. Mislim da bi meni to zanimanje isto dobro pasalo. Volin puno pizdit, odnosno pričat, i dilit savjete, a kad bi za to još dobila lovu, bilo bi to pregenijalno. Spojit ugodno s Č u I i n BOLJE SE RODIT EZ ONE STVARI NEGO EZ S R I Ć E

korisnim. Samo, jebiga, neman kvalifikaciju za dilit savjete, pa ispada da je ovo šta pričan i dilin savjete rad na crno. A ko zna, možda i meni nešto tukne pa upišem fakultet, ko zna. Dakle, stvarno, nevr sej nevr", nikad ne reci nikad. Nisam mogla virovat vlastitim očima! Na vratima restorana ugledala sam glavom i bradom Kamikazu i njegova prijatelja, pivca Iro-keza, koji je, nakon šta gaje iskrca, zaprdeka motorom i otpu-va. Kako neki muški nagaze na taj gas, nije čudo šta opizde glavom u zid, ali nećemo sad o tome. Uglavnom, blenila san u Kamikazu ka tele u šarena vrata, nišan mogla virovat da se konačno pojavija na vratima našeg malog pizza-grik restorana. Iznenadija san te, a Gogili? - veselo je guknija. Jesi, za popizdit - odgovorila san i stvarno mi je bilo drago. Zagrlila san ga i cmoknila onako čila sjebana od keča pa, prilipivši se za njegovu mirisnu košulju i zageliranu kosu. Ops, nekako je ustuknija. Šta je? - pitala san. Ništa, ništa. Nego taj tvoj kečap. A oprosti, nišan mislila, proradile mi emocije pa se

mozak zablokira. Skužaj - rekla sam mu i stala brisat točkice kečapa s mirisne košulje, koju sam tim potezom samo još više sjebala. O, jebemu! - ispričavala sam se nastojeći popravit stvar. - Znaš šta, skini je pa ću oprat mrlju, sekund u kužini, a tebi ću donit jednu našu majicu. O. K., O. K. - reka je kiselo Kamikaza, odgega se do kužine i, dok je skida košulju, naiša je Semi, tupo buljeći u nje gova razgolićena prsa. Bila sam previše zaokupljena košuljom, pa ih nišan stigla ni upoznat. Inače, Kamikaza je u zadnje vrime sve više pridava pažnju svom izgledu. Licka se i pička po čile dane, ka žensko. Ali u neku ruku to mi je bilo i razumljivo. Popravlja je i zavlačija se ispod onih šporkih auta, pra ruke razredivačem, tako da je posli toga sigurno bija željan vode, sapuna, parfema i kremica koje propagiraju i guraju nam pod nos sa svih strana. Nakon šta se presvuka, šija je i naručija večeru. Napravi veliku piću za malog prijatelja. Oću, oću - odgovorila sam veselo. Napraviću veliku piću za velikog prijatelja i malog jebača. - Ovo zadnje izgovorila san u sebi. - I paziću da ti ne uleti koja muva - dobacila sam prije nego sam otrčala do kuhinje i bacila se na posa. Tila sam mu napravit stvarno samting spešl s obzirom da nam dolazi prvi put u goste. Održala sam obe ćanje i ubrzo se vratila sa svojim grandioznim djelom u ruka ma i ponosnim osmijehom na licu. Očekivala sam pohvale i ushićenje, hvalospjeve, koji će bit upućeni mojoj virtuoznosti, mom umjetničkom djelu, šta je normalno, s obzirom da sam se od onakve kuvarice, koja je znala samo vodu podgrijat, na šla ka zaposlenica jednog svjetskog grik restorana. A, inače, ono jedino šta mi žene očekujemo, nakon cjelodnevnog kuvanja i prikuvavanja za naše muškarce, je rič hvale, koja uglav nom izostane ili bude nekako mlaka i nejasna. Dok, na pri mjer, kad oni naprave samo gril, očekuju da se diviš pet dana ka da su napravili skulpturu za nacionalnu galeriju, a pozna to je, kad nešto kuvaju, više oko sebe useru nego koristi naprave. Za ispeć jaje i šnicl spremni su izvadit svo raspolo živo posude i spizdit pola kužine, koju, naravno, ženi ostave za pranje i sređivanje. Ako ti samo stol postave ili ga očiste, moraš se divit i zahvaljivat sve dok sama sebi ne postaneš patetična i ljigava. Međutim, Kamikazi je, umisto da je zadi vljeno gleda u moje djelo, pogled zadivljeno pratija siluetu našeg Semija. A r i j a n a BOLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO EZ S R I Ć E

-

Ko je to? - pita je.

Semi, kolega - odgovorila sam. A - ponovija je dok mu je pogled ponovo odluta. Ovo A" bilo je jedno od onih dalmatinskih oblika komunikacije, a u ovom slučaju značilo je O. K.". To sam i pretpostavlja i drago mi je da je tako. Upoznala sam ih i otišla provjerit preostale piće koje su se pekle. Gotovo me nisu ni registrirali. Imali su neku svoju spiku koju su produžili dugo u noć i nakon šta smo za ostalo pučanstvo restoran zatvorili. Moram priznat da ni kad dosad nisam vidila Kamikazu tako sritnog, a njegovo za dovoljstvo ka da je prišlo i na mene, koja sam zajedno s njima ispijala piće za pićem, i tako po prvi put odagnala nostalgiju i neku sjetu koja mi se prilipila za dušu. Legla sam zadovoljna, okrenivši guzicu gušterici, koja je namjeravala posjetit moje tajne odaje. Bila san malo mamurna, pripita i nije mi bilo ni do čega, a pogotovo ne do dizanja onog šta je palo. Glamurozna tetka Sljedeći dan Kamikaza nas je ponovo počastija svojom nazočnošću, stigavši prid kraj radnog vrimena, šta je ponovija i dan nakon toga, i dan nakon prethodnoga, da bi uskoro posta naš stalni gost. Jednu večer doveja je sa sobom tetku i njezinu ekipu. - O, mis Goga! Ovo je naša mis Goga, ona je frizerka, i to vrhunska kreatorica frizura, koja radi za poznate modne kuće i filmsku industriju - predstavila me društvancu. - Za nju će tek čut Holivud i čili svit - hvalila me tetka, dok je pola restorana zapanjeno piljilo u moju pregaču isprskanu kečapom i crvenim umakom, kojeg mi stručno zovemo šalša, a čisto sumnjam da je u tom trenutku neko u meni vidija i pripozna facu dostojnu divljenja. Ali dobro, tetka je tako pizdila, a ja je nišan sprečavala, osim šta sam sagnila glavu od blamaže. To pretjerivanje, predimenzioniranje i pravljenje od muve slona specifičnost je prekooceanske zapadne civilizacije. I dok je nama sve sranje, ništa nije hvalevrijedno, oni svakodnevni život nastoje podig-nit na pijedestal koji im izmiče ka i smisao traženja sriće u velikim stvarima. I pošto tetka, očito, nije bila sastavni dio nekog haj ssajetija, nastojala ga je sama stvorit i impresionirat rulju, pa je, eto tako, i poznanstvo sa mnom tila dignit na neki viši nivo, kojem očito nisam pripadala. Inače mi je bija čudan taj sistem zapadnjačkog druženja. Sve je bilo namišteno i programirano, zbog danonoćne strke, zbrke, jurnjave za lovom i srićom, koje su teško uhvatljive, druženja su se programirano odvijala uglavnom vikendima, ustaljenim ritmom i rasporedom, namišteno i predvidivo. Sve naj, haj, vandrful, eksajting. Uobičajena pitanja i konstatacije tipa Ju luk vandrful tudej, iznt it samting, o hau najs dres, ju luk mavles, ju hev bjutiful ajz, dirs čajld". Sve bjutiful, bjutiful, moga si čut na sve strane. Sve haj, naj, naj, a iza leda ti ga kargaju, šta nam je jedino zajedničko. I to sve uz osmijeh blistavosjajnih zubiju kakve imaju sve holivudske zvižde i čija bjelina više podsjeća na pločice iz socijalističkih stanova. Umisto trideset dva, čini ti se da ih ima šezdeset četiri. Kad ih vidiš, dođe ti da ih poštrcaš nekim dezinfekcijskim sredstvom za glancanje pločica. Za mije šta je ta svjetska ludavica prišla u nas i šta više nije uobičajeno pitanje Kako mater, otac, baba, dica, zdravlje?", nego samo Kako biznis?" S napritkom te ljudske tehnologije nije napri-dovalo zadovoljstvo. Šta ljudi više vrimena troše trčeći okolo, više im vrimena fali. Šta više vataju sriću, ona im više izmiče. Ipak sam sve to zamišljala drukčije. Potvrdila se ona moja da Čul in san o Holivudu tribala samo maštat. Ali i pas je tija provat, pa je krepa. Ali opet, ne mogu grišit dušu. Do Holivuda nisam ni stigla, ali sudeći po ovome šta sam vidila, ne znam kako bi se tamo snašla. Ali, nevr sej nevr". Možda me

pozovu pa ću razmislit. Ako pristanu na moje uvjete. Vidit ću. Tetkina ekipa je bila toliko bučna i zahtjevna da smo jedva ja i Seron bile dostatne za udovoljavanje njihovih prohtjeva. Trčale smo ka muve zunzare dok su oni izvoljevali ovo i ono. Čili roj ne bi bija dostatan da ih opsluži. To zapadnjačko pretjerivanje bilo je zaista kontra naše flegme, tako da se ni razularenom tetkinu društvu, koje se velikim gestama opraštalo izlazeći iz restorana, nije tribalo puno čudit. Jedni od drugih su očekivali pretjerivanja, a to šta ja nisam, moj je problem. Mi ne podnosimo izdvajanja, iskakanja ni pretjerivanja u bilo kom smislu, a šta neko više ima razloga za to, nailazi na veću osudu društva. Vidi njega šta se kurči, u prevodu pravi važan", reći će svakom ko malo više drži do sebe, s razlogom ili bez njega. Na vratima mi je u ruku gurnila novčić i značajno o tome obavijestila čili restoran. Ja san mis Gogi ostavila tip. - Bija je to jedan čili cilcati dolar, u koji je tetka gledala značajnim pogledom ka da se radi o tisuću, a ne jednom bijednom dolarčiću. Zahvalila sam se, pogledala u dolarčić i vratila joj ga. Fala, ne triba - rekla sam, a ona, umisto da je izgovorila ono naše poznato Neka, nema veze, uzmi ili ću ga bacit, ma šta ti pada na pamet, nemoj mi vraćat, uvridićeš me", ona ga je zgrabila ka da joj je u ruci stvarno osvanilo tisuću dolara. Mis Goga ima srce ka zglobni autobus, tenk ju, tenk ju rekla je zahvalna tetka, bacivši mi se oko vrata, baleći me nekontrolirano i ushićeno. BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE Do tog dolara oni su nevjerojatno držali i zato vam kažem da bogate zemlje stvaraju siromahe duhom. Nekako mi se čini da danas siromašni duhom bolje žive, i zato, zapravo, nisam više sigurna jel lakše živit s puno duha bez novaca ili s puno novaca bez duha. Čini mi se da oni s više love i manje duha ipak vladaju, dok ovi drugi očekuju život vječni. Ka m i kaza je ... Ka Goge savjetnica, sveznalica, tila bi van još nešto reć, ako niste dosad čuli. Istina je da se prvi čovik na zemlji zva Adam i da je bija muško, od čijeg je rebarca posli stvorena žena. Ali istina je i to da je žensko baza u razvoju ljudskog embrija. Jer gledajte, u samom ljudskom zametku svi smo jebeno žensko, a kad hormoni shvate da je muškima puno lakše u životu, počinje guranje i borba za prevlast. I onda ekipa hormona, koji se zovu androgeni i koji su zaslužni za odluku ko će bit muško, a ko žensko, kreće u ofanzivu. I šta se više tih hormona progura, šansa da žensko bude muško je veća. A pošto je gužva i borba za dobijanje muškog spola velika, neki se hormoni ne uspiju progurat i dite bude ni muško ni žensko, odnosno nešto između. Neka dica rode se sa ženskim tilom i muškim mozgom, i obratno, ili u nekim sličnim kombinacijama te tako nastaju homoseksualci, heteroseksualci, transvestiti i ostala ekipa smrtnika. Čitala san da je u grčko doba homoseksualizam bija jako cijenjen, dok su u viktorijanskom dobu tvrdili da toga nema, da bi danas, eto, imali istospolne parove koji se vinča-ju, ali ne mogu rodit dicu. Ja volin muškarce i tome nema pomoći. Sama pomisao da žensko skače po meni, meni je grozomorna, isto ka šta je Čuli OLJE SE RODIT EZ ONE STVAR NEGO

EZ S R I Ć E

ženama koje vole žene ili muškima koji vole muške svaka druga kombinacija noćna mora. Za to nema lika. Taki se rodiš i gotovo. Pitate se zašto vam sad ja sve ovo pizdim? E zato da se ne šokirate kad vam kažem sljedeće. Moj fatalni Kamikaza mi je, naime, upravo izjavija da je - sad se pripremite dakle, da je peder i da mu je žaj šta me je povridija, ali da tome nema pomoći! Da se ne može oduprit svojim osjećajima u koje dosad nije bija siguran, i da se njegova blaga sklonost prema pivcu Irokezu svim srcem pritvorila u duboku ljubav prema našem konobaru Semiju. Mene nije ni spominja. I šta bi vi sad rekli, ajde? Puno mi je prijateljica reklo da znaju da ih muževi varaju, ali samo da mole Boga da to ne bude s muškim. I tada sam shvatila da nam ne triba bračno savjetovalište, ni doktor, ni psiholog, ni psihijatar, ni niko, ni ništa. To je, dakle, bilo to. Zato je imao guštericu u gaćama. Zato je tribalo razmislit o ovome i onome, zato je tribalo čekat da skoči i divlje me zgrabi, zato je tribalo razmišljat o svitloj budućnosti. Naš Kamikaza volija je ustvari muške. Aaaaaaaaaa, došlo mi je da vrištim, ali san se suzdržala. A koji si me kurac - ipak sam na kraju pukla, a r mi izleti samo kad puno popizdin - vuka priko oceana? - derala san se poluplačnim, histeričnim glasom. - Jel da spoznan da za mene ni na drugom kontinentu nema one stvari, je li? Nišan, nišan - opravdava se smotano. - Nišan zna, Goge, stvarno si mi se svidila. Tija san da budemo frendovi, da ti pomognen, da te izvučen iz one vukojebine, jedan dio mene radova se tvom dolasku, a drugi nije očekiva da ćeš poziv pri hvatit. Aaaaa, nisi očekiva, aaaaa - zavrištala san još jače - još i to. Ti da me izvučeš? Ako sam i bila u govnima, ti si me samo u njih još dublje gurnija. Posli mi je bilo drago kad si ipak odlučila doć. Iskreno sam se radova. Nišan zna da će ovako ispast, nišan tija, nišan svjesno muca je. - Još san bija u traženju, preispitivanju samog sebe, svojih želja i potriba, svoje seksualnosti. Bija san u nekon svom sjebanom svitu, ni tamo ni ovamo. Doli kod nas svi bi me osudili, a ovdi se sve prominilo, dao sam osjećajima na volju. Razumiš? Sad znan da je to to. Sad san to pripozna, sto posto san siguran, volin tebe, ali ne na način na koji volin Semija. Ti si mi pomogla da otvorim oči, progledam, da ga nađem, pripoznam. Tebi sam pomogla, a sebe sjebala. Stara priča. Tako sam pomogla i Zdeni i Brani i tebi, a ko će meni pomoć? - vapila sam. Goge, kad bi moga, viruj mi, sve bi da da ti pomognem, da i ti nađeš svoju sriću... Volim ga, a i on mene, kužiš, Goge? uzeja mi je glavu medu ruke i skoro počeja plakat. Kužin, kužin - rekla san, onako, više malaksalo - sve ja kužin. Kužin ja da za mene sriće nema ni na drugom kontinentu. S rića je ka i svila Zavukla sam se u Branin krevet dok su mi dvi suzice umis-to Šanela 5 kanile na kušin. Goge, Goge, spavaš li? - drmnija me iz misli Kamikaza. Ne spavan - odgovorila san. Goge, oprosti, molim te. Znaš kako mi je sve ovo, znaš da

bi za tebe sve učinija, skinija zvižde s neba, znaš da san se trudija, znaš da... O. K., O. K., sve je O. K. - prekinila sam ga. - Želin ti puno sriće, drago mi je, zapravo, da je bar neko uvatija bokun sriće za bradu. Č u I i n Sve šta se dalje događalo, more se ispričat u nekoliko riči. Odlazila san na posa više onako, ka da me neko goni. Nekoliko sam puta izašla van s Meri En, koja je i dalje pričala o svom mužu, o sunčanoj Grčkoj, o uspjesima svoje diče, skorom povratku njihova oca, zajedničkoj srići koja samo šta nije pokucala na njezina vrata. Seron tjedan dana nije dolazila na posa nakon šta je njezin pijani dragi, u afektu, porazbija pola restorana. Jebi se ti, tvoja dica i tvoj posa. Nisam ja ničija dadilja, jebe mi se za tvoj posa, tebe i tvoju dicu, neću ja zbog tvoje zlatne pi... bit rob tebi, njima, ni Bogu ocu, razumiš? Odlazim, razumiš? Razumin, razumin - rekla je uplakana Seron, otišla i više se nije vratila. Eto, šta je jadno žensko. A taman se ponadala da je srića i nju pomazila. Zapravo je, ali nakratko. Srića je samo gost, a kako kažu da je svakog gosta tri dana dosta, ona je, izgleda, to čula i nastoji se ponašat po tom obrascu. Ako i dođe, njezin posjet traje kratko, tek toliko koliko je potribno da se stignemo obradovat dragom gostu. I kad već pomislimo da će dragi gost produžit boravak, on skupi kufere i ode. A znate zašto? Zato šta nam oće dobro. Oće nam pokazat daje sve pro lazno, jer, ako se na nju previše naviknemo, više ćemo plakat kad ode. I kako bi čovik izbjega nesriću, ne triba očekivat sriću. Ako ona bude tila, sama će se najavit, pokucat na vrata i ako je budemo pripoznali i primili, ka i svaki gost, kod nekih će ostat dulje, kod nekih kraće, neke će samo u prolazu po ramenu pomazit, a potom skliznit ka daje od svile. Jer srića je ka i svila. Vi gona hev a bejbi Ja sam pak bila nekako nervoznija nego inače i to sam pripisivala minulim događajima. Mislila sam, dobro da sam bila i J. U BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIČE ovakva, da nišan totalno popizdila. Vrtilo mi se, mantalo, povraćalo. Nisam bila ni za šta. O, jebene li sriće! - ponavljala sam. - Samo mi je još tribalo da umisto frajera uvatin koju boleštinu. Znan da san pegulana, ali nišan valjda baš takve sriće - uvjeravala sam samu sebe. - Zašto baš ja, o živote, koliko još mogu računat na tebe? - Sve su mi se crne misli motale po glavuši. A čovik uvik misli da se ružne stvari događaju samo drugima, ali opet, uvik pos toji onaj postotak nesigurnosti... I tako sam mislila, razmiš ljala, pritumbavala, kombinirala raznorazne varijante, dok ni šan odlučila potražit pomoć nekog stručnjaka koji bi mi umirija dušu i tilo. Meri En, vodi me u doktora - rekla san joj. - Od ovih vaših hamburgera, pića, čizburgera i ostalih pizdarija stalno mi se povraća, sva san otekla i napuvala se. To mi se sigurno ne bi dogodilo od materine blitvice i maslinova uja. Vodi me u doktora da mi kaže koliko mi je još dana ovog jebenog, dragog, života ostalo.

I umisto da san bila, kad san se već nalazila u Americi, na putu za Holivud, bila san na putu za bolnicu. A šta ćeš, valja se rodit sritan. Sve mi se to činilo tako daleko, a vidi, sad tako blizu. Sve ti je to tako u životu, more bit, a i ne mora, tako daleko, a tako blizu. Zemlje, kontinenti, ljubav, život, smrt, tuga, radost, bolnica. A njihove bolnice bile su sasvim druga priča. Lipe, nove, uređene, komforne, klimatizirane. Kad uđeš u njih, dođe ti da izmisliš bolest samo da tamo provedeš nekoliko dana ka u najluksuznijem hotelu, da ti lipo kuvaju, peru i serviraju, stvarno. To bi i napravila da jedan dan boravka ne košta ka moja godišnja plaća u frizerskom salonu. Tako ti je to, ako oćeš imat nešto lipo, moraš platit. I zdravlje moraš platit. Lipota i ugoda košta. Zapravo, sve moraš u životu kad-tad platit, samo se meni čini da san ja sve i priplatila. Č u I i n Zgodni doktor čilu me ispipa, gori i doli, a mene skoro od škakljanja i ugode uvatija smij, koji mi se zaledija kad me posla u ginekologa. U ginekologa? Šta ću tamo, jebate? - pitala san. - Mrzim širit noge i umirat od straja dok neko zvekeće željeznim spra vama za mučenje između mojih butina. To volim radit samo iz gusta. Jesu li ikad muški razmislili kako je nama ženama na onom stolu za mučenje, dok nam neka tamo ćelava doktorska glava čačka po utrobi? Za popizdit! Ali, šta možeš, valja se rodit sritan pa se ne rodit ka žensko. Gospodo, čestitam, trudni ste - reka je ginekolog, dok san se ja skoro onesvistila od šoka. Aaaaaaaaaa - zinila sam kretenski s nevjericom. Gospođo, trudni ste četiri mjeseca. Ništa nas ne smije iznenaditi, nikad ne reci nikad, nevr sej nevr, sve što se događa drugima, događa se i tebi", ponavljala sam grozničavo u sebi. To je previše. Istinitost svih tih poslovica pokazala se u dva dana na dva šokantna slučaja - Kamikaza je peder, a ja san trudna. Ko je onda otac? Pa nisam Divica Marija", pritumbavala sam po glavuši. Aaaaaa! On. Moj bivši muž. O, Bože, pa to se ne događa meni! A ja mislila da on puca samo ćorke. Joj!" Dobro sam ja rekla, čoviku se uvik ostvaruju želje kad ih ne očekuje ili kad ga nije briga, malo se koja želja ostvari na pravom mistu i u pravo vrime. Moje sadašnje dite je od mog bivšeg muža. Pa da ne viruješ! A šta će se moji obradovat! Šta će mi otac bit sritan. Aaaaaaa, ne smin se ni sitit njegove face. Šta ću sad, di ću sad? Abortus, abortus, abortus, da, da, da. To je rješenje. Ne, ne, ne, kasno je, a i da nije, to ne, to je odvratno. Šta ću? Kako ću prid oči ocu, materi? Šta ću reć onoj budali od bivšeg muža? Vrtila BOLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE sam ubrzani, histerični, panični film bez suvislog sadržaja, početka i kraja. Sutra je novi dan", rekla bi Skarlet o Hara. Sutra je novi dan. Jutro je uvik pametnije, sve je to za ljude. Opet san bila puna poslovica. Nije svako zlo za zlo. Čovik snuje, Bog odlučuje. Abortus, tako ću se svega riješit, abortus, to je najogavnija stvar na svitu, ogavna, ogavna. Kasno je, i dobro da je kasno. Oprostite šta pizdin, ali ovo mi je sve prolazilo kroz glavu dok je doktor piša oni nalaz. Meri En, trudna san - rekla san prijateljici i izjurila iz ordinacije. O, vandrful! - kriknila je Meri En. - Vi gona hev a bejbi. Ko to mi? Ne znam na koga je mislila. Ode Ana priko oceana Ju sejv jor lajf - sačuvala si svoj život - reka mi je Džoni Varviciotus kojemu je u međuvremenu postala draža moja duša od guzice, dok su mu u očima zasjale dvi muške suze,

koje je nastoja otirat ili progutat. Ju sejv jor lajf - ponovija je još jednom grcajući. Ostvarila si ono o čemu ja čili život sanjan, neka ti je sa srićom, malaka. Dobra si cura, spižđena, ali O. K. - Sve mi je to govorija dok se oprašta sa mnom. Nikad nije virova da ću se vratit doma, da ću napravit ono o čemu je on čili život sanja, da ću ostvarit njegove snove, vratit se na svoju rodnu grudu, dok će on još uvik maštat o sunčanoj Grčkoj, mercedesu isprid nove bile kuće u koju je utkan čili njegov život, i ispod čijeg kamena kola sav njegov znoj prosut u dalekom svitu. Doduše, ja se vraćam bez mercedesa, ali sa stomakom. Č u OLJE SE RODIT BEZ ONE STVARI NEGO BEZ SRIĆE

Aj mis ju olredi - rekla je Meri En grleći me i baleći. U ruku mi je gurnila neku adresu i zamolila me da joj posjetim muža i sve mu kažem o prekrasnoj neodoljivoj dičici, kućici u cviću i njoj koja ga čeka. Rekla je: Grčka je odma priko puta Hrvatske, skokni pa mu sve lipo objasni i pokaži sliku naše diče. Nije Grčka priko puta Hrvatske - rekla san joj. Grčka, Hrvatska, d sejm tings - rekla je Meri En. Nisam je tila dalje uvjeravat, a nisam joj ni muvu stavila u spizu. Ipak mi je bila prija. Nek živi u svom svitu i svojim uvjerenjima da će se muž, koji vjerojatno skače negdi po Pirejima, okružen dugonogim crnokosim lipoticama, vratit, da će se obradovat slici dičice i njihove kućice u cviću. To uvjerenje bilo je točno koliko i to da je Grčka naša prva susida. Ali ako je ona u to virovala, O. K. Važno da čovik ima snove i viruje u svoju sriću. Šeron, koja se u međuvremenu pojavila, bila je stalno između diče i novog frajera. Tila je ponovo sklepat nekakvu, kakvu-takvu, instant-obitelj. Tila je dicu, tila je ljubav, tila je novog oca staroj dići, tila je staru dicu s novim tatom. A dica nisu tila novog tatu, a novi tata nije tija njezinu dicu, tija je njiho vu novu dicu, a starom tati jebalo se živo za sve njih zajedno. On je ima novu ženu i novu dicu. I sve je to podnosila Šeron za MRVU JUBAVI, za puni život, za ljubav diče i zagrljaj vo ljenog. Tako je ona, eto, krpila svoju sriću. Meri En je sa sli kom u naručju gledala u daljinu, čekajući svog dragog, podi žući njihovu dicu i hvatajući komadiće svoje sriće. Džoni je i dalje radija, noseći na svojim leđima ideje i želje čile obitelji, čekajući dan kad će mu se osmjehnit srića da vidi sebe u svo joj Grčkoj, u kući pokraj mora, s mercedesom isprid nje, da ostari sideći na kamenu, udišući miris mora i lavande i sićajući se dana provedenih u tuđini, ka nekog tuđeg, već viđenog filma. Jedino su Semi i Kamikaza uživali u svojoj srići, dok su tetak i tetka živili u uvjerenju da su davno pripoznali svoju sriću i uvatili je na vrirne za bradu, a od raspleta čile situacije jedva su dolazili sebi. Svi smo, eto, podnosili sve za onu MRVU JUBAVI o kojoj svi maštamo i koju tako očajnički tri-bamo. Ljubav je ljubav, suze su suze, radost je radost, srića je srića, ma di se ona nalazila, ma ko je osjeća. Emocija je emocija, ljudi su ljudi, srca su srca, svugdi ista, na Sjevernom polu, na Južnom polu, u crnim, crvenim, žutim, bilim

ljudskim ambalažama, svuda kucaju istim ritmom. Zavolila san ovi svit, zavolili su oni mene. Ali, rekla sam vam, znala sam, tamo di dođe do bliskosti, dođe i do rastanka. Jer ništa i niko, eto, nije zauvik i kad bi svatili tu prolaznost, lakše bi živili, ali možda manje volili. Svi su me izljubili i mahali rukama, osim tetke koja je mahala crvenim zašivenim mudantama, povremeno brišući njima suzice koje su se kotrljale niz lice. Tetak me zagrlija, a njegov stisak podsjeća me na onaj očinski. Semi i Kamikaza zaljubljeno su treptali, poljubili me nježno, kako samo oni to znaju. Svi su se išmrkali, a i ja san pustila suzicu u njihov ocean, svoju kaplju tuge i sriće utkala u njegove dubine, kako bi reka oni pjesnik, I moj kaplja pomaže ga tkati". Ali mislim da se u toj pismi nije radilo o oceanu, već o slapu, ali to je sve sejm tings. Dakle, pustila sam u tu veliku baru jednu suzicu prije nego sam odletila priko nje. Ode Ana priko oceana." MOŽDA JE SRICA IPAK SAMO U NAMA SAMIMA - Zna san ja šta me čeka. Valja se rodit sritan pa to dočekat. Posla san jednu, dobija san dvi. I kome će to sad opet past na grbaču nego meni? O, jadan ti san, nikad neću imat mira! I sad umisto da se u ovin godinama odmaran, sadin cviće, igran na balote, briškulu i tresetu, šetan po rivi i jeden mladu janjetinu s kapulicon, moran nastavit radit i hranit još jedna usta. Ma kud baš on otac, da si birala odreda, boljega bi našla. Sad ću morat gledat čili život to njegovo dite, pa će mi i on bit prid očima. O, Stipe, Stipe, jadan li si - kuka je otac, a mater ga smirivala. Nije bilo lako, ali nakon nekoliko dana vatra se ipak stišala i život je krenija dalje. Šta je, tu je. Iz svoje kože nišan mogla. Možda bi se konačno i mogla naučit šta je srića. Možda je srića prihvatit naoko svoju nesriću? Srela sam je, zagrlila, izljubila dok su nam se stomaci dodirivali. Moju Zdenu. Trudnu, ostavljenu i zreliju. Kaže, sad je nesritnija i mirnija. Mirnija je jer se više ne plaši svoje pre-goleme sriće, ne plaši se da će je izgubit. On je otiša i ostavija je. Vratija se ženi, za koju je saznala tek kad mu je otkrila da je trudna. Vitar je pušika, smola mirisala, more udaralo u stine, a mi gledale slike koje nam je poslala trudna Brana. Malo smo gledale u slike, malo u pučinu, a onda bi nam se pogledi sreli, pa bi udarile u smij, dok su nam se niz lice slivale suze. Jesu li to bile suze radosnice ili žalosnice, ne znam. Srića i nesrića su ionako sestre koje uvik prate jedna drugu. Kad se umori jedna, prestigne je druga, a zna se dogodit da šetaju i jedna drugoj uz bok. Zapravo, ima li apsolutne sriće, i šta bi bila srića bez nesriće? Možda bi bila i dosadna. Velika srića ubija, bez njezine sestre ne možemo je pripoznat. Možda je zato i tražimo, jer je tako rijetka i neuhvatljiva, a možda je uvik uz nas, a mi je ne pripoznajemo. Zapravo, srića je ka i cesta na kojoj bi uvik tija vozit sam, bez automobila koji ti prethode ili te slijede, nastojeći uvik preteć onog isprid sebe. Ali kad pretekneš jednog, uvik odnekud iskrsne drugi. Pretekneš osobni auto, naiđeš na kamion, pretekneš kamion, naiđeš na šleper, pretekneš šleper, naiđeš na bager, pretekneš bager, naiđeš na prikolicu punu pijeska koji ti zasipa i muti staklo. I stalno očekuješ da voziš sam na cesti bez prepreka, a kad ti se to i dogodi, bude ti nekako monotono, postoji opasnost da zaspiš, srušiš se s ceste i survaš u ponor di više nema ničega. Ni prepreka, ni iluzija, ni života, ni sriće - ničega. Razmišljala sam tako, pogledavala Zdenu, mirisala smolu i slušala cvrčke. I baš sam bila sritna. Zavaljene, milovale smo svoje trbuhe, dok su u nama

klijali novi životi. Možda srića i nije uvik negdi drugdi, možda je srića ipak samo u nama samima.

Čitateljima na sreću Nisam se uopće iznenadila kad me Profilov urednik Drago Glamuzina nazvao zbog pogovora za novu proznu knjigu Arijane Čuline, jer je i bilo za očekivati da će autorica - koja je, znamo, nakladama posljednjih godina daleko nadmašila i najčitanije domaće pisce! - napisati nastavak doživljaja svoje Goge Bjondine, zato što njezina publika nakon dvije godine jednostavno to očekuje. U međuvremenu, iznenađujuće je bilo što nakon megahita Sta svaka žena triba znat o onin stvarima 2001. Arijana Culina objavljuje knjigu drama, među kojima je za Splitsku kvatrologiju dobila nagradu Marin Držić 2002. i njezina se praizvedba očekuje u splitskome HNK-u, dok je Nemoj se rodit ka žensko prošle sezone odigrana u rekordnom broju izvedaba, što nas ne čudi, jer jedno od dva ženska lika igra sama autorica. Već sam naslov knjige Dvi-tri teške drame za umrit od smija 2002. implicira pripadnost kome-diografskom žanru, pri čemu najambicioznija Kvatrologija ima i neku auru beketovskog beznađa, dok su spomenuta Nemoj se rodit ka žensko i treća, Godišnjica, komedije izrazite scenično-sti pučkoga tipa teatra. Fenomen popularnosti Arijane Čuline objašnjava se, ponajprije, spisateljskim talentom profesionalne glumice i odlične pjevačice koja je u Glamour cajfeu, jednoj od najgledanijih HTV-ovih emisija, u večernjem terminu petominut-nim izvedbama kao plavuša Goge Bjondina, koja dijeli savjete iz vlastita životnoga iskustva dakle, kao glumica koja igra lik vlastita teksta, šarmirala široke gledateljske mase. Svakako da je fenomen književne popularnosti i naklade jednostavno objašnjiv, jer radi se o, znamo, najmoćnijem mediju, ali gledano iz perspektive domaće književne produkcije, on proizlazi i iz kroničnoga nedostatka humoristične proze. U tome se, najčešće praznom, žanrovskom vlaku na radost čitatelja našla i njezina proza, kao, uostalom, i proza Ante Tomića. Naravno, ovdje bismo mogli govoriti i o revivalu ruralne tematike, odnosno mentalitetaprostora vlajlanda u domaćoj prozi i drami primjerice: Mate Matišić, Bljesak zlatnoga zuba; Tomić, Sto je muškarac bez brkova; Čulina, Godišnjica; Elvis Bošnjak, Nosi nas rijeka, kao i o kontekstu splitske pučke humoristične proze od M. Smoje do feralovaca, ali kao uvod u novu knjigu Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriče, zanima nas ona prva popularne pripovjedačice Goge Bjondine - Šta svaka žena triba znat o onin stvarima. Na tržištu zatrpanom raznoraznim priručnicima i savjetnicima o muško-ženskim odnosima, seksu, održavanju tijela, zdravoj hrani..., Čulina je zapravo napisala njihovu parodiju na našu, u kojoj Goge, iz vlastita ni najmanje uspješnoga ljubavnog i bračnog iskustva dijeli savjete. Duhovito se izrugati tipičnosti dalmatinskoga macho muškarca moglo se samo iz pera jedne autentične splitske plavuše koja nema dlake na jeziku i ne ušminkava žensku stvarnost; Goge, naime, samo analizira ženske strategije osvajanja i zadržavanja muškaraca Koga nać - dobre partije, Di ga tražit?, Opasnosti za brak, Ne dajte da vas minja, Triba znat, One stvari, izravno ispripovijedavši ono što su žene doživjele i što misle. A takvo iskustvo Goge duhovito definira i na početku nove knjige svojih doživljaja: A znate staje iskustvo? To je ono šta dobijete kad ne dobijete ono šta želite str. 14. U svojevrsnom uvodu u Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriče Arijanina će pripovjedačicaglavna junakinja novi nastavak objasniti ovako: Odlučila san napisat nastavak svojih dogodovština, jerbo svaka značajnija faca danas piše knjigu. Ko god kupi kompjutor, napiše neku knjižicu ili memoare, pa se mislim

Nišan ni ja zadnja štraca, iman i ja štošta za reć, neka se čuje i moj glas i moje misli koje su sabrana djela i koje bi bilo šteta ne podilit s vama. U điru su, dakle, nastavci knjiga, filmova i serija pa pišem i ja nastavak sabranih djela o svom životu str. 24. Iz citata je, dakle, očito da Čulina ni u nastavku ne mijenja pripovjedački diskurz svoje junakinje kojoj je rušenje jezičnoga standarda, odnosno govoriti na spli"sku, jedna od glavnih karakteristika, štoviše, upravo jedna od bitnih poluga hu-morističnosti. Podjednako blagoglagoljivo šarmantna, nova se proza ipak razlikuje po, možemo reći, ambicioznijoj strukturi-ranosti. Dok je Goge Bjondina u prvoj knjizi bila lik-stanje, pripovjedač svoga iskustva, u knjizi Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriče autorica u pogon stavlja i fabulu. Prva knjiga Goginih iskustava bila je na svoj način razbarušenija, iako joj je pripovijedanje bilo organizirano u formi priručnika, dok je nova strukturirana u niz poglavlja podnaslovljenih s obzirom na Gogine tematizacije i problematizacije koje povezuje kostur fabule. Također, autorica je razradila i likove, ponajprije otvorivši veći prostor za oca i majku, kao i neke sporedne Kamikaza, tetka u Americi, likovi u grčkome restoranu, a uvodi i lik prije Brane, jer je stara prijateljica Zdene toliko zaljubljena pa nije u dim priče. Nije se Goge Bjondina u Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriče odrekla davanja ženskih savjeta, jer oni se od nje i očekuju, ali sada su tu i nova iskustva, da bi napokon, na . ...nagovor inače prolaznoga frajera Kamikaze, zajedno s Branom otišla u New York. U nizu pak američkih epizoda Goge stanuje kod Kamikazina tetka i tete, prvo radi kao baby-sitterica i kuharica u grčkome restoranu dok Brana završi u zatvoru zbog krađe šminke!, a napokon otkriva i da je veza s Kamikazom nemoguća, jer on tek preko oceana spoznaje kako voli muškarce. Mogli bismo reći da naslov prve velike cjeline Di čuči srića najbolje opisuje fabulu koja je junakinjina potraga za srećom. Jer, kad se sreća ne nađe ni na drugom kontinentu, onda se Goge ipak pita je li ona možda u nama samima. Naime, nakon četiri američka mjeseca Goge se vraća kući jer otkriva daje trudna i to s bivšim mužem!, pa onda u zadnjem poglavlju Možda je srića ipak samo u nama samima ona i Zdene - trudna, ostavljena i zrelija - sjede na obali i gledaju fotografije koje im je iz Amerike poslala također trudna Brana. Poentirajući završnu sliku Goginim razmišljanjima o sreći, dok ona i prijateljica, zavaljene uz more, zadovoljno miluju trbuhe, autorica je, hotimice ili ne, ostavila otvorenom mogućnost za neki daljnji novi nastavak, u kojemu će Goge opet duhovito pripovijedati o, recimo, iskustvima samohranih majki. Koliko god u našoj recentnoj produkciji nije uobičajena praksa, možda takav serijal možemo očekivati od Arijane Culine. Iako stvarnost muško-ženskih relacija, po svemu sudeći, nije nimalo nježna, svojim ljubavnim luzericama Arijana Culina neće odreći nadu u dosezanje sreće, pa je spomenuta završna sentimentalna slika s prijateljicama, u trenutku sreće koja im se dogodila, zapravo vrlo spretan antitetički završetak furiozne, ironične i duhovite proze, koju inače odlikuje tipično splitski, grubi humor. No, baš se takva kakva jest Goge Bjondina čitateljima sviđa, pa je Bolje se rodit bez one stvari nego bez sriče pisana upravo njima na sreću. Ana Lederer